Tradicija, običaji i sujverje kod srba

Dr Marko Munjiza Tradicija, obicaji i sjuverje kod Srba Prvo izdanje 2017.

Recenzenti: Prof. Tamara Djomonja - Ignjatović, Fakultet političkih nauka Univerzeteta Beograd Prof. Srđan Milovanović, Medicinski fakultet Univerziteta Beograd Lektor : Milanka Lazarova

Izdavač Marko Munjiza, Beograd, Visokog Stevana 18 sajt www.munjiza.com Prvo izdanje latinica Tiraz 15, elektronsko izdanje 159 strana Stamprija Intcopy, Terazije 35, telefon 3239095, mob 063 7 111836, intcopy@gmail.com

ISBN 978-86-918617-3-5

Copyright autor, 2017.

Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili prenositi u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora niti može biti na bilo koji drugi način ili bilo kojim drugim sredstvom disrtibuirana ili umnožavana bez odobrenja autora.

Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržava autor po odredbama Zakona o autorskim pravima.

2

Marko Munjiza

Tradicija, obiÄ?aji i sujeverje kod Srba

Beograd, 2017.

3

SADRŽAJ

SADRŽAJ ................................................................................................................................................. 4 ZAHVALNOST AUTORA ...................................................................................................................... 9 PREDGOVOR KAO UVOD .................................................................................................................. 11 TRADICIJA I OBIČAJI KOD SRBA.......................................................................................................... 11 SUJEVEREJE ....................................................................................................................................... 13 KOLIKO SUDBINA I SUJEVERJE UPRAVLJAJU NAŠIM ŽIVOTIMA? ......................................................... 13 TRADICIJA ............................................................................................................................................ 15 TRADICIJA I OBIČAJI ........................................................................................................................... 15 TRADICIJA SRBA ................................................................................................................................ 16 OBIČAJ .................................................................................................................................................. 22 TRUDNOĆA .......................................................................................................................................... 24 SVADBENI OBIČAJI ............................................................................................................................ 24 BACANJE PIRINČA .............................................................................................................................. 25 BIDERMAJER ...................................................................................................................................... 25 BOŽIĆ .................................................................................................................................................... 25 TEODOROVA SUBOTA ....................................................................................................................... 26 LAZAREVA SUBOTA VRBICA .......................................................................................................... 27 VELIKA NEDELJA ............................................................................................................................... 27 VASKRS ................................................................................................................................................ 28 FARBANJE VASKRŠNJIH JAJA ......................................................................................................... 29 KAKO SE FARBAJU JAJA? .................................................................................................................... 29 SIMBOLIKA ........................................................................................................................................ 30 VASKRŠNJE SLAVLJE .......................................................................................................................... 30 TUCANJE JAJIMA ................................................................................................................................ 31 POBUSANI PONEDELJAK ..................................................................................................................... 31 OBIČAJI I KULTURA SRBA................................................................................................................ 32 OBIČAJI IZ UŽIČKOG KRAJA ............................................................................................................ 41 STARI NARODNI OBIČAJI : KAKO SU ŽIVELI SRBI U LIVANJSKOM POLJU ........................... 57 TAKMIČAREKE IGRE ........................................................................................................................... 62 VERSKI OBIČAJI – KULT MRTVIH ................................................................................................... 65 TRADICIJ I OBIČAJI ŠIROM SVETA ................................................................................................. 73 UZ MALO SREĆE PRONAĆI ĆEMO NAŠU SRODNU DUŠU ....................................................................... 73 OD "LOVA NA JAJA" DO PUŠTANJA ZMAJEVA - USKRŠNJI OBIČAJI U SVIJETU.................. 74

4

FESTVALI KAO DEO TRADICIJE I OBIČAJA .................................................................................. 77 NOVA GODINA KROZ ISTORIJU I OBIČAJE ................................................................................... 82 NOVOGODIŠNJI OBIČAJI ................................................................................................................... 85 LEGENDA O DEDA MRAZU............................................................................................................... 92 SVETI NIKOLA PUTUJE U AMERIKU............................................................................................... 93 A SRPSKI BOŽIĆ BATA? ..................................................................................................................... 94 PRAVOSLAVNA NOVA GODINA 14. JANUAR ................................................................................ 95 BUDITE USPEŠNI U NOVOJ GODINI - NAJRASPROSTARNENIJA VEROVANJA VEZANA ZA NOVOGODIŠNJU NOĆ ................................................................................................................................. 98 RECEPTI ZA SREĆU U NOVOGODIŠNJOJ NOĆI ........................................................................... 100 KOJI SE OBIČAJI NJEGUJU ZA ISPRAĆAJ STARE I DOČEK NOVE GODINE ........................... 102 PRAZNOVERJA ZADRŽANA DO DANAŠNJIH DANA.................................................................. 103 KAKO SE SVE SLAVI NOVA GODINA ........................................................................................... 105 ŠTA SE JEDE ZA NOVU GODINU ŠIROM SVETA? ....................................................................... 108 PREPORUČUJE SE ZA NOVU GODINU? ......................................................................................... 112 DOČEK NOVE GODINE NA GROBLJU - OVO SU NAJČUDNIJI NOVOGODIŠNJI OBIČAJI ŠIROM SVETA ............................................................................................................................................. 114 VEROVANJA I OBIČAJI ZA NOVU GODINU: TRADICIJA ILI SUJEVERJE? ............................. 117 NOVOGODIŠNJI OBIČAJI ŠIROM SVETA ...................................................................................... 119 NARODNA VEROVANJA VEZANA ZA NOVOGODIŠNJU NOĆ - MALI RITUALI KOJI GARANTUJU LJUBAV I NOVAC! ............................................................................................................. 122 VERSKI PRAZNICI I OBIČAJI ......................................................................................................... 126 ZAŠTO SRBI KITE JELKU? – DISKUSIJA NA FORUMU ............................................................... 133 NEKI NАRODNI OBIČАJI NА BАDNJI DАN I BOŽIĆ ................................................................... 139 SIMBOLI BOŽIĆA .............................................................................................................................. 142 BOŽIĆ PO JULIJANSKOM KALENDARU ....................................................................................... 144 KAKO RAZLIČITI NARODI PROSLAVLJAJU BOŽIĆ 7. JANUARA?........................................... 145 ČUDNI BOŽIĆNI OBIČAJI ŠIROM SVETA...................................................................................... 148 BOŽIĆNI OBIČAJI ŠIROM SVETA - KOME KOZA DONOSI POKLONE, A KO SLAVI 39 DANA ....................................................................................................................................................................... 150 OD SIMPATIČNIH DO BIZARNIH - OVO SU NAJNEOBIČNIJI BOŽIĆNI OBIČAJI ŠIROM SVETA .......................................................................................................................................................... 154 KAKO SE SLAVI BOŽIĆ ŠIROM SVETA ......................................................................................... 157 PRAZNIČNA TRADICIJA .................................................................................................................. 159 VASKRŠNJI OBIČAJI ......................................................................................................................... 163 VAŽNIJI VAKRŠNJI OBIČAJI ........................................................................................................... 170

5

NARODNA VEROVANJA I OBIČAJI ZA PRAVOSLAVNI VASKRS ............................................ 174 VASKRS U SVETU - OD »LOVA NA JAJA« DO PUŠTANJA ZMAJEVA .................................... 176 USKRS I OBIČAJI LUŽIČKIH SRBA ................................................................................................ 179 OBIČAJI ODOLEVAJU DUHU VREMENA - VUČIJI ZUBI I USKRŠNJA VODA ......................... 180 NEGUJMO TRADICIJU I OBIČAJE! ................................................................................................. 182 OBIČAJI I SAHRANA KOD PRAVOSLAVNIH SRBA .................................................................... 184 PROSIDBE ŠIROM SVETA ................................................................................................................ 188 ŠTA SU MLADENCI - OBIČAJI I TRADICIJA ................................................................................ 190 TRUDNOĆA I TRADICIJA - NEOBIČNI OBIČAJI ŠIROM SVETA! ............................................. 193 DEČAK ILI DEVOJČICA - NARODNO VEROVANJE O ZNAKOVIMA KOJI OTKRIVAJU DA LI ĆE BEBA BITI MUŠKO ILI ŽENSKO ........................................................................................................ 197 NEVEROVATNI OBIČAJI NAKON ROĐENJA BEBE ..................................................................... 199 DOLAZAK DETETA NA SVET – DESET NEOBIČNIH OBIČAJA S RAZLIČITIH STRANA SVETA .......................................................................................................................................................... 202 TRADICIJE ODRASTANJA ............................................................................................................... 203 BABINE - JESTE LI ČULI ZA OVAJ STARI OBIČAJ? .................................................................... 205 TRADICIJE I OBIČAJI ŠIROM SVETA ............................................................................................. 207 UZ MALO SREĆE PRONAĆI ĆEMO NAŠU SRODNU DUŠU ........................................................ 207 NEOBIČNI OBIČAJI NAKON ROĐENJA BEBE .............................................................................. 208 ŠTA JE ISTINA, A ŠTA SUJEVERJE - OVE STVARI NE TREBA DA RADITE NA BOŽIĆ! ........ 211 NE UZIMATI IGLE I EKSERE U RUKE .................................................................................................. 211 SUJEVERJE ......................................................................................................................................... 212 SUJEVERJE - RELIGIJA BUDALA ................................................................................................... 215 SUJEVERJE, SPOJ PRIMITIVIZMA I TRADICIONALNE CULTURE ............................................ 217 SUJEVERJA U SRBA - PET NOVOGODIŠNJIH MALERA I KAKO DA IH IZBEGNETE ........... 220 SRBIJA U RALJAMA SUJEVERJA - VRAČARA U PREDSEDNIČKOJ VILI ................................ 221 OVO SU NAJBIZARNIJA SUJEVERJA NAŠEG NARODA! ............................................................ 222 NAJČUDNIJA SUJEVERJA ................................................................................................................ 226 SUJEVERJA VEZANA ZA POČETAK NOVE GODINE ................................................................... 228 OSAM LJUBAVNIH SUJEVERJA..................................................................................................... 230 SUJEVERJA O TRUDNOĆI ................................................................................................................ 232 KOLIKO SUDBINA I SUJEVERJE UPRAVLJAJU NAŠIM ŽIVOTIMA? ....................................... 234 DEMOKRATSKO SUJEVERJE .......................................................................................................... 236 TRINAEST ZANIMLJIVIH ČINJENICA O PETKU 13. .................................................................... 238 SVE MRAČNE TAJNE PETKA 13 - OVO JE NAJBAKSUZNIJI DAN U GODINI! ................................ 240

6

ŠTA SU KORENI NEKIH OD NAJPOZNATIJIH SUJEVERJA ........................................................ 241 DVADESET I PET NAJPOZATIJIH SUJEVERJA I NJIHOVO POREKLO ..................................... 244 NAJČEŠĆA SUJEVERJA .................................................................................................................... 251 NAJČUDNIJA SUJEVERJA ................................................................................................................ 257 TRINAEST SULUDIH SUJEVERJA ŠIROM SVETA........................................................................ 259 JESTE LI I VI MEĐU NJIMA - ČETIRI PSIHOLOŠKA RAZLOGA ZAŠTO SU LJUDI SUJEVERNI! ....................................................................................................................................................................... 260 NISI SUJEVERNA/SUJEVERAN? HAJDE DA TE RAZUVERIMO ................................................. 262 KORENI NEKIH OD NAJPOZNATIJIH SUJEVERJA....................................................................... 265 SUJEVERJE KAO LJUDSKA BESPOMOĆNOST ............................................................................. 268 DA LI STE SUJEVERNI? .................................................................................................................... 269 DABLINSKA DEKLARACIJA O SEKULARIZMU I MESTU RELIGIJE U JAVNOM ŽIVOTU ... 271

7

8

Zahvalnost autora Pisanje ove knjige za mene je bio lak zadatak i pričinjavao mi je veliko zadovoljstvo. Knjiga je pisana u više faza tokom 2016. godine. U međuvremenu sam pisao tekst o mitovima, legendama i praznoverju kod Srba i Uvodu u socijlanu psihijatriju, Teorijske osnove i praktična primena (Psihosocijana pomoć pshijatrijskom bolesniku) koje su objavljene u ograničnom tiražu, a tekst pomenutih knjiga je stavljen na Internet kao e- book.

Knjiga sadrži brojne običaje i sujeverja kod Srba. Naravno, ovi problemi prsuitni su kod mnogih naroda. Problem je star koliko i savremena civilizacija. Kod Srba ovi problemi su usko vezani pored ostalog i za istoriju Srba, brojne bitke i ratove koje su Srbi tokom svoje duge i burne istorije vodili. To su u prvom redu Kosovski boj, zatim brojni junaci iz ovih bitaka, kao što su Kraljević Marko, car Lazar ili u Drugom svetskom ratu narodni heroj Boško Buha i mnogi drugi. Parznoverje je prisutno tokom celokupne savremene istorije srpskog naroda i naroda u bližem okruženju.

Ovu knjigu neko bi sigurno sastavio drugačije. Svako bi ponešto oduzeo i mnogo toga dodao. Ovde će, pred Vama, kroz tek oškrinuta vrata, promicati neobične ideje, ćaknuta mišljenja, čudne situacije vezne za mitove, legende i predrasude. Tekst u ovoj knjizi je pregled brojnih autora sa Interneta na kome se nalazi veoma mnogo sajtova vezanih za ovu oblast. I ovom prilikom želim da se svima njima najsrdačnije zahvalim za njihove mnogobrojne tekstove sa nadom da sam ih korektno interpretitirao i citirao. Nedaleko od ove vodenice mitova i legendi koja uporno stružu na dubini vremena, pred nas će, pravo iz sopstvene prakse i životnog iskustva kao psihijatra sa radnim iskustvom od skoro četiri decenije u prestižnom Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu, kao profesora psihijatrije na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu i profeora Nege u psihijatriji i nege u gerijatriji na Panevropskom Apeiron Univerzitetu u Banja Luci. Želim da uvažim pomoć nekolicine ljudi koji su me podučili o vezi psihopatologije i mentalnog zdravlja sa brjonim mitovima, legendama i praznovericama 9

koji su dali poseban doprinos ovoj knjizi. To su u prvom redu lektor i korektor teksta u knjizi gosopođa Milanka Lazarova koja je pažljivo pročitala tekst dva puta i lektorsiala ga. Bio bi stvarno dugačak spisak kada bih se svima njima ovom prilikom pojedinačno zahvaljivao. Danas i ovde ipak želim da navedem neke od njih. Najsrdačnije se zahvaljujem kliničkom psihologu Vlajku Panoviću, lektorki i mnogim drugima koji su mi pomogli u pripremi ove knjige. Svojoj supruzi, doktorki

Borici Zdravković-

Munjiza, čije su srce i misli bile uz mene dok sam pisao sve do poslednje reči u ovoj knjizi upućujem duboko divljenje i zahvalnost. I ovom prilikom se zahvaljujem svojoj porodici na podršci i razumevanju kao i mngrobrojin bližim i daljim rođacima koji su uvek srdačni i puni podrške, mojoj mlađoj sestri i njenoj porodici. Mnogi stavovi i činjenice u ovom tekstu su proistekle od saznanja i učenja svojih uglednih profesora kliničke psihijatrije s kojima sam dugo uspešno sarađivao na čemu im dugujem posebnu zahvalnost. To su pre svega prof. dr Srboljub Stoiljković, prof. dr Slavka MorićPetrović, prof. dr Predrag Kaličanin i prof. dr Tomislav Sedmak. Naročitu zahvalnost dugujem prof. Vladeti Jerotiću, Hugu Klajnu i drugima što su za sve nas utvrdili temelje i pronašli oruđa sa kojima možemo raditi, a isto tako i mojim pacijentima zato što su sva moja saznanja proistekla iz našeg zajedničkog rada. Veliki podsticaj da napišem ovu knjigu imale su brojne koleginice i kolege na specijalizaciji iz psihijatrije koji su boravili u Dnevnoj bolnici Instituta za mentalno zdravlje za odrasle. Izuzetnu zahvalnost dugujem recenzentima prof. dr Tamari Đamonji- Ignjatović sa Fakulteta političkih nauka

Univerziteta u Beogradu i prof dr Srđanu Milovanoviću sa Medicinskog

fakulteta Univerziteta u Beogradu, čije su dragocene sugestije kao recenzenta ove knjige bile od neprocenjive koristi da knjiga dobije sadašnju – sažetiju, formu.

Adrese za dopisivanje: Prof. dr Marko Munjiza, profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, e-mail: marko.munj@sbb.rs munjizamarko011@gmail.com, wrb sajt: www. munjiza.com Beograd, juni 2016. godine

prof. dr Marko Munjiza

10

Predgovor kao uvod Ovaj tekst predstavlja sveobuhvatni vodič kroz svet obićaja, tradicije i sujeverja, daje posebne detalje o ulozi koju ove priče igraju u razumevanju sveta koji nas okružuje i Srba posebno. U ovim običajima, tradiciji i sujeverju postoje mnoge zajedničke teme – stvaranje – jer su ovi fenomeni neodvojivi deo čovekovog života i sveta uopšte.

Postoje, međutim, i takve priče koje se odnose na jedinstvene običaje i tradiciju ne samo kod Srba, već širom sveta vezanim za Novu godinu, Vaskršnje praznike, venćanja, istoriju i lokacije različitog opsega zemalja i kultura kao što su Kosovski boj, Prvi svetski rat i drugo. Tradicija je usmena predaja znanja, veština, načina ponašanja i običaja unutar jedne kulture ili grupe ljudi.

Tradicija i običaji kod Srba Prvi petak posle Vaskrsa slavi se u mnogim našim krajevima, ali pod različitim nazivima. Svetli je zato što je u Svetloj nedelji. U istočnim delovima Srbije „blažiti" znači jesti „blagotu" – mleko,sir,kajmak,maslac, od „blaga" odnosno stoke.

Način ishrane objašnjava da je ovo izuzetan petak, jer se ne posti. Slično se mogu objasniti nazivi Sebični ili Istočni, jer je to poseban petak kad se ne mrsi. Za ovaj petak, koji se još naziva i svetli petak, po Srbiji i Bosni je rašireniji naziv Istočni petak. Naziv mu je nastao od reči istočnik, što znači: izvor, jer je bilo u običaju da se, rano zorom, odlazi na izvore i kladence, gde se obredno, radi zdravlja, umivalo. Ova okupljanja su prerastala u svetkovinu koja se, uz obed, tu provodila celog dana. Među opisima svetkovanja Istočnog petka naročito je upečatljiv opis Brkailije Kasabalije, objavljen u listu "Karadžić" 1903. godine, gde se kaže da je početkom ovog veka pravoslavna čeljad iz Sarajeva ovoga dana odlazila na istok, na Benbašu, i umivala se na izvoru Pjenkovac, verujući da je to dobro radi zdravlja, jer je toga dana i Bogorodica izmivala Hristu rane. Nakon umivanja se odlazilo na Borak, osojnu stranu podno Trebevića; gde se ručavalo i ostajalo u druženju i vedrom raspoloženju celi dan. Deo mehandžija je proslavljalo Istočni petak kao svoju zanatsku slavu.

11

Tradicija i običaji u životu jednog naroda, pored jezika i religije, verovatno najpresudnije utiču na stvaranje i očuvanje etničkog identiteta te zajednice. A koliko je čuvanje običaja značajno za svaku zajednicu najbolje govori izreka "bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti". U neprestanoj trci za vremenom i profitom čemu veći deo čovečanstva danas robuje, eri globalizacije koja poništava mnoge posebnosti naroda i zemalja, zamenjujući ih univerzalnim i pomalo bezličnim vrednostima, znamo li šta su pravi narodni običaji? Iako se mnoge kulture prepliću i razvijaju pod uticajem drugih kulturnih obrazaca, ipak svaka od njih zadržava značajan deo svoje autentičnosti.

Suština duhovnog razvoja jednog naroda na najbolji način se razume proučavanjem običaja i kulturne tradicije. Običaji od najranijih vremena ispunjavaju jednu od svojih najznačajnijih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u najranijoj prošlosti. Nastali su da bi se zadovoljile najrazličitije ljudske potrebe, a kako su se te potrebe razvijale i menjale, tako su se menjali i običaji. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji je, zbog spleta različitih istorijskih okolnosti, bio suočen sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Zbog toga su mnogi običaji kod Srba tokom dugog vremenskog perioda izgubljeni, ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, prisutna je izraženija težnja da se mnogi zaboravljeni običaji obnove i utkaju u kontekst savremenog života. Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji kod Srba su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem, svadbom, odlaskom u vojsku, smrću i drugi. Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Dugo vremena Srpska pravoslavna crkva nije mogla da ima značajan uticaj na narod, posebno u periodu turskih osvajanja. To je uslovilo specifičnu religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i prehridšćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja. Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena, što daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti da Srbi po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija. Proces uzajamnog prožimanja predhrišćanske i 12

hrišćanske tradicije najbolje se vidi na srpskim najznačajnijim verskim praznicima, Božiću, Uskrsu i drugim običajima. Mi, nažalost, živimo u takvom društvu gde se u javnim institucijama, konstantno krše zakoni. I danas nastavlja se praksa kršenja zakona da bi nove političke snage ispunile svoje želje.

Tradicija je usmena predaja znanja, veština, načina ponašanja i običaja unutar jedne kulture ili grupe ljudi.

Sujevereje Sujeverja su po svojoj prirodi pomalo bizarna, ali ima i potpuno sumanutih. U Japanu u mnogim hramovima, svetilištima i prodavnicama suvenira prodaju se amajlije koje, kako se veruje, donose sreću, sigurnost i dobru sudbinu. Postoje amajlije za novac, zdravlje, ljubav, uspeh na ispitima, bezbednost na ulici. Postoje i komadići papira (omikuji) koji predviđaju budućnost. Posle čitanja vežu se za grančicu da bi se proročanstvo ostvarilo ako je dobro ili sprečilo ako je proročanstvo nepovoljno.

Koliko sudbina i sujeverje upravljaju našim životima?

Da li je ljudskom mozgu jednostavnije da prihvati takav način promišljanja stvarnosti i na koji način možemo da prevaziđemo fatalizam u objašnjavanju teških situacija kojima smo često izloženi.

13

I Tradicija

14

Tradicija

“Sve teče, sve se kreće”.

Heraclitus Heraclitus

Tradicija je pre svega usmena predaja znanja, veština, načina ponašanja i običaja unutar jedne kulture ili skupine ljudi. Ali, korišćenje te reči nije uvek jednoznačno. Između ostalog, pod tradicijom se podrazumeva  usmena predaja kao takva  prenošenje znanja o uobičajenom.  običaji, konvencije, starinski narodni običaji Tradicija je u tom smislu kulturno nasleđe koje se prenosi s generacije na generaciju. Tu spadaju i naučeno znanje, i umetnički zanati kao i rituali, moralna pravila i hranidbeni običaji.

Tradicija i običaji Tradicija i običaji su koren svakog naroda. Prenošeni sa generacije na generaciju a kao deo kulturne baštine imaju važnu ulogu u očuvanju identiteta jednog naroda. Nastajali su da bi zadovoljili različite ljudske potrebe, a kako su se određene potrebe razvijale i menjale tako su se i običaji menjali. Mnogi običaji su potisnuti ili izgubljeni tokom dugog vremenskog perioda. Međutim, danas postoji sve veća težnja da se običaji obnove i prilagode savremenijem i modernijem načinu života. Najpoznatiji običaji su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem , venčanjem, slavom.

15

Tradicija Srba

“Priroda je sirova, ljudi nemogućni”.

Ivo Andrić

Običaji su, od najranijih vremena, ispunjavali jednu od svojih važnih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji se, zbog različitih istorijskih okolnosti suočavao sa velikim iskušenjima njenog očuvanja.

Međutim, mnogi običaji Srba su tokom dugog vremenskog perioda bili izgubljeni ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, postoji sve veća težnja da se većina običaja obnovi i utka u kontekst savremenog života. Ali, da li znamo šta su običaji, koliko su se sačuvali do danas u svom izvornom obliku i značenju i kako se poštuju? Postoje različita tumačenja običaja, ali se oni

najčešće definišu kao

određena religijska praksa koju prati specifično mišljenje, verovanje i rituali, koji se obavljaju po određenoj potrebi. Teško je odrediti kada je tačno neki običaj nastao, ali je to svakako bilo u davnoj prošlosti. Nastajali su da bi zadovoljili različite ljudske potrebe, a kako su se određene potrebe razvijale ili menjale, tako su se menjali i običaji.

Najzastupljeniji i najpoznatiji običaji kod Srba su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem, svadbom, odlaskom a u vojsku, smrću itd. Koliko je čuvanje običaja bilo značajno za zajednicu govori i izreka “bolje zemlju prodati, nego običaj izgubiti”. Za religiozne običaje Srba karakterističan je veliki broj paganskih rituala, koji čine suštinu narodne religije. Zvanično je to hrišćanska pravoslavna religija, ali je veoma specifičan način na koji je srpski narod usvajao poruke koje im je Crkva slala.

Znamo da dugo vremena Pravoslavna crkva u Srbiji nije mogla da ima značajan uticaj na narod, najpre u periodu turskih osvajanja, a potom zbog komunističkog režima, koji je uticao na njeno povlačenje iz svakodnevnog života. To je uslovilo specifičnu 16

religioznost Srba, koja je nastajala na osnovu prožimanja stare, predhrišćanske religije i hrišćanske tradicije. Taj suživot hrišćanskih i predhrišćanskih rituala, karakteriše ukupnu srpsku narodnu religiju, kao i većinu srpskih običaja. Neki stručnjaci istorijskih nauka smatraju da hristijanizacija kod Srba nikada nije do kraja izvršena što, s druge strane, daje poseban kvalitet srpskoj narodnoj religiji. Treba naglasiti, da Srbi po tom pitanju nisu izuzetak, jer u svim svetskim religijama postoje elementi iz predhrišćanskog verovanja i religija.

Božić i prehrićanka verovanja - Proces uzajamnog prožimanja dveju tradicija, predhrišćanske i hrišćanske, najbolje se može sagledati na srpskim najznačajnijim verskim praznicima, Božiću, Uskrsu, ali i običajima u vezi sa postupanjem u slučaju bolesti. Proslava Božića, na primer, pokazuje da su osnovni elementi praznika kao što su paljenje badnjaka, hrana koja se nalazi na svečanoj trpezi, pečenica i uloga položajnika koji dolazi u kuću na sam Božić, fenomeni za koje mnogi istraživači korene nalaze u dalekoj prošlosti. Neki autori smatraju da Božić predstavlja ostatke “solarnog kulta”, koji je nekada bio razvijen kod Srba. Na to ukazuje sam dan proslavljanja Hristovog rođenja koji, po starom kalendaru, pada na sam dan zimske kratkodnevice, kada je Sunce najslabije. Verovalo se, da će paljenjem vatri, posebno božićnih, ljudi dati snagu mladom Suncu da ponovo ojača za sledeću godinu, što je bilo izuzetno značajno za agrarne kulture, kao što je bila srpska. Božićni rituali, naročito razvijeni u selima, koji na magijski način treba da doprinesu plodnosti zemlje, stoke i zdravlju, takođe se dovode u vezu sa klasičnim agrarnim ritualom. Najbolji primeri su - božićne pripreme obrednih hlebova sa šarama, hrana na svečanoj trpezi, posipanje žitom položajnika, običaj da se izvuče stolica položajnika, da on sedne na pod, kako bi se sreća prikovala za pod, ili ogrtanje debelim ogrtačem da bi kajmak bio debeo. Po mišljenju pojedinih istraživača, položajnik može predstavljati i “mitskog pretka”, koji dolazi u domove da mu ukažemo poštovanje. Time su u proslavu Božića utkani i elementi “kulta predaka”, takođe veoma razvijenog kod Srba. Međutim, zanimljivo je da nije samo Pravoslavna crkva u Srbiji preuzimala neka nehrišćanska verovanja, kojima je, da bi ih narod lakše prihvatio, davala hriščansku odoru. Takvih pojava je bilo svuda u Evropi. Vremenom su 17

se odnosi menjali, pa kada je Crkva bila prisutnija u narodu dominirali su hrišćanski elementi, a kada je bila povučenija isplivavali su predhrišćanski rituali. Kada je reč o poštovanju pojedinih religioznih običaja kod Srba, danas je sve očiglednija potreba da se običaji ožive, a samim tim i ponovo uspostavi veza sa prekinutom tradicijom.

Komentarišući tu pojavu, nastavnik na grupi za etnologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu Danijel Sinani, koji se već godinama bavi srpskom narodnom religijom i običajima, ističe da je sve češća pojava reinterpretiranja običaja, što ne treba ocenjivati kao pozitivan ili negativan proces. Međutim, on upozorava da se često događa da se neki običaji pogrešno interpretiraju i da se izmišlja tradicija. Tada često dolazi do dodavanja nekih elemenata, koji nikada nisu postojali, ali liče na nešto što želimo da uradimo. “Mnogi običaji se obavljaju po izvesnoj inerciji, jer se njihovo značenje izgubilo i nije poznato onima koji ih obavljaju. Zato je za nas, kao zajednicu bitno, da znamo šta je stvarna uloga određenog običaja. Tako je uloga posmrtnih rituala i običaja koji su nekada bili izuzetno razvijeni u srpskoj narodnoj religiji, bila u tesnoj vezi sa integracijom zajednice u tom kritičnom trenutku. Značenje tih običaja se najbolje vidi u seoskim sredinama, gde je smrt svakog pojedinca predstavljala izuzetan udarac, pogotovu ako je reč o bitnom članu zajednice. Obavljanje posmrtnog rituala je omogućavalo nekoliko stvari: da zajednica ostane integrisana, da se smrt prihvati kao realan proces, da se amortizuje gubitak člana zajednice i da porodica, nakon toga, nastavi sa normalnim životom. U okviru posmrtnog rituala postoje i druga interesantna verovanja, koja su nekada imala značajnu ulogu u regulisanju međusobnih odnosa u okviru zajednice. Na primer, mitska figura - vampir, u koga se veoma dugo verovalo u Srbiji, imao je veoma specifičnu ulogu. Vampir je imao ulogu društvenog regulatora u zajednici u smislu otklanjanja svih nepravilnosti u ponašanju pojedinca. Tako, oni koji odstupaju od pravila ponašanja u zajednici najčešće se posle smrti proglašavaju vampirima. Zatim, sledi čitav niz rituala koji su u vezi sa otklanjanjem vampira iz zajednice - probadanje tela pokojnika kolcem, ili spaljivanje - kojima su prethodne generacije slale poruku budućim članovima zajednice da je potrebno poštovati pravila ponašanja koje društvo propisuje, kao i to šta će se desiti ukoliko se ta pravila ne poštuju. Zanimljivo je, da ljudi u istočnoj Srbiji i dalje veruju u vampira o čemu 18

svedoče i pojedine ritualne radnje pri sahranjivanju pokojnika kome se probuši uho ili zareže koža, jer se veruje da tako čovek ne može da se povampiri”, kaže Sinani.

Ugrožen smisao srpske slave - Konzervativna verovanja u nekim krajevima Srbije, kao što vidimo, i dalje su veoma živa, jer se narodni običaji i verovanja najsporije menjaju. Ipak, svedoci smo i da duhovnost doživljava “eksploziju”, naročito u gradovima, gde je došlo do pojave pravog tržišta religije. Svakome je ponuđeno da bira u šta želi da veruje, nezavisno od toga da li je pripadnik etablirane hrišćanske religijieili ne. Zato je sve češća pojava da ljudi koji sebe smatraju pravoslavnim vernicima primenjuju neke tehnike iz drugih religioznosti, kao što su različite metode meditacije, ishrane, verovanje u horoskop, natalne karte i dr. U Srbiji se istovremeno odvija i proces povratka tradiciji, u kome se kriju opasnosti od izmišljanja i uvođenja nekih elemenata, koji ne pripadaju

srpskoj tradicionalnoj kulturi. O tim novim

pojavama i shvatanjima običaja i njihove uloge, najrečitije govori način proslavljanja srpske slave. Iako se slava oduvek smatrala etničkom odrednicom za srpski narod, u periodu vladavine komunističkog režima, gotovo pola veka, taj običaj bio je potisnut u brojnim porodicama u Srbiji. Poslednjih 20-ak godina, došlo je do pravog “buma“ prihvatanja porodične slave i načina njenog proslavljanja, kao i pojava novih pravila.

Poznato je da se porodična slava nasleđuje “s kolena na koleno”, sa oca na sina, ali danas slavu žele da proslavljaju i ljudi koji nemaju tu tradiciju u svojoj porodici. Njima je omogućeno da sami biraju slavu koju žele da slave, ili im je sveštenik to savetovao.

Međutim, oživljavanje tog značajnog i lepog običaja srpskog naroda nije prošlo bez pojava koje mogu da ugroze njegovu duhovnu dimenziju. Slava je uvek bila jedan vid recipročnog gostoprimstva, što je podrazumevalo, da onaj kod koga idete na slavu, treba da bude pozvan u goste kada vi proslavljate. Zatim, ako ste jednom pozvani na slavu, znači da ćete ići stalno i da će se ta tradicija prenositi i na buduće generacije.

Proslavljanje slave je takođe prilika da se ljudi okupe i zajedno uspostave duhovnu vezu sa običajem, a domaćin je bio taj koji časti i koji ulaže materijalna sredstva. Zato srpska narodna tradicija i ne propisuje nošenje poklona na slavu osim, kako je to ranije bilo, jabuka za domaćicu ili kocka šećera za dete. Prilagođavanje običaja savremenim uslovima omogućilo je proslavljanje slave u kafanama ili organizovanje preskupih 19

slava, koje mogu postati problem za goste, koji možda neće moći da organizuju proslavu na sličan način. Problem je i šta poneti na slavu, posebno ako je neko domaćinu doneo vredan i skup poklon, koji neće moći lako da uzvrati. Preterivanja se mogu videti i na proslavama opštinskih slava u gradovima. Na jednoj takvoj proslavi u Beogradu, litiju ili ritualno obilaženje kruga oko crkve, u kojoj učestvuju sveštenstvo i najvažniji članovi zajednice, pratili su jahači obučeni u narodnu nošnju na konjima, što je pravi primer banalizacija jednog običaja. Proslavljanje pojedinačne ali i gradske, opštinske, esnafske ili čak partijske slave sa preterivanjem u troškovima i drugim greškama, pokazuju da je danas slava sve više statusni simbol, što je potpuna suprotnost onome što je bila nekada. Brojni su primeri menjanja i prilagođavanja običaja savremenom načinu života. Trend globalizacije koji vlada u svetu takođe značajno utiče na promenu odnosa prema tradiciji. I dok je u okviru EU sve jača tradicionalistička struja, koja se trudi da sačuva ono što pripada jednom etnosu ili narodu, u Srbiji, koja je u procesu tranzicije, i dalje su evidentna sukobljavanja između globalističke i tradicionalističke struje.

20

II Običaji

21

Običaj

„Priroda nije naša, ona je deo nas. Ona je deo naše svetovne porodice”.

Indijanci

Običaj je naziv za tradicijom utvrđeni oblik ponašanja i delovanja pojedinca ili kolektiva u određenim prilikama unutar kakve etničke gupe. Običaji su i izvor prava: tako razlikujemo pravne običaje (odnosno običaje koji regulisu društvene odnose, a zakonski su im propisi svojim normama dali pravni značaj), trgovačke običaje (običaje vezane uz robnu razmenu i trgovinu). te običajno pravo (skup običaja kojima izvor nije u nekom zakonskom propisu pa deluju kao samostalan izvor prava i koordinirani su u zakonskom pravu).

Tradicija je pre svega usmena predaja znanja, veština, načina ponašanja i običaja unutar jedne kulture ili grupe ljudi. Koriščenje te reči nije uvek jednoznačno.

Između ostalog, pod tradicijom se podrazumeva: Usmena predaja kao takva, Prenošenje znanja o uobičajima. Običaji, konvencije, starodavni narodni običaj. Tradicija je u tom smislu kulturno nasleđe koje se prenosi s generacije na generaciju. Tu spadaju i naučeno znanje i umetnički zanati kao i rituali, moralna pravila. Prenoseni sa generacije na generaciju a kao deo kulturne baštine imaju važnu ulogu u očuvanju identiteta jednog naroda. Nastajali su da bi zadovoljili različite ljudske potrebe, a kako su se određene potrebe razvijale i menjale tako su se i običaji menjali. Mnogi običaji su potisnuti ili izgubljeni tokom dugog vremenskog perioda. Međutim, danas postoji sve veća težnja da se običaji obnove i prilagode savremenijem i modernijem načinu života. Najpoznatiji običaji su običaji životnog ciklusa, koji su u vezi sa rođenjem, krštenjem, venčanjem, slavom. Sigurno je da su Englezi među najvećim tradicionalistima na svetu, ako ne i 22

najveći. Oni ne samo da su najveći tradicionalisti već su ionako nekako najveći. Imaju premjer ligu, potom imaju Foklande, imaju Vimbldon, hipodrom za konje, imaju i Robina Huda, Šekspira, veliki sat kraj Temze, imaju pabove sa mnogo piva, imaju kraljicu, a ona ima Ujedinjeno kraljevstvo Velike Britanije i Severne Irske i ko zna šta još sve veliko imaju. Veliku Indiju više nemaju, ali izgleda da su je dovoljno dugo imali. Imaju i šešire, pa im taj deo garderobe čini obavezni detalj na konjičkim trkama, ali i na kraljevskim, venčanjima. Na ovom poslednjem, prinčevskom, po nešto se ipak promenilo. Šešir kao obavezni deo garderobe nije bio potreban na venčanju kojeg je gledala trećina planete. Mnogi ga nisu imali, mnoge ga nisu nosile. Ipak, tradicija nije izneverena. Kraljica ga je imala, nosila i uvek ga nosi. Ličio je na šerpu ali je ipak bio u skladu sa njenom jednostavnom i dostojanstvenom kraljevskom garderobom. Brani kraljica mama svoje kraljevstvo, brani tradiciju, brani Foklande i ne odstupa od toga.

Tradicija je usmena predaja znanja, veština, načina ponašanja i običaja unutar jedne kulture ili grupe ljudi. Nema naroda bez običaja, bez obzira u kom kraju sveta živi.

Svako selo, svaki kraj, svaka oblast, svaki narod, imaju svoje običaje. Neki običaji pripadaju samo užem kraju, neki zahvataju čitave oblasti jedne zemlje, a neki običaji su istovetni kod različitih naroda. Obićaji se ovde dele na porodićne, kalendarske i obićaje uz poslove. Neki od njih istovremeno pripadaju u više grupa. Srpski narodni običaji potiču iz davnih vremena i u skladu su sa starim verovanjima Srba, koji su opstali do danas. Narodne običaje često prate razne tajanstvene i mistične radnje koje narod čini u raznim prilikama i iz raznih motiva, verujući da će mu to nekako pomoći i koristiti.

Namena narodnih običaja je različita i može biti:  da se zaštiti zdravlje ukućana,  da se sačuva i poveća porod i imovina,  da pada kiša i da se natope žedna polja,  da se suzbiju i razbiju gradonosni oblaci.  da se pridobije osoba koja se voli,  da se izleči bolesnik,  da se napakosti nekome, itd.

23

Ima puno narodnih običaja: za svaku radnju, svaki događaj, svaki praznik, svaku priliku i nepriliku. Običaji su se u narodu dosta množili, menjali i dopunjavali.

Vuk Karadžić je zabeležio dosta narodnih običaja i zahvaljujući njegovom radu, mnogi su i danas poznati.

Trudnoća Dok je trudna (noseća, u drugom stanju) žena po narodnom verovanju mora da se pridržava nekih pravila: ne sme uzeti ništa tuđe, ništa ne sme ni pojesti krijući se, niti od nekoga nešto pozajmiti, ne sme klati živinu niti gledati kad to drugi rade, mora paziti da ne pređe preko konopca i činiti još dosta radnji koje imaju simbolički smisao da porođaj bude lakši i porod zdrav i napredan. Ako žena u drugom stanju pojede šljivu sa dve koštice (bliznu šljivu) veruje se da će roditi blizance.

Svadbeni običaji U Vojvodini se kaže, da kad svatovi dođu po mladu u njenu kuću i povedu je, ona ne bi smela da se osvrće tj.okrene nazad i pogleda iza sebe da se ne bi brzo vratila kući. Dok se u predelu Grdeličke klisure, za isti postupak kaže da će u tom slučaju, ukoliko se mlada okrene i pogleda nazad u svoj dom, njihova deca kasnije ličiti na njenu familiju. Kada mlada posle venčanja krene u mladoženjinu kuću, prilikom ulaska, na ulazu je čeka svekrva sa posudom meda kojim mlada maže ulazna vrata kuće, od gornjeg istočnog dela do donjeg dela vrata, tj.do praga i unakrst, a kućni prag treba da pređe isključivo tako da zakorači desnom nogom. Med simbolizuje sladak život u toj kući, a ulazak u kuću desnom nogom, znači napredak u kući.

24

Bacanje pirinča Ovaj običaj potiče iz Azije, kada na venčani par bacaju pirinač dok izlaze od matičara. Pirinač naravno simbolizuje plodnost. Ovo se može desiti i kada izlaze iz crkve, ali onda obično bacaju latice ruže. Bacanje sita Kada mlada posle venčanja dođe kod mladoženje u kuću, tj. ispred kuće baca sito sa žitom, preko krova kuće i posipa žito u četiri strane ugla kuće za rodnu i plodonosnu godinu, zdravlje, veselje, i to sve na osnovu njenog dolaska u mladoženjin dom.

Bidermajer U rimsko vreme buketi su se pravili ne od cveća, već od mirisnih trava koje su terale zle duhove iz budućeg doma mladenaca, dok su danas zamenjeni raskošnim aranžmanima od različitih vrsta cveća. Naravno potrebno je i aranžirati bidermajer u skladu sa stilom i bojom venčanice, a po bacanju bidermajera, mlada treba da ima neki mali buketić koji po običaju dobija od svekrve koji se čuva i koji će zameniti bidermajer.

Božić

Ni jedan praznik nema više narodnih običaja nego Božić, koji se održavaju i dan danas. Najčešći običaji su: polaganje badnjaka, zastiranje domova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, pečenje pečenice, položajnik, a ima i mnogih drugih verovanja, gatanja, izreka i poslovica. Misli se da je kod starih, mnogobožačkih Srba, postojao neki bog Badnja, čiji je kip bio deljan od drveta.

Primivši hrišćanstvo, u oči dana kada se novi Bog rodio, Srbi su svog starog Badnju

25

bacili u vatru, a pošto im je on bio vrlo drag, taj običaj ponavljaju na svako Badnje veče, a Badnja na jednom kraju namažu medom, koji deca ližu, da bi time pokazali kako im je badnjak sladak i drag. Crkva je badnjaku dala novi smisao: grejući se oko badnjaka, ukućani se zagrevaju ljubavlju, iskrenošću i slogom, a svetlošću njegovom razgone mrak neznanja i praznoverja, i ozaruju se i obasipaju radošću i miljem, zdravljem i obiljem. Ranije, dok su ljudi više živeli na selu, a ponegde i danas, na Badnji dan, pre nego što se sunce rodi, jedan od ukućana ode u zabran u šumu i izabere drvo, koje mora biti mlado i cerovo. Pre nego što zamahne sekirom, pospe drvo žitom i nazove mu: "Dobro jutro i čestiti ti Badnji dan". Zatim zaseče na dva mesta da ispadne iver, i taj iver uzme sa sobom. Odsečeno drvo okreše, odnese kući i uveče naloži na vatru. Kad pregori, donji se kraj nosi oko torova i štala, a drugi, gornji kraj ostavlja se za položajnika. Zbog toga što se na taj dan pali badnjak, i dan se zove Badnji dan. Danas se, naravno, badnjak u gradovima kupuje na pijaci od seljaka, ali mu je simbolika ista, a ritual skraćen, ili se badnjak jednostavno samo drži u kući. Uoči Božića slamom se posipa pod u kući, čime se dom pretvara u onu pećinu vitlejemsku, u kojoj se rodio Hristos, i u kojoj se prostirala slama radi ležanja stoke. U seoskim kućama slama na podu leži i po tri dana, a u gradovima ova je simbolika svedena na rukovet slame koja se postavlja uz badnjak.

Teodorova subota U

subotu

prve

nedelje

Časnog

posta,

pada

praznik

svetog

Velikomučenika Teodora Tirona. Toga dana se u pravoslavnim domovima kuva žito kao za slavu. Tako se slavi uspomena na jedan događaj iz prvih vekova hrišćanstva.

Naime, u vreme rimskog cara Julijana 362. godine, kada je bilo gonjenje hrišćana kao u vreme Nerona, naredi ovaj car da se sve namirnice po carigradskim pijacama i radnjama popršću krvlju od žrtvenih životinja, kako bi se hrišćani oskrnavili i ne bi mogli da se pričeste. Međutim, sveti Teodor Tiron javi arhiepiskopu carigradskom Evdoksiju, da 26

hrišćani Carigrada ne kupuju ništa od namirnica, nego da u svojim domovima, te nedelje kuvaju pšenično žito i mešaju sa medom, i to uzimaju umesto hrane. Hrišćani tako i urade, i dostojni se pričeste u nedelju Pravoslavlja. Kao uspomenu na taj događaj, u ovaj dan, domaćice kuvaju žito kao za slavu, i služe svoje ukućane i goste koji toga dana dođu u kuću.

Lazareva subota Vrbica Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila. Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek olistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece.

Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i onu najmanju, od nekoliko meseci, donose, svečano obučenu, crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju, trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Velika nedelja Ova nedelja se zove još i Strasna nedelja, u kojoj se slavi uspomena na izdaju, hvatanje i stradanje Gospoda Isusa Hrista. Ove sedmice se u našim hramovima vrše posebna bogosluženja, i poželjno je da vernici u njima redovno učestvuju. U ovoj 27

nedelji su najvažniji praznici Veliki četvrtak i Veliki petak. Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog, i toga dana je Gospod ustanovio svetu tajnu pričešća, zato je dobro da se toga dana pričestimo. Na taj dan uveče, čitaju se dvanaest jevanđelja o stradanju Hristovom, i dok se čitaju jevanđelja narod u crkvi kleči. Na Veliki petak, kada se slavi uspomena na Hristovo raspeće, u našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa. Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov), ispred oltara. U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle celivanja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Po narodnom verovanju prilikom provlačenja, treba se pomoliti Bogu i pomisliti neku lepu želju, i ta želja će biti ispunjena. Ove nedelje crkva zapoveda najstroži post bez ribe i ulja. Na Veliki petak poželjno je ništa ne jesti sve do iznošenja Plaštanice.

Vaskrs Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svima ljudima od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darovao večni život. Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs. Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pak ne pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru. Za Vaskrs su, takođe, vezani lepi običaji u našem narodu. U celom hrišćanskom svetu, pa i kod nas Srba, za ovaj praznik je vezan običaj darivanja jajima.

Jaje je simbol obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

28

Farbanje vaskršnjih jaja Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak i u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji, farba na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja, od ljudi na Golgoti i Jerusalimu.

Kako se farbaju jaja?

Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice koja je osvećena u toku vaskršnjeg posta. Na šporetu vri voda sa bojom domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena, a deca obigravaju oko matere, i broje sveže ofarbana jaja, čiji broj raste svakoga časa. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove se "čuvarkuća". Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta. Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja.

29

Simbolika Farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalena Mironosica

(to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom,

neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija.

Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse". Crvena boja simboliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkvi, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.

Vaskršnje slavlje Kada svane dan Vaskrsenja Hristova, sa svih tornjeva pravoslavnih hramova dugo, zvone sva zvona, i javljaju dolazak velikog praznika. Domaćin sa svojom čeljadi odlazi u crkvu na svetu vaskršnju službu. Posle službe, narod se međusobno pozdravlja rečima: "Hristos Vaskrse!" i "Vaistinu Vaskrse!" Taj pozdrav traje sve do Spasovdana. Kad se dođe iz crkve kući, svi se ukućani međusobno pozdravljaju vaskršnjim pozdravom i ljube. Domaćin onda pali sveću, uzima kadionicu i tamjan, okadi sve ukućane koji stoje na molitvi, predaje nekom mlađem kadionicu i ovaj kadi celu kuću. Ukoliko se ne ume da otpeva vaskršnji tropar, naglas se čita "Oče naš" i druge molitve

koje se znaju napamet, ili se čitaju iz molitvenika. Posle

zajedničke molitve, ponovo, jedni drugima čestitaju Vaskrs i sedaju za svečano postavljenu trpezu.

30

Tucanje jajima Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače.

To predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo. Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Pobusani ponedeljak Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem sa zelenom travom. U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastos i pomene za pokoj duša pokojnika. Taj dan se iznose farbana vaskršnja jaja na grob, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedeljak je dan posvećen mrtvima.

31

Običaji i kultura Srba

Pravda se u odnosu na bogove naziva religijom, u odnosu na roditelje postovanjem, a u poslovnim odosima, postenjem.

Ciceron

Zanimljiv je podatak koliko se naš narod otuđio od svoje izvorne religije, stare više hiljada godina. Iako se zna da pripadamo slovenskoj grupi naroda, malo ljudi je upoznato sa našom pravom religijom, našim božanstvima i svim onim znanjem koje su naši preci imali. Ogromno duhovno znanje koje se nalazilo u staroslovenskim spisima izgubljeno je i zaboravljeno. Tome su u svakom slučaju zaslužni razni politički trendovi kroz koje je naš narod prolazio, kao i prihvatanje drugih religija koje su se na jedan perfidan način borile protiv slovenske duhovnosti. I tako godina za godinom, vek za vekom, Sloveni su se pod prisilom stranih religija sve više odvajali od svoje vere, izgubivši time svoj genetski kod koji je zapisan unutar svake slovenske duše. Nasilno menjanje svoje tradicije i duhovnosti stvorilo je veliku religioznu zabunu koja se kroz istoriju sve više povećavala. Da li ste se ikada zapitali zbog čega se srpska istorija proučava samo od Nemanjića, iako su Srbi postojali hiljadama godina pre toga? Da li je reč o srpskoj religiji koja je iz određenih razloga morala biti zaboravljena, ili možda uništena. Rušenje slovenskih paganskih hramova, proganjanje i ubijajnje sveštenika, paljenja knjiga i proterivanja koje su slovenski narodi preživljavali, stvorilo je jedan veliki otpor prema religiji koja joj se nametnula. I tako iz određenih političkih razloga Srbi zaboravljaju svoju pravu veru i prihvataju drugu koja ni po genetskom kodu ni po prirodi Slovena nikada nije mogla biti stvarno prihvaćena.

Slovenski paganizam je religija koja potiče iz drevnih veda, jer kao što znamo Srbi su došli iz Indije što su potvrdili mnogi svetski istoričari. Samim tim slovenska religija je 32

identična vedskoj arijevskoj religiji, o čemu svedoči srpski jezik koji je od svih jezika nejsličniji sanskritu, drevenom jeziku na kome su zapisani najstariji sveti spisi -Vede. I tako se kroz vreme izgubila čitava riznica znanja kojom je naš narod raspolagao. Jedan deo Srba se poturčio i primio islam (muslimansku veru), drugi deo Srba se pokrstio i primio hrišćanstvo (jevrejsku tradiciju) a kasnije je deo Srba prihvatio komunizam koji je propagirao ateizam. Šta je na kraju ostalo od srpske religije? Pitamo se kako se mnogi nazivaju Srbima a ne znaju da nabroje ni tri slovenska boga, a da i ne govorimo o suštini sloveneke religije. Zašto uopšte govorim o ovome? Razlog je vrlo interesantan, a on je da su slovenski čarobnjaci i sveštenici bili vrsni astrolozi, i da su savršeno pratili kretanje planeta na nebu, i na osnovu toga organizovali svoje živote. Sve ovo se dešavalo nekoliko hiljada godina pre nego što su Grci i Rimljani imali bilo kakav nagoveštaj o astrologiji. Svo znanje koje mi danas smatramo da dolazi od starih Grka odnosno Rimljana, jer koristimo njihove nazive sazvežđa i planeta, ustvari dolazi upravo od naše slovenske religije. Grci su sve naučili od slovena, što je poznato izuzetno malom broju ljudi. Tek danas kada mnogi rade na obnovi staroslovenske religije, neke činjenice izlaze na svetlost dana. Iz tog razloga sam odlučio da dam osnovni pregled slovenskih bogova, odnosno planeta i sazvežđa, koje su kasnije Grci prisvojili. Tako mi danas koristimo njihove nazive ne znajući da su oni vezani za našu religiju i našu tradiciju.

Ko je ukrao "zvezdanu knjigu"? - Iznad azurnih obala Crnog mora u hramovima grada Suroža obožavano je božanstvo Sunca. Sloveni ovo more nazivaju Suroškim morem, a grad Surož bio je izuzetno bogat, pa su mnogi brodovi često uplovljavali u njegovu luku. Tu su bili usidreni mnogi brodovi kao na primer grčki, persijiski, etrurski, egipatski. Ipak grčki brodovi ovde nisu uplovili radi trgovine, već su se sa brodova iskrcali ratnici. Grci provaljuju u hramove, ruše božanstva i iznose dragocenosti koje su ovde bile enormne. Puno knjiga, zlata i srebra, odnešeno je u Grčku. Tako su u jednom momentu Grci zauzeli ovaj grad. Među izuzetno vrednim stvarima koje su ukrali je i posuda slična onoj koja se nalazila u Retri sa crtežima i figurama nebskih sazvežđa drevnih Slovena. Grci su se trudili da odgonetnu značenje 33

zvezdanih bogova i onoga što je iznad njih bilo napisano, međutim slovenska nauka je za njih najvećim delom ostala nerešiva mistrerija. Nakon toga oni su dali svoja tumačenja slovenskih sazvežđa i božanstava. Onda su prekrstili slovenske bogove u grčka imena i od tada datira grčka mitologija. Ipak stari Grci su govorili da su sveto zvezdano znanje dobili od Hiperborejaca sa severa, kako su nazivali Slovene. Sve se ovo dogodilo negde oko 4. veka pre nove ere. Najstarija knjiga koja sadrži znanje o zvezdama naziva se "Zvezdana knjiga Koleda". Stari Sloveni su ovu knjigu dobili od boga Koleda (Krišne). Ovde se nalaze pesme o stvaranju sveta, i svemu onom što je potrebno za astrološku nauku. Bog Koledo preneo je ovu nauku o Velikom Kolu, i napravio prvi kalendar (dar Koleda). Prema tradicionalnim astrološkim proračunima ovo se poslednji put dogodilo oko 6530. god. pre n. e. Kasnije su mudrac Brag i njegov sin Usenj prenosili dalje astrološku nauku. Da su astrološkim znanjem Sloveni odlično vladali ne svedoče samo zapisi i legede, već i ostaci drevnih opservatorija na severu i južnom Uralu. Tokom ekspedicije E.S.Lazareva i V.N. Dimina na planini Ninčurt u blizini jezera Sejd, otkrivene su ruševine paleolitske astronomske opservatorije koja je sagrađena u međuledenom dobu, dok je na južnom Uralu pronađen grad hram Arkaim koji je u isto vreme sagrađen kao kalendar i opservatorija. Prema Slovenima centar neba je Polarna zvezda oko koje se okreće zvezdano nebo, ili kako su ga oni nazivali Kolo Svaroga. Tu se nalazi put koji vodi ka božanskim svetovima. Upravo u ovoj tački nalazi se vrh planine Alatir, u vedama poznata kao Meru planina. Na njenom vrhu nalazi se stablo jabuke sa zlatnim plodovima, a onaj ko uspe da ih okusi postaje vladar sveta. Oko ove jabuke kreču se sazvežđa Mali i Veliki Medved.

Sazveđža kod Slovena - Imena sazvežđa i planeta koje danas koristimo vezana su za grčke odnosno rimske nazive. Razmišljajući makar na osnovu imena, shvatamo da je njihova astronomska i astrološka škola nešto što trebamo ceniti bez premca. Ipak sva znanja kojim su raspolagali samo je deo onoga što su Sloveni hiljadama godina pre njih koristili. Iako su naša imena sazvežđa mogo starija, usled zavere protiv slovenskih naroda ona su skoro potpuno zaboravljena. Istorija se iz poznatih razloga nije previše bavila Slovenima, pa je time u zaborav poslata čitava kultura i veliko duhovno 34

bogatstvo. Na svu sreću ulaskom Urana u sazvežđe Riba, mnoga zaboravljena i skrivena (Ribe) učenja biće probuđena (Uran). Upravo se to dešava već nekoliko godina u nazad.

U Rusiji se vraća slovenski paganizam i to na velika vrata. Činjenice da je tamo prodato 3.000 000 primeraka "Velesove knjige" (slovenska Biblija) potvrđuje ovu činjenicu. U Srbiji takođe postoje grupe koje rade na obnovi staroslovenske religije. Iz tog razloga evo nekoliko detalja o tome kako su naši preci astrolozi zvali zodijačka sazvežđa.

Sazvežđe Ovna kod Slovena se zvalo Belojer, a predstavljao je prvi mesec, početak proleća i procvat. Ime je dobio po bogu Belojeru, odnosno Jaru ili Jarilu, koji je bio razapet na krstu zajedno sa 70 kneževa na gorskom vrhu u blizini reke Etok. Busova supruga carica Evlisija, skinula je telo svog muža zajedno sa ostalim kneževima. Tela su im posle toga bila spaljena, a nakon 40 dana Bus Belojer vaskrsava i silazi na Alatiur goru, ovenčan slavom. Ono se naziva još i sazvežđe Jagnjeta. U njemu se u blizini zemljinog pola, može videti sazvežđe Koleda i Radunice (Kefej i Kasiopeja). Sazvežđe Koleda nalazilo se na granici Riba i Ovna, dok se sazvežđe Radunice nalazilo negde na prelazu Ovna i Bika. Sazvežđe Lade predstavlja Bika, ili kako su ga nazivali Sloveni Krava. Lada je boginja ljubavi, sloge, blagostanja i mira. Iz vimena ove krave teče mlečna reka koju nazivamo Mlečni put. Ova krava se zvala Zemun. U ovom mesecu Sloveni su farbali jaja u lukovinu u čast Zlatnog jajeta. Njih su nosili u hramove i nudili ih bogu Rodu, a onda bi ih kotrljali po zemlji i razbijali. Jaja se ovde vezuju za plodnost i njima su pozdravili probuđenu prirodu. Nama poznata grupa zvezda kao Plejade, ustvari su Ladine ćerke-Plenkinje. One se takođe smatraju ćerkama Svetogora i Plenke.

Na granici između Bika i Blizanaca nalazilo se sazvežđe Jarila nama danas poznato kao sazvežđe Oriona. Sazvežđe Kupale povezano je sa Blizancima. Ovde su blizanci Ovsenj i Koledo. Njihova majka je Zlatogorka Maja a otac Dažbog. Ovsenj je rođen pre Koleda, pa je upregao kojne u nebeske kočije praveći put svome bratu Koledu, koji predstavlja silazak samog boga Krišne na zemlju. Zato se ovo sazvežđe naziva sazvežđe Kočijaša. Obojica se pojavljuju u vreme letnjeg i zimskog solsticijuma. Na dan praznika Koleda Ovsenj ispraća staru godinu, a Koledo dočekuje novu godinu, odnosno novo Sunce. Ovaj su praznik uzeli i hrišćani, a slave ga kao božić. Blizancima se takođe smatraju Kupala i Kostroma (Kastor i Poluks), koji su bili brat u sestra. Pošto nisu znali 35

da su u krvnom srodstvu oni su se venčali, a kada su to saznali od tuge su se udavili u reci. Iz tog razloga Blizanci imaju simboliku smrti, a to je predstavljeno sazvežćem Vuka i Vučića koji se nalaze ispod Kupalovih i Kastrominih nogu. Grci su ova sazvđa nazvali Mali i Veliki Pas. Sazvežđe Kresenja posvećeno je bogu Koledu (Krišni) i njegovom silasku na zemlju. Ovo je povezano sa Znakom Raka. Iz veda znamo da se Krišna pojavio u lunarnoj dinastiji, a pošto Luna ili Mesec vlada Rakom, ova teorija se potvrđuje. Koledo je vratio ljudima vedsko znanje koje je vremenom bilo izgubljeno zbog ratova, epidemija i mrazeva. Ovde se nalazi i sazvežće Crnog Zmaja u kome su grci videli Hidru. Sazvežđe Lava u slovenskoj astrologiji povezuje se sa Dažbogom, a u tom sazvežđu nalaze se i sazvežđa Gavran i Crni Zmaj, odmah ispod nogu Lava.

Sazvežđe Lava često se prikazivalo sa Malim Lavićem, koji se nalazio iznad glave Velikog Lava. Veliki Lav ovde predstavlja Peruna dok mali Lav predstavlja Dažboga.

Zvezda Regul koja se ovde takođe nalazi na staroslovenskom znači Mali car. Prva pesma iz "Zvezdane knjige Koleda" pripisuje se znaku Lava. Sazvežđe Maje posvećen je Maji Zlatogorki, koju danas nazivamo Devica. Ona je rodila boga Koleda koji je slovenima dao "Zvezdanu knjigu". Zvezdani lik Maje prikazan je kao devojka koja u ruci drži klasje. Kod slovena ona je bila zaštitnica polja, a njene zlatne pletenice poredili su sa klasjem žita. Ovde se nalazi i zvezda Spika što znači Klas. Sazvežđe Velesa povezano je sa znakom Vage. On je ljude naučio da obrađuju zemlju, opismenio ih i otkrio im je tajne umetnosti. Iznad sazvežđa Velesa vidimo zvezdani lik Velikog Medveda najjače životinje severnih šuma. Veles je često bio prikazivan u liku medveda.

On je bio zaštitnik bogatstva i trgovine, a ponekad se pojavljivao kao ratnik sa kopljem u ruci. Veles je prvi supružnicima stavio krune na venčanju, i time je osveštavao ljubav.

Zaštitnik je zaljubljenih. Njegovi atributi su kruna, vaga i žrtvenik. On je prvi uveo sistem prinošenja žrtava (samo plodove voća i povrća, a nikako meso) na žrtvenik.

Sazvežđe Peruna povezuje se sa znakom Škorpije, a zaštitnik (vladar) je Perun Gromovnik. U borbi između Peruna i zveri Skiper, Perun pobeđuje pa dok mu je zver bila pod nogama nudila mu je sva bogatstva ovog sveta da je pusti. Ipak Perun čudovište ubija i baca ga u provaliju. On takođe okreće Točak Svaroga (zvezdano nebo) a u rukama drži munju, a ponekad zmiju. Sazvežđe Kitovrasa protiče u znaku Strelca, a 36

njima vlada kentaur Kitovras. Rođen je u eri Jarca kada je bog Indra udario buzdovanom u stenu a iz kamena koji se otvorio pojavio se Kitovras i Kvasura.

Buzdovan je Indri izlio bog Svarog, pa je prema tome kentaur Kitovras sin Svaroga.

Zvezdani lik Kitovrasa predstavlja polu čoveka polu konja koji poteže strele iz luka.

Prema "Zvezdanij Knjizi" odapinjanje strele predstavlja kraj ere Jarca i pošetak ere Kitovrasa. jer se strela graničila sa sazvežđem Vodolije. Sazvežđe Koleda protiče u znaku Jarca, a zaštitnici ovog sazvežđa su Indra, Koledo i Krišna. Sazvežđe Jarca prikazuje lik boga Dije, a karakteristika mu je polu-riblja, polu-jareća (Jarac sa repom Ribe). Boga Dija dojila je nebeska koza Sida, rodonačelnica podzemnih duhova. U Indiji ova boginja se zove Sati (Šivina žena), u Egiptu Sida se ogleda kroz boga zla Seta, koga su hrišćani kasnije iz ko zna kog razloga nazvali Satanom. Sazvežđe Krišnjeg vezujemo za znak Vodolije. Svi bogovi po kojima su sazvežđa dobila imena ustvari vode poreklo od Krišne, koji je izvor svih inkarnacija. Mnogi imaju netačnu informaciju da je Krišna inkarnacija Višnua, što ustvari nije istina. Krišna je adi-puruša što znači prvobitna osoba. Iznad sazvežđa Krišnjeg nalazi se sazvežđe Krilatog Konja.

To je konj Krišnjeg, a naziva se Belogrivia, (u vedama je Hajagriva). Zahvaljujući njemu Krišnji je stigao do svoje princeze Rade koju je kasnije i oženio. Pored njegovih kopita nalazi se Labud koji je Krišni ukazao na Radinu ljubav. Po grčkom tumačenju ovaj krilati konj je Pegaz. Sazvežđe Roda vezuje se za zodijački znak Ribe. Dve spojene Ribe simbolizuju dualnost svemira, podela svega na pozitivno i negativno, na svet fizički i svet duhovni. Ove dve Ribe se zovu Java i Nava. Ovo je takođe sazvežđe raspetog Boga, gde boginja smrti Mara razapinje Dažboga na Belogorju (Kavkaz).

Nakon raspeća Dažbog se preobraća u Višnjeg Boga. On je praroditelj Slovena. Grci su u ovome videli Andromedu koja je prikivana za stenu čekala da je neman rastrgne. U svakom slučaju Ribe uvek pretsravljaju neku žrtvu, pa bilo da je to Dažbog, Isus, Oziris ili Odin, žrtvovanje za dobrobit drugih u ovom sazvežđu uvek je prisutna. Voden, božanstvo mora i okeana takođe se poistovećuje sa ovim sazvežđem.

Planete u slovenskoj astologiji - Sloveni su od davnina bili poklonici Sunca.

Zato i nije čudo što je najveći broj hramova bio posvećen upravo ovom božanstvu.

Sloveni su Sunce zvali raznim imenima kao na primer, Sura, Horz, Ra, Jarila, Svetovid, 37

Dažbog. Bog Sunca je najstarija ličnost u univerzumu uključujući ljude i polubogove.

Njegova ljubav sa Svarogovom ćerkom Volinjom, bila je krunisana sinom Horzom, koji automatski postaje naslednik Boga Sunca. U "Velesovoj knjizi"se kaže da je Bog jedan i brojan, i da zbog toga postoji mnogo likova boga Sunca. Sunce-Dažbog se pojavljuje u liku Lava sa zlatnom grivom. Lav je car među životinjama, a Sunce je car među svim planetama i zvezdama. U slovenskoj astrologiji Sunce se smatra božijim okom, a njegovi zraci su ruke koje grle čitav svet. Večno je mlado jer se stalno ponovo rađa, a u isto vreme je i najstarije. Daje snagu, znanje, veličanstvenost, zdravlje i vrhovnu vlast.

Sloveni su ga smatrali božijim izaslanikom u našem univerzumu. Božanstvo koje je vladalo Mesecom zvalo se Veles. On je često bio prikazivan kao Jelen. Veles Lunarni dočekivao je duše ljudi koji su umirali i sprovodio ih je na drugi svet. U Velesovoj knjizi piše "U noći je Veles hodao Svargom po Mleku Nebeskom. Hodao je u svojoj palati ka Sadava- zvezdi do dveri Irija (raja)". Duše umrlih prvo dospevaju na Mesec gde ih dočekuje Veles, a nako toga idu na Sunce, jer je lunarni zrak samo odraz sunčevog zraka. Smargl, bog žrtvovanja, domaćeg i nebeskog ognjišta, takođe je bog lunarne svetlosti. Ipak njegov zadatak je drugačiji od Velesovog. Veles prenosi ljudima zapovesti od Boga, dok Smargl prenosi molbe ljudi Bogu. On stoji cele noći i osvetljava zemlju. Mesec je protivnik Sunca. Uz pomoć Kitovrasa Mesec je preoteo ženu boga Sunca Zoru-Zorenicu, pa se Horz dao u poteru i pronašao Zoru u Mesečevoj palati. Uz pomoć Svarožića Horz je uspeo da preuzme Zoru i vrati je Suncu. Kroz istoriju su se uvek suprotstavljale religije koje su obožavale Lunarni i Sunčane bogove. U slovenskoj religiji planeta Merkur je poistovećena sa Krišnjem. On je prikriven i tajan bog, isto kao i Hermes, od koga potiče reč hermetizan, odnosno hermetičke nauke ili skrivene nauke.

Kasnije su Rimljani Hermesa poistovetili sa Merkurom. Krišnji je bio prvi od sinova boga što znači da je bio najbliži Suncu. Iz tog razloga se Sloveni poistivećuju sa planetom Merkur. Krišnji je prvi ljudima doneo vatru. Poslednji prolaz pred ulazak u svet bogova, pred vratima Sunca, nalazi se na Merkuru. Na njemu ima dosta živih bića gde između ostalih stanuje cela Velesova družina, Kitovras, Kvasura, Vavila itd.

Kitovras ponekad ima zadatak da prevede duše u druge svetove. Po staroslovenskoj tradicji Venera je bila Maja Zlatogorka vrhovna boginja ljubavi i plodnosti. Ona je 38

majka za sve stvorene univerzume. Supruga je vrhovnog boga Višnjeg i vezujemo je za ljubav, sklad, lepotu, brak i slično. Rodila se iz cveta Astre, pa je zato neki nazivaju i Astarata ili Ištar. Lada je kod Slovena takođe boginja ljubavi i lepote.

Ona je

personifikacija rađajuće prirode, bujnosti, plodnosti i rađanja. Izuzetno je lepa i skladno građena. Put joj je mlečno-bela i nežna. Oči su joj boje ljubičice, a usne boje maline i jagode, dok joj je kosa vatreno zlatasta. Od reči Lada Englezi koriste reč lady, što znači gospođa. Vesna je takođe božanstvo koje je kod Slovena imalo značenje današnje Venere. Ona je zaodenuta peleronom od pupoljaka i cveća, ostavljajuću za sobom opojni miris. Kada đode njen period godine, kreću povorke lepih devojaka koje su slavile njene moći i obožavali njenu lepotu (rusalke, kraljice, dodole, lazarice i sl). U njenu čast pevalo se i igralo. Mars je kod Slovena bio Bog Jarila. On je sejao smrt, a boginja smrti Mara je bila pod njegovom upravom. Ona je svojom kosom dokrajčivala smrtno ranjene ratnike. Jarilo je ratnik i zato vlada planetom Mars. Na ovu planetu posle smrti dolaze oni koji su obožavali ovog boga. Bića koja žive na Marsu su ratnici koji žude da osvoje zemlju ili da međusobno ratuju. Oni vole borbu i takmičenja, i od svega najviše u tome i uživaju. Kod Slovena Jupiter je Perun, odnosno vrhovni bog. Njega su najviše obožavali Srbi. Na ovoj planeti se nalazi i Perunov dvorac, a takođe tu je i njegov sin Dažbog. Kolo Svaroga ipak okreće Perun, a iz "Velesove knjige" saznajemo da je ovo Kolo ništa drugo do Jupiterov dvanaestogodišnji ciklus. Svaka godina ovog kruga ima svoje božanstvo i svetu životinju. Zato se tvrdi da je Perun Jupiter, odnosno da je Jupiter Perun. On takođe drži munje u rukama i baca ih na zemlju. U hrišćanstvu je on Ilija Gromovnik. Saturna kod Slovena predstavlja Svetovid, a to je upravo onaj koji se kasnije rađa kao Svetogor i postaje car Atlantide. On je takođe Svet-rod, Sat-rod, kod Etruraca je Satre, kod Rimljana Saturn. kod Egipćana Set, i na kraju kod hrišćana Satana. On je kod Slovena predstavljao sudbinu odnosno karmu. Njegov tron je daleko od Sunca, a verovalo se da je to put za paklene planete. Iako su Uran, Neptun i Pluton otkriveni relativno skoro, Sloveni imaju bogove koji se poistvećuju sa ovim planetama.

Tako je Svarog ustvari Uran, tvorac našeg sveta i neba. Svarg u stvari znači "nebesko kraljevstvo”. Stribog se takođe poistovećuje sa Uranom, jer on vlada jakim vetrovima i olujama. Neptun bi bio Voden, Bog voda, jezera i mora. Arijevski "Vanda" znači voda.

39

Njega su obožavali mornari i ribari, a hrišćani sa ga kasnije pokrstili kao Sv. Nikolu.

Pluton je kod Slovena Bog Vij, a Rimljani ga nazivaju Vijovis. Za njega se kaže da je odgajio Velesa, a on je upravo onaj koji sprovodi duše kako na rajske (Irij) tako i na paklene planete, odnosno carstvo Plutona. U slovenskoj astrologiji se takođe predviđa sudbina pojedinca, društva ili države. Da bi se osoba mogla baviti slovenskom astrologijom mora poznavati Zvezdani zakon, koji se zove Prav. Takođe je neophodno poznavati osobine sazvežđa, zvezda, planeta, mitove i predanja. Moralo bi se živeti unutar misterije i u skladu sa slovenskim kalendarom. To omogućava da se živi unutar zvezdanog ritma univerzuma. Slovenski čarobnjaci i zvezdari (astrolozi), znali su za dvadesetčetvoročasovno, godišnje i epohalno kretanje neba. Poznavali su zodijak i pratili kretanje planida (planeta). Danas astrolozi primarno uzimaju dvanaest sazvežđa, odnosno ono što je u ravni sa ekliptikom (sunčev put). Sferična slika se skoro uopšte ne koristi, jer su zodijačka sazvežđa podeljena samo zato što leže na putu Sunca. Sloveni su imali specifične proračune za proračunavanje pod kakvom je zvezdom osoba rođena.

Svako danas zna položaj Sunca u horoskopu, ali retko ko zna pod kojom je zvezdom rođen, što je po Slovenima izuzetno važno. Sloveni su poznavali izuzetno komplikovane proračune što ovde nećemo objašnjavati. Npr. nestanak Atlantide se desio kada je Denebola prolazila kroz nulti zvezdani meridijan, odnosno kada su se sreli Svetogor (Devica) i Perun (Lav). Tada je pomorsko carstvo nestalo pod vodom. Koledo je dao ljudima kalendar kada je Poluks (Kupala) presecala nulti meridijan, jer je zvezda Kupala povezana kako sa Blizancima tako i sa Rakom. Nakon proračunavanja dobija se 6530.pre.n.ere sa oscilacijom od 30 godina. U slovenskoj astrologiji postoje mnoga proročanstva kao što su Velesovo, Perunovo, Svarogovo, Koledovo itd. Sva slava srpskom Bogu Perunu!

40

Običaji iz Užičkog kraja Običaji se ovde dele na porodične, kalendarske i običaje uz poslove.

Neki od njih istovremeno pripadaju u više grupa. Od porodičnih običaja posebno su značajni rođenje, svadbeni i posmrtni običaji.

Rođenje: Dok je trudna (noseća, u drugom stanju) žena po narodnom verovanju mora da se pridržava nekih pravila: ne sme uzeti ništa tuđe, ništa ne sme ni pojesti krijući, niti od nekoga nešto pozajmiti, ne sme klati živinu niti gledati kad to drugi rade, mora paziti da ne pređe preko konopca i činiti još dosta radnji koje imaju simbolički smisao da porođaj bude lakši i porod zdrav i napredan. Ako žena u drugom stanju pojede šljivu sa dve koštice (bliznu šljivu) veruje se da će roditi blizance. U narodu, istina, živi i drugo verovanje, da su blizanci nasledna odlika. Materinstvo se smatra za glavni životni cilj žene. Za ženu koja nema decu u narodu se kaže da “nema sreće”, da je nešto zgrešila i prokleta ili joj je “sudbina da nema dece”. Pošto svaka žena želi da ima decu, to su ovde raširene razne vradžbine, gatke i verovanja, koje imaju za cilj da se rađaju deca. Pre rođenja se često predviđa da li će dete biti muško ili žensko.

To se čini po spoljašnjem izgledu trudnice, po nekim oblicima njenog ponašanja dok “nosi dete”, a često se povezuje sa osobinama majke, babe ili nekog drugog ženskog pretka. Ako se žena pri porođaju mnogo muči, najbliži srodnici pokušavaju da joj pomognu: žene donose i daju joj razne “Vodice”, a muškarci pucaju iz puške. U nekim mestima porodilji se daje rakija da se opije i da lakše podnese porođajne muke.

Verovatno je otuda nastala izreka: “pijan ko majka”. Za ženu koja se porodila kaže se da se obebila ili obabinjala. Otuda je porodilja babinjara. Dok se ne oporavi od porođaja za porodilju se kaže da leži babine. Za to vreme ona ne sme da jede meso ni jaja, a ponegde su joj zabranjene i neke druge namirnice. Porođaju prisustvuje starija i iskusnija žena, koja se u narodu zove babica. Njena je dužnost da pomogne i posavetuje, a kada se dete rodi, ona mu preseca pupak. To čini nožem, srpom, britvom ili sekirom.

Ako se upotrebljava britva, onda je poželjno da ona ima crne korice. Dok preseca pupak, ova žena baje, huče i glasno izgovara želje: da dete bude zdravo i napredno, da poraste i posluša roditelje. Posle presecanja pupka, babica okupa dete, povije ga u 41

pelene koje su unapred pripremljene i namešta ga u ležaj u bešici. Pre nego se novorođenče stavi u bešiku, nalazi ze mlađa, zdrava žena, koja već ima dete i doji ga (“mladačna žena”) da novorođenče prvi put nahrani (“zadoji”). Žena koja je zadojila novorođenče je, po običaju, “druga majka” deteta i ona se kasnije posebno poštuje i uvažava. Bešika u kojoj novorođenče posle rođenja spava napravi se tako da se dete u njoj može ljuljati radi uspavljivanja. Uz ljuljanje se detetu pevaju uspavanke. Kao prostirka u bešici uvek se koristi seno, nikad slama. Posle porođaja babinjari dolaze u posetu žene iz susedstva i srodstva. Ta poseta se naziva dolazak u babine. Tada se novorođenčetu donosi poklon, obično platno za košuljicu ili haljinicu, sašivena ili ispletena kapica, ili nešto drugo od odeće.

Običaji se da novorođenom detetu, uvek stavlja i nešto novca. Porodilji se tom prilikom donose pogača, pita i flaša rakije. Dok se dete ne krsti u prisustvu kuma i sveštenika, daje mu se privremeno ime. Muško dete obično zovu Turko, a žensko Bula ili Bulka. Krštenje se obavlja dosta kasnije po rođenju. Ponekad prođe od rođenja do krštenja i po nekoliko meseci, a događalo se da se dete krštava čak pošto navrši godinu i prohoda. Samo u slučajevima kad preti opasnost da novorođenče neće dugo živeti, krštenje se obavlja na brzu ruku i za kuma se uzima bilo ko iz najbliže okoline. Smatra se velikim grehom da dete umre nekršteno. O tome ima dosta tragova u starim crkvenim protokolima rođenih i krštenih, koji se u Užicu i okolnim mestima vode od 1837. godine. Detetu na krštenju ime daje kum, ali on se najčešće o tome dogovori s roditeljima ili najstarijim muškarcem u kući. Novorođenčetu se često daje ime dede, babe, umrlog strica, tetke, ili nekog drugog umrlog srodnika. U nekim slučajevima detetu se daje ime ranije rođenog i umrlog brata ili sestre. Često kum detetu daje svoje ime, ili ime svoje žene, sina, kčeri ili svog brata. Ime koje dete dobije na krštenju kasnije se iz milošte često se skraćuje (Stojan-Cole, Milica-Mica, Marija-Mara, PetarPero itd.), a ponekad i ukućani i drugi srodnici sasvim promene ime deteta pa se vremenom ime dobijeno na krštenju čak i zaboravi. Tako je Uroš postao Miloš, Radivoje je postao Mićo, Angelina je postala Jana itd. Primera ove vrste može se naći u starim crkvenim matičnim knjigama. Posle krštenja kum detetu daruje košlju ili nešto 42

drugo od odeće, a kum na dar dobija košulju, platno, čarape, pojas ili nešto drugo, takođe od odeće. Svešteniku se za krštenje plati u novcu i uz to dobija i dar: čarape, pojas, peškir ili malo vune. Ako se u braku jedno za drugim rađaju samo ženska deca u narodu se to smatra kaznom pa se čine razne “vradžbine” i “gatke” da bi se rodilo muško dete. Ako neka žena ima dosta dece i želi da prestane rađanje, onda se poslednjem detetu daju imena: Stojan, Stojanka, Stanko, Stanka, Stanoje itd.

Svadba: Sklapanje braka prati običaj svadbe. Razlikuje se muška i ženska svadba. Muška svadba je onaj deo običaja koji se obavlja kod kuće mladoženje (momka), a ženska svadba obavlja se kod kuće roditelja udavače (mlade, neveste, devojke). Razlikuju se i svatovi od svadbara. Svatovi su oni koji se sakupljaju kod mladoženje i odlaze u dom udavače da je dovedu. Svi ostali učesnici u svadbenom veselju su svadbari.

Starinske svadbe i u selima i u gradu: U svemu tome ima više tragova drevnog života u rodovskim zajednicama nego kasnijih hrišćanskih rituala. Dugo je u ovom kraju bila poznata krađa devojke. To je bila istinska otmica, kao u daleka stara vremena. Svadbeni običaji i obredi počinju nekoliko meseci pre zaključenja braka.

Najpre roditelji budućeg mladoženje odlaze u kuću devojačkih roditelja i pitaju za devojku. Ako se taj prvi dogovor uspešno završi, roditelji devojke odlaze u posetu roditeljima momka da gledaju dom. Zatim se ugovori dan kad će se obaviti proševina ili prosidba. To je neka vrsta male svadbe. U selima se taj deo svadbenog obreda naziva ispit, prosidba ili davanje para, a u gradu: prstenovanje, zaruka ili veridba. Posle toga i kod momačke i devojačke kuće vrše se obimne pripreme za glavnu svadbu.

Ponekad se u vremenu između prosidbe i svadbe pojave smutljivci koji, iz različitih razloga, pokušavaju da pokvare svadbu i veridbu raskinu. U tom periodu pojačava se kuđenje momka, devojke, njihovih roditelja, ukućana i prilika u kojima jedni ili drugi žive. Skuditi momka ili devojku smatra se nečasnim i podmuklim, ali zbog toga ipak može doći do raskida veridbe i ugovorene svadbe. Dosta tragova o tome ima u pesmama, pričama i legendama naroda. Prosidba se ugovara kod devojačke 43

kuće, a glavna svadba istovremeno i kod momačke i kod devojačke. Za prosidbu i svadbu biraju se dani u nedelji. Za najpogodnije dane smatraju se nedelja i četvrtak, ređe subota, ali nikad sreda ili petak. Pazi se i na godišnje doba. Najčešće svadbe su u jesen. Svadba se nikad ne zakazuje u vreme božićnjeg, uskršnjeg ili nekog drugog posta.

Pri ugovaranju svadbe roditelji momka i devojke se dogovaraju o spremi i mirazu.

Devojačku spremu nekad su sačinjavali odevni i posteljni predmeti: košulje, jeleci, čarape, pojasevi, trube iz satkanog beza, ćilimi, šarenice, guberi, jastuci i slamarice. Sve se to složi u dva poveća šarena drvena sanduka i na konju se dotera od devojačke do momačke kuće, istog dana kad svatovi idu po devojku. Kasnije se obim devojačke spreme proširo i dodaju se neki delovi nameštaja: krevet, astal, nekoliko stolica i ponešto drugog pokućstva. Sporazum oko devojačke spreme obično se brzo i lako postigne. Kao normalno se uzima da roditelji uz devojku daju sve ono što je ona sama pre udaje izradila, izatkala, isplela. Miraz može biti u obliku novca, stoke i nepokretnog imanja. Miraz u obliku novca u početku je bio simboličan, ali se vremenom povećavao pa su mnoge kuće sa više ženske dece zbog davanja miraza vidno osiromašile. Miraz u stoci davao se ređe, obično onda kad se devojka udaje u kuću siromašnih ali preduzimljivih, kao podstrek da se brže okuće i osnaže. Miraz u nepokretnom imanju uslovljen je nekadašnjom tradicijom da se ženska deca isključuju iz nasleđivanja.

Devojka koja ima braću veoma retko dobija miraz u nepokretnom imanju. Ako nema braće, devojka je prirodni naslednik roditeljskog imanja i ta vrsta miraza prilikom ugovaranja svadbe obično se i ne pominje, jer se podrazumeva. Kao mirazuša je najprivlačnija jedinica, koja nema ni braće ni sestara, ali u narodu se često čuje i shvatanje da su jedinice razmažene (“pečne”), da nisu osobito radne i da se teže prilagođavaju novoj sredini. Roditelji koji imaju samo žensku decu jednog zeta obično dovedu na svoje imanje. To se prilikom ugovaranja svadbe obično i ne pominje, iako se očekuje. Za onoga ko dođe na ženino imanje kaže se da se prizetio. Za novu društvenu sredinu on je prizet, pripuz, domazet, došljo, a daju mu se i razna pogrdna imena.

Vremenom se taj otpor smiri, prizet bude prihvaćen i nastavi se normalan život. Često prizet vremenom prihvati i prezime ženinog roda, o čemu se dosta dokaza može naći u starim crkvenim protokolima. Najvažniji deo svadbenih običaja vezan je za dan 44

venčanja. Svadba obično traje dva dana. Prvog dana mladoženja i nevesta (mladenci) venčavaju se u crkvi i to je glavna svadba. Drugog dana veselje se produžava, gosti na svadbu donose priloge i darove i to se zove velika svadba. Siromašnije kuće često sve to obave u toku jednog dana. Na muškoj (momačkoj) svadbi postoje svatovi i svadbari, a na ženskoj (devojačkoj) su samo svadbari. Svatovi su posebno okićeni i oni u toku svadbenog veselja imaju izvesne prednosti nad svadbarima.

Među svatovima postoji određena podela dužnosti. Domaćin je mladoženjin stric ili neki drugi stariji čovek iz mladoženjinog roda. On je uvek u čelu “sobre” i zastupa mladoženjinu kuću. Kum je duhovni srodnik koji neposredno učestvuje u činu zaključivanja braka, a među svatovima je vrlo poštovana ličnost. S njim se, za razliku od drugih svatova, na svadbi nikad ne zbijaju šale. Stari svat je mladoženjin ujak (ostatak avunkulata), zajedno sa kumom učestvuje u obredu venčanja i među svatovima uživa poštovanje. Čauš je otresit, grlat, dovitljiv, ali uz to ima i zadatak da uveseljava. Obično na glavi nosi okićenu kapu živih boja i neobičnog oblika, po čemu se prepoznaju među svatovima. Barjaktar je mlađi muškarac koji ispred svatovske svite nosi zastavu (barjak). Dever (đever) je obično mladoženjin mlađi brat. Njegova dužnost je da bude uz nevestu (mladu) sve dok traje svadbeno veselje. Vozari (komordžije, vojvode) najčešće su mladoženjini zetovi. Oni idu uz kola i volove i glavna dužnost im je da prime i doteraju devojačku spremu (ruvo, ruho). Uvek nose dosta rakije, pečenog mesa i hleba, svakome usput nazdravljaju i nude ga jelom i pićem.

Nepristojno je da se takva ponuda odbije, makar i samo simbolično. Kod devojačke kuće vozari se “pogađaju” sa devojkom koja je određena za čuvaricu čuva i tek kad se pogode i plate mogu ga tovariti na kola. Čitavo vreme vozari zbiraju šale, naročito sa ženama iz devojačkog roda. Jenđe su devojke i mlađe žene u svatovima. One pomažu u posluživanju svatova i svadbara, ali im je glavna dužnost da pevaju prigodne svadbene pesme. Obično pevaju po dve “iz vika”. Svadbene pesme su češće na kratki glas, što znači da pevanje traje kraće nego kod drugih (čobanskih, preljskih) pesama, koje se pevaju otegnuto i dugo traju (dugački glas). Jenđe se uvek trude da ih ne natpevaju svadbarice iz devojačkog roda. Dan svadbe je svečanost i praznik za čitavo selo. Tog dana niko ne radi poljoprivredne poslove. U završnom delu svadbe pevaju i igraju svi 45

učesnici svadbe. Onaj ko je u žalosti zbog smrti bliskog srodnika (rušan) obično ne ide na svadbu. Mlada na svojoj svadbi ne peva. Savetuju je da bude “vesela i nasmejana”, ali ona ne peva jer to “tako valja”. U putu od kuće svojih roditelja do mladoženjine kuće mlada je uvek u pratnji devera i kuma. U starije vreme ona je taj put prelazila jašući na konju, a kasnije u čezama ili kočijama. Kad naiđe na prvu vodu (česmu ili bunar) mlada zastane, popije malo vode i umije se i zatim vodu “daruje” maramicom, šećerom ili sapunom. Kad se mlada izvodi iz kuće svojih roditelja, prati je brat ili neki drugi mađi muškarac iz kuće. Najpre neko opali iz puške pa se zatim ta puška stavi preko praga da mlada preko nje prekorači dok se još puši barut. Mladu tada prima dever i vodi je svatovima. Ona dolazi do čela “sobre”, prilazi domaćinu, kumu, starom svatu i svim ostalim svatovima. Svečani ručak se naziva i sofra sede za “sobrom”. Sve muškarce ljubi u ruku, a sa mlađim ženama i devojkama ljubi se u obraz. Najviše običajnih i obrednih radnji u toku svadbe izvodi se kad se svatovi, s mladom, posle venčanja, vrate mladoženjinoj kući. Tada mlada stupa u novi dom, među nove ukućane. Tu će ona postati majka i zato se pred kućom, na kućnom pragu i u kući obavlja čitav niz obreda simboličnog značenja. Mlada najpre uzima sito sa žitom i baca ga preko krova kuće.

Posle toga uzme jabuku i baca je među svatove. Zatim joj donose muško dete do godinu dana (nakonjče) i ona ga okreće, stavlja na svoje grudi, a zatim daruje košuljicom. Posle toga dever uvodi mladu u kuću. Ponegde pre toga opet se puca iz puške. U nekim mestima mladi se pre ulaska u kuću daju dva hleba (somuna) i ona ih stavlja sebi pod pazuhe i tako prelazi prag. Pre nego što preskoči kućni prag, mlada se sagne i poljubi ga. U nekim selima pri ulasku u kuću mlada se provlači ispod mladoženjinog skuta. U kući mladu čekaju svekar i svekrva. Mlada ih ljubi u ruku i u obraz i daruje. Svekrva mladu dočekuje sedeći kraj ognjišta. Pošto se s njom pozdravi i izljubi, mlada prilazi i pozdravlja se sa ostalim ukućanima. Svekrva ostaje kraj ognjišta. S njom se tada zbijaju šale. U nekim selima neko od muškaraca, najčešće stariji zet, baca svekrvi žeravicu (žar) oko nogu i ispod suknje. Na “velikoj svadbi”, obično drugi dan, prikazuju se svadbarski prilozi. Kao prilog se donose pogača, tepsija, pite, pečeno jagnje ili prase i rakija. Donose se i razni darovi za mladence i ukućane: odeća, rublje, platno, posuđe i sl. Vrednost priloga zavisi od ekonomske moći prilagača, ali i od stepena srodstva.

46

Svaki svoj prilog donese kod čela “sobre” Svadba - darivanje mladenaca, u narodu poznato kao "turanje na koljeno". "Zetovska svadba" u Trnavi. Trećeg dana svadbe zetovi preuzimaju "komandu" nad veseljem i čauš svačiji prilog prikazuje, to jest veoma glasno objavljuje ko je šta doneo. Kad prikazuje priloge, čauš obično kaže ovako: “Da vidite, domaćine, kume i stari svate i svi ostali zvani i odabrani, kako je ovaj rođak (brat, stric, komšija, ujak, prijatelj - za svakoga se kaže ime i stepen srodstva) došao svom rođaku na veselje i donio lepo poštenje: jedno kolo ljeba, jedan ardov piva, jednoga ljeljena” i tako nabraja podižući i pokazujući sve što je kao prilog doneto. Za svaku vrstu hleba on kaže “kolo ljeba”, rakija je uvek ardov ili akov, a pečeno meso uvek je ljeljen (jelen). Ako neko za prilog donese pečeno prase (najsiromašniji donesu pečenu kokoš), opet se podiže bilo čije pečeno jagnje i opet se kaže - ljeljen”. To je svakako ostatak stare tradicije stočara i neki simbol starinske solidarnosti. Za marame, peškire, košulje i druge delove odeće čauš kaže: “Donio nekih dronja i krpica”, a za posuđe veli: “nekih sančića, lončića, šerpica, taslica.” i obično tada zvecne da se čuje.

Na kraju, kad je sve što je jedan prilagač doneo prikazao, čauš dodaje: “Hvala, rođače, živ bio, da ti se u veselju vrati i pomogo ti bog, amin!”. Na to dva vrsna pevača, koji stoje uz čelo sobre, zapevaju: Hvala, rođače, Živ bio, Amin, amin! Na glavnoj i na velikoj svadbi uvek se čita zdravica. Zdravicom se zahvaljuje domaćinu, zaželi se zdravlje ukućanima, prijateljima, svim svatovima, a posebno mladencima “da se slože i umnože”. Uz zdavicu pevači posebnom pesmom saopštavaju: Stari svat čašu pije, boga moli, amin, amin! U produžetku velike svadbe na veselje momačkoj kući stižu mlađi svadbari iz devojačke kuće-prvinari ili prvečari (idu u prvine, to jest u prvu posetu mladenicma). Kod imućnijih ljudi svadba se produžava i treći dan, ali u smanjenom obimu. Narod kaže da tog dana svadbuju zetovi. Celog dana zetovi zbijaju šale, priređuju sitne podvale, hvataju i kolju kokoši, toče i svakome nude rakiju, penju se na kućni krov, skidaju crep, traže nove poklone, zadirkuju naročito mlade žene, ali sve to teče u granicama pristojnosti i bez ičije ljutnje. Na svadbi se sve vreme peva i igra.

Pesme izvode mlađi muškarci i mlađe žene i devojke-jenđe, a pri kraju svadbe pevaju i stariji. Dok se ne završi glavni svadbeni obred, pevaju se samo prigodne svadbarske pesme, a kasnije se mogu zapevati i druge, ljubavne, bekrijske ili rabadžijske pesme. Na 47

seoskim svadbama pevalo se samo “iz vika”. Za igru i uveseljavanje učesnika na svadbi se pozivaju svirači. Oni prate pesmu i igru. U starije vreme na svadbama su svirali po dvojica svirača na dugačkim sviralima i jedan na malom bubnju - doboš. Kasnije su na svadbama svirali gajdaši (gadljari), obično po jedan, retko dvojica. Na početku XX veka u ovom kraju su se pojavile trube i na svadbama su počeli svirati trubači. U narodu ih zovu “veliki svirači”. Istovremeno su se pojavile i na svadbama učestvovale sviračke družine sa violinama (ćemane), tamburama, klarinetima (klanet), pa najposle i harmonike. Svirači svoje usluge na svadbama naplaćuju u novcu, a domaćina kuće dobijaju i manje darove: maramicu, peškir, pojas i sl. Svirači moraju znati više igara.

Kod devojačke kuće prvu igru započinje najbolja drugarica udavače. Ona povede lagano devojačko kolo, držeći u desnoj ruci svatovski barjak. Kasnije se u toku svadbe igraju sve igre ovoga kraja, ali najčešće: devojačko, kukunjež, trojanac, prolomčica, jovančica ili povijorac. U varoši Užicu svadbeni običaji i obredi bili su u osnovi isti kao i u okolnim selima, samo što su neki elementi prilagođeni varoškim prilikama, neki detalji skraćivani ili izostavljani, a drugi dodavani. Na varoškim svadbama svirali su ciganski orkestri, najčešće gudački, a pevale su se i druge pesme osim starinske kajde “iz vika”.

Posmrtni običaji: Većina posmrtnih običaja i obreda u selima oko Užica nose u sebi tragove davnih paganskih verovanja. Bez obzira što se u posmrtne obrede unose elementi hrišćanske religije, u narodu se izvode obredne radnje i poštuju običaji mnogo starijih verovanja. Hrišćanska crkva je prihvatila i na svoj način prilagodila obrede i običaje iz starijeg perioda. Posmrtni običji i obredi održavaju se mnogo žilavije nego ostali, koji su takođe vezani za perlomne događaje u životu. Kad u kući neko umre, nastaje posebno psihičko stanje, posebno raspoloženje i tada niko ne želi da običaji i navike se menjaju. Sve se čini kako se do tada činilo. Smrt se obično oglasi kuknjavom ženskog srodnika. Tome se ubrzo priključuju i žene iz susedstva. Za okolinu je to dovoljno kao obaveštenje da je neko umro. Samo se udaljenim sredinama šalje galsnik da javi ko je umro. Obično se posle nečije smrti sastanu stariji muškarci iz roda umrlog i dogovore se o svemu što treba učiniti od trenutka smrti do sahrane.

Dogovorom se utvrdi kad će umrli biti sahranjen i gde, ko će mu kopati grob, ko će ga 48

kupati i obući, (muškarca i obrijati), ko će pozvati sveštenika, ko napraviti kovčeg (tabut) i drugo. Iznad glave umrlog odmah se zapali sveća voštana i ona se ne sme ugasiti sve do sahrane. Umrlog posle nekoliko časova prenose sa onog mesta gde je umro na neki astal, tu ga okupaju i obuku i potom nameste u mrtvački sanduk. Kovčeg sa umrlim se stavlja u neku odaju, obično u centralni deo seoske kuće u kome se nalazi i ognjište. Preko umrlog se zastire beli prekrivač (pokrov), tako da mu se ne vidi lice. Sve vreme od smrti do sahrane kraj umrlog mora stajati neko od muškaraca i naročito paziti da preko njega ne pređe kakva životinja ili ptica. Odmah posle nastupanja smrti umrlom se zatvaraju očnio kapci, jer “ne valja” da mrtvac vidi oko sebe. Posle kupanja i oblačenja veže se maramom ispod podbratka da mu se usta ne bi otvarala, a ruke se ukrste na prsima i takođe vežu maramicom jedna za drugu. Neko od obližnjih srodnika zaduži se da prilikom spuštanja mrtvaca u grob odreši sve što je vezano, jer “ne valja da pod zemlju ide vezan”. Kad se mrtvac (meit) ponese u groblje, onda se svi astali i klupe na kojim je stajao kovčeg i sedeli ljudi oko njega isprevrću i tako ostve do sutradan.

Prilikom oblačenja umrlog pazi se da ništa od odeće ili obuće ne bude od gume ili neke druge materije koja u zemlji ne truli. Smatra se za greh ako telo satrune a neki deo odeće ili obuće ostane čitav. Posmrtni kovčeg (tabut, sanduk) pravio se samo u gradu, a u selu su se umrli sahranjivali zamotani u ćilim oko kojega su se ređale takozvane ukopne daske, obično od hrastovog ili borovog drveta. Kad sveštenik završi opelo, srodnici prilaze mrtvacu i, pošto se prekrste, poljube ga u čelo (celivaju ga) i potom kraj njegovog tela stavljaju poklone- darove “za onaj svet”. Stavlja se i novac “na krst” i on pripada svešteniku, ali ako neko želi da umrli “na onaj svet” ponese i novac, stavlja mu ga u odelo, u džep . Pošto se umrli spusti u grob, svi prisutni uzimaju rukama po pregršt zemlje i bacaju u grob govoreći: “Laka mu crna zemlja!” Najbliži srodnici tada u grob ubacuju i po koji metalni novčić. Iza smrti pokojniku se izdaju podušja - daće. Starijim se daje pet, a mlađim tri podušja. Narod taj običaj najčešće naziva davanje koljiva. Za svako podušje priprema se po jedno koljivo, a ono se sastoji od kuvanog pšeničnog žita, crnog vina i komadića hleba. Komadići hleba koji se za tu priliku spremaju zovu se panaija. Dok se uzimaju žito, vino i panaija, svi prisutni stoje i ćute, u rukama drže zapaljenu sveću i, pošto se prekrste, uzmu najpre kuvanog žita, zatim srknu malo vina i 49

najposle komadić panaije. Tom prilikom stalno ponavljaju :”Za pokoj duše moga brata...”(uvek se kaže ime i srodstvo). Svako podušje (daća, koljivo) ima svoje ime i vezano je za određeno vreme posle smrti. Nazivi daća su: trećina - treći dan po smrti; sedmina ili sedmica - sedmi dan po smrti: četresnica - četrdeset dana od smrti: polugodišnjica - pola godine posle smrti: i godišnjica - godina dana od smrti. Obično se gleda da dva koljiva budu na posnom, a ostala na mrsnom danu. Na godišnjici se, osim žita, vina i panaije, deli i po parče pečenog mesa. Ako je umro muškarac, za tu priliku kolje se ovan, a za umrlu žensku osobu - ovca. To se zove dušni brav. Druga vrsta životinja za tu priliku ne može se klati. Klanje, pripremanje, pečenje i sečenje “dušnog brava” obavlja se uz mnogo obreda: ništa se ne sme prosuti niti baciti pre nego što svi uzmu po jedno parče uz koljivo. Posle toga ostatak se jede kao i svako drugo meso.

Pomrli se sahranjuju u groblju. U nekim selima svaka familija ima svoje posebno groblje, u nekim grobljima sahranjuje se po nekoliko familija, čak i čitavo selo (Ravni).

Groblje se nikad ne menja. Mesto za groblje izabrano je još u vreme doseljavanja sadašnjeg stanovništva i to mesto se ne napušta niti se menja bez velike nevolje. Zapaža se isvesna pravilnost u izboru mesta za groblje. Gotovo svuda groblje se zasniva na nekom istaknutom mestu koje se vidi od kuće doseljenika, ali se gleda da se umrli od kuće do groblja prenese preko neke vode, makar i najmanjeg potoka. Ovakav običaj verovatno je u vezi sa iskonskim obožavanjem vode, koja čisti sve pa i dušu, a istovremeno sprečava da se duhovi od groblja mogu vraćati u kuću u kojoj su živeli.

Grob se posle izvesnog vremena pobusava, to jest obloži se travnatim busenjem, a kad prođe nekoliko meseci, obično pred navršavanje godišnjice, grob se ograđuje debelim hrastovim ili borovim brvnima ili se grobnica ozida tesanim kamenom. Iznad glave sahranjenog stavlja se nadgrobni biljeg (spomen, spomenik), nekad od kamena, a u nekim selima i u obliku velikog drvenog krsta. Prema onome što se i danas može videti na seoskim grobljima u okolini Užica, najstariji spomenici su obična “ripa”, usađena u zemlju iznad glave sahranjenog. Na njoj nema nikakvih slova ni simbola. Sredinom XIX veka kao “biljeg” na grobu se i dalje postavlja ripa, ali se na njoj plitko urezuje početno slovo imena umrlog, kasnije oba inicijala ili puno ime, a oko toga su jednostavan krst i drugi simboli: sunce, nebo, kuća, vinova loza. Oko 1870. godine u 50

seoskim grobljima pojavljuju se mali, niski spomenici od belog mermera u obliku krsta, na kojima se novom, Vukovom azbukom zapisuje ime i prezime umrlog, njegova starost i godina smrti. Kasnije se na ovim spomenicima zapisuju i zanimanje umrlog i ko je spomenik podigao. Pri kraju XIX veka u grobljima se pojavljuju još dve nove vrste spomenika. jedni su od peščara (brušnjaka) iz Dragačeva i na njima se urezuju duboka, vrlo lepa slova sa puno više podataka o umrlom, a po ivicama i na bočnim stranama klešu se razne simbolične predstave: štap, preslica, puška, sablja, srp, čekić i sl. Na ovim spomenicima sve češće se klešu i likovi umrlog. Oni deluju ukočeno, ali su i danas vredna svedočanstva o zanimanju, nošnji i društvenim prilikama određenog vremena.

Druga vrsta spomenika gradi se od sivog, zelenkastog ili crvenkastog krečnjaka iz lokalnih kamenoloma. Oni se tešu, zatim “štokuju” pa se prednja strana ručno izglača, i na njoj ispisuju podaci o umrlom. Pred Prvi svetski rat u seoskim grobljima javljaju se spomenici od biranog krečnjaka plavkaste boje (“plavi tok” - u užičkom kraju vadi se iz Đurića i Guskića majdana u Karanu), koji se kreše pa zatim glača sa svih strana, a tekst o umrlom se kleše na prednjoj strani spomenika. Od nadgrobnih spomenika u grobljima valja razlikovati spomenike “krajputaše” koji se postavljaju na raskršćima i kraj važnih puteva nad praznim grobom i čuvaju uspomene na izginule ratnike koji su sahranjeni na nepoznatim mestima.

U gradu Užicu pomrlo stanovništvo sahranjivalo se u različitim grobljima. U vreme turske vladavine centralno varoško tursko groblje bilo je na onom mestu gde se danas nalazi Trg partizana u Užicu. Pred Prvi srpski ustanak tursko groblje se nalazilo u podnožju Zabučja. Do njega je bilo i posebno cigansko groblje. Malobrojni srpski stanovnici imali su svoje groblje na desnoj obali Carinskog potoka, iznad sadašnje stare užičke crkve. U starim protokolima umrlih to groblje se pominje kao “Groblje na Varoši” ili kao “crkvansko groblje”. Oko 1840. godine “crkvansko groblje” počinje da se gasi i Srbi iz Užica svoje umrle počinju da sahranjuju na Belom groblju iznad Pašinovca. Oko 1881. godine počinje sahranjivanje na novoosnovanom groblju na Dovarju, a nešto ranije osnovano je i posebno srpsko groblje na užičkim Terazijama.

Posle izlaska Turaka iz Užica 1862. godine tursko groblje ispod Zabučja postepeno je 51

zarastalo u korov i šikaru i najzad je počelo da se deli na placeve za izgradnju kuća. Na sahranama i daćama oko Užica žene žalost izražavju glasnim i otegnutim kukanjem i naricanjem. Muškarci ovde nikad ne nariču, niti je poznat običaj da za umrlim nariču plaćene, profesionalne narikače. U nekim selima oko Užica bio je poznat običaj žalostivog kola. Ono se izvodilo kod crkve kad se tu okuplja sabor. Više žena iz roda umrlog okupe se kod crkve u crnini, uhvate se za ruke i naprave lesu nalik na kolo. Uz crkvena zvona ova lesa žena glasno nariče za pokojnikom i lagano se pomera ulevo, suprotno od uobičajenog pravca veselog kola (“okrenule kolo naopako”).

Kalendarski običaji: Veliki broj običaja u selima oko Užica i u samom Užicu vezivan je za određene dane i praznike u godini. Ovde će se u najkraćim crtama pomenuti samo najvažniji. Slava ili krsno ime kao običaj ima obeležja i porodične i praznične, ali i šire društvene svečanosti. Iako taj običaj ima vidljive oznake hrišćanstva (ikona, kandilo, slavska sveća, osvećen slavski kolač i dr.), u dubljoj suštini ova svetkovina nosi mnoge tragove daleke prošlosti i u njoj je mnogo više naglašen društveni i običajni nego religijski karakter. Slava se po pravilu ne menja, ali to važi za kuću-ognjište, a ne i za čoveka. Ako se neko prizeti, bude usvojen ili na neki drugi način “promeni ognjište”, on uvek prihvata slavu kuće u koju je došao. To je najvidljiviji dokaz da je slava prerasla od nekadašnjeg obožavanja kućnih idola (lara, čije je stanište onde gde je vatra - ognjište) do prihvatanja hrišćanskih svetaca: sv.

Nikole, sv. Đorđa, sv. Jovana itd. Slavu kao običaj prati niz obrednih radnji: pozivanje, lomljenje slavskog kolača, uzimanje žita i prekadnje, nazdravljanje i sl. Na slavi se pevaju i posebne - slavske pesme. Njihov tekst i kajda se strogo poštuju, a pevaju ih muškarci uvek “iz vika”. Slava traje obično dva dana. Ponegde gosti dolaze i uoči prvog dana slave, a dosta često slava se nastavlja i treći dan u užem krugu. Glavni obredi se izvrše prvog dana slave. Drugi dan su krila slave, a treći dan je okrilje ili “patarice”.

Gosti koji dolaze na slavu donose deci iz kuće sitne poklone: šećer, bombonu, jabuku, ponekad i neki poklon domaćinu ili domaćici. Pri polasku sa slave važniji srodnici dobijaju kao poklon jedan slavski hleb (“somun”). Božić je verovatno praznik sa najviše običaja i obreda. U većini tih običaja naziru se tragovi animističkog, totemskog i 52

mnogobožačkog verovanja. Uoči Božića, na Badnji dan sve stvari se izbacuju iz kuće.

Tog dana se posti. Pre izlaska sunca na Badnji dan se seče badnjak, donosi se i prislanja uz krov kuće. Na Badnje veče badnjak se iseče na tri komada i unosi u kuću, a to unošenje prati obred dozivanja i odazivanja, posipanja žitom i izgovaranje želja domaćina i ukućana. Delovi badnjaka stavljaju se na već raspaljenu vatru na ognjištu.

Zarub najdebljeg dela badnjaka okvasi se vodom u kojoj je rastvoreno malo šećera i zatim se svi ukućani okupljaju oko ognjišta, svi kleknu i poljube badnjak glasno govoreći želje koje u toj godini očekuju da se ostvare. Domaćin u toj prilici obično zaželi da u kući bude sloga, da mlađi slušaju starije, da rodi ljetina, da čeljad i stoka budu zdravi i napredni. Posle toga u kuću se unosi breme slame i deca tu slamu rasturaju po celoj prostoriji i “pijuču”, to jest imitiraju pilad koja rasturaju slamu. Noć između Badnjeg dana i Božića svi ukućani prespavaju na slami prostrtoj po zemljanom podu i tako nastavljaju sva tri dana Božića, a negde i do Malog božića. Na dan Božića svi ukućani ustaju rano. Sva deca se pre izlaska sunda okupaju napolju. Najstarija žena izađe pred kuću, napravi krug od konopca ili nekog lanca (“vlačega”) i tu nabaca kukuruza, pšenice i zobi pa skuplja živinu da to pozoba. Dok ona to radi, jedno dete iz kuće doziva je i pita gde kokoši nose jaja, a ova žena odgovara i nabraja sva mesta gde kokoši nose jaja. Veruje se da će na taj način biti sprečena šteta u prinosu živine.

Domaćin kuće i još neko od ukućana u isto vreme odlazi u staju za stoku. Sa obe strane ulaza u staju zapali se po jedna sveća, a na vrata se namesti veliki drveni oburč pa se zatim stoka isteruje napolje tako da prođe između dve zapaljene sveće i kroz obruč Veruje se da će to pomoći da stoka ostane na okupu i da se uveća. Tek kad izađe sunce na Božić, ukućani sedaju oko “božićnje sobre”. Posle posta, koji je trajao punih šest nedelja, (“veliki post”), na “sobru” se iznosi mrsna hrana: sir, kajmak, suvo i pečeno meso. Za božićnji ručak mesi se naročiti hleb - česnica. U testo se stavlja metalni novčić, komadić od volujskog jarma, zrno kukuruza i zrno pasulja. Kad se česnica za vreme božićnjeg ručka izlomi, pazi se ko će šta naći. Veruje se da će onaj ko nađe novčić imati sreće da dođe do novca, ko nađe deo od jarma treba da gaji volove, ko nađe zrno pasulja biće dobar čobanin, itd. Na Božić dolazi položajnik. Ulazak u kuću položajnik glasno najavljuje čestitajući praznik i želeći zdravlje i sreću ukućanima, uz 53

posipanje žita preko kućnog praga. Kad uđe u kuću, položajnik najpre prodžara badnjak na ognjištu i pritom se trudi da iz vatre poleti što više varnica. Dok varnice sevaju, on govori želje: “Ovoliko ovaca! Ovoliko novaca! Ovoliko sreće i mala!”. Posle toga položajnik sedne kraj ognjišta, domaćica ga ogrne šarenicom i zatim ga poslužuju. Tog dana položajnik će sa ostalim ukućanima biti na božićnjem ručku. Uoči Božića se kolje i peče pečenica ili pecivica. Za pečenicu se obično kolje prase. Pečeno praseće meso jede se pomalo sve dok traje, a traje obično do Malog božića. Naročito se pazi na plećku božićnje pečenice, po kojoj se gata i predviđa kakva će biti nastupajuća godina, da li će biti rata, da li će u kući neko umreti, da li će biti štete u stoci, itd. Ženska čeljad na Božić počinju razne ženske poslove: pletu, predu, vezu, od svačega pomalo, običaja radi, da bi u nastupajućoj godini od tih poslova bilo napretka. Bogojavljenje (19. januara). Uoči Bogojavljenja ne spava se do ponoći, a oko ponoći se otvori jedan prozor na kući, jer se veruje da će se nekome tada javiti Bog. Na dan Bogojavljenja neko od ukućana ide u crkvu i otuda donosi bogojavljenjsku vodicu, koja se smatra lekovitom.

Poklade. - Razlikuju se Mesne i Bijele poklade. Bijele poklade padaju u nedelju uoči početka sedmonedeljnog uskršnjeg posta (časni post), a Mesne poklade padaju u nedelju pre toga. Cela sedmica između ove dve nedelje zove se pokladna nedelja. U pokladnoj nedelji priređuju se “maske” ili “maškare”. Mlađi muškarci se tada preruše, zalaze po kućama i kafanama, igraju, pevaju i izvode razne šale, a posmatrači ih na kraju nagrade jelom, pićem ili novcem. Na Bijele poklade seoska mladež se okuplja kod nekog velikog drveta, tu se namesti ljuljaška i mladež se ljulja. Uz ljuljanje se pevaju pesme i igra kolo. Sretenje (15. februar) je dan kada se “sretaju zima i ljeto”. Narod veruje da se tog dana priroda budi iz zimskog sna. Blagosvesti (7. april) se smatraju ženskim praznikom i praznikom stoke. Tog dana prestaje slobodno napasanje stada i od tada svako svoju stoku može da napasa samo na svom posedu. Uskrs je veliki praznik promenjivog datuma. Sedmica pred Uskrs zove se Velika nedelja, a dani u ovoj sedmici su” Veliki četvrtak, Veliki petak, Velika subota...U toku Velike nedelje održava se strogi post. Uskrs se praznuje tri dana. Uz ostala jela za Uskrs se obavezno spremaju obojena ili na razne načine šarana kuvana jaja. Đurđevdan (6. maja) je praznik sa mnogo arhaičnih obreda i običaja. Većina obreda i običaja ima značenja zaštite useva i 54

stoke. Rano izujutra na Đurđevdan se bere mlada kopriva i sa malo mekinja daje se stoci da bude zdrava i napredna. Posebne obrede tog dana, pre izlaska sunca, obavljaju devojke, koje u toj godini žele da se udaju.

Rano izjutra, pre izlaska sunca, na Đurđevdan se ide u vodenicu i u neki sud se nakupi vode koja pršti vazduhom sa vodeničkog kola. Ta voda se zove omaja.

Narod veruje da je ona lekovita, da pomaže bolesnicima od tajanstvenih duševnih oboljenja. glavobolje i padavice. Vodeni praznici - Na određenom vremenskom rastojanju od Uskrsa pada veća grupa praznika uz koje se vrše obredi dalekih paganskih svetkovanja voda. Svi ovi praznici istovremeno su i dani seoskih slava ili prislava (preslava, objetina, zavjetna). Tog dana slavi celo selo. Preko sela idu krstonoše, nose zastave, krstove i razne druge simbole i određene vrste bilja (milodin, povratič) zastaju na određenim mestima gde se, uz prisustvo sveštenika obavi molitva, zatim se počaste i nastavljaju dalje preko sela. Ljudi ih zovu da im gaze preko njiva i livada, jer veruju da će rod biti veći kuda oni prođu. Iznose im razne poklone, upištaju ih da slobodno uzimaju mleko iz karlica. Onog dana kad selo prislavlja u tom selu se ništa ne radi. U goste dolaze samo srodnici i poznanici iz drugih mesta koja tog dana ne prislavljaju.

Dan prislave nikad se ne menja. Selo nekim administrativnim propisom može promeniti sastav, ali prislava se ne menja. Po tome se može naslutiti starija, rodovska i plemenska podela. Pošto krstonoše obiđu sva mesta predviđena za “molitve”, vraćaju se na ono mesto odakle su krenuli i tu se pred veče okuplja čitavo selo na vašar. Mesta na kojima se zastaje radi “molitve” obično su kraj nekog velikog drveta ili izvora, a mesto na kome počinje i završava se povorka krstonoša obično je centar sela i najčešće se zove Krst, Teveridž ili Zapis. Među vodene praznike spadaju: Veliki Spasovdan, Slavena neđelja, Mali Spasovdan, Prve Trojice, Druge Trojice, Treće Trojice, Beli četvrtak i Bjeli petak. Na Veliki Spasovan se seče “ljeska” i od nje se prave krstovi koji se stavljaju na kuće, građevine, vrtove, njive i livade. Ivanjdan je praznik kosidbe i žetve.

Tog dana se beru “lekovite trave”. Petrovdan je praznik stoke. Uoči tog dana na istaknutim mestima u selu se pale lile. Čobani upale baklje od osušene brezove ili trešnjeve kore, s tim trče putevima, bregovima i oko torova i pevaju određene obredne 55

pesme. Ilindan istovremeno je i vodeni praznik i praznik neba, oblaka, gromova i munja. Obredi se toga dana usmeravaju da spreče nevreme, grad ili udar groma. Iza Ilindana dolazi Blaga Marija, zatim Pantelijevdan pa Ognjena Marija. Krstonoše šetaju gradom na dan Prvih Trojica - gradske slave. Veruje seda su ovi sveci međusobno braća i sestre i neki su dobri, a neki opaki, neki mogu doneti grad, oluju i vetar, a drugi to mogu sprečiti. Takva verovanja čuvaju se i u nekim legendama i pesmama ovoga kraja.

Međudnevnica je period između Velike i Male Gospojine (od 28. avgusta od 21. septenbra). Dosta običaja vezano je za te dane. Narod tvrdo veruje da kokošija jaja iz međudnevničkih dana mogu dugo da traju a da se ne pokvare. Miholjsko ljeto počinje na Miholjdan i traje tri sedmice. Smatra se da je tad period najpogodini za pribiranje “ljetih”, jer je vreme tada suvo i stabilno. U tom periodu najčešća su komišanja.

Vavedenje je praznik kada mladenci koji su prethodne jeseni stupili u brak izlaze na vašare obučeni kao na svadbi. Mlade tog dana stavljaju na glavu venac i veo.

Običaji uz poslove: Neke poslove u selu prate posebni običaji. Moba je nekad bio veoma rasprostranjen običaj. Najčešće su mobe sazivane radi žetve žita, češće za žetvu zobi, nešto ređe za žetvu pšenice, a nikad za žetvu ječma ili raži. To su žetelačke mobe. Češće su sazivane u kotlinama Lužnice i Đetinje, a ređe u brdskim predelima. Žetelačke mobe počinju sredinom jula i traju do pred kraj avgusta. Žetva se obavlja isključivo srpom. Za takav rad potrebno je dosta radnika, a posao je morao da se obavi u kratkom vremenu. Žetelačku mobu saziva onaj ko ima dovoljno veliku njivu.

Moba se saziva obično kad je “Prazničak”, to jest nije pravi radni dan, ali nije ni veliki praznik (“crveno slovo”). Na mobu se sakupljaju srodnici i susedi sa “uzova”, a ponekad i prijatelji sa šireg područja. Većinu učesnika mobe sačinjava mladež. Oni srpovima žanju žito, snažniji muškarci vezuju snoplje, stariji pletu užad, a starije žene pomažu u spremanju hrane za mobu. Na mobu se redovno pozivaju i svirači. Oni uveseljavaju učesnike mobe dok rade, a posle toga sviraju da se igra u kolu. Među onima koji žanju počasno mesto ima žetelac “na zažnju”. On vodi pravac od dna prema vrhu njive. Od njega najviše zavisi tempo rada. Tokom mobe učesnici se neprekidno takmiče. Čitav tok rada na mobi prati veselje, pevanje i šale. Zato kuća koja je u žalosti 56

ne saziva mobu. Na završetku žetve ponegde se delić njive od nekoliko kvadratnih metara ostavi nepožnjeven, “da ostane nešto i za nebeske ptice”. Kad se žetva završi, devojke od žitnog klasja pletu venac, nose ga domaćici i ona ga ostavlja iznad kućnih vrata i tu ostaje do iduće žetve. U velikom broju pesama koje se pevaju pominju se mitska bića, sveci, vile i zmajevi, a u nekim se pesmama prepoznaju tragovi davnašnjeg kmetovskog rada kod bogataša, careva, kraljeva. Ipak se u svim tim pesmama naglašava rad pa su sve one tipične pesme uz rad. Moba se ponegde saziva i radi kupljenja šljiva.

Na njoj se radi slično kao i na žetelačkoj mobi. Prela su takođe vrsta mobe. Održavaju se kad su noći duge, obično u decembru. Na prelu žene i devojke pomažu susetki da se oprede vuna ili konoplja “(kučine”). Takvu pomoć obično traži ona domaćica kojoj se žuri da svojoj kćeri spremi “ruvo” za udaju. Često se prelo saziva i u kući u kojoj ima dosta muškaraca, a nema dovoljno ženske radne snage. Kuća koja saziva prelo mora ipak biti dovoljno imućna, da ima dosta vune i ima čime počastiti prelje. Na svakom prelu se peva, igra, veseli i šali. Na prelo dolaze i muškarci, ali su oni dok se radi u posebnoj prostoriji. Tek kad se prelo završi, svi se izmešaju i nastaje igranka i veselje.

Pesme na prelu su takođe prigodne, vezane za rad koji se obavlja. Slična prelima su češljanja vune, grebenanje i krunjenja kukuruza. Kod svih ovakvih skupova naglašen je običaj zajedničkog rada i solidarnosti prema susedima i srodnicima. Rad na mobi se ne plaća niti postoji obaveza da se taj rad uzvrati. Taj rad se jednostavno poklanja. Za mlade je takav rad privlačan, jer ga uvek prati pesma, svirka, igra i veselje. To je i prilika za zbližavanje pa se ne kaže slučajno: “Na prelu se gledaju devojke”.

Stari narodni običaji : Kako su živeli Srbi u Livanjskom polju Narodne i verske običaje Srba Livanjskog polja teško je opisati u celini. Neki su vremenom nestali, neki su delimično menjani pod raznim uticajima, ali važno je prikazati i od zaborava sačuvati najvažnije, odnosno one koji su najčešće upražnjavani.

Prela ili sijela su istovetan običaj različitog naziva. Među stanovnicima Livanjskog polja preovlađuje naziv „prela." Reč je o običaju okupljanja naroda od kasne 57

jeseni do uskršnjih poklada, odnosno do prolećne setve. Učesnici prela zvali su se preldžije. Muškarcima je bilo dozvoljeno da noći provode u društvu van kuće, odlaskom na prela u druge kuće i u druga sela. Žene-preldžije su se okupljale samo u kući bližih rođaka ili komšija, a devojke su uvek imale pratnju roditelja ili najbliže rodbine.

Preldžije su se okupljale u više grupa koje su činile: starije, udate i oženjene osobe; momci i devojke; deca i klapci (lokalni naziv za decu između 10 i 15 godina). Mladići su najčešće odlazili na prela u one kuće u kojima se okupljalo više devojaka. Na tim prelima je bilo najveselije, pevale su se ženske i muške pesme, stvarala su se nova poznanstva, prijateljstva i ljubavi. Posebnu energiju prelima je davala tzv. muška pesma „na suvo iz glasa". Uz pesmu, devojke su: prele vunu, vezle, plele čarape i terluke, gargašale ketan (lan i konoplju) i slično. Sem pesme i rada igrale su se i razne društvene igre: grekanje; kozanje; kaišanje; potkapice i druge. Na prelima, odnosno u grupama čije su preldžije bili stariji, mahom muškarci, pričalo se raznim temama od istorijskih događaja do raznoraznih životnih tema i ličnih doživljaja. Tako se gotovo obavezno pričalo o turskom vremenu (vaktu), ratovima, pazarima u Livnu, Vrlici i Sinju, kosidbi, vršidbi i dr. Neizostavni deo ovih prela činile su epske pesme, među kojima su bile omiljene one u kojima se veličaju uskoci i hajduci, kosovski junaci i narodni borci koji su ginuli za slobodu i pravdu braneći sirotinju. To je, u neku ruku, bio i način vaspitanja dece u duhu junaštva, poštenja i borbe za slobodu. Pesme su se govorile napamet ili čitale iz zbirke pesama – „pjevačice", uz petrolejku. Posebno uživanje je bilo pevanje uz gusle. Obzirom da je Stari Vujadin rođen u selu Donji Kazanci, gotovo redovno se kazivala pesma posvećena ovom srpskom hajduku i njegovim sinovima.

Prela su kasnije prerasla u igranke. Poznata i čuvena je bila noćna igranka u Peuljima na kojoj se najčešće sviralo na muzici (usna harmonika). Igralo se živo kolo i zavrzlama. Uz muzike se i plesalo Osim muzike, narodni instrumenti ovog kraja bili su i diple, svirale koje su se svirale po osećaju, kao i frula (ili kavela) koja se obično nabavljala na pazaru u Vrlici i drugim zborovim, a koristili su je čobani kod ovaca.

Pesme – pevalo se u svim prigodnim prilikama: svadbama, prelima, čupaljama (skup žena koje čupaju vunu); kupelicama (skupljanje sena u mobi); komušaljama (skup ljudi koji ljušte kukuruz); vlačiljama (skup žena koje vlače vunu ili lan); kada se u 58

kopačima odmara na "mejašu" /međi/ između dva galja ili kad se njiva okopa; uz blago na pašnjaku; u toku oranja njive; kada se pere veš na reci isl. Nije, dakle, bilo neobično da neko u bilo kojoj situaciji, uz bilo kakav posao, zapeva za svoju dušu.

Karakteristična pesma podinarskog i krajiškog područija, je ojkača. To je deseterački dvostih koji se peva u tri do pet glasova, sa naglašenim dugim „o". Ojkanje je, kao što kaže esejista Nenad Grujičić „prepoznatljiv kulturni amblem krajiških Srba, kako u Hrvatskoj tako i u Bosni i Hercegovini". U tom pevanju su mogući najrazličitiji momenti raspoloženja, različiti duševni impulsi. Estetske umetničke vrednosti ojkače nalaze se u visprenosti i oštroumnosti narodnog duha, u jezičkim specifičnostima, zvučnim i ritmičkim efektima, zajedničkom pevanju, lakoći izraza.

Svadbeni običaji su se u detaljima razlikovali od sela do sela, ali su im osnove karakteristike bile slične. U brak se ulazilo između 15. i 20. godine, ali ako je porodica trebala radnu snagu, ponekad su i dečaci ispod 15 godina ženjeni starijim devojkama.

Posle Drugog svetskog rata granica za sklapanje braka je bila između 19 i 25 godine za devojke, a momci su se ženili posle odsluženja vojske. Granica između detinjstva i odrastanja, od koje se pripremalo za bračni život, bila je 16-ta godina života.

Upoznavanje mladih bilo je na zborovima, prelima, svetkovinama, kod čuvanja stada, posete rođacima ili tokom zajedničkih radova u polju. Iako su roditelji težili da udaju devojku za „sigurnog" mladića (iz dobre, bogate kuće), kao i da sina ožene jakom, zdravom i vrednom devojkom iz ugledne, poštene porodice, za sklapanje braka bila je od značaja i saglasnost mladih. Bilo je i slučajeva dolaska momka na imanje devojke (najčešće ako su u pitanju bile kćeri jedinice iz bolje stojećiih kuća), tzv domazetstva, što se u ovom kraju nazivalo „došlo". Pre ženidbe otac momka je odlazio u devojčinu kuću u proševinu, ali tek nakon saglasnosti devojčinih roditelja, koju je pribavljala mladićeva majka odlaskom u devojčinu kuću kao prethodnica. Otac je u proševinu nosio rakuju, jabuku i novac, i sve stavljao je na siniju uz objašnjenje razloga posete domaćinu (devojčinom ocu). Devojka je, na poziv oca, svoj pristanak iskazivala uzimanjem jabuke i novca sa sinije, a potom se rakijom sa sinije nazdravljalo. Prilikom proševine ugovarao se datum konačanog dogovora za svadbu, što se obično događalo tokom naredne dve nedelje, kada je devojka dobijala darove koji su se zvali prstenske 59

'aljine, manet ili prsten i označavali da je devojka isprošena. Na ugovaranje je dolazila i buduća svekrva i tom prilikom obavezno pregledala devojačko ruvo. Od ugovaranja do svadbe prolazilo je oko mesec dana. U tom periodu mladić je mogao, u pratnji rodbine, posećivati devojku. Pozivanje rodbine u svatove činio je mladićev otac.

Posebnu ulogu u svatovima imali su: stari svat (mladićev otac ili stric); dever ili ručni dever (mladićev najmlađi brat); kum (poželjno je bilo da to bude mladićev kum sa krštenja); prikumak (zamenik kuma, što nije bilo obavezno) i jenga ili jenđa (mlađa udata žena iz mladićeve porodice, koja je zajedno sa deverom sve vreme bila uz mladu).

Na dan svadbe svatovi su na konjima išli po mladu, ali tako da u njenu kuću stignu popodne. Nadomak mladine kuće počinjalo je utrkivanje u prvenstvu najavljivanja mladinoj majci da stižu svatovi, što je bilo nagrađivano, te se vodilo računa da to prvenstvo pripadne kumu. Svatove je dočekivala mladina majka. Jenga je odmah odlazila u sobu kod mlade, a mladoženjin otac je pred mladinog oca, na pogaču, stavljao novac sve dok on govori „češi se još". Tek kada smatra da je dosta, mladin otac, uzima novac od koga deo vraća prijatelju. Ovo se nazivalo „mirenje." Nakon mirenja, na pitanje mladinog brata „ko se prima moje sestre", potvrdno je odgovarao dever i dajući novac pruzimao mladu. Nakon toga, dever i mlada, stojeći iznad mladoženjinog oca, dvore goste. Mladinom bratu je kao dar pripadala čerma, a nakon tog darivanja iznose se sanduci sa mladinim ruvom, koji se mogu preuzeti tek kada se plati mladinom bratu koji je njihov čuvar. Pred polazak svatova mladina mlađa ženska rodbina kiti svatove, a mladoženji se preko desnog ramena i ispod levog pazuha vezuje peškir. Znak za polazak svatova davao je mladoženjin otac darivanjem žena koje su posluživale svatove (stavljanje novca na sinju). Tada mlada seda na konja uz devera, a njena sestra razbija bakricu. Za mladom, iz njene kuće, nije išla pratnja. Taj običaj je uveden kasnije, najpre kao pratnja nekog od rodbine tokom dela puta, a potom kao pratnja od strane nekoliko članova rodbine koji su ostaju na svadbi kod mladoženje do narednog jutra. Na čelu svatovske kolone jahao je barjaktar, a na začelju mlada sa deverom i jengom. Iza njih je išla seksana (kola sa mladinom spremom). Svatovi su išli ili u crkvu ili mladoženjinoj kući (ako je venčanje sledilo naknadno, obično za oko mesec dana).

60

U mladoženjinoj kući mladu je dočekivala svekrva dajući joj sito sa žitom koje je mlada posipala, a sito bacala preko glave. Zatim, svekrva mladi dodaje muško dete da ga tri puta podigne u vis, poljubi i daruje čarapicama punim lešnika. Tek tada je mlada silazila sa konja, ljubila kućni dovratak i ulazila preko praga desnom nogom. Mladu je u kuću uvodila jenga vodeći je tri puta oko ognjišta, potom sledi pozdravljanje mlade i svekrve koja mladu daruje jabukom sa utisnutim novcem. Nakon ovog obreda u kuću ulaze ostali svatovi i sedaju za sofru. Sa deverom i jengom mlada se mogla prošetati među svatovima ili igrati kolo. Kada se u toku noći ogase „pjevci", kao znak da mladenci idu na spavanje, dever i jenga odvode mladence u sobu, što se zvalo „slijeganje mladenaca". Kum je raspremao mladoženju, a jenga mladu, a zatim su ih pokrivali. Ako je venčanje trebalo da usledi naknadno, nije bilo slijeganja, već je mlada spavala sa svekrvom ili zaovama sve do venčanja. Nakon izlaska jenge i devera oglašavali su se „vukovi", mladići koji nisu bili u svatovima već su zavijali pred kućom, da bi im se iznelo jelo i piće. Ujutro je mlada ustajala prva, obavljala kućne poslove i čekala devera i jengu da sa njima ide na bunar, u koji baca jabuku, vodom poliva svatove za umivanje, a oni je daruju novcem. Ovaj obred se naziva „poljevačina".

Nekada se pred kraj gozbe upražnjavalo „svatovsko darivanje na čašu", što je podrazumevalo da svaki svat nazdravi čašom rakije i mladu dariva novcem. Svatovi su trajli tri dana. Mladoženjin otac je u toku svatovskih dana odlazio kod mladinih roditenja „na povratak" da ugovori dan posete prijatelja (po'ode). Trećeg dana svadbe, mlada na drvenom kocu iznosi darove kojima je daruje svatove, a oni joj uzvraćaju novcem, svekar ovnom ili junicim, a svekrva preobukom. Mlada je takođe darivala i kuću: zobnicom, bisagama, torbom i užetom. Kum je poslednji postavljao svoju sofru i poslednji odlazio.

Za oko mesec dana u po'ode su dolazili mladini roditelji, uz poželjno prisustvo kumova. Mladina majka tom prilikom donosi jelo i piće, zetu košulju i obuću, a kćeri bošču. Tek nakon po'oda mlada je mogla sa svekrvom ići u goste roditeljima i ostati nekoliko dana.

Nakon udaje žene su često u novoj sredini dobijale nadimke, najčešće po rodu iz koga dolaze (Rosulja-od Rosića; Cvituša-od Cvijetića; Kisuša-od Kisa; Milutinovka61

od Milutina; Maljkuša-od Maljkovića isl) ili po mestu odakle su rodom (Glamočka-od Glamoča; Sajkuša-iz Sajkovića; Provka-iz Prova isl).

Mačkare su se organizovale na poklade. Grupa muškaraca nagarvljenog lica, u staroj, poderanoj odeći, pokrivena ćebadima i biljcima išla je kroz selo od kuće do kuće, a ljudi su ih darivali suvim mesom, slaninom i jajima. Ponekad su mačkare imitirale svatovsku povorku. Nakon završenog rituala, obično u večernjim satima, odlazili su kući jednog od učesnika i gostili se dobijenom hranom. Čarojice su se organizovale na Mali Nikoljdan (20. maja). Reč je o grupi muškaraca maskiranoj predmetima koje su nosile životinje (bronze, klepke isl.), izvrnutim kožunima i starom odećom. Ovako maskirani obilazili su domaćine tražeći soli, a oni su ih darivali hranom. Nakon rituala učesnici i njihovi prijatelji su se gostili dobijenom hranom.

Vučari su se upražnjavali kada seljani ubiju vuka. Koža ubijenog vuka sa ostavljenom glavom, repom i nogama puni se slamom, kiti raznobojnom vunicom, a u usta vuka stavlja se jabuka. Tako okićeni vuk nosili kroz selo na kocu, a za uzvrat što su ubili štetočinu, seljani vučare daruju hranom i vunom. Na kraju rituala učesnici su nagradu delili između sebe.

Takmičareke igre

Deo običeja činile su i raznovrsne takmičarske igre koje su se odvijale u

raznim prilikama: na svetkovinama, prelima, među decom, odraslima, čobanima isl.

Potezanje kuke igraju dva igrača koja se, preko stola, uhvate srednjim prstima i svaki vuče na svoju stranu. Gubi onaj koji prvi ispravi svoj prst. Ako se ni jednom igraču ne ispravlja prst, gubi onaj koji je prevučen sa svog mesta. Potezanje klipa igraju dva protivnika koja sede na podu tako da im se stopala ispruženih nogu dodiruju, a ruke, naizmenice stavljene, drže na klipu. Gubi onaj koji prvi popusti ili koji je prvi podignut.

Potezanje kaiša (kaišanje) se igra tako što se dva rvača međusobno drže za kaiš od pantalona i jedna drugom podbacuju nogu. Gubitnik je onaj koji prvi padne. Jačanje u 62

kosti igra se kao potezanje kaiša, ali umesto za kaiš takmičari se drže oko struka ili grudi. Skakanje sa mesta je skakanje u dalj sa obeležene linije (iz mesta). Pobednik je onaj ko najdalje skoči. Skakanje trke dozvoljava takmičarima da uzmu zalet do obeležene linije sa koje se skače u dalj. Ako prestupi liniju kaže se da je „prisro".

Skakanje sa kamenjem je kao skakanje sa mesta, ali svaki igrač drži kamen u obe ruke, kojima zamahuje pre nego što skoči.

Skakanje troskoka daje slobodnu dužinu zaleta, a igrači u trku imaju dva dugačka koraka, a pri trećem skaču u dalj.

Boškanje je svaka igra u kojoj se nešto sakriva u kape ili terluke. Igra se između dve grupe igrača, tako što se predmet (najčešće prsten) sakrije u terluke, a igrači ga traže. Pobednik je ko prvi pronađe prsten. Često je ovo bila kockarska igra u ovce, koze, konje isl. i u tom slučaju bila je kažnjiva.

Potkapica je igra pogađanja ispod koje od kapa se nalazi skriveni prsten.

Zumbanje igraju dva takmičara čije su ruke na leđima, a usnama pokušavaju da odgrizu što veći komad jabuke koja visi o koncu. Ova igra je često završavala modricama ili razbijenim nosem, a da se pri tome jabuka ne zagrize. Tuča glavama se igrala tako što se igrači zalete i sudaraju glavama. Po pravilu udaralo se čelom i nije se smelo udarati po oku ili nosu. Igru kobile igralo je više igrača tako što se jedan sagne, a drugi ga preskaču. Kada svi preskoče, on zauzima viši položaj. Onaj ko ne uspe da preskoči, saginje se da njega preskaču. Bacanje kamena s mesta igra se tako što bacač kamena stavi nogu na obeleženu crtu i baca kamen u dalj. Ova igra imala je i verijante kao: bacanje kamena s koraka – bacač kamena ima pravo da napravi jedan skok pre nego što baci kamen; bacanje kamena trke – bacač kamena ima pravo da se zaleti koliko hoće i baci kamen sa starta. U sva tri oblika ne sme se prekoračiti crta, a pobednik je ko baci kamen dalje.

Igra varibake igra sa dva štapa, od kojih je jedan u ruci, a drugi se baca u vis.

Kada bačeni štap padne do dometa onog koji je u ruci, njime se udara štap tako da ponovo ode što više u vis. Pobednik je onaj čiji štap duže ne padne na zemlju. Miša i mace je dečija igra kada se deca uhvate u kolo u čijoj je sredini miš, a maca je izvan kruga. Maca postavlja pitanje mišu šta jede, a on joj odgovora „kruva i sira". Potom 63

maca traži od miša da i njoj da hrane, a pošto je on odbije ona pokušava da probije kolo, koje deca brane, i uhvati miša. Ako uspe da uđe u krug, deca puštaju miša van kruga i sada brane maci da izađe izvan njega.

64

Verski običaji – Kult mrtvih

U običajima je,kao za večna vremena saliven u tuč, sav društveni narodni život.

Antun Radić

Smrt - Po hrišćanskom verovanju i učenju crkve, smrt je prelazak iz ovozemaljskog privremenog života u nebeski večni život. Zato se svaki hrišćanin celoga svoga života priprema za taj prelazak. Svaki čovek, još za života, odredi mesto gde želi da bude sahranjen, a kada dođe u stare godine, on sa svojim ukućanima ili prijateljima priprema sve šta je potrebno za sahranu jednog hrišćanina.

Samrtna postelja - se u našem narodu zove mesto i sam događaj kada se pokojnikova duša razdvoji od tela. Obično se može na osnovu težine bolesti, i bolesnikova stanja zaključiti i predvideti skora smrt. Tada treba pozvati sveštenika da ispovedi i pričesti bolesnika, da bi se duša lakše rastala od tela. Negde se sačuvao običaj da se rodbina i prijatelji sa bolesnikom pred smrt opraštaju. On njima oprašta njihove uvrede i grehe prema njemu i obratno. Iz narodnog iskustva se zna, da duša pokojnikova koji je ispoveđen i pričešćen, i koji se oprostio sa svojim najbližima, lagano i tiho izlazi iz tela, kao ptica iz kaveza, i rasterećena leti nebeskim prostorima u carstvo nebesko.

Opraštanje se vrši na sledeći način: Bolesnik pozove one, za koje smatra da se o njih ogrešio, i jedan po jedan prilaze postelji. Onda bolesnik govori: "Oprosti mi, brate" (kaže ime, obično kaže i koji greh oseća na duši). Ovaj skine kapu, lagano se pokloni prema bolesniku i govori: "Bog da ti oprosti i ovoga i onoga sveta".

Opremanje mrtvaca - Čim se samrtnik počne razdvajati sa dušom, počne, dakle, lagano izdisati, priprema se sveća koja se pali, i stavlja iznad njegove glave, ili mu se stavi u ruke. Sveću pali najbliži i najdraži srodnik. Ocu ili majci sveću pali sin ili 65

kćerka itd. Sveća se pali na sledeći način: Onaj koji pali uzme je, prekrsti se, celiva sveću, pali je šibicom i govori: Za pokoj duše moga (kaže srodstvo i ime). Bog da mu dušu prosti. Ostali prisutni tiho, šapatom izgovaraju - Bog da mu dušu prosti, i krste se.

Sveća i njena svetlost simbolišu samoga Hrista koji je svetlost i koji osvetljava put duši svakoga čoveka koji u njega veruje. U narodu se smatra za veliku kaznu i prokletstvo ako neko umre bez sveće. Čim pokojnik ispusti dušu, pristupa se pripremi za ukop. Najpre se izvrši kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u svečano ukopno ruho. Kupanje vrši neki stariji čovek iz komšiluka ili žena ukoliko je žensko umrlo. Obično se telo istrlja vlažnim peškirima, muškarac se obrije, poseku nokti i obuče se novo odelo, koje pokojnik pripremi još za života. Tako opremljen pokojnik se postavlja na sto u nekoj velikoj sobi, ili ostaje u postelji u kojoj je preminuo, dok se ne pripremi kovčeg. Postavi mu se desna ruka preko leve na grudima, i ruke mu se svežu maramicom, tanjim peškirom ili debljim vunenim koncem; vežu mu se noge oko članaka, i glava ispod brade i preko temena, a oči mu se sklope.

Pripreme za sahranu - Pošto od časa smrti pa do sahrane treba da prođe 24 sata, pokojnik prenoći i kući, i oko njega sede njegovi ukućani ili prijatelji, i danju i noću. Vode se ozbiljni razgovori, čitaju molitve za pokoj duše, i evociraju lepe uspomene na pokojnika. Ovo se obično radi u selu pošto pokojnik prenoći u kući. U gradovima ređe, jer telo pokojnika prenoći u kapeli.

Sutradan, jedan dan posle smrti, obavlja se sahrana. Rano, nekoliko komšija i prijatelja odlaze da kopaju grob. Običaj je da niko od rodbine ne kopa raku.

Rodbina, prijatelji i komšije se odmah obaveštavaju čim neko umre, i zakazuje se tačno vreme sahrane. Odmah se obaveštava i sveštenik koji treba da izvrši opelo nad pokojnikom. Blagovremeno se štampaju plakate i eventualno predaje čitulja u novine.

Pošto smrt, često može biti iznenadna, domaćin ili ta kuća nisu spremni brzo sami organizovati pogreb, prijatelji i komšije pritiču u pomoć. Kada se dolazi u kuću gde je neko umro, izjavljuje se ukućanima i rodbini saučešće na sledeći način: Onaj koji dolazi, kako koga sretne od rodbine, u kući ili dvorištu, pozdravlja se sa njim, ako su bliskiji, poljube se tri puta u obraz i govori sledeće reči: "primite moje iskreno 66

saučešće". Domaći se zahvaljuju, i odvode goste u sobu gde je pokojnik. Ovaj zatim celiva pokojnika ili ikonu i krst, zapali sveću, položi cveće, odstoji malo pored odra i odlazi u drugu prostoriju za goste.

Opelo - U zakazano vreme dolazi sveštenik. Njega dočekuje domaćin i vodi ga u prostoriju gde je pokojnik. Pošto sveštenik uzme potrebne podatke o umrlome, kovčeg sa pokojnikom se iznosi u dvorište, gde se vrši opelo. U mestima gde ima kapela, svi dolaze u zakazano vreme na sahranu, i u određeno vreme se vrši opelo.

Najpre se podele svećice svima prisutnima, koje se upale i drže u toku opela. Za vreme opela, rodbina stoji sa desne strane kovčega, a kovčeg je okrenut tako da pokojnik gleda prema istoku. Dok traje opelo vlada potpuna tišina, i razume se, potpuna ozbiljnost. Krst stoji čelo glave pokojnika. Takođe, čelo glave postavlja se manji stočić na koji se stavlja žito, skuvano kao za slavu. U žito se stavlja jedna svećica Pored žita potrebna je i jedna flašica u kojoj je pomešano vino i ulje, (uspomena na svetu tajnu jeleosvećenja), kojim se posle opela preliva pokojnik. Na stočić se stavlja i jedna čaša sa čistim vinom i kašičicom, da sveštenik na kraju opela prelije žito. Tu se još stavlja pogača i tacna sa medom. Pogača simvolizuje samoga Hrista koji je hleb života, a med sladost raja i večnog blaženog života.

Celivanje pokojnika - Kada se opelo završi, najpre rodbina, a zatim svi ostali celivaju pokojnika ili ikonu i krst koji stoje na pokojnikovim grudima. Celivanje se vrši tako, što se polako prilazi kovčegu, i kad se dođe do njega, zastane se, prekrsti i pokloni, pa se onda celiva pokojnik, i tiho se kaže: "Bog da mu dušu prosti".

Pogrebna povorka - Kad se završi celivanje, kovčeg se zatvara, ali se ne zakiva, jer se na grobu ponovo otvara. Odmah se kovčeg diže na kola, ili se nosi na rukama. Formira se pogrebna povorka. Na čelu povorke ide krst sa desne strane, a žito, vino i ulje sa leve strane. Iza krsta i žita dolaze litije - barjaci i ripide. Iza njih idu mlađe osobe koje nose cveće. Iza cveća ide sveštenik koji usput peva odgovarajuće posmrtne pesme. Iza sveštenika nosi se kovčeg sa pokojnikom, čije su noge okrenute napred, a iza kovčega ide rodbina raspoređena po stepenu bliskosti sa pokojnikom. Iza rodbine ide narod. Od kuće do groblja, staje se dva puta i čita se mali pomen. Obično se staje kod

67

raskršća, ili kod nekog mesta koje je vezano za pokojnika. Treći pomen se vrši na samom grobu.

Spuštanje u grob - Kada se stigne do groba, kovčeg se spušta pored rake, dreše se ruke, noge i glava. Ukopnici to jest ljudi koji su kopali raku celivaju pokojnika, i neko od bliže rodbine. Zatim ce kovčeg zatvara, zakiva ili zavrće poklopac i spušta se pomoću konopaca u raku. Gde je to običaj, sveštenik prelije ostatkom vina i ulja kovčeg u raki, razbije flašicu o neku alatku kojom je kopana raka, uzima grumenčić od prvog iskopanog komada zemlje i baca na kovčeg. Takođe i prisutni bacaju po komadić zemlje, a negde se baca i poneki novčić govoreći: "Bog da mu dušu prosti".

Osvećenje vodice - Posle povratka sa groblja sveštenik kod kuće osveti vodicu u prostoriji gde je pokojnik izdahnuo, i gde je ležao dok je bio u kući.Vodica se osvećuje za zdravlje i napredak ostalih u kući. Običaj je u nekim krajevima, kada narod dolazi sa groblja, da se sačekuje u dvorištu, tu svi peru ruke, uzimaju ugljen od žara, pa ga premetnu u rukama i prebace preko sebe. To je ostalo iz vremena kada su Srbijom harale zarazne bolesti i na taj način se po naredbi građanskih vlasti vršila dezinfekcija.

To danas nije obavezno činiti. Dobro je, možda, pripremiti vodu i peškir ako nema česma ili kupatilo, da narod opere ruke. Kada sa groblja stignu ukopnici, obavlja se obično večera za pokoj duše umrloga. Za tu su večeru vezani brojni običaji. Na njoj se negde prisutni služe žitom, medom i pogačom, a negde se to radi na grobu. Što se tiče stava crkve oko opela i sahrane pokojnika, za crkvu je najvažnije žito, vino i sam čin opela. Opelo je molitva u kojoj se sveštenik moli za pokoj duše pokojnika, i za oproštaj grehova njegovih koje je kao čovek u životu učinio. Važni su pomeni koji se vrše od kuće do groblja, jer je pomen, takođe molitva.

Suvišni običaji - Međutim, u nekim našim krajevima, za pogreb su vezani brojni suvišni, pogrešni i štetni običaji, koji su često, čak i u suprotnosti sa učenjem crkve. Teško je, razume se, u narodu menjati takve običaje, naročito one koji su vekovima prisutni. Ali u novije vreme, zavode se novi običaji, koji se lako mogu menjati. Jedan od takvih je i kupovina venaca za sahranu, zatim darivanje raznim darovima svih koji prisustvuju sahrani. I jedno i drugo iziskuje velike izdatke, a potpuno je suvišno. Mnogo bi bolje bilo, da se novac za kupovinu venaca preda domaćinu, ili toj 68

kući, što bi dobro došlo u snošenju troškova sahrane. Takođe se uobičajila velika i obilna priprema jela i pića za sahrane, pa se dešava, da, kada se gosti najedu i napiju, sahrana se pretvori u gozbu, i učesnici se počnu u pijanom stanju nedolično i neprikladno ponašati, što je nedopustivi greh prema pokojniku i njegovoj rodbini. Protiv ovakvih pojava treba da se bori sveštenik i svi ozbiljni i bogomoljni ljudi u našem narodu.

Crnina i vreme posle sahrane - U znak žalosti za pokojnikom, rodbina od smrti počinje da nosi crno odelo. Žene crnu maramu, a muškarci crnu košulju ili flor.

To se nosi godinu dana, i za to vreme rodbina ne učestvuje u veseljima, ne igra i ne peva.

Ovde treba naglasiti da se, bez obzira, kada se desio smrtni slučaj u porodici, obavezno slavi krsna slava, na isti način kao i uvek. Čak, šta više, potrebnije je, upravo, slaviti obzirom da se u molitvama za slavu molimo za pokoj duša naših umrlih srodnika. Ne treba u godini dana posle smrti pokojnika praviti veselje u kući, svadbe, žurke, igranke i sl. U svim ovim slučajevima i o svemu što je vezano za običaje o sahranama, dobro je posavetovati se sa sveštenikom, jer su običaji različiti u raznim krajevima, pa je ovde nemoguće pomenuti i ukazati da li je neki običaj dobar ili nije.

Trećina - Sutradan po sahrani, uža rodbina izlazi na grob, gde pali sveće za pokoj duše umrloga. Trećina se zove, jer je to treći dan od smrti. Na grob se iznosi žito, vino, sveće, med, pogača, kadionica i tamjan. Negde se trećina obavlja sa sveštenikom koji vrši parastos ili mali pomen na grobu. U nekim krajevima, izlazi se na grob u sedmi dan po smrti, ili u prvu subotu po smrti, i to se zove sedmina. Sve se vrši isto kao i na trećini. Četrdesetodnevni pomen - Od svih molitava za umrle koje crkva propisuje posle opela, najvažniji je četrdesetodnevni pomen ili parastos. Po učenju crkve, u četrdeseti dan posle smrti, duša čovekova izlazi pred Božiji sud. Najbolje je ako se taj parastos vrši tačno u četrdeseti dan, a ako je nemoguće, onda je dobro u subotu koja pada pre toga dana. Zašto subota? Subota je dan koji je crkva posvetila mrtvima, kada se posebno molimo za pokoj njihovih duša i kada izlazimo na groblja. Za taj parastos se priprema žito i vino, med i pogača, kadionica i tamjan, i sveće koje se 69

pale na grobu i koje prisutni drže u rukama.Sveštenik se poziva da izvrši parastos na grobu, ili se donosi žito u crkvu pa nad žitom sveštenik vrši parastos, a rodbina posle toga ide na groblje, preliva grob vinom, nosi osvećeno žito i služe se njime na grobu.

Za ovaj četrdesetodnevni parastos, takođe su vezani brojni običaji, među kojima je klanje "dušnog brava". To ne spada u crkvene i verske običaje. Pod te običaje se jedino može podvesti i opravdati, ukoliko je cilj klanja da se nahrani sirotinja i siromašni, kao dobro delo za pokoj duše umrloga. Sve ostalo je čist paganski običaj vezan za žrtvoprinošenje.

Polugodišnjica i godišnjica - Posle šest meseci i jedne godine, takođe se mogu vršiti molitve, odnosno parastosi za umrle. Tada se, kao za četrdeseti dan priprema žito koje osvećuje sveštenik, izlazi se na groblje i pale se sveće i prekađuje grob. Parastosi se mogu održavati i češće. Gozbe i ostalo nije crkveni običaj.

Zadušnice - Četiri puta godišnje crkva je propisala posebne dane koji su posvećeni molitvi za umrle. To su zadušnice: u subotu pred Mesne poklade - zimske zadušnice, subota pred Duhove - letnje zadušnice, subota pred Miholjdan - miholjske zadušnice i subota pred Mitrovdan - jesenje ili mitrovske zadušnice. Tada se izlazi na groblje, obavlja se parastos ili pomen, osvećuje se žito, prekađuje grob, pale se sveće za pokoj duša umrlih srodnika i prijatelja i uređuje grob.

Groblja - Groblja su mesta gde se sahranjuju naši umrli srodnici. Dužnost hrišćanska nalaže, da se u molitvama sećamo naših pokojnika, da se molimo Bogu za pokoj njihovih duša, palimo sveće, držimo parastose i pomene, podižemo im obeležja na grobovima (spomenike) i da njihove grobove držimo u pristojnom i urednom stanju.

Nažalost, ni jedan narod nema tako nemaran odnos prema grobovima svojih srodnika kao Srbi. Da bi se tu stvari popravile, treba zajedno da radi i crkva i država. S druge strane, u pojedinim našim krajevima se ide u drugu krajnost. Na grobljima se podižu skupoceni spomenici, kapele novokomponovane arhitekture, koje više liče na vikendice u kojima imaju frižideri, televizori, kreveti itd. To je ružan običaj. Spomenik treba da bude skroman sa hrišćanskim obeležjem u obliku krsta. Život na zemlji je kratak i spomenik ne može simvolisati večnost i vezanost za zemlju. Mnogo je važnije sećati se svojih umrlih u molitvama, činiti dobra dela za pokoj njihovih duša, pomagati sirotinju, 70

davati priloge crkvama, bolnicama, domovima za nezbrinutu decu i drugim humanitarnim ustanovama.

Kremacija - Važno je napomenuti, da spaljivanje mrtvaca nije hrišćanski običaj. Crkva krajnje snishodeći, prema rodbini pokojnika, odobrava opelo nad onim koji će biti spaljen. Kremacija ili spaljivanje je veliki greh pred Bogom.

Samoubistvo - Samoubistvo je najveći greh, jer samoubica nema priliku da svoj greh okaje. Nekada se samoubice nisu sahranjivale na grobljima. Crkva lišava samoubicu prava na hrišćanske posmrtne počasti. Po dozvoli arhijereja samo se može obaviti kratak pomen na grobu samoubice, i to ne na dan pogreba.

71

III Tradicija i obiÄ?aji

72

Tradicij i običaji širom sveta

“Niko se nije vratio da živi u prošlosti.

Zato ne misli na prošlost, gledaj samo u budućnost”.

Dostojevski

Brak je jedino obećanje na koje pristajemo nadajući se da će trajati naš čitav životni vek. Tradicionalna venčanja se sastoje iz obećanja datih pred porodicom i prijateljima, koji sa sobom nose odgovornost da posvedoče našim obećanjima. Brak je istinsko obećanje puno ljubavi i vernosti prema drugoj individui. Sa sobom nosi kako odgovornost, tako i povode za radost dva srca koja imaju isti ritam. U životu je malo radosti koje imaju toliki vek, stoga brak jeste jedan od najbitnijih.

Uz malo sreće pronaći ćemo našu srodnu dušu Dva čoveka, pojedinca, a opet neraskidivi jedno od drugog koji se prilagođavaju i zalažu za potrebe onog drugog tako da reči često i nisu potrebne – to bi bile naše srodne duše. U skoro svim kulturama i zemljama venčanje biva zapečaćeno tako što mlada i mladoženja razmenjuju poljubac. Taj poljubac prevazilazi kulture i spaja ljude, i jedan je od retkih stvari koje kulture širom sveta dele. Od najstarijih vremena, pa do današnjeg dana, preko najviših nebodera, i najdubljih džungli pa sve do naših prostora, on je taj koji simbolizuje psihičko spajanje dveju duša.

73

Od "lova na jaja" do puštanja zmajeva - uskršnji običaji u svijetu

“Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači sebe samog”.

Herman Hese

Uskrs se širom sveta proslavlja na najrazličitije načine - uz tradicionalnu trpezu i zanimljive običaje, od "lova na jaja" po baštama i svečanih povorki do puštanja zmajeva, polivanja vodom i vezivanja nogu vrbovim prućem, a sve u slavu zdravlja, snage i preporoda. U Francuskoj se na dan Uskrsa, posle tradicionale mise i potrage za skrivenim jajima po bašti, porodica okuplja oko pečenog jagnjeta na prazničnoj trpezi, a za sutradan je obično predviđen porodični izlet, dok se na jugozapadu zemlje u uskršnji ponedjeljak pravi džinovski omlet. Italijani ovaj praznik dočekuju uz "kolombu", kolač u obliku golubice koja je simbol dobrih vesti, a sličan zlatnožuti uskršnji kolač, koji se naziva "mona", peče se i u Španiji, ponegde i sa jajima koja se ređaju po površini pre pečenja. Španci tokom Svete nedelje, odućeni u belo, na ulicama izvode pozorišne predstave i organizuju svečane povorke koje pripremaju nekoliko meseci ranije. U Engleskoj, pak, na prazničnom stolu se umesto jagnjetine uglavnom služi šunka, dok su uskršnja jaja i tamo obavezan deo praznika, a tom prilikom se organizuju razne igre kako za decu, tako i za odrasle. Mali Englezi često idu od kuće do kuće tražeći slatkiše, kao što je to običaj i na Noć veštica. Takav običaj je naročito prisutan u Finskoj, gde deca na Uskrs, maskirana u starice ili veštice, kucaju na komšijska vrata i dobijaju bombone i čokolade. Tradicija "uskršnjih veštica", koja se naziva Virpominen, potiče iz drevne legende prema kojoj trolovi i veštice izlaze između Velikog petka i Vaskrsa. Ta se tradicija upražnjavala i u Švedskoj pre 100 godina, a u skandinavskim zemljama se veruje i da na Uskrs treba ustati rano jer se tada može videti kako sunce pleše. Žuta boja

74

sunca je, inače, boja kojom se ukrašavaju jaja u Norveškoj, Švedskoj i Danskoj. Švajcarci uoči praznika ukrašavaju izvore i fontane, odajući počast vodi, koja je neophodna za život, a ovo je praznik obnovljenog života. U Poljskoj nailazimo na sličan simbol: i tamo je voda, kao simbol života, deo uskršnjih praznika, a na uskršnji ponedeljak prijatelji jedni druge polivaju vodom kako bi "sprali grehe", pa se zato taj dan i naziva Smigus Dingus, što znači "mokar ponedjeljak". Poljaci jaja boje ili ukrašavaju lanenim vlaknima, dok se Rusi pridržavaju tradicionalnog kuvanja jaja zajedno sa ljuskom od crnog luka, koja je zaslužna za predivnu crvenosmeđu boju ovog prazničnog simbola. Rusi za uskršnjom trpezom uživaju u jagnjetini na maslacu ili pečenoj šunki, za desert se slade kuličom - kolačem od kiselog testa sa rumom i šafranom, a tu je i paška, "čizkejk" u obliku piramide. Uskrs je možda jedini praznik koji su Rusi donekle obležavali čak i tokom sovjetskih vremena, pa mnogi koji su rođeni u tom periodu, iako su odrasli u ateističkom okruženju, zahvaljujući dedovima i bakama znaju za sve običaje. I Grci Uskrs dočekuju uz jaja i jagnjetinu, kao i "mageiricu" - supu za jagnjećom iznutricom , a svi za stolom se potom sa tri prsta "tucaju jajima", koja su uglavnom obojena u crveno - simbol Hristove krvi, uz nezaobilazno vino, muziku i ples. Tokom Svete nedjelje, uoči Uskrsa koji je u Grčkoj najveći verski praznik u godini, Grci kao i većina pravoslavaca poste i peku pletenice koje nazivaju "cureki" i koje se jedu u subotu u ponoć, a u crkvama se svakoga dana održavaju verske službe. U Nemačkoj, tradicionalna "uskršnja vatra" okuplja uveče roditelje i decu, kao simbol sunca, koji slavi proleće i kraj zimskog perioda. Nemci imaju još jedan običaj - to je Osterbaum, uskršnje drvo ili žbun ukrašen obojenim ljuskama od jaja, kao plodovima koji simbolizuju povratak toplote. Djeca u toj zemlji pripremaju mala gnijezda u koja, kako se veruje, zec donosi čokoladna jaja. I u Sjedinjenim Američkim Državama

zeka

donosi deci čokolade,

bombone

i

"mančmelou". Američki predsednik na Uskršnji ponedjeljak organizuje veliko "kotrljanje jaja" u vrtu Bele kuće, a cilj je da se jaje najdalje otkotrlja, a da se pri tom ne razbije., međutim, praznik obilježavaju prilično krvavim ritualima, u kojima polunagi pokajnici bičuju sami sebe po leđima bambusovim štapovima, a mnogi filipinski katolici se tokom nedelje pred Uskrs, podvrgavaju nekoj vrsti smernih molitvi, verujući 75

da se na taj način čiste, leče bolesti, pa čak i ispunjavaju želje. Umesto čokoladnih jaja, na kolumbijskom meniju za tradicionalnu uskršnju večeru nalaze se egzotičniji specijaliteti, kao što je meso iguane, kornjače ili kajmana. Kolumbijci satima putuju da bi proveli praznik sa familijom, a rođacima u velikim gradovima donose sastojke iz udaljenih provincija za praznični obrok koji zajedno pripremaju. Na Bermudama se, pak, na Veliki petak puštaju ručno izrađeni paprini zmajevi, kao simbol Hristovog uspeća, jede se torta od bakalara i toplo pecivo ukrašeno krstom. A u Češkoj Republici se Vaskršnji ponedeljak obiležava neobičnim običajem - dečaci vezuju devojčice oko nogu pletenicama od vrbinog pruća, što je simbol zdravlja, mladosti i snage, a ujedno pokazuje koliko je koja devojčica popularna - što više pletenica, to bolje!

76

Festvali kao deo tradicije i običaja

Hrabrost je prva od ljudske kvalitete, jer to je kvaliteta koja jamči druge.

Aristotel

Pored zabave, festivali predstavljaju mesto susreta kulture, običaja kao deo tradicije određene destinacije. Shodno tome, ovakve manifestacije obezbeđuju autentičnost i valjnost lokacije gde se održavaju, a posetiocima pružaju nezaboravne doživljaje i utiske. Predstavljamo vam evropske festivale koji se ističu po svojoj originalnosti.

La Tomatina - La Tomatina predstavlja najveći festival hrane, odnosno najveću svetsku borbu sa hranom. Festival se tradicionalno održava svake godine, poslednje srede u avgustu, a ove godine održan je 70-i po redu festival gađanja paradajzom. La Tomatina se održava u malom gradu Bunjol,\ koji se nalazi nedaleko od Valensije. Kako je veliko interesovanje za ovaj festival od 2013. godine ulaznice su ograničene na 20.000 posetilaca, jer kapaciteti ovog gradića ne mogu da podrže veći broj ljubitelja ovog neobičnog festivala. Tokom trajanja festivala sve lokalne radnje, lokali i izlozi se prekrivaju plastičnim zaštitnicima, kako bi ih zaštitili od „borbe” paradajzom. Bunjol uopšte nije poznat po uzgajanju paradajza, već po proizvodnji cementa, stoga se paradajz za ovu priliku posebno uvozi. Festival datira od davne 1495. godine, a ne zna se sa tačnošću kako je zaista počeo. Postoje razna nagađanja i verzije začetka festivala a najpopularnija je priča o nezadovoljstvu građana gradskim vlastima koji su za vreme proslave grada gađali odbornike

paradajzom iz protesta, što se

nastavilo i narednih godina. Festival počinje uvek u 11h kada se kamioni prepuni 77

paradajza postavljaju na centralni gradski trg, Plaza del Pueblo. Tehnički, festival počinje kada neko od posetilaca uspe da se popne uz visoku drvenu šipku namazanu uljem, na čijem vrhu se nalazi šunka, međutim kako je ovo jako teško postići, nestrpljivi posetioci svoju bitku paradajzom po običaju započnu ranije. Pravila festivala, odnosno „bitke paradajzom” su jasno utvrđena i učesnici su u obavezi da ih poštuju. Nakon sat vremena borbe, festival se završava i paradajz se više ne sme bacati. Nakon završetka, proces čišćenja grada odmah započinje, a posetioci neretko uskaču u reku Bunjol kako bi sa sebe sprali tragove „borbe”. Škotske igre - Škotske igre predstavljaju najpopularniji događaj u Škotskoj, kako za stanovnike Škotske tako i za posetioce iz drugih zemalja. Bacanje čabra je najstarija i najpopularnija atletska disciplina škotskih igara. Igre se tradicionalno održavaju od maja do septembra na mnogim lokacijama u Škotskoj ali i u mnogim zemljama širom sveta, gde se poštuju keltska i škotska kultura i običaji. Igre su se razvile u Viktorijanska vremena, nakon Škotske nezavisnosti. Igre su se u svom izvornom obliku sastojale iz sportskih i atletskih takmičenja, a ono po čemu su bile i ostale prepoznatljive je čuveno „bacanje čabra”. Što se tiče muzičkih nadmetanja, takmičenje u bubnjevima je bilo najzastupljenije. Danas, sve škotske igre skoro pod obavezno podrazumevaju takmičenja u sviranju bubnjeva i frule

, highland plesna

takmičenja, bacanje čabra kao i raznovrsna sportska nadmetanja. „Highland” ples - Highland ples, od kojih je najpopularniji Highland Fling, su originalno plesali samo muškarci, a ples je oslikavalo imitaciju udvaranja jelena.

Krajem 19. veka, Dženi Daglas je bila prva žena koja se prijavila za plesno takmičenje.

Narednih godina su počela da se održavaju ženska takmičenja u plesu. Highland ples je tehnički veoma zahtevan, potrebno je mnogo vežbe i godina iskustva da bi se ples usavršio.

Bacanje čabra - Bacanje čabra je najstarija i najpopularnija atletska disciplina škotskih igara. Čabar je zapravo veliki drveni stub, dužine između 5 i 6 metara i težine 78

do 60 kg. Učesnik ove igre ima težak zadatak da podigne čabar, izbalansira i nakon toga ga baci što dalje.

Bacanje čekića - Bacanje čekića predstavlja još jednu igru koja je zaštitni znak škotskih takmičenja. Čekić je metalna kugla težine 7 ili 10 kg, vezana za četiri vratila i baca se na sličan način kao kladivo. Pobednik je onaj ko čekić baci na najveću udaljenost, a u ovom takmičenju učestvuju i žene. Tokom leta, širom Škotske se održavaju Highland okupljanja a finale igara predstavlja Braemar G¬athering, na kojem krajem septembra svake godine prisustvuje i kraljevska porodica.. Najveće škotske igre su Cowal Highland Gathering poznatije kao Cowal Games, koje se održavaju svakog avgusta u gradu Dunoon. Ove igre okupljaju najveći broj posetilaca, u proseku oko 20.000, a broj učesnika ovih igara je oko 3 500. Škotske igre su rasprostranjene širom sveta, kako su škotski migranti sa sobom poneli tradiciju, kulturu i zadržali običaje. Igre imaju veliku popularnost širom Amerike i Kanade.

Il palio di Siena - Il Palio di Siena je poznata tradicionalna trka konja koja se svake godine dva puta održava u gradu Siena u Italiji i to 2. jula i 16. avgusta. Il Palio koji se održava u julu se naziva Palio di Provenzano i posvećen je Bogorodici, a avgustovska trka se održava u čast Uspenja Bogorodice i naziva se Palio dell’Assunta.

Trke se održavaju na čuvenom trgu Piazza del Campo, a učesnici trka su predstavnici okruga ovog grada. Siena je podeljena u 17 okruga (contrade) koji su od davnina u rivalstvu i povezuje ih zajednička strast da osvoje Il Palio. Svaki okrug funkcioniše kao zaseban grad. Rivalitet između „contrada“ se prenosi sa generacije na generaciju još od 12. veka. Pobeda na Il Palio trci ne predstavlja samo pobedu na konjičkim trkama, već i čast i slavu okruga. Čast i slava okruga koji osvoji Il Palio za stanovnike Siene ne predstavljaju samo pobedu na konjičkim trkama, već imaju daleko veći značaj. Pravilo trke je da džokeji jašu konje bez sedla. Trka obično traje oko 90 sekundi, odnosno tri kruga oko trga Piazza del Campo. Kako su trke veoma brze, većina džokeja padne sa konja pre kraja trke. Zanimljivo je da se pobeda važi iako konj sam završi trku, bez džokeja. Najuspešnija contrada je Oca (the Goose) koja je osvojila 63 trke. Okrug koji 79

dugo ne može da osvoji nagradu stanovnici Siene obično nazivaju „nonna“ (baka).

Okruzi se za trke spremaju tokom cele godine, razvijaju se strategije, džokeji naporno treniraju, prikupljaju se donacije, sprovode se medijske kampanje i sve to da bi se opravdali čast i slava i osvojio Il Palio, što predstavlja suštinu Siene i njenih stanovnika.

80

ObiÄ?aji i tradicija za Novu godinu

81

NOVA GODINA KROZ ISTORIJU I OBIČAJE

„Budimo smireni, da bismo mogli biti mudri. Budemo li znali svoje slabosti, to će nam dati snagu”.

Channing

Simbolično, Nova godina predstavlja obnavljanje života, a običaji vezani za taj dan vuku korene iz daleke prošlosti. Slavljenje odlaska stare i dolaska nove godine prastari je religijski, društveni i kulturni obrazac u skoro svim delovima sveta.

Istorija proslavljanja Nove godine nije pouzdano utvrđena, ali se smatra da su Vavilonci to činili još pre 4.000 godina. Interesantno je i da je vavilonska Nova godina trajala 11 dana, a svaki dan slavio se na specifičan način. Rimljani su slavili Novu godinu u zavisnosti od kalendara koji se menjao sa svakim novim vladarom i uskoro izgubio usklađenost sa Suncem. U želji da ispravno postavi kalendar, rimski Senat je 153. god. pre Hrista ustoličio 1. januar za početak Nove godine no, varijacije su se nastavile sve dok Cezar 36. god. pre Hrista nije odredio konačni kalendar, vraćajući 1. januaru počasnu titulu prvog dana u godini. Zanimljivo je da je to ponovno usklađivanje kalendara sa Suncem produžilo godinu na čak 445 dana. Jelka, parada i buka.

Nemci su, prema jednom od niza tumačenja, prvi u 16. veku uveli običaj kićenja jelke. Legenda kaže da je kićenje započeo utemeljitelj protestantizma Martin Luter.

Luter je šetajući kroz šumu bio zadivljen hiljadama zvezda koje su svetlucale kroz granje jela. Toliko je bio očaran prizorom da je odsekao malo drvo i odneo ga kući svojoj porodici. Da bi oživeo istu lepotu koju je video u šumi, zakačio je i male sveće na grančice. U Evropi i Americi kićenje jelke postaje popularno u 18. veku.

82

I danas se širom sveta, uz mnogo buke i pompe, šampanjac, razmenu poklona i vatromet slavi nastupajuća godina. Jedan od najatraktivnijih simbola jeste novogodišnja parada, uobičajena kod mnogih naroda. Sama ideja stvaranja zaglušujuće buke uoči ispraćaja stare i dočekivanja nove godine potiče iz rituala teranja zlih demona koji prete uništavanjem useva. Zato u novogodišnjoj noći na raznim krajevima sveta ne iznenađuju sazvučja lonaca, čaša, zvona, bubnjeva, sirena, vatrometa i muzike.

Okupljanje ljudi za Novu godinu, danas široko rasprostranjeno u mnogim krajevima sveta, ipak je i dalje najraširenije u ruralnim krajevima i zatvorenijim zajednicama. Taj običaj vuče korene iz vremena kad su otvorena vrata domaćinstva označavala otvorenost čestitarima, prijateljima i poznanicima i putnicima namernicima.

Nova godina je tradicionalno i vreme okupljanja – porodičnog, s prijateljima, proslava nove godine, i to u svečanim odelima, s posebnom brigom o izgledu, ukrašavanjem enterijera i eksterijera. Iako mnogi misle da su novogodišnja zaricanja novijeg datuma, tradiciju su započeli još Vavilonci, a njihova je odluka nalagala vraćanje pozajmljenog oruđa za rad. Moderna zaricanja najčešće se odnose na prestanak pušenja, držanje dijete, zdrav način života, štednju, više učenja, vernost.

U Evropi – grožđe, bademi, krofne. U pogledu savremenih običaja, svaka zemlja ima i poneku specifičnost.

U Grčkoj se proslava poklapa s proslavom Svetog Vasilija, dana jednog od osnivača Grčke pravoslavne crkve. Tada se servira vasilopita ili torta svetog Vasilija, u koju se utisne srebrni ili zlatni novčić. Ko novčić pronađe, biće posebno srećan u novoj godini. Vasilije je ujedno i "glavni krivac" zašto se u ponoć dečje čizmice pune poklonima.

Danci u novogodišnju noć ulaze s mnogo razbijenih tanjira ispred kućnog praga. Stari tanjiri čuvaju se cele godine i u ponoć se bacaju pred ulazna vrata prijatelja.

Mnogo razbijenih tanjira simbolizuje društveno bogatstvo – prijatelje.

83

Austrijanci na Novu godinu, kao desert uz svečani ručak, pripremaju sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista.

Stari sicilijanski običaj nalaže da će sreća doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje.

Kad zakuca ponoć, građani Španije moraju pojesti 12 zrna grožđa – po jedno za svaki mesec.

Norvežani se časte pudingom od pirinča u kojem je skriveno jedno zrno badema. Osobu koja pronađe badem pratiće sreća.

Holanđani se za doček pripremaju pekući krofne jer veruju da to donosi sreću. najbučnije proslavljaju Novu godinu, jer što je buka veća to će zlo brže pobeći. Iz kuće bacaju sve stare, nepotrebne stvari, od nameštaja do odeće, i to kroz prozor.

84

NOVOGODIŠNJI OBIČAJI

„Mudrost ne izvire toliko iz razuma koliko iz srca“.

Rosseger

Na spisku se nalazi hrana, piće, novac, ponašanje, i po tome se ne razlikujemo puno od ostatka sveta. Loš znak ako se nešto polomi, iznese iz kuće, ako žena prva pređe prag. Ako posle ponoći, u novoj godini, prva pređe prag riđa, ili plavokosa žena - ne valja! Ako zaboravite da čestitate Novu godinu svima koji su vam dragi, nije dobro. To je znak da ćete se udaljiti od njih u predstojećoj godini. Smeće iz kuće nikako ne sme da se izbacuje 1. januara, jer to “zove” lošu sreću. Ovo su samo neki primeri novogodišnjeg sujeverja. A ima ih raznih i tiču se hrane, pića, garderobe, novca, ponašanja u vreme dočeka i prvog dana očekivane bolje nove godine. Postoje običaji i verovanja kojih se pridržavaju još naše bake. Ima i novijih, modernijih i svi nameravaju da štite od nevolje i prizovu sreću u novoj godini. Tradicija da se u najluđoj noći napravi buka potiče još iz srednjeg veka kada su ljudi zveckajući išli ulicama kako bi rasterali zle duhove. Čekala sam prošlu Novu godinu sa decom kod mojih roditelja u selu kod Kragujevca - kaže Jovana Mirković. Ujutru, kad smo se probudili, prvog dana nove godine počela sam da sređujem kuću i spremila se da operem veš, kad me majka napade. Ni slučajno, viknula je na mene, neko će iz kuće “nestati” ako se mašim veša i vode. Kod starih Srba postoji verovanje da čak i vetar može da bude dobar nagoveštaj kakva će predstojeća godina biti. Ukoliko vetra nema, ili duva sa juga, naredna godina biće dobra i puna izobilja. Međutim, ako duva sa istoka, godina će doneti nestašice i nevolje. Prema rečima našeg etnologa Dragomira Antonića, svi praznici i verovanja u Srbiji vezana su za julijanski kalendar i period od Božića do pravoslavne Nove godine.

85

Srbija je bogata riznica verske, tradicionalne, običajne praznoverice, ritualne i duhovne baštine - kaže Predrag Jevtić, duhovni učitelj Apolonskih znanja.

Među najpoznatijim su da sve loše ostaje u staroj godini, da treba nositi nešto crveno zbog napretka. Bor je simbol dugovečnosti i pobede života. Zelen i usred zime štiti od zlih duhova i negativne energije. Izbegavati crnu boju, mačku, gavrane, vrane, guslarske pesme, jer je crna boja simbol patnje. Nema nijednog običaja niti verovanja u Srbiji za period dolazeće internacionalne Nove godine. To je, do 1919, kada je doneta odluka da se praznuje 31. decembar bio običan dan - kaže Antonić. Kroz Božić se kod Srba tumači kakvo će biti novo leto. Mesi se česnica i obavlja niz rituala da bi predstojeća godina bila srećna. Običaj je, recimo, da se za Novu godinu 13. januara mese krofne za sve ukućane, a u ponoć se uzimaju i ko pronađe dukat, ili srebrni novčić u krofni, smatra se da će biti srećan, zdrav i da će mu sve ići od ruke. Sve to ne treba zvati sujeverjem, jer su svi ti običaji utemeljeni u iskustvu naroda i imaju smisla - kaže Antonić. A mnogi današnji običaji koji su vezani za međunarodnu Novu godinu, vode poreklo od nekih starih iz julijanskog kalendara. Mnogo detalja u vezi sa Deda Mrazom, kog je izmislila “Koka-kola” za svoje potrebe, liče na istorijsku priču o Svetom Nikoli. Međutim, kako Antonić kaže, danas je u Srbiji Nova godina veliki praznik, a uvek kada se za neki datum dobije nekoliko neradnih dana, taj će brzo postati najomiljeniji u narodu. A neka od verovanja koja se prepričavaju u vezi sa Novom godinom su, recimo, da bi godina bila blagorodna, da bi svega bilo koliko treba, i ića i pića, frižider 31. decembra mora da bude pun. Uz to, u svakom novčaniku treba da bude novca, a naročito u onom koji se aktivno koristi. Postoji i verovanje da na dan Nove godine i 1. januara nikako ne treba pozajmljivati novac. Valja vratiti sve dugove iz odlazeće godine. Ako se Nova godina započne sa dugovima, veruje se da će cela godina biti u besparici. Možda bi javna preduzeća ovo sujeverje mogla da iskoriste kao marketinški trik, pa tako nateraju hiljade dužnika da izmire račune za infostan, struju, grejanje. Savet koji se prenosi sa kolena na koleno je i da se 1. januara ništa ne sme iznositi iz kuće. Ni smeće. Postoji i blaža varijanta koja kaže da može da se iznese, ako se nešto i unese. Verovatno bi razna feministička društva mogla da se pobune i spale na lomači verovanje da je najgori znak ako žena u novoj godini prva pređe kućni prag. A, plavuše i riđokose bi trebalo da se 86

zatvore u kuću od 31. decembra i da izađu tek 2. januara. Jer kome god da pređu prag u prvom danu nove godine, doneće mu nesreću! Ovaj detalj podseća na položajnika za Božić. To je prva osoba, uglavnom dete, koje ulazi u kuću na Božić. Kako Antonić kaže, običaj je kod nas da položajnik bude muško, zdravo dete. Kruže priče da nikako nije dobro da se nešto razbije ili slomi za Novu godinu. Uz to, plakanje i loše raspoloženje 31. 12. i 1. 1. znače da će cela godina biti takva.

Istorija proslavljanja Nove godine nije pouzdano utvrđena, ali se smatra da su Vavilonci to činili još pre 4 000 godina. Rimljani su takođe slavili Novu godinu, ali se njihov kalendar menjao sa svakim novim vladarom sve dok rimski Senat 153. godine pre nove ere nije „ustoličio“ 1. Januar za početak Nove godine.

U Evropi i Americi kićenje jelke postaje popularno u 18. veku. I danas se širom sveta, uz puno buke i pompe, šampanjac, razmenu poklona i vatromet, slavi nastupajuća godina. Neki su novogodišnji simboli opstali kroz sve civilizacijske mene.

Jedan od najatraktivnijih simbola je novogodišnja parada, uobičajena kod mnogih naroda. Stvaranje zaglušujuće buke koje potiče iz rituala teranja zlih demona, takođe se zadržalo u mnogim krajevima sveta – ali danas kao lupanje u lonce i tiganje, kucanje čašama, zvonom zvona, bubnjevima, sirenama, muzikom. Iako mnogi misle da su novogodišnja zaricanja novijeg datuma, tradiciju su započeli još Vavilonci, a njihova je odluka nalagala vraćanje posuđenog oruđa za rad. Moderna zaricanja najčešće se odnose na prestanak pušenja, držanje dijete, zdrav način života, štednju, više učenja, vernost. Nova godina je tradicionalno i vreme okupljanja – porodičnog, sa prijateljima, na organizovanim proslavama i to u svečanim odelima, s posebnom brigom o izgledu, ukrašavanjem enterijera i eksterijera. Svaka zemlja ima i poneku specifičnost.

U Grčkoj se proslava poklapa s proslavom svetog Vasilija, jednog od osnivača Grčke pravoslavne crkve. Tada se servira Vasilopita ili torta svetog Vasilija, u koju se utisne srebrni ili zlatni novčić. Ko novčić pronađe, biće posebno srećan u novoj godini.

Danci u novogodišnju noć ulaze sa mnogo razbijenih tanjira ispred kućnog praga. Stari tanjiri čuvaju se cele godine i u ponoć se bacaju pred ulazna vrata prijatelja.

Mnogo razbijenih tanjira simbolizuje društveno bogatstvo – prijatelje.

87

Japanci čitavog decembra održavaju zabave pod nazivom Bonenkai, kojima je cilj da se ostave loše stvari za sobom i pripremi se za novi početak. Zvona budističkih hramova zvone 108 puta kako bi oterala 108 ljudskih slabosti, a nakon toga se svi smeju terajući smehom zle duhove.

Kubanska tradicija nalaže da se u ponoć pojede 12 grejpova, koji simbolizuju mesece godine, a poštovanje tog običaja treba da donese sreću.

Austrijanci na Novu godinu, kao desert uz svečani ručak, pripremaju sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista. Stari sicilijanski običaj kaže da će sreća doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje.

Kad zakuca ponoć, Španci moraju da pojedu 12 zrna grožđa – po jedno za svaki mesec.

Norvežani se časte pudingom od pirinča u kojem je skriveno jedno zrno badema. Osobu koja pronađe badem pratiće sreća.

U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi.

Holanđani se za doček pripremaju pekući krofne jer veruju da to donosi sreću.

Cela Latinska Amerika uoči Nove godine traži gaćice određene boje, u zavisnosti od zemlje do zemlje – crvene, roze ili žute. U nekim zemljama običaji nalažu da se veš obuče naopačke.

Italijani najbučnije proslavljaju Novu godinu jer što veća buka, zlo će brže pobeći. Iz kuće bacaju sve stare, nepotrebne stvari, od nameštaja do odeće, i to kroz prozor. U gotovo svim narodima ponoć se dočekuje upućivanjem najlepših želja i poljupcem koji nije samo deljenje trenutka euforije, već i zavet bliskosti u dolazećih 12 meseci.

Nova godina je vreme kada se ljudi širom sveta nadaju dobroj sreći i prosperitetu.

Ovi snovi i težnje inspirisali su mnoge običaje vezane za hranu. Stari Rimljani su za Novu godinu poklanjali orahe, urme, smokve i okrugle kolače.

Severni Italijani su pokušavali da privuku sreću jedući za Novu godinu sočivo koje simboliše novčiće. U italijanskoj regiji Pijemont, novogodišnji obrok od pirinča 88

označava nadu u bogatsvo svojim mnoštvom malih zrna. Mnogi Italijani jedu slatkiše za srećnu sledeću godinu. Neki jedu samo jednostavno suvo grožđe, dok drugi prave kolače od badema u obliku zmije, sa objašnjenjem da kao što zmija odbacuje svoju staru kožu i ostavlja je iza sebe, ovaj kolač treba da simbolizuje ostavljanje prošlosti iza sebe na početku Nove godine.

U Španiji nova sreća se priziva uz otkucaje sata stare godine i zrna grožđa. Uz svaki otkucaj treba pojesti jedno zrno i sledeća godina će biti srećna.

Valjušci su tradicionalna novogodišnja hrana u severnoj Kini, zato što izgledaju kao grumenje zlata i predstavljaju znake dobre sreće.

U Vijetnamu Nova godina se slavi kasnije u januaru i tada se jede jedna vrsta šarana sa valjkastim telom jer se veruje da on na svojim leđima nosi božanstvo dobre sreće.

U Kambodži se Nova godina slavi u aprilu i tada se jedu tvrdi pirinčani kolači napravljeni sa slatkim pasuljem.

U Iranu, nova godina se slavi u martu. Običaj je da se zrna pšenice i ječma potope u vodu pred Novu godinu jer njihovi izdanci simbolišu novi život. Na sto se postavljaju obojena jaja i sočivo a priprema se specijalno jelo od sedam namirnica koje počinju slovom ‘s’.

U Americi je tradicionalno novogodišnje jelo lonac pirinča sa crnim graškom i svinjetinom, u koji se stavlja po jedan novčić, običaj koji su sa sobom doneli afrički robovi. Onaj ko pronađe novčić u tanjiru biće sigurno dobre sreće sledeće godine.

Kod nas je slavljenje Nove godine započelo posle II svetskog rata, pedesetih godina 20. veka i ustalila se navika da se za novogodišnju večeru peče prase, kuvaju sarme od kiselog kupusa, pirpremju razne pite, pogače i torte. Svaka zemlja ima svoje novogodišnje običaje:, Grci jedu kolač u kojem se nalazi novčič, koji u Novoj godini donosi sreću – prvo parče hleba je za malog Isusa, drugo za oca kuće, a treće za kuću, ako se novčić nađe u trećoj kriški, te godine će rano doći proleće, a porodica se može nadati sreći cele godine.

89

Nemcima je nezamisliva novogodišnja noć bez vatrometa. Oni svake godine za vatromet potroše 100 miliona evra. Tradicija da se u novogodišnjoj noći napravi buka potiče još iz srednjeg veka kada su ljudi zveckajući išli ulicama kako bi rasterali zle duhove. Kasnije su na red došli bubnjevi, crkvena zvona i svi drugi instrumenti.

Novogodišnja trpeza je, takođe, simbolična. Supa od sočiva ili svinjetina su simbol blagostanja. Riba znači dobru budućnost jer uvek pliva napred. Onaj ko za Novu godinu prostire veš, sam je kriv ukoliko u novoj godini bude morao mnogo da radi.

Na Novu godinu u Kini sva su vrata ukrašena nečim crvenim, jer je crvena boja simbol sreće i veselja. Iako sve porodice prpremaju slavlje na novogodišnju noć, iz domova se sklanjaju svi noževi na 24 sata, da se niko ne bi povredio jer bi ta nezgoda značila da je ta osoba „prerezala“ odnosno sprečila porodičnu sreću u novoj godini.

Austrijanci na Novu godinu pripremaju svečani ručak koji uključuje pečenje, kao simbol sreće i blagostanja. A za desert sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista. To su glavni uslovi za osiguravanje sreće u novoj godini za taj narod.

Na Novu godinu, Britanci strepe ko će im prvi doći u goste, jer, prema starim verovanjima, to znači koliko ćete imati sreće u novoj godini. Ako vam u goste bane muška osoba s poklonima, pravi ste srećković. Nemojte se previše nadati ako vas prvo poseti neka ženska osoba. Tradicionalni pokloni su ugalj za vatru, hleb za sto i piće za gospodara kuće. Dobro je da kuća ili stan imaju dvoja vrata, jer za sreću gost treba da uđe na prednja, a izađe na zadnja vrata. Ako dolazi više gostiju, nikako prvi ne sme da uđe gost koji ne nosi poklon. Kad otkuca tačno 12 sati, treba otvoriti prednja vrata i tako zaželeti dobrodošlicu novoj godini i sreći koju ona donosi.

Stari sicilijanski običaj kaže da će sreća u novoj godini doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje, no nesreća sledi svima koji na taj dan jedu makarone ili bilo koju drugu testeninu osim lazanja.

Za Novu godinu, Norvežani se časte pudingom od pirinča, a unutra sakriju jedan badem. Puding se servira u velikoj posudi, u kojoj se nalazi samo jedan badem. Poslužuje se u činijice, a veruje se da će osobu koja u svom pudingu pronađe badem, u celoj novoj godini pratiti sreća i bogatstvo.

90

Holanđani za Novu godinu jedu krofne jer veruju da one donose sreću u novoj godini.

Običaj poklanjanja poljupca u ponoć u Americi potiče od maskenbala koji su bili uobičajeni tokom istorije. Prema tradiciji, maske su simbolizovale zle duhove iz stare godine, a poljubac je predstavljao pročišćavanje u novu godinu.

Haićani obavezno za Novu godinu oblače novu odeću i razmenjuju poklone, kako bi prizvali sreću, dok Japanci stavljaju u dom grančice jela za dug život, stabljike bambusa za blagostanje i slike rascvetale trešnje za plemenitost.

U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći nosi bela odeća za sreću i mir u godini koja sledi. Ljudi koji žive kraj mora, mogu da požele želju i odu na obalu, preskoče sedam talasa i bace u more cveće, kako bi im se ona ispunila. To će im, veruje se, doneti sreću i blagostanje u celoj novoj godini, jer boginja mora ispunjava sve želje.

U nekim gradovima Kolumbije, porodice simbolično slave odlazak stare i dolazak nove godine, zabavljajući se lutkom. Velika, muška lutka predstavlja staru godinu. Porodica je umotava u različite materijale i na kraju, tačno u 12 sati, zapali.

Ponekad se u lutku stave petarde i obavezno stare stvari koje porodici više nisu potrebne. To su stvarčice koje nas podsećaju na tužne uspomene i nešto što želimo da zaboravimo. Paljenje tih stvari simbolično znači da se ostavljaju sve loše stvari iz stare godine i pozdravlja jedna nova, srećnija godina.

91

Legenda o Deda Mrazu

“Mnogima bi se dopao da se nisi trudio dopasti se svima”.

Latinska poslovica

Nema deteta koje danas ne zna ko je simpatični dekica u crvenom odelu koji donosi poklone i paketiće „ako ste bili dobri”. Deda Mraz je sastavni deo proslave božićnih i novogodišnjih praznika već vekovima, ali njegov zadatak, izgled, pa i ime mnogo su se vremenom promenili. Lik dobrodušnog dekice koji deci donosi poklone prisutan je u pričama i legendama naroda širom sveta. Ime i izgled ovog darodavca variraju od kulture do kulture, ali se smatra da su za pojam današnjeg Deda Mraza najzaslužnija predhrišćanska verovanja germanskih i slovenskih naroda koja su, pokrštavanjem ovih naroda, kombinovana sa likom hrišćanskog svetog Nikole. Ali, krenimo od početka. Ko donosi poklone – Deda Mraz, sveti Nikola, Božić Bata ili?

Može se reći da je sveti Nikola daleki predak današnjeg Deda Mraza. Prvi zapisi o ovom svetitelju, episkopu i dobročinitelju poreklom iz Male Azije, potiču iz 4. veka nove ere. Priča kaže da je za života bio veliki dobročinitelj koji je sve svoje bogatstvo i imanje razdelio siromašnima, a on sam je, vođen čudesnim glasom, krenuo u narodu da širi veru, pravdu i milosrđe. Već samom svojom pojavom je donosio utehu, mir i dobru volju među ljude, a skroman kakav je bio, novac nije davao ljudima u ruke, već im je stavljao u džep da bi se iznenadili kada ga nađu.Posebno je bio naklonjen deci, a iz njegovog života najpoznatija je ostala priča o tri devojčice koje je sveti Nikola spasao od prostituisanja tako što im je ubacivao kroz prozor vreću sa zlatnicima. U germanskoj tradiciji tako je vekovima postojao običaj da roditelji deci za dan Svetog Nikole ostavljaju slatkiše govoreći im da im je to poklon od ovog svetitelja. Ovaj običaj preneo se postepeno i na Božić, u vreme kada se kiti jelka. U 16. veku, reformacija Martina 92

Lutera nije promenila samo hrišćansku religiju nego i lik donositelja poklona. Naime, pošto protestanti ne slave svece, bila im je potrebna nova božićna tradicija, a lik svetog Nikole postepeno je zamenio “Father Christmas” – Božić Bata, koji je tokom sedamnaestog veka postao deo britanskog folklora.

Sveti Nikola putuje u Ameriku Naseljavajući prostor Severne Amerike, zapadni doseljenici su preko okeana u “novi svet” sa sobom poneli i svoja verovanja i običaje. Sant Niklaus, Saint Niklaus, Sinterklass i ostale varijacije imena Svetog Nikole vremenom su sjedinjene i stvoren je Santa Klaus čije ime je američka štampa prvi put upotrebila 1773. godine.

Upravo se u tom periodu Sveti Nikola polako „preobrazio“ u Deda Mraza kakvog danas poznajemo iako su neki nezaobilazni rekviziti – crveno odelo, krzneni ogrtač, kočije, irvasi i sve što već ide uz savremenog donositelja radosti i poklona, dodavani kasnije.

Jedan od prvih umetnika koji je definisao moderni izgled Deda Mraza bio je Tomas Nast, američki karikaturista iz 19. veka čija se slika Deda Mraza 1863. godine pojavila u nedeljniku “Harpers vikli”. Priča da Deda Mraz živi na Severnom polu takođe je Nastovo delo, a u to vreme je “najvoljeniji dekica na svetu” dobio i krzneni ogrtač.Danas tradicionalna crvena boja njegovog kostima, zamenila je prvobitnu žutozelenu 1868. godine kada su Deda Mrazu dodate i kočije i irvasi. Nema Nove godine bez Koka-koline reklame sa Deda Mrazom. Presudnu ulogu u stvaranju lika kojeg danas poznaje svako dete na svetu odigrala je kompanija Koka-kola tokom ’20-ih i ’30-ih godina prošlog veka. Ipak, nije tačna konstatacija da je Deda Mraza “izmislila Kokakola”. Ova firma je samo lik koji je već postojao u svestima kupaca, uzela i promovisala 1931. kroz praznične postere koje je za potrebe marketinške kampanje izradio umetnik Hudon Sanblom. Koka-kola nije bila prvi proizvođač bezalkoholnih pića koja je koristila “dekicu sa poklonima” u svojim reklamama – Deda Mraz je još davne 1915. „prodavao“ kiselu vodu za “Vajt rok beveredžes”, a ista kompanija ga je koristila i u 93

reklamama za svoje slatko piće začinjeno đumbirom iz 1923. godine. Ipak, tek nakon što mu je u ruku stavljena flaša Koka-kole Deda Mraz je, zahvaljujući moći ove kompanije, postao najprepoznatljivije lice sveta zabave, što je ostao sve do današnjih dana.

A srpski Božić Bata?

Za razliku od zapadnog sveta koji je svetog Nikolu zamenio Deda Mrazom, pravoslavni narodi, a naročito Srbi, nastavili su da ovog svetitelja proslavljaju kao jednog od najvećih svetaca i potpuno odvojeno od novogodišnjih praznika. Veruje se da je srpski Božić Bata nastao u 19. veku. On je, prema predanju, dobroj deci na božićno jutro donosio poklone, a iz tog perioda je sve do danas ostala sačuvana božićna pesmica: “Ide Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata, i oboja poboja, i svu kuću do krova“. Božić Batu bi najčešće igrao najstariji član porodice koji bi se maskirao i u kuću dolazio u rano jutro kucajući i pevajući i, naravno, donoseći deci poklone. U kasnijim godinama, Božić Bata, u Srbiji inicijalno obučen u kožni gunj i šubaru, postepeno je počeo da dobija zapadnjački izgled pod uticajem austrougarske ilustrovane štampe.

Preko svojih severnih suseda Srbi su upoznali i lik Deda Mraza. Vremenom, tako su negde počeli da se pojavljuju i Božić Bata i Deda Mraz, jedan za Božić, drugi za Novu godinu. Posle Drugog svetskog rata i socijalističke revolucije “suviše hrišćanskog” Božić Batu potpuno zamenjuje “nadnacionalni, univerzalni” Deda Mraz koji od tada počinje da “dolazi” isključivo za Novu godinu. Ova praksa održala se i do današnjih dana.

94

Pravoslavna Nova godina 14. Januar

“Nova godina je bezopasna institucija koja nam služi kao izgovor da se tinejdžerski napijemo, pozovemo prijatelje ili izgovaramo neispunjive želje”.

Mark Twain

Postavljeno pitanje je samo deo jednog velikog pitanja koje stotinama godina zaokuplja svet. To je pitanje računanja vremena ili, narodski rečeno, pitanje kalendara. Hrišćanstvo je nastalo u vremenu kada se u celom, tada poznatom svetu, vreme računalo prema julijanskom kalendaru (po rimskom Juliju Cezaru, iz I veka pre Hrista). Po tom kalendaru su ustanovljeni i svi hrišćanski praznici, odnosno događaji iz života Gospoda Isusa Hrista i istorije Njegove Crkve. U prvim vekovima hrišćanstva posebna pažnja bila je posvećena pitanju praznovanja Vaskrsa hrišćanske Pashe, i ostalih "pokretnih" praznika. U XVI veku posle Hrista papa Grigorije VIII izvršio je reformu do tada važećeg julijanskog kalendara, tako što je iz njega izbacio 11 dana koji su se nakupili zbog nepodudarnosti kalendarske i astronomske godine. Taj novi kalendar se po papi Grigoriju nazvao grigorijanski kalendar. A kako je on nastao pod uticajem rimskoga pape, i uglavnom odmah bio prihvaćen od strane rimokatoličkog Zapada, pravoslavni Istok je ostao prema njemu rezervisan i nepoverljiv (ne bez razloga), te je tako nastala razlika u praznovanju onih hrišćanskih praznika koji su vezani za određene datume, kao Božić, Nikoljdan i td. Za običan svet to je postala "glavna", svima jasna i vidljiva, razlika između rimokatolika i pravoslavnih. Vremenom (za oko 300 godina) razlika od 11 dana narasla je na 13 dana koja i do danas postoji između starog (julijanskog = pravoslavnog) i novog (gregorijanskog = katoličkog)

95

kalendara. Stotinama godina to uglavnom nije nikome smetalo. Svako je živeo u svojim oblastima, držao se svoga kalendara i po njemu slavio svoje praznike. No, kada je počelo kretanje naroda, političke i ekonomske migracije, i pomeranja s jednog mesta na drugo, a naročito stvaranjem novih država posle I svetskog rata, razlika u kalendaru postala je ozbiljna smetnja za političke, diplomatske, a naročito ekonomske odnose među narodima i državama. Kako je početkom ovoga veka Zapad bio, ljudski gledano, kulturniji i napredniji, to je prihvatanje novog, gregorijanskog kalendara, bio vidljiv znak uključivanja u napredne svetske tokove. Tu je došlo do raskoraka između mladih novostvorenih država (kakva je bila i Kraljevina SHS, kasnije Kraljevina Jugoslavija) i pravoslavne crkve u tim državama, koja je iz opravdanih razloga nastojala da ostane pri starom računanju vremena. Prelaskom i nekih pomesnih crkava na novi kalendar početkom dvadesetih godina XX veka (Kao Vaseljenska Patrijaršija, Grčka, Rumunska i neke druge pravoslavne crkve) dovodilo je do velikog haosa u bogoslužbenom crkvenom krugu godine. Tako, i kada je novostvorena država Južnih Slovena, nastala posle I svetskog rata, prihvatila Novi kalendar za svoju administraciju, Srpska pravoslavna crkva zadržala je za svoju unutrašnju upotrebu stari julijanski kalendar, kao što su činile i neke druge pomesne pravoslavne crkve (Ruska, Bugarska, Jerusalimska). Tako je došlo da u jednoj državi, jedan deo stanovnika rimokatolici Hrvati Božić slave 13 dana pre pravoslavnih Srba. Što važi za Božić (koji se slavi 25. decembra), važi i za sve ostale praznike, pa i za Novu godinu. I tada je kod Srba nastala pometnja u glavi. Ceo građanski njihov život (od rođenja do smrti), i svi poslovni odnosi građanskog karaktera, računati su i određivani po novom sada nazvanom: državnom kalendaru, dok je njihov verski život i svi crkveni praznici ostali po starom crkvenom kalendaru. I tako se desilo da su Srbi počeli govoriti da svetog Nikolu slave 19. (umesto: 6.) decembra, Božić 7. januara (umesto: 25. decembra) i td, što je skroz pogrešno. Pa kako smo povodljivi i neotporni na tuđinske uticaje, iako pravoslavni Božić slavimo po starom kalendaru, mnogi (danas skoro svi) Srbi svečano slave i državnu (rimokatoličku) Novu godinu, koja pada na sedam dana pre pravoslavnog Božića. A kako smo ipak ostali pravoslavni narod, mi posle našeg Božića slavimo i Pravoslavnu Novu godinu. Kako su ovu Novu godinu u Jugoslaviji (onoj staroj), slavili 96

isključivo samo Srbi ona se u narodu počela nazivati i srpska Nova godina, što je takođe veoma pogrešno, jer nju slave i svi oni pravoslavni narodi koji su u crkvi zadržali upotrebu starog julijanskog kalendara, kao i mi Srbi. Tako smo, nadamo se, ukratko, odgovorili na pitanje zašto se "Srpska Nova godina" ne slavi istoga datuma kao i državna. Ustvari, ona se slavi istoga datuma, a to je uvek 1. januara, ali ne i istoga dana, pošto po Novom kalendaru 1. januar dolazi 13 dana ranije. I još ostaje pitanje: Kako tu našu (srpsku) Novu godinu obeležiti ili proslaviti? Istinski pravoslavnom Srbinu (koji nije to samo po imenu i krštenici) odgovor je jasan i bez našega odgovora. On zna da Božiću prethodi post od šest nedelja, da uvek dolazi Božić, pa Nova godina. I onaj koji to zna neće proslavljati ni na koji način rimokatoličku (ili državnu) Novu godinu (sem neodlaskom na posao ako je zaposlen u nekom preduzeću), nego će to za njega biti običan dan kao i svi ostali, pre svega dan posta i pripreme za veliki praznik Božića kada slavimo rođenje na zemlji Sina Božijega. A svoju pravoslavnu (ili ako hoćete SRPSKU) Novu godinu, proslaviće molitveno i svečano kao i svaki veliki hrišćanski praznik. Ne u prejedanju i opijanju, ne u grehu i ludovanju, nego pobožno i molitveno, kako u navečerje Nove godine tako i na sam dan, kada se slavi i sveti VasilijeVeliki. Toga dana će otići u crkvu, prisustvovati Službi Božjoj i posebnim molitvama koje su određene da se na taj dan čitaju, a u kojima se sveta Crkva moli da nam nova godina bude Bogom blagoslovena, da nas u njoj Gospod sačuva od svake napasti, zemljotresa, poplave, požara, pokolja, mača, najezde tuđinaca i međusobnog rata itd. i da nam bude plodonosna i berićetna. Ako do sada nismo osetili sladost i lepotu ovakvog načina dočeka i proslavljanja nove godine, probajmo, i uverićemo se da će nam Nova godina zaista biti i nova i bolja nego sve do sada. Tekst je preuzet sa web sajta: http://www.saintnicholas-hamilton.org/(poslednja poseta 15.10.2015)

97

BUDITE USPEŠNI U NOVOJ GODINI Najrasprostarnenija verovanja vezana za novogodišnju noć

“Uspešan je onaj čovek koji ume da postavi čvrst temelj od cigala koje su drugi bacali na njega”.

Dejvid Brinkli

U narodu je duboko ukorenjeno verovanje da ponašanje poslednjeg i prvog dana u godini određuje kakva će nam godina biti. Evo nekih od najrasprostranjenijih novogodišnjih običaja:U novu godinu ne treba ulaziti s dugovima, jer će vas pratiti tokom cele godine. Ne smete ništa izneti iz kuće 1. januara, pa čak ni istresti mrvice sa stolnjaka. U protivnom sledi vam godina bez novca. Novu godinu treba dočekati sa puno buke, jer se tako teraju zli duhovi. Ako želite sreću u predstojećoj godini, prvi gost u kući bi trebalo da bude tamnokosa i visoka muška osoba koja donosi dar. Neće biti dobra godina ako je prvi gost muška osoba crvene ili plave kose. Takođe, ako se radi o ženskoj osobi, mogla bi da vam donese nesreću! Novu godinu prvo treba da vam čestita osoba suprotnog pola, zbog sreće u ljubavi. Za doček Nove godine obavezno obucite nešto crveno, makar to bio i veš, jer donosi dobru sreću u predstojećoj godini. Veruje se da Novu godinu treba dočekati sa dosta (čak i pomalo previše) hrane u ostavi i frižideru. Uz to – u svaki novčanik koji imate u kući, posebno one koje redovno upotrebljavate, stavite novac. To je predostrožnost i znak da će sledeća godina teći u blagostanju.

Postoji nekoliko anegdota kako je nastao ovaj izraz, koji i dan danas upotrebljavamo da bismo označili nešto kao veoma skupo ili kada hoćemo da kažemo 98

da smo za nešto platili visoku cenu. Jedno od tumačenja polazi od pretpostavke da se radi o kajgani koja je skupo koštala svetog Petra, o čemu svedoči i jedna narodna priča, koju je pretočio u stihove Jovan Jovanović Zmaj. U njegovoj pesmi pod naslovom Skupa kajgana svetog Petra govori se o tome kako su Isus Hristos i apostol Petar hodili po svetu da kušaju ljude. Uz to, „Hristos kuša još i Petra svog”. Jedne večeri zanoćili su u kolibi uboge udovice Rajke, koja je imala nejake dece. Ona ih lepo dočeka i ponudi im kajganu za večeru. Hristos to odbije i ode na slamu da spava, upozorivši svog Petra: „Ne založi večerice njene, večerice deci zgotovljene”. Petar kome je bilo dosta gladovanja, ne posluša Isusa, dohvati se kajgane, ali se ona u istom času okameni tako da je nije mogao jesti. Sledećeg jutra Isus izrekne Petru tešku pokoru: “Ja ću dalje, ti ostani ovde. Okrst prosi, pa joj decu hrani, dok se vratim da ih sveti zdrave nađem”. I tako je sveti Petar hodao od kuće do kuće proseći i hraneći decu sirote Rajke. A kad se Isus vrati i upita: „Je l’ sve dobro, pa da te opraštam?”, Petar mu, satrven i izmožden, odgovori: „Sve je dobro, milom tebi hvala! Al’kajgana skupo me je stala”. Po drugoj verziji ove priče, sveti Petar je dobio velike batine od nekog domaćina, u čijoj je kući zanoćio zajedno s Hristom, zato što je, ne pitajući ga, spremio i pojeo kajganu. Tako ga je ta kajgana opet skupo stajala.

99

Recepti za sreću u novogodišnjoj noći

Ideale nekog društva najbolje ćete prosuditi po reklamama.

Norman Douglas

Žurke i najrazličitije vrste proslava odigravaju se širom planete, a evo i nekih zanimljivih činjenica koje možda niste znali. Različite države, različiti običaji.

Ako se zaputite u Grčku valjalo bi znati da se u ovoj zemlji tradicionalno seče kolač u novogodišnjoj noći u kojem se nalazi skriveni novčić koji, prema vjerovanju, donosi sreću onome ko ga pronađe.

Ako se odlučite za zapadnije delove Evrope i Nemačku valjalo bi da znate da vas tamo čeka odličan vatromet na koji oni svake godine potroše 100 miliona evra.

Tradicija da se u novogodišnjoj noći napravi buka potiče još iz srednjeg veka kada su ljudi zveckajući išli ulicama kako bi rasterali zle duhove.

Kod Austrijanaca se na Novu godinu priprema svečani ručak koji uključuje pečenje, kao simbol sreće i blagostanja. A za desert sladoled od mentola u obliku deteline sa četiri lista.

U Španiji, kada otkuca ponoć, treba pojesti 12 bobica grožđa po jedna za sreću u svakom mesecu u godini.

Sicilijanski običaj kaže da će sreća u novoj godini doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje, ali nesreća sledi svima koji na taj dan jedu makarone ili bilo koju drugu testeninu osim lazanja.

Britanci se plaše ko će im u novoj godini prvi doći u goste.Prema verovanju to znači koliko ćete imati sreće u novoj godini. Ako vam u goste dođe muškarac s

100

poklonima, pravi ste srećković. Nemojte se previše nadati ako vas prvo poseti neka ženska osoba.

Norvežani za Novu godinu se časte pudingom od pirinča, a u sam puding sakriju badem. Puding se servira u velikoj posudi u kojoj se nalazi samo jedan badem.

Poslužuje se u činije a veruje se da će osobu koja u svom pudingu pronađe badem pratiti sreća i bogatstvo.

Holanđani za Novu godinu jedu krofne, jer veruju da one donose sreću u novoj godini.

101

Koji se običaji njeguju za ispraćaj stare i doček Nove godine

“Vrijeme uporno glođe čovjeku misao, i od nje ostaje kostur, blijeda uspomena bez pravog sadržaja”.

Meša Selimović

Poljubac u ponoć imao je mnogo veće značenje od pukog čestitanja, njime se davao i zavet bliskosti u sledećoj godini. Svaka zemlja u svetu ima svoje običaje za ispraćaj stare i doček Nove godine, ali bez obzira na različte običaje svima je zajednička simbolika - stare brige ostavljaju se u poslednjoj noći stare godine, a pozdravlja se obnavljanje sveta i kretanje u novu i, mnogi veruju, bolju budućnost. Nije poznato od kada se tačno slavi doček Nove godine, ali se smatra da su to radili Vavilonci još pre 4000 godina. Običaji naših predaka koji su se zadržali do današnjih dana su buka i masovna slavlja. Bukom se teraju zli duhovi, a slavljima se priziva bogata i srećna godina. Raskošni i bučni vatrometi stoga su i danas centralni deo svih dočeka. Širom sveta brojni su i zanimljivi rituali vezuju za doček Nove godine. U Napulju je tako preživio običaj bacanja starih stvari kroz prozor, ali pokazalo se da to zna da bude i dosta opasno u slučaju kada se neko odluči rešiti kakvog povećeg komada starog nameštaja. Danci na novogodišnju noć pred ulaznim vratima razbijaju tanjire, a veruju da što više tanjira razbiju to će u novoj godini imati više prijatelja. Zato celu godinu skupljaju stare tanjire baš za ovu priliku. Japanci smatraju da se svima mora oprostiti sve kako bismo u Novu godinu ušli sasvim čisti. Španci, pak, u ponoć jedu grožđe i to po 12 zrna da bi bili srećni svih dvanaest meseci u godini. Na Novu godinu u Kini sva su vrata ukrašena nečim crvenim, jer je crvena boja simbol sreće i veselja. Grci na

102

Silvestrovo postaju zavisnici od kocke. Dok ih ne svlada umor kockaju u kockarnicama ili u kućama, a veruje se da će pobednike pratiti sreća. Česi uspeh u sledećoj godini proriču iz jabuke, a posebno važan deo je jezgra. U stvari jabuka se prereže, a zavisno o tome je li jezgra križnog ili zvezdastog oblika proriče se nesrećna ili srećna godina.

Praznoverja zadržana do današnjih dana Duga tradicija proslave Nove godine dovela je do brojnih praznoverja, a mnoga od njih su se zadržala i do današnjih dana. Verovanje o crvenom donjem vešu koje privlači ljubav prisutno je u većini zemalja, a izuzetak su Argentina i Brazil. Tako se u Argentini za tu priliku oblači ružičasto rublje, dok Brazilci preferiraju belo. Ako se u Novoj godini želi osigurati finansijska sigurnost nipošto se ne sme posuđivati novac 31. decembra ni 1. januara. Na prvi dan Nove iz kuće se ne bi smelo ništa iznositi, a na staru godinu bi trebalo sve novčanike napuniti novcem. Finansijska sreća mogla se "osigurati" i posebnom ishranom. Na Silvestrovo se do ponoći smela jesti jedino leća skuvana bez mesa, a na bogatu prazničnu trpezu smelo se jesti tek u prvim satima Nove godine. Kada na satu otkuca ponoć, po nekim verovanjima, bi trebalo imati pun stol hrane kako bi se i u narednoj godini osiguralo blagostanje. Poljubac u ponoć imao je mnogo veće značenje od pukog čestitarskog običaja. Novogodišnjim poljupcem davao se i zavet bliskosti u idućoj godini, a za one koji su rođeni 1. januara veruje se da su rođeni pod srećnom zvezdom. Prva osoba koja uđe u kuću posle ponoći, smatralo se, ima poseban uticaj na ukućane u sledećoj godini, a praznoverje kaže kako bi bilo najbolje da to bude visok i naočit muškarac. Stari su ljudi verovali da čak i vetar može dati nagoveštaj kakva će biti predstojeća godina. Ako vetra nema ili duva s juga to znači da će naredna godina biti dobra i puna obilja, a ako duva s istoka godina će doneti nestašicu i nevolje. Nova godina nezamisliva je bez novogodišnjih odluka, a one su se donosile još u Vavilonu, pre nekih četiri hiljade godina. Najčešće je bila reč o vraćanju posuđenih stvari ili dugova, a odluke su se javno objavljivale i tako se motivisalo 103

njihovo provođenje. I danas su takva obećanja među najčešćima, a ispred njih su samo gubitak kilograma i prestanak pušenja. Posećivanje beba rođenih u novoj godini također je jedan od običaja iz prošlosti. Rimljani, Grci i Egipćani su paradirali s prvorođenima u godini, dok danas prvorođene bebe i njihove majke posećuju državnici. Naši su stari posebnu pažnju pridavali i čestitanju. Najvećom uvredom smatrali su ako neko ne bi znancu čestitao Novu godinu, a čestitalo se napre svojim najbližima, a potom prijateljima, komšijama i poznanicima. Bez obzira gde i kako dočekali Novu godinu i koje običaje negovali, nema sumnje da dobre zabave, pozitivnih misli i bogate trpeze neće nedostajati.

104

Kako se sve slavi Nova godina

„Na ovome svetu obogaćuje nas ono što dajemo, a ne ono što uzimamo!“ Henry Ward Beecher

Uskoro ćemo odbrojavati poslednje sekunde godine koja odlazi, neko euforično, neko ravnodušno, neko bučno, neko u porodičnom krugu a neko i sam. Neko će nostalgično misliti o onome što je prošlo, neko puno očekivati od onoga što dolazi.

Gradovi će besprekorno sijati, televizije će nas častiti izborom filmova i lakog zabavnog programa, rođaci i prijatelji će nas zasipati lepim željama, a i sami ćemo pokleknuti pred euforičnim i svetlucavim uzbuđenjem zbog nečeg novog, nadamo se i boljeg i drugačijeg. Nije tačno utvrđeno od kada se proslavlja Nova godina, ali postoje podaci da su je obeležavali i u Vavilonu pre 4000 godina, a 153. godine pre nove ere, rimski Senat je doneo odluku da 1. januar postane početak nove godine. Iako je to standardizovan datum, neki narodi dolazak nove godine računaju po drugim kalendarima. Kineska godina počinje takozvanim Prolećnim festivalom, uvek na dan drugog mladog meseca posle kratkodnevice, sa izvesnim odstupanjima, obično negde od kraja januara do početka februara. Jevrejska Roš Hašana takođe može menjati datum i pasti bilo kog dana između 6. septembra i 5. oktobra. Po persijskom kalendaru, poklapa se sa prolećnom ravnodnevicom, a na primer u Vizantiji se proslavljala 14. septembra. Za Novu godinu vezuju se i mnoga verovanja i običaji. Veruje se da Kineski početak godine valja dočekati u novim papučama. Kinezi pred praznik kače neki crveni ukras na vrata, jer je to boja sreće i blagostanja, a dan pre dolaska Nove godine iz kuće sklanjaju sve noževe da se ne bi isekla porodična sreća. U Japanu se tokom decembra održavaju Bonenkai zabave, sa ciljem da ljudi sve loše stvari ostave za sobom i tako se 105

pripreme za novi početak. Za Novu godinu zvona sa budističkih hramova oglašavaju 108 puta kako bi se oteralo 108 ljudskih slabosti, a nakon toga se svi smeju da bi smehom oterali zle duhove iz svojih domova koje tokom praznika ukrašavaju grančicama jelke za dug život, stabljikama bambusa za blagostanje i slikom rascvetale trešnje za plemenitost. U Brazilu je običaj da se u novogodišnjoj noći obuče bela odeća za sreću i mir, a ljudi koji žive blizu mora, odlaze na obalu kako bi preskočili sedam talasa i bacili cveće u more da bi im se ispunila neka želja. Španci veselo proslavljaju ovaj praznik, a u ponoć, za sreću tokom svih 12 meseci, jedu 12 zrna grožđa. To je uvek veseo čin, jer je potrebno grožđe pojesti uz 12 poslednjih otkucaja sata, dakle dosta brzo, pa se mlađi često šale na račun članova porodice i prijatelja, gađajući se grožđem, zasmejavajući društvo ili podmećući im masline. Za razliku od Španaca, Kubanci imaju malo zahtevniji običaj. Potrebno je pojesti čak 12 celih grejpfruta za sreću. Još od srednjeg veka, u Nemačkoj vlada običaj da se zli duhovi rasteraju bukom. U to vreme ljudi su išli ulicama i lupali raznim predmetima, kasnije su počeli da koriste bubnjeve i druge instrumente, a danas je Nova godina obavezno praćena veličanstvenim vatrometima, zaglušujućeg zvuka. U nekim delovima Nemačke zadržao se i stari običaj da se ljudi maskiraju i na ulicama jedni drugima dele orahe i drugo koštunjavo voće.

Vatromet i buka su postali uobičajena novogodišnja atmosfera širom sveta, što nas opet vraća na Kineze, tvorce ove pirotehničke zabave. Običaj pravljenja buke postoji i u Italiji, gde postoji običaj da se bacaju stare stvari kroz prozor jer se smatra da što je buka veća, i zlo će brže da pobegne. U Austriji se nova godina proslavlja svečanim ručkom koji uključuje pečenje, simbol sreće i blagostanja, a za desert se služi sladoled od mentola u obliku deteline sa četiri lista. Na Siciliji smatraju da će sreća pratiti one koji na Novu godinu jedu lazanje, dok će sigurnu nesreću doneti bilo koja druga testenina. U drugim delovima Italije jede se sočivo, što više sočiva, više i sreće i blagostanja. Norvežani za Novu godinu serviraju puding od pirinča (sutlijaš), u velikoj posudi, u kome je sakriven jedan badem, koji će doneti veliku sreću onome ko ga pronađe. Holanđani jedu krofne, opet za sreću. Ovaj običaj postoji i u nekima našim krajevima, s tim da se krofne prave za proslavu stare, odnosno Srpske Nove godine.

Grci za Novu godinu služe vasilopitu, kolač posvećen Svetom Vasiliju, osnivaču grčke 106

crkve, čiji se dan poklapa sa Novom godinom. U pitu se sakrije novčić, pa ko ga pronađe imaće uspešnu i srećnu novu godinu. Slična simbolika može se videti kod proslave Božića kod nas. Britancima je veoma važno ko će im prvi ući u kuću na ovaj dan. Poželjno je da to bude muškarac sa poklonima, a kome prvo dođe žena u posetu, ne treba previše da se nada uspešnoj godini. Tradicionalni pokloni su ugalj za vatru, piće za domaćina i hleb za sto. Poželjno je i da kuća ima dvoja vrata, kako bi gost ušao na jedna a izašao na druga. Ako dolazi više gostiju u grupi, nikako ne sme da uđe prvi neko bez ikakvog poklona u ruci. Kada otkuca 12 sati, glavna vrata se otvaraju da bi se novoj godini poželela dobrodošlica. U Danskoj se za Novu godinu razbije mnogo tanjira. Stari tanjiri bacaju se u ponoć pred vratima prijatelja i njihova količina simbolizuje društveno bogatstvo, odnosno broj prijatelja. Na Filipinima je običaj da se na Novu godinu hrana, najčešće pirinač i morski plodovi, iznose na ulice i dele siromašnima. Istovremeno, Nova godina dolazi uz veliku buku ručno pravljenih topova od bambusa. Panama gaji jedan zanimljiv običaj, da se tokom praznika organizuju lomače na kojima se spaljuju lutke sa likom poznatih ličnosti koje su obeležile godinu. Smatra se da to tera zle duhove i omogućava svež početak godine. Iako je Finska tokom zimske sezone sinonim za najpoznatijeg dedu na svetu, koji će na irvasima proputovati svet, postoji jedna stara tradicija da se na Novu godinu predviđa budućnost, odnosno šta će ta nova godina doneti, bacanjem kalaja u posudu sa vodom. Na osnovu oblika koji se dobije, tumači se proročanstvo. Srce predviđa venčanje, brod putovanje a prase bogatu godinu i obilje hrane. Kod nas običaji nisu tako ekstremni ali postoje razna verovanja, od toga da prljav veš treba oprati pre ove noći, do toga da dugove treba vratiti i račune platiti. Smatra se da prvi dan nove godine treba iskoristiti i raditi nešto korisno, kako bismo čitave godine bili vredni. Pun frižider biće znak blagostanja u godini koja dolazi, a makar neki novi deo odeće sprečiće da se u novoj godini mnogo ponavljamo i pomoći nam da napredujemo. I na kraju, dobre želje i poljupci za bliske osobe, svakako će nam izmamiti osmeh i upotpuniti svečanost dočeka Nove godine.

107

Šta se jede za Novu godinu širom sveta?

“Jedini način da očuvate zdravlje je da jedete što ne želite, pijete što ne volite i činite stvari koje radije ne biste”.

Mark Twain

U novogodišnjoj noći ili na prvi dan Nove godine narodi širom sveta jedu hranu za koju veruju da će im u godini koja dolazi doneti blagostanje, sreću, uspeh i zdravlje. Neki veruju da sve, pa tako i hrana u obliku kruga, donosi sreću jer je simbol zaokruženog ciklusa jedne i početak druge godine. Prema tom verovanju, čekajući Novu Holanđani jedu krofne, Filipinci okruglo voće, a Amerikanci pasulj. U Grčkoj se u novogodišnjoj noći poslužuje Vasilopita ili torta Svetog Vasilija, u koju se pre pečenja utisne novčić.

Filipini – voće donosi sreću Pri otkucavanju ponoći na satu na Filipinima je važno imati sto pun hrane, što će osigurati blagostanje. Za napredak i sreću za Novu bi trebalo poslužiti i sedam različitih vrsta okruglog voća.

Japan - kolač moći za sreću U Japanu se poslužuju posebno dugački rezanci koji moraju da se posrču "za dug život" u dahu. Blagostanje i zdravlje porodici donosi kolač moći.

108

Amerika – zelena hrana za deblji novčanik Na jugu SAD veruju da priprema crnog pasulja u novogodišnoj noći donosi sreću. Novac donosi zelena hrana kao što su grašak, spanać ili kupus, boje koje podsećaju na dolar.

Austrija – prase za blagostanje Austrijanci na Novu godinu pripremaju svečani ručak koji uključuje prasetinu, kao simbol sreće i blagostanja. A za desert sladoled od mentola u obliku deteline s četiri lista. To su glavni uslovi za osiguravanje sreće u novoj godini za taj narod.

Sicilija – lazanje Stari sicilijanski običaj kaže da će sreća u novoj godini doći onima koji na Novu godinu jedu lazanje, a nesreća sledi svima koji na taj dan jedu makarone ili bilo koju drugu testeninu osim lazanja. Španija - grožđe u ponoć Kad zakuca ponoć, Španci odmah jedu dvanaet zrna grožđa - po jedno zrno za svaki mesec, da bi bili srećni cele iduće godine.

Norveška – puding od prinča Za Novu godinu Norvežani se časte pudingom od pirinča, a unutra sakriju jedan badem. Ko u svojoj posudici dobije baš taj badem, biće srećan cele godine.

Nemačka – kupus 109

Kupus igra glavnu ulogu na trpezi Nemaca za vreme novogodišnjih praznika, a jede se i služi na više načina. Omiljen je onaj koji se služi dinstan sa svinjskim kobasicama ili šniclama. Na stolu se mora obavezno naći i neko prženo testo, a najčešće su u pitanju krofne punjene džemom ili nekim drugim nadevom. Praznična večera se završava tako što svako pojede po jedno malo prase napravljeno od marcipana, jer se veruje da to donosi sreću.

Brazil – sočivo za Novu godinu Prvo jelo koje se obavezno služi u brazilskim domovima za Novu godinu je supa od sočiva sa pirinčem. Ritual kojim bi trebalo osigurati dobre novčane prilike u narednoj godini podrazumeva konzumiranje nara, a sedam zrna ovog voća je dovoljno da se obezbedi dobra sreća u predstojećih 12 meseci. Na prazničnoj trpezi nalaze se i specijaliteti od svinjskog mesa, ali se tog dana ne služi meso krabe, kao ni ćuretina jer se za njih veruje da donose nesreću.

Italija - hedonizam na delu Hedonizam za stolom slavi se u Italiji tokom čitave godine, ali svoj vrhunac dostiže upravo za vreme praznika. Među omiljenim jelima koja se spremaju za novogodišnje praznike su razne vrste ribe, obično dimljene i dobro usoljene, kao i pasta "vermičeli", ono što bismo mi najpre prepoznali kao zapečene makarone, te pečena ili pržena jegulja i specijalni hleb "penetone". Ovaj hleb je često slatkastog ukusa, različitih oblika, dekorisan kandiranim voćem i bademima, te može služiti i umesto dezerta.

110

Grčka – vasilopita Vasilopita je vrsta kolača koja se služi u grčkim domovima oko Nove godine, a slična je našoj česnici. Testo se razlikuje od kraja do kraja Grčke, ali im je svima zajedničko da se unutar kolača sakrije dukat, kolač se zatim deli među članovima porodice, a onaj ko ima najviše sreće da izvuče kovanicu može se nadati berićetnoj godini. Što se mesa tiče nezaobilazna je i ćurka punjena nadevom od kestena i grožđa.

111

PREPORUČUJE SE ZA NOVU GODINU?

“Nemojte se truditi da samo vi budete dobri, već da i svet što ga iza sebe ostavljate postane dobar”.

Bertolt Brecht

Svuda u svetu postoje određena verovanja i pravila ponašanja za koja se veruje da će, ako ih se budete pridržavali 31. decembra i 1. januara, u narednoj godini doneti sreću ili nesreću. Ovaj tekst shvatite kao zanimljivost, a ne kao činjenicu, a kada ga pročitate - sami odlučite šta ćete za Novu godinu jesti, kako ćete se obući i koga ćete prvog pustiti u kuću. Zabavite se. Ljubljenje dragih ljudi - U ponoć obavezno izljubite sve drage osobe. Ovo je neka vrsta garancije da će bliski odnosi trajati i u narednoj godini. Novac - Veruje se da Novu godinu treba čekati sa puno hrane u frižideru. Pored toga, treba staviti novac u svaki novčanik koji imate, a posebno u onaj koji stalno upotrebljavate. To je znak da će sledeća godina teći u blagostanju. Platite račune i vratite dugove - Sve račune platite pre praznika i u novu godinu uđite bezbrižni. Isto važi i za dugove. Prva osoba koja uđe u kuću posle ponoći - Slično našim običajima prilikom Božića (položajnik), važno je i ko će za Novu godinu, posle ponoći, prvi ući u kuću. Smatra se da će ta osoba značajno uticati na vaš život u narednoj godini. Osoba treba da kuca i bude rado puštena u kuću. Bilo bi dobro da vam donese neki mali poklon - za sreću i blagostanje. Jelo - Smatra se da za Novu godinu treba jesti prasetinu i kupus jer se veruje da će oni koji za novogodišnje veče jedu prasetinu napredovati u idućoj godini. Kupus? Nema neki razlog za njega - verovatno se prosto radi o tome da dobro ide uz prasetinu. Posao - Uradite nešto malo prvog dana nove godine, iako je praznik.

To znači da će biti posla u narednoj godini. Odeća - Postoji verovanje da treba ući u 112

Novu godinu u novim krpicama jer to znači da ćete se ponavljati i u sledećoj godini.

Takođe, crveni donji veš smatra se srećnim jer simbolizuje sreću u ljubavi.

Nikako nemojte: 1. Propustiti da čestitate praznike dragim ljudima, jer će u tom slučaju nova godina doneti emotivnu hladnoću i distancu. 2. Ne pozajmljujte novac ni 31. decembra ni 1. januara, jer ovo znači 12 meseci materijalnih problema. 3. Ne iznosite ništa iz kuće 1. januara - ništa znači bukvalno ništa! Ovo važi čak i za đubre. Doslovno baš ništa ne sme da napusti vaš dom prvog dana u godini. Doduše, ovo pravilo je fleksibilno i zavisi od kulture i sklonosti. Dok se u nekim kulturama smatra da je u redu da se iznose stvari 1. januara, ako se prethodno nešto unese u kuću, u drugima smatraju da nije dobro čak ni istresati tepihe tog dana. Čime ćete se od ova dva upravljati - odlučite sami. 4. Prva osoba koja stupi u kuću nakon ponoći ne bi trebalo da bude žena, jer se smatra da to donosi nesreću. Isto tako, baksuzom se smatra ako osoba koja prva uđe u kuću ima plavu ili crvenu kosu. 5. Veliko poslovno angažovanje, posebno započinjanje neke nove aktivnosti 1. januara znači da ona neće biti uspešna. 6. Pranje - Nemojte prati veš ni sudove 1. januara. U nekim kulturama postoji verovanje da ako na ovaj dan perete - to znači da će neko iz kuće „nestati" u sledećoj godini. 7. Lomljenje, razbijanje, plakanje Pazite da prvog dana nove godine nešto ne razbijete ili ne slomite, jer se i to smatra lošim znakom. Isto tako, izbegnite plakanje 1. januara jer se veruje da će vas ova aktivnost pratiti cele nove godine. 8. Kada se probudite 1. januara pogledajte kroz prozor kakvo je vreme. I za vreme postoje duboko ukorenjena sujeverja: Ukoliko vetar toga dana duva sa juga - znači da će naredna godina biti dobra i bogata. Ukoliko vetar duva sa severa - cela godina će biti hladna i sa lošim vremenom. Ukoliko duva sa istoka - godina će doneti nestašice i nevolje. Ukoliko vetra 1. januara uopšte nema - čeka nas vesela i bogata godina. Vrata i prozori se otvaraju u ponoć da bi stara godina što lakše „otišla" i ustupila mesto novoj. Veruje se da u ponoć treba praviti što više buke jer na taj način terate zle duhove. Bebe rođene 1. januara smatraju se „decom sreće".

113

DOČEK NOVE GODINE NA GROBLJU - Ovo su najčudniji novogodišnji običaji širom sveta

"Svet je onoliko interesantan koliko smo mi radoznali".

Thomas Carlyle

Svi žele da im sledeća godina bude bolja od prethodne, a zbog ljubavi i uspeha nose određeni veš, bacaju posuđe i uređaje, spaljuju olovo i fotografije jer veruju da će im to doneti sreću. Nova godina se dočekuje i proslavlja širom sveta, ali tradicija i običaji se razlikuju od naroda do naroda. Iako postoje novogodišnji simboli kao što su jelka, Deda Mraz i pokloni, u nekim krajevima sveta postoje bizarni rituali koji se obavljaju za ovaj praznik zbog sujeverja i legendi.

BRAZIL - Brazilci veruju da će im nošenje bele odeće pomoći da oteraju loše duhove, a da će im preskakanje 7 talasa u moru doneti sreću. Boginji Lemanji lokalni stanovnici “poklanjaju” cveće bacajući ga u more, jer je ona vodeno božanstvo. Ukoliko im se cveće vrati na obalu, to znači da ga ona nije prihvatila, i da moraju da pokušaju isto i sledeće godine. ČILE - U ovoj državi običaj je da se u ponoć pojede puna kašika sočiva kako bi cele godine bili uspešni na poslu i imali puno novca. Takođe, i oni se plaše negativne energije koje pokušavaju da se otarase čisteći kuću. Možda najčudniji je u gradu Santjagu gde ljudi učestvuju u masovnom dočeku nove godine na groblju, postave stolice i čekaju Novu godinu sa pokojnicima.

114

FILIPINI - Filipinci žele novac u novoj godini, pa zato veruju da će im motivi krugova na odeći i hrani doneti sreću. Oni oblače odeću sa kružnim šarama i jedu voće isečeno u ovim oblicima, što je obavezno na njihovoj prazničnoj trpezi.

EKVADOR - Meštani iz ove države se okupljaju sa fotografijama koje predstavljaju nešto iz prošle godine i pale ih. To je način na koji se oslobađaju prošlosti, što je razlog da novogodišnja noć u Ekvadoru bude obasjana lomačama širom zemlje.

JUŽNA AFRIKA - Stanovnici Johanesburga imaju bizaran a i opasan običaj izbacivanja starih aparata i uređaja kroz prozor, tako da, ukoliko ste tamo za vreme praznika pazite kuda hodate.

KOLUMBIJA - Oni koji žele da sledeću godinu provedu putujući i posećujući atraktivne destinacije, veruju da će im šetnja ulicama sa praznim koferom doneti zanimljive avanture u budućnosti.

MEKSIKO - Meksikanci pokušavaju da obezbede svoju sreću tako što nose donji veš u različitim bojama uoči novogodišnje noći. Oni koji žele da pronađu ljubav nose crveni veš, dok je onima koji traže samo sreću potrebno žuto donje rublje.

DANSKA - Ljudi u Danskoj se trude da sačuvaju stare sudove tokom cele godine, jer se oni bacaju na vrata prijatelja u novogodišnjoj noći. To znači da, ko naiđe na puno bačenog posuđa na svom pragu, ne smatra da ga neko mrzi, nego zna da ima puno drugova.

RUSIJA - Poznato je da Rusi vole da uživaju u čarima alkohola, tako da nije čudno što su im i običaji vezani za piće. Oni imaju neobičnu tradiciju da napišu svoju želju na parčetu papira, zapale je, a onda da ubace u čašu šampanjca i popiju pre ponoći.

115

PORTORIKO - Ljudi u Portoriku “spiraju” staru godinu dok čekaju sledeću, bacajući kofe vode sa svog prozora, kako bi očistili sve ono loše što im se dogodilo.

Takođe, pored čudnih rituala, oni čiste svoje domove i ukrašavaju ih u tom duhu.

116

VEROVANJA I OBIČAJI ZA NOVU GODINU: Tradicija ili sujeverje?

“Ljubav pobeđuje sve”.

Latinska poslovica

Mnogi veruju da u najluđoj noći treba da vas pogodi čep od šampanjca, a ako ne uspete u tome, potrudite se da poslednji gutljaj iz flaše bude vaš. Nova godina je pred vratima, svi se uveliko pripremaju za najluđu noć, ali u ovom periodu ne može da izostane ni primenjivanje raznih običaja. Da li zbog tradicije, iz straha ili čistog sujeverja, ne zna se, ali ljudi masovno veruju da će im određeno ponašanje 31. decembra doneti sreću ili nesreću naredne godine, a evo najrasprostranjenijih novogodišnjih običaja: Pored vatrometa, plesa i zabave koji su deo novogodišnjeg veselja pod “obavezno” spada i donji veš u određenoj boji, čak iako ste se odlučili za kućnu varijantu proslave u udobnoj i ne tako glamuroznoj odeći. Tradicija nošenja crvenog donjeg veša seže u daleki srednji vek, kada nije bilo dozvoljeno nošenje crvene odeće. Tada se crvena boja povezivala s krvlju, đavolom i veštičjim čaranjem. Ali, ljudi su bez obzira na praznoverja žudili za nošenjem crvene odeće tokom tamne zime, jer je crvena odeća ujedno bila i simbol života i sunčeve energije. Tako je stanovništvo, u želji da izbegne kazne, našlo savršenu alternativu: skrivali su crvene krpice ispod slojeva odeće. Sa druge strane, žuti veš oblače lovci na karijeru, odnosno oni koji žele više novca nego u prethodnoj godini. Još jedna tradicija koja pristiže iz latinskih zemalja jeste i vađenje putnih torbi iz ormara kao simbol za srećna putovanja u budućnosti. Evo još narodnih verovanja vezanih za doček Nove godine: U novu godinu ne treba ulaziti s dugovima, jer će vas pratiti tokom cele godine. Ne smete ništa izneti iz kuće, pa čak ni istresti mrvice sa stolnjaka. U protivnom sledi godina bez novca. Novu godinu prvo treba da vam čestita osoba suprotnog pola, zbog sreće u ljubavi. Kada se otvara 117

šampanjac, postavite se da vas pogodi čep! Naime, veruje se da vam u tom slučaju sledi odlična godina. Ako vas čep nije pogodio, onda se pobrinite da popijete poslednji gutljaj iz flaše, jer i u tom slučaju sledi odlična godina. Ako želite sreću u predstojećoj godini, prvi gost u kući bi trebalo da bude tamnokosa i visoka muška osoba koja donosi dar.

Neće biti dobra godina ako je prvi gost muška osoba crvene ili plave kose. Takođe, ako se radi o ženskoj osobi,mogla bi da vam donese nesreću! Danci u novogodišnjoj noći razbijaju tanjire pred ulaznim vratima. Tanjiri označavaju prijatelje, odnosno, što ih je više razbijenih, biće više prijatelja u životu. U Grčkoj je Nova godina ujedno i Dan Svetog Vasilija. Tada se peče kolač Svetog Vasilija u koji se stavlja novčić. Ko pronađe novčić, biće srećan u Novoj godini. Takođe, sveti Vasilije je poput našeg svetog Nikole – puni čizmice darovima, U Japanu se smatra da se svima sve mora oprostiti kako bismo u novo leto ušlisasvim čisti. 31. decembra zvona budističkih hramova zvone 108 puta jer se tako tera 108 ljudskih slabosti. Na Tibetu se organizuje novogodišnje hodočašće koje traje čak četiri dana. U Španiji kada otkuca ponoć treba pojesti 12 bobica grožđa – po jedna za sreću u svakom mesecu u godini. U nekim gradovima Kolumbije porodice simbolično slave odlazak stare i dolazak nove godine zabavljajući se sa lutkom. Velika muška lutka predstavlja staru godinu, porodica je omota u različite materijale i na kraju, tačno u ponoć, zapali.

118

Novogodišnji običaji širom sveta

“Čovek koji zna prikriti svoje neznanje i nije potpuna neznalica” .

Zdravko Kurnik

Uskoro nam dolaze praznici, kite se jelke, polako se pripremaju pokloni i novogodišnja trpeza. Širom sveta ljudi slave odlazak stare i dolazak nove godine, a neki od njih imaju prilično različite običaje od naših. Ukoliko vas zanima zašto za Novu godinu Italijani nose crveni veš, a Grci na vrata kače luk, pročitajte ovaj tekst: Portugal - U severnim delovima zemlje uobičajeno je da deca idu od vrata do vrata i pevaju pesmice zvane „janeiros“, koje donose sreću u novoj godini. Za uzvrat na dar dobijaju novčiće i slatkiše. Škotska - U Škotskoj se proslavlja Hogmonaj (poslednji dan stare godine) za koji se vezuje tradicija „prvog kročenja u dom“. Prva osoba koja posle ponoći uđe u kuću sa sobom donosi i sreću, a ukućane dariva grumenom uglja, solju, viskijem ili hlebom.

Brazil - Svake godine hiljade Brazilaca u okean bacaju belo cveće kao dar Boginji mora, u nadi da će im ona ispuniti želje u sledećoj godini.

Portoriko - U ponoć se kroz prozor prosipa voda, kako bi se oterali zli duhovi.

119

Bahami - Tradicionalna novogodišnja parada Junkanu je toliko popularna da se kostimi za ovaj događaj pripremaju mesecima unapred, a najbolji kostim osvaja nagradu.

Kanada - Davne 1920. godine ustanovljen je običaj poznat kao Kupanje polarnog medveda. Radi se o praksi da ljudi na novogodišnji dan skaču u ledene vode Engleskog zaliva.

Argentina - Argentinci su običajima pokrili i ljubav i posao. Ukoliko nosite ružičasto rublje u novogodišnjoj noći, imaćete sreće na ljubavnom planu u narednoj godini, a jedenje pasulja će vam obezbediti poslovni uspeh. Ili beše obrnuto… Čile - Jedna porodica iz Talke upala je na lokalno groblje kako bi Novu godinu dočekala sa svojim pokojnim rođacima. Od tada, gradonačelnik ovog grada nakon večernje mise u crkvi otvara kapije groblja, kako bi i ostale porodice mogle da učine isto.

Bolivija - Bolivijci veruju da im nošenje žutog veša povećava šansu da u narednoj godini imaju sreće i ljubavi.

Kolumbija - U nadi da će im sledeća godina biti ispunjena putovanjima, Kolumbijci celog 31. decembra sa sobom nose kofer.

Ekvador - Nova godina u Ekvadoru proslavlja se spaljivanjem fotografija iz prošle godine. Takođe, muškarci ponekad oblače žensku odeću, kako bi predstavljali žene koje su u prethodnoj godini postale udovice.

Njujork - Od 1907. svake godine na Tajms Skveru se okupljaju hiljade ljudi da gledaju kako se spušta novogodišnja kugla, a početak njenog spuštanja tradicionalno počinje minut pre ponoći.

120

Panama - Papirne lutke koje prikazuju političare i druge javne ličnosti se spaljuju, što označava kraj stare i početak nove godine, a takođe tera i zle duhove.

Peru - U jednom peruanskom selu se ljudi koji imaju neke razmirice iz prethodne godine, nalaze na novogodišnji dan i starim dobrim pesničenjem rešavaju sve nesuglasice, da ih ne bi preneli u novu godinu. Vrlo originalno, i nadasve, poučno!

Južni deo SAD-a - U južnim američkim državama, uobičajeno je da se pred novu godinu jede varivo od specijalne vrste pasulja, koji simbolizuje novčiće, i čije jedenje donosi blagostanje u narednoj godini.

Meksiko - Na novogodišnje veče, Meksikanci svoje domove dekorišu u različite boje, a svaka boja predstavlja njihove želje za novu godinu. Crvena označava ljubav, žuta posao, a zelena novac.

121

Narodna verovanja vezana za novogodišnju noć - Mali rituali koji garantuju ljubav i novac!

“Ko neće kad može, ne može kad hoće”.

Srpska narodna poslovica

Morate da obratite pažnju šta oblačite, koga ljubite i kome čestitate novogodišnju noć Bez obzira da li sebe smatrate sujevernom osobom, neke male rituale možete ispoštovati oko Nove godine. Najčešća verovanja kada se radi o pravilima ponašanja koja važe za dan uoči kao i prvog dana nove godine (31. decembar i 1. januar), a za koja se veruje da će u narednoj godini doneti sreću su: Novogodišnja večera - Kada je praznična trpeza u pitanju, prema verovanju nekih kultura, ako pripremate jelo od mesa, poželjno je da to bude meso životinja koje nemaju krila (dakle bez piletine i ćuretine). Prema određenim narodnim verovanjima, time obezbeđujete da blagostanje ostane u vašoj kući, odnosno da ne "odleti" sa vašeg stola.

Radna godina - Obavite neki simboličan posao prvog dana Nove godine, iako je praznik. Ako ste na poklon dobili rokovnik, upišite datum, par reči zadržite pažnju, razmišljajte o poslu makar par minuta tog dana. Po verovanju, ovaj čin simbolizuje da ćete u toku naredne godine imati dovoljno posla i da ćete ga sa voljom raditi.

Poljupci za sreću - U ponoć obavezno podelite poljupce sa dragim osobama.

To se smatra potvrdom da će i u predstojećoj godini vaša ljubav i bliskost trajati.

Odnosi sa drugima - Slično običaju koji važi za Božić, važno je i ko će posle ponoći, odnosno 1. januara, prvi ući u vaš dom. Ovo je važno zato što se smatra da će ta osoba značajno uticati na vaš život u narednoj godini.

122

Crveno za sreću - Opštepoznato pravilo kaže da uoči Nove godine valja obući nešto novo. Za sreću u ljubavi, veruje se da je dobro nositi veš u crvenoj boji. Postoji nekoliko verovanja koja se odnose na to šta ne valja raditi u toku ova dva dana: Čak iako niste ljubitelj sms poruka, telefoniranja, slanja mejlova ne propustite da čestitate Novu godinu dragim ljudima, kao i da odgovorite na čestitke. Time simbolično jačate veze među vama, razvijate osećaj topline i prijateljstva. Na samom početku godine, izbegnite pozajmljivanje novca. Simbolika je jasna - ukazuje na to da ćete u toku godine imati materijalnih problema, odnosno da nećete imati novca u dovoljnoj meri. Ovo verovanje se sigurno ne poklapa sa vašom dosadašnjom praksom, a to je da 1. januara ne bi trebalo ništa iznositi iz kuće. Iako svi volimo da razmenimo kolače, razne poslastice i jela koja smo pripremili za novogodišnju noć, ipak po ovom verovanju to ne bi trebalo raditi. Počastite sve vaše goste, to je svakako dobar znak, ali prilikom posete drugima ne nosite ništa od jela. Za to, pričekajte 2. januar. U nekim kulturama pranje veša 1. januara je neprihvatljivo. Naime, smatra se da je pranje bilo čega potrebno svesti na najmanju moguću meru, jer bi moglo loše uticati na zdravlje ukućana u narednoj godini. Isto tako, potrudite se da budete pažljivi sa posuđem i uopšte lomljivim stvarima, jer se razbijanje stvari smatra prizivanjem nesreće. Poznato je i nekoliko ukorenjenih verovanja koja se odnose na vremenske prilike u toku ta dva dana. Ukoliko tog dana duva južni vetar – znak je da će naredna godina biti dobra i bogata. Ukoliko duva severni vetar – znak je da će cela godina biti hladna i sa lošim vremenom. Ukoliko duva istočni vetar – godina može doneti nestašice i nevolje. Ukoliko je 1. januar vedar i sunčan dan, bez vetra znak je da nas čeka vesela i bogata godina.

Za sreću sa novcem - Mali ritual - u svaki novčanik koji imate u kući stavite novac. To je znak da će sledeća godina teći u blagostanju. Za sreću sa novcem važi verovanje da je dobar znak ući u novu godinu bez dugova i neplaćenih računa.

Rođenje - Bebe rođene 1. januara smatraju se „decom sreće"! Šta nikako ne smete da radite prvog dana nove godine! - Ako posle ponoći, u novoj godini, prva pređe prag riđa ili plavokosa žena - ne valja! Ako zaboravite da čestitate Novu godinu svima koji su vam dragi, nije dobro. To je znak da ćete se udaljiti 123

od njih u predstojećoj godini. Smeće iz kuće nikako ne sme da se izbacuje 1. januara, jer to "zove" lošu sreću. Ovo su samo neki primeri novogodišnjeg sujeverja. A ima ih raznih i tiču se hrane, pića, garderobe, novca, ponašanja u vreme dočeka i prvog dana očekivane bolje nove godine. Postoje običaji i verovanja kojih se pridržavaju još naše bake. Ima i novijih, modernijih i svi nameravaju da štite od nevolje i prizovu sreću u novoj godini. Tradicija da se u najluđoj noći napravi buka potiče još iz srednjeg veka kada su ljudi zveckajući išli ulicama kako bi rasterali zle duhove.

124

Verski obiÄ?aji i tradicija

125

Verski praznici i običaji

“Šta vredi galopirati ako se krećemo u pogrešnom pravcu”.

Lao Tzu

Iako je Vaskrs najveći hrišćanski praznik, praznik nad praznicima, kod Srba se Božić i praznici vezani za njega najsvečanije proslavljaju i obiluju našim lepim običajima, koji vreme od nekoliko nedelja oko Božića čine najlepšim i najsvečanijim periodom u celoj kalendarskoj godini. Božić se praznuje kao uspomena na dan rođenja Gospoda Isusa Hrista, Sina Božijeg, Spasitelja sveta. Ta činjenica da je to praznik rađanja novog života, praznik dece i detinjstva, praznik roditeljstva očinstva i materinstva, ukrasio je kod Srba ovaj praznik najlepšim verskim običajima i obredima.

Svi ti običaji i obredi imaju jedan osnovni smisao i svode se na jedan cilj: Umoliti Boga da sačuva i uveća porodicu i imanje domaćina. Sve je to izraženo u kratkoj narodnoj zdravici i molitvi o Božiću: "Daj, Bože, zdravlja i veselja u ovom domu, neka nam se rađaju zdrava dečica, neka nam rađa žito i lozica, neka nam se uvećava imovina u polju, toru i oboru!" U ovom periodu su najvažniji sledeći praznici: Detinci, Materice, Oci, Tucindan, Badnji dan, Božić. Za svaki od ovih dana i praznika vezani su naši lepi običaji.

Detinci - U treću nedelju pred Božić slavi se ovaj praznik. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve sa bogosluženja, odrasli vežu svoju ili tuđu decu. Za vezivanje se obično koristi: kaiš, gajtan ili običan kanap, ili običan deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Vezivanje na Detince, Materice i Oce, ima višestruku simboliku. Prvo simbolizuje čvrste porodične 126

veze, slogu, mir, poštovanje i međusobno pomaganje u svim prilikama. Drugo, upućuje ukućane na štedljivost i istrajnost u vrlinama, jer onaj ko poseduje pošteno zarađenu imovinu i dobra dela, lako će sebe otkupiti u svim sporovima pred zemaljskim sudovima, a posebno na poslednjem Strašnom sudu, gde će se samo vrednovati ono šta je čovek dobro u svom životu učinio.

Materice - U drugu nedelju pred Božić pada ovaj praznik. Ovo je najveći hrišćanski praznik majki i žena. Toga dana deca porane i unapred pripremljenim kanapom, koncem, šalom, maramom ili kaišem na prepad zavežu svoju majku, za noge, na isti način, kao što su njih majke vezivale na Detince. Majka se pravi da ne zna zašto je vezana. Deca joj čestitaju praznik, a majka onda deli deci poklone, i na taj način se "dreši". Na isti način se vežu i sve udate žene, koje se dreše poklonima deci: kolačima, ili nekim drugim slatkišima.

Oci ili Očevi - Ovaj praznik se praznuje poslednje nedelje pred Božić. Toga dana, isto kao na Materice, deca vezuju svoje očeve, a ovi im se "dreše" poklonima, isto kao i majke. Oci, Materice i Detinci su čisto porodični praznici i za taj dan domaćice pripremaju svečani ručak na kome se okupi cela porodica. Ovi praznici, i običaji vezani za njih, doprinose jačanju porodice, slozi u njoj, razumevanju, poštovanju između dece i roditelja, starijih i mlađih, što sve zajedno čini porodicu jakom i zdravom. A zna se, da je porodica temelj jednoga društva, države i crkve.

Tucindan - Na dva dana pred Božić, 5. januara, je Tucindan. Toga dana se kolje i sređuje pečenica za Božić. Nekada se pečenica "tukla" ubijala krupicom soli, kasnije ušicama od sekire, pa se onda, ubijeno ili ošamućeno prase ili jagnje klalo i redilo. Zato je ovaj dan nazvan Tucindan. Na Tucindan, po narodnom verovanju, decu "ne valja" tući, jer će cele godine biti nevaljala i bolovaće od čireva.

Badnji dan - Dan uoči Božića, 6. januara, zove se Badnji dan. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje Božićno slavlje. Ujutro rano, već u zoru, pucanjem iz pušaka i prangija objavljuje se 127

polazak u šumu po badnjak. Čim svane, loži se vatra i pristavlja se uz nju pečenica. Žene u kući mese božićne kolače, torte, pripremaju trpezu za Božić. Šta je badnjak? - Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnji dan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom i pečenicom unosi u kuću.

Kako se seče badnjak? - Pre izlaska sunca, na Badnji dan, domaćin sa sinovima ili unucima odlazi u šumu da seče badnjak. Bira se obično mlad i prav cerić, ako nema cerića, može i hrast. Stablo cerića treba da bude toliko, da ga domaćin na ramenu može doneti kući. Kada odabere odgovarajuće drvo, domaćin se okrene istoku, tri puta se prekrsti, pomene Boga, svoju slavu i sutrašnji praznik, uzima sekiru u ruke i seče badnjak. Badnjak se seče i zaseca sekirom ukoso, i to sa istočne strane. Po narodnom verovanju, badnjak se mora poseći sa tri snažna udarca. Što sekira od tri puta ne preseče, dovršava se lomljenjem ili uvrtanjem (sukanjem). Taj lomljeni deo na badnjaku zove se brada i poželjno je da bude na svakom badnjaku. Vodi se računa da drvo prilikom pada padne direktno na zemlju. Ne sme se, dakle, zaustaviti na nekom drvetu. Iver od badnjaka se uzima i stavlja među karlice, da kajmak bude debeo kao iver. Kad se badnjak donese kući, uspravi se uz kuću, pored ulaznih vrata, gde stoji do uveče. Šta simboliše badnjak? - Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio.

Badnjak nagoveštava i drvo Krsta Hristovog.

Badnje veče - Badnje veče, praktično spaja Badnji dan i Božić. Zato se u našem narodu kaže za neke osobe, koje su prijateljski bliske i vezane da su kao "Božić i Badnji dan". Uveče, kada padne mrak, domaćin sa sinovima unosi u kuću pečenicu, badnjak i slamu. Pečenica se nosi na ražnju, obično dvojica nose između sebe, i jedan od njih prvo stupa desnom nogom preko praga i pozdravlja domaćicu i žensku čeljad 128

rečima: "Dobro veče! Čestit Božić i Badnje veče!" Domaćica i ženska čeljad posipaju pečenicu i domaćina sa zobi i pšenicom, odgovarajući: "Dobro veče! Čestiti vi i vaša pečenica!" Pečenica se unosi u sobu gde se obavlja večera na Badnji dan i Božićni ručak, i prislanja na istočni zid, tamo gde su ikone i kandilo. Pošto se badnjak prethodno iseče sa debljeg kraja na tri dela, veličine da može da stane u šporet ili kakvu peć, unosi se u kuću. Isto se govori i radi kao kad se unosi pečenica. Badnjak se stavlja na ognjište, ali pošto ognjišta nema više, stavlja se pored šporeta ili peći, i odmah se jedno drvo loži.

Tamo gde nema peći ili šporeta, badnjak se stavlja kod pečenice.

Slama - Posle badnjaka u kuću se unosi slama. Prilikom unošenja slame domaćin i domaćica govore i postupaju kao kad se unosio badnjak i pečenica Slama se posipa po celoj kući. Domaćica u slamu pod stolom, gde se večera, stavlja razne slatkiše, sitne poklone i igračkice, koje deca traže i pijuču kao pilići. Slama simbolizuje onu slamu u pećini na kojoj se Hristos rodio.

Večera uoči Božića - Kada se unesu pečenica, badnjak i slama, ukućani svi zajedno stanu na molitvu, otpevaju tropar "Roždestvo tvoje", pomole se Bogu, pročitaju molitve koje znaju, čestitaju jedni drugima praznik i Badnje veče i sedaju za trpezu.

Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Božić - Najradosniji praznik među svim praznicima, kod Srba je Božić.

Praznuje se tri dana. Prvi dan Božića je uvek 7. januara. Na Božić ujutro, pre svitanja, zvone sva zvona na pravoslavnim hramovima, puca se iz pušaka i prangija i objavljuje se dolazak Božića i Božićnog slavlja. Domaćin i svi ukućani oblače najsvečanije odelo, i odlaze u crkvu na jutrenje i Božićnu liturgiju. Posle službe u crkvi se prima nafora i prvo se ona uzima na Božić. Ljudi se pozdravljaju rečima: "Hristos se rodi!" i otpozdravljaju:"Vaistinu se rodi!" Valja napomenuti da se ovako pozdravlja i govori sve od Božića do Bogojavljenja. Kada domaćin dođe kući iz crkve, pozdravi sve ukućane sa ovim radosnim božićnim pozdravom, i oni mu otpozdrave ljubeći se međusobno i čestitajući jedni drugima praznik.

129

Položajnik - Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost, koji se obično dogovori sa domaćinom, a može biti i neki slučajni namernik, i on se posebno dočekuje u kući, i zove se položajnik. Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: "Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca), Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj". Položajnik simbolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću. Česnica - Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto koji je već postavljen.

Božićni ručak - Domaćin od pečenice za Božić seče najpre levu plećku, glavu i deo od rebara. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću.

Ukoliko neko zna, peva božićni tropar, a ako ne, čita se "Oče naš" naglas. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač, preliva vinom i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Onaj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele te godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićna pečenica - Prema narodnim običajima, jedna vrsta žrtve koja se prinosi Bogu i vuče korene iz vremena verovanja pre hrišćanstva, a pominje se i u 130

starozavetnim knjigama. Poreklo je sigurno iz vremena mnogoboštva, a Crkva je ovaj običaj prihvatila i blagoslovila, sa obrazloženjem da posle Božićnog posta, koji traje šest nedelja, jaka i mrsna hrana dobro dođe. Za pečenicu se obično kolje prase ili jagnje, a uz to neko još kolje i priprema pečenu ćurku, gusku ili kokoš. Običaj vezan za klanje pečenice, ostao je verovatno iz starih mnogobožačkih vremena, vezan za žrtvoprinošenje.

Božić u urbanoj sredini - Postavlja se pitanje kako slaviti Božić danas, u izmenjenim uslovima života, naročito u urbanim sredinama, gde nema ni vatre ni ognjišta, šume, drveća i gde je nemoguće na visoke spratove podizati veliko drvo i slamu. Srbi su Božić, isto kao i krsnu slavu, slavili u teškim ratnim uslovima u rovu, na straži, na frontu, tim pre ga je lakše slaviti u svetlim, prostranim, toplim i komfornim stanovima, u gradskim sredinama. Umesto velikog drveta u crkvi se uzme osvećena grančica badnjaka i slame. Sve se to, zajedno sa pečenicom, uoči Božića unosi u kuću i stavlja ispod stola.

Brojne tradicije za Božić - Nijedan praznik nema više narodnih običaja kao Božić. Neki od njih su: polaganje badnjaka, posipanje podova slamom, kvocanje i pijukanje, mešenje česnice, položajnik. Ovom praznovanju posvećena su tri crvena slova u crkvenom kalendaru, pa i četvrti dan, Badnji dan, jer mu prirodno prethodi.

Velikom prazniku prethodi i velika priprema oličena u četrdesetodnevnom božićnom postu. Važan smisao Badnje večeri, kao praznika koji je posvećen porodici, bilo je okupljanje sve čeljadi na posnoj trpezi. Osim toga, interesantno je da je za večeru pripreman neparan broj posnih jela, što, kako se verovalo, ima veze sa kultom predaka.

Trpeza se spuštala na pod jer se smatralo da će tako biti najbliža dušama pokojnika.

Zato je večera proticala u miru i tišini, a ako je ko i bio zavađen, Badnjeg dana se morao obavezno izmiriti.

Stari običaji - Neki običaji su se u međuvremenu prilagodili vremenu i mestu u kojem živimo, te se danas ne praktikuje večera na podu, već sa stola ispod kojeg je 131

prostrta slama. Božić je praznik cele porodice i zato se očekuje da ona tokom prazničnih dana bude na okupu. Praznovanje započinje Badnjim danom, 6. januara. Tog dana rano ujutro domaćin odlazi da iseče badnjak, najčešće je to hrastovo drvce, da bi ga te večeri uneo u kuću i time označio početak božićnih praznika. Na Badnji dan se ništa ne iznosi iz kuće i jedu se posna jela. Naziv je dobio po tome jer se toga dana seče badnjak i unosi u kuću. Sa ovim danom već počinje božićno slavlje. Postoji verovanje da se na ovaj dan ne valja svađati, kao ni pozajmljivati tuđe stvari.

Božićna trpeza - Jelovnik za Badnje veče gotovo nikada se ne menja. Dakle, dok je domaćin u šumi i seče badnjak, domaćica mesi badnjački kolač, badnjačku pogaču bez kvasca, česnicu, koja se za vreme večeri lomi, a ne seče. Od jela na stolu, pored hleba i soli, treba da se nađe i riba pržena na ulju, kiseli kupus, rezanci s orasima, turšija, med, vino i prebranac. Svaki deo ove praznične posne trpeze ima svoju simboliku. Badnjačka pogača simboliše samog Gospoda Isusa Hrista („Ja sam hleb živ, koji siđe sa neba; koji jede od ovog hleba živeće vavijek; i hleb koji ću ja dati za život svijeta"). Riba, kao i hleb, simboliše Gospoda Isusa Hrista, jer na grčkom jeziku, preko koga su naši preci primili hrišćanstvo, riba je ihtis, a to je skup inicijala Isusa Hrista. So simbolizuje silu božansku, koja čuva delo božje, kao što so čuva hleb i ribu od plesni i truleži. Vino predstavlja krv Spasiteljevu kojom je on na Golgoti dao otkup Bogu za grehe ljudske, dok med simbolizuje sladost večnog života. Na sto se postavlja božićna sveća i sito ili tepsija u koju domaćica stavlja četiri velike rumene jabuke, žito, kukuruz, novac, suve šljive i orahe. Sve to simbolično predstavlja želju za berićetom i dobrim životom u kući. Pred ovakvom večerom, domaćin se prekrsti, zapali sveću, okadi trpezu, pročita molitvu Gospodnju, razlomi kolač i svu čeljad ponudi večerom, pri čemu se uz čaše vina dižu zdravice.

132

Zašto Srbi kite jelku? – Diskusija na forumu

„Nemoguće je da se sve dokazuje“.

Aristotel

Legenda kaže da u noći, kada se mali Isus rodio, sjajna zvezda sa neba, vodila je mudrace sa Istoka, osvetljavajući i pokazujući im put, sve do pećine u kojoj se nalazila Bogorodica sa malim Isusom. Iznad pećine u kojoj je Hristos rođen, rasla su tri drveta – bor, kedar i jela. Kada ih je obasjala svetlost Hristovog rođenja, čak i drveće, poželelo je da nešto pokloni malenom Isusu. Kedar je zatresao svoje grane i pred pećinu su pale iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepše šišarke, a sirota jela je tužno zaplakala, jer ona nije imala ni mirisnog ulja u iglicama, ni šišarke.

Ona nije imala čime da daruje malog Isusa. Jeline suze je videla zvezda, pa se sažalila.

Zbog njene velikodušnosti i velike želje da daruje Hrista, nije dozvolila da jela ostane tužna u toj noći, pa je poslala jednu svoju malenu zvezdicu da se spusti na sam vrh jele.

Jela je zasjala zvezdanom svetlošću i duboko se klanjajući, spustila zvezdicu pred pećinu gde je u jaslama, na slami ležao Hrist. Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak ljubavi prema Hristu. U hrišćanskom narodu, Jelka se kiti u susret Božiću, a darovi ispod nje su podsećanje na Hristovo rođenje. Ovom običaju raduju se svi, a pogotovo je omiljena tradicija kod dečice.

Slavu i badnjak niko ne osporava a istinu da su Srbi stariji od pravoslavlja ni jedan sveštenik ne želi pomenuti. U našem narodu postoji otpor u svemu i nije nikakvo čudo što danas imamo razlike sa drugim pravoslavnim zajednicama.

Našem narodu kao i ruskom komunizam je podario novogodišnju a ne Božicnu jelku.

Slučajnost i suludo zadržavanje julijanskog kalendara drži datum Božića iza Nove 133

godine. Pa ispada da rusko-srpska novogodišnja jelka simboliše Božić. Kraljevina Jugoslavija je imala jelke za Božić u katoličkim delovima a Titova Jugoslavija kao i SSSR su u zamenu za potiskivanje Božića ponudili Novu godinu kao jedinstveni praznik za sve narodnosti što je i bilo veoma uspešno. Deda Mraz je donosio poklone svoj deci za Novu godinu a Bata Božić se pojavljivao kasnije 7. januara. Danas Vladika izostavlja važne činjenice u objašnjenju zašto nam Božić nije 25. decembra pre Nove godine što bi bio udarac komunističkim korenima i imamo isuviše neodgovorno ponašanje Crkve prema narodu koji prednjaći u kršenju božićnog posta i iz godine u godinu sve drastičnije obeležava tzv. srpsku Novu godinu ne priznajući da je to mnogo veći i istinskiji raskol od onog koji bi eventualno ugrozio podelu fotelja u crkvi. Nekad je bilo lakše ubediti Srbe da iz paganstva pređu u hrišćanstvo nego danas zatvarati oči i objasniti gde smo. Lepo reče čovek: Srbi su stariji od pravoslavlja! E baš tako. Ali, pošto su naši prihvatili hrišćanstvo i u tome se danas vidi i sastoji sva naša duhovna i životna nit, treba li onda da se držimo tog hrišćanstva? Treba, naravno, jer bismo bez toga prestali da budemo Srbi. Zašto je prihvaćena katolička jelka umesto Božić Bate?

Zato što je praktičnija, sjajnija (sa onim silnim svetiljkama) i čistija. Molim vas, ko će danas i ko ima vremena da omete po kući/stanu svu onu silnu slamu što bi trebalo da razbacamo po staništu, ako hoćemo da slavimo kako treba? Meni i mojim ukućanima to pada jako teško, jer danima gazimo prutiće slame po kući. Ha, još da pobacamo po podu i orase, bademe, lešnike ne ide, brate! Ja lično ne bih imao ništa protiv da se zabrani u pravoslavnoj kući jelka, ali bi to bilo isto kao kada se zabrani i da imamo auto, kompjuter, TV! Umesto auta - konj, umesto kompjutera - sednik, prelo itd., umesto TV gusle i sablje? Mnogo je toga izokrenutog naopačke, pa mi je sad smešno da pričamo nebulozne teme. A što smo mi i postali „narod okrenut naopačke” nisu nam za to krivi svi ti silni zapadnjaci! Mogu li i smem li da pitam koji to Srbin, Svetosavac i pravoslavni, neće ići na doček katoličke nove godine? U sred Časnog posta, odnosno, sedam dana pred pričest!? Kojega je to Srbina majka rodila, da čujem? A to što iz inata slavimo srpsku Novu godinu, valjada je to srazmerno tome što još uvek iz inata i postojimo!? Ja sam žestoki protivnik prihvatanja katoličkog crkvenog kalendara, jer je onda mnogo poštenije da nam naši sveštenici kažu da lepo odemo u najbližu katoličku 134

crkvu i to jednom već „obavimo”, da nas ne tamane kao pacove zato što do sada nismo hteli. Ja ne, nema te sile niti božijeg dara ili kazne. Ovako mi je dobro i potaman! Srbi su bele slavenske rase zajedno sa subraćom Rusima, Poljacima, Slovacima, Hrvatima ali ne i sa Grcima, Rumunima ili Mađarima. SPC je među prvim pravoslavnim crkvama zvanično potpisala prihvatanje novog gregorijanskog kalendara ali ta odluka čeka svoje provodjenje još od 1924. Nema nikakve veze sa pravoslavnom religijom nego je u pitanju strah od podele naroda na nove i stare kalendare. Koliko je našem sveštenstvu važno hrišćanstvo a koliko politika, stvar je ocenjivanja. Kukavičko je sakrivanje i bežanje naših sveštenika od svog naroda u vreme ovih praznika kad taj isti narod sarkastično krši i ismejava tako veliki posao koji ti isti sveštenici obavljaju. Ovo je stvar crkvenih i političkih vođa a ne vernika. Zna se ko je odgovoran za donošenje pravila a zna se od koga je vernik primio verovanje, sve ostalo je anarhija. Evo ja ne dočekujem nikada, a ni moja porodica 31. decembra ne čeka Novu godinu. Čekam je 13. januara i to nije srpska Nova godina nego pravoslavna. Pričali su mi neki Rusi u ruskom manastiru da za života sv. Jovan Sangajski je u sred proslave Nove godine 31. decembra došao i sve ih oterao u crkvu. Tako ide post i Božić, pa Nova godina je pravoslavna.

Lepo je ispoštovati tradiciju sa ovom diskusijom o jelki. A valjda smo i mi Srbi pravoslavan narod, večinski, pa se identifikuje srpska pravoslavna Nova godina, Srbin bi trebalo biti pravoslavac. 31.12. ništa (mada ne znam da li je ko od nas na ovom forumu tako slavio u detinjstvu bez jelke, pa nas sve to nije omelo da budemo pravoslavni, liturgijski). Badnjak za Božić, a da li onda za „srpsku” jelka, i zašto? Sami pokloni da li imaju veze sa poklonima darovima mudraca i pastira ili sa darežljivim sv.

Nikolom? Upravo tako. Oni nisu isto, ali se podudaraju sve do 2800. godine, a jedina razlika je razlika u računanju datuma Uskrsa, gde se koriste Milankovićeve tabele. Što se tiče samog kalendara i gregorijanski i Milankovićev zahtevaju korekciju kojom se datum prolećne ravnodnevice dovodi na 21. mart, a ona u slučaju julijanskog kalendara u 20. i 21. veku iznosi 13 dana, a u 2020. će se popeti na 14 dana. Mnogi greše kada poistovećuju gregorijanski kalendar samo sa datumskom korekcijom. To je samo jedna od nekoliko stavki gregorijanskog kalendara. Druge su: brojanje godina od Hristovog rođenja (usvojila je i SPC iako je u vreme Nemanjića brojala od „Stvaranja sveta” 5508.

135

godine pre nove ere), početak godine od 1. januara. Vreme Nemanjića početak godine obeležavo se 1. septembra i metod određivanja prestupne godine, po kojem se gregorijanski i Milankovićev razlikuju, ali do 2800. daju isti rezultat. Sve do 2800. godine, nemoguće je napraviti razliku između (svetovnog) gregorijanskog i Milankovićevog kalendara. Jedino je moguće napraviti duhovnu, a po metodu određivanja datuma Uskrsa u Crkvi. Inače, „srpski Božić Bata” je nastao otprilike u isto vreme kad i ruski „Ded Moroz” (Deda Mraz) i u vreme kada se na Zapadu dečiji „Santa Klaus” polako odvajao od crkvenog sv. Nikole. U pitanju je ličnost izmišljena zbog dece, i ona se ne nalazi u dubljoj srpskoj tradiciji, već u nju ulazi tek u 19. veku. Samo ime „Božić Bata” je nastalo na jedan komičan način - stihovi „Božić, Božić bata” (od „batati”, udarati) su deci tumačeni kao da se radi o nekom „Bati”. U pitanju je istovetna ličnost kao i ruski „Ded Moroz” koji je u to vreme osmišljen u Carskoj Rusiji, po ugledu na zapadnog Santa Klausa. Deda Mraz i Božić Bata su jedno isto. Jedino su komunisti, prvo u Rusiji, pa onda u Srbiji, datum slavlja i darivanja poklona deci pomerili sa Božića na Novu godinu, a u Srbiji „ukinuli” Božić Batu i preimenovali ga u ruskog Deda Mraza. Svejedno, treba naglasiti da je ovde preosvećeni vladika pogrešio, jer se ne radi o drevnoj srpskoj ličnosti niti o drevnoj tradiciji. Prema staroj srpskoj tradiciji, nema poklanjanja za Božić, a naročito ne pod izgovorom da im te poklone ne daju roditelji, nego neki dobri deda. Pokloni se jedino dobijaju za Badnje veče, u onim krajevima gde deca obilaze selo ili komšiluk i pevaju božićne pesme korinajke, kolindraljke ili koledarke i gde ih domaćice i domaćini daruju slatkišima, orasima, kolačima i drugim poslasticama. Reč je o novijoj srpskoj tradiciji, a ne o staroj. A kičenje jelke je germanski hrišćanski običaj. I Germani su, kao i Sloveni, imali običaj da u vreme zimske kratkodnevice, u dane kada je noć najduža, pale hrastovo granje i prizivaju Sunce nazad i slave njegovo ponovno rođenje. Ovaj običaj je u Srba blagosloven i u pitanju je naš Badnjak, samo se više ne pali kako bi se proslavilo Sunce, već kako bi se proslavilo rođenje jednog još većeg Sunca od ovog vidljivog, Sunca Istine, Sina Božijeg Isusa Hrista. Kod Germana ovaj običaj nije bio blagosloven, već su tamošnji sveštenici branili narodu da to radi i uveli novi običaj, unošenje jelki u dom i njeno kičenje ukrasima. Tako je nastao običaj kičenja jelke koji je preko Nemaca i 136

katoličke crkve bio viđen u svim zemljama u kojima je vladala Austrija, pa su se tako sa njim susreli Mađari i Hrvati, a videli su ga i Srbi. U međuvremenu je taj običaj na Zapadu postao sekularan, a kod nas je najjače ustanovljen u vreme komunista, kada se uvelo slavljenje Nove godine kao najvećeg zimskog praznika umesto Božića. Inače, i slavljenje Nove godine je nova tradicija u Srba. Stara srpska Nova godina je 1. septembra (u Crkvenim kalendarima upisana kao „Crkvena Nova godina”) i zato je u našem narodu i ostao izraz za godinu „leto”, jer se krajem leta završavala i godina.

Početak godine 1. januara je ustanovio papa Grgur u 16. veku, a u 18. veku je u okviru modernizacije Rusije to prihvatio i car Petar Veliki, a pod njim i Ruska pravoslavna crkva, a zatim i naša crkva, tek par decenija nakon seobe Srba u Austriju. Zimsko slavljenje nove godine, početak dana od ponoći, to je sve deo stare zapadne tradicije i nešto što je deo nove srpske tradicije. Prema drevnoj srpskoj tradiciji, Novo leto se obeležavalo 1. septembra prema Vizantijskom računanju (a ne 1. januara prema rimskom), a za novi dan se smatralo da počinje padom mraka, a ne otkucavanjem ponoći. SPC je među prvim pravoslavnim crkvama zvanično stavila potpis

na

prihvatanje novog gregorijanskog kalendara ali ta odluka čeka svoje sprovođenje još od 1924. Nema nikakve veze sa pravoslavnom religijom nego je u pitanju strah od podele naroda na novo i starokalendarce. Upravo tako. To je jedini razlog zašto reforma kalendara nije provedena. Ne zbog toga što se on kosi sa pravoslavljem, već zato što zaista postoji realna opasnost da mnogi iz neznanja to protumače kao „uniju sa rimokatolicima” i naprave raskol na nove i starokalendarce, kao u Grčkoj, a možda i još gore. Ionako su već krenuli po Srbiji da vršljaju kojekakvi žiloti i osnivaju svoje „srpske pravoslavne crkve”, proglašavajući našeg patrijarha i naše vladike za ekumeniste, unijate i katoličke sluge. I ne samo da je SPC bila među prvim, nego je bukvalno bila prva. Predlog za reformu kalendara je bio naš predlog, a na Saboru u Carigradu ga je izneo član naše delegacije, njegov tvorac Milutin Milanković. Ironijom sudbine, taj naš, uslovno čak i „srpski kalendar”, prihvatili su Grci, Rumuni, Bugari i Carigrad pre nas samih, a kod nas još ne može da se uvede jer ga još uvek mnogi greškom nazivaju „papskim” i „katoličkim”, zbog toga što se trenutno poklapa sa gregorijanskim. Da li ste vi svesni koja bi pometnja kod Srba i Rusa nastala, da promenimo kalendar i 137

izjednačimo se sa gregorijanskim? Ma koji bre Srbi! Gde si to video, misliš „Srbu i Jelu”?! Ja kažem da samo komunisti imaju Jelke! Srbendo imaš piće do ujutru u Srpskoj kafani, volim brate kad me ljudi ovako lepo prime. Mada bih bio srećniji da ne moram ali šta se mora nije teško. Nije istina da se na Božić ne poklanja. Kada ti položajnik dođe u kuću, obavezno ga daruješ nekim poklonom. Ali je istina da se ne darivaju deca.

To jest, nisu se darivala, danas se darivaju. A ja sam o deci govorio, ne o položajniku.

Da li ste vi svesni koja bi pometnja kod Srba i Rusa nastala, da promenimo kalendar i izjednačimo se sa gregorijanskim? Upravo zbog te pometnje ni ne dolazi do promene, jer smo i mi i Rusi „ludi”, pa će oni koji ne razumeju potrebu za ispravljanjem kalendarske greške napraviti raskol. Pometnje među pametnima i upućenima u tematiku nema. A dokle god su takvi u manjini, do promene neće doći. Osim ako na vlast ne dođe neki diktator, pa lupi šakom o sto. Kao i Petar Veliki, kad je ukinuo pravoslavnu Novu godinu 1. septembra i prebacio je na 1. januar. Možda je sudbina tako namenila, da se ne pogordimo. Da svi prihvate reformu koja je delo srpskog naučnika pre nas; da nešto što smo prvi predložili, poslednji prihvatimo.

138

Neki nаrodni običаji nа Bаdnji dаn i Božić

„Ako je ikada čovek bio Bog ili Bogočovek, Isus je bio oboje“.

Lord Byron

Božić se prаznuje kаo uspomenа nа dаn rođenjа Isusа Hristа. Kаko je to prаznik rаđаnjа novog životа, dece, očinstvа i mаterinstvа, Božić je ukrаšen nаjlepšim verskim običаjimа. Bаdnjаk, slаmа, kvocаnje, česnicа, položаjnik sаmo su neki od običаjа i obredа kojimа je cilj dа umole Bogа dа sаčuvаju i uvećаju porodicu i imаnje domаćinа.

Bаdnji dаn - Bаdnjа nedeljа je nedeljа pred Božić. Tih dаnа se, premа verovаnju, ne šišа, ne brije i ne režu se nokti dа se ne bi „seklo zdrаvlje“. Bаdnji dаn je poslednji dаn pred Božić. Tog dаnа počinje božićno slаvlje. Ujutro rаno, već u zoru, pucаnjem iz pušаkа i prаngijа objаvljuje se polаzаk u šumu po bаdnjаk. Čim svаne, loži se vаtrа i pristаvljа se uz nju pečenicа. Žene u kući mese božićne kolаče, torte, pripremаju trpezu zа Božić.

Bаdnjаk - Pre izlаskа suncа, nа Bаdnji dаn, domаćin sа sinovimа odlаzi u šumu dа seče bаdnjаk. Birа se obično mlаd i prаv cerić, а može i hrаst. Domаćin se okrene kа istoku i sekirom seče bаdnjаk ukoso. Po nаrodnom verovаnju, bаdnjаk se morа poseći sа tri snаžnа udаrcа, pа se dovršаvа lomljenjem ili uvrtаnjem. Kаd se bаdnjаk donese kući, usprаvi se pored ulаznih vrаtа, dok gа domаćin ne unese uveče.

139

Bаdnje veče - Bаdnje veče spаjа Bаdnji dаn i Božić. Uveče domаćin sа sinovimа unosi u kuću pečenicu, bаdnjаk i slаmu. Pečenicu dvojicа muškаrаcа nose nа rаžnju, stupаju desnom nogom preko prаgа i pozdrаvljаlju domаćicu rečimа: „Dobro veče, srećno Bаdnje veče“. Domаćicа posipа pečenicu i domаćinа sа zobi, odgovаrаjući: „Dobro veče! Čestiti vi i vаšа pečenicа“.

Pečenicа - Kod Srbа božićnа pečenicа je nаjčešće prаse ili nаzime, mlаdo svinjče, а u nekim krаjevimа je to jаgnje ili mlаdа ovcа i nаzivа se veselicа. Peče se nа Tucindаn i nа Bаdnje veče se unosi u kuću i nаslаnjа nа istočni zid, gde stoji do Božićа, kаdа se servirа. Kokoš, guskа, pаtkа ili ćurkа u mnogim krаjevimа ne smeju se nаći nа prаzničnoj trpezi zbog verovаnjа dа je pernаtа živinа simbol nаzаdovаnjа i rаsturаnjа kuće, jer kljucа i bаcа zemlju izа sebe. Česnicа - Česnicа je nаprаvljenа od belog brаšnа, sа vodom i mаšću, bez kvаscа. Mesi se prvog dаnа Božićа, pre izlаskа suncа. Onа se okreće kаo slаvski kolаč, prelivа vinom i nа krаju lomi nа onoliko delovа koliko imа ukućаnа. Onаj ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po nаrodnom verovаnju, biće srećаn cele godine.

Slаmа i kvocаnje - Posle bаdnjаkа, u kuću se unosi slаmа i posipа se po celoj kući, ispod i oko stolа zа ručаvаnje. Domаćicа u slаmu pod stolom gde se večerа stаvljа rаzne slаtkiše, voće, sitne poklone i igrаčkice koje decа trаže i usput pijuču kаo pilići.

Položаjnik - Položаjnik je prvа osobа kojа ulаzi u kuću nа Božić. Položаjnik pozdrаvi dom i sve ukućаne sа: „Hristos se rodi“, а ondа priđe vаtri, uzme grаnčicu bаdnjаkа i džаrа vаtru govoreći: „Koliko vаrnicа, toliko zdrаvljа, koliko vаrnicа, toliko sreće i veseljа, koliko vаrnicа, toliko pаricа“, nаbrаjаjući sve čegа misli dа u domаćinovoj kući trebа dа se umnoži. Čestitаnje Božićа - Od Božićа do Bogojаvljenjа ljudi se pozdrаvljаju rečimа: „Hristos se rodi!“ i otpozdrаvljаju sа: „Vаistinu se rodi!“. Oni koji nisu u mogućnosti dа lično čestitаju prаznik, obično pošаlju božićnu čestitku nа kojoj je odštаmpаn tekst „Mir Božji – Hristos se rodi“. Dobro je dа čestitkа stigne nekoliko dаnа pre Božićа. Štа vаljа rаditi nа Božić? - Sve što vаm je zаdаvаlo muke tokom godine u božićno jutro trebаlo bi rаditi jer tаdа više neće predstаvljаti problem. Vodom u kojoj je 140

oprаn sud zа mešenje česnice zаlivаju se voćke dа bi bolje rodile ili se onа sipа u sаksije sа cvećem dа bi lepše cvetаlo. Testo koje ostаje nа rukаmа domаćice posle mešenjа česnice onа stаvljа nа voćke koje su slаbo rodile dа bi nаredne godine dаle više plodа.

Negde se gаtа nа plećku od pečenice. Ako nа kosti kаdа je izvučemo iz pečene plećke ostаne mesа, veruje se dа će stokа te godine biti plodnа. Od konopcа kojim je vezаn nаrаmаk slаme unet u kuću trebаlo bi nа Božić ujutro, u dvorištu nаprаviti krug i u njegа stаviti kukuruz i pšenicu zа kokoške. Veruje se dа će one tokom cele godine jаjа nositi nа jednom mestu./

141

Simboli Božića

„Vreme života je kratko, ali je ipak dovoljno dugo da bi se čestito i pošteno živelo”.

Ciceron

Badnjak - Badnjak je obično mlado, hrastovo ili cerovo drvo, koje se na Badnji dan ujutro rano seče i donosi pred kuću. Uveče, uoči Božića, badnjak se preseca i zajedno sa slamom unosi u kuću. Badnjak simbolički predstavlja ono drvo, koje su pastiri doneli i koje je pravedni Josif založio u hladnoj pećini, kada se Hristos rodio.

Slama - Posle badnjaka, u kuću se unosi slama koja se posipa po celoj kući.

Prema narodnom verovanju slama se unosila zato što se i Hristos rodio na slami.

Večera uoči Božića - Kada se unesu badnjak i slama, ukućani sedaju za trpezu.

Večera je posna, obično se priprema prebranac, sveža ili sušena riba i druga posna jela.

Položajnik - Dolazak položajnika u kuću takođe predstavlja jedan od božićnih običaja. Položajnikom se naziva lice koje na Božić prvo uđe u kuću. Obično je on muška osoba ili muško dete. On čestita domaćinima Božić i blagosiljanjem poželi ukućanima zdravlje i uspešnu godinu. Položajnik simbolički predstavlja one mudrace koji su pratili zvezdu sa istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek koji na Božić, i za celu narednu godinu, donosi sreću u kuću. Česnica - Ona se smatra izuzetno važnim obrednim kolačom. Rano ujutro na Božić, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču koja se zove česnica. U nju se stavlja metalni novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen božićni ručak. Česnica se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Onaj 142

ko dobije deo česnice u kojoj je novčić, po narodnom verovanju, biće srećan cele godine. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu.

Božićni ručak - Prvog dana Božića se ne odlazi nigde iz kuće, već porodica na okupu uživa u ručku i toploj porodičnoj atmosferi. Božićni ručak je prvi mrsni obed posle dugog posta i uvek je bogat i raznovrstan, ali ga obeležavaju dva neizostavna elementa: česnica i pečenica. Ručak je najsvečaniji trenutak Božića. Božićna trpeza, po narodnom shvatanju, morala je biti puna i obilna. Pravilo je bilo da se o Božiću svi ukućani dobro najedu i napiju.

Drugi i treći dan - Drugi dan praznika je prilika za posete rođacima i prijateljima. Treći dan je dan svetog Stefana, 9. januar, i tada se iz kuće iznose slama i ostaci badnjaka.

143

Božić po julijanskom kalendaru

“Nije svaki dan Božić”.

Engleska poslovica

Pored Srpske pravoslavne crkve (SPC) Božić slave i ruska i gruzijska crkva, kao i kanonski nepriznate crnogorska i makedonska pravoslavna crkva. Božić po julijanskom kalendaru slave i Jerusalimska patrijaršija, Kopti i neki manastiri na Svetoj gori u Grčkoj. Većina hrišćanskih vernika u svetu Božić slavi po gregorijanskom kalendaru. Gregorijanski ili "novi" kalendar nazvan je po papi Grguru XIII koji ga je uveo papskom bulom 1582. godine. Taj kalendar odmah su prihvatile Italija, Poljska, Portugal i Španija, a ubrzo i ostale katoličke zemlje. Protestantske zemlje prešle su na gregorijanski kalendar mnogo kasnije, a neke pravoslavne tek u 20. veku. Julijanski kalendar, koji je uveo Julije Cezar 46. godine pre nove ere i koji se od gregorijanskog razlikuje za 13 dana, i danas koriste neke nacionalne pravoslavne crkve. Grčka, rumunska i bugarska pravoslavna crkva prešle su na novi kalendar, ali one nisu prihvatile gregorijanski kalendar, već revidirani ili reformisani julijanski kalendar, po predlogu jugoslovenskog naučnika Milutina Milankovića. Milankovićev kalendar je nastao 1923. Njime je za većinu pravoslavnih crkava prekinuto 340 godina raskoraka između julijanskog i gregorijanskog kalendara koji je u međuvremenu postao međunarodni Kalendar. Milankovićev kalendar važi za precizniji od gregorijanskog, pošto po njemu do 2800. godine ne bi došlo ni do kakvog razmimoilaženja sa starim kalendarom. Po gregorijanskom kalendaru, sadašnja razlika od 13 dana u odnosu na julijanski 2100. godine povećaće se na 14 dana. Razlika između dva kalendara je ta što gregorijanski ima 97 prestupnih godina u svakih 400, a julijanski 100. Po julijanskom kalendaru, prestupna je svaka četvrta godina, dok je gregorijanskim kalendarom 144

uvedeno takozvano sekularno pravilo da su godine deljive sa 100 (sekularne godine) obične, osim ako su deljive sa 400 kada su prestupne.

Kako različiti narodi proslavljaju Božić 7. januara?

Jeste li znali ko sve, pored pravoslavnih Srba, obeležava rođenje Isusa Hrista početkom januara i na koji način ovi narodi praznuju? Evo kako se vernici raduju Božiću širom sveta. Najradosniji hrišćanski praznik obeležava se po gregorijanskom i julijanskom kalendaru, odnosno 25. decembra i 7. januara. Broj zemalja u kojima se Božić slavi u prvom mesecu godine nije veliki, ali one još uvek neguju običaje svojih predaka i raduju se ovom posebnom danu. Svima su nam poznati običaji koji su opstali u našoj zemlji, a znate li koje rituale i tradicije neguju hrišćani širom planete koji, takođe, proslavljaju ovaj praznik u januaru? Predstavljamo vam pet najzanimljivijih.

Gruzija - Gruzini koji Božić slave 7. januara na ovaj dan idu na Alilo, masovnu šetnju ulicama, pri čemu su obučeni u posebnu svečanu odeću. Pri tome, čestitaju jedni drugima praznik i dele najmlađima slatkiše. Božićna jelka (Čičalaki) napravljena je od mekanog materijala, a njene grane su ukovrdžane. Ponekad se umesto nje može videti grana lešnika koja je oblikovana kao Drvo života i ukrašena slatkišima i voćem. Ipak, sve je popularnija jelka kakva se viđa na Zapadu. Deda Mraz je u Gruziji poznat kao Tovlis papa (“Tovlis babua” na zapadu zemlje), što bukvalno znači “deda sneg”. Obično je predstavljen s dugom belom bradom, odeven u narodnu nošnju “čohu” i krzneni ogrtač.

Rusija - Ruski pravoslavni vernici se 39 dana pre Božića redovno mole – sve do večeri 6. januara, kada počinju svečane liturgije. Narednog dana, na praznik, porodica se okuplja oko trpeze, na kojoj se nalazi 12 vrsta jela, u čast dvanaestorici apostola. Rusi badnjak nazivaju „sočeljnik“, po reči „sočivo“, jelo koje je obavezan deo 145

prazničnog ručka. Ovaj dan rezervisan je za ljubav, pa se Božić u Rusiji čestita svim dragim ljudima, a vrata kuća otvorena su širom kako bi i prolaznici mogli da se pridruže vernicima za ručkom.

Ukrajina - Kada deca na nebu ugledaju istočnu zvezdu, koja podseća vernike na Tri mudraca, u ukrajinskim domovima počinje Sveta večera. U kuće se unosi pšenica, što je star običaj nazvan „diduh“ („dedin duh“), koji potpomaže identifikaciju s precima. Nakon što se svi ukućani pomole, domaćin kaže“Hrist je rođen“, na šta od porodice dobija odgovor „Slavimo ga“. Sledi obrok, čiji su neizostavni delovi boršč, četvrtasta kutija domaćeg pudinga, mleko, knedle s pečurkama ili kupusom i krompirom. Nakon večere, vreme je za božićne pesme, a narednih sedam dana vernici uživaju u danima slavlja.

Etiopija - Proslava Božića u Etiopskoj pravoslavnoj tevahedo crkvi naziva se Gana, a prethodi joj dan posta (u slučaju mnogih vernika, to znači potpuno uzdržavanje od hrane). Na dan Božića, hrišćani oblače belu odeću, a mnogi se odlučuju da tog dana nose tradicionalnu odoru (“šama”), napravljenu od pamuka i ukrašenu svetlim prugama pri krajevima. Obeležavanje Gane u Etiopiji počinje u četiri sata izjutra, a ove svečanosti praćene su igrom dečaka sličnog hokeju koja se, takođe, zove Gana, a podrazumeva upotrebu palice i drvene lopte. Dvanaest dana posle Božića, vernici počinju trodnevnu proslavu Timkat, kojom se obeležava Isusovo krštenje. Važan deo ovog praznovanja je molitva tokom službe u hramu, kada odrasli ponovo oblače šame, a deca odore svojih crkvenih udruženja i krune.

Egipat - Oko 15 odsto stanovništva ove afričke zemlje spada u hrišćane, a većina ovog dela populacije spada u Kopte, koji Božić proslavljaju u januaru. Mesec koji prethodi Božiću Kopti nazivaju Kiahk, a svako subotnje veče ovog meseca provodi se u pesmi, dok svako nedeljno jutro vernici idu na crkvenu službu. Od 25. novembra do 6. januara, ovi hrišćani poste, što podrazumeva odricanje od hrane životinjskog porekla.

Zatim, na Badnje veče, okupljaju se u hramovima, gde slušaju liturgiju, a narednog dana 146

slave najradosniji hrišćanski praznik. Kao i kod većine drugih naroda koji proslavljaju ovaj praznik, on je kod Kopta dan radosti i ljubavi, druženja i poštovanja, pa se vernici u svojim domovima okupljaju kako bi ga zajedno proslavili. Često, pri tome, domaćinima daruju kolačiće (kahk). Deda Mraz je svoje mesto pronašao i u ovoj sredini – on je poznat kao Baba Noël (“Otac Božića”), a mališani veruju da on ulazi kroz prozor dok spavaju i ostavlja im poklone. Zauzvrat, mališani mu ostavljaju kahk.

147

Čudni božićni običaji širom sveta

“Čutanje je zlato” „Koliko sela, toliko običaja“.

Narodna poslovica

Božićni običaji i verovanja variraju od zemlje do zemlje. Koliko su, pak, neki od njih čudni, teško da ćete moći da poverujete. Predstavljamo Vam neke od najneobičnijih božićnih tradicija širom sveta.

1. Jólaköttur pripazite se ako živite na Islandu, a niste dobili novu odeću pred Božić. Ova praznična (zla i velika) mačka se gosti onima kojima se to desilo.

2. Grad Jevle u Švedskoj se svake godine pred Božić ukrašava ogromnom skulpturom jarca od slame.

3. Ako ste iznenađeni zbog “švedskog slamnatog jarca”, šta biste rekli na velšku božićnu tradiciju koja uključuje paradiranje kroz grad sa konjskom lobanjom (naravno, uz propratno pevanje božićnih pesama)?

4. Dete koje prvo pronađe krastavčić na božićnoj jelci, dobija poklon ikrastavčić. Mnogi danas kažu da to uopšte nije nemački, već američki običaj, koji je davno donesen iz Nemačke, a u izvornoj zemlji je potpuno zaboravljen.

5. Pošti u Kanadi je poznata adresa: Deda Mraz, Severni pol, Kanada HOHOHO. Na svako tako adresirano pismo pošiljalac dobija odgovor.

6. Na Božić u Norveškoj se sve metle u domaćinstvu brižljivo skrivaju, kako ih ne bi ukrale veštice. Ili čisti ako ne želite da vas posete veštice.

7. Deca iz Venecuele odlaze na božićnu misu na rošulama.

148

8. Paukova mreža je popularan božićni ukras u Ukrajini. Ako vidite paukovu mrežu na Božić, veruje se da ćete imati sreće.

9. Neudate Čehinje za Božić bacaju preko ramena sa kućnog praga svoju cipelu. Ako je, nakon pada, vrh cipele okrenut ka vratima, znaju da će se uskoro udati.

10. I, za kraj, verovatno jedna od najbizarnijih božićnih tradicija za koje ste čuli. U pitanju je “El Caganer”, odnosno čovek koji obavlja veliku nuždu. Ova tradicija, čije poreklo nije najjasnije, postoji bar od 18. veka. Katolička crkva je toleriše.

149

Božićni običaji širom sveta - Kome koza donosi poklone, a ko slavi 39 dana

„Kakva bi tišina nastala kad bi ljudi pričali samo o onome što stvarno znaju“. Čapek

Običaji za Božić razlikuju se mnogo od države do države. Deca u nekim zemljama ne veruju u Deda Mraza, a u Australiji Deda Mraz dolazi da dasci za surfovanje, jer su temperature visoke. Trpeza se takođe veoma razlikuje, a neki običaji praktikuju se samo u određenoj zemlji.

1) VELIKA BRITANIJA - Pripreme za Božić počinju spremanjem hrane i slanjem čestitki, ukrašavanjem kuće i pakovanjem poklona. Na Badnji dan se kače čarape na kamin ili na ivicu kreveta i u njih Deda Mraz ostavlja poklone. Božićni dan počinje otvaranjem poklona i ručkom tokom kojeg se prati govor kraljevske porodice.

Popodne se ide u posetu rodbini i komšijama. Za vreme večere jedan od običaja je posluživanje pudinga od šljiva, u kojem se često nalazi „blago“. Velika Britanija je prva država koja je počela da koristi imelu kao Božićni ukras. Njenim venčićima ukrašavaju se vrata i drugi delovi doma, a svako ko se zadesi ispod venčića mora da bude poljubljen ili da nekog poljubi.

2) FRANCUSKA - Na Badnji dan deca ostavljaju svoje cipele pored kamina kako bi im Deda Mraz u njih spustio poklone. Slatkiši, voće i male igračkice tog dana vise s drveta. Na severu Francuske pokloni se deci daju 6. decembra, na dan svetog Nikole, umesto na Božić. Odrasli jedni drugima poklone daju za Novu godinu. Crkve zvonima sviraju Božićne pesme, a na trgu kod katedrale prikazuje se Hristovo rođenje.

Skoro u svakom domu nalaze se jaslice oko kojih se vrti celo slavlje. Jaslice obično sadrže glinene figure sa karakterima iz Hristovog rođenja. Francuzi za Božić prave 150

čokoladnu tortu u obliku debla koju nazivaju „La Buche de Noel“. Takvo deblo su u stara vremena spaljivali kako bi se oterali zli duhovi. Torta se, sa ostalom hranom, služi u vreme večere na Badnji dan. Šta će biti glavno jelo, zavisi od regionalne kulinarske tradicije – u Alzasu se servira guska, u nekim oblastima ćurka s kestenjem, a u Parizu pašteta od guščje ili pačije jetre. Posle večere, kada porodica odlazi u krevet, hrana se ostavlja na stolu, za slučaj da se pojavi Devica Marija. Božićna jelka je izum Francuza – prva jelka zasjala je u Alzasu početkom 17. veka. Vojvotkinja od Orleansa prenela je 1840. godine ovu tradiciju u Pariz.

3) ITALIJA - Božićna atmosfera traje tri nedelje, a počinje osam dana pre Božića. Nedelju dana pre Božića deca idu od kuće do kuće obučena kao pastiri i pevaju Božićne pesme, a za to dobijaju novac. Pravo slavlje počinje postom, 24 sata pre Badnje večeri, uz obrok u kojem dominira „panettone“ – torta ili hleb duguljastog oblika. U 9 uveče počinje sveta misa u crkvama. Posle toga se pristupa obedu u krugu porodice. Na Božić u podne papa daje blagoslov svima koji se okupe na trgu u Vatikanu. Na Badnje veče tradicionalno posluženje je jelo od jegulje, a Božićni ručak od supe sa punjenom testeninom i kuvani ili pečen petao. Prema tradiciji, poklone donosi ružna veštica po imenu La Befana. Ona je trebalo da poseti novorođenog Isusa, ali je zakasnila i od tada ostavlja poklone u svakoj kući u kojoj ima dece za slučaj da je Isus tamo. Ona se spušta niz dimnjak i dobroj deci u čarape i cipele ostavlja poklone, a nevaljaloj ugalj.

4) ŠVEDSKA - Božićna euforija u Švedskoj počinje na dan Svete Lucije, 13. decembra. Tog dana najmlađa ćerka u porodici ustaje prva, oblači belu haljinu, stavlja krunu sa svećama na glavu i budi ukućane uz kafu i Lucijin hleb. Dva dana pred Božić ukrašava se Božićno drvce – najčešće jabukama, švedskim zastavicama, patuljcima i ukrasima od slame. Tog dana se priprema hrana za badnje veče, a pokloni se stavljaju ispod drvceta. Za Badnje veče postavlja se švedski sto na kojem se poslužuju šunka, svinjetina, sušeni bakalar i razne druge poslastice. Božić počinje doručkom tokom kojeg se služi kaša od pirinča s cimetom. Tačno u 15 časova porodica se okuplja ispred televizora i gleda crtaće sa Pajom Patkom. Ta tradicija traje već 60 godina. Jedu se tradicionalna jela: mesne ćufte, male kobasice, dimljena jegulja i td. Pokloni se otvaraju

151

tek posle večere. Iako Šveđani veruju u Deda Mraza, tamošnja legenda kaže da poklone donosi božićna koza, Julbok, koju je bog Tor koristio za prevoz.

5) JAPAN - Samo jedan odsto Japanaca veruje u Hrista, ali većina njih ukrašava svoje radnje i kuće. U poslednje vreme sve je više onih koji slave Božić, jer Japanci vole da poklanjaju. Poklone u svaku kuću donosi Hotei-osho, za koga se veruje da ima oči na zadnjoj strani glave, pa se deca trude da budu dobra. Ali neka deca veruju i u Deda Mraza. U Japanu Božić nije porodični praznik, a Japanci se trude da taj dan provedu čineći dobra dela za druge, naročito za ljude koji leže bolesni u bolnicama.

6) INDIJA - Hrišćani u Indiji ukrašavaju drvo banane ili manga. Ukrasi su im male uljane lampe koje stavljaju na krovove i zidove svojih kuća, zatim crveno cveće (božićna zvezda). Članovi porodice jedni drugima daju poklone, a siromašnima se daje napojnica.

7) RUSIJA - U Rusiji slave zimu, a ne samo Božić. Tradicionalni ruski Božić slavi se 39 dana, do 6. januara, kada se služi večera sa 12 različitih jela u čast 12 apostola – riba, supa od cvekle, kupus punjen prosom, huvano sušeno voće itd. Na Božić se pevaju pesme, a ljudi se okupljaju u crkvama koje su ukrašene jelkama, svećem i šarenim svećicama. Babuška tradicionalno deli deci poklone za Božić. Njeno ime u prevodu znači baka, a prema legendi ona je odbila da s mudracem ode da poseti Isusa, jer je bilo jako hladno. Posle se pokajala i krenula sa njim sa korpom punom poklona. Nije uspela da pronađe Isusa, pa posećuje svaku kuću i deci ostavlja poklone.

Oni veruju i da im poklone daje Sjeguroška ili Snežna žena, pa i Deda Mraz, kojeg nazivaju Tatica Mraz. Njega ne prate irvasi, već devojčica (pahuljica) i dečak (Nova godina). Na taj dan deca jedu crni hleb koji se nalazi u okačenim čarapama, recituju stihove i pevaju Božićne pesme. Pravi Božić se slavi 7. januara, a najavljuje ga jutarnja zvezda. Taj praznik se slavi u krugu porodice, u miru i tišini.

8) AUSTRALIJA - U Australiji se Božić slavi na plus 30 stepeni, a Deda Mraz dolazi na dasci za surfovanje. Božićne večere često se održavaju na plaži ili u vidu piknika uz bazen i kriket. Jedu se tradicionalna jela: ćurka, šunka, svinjetina, pita od mlevenog mesa i puding od šljiva. U zlatno doba Australije u puding se stavljao grumen zlata, pa on i danas sadrži malo skromnije iznenađenje. Na Badnji dan se u Melburnu 152

okupi desetine hiljada ljudi i pevaju se Božićne pesme. Ta tradicija započeta je 1937. i opstala je do danas.

9) IRAN - Božić je u Iranu poznat kao Mala gozba. U prvih 25 dana decembra drži se veliki post, što znači da se ne jedu meso, jaja, mleko i sir. To je vreme mira, meditacije i odlaska na mise. Post se završava na Badnji dan. Na sam Božić Iranci pre svanuća odlaze na misu da se pričeste i prekinu post. Nakon toga jedu pileći gulaš koji se kuva u velikim količinama i traje nekoliko dana.

10) SAD - Lik Deda Mraza u SAD je uveden šezdesetih godina 19. veka.

Naziv „Santa Claus“ potiče od holandske reči za Svetog Nikolu (Sintaklaas). Poznat postaje tek kada ga je Vašington Irving stavio u svoju novelu. Prvi Deda Mraz, poznat kao Sveti Nikola, pušio je lili, leteo u vagonu i nije imao crveno odelo ni kuću na Severnom polu, ali je nosio poklone deci. Tek 1863. pojavljuje se naziv „Santa Claus“, a Deda Mraz počinje da nosi crveno odelo i da sa irvasima leti sankama. Američki Deda Mraz ima dve kuće: jedna je u Toringtonu u Konektikatu (odakle Deda Mraz i njegovi pomoćnici šalju poklone), a druga u Vilmingtonu u Njujorku (gde se nalazi selo Deda Mraza i njegovih pomoćnika). Većina Amerikanaca Božić slavi poklanjanjem poklona drugima i posećivanjem porodice. Kuće su ukrašene imelama i lampicama.

Tradicionalna večera sastoji se od ćuretine, guske, patke ili šunke s povrćem i umacima, a za desert se jedu puding i pite.

153

Od simpatičnih do bizarnih - Ovo su najneobičniji božićni običaji širom sveta

„Bilo šta što je korisno čovečanstvu, to je i plemenito“.

Dostojevski

Božić je jedan od najvažnijih hrišćanskih praznika i uz njega se vežu mnogi običaji. Međutim, budući da živimo u Evropi, više smo izloženi zapadnjačkim tradicijama i običajima vezanim za ovaj praznik kojim se proslavlja rođenje Isusa Hrista. Razni običaji, koji nam nisu poznati, postoje u drugim delovima sveta gdje se proslavlja Božić i razlikuju se od regije do regije. Tako na primer, Island ima veliki broj čudnih božićnih legendi i priča, od mačaka koje jedu decu do device Grylae. Ali, jedna koja se nalazi u srcima sve dece s Islanda su Julski mladići. U prošlosti su oni bili smatrani nestašnim sinovima planinskih trolova i maltretirali su farmere i stanovnike.

Ali su tokom vremena postali puno dobronamerniji, a sada predstavljaju svojevrsnu zamenu Deda Mrazu. Noć pre 12. decembra, deca diljem Islanda postave jednu od svojih cipela na prozor i idu na spavanje. Priča kaže da onda 14 Julskih mladića dolaze jedan po jedan svake noći do Badnjaka. Ako su deca bila dobra, dobiju poklone i slatkiše, a ako su bila loša dobila bi truli krompir u svojoj cipeli. U malo toplijim krajevima kao što je grad Remedios na Kubi desi se transformacija svake godine za Božić. Grad se podeli na dva dela uoči priprema za festival Parandas. Postoji viševekovna tradicija takmičenja između dva naselja u gradu San Salvador, kojem je simbol horoz, i El Carmen, kojem je simbol sokol. Ove dve strane grada se pripremaju celu godinu za to ko će održati bolji božićni festival. Ali, ovo takmičenje nije 154

prijateljsko u tolikoj meri i vrlo često se zalazi u ekstremne situacije. Stanovnici oba naselja imaju posebne dekoracije i vatromete, i svi žele da budu u centralnom delu grada. Održavaju dve odvojene parade, s dva različita orkestra u istom delu grada. Ovaj običaj ima korene u 18. veku i u međuvremenu se proširio i na obližnje gradove, koji održavaju svoju verziju takmičenja dva naselja u pripremi što boljeg božićnog festivala.

Sigurno ste i sami doživeli da vam grupa ljudi pokuca na vrata i počne pevati božićne pesme. Ili ste barem gledali na filmovima. Ovaj običaj je malo drugačiji u Latviji. Tamo se ljudi obuku u kostime različitih životinja kao što su medvedi, konji, vukovi ili čak kao "smrt". Oni su dobrodošli u domove Latvijaca jer se veruje da teraju zloduhe svojim kostimima, pevajući i plešući. Ako prepoznate glas osobe iza maske, oni je odmah moraju skinuti. To je razlog zašto osobe koje odluče staviti masku promene svoj glas.

Nešto slično se dešava u selima u Južnom Walesu. Mari Lwyd je lokalni običaj u ovom području, a sastoji se u tome da uzmete lobanju konja, nabijete je na štap i nosite je gradom dok ste ogrnuti platnom, a za vama svira muzika. Uz pratnju grupe ljudi, kucaju od vrata do vrata i pitaju vlasnika mogu li ući u kuću. Neki ih odmah puste, a neki odbiju. U tom slučaju, čovek koji nosi lobanju konja nagovara vlasnika da ga pusti u kuću, a ovaj pronalazi izgovore zašto ga ne želi pustiti, sve to pevajući. Završava se tako što će grupa ljudi s čovekom koji nosi lobanju konja odustati, ili će vlasnik kuće ostati bez izgovora i mora će ih pustiti. Onda osoba s lobanjom konja ganja odrasle i decu po kući, pomerajući vilicu konja, gore-dole. Jelo i piće se serviraju kako bi se zahvalilo gostima na performansu. Ovaj bizarni običaj potiče još iz 19. veka, ali stvarno poreklo i dalje ostaje nepoznato. Božić u Venecueli je veoma važan jer su većina stanovnika katolici. Ali, u prestolnici Caracasu imaju jedan veoma neuobičajen običaj. To je običaj vožnje rolera do crkve u sedmicama koje prethode Božiću. Od 16. do 24. decembra većina cesta je zatvorena do 8 sati ujutro kako bi svi oni na rolerima sigurno stigli do crkve. Tokom ovog perioda u godini videt ćete mnoge ljude kako na roleriama sa svojim porodicama odlaze u crkvu. Božićne jelke se obično ukrašavaju lampicama, trakama, lopticama i slično. Međutim, taj običaj je malo drugačiji u Ukrajini. Tamo je uobičjeno da ljudi ukrašavaju jelke s lažnim paučinama i paucima. Iako se može činiti da su malo zakasnili sa Noći veštica, ipak postoji razlog zbog čega ovo rade. Prema 155

legendi, jedna vredna udovica je živela u kolibi sa svojom decom. Jednog dana je šišarka pala na tlo i pustila korenje što je deci dalo nadu da će možda moći imati jelku za Božić. Deca su se brinula o drvetu i pomagala mu da raste, ali kada je Božić došao, siromašna porodica nije imala dovoljno novca da ga ukrasi. Tako da su na Badnjak zaspali s velikom tugom u srcima. Kada su se probudili ujutro na Božić, iznenadili su se kad su videli da je paučina prekrila jelku. Kada su otvorili prozore da bolje vide, sunčeva svetlost je pogodila paučinu na jelci i počela se presijavati. Od tada kažu, porodica nikada više nije bila siromašna.

156

Kako se slavi Božić širom sveta

„Reči treba meriti a ne brojati“.

Narodna poslovica

Kada je u pitanju proslava Božića svaka porodica ima svoje običaje, ali oni su svi manje-više isti. A da li vas je ikada zanimalo kako svoj Božić provode ljudi u Venecueli, Kini ili Rusiji?

Australija - Australijanci svoj Božić dočekuju na prijatnih 28-35˚C stepeni.

Iako su godinama na njihov Božić uticali Englezi, nakon nekog vremena shvatili su da na 35˚C i nije baš izvodljivo peći ćurku. Zato poslednjih godina Australijanci uživaju u pikniku iza kuće na kojem jedu morsku hranu, salate, hladnu piletinu, voćnu salatu.

Kina - Kao što znamo, Kinezi većinom nisu hrišćani. Oni koji slave Božić čine to na sledeći način: svoje kuće okite velikim svetlećim papirnim lampionima, a jelke papirnim lančanim ukrasima i papirnim cvećem. Deca obese velike čarape i čekaju posetu Deda Mraza, kojeg nazivaju Dun Che Lao Ren, tj. “Stari čovek Božića”.

Nordijske zemlje - Finci i ostali veruju kako poklone donose patuljci. Deda Mraza zovu Joulupukki, što znači “božićna koza”. To verovatno potiče iz stare tradicije kad su se ljudi oblačili u kozju kožu i kružili kućama i jeli ostatke božićnih jela. U ranoj hrišćanskoj fazi, običaj da čovek-koza upadne na zabavu bio je zabranjen jer se koza poistovećivala s đavolom. Danci ispred svojih vrata ostavljaju puding od riže za malog vilenjaka Julenissea za kojeg veruju da živi na njihovom tavanu, kako bi čuvao kućanstvo kroz godinu. Zanimljivo je da Norveška svake godine šalje Velikoj Britaniji božićnu jelku, kao uspomenu na norveške oružane snage koje su uprkos nemačkim obalnim snagama za vreme Drugog svetskog rata svaki Božić uspele da Britaniji dostave jednu jelku.

157

Rusija - Iako je za vreme komunizma božićna jelka bila zabranjena, Rusi i danas imaju običaj da kite drvo. Za razliku od nas koji za Božić volimo dobro da se najedemo, oni poste sve do večere, kada se počaste hranom, koja se sastoji od poriluka, žitarica koje simbolizuju nadu i besmrtnost i od meda i makovih semenki koje osiguravaju sreću, uspeh i odmor. Malim Rusima poklone nosi Babuška, za koju legenda kaže kako je odbila da da prenoćište Trima mudracima, stoga i dan danas luta u potrazi za njima i bebom Isusom i ostavlja poklone u svakoj kući. Španija i Portugalija - Za ove dve zemlje, božićno razdoblje počinje već osmog decembra kada se slavi Bezgrešno začeće, stoga na taj datum kite božićnu jelku.

Svake godine, u Španiji se Božić slavi ispred velike gotičke katedrale u Sevilji, gde se odigrava ceremonija pod nazivom “ples šestorice”. Deca poklone dobijaju od Sveta tri kralja, stoga u svojim čizmicama na prozorima ostavljaju slamu i šargarepe za njihove umorne konje. Dana dvadest osmog decembra mladići pale šibice, a jedan od njih glumi gradonačelnika koji svojim građanima naređuje da na primer očiste ulicu. Ako pojedinac odbije, mora platiti “kaznu” na tradicionalnoj gozbi.

Venecuela - Božićne jelke u Venecueli su većinom veštačke, s obzirom na to da borovi i ne rastu baš u toj klimi. Vrlo religiozni ljudi u Venecueli ranu misu pohađaju svakodnevno od 18. do 24. decembra. U Karakasu je običaj da se na misu ode na skejtbordu ili rolerima, stoga mnogi zatvaraju svoje ceste za automobile do 8 ujutro. Na Badnjak deca zavežu dugački konopac za svoj nožni palac i obese konopac kroz prozor.

Na božićno jutro skejteri koji idu na misu povuku ih za palac. Deca veruju kako poklone donose Sveta tri kralja, stoga ostavljaju slamu za kamile pokraj svojih kreveta, a kada se probude umesto slame nađu poklone. Kao dokaz da su Sveta tri kralja stvarno bila u njihovoj sobi, osim poklona poslužiće i crna mrlja na njihovim obrašćićima koju je navodno ostavio jedan od kraljeva – etiopski kralj Baltazar.

Tajvan - S obzirom na to da je 25. decembra 1947. potpisan ustav Republike Kine, taj dan slavio se kao nacionalni praznik, zbog čega je neslužbeno bio slavljen i Božić. Praznik je ukinut 2001, ali Božić se nastavio slaviti i bez njega.

158

Praznična tradicija Svaka porodica ima svoju prazničnu tradiciju, pa tako i svaka država sveta drugačije proslavlja Novu godinu i Božić. Novogodišnji i Božićni praznici su pred nama i od zemlje do zemlje se razlikuju običaji kojima stanovnici proslavljaju ove srećne trenutke. Ovo je 20 neobičnih i romantičnih prazničnih običaja širom sveta.

Meksiko – Noć rotkvice - 23. decembra u gradu Oaksaki, porodice se okupljaju kako bi u rotkvicama izrezbarili mitske likove, a najbolji radovi se izlažu na gradskom trgu.

Belorusija – Petao odlučuje sudbinu - Ispred nogu neudatih devojaka se baca kukuruz, a zatim se pušta petao. Ona sa čije gomile životinja pojede će se sledeća udati.

Katalonija – Božićno deblo - Caga Tio je veseli komad stabla sa šeširom na glavi kog Katalonci noć uoči Božića hrane slatkišima. Na Božić ga zatim udaraju štapovima kako bi povratili slatkiše od njega. Češka – Bacanje cipela - Neudate devojke svoju šansu da se udaju iskušavaju bacanjem cipele preko ramena. Ako vrh cipele pokaže prema ulaznim vratima, na pragu je venčanje.

Finska – Izlivanje metala - Na Novu godinu, ljudi se sakupljaju kako bi u šerpama sa vodom izlivali različite odlivke od kalaja, a dobijeni oblici služe za predskazivanje budućnosti.

Grčka – Paljenje grana - U Tesaliji momci drže granu kedra, a devojke granu bele trešnje iznad vatre. Grana koja najbrže izgori će doneti sreću svom vlasniku, ali i skorašnje venčanje.

Grenland – Zasluženi odmor - Badnje veče je tradicionalno jedini dan kada muškarci Inuiti služe svoje supruge, ispunjavajući im sve želje. Ali to ne traje dugo, jer odmah na Božić one ponovo preuzimaju uloge domaćice u porodici.

Haiti – Cipela puna sena - Deca ispod božićne jelke stavljaju cipele pune sena, sa nadom da će Deda Mraz ukloniti cipele i umesto njih ostaviti poklone.

Austrija – Trešnjin cvet - Na dan Svete Barbare, 4. decembra, u času vode se stavlja grana trešnje, koja, ako procveta pre Božića, donosi sreću i bračnu radost.

159

Italija – Šareni donji veš - I muškarci i žene u Italiji tradicionalno nose šareni donji veš za Novu godinu kako bi prizvali sreću u predstojećoj godini.

Japan – Večera za dvoje u KFC-u - Božić u Japanu je veoma sličan Danu zaljubljenih. Parovi odlaze na romantičnu večeru u lanac restorana brze hrane KFC, a ova tradicija je toliko popularna da su rezervacije popunjene mesecima unapred.

Filipini – Lopta sira - Nakon Ponoćne mise, porodice se okupljaju na velikoj zabavi, poznatoj kao Noche buena. Najveći specijalitet je kesi de bola, odnosno lopta sira prekrivena voskom.

Poljska – Izvlačenje slamke - Tokom Wegilie, večere za Badnje veče, ispod stolnjaka se stavlja slamka koja simbolizuje Hristovo rođenje. Gosti se smenjuju u izvlačenju slamke i onaj ko izvuče zelenu će imati srećnu godinu pred sobom, dok žuta znači još jednu godinu samoće.

Portugalija – Duše preminulih za stolom - Tokom Cosode, tradicionalnog obroka na božićno jutro, postavlja se još jedno mesto za stolom kako bi duh preminulog mogao da se priključi gozbi. Švedska – Badem u pudingu- Onaj ko pronađe badem u Ris a la maltu (pudingu od pirinča), će se venčati u narednoj godini. Zato oni koji planiraju venčanje, sa velikom pažnjom biraju svoje posude ovog švedskog specijaliteta.

Ujedinjeno Kraljevstvo – Poljubac ispod imele - Simbol plodnosti kod Druida, poljubac ispod imele je u Engleskoj postao popularan u 18. veku, a njegova magija i dalje živi kada se dvoje nađu ispod ove biljke.

Ukrajina – Dobrota pauka - Kada su čuli tužnu priču jedne udovice kako nema para da ukrasi svoju jelku, pauci su ispleli prelepu mrežu oko njenog drveta. Danas se pauk sakriva u jelci za sreću.

Sjedinjene Američke Države – Krastavčići u jelci - U mnogim državama SADa se na božićnu jelku kače neobične dekoracije u vidu kiselih krastavčića. Veruje se da ova tradicija potiče iz Građanskog rata kada je redov John C. Lower, bojeći se gladi za Božić, neprijatelje koji su ga zarobili, zamolio za jedan krastavčić. On je verovao da mu je ovaj čin dobrote spasio život i otuda ljudi širom Amerike pokazuju poštovanje na ovakav način.

160

Venecuela – Vožnja rošulama - Porodice i prijatelji nedelju pred Božić proslavljaju odlazeći na Misu de Aguinialdo (jutarnju misu) na rošulama i rolerima.

Putevi su, naravno, zbog bezbednosti zatvoreni. Širom sveta – Poljubac u ponoć - Iako nije tačno otkriveno odakle tradicija ljubljena u ponoć za Novu godinu, neki veruju da potiče od starorimskog festivala Saturnalije. Kako god bilo, ovaj običaj, raširen svuda po svetu, je tradicija sa kojom se nikada neće prestati.

161

Vaskršnji običaji i tradicija

162

Vaskršnji običaji

“Običaj je kao čovekova druga narav”.

Marko Tulije Ciceron

Pred nama je najveći hrišćanski praznik Vaskrs. Posmatrajući naše stare narodne običaje i verovanja jasno je vidljiva simbioza čoveka i prirode.

Studioznom analizom obimne etnografske građe, pokazuje nam suštinu stare srpske religije, koju sačinjavaju pre svega animizam i magija, kult predaka, verovanja u razna demonska bića i tragovi poštovanja viših božanstava. Mnogi naši istraživači narodne religije Srba smatraju da se sva svodi na kult predaka. Narodni običaji se mogu smatrati pouzdanim izvorom za proučavanje srpske religije i vode nas nesumnjivo u duboku prošlost. Pored običaja pouzdani izvori za proučavanje religije su još verovanja, usmena tradicija, naše narodne umotvorine, zdravice, molitve, topografska i lična imena, pojedine reči i izrazi - odnosno njihova etimologija itd. Opšte je poznato, da se upravo prema mnogim običajima odvijao celokupni narodni život, skoro do druge polovine XX veka, u nekim krajevima i kasnije, iako nepisana pravila i norme, običaji su imali veliku snagu zakona. Kompromisom koji je vremenom izvršen između hrišćanske crkve, kroz hristijanizaciju i pravoslavlje i narodnih religioznih shvatanja, kao prepoznatljiv deo srpskog etničkog identiteta, sačuvano je bezbroj starih - arhaičnih prethrišćanskih običaja i verovanja, koji su se kasnije preneli na crkvene praznike tj. današnje svece.

Nakon Drugog svetskog rata mnogi narodni običaji se prenose na državne praznike, kao što je Prvi maj, 29. novembar, zatim proslave nekih značajnih datuma vezani za događaje iz NOB-a, 7. juli, 27. juli, koji se po inerciji prenose u dane kada su se nekad proslavljali verski praznici, npr. oko Spasovdana, Trojčindana, Petrovdana, Ivanjdana, Male Gospe itd. što će reći da je stara narodna religija, davno ponikla iz života i društva 163

u kome se i razvijala vekovima, nastavila svoj život i u klasnim društvima prilagođavajući se uslovima savremenog života i društveno-političkih i ideoloških uticaja, koji su ponekad prelazili prag tolerancije, tako da su se i vremenom izgubili njeni koreni i etno-psihološki momenti i izvori. Narodna religiozna svest razvijana tako u različitim istorijskim uslovima, uslovljena i stranim kulturnim uticajima, kao i razvojem samog srpskog društva u celini, postepeno je potisnula stare običaje, verovanje, smisao funkcije i značaj koje su nekad imali. Znanje kod našeg naroda o starim običajima, na žalost, vrlo je oskudno. Prolećni i letnji ciklus običaja: Vreme od Bogojavljenja (19. januar) do Velikog Časnog posta završava se Mesojeđe-Pokladi, u tom vremenu već se primećuju elementi proleća i za to se počinje sa određenim predradnjama, da se zima prebaci što pre iza sebe. Prolećni ciklus običaja obuhvata obrede od Vaskršnjeg posta (Veliki Časni post) sa više praznika, Đurđevdan, Jeremijevdan, Spasovdan i Duhove (Sv. Trojicu). Po narodnom verovanju vreme od Đurđevdana do Mitrovdana se računa kao letnje, a od Mitrovdana do Đurđevdana kao zimsko, ta dva godišnja perioda traju tačno po šest meseci, u društvenom životu se računalo po tim datumima, sklapali se razni ugovori i dogovori. Svi ovi običaji, što prate smenu godišnjih doba, popraćeni su raznim obrednim radnjama, igrama i pesmama sa namenom da se obezbedi zdravlje u porodici, blagostanje u ekonomskim dobrima, mir u zemlji itd. Kalendarski prolećni običaji i obredi nesumnjivo svedoče o vezanosti za seosku agrarnu privredu i život koji predstavlja sintezu viševekovnog čovekovog iskustva i raznih magijsko-apotropejskih obreda i radnji. U životu naroda su zauzimali značajno mesto, jer i samo prolećno buđenje i oživljavanje prirode budi želju u čoveku, da se preventivnim radnjama obezbede sigurni uslovi za opstanak zajednice, koreni znači vuku u daleku prošlost kada se godina delila na dve polovine, a u prošlosti ovo doba je bilo i početak kalendarske godine, što je i uslovilo pojavu niza običaja vezanih upravo za poljoprivredu, najviše za stočarstvo. O tome svedoče najbolje običaji oko Đurđevdana i Spasovdana koji su bili dobro poznati i drugim slovenskim narodima.

Običaji se dele prema podeli akademika Tihomira Đorđevića na socijalne, ekonomske, religiozne, pravne i medicinske. Jovan Erdeljanović ih deli na verske, društvene, pravne.

164

Borivoje Drobnjaković ih deli na društvene običaje uz poslove, stalne - godišnje, verske i pravne, krsnu slavu, vradžbine i praznoverice.

Obredi i običaji jesu odraz duhovne svesti naroda, traju po inerciji izvesno vreme, iako im se zaboravio pravi smisao i poreklo. Vaskrs je kalendarski pokretni praznik i najveći hrišćanski praznik kojem se raduje i staro i mlado. Primanjem hrišćanstva praznovanje Vaskrsa (Uskrsa) prevladali su većinom crkveni elementi kao uspomena na Hristovu smrt i njegovo vaskrsnuće. Međutim, etno-antropološkim istraživanjima narodnih običaja koji prethode Vaskrsu i sama proslava Vaskrsa nas vodi u još dalje vreme, gde se ističe kult prirode, njeno oživljavanje iz zimskog sna i Sunca koje u svom ponovnom rađanju dostiže kulminaciju. Naš narod veruje da traje zima do 7. aprila, Blagovesti. Dani u to doba se zovu još “babini kozlići”, i treba biti oprezan u mnogim poljoprivrednim radnjama. Takođe. dani pre Blagovesti, u narodu su poznati kao Vrbopuc, naznačeni su mnogim erotskim aluzijama, jer se smatralo, da se kako u bilju i prirodi, tako isto i u ljudima bude nagoni za rastenjem i oplodnjom, posebno je ovo vezano za žene. Prema hrišćanskom predanju na Blagovesti je Bogorodica dobila od anđela blagu vest da će roditi sina, Isusa Hrista Božjeg pomazanika i spasitelja sveta.

Vrbica je takođe pokretni praznik i pada na Lazarevu subotu, praznik, prvenstveno dece.

Nekada su đaci sa svojim učiteljima i sveštenikom (naročito je ovo zabeleženo u doba Kraljevine Jugoslavije) brali vrbove grančice i ostavljali u crkvi za sutrašnji praznik, Cveti. U nedelju, vernici su ih nosili kućama i kitili ikone i ogledala, kućni prag, ognjište, torove, voćnjake, pčelinjake i sl.

Prema crkvenom predanju Cveti su

uspomena na Hristov ulazak u Jerusalim. Prema narodnim običajima, u gotovo svim srpskim krajevima, na Cveti, obično devojke su brale cveće (ljubičica, zdravac, bosiljak, drenjak, i dr.) i umivale se njime uz mnoge obredne radnje i pesme (ovaj običaj branja cveća i umivanja se i danas zadržao). Cvećem su se takođe kitili kuća i ostali objekti.

Od Cveti počinje Velika ili Strasna nedelja, kao uvod u najveći događaj u hrišćanstvu, vaskrsenje (uskrsnuće) osnivača vere, Isusa Hrista. Od Velikog četvrtka počinju intenzivne pripreme, tada se boje i šaraju jaja.

Jaje u mitologiji mnogih naroda Starog i Novog Zaveta, oličava stvaralačku silu božanstva i prirode, početak svih početaka, simbol plodnosti, 165

preporoda, životne snage tj. kosmosa i vaskrsnuća. Bojenje i šaranje jaja je najvažniji običaj vezan za Vaskrs i srećom taj običaj se zadržao i preživio je najteži period opstanka za vreme komunističke vladavine (bivše FDJ – FNRJ - SFRJ). Ranije su jaja bojena prirodnim, biljnim bojama (broću, jehovini, jasenovini, lukovini i drugim biljkama, posebno se kupovalo varzilo, crvena boja od kore brazilskog drveta) i drugim materijama (mineralima) za koje se znalo da imaju odgovarajuću postojanu boju, a koje bi predstavljale: crvena boja- krv, život, radost, ljubav, žuta- sunce, zelena- prirodu, plava-nebo, braum, smeđa-zemlju. Danas se obično koriste industrijske boje i šare, malo kreativniji, koriste kombinaciju starih i novih tehnika. Za nas (etnologe – antropologe i druge istraživače prošlosti) od posebne važnosti je njihova etnološko - semiološka analiza, da se prodre u njihovo nematerijalno, duhovno značenje, simboliku oblika, boja, šara i da se sagleda njihova vrednost kao obrednih sudova i ritma života. Značenje simbola se može jedino saznati i protumačiti samo u sklopu dobrog poznavanja celine životnih uslova, zato je danas teško razrešiti nekadašnju simboliku mnogih motiva, poreklo i vreme nastanka, promene i značenje kroz koje su prolazili, kao i momenat kada gube svoj dublji smisao i postaju samo dekorativni, izložbeni predmeti, u najboljem slučaju u funkciji muzejskog eksponata, obzirom da znamo kakav je odnos prema kulturnom nasleđu. Koja su to tumačenja najčešćih simbola u našoj narodnoj tradiciji? Pupoljak ruže predstavlja tajnu ljubav, list hrasta - jakost, snagu, žir - zdravlje, karanfil - srećnu ljubav, krst - blagostanje posle muka. Oči i venac – sreću, zvezde radost, ljiljan - junaštvo, ocilo - trajnost, perjanica - čast. Proučavanje ornamentike, šara i ukrasa, veoma je zahtevan posao, jer jedna šara, ornament, može imati više značenja, u različitim periodima, bilo da se radi o florističkim, zoomorfnim, antropomorfnim ili geometrijskim oblicima i motivima, takođe i boje imaju svoje simbolično značenje, strane sveta se takođe obeležavaju određenim bojama, i nisu uvek iste kod svih naroda.

Prvom obojenom jajetu, tradicionalno se daje i sada posebna zaštitnička moć, zavisno od kraja do kraja, koristilo se u mnogim agrarnim magijsko-apotropejskim radnjama u etnomedicini i etnoveterini, prvenstveno radi zaštite od zlih sila i bolesti, danas je gotovo izobičajeno i nestalo. Jaje u narodnoj religiji Srba simbolizuje večni život, bojenje jaja predstavlja radost, trajanje, uskrsnuće iz mrtvih, šaranjem jaja iskazuju se 166

želje, ljubav i poštovanje. Jaje u narodnoj tradiciji, odnosno u narodnom verovanju i životu Srba, predstavljalo je i simbol obnavljanja prirode i života, isto kao što badnjak goreći na ognjištu daje posebnu čar badnjoj večeri i božićnoj noći, tako i Vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i one koji ga primaju. Posebna pažnja se posvećuje prvom crvenom obojenom jajetu, koje se u mnogim srpskim krajevima smatra čuvarom kuće (ognjišta) otud i naziv čuvarkuća. U prošlosti se čuvala i crvena boja, ljuska od jaja u cilju magijsko-apotropejske zaštite od zlih sila, nepogod, a sve u cilju opstanka zajednice, ljudi, stoke, letine, dakle slično se postupa kao i sa simbolima i obrednim rekvizitima (slamom, ostacima badnje večere, česnicom, zaoblicom, badnjakom i dr.) za vreme Božićnog praznovanja. Veliki petak predstavlja dan velike tuge i žalosti, jer je na taj dan u predvečerje, pre jevrejskog početka subote i Pashe, Isus Nazarećanin razapet na krst. Da bi se očuvala molitvena tišina i skrušenost na ovaj dan ne zvone ni crkvena zvona, zaustavlja se i plač dece, a nekada su se skidala i zvona (klepetuše) sa goveda, da bi se u što većem miru i strahopoštovanju ovaj dan proveo.

Vaskršnje jutro počinje ozbiljno i svečano, prvo se omrsi jajima (nakon časnog posta od sedam nedelja) a posle se prelazi na svečani ručak koji je u današnje vreme dosta bogat, za razliku od ranije. Otud i narodna izreka, da je Vaskrs do podne crven, a popodne zelen, što znači da se do podne jelo malo bolje (obilnije i svečanije) a popodne šta ima. Najveća radost za decu i odrasle je poznati običaj tucanja jajima, a najjače jaje se naziva tucak. Ritualnim lomljenjm jajeta želi se obezbediti zaštita, zdravlje, napredak, blagostanje i plodnost, u kući, letini i usevima, stoci i svim drugim poslovima, zato se za vreme ručka a i kasnije govori, “sve nam krslo (oživilo) i vaskrslo”. Uopšteno, ovo slavlje treba da prati veselo ponašanje i radost, kako bi cela godina bila takva, uz pozdrav “Hristos Vaskrs”, a odgovara se “Va istinu Vaskrs”, tako se nekada pozdravljalo sve do Spasova dana, koji iza Vaskrsa dolazi za četrdeset dana, i spada uvek u četvrtak, najsrćetniji dan, prema narodnom verovanju. U nekim krajevima u Srbiji (Šumadija, Vojvodina) mesi se i danas Vaskršnji kolač – (Buzdovan - vitica za Vaskrs - Uskrs) i peče jaje zajedno sa kolačem. Domaćin dok lomi uskršnji kolač, govori “sve nam krslo i vaskrslo”, tako se u mnogim krajevima, prvo i omrsilo ovim 167

kolačem. Treba naglasiti takođe, da se ovaj obredni vaskršnji kolač dugo zadržao u starim sarajevskim, srpskim, gradskim porodicama, koje su imale bolje ekonomske uslove za pripremanje i ukršavanje, pa se uz kolač poklanjao novac, odeća i druge dragocenosti, što je zavisilo naravno sve od društvenog statusa, ugleda, ekonomske moći porodice itd. Ima li možda zabeležena neka pesma u kojoj se pominje Vaskrs? U životu našeg pretka osnovno je bilo da se narodna pesma, javlja kao znak, kojim se u komunikaciji prenose određene informacije i poruke koje su morale odgovarati trenutku i karakteru vremena, prihvatljivom u svom okruženju, kao znak lokalne i etničke pripadnosti, odnosno prepoznatljivosti (melodija, napjev, kajda). Narodna pesma nastala davno pamtila se i prenosila isključivo usmenim putem, svojim improvizovanim i grlatim kajdama, sa kratkim i rečitim tekstom-stihom, od kraja do kraja, iz generacije u generaciju, prirodno i spontano, i tako sve do naših dana, jer su njima utkane najvažnije nacionalne misli i osećanja, sopstvenog prostora i kulturnog nasleđa. Jasno je da se ona vremenom i menjala, dodavale se i stvarale nove folklorne tvorevine, prilagođavale se ukusu i nameni vremena i prilika koje su imale više puta i presudan značaj. Mnogi naši, ali i strani istraživači našeg narodnog stvaralaštva tvrde da su najlepše pesme i nastajale u posebnim prilikama i istorijskim događajima, dakle u sudbonosnim i teškim momentima, kada su snažile i nadahnjivale šire narodne mase. Ilustrativno se može navesti da nema generacije koja nije proživela barem dva rata. U svakom slučaju, i bez uticaja društveno-političkih prilika, naš narod je posle teškog i napornog rada, a i za vreme rada, nastojao da osmisli i malo ulepša svoj život, u malobrojnim trenucima predaha, pored ognjišta, u polju, za vreme moba, sela i prela, svadbi i drugih svetkovina, kao što su krsna slava, Božić, Vaskrs i dr. To su bila uobičajena okupljanja uz razmenu informacija i jačanja tradicionalnih kulturnih obrazaca, i večito nadahnuće da se kroz kratak stih i posebnu melodiju izrazi, ljubav i čežnja, strepnja i tuga, želja i nada. I zaista, taj narodni-seljački element, žilav i otporan na mnoge nedaće, iskazao je veliku upornost i požrtvovanost u stvaranju boljih životnih uslova, u prvom redu, slobode.

Nema mnogo sačuvanih i zabeleženih pesama posvećenih samo Vaskrsu, verovatno zato što su većinom preovladali crkveni običaji, ali i što je Vaskrs pokretni praznik, od marta do maja, do Đurđevdana. Mladež koja se sastajala posle podne, odlazili su 168

pevajući negde izvan sela, pored izvora, zapisa, raskršća ili na nekom drugom pogodnom mestu, obično su se zabavljali uz ustaljene igre i pesme, za svaku priliku, (ljubavne, momačke, devojačke i sl.) uz pratnju pretežno narodnih instrumenata (frula, dvojnice, gusle, trube i pištaljke) načinjene od kore vrbe, leske ili jehovine „ Oj Vaskrsu jedan u godini, slaviću te makar u pećini“, „Evo dana evo Veligdana, sva su sela suncem obasjana”.

169

Važniji vakršnji običaji

“Ne vidim nikakvu utehu u tome što ću nadživeti prijatelja ”.

Charles Baudelaire

Teodorova subota - U subotu prve nedelje Časnog posta, pada praznik svetog Velikomučenika Teodora Tirona. Toga dana se u pravoslavnim domovima kuva žito kao za slavu. Tako se slavi uspomena na jedan događaj iz prvih vekova hrišćanstva.

Naime, u vreme rimskog cara Julijana Apostate 362. godine, kada je bilo gonjenje hrišćana kao u vreme Nerona, naredi ovaj car da se sve namirnice po carigradskim pijacama i radnjama popršću krvlju od žrtvenih životinja, kako bi se hrišćani oskrnavili i ne bi mogli da se pričeste. Međutim, sveti Teodor Tiron javi arhiepiskopu carigradskom Evdoksiju, da hrišćani Carigrada ne kupuju ništa od namirnica, nego da u svojim domovima, te nedelje kuvaju pšenično žito i mešaju sa medom, i to uzimaju umesto hrane. Hrišćani tako i urade, i dostojni se pričeste u nedelju Pravoslavlja. Kao uspomenu na taj događaj, u ovaj dan, domaćice kuvaju žito kao za slavu, i služe svoje ukućane i goste koji toga dana dođu u kuću.

Lazareva subota - Vrbica - Subota uoči praznika Cveti (koji uvek padaju u šestu nedelju Časnog posta) posvećena je uspomeni na vaskrsenje četvorodnevnog Lazara, i na ulazak Hristov u Jerusalim, gde su ga deca svečano dočekala i pozdravila.

Tada se u našim hramovima u popodnevnim časovima služi večernje bogosluženje, i u crkvu se unose mladi vrbovi lastari, tek ulistali. Pošto se vrba osveti, sveštenik narodu deli grančice, i zatim se vrši trokratni ophod oko hrama sa crkvenim barjacima, ripidama i čiracima. Narod obilazi oko hrama uz pevanje tropara Lazareve subote. Ovaj praznik je isključivo praznik dece. Za taj dan majke svečano obuku svoju decu, pa čak i 170

onu najmanju, od nekoliko meseci, donose svečano obučenu crkvi, kupuju im zvončiće vezane na trobojku i stavljaju oko vrata. Deca se raduju trče po porti i učestvuju u ophodu oko crkve. Mlade vrbove grančice se odnose kućama i stavljaju pored ikone i kandila. Sa ovim danom počinju veliki Vaskršnji praznici.

Velika nedelja - Ova nedelja se zove još i Strasna sedmica, u kojoj se slavi uspomena na izdaju, hvatanje (hapšenje) i stradanje Gospoda Isusa Hrista. Ove sedmice se u našim hramovima vrše posebna bogosluženja, i poželjno je da vernici u njima redovno učestvuju. U ovoj nedelji su najvažniji praznici - Veliki četvrtak i Veliki petak.

Na Veliki četvrtak služi se liturgija svetog Vasilija Velikog, i toga dana je Gospod ustanovio svetu tajnu pričešća, zato je dobro toga dana primiti pričešće. Na taj dan uveče, čitaju se dvanaest jevanđelja o stradanju Hristovom, i dok se čitaju jevanđelja narod u crkvi kleči.

Na Veliki petak - Kada se slavi uspomena na Hristovo raspeće, u našim hramovima, popodne iznosi se plaštanica (platno na kome je prikazano polaganje Hristovo u grob), koju vernici celivaju sve do Vaskrsa. Plaštanica se postavlja na posebno ukrašen sto (grob Hristov), ispred oltara. U nekim našim krajevima, običaj je da se vernici posle celivanja plaštanice, provlače ispod stola na koji je položena plaštanica. Po narodnom verovanju prilikom provlačenja, treba se pomoliti Bogu i pomisliti neku lepu želju, i ta želja će biti ispunjena. Ove nedelje crkva zapoveda najstroži post bez ribe i ulja. Na Veliki petak poželjno je ništa ne jesti.

Vaskrs - Vaskrs je najveći hrišćanski praznik. Toga dana je Gospod Isus Hristos vaskrsao iz mrtvih, pobedio smrt i svima ljudima od Adama i Eve do poslednjeg čoveka na zemlji darovao večni život. Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs. Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pak ne pre te ravnodnevnice. Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru. Za Vaskrs su, takođe, vezani lepi običaji u našem narodu. U celom hrišćanskom svetu, pa i kod nas Srba, za ovaj praznik je vezan običaj darivanja jajima.

Jaje je simbol obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak goreći na ognjištu daje 171

posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

Farbanje vaskršnjih jaja - Jedan od najlepših i najradosnijih srpskih običaja, koji se nije iskorenio, čak ni u gradovima, jeste farbanje jaja za Vaskrs. Vredna domaćica, po ustaljenoj tradiciji, vaskršnja jaja boji (farba) na Veliki petak, u dan kada se, inače, ništa drugo ne radi, već su sve naše misli upućene na strašni događaj Hristovog nevinog stradanja i poniženja od ljudi, na Golgoti i Jerusalimu. Kako se farbaju jaja? Domaćica se najpre prekrsti i pomoli Bogu, zatim u sud sa vodom, u kome će kuvati i farbati jaja, dodaje malo osvećene vodice - vaskršnje ili bogojavljenske. Na šporetu vri voda sa bojom (varzilom), domaćica u njega spušta jaja, pazeći da ravnomerno budu obojena, a deca obigravaju oko matere, i broje sveže ofarbana jaja, čiji broj raste svakoga časa. Prvo obojeno jaje, ostavlja se na stranu do idućeg Vaskrsa i zove "čuvarkuća". Pre farbanja jaja se mogu "šarati". Naime, sa rastopljenim voskom i perom za pisanje, ili nečim sličnim, na jaje se nanosi topljeni vosak. Najpre se pero zagreje na plamenu sveće, pa se onako vruće umače u vosak, a potom se voskom po jajetu piše i crta. Pošto vosak ne prima boju, posle, prilikom farbanja, na jajetu ostaju bele nacrtane figurice i slova. Na jajetu se obično piše X. V. i V. V. (Hristos Vaskrse i Vaistinu Vaskrse), crtaju krstići, cvetići i druge lepe figurice. U novije vreme, izrađuju se specijalne nalepnice od papira ili plastike i one se mogu lepiti na jaja. Simvolika farbanje jaja vrši se u spomen na događaj kada je sveta Marija Magdalena Mironosica (to je ona devojka, koja je sa Presvetom Bogorodicom, neprekidno bila uz Hrista u toku njegovog golgotskog stradanja, i kojoj se Hristos prvoj javio po vaskrsenju), putovala u Rim da propoveda Jevanđelje, i posetila cara Tiberija. Tada mu je, u znak pažnje, kao novogodišnji poklon, predala crveno jaje, i pozdravila ga rečima: "Hristos Vaskrse".

Crvena boja simvoliše Spasiteljevu, nevino prolivenu krv na Golgoti, ali je crvena boja istovremeno i boja vaskrsenja. Jer vaskrsenja nema bez stradanja i smrti. To je, dakle, prvenstveno boja hrišćana i crkve, bez obzira što su neki pojedinci i pokreti kroz istoriju pokušavali da ovu boju prisvoje i kompromituju.

Tucanje jajima - Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje 172

najjače. To predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo. Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama. U nekim našim krajevima, sačuvan je dirljiv običaj, da se farbana vaskršnja jaja nose na grobove preminulih predaka. To svedoči o narodnoj veri, da su svi ljudi pred Bogom živi, i da umrli naši preci treba da osete vaskršnju radost i slavlje.

Pobusani ponedeljak - Prvi ponedeljak posle Vaskrsa zove se Pobusani ponedeljak. Toga dana, po narodnom verovanju i običaju, treba pobusati grobove umrlih srodnika busenjem sa zelenom travom. U nekim krajevima, ovaj dan se obeležava kao i zadušnice. Naime, izlazi se na groblja, pale se sveće, uređuju grobovi i sveštenik vrši parastose i pomene za pokoj duša pokojnika. Taj dan se iznose farbana vasršnja jaja na grob, i dele se potom sirotinji. Dakle, Pobusani ponedeljak je dan posvećen mrtvima.

173

Narodna verovanja i običaji za pravoslavni Vaskrs

“Vera čovekova nije drugo nego otvaranje vrata duše i dopuštenje Bogu da uđe” Vladika Nikolaj Velimirović

Na Vaskrs pravoslavni hrišćani slave jednu od centralnih dogmi vere, Isusovo vaskrsnuće. Po hrišćanskom verovanju, to se desilo trećeg dana posle njegove smrti, uključujući i dan smrti: tj. prve nedelje posle Velikog petka. Vaskrs uvek pada u nedelju, međutim praznik traje duže, jer pripreme i obeležavanje Uskrsa počinju još u četvrtak večernjom liturgijom. Vaskrs je nastao od reči vaskrsnuti koja vuče korene iz staroslovenskog glagola koji je značio rasti i razvijati se. Prefiksom uz dobiven je praoblik od kojeg se razvio današnji glagol. Prema hrišćanskom verovanju, Hrist je osuđen u četvrtak, razapet na krstu u petak, a u nedelju je vaskrsnuo. Zato se u našem narodu praznuju Veliki petak, onda Velika subota koja prolazi u tišini crkve, da bi uveče usledilo Vaskršnje bdenje. Zbog značaja ovoga praznika, svaka nedelja u toku godine posvećena je Vaskrsu i svaka nedelja je mali Vaskrs. Vaskrs spada u pokretne praznike, i praznuje se posle jevrejske Pashe, u prvu nedelju posle punog meseca koji pada na sam dan prolećne ravnodnevnice, ili neposredno posle nje, nikada pre te ravnodnevnice.

Najranije može da padne 4. aprila, a najkasnije 8. maja po novom kalendaru. Na našim prostorima je Uskrs naziv za ovaj praznik kod rimokatolika, dok ga pravoslavni vernici nazivaju Vaskrs. Za Vaskrs su vezani lepi običaji u našem narodu, a u celom hrišćanskom svetu i kod Srba na ovaj praznik je rasprostranjen običaj darivanja jajima.

Jaje je simbol rađanja, odnosno obnavljanja prirode i života. I kao što badnjak na Badnje veče pred Božić goreći na ognjištu daje posebnu čar božićnoj noći, tako isto vaskršnje crveno jaje znači radost i za one koji ga daju i koji ga primaju.

174

Vaskršnje slavlje - Na stolu stoji ukrašena činija sa ofarbanim jajima. Domaćin prvi uzima jedno jaje, a za njim svi ukućani. Tad nastane veselje i takmičenje čije je jaje najjače. Ovaj običaj predstavlja veliku radost za decu. Prilikom tucanja izgovara se, takođe, "Hristos Vaskrse" i "Vaistinu Vaskrse". Na Vaskrs se prvo jede kuvano vaskršnje jaje, a onda ostalo jelo. Toga dana, ako gost dođe u kuću, prvo se dariva farbanim jajetom, pa se onda poslužuje ostalim ponudama.

Vaskrsenje - Vaskrsenje (ili uskrsnuće) predstavlja povratak mrtve osobe u život. Ovo učenje čini sastavni deo judeizma, hrišćanstva i islama. Može se tumačiti doslovno kao oživljavanje mrtvog tela i u prenesnom značenju, kao ustanak iz mrtvila, odnosno duhovni preporod. Hrišćanska vera podrazumeva vaskrsenje pojedinaca, kao i opšte vaskrsenje čovečanstva na sudnji dan. U delu srpskog naroda postoji običaj da se na Bele poklade uveče pale "baklje" načinjene od dugog štapa na čijem se vrhu pravi poveća lopta od smrekovog granja ili od kore breze ili trešnje koju potom upaljenu vrti oko sebe čovek dok se on nalazi u njenom centru. Takav običaj postoji u Sirinićkoj župi na Šar planini, taj običaj se zove "Pročka" a ta vatrena naprava se zove "kumbara".

175

Vaskrs u svetu - Od »lova na jaja« do puštanja zmajeva

“U prepirkama zaboravlja se istina.

Prepirku prekida onaj ko je pametniji”.

L. N. Tolstoj

Vaskrs se širom sveta proslavlja na najrazličitije načine - uz tradicionalnu trpezu i zanimljive običaje, od "lova na jaja" po baštama i svečanih povorki do puštanja zmajeva, polivanja vodom i vezivanja nogu vrbovim prućem, a sve u slavu zdravlja, snage i preporoda. U Francuskoj se na dan Vaskrsa, posle tradicionale mise i potrage za skrivenim jajima po bašti, porodica okuplja oko pečenog jagnjeta na prazničnoj trpezi, a za sutradan je obično predviđen porodični izlet, dok se na jugozapadu zemlje u Vaskršnji ponedeljak pravi džinovski omlet. Italijani ovaj praznik dočekuju uz "kolombu", kolač u obliku golubice koja je simbol dobrih vesti, a sličan zlatnožuti uskršnji kolač, koji se naziva "mona", peče se i u Španiji, ponegde i sa jajima koja se ređaju po površini pre pečenja. Španci tokom Svete nedelje, obučeni u belo, na ulicama izvode pozorišne predstave i organizuju svečane povorke koje pripremaju nekoliko meseci ranije. U Engleskoj, pak, na prazničnom stolu se umesto jagnjetine uglavnom služi šunka, dok su uskršnja jaja i tamo obavezan deo praznika, a tom prilikom se organizuju razne igre kako za decu, tako i za odrasle. Mali Englezi često idu od kuće do kuće tražeći slatkiše, kao što je to običaj i na Noć veštica. Takav običaj je naročito prisutan u Finskoj, gde deca na Uskrs, maskirana u starice ili veštice, kucaju na komšijska vrata i dobijaju bombone i čokolade. Tradicija "uskršnjih veštica", koja se naziva Virpominen, potiče iz drevne legende prema kojoj trolovi i veštice izlaze između Velikog petka i Vaskrsa. Ta se tradicija upražnjavala i u Švedskoj pre 100 godina, a u 176

skandinavskim zemljama se veruje i da na Vaskrs treba ustati rano jer se tada može videti kako sunce pleše. Žuta boja sunca je, inače, boja kojom se ukrašavaju jaja u Norveškoj, Švedskoj i Danskoj. Švajcarci uoči praznika ukrašavaju izvore i fontane, odajući počast vodi, koja je neophodna za život, a ovo je praznik obnovljenog života. U Poljskoj nailazimo na sličan simbol: i tamo je voda, kao simbol života, deo uskršnjih praznika, a na uskršnji ponedeljak prijatelji jedni druge polivaju vodom kako bi "sprali grehe", pa se zato taj dan i naziva Smigus Dingus, što znači "mokar ponedeljak". Poljaci jaja boje ili ukrašavaju lanenim vlaknima, dok se Rusi pridržavaju tradicionalnog kuvanja jaja zajedno sa ljuskom od crnog luka, koja je zaslužna za predivnu crvenosmeđu boju ovog prazničnog simbola. Rusi za uskršnjom trpezom uživaju u jagnjetini na maslacu ili pečenoj šunki, za desert jede se kulič - kolač od kiselog testa sa rumom i šafranom, a tu je i paška, "čizkejk" u obliku piramide. Vaskrs je možda jedini praznik koji su Rusi donekle obeležavali čak i tokom sovjetskih vremena, pa mnogi koji su rođeni u tom periodu, iako su odrasli u ateističkom okruženju, zahvaljujući dedama i babama znaju za sve običaje. I Grci Vaskrs dočekuju uz jaja i jagnjetinu, kao i "mageiricu" - supu za jagnjećom iznutricom , a svi za stolom se potom sa tri prsta "tucaju jajima", koja su uglavnom obojena u crveno - simbol Hristove krvi, uz nezaobilazno vino, muziku i ples. Tokom Svete nedelje, uoči Vaskrsa koji je u Grčkoj najveći verski praznik u godini, Grci kao i većina pravoslavaca poste i peku pletenice koje nazivaju "cureki" i koje se jedu u subotu u ponoć, a u crkvama se svakoga dana održavaju verske službe. U Nemačkoj, tradicionalna "uskršnja vatra" okuplja uveče roditelje i decu, kao simbol sunca, koji slavi proleće i kraj zimskog perioda. Nemci imaju još jedan običaj - to je Osterbaum, uskršnje drvo ili žbun ukrašen obojenim ljuskama od jaja, kao plodovima koji simbolizuju povratak toplote. Deca u toj zemlji pripremaju mala gnezda u koja, kako se veruje, zec donosi čokoladna jaja. I u Sjedinjenim Američkim Državama

zeka

donosi deci čokolade,

bombone

i

"mančmelou". Američki predsednik na Vaskršnji ponedeljak organizuje veliko "kotrljanje jaja" u bašti Bele kuće, a cilj je da se jaje najdalje otkotrlja, a da se pri tom ne razbije. Filipinci, međutim, praznik obeležavaju prilično krvavim ritualima, u kojima polunagi pokajnici bičuju sami sebe po leđima bambusovim štapovima, a mnogi 177

filipinski katolici se tokom nedelje pred Vaskrs, podvrgavaju nekoj vrsti smernih molitvi, verujući da se na taj način čiste, leče bolesti, pa čak i ispunjavaju želje. Umesto čokoladnih jaja, na kolumbijskom meniju za tradicionalnu uskršnju večeru nalaze se egzotičniji specijaliteti, kao što je meso iguane, kornjače ili kajmana. Kolumbijci satima putuju da bi proveli praznik sa familijom, a rođacima u velikim gradovima donose sastojke iz udaljenih provincija za praznični obrok koji zajedno pripremaju. Na Bermudama se na Veliki petak puštaju ručno izrađeni paprini zmajevi, kao simbol Hristovog uspeća, jede se torta od bakalara i toplo pecivo ukrašeno krstom. A u Češkoj Republici se Vaskršnji ponedeljak obeležava neobičnim običajem - dečaci vezuju devojčice oko nogu pletenicama od vrbinog pruća, što je simbol zdravlja, mladosti i snage, a ujedno pokazuje koliko je koja devojčica popularna - što više pletenica, to bolje!

178

Uskrs i običaji Lužičkih Srba

“Najveće srpske sinove majke su rađale pod Turcima” Sava Pavlović

Lužički Srbi, kao i većina hrišćana, Uskrs dočekuju sa mnoštvom ofarbanih jaja. Ali to je samo jedan u nizu običaja, među kojima ima i onih pomalo neobičnih. Tradicija se neguje i prenosi na mlađe generacije. Škole u Lužici (na nemačkom: Lausitz), pokrajini jugoistočno od Berlina, uoči Uskrsa više liče na radionice suvenira nego na obrazovne ustanove. Ovde, u delu Nemačke nastanjenom Lužičkim Srbima, farbanju jaja i drugim običajima posvećuje se dosta pažnje. Učenici poverene zadatke shvataju vrlo ozbiljno i potajno se nadaju da će upravo njihovo jaje biti najlepše.

Guščijim perom i voskom - Do te titule se naravno ne dolazi farbanjem jednostavnim industrijskim bojama i jeftinim nalepnicama sa motivima uskršnjeg zeca.

Tih dana učionice u Lužici mirišu na parafin i dim sveća, a učenici se uglavnom mogu zateći kako guščijim perom pažljivo na tvrdo kuvana jaja vrućim voskom oslikavaju razne motive: cveće i biljne ornamente. U Kulturnom centru Lužičkih Srba u mestu Šlajfe može se upisati kurs oslikavanja jaja na tradicionalan način. Deca u osnovnim školama ne moraju da uče ovaj zanat, jer se tradicija uči od malih nogu u krugu porodice. Lužički Srbi drže do svojih običaja i tradicije, a nema izuzetaka ni kada je Uskrs u pitanju. Na Veliki petak čitava porodica sedi za stolom i ukrašava jaja. Ona se nakon toga poklanjaju, uglavnom deci koja od svojih kumova dobijaju po tri jajeta, što simbolički označava Sveto Trojstvo, ili, kako objašnjava šefica Kulturnog centra, Birgit

179

Maruš, porodicu: oca, majku, dete. U uskršnje poklone za decu ubrajaju se i uskršnja pletenica, keks, odnosno neki slatkiš i nešto novca.

Običaji odolevaju duhu vremena - Vučiji zubi i uskršnja voda Iako su među najvažnijim običajima, uskršnja jaja nisu jedina uskršnja tradicija Lužičkih Srba. Zavisno od veroispovesti, ova najveća nemačka manjina njeguje i različite običaje. Katolički Lužički Srbi u Gornjoj Lužici na Uskrs organizuju uskršnje jahanje. Jahači u svečanim odorama jašu kroz gradove i objavljuju radosnu vest Isusovo vaskrsnuče. Ovaj običaj se kod protestantskih Lužičkih Srba u Donjoj Lužici u međuvremenu izgubio. Protestanti radije pevanjem objavljuju dolazak Uskrsa. Kod mnogih običaja je međutim danas teško otkriti verski element. Na primer kod kotrljanja jaja, odnosno svojevrsne trke jaja koja se puštaju niz neko uzvišenje ili kod pomalo nestalog običaja prema kojem na Uskrs ujutro devojke moraju na potok po vodu, a da pri tome ne smeju izgovoriti niti jednu reč, jer bi se time izgubilo posebno svojstvo "uskršnje vode". Mnoga uskršnja jaja izložena u Kulturnom centru nose ornament "vučijeg zuba". On služi za teranje svake vrste zla. Da li mladi umetnici veruju u posebna svojstva svojih uskršnjih jaja, nije toliko važno. "Najvažnije je da se svi dobro zabavljamo”.

180

Ostale oblasti sa tradicijom i obiÄ?ajima

181

NEGUJMO TRADICIJU I OBIČAJE!

“Samo nas nedaće života uče da cenimo dobar život”.

Gete

Srbi su narod s bogatom tradicijom i od najranijih vremena čuvaju svoje običaje. Zbog različitih istorijskih okolnosti, naš narod je bio izložen iskušenjima očuvanja tradicije, pa su brojni običaji nestali ili su, jednostavno, potisnuti. Naspram konzervativnih sredina koje čvrsto čuvaju običaje i verovanja, primetan je pokušaj obnavljanja običajnih rituala u savremeni život.

Pravim običajima čuvamo identitet! - Običaji su, od najranijih vremena, ispunjavali jednu od svojih važnih uloga, a to je čuvanje identiteta naroda. Srbi su narod sa bogatom tradicijom, koji se, zbog različitih istorijskih okolnosti suočavao sa velikim iskušenjima njenog očuvanja. Međutim, mnogi običaji Srba su tokom dugog vremenskog perioda bili izgubljeni ili potisnuti. Danas, u izmenjenim okolnostima, unutar srpskog entiteta, postoji sve veća težnja da se većina običaja obnovi i utka u kontekst savremenog života. Ali, da li znamo šta su običaji i tradicija, koliko su se sačuvali do danas u svom izvornom obliku i značenju i kako se poštuju?

Zanimljiva narodna verovanja - Koliko puta vam je „zvonilo“ desno uvo ili vas je zasvrbeo levi dlan? U našem narodu oduvek se verovalo da žiganje u nekom delu tela predskazuje događaje. Čmičak predviđa - U naseljima između dve Morave verovalo se da će dete kojem čmičak izađe na desnom oku dok mu je majka trudna, dobiti brata. U suprotnom, reč je o sestri.

182

Pol deteta - Žitelji mnogih krajeva bili su uvereni da žena nosi muško dete na desnoj strani, a žensko na levoj, ili da je dete koje se u majčinom stomaku pomeri nadesno muško, i obrnuto.

Ustati na levu nogu - Pazilo se i kojom će nogom čovek zakoračiti ujutro.

Tako je nastala izreka „ustati na levu nogu“. Položajnik na Božić u kuću ulazi desnom nogom, isto kao i mlada u svoj novi dom. U nastavku otkrijte još nekoliko narodnih verovanja, koja u pojedinim krajevima i danas imaju težinu:

1. Ako vam teme zaigra, to predskazuje dobitak.

2. Vratni pršljen kad zaigra, nepoznata osoba doneće vam poklon.

3. Grlo kad zaigra, dobićete lošu vest.

4. Čelo između očiju kad zaigra, ići ćete na put.

5. Desno uvo kad zaigra ili zazvoni, čućete dobru vest.

6. Desno oko kad zaigra, šta pomislite u tom trenutku, to će se i ostvariti.

7. Nos kad zaigra, doživećete neočekivano priznanje, a kad vas zasvrbi, naljutićete se na nekoga.

8. Obe usne kad zadrhte, s nekim ćete se ljubiti.

9. Desni dlan kad zasvrbi, uskoro ćete platiti nešto.

10. Desno koleno kad zaigra, povećaće vam se bogatstvo.

11. Desni taban kad zaigra, to znači žalost.

12. Desna peta kad zaigra, očekujte lepe vesti.

13. Levo uvo kad zaigra i zazvoni, čućete lošu vest.

14. Levo oko kad zaigra, dobićete loše vesti.

15. Pupak kad zaigra, uskoro ćete zaraditi dosta novca.

16. Stomak kad zaigra, dobićete poklon od nekog bogataša.

17. Grudi kad zaigraju, veliki posao ćete završiti.

18. Levi dlan kad zasvrbi, dobićete poklon ili novac.

19. Levo koleno kad zaigra, snaći će vas neka nevolja.

20. Levi taban kad zaigra, znači bogatstvo i zaradu.

21. Leva peta kad zaigra, dobićete kritike 183

OBIČAJI I SAHRANA KOD PRAVOSLAVNIH SRBA

“San je ono što se želi, a život je buđenje”.

Meša Selimović

Smrt je sastavni deo života, i po hrišćanskom verovanju, ona je prelazak iz ovozemaljskog, privremenog života u nebeski večni život. Prelazak u večni život nije nešto neprirodno. Smrću počinje put u večnost, ali kroz Vaskrsenje. Kad se dogodi smrtni slučaj, rodbina umrlog nađe se pred mnogim problemima. Osim razumljivog, emocionalnog šoka, stresa, pojavi se i mnoštvo nedoumica koje su tim veće ako je smrt nastupila naprasno. Zato će ovde biti reči samo o nekim opštim napomenama – na primer, što treba uraditi u skladu s hrišćanskom i narodnom tradicijom.O smrti naprije treba obavestiti rodbinu i najbliže prijatelje, a zatim će oni obaveštavati druge poznanike. Na taj način se vest veoma brzo širi među poznanicima.

Najbliži, po pravilu, odmah dolaze u kuću pokojnika kako bi se našli pri ruci porodici umrlog. Naročito posebno na selima, tada ljudi donose kafu, piće i namirnice jer se može dogoditi, posebno ako je smrt neočekivana, da toga nema dovoljno u kući. Ko je u mogućnosti, treba porodici odmah ponuditi i novac, kao pozajmicu ili bespovratnu pomoć, dok sahrana ne prođe. Smrt ne bira vreme i zato je prijateljska i porodična solidarnost veoma važna. Važno je zapamtiti da nadležnog sveštenika treba na vreme, odnosno što pre, obavestiti o danu, mestu i vremenu sahrane.

Crnina - odeća koju obično porodica i rodbina nosi. - Crna boja je znak žalosti i ona se oblači što pre, a obavezno se mora imati za sahranu. Crninu oblače najbliži srodnici (deca, snahe, unuci, braća, sestre). Crnina ne mora biti novokupljena, već se iz postojeće garderobe izdvoje odgovarajuće stvari.

184

Izjave saučešća - Bliski prijatelji, kolege s posla i oni koji su dosta vremena provodili s pokojnikom dolaze pre sahrane kući da porodici izjave saučešće. Ako neko ne može doći kući, kao i oni koji se ne ubrajaju u širi krug prijatelja, dolazi na sahranu i tu, pre početka opela, izjavljuju saučešće obitelji. Ako se neko nalazi izvan mesta stanovanja, ili je na putu, pa nije u stanju lično izjaviti saučešće, običaj je poslati telegram.

Porodica - Porodica treba biti u kapeli, pored kovčega s pokojnikom jedan sat pre početka opela. Porodica je u crnini i stoji s desne strane, posmatrano od ulaznih vrata kapele. Iznad glave pokojnika nalazi se stalak za sveće. Tu trebaju goreti sveće članova porodice. Oni koji dolaze, prići će svakom članu porodice izjaviti saučešće. Po pravoslavnom običaju, pokojniku se nosi samo sveća. Danas je uobičajeno da se donose i venci. To pravoslavna crkva ne propisuje, čak je protiv toga.

Obred sahranjivanja - Za obred sahranjivanja treba pripremiti koljivo (kuvana pšenica), bocu vina i bocu pomešanog vina i ulja. Po narodnom običaju koljivo se ne sprema u kući pokojnika, već izvan nje i nju sprema neka starija žena, odnosno žena koja nema nameru rađati decu. Sveštenik će doći u zakazano vreme održati opelo.

Negde se opelo vrši nad otvorenim, a negde nad zatvorenim kovčegom. Negde u crkvi, negde u dvorištu gde je pokojnik živeo, ali u novije vreme to obično biva u kapelama na groblju. Po završetku opela, sveštenik će pozvati sve prisutne na poslednje celivanje (opraštanje). Tom prilikom se može otvoriti kovčeg, ali i ne mora. U drugom slučaju celiva (ljubi) se krst koji se nalazi na kovčegu i mesto na kovčegu gde se nalazi glava pokojnika. Posljednje celivanje pokojnika naprije obave članovi porodice, a zatim svi prisutni na opelu. U gradovima se postupa shodno propisima koji vladaju na grobljima.

Sahranjivanje - Sahranjivanje se obavlja na za to određenim mestima grobljima. Na grobu, po pravilu, izvrši se mali pomen (molitva koju sveštenik obavlja) ponegde neko od najbližih prijatelja izgovori nekoliko prigodnih reči o pokojniku, a zatim se kovčeg spušta u grob. Običaj je da se tom prilikom prekrsti, baci pregršt zemlje u grob i kaže: "Laka mu zemlja!" U nekim krajevima čovek (obično bude mladić) koji je nosio u povorci krst (ide na početku povorke) prvi odmah ide sa groblja jer se veruje da je smrt ostala na groblju, a radost ponovno dolazi u dom pokojnikove obitelji.

185

Odlazak sa groblja - (mahom vredi za sela) - Negde se na samom grobu posluži piće i koljivo, a u većim gradovima to se radi pre izlaska s groblja. Običaj je da se svako posluži pripremljenim koljivom. To se radi za pokoj duše umrlog.

Dolazak kući - Kod Srba je običaj da se posle sahrane odlazi u kuću pokojnika.

Taj običaj se zadržao i do danas. Obitelj poziva sve prisutne da svrate kući, a pozivu se trebaju odazvati kumovi i najbliži prijatelji. Od ostalih - kako ko može. U kući se, po pravilu, sprema hrana i njom se trebaju poslužiti svi koji su došli. Ponegde se na čelu stola ostavlja prazan tanjur i jedno prazno mesto na koje niko ne seda. To je namenjeno pokojniku. Potrebno je naglasiti da Pravoslavna crkva ne propisuje i ne zahteva služenje hrane nakon sahrane i da je to običaj iz narodne tradicije. U svakom slučaju, treba izbegavati preterivanje i napijanje.

Izlasci na groblje posle sahrane - Sutradan po sahrani, na groblje odlazi najbliža pokojnikova obitelj. Tada se ne nosi ništa od hrane, nego se samo pale sveće i kandilo te se malo uredi grob. U nekim krajevima se na grob izlazi svaki dan do četrdeset dana. To rade najbliži članovi obitelji. Četrdeset dana - Na četrdeseti dan od smrti pokojnika daje se parastos ili pomen koji se obavlja u crkvi ili na grobu pokojnika.Tada na groblje izlaze članovi obitelji i prijatelji koji su bili na sahrani. Oni koji nisu mogli doći na sahranu trebali bi doći na četrdeset dana.

Parastos - Parastos se održava u četrdeseti dan ili u prvu subotu pred četrdeset dana. Nije u redu držati pomen ni jedan dan kasnije. Za pomen se poziva sveštenik, sprema vino i koljivo kao za sahranu, i kupuje 40 svećica koje će prisutni držati upaljene u rukama za vreme parastosa. Ako ima više prisutnih, kupiće se više svećica.

Za 40 dana ne sprema se pomešano vino i ulje. Narodni običaj je da se male količine hrane i pića iznose na groblje. To trebaju biti simbolične količine. Poznato je da se u mnogim krajevima na grobovima priređuju gozbe, ali to nije pravoslavni običaj. Posle pomena mogu se pozvati prisutni da dođu bivšoj pokojnikovoj kući, ali se pozivu odazivaju kumovi i najintimniji prijatelji. Ako se pomen održava u hramu, sve se priprema kao i za pomen na grobu. Osim koljiva, u hramu se još može poslužiti i po čaša alkoholnog pića. Hrana se ne unosi u hram. Kad je u pitanju spremanje hrane, 186

potrebno je naglasiti da jela, ako se već spremaju u vreme mrsa, moraju biti mrsna, a u vreme posta - posna. To se odnosi na hranu koja se priprema za sahranu i parastose.

Godišnjica - Godišnjica ili godišnji parastos daje se godinu dana posle smrti ili u subotu koja pada prije godišnjice. Do tada treba podići grobno obeležje ili spomenik.

Na godišnjicu se pozivaju sveštenik, rodbina i prijatelji. Tad se također spremaju koljivo i vino, a sveštenik će održati parastos. Običaj je ponegde da se i tada iznosi hrana na groblje ili se sprema ručak kod kuće. Protekle godine od dana smrti završava se ciklus pojedinačnih smrtnih obreda. Kasnije se pokojniku daju samo opšta podušja, odnosno zadušnice. Potrebno je napomenuti da se u mnogim krajevima daje i polugodišnjica, odnosno šestomesečni parastos. To je u narodnom običaju, a crkva ga ne propisuje.

Normalno, sveštenik će izaći i na šestomesečni pomen ako ga obitelj pozove. Običaji se primenjuju tamo gde su izvodljivi, mnogo ovisi i od materijalnog stanja obitelji ožalošćenih. Crkva je u tom pogledu zauzela stav da su prilikom pogreba molitva i crkveni obred neizostavni, a narodni običaji se primenjuju tamo gde su mogući.

Kremiranje i doniranje organa - Kremiranje nije hrišćanski običaj i pravoslavna crkva ga ne odobrava.Odobrava se u iznimnim slučajevima nenamernog spaljivanja. U slučaju doniranja organa, crkva prihvaća darivanje organa ukoliko oni pomažu poboljšanju zdravlja i sprečavanju bolesti. Poklanjanje čitavog tela za eksperimente i istraživanja , kao i svaka druga zloupotreba nije u skladu s tradicijom i crkva je ne odobrava. Volja onoga koji samovoljno daje organe je neprikosnovena.

187

Prosidbe širom sveta

“Sve stvari na svetu imaju svoju svrhu, svaka bolest ima biljku koja je leči, i svaki čovek ima svoj poziv”. Žalosni Golub

Klasična prosidba u krugu porodice i najbližih prijatelja danas kao da pada u zaborav. Sve je više neobičnih i maštovitih prosidbi. Danas kreativni i romantični mladići na spektakularne načine prose svoje devojke. Neki su tako prosili svoje devojke javno, u TV emisijama, na utakmicama, u balonima. Nedavno je Dženi Tomas, voditeljku vremenske prognoze na američkoj TV stanici, na sasvim neobičan način zaprosio njen dečko Erik Rajt. Erik je bio sakriven u kupatilu sve dok mu producenti nisu rekli kada je pravo vreme da izađe. Vidno iznenađena voditeljka pristala je da se uda za njega, a potom se na Twitter profilu zahvalila kolegama i gledaocima na čestitkama. Amerikanac Met Stil je na potpuno originalan način zaprosio svoju devojku.

Naime, on je vlastitim kratkim filmom zaprosio devojku u bioskopu. U dogovoru sa kinematografom pušten je film u trenutku kada je njegova devojka bila u bioskopu. Met je poslao druga da povede njegovu devojku u bioskop na „Brzi i žestoki 5“. Pre filma među najavama za nadolazeće hitove, našao se Metov kratki film za devojku. U filmu Met moli Džininog oca za ruku njegove kćerke, a zatim automobilom juri do bioskopa.

Met dolazi u bioskop tačno kada se njegov film završava, nakon čega je kleknuo pred svoju izabranicu i zaprosio je. Devojka nije mogla zadržati suze od sreće. Ovaj video pogledalo je desetine miliona ljudi na Youtube-u. Mark Rouz iz Ohaja zaprosio je svoju devojku na specifičan način, poruka je osvanula kao reklama na autobusu. Dok je Lora zajedno sa Markom ručala u restoranu Kanton naišao je autobus gradskog prevoza na 188

kojem se nalazila reklama s rečima: „Lora, hoćeš li se udati za mene i učiniti me najsrećnijim čovekom na svetu?“ Rouz je za ovu reklamu platio 300 dolara, a autobus se pojavio u dogovoreno vreme. Još jedana neobična prosidba jeste Džastina Lebrona.

Džastin i njegova devojka upoznali su se preko sajta za upoznavanje i tako je otpočela njihova ljubavna priča. Rešio je da svoju dragu zaprosi pomoću igrice „Monopol“. Kada je njegova devojka izvukla kartu za šansu na njoj je pisalo „Hoćeš li da se udaš za mene?“ Bila je zbunjena i iznenađena, ali je Džastin u tom trenutku kleknuo i zamolio je da se uda za njega. Prsten za veridbu bio je sakriven u jednoj pregradi igrice. Mnogi naši ljudi sa javne scene na originalan način zaprosili su svoje izabranice. Tako je Srđan Predojević zaprosio svoju devojku u avionu, Slobodan- Boba Živojinović ubacio je prsten u čašu šampanjca. Kako vama izgledaju ovi kreativni načini prosidbe? Da li biste i vi voleli da vas dečko na originalan način zaprosi?

189

Šta su Mladenci - Običaji i tradicija

“Svi smo mi u blatu života samo što neki od nas gledaju u zvezde”.

Oskar Vajld

Postoje mnogi običaji u Srbiji koji se poštuju na svadbama i ako spadate u grupu ljudi koji vole tradiciju onda ćete se sigurno opredeliti za neki od njih. Ako obeležavate Mladence, nemojte da dozvolite da vaše slavlje izgubi osobenost. Slavite svoj novi način života onako kako samo vi znate! Ne dopustite nikome da vam bira goste, meni ili stolnjake. To je jedna od lepota braka! Uživajte u svakoj kašičici meda koju vam brak nudi, bar dok možete! Srećni mladenci! Mladence slave supružnici u prvoj godini braka, oni koji su se venčali posle 22. marta prethodne godine. Na taj dan mladi tek venčani u svoj dom primaju goste, koji im donose poklone i na taj način pomažu na početku njihovog braka i života. Mlade domaćice dočekuju goste i pokazuju svoje umeće i spretnost.

U slavu hrabrih hrišćana - Mladenci su posvećeni uspomeni na stradanje Svetih četrdeset vojnika jednog puka u gradu Sevastiji, koji su 320. godine, za vreme cara Likinija, prešli u hrišćanstvo, uprkos izričitoj carevoj zabrani. Svi su bili vojnici u rimskoj vojsci i verovali su u Isusa Hrista. Zbog svoje vere, ovi hrabri hrišćani su najpre bičevani, a zatim i bačeni u tamnicu. Ubrzo su izvedeni pred vojni sud. Pogubljeni su bacanjem u jezero nadomak grada. Praznik je u crkvenom kalendaru obeležen crnim slovom u spomen na njih. Dan kada se crkva priseća četrdesetorice Svetih mučenika sevastijskih, u narodu je poznat pod nazivom Mladenci. Na ovaj dan se proslavljaju mladenci jer su stradalnici bili mladići. Dvadeset drugi mart je posvećen njima i zbog venaca kojima su mučenici ovenčani ljubavlju Hristovom. I na venčanjima u crkvi, na 190

glave mladenaca se stavljaju venci, koji imaju trostruku simboliku: carski venci - svaki čovek je car u svom malom carstvu u svojoj kući, mučenički venci - jer u braku treba podnositi žrtve i venci besmrtne slave - u Hristovom carstvu. Ovim se ukazuje na to da supružnici treba jedno drugom da budu verni, kao što su sevastijski mladenci bili verni Hristu i da tu vernost i ljubav nikakvo iskušenje ne može i ne sme da savlada.

Stari običaji - Mladenci su praznik koji obiluje brojnim običajima. Na ovaj dan žene ustaju rano i mese četrdeset kolačića, koji se nazivaju mladenčići i koji simbolizuju dug, srećan i sladak život. Peku ih, premazuju medom, nude decu i sve koji pre podne dolaze u kuću. Kolačići mogu biti kružnog oblika, ali i u obliku noža, makaza, sablje, ovce, pileta. Stariji tvrde da pre Mladenaca nije dobro jesti ništa što je izniklo posle nove godine. Na Mladence je dobro jesti med, kuvanu koprivu i zelje da bi se očistila krv. Posećivanje mladenaca uz obavezno nošenje poklona običaj je modernih dana koji je nastao u gradu, ali ga je selo veoma brzo prihvatilo. Uz pravilo reciprociteta - „oni su bili kod nas, moramo i mi kod njih" - materijalni pokloni su potpuno zamenili sve druge i lepše strane običaja. Smatra se da na Mladence moraju doći svi koji su bili na svadbenom veselju. Čak i oni koji su bili pozvani na svadbu, a nisu joj prisustvovali, obavezni su da dođu na Mladence. Međutim, u praksi je to drugačije. Bračnom paru koji slavi Mladence u goste uglavnom dolazi najuža porodica i prijatelji.

Moderni običaji - Iako se po tradiciji ovaj praznik slavi u kući mladenaca, nije neobično da mladenci ili njihovi roditelji zakupe salu u restoranu. Ranije je to bilo nezamislivo, ali mnogi novi običaji slede primer svadbenih ceremonija i održavaju se u iznajmljenim prostorima. Nov način praznovanja zahteva nova pravila, kojima se moraju prilagoditi i mladenci i gosti. Dok je ranije defile gostiju kroz stan ili kuću mladenaca mogao trajati praktično ceo dan, i za goste, osim pristojnosti i domaćeg vaspitanja, nije bilo nikakvih vremenskih ograničenja, u restoranima vreme zakupa je uvek precizirano i ograničeno. To zahteva od gostiju da dođu u predviđeno vreme, a mladencima nameće obavezu da goste unapred obaveste o vremenu i mestu održavanja slavlja. Nekad nije bilo potrebno obaveštavati poznanike i prijatelje o tome gde ćete biti u vreme Mladenaca, jer se to jednostavno znalo. Danas to u većini slučajeva izgleda drugačije i zato su mladenci prinuđeni da šalju pozivnice kao za svadbu, što daje sasvim 191

novu dimenziju običaju. Nekadašnje posluženje pretvara se u gozbu ili, još češće, u običan kafanski jelovnik (sir, kajmak, pršuta, proja, čorba, pečenje, salata).

192

Trudnoća i tradicija - Neobični običaji širom sveta!

“Na svetu postoji samo jedno lepo dete i svaka ga majka ima”.

Kineska poslovica

Kada je trudnoća u pitanju, nije neobično videti ljude kako prave krugove po stomaku, plešu na mesečini i jedu različitu hranu koja bi trebalo da utiče na budućnost deteta.

1. U Kini je tradicija da muž svoju trudnu ženu nosi preko vrućeg ugljena kako bi porođaj bio uspešan.

2. Prema starom ruskom praznoverju, partneri su jedan drugom govorili imena svojih bivših ljubavnika kako bi porođaj bio laganiji. Ova tradicija je polako izbledela kada su ljudi shvatili da razgovor o bivšim ljubavima nije najbolji način da se budući roditelji povežu.

3. Meksikanci veruju da će žena koja u trudnoći želi jagode, ali ih ne jede, roditi dete koje će imati znak na koži u obliku jagode.

4. U Mongoliji žene se ne dodiruju kada su trudne, jer se veruje da je moguće promeniti pol deteta ako se dve žene dotaknu.

5. U nekim plemenima u Keniji seks je zabranjen tokom trudnoće, jer se veruje da će se tako roditi dete sa deformacijama.

6. Na Jamajci veruju da će dete imati svetliji ten ako majka u trudnoći pije puno mleka.

7. Trudne Kineskinje ne smeju da tračare, glasno se smeju ili odlaze na pogrebe, jer se to smatra lošom srećom.

193

8. U Maharashtri, u Indiji, očevi bacaju svoju decu sa 15 m visoke kuće kako bi im osigurali dobro zdravlje i blagostanje u životu.

9. Nakon rođenja deteta očevi u Škotskoj obavezno piju kako bi proslavili rođenje.

10. U Portugalu se psi i mačke drže dalje od trudnica kako ne bi rodile dlakavo dete.

Molitvom do muškog potomstva - Izostanak muškog potomstva je za roditelje tradicionalnih shvatanja predstavljao izvor brige i nezadovoljstva. Dečaci su nastavljali lozu i preuzimali brigu o imanju, dok je devojčice trebalo više čuvati, zaraditi za njihovu svadbu, i na kraju ih zauvek predati drugoj porodici. Zbog toga se preduzimao niz mera u cilju dobijanja muške dece. Najviše se uzdalo u molitve, koje su se izgovarale tokom prvih četrdeset dana trudnoće - jer se, kako se verovalo, tada određuje pol deteta. Postojale su i molitve koje su se izgovarale kraj kreveta, neposredno pre seksualnog čina. Zanimljivo je i verovanje da je za začeće sina neophodno da žena prva dostigne vrhunac tokom odnosa. Od narodnih recepata, najjača je bila moć pepela pupčane vrpce nekog muškog deteta, od koje se spravljao napitak koji je trudnica pila.

Mada u savremeno doba jevrejski roditelji smatraju zastarelim mnoge koncepte i verovanja iz prošlosti u vezi sa trudnoćom, ona su još sačuvana u Tori, jevrejskim zakonima, kao i u kolektivnom sećanju, a često se i danas simbolično praktikuju, kao znak poštovanja prema religiji predaka.

Amajlije sa Božjim imenom - Čin začeća se smatra činom božje kreacije, ali se za rast i razvoj fetusa smatraju odgovornim i budući roditelji. Bog je «partner» roditelja u trudnoći. On stvara detetovu dušu, nadgleda trudnoću i predodređuje njen ishod. Žene preduzimaju brojne mere opreza kako bi sprečile pobačaj i budućoj bebi omogućile bezbedan razvoj i dolazak na svet. One se okreću tradicionalnim metodama - molitvi, činjenju dobročinstava, košer hrani (upotreba namirnica se zasniva na starozavetnim propisima i nizu strogih, kanonizovanih zabrana), ali i narodnim lekovima - magijskim napicima, amajlijama, bajanjima. Uobičajene su amajlije sa ispisanim Božjim imenom, imenima anđela ili prigodnim molitvenim tekstovima. Oko vrata se nose osvećeni novčići, a na prstu i «zaštitni kamenovi» - kalcedonit ili rubin.

194

Zaštitni pojas za buduću mamu - Mnoge trudnice su vezivale i zaštitni pojas oko stomaka. U ranijim vremenima, pojas je bio od svile, a u 18. i 19. veku - svila je zamenjena kitovim kostima i kožom. Pojas nije imao samo praktičnu, već i magijsku funkciju. Njegova dužina je bila merena pomoću obima rabinovog groba, ili je uplitan od traka u pet različitih boja, prilikom čega su izgovarana imena pet demona. Mogao je da bude ukrašen amajlijama, ali i katancima, koji su simbolički štitili fetus od zlih očiju.

Otac deteta takođe tokom trudnoće izgovara molitve. Postoji izreka da je trudnoća jedini period kada otac može da uživa u svom detetu. Po rođenju, dete se zaljubljuje u majku, baka preuzima domaćinstvo, a na oca svi zaboravljaju do sledeće trudnoće!

Jevrejska babica - Kada dođe vreme porođaju, na scenu stupa jevrejska babica (bubbeh, na jidišu - baka), koja po tradiciji pruža i emocionalnu podršku, i fizičku pomoć, i duhovno vođstvo kroz čin porođaja. Jevrejska zajednica je vodila računa da svaka, pa i najsiromašnija jevrejska žena ima na porođaju kraj sebe babicu. Porodilja je obično postavljana u čučeći položaj, a babica joj je pružala oslonac svojim telom. Kao mudra i iskusna žena, babica je znala mnoge trikove koji olakšavaju porođaj - kako da nanese ulje da bi dete lakše prošlo kroz porođajni kanal, gde da pritisne kako ne bi došlo do cepanja tkiva kod porodilje i kako da spreči obmotavanje pupčane vrpce oko bebinog vrata. Po rođenju, babica je imala zadatak da ženskom detetu probuši uši i provuče crveni konac, ili da crvenu traku veže oko bebine ruke.

Svetovno i versko ime - Sa rođenjem deteta se ne završavaju obaveze jevrejskih roditelja prema svojoj veri i tradiciji. Oni bi trebalo da detetu daju i sekularno (svetovno) i hebrejsko ime (versko), koje će biti korišćeno tokom obreda u sinagogi.

Tek nakon rođenja deteta, organizuje se okupljanje prijatelja i rodbine, jer se smatra opasnim da se unapred organizuje ovaj ritual, budući da tako može da se privuče pažnja zlih duhova. Skup se organizuje prvog Sabata po detetovom rođenju (petak uveče), i tada se izgovaraju molitve u bebinom prisustvu, kako bi ona mogla da čuje poruke Tore.

Tom prilikom se donose sitni pokloni, koji teraju zle duhove. Za roditelje dečaka, sledeći korak jeste obrezivanje, četiri hiljade godina star jevrejski ritual, koji se izvodi osmog dana dečakovog života, u kući ili u sinagogi. Čovek specijalno obučen za

195

obrezivanje - mohel, vrši ovaj ritual pre zalaska sunca, a za to vreme dete pridržava deda po muškoj liniji, kome se tako ukazuje najveća čast.

196

DEČAK ILI DEVOJČICA - Narodno verovanje o znakovima koji otkrivaju da li će beba biti muško ili žensko

“Malo iskrenosti je opasna stvar, a mnogo je apsolutno fatalno”!

Oskar Vajld

Danas je veoma jednostavno saznati pol deteta već u petom mesecu trudnoće. Međutim, mnogi roditelji su radoznali i želeli bi odmah da saznaju da li je njihovo dete dečak ili devojčica. Ranije, dok medicina nije bila napredna kao danas, pol deteta se mogao samo pretpostaviti. Tada su se razvila mnoga narodna verovanja kojima se “otkrivalo” da li je beba muško ili žensko. Pogledajte šta kaže vekovima staro iskustvo: Biće dečak Ako je ženin stomak uzak i stoji napred “kao krastavac”.

Ako se kod buduće majke više ističe desni bok.

Ako su bradavice buduće mame svetle.

Ako trudnica iskoračuje desnom nogom.

Ako se žena tokom trudnoće prolepša, “procveta”.

Ako se budućoj mami jede masno i kiselo.

Mami su se na stomaku pojavile dlačice.

Ako je trudnici sve vreme sparno i zagušljivo.

197

Biće devojčica Ako je ženin stomak širok, vidi se i sleđa.

Ako se kod buduće majke više ističe levi bok.

Ako su bradavice mame tamne.

Ako trudnica iskoračuje levom nogom.

Ako žena tokom trudnoće poružni i ospe se pigmentnim mrljama.

Ako tokom trudnoće buduću majku muči jutarnja mučnina.

Ako se budućoj mami jede slatko.

Koža potamnela kao posle sunčanja (iako su zimski meseci).

Ako je trudnici sve vreme hladno, a trudnoća je tek na početku Određivanje pola prema prstenu - Pored ovih znakova u toku trudnoće, postoje i mnoga verovanja koja, navodno, mogu otkriti kog pola će biti dete dok još nije ni začeto. Jedno od tih verovanja je i određivanje pola deteta prema prstenu. Žena drži prsten privezan za dugačak konac iznad levog dlana, ukoliko se prsten kreće levo-desno, biće dečak, a ukoliko se vrti u krug u pitanju je devojčica.

Određivanje pola uz pomoć varjače i sekire - U neki slovenskim zemljama običaj je i da posle svadbe roditelji sakriju varjaču i sekiru, a mladenci ih traže. Ako su ujutru mladenci našli sekiru, dobiće dečaka, a ako su našli varjaču, dobiće devojčicu. Da ova verovanja ne postoje samo u našem podneblju, govori i japanska narodna mudrost koja za određivanje pola koristi brojke. Godine majke treba podeliti sa tri, a godine oca sa četiri. Ako veći ostatak bude kod oca dobićete dečaka, a ukoliko je veći kod majke, devojčicu.

198

Neverovatni običaji nakon rođenja bebe

„Sa ciljem pred očima i najsporiji napreduju brže nego oni najbrži bez cilja”.

Lesing

Ako su vam neki naši običaji u vezi sa rođenjem deteta čudni, pogledajte šta se radi širom sveta: u Egiptu bebe stavljaju u sito, u Nigeriji ih posole, a daju im i po 20 imena! U Japanu je običaj da se deo pupčane vrpce deteta čuva u drvenoj kutiji.

Obično se pored vrpce nalazi i figurica deteta koje spava u kimonu. Medicinsko osoblje japanskih bolnica pakuje pupčane vrpce u kutijice i predaje ih majkama pred napuštanje bolnice. Cilj ove neobične tradicije je da se osigura pozitivan odnos između bebe i majke. Bebe rođene u Danskoj i Švedskoj čeliče se od malena. Tamo je, naime, sasvim normalno da izvedete bebu u šetnju po ledenom vetru. Veruje se da hladan vazduh podstiče apetit beba, kao i bolji san. U Finskoj već 75 godina mame uz bebu iz porodilišta dobijaju i kutiju punu odeće, kozmetike i medicinskih sredstava koje odlično dođu u prvo vreme, a u kutiji beba može i da spava. U početku su tu jednokratnu pomoć države dobijale samo siromašne porodice, ali je ubrzo preraslo u jedan lep običaj dostupan svima. Ova bebi-kutija postala je simbol jednakih šansi u Finskoj koje svaka beba ima, jer bez obzira na njihovo poreklo, sve "odrastaju" iz istih kutija. U modernom Egiptu se očuvao jedan čudan stari običaj. Kako bi se što ranije navikle na sve promene i turbulencije koje ih u životu očekuju, bebe se stavljaju u sito koje se zatim trese.

Nakon toga, mama spušta novorođenče na ćebe na podu, a na grudi mu se stavlja nož, koji treba da otera zle duhove. Za to vreme, gosti i članovi porodice oko bebe na ćebe stavljaju poklone i nakit. Mama zatim preskače dete sedam puta, jer sedam je magijski broj u Egiptu. Tako se, na primer, tek sedam dana nakon rođenja bebe objavljuje da je u 199

kući novorođenče. Kada bebi izraste prvi zub u Jermeniji, sledi ritual nazvan - agra hadig. Beba se stavlja na pod, a oko nje u krugu se raspoređuju simbolični predmeti: knjige, lopta, stetoskop, četka za kosu. Na taj način roditelji žele da predvide čime će se dete baviti kad odraste. U Kini, kada beba napuni mesec dana, pravi se porodična proslava, gde gosti donose poklone bebi, a roditelji deteta ih daruju jajima obojenim u crvenu boju, kao simbol srećnog života. Na Jamajci posteljica i pupčana vrpca se "sahranjuju" na određenom mestu i tu se sadi drvo. Drvo služi da pokaže detetu šta znače odgovornosti u životu, jer se dete stara o njemu. Na Baliju, deci se dok ne navrše sedam meseci, ne dozvoljava da kroče na tlo ili sede na podu, jer se smatraju božanskim bićima koja su sišla iz raja i tek kad dostignu tu određenu starost mogu da stupe na tlo, što simbolizuje njihov definitivni prelazak u ljudski život. U Trinidadu i Tobagu kada gosti dolaze u posetu bebi, obično joj stavljaju novac u ruke, kako bi prizvali napredak i blagosiljali novorođenče. Drugi običaj u ovoj zemlji se odnosi na zabranu primanja gostiju nakon šest sati popodne, jer se veruje da će večernja rosa koju donose razboleti bebu. U Nigeriji devojčica koja je napunila sedam dana i dečak koji je star devet dana se blagosiljaju određenim namirnicama. Tako se bebi daje voda - da ne bi imala neprijatelje, palmino ulje - da sve u životu ide glatko, jedna vrsta oraha - za dug život, so i biber - kako bi joj život bio "začinjen" uzbuđenjima i avanturama. Takođe u Nigeriji može lako da se desi da dete ima i po 20 imena, zbog neobične tradicije dodeljivanja. Osim imena koje biraju roditelji, detetu se daje dodatno ime koje se odnosi na situaciju u kojoj je rođeno, na primer ukoliko se rodilo nakon blizanaca, zvaće se i Idovu. Ukoliko je u selu neka starija žena umrla, a zatim se rodila devojčica, zvaće se Jetunda ili "majka koja se vratila". Zatim rođaci predlažu ime deteta, pa se tako spisak produžava. U Brazilu, trudnica priprema poklone za goste koji će je posetiti u bolnici kad se beba rodi, tako da ima sve spremno za taj trenutak. Obično su to sitnice poput slatkiša, notesa, kesica sa mirišljavim biljem, a na taj način se majka zahvaljuje u detetovo ime. U Maleziji, mama nakon porođaja ima poseban tretman. Njoj su namenjene masaže vulkanskim kamenjem, pilinzi i tretmani za ulepšavanje kako bi sačuvala ženstvenost. Takođe, 44 dana nakon porođaja žena ne sme da podiže ništa

200

teško, niti da radi po kući. Sve kućne poslove obavlja muž, dobrovoljac iz familije ili unajmljena pomoć. Ženina obaveza je samo briga o bebi.

201

Dolazak deteta na svet – Deset neobičnih običaja s različitih strana sveta

„Svaki čovek treba odgajati sam sebe do poslednjeg daha”.

D'Azeglio

Jeste li znali da postoje sredine koje porođaj smatraju nečim što ženu čini nečistom? Zbog čega biste bebu kupali u ledenoj vodi? Ovo su samo neki od neobičnih običaja koji prate rađanje deteta. Sahranjivanje placente Sahranjivanje placente - Setra ari ari je samo jedan od zanimljivih običaja na indonežanskom ostrvu Bali, ali sigurno najneobičniji. Stanovnici ovog ostrva, naime, veruju da placenta (ari ari) ima sopstvenu dušu koja se ponaša kao detetov anđeo čuvar.

Zbog toga se ona pažljivo sahranjuje na posebnom groblju.

Placentofagija - Konzumiranje placente nakon rođenja mladunčeta nije retko u životinjskom svetu, ali su zabeleženi slučajevi i među ljudima. Tradicionalna kineska medicina preporučuje placentofagiju (premda su majke retko bile te koje su jele sopstvenu posteljicu). U jednom spisu iz šesnaestog veka navodi se da je čitava jedna porodica pojela placentu. Slučajevi konzumiranja placente zabeleženi su i u Jamajci, delovima Indije i Afrike itd. Zagovornici teorije o blagotvornosti placentofagije ističu da je posteljica bogata brojnim hormonima, a njeni kritičari smatraju da kuvanjem svi ti hormoni nestaju. Ovaj običaj sve je popularniji u svetu, a odnedavno su počele da ga propagiraju pojedine holivudske zvezde.

Svadbena torta na bebinoj glavi - Neki parovi u Irskoj čuvaju poslednji sprat svoje mladenačke torte sve do dana krštenja deteta, kada je izmrve po bebinoj glavi

202

kako bi joj prizvali sreću. Ima i onih koji čuvaju i šampanjac s proslave svog venčanja i njime nakvase detetovo čelo tokom obreda krštenja.

Pljuvanje po bebi - Narod Volof, koji živi u Mauritaniji i okolnim zemljama, veruje da pljuvačka u sebi čuva naše reči, pa je uspostavljen običaj da se pljuje po deci koja su tek došla na svet kako bi blagoslovi opstali. Za svaki slučaj, uz to je i trljaju po bebinoj glavi.

Kupanje u ledenoj vodi - Kako novorođenčićima ne bi bilo vruće i da bi se zaštitili od osipa, majanske majke ih kupaju u hladnoj vodi. Deci je ovo iskustvo izuzetno neprijatno – makar sudeći po njihovom neprestanom plaču, ali majke smatraju da im to pomaže da se uspavaju.

Tradicije odrastanja Izolovane majke - Kalaši, koji žive u severnom Pakistanu, imaju običaj da primoraju trudnicu da se, kada porođaj počne, skloni od svoje porodice jer veruju da je žena nečista u trenucima dok donosi dete na svet. Porođaji se odvijaju u “bašlenima” (kućama koje su namenjene isključivo rađanju dece i ženama kojim je počeo menstrualni ciklus), a porodiljama mogu da pomognu isključivo žene koje u tom trenutku imaju mesečnicu. Ostalim ženama nije zabranjeno da im se približe, ali one to najčešće ne žele, dok muškarci ne prilaze “bašlenima” kako ne bi osetili nijedan miris koji prati porođaj.

Neprijatna dobrodošlica - U Severnoj i Južnoj Koreji je često neizostavan deo porođaja prisustvo žene koja se naziva Samšin Halmon, koja pljeska bebu po zadnjici odmah po rođenju kako bi joj stavila do znanja da se nalazi u potpuno novom svetu.

Mališani iz Severne i Južne Koreje rađaju se s plavičastom belegom (mongolskom mrljom) upravo na ovom delu tela.

Moć boja - U Brazilu roditelji neretko oblače svoje novorođene bebe u crvenu odeću jer veruju da ova boja donosi sreću detetu i tera dalje “urokljive” poglede.

203

Velika proslava - Sedmog dana posle detetovog dolaska na svet, održava se Sebu, proslava koja se smatra jednim od najstarijih egipatskih običaja i koja počinje ritualnim kupanjem deteta i oblačenjem u belu pamučnu haljinicu. Majka i druge žene u porodici pripremaju bogatu gozbu, a dete leži u ukrašenoj korpici na počasnom mestu.

Važan deo ovog rituala je akika, žrtvovanje jagnjeta.

I jedan domaći običaj - U Srbiji, pre svega u ruralnim sredinama, postoji tradicija da se, dok je dete još uvek malo, iz kuće ne iznosi ništa. Ovaj običaj potekao je od prastarog običaja da se s komšijama ne deli vatra kako kuća ne bi bila mračnija i da dete ne bi plakalo i time prizivalo zlo.

204

Babine - Jeste li čuli za ovaj stari običaj?

„Mnogi ljudi su kao satovi: pokazuju jedno vjeme, a otkucavaju drugo“.

Narodna poslovica

Sigurno ste čuli za stari običaj da majka 40 dana nakon porođaja ne izlazi iz kuće. Nekada se to podrazumevalo, ali kako nam se tempo života, kao i navike, dosta promenio, danas retko koja mama može sebi to da priušti. Kejt Aleksandra odlučila je da ostane kod kuće 40 dana nakon rođenja bebe i evo kakvo je njeno iskustvo. Izgleda da u Australiji i Americi važi pravilo da se što pre vratiš na posao i u svakodnevicu objašnjava Kejt i dodaje da je ovaj način brige i nege najbolji kako za bebu tako i za mamu.Tokom trudnoće, ova instruktorka joge ozbiljno se spremala za dolazak nove bebe u njihov dom. Pred sam porođaj pripremala je kašice i hranu za bebu koja bi mogla duži period da stoji u zamrzivaču, kako bi kada beba dođe mogla da ima više vremena za svoju bebu. Nakon rođenje sina Jagana, narednih mesec i po dana provodila je u kući, tek povremeno izlazeći napolje. Bila je jako teška i hladna zima za australijsku klimu, pa čim se temperatura malo podigla, poželela sam da odem u šetnju. I često jesam. Ipak, najveći deo vremena provodila sam kući sa svojim najdražima bez ikakave žurbe da uradim bilo šta i vratim se u svoju svakodnevicu –kaže Kejt Aleksandra. Te dane zabeležila je fotoaparatom i objavila na Instagramu i svom blogu. Drage mame, zaista nema potreba da žurite da se vratite u "normalan život". Svet može da čeka, vaša beba ne. Budite tu, sad. Preklinjem vas da usporite. Ne postoji ništa na svetu tako lepo kao period posle porođaja. Vaš posao je jednostavan, naučite da dojite i zaljubite se u svoju bebu -napisala je Kejt na svom blogu. Iako priznaje da je imala pomoć prijatelja i porodice u održavanju domaćinstva i oko čuvanja starijeg sina Bodhija, Kejt kaže da joj 205

je kuća bila u kompletnom haosu, igračke razbacane svuda, ali i da je uživala tokom svakog minuta. Kako kaže, mnogo vremena provela je meditirajući i radeći vežbe disanja. Na svoju odluku da 40 dana nakon porođaja provede kod kuće sa bebom, danas gleda kao na divno iskustvo koje joj je pomoglo da se oporavi od porođaja. Volim to što me je ovo iskustvo naučilo da budem strpljiva. Izašla sam pred svet odmorna, puna pozitivne energije i spremna da osvojim svet – kaže Kejt Aleksandra.

206

Tradicije i običaji širom sveta

Znanje koje imamo je samo mrvica onoga što nemamo.

Platon

Brak je jedino obećanje na koje pristajemo nadajući se da će trajati naš čitav životni vek. Tradicionalna venčanja se sastoje iz obećanja datih pred porodicom i prijateljima, koji sa sobom nose odgovornost da posvedoče našim obećanjima. Brak je istinsko obećanje puno ljubavi i vernosti prema drugoj individui. Sa sobom nosi kako odgovornost, tako i povode za radost dva srca koja imaju isti ritam. U životu je malo radosti koje imaju toliki vek, stoga brak jeste jedan od najbitnijih.

Uz malo sreće pronaći ćemo našu srodnu dušu Dva čoveka, pojedinca, a opet neraskidivi jedno od drugog koji se prilagođavaju i zalažu za potrebe onog drugog tako da reči često i nisu potrebne – to bi bile naše srodne duše. U skoro svim kulturama i zemljama venčanje biva zapečaćeno tako što mlada i mladoženja razmenjuju poljubac. Taj poljubac prevazilazi kulture i spaja ljude, i jedan je od retkih stvari koje kulture širom sveta dele. Od najstarijih vremena, pa do današnjeg dana, preko najviših nebodera, i najdubljih džungli pa sve do naših prostora, on je taj koji simbolizuje psihičko spajanje dveju duša.

207

Neobični običaji nakon rođenja bebe

“Ako ti je slaba pamet, moraš imati zdrava leđa” Narodna izreka

Postoje različiti običaji i tradicije diljem sveta, koji se odnose na rođenje bebe. Način na koji se pristupa novorođenoj bebi i novoj mami, te njega i ishrana, različit je u različitim zemljama. Ovi tradicionalni običaji imaju različite korene. Neki postoje iz čisto zdravstvenih razloga, neki su uvjetovani klimom, neki religijom, a neki datiraju i tako daleko da više niko i ne zna zašto se primjenjuju.

Donosimo interesantne, korisne, zanimljive, čudne i neobične običaje iz nekih zemalja širom sveta.

Dominikanska Republika - U prvim mesecima majčinstva, nećete videti dominikanske mame kako šetaju vani sa svojim bebama. Dominikanske bebe se u prvim mesecima čuvaju gotovo isključivo u zatvorenom prostoru, kako bi ih zaštitili od sunca, oblaka, vetra, virusa… Ako se beba mora izvesti u tim prvim mesecima, uvek se pokriva u potpunosti, tako da je i dalje „zaštićena“ od različitih elemenata, normalnih i paranormalnih.

Gvatemala - Žene u Gvatemali tradicionalno kupaju svoje bebe u ledenoj vodi verujući da hladna kupka umiruje osip na koži (obično usled prevelike vrućine) te utiče na miran san. Iako je hladna voda šok za male bebe, naročito zbog toga što su u ovoj državi temperature izuzetno visoke, majke u Gvatemali se ne obaziru previše na bebin plač niti smatraju da treba prestati sa ovom tradicijom. Švedska - Kada su suočeni sa nemirnom i razdražljivom bebom koja neće spavati, švedski roditelji imaju posebnu taktiku. Oni stave bebu na trbuh u krevetac i 208

lagano je lupkaju u predelu donjih leđa i pelene, stvarajući ritmičke vibracije. Veruje se da je ovo replika vibracija iz maternice, što bebi pruža osećaj sigurnosti, te lakše zaspe.

Danska - Nikada nećete videti kolica u danskim kafićima. Videćete ih uredno „parkirana“ ispred kafića, gde bebe mirno spavaju dok roditelji u kafićima uživaju u kafi ili kapučinu. U stvari, danski nacionalni odbor za zdravstvo preporučuje ovu praksu, verujući da bebe na otvorenom spavaju zdravije i imaju bolji apetit.

Bugarska - Ako vam se dogodi da se nađete u Bugarskoj sa bebom, nemojte biti iznenađeni ako prolaznici, gledajući vašu bebu sa ljubavlju, pljunu (ili barem oponašaju ovaj postupak) uz reči: „Koka te pokakila“. Prema bugarskoj tradiciji, ako se dete previše hvali, vrag će postati ljubomoran. Dakle, najbolje je pretvarati se da je dete ružno (!?). Ova tradicija je zapravo dovela do toga da se u ovoj zemlji izuzetno ceni skromnost.

Jordan - Nakon što rodi bebu, jordanska žena dugo neće pojesti sladoled. Žene u Jordanu obično izbegavaju hladnu hranu i pića nakon poroda. Prema tradicionalnom verovanju, kosti nove mame su još uvek otvorene, te izloženost hladnoći u tom vrlo osetljivom stanju može prouzrokovati svakojake probleme kasnije u životu, uključujući reumatizam i artritis. Za toplu i vruću hranu i napitke, u ovoj zemlji se veruje da potiče proizvodnju mleka.

Mongolija - Ovo je zemlja u kojoj deca dugo doje. Majčino mleko se smatra najboljom hranom (bravo za Mongolke!) i većina dece doji prve dvije godine, a neki i mnogo duže, sve do polaska u školu. Dojenje je u ovoj zemlji dopušteno na svim javnim mestima, i zasigurno nigde niko neće upozoriti majku zato što doji svoje dete. Zapravo, veruje se da su najbolji mongolski rvači dojili sve do pete godine života.

209

IV SUJEVERJE

210

ŠTA JE ISTINA, A ŠTA SUJEVERJE - Ove stvari ne treba da radite na Božić!

“Genijalnog čoveka je retko uništio ko drugi ako nije on sam”.

Samuel Johnson

Na Božić nikako ne treba preterati u hrani ili piću, niti ići u goste, jer je to porodični praznik. U goste tog dana treba zvati stare i nemoćne i njih ugostiti. Otac Radivoj Panić iz Hrama Svetog Save objašnjava da preterivanje bilo kakve vrste na Božić nije dobro. Pogotovo što se hrane tiče. Ako je neko čerdeset dana pre Božića svakako mu neće biti dobro ako se prejede taj dan. Na Božić se ništa ne radi, kao i na svaki drugi praznik. Iako je uvreženo mišljenje da se na Božić sve počinje, tog dana se ipak ne radi.

Ne uzimati igle i eksere u ruke Etnolog Magdalena Ilić kaže da predhrišćansko verovanje da se na Božić ne radi sa iglama i ekserima u rukama-To je običaj kod nas. Tog dana ne treba šiti, plesti, dakle nikakve igle ne uzimati u ruke, jer se smatra da je dete tada rođeno (Hrist) i da na takav način može da mu se učini neko zlo - kaže Ilić. Na Božić se proslavlja rođenje Hristovo, uz molitvu i liturgiju. To je vreme za peispitivanje i mirenje sa ljudima. Božić je porodični praznik koji se proslavlja u kući i ne ide se u goste. Ali tog dana treba da se setimo onih koji su nemoćni i siromašni i da ih ugostimo u svom domu - savetuje otac Radivoj. Verski analitičar Živica Tucić kaže da na Badnji dan

211

treba da se jede samo na biljnoj bazi, kao na primer pasulj ili rezanci sa makom, ali ne i riba. I religija kao i medicina savetuje umerenost u hrani i piću. Na dan Božića svakako ne treba početi sa pečenjem i sarmom. Treba početi sa blagim doručkom, biti strpljiv do glavnog obroka - ručka. Treba biti umeren i u piću - kaže Tucić. Na dan Božića porodica treba da je na okupu, jer je to porodični praznik. Na Božić ne treba raditi. Na selu ljudi koji gaje stoku, treba da je nahrane i da verbalno čestitaju svojim životinjama praznik. Taj dan treba da služi za opuštanje, za razgovor sa porodicom. Treba odmarati i ne pričati o teškim temama - kaže Živica. Položajnika koji taj dan dolazi u kuću treba darivati, ali ne nekim skupocenim poklonima, već simboličnim, košuljom ili peškirom.

Položajnik je prva osoba koja ulazi u kuću na Božić. On treba da pozdravi dom i sve ukućane sa: “Hristos se rodi”, a onda priđe vatri, uzme grančicu badnjaka i džara vatru govoreći: “Koliko varnica, toliko zdravlja, koliko varnica, toliko sreće i veselja, koliko varnica, toliko parica”, nabrajajući sve čega misli da u domaćinovoj kući treba da se umnoži. Položajnik obavezno ostaje na doručku u kući - kaže Tucić.

SUJEVERJE Verovanje kako svaki čovek ima svoju sudbinu i da je predodređen za nešto što ne može da izbegne, uglavnom je posledica vaspitanja, načina na koji smo oblikovani kao deca i iskustava koja smo doživeli. Često se događa da naš mozak ne može da podnese informacije i dešavanja kojima ne može da odredi smisao pa stvara odbrambeni mehanizam koji pomaže da se sve te činjenice obrade. Fatalizam je odličan način da sa sebe skinemo veliko breme odgovornosti i sve prebacimo na višu silu, tvrde stručnjaci. Zbog toga je ovo uverenje i odličan način manipulacije, upozoravaju antropolozi, a kao primer navode različite sekte i pokrete koji upravo na taj način kontrolišu svoje članove. Verovanje da je sve unapred određeno ima korene duboko u istoriji i posledica je religioznih shvatanja drevnih naroda da će im bogovi odrediti 212

sudbinu u zavisnosti od toga kako su je zaslužili svojim ovozemaljskim ponašanjem.

Obrisi fatalizma ostali su prisutni u mnogim kulturama i narodima i u ovom modernom vremenu, a ljudska psiha lako ga je prihvatila jer je to bezbolan način da prestanemo da se osećamo odgovornim za ono što nam se događa. Glumica Megan Foks nedavno je priznala da joj je sujeverje veoma uticalo na život. Naime, u svemu što ju je okruživalo, šarmantna brineta videla je simboliku. Kaže „da joj je bilo lakše da veruje kako joj je sudbina negde zapisana i da ona ne može na to da utiče“. Ipak, sada kada je shvatila da je ona sama krojač svoje sudbine, život joj je postao mnogo jednostavniji. Zašto samo tako malo stvari svrstavate u sujeverje? Ako ima hrabrih neka priznaju, koliko puta ste kucnuli u drvo tokom razgovora? Ako jeste, makar i nesvesno onda jeste – sujeverni.

Mnoge stvari koje danas činimo su odraz sujeverja, čak i ako toga nismo svesni. Danas ih smatramo normama društvenog ponašanja. I sama sam govorila da nisam sujeverna dok nisam dobila seminarski na tu temu - sad moram priznati da jesam. Jesam jer su me učili da tako treba a ne da je to sujeverje. Kao prilog temi evo još par sitnica: 1) prosipanje vode za nekim 2) ispuštanje indeksa pred ispit 3) nikad ne pitati pecaroša gde ide ili mu poželeti dobar ulov i sreću 4) obući nešto crveno za prvi sastanak 5) nositi nešto crveno oko zgloba ruke 6) studentu se nikada ne kaže "srećno" pred ispit Obično se sujeverje preobrazi u kompulsivni poremećaj od koga zavisi normalno funkcionisanje, i predstavlja samim tim deo ljudske patologije. Napravio bih razliku između sujeverja i magije, mada sujeverje jeste u suštini magični pogled na stvarnost i vuče korene iz nekih primitivnih i athetipskih modaliteta. Ne po prirodi, jer smo svi po prirodi manje ili više sujeverni, nego po ličnom izboru i osvešćivanju autonomnih i instinktivnih radnji koje preuzimamo zato što drugi misle da rade, zato što smo nesigurni u sebe, zato što na ritual projektujemo neki unutrašnji konflikt ili problem sa kojim ne možemo racionalno da se izborimo. Jedini način da izađete na kraj sa tim je 213

da oštro i bez ustezanja prihvatite negativne posledice nepraktikovanja sujeverja.

Namerno prolazite ispod merdevina, namerno ustanite na levu a ne desnu nogu, namerno nemojte da obučete svoj srećni džemper na ispit, odbacite sve sitnice koje vas čine da se osećate sigurno, makar se na vas sručilo nebo i zemlja. Jedino tako možete da postanete jaki i slobodni. Uopšte ne treba tolerisati ni najmanje sujeverje, ni sebi ni drugima. Vera može da oplemeni, ali sujeverje je najgori vid zaostalosti. Koje su glavne karakteristike sujeverja? Nedostatak sistema sa kojim može da se poveže, slepo prihvatanje anonimnog autoriteta (obično sopstvenog naroda), improvizacija i maštovitost u kreiranju ličnih sujevernih radnji tako da rade samo za nas, verovanje da dobra ili loša sreća zavise od beznačajnih spoljašnjih faktora. Ni jedna sujeverna radnja ne bazira se na etici, na onome što mislimo da je ispravno, dobro ili plemenito, karakterno, univerzalno korisno, nego isključivo na zabrinutosti za sopstvenu dobrobit, koja je dostojna prezira. Ponosan sam na sebe svaki put kada mi crna mačka pređe put, a ja se ne vratim unazad, kada se oduprem iskušenju za sujeverjem po principu linije manjeg otpora, da "ne može da škodi". Takve stvari ponižavaju čoveka, podrivaju njegov razum i veru u sebe, ili u Boga i Bogove, za one religiozne. Treba biti oprezan oko toga u čemu tražimo utočište, jer ono što je utočište istovremeno je i uzrok propasti.

Naći utočište u religiji i bilo kakvom etičkom sistemu je vredno poštovanja i može biti korisno. To je vid samovaspitanja i samospoznaje kroz odricanje i disciplinu. Sujeverje je popuštanje sebi, koje slabi čoveka. Ono je odraz malodušnosti. Ako imate nešto da izgubite, vi ćete to sigurno izgubiti. Samo je pitanje vremena i načina. Ponosan sam na sebe svaki put kada mi crna mačka pređe put. Jel želiš možda da usvojiš jednu? Ako je religija u pitanju, još je gore, jer traženje utočista u religiji najčešće vodi u dogmatizam, inkvizicije, krstaške ratove i slično, a nikako u razumevanje bilo čega. Traženje utočišta u etičkom sistemu je najgore po meni. U osnovi sujeverja i jesu magijski rituali koji trebaju da nam donesu dobru sreću. Ili još preciznije da probude duhove koji teraju nesreću od nas. Sujeverje se javlja u više oblika, pogotovo u našim predelima.

Sujeverna stanja nastaju najviše po selima, potiču od baba i tetaka u glavnom iz dosade.

Ljudi su sujeverni jer je to nekada zanimljivo, pogotovo kada nemaš ništa pametnije da

214

radiš. Sujeverje nije više tako zastupljeno u Srbiji. Nisam ja sujeveran, da kucnem u drvo.

Sujeverje - religija budala

“Na ovim prostorima svakih pedeset godina dođe vreme kada pametni zaćute, budale progovore, a fukare se obogate” .

Ivo Andrić

Po definiciji, sujeverje (superstitio – lat.) predstavlja skup nerazumnih verovanja o uzroku i posledici, odnosno ubeđenje da je budućnost uzrokovana određenim radnjama, a sve bez logične uzročno-posledične veze. Japanci ne rade određene stvari jer se plaše da one donose nesreću. Evo nekoliko primera: Broj 4 - Smatra se da je broj četiri baksuzan jer se izgovara isto kao i reč smrt (shi). U principu, ne treba poklanjati stvari koje se sastoje iz četiri dela. U nekim hotelima i bolnicama ne postoje vrata sa brojem 4. Firme nastoje da nemaju prostorije na 4. spratu, itd. Štapići pobodeni u pirinač - Po pravilu ne treba zabadati štapiće u hranu, a posebno ne u pirinač jer se samo na sahrani čtapići zabodu u posudu sa pirinčem i tako ostave na oltaru.

215

Prenošenja hrane sa štapića na štapić - Ova radnja je takođe vezana samo za pogrebne ceremonije.

Spavanje u pravcu severa - Nije dobro spavati u pravcu severa jer se tako polažu tela u grob.

Pogrebna kola - Ako vidiš pogrebna kola kako prolaze sakri palčeve.

Noćno sečenje noktiju - Ako noću sečeš nokte nećeš biti sa svojim roditeljima kada umreš.

Leganje posle jela - Ako legneš odmah posle obroka, postaćeš krava.

Zviždanje noću - Ako zvišdiš noću, prići će ti zmija.

Crna mačka - Postoje još neka važna sujeverja kao što je verovanje da ako ti crna mačka pređe put pratiće te loša sreća

U mnogim hramovima, svetilištima i prodavnicama suvenira prodaju se amajlije koje, kako se veruje, donose sreću, sigurnost i dobru sudbinu. Postoje amajlije za novac, zdravlje, ljubav, uspeh na ispitima, bezbednost na ulici. Postoje i komadići papira (omikuji) koji predviđaju budućnost. Posle čitanja vežu se za grančicu da bi se proročanstvo ostvarilo ako je dobro ili sprečilo ako je proročanstvo nepovoljno.

216

Sujeverje, spoj primitivizma i tradicionalne culture

„Besmislno je reči da se čitav život sastoji samo od uzroka i posledica, bez ikakvih slučjnosti ili usupntih događja“ Shimon Peres

Po definiciji, sujeverje je iracionalno verovanje koje potiče iz straha ili iz neznanja. Danas, nezavisno od kulture i stepena obrazovanja, u svakom društvu postoji toliko predrasuda i nepisanih pravila koja se tiču svakodnevnog života da sujeverje više ne možemo posmatrati isključivo kao primitivno verovanje, već i kao opšte prihvaćeno postupanje po navici. Zanimljivo je da se verovanja ovog tipa vrlo malo razlikuju od kulture do kulture i da se za razliku od nekih, možda mnogo bitnijih znanja i veština, veoma brzo prenose i usvajaju. Evo objašnjenja za neka od najrasporostranjenijih narodnih verovanja: Crna mačka - Mačka kao prijatelj kuće i omiljeni ljubimac živi hiljadama godina uz čoveka. Ipak, veći deo sveta smatra da vas očekuje neprijatnost ukoliko vam put pređe crna mačka. Ovo verovanje potiče iz doba kada se mislilo da veštice poprimaju oblik domaćih životinja, a crna mačka deluje kao stvorena za tu ulogu.

Negde se smatra i da je velika sreća kad sretnete mačku na putu, bez obzira koje je boje, jer sresti nešto sa dugim repom znači i dugu sreću. Pretpostavljamo da se u ovim kulturama zec loše kotira.

Slomljeno ogledalo - Verovatno najrasprostranjenije sujeverje na svetu, koje zlokobno predviđa sedam godina nesreće onome ko slomi ogledalo. Nastalo je iz verovanja da ogledala ne reflektuju samo lik čoveka, nego drže i deliće njegove duše.

Pošto je sedam godina dug period, smišljene su i tehnike poništavanja kletve, tako što se 217

delom slomljenog ogledala dodirne neki osveštan predmet, ili se svi delići stakla istuku u prah. Iz kulture starog američkog juga je potekao običaj da se u kući u kojoj je neko preminuo prekrivaju sva ogledala da pokojnikova duša ne bi ostala zarobljena u njemu.

Broj 666 - Tri šestice u nizu kod nekih ljudi izazivaju strah u kostima. Ovo sujeverje ima koren u delovima Biblije. U Knjizi Otkrovenja, broj 666 je naveden kao „broj zveri” i često se interpretira kao znak nečastivog i nagoveštaj kraja sveta.

Antropolog Filip Stivens sa Univerziteta u Njujorku smatra da je pisac Otkrovenja koristio numeričke šifre, i da su tri uzastopne šestice numerički ekvivalent hebrejskim slovima koja označavaju ime Nerona, rimskog osvajača iz I veka.

Kucanje u drvo -

Verbalni talisman „da ne čuje zlo” praćen ritualnim

kucanjem u drvo se najčešće koristi nakon sudbinskih iskušenja koja su se dobro završila. Fiksacija za drvo potiče od verovanja da u njemu žive dobri duhovi, a valja dopustiti i mogućnost da potiče od verovanja u moći hrišćanskog drvenog krsta. Ovaj izraz postoji u mnogim jezicima - Knock on wood, Auf Holz klopfen, Touchons du bois, Toco madera i dr. što dokazuje da je verovanje u magiju drveta široko rasprostranjeno. Savremeni način života je donekle modifikovao ovo sujeverje, pa je sad uobičajeno da se kucne i u drveni predmet, jer živo drvo često nije u blizini.

Jadac - Viljuškasta kost grudnog koša pernate živine, u narodu je poznata i kao kost „za ispunjavanje želja”. Koristi se tako što dve osobe uzmu kost za jednu, odnosno drugu stranu, zamisle želju i povuku je prema sebi. Kada kost pukne, osobi koja dobije veći deo ispuniće se želja. Legenda kaže da je ova igra potekla iz vremena starih Rimljana koji su organizovali i borbe za jadac. Kosti ptica su u to vreme korišćene i za tumačenje sudbine, tako što su bacane na zemlju, nakon čega bi vidovnjak iz njihovog rasporeda proricao budućnost.

Kišobran u zatvorenom - Staro pravilo sujeverja kaže da se kišobran u kući ne otvara. Verovanje je nastalo u ranom periodu hrišćanstva, kada je po legendi žena otvorila kišobran u svojoj kući, nakon čega se cela građevina urušila. Podržava ga i legenda o britanskom princu koji je od gosta primio poklon, dva kišobrana, i umro za mesec dana pod misterioznim okolnostima. Iako ima labavo objašnjenje i poreklo, ovo

218

sujeverje opstaje stotinama godina. Činjenica da kišobranom u skučenom prostoru nekom možete izbiti oko dovoljan je razlog da se ovo verovanje očuva.

Petak 13. - Strah od ovog datuma potiče iz kasnog XVIII veka, a pretpostavlja se da je kombinacija dva loša aspekta, petka kad je umro Isus Hrist, Eva navela Adama da zagrize jabuku, Kain ubio svog brata Abela i broja 13, koji se oduvek smatrao nesrećnim brojem. Juda, 13. apostol, izdao je Hrista i 13 je broj koji narušava sklad magičnog broja 12 (meseca u godini, znakova zodijaka). Po nekim podacima, preko 17 miliona ljudi u svetu ima panični strah od ovog datuma.

Merdevine - Pravilo „ne prolaziti ispod merdevina” bi bilo logično i da nije uključena komponenta sujeverja. Ko još želi da mu na glavi završe moler, kanta i boja kad se saplete prolazeći ispod merdevina? Pored praktičnih razloga, postoji i ono mitsko koje objašnjava ovo sujeverje. Merdevine, bilo da su raširene ili naslonjene na zid, formiraju trougao. Po hrišćanskom verovanju, trougao je jedan od simbola svetog trojstva, i svako njegovo narušavanje je bogohulni čin. Druga verzija kaže da raširene merdevine podsećaju na srednjevekovna vešala, pa prolazak kroz njih predstavlja nepotrebno izazivanje sudbine.

Potkovica - Grci su počeli da potkivaju konje u IV veku, a kako su ih smatrali za svete životinje, sve u vezi sa njima je imalo svetačku komponentu. Pravljene su od gvožđa, metala za koji postoji uvreženo verovanje da dobija snagu od veštica, i skoro uvek imaju sedam rupa. Broju sedam se pripisuju snažne magijske moći. Postoje brojne dileme oko toga kako treba okačiti potkovicu kao amajliju u kući. Neki tvrde da je obavezno treba kačiti sa otvorom na gore, kako bi se sreća punila, a drugi su ubeđeni da je treba kačiti sa otvorom na dole, kako bi se sreća iz nje rasipala po prostoru u kojem se nalazi. Dok se ne dogovore, ostavićemo je tamo gde pripada, na kopitu najplemenitije životinje.

219

SUJEVERJA U SRBA - pet novogodišnjih malera i kako da ih izbegnete

“Reči su kao pčele, one su istovremeno i med i žaoka”.

Narodna poslovica

Naš narod je poznat po sujeverju, pogotovo na prelazu u novu godinu, jer tada sve treba da se „poklopi“, kako bi godina bila plodna, srećna i berićetna. Evo koja su najčešća sujeverja iz naroda i koji su načini da izbegnete urok uoči Nove godine. Kad ti crna mačka pređe put, vratiš se 10 koraka. Ako razbiješ ogledalo, imaćeš 7 godina nesreće. Ugrizeš li se za jezik, znaj da te neko ogovara, a ako ti uvo zazvoni, čućeš neku vest. Ili jednostavno kažeš PU-PU i staviš beli luk u svaki džep i odbranićeš se od svakog uroka. Jer, ipak Novu godinu treba početi bez dodatnih problema.

Nipošto piletina za večeru! - Prema nekim verovanjima, ukoliko za prazničnu večeru pripremate jelo od mesa, ta životinja ne bi trebalo da bude krilata (poput piletine i ćuretine). Veruje se da ćete na taj način sačuvati sreću u svom domu, jer tako ona neće odleteti iz kuće i porodica će ostati na okupu.

Ne pozajmljujte novac uoči Nove godine - Oko Nove godine pare držite kod sebe. Zadržalo se verovanje da novac nije dobro pozajmljivati uoči Nove godine, jer to simbolizuje odliv novca iz kuće. Zato sačekajte nekoliko dana da prođu praznici, pa tek onda pozajmite novac. Da bi novac ostao u kući, treba u svaki novčanik staviti makar neki dinar, da bi naredna godina bila što “plodnija”.

Po rokovniku se godina poznaje - Ako za Novu godinu dobijete rokovnik, potrudite se da taj dan napišete nešto lepo, neku želju, koja će vas pratiti cele naredne

220

godine. Takođe je verovanje, da ćete tako sebi osigurati dovoljno posla u narednoj godini i neće vam biti teško da ga obavljate, već ćete to činiti sa lakoćom.

"Raduckanje" sreću znači - Malo rada za praznike nikom ne škodi. Iako je u Srbiji prvi dan nove godine neradan, veruje se da baš tad treba uraditi bilo šta u kući ili na poslu, jer će vam to doneti više para sledeće godine.

Umesto parfema - beli luk - Beli luk je našim sujevernim precima služio u borbi protiv vampira i natprirodnih sila, a verovanje u njegovo lekovito dejstvo po sreću održalo se u nekim krajevima i danas. Zato mnoge bake preporučuju unucima da stave po čen u svaki džep, da ih niko ne bi urekao. Tako se i uoči Nove godine on nosi u džepu kako bi branio od mogućih nedaća.

Srbija u raljama sujeverja - Vračara u predsedničkoj vili

“Loše društvo uništava dobre navike”.

Menandar

Ko će doneti odluku o novim smanjenjima plata i povećanjima računa za struju i kako će se doneti odluka da li će biti novih parlamentarnih izbora? Možda će se Vučić ugledati na bivšeg predsednika Srbije, koji je uoči izbora skidao crnu magiju uz pomoć vračare koja je noćima kružila oko njegove kuće sa svećama u rukama, i savetovala ga, u skladu sa položajem zvezda, kakve političke odluke da donosi. Ili se bar tako pričalo. Politika i vračanje su se mešali oduvek. Postoje verovanja da su još egipatski vladari važne odluke poveravali seoskim vračevima, ličnim vračevima, položaju Sunca i Meseca, pesku koji krije mudrost. I Adolf Hitler je imao omiljenog astrologa Karla Klafta, a pojedini istoričari kažu da je 1941. godine posetio i čuvenu 221

babu Vangu. Istoričar Arnold Džozef Tojnbi je tvrdio da su mnoga proročanstva u koja su ljudi slepo verovali, u stvari, kreirale tajne službe. Neobrazovanim nižim slojevima ljudi preko vidovnjaka može se lako upravljati - govorio je ovaj Englez. Astrolog Zlatko Zlatković je jedan od najpoznatijih u Srbiji. U političkim i javnim krugovima svi znaju njegovo ime. Pitali smo ga da li je istina da se srpski političari oslanjaju na horoskop. „Astrologija je kompleksna nauka, i nije nikakva šala. Meni su se obraćali brojni glumci, sportisti i pevači kako bi saznali šta ih čeka. O političarima da i ne govorim.

Mada, u najvećem broju slučajeva, dolaze supruge kao posrednici. Mnoge političke slomove na srpskoj sceni sam predvideo zahvaljujući zvezdama. Ja sam pojedinim političarima rekao da ih narednih nekoliko godina čekaju hapšenja, oni me ne shvataju ozbiljno. Ali kroz nekoliko meseci će se uveriti u moje reči“ - ispričao nam je Zlatković.

Supruga pokojnog Slobodana Miloševića, pričaju ljudi koji su bili u njenom okruženju, izuzetan je uticaj imala na svog muža, a na nju jedan poznati beogradski astrolog. On joj je određivao i boju kose, i odluke oko uređenja kuće u kojoj su živeli, pa do toga kako treba da posavetuje svog supruga kada su u pitanju politički potezi koje treba da povuče.

Pre nego što je postao predsednik Jugoslavije, Vojislav Koštunica posetio selo Kremna, čuveno po porodici Tarabić. Ako je verovati glasinama, tamo mu je rečeno da će postati predsednik. Kako bi prikrili svoje vračare, srpski političari im najčešće daju fiktivne funkcije, poput životnog savetnika, sekretara i tome slično. Ko zna ko se sve krije iza brojnih sekretarica i telefonistkinja u Vladi Srbije.

Ovo su najbizarnija sujeverja našeg naroda!

222

"Naš posao nije videti što se nazire u daljini, nego što je jasno pred nama".

Thomas Carlyle

Da li je srpski narod sujeveran? Koje sujeverje vam izgleda bezvezno, a koje vam se čini istinitim ili barem delimično istinitim? Donosimo vam neka od najzanimljivijih verovanja u Srba. Sujeverje je definisano uglavnom kao nerazumno verovanje da su zbivanja u budućnosti uzrokovana određenim radnjama, bez logičnog uzročno-posledičnog odnosa između činjenja tih radnji i događaja u budućnosti. Svaki narod ili etnička zajednica u svom folkloru imaju određene vrste sujeverja, ali su neka preoblikovana u obeležja savremene pop kulture. Srbi su narod koji poseduje bogatu, šarenoliku i blistavu tradiciju sujeverja. Doduše, tradicionalnu kulturu Srba ne možemo potpuno posmatrati kao autonomnu celinu, jer neke tekovine delimo s drugim narodima, a opet, po nečemu smo posebni (slavljenje krsne slave, važno mesto Svetog Save u religiji). Naša kultura obiluje običajima, verovanjima (koji se ponekad usko prepliću sa sujeverjem), mnogobrojnim ritualima koji su složene simboličke i praktične aktivnosti religije. Običaji dolaze iz tradicije, kao i verovanja, sujeverje. Svaki pojedinac rođen je u njima, prihvata ih poput jezika ili vazduha koji udiše. Običaje i verovanja učimo nesvesno. Oni određuju karakter čoveka pre nego što jedinka postane svesna da je prihvatila običaje sredine prema kojima se konsekventno ponaša.

Donosimo vam neka od najzanimlji verovanja: - kad neko krene iz kuće na ispit ili drugi važan posao, za njime se prosipa voda; - kad se sretne odžačar, za koga se inače smatra da donosi sreću, treba na kaputu zavrnuti dugme u krug i po mogućstvu ukrasti mu neku dlaku iz četke; 223

-isto to, samo u obrnutom smeru, važi za popove; ako vidite nekog, uhvatite se za dugme, jer će vas u suprotnom, pratiti maler; - crna mačka donosi nesreću, pa ako pređe nekom preko puta, treba se vratiti tj. ne presecati svojim kretanjem put kojim je prošla mačka; -mlada treba na sebi da ima i nešto staro i nešto novo; - devojka koja prva uhvati bidermajer koji mlada, okrenuta leđima, baca neudatim devojkama, prva će se udati od prisutnih; - ujutru prilikom ustajanja iz kreveta treba prvo stati na desnu nogu, inače će tog dana sve ići loše; Ova verovanja su donekle podnošljiva, ali ima nekoliko koje ćemo nabrojati koja su na granici zdravog razuma:

- ako patite od bolova u stomaku stavite dva noža u krst na stomaku da bi bolest otišla; - ako želite mirne snove stavite nož ispod jastuka, košmari beže od noževa; - ako za stolom sediš na ćošku, nećeš se udati; - nemoj u sumrak prostirati veš napolju – zle vile se okupljaju oko njega; - ne treba na sebi ništa šiti, jer desiće se nešto loše.

Tu su i ona svakodnevna sujeverja koja se mogu čuti, a uče se od malih nogu: - ako te svrbi levi dlan – dobićeš pare; - ako te svrbi desni dlan – davaćeš pare; - ako te svrbi nos – dobićeš batine; - ne treba da se zviždi u kući jer se tako prizivaju miševi; - raširene kazaljke – neko misli na tebe.

224

Zašto kucamo u drvo, prolazimo ispod merdevina i prosipamo so iza leđa? Ako ste se ikad zapitali kako su nastala neka. Da li ste sujeverni: Jarac voli amajlije, Bik da okrene šolju, a Lav da kucne u drvo. Škorpija obilazi vidovnjake i tarotologe, konsultuje astrologe i numerologe, dok će se Jarac zabrinut zbog snova od prethodne noći. Sujeverja o trudnoći: U Turskoj trudnice ne smeju gledati medvede, a na Baliju da jedu hobotnicu. Praznoverja vezana za trudnoću postoje širom sveta verovatno otkad su ljudi počeli komunicirati. Odabrali smo za vas. 8 ljubavnih sujeverja Da li imate par srećnih minđuša koje nosite na prvom sastanku? Da li svog partnera zovete tri dana posle sastanka? Da. Da li ste sujeverni? Malo praznoverja nikome ne šteti, ali saznajte koliko sujeverje upravlja vašim životom i određuje ga. Predstavićemo.

Sujeverje pomaže. Kucate u drvo? Nosite amajlije? Ljudi su skloni da odluke donose čupajući latice s cveta. Sujeverje nas jača. Psiholozi kažu da sujeverje nije puka besmislica. Ono nam pomaže da u svakidašnji haos unesemo malo reda.

225

Najčudnija sujeverja

„Kriviti druge zbog naših nevolja, znak je neznanja; kriviti sebe, početak uviđanja; ne kriviti ni sebe ni druge, znak je mudrosti”.

Epikur

Koliko puta ste videli da se neko uhvatio za dugme kada je video odžačara ili je u širokom luku zaobišao merdevine. Možda baš vi, pa čak i nesvesno imate običaj da kucnete u drvo. Iako se sujeverje shvata kao neopravdano verovanje u mnogim bolnicama i hotelima često ne postoji soba sa brojem 13. Koliko se broj 13 smatra baksuznim govori i podatak da mnogi svetski aerodromi nemaju piste, izlaze niti sedišta u avionu sa tim brojem. Statistike govore da samo 30 odsto ljudi nije sujeverno. Evo nekoliko primera koji pokazuju u šta sve ljudi veruju.

Nož i novčić - Prema ovom verovanju prijatelj vam može dati nož samo ako mu date novčić, inače će se prijateljstvo prekinuti. Ako želite da očuvate prijateljstvo morate da platite.

Tri cigarete - Od kada se upaljač pojavio na tržištu, šibice su sve manje u upotrebi. Ipak, sujeverje je i dalje prisutno. Ako upalite tri cigarete istom šibicom to je predznak loše sreće. Znači, dve cigarete su prihvatljive. Tako ćete biti spašeni od loše sreće jedino ako u to ne računate rak pluća. Časovnik najavljuje smrt - Ako se vaš sat koji odavno ne radi slučajno oglasi, možete se zapitati ko će umreti. Možda bi najbolje bilo da sprečite kletvu ako na vreme popravite sat.

Slomljeno ogledalo - Ako se ogledalo slomi samo od sebe, ne morate da brinete, ogledalo ne može da podnese vašu lepotu. Ipak, ovo najavljuje nešto mnogo 226

gore. To znači da će neko iz vaše kuće umreti. Verovatno je ogledalo sposobno da vidi smrt kako šeta kućom, pa od silnog straha na kraju i pukne.

List koji pada - Vitamin C, tone grejpfruta, limuna ili bilo kog drugog voća nisu dovoljni da vas zaštite od prehlade. Dovoljno je da uhvatite list koji pada sa drveta.

Ne morate praviti čaj od tog lista, dovoljno je da ga uhvatite i sreća je na vašoj strani.

Crna mačka - Prema ovom verovanju crne mačke donose mnogo sreće.

Ukoliko mačka ide prema vama, mogućnost za sreću se uvećava, ali ako je udaljena od vas, sreća vas napušta. Još uvek nije utvrđeno koliko sreće vam može doneti ako imate crnu mačku kao kućnog ljubimca.

Slana supa - Ako je supa isuviše slana, to znači da je kuvarica zaljubljena.

Naravno, dok onako mašta iznad šerpe, teško da će obratiti pažnju koliko je soli stavila u supu. Ovo ne mora biti sujeverje već vrlo realna situacija.

Tri galeba - Ne samo što sat i ogledalo predskazuju smrt, ista je situacija sa galebovima. Iako ćete uživati dok posmatrate ove prelepe ptice, to neće trajati dugo jer ćete čuti lošu vest. Ako galebovi lete iznad trga, izgleda da će loša sreća zadesiti mnogo ljudi. Možda je Fredi Kruger u gradu.

Vekna hleba - Nikada ne okrećite veknu hleba ako je pre toga parče već odsečeno, inače će vas pratiti loša sreća. Verovatno ovo zvuči čudno, ali je u pitanju sujeverje. Ili se ipak radi o nekom simptomu neuroze.

Tri osobe zajedno na fotografiji - Tri cigarete, tri galeba, sada i troje ljudi.

Izgleda da broj tri nosi sa sobom više loše sreće nego broj 13. Ako se tri osobe fotografišu zajedno, verovatno će ona u sredini umreti prva. Izgleda da su slavni koji su mladi umrli poput Kurta Kobejna uvek bili u sredini kada su se slikali sa svojim fanovima.

227

Sujeverja vezana za početak nove godine

"Naš posao nije videti što se nazire u daljini, nego što je jasno pred nama" Thomas Carlyle

Duga tradicija proslavljanja Nove godine dovela je do mnogih sujeverja koja i danas vladaju u našem društvu. Većina verovanja vezana je za stvari koje nikako ne smemo da uradimo ukoliko želimo da se naši planovi i želje zaista ostvare u narednoj godini. Jedno od važnih verovanja odnosi se na emotivne odnose sa dragim ljudima.

Naime, nikako ne smete da zaboravite da čestitate bliskim osobama Novu godinu jer ćete se tako udaljiti od njih u narednoj godini. Finansijska sigurnost jedna je od stvari kojima teži svako od nas, pa postoji čvrsto verovanje da 31. decembra ni 1. januara ne treba pozajmljivati novac jer takvo započinjanje godine predskazuje novih dvanaest meseci materijalnih problema. Ne iznosite ništa iz kuće 1. januara! – ovo verovanje važi za apsolutno sve, veruje se da na ovaj dan ne biste smeli čak ni đubre da iznesete iz kuće. Međutim, ma koliko rigidno zvučalo, ovo pravilo je fleksibilno i drugačije je u svim delovima Srbije. Neki ljudi smatraju da je u redu da se iznose stvari 1. januara, ako se prethodno nešto unese u kuću. Ima i onih koji pak, smatraju da nije dobro čak ni istresati tepihe tog dana. Uz seksistički prizvuk, jedno od starih verovanja kaže da prva osoba koja prelazi kućni prag nakon ponoći ne bi trebalo da bude žena jer se nekada smatralo da žene donose nesreću. Takođe, nekada se smatralo da prva osoba koja ulazi u kuću ne treba da bude neko ko ima plavu ili crvenu kosu. Naravno, ovo ne znači da treba da izbacite plavokosog ili riđeg rođaka, dobru prijateljicu ili partnera koji vam dođu na žurku nakon ponoći. Među veoma lošim znacima smatra se da na prvi dan nove godine nikako ne treba jesti piletinu ili ćuretinu. Razlog tome je što su se ptice nekada 228

smatrale „prljavim“. Obzirom na to, veruje se da „prljavštine“ koju tako unesete u kuću nikako nećete moći da se otarasite cele godine. Iako vlada verovanje da treba uraditi po neku sitnicu u vezi sa poslom, treba biti umeren. Sujeverje kaže da nije dobro preterano raditi 1. januara. Veliko angažovanje, posebno započinjanje nove aktivnosti na ovaj dan znači da ona neće biti prosperitetna, već naprotiv – biće osuđena na neuspeh. U našem društvu vlada verovanje da na neki crkveni praznik nikada ne treba da se bavite kućnim poslovima. Isto verovanje važi i za Novu godinu, a ljudi veruju da na ovaj dan čak ne treba prati sudove. Kada se slavi u Srbiji merak je da se nešto razbije. Međutim, ovo nije pravilo u novogodišnjoj noći jer se smatra da je bilo šta što se razbije ili slomi veoma loš znak. Stoga, budite oprezni. Potrudite se da budete dobrog raspoloženja, jer postoji verovanje da će vas one emocije koje budete imali 1. januara, pratiti tokom cele godine. Stari Srbi su verovali da čak i vetar može da bude dobar nagoveštaj kakva će predstojeća godina biti. Pa tako, ukoliko vetra uopšte nema ili vetar duva sa juga – to znači da će naredna godina biti dobra i puna izobilja. S druge strane, ukoliko vetar duva sa istoka, godina će doneti nestašice i nevolje.

229

Osam ljubavnih sujeverja

“Bojati se ljubavi znači bojati se života, a oni koji ga se boje već su tri puta mrtvi.”

Bertrand Russell

Da li imate par srećnih minđuša koje nosite na prvom sastanku? Da li svog partnera zovete tri dana posle sastanka? Da li ćete na venčanju nositi nešto staro, pozajmljeno i plavo? Ako ste potvrdno odgovorili na ova pitanja, vi ste sujeverni u ljubavi. Ali zašto da ne? Ukoliko sujeverja ne shvatate suviše ozbiljno, ona vam mogu pomoći da se malo opustite i osećate sigurnije u ovom ludom svetu. Doktorka Dženet Pejdž, autorka knjige "Udajte se ove godine- imate 365 dana za to", o sujeverju kaže: Praznoverje je iluzija kontrole nad sudbinom. Čak i ako su samo nestvarno kontrolisanje životnih dešavanja, ljudi se ne odriču lako ljubavnih rituala. Predstavljamo vam osam najčešćih sujeverja i objašnjenja kako su se pojavila u ljudskim životima.

BACANJE NOVČIĆA U BUNAR KAKO BI SE ISPUNILE NAŠE ŽELJE - U prošlosti su žene verovale da ako stoje iznad bunara i zamisle želju, ona će se ubrzo i ostvariti. Najčešće su zamišljale da imaju muža i decu, a onda radi sigurnosti ispunjenja bacale novčić. Dobar znak da će se želja ispuniti bilo je ukoliko bi žena u vodi videla svoju jasnu refleksiju. Voda je i danas povezana sa maštanjem i željama, a Stejsi Korigan, osnivač ManifestIour Men.net ističe da je Vels, bogat vodom, vremenom postao simbol plodnosti. KIDANJE LATICA CVEĆA - Ovaj običaj potiče iz srednjevekovne Francuske, a stihovi vezani za ovaj ritual- voli me ne voli me prvi put su, u malo drugačijoj verziji, izgovoreni u Engleskoj u 15. veku.

230

PARTNER SE

ZOVE POSLE TRI DANA OD POSLEDNJEG

SASTANKA - Film "Svingeri" iz devedesetih godina, ustalio je ovu praksu. Kako bi prikrila svoju želju i čežnju od druge strane, osoba čeka da prođe izvesno vreme kako bi nazvala svoju simpatiju.

LJUBLJENJE U PONOĆ ISPOD IMELE U NOVOGODIŠNJOJ NOĆI Veruje se da način na koji počne Nova godina određuje njen dalji tok, a poljubac je, složićete se jedan od najboljih. Simbol je radosti i ljubavi, a stari druidi su smatrali da imela leči sve, pa je više nego dovoljnih razloga da se u ponoć sa dragom osobom poljubite ispod imele. Ovaj ritual prvi put je zabeležen na Saturnalija festivalima u vreme starih Grka.

STAVLJANJE SVADBENE TORTE ISPOD JASTUKA - Ovo sujeverje glasi: stavite parče svadbene torte ispod jastuka i sanjaćete svog budućeg muža. Nastalo je u 17. veku u Engleskoj i još se primenjuje jer se kolač i dalje smatra simbolom plodnosti.

BACANJE PIRINČA NA MLADU I MLADOŽENJU - Da li ste se ikada zapitali zašto svatovi bacaju pirinač na mladence? Izgleda pomalo neprijateljski , ali je nastalo iz dobrih namera. Sujeverje potiče iz drevne hebrejske kulture, a primenjivali su ga i Asirci i Egipćani. Pirinač se posmatrao kao simbol plodnosti i sreće, a Kinezi su verovali da on ljubavne parove štiti od zlih duhova.

GUBLJENJE VERENIČKOG PRSTENA JE LOŠ ZNAK - Betsi Belega, medijum, poučena iskustvom svojih klijenata tvrdi da je gubljenje vereničkog prstena loš znak. Prvo sam mislila da je u pitanju slučajnost, ali je čak sedam devojaka nakon gubitka prstena, raskinulo veridbu- kaže Betsi. Ona savetuje da ne stavljate prsten dok ne nađete odgovarajuću veličinu i da ga nakon toga nikada ne skidate.

231

NOŠENJE NEČEG STAROG, POZAJMLJENOG I PLAVOG NA DAN VENČANJA - Plavo simbolizuje čistoću, vernost i

odanost, vraća se biblijskim

tradicijama, jer su neveste u Izraelu na dan venčanja nosile plavu traku u kosi. Stari predmet označava da će postojeće veze u porodici biti sačuvane i nastavljene, dok onaj pozajmljeni nevesti obezbeđuje podršku i ljubav prijatelja.

Sujeverja o trudnoći

"Beba je nešto što nosiš u sebi devet meseci, u naručju tri godine, a u svom srcu do kraja života."

Meri Mejson

Praznoverja vezana za trudnoću postoje širom sveta verovatno otkad su ljudi počeli komunicirati. Odabrali smo za vas neka verovanja koja su bila ili su još uvek rasprostranjena u raznim zemljama. Naravno, svi "saveti" su zabavnog karaktera i ne treba ih shvatati ozbiljno.

1. U Turskoj se ženama govori da ne smeju gledati medvede, majmune ili kamile dok su trudne.

2. U Kini se veruje da korišćenje lepka uzrokuje komplikacije na porođaju, a zakucavanje eksera deformacije fetusa.

3. Ortodoksne Jevrejke često ne pripremaju ništa za dete pre porođaja (sobu, predmete i sl.) i ne otkrivaju ime deteta pre nego što se rodi jer strahuju da bi mogle izazvati detetovu smrt.

232

4. U španskoj kulturi dobar deo žena veruje da nezadovoljena trudnička želja uzrokuje oznake na detetovoj koži. Dakle, ako se trudnici jeo sladoled, a želja joj nije bila ispunjena, beba će imati na telu mrlju u obliku sladoleda.

5. Na Jamajci se veruje da u prostoriji u kojoj će trudnica roditi treba stajati otvorena Biblija.

6. Na Baliju trudnice izbegavaju jesti hobotnicu jer veruju da će zbog toga imati težak porođaj.

7. U Irskoj se trudnicama nekada savetovalo da ne idu na groblja jer će im dete biti gladno i slabo.

8. U Rusiji se nekada verovalo da će porođaj bili lak ako trudnica i otac deteta otkriju imena svih bivših ljubavnika.

9. U Portugalu se verovalo da ljubimce kao što su pas i mačka treba držati podalje od trudnice kako dete ne bi bilo predlakavo.

10. U Mongoliji se kaže da se dve trudnice ne smeju dotaći jer bi time mogle promeniti pol deteta.

11. Na Malti postoji verovanje da će trudnice kojima je na dan venčanja padala kiša imati lak porođaj.

233

Koliko sudbina i sujeverje upravljaju našim životima?

“Biblioteke donose svjetlost našem duhu i oduzimaju jakost našim očima” Tin Ujević

Da li je ljudskom mozgu jednostavnije da prihvati takav način promišljanja stvarnosti i na koji način možemo da prevaziđemo fatalizam u objašnjavanju teških situacija kojima smo često izloženi. Skloni smo da verujemo u sudbinu i ona je izgovor za sve što nam se dešava, kako za situacije za koje nemamo objašnjenja, tako i za probleme koje ne možemo ili ne umemo da rešimo. Takvo verovanje uglavnom je posledica načina na koji smo vaspitavani jer preuzimamo obrasce ponašanja od svojih roditelja koji su nam u najranijem uzrastu apsolutni uzori.

Da li će se to nastaviti i u zrelom životnom dobu, najviše zavisi od okruženja i iskustava koje proživljavamo. Uglavnom sudbini pripisujemo teške emotivne trenutke i događanja na čiji tok nismo u stanju da utičemo.

OSLOBAĐANJE OD ODGOVORNOSTI - Verovanje u sudbinu vrlo često predstavlja jedini način da naša psiha prevaziđe ono što se događa. To se posebno odnosi na emotivno potresne situacije, kada smo nemoćni da pomognemo sebi ili nekom drugom. Takođe, ukoliko nam godinama nešto ne uspeva i kada pored mnogo pokušaja ne možemo da realizujemo neki cilj, lako skliznemo u fatalizam jer nam to postaje jedino objašnjenje. Vrlo je teško prihvatiti neuspehe ili činjenicu da se nešto što želimo ne ostvaruje. U tim momentima čovek gubi nadu i sigurnost u sebe pa je mnogo lakše pripisati neke događaje višim silama nego nastaviti borbu. To je vrsta odbrambenog mehanizma koji nam pomaže da prevaziđemo neprijatne emocije i loše 234

situacije u kojima se nalazimo. Kada sve ide kako treba, ubeđeni smo da smo prvenstveno sami za to zaslužni. Međutim, ako nije sve onako kako smo planirali, okrećemo se verovanju da je neko drugi kriv za sve - ljudi oko nas, viša sila, sudbina.

Svako uverenje moguće je prevazići, ali za to je potrebna izuzetna energija i snaga.

Kako ćemo se nositi sa problemima i određenim životnim situacijama, zavisi od mnogo faktora: od karaktera, vaspitanja, kao i okolnosti kojima smo uslovljeni. Naša sposobnost da se nosimo sa osećanjima i pronađemo objašnjenja za ono što se događa, da sagledamo svoj život i na osnovu toga nastavimo ka ciljevima koje smo zacrtali, stalno je na ispitu. Prevazilaženje fatalizma može se desiti jedino ako uzmemo život u svoje ruke i shvatimo da smo u velikoj meri odgovorni za ono što se događa. Sloboda da biramo i donosimo samostalne odluke, sa sobom nosi i veliku odgovornost. Nažalost, mnogi nisu spremni da je prihvate.

SUJEVERJE - Verovanje kako svaki čovek ima svoju sudbinu i da je predodređen za nešto što ne može da izbegne, uglavnom je posledica vaspitanja, načina na koji smo oblikovani kao deca i iskustava koja smo doživeli. Često se događa da naš mozak ne može da podnese informacije i dešavanja kojima ne može da odredi smisao pa stvara odbrambeni mehanizam koji pomaže da se sve te činjenice obrade. Fatalizam je odličan način da sa sebe skinemo veliko breme odgovornosti i sve prebacimo na višu silu, tvrde stručnjaci. Zbog toga je ovo uverenje i odličan način manipulacije, upozoravaju antropolozi, a kao primer navode različite sekte i pokrete koji upravo na taj način kontrolišu svoje članove. Verovanje da je sve unapred određeno ima korene duboko u istoriji i posledica je religioznih shvatanja drevnih naroda da će im bogovi odrediti sudbinu u zavisnosti od toga kako su je zaslužili svojim ovozemaljskim ponašanjem. Obrisi fatalizma ostali su prisutni u mnogim kulturama i narodima i u ovom modernom vremenu, a ljudska psiha lako ga je prihvatila jer je to bezbolan način da prestanemo da se osećamo odgovornim za ono što nam se događa.

235

Demokratsko sujeverje

"Prijateljstvo je jedna duša što živi u dva tijela".

Albert Einstein

Srbija je zemlja sa mladom demokratijom. Ustanovljene su osnovne institucije demokratije i može se reći da je završena prva faza demokratizacije društva.

Prohodali smo. Ipak, daleko je to od onog što se danas zove savremeno demokratsko društvo. Imamo višepartijske parlamentarne i ostale izbore, imamo slobodu odlučivanja, ali permanentno sve te promene prati jedan trag slabe uspešnosti prvih koraka koje smo napravili. U čemu je stvar? Naime, jedan od osnovnih ciljeva uređenja društva u demokratsko društvo jeste jasna vidljivost postupaka i donošenja odluka ljudi koji predstavljaju građane u različitim institucijama. Do danas, naše društvo vidi samo onu "svetlu stranu Meseca" demokratije i to nije dovoljno. Svest o onoj "tamnoj strani", čije se prisustvo da osetiti, ali ne i videti, jeste ozbiljan problem za napredak društva u Srbiji. Na izborima učestvuju političke partije, stranke, grupe građana i pojedinci, ali skoro svaki građanin prilikom izbora oseća prisustvo jednog dela vlasti koja definitivno ne učestvuje na izborima i čija volja i htenja ne polažu račune biračima. Odatle i sujeverje da postoji neka "sila" koja, izabrali ovu ili onu stranu, postojano odlučuje o mnogim događajima i odlukama. Neznanje je gadna stvar i iz tog neznanja potiče skoro uvek pogrešno promišljanje. S druge strane, veliki broj političkih subjekata pokušava da nađe način da se suprotstavi ovom nevidljivom delu vlasti. Verujem da dok stoje za govornicama, političari osećaju tumaranje svojih strahova, baš od te ničim izazvane sile.

Strašno. Jedni misle da su dovoljno jaki, drugi misle da će neko spolja pomoći u tom razobličavanju, treći misle. A jedino što bi trebalo da misle jeste: Kako makar malo 236

osvetliti deo te "tamne strane Meseca". I tu dolazimo do neophodne izgradnje institucija koje predstavljaju kontrolu kontrolora naših života i odluka. Savremeno društvo, sa svojim hitrim tehnološkim razvojem, sa mogućnošću kontrole svakog pojedinca, daje i mogućnost kontrole onih kojima je kontrola poverena. Da bi se tako nešto uspostavilo i dalo obećavajuće poštovanje političkih odluka i odluka birača na izborima, potrebno je smanjiti onaj pomenuti nevidljivi deo političkog establišmenta. Posledice pasivnosti po ovom pitanju u Srbiji su više nego prepoznatljive. Naravno, s obzirom da je u pitanju mlado demokratsko društvo, veliki broj građana sve te posledice pripisuje trenutnom odabiru, nastalom iz nekad najdubljih strahova ili pak linije manjeg otpora. Odatle i ovaj naslov, u kome se pominje sujeverje. Odatle i apatija u procesu izbora, odatle i ona čuvena: "Svi ste vi isti". Verovanje da su svi političari isti jeste ravno verovanju da su svi muškarci, žene, psi, mačke i sl. isti. Lakše je tako nego reći: Ima tu nešto što mi nije dato da biram, a to nešto je posledica toga što je Srbija tek uskočila u pelene demokratije. Zato je i "tabloidizacija" prisutna u velikom obimu u našem društvu.

Tabloidi nude potkrepljenje sujeverja i daju potvrdu nebuloznom promišljanju stvarajući još jasniju sliku: Sila je tu. Neko će reći da je ovo XXI vek. I jeste. Samo što Srbija trenutno izgleda kao da ste nekom vladaru iz srednjeg veka ili još gore, dali kompjutere, mobilne telefone i sve blagodeti tog savremenog sveta. Otud i živimo u ksenofobiji i neprihvatanju savremenog sveta jer je teško suočiti sujeverne principe sa jakim institucijama društava razvijenog sveta. Posledica toga je napuštanje zemlje velikog broja ljudi, posebno mladih koji ne žele da učestvuju u mogućoj regresiji ukoliko se stvari u budućnosti ne promene. Cilj demokratije da se odluke donose javno danas je u Srbiji shvaćen na nekom antičkom nivou "teatrokratije". Svest da se odluke makar delimično donose na nekom drugom mestu potiče i usled učešća ogromnog dela društva u prikrivanju sivog ekonomskog funkcionisanja, a u cilju preživljavanja. Ako se vratimo na savremenu tehnološku mogućnost kontrolisanja pojedinca, lako ćemo prihvatiti zaista opravdan strah od mogućeg osvetljavanja "tamne strane Meseca demokratije" u Srbiji. Dobro, najlakše je na to reći kako "tamna strana" postoji svuda.

Pitanje je samo odnosa veličine osvetljenosti prostora u kome nema manipulacije.

Pitanje je koliko je delanje svakog činioca društva javno. Svako ko bude ikada pokušao 237

da menja ovu situaciju, suočiće se sa velikim problemima. Ostaje vera, bazirana baš na sujeverju, a ne na nekim dokazivim činjenicama, da će se već nešto desiti. Da će se pojaviti Neko i razrešiti celu zavrzlamu, Neko pravedan, Neko. Zar taj Neko nismo mi?

Zar nije ovo društvo sačinjeno od nas, od građana ove zemlje? Zar nisu ljudi koje biramo predstavnici koji zastupaju naše interese? Zar nije želja da se rad tih predstavnika učini što jasnijim, javnim? Zar onda ne bi "tamna strana Meseca" bila makar malo osvetljenija? Zar nismo spremni da izađemo iz "pelena" demokratije i zakoračimo u sledeću fazu? Zar nismo u stanju da sujeverje zamenimo razumom? Na nama je. Možda ona "sila" bude u tom slučaju pravog izbora uz nas, pa makar to i bilo samo sujeverje.

Trinaest zanimljivih činjenica o petku 13.

“Čovek je jedino stvorenje koje odbija da bude ono što jest”.

Lempicka

1. Da li vas plaši petak 13? Ako vas plaši, možda imate triskaidekafobiju – naučni termin za strah od petka 13., od koje je patio i američki predsednik Ruzvelt.

Postoji podatak da on tog dana u mesecu nije želeo nigde da putuje, a na prijemu za svojim stolom nikad nije ugostio trinaestoro gostiju.

2. Nije jasno od kada i zašto je petak 13. povezan sa lošom srećom. U nekim slučajevima tumači se biblijski, s obzirom da je 13. gost na Tajnoj večeri izdao Hrista, koji je razapet u petak.

238

3. Strah od broja 13 zove se triskaidekafobija. Broj se smatra nesrećnim jer dolazi nakon broja 12, koji se smatra savršenim, kompletnim brojem – 12 meseci u godini, 12 znakova zodijaka, 12 bogova Olimpa, i 12 Isusovih apostola. U nekim slučajevima bio je ekstreman : hoteli i bolnice su često preskakali 13. sprat u obeležjima, pa čak i aerodromi (GATE 13).

4. Autor psiholoških trilera Alfred Hičkok rođen je petka 13., a 13. avgusta 1999. bio bi njegov 100-ti rođendan. Film “Broj 13” koji je trebao da bude Hičkokov rediteljski debi, nikada nije ugledao svetlost dana. On je, navodno, rekao da “film nije bio zanimljiv”.

5. Zašto je petak 13. u našoj svesti urezan kao sujeveran dan? Prema nekim tumačenjima, ako nam se dogodi nešto loše jednog petka, 13, u našoj svesti će ostati zauvek urezano da je taj dan nosio lošu sreću. Zapravo, vrlo lako ćemo sve negativnosti pripisati datumu.

6. Bivši kubanski vođa Fidel Kastro rođen je u petak 13. 1926. godine.

7. Poznati “baksuz” rođen u petak 13. je i pisac Semjuel Beket 8. Nije u svakoj kulturi ovaj datum oličenje nesreće. U Italiji petak 17. se smatra nesrećnim danom, dok se 13. smatra srećnim brojem. U Španiji i Grčkoj postoji verovanje da je utorak 13. taj koji je baksuzan.

9. Apollo 13 lansiran je u 13 sati i 13 minuta. Eksplozija se dogodila 13. aprila, koji, doduše, nije bio petak.

10. U britanskoj tradiciji petak je bio uobičajeni dan za javna vešanja, a do omče je vodilo trinaest stepenika.

11. Strah od petka, 13. ima svoje korene i u Srbiji. Kada su u Beograd uvođeni prvi telefoni 1898. godine, niko nije želeo da uzme broj 13. Na kraju je “nesrećni” broj 13 dodeljen Ljubi Srećkoviću za beogradsku klanicu.. Za Napoleona i američkog predsjednika Herberta Hoovera također se govorilo da pate od triskaidekafobije.

12. U Parizu se može iznajmiti profesionalni 14. gost, za uklanjanje tzv. loše sreće koju donosi broj 13, kao i petak 13.

239

13. Petak 13. međutim uopšte ne mora biti nesrećan kao što ljudi misle. Godine 2008. istraživanje u Holandiji pokazalo je da se na ovaj dan događa manje saobračajnih nesreća, požara i zločina, posebno jer sujevrni čine dodatne napore da izbegnu štetu.

SVE MRAČNE TAJNE PETKA 13 - Ovo je najbaksuzniji dan u godini!

Današnji dan nosi epitet najnesretnijeg od svih, a on je tek prvi od tri koja nas očekuju do kraja godine. Smatra se da petak 13. svoju reputaciju vuče već stotinama ili čak hiljadama godina. Došao je i petak 13. i to prvi ove godine. Onima koji su sujeverni, ovaj dan će biti jeziv. Broj 13 inače ima lošu reputaciju, a još kada se njemu doda petak, onda se smatra najgorim danom na svetu. Petak 13. je jedan od 365 dana u kalendarskoj godini. Svake godine imamo najmanje jedan petak 13. a najviše tri.

Najkraći vremenski razmak između dva petka 13. iznosi mesec dana a najduži četrnaest meseci. Ako mesec počinje u nedelju, petak 13. je neminovan sled kalendara kakvog danas koristimo u svetu. Verovanje da je ovo baksuzni dan je relativno novovekovni izum ljudske razbibrige koji datira od početka 20. veka. Ipak, postoji i nekoliko pretpostavki i teorija kako je došlo do toga da se petak 13. smatra najgorim danom.

Počeci verovanja u ovaj datum se vezuju za biografiju italijanskog kompozitora Đoakina Rosinija, koji je umro u petak 13. Podaci pokazuju da sujeverje nije bilo popularizovano dok Den Braun u knjizi “Da Vinčijev kod” nije pisao o templarima koji su pogubljeni u petak 13. u Francuskoj. U petak 13. oktobra, 1307. godine, francuski kralj Filip IV naredio je hapšenje Žaka de Molaja, poslednjeg velikog majstora Vitezova templara. Uhapšeno je na hiljade francuskih templara. Većina ih je ubijena, a Molaj je spaljen na lomači 1314. Zbog toga postoji verovanje da je ovaj akt poreklo verovanja u nesreću koju donosi petak 13. U hrišćanskoj tradiciji se ovaj broj vezuje za 13 gostiju na Tajnoj večeri i to da je Isus razapet na krst u petak, a tu je i sujeverje da je taj 13. gost na večeri izdao Isusa. U numerologiji se broj 12 smatra kompletnim i reflektuje mesece u godini, broj časova u satu, 12 bogova na Olimpu, 12 Isusovih apostola i 12 zodijačkih

240

znakova, dok se 13 kao sledeći u nizu smatra baksuznim i remeti koncepciju savršenstva broja 12.

Fobija ili strah od “crnog” petka ima svoj stručni naziv – triskaidekafobija. Naziv je izvedenica od grčkih reči paraskevi (petak), dekatreis (trinaest) i reči fobija (strah). Desetine miliona ljudi na ovaj dan u većoj ili manjoj meri pate od ove fobije. Gubici svetske privrede radi izostanka sa posla ili nedonošenja poslovnih odluka ovog dana mere se stotinama, pa čak i milijardama američkih dolara.

Prema Centru za stres i fobiju u SAD, procenjeno je da 17 od 21 milion ljudi imaju posledice zbog straha od baksuznog petak 13. i da oko 800 miliona dolara budu gubici ekonomije na taj dan. Četiri od 12 filmova “Petak 13″ bili su premijerno prikazani baš na ovaj datum. Takođe, većina hotela i zgrada nemaju spratove i stanove sa tim brojem, a neke avionske kompanije su izbacile ovaj broj sa sedišta aviona. Očekuje nas još dva petka 13. u ovoj godini, u martu i decembru. Ukoliko ste sujeverni, pazite se danas i potrudite se da ne razmišljate crno. A ko zna, možda vam baš ovaj dan bude uspešan i srećan

Šta su koreni nekih od najpoznatijih sujeverja

"Ljudi grade previše zidova a premalo mostova!"

Isaac Newton

Skoro svako od nas se jednom štrecnuo kada mu crna mačka pređe put, svako od nas je bio u situaciji da izbegne da prođe ispod merdevina. Evo šta su koreni nekih od najpoznatijih sujeverja.

241

PROSIPANJE SOLI - Prosipanje soli se smatra nesrećom hiljadama godina unazad. Oko 3 500 godine pre nove ere Sumeri su pokušavali da neutrališu lošu sreću tako što bi bacili prstohvat soli preko levog ramena. Ritual se proširio posle i kod Egipćana, Asiraca a kasnije i Grka.

POTKOVICA NA VRATIMA - Verovanje da konjska potkovica ima magične moći potiče još iz antičke Grčke, gde su smatrali da gvožđe ima sposobnost da otera zlo.

UDARANJE U DRVO DA NE ČUJE ZLO - Kada spominjemo kako nas je poslužila sreća ili kako nešto ide u dobrom pravcu, mi često kucamo u drvo da se sreća ne bi izjalovila. Ovo sujeverje dolazi još iz vremena paganstva. Mnogi pagani su obožavali drveće i pripisivali mu mitološka svojstva. Neki su drveće koristili kao svetilišta, neki su ih koristili u ritualima, dok su neki poput starih Kelta smatrali da je drveće dom za pojedine duhove i bogove.

BROJ 13 - Strah od broja 13 ima svoje uporište u skandinavskoj mitologiji. U čuvenoj priči, 12 bogova je pozvano da obeduje u Valhali, gradu bogova. Loki, bog razdora i zla, došao je nepozvan na skup i sve pokvario. Svojim dolaskom broj bogova je bio 13, pa je od tada broj 13 smatran za uklet.

BUNAR ŽELJA - Ovakav jedan bunar sreće se kod germanskih i keltskih plemena koji su smatrali da je ovo mesto koje ispunjava želje. Zbog čega? Verovalo se da je voda dom bogova, ili barem da je dar od bogova, izvor života i često oskudna roba.

LOŠE JE PROĆI ISPOD MERDEVINA - Ovo sujeverje je staro 5 000 godina i potiče iz drevnog Egipta. Kada se merdevine postave na zid one formiraju trougao. Trougao kao oblik se smatrao svetim kod Egipćana (pogledajte samo njihove piramide). Trouglovi su po njima označavali trojstvo bogova, a proći kroz trougao su smatrali skrnavljenjem bogova.

ZNAK ROGOVA - Znak rogova je gest sa raznolikim značenjima a često se može videti kao pozdrav tokom hard rok i hevi metal koncerata. Ipak njegovo najranije korišćenje se može videti u Indiji gde je taj gest upotrebljavao Buda za proterivanje demona, bolesti i negativnih misli.

242

CIPELE NA STOLU - Mnogi smatraju da nije dobro stavljati cipelu na sto jer to donosi nesreću onome ko to uradi. Obično se misli da će doći do svađe u porodici ili do smrti člana porodice. Kaže se da verovanje potiče iz vremena kada su nove cipele đon imale pričvršćen klinovima, što bi onda izgrebalo ako do tada nisu nošene.

ZEČIJA ŠAPA ZA SREĆU - Nije čudno da vidite nekoga ko sa sobom nosi kao privezak zečiju šapu kao nešto što bi trebalo da donese sreću. Kažu da ovo vodi poreklo još iz vremena robovlasništva.

PETAK 13. - Petak 13. se povezuje u hrišćanstvu sa Poslednjom večerom gde je bilo 13 gostiju od kojih je 13. gost bio Juda. Hrist je razapet u petak.

ZVEZDE PADALICE - Ptolomej je smatrao da zvezde padalice označavaju da bogovi vire da vide šta se događa na zemlji. Prema tome kad god neko vidi zvezdu padalicu trebalo bi da poželi želju i bogovi će ga čuti.

PREKRŠTENI PRSTI ZA SREĆU - Ovo je jedno od najrasprostranjenijih sujeverja danas u svetu. Smatra se naime da kada prekrstite prste za sreću zli duhovi neće moći da spreče da vam se dogode srećne okolnosti.

SLOMI NOGU - U pozorištu svi znaju za nepisano pravilo da kada želiš nekome da poželiš svu sreću onda mu kažeš – polomi nogu. Nekoliko je teorija na ovu temu. Najstarija od njih nas vodi u staru Grčku gde ljudi nisu aplaudirali u pozorištu.

Umesto toga kada su želeli da pokažu svoje zadovoljstvo oni su lupali nogom o pod.

Ako bi lupali dovoljno dugo i jako dešavalo se da neko polomi nogu.

CRNA MAČKA - Mnoge kulture smatraju da je crna mačka veoma moćan znak i predskazanje. S jedne strane stari Egipćani su smatrali da je dobro ako ti crna mačka pređe put, dok se u srednjoj Evropi smatralo da su crne mačke zle i da su one najbolje prijateljice veštica.

OTVARANJE KIŠOBRANA U ZATVORENOM PROSTORU - Kada su kišobrani sa metalnim vrhom postali popularni u 18. veku, njihov „nespretan“ mehanizam je predstavljao opasnost ako bi se otvorio u zatvorenom prostoru. Takav jedan kišobran bi lako mogao da povredi odraslu osobu ili dete.

ZVIŽDANJE - Zviždanje mornari smatraju veoma lošim. Time kako kažu izazivate vetar a onda će kao posledica toga doći do oluje.

243

OGLEDALO I SEDAM GODINA NESREĆE - U antičkoj Grčkoj je bilo normalno da ljudi konsultuju vidovnjake koji za predviđanje koriste ogledalo i koji vam proriču sudbinu analizirajući vaš odraz. Kako su oni to radili? Ogledalo bi spustilu u vodu a bolesnoj osobi bi rekli da se pogleda u ogledalo. Ako je njegov odraz „slomljen“ izobličen u ogledalu osoba će umreti. Ako je sa odrazom sve u redu, onda će osoba preživeti bolest.

Dvadeset i pet najpozatijih sujeverja i njihovo poreklo

“Čovek pun duha i u potpunoj se samoći izvanredno zabavlja svojim mislima”.

Artur Šopenhauer

Koliko god da u ovo moderno doba verujemo nauci, svako od nas ima po neki ritual kojeg se pridržava kako bi izbegao nesreću ili prizvao sreću. Ovo su najpoznatija sujeverja, koja se praktikuju širom sveta, a korene vuku iz nekih starih vremena. Ona su mahom zaostavština paganskih verovanja i starinskih strahova pred čudima prirode.

1. Otvaranje kišobrana u zatvorenom prostoru donosi nesreću - Iako neki istoričari smatraju da koreni ovog verovanja sežu još u doba drevnog Egipta, praznoverja koja su bila vezana uz suncobrane kojima su se faraoni štitili od sunca bila su znatno drugačija i vrlo je verovatno da nemaju veze sa sujeverjem oko kišobrana.

Većina stručnjaka smatra kako ovo verovanje potiče iz doba viktorijanske Engleske 18.

244

veka. Naime, u to doba kišobrani su po prvi put ušli u modu i postajali normalan prizor za vreme kišnih dana. S druge strane, kišobrani 18. veka bili su znatno nezgrapniji od ovih današnjih, pa je bilo sasvim moguće nekoga povrediti prilikom otvaranja u zatvorenom prostoru, posebno decu. Pošto nije postojala zakonska ili druga norma kojom bi se tako nešto sprečilo, s vremenom se stvorilo sujeverje da otvaranje kišobrana u kući nosi nesreću.

2. Prolazak ispod merdevina donosi nesreću - Merdevine naslonjene na zid, ili duple otorene merdevine grade trougao, a on je simbol za život. Kada prolazimo kroz trougao, veruje se da izazivamo sudbinu, uključujući i duhove koji žive ispod merdevina, a naročito zle duhove. Ako baš morate da prođete ispod merdevina, možete se zaštititi tako što stavite palac između kažiprsta i srednjaka (mislimo na prste iste ruke) ili celim rukama i dlanovima napraviti krst. Egipćani su smatrali trougao svetim.

3. Razbijeno ogledalo donosi sedam godina nesreće - U doba antičke Grčke odlaženje kod tzv. mudraca ogledala, ljudima koji su proricali budućnost putem nečijeg odraza u vodi, bila je vrlo česta praksa. Kako piše istoričar Milton Goldsmith u jednoj od svojih knjiga, ovo gatanje se izvodilo tako što se staklo uranjalo u vodu, nakon čega bi se bolesnoj osobi reklo da pogleda u staklo. Ukoliko bi njen odraz bio iskrivljen, to je bio jasan znak da će umreti. S druge strane, ukoliko je odraz bio pravilan, to je značilo život. Ljudi su dugo bili fascinirani sposobnošću ogledala da reflektuje stvarnost, pa nije ni čudo da se verovalo kako ono može i zarobiti dušu. A šta biva sa dušom kada se ogledalo slomi? U prvom veku nove ere Rimljani su celoj priči dodali još jednu dimenziju. Naime, u to doba se smatralo da se ljudsko zdravlje menja u pravilnim sedmogodišnjim ciklusima. Iskrivljena slika kao rezultat razbijenog ogledala zbog toga se smatrala znakom da osobi predstoji sedam godina bolesti i nesreće.

4. Bacanje prosute soli preko levog ramena protiv nesreće - So je oduvek bila dragocena i u mnogim kulturama posedovala je magična svojstva, verovatno zbog njene retkosti i esencijalnih svojstava potrebnih ljudskom organizmu. Njome su se terali zli duhovi i odvijao obred čišćenja. Kada slučajno prospete malo soli, potrebno je da bacite preko levog ramena jedan prstohvat kako bi se oterali zli duhovi koji žele da vam donesu nesreću. Bacanje soli preko svoga levog ramena počelo je oko 3.500 godina pre 245

Hrista kod drevnih Sumerana. Nakon toga tradicija se proširila na Egipćane, Asirce, a kasnije i Grke.

5. Kucanje o drvo tera zle duhove - Ako izjavite nešto dobro, nešto što simbolizuje sreću, blagostanje, zadovoljstvo, brže bolje pronađite neki drveni predmet i kucnite o njega tri puta. Ako to ne učinite, zli duhovi će vam sve pokvariti. Ovo verovanje seže do drevnih paganskih verovanja da duhovi žive skriveni u drveću, pre svega u hrastu. Kucanjem o drvo odavalo im se priznanje i demonstrirala svesnost da upravo oni mogu pomoći u borbi protiv zla. Takođe, to je bio i način da im se zahvali na sreći i blagostanju. Iako istoričari tvrde da je kucanje o drvo najraširenije praznoverje u zemljama zapadnog sveta, još uvek se ne može tačno utvrditi njegovo poreklo. Jedni smatraju da korene vuče iz drevnog religijskog rituala u kojem osoba dodiruje raspeće dok izgovara zavet, dok drugi misle kako dolazi iz predhrišćanskih vremena u Evropi, kada su seljaci glasno kucali o drvo kako bi prestrašili zle duhove.

6. Kačenje potkovice iznad vrata donosi sreću - Potkovica je kao simbol sreće povezana sa konjem kao vrednom životinjom. Otkako su Grci počeli da potkivaju konje, potkovica kod mnogih naroda znači sreću. Prikovana na vrata trebala bi da čuva kuću i imanje od stranaca i zlih duhova koji ispod potkovice ne mogu da prođu. Ali samo ako je ona okrenuta na pravu stranu! Tokom srednjeg veka mnogi ljudi su mislili da se veštice plaše konja i da će se držati podalje od bilo čega što je povezano s njima. Zbog toga su ljudi stavljali potkovice na svoje štale tokom leta, kada su vrata otvorena.

7. Prelazak crne mačke preko puta donosi nesreću - Crne mačke su vrlo snažan i važan znak u brojnim kulturama širom planete, iako ih ne doživljavaju svuda isto. Na primer, drevni Egipćani su obožavali sve mačke, među njima i one crne, pa je upravo iz te zemlje poteklo i verovanje da je crna mačka koja nam seče put znak dobre sreće.

Njihova dobra reputacija se nastavila i mnogo kasnije, u Engleskoj kasnog 17. veka.

Kralj Charles I imao je jednu crnu mačku kao ljubimca, a nakon što je uginula neutešno je naricao kako je to kraj njegovoj dobroj sreći u životu. Zanimljivo, već je sledećeg dana uhapšen i optužen za veleizdaju. S druge strane, ljudi srednjevekovne Evrope smatrali su mačke đavoljim bićima i prerušenim vešticama, a mačka koja vam preseče put bila je siguran znak da vas posmatra sam đavo. Hrišćani su navodno, nastojeći da se 246

odreknu i obrišu sve tragove starih religija u koje su pre verovali, uništavali crne mačke i žene koje su o njima brinule, proglašavajući ih vešticama. Crna mačka koja vam pređe preko puta, prema hrišćanskom verovanju zapravo je demon koji na vašem putu stvara zlu prepreku koja vas odvaja od boga i sprečava ulazak u carstvo nebesko.

8. Broj 13 je baksuzan - Strah od broja 13 zove se triskaidekafobija i svoje poreklo vuče iz staronordijske mitologije. U jednoj od najpoznatijih priča, 12 bogova je bilo pozvano na ručak u Valhallu, u veličanstvenu salu u Asgardu, gradu bogova. Loki, bog razdora i zla, naljutio se zbog toga što nije pozvan, ali je odlučio da ipak dođe i svima pokvari zabavu, čime se broj bogova popeo na 13. Ostali bogovi su pokušali da izbace Lokija napolje, zbog čega je nastao žestoki sukob u kojem je poginuo Balder, najomiljeniji bog među njima. Vremenom se nesklonost stanovnika skandinavskih zemalja prema broju 13 proširila po celoj Evropi, a celi mit je „pojačala” i biblijska priča o Poslednjoj večeri, nakon koje Juda, 13-ti gost za stolom, izdaje Isusa.

Zanimljivo, mnogi su i danas skloni izbegavanju ovog broja, ali niko nije uspeo da dokaže da broj 13 statistički znatnije odskače od bilo kojeg drugog broja.

9. Detelina sa četiri lista donosi sreću - U davna vremena Kelti su verovali da je detelina sa četiri lista moćna biljka i da se može koristiti za obranu od zla. Takođe su verovali da ona donosi sreću, ali samo ako se pokloni ili ako se slučajno nađe!

Domišljati trgovci prodaju uzgojenu detelinu, ali takva navodno čak donosi nesreću!

Prema legendi, Eva je uzela četverolisnu detelinu iz raja pre nego su ona i Adam bili iz njega prognani, i zato se ona smatra “malim rajem” koji je ostao kod ljudi.

10. Želja koja se zaželi kad se ugleda zvezda padalica biva ispunjena - U prvom veku Ptolomej je imao teoriju da su zvezde padalice zapravo Bogovi koji se spuštaju na Zemlju. Tako su ljudi zaključili da će im se želje ispuniti jer postoji nada da će ih u tom trenutku Bogovi čuti.

11. Zadržavanje daha kad se prolazi pored groblja - Ovo se pripisuje vezi između disanja i života. Međutim, u nekim indijanskim kulturama se prenosi verovanje da je disanje u blizini mrtvih rizično, jer možda slučajno možete udahnuti nečiju dušu.

247

12. Bacanje novčića u fontanu za sreću - Izvorno su ovo praktikovali stari Rimljani, a zatim je ovaj običaj takođe bio zastupljen kod Kelta. Mnogi tvrde da to smiruje bogove vode.

13. Zaželeti želju dok se duva u maslačak - Oduvavanje semena maslačka dolazi iz keltske mitologije. Smatralo se da maslačak može da izleči bolesti i da priziva dobre vile.

14. Stavljanje kape na krevet donosi nesreću - Neke kulture su smatrale da zli duhovi žive u ljudskoj kosi i da mogu preći na kapu. Ako je bacite na krevet, rizikujete da vas obuzmu dok spavate.

15. Stavljanje sveće na rođendansku tortu - U staroj Grčkoj su se pravile rođendanske torte. Stavljali su sveće na nju jer im je ona tako izgledala poput meseca, što je bilo u čast Artemide, boginje Meseca. Danas su sveće na rođendanskoj torti povezane sa ispunjenjem želja.

16. Sreća je da mlada vidi odžačara na dan svog venčanja - Godine 1066. kralja Williama zamalo da pregazi kočija, ali ga je za dlaku spasio odžačar koji se nalazio u blizini. Kralj ga je onda pozvao na venčanje svoje kćeri i dan danas se smatra da odžačari donose sreću. Za njih je takođe vezano verovanje da je, kad ih ugledamo, potrebno da se uhvatimo za dugme. Navodno, nekad davno je zapušeni dimnjak značio nesreću – kuća je bila hladna, i nije moglo da se kuva. Postoji i druga teorija koja sreću pripisuje ranom ustajanju. Naime, odžačari su nekad veoma rano išli na posao, a kaže se i da ”ko rano rani, dve sreće grabi”. Možda je i to razlog koji je ljude naveo da dimničare povezuju sa srećom. Dimničar je, iako nenaspavan, srećniji od onih koji kasno ustaju! Postoji još jedno praznoverje vezano za njih – ako ukradete dlaku iz dimničareve četke, to će vam takođe doneti sreću.

17. Videti mladu na dan venčanja je loša sreća - Pretpostavlja se da je to zbog toga što bi mlada mogla da vidi mladoženju (ili obrnuto), da se uplaši i pobegne.

Moguće da takvo pravilo dolazi iz kultura koje su praktikovale dogovorene brakove.

18. Nošenje neveste preko praga - U nekim zapadnim kulturama se smatralo lošom srećom da se mlada saplete o kućni prag. Da bi se to u potpunosti izbeglo,

248

mladoženja je uzima u ruke i prenosi preko praga. Ako se on sam ne spotakne, sve će biti u redu…

19. Zečija šapa donosi sreću - U sedmom veku pre Hrista zec se smatrao simbolom sreće, a nošenje njegove leve šape je bio način da se stalno poseduje deo sreće koju zec donosi. Prilično morbidno praznoverje ako pitate nas…

20. Sreća je kada ti se ptica pokaki na glavu - Ovo uverenje možda proizlazi iz ideje da “posle kiše sija sunce”; ako vas je snašla loša sreća, verovatno sad dolazi vreme kada će se stvari okrenuti u vašu korist. Zbog životnih ciklusa koji se neprekidno odvijaju imalo bi smisla pomisliti: “Od ovog gore ne može!”

21. Nošenje venčanog prstena na prstenjaku leve ruke - Ova tradicija je započela kada su stari Rimljani secirali leševe i utvrdili da postoji određena tanka tetiva ili živac koji vodi s levog prstenjaka do srca.

22. Jadac donosi sreću - Drevni Etrurci su često koristili kokoške u svetim obredima proricanja. Verovali su da im sačuvana kokošija kost donosi sreću. Poznato je i takmičenje u razvlačenju kokošije ključne kosti koje glasi ovako. “Uzmite pileću ili kokošju ključnu kost koja se sušila preko noći na suncu ili na peći i vi i još jedna osoba uhvatite malim prstom svako jedan kraj kosti i povucite. Želja će se ispuniti onome kome u ruci ostane veći deo kosti. Nikad ne spaljujte kosti koje ostanu nakon jela jer će te tako navući kostobolju. Stavite svoj deo pileće ključne kosti iznad vrata i prva osoba suprotnog pola koja je pronađe biće vaš budući suprug.” Pošto se radi o kostima ubijene životinje, još jedno praznoverje koje je vrlo nasilno.

23. Zapaliti tri cigarete jednom šibicom donosi nesreću - Neki ljudi veruju da je ova glasina započela među vojnicima koji su verovali da bi ih u vreme kad zapale svoju treću cigaretu snajper mogao uočiti. Drugi kažu da je poslovni čovek Ivar Krueger došao na tu ideju kako bi pridobio ljude da kupuju više njegovih šibica.

24. Stavljanje cipela na sto donosi lošu sreću - Pre mnogo godina, kada bi rudar poginuo, njegove bi se cipele stavljale na sto. Ova tradicija je dovela do praznoverja da stavljanje cipela na sto donosi nesreću.

25. Ako zgaziš na pukotinu na putu, tvoja majka će slomiti leđa - Iako je tačno poreklo neizvesno, taj mit je postao popularan kada je objavljen u knjizi Fletchera 249

Bascom Dresslera “Praznoverja i obrazovanje” 1907. godine. Ima smisla izbegavati pukotine kako se ne biste sapleli, ali ipak… Možda ovo praznoverje proizlazi iz straha od nestabilnosti i simbolike pada u životu.

250

Najčešća sujeverja

"Vreme je da prestanemo čekati iznenadne darove života, sami treba da stvaramo život."

Lav Nikolajevič Tolstoj

Detelina sa četiri lista - Postoji nekoliko legendi koje prate ovu biljku. Jedna od njih je da je Eva ponela sa sobom detelinu sa četiri lista kad je napuštala raj. Ipak, mnogo pre nego što se pojavila priča o Adamu i Evi, Druidi (starokeltski sveštenici) u Engleskoj su verovali da detelina sa četiri lista ima magijska svojstva. Jedno od tih verovanja bilo je da svako ko pronađe detelinu sa četiri lista, dobija sposobnost da vidi zla bića kao što su veštice i đavoli, pa da tako može da ih izbegne. Prema drugom tumačenju, za detelinu sa četiri lista verovalo se da donosi sreću zato što ona predstavlja krst, ali ne kao religijski simbol (jer se on u hrišćanstvu pojavio tek u trećem veku posle Hrista) nego kao Solarni ili Sunčev krst. Naime, ljudi su nekada koristili Sunčev krst za orijentaciju: jedna prava linija krsta pokazivala je na mesto na kome Sunce izlazi ili zalazi (kao istok ili zapad), a druge dve pokazivale su sever i jug. Presek ovih linija činio je Solarni krst. U stvarnosti, detelina sa četiri lista je zapravo kao i obična detelina, samo sa degenerisanim genom koji određuje broj listova. Potražnja za ovim simbolom sreće danas je tako velika da su neke uzgajivačnice uspele da odgaje sorte deteline u kojima se ovaj degenerisani gen veoma često javlja, pa tako danas možete da kupite seme od njih i da tako imate celu baštu punu "sreće"!

Crna mačka - Donosi nesreću (E. Radford) opisuje u Enciklopediji sujeverja istorijat ovog verovanja, čiji je koren u Engleskoj, kojom je tada vladao kralj Čarls I. Njegov strah da će izgubiti svog ljubimca, jednu crnu mačku, bio je toliki da je naredio da je čuva posebna straža. Onoga dana kad se mačka razbolela i uginula, za vladara je 251

sve pošlo naopako pa je već sledećeg dana izgubio vlast i bio uhapšen. Verovatno je od tog događaja stvorena legenda u kojoj su crnim mačkama pripisane mistične moći. Ove životinje su na brodovima držane pre svega da bi miševi bili “pod kontrolom”, ali im je uskoro pripisana i moć uticaja na sudbinu broda, analognu onoj koju je imala i na sudbinu kralja Čarlsa I - ako bi neko bacio mačku preko ograde broda ili ako bi ona sama pala u more, to bi značilo da će i brod završiti na dnu mora (što je u skladu sa principima simpatetičke magije). Uskoro su i mornari počeli da tumače svoju sudbinu na osnovu ponašanja mačke. Kad mačka, recimo, priđe nekom od njih, to je značilo da će ga pratiti sreća, a ako mu priđe samo do pola puta pa se onda vrati, bio je to loš znak.

Ova verovanja preuzele su od mornara i njihove porodice, pa je u svakoj kući sa bar jednim mornarem držana crna mačka. Smatralo se da ona “čuva kuću” od nesreće koja bi na moru mogla da zadesi moreplovca. Ovo verovanje do te mere je bilo izraženo, da su crne mačke smatrane za pravu dragocenost, pa se događalo i da budu predmet krađe.

Dalji razvoj verovanja uobličio je ono što je i danas rašireno kod mnogih naroda, pa i našeg. Onoga dana kad se mornar pripremao za put, ukućani su gledali kakvu će mu sreću “proreći” crna mačka jer se verovalo da ona zna šta ga čeka. Ako bi krenula od njega ka vratima, pokazujući mu simbolično put, bio je to dobar znak i on je polazio bezbrižan, ali ako bi mu “presekla” put to je značilo da mu ne savetuje da krene jer ga na putu čeka nesreća. Takođe je postojalo i verovanje da je crna mačka služila kao pomoćnik ili maskota vešticama, i da se pretvarala u đavola pošto bi im odslužila sedam godina.

Verovanje da mačka ima devet života potiče još od starih Egipćana, koji

su obožavali mačke. Oni su se divili njihovoj vitalnosti i sposobnosti da prežive pad sa velike visine, pa je iz toga proisteklo verovanje da mačke imaju devet života. Zašto baš devet? Mačka je, kao objekat obožavanja, dovedena u vezu sa njihovim tadašnjim Trojstvom, koje su činili Majka, Otac i Sin. Tri puta tri bio je najviši izraz iskazane časti, pa je tako stvoreno verovanje da mačka ima devet života.

Kucanje o drvo - U našim krajevima je ovo najzastupljeniji vid sujeverja.

Svaki put kad neko prokomentariše nešto dobro ili se dogodi neki povoljan preokret, on kucne o drvo i obično kaže "da kucnem o drvo, da ne čuje zlo". Ovo se zasniva na starom verovanju da su bogovi živeli u drveću koje je raslo po šumama. Kad je neko 252

dolazio da moli nekog od tih bogova za nešto, ritual je zahtevao da on najpre dodirne koru drveta. Ako bi mu se ta želja kasnije ispunila, on je ponovo dolazio do istog drveta da kucne u njega, što je bila poruka bogu da je molba urodila plodom, a u isto vreme i njegov gest zahvaljivanja za ispunjenu molbu. Istovremeno je postojalo i verovanje da oko drveća obleću i duhovi koji su ljubomorni na ljudsku sreću i koji su činili sve da osujete svaki dobar razvoj događaja. Kucanje o drvo je imalo i tu svrhu da "zagluši uši" tim duhovima, kako oni ne bi čuli da je želja ispunjena.

Prolazak ispod merdevina - U nekim azijskim zemljama, osuđenike na smrt su vešali tako što su konopac vezivali za sedmu prečagu merdevina prislonjenih o stablo drveta. Pošto se verovalo da je smrt "prelazna", ljudi su se dobro čuvali da ne prolaze ispod tih merdevina jer su verovali da će tako i oni "uhvatiti" smrt.

Merdevine su simbolizovale različite stvari u raznim kulturama.

Egipćani su im pripisivali pozitivne mistične osobine, jer su verovali da je njihov bog sunca Oziris spašen merdevinama kad je bio zarobljen od strane Duhova tame. Zbog ovoga su male merdevine stavljane u grobove egipatskih kraljeva, kako bi im pomogle da se popnu na nebo. I dan-danas neki Egipćani nose male modele merdevina jer veruju da će im one doneti sreću. U drugim krajevima sveta, ljudi iz različitih razloga izbegavaju da prođu ispod merdevina. Jedan od korena ovog običaja zasniva se na tome da su merdevine, kad se naslone na zid, činile trougao sa podom i zidom, što je simbolizovalo život (ili boga), a taj simbol je smatran za svetinju pa bi prolazak kroz njega bio skrnavljenje svetinje. Zato se verovalo da će svakoga ko prolaskom kroz ovaj trougao pokaže nepoštovanje svetinje, snaći zaslužena kazna.

Razbijeno ogledalo - sedam godina nesreće - Ako razbijete ogledalo, nesreća će vas pratiti sledećih sedam godina! Verovatno je da bi ovo verovanje danas moglo da se koriguje, tako da se "smanji kazna" onome ko razbije ogledalo, jer je sedam godina zaista mnogo vremena. Ipak, ono i dalje postoji u istom obliku u kome je i začeto. Prva ogledala koja je čovek koristio, istini za volju, nisu ni mogla da se razbiju, jer ih je činila mirna površina vode. Bez naučnog znanja o prirodi, čovek je mislio da je njegov odraz, koji je video na površini jezera ili bare, bio njegovo drugo "ja", ili njegova druga duša. On se plašio da bi, ako bi uznemirio to svoje "drugo ja", na neki način time 253

povredio sam sebe. Kad su kasnije napravljena staklena ogledala, njihovo razbijanje značilo bi i ozbiljnu povredu svoje duše. Stari Rimljani su verovali da se čovekov život "obnavlja" svakih sedam godina. Pošto je razbijanjem ogledala taj život bio ugrožen, trebalo je čekati celih sedam godina da bi se on obnovio. I ovo sujeverje, kao i većina drugih, zasnovano je na praktičnim razlozima. Staklena ogledala su nekada bila veoma skupa, pa je njihovim vlasnicima dobro došlo verovanje koje bi pomoglo da ona što duže ostanu čitava.

Petak 13 .- Smatra se da je petak, kad pada trinaestog dana u mesecu, nesrećan dan za sve ljude osim za one koji su rođeni u petak, trinaestog - za njih je to onda srećan dan! Danas se pominje mnogo korena od kojih potiče verovanje da je petak nesrećan dan. Jedno od njih je da je Eva ponudila jabuku Adamu u petak, drugo da je u petak započeo Veliki potop, zatim da je gradnja Vavilonskog tornja prekinuta u petak, pa da je Isus Hristos razapet u petak (a na tajnoj večeri je bilo 13 ljudi), i tako dalje. Inače, još pre nego što je Biblija bila napisana, petak je smatran za važan dan. Ljudi su se petkom posvećivali posebnim ritualima, u kojima su pozivali svoja božanstva i molili ih za dobru žetvu, zdravlje i sreću. Oni koji su radili toga dana smatrani su za proklete, i verovalo se da će im se to nepoštovanje božanstava osvetiti. Petak su nekada ljudi zvali i "Veštičji Sabat", jer se verovalo da su se svakog petka dvanaest veštica sastajale sa đavolom - a to je trinaest zlih duša na jednom mestu, dovoljno da se načini zlo. Zato se spoj petka i trinaestog u mesecu smatra najgorom mogućom kombinacijom.

Triskaidekatriafobija i paraskevidekatriafobija - Triskaidekatriafobija je iracionalni strah od broja 13, a paraskevidekatriafobija je strah od petka, trinaestog.

Terapeut Donald Dozi (dr Donald Dossey), čija specijalnost je lečenje iracionalnih strahova kod ljudi, uverava svoje pacijente da će biti izlečeni ako nauče da tečno izgovore ovu reč napamet. Zanimljivo, ali izgleda da kod velikog broja njegovih pacijenata ovo funkcioniše. Tim ljudima je verovatno potrebno samo malo sugestije da bi se oslobodili svojih strahova. Ako pitate zašto - odgovoriću pitanjem: a zašto da ne?

Da li je trinaesti, kad pada u petak, zaista nesrećan dan? Kao što lepo reče Robert Tod Kerol, mogao bi da bude - ako verujete u to. Neka proročanstva su samoostvariva.

254

Potkovica - Verovanje da potkovica donosi sreću potiče od verovanja u simbole polukruga i Mesečevog srpa. U ranijim religijama verovalo se da polukružni oblik poseduje magijske moći i da ima sposobnost zaštite. U antičkom Juhatanu i Peruu, hramovi su građeni tako da su imali ulazno stepenište i trem u obliku polukruga, a slična praksa je bila i u Španiji. Ruševine Stounhedža takođe pokazuju da su Druidi (starokeltski sveštenici), koji su obožavali Sunce, gradili objekte polukružnog oblika.

Tokom Srednjeg veka, crkve i javne zgrade imale su prozore i mnoge detalje na fasadama u obliku polukrugova, jer je postojalo verovanje da ovaj oblik štiti od zlih sila.

Konje su počeli da potkivaju Grci u 4. veku. U to vreme konji su bili svete životinje, pa su njihove potkovice smatrane za predmete koji donose sreću. Potkovice su pravljene od gvožđa, za koje se, uzgred, verovalo da je čvrstinu dobilo od veštica. Doskora su potkovice pravljene isključivo sa sedam rupa za eksere, jer se verovalo da taj broj ima magijsku moć. Zato nije nikakvo čudo što su stari Grci i Rimljani držali potkovice zakucane na zidove ili iznad vrata kako bi im donosile sreću i štitile ih od svakog zla.

Postoje dva različita verovanja kako treba okačiti potkovicu. Po jednom, ona treba da bude okrenuta otvorom nagore, pa ako joj se neki neoprezni đavo suviše približi, on će biti uvučen njenom magijskom snagom u taj otvor i uništen. Po drugom verovanju, potkovicu treba okrenuti otvorom nadole, kako bi se sreća iz nje stalno prosipala (naročito ako je okačena iznad vrata), pa tako neprekidno sprečavala da đavo pređe prag i uđe u kuću.

Zečja šapa - Ako je verovati ovoj sujeverici, da bi zečja šapa donela sreću onome ko je nosi, to mora da bude njegova zadnja leva šapa, da se nosi u levom džepu, a posebno veliku snagu ima ako je tog zeca ubila razroka osoba u noći punog meseca!

Ipak, kad negde kupite zečju šapu, to je obično prednja šapa (ona je manja pa je praktičnija za nošenje), a ko je i kada ubio zeca - to vam verovatno neće ni biti važno (a još manje nesrećnom zecu). Verovatno je da je ovo sujeverje nastalo u staro vreme, kad su ljudi zečevima pripisivali i dobre i zle osobine. Ove životinje su umiljate kad se pripitome, ali je podozrenje izazivalo to što su u noćima kad je mesec jako sijao, izlazili da se hrane. Posebno je zbunjivalo ljude to što neke vrste zečeva leti imaju smeđe, a zimi belo krzno. Snaga zečjih zadnjih nogu je impresivna, naročito kad oni brzo trče, a 255

pritom oni zadnje šape čak provlače ispred prednjih, kao da će im one "pokazati put" kojim mogu da pobegnu od opasnosti. Moguće je da je to stvorilo kod ljudi uverenje da zadnje šape imaju magijsku moć da izbegnu svaku opasnost.

256

Najčudnija sujeverja

“Od uspeha do neuspeha deli nas samo jedan korak; Od neuspeha do uspeha deli nas dugačak put”.

Jevrejska poslovica

Koliko puta ste videli da se neko uhvatio za dugme kada je video odžačara ili je u širokom luku zaobišao merdevine. Možda baš vi, pa čak i nesvesno imate običaj da kucnete u drvo. Iako se sujeverje shvata kao neopravdano verovanje u mnogim bolnicama i hotelima često ne postoji soba sa brojem 13. Koliko se broj 13 smatra baksuznim govori i podatak da mnogi svetski aerodromi nemaju piste, izlaze niti sedišta u avionu sa tim brojem. Statistike govore da samo 30 odsto ljudi nije sujeverno.

Evo nekoliko primera koji pokazuju u šta sve ljudi veruju.

Nož i novčić - Prema ovom verovanju prijatelj vam može dati nož samo ako mu date novčić, inače će se prijateljstvo prekinuti. Ako želite da očuvate prijateljstvo morate da platite.

Tri cigarete - Od kada se upaljač pojavio na tržištu, šibice su sve manje u upotrebi. Ipak, sujeverje je i dalje prisutno. Ako upalite tri cigarete istom šibicom to je predznak loše sreće. Znači, dve cigarete su prihvatljive. Tako ćete biti spašeni od loše sreće jedino ako u to ne računate rak pluća. Časovnik najavljuje smrt - Ako se vaš sat koji odavno ne radi slučajno oglasi, možete se zapitati ko će umreti. Možda bi najbolje bilo da sprečite kletvu ako na vreme popravite sat.

257

Slomljeno ogledalo - Ako se ogledalo slomi samo od sebe, ne morate da brinete, ogledalo ne može da podnese vašu lepotu. Ipak, ovo najavljuje nešto mnogo gore. To znači da će neko iz vaše kuće umreti. Verovatno je ogledalo sposobno da vidi smrt kako šeta kućom, pa od silnog straha na kraju i pukne.

List koji pada - Vitamin C, tone grejpfruta, limuna ili bilo kog drugog voća nisu dovoljni da vas zaštite od prehlade. Dovoljno je da uhvatite list koji pada sa drveta.

Ne morate praviti čaj od tog lista, dovoljno je da ga uhvatite i sreća je na vašoj strani.

Crna mačka - Prema ovom verovanju crne mačke donose mnogo sreće.

Ukoliko mačka ide prema vama, mogućnost za sreću se uvećava, ali ako je udaljena od vas, sreća vas napušta. Još uvek nije utvrđeno koliko sreće vam može doneti ako imate crnu mačku kao kućnog ljubimca.

Slana supa - Ako je supa isuviše slana, to znači da je kuvarica zaljubljena.

Naravno, dok onako mašta iznad šerpe, teško da će obratiti pažnju koliko je soli stavila u supu. Ovo ne mora biti sujeverje već vrlo realna situacija.

Tri galeba - Ne samo što sat i ogledalo predskazuju smrt, ista je situacija sa galebovima. Iako ćete uživati dok posmatrate ove prelepe ptice, to neće trajati dugo jer ćete čuti lošu vest. Ako galebovi lete iznad trga, izgleda da će loša sreća zadesiti mnogo ljudi. Možda je Fredi Kruger u gradu.

Vekna hleba - Nikada ne okrećite veknu hleba ako je pre toga parče već odsečeno, inače će vas pratiti loša sreća. Verovatno ovo zvuči čudno, ali je u pitanju sujeverje. Ili se ipak radi o nekom simptomu neuroze.

Tri osobe zajedno na fotografiji - Tri cigarete, tri galeba, sada i troje ljudi.

Izgleda da broj tri nosi sa sobom više loše sreće nego broj 13. Ako se tri osobe fotografišu zajedno, verovatno će ona u sredini umreti prva. Izgleda da su slavni koji su mladi umrli poput Kurta Kobejna uvek bili u sredini kada su se slikali sa svojim fanovima.

258

Trinaest suludih sujeverja širom sveta

“Dobroti i mudrosti samo dajemo obećanja; bol poslušamo”.

Marcel Proust

1. Turska: Žvakanje žvake - U Turskoj se misli da žvakanje žvake preko noći donosi smrt. Zapravo žvaka se poistovećuje sa mesom mrtvih ljudi. Barem noću.

2. Koreja: Zviždanje - Ako to radite kada padne mrak stvarno ste nadrljali.

3. Evropa u 10. veku: Salata - Smatralo se da muškarci koji jedu salatu neće imati dece.

4. Indija: Šišanje - Strogo je zabranjeno šišanje utorkom inače vam ne gine zla sreća.

5. Turska: Pričanje u kupatilu - To je put ka sigurnom maleru.

6. Škotska: Ptice - Smatra se da neke ptice ukazuju na skoru smrt u kući.

7. Širom sveta: Gušteri - U mnogim zemljama gušter u snu znači da imate tajnog neprijatelja.

8. Japan: Mrtvačka kola - Ako prođu pored vas trebalo bi da sakrijete palčeve.

Tako ćete izbeći smrt roditelja.

9. Prvi svetski rat: Cigarete - Smatralo se da će treći vojnik koji upali cigaretu istom šibicom prvi umreti. Od raka pluća verovatno.

10. Island: Krave - Kada krava liže drvo očekuju kišu na Islandu.

11. Tajvan: Mesec - Ne pokazujte Mesec prstom nikada. Njegovi čuvari će vam odseći uši ako to budete radili. A to ne želite zar ne?

12. Sirija: JoJo - U Siriji su zabranjene JoJo igračke zato što se smatra da izazivaju sušu.

13. Srbija: Prosipanje vode - Ako neko prospe vodu za vama imaćete sreće.

259

JESTE LI I VI MEĐU NJIMA - četiri psihološka razloga zašto su ljudi sujeverni!

“Mudar čovjek traži sve u sebi, budala sve u drugom.”

Konfučije

Pripadate li većinskoj grupi stanovništva koja veruje u natprirodne pojave? Proverite – jeste li skoro kucnuli u drvo zbog uroka, oterali crnu mačku, okrivili retrogradnu planetu za nesrećne okolnosti, insistirali na neparnom broju? Eto vam odgovora! Studijom je utvrđeno da 20 odsto stanovništva veruje da veštice postoje, čak 37 procenata ispitanika je sigurno da kuća može biti zaposednuta, dok troje od četvoro ljudi veruje bar u jednu paranormalnu pojavu. „Sujeverje je verovanje ili ponašanje koje ima dva glavna svojstva. Jedno je posvećeno donošenju sreće, a izbegavanju nesreće, a drugo se odnosi na neku vrstu magičnih uticaja, a magičnim se označava ono što nauka ne može da razume ili potvrdi“ – smatra psiholog Stjuart Vajs. Neistraženo pitanje jeste zašto se ljudi u tolikoj meri drže iracionalnih verovanja. Stjuart Vajs matra da je to fenomen koji se u psihologiji naziva iluzija kontrole: „Ljudi se plaše da ne izgube ono što vole, da im se ne dogodi ono što žele i hoće po svaku cenu da izbegnu nešto.

Ljudima je ponekad teško bez obzira koliko se trudili da nešto ostvare, a i dalje im ništa ne garantuje uspeh, pa se oslanjaju na bilo šta što će im pomoći da imaju nekakav osećaj kontrole“ – objašnjava Vajs i otkriva 4 psihološka razloga zašto su ljudi sujeverni.

1. Sami kreiramo svoj sigurnosni sistem - Kada su ljudi nesigurni po pitanju ishoda neke njima važne situacije, pokušaće na bilo koji način da utiču na njega. Ljudi veruju u astrologiju jer „radi za njih“, predviđa im lepe stvari, koje njihov um projektuje na nadolazeće situacije. „Sistem koji ste kreirali sami je najefikasniji, bilo da verujete da 260

vas štiti anđeo čuvar, nosite amajliju ili vas Bog pazi odozgo. A čak i kada to ne funkcioniše, ljudi pronađu neko objašnjenje“ – priča sociolog Herbert Gans. Vajs objašnjava da svaki čin koji uradimo, za koji mislimo da će nas približiti željenom cilju, godi našoj psihi i zato se vraćamo sujeverju.

2. Stalno tražimo veze i šablone - Lična magična uverenja nastaju tako što primetimo vezu između dve naizgled nepovezane stvari, poput ogrlice koju ste nosili kada ste primljeni na posao i slično. Stjuart Vajs kaže da smo svi mi tragači za šablonima – tražimo odgovor koji će nam pomoći da uspostavimo kontrolu nad svetom, a jedan od načina jeste da primetimo sve koincidencije koje se događaju. Svi volimo povoljnu koincidenciju, i za to postoji razlog – prirodna tendencija da u svemu vidimo šablon, čak i u nasumičnim događajima, što psiholozi nazivaju apofenija. Upravo ta pojava tera nas da verujemo u iracionalne stvari.

3. Nismo naročito dobri u otkrivanju pseudonauke - Psiholog Skot Lilijenfeld smatra da postoje dva razloga zašto smo sujeverni: eksplozija uglavnom lažnih informacija na internetu i mali broj naučnih podataka. „Na žalost, kritičko razmišljanje i sposobnost za kritičko rasuđivanje informacija koje vam se serviraju na osnovu kredibiliteta izvora i slično, mnogo je manja danas nego što bi trebala da bude. Nasuprot tome, postoji velika volja da prihvatimo skoro sve, čak i bez prihvatljivog dokaza, iz čega proizilazi sujeverje“ – kaže Vajs. Najbolji primer za to jeste što ljudi odvajaju velike svote za kupovinu amajlija, kristala za zaštitu i sličnih stvari, pa čak i odlaze na tretmane koji im mogu pogoršati zdravstveno stanje. Jedan od odličnih primera za to jeste i kampanja protiv vakcinacije, koja je dovela do epidemija kašlja, zauški i malih boginja.

4. Sujeverje je u porastu - Iako je teško odrediti da li smo kultura koja postaje manje ili više sujeverna, Stjuart Vajs iz njegovog iskustva kaže da sujeverje raste među ljudima. Na primer, postali smo mnogo manje skeptični prema astrologiji.

261

Nisi sujeverna/sujeveran? Hajde da te razuverimo

“Uspešan je onaj čovek koji ume da postavi čvrst temelj od cigala koje su drugi bacali na njega”.

Dejvid Brinkli

Sujeverje se još uvek izuzetno često sreće u savremenom svetu pa se čovek sa pravom zapita – da li će ikad izaći iz mode? Statistike kažu da samo 30% ljudi nije sujeverno, ali istraživači upozoravaju da u taj broj nisu uračunati oni koji veruju, ali ne žele to da priznaju. Ako mislite da spadate u taj “manji od 30% deo”, pročitajte tekst do kraja. Prvo ću se malo poigrati (ismevanje nije namera, shvatićete već) podacima koji su prikupljeni sa neta iz raznoraznih izvora, pa ih ne navodim zbog prevelikog broja. Ono što je bitno jeste da na svaki podatak koji ćete pročitati, sujeverni “gugler” može da naiđe, a šta će od svega toga usvojiti e to je prvi deo ove priče. Mi uvek mladencima (koji žele da ispoštuju sve ili ponešto) predlažemo da običaje prilagode sebi i zato, za one koji su prema takvom principu nepoverljivi, pišemo ovaj tekst.

PRIMERI - Običaj: mlada baca sito na krov mladoženjine kuće i ako sito ostane na krovu, znači da će ona dugo ostati u kući. Ako padne, njena sigurnost je već poljuljana i sad više nije sve u njenim rukama, već u nogama, jer kad izgazi sito, broj komada će odrediti broj godina koje će provesti srećna u braku. Rešenje za moderno doba: ako niste bacačica diska recimo, gledajte da tražite mladoženju koji nikako ne živi u zgradi jer ako gaženje ostane kao opcija, čuvajte svadbene cipelice. Sujeverja: ako devojka grebe šerpu, padaće joj kiša na svadbi. Ako pada kiša na svadbi, biće suza u braku. Ako nosi bisere na svadbi opet će biti suza u braku. Delimično rešenje: ako ste već grebale šerpu (mama je kriva što vas kao male nije naučila šta ne treba raditi zarad 262

bračne sreće) onda možete slobodno i da planirate bisere, jer isto sleduje. Ili se udajte za Italijana, kasnije ćete saznati zašto. Običaj: mladoženja prenosi mladu preko praga da ne bi slučajno zapela i probudila duhove predaka koji spavaju ispod praga. Pitanje: šta ako mladoženja zapne prenoseći mladu i šta se dešava u daljem životu ako neki drugi dan slučajno zapne? Običaji: svatovi bacaju pirinač na mladence kao simbol plodnosti.

Svatovi bacaju pirinač na mladence pri izlasku iz crkve da bi se rasterali zli duhovi.

Komentar: odličan 2 u 1 običaj, a i efektno izgleda. Kako mladi iz Srbije sve više odlaze u inostranstvo, sve je više brakova gde supružnici imaju različite običaje. Da vidimo neke zanimljive primere. Meksiko: mlada nosi trake u tri boje koje bi trebalo da prikači za svoju podsuknju: crvenu (strast), plavu (dobra sreća) i žutu (puno hrane). Engleska: mlada na sebi mora imati nešto novo jer simbolizuje novi život koji na taj dan započinje, nešto staro jer je simbol prošlosti koju ostavlja iza sebe, nešto pozajmljeno i nešto poklonjeno, kao simbol ljubavi i naklonosti bliskih osoba i na kraju, mora nositi i nešto plavo, simbol iskrenosti i čistote. Komentar: ako nastavim da pretražujem internet, neka sujeverna mlada koja sklapa mešovit brak će morati toliko stvari da stavi na sebe da neće ostati mesta za venčanicu. Japan: mlada menja haljinu nekoliko puta tokom svadbe. Kometar: komentar je suvišan. Češka: prijatelji mlade ušunjaju se u dvorište njene kuće, zasade drvo i okite ga obojanim ljuskama jajeta i raznobojnim mašnicama.

Legenda kaže da će mlada živeti onoliko koliko živi to drvo. Komentar: ako se udajete za Čeha, u startu se dogovorite da izbegnete ovaj morbidni običaj, sa Holanđaninom biste bolje prošli, sadili bi se ljiljani kao simbol obnavljanja ljubavi. Nemačka: mladenci zajednički život simbolično započinju testerisanjem stabla kako bi i u životu sve teške zadatke uspešno savladavali. Slovačka: mladenci jedu supu iz jednog tanjira kako bi bili složni u nezgodnim situacijama. Komentar: nije loše iskombinovati ova dva običaja.

Italija: stara poslovica kaže “Di Venere e di Marte né si sposa, né si parte” (petkom i utorkom niti se venčava niti se putuje). Šta koji dan donosi, odredili su ovako: Ponedeljak zdravlje, Utorak bogatstvo, Sreda najsrećniji dan, Četvrtak nezadovoljstvo, Petak nesreća, Subota najnesrećnija. U našim krajevima je bilo ovako: Ponedeljak za bogatstvo, Utorak za zdravlje, Sreda najbolja od svih, Četvrtak za gubitke, Petak za krstove, Subota najgora od svih skoro pa identično! Uprkos tome, moderan način života 263

je potpuno promenio mišljenje o danima. Kako se u ovom običaju stvari podudaraju, u jednom drugom nije takav slučaj pa ako se udajete za Italijana, ne morate da brinete o kiši jer postoji izreka:„Sposa bagnata, sposa fortunata“ (mokra mlada, srećna mlada), kiša, dakle, simbolizuje sreću i izobilje koje pada na mladence. Vreme menja sve.

Devojačko veče – tekovina emancipacije. Ranijih godina postojalo je samo momačko veče. To je veče kada budući mladoženja sakupi sve svoje prijatelje, drugove, braću, sestre. Dok sestre i ostale žene pletu svadbeni venac za kapiju i kite šator, dotle muški deo pije, veseli se i lumpuje, kao da želi da istera sav onaj “ćef” koji budući mladoženja više neće moći da isteruje. Devojka kasnije uvek kaže “da mi je da sam videla kakav je bio za momačko veče”. U bližoj prošlosti nastalo je devojačko veče pa devojke ne ostaju dužne mladićima. Te večeri spremaju se cvetovi za svatove ili pak samo ruzmarin. U sadašnjem trenutku, devojačko veče znate kako izgleda. Šta simbolizuje bela venčanica takođe znamo, a ipak skoro svaka mlada i danas želi belu. Koliko su običaji postali apsurdni kroz vreme (nekad su sigurno imali podosta obrazloženja) ću još ovim primerom ilustrovati i onda ćemo da zaključimo priču. Dakle običaj je bio: mlada na svojoj svadbi ne peva, savetuju je da bude vesela i nasmejana ali ona ne peva jer “tako valja”. Zašto vam sve ovo pričam i to na ovakav način? Pa zbog toga da se ne biste običajima opterećivali, nego da biste i ukoliko se odlučite (ili zbog roditelja to činite) da neke od njih ispoštujete, u njima uživali i lepo se zabavili. U toj nameri dajemo mali rezime, a zatim zaključak. Svi običaji: 1. ili imaju za cilj zaštitu (od zlih duhova uglavnom) pa ako se bojite duhova, ispoštujte deo koji se odnosi na njih; 2. ili imaju za cilj prikupljanje novca pa ako želite još novca, fokusirajte se na taj deo običaja; 3. ili imaju za cilj obezbeđivanje sreće pa ako za svaki slučaj, što bi se reklo – ne škodi, želite da dobijete dodatno obezbeđenje uspešnog braka, učinite to. Ako smatrate da duhovi ne postoje ili pak da i ako postoje, neće biti zli prema vama, a ne želite da od svojih gostiju “izvlačite” novac i sumnjate da u ovim nestabilnim vremenima sreću može da vam obezbedi neko ko niste vi sami, onda zaista nema razloga niti jedan običaj da poštujete. Sem ako ne želite da se zabavite. A da li ćete kupiti burme (nezavisno od toga da li ćete ih nositi)? Burme su takođe jedan od simbola neprekidne (krug) ljubavi koje zapravo treba tu ljubav da obezbeđuju, pa eto priznajte, ipak ste bar tu mrvicu 264

sujeverni. A što onda i da ne pogledate mladoženju kroz verenički prsten na dan venčanja i tako zlu ne trebalo, obezbedite njegovu večnu ljubav? Ne mora niko da zna.

Koreni nekih od najpoznatijih sujeverja

"Cela tajna uspešnog života je saznati što trebamo uraditi, a zatim to i učiniti" Henry Ford

Skoro svako od nas se jednom štrecnuo kada mu crna mačka pređe put, svako od nas je bio u situaciji da izbegne da prođe ispod merdevina. Evo šta su koreni nekih od najpoznatijih sujeverja.

PROSIPANJE SOLI - Prosipanje soli se smatra nesrećom hiljadama godina unazad. Oko 3 500. godine pre nove ere Sumeri su pokušavali da neutrališu lošu sreću tako što bi bacili prstohvat soli preko levog ramena. Ritual se proširio posle i kod Egipćana, Asiraca a kasnije i Grka.

POTKOVICA NA VRATIMA - Verovanje da konjska potkovica ima magične moći potiče još iz antičke Grčke, gde su smatrali da gvožđe ima sposobnost da otera zlo.

UDARANJE U DRVO DA NE ČUJE ZLO - Kada spominjemo kako nas je poslužila sreća ili kako nešto ide u dobrom pravcu, mi često kucamo u drvo da se sreća ne bi izjalovila. Ovo sujeverje dolazi još iz vremena paganstva. Mnogi pagani su obožavali drveće i pripisivali mu mitološka svojstva. Neki su drveće koristili kao

265

svetilišta, neki su ih koristili u ritualima, dok su neki poput starih Kelta smatrali da je drveće dom za pojedine duhove i bogove.

BROJ 13 - Strah od broja 13 ima svoje uporište u skandinavskoj mitologiji. U čuvenoj priči, 12 bogova je pozvano da obeduje u Valhali, gradu bogova. Loki, bog razdora i zla, došao je nepozvan na skup i sve pokvario. Svojim dolaskom broj bogova je bio 13, pa je od tada broj 13 smatran ukletim.

BUNAR ŽELJA - Ovakav jedan bunar sreće se kod germanskih i keltskih plemena koji su smatrali da je ovo mesto koje ispunjava želje. Zbog čega? Verovalo se da je voda dom bogova, ili barem da je dar od bogova, izvor života i često oskudna roba.

LOŠE JE PROĆI ISPOD MERDEVINA - Ovo sujeverje je staro 5 000 godina i potiče iz drevnog Egipta. Kada se merdevine postave na zid one formiraju trougao. Trougao kao oblik se smatrao svetim kod Egipćana (pogledajte samo njihove piramide). Trouglovi su po njima označavali trojstvo bogova, a proći kroz trougao su smatrali skrnavljenjem bogova.

ZNAK ROGOVA - Znak rogova je gest sa raznolikim značenjima a često se može videti kao pozdrav tokom hard rok i hevi metal koncerata. Ipak njegovo najranije korišćenje se može videti u Indiji gde je taj gest upotrebljavao Buda za proterivanje demona, bolesti i negativnih misli.

CIPELE NA STOLU - Mnogi smatraju da nije dobro stavljati cipelu na sto jer to donosi nesreću onome ko to uradi. Obično se misli da će doći do svađe u porodici ili do smrti člana porodice. Kaže se da verovanje potiče iz vremena kada su nove cipele đon imale pričvršćen klinovima, što bi onda igrebalo sto ako do tada nisu nošene.

ZEČIJA ŠAPA ZA SREĆU - Nije čudno da vidite nekoga ko sa sobom nosi kao privezak zečiju šapu kao nešto što bi trebalo da donese sreću. Kažu da ovo vodi poreklo još iz vremena robovlasništva.

PETAK 13. - Petak 13. se povezuje u hrišćanstvu sa Poslednjom večerom gde je bilo 13 gostiju od kojih je 13. gost bio Juda. Hrist je razapet u petak.

266

ZVEZDE PADALICE - Ptolomej je smatrao da zvezde padalice označavaju da bogovi vire da vide šta se događa na zemlji. Prema tome kad god neko vidi zvezdu padalicu trebalo bi da poželi želju i bogovi će ga čuti.

PREKRŠTENI PRSTI ZA SREĆU - Ovo je jedno od najrasprostranjenijih sujeverja danas u svetu. Smatra se naime da kada prekrstite prste za sreću zli duhovi neće moći da spreče da vam se dogode srećne okolnosti.

SLOMI NOGU - U pozorištu svi znaju za pisano pravilo da kada želiš nekome da poželiš svu sreću onda mu kažeš – polomi nogu. Nekoliko je teorija na ovu temu.

Najstarija od njih nas vodi u staru Grčku gde ljudi nisu aplaudirali u pozorištu. Umesto toga kada su želeli da pokažu svoje zadovoljstvo oni su lupali nogom o pod. Ako bi lupali dovoljno dugo i jako dešavalo se da neko polomi nogu.

CRNA MAČKA - Mnoge kulture smatraju da je crna mačka veoma moćan znak i predskazanje. S jedne strane stari Egipćani su smatrali da je dobro ako ti crna mačka pređe put, dok se u srednjoj Evropi smatralo da su crne mačke zle i da su one najbolje prijateljice veštica.

OTVARANJE KIŠOBRANA U ZATVORENOM PROSTORU - Kada su kišobrani sa metalnim vrhom postali popularni u 18. veku, njihov „nespretan“ mehanizam je predstavljao opasnost ako bi se otvorio u zatvorenom prostoru. Takav jedan kišobran bi lako mogao da povredi odraslu osobu ili dete.

ZVIŽDANJE . Zviždanje mornari smatraju veoma lošim. Time kako kažu izazivate vetar a onda će kao posledica toga doći do oluje.

OGLEDALO I SEDAM GODINA NESREĆE - U antičkoj Grčkoj je bilo normalno da ljudi konsultuju vidovnjake koji za predviđanje koriste ogledalo i koji vam proriču sudbinu analizirajući vaš odraz. Kako su oni to radili? Ogledalo bi spustili u vodu a bolesnoj osobi bi rekli da se pogleda u ogledalo. Ako je njegov odraz „slomljen“ izobličen u ogledalu osoba će umreti. Ako je sa odrazom sve u redu, onda će osoba preživeti bolest.

267

Sujeverje kao ljudska bespomoćnost

„Mogao bi da bude - ako verujete u to.

Neka proročanstva su samoostvariva“.

Robert Tod Kerol

Crna mačka, potkovica, slomljeno ogledalo, petak 13, detelina sa četiri lista samo su neki od pojmova kojima se pripisuje magijsko dejstvo, a u koje veruje veliki broj ljudi. Poseban fenomen predstavlja ekspanzija sujeverja širom sveta početkom 21. veka. Istorijski period koji predstavlja vrhunac naučne i tehničke revolucije, suprotno očekivanjima, istovremeno je i doba procvata sujeverja. Kako je ljudsko znanje napredovalo, tako su se i verovanja menjala. Magijski rituali i različita verovanja, u svojoj suštini, dokaz su ljudske bespomoćnosti. Svim pojavama koje ne zna da objasni čovek pripisuje magijska svojstva. Lični rituali, predmeti koji donose sreću, predznaci da će se desiti nešto dobro ili loše. Sujeverje je staro koliko i ljudski rod, deo je svakodnevice miliona ljudi, a definiše se kao verovanje da su događaji u budućnosti uzrokovani radnjama sa kojima nisu u logičnoj uzročno-posledičnoj vezi.

Nema čoveka koji ne priželjkuje deo sreće samo za sebe, tako da sujeverju nisu odoleli ni vrhunski sportisti, umetnici, pa ni naučnici. Određeni događaji i predmeti vekovima su opstali kao simboli koji najavljuju određene događaje.

Veliki doprinos uobličavanju ljudske svesti dala je religija, kao uređeni sistem verovanja. Međutim, religija je kolektivnog karaktera. Zajedničko svim verama je potčinjavanje pojedinca idejama

kolektiva. Svaki pojedinac ipak je želeo

privilegovano mesto u tom sistemu. Sujeverje upravo i počiva na tim individualnim verovanjima u predmete ili rituale koji predskazuju sreću pojedincu. Lični rituali, predmeti koji donose sreću, predznaci da će se desiti nešto dobro ili loše. Sujeverje je 268

staro koliko i ljudski rod, deo je svakodnevice miliona ljudi, a definiše se kao verovanje da su događaji u budućnosti uzrokovani radnjama sa kojima nisu u logičnoj uzročnoposledičnoj vezi.

Da li ste sujeverni?

Malo praznoverja nikome ne šteti, ali saznajte koliko sujeverje upravlja vašim životom i određuje ga. Predstavićemo vam i najčešća praznoverja među ljudima.

1. Verujete da će vam sudbina doneti ljubav u život? a) Ne, sama ću pronaći ljubav. b) Možda postoji mala šansa. c) Da, ne tražim ljubav jer će mi doći.

2. Koliko često čitate horoskope i tražite savete u njima? a) Nikad, ne verujem u horoskop. b) Ponekad. c) Ne propuštam dan da ga ne pročitam.

3. Da li zovete gatare? a) Ne. b) Razmišljam o tome. c) Da, redovno.

4. Da li imate srećan broj? a) Ne. b) Nekad odaberem mogući srećan broj. c) Da, to mi puno znači.

269

5. Da li verujete da neki ljudi imaju sposobnost predviđanja budućnosti? a) Ne. b) Postoji ta mogućnost. c) Da.

6. Da li se bojite da vas neko ne urekne? a) Ne. b) Malo mi je to sablasno. c) Da.

7. Izbegavate da prolazite ispod merdevina? a) Ne pada mi na pamet. b) Zavisi od situacije. c) Obavezno ih izbegavam.

270

DABLINSKA DEKLARACIJA O SEKULARIZMU I MESTU RELIGIJE U JAVNOM ŽIVOTU U nedelju, 5. juna 2011. godine, učesnici konferencije na Svetskoj konvenciji ateista, u organizaciji AAI u Dablinu, raspravljali su i usvojili sledeću Deklaraciju o sekularizmu i mestu religije u javnom životu.

1. Lične slobode - Sloboda savesti, veroispovesti i verovanja je lična i neograničena. Sloboda praktikovanja veroispovesti treba da bude ograničena samo potrebom poštovanja prava i sloboda ostalih. Svi ljudi treba slobodno da na jednak način učestvuju u demokratskom procesu. Sloboda izražavanja treba da bude ograničena jedino potrebom poštovanja prava i sloboda drugih. Svi zakoni o bogohuljenju, bilo eksplicitni ili implicitni, treba da budu opozvani i ne treba da budu sprovođeni.

2. Sekularna demokratija - Suverenitet države proističe iz naroda a ne od ma kog boga ili bogova. Jedina ustavna odrednica u vezi sa religijom treba da bude iskaz da je država sekularna. Država treba da bude zasnovana na demokratiji, ljudskim pravima i vladavini prava. Javna politika treba da bude formirana primenom razuma a ne religioznih verovanja na činjenice. Vlast treba da bude sekularna. Država treba da bude strogo neutralna u pitanjima veroispovesti i nemanja iste, bez favorizovanja ili diskriminisanja bilo koga. Verske zajednice ne treba da imaju bilo kakve posebne finansijske pogodnosti u javnom životu, niti državne donacije za promociju religije ili pak promovisanje verskih škola. Članstvo u verskoj zajednici ne treba da bude osnova za postavljanje neke osobe na državnu funkciju. Zakon ne treba ni da dodeli ni da oduzme bilo koje pravo, privilegiju, moć ili imunitet, na osnovu verovanja, veroispovesti ili nemanja bilo kog od ta dva.

3. Sekularno obrazovanje - Državno obrazovanje treba da bude sekularno.

Versko obrazovanje, ukoliko postoji, treba da bude ograničeno na obrazovanje o religiji i njenom nepostojanju. Decu treba učiti o raznolikim verskim i neverskim filozofskim uverenjima na objektivan način, bez verske indoktrinacije tokom nastave. Decu treba učiti kako da kritički razmišljaju i razlici između vere i razuma kao puta ka znanju.

Nauku treba podučavati bez verskih uticaja.

271

4. Jedan zakon za sve - Treba da postoji jedan sekularni zakon za sve, demokratski izglasan i nepristrasno sproveden, bez zakonskog prava prenetog verskim sudovima u pitanju građanskih parnica i porodičnih razmirica. Zakon ne bi smeo da kriminalizuje privatno ponašanje samo zato što doktrina neke religije to ponašanje vidi kao nemoralno, ukoliko to privatno ponašanje poštuje prava i slobode ostalih.

Poslodavci i službenici socijalnih službi koji imaju lična verska uverenja ne bi smeli da diskriminišu po ma kom pitanju koje nije suštinsko za posao.

272

Literatura

273

Antonić V (2000): Da li postoje stvari koje ne postoje?, Vodič za kritičko razmišljanje Baričević, J., Šabić, A. G (2006): Bolje da propadne selo nego običaji.

Etnološke teme. Hercegovački tradicijski kalendar, Slobodna Dalmacija, 17. kolovoza 2006.

Baričević, J., Šabić, A. G.(1992) : Pođimo zajedno, katekizam 5, Krišćanska sadašnjost, Zagreb Barlek J.(1987): Svadbeni običaji u okolici Zagreba, Etnološka istraživanja 3-4, Zagreb, 291-324.

Begović N. (1887): Život i običaji Srba graničara, Beograd, 1986. (reprint iz 1887. godine).

Bićanić, R.(1996): Kako živi narod život u pasivnim krajevima. Zagreb: Pravni fakultet; Nakladni zavod Globus, 1996, pretisak knjige I iz 1936. i knjige II iz 1939.

Blažeka M. I.(1939): Hrvatski ženidbeni običaji. Cirkovljan u Međimurju, ZbNŽO 32, Zagreb, 1939, 195-202.

Bobnjarić –Vuković V, (1991): Poculice, oglavlja udatih žena iz zbirke muzeja Koprivnice, Podravski zbornik, Koprivnica, 77-92 Bošković-Stulli, M.(1991): Pjesme, priče, fantastika, Nakladni zavod Matice Hrvatske: Zavod za istraživanja folklora, Zagreb Botica, I.(2006): "Brnaški narodni običaji za vrijeme svetkovina iz usta Anđe Ivković". Brnaška strana 1 (2005): 18-20.

Botica, S. (1994):"Pokladni i Uskrsni običaji Sinjske krajine".

Cetinska vrila 2 (1994): 15-19.

Božičević I. (1910): Običaji u Šušnjevu selu i »akovcu. Ženidba, ZbNŽO 15, Zagreb, 236-243.

Braica S. (2004) : Kalendar i nazivi blagdana božićnog ciklusa. Božićni običaji u Splitu i srednjoj Dalmaciji Slobodna Dalmacija, 20. decembra Bratić T. (1906): Narodna nošnja u Hercegovini, GZM, Sarajevo, 1906.godine;

Buconjić N. (1903): Svadbeni običaji iz okoline brčanske, Hrvoje, hrvatski pučki kalendar za 15, Mostar, 1902, 88-97.

Claiborne, Craig (1985). Craig Claiborne's The New York Times Food Encyclopedia. New York: Times Books.

Claudia de Lys(1954): Scholastic Book Services.

Cvitanović V. (1964): Nekadanji svadbeni običaji na otoku Ižu, ZbNŽO 42, Zagreb, 53-61.Čajkanović V. (1985):Rečnik srpskih narodnih verovanja o biljkama, rukopis priredio i dopunio Vojislav Đurić, Srpska književna zdruga – Srpska akademija nauka i umetnosti, Beograd Čajkanović, V. (1994) Stara srpska religija i mitologija. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti / SANU, knjiga 5. Čičak, I. Z. Obad, Ž.(1990): Hrvatska božićnica, Otvoreno sveučlište, Zagreb Ćuk J. (1962): Svadbeni običaji u Krašiću nekada i danas, ZbNŽO 40, Zagreb, 1962, 95-106.

Dablinska deklaracija o sekularizmu i mestu religije u javnom životu Dolenc - Dravski M. (1987): Svadbeni običaji podravskog sela Virje, Virje na razmeđu stoljeća. Zbornik 3, Virje, 65-80.

Dolenec - Dravski, M. (1990): Godišnji običaji u Hrvata kajkavaca, Zagreb 1975. - 1990 Dolenec - Dravski, M. (1990): Hrvatske narodne popijevke kajkavske, Zagreb 1961. – 1990 Đuran, M. (2005): Livanjsko polje zov zavičaja, IGP „Grafikam" Zrenjanin 2005. godine; Đuran. M. (2008) Čaprazlije, DIS Publik, Beograd Đurić, T (1994): Božić u Hrvata, Hrvatski zemljopis, Koprivnica Farmer Fannie (1918). The Boston Cooking-School Cook Book. Boston: Little, Brown and Co..

čakavskog sabora pokrajine Gacke, Kompolje, 406-419.

Hećimović-Seselja, M..

(1985):Tradicijski život i kultura ličkoga sela Ivčević Kosa / Zagreb : Mladen Seselja, Gospić : Muzej Like Hirc, D. (1900): Prosvjeta, Zagreb Holand Đ. ( 2015): Moć duše, Laguna, Beograd Horak L. (1939): Ovčarevo kod Travnika, ZbNŽO Hranjec S. (1997): Međimursko narodno stvaralaštvo, http://arhiva.24sata.rs/vesti/beogr ad/vest/kubura-najbolji-sam-u-ulozicuburca/print/75787.phtml http://bride.wannabemagazine.co m/vencanja/tradicije-i-obicaji-siromsveta/page/12 http://forum.arheoamateri.rs/tradicija-i-obicaji/obicaji-itradicija-kod-srpskog-naroda/ http://likaclub.eu/procitajte-kojise-obicaji-njeguju-za-ispracaj-stare-idocek-nove-godine/ http://mondo.rs/a863716/Magazi n/Lifestyle/Bozic-i-bozicni-obicajisirom-sveta.html http://mondo.rs/a863716/Magazi n/Lifestyle/Bozic-i-bozicni-obicajisirom-sveta.html http://opanak.rs/budite-uspesniu-novoj-godini-najrasprostanjenijaverovanja-vezana-za-novogodisnjunoc/ http://opusteno.rs/zanimljivostif19/najpoznatija-sujeverja-i-njihovaporekla-t25578.html http://roditeljsrbija.com/bozicniobicaji/ http://roditeljsrbija.com/bozicniobicaji/ http://savremenaistorija.com/?p=1 490 http://savrsena.com/praznicnatradicija-20-zivopisnih-bozicnihobicaja-sirom-sveta/ http://saznajlako.com/2013/03/17 /narodna-verovanja-i-obicaji-zapravoslavni-uskrs/

Feletar D.(1982): Međimurska svatovska spričavanja (na primjeru Donje Dubrave), u: Studije i radovi o Podravini, Čakovec,265-275.

Filipović M. (1949): Život i običaji u Visočkoj nahiji, Srpski etnografski zbornik 59, Beograd, 1949, 154-175.

Fortis A. (1984): Put po Dalmaciji.

Priredio Josip Bratulić, Zagreb, , 47-53.

Frani’, I. (1937): Hrvatsko primorje 1. Meja i Praputnjak, Zagreb, 119-125.

Frišveić M., Klopatan, S. Lasić I.,Mijaković M. Škrebić N.(1900): Život mladih, pripreme za brak i sklapanje braka u Gackoj dolini, Grad Otočac 5, Otočac, 169-251.

Furčić I. (1980): Narodno stvaralaštvo Šibenskog područja 1 (Šibensko otočje), 2 (Mjesta uz obalu), 3 (Mjesta u zaleđu), Muzej grada Šibenika, Šibenik, 1980, 1984, 1988 Furčić I. (1982): Povijest i tradicije otoka Zlarina, Posebno izdanje Zavoda za istraživanje folklora, Zagreb, 1982, 540-546.

Galenić D. (1994): Svadbeni običaji podravskog sela Hlebine (1. dio), Podravski zbornik, Koprivnica, 1994, 169-182.

Galenić D. (1996) : Svadbeni običaji podravskog sela Hlebine (2. dio), Podravski zbornik, Koprivnica, 215-234.

Gjeldaum – Alaupović D.(1995): Običaji i vjerovanja uz rođenje, ženidbu i smrt u dijelu splitske zagore, Ethnologica Dalmatica 4-5, Split, 1995/1996, 63-81.

Gjeldaum – Alaupović D.(2000): Izvještaj poglavara.Rehe o prilikama u Splitskom okrugu u godini 1822., Ethnologica Dalmatica 9, Split, , 41-62.

Gjeldum, D.(2007): "Običaji i vjerovanja". U: Golubić L. (1932): Porod, svadba. smrt (Semič v Beli Krajini), ZbNŽO 28, Zagreb, 197-212. govori.tripod.com/vlasi Grćević J. (2000): Kompolje narodni život i običaji, Katedra

275

o-sudbini-kuce-i-ukucana-clanak2084365 http://www.medias.rs/istorija-itradicija-srpskog-naroda http://www.medias.rs/mentalniporemecaji-karakteristicni-za-razlicitekulture http://www.medias.rs/sujeverjespoj-primitivizma-i-tradicionalnekulture http://www.medio.rs/vesti/magazi n/lifestyle/docek-nove-godine-nagroblju-ovo-su-najcudnijinovogodisnji-obicaji-siromsveta_111761.html http://www.mladicentar.org/knjig a/bozic-polnocka Preuzeto 9. decembra2015. http://www.mladicentar.org/knjig a/bozic-polnocka Preuzeto 9. listopada 2011 http://www.mladicentar.org/knjig a/bozic-polnocka Preuzeto 9. listopada 2011. http://www.nezavisne.com/zivotstil/zivot/Vaskrs-u-svijetu-Od-lova-najaja-do-pustanja-zmajeva/240552 http://www.novosti.rs/vesti/kultur a.71.html:323457-Cuvamo-li-obicaje-itradiciju http://www.novosti.rs/vesti/naslo vna/reportaze/aktuelno.293.html:4131 05-Kako-smo-uz-badnjak-poceli-dakitimo-i-jelku http://www.politika.co.rs/sr/satira /319246/Junacka-tradicija-u-Srba#! http://www.seebtm.com/festivalikao-deo-tradicije-i-obicaja/ http://www.spcaltena.de/latein/ebene03/eb3_hs5_us1 0.html http://www.svetosavlje.org/bibliot eka/Obicaji/slaveiobicaji/Lat_slave48. htm http://www.telegraf.rs/sex-iljubav/1049537-otkrivamo-istorija-iznacenje-srpskih-svadbenih-obicaja http://www.telegraf.rs/teme/egzod us-srba http://www.tradicija-s.com/

http://studentski.hr/vijesti/svijet/ neobicne-novogodisnje-tradicijediljem-svijeta/ http://telegramvesti.rs/21141novogodisnja-sujeverja-sta-sepreporucuje-a-sta-ne-za-novu-godinu/ http://www.24sata.rs/2135/sujeve rje http://www.24sata.rs/sta-je-istinaa-sta-sujeverje-ove-stvari-ne-treba-daradite-na-bozic/1571 http://www.antropologija.info/for um/tradicija http://www.blic.rs/slobodnovreme/vesti/nova-godina-kroz-istorijui-obicaje/k7gh1w4 http://www.brusonline.com/obrusu/istorija-i-tradicija http://www.detinjarije.com/novog odisnje-tradicije-sirom-sveta-od-rosasane-do-osogacua/ http://www.detinjarije.com/novog odisnje-tradicije-sirom-sveta-od-rosasane-do-osogacua/ http://www.glasslavonije.hr/vijest.asp?rub=5&ID_VIJE STI=134777 Preuzeto 9. listopada http://www.glasslavonije.hr/vijest. asp?rub=5&ID_VIJESTI=134777 Preuzeto 10. Decembra 2015 http://www.glassrbije.org/srbija/ %C4%8Dlanak/obi%C4%8Daji-itradicija-kod-srpskog-naroda http://www.haoss.org/t1631obicaji-i-tradicije-u-svetu http://www.hbk.hr/biblija/pregled .php Preuzeto 9. listopada 2011. http://www.hic.hr/bozichrvata01.htm Preuzeto 8. listopada 2011 http://www.intermagazin.rs/stasrbina-cini-srbinom-religija-jezikpismo-krv-ili-drzavnopravna-tradicija/ http://www.korakdovencanja.rs/ce remonija/obicaji-i-tradicija/item/stasu-mladenci-i-kako-se-pripremiti-zaovaj-obicaj?category_id=118 http://www.kurir.rs/zabava/zena/ narodna-verovanja-za-badnji-danpazite-sta-radite-neke-stvari-odlucuju-

276

Julie Forsyth Batchelor i “Enciklopedija sujeverja”- E. Redford Bakarin Šuanić G. .(1842): Ženidbeni običaji u hrvatskom primorju okolo Bakra, Kolo, članci za literaturu, umjetnost, narodni život 1, Zagreb, 6071.

Kajmaković R. (1962): Narodni običaji. Folkloristička i etnološka istraživanja u Imljanima, GlZM n. s. 17, Sarajevo, 150-153.

Kajmaković R. (1974): Semberija, GlZM n.s. 29, Sarajevo, 75-80.

Kajmaković R. (1975): Derventa, GlZM n.s. 30/31, Sarajevo, 1975/76, 4648, 60-66, 78-90.

Katehizis za narod srpski, Zlatibor, Užice, 17. april 1888. br. 17 Kazimirović N. R. (1941) "Tajanstvene pojave u našem narodu", Beograd Kirmayer, L. J. (2001), "Cultural variations in the clinical presentation of depression and anxiety: implications for diagnosis and treatment.", Journal of Clinical Psychiatry 62: 22–30 Klarić I: Ženidbeni običaji kod rimokatolika u Varcar-Vakufu, GlZM 9, Sarajevo, 1897, 693-703.

Kleinman, Arthur (1991), Rethinking psychiatry: from cultural category to personal experience, New York: Free Press, retrieved 8 January2011 Klikić –Kolić V.(1987): Darovina i milošća za vrijeme ašikovanja i svatova u Dvoru, Etnološka tribina 10, Zagreb, 37-49.

Kottarski J. (1916):Lobor, Narodni život i običaji, ZbNŽO 21, sv. 2, Zagreb, 202-213.

Kovačević J. (1976): Ženidba turopoljskog plemenitaša Vida Lackovića, Zagreb, Kovačić Ž. (1981) : Svadbeni običaji u Podravskim Sesvetama prije 50. godina, Podravski zbornik, Koprivnica, 1981, 169-176.

Kozina J. (1988): Običaji krapinskog kraja, Krapina, 1988, 25-55.

http://www.vesti.rs/Kosovo/Cuvar i-kosovske-tradicije-3.html http://www.vesti.rs/Zabava/Kakorazliciti-narodi-proslavljaju-Bozic-7januara.html http://www.yumama.com/vesti/za nimljivosti/1327-Trudnoa-tradicijaBrazil.html http://zena.blic.rs/Porodica/2949 5/Bozicni-obicaji-sirom-sveta-Komekoza-donosi-poklonea-ko-slavi-39-dana http://zena.blic.rs/Zdravlje/11079/ Da-li-ste-sujeverni http://zena.blic.rs/Zdravlje/9146/ Sta-se-jede-za-Novu-godinu-siromsveta https://hr.wikipedia.org/wiki/Kine ska_nova_godina https://hr.wikipedia.org/wiki/Obi %C4%8Daj https://sh.wikipedia.org/wiki/Tradicija https://www.google.rs/?gws_rd=s sl#q=Novogdi%C5%A1nja+filozofija&st art=0 https://www.google.rs/search?q= %C4%8Cuvari+kosovske+tradicije&ie= utf-8&oe=utf8&gws_rd=cr&ei=RIVgVo3wLYP9UI7 Go9gF https://www.google.rs/search?q= %C4%8Cuvari+kosovske+tradicije&ie= utf-8&oe=utf8&gws_rd=cr&ei=RIVgVo3wLYP9UI7 Go9gF Igić Lj.(1986): Svatovski običaji u selu Doljanovci u Požeškoj kotlini, Vjesnik muzeja Požeške kotline 4-5, Slavonska Požega, 79-93.

Ivanćan I. (1966): Svatovi u Molvama nekad i danas (opć.

Koprivnica), NU 4, Zagreb, 175-190.

Ivaniševiić F.(1905): Poljica.

Narodni život i običaji, ZbNŽO 1O, Zagreb, , 63-87.

Jaras I. (19 57): Kastavština, ZbNŽO 39, Zagreb, 84-97.

Jojić – Pavlovski J.(2001): Čuda vlaške magije, Beograd

277

(dijelovi o svadbenim običajima), Ethnologica Dalmatica 1, Split, 45-54.

Mariani, John F. (1999). The Encyclopedia of American Food and Drink. New York: Lebhar-Friedman.

Marković J. (1986); Običajnik župe Sikirevci, Sikirevci, 1986, 27-44.

Marković, T. (1940): Božićni običaji Hrvata u Bosni i Hercegovini, Etnografska istraživanja i građa II, Zagreb Markuliničić B. (1995): Svadbeni običaji Ludbreškog kraja, Podravski zbornik, Koprivnica, 1995, 199-206.

Melvin, Encyclopedia of Medical Anthropology: Health and Illness in the World's Cultures, New York: Klower Academic/Plenum Publishers, pp. 319– 327, retrieved 9 September 2010 mg2.blic.rs/vesti/svet/vest/pogled ajte-neverovatni-obicaji-nakonrodenja-bebe-siromplanete/124452.phtml Mikac J. (1977): Istarski narodni običaji, nošnja, stočarstvo i istarska oruđa, Problemi sjevernog: Istarska škrinjica, Zagreb, 1977 (odgovarajuća poglavlja).

Miličević J. (1967): Narodni običaji i vjerovanja u Sinjskoj krajini, NU 5-6, 1967-1968, 434-465.

Milojković B. (2009): :Sujeverje Filozofski fakultet Niš Mirić, B, Vukušić, D. (2009): Hrvatska regionalna kuhinja, Mozaik knjiga, Zagreb 2009.

Mirić, B., Vukušić, D. (2009): Hrvatska regionalna kuhinja, Mozaik knjiga, Zagreb Mirić, B., Vukušić, D. (2009): Hrvatska regionalna kuhinja, Mozaik knjiga, Zagreb Mirković L.(1961): Pravoslavna liturgika ili nauka o bogosluženju pravoslavne istočne crkve posebni deo Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve, Beograd Muraj A. (1978): Običaji oko sklapanja braka u Žumberku (od 1900

Križe M.(1903): Ženidba. Običaji u Dubovcu kraj Križevaca, ZbNŽO 8 sv. 1, Zagreb, 124-129.

Kukuljević- Ssakonski I.(1985) : Pirni običaji okolo Senja, Danica horvatska, slavonska i dalmatinska 12, Zagreb, 46-48.

Kulijer A. (1901): Kotor Varoš, GlZM 13, Sarajevo, 608-618.

Kulijer A. (1935): Seoski ženidbeni običaji (oko Vrbasove pritoke Vrbanje), Napredak,kalendar za 1935, Sarajevo, 150-158.

Kusin, 559-581. Zagreb: Galerija Klovićevi dvori, 2007.

Kutačić, P..(2000):. Ključ: selo, žitelji i običaji . Ključ Brdovečki: Vlastita naklada.

Kutleša S. (1993): Običaji u Imockoj krajini, Zavod za znanstveni i umjetnički rad u Splitu, HAZU, Imotski, 285-296.

Landy, David (editor) (1977), Culture, Disease, and Healing: Studies in Medical Anthropology, New York: Macmillan, Lang M. (1913): Samobor. Narodni život i običaji, ZbNŽO 18, Zagreb, 100125.

Launer J. (2003), "Folk illness and medical models", Q J Med 96 (11): 875– 876, doi:10.1093/qjmed/hcg136 Lebl A. P. (2005): Tako je nekad bilo, Beograd, Linardić A. (1918):: Ženidba (otok Cres), ZbNŽO 23, Zagreb, 269-276.

Lovrić I. (1948): Bilješke o Putu po Dalmaciji opata Alberta Fortisa i život Stanislava Sočivice. Preveo Mihovil Kombol, Zagreb, Lukić J. (1983): Svadbeni običaji.

Katalog izložbe Etnografskog odjela Narodnog muzeja Zadar, Zadar, 1983.

Lulić J. 1990): Svadbeni običaji otoka Pašmana, Biogradski zbornik, Biograd, 1990, 613-620.

Lulić, J. (1992): Interakcije kulturnih elemenata na primjeru ženskih oglavlja sjeverne Dalmacije

278

Silvio Braica: Kalendar i nazivi blagdana božićnog ciklusa. Božićni običaji u Splitu i srednjoj Dalmaciji, Slobodna Dalmacija, 20. prosinca 2004.

Sima Lukin Lazić Kratka povjesnica Srba Prvo štampanje 1894, Zagreb, Izdanje piščevo Simons, Ronald C. (1980) "The resolution of the Latah paradox." J Nerv Ment Dis 168(4):195-206.

Simons, Ronald C. (1983) "Latah III--how compelling is the evidence for a psychoanalytic interpretation? A reply to H.B.M. Murphy." J Nerv Ment Dis 171(3):178-81.

Simons, Ronald C. (1983) "Latah II--problems with a purely symbolic interpretation. A reply to Michael Kenny." J Nerv Ment Dis 171(3):168-75.

Simons, Ronald C. (1993) "A simple defense of Western biomedical explanatory schemata." Medical Anthropology 15(2):201-8.

Simons, Ronald C. (1996) Boo! culture, experience, and the startle reflex. Oxford: Oxford University Press.

Simons, Rondald C & Hughes, Charles C, ed. (1985), The CultureBound Syndromes: Folk Illnesses and Anthropological Interest, Dordrecht, Holland: D. Reidel Publishing Co, retrieved 9 September 2010 Slobodna Dalmacija, Bolje da propadne selo nego običaji. Etnološke teme. Hercegovački tradicijski kalendar, 17. kolovoza 2006. sr.wikipedia.org Srpski rječnik istumačen njemačkijem i latinskijem riječima, skupio ga i na svijet izdao Vuk Stef.

Karadžić, četvrto državno izdanje. U Beogradu u štampariji Kraljevine Jugoslavije, 1935.

Stanković B., dete, gledišta, pripovedač, pripovetke, Dete pripovedač u pripovetkama Borisava Stankovića Starčević S, (2008); Donji Rahić "U srcu Posavine"

do 1975), Etnološki prilozi 1, Zagreb, 105-135.

Mustapić, A.. (2010); U SUSRET MESOPUSTU: Etnologinja Ivanka Ivkanec podsjeća na erotsku dimenziju povijesti Dalmatinske zagore. Zamiri, daj grotulju, gonjaj se, pa ženi! [online].

Split: Slobodna Dalmacija, 2008. [citirano 13.11.20105]. (http://arhiv.slobodnadalmacija.hr/20 080113/nedjeljna-prilog07.asp) Nožinić D. (1900): Običaji pri sklapanju braka (Palanjek, Tišina Lijeva, okolina Siska), rukopis Arhiva Etnološkog zavoda Filozofskog fakulteta u Zagrebu, br. 94 i 104.

Općina Dubravica - monografija.

2006. Dubravica: Općina Dubravica.

Ovrenčević I.Z. (1969): Narodni plesovi Hrvatske 3. Bilogora, Prosvjetni sabor Hrvatske, Zagreb, (Svadba u Jakopovcu, 6-26; Svadba u Klokočevcu, 26-49.)

Paulina Lebl A. (2005):Tako je nekad bilo, Beograd, 2005.

Perišić- Kovač V.(1997) : Tradicijska ženska odjeća u Koprivničkom Ivancu prve polovice 20. stoljeća, Podravski zbornik, Koprivnica, 195-200 (dio o mladenki).

Prvo štampanje 1894, Zagreb, Izdanje piščevo Rajković Z. (1973): Narodni običaji okolice Donje Stubice, NU 10, 159-162, 172-191.

Rajković, Z.(!973):. Narodni običaji okolice Gornje Stubice. // Folklor Gupčeva zavičaja : uz 400-godišnjicu seljačke bune godine 1573. Zagreb: Institut za narodnu umjetnost, 1973.

153-216.

Rakita R. (1985): Ženidbeni običaji u predelu Janj, GlZM n.s. 40, Sarajevo, 217-243.

Rebhun, L.A (2004), "CultureBound Syndromes", in Ember, Carol R. & Ember, Redon, Odilie; et al. (1998). The Medieval Kitchen: Recipes from France and Italy. Chicago: Univ. Chicago Press.

279

Vojnović B. (1996): Nevjestina škrinja, Ethnologica Dalmatica 4-5, Split, 1995/1996, 27-36.

Vondraček- M: Običaji pri sklapanju braka (Gorski kotar), rukopis Arhiva Etnološkog zavoda Filozofskog fakulteta u Zagrebu br. 116. www.bobovo.com/istorija_vlaha www.C-Magazin» zanimljivosti rituali teraju strah.rs www.C-Magazin»"Supertitious?

Heres why"-Julie Forsyth Batchelor www.graduzice.org/userfiles/files/ obicaji.pdf www.muzej-mpek.org. yu www.Obicaji i Sujeverja www.pomoravski vlasi.co.sr www.setimes.com Zec N. (1928): Ženidba (Dubašnica na Krku), ZbNŽO 26, Zagreb, 160-173. „Обичаји и њихов значај у прошлости Срба - и почетак њиховог систематског проучавања”. Гласник етнографског музеја у Београду (Етнографски музеј) (67-68): 35-71. Вук Караџић Српске здравице Ковчежић за историју језик и обичаје Срба сва тризакона у Бечу, у штампарији јерменскога манастира1849. Корени, Приступљено 17. 4. 2015. Корени, Приступљено 17. 4. 2015. Крсна слава, Приступљено 17. 4.

2015. Политика (2009):Сујеверје широм света, 01/03/ Православац, Приступљено 17. 4.

2015.

Supek- Zupan: O. (1983): Oni su stupili u svoj budući život: Obred vjenčanja i kulturna mijena u Vinogorju, NU 20, Zagreb, 25-56. Širola B.(1934): Svadba (Novi Vinodolski), ZbNŽO 29, Zagreb, 1934, 184-194. Širola B.(1938): Novalja na Pagu.

Narodni život i običaji, ZbNŽO 31, Zagreb, 1938, 99-110. Škaljić A. (1953): O običajima i vjerovanjima u srezu jajačkom, Bilten Instituta za proučavanje folklora 2, Sarajevo, 1953, 205-222. Škaljić A. .(1951): Neki običaji iz Lubove, Bilten Instituta za proučavanje folklora 1, Sarajevo, 1951, 107-110.

Tomerlin Picok, Đ, (1988): Božićni blagdani (šege i navade) v Đurđevcu, Đurđevac Turner:Das Ritual V. (2005):.

Struktur und Anti-Struktur. Campus Verlag, Frankfurt am Main Ujević, I. (2010): Ženitbeni običaji.

Iz Imotske i Vrhgorske Krajine u Dalmaciji [online]. Zagreb: Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, JAZU, 1896. [citirano 13.11.2015].

Ujević, I.(2010) Božićni blagdani.

Vrhgorsko-imotska krajina [online].

Zagreb: Zbornik za narodni život i običaje južnih Slavena, JAZU, 1896. [citirano13.11.2015]. (http://hazu.arhivpro.hr/files/temp/cb 9f1ab0469341a4bedcee1436a126b9_ou t.pdf) Vasić D. (1990). Karakter i mentalitet jednog pokolenja. Devetsko treća, Beograd, Vince - Paulla J. (1992): Tragom vlaških elemenata kod Morlaka srednjeg dalmatinskog zaleđa, Ethnologica Dalmatica 1, Split, 1992, 37-145. vla.ch.tripod.com Vladan Nedić, Usmena književnost Srba u Hrvatskoj, Književna hrestomatija (uredio Stanko Korać), Zagreb

280

CIP - Каталогизација у публикацији - Народна библиотека Србије, Београд 398.3(=163.41) МУЊИЗА, Марко, 1943Tradicija, običaji i sujeverje kod Srba / Marko Munjiza. - 1. izd. Beograd : M. Munjiza, 2017 (Beograd : Intcopy). - 159 str. ; 26 cm Tiraž 15. - Bibliografija: str. 274-280.

ISBN 978-86-918617-3-5 a) Народни обичаји - Срби COBISS.SR-ID 233214988

281