ArhArt broj 2, proleće/leto 2011 by MaxNova Creative

UVODNIK

STVARANJE NOVE VREDNOSTI ArhArt, zamišljen kao svet sinteze arhitekture i umetnosti, spremio je posle svog prvog, zimskog prvenca, drugi, prolećni broj. I ovom prilikom se istrajava, kao i u prethodnom, na usredsredjenju na dogadjaje koji su, pre svega, vezani za arhitekturu, likovne umetnosti i dizajn, na njihove artefakte, stvaraoce i uopšte na život sa stilom. Zimski dani su prošli, prolećni su u toku. Boje su živnule. A i ljudi. Iako svet Evrope odavno živi jednosezonski, udobno u jednom godišnjem dobu, sa jagodama u februaru i bez obaveznih sarmica u jesen, praveći se da zime, u stvari, i nema – jer ona i onako brzo prođe. Kod nas čari godišnjih doba su još uvek prisutne i primetno se smenjuju. April u Beogradu i maj u Srbiji su jedinstveni. Lipe cvatu. Sunce počinje da peče obraze. Izlazak iz zimske hibernacije kod nas je počinjao uglavnom bunama, koje su tako dramatično pokretale život iz zimskog sna, a za razliku od toga, ove godine imali smo pravu lavinu događaja iz kulture, arhitekture, umetnosti, dizajna, sa vrhunskim profesionalcima, predavačima, izlagačima i gostima iz sveta. Jedan za drugim smenjivali su se Salon arhitekture, BINA - međunarodna beogradska nedelja arhitekture sa brojnim izložbama, između ostalih Borisa Podreke, Bogdana Bogdanovića i mladih laureata - arhitektonskih poletaraca. Zatim su usledile prestižna Nagrada Novosti za arhitekturu, BDW – beogradska nedelja dizajna sa vrhunskim svetskim i domaćim imenima dizajna, sveobuhvatni vašarski kulturni MIXER, kao i mnogobrojne izložbe crteža i slikarstva. Srbija se i dalje otvara posle toliko godina hermetizma, polako, kulturno i svestrano, a ponekad energično i bujno. Uprkos krizi. Inače, dobro je poznato da Srbija nikad u svojoj novoj, dvovekovnoj istoriji nije htela da zaostane za najnovijim svetskim događanjima i oduvek je težila najsavremenijim supstratima života, rada, proizvodnje, zabave evropske i svetske provenijencije sa najmodernijim i najelitnijim supstancama kulture, umetnosti i arhitekture. Jednim okom u Parizu, drugim u Njujorku, Londonu, Milanu, prethodno u Pešti, Beču, a danas već sa teniskim turnirom Serbian Open u Beogradu. Promene ne samo godišnjih doba nego stalne promene, poboljšanja i novi događaji su odlika Novog doba u kome živimo, a Novo doba danas traži da se neprekidno obnavlja, apdejtuje. ArhArt, zamišljen kao svet sinteze arhitekture i umetnosti, spremio je posle svog prvog, zimskog prvenca, drugi, prolećni broj. I ovom prilikom se istrajava, kao i u prethodnom, na usredsređenju na događaje koji su, pre svega, vezani za arhitekturu, likovne umetnosti i dizajn, na njihove artefakte, stvaraoce i uopšte na život sa stilom. Cilj je da se iz sveg galimatijasa kojim smo okruženi, kroz jednu pozitivnu kulturološku optiku, izvuče esencija stvaralačkog, životnog, kreativnog, estetskog, poletnog i nadahnutog, ali i karakternog sa identitetom i stigne do tog lepršavog i smislenog supstrata kroz koji je moguće živeti ispunjeno, sa punim

ZORAN LAZOVIĆ glavni i odgovorni urednik

zadovoljstvom, metropolski. Jedan pogled na svet, jednu filozofiju postojanja i rada i jedan brend stvoren tokom poslednjih nekoliko decenija kroz investiranje i građenje brojnih arhitektonskih stambenih i poslovnih objekata i oplemenjivanje životne sredine, danas u ulozi izdavača i kulturološkog medijatora, Neimar-V , razvija i pretapa u još jedan vid komunikacije, u magazin u kome postoji čvrsto opredeljenje za uočavanje i prepoznavanje one prave stvarnosti, kreativne, hrabre, smele, odvažne, koja stvara kvalitet i donosi nove vrednosti sa iskrenom, autentičnom poetikom. Ne one kolokvijalne stvorene parakulturom trendova, pomodarstvom, grabežom, skorojevićevstvom, površnošću. Prepisane, lako prisvojene, površno preuzete postavljaju pitanje gde je naš kulturni obraz u kulturnim obrascima koje olako preuzimamo? Paradigmatično i nedvosmisleno, dva su barda postavila koordinate vrednosti u pretdhodnom, debitantskom broju. Arhitekta Mikica Mitrović, nemilosrdni kritičar i budni borac za kulturu u misiji arhitekture, zagrmeo je na birokratiju kroz Svetlost nad zatamnjenim temama na stvaranju štete u ogromnoj oblasti nacionalne privrede – investiranju i građenju, kao i na opšte javno zapostavljanje autorske arhitekture kao sinteze likovnih umetnosti. Jednostavno, misije arhitekture, umetnosti i dizajna su u našoj sredini višedecenijski nezabeležene. Akademik Vladimir Veličković je kroz svoj intervju postavio suštinsku osnovu u procesu promocije pravih vrednosti i kritike nedostojnog, obračunavajući se sa kičom, ruglom i užasom u našem okruženju. I kako treba živeti, ponašati se i voleti svoju okolinu, sa upozorenjem o nezanemarivanju kritike. U skladu sa iznetim, dragi čitaoci, pozivamo vas na zajedničko traganje, osluškivanje, istraživanje, na kreativni pristup, otvorenost, razvijanje umešnosti, znalaštva i dobrog ukusa, a pogotovo kada je vino u pitanju. Viteštvo stvaralačkog nedavno je prepoznato u delu Emira Kusturice, prethodno u delu Vladimira Veličkovića i Danila Kiša i nagrađeno je na beogradskoj trasi Pariza, glavnog grada jedne velike kulture zauvek nagnute nad Beogradom. Vrednosti su uvek univerzalne. Moramo učiti od velikih ljudi, lepih gradova, velikih nacija, visoke kulture, sa pozivom na Buđenje. Probudimo se kulturni. Možda baš taj, naš projekat nedovršene modernizacije ostavlja Srbiji mnogo prostora za spontanost, šarm lutanja i kreativnost, a oduzima ga mediokritetima i plitkoumlju? Kako da stvorimo Novu vrednost koja je autohtona, iskrena, samosvojna, i izraz duha koji i ne može da bude drugačiji osim onakav kakav je? Naravno sa ešalonom najmlađih, kojima ćemo jednog dana podneti račun za ono što smo uradili u našem, odnosno njihovom dvorištu, dok su oni bili mali.

proleće/leto 2011

U VODNIK

PROMENE NE SAMO GODIŠNJIH DOBA NEGO STALNE PROMENE, POBOLJŠANJA I NOVI DOGAĐAJI SU ODLIKA NOVOG DOBA U KOME ŽIVIMO, A NOVO DOBA DANAS TRAŽI DA SE NEPREKIDNO OBNAVLJA, APDEJTUJE.

U FOKU SU

IZGRADNJA REGIONA

SAJAM NEKRETNINA U BEČU, 2011

Na štandu Srbije predstavljena SIEPA, Direkcija za gradsko građevinsko zemljište Beograda, Armić i partneri, Beočin biznis industrijski park, Klaster nekretnina u kojem su se udružili : Legat Co, Mozaik nekretnine, Profitim nekretnine, Kancelarija slobodnih zona, Grad Subotica. Simbol štanda je Savograd.

Sajam nekretnina i građevinskih investicija u centralnoj i istočnoj Evropi okupio privatne i državne kompanije i agencije iz 20 zemalja. Zvezda sajma projekat nove železničke stanice i stambeno-poslovnog bloka na Glavnoj stanici u Beču.

Najveći izlagač, Erste imorent, svečano je prikazao maketu novog Bečkog kvarta, koji su nazvali Belvedere. Nalazi se pored dvorskog parka Belvedere, na prostoru Glavne železničke stanice. Novo obeležje grada, na sada zapuštenom prostoru, imaće pola miliona kvadrata poslovnog prostora i hotela, kao i 5 000 stanova.

TEKST I FOTO: STEFAN NOVAKOVIĆ

proleće/leto 2011

NAJLEPŠI TRENUTAK JE ONAJ KOJI ĆE TEK DOĆI

Sa podrekom u beogradu

STVARANJE NOVE VREDNOSTI Uvodnik

IZGRADNJA REGIONA Sajam nekretnina u Beču 2011

6 12 16

BEOGRAD MEĐU ČUDIMA Foto editorijal SVETSKA EKONOMSKA KRIZA I NJEN UTICAJ NA INVESTICIJE U SRBIJI GRADITI U RITMU DUNAVA

poštovanje vračarskog nasleđa

20 22

vesti iz arhitekture Sve je u veličini

24 25 26 29 38 40

KULA NEBOJŠA CONEXPO-CON/AGG 2011 ENERGETSKI PASOŠI REPUBLIKA MONMARTR

44 48

GLANC DOM OMLADINE

50 54

PRIRODA KAO MODEL

58 60

GEDŽETI

GLISANDO ŠTAPOVA ZA ŠETNJU Intervju sa Rašom Todosijevićem, dobitnikom Venecijanske nagrade

Reportaža sa ribnjaka i poljoprivrednog gazdinstva Sveti Nikola

PLATNA GRADOVA IGRAČKA / PLAČKA Selena Vicković

EVROPA I SRBIJA ZAJEDNO U BANATU

Iz beležnice akademika Mihajla Mitrovića

Kristijan Bije, slikar, predsednik Salona umetnika Francuske

FESTIVAL u žitnom mlinu Mixer festival

LETEĆEMO NA TOČKOVIMA

BUDUĆNOST NA KVADRAT Belgrade design week

KOMPJUTERSKE TARABUKE

NEBO ULOVLJENO DIJAMANTIMA

GURMANSKI DVOR PORED SENE Restoran Tur D’aržan srebrna kula

BOG VETRA NA ASFALTU

SREĆA dolazi od spokojstva Istorija jedne porodice

92 94

KAPIJA HRIŠĆANSTVA

NOVE TEHNOLOGIJE U SELU SUVA REKa

TITOV HRAm Palata na Novom Beogradu

SADR Ž AJ

ZLATNA BOJA UŽIVANJa Hotel Mardan Palace

ENERGETSKOPOSLOVNI KOMPLEKS EPS i edb

DIZAJNIRATI DAH PRIRODE Fumio Matsui

VREME - GRAFEME

ABU DABI - MODERNA TRADICIJA

102

KOMŠIJA DŽEMS BONd Menhetn na istoku

104 106

LJUDI I DOGAĐAJI MONOGRAFIJA AKADEMIJE arhitekture Srbije

Osnivač i izdavač: “Neimar V” a.d. , Kneginje Zorke 2, 11000 Beograd Arhart – časopis za arhitekturu i umetnost. Adresa redakcije: Knjeginje Zorke 2. E-mail: redakcija@neimarv.rs Predsednik izdavačkog saveta: Radivoj Cvetićanin. Glavni i odgovorni urednik: prof. Zoran Lazović. Direktor projekta: Tanja Milićević. Art Direktor: Milan Novičić. Fotograf: Dejan Petrović. Lektor: Nada Dautović. ISSN: 2217-4761. Distribucija: NeuMedian. Tiraž: 5.000. Časopis izlazi tromesečno. zima 2011

FOT O EDIT OR IJ AL

BEOGRAD MEĐU ČUDIMA

Hangzhou Bay Bridge, Kina

zima 2011

Na špicu Ade Ciganlije stvara se novo obeležje Beograda – most koji već sada različito zovu, tražeći mu ime da bi ga smestili u gabarite grada, ali i među čuda koja nas povezuju sa najvećim svetskim mostovima. Beogradsku žirafu, Beogradski pilon, Most preko Ade - ekipa kanala Diskaveri već je uvrstila među građevine koje zaslužuju svetsku promociju. Most sa kosim zategama ima jedan pilon visine 200 metara, dužina glavnog raspona je 376 a ukupna dužina 996, dok je širina 45,5 metara i na njoj će se smestiti, drumske, tramvajske i pešačke staze. Koliko će most značiti za Beograd govori i projekcija dnevnih ušteda: 11 tona goriva i 100 000 pređenih kilometara. I naš i svetski!

FOTO: DEJAN PETROVIĆ

Millau viaduct, Francuska

The Helix Bridge, Singapur

zima 2011

INT ER VJ U BR OJ A

KRISTIJAN BIJE, SLIKAR, PREDSEDNIK SALONA UMETNIKA FRANCUSKE

NAJLEPŠI

TRENUTAK

JE ONAJ KOJI ĆE TEK DOĆI TEKST I FOTO: MILOVAN ĆIROVSKI - PARIZ

Francuska je zemlja slikara, a Kristijan Bije je tako kompleksnog života i tako kompleksne slikarske ekspresije da s pravom zaslužuje izuzetnu pažnju medija. Daćemo zato skicu njegove bogate i raznovrsne biografije. Zvanični slikar francuske armije, predsednik Salona umetnika Francuske, slikarskog salona « Etoaldor » grada Lila, vitez »akademijske palme », vitez « nacionalnog reda zasluge », profesor slikanja grada Pariza i nosilac mnogih visokih odlikovanja među kojima i « zlatne medalje francuskih umetnika », « počasne medalje francuskih umetnika », « Velike nagrade Instituta…. Bio je i ratni izveštač-slikar sa Kosova 1999. godine.

proleće/leto 2011

- Ne znam da li se može imati taj najlepši trenutak. Ne, nije ga bilo. Zapravo, to je onaj trenutak koji će tek doći. Zauzvrat, bilo je dosta dilema da li ću uspeti kao slikar i pronaći svoj put. Ono što prebacujem nekim svojim kolegama koji imaju ozbiljan «slikarski rukopis» jeste to što se zadovoljavaju onim čime su galeristi zadovoljni - jer se to dobro prodaje. Ja sam u tom slučaju u suprotnoj poziciji - u trenutku samozadovoljstva smatram svoj rad propalim. Zato sam, već od 1980, odlučio da ne izlažem u velikim galerijama i da se okrenem slikarskim salonima. Kada se pogleda sa strane, stiče se utisak da Pariz ima potpuni monopol nad kulturnim i umetničkim životom Francuske. Ali taj utisak vara kada se pođe u unutrašnjost zemlje, u takozvanu provinciju, vidi se da se i tu događaju značajne stvari za celu zemlju (grad Mec, na primer, ima svoj Bobur) . Kristijan Bije je upravo primer kako u umetnosti nema provincije. Prisutan u Parizu koliko i u Bordou, Marselju ili Monpeljeu, njega ne utvrđuje dimenzija megalopolis – provincija, nego kvalitet dela i kompetentnost i entuzijazam njegovih umetničkih akcija. Jedan od

Bijeovih kritičara dobro je primetio da je kod njega umetnost, pre svega, » esencijalna spontanost », autentičnost- « beznadna », a iskrenost – jaka i uvek prisutna. Sve su to komplimenti njegovoj višedecenijskoj spontanosti i iskrenosti umetničkog izraza i retkoj slikarskoj autentičnosti. Na platnima velikog formata, ističu se motivi izvanrednog hromatskog bogatstva - konja, duše i tradicije Bretanje, ali i života vojske čiji je on zvanični slikar. Na svojim platnima, Bije otkriva i » konstantni pesimizam čoveka opsednutog smrću », ali na način kako su to rešavali klasici - Goja ili Rembrant. Toliko snage izbija iz njegovih slika da ih možemo bez dvoumljenja nazvati erupcijom vulkana. On je odličan nastavljač onog najboljeg u tradiciji francuskog slikarstva : snažne, sirove boje, dramatičnost u iskazu, realnost na granici snoviđenja…. Kristijan Bije je i u privatnom životu originalna ličnost, beskompromisan i iskren, zaljubljen u život, sunce i energiju. Primio nas je u svom ateljeu u gradu Lila , u predgrađu Pariza, okružen mnoštvom slika, sve većih od veće. - Očigledno je, rekao nam je na samom početku susreta, da Francuska nije zemlja u kojoj se živelo lošije nego drugde, ali takvi su Francuzi - imaju nezgodan običaj da gunđaju i da kažu da je sve loše. Imam ponekad utisak da se prihvatamo batine kojom ćemo biti tučeni. Naš veliki problem je što smo zemlja stranaca, a ne uspevamo da integrišemo te strance.

INT ER VJ U BR OJ A

VRAĆAJUĆI SE U VAŠU SLIKARSKU PROŠLOST, VOLEO BIH DA NAM KAŽETE KOJI JE BIO VAŠ NAJLEPŠI TRENUTAK ILI ,PAK, KOJI JE VAŠ NAJLEPŠI TRENUTAK ZAHVALJUJUĆI SLIKARSTVU?

INTEGRACIJE SU KOMPLIKOVAN PROCES - Jedan od razloga rata u bivšoj Jugoslaviji je bio i ta loše izvedena integracija! Ali, Društvo umetnika Francuske, čiji sam bio predsednik, danas, počasni, nikada nije bilo ksenofobično. Ono je oduvek bilo otvoreno, svi umetnici, bez obzira na nacionalnost, tu mogu izlagati. Mogu Vam reći i to da je, Društvo umetnika Francuske stvoreno 1881.godine i kao takvo najstarije je na svetu. Ispričaću vam jednu anegdotu iz mog profesorskog života, a na ovu temu. Kad se povela priča o evru, bio sam profesor u jednoj pariskoj školi sa đacima iz četrdesetak nacionalnosti, gde su Jugosloveni,Grci i Turci bili u većini. U stvari, Francuzi su bili u neznatnom broju, ali su za mene, kao profesora, svi oni drugi bili Francuzi i nisam pravio nikakve razlike. Da bi seđacima objasnilo evro i novu ekonomsku politiku Evropske zajednice, Ministarstvo finansija poslalo je u tu svrhu dva svoja emisara.I šta se dešava? Ta gospoda umesto da im govore o Evropi naroda, oni su govorili o Evropi novca, banaka, interesa, a učenicima poreklom iz Grčke i Turske rekli

proleće/leto 2011

INT ER VJ U BR OJ A

SLIKE KOJE JE KRISTIJAN BIJE NAPRAVIO NA KOSOVU I METOHIJI 1999. GODINE, U SVOJSTVU ZVANIČNOG SLIKARA FRANCUSKE ARMIJE

su da nikada neće naći zajednički jezik jer su “vekovni neprijatelji”. Dečaci od jedanaest godina ustali su bez reči, zaprepašćeni…..Zašto se onda čudimo da je realizacija integracije tako komplikovana? Druga jedna anegdota iz moje profesorske prakse odnosi se na zadatak koji sam svojim učenicima zadao, a to je bilo da od kuće donesu kuhinjske recepte zemalja iz kojih im dolaze roditelji. U jednom trenutku , dosta stidljivo i sa puno snebivanja, javlja se jedan učenik i pita da li i on može da donese recept. Kako da ne, rekao sam i shvatio da je taj učenik moj Francuz.

UMETNICI SEBI NE POSTAVLJAJU GRANICE Francuska je, rekao nam je gospodin Bije sa osmehom, multinacionalna i multikulturalna zemlja u kojoj svi, pa i moji Francuzi, imaju pravo na svoj, ne samo kuhinjski, nego i kulturni recept…… Imate li još neki primer iz Vašeg humanističkog trezora, da bismo zaokružili Vaš etički profil kako treba?Nadam se da imate i da moje pitanje nije indiskretno? -Vi i sami dobro poznajete istoriju Francuske. Sa Nemcima smo imali dva teška rata, naročito je onaj, Prvi svetski, bio koban. Izgubili smo million i po muških glava. Moj otac je eto, izgubio svog oca i da vam ne pričam dugo o toj tragediji. Podrazumeva se zato da nakon

proleće/leto 2011

Drugog svetskog rata nije bilo nikakvog francusko-nemačkog ofisa ili društva za bilo kakvu razmenu. Imao sam u školi profesora, Nemca poreklom, u liceju “Volter”. Taj se profesor usudio da prekrši tabu i organizuje posetu učenika svoje škole Nemačkoj. Poželeo sam i ja da im se pridružim, ali sam, logično, morao tražiti očevo odobrenje. A već sam vam rekao da su Nemci ubili moga dedu i da je otac proveo skoro pet ratnih godina u nemačkom logoru! Osim toga, u narodu se nikako nije zaboravljala nacionalna tragedija iz dva rata. Strepeo sam zato od očeve reakcije. Međutim, začudio sam se kad mi je rekao : “ Slušaj, ne šaljem te ja svojom voljom tamo, ali ti i ne zabranjujem da ideš”. – I otišao sam, stekao prijatelje, video Nemačku izbliza. Kasnije se stvari odvijaju po nekom čudnom sudbinskom toku: čovek kod koga sam bio smešten u Nemačkoj, sahranjen je u Tuluzu, a moja ćerka ima kumu u Bavarskoj……Tako je život počeo da utire trag novoj evropskoj zajednici. Stoga se grdno varaju oni koji me klasiraju kao “anarhistu s desnice”. Reći ću vam, da sam, jednostavno humanista sa jako izraženom individualnošću što je, pretpostavljate , deo moje umetničke prirode…..Znao sam da radim plakate za francuske , ali i plakate za frrancusko-nemačke filmove. Nisam, dakle, samo humanista bez granica, nego sam i umetnik koji sebi nikada nije postavljao granice. Već ste u 11-oj godini imali vokaciju slikara! Otkuda to? - Ni sam ne znam otkuda je to došlo. Niko u porodici nije išao tim

INT ER VJ U BR OJ A

SLIKARSKI POČETAK Svi oko mene su govorili: “ Mali je darovit”. Odlučio sam da odem u atelje francuskih železnica na čas crtanja. Od tada sam išao iz jednog ateljea u drugi. Studirao sam zatim primenjenu umetnost, bio dekorater, a na odsluženju vojnog roka ilustrator u Ministarstvu avijacije. Vanredno studirajući, dobio sam i diplomu profesora crtanja… KRISTIJAN BIJE NA SLIKARSKOM ZADATKU U FRANCUSKOJ ARMIJI foto: Patrice de la Perriere

putem. Jedine slike koje sam imao prilike da vidim bile su kič-slike u kući moje bake: Srne koje se ogledaju u vodi… Medjutim, kada sam rekao ocu da hoću da budem slikar, on je otišao kod mog profesora crtanja koji je smatrao da najpre treba da završim gimnaziju, a onda ćemo videti. Stara je to priča. Jednoga dana, a bio sam tada u liceju, rekao sam ocu da želim da budem slikar. To mu se uopšte nije dopalo. Moj je otac bio ekspert u računovodstvu, porodica mi nije bila bogata. Zamišljao je da mu sin treba da ima sigurniju profesiju od slikarske, profesiju koja će mu omogućiti normalan život. Izgubio je svog oca u Prvom svetskom ratu. Pogledajte iza vas tu sliku- to je omaž mome dedi: “Mlad vojnik u ratnom rovu…” Nije uspeo ni da dovoljno dugo uživa u duvanu, koji je toliko voleo! Kristijan Bije je, kako kaže, oduvek bio samarićanin, bezinteresna dobričina, angažovao se zato na raznim stranama dobrovoljno. Ako bi Vam danas predložili da sve počnete ispočetka, da li biste, gospodine Bije, ponovo izabrali slikarstvo? - Da, u svakom slučaju, ponovo bih izabrao slikarstvo. U ranoj mladosti interesovala me je i muzika. Svirao sam na gitari, od tada ta gitara stoji u futroli, eno je tamo… Vi koji ste sa toliko strasti slikali konje, da li ste se okušali i u jahanju? - Ne, nisam. Prema konjima imam ljubav i poštovanje. Oni su zaista

gorde i snažne životinje. Moja je ćerka pohadjala kurseve jahanja ali joj to nije postala profesija. Na ovom akvarelu ovde vidim Kosovo, motiv sa Kosova? - Da bio sam tamo kao slikar - ratni izveštač. Naši su vojnici prebacili jedan tenk u selo kao dekor ispred logora legije. Malo dalje vidi se most u Mitrovici, koji smo krstili Austerlickim mostom, iako ne liči na njega. Na akvarelu je još jedan tenk ispred albanskog groblja. Na Kosovu je vladao veliki haos. To je lepa zemlja sa ozbiljnim turističkim mogućnostima i na njemu se moglo dobro živeti da su se Albanci i Srbi slagali. Ovako, tu se ukopala mafija… Jednog dana sam slikao ispred pravoslavne crkve u Mitrovici. Jato albanskih dečaka me je opkolilo a jedan među njima je tražio odobrenje da skine krst sa svetilišta, što nisam, naravno, odobrio… Video sam, međutim, i spaljene džamije. Bilo je znači i toga.Treba govoriti istinu… Otišli smo iz ateljea Kristijana Bijea, ostavljajući ga u svetu prenaseljenom slikama, sasvim modernim i sasvim klasičnim po snažnoj ekspresiji bogatih energetskih boja. On je na svojim platnima spojio stil kvatročenta sa modernim stilom, kao što je u svojoj ličnosti spojio slikara i humanistu i iznad svega organizatora umetničkih salona, koji već nekoliko decenija čine čast kulturnom životu Francuske.

proleće/leto 2011

STANJE I IZAZOVI

SVETSKA EKONOMSKA KRIZA

I NJEN UTICAJ NA INVESTICIJE U SRBIJI PIŠE: MILOŠ SREJIĆ

T R Ž IŠT A NEKR E T N I N A

Dolazak Delez grupe i preuzimanje maloprodajnog lanca “Delta Maxi” po ceni od preko 900 miliona eura, te počeci izgradnje zgrada tri banke sa stranim kapitalom i najave početka izgradnje dva hotela, Marine Dorćol, projekta West 65 i Outlet centra Inđija, kao i drugih projekata, ohrabruju i daju nadu da će investiciona 2011. godina biti znatno bolja od prethodne godine. Svetska ekonomska kriza (u daljem tekstu SEK, koja je počela da hara planetom u drugoj polovini 2007. godine, osetila se u Srbiji nešto kasnije. Zemlje koje su prve osetile krizu počele su polako da se oporavljaju već 2009, međutim - Srbija je tek tada bila suočena sa delovanjem ovog “ekonomskog cunamija”. U prvoj polovini 2009. godine još je postojao pozitivan efekat započetih stranih investicija, ali se taj trend tokom godine u potpunosti ugasio. U godini za nama, ozbiljnijih investicija u nekretnine u Srbiji nije ni bilo. Evropsko tržište nekretnina se oporavlja i rast je zabeležen i 2009. i 2010. godine. Na vodećim mestima po obimu trgovine nekretninama nalaze se Velika Britanija, Nemačka i skandinavske zemlje. Ukupan obim transakcija nekretnina u Velikoj Britaniji je skoro 9 puta veći od svih transakcija ostvarenih u Centralnoj i Istočnoj Evropi (u daljem tekstu CEE). Primera radi, jedan tržni centar u Velikoj Britaniji je prodat za milijardju evra što je skoro 60% obima svih transakcija u CEE. Ovaj pokazatelj potvrdjuje da nakon burnih zbivanja tokom krize investitori traže manje profitabilne, ali sigurnije plasmane. CEE gde Srbija spada po svom geografskom mestu važi za rizičnija područja za investicije, ali i područja koja bi trebala da generišu znatno veće prihode.

PREPOLOVLJENA ULAGANJA Prema analizama renomiranih investicionih eksperata, mesto Srbije na investicionoj karti komercijalnih nekretnina u ovom trenutku u zavisnosti od tipa nekretnine je sledeće:

proleće/leto 2011

- poslovni prostor. Od Srbije lošije stoje samo Rusija i Ukrajina, dok je situacija ista kao i u Bugarskoj. Potražnja poslovnog prostora je i najbolji indikator stanja u privredi. Opadanje privredne aktivnosti i smanjenje dolaska novih kompanija je zaustavilo tražnju za ne baš tako mnogo izgradjenog modernog poslovnog prostora, - maloprodajni prostor/šoping centri. Ovde je situacija malo bolja pa je Srbija ispred Rumunije, Bugarske, Rusije, Ukrajine, pa čak i Portugalije, a slična sa Hrvatskom i blizu Budimpešte. Istina je da izgradjeni kapaciteti i njihov raspored nije adekvatan ali je obim možda realan, uzimajući u obzir kupovnu moć stanovništva, - magacini i logistički centri. Iako u Srbiji nije izgradjen nijedan logistički centar, situacija je poražavajuća te je Srbija jedva interesantnija za ove investicije samo od Rusije i Ukrajine. Postoji čitav niz razloga za ovakvu situaciju, od nedostatka velikih, pravih, maloprodajnih lanaca, proizvodnje pa do potpunog nekorišćenja geografske pozicije Srbije (što je sigurno uslovljeno lošom infrastrukturom ali i odredjenim ne/pripadnostima odredjenim carinskim regionima).

OČEKIVANA ZARADA Nažalost, stepen očekivanja zarade potencijalnih investitora u Srbiju je na nivou od pre 7-8 godina. Razloge za to treba tražiti u SEK, velikoj konkurenciji medju zemljama, ali, naravno, i u samoj Srbiji. Za ilustraciju stanja u Srbiji i njenog mesta na investicionoj karti uzećemo primer izgradnje jednog kvadrata magacina u Srbiji i njegove isplativosti, odnosno cene koju bi investitor eventulano hteo da plati. S obzirom da se komercijalne nekretnine kupuju po ceni koju odredjuje prihodna mogućnost iste, počinjemo odatle. Prosečna renta kvadrata magacina je mesečno 4.5 evra ili godišnje 54 evra. Od ovog iznosa treba odbiti troškove poslovanja, razne poreze i dažbine, troškove investicionog održavanja, troškove finansiranja i sl. čime godišnji prihod po kvadratnom metru magacina ne prelazi 40 evra. Uzimajući da je yield ili stopa prihoda koju investitori očekuju za magacinski prostor u Srbiji čak 13.5, kvadratni metar magacina da se sagradi (sa svom pratećom infrastrukturom) i rentira u Srbiji ne bi smeo da košta više od 300 evra po kvadratu. U stvarnom životu, dok se kupi zemljište, nekako obezbedi voda i struja, dobiju sve dozvole i saglasnosti, nakon dugačkog inicijalnog investicionog perioda, kvadrat magacina u Srbiji košta od 500 do 600 evra po kvadratu! Odnosno

Investicionog novca je po nekim istraživanjima skoro 50% manje nego pre krize, banke su značajno pooštrile uslove finansiranja, a sa druge strane ponuda nekretnina je ogromna. Na strani ponude su mnogi investicioni i razvojni fondovi za nekretnine, čija je vrednost deplasirana na berzi, mnoga portfolija raznih finansijskih institucija i još veća ponuda problematičnih nekretnina nastalih kao posledica bankrota, aktiviranja hipoteka i slično.

duplo skuplje nego što je iko spreman da ga plati! Koristeći iste pokazatelje ali za Nemačku, kvadrat magacina u Nemačkoj može da se proda za preko 800 evra. Cena zemlje i izgradnje nije manja u Nemačkoj ali stabilnost tržišta i države, brzina dolaska do pripremljene lokacije, obezbedjivanje finansiranja, cena finansiranja, tražnja za prostorom, čine ovo tržište duplo atraktivnijim od Srbije.

TRANSPARENTOST I ZAKONI KOJI SU PRETEKLI POTREBU I PRIMENU Srbija nije uspela da postane transparentna investiciona zemlja, odnosno investitori dol-

Mnogo je toga što država može i mora da uradi: od dovodjenja u red administracije, zakona i poreskog sistema, približavanja Evropskoj uniji, sveopšte izgradnje infrastrukture, demonopolizacije tržišta, pa do priprema lokacija.

askom na ovo tržište ne mogu ni da naslute šta ih sve čeka. Šipražje zakona, podzakonskih akata, raznih mišljenja državnog aparata onemogućava i najveće eksperte da daju neko mišljenje o odredjenom pitanju. Postala je “normalna” praksa da velike advokatske i savetodavne kuće, kada daju mišljenje o nekom pitanju u Srbiji, stave naznaku tipa “s obzirom da se zakoni u Srbiji često menjaju i da ih različiti državni organi različito tumače, mi ne snosimo odgovornost za eventualne štete ovog mišljenja koje smo dali”!!! Šta da kaže investitor koji je došao u neki deo grada ili zemlje gde su troškovi zemljišta bili npr. 1 dinar, a onda kada je sagradio objekat taj isti deo se proglašava za extra zonu i troškovi zemljišta su npr. 10 dinara? Da li je on kažnjen što je investirao novac, finansirao infrastrukturu, unapredio taj kraj ili prosto, s obzirom da ima nekretninu koju ne može da prenese negde drugde, on mora da plaća? Verovatno sve zajedno. Pri svemu tome, država naširoko poziva na investicije promovišući najniže poreze (možda je jedan iz skupa poreza konkurentan, ali ceo paket poreza i raznih dažbina je daleko od konkurentnosti), ministarstva se utrkuju da dočekaju strane investitore a ministri da pomognu. S druge strane, ta

T R Ž IŠT A NEKR E T N I N A

MANJE INVESTICIONOG NOVCA

POMOĆ ADMINISTRACIJE

ista država počinje komercijalnu izgradnju stanova naširoko obećavajući da će nastaviti da se bavi tom naprofitabilnijom delatnošću! Koji će normalan investitor da udje u konkurenciju sa državom? Mnogo je sličnih primera i država Srbija mora da pokaže svoju rešenost i ozbiljnost na polju investicione transparentnosti i novom, većom, oštrijom “giljotinom zakona” učini čitljivu i garantovanu investicionu klimu. Period oporavka tržišta CEE se očekuje u naredne dve godine i do tada treba uraditi sve što je u mogućnosti države da se kvalitetno uključi u žestoku borbu za strane investicije u nekretnine. Veliki je značaj ovih investicija jer to su po obimu velike investicije, gradnja jednog objekta upošljava veliki broj delatnosti i radne snage, a korišćenje objekta dodatnu radnu snagu. Najvažnije - izgradjeni objekat ostaje u zemlji, pravi novac od koga se plaćaju porezi. Prodaja Maxija, počeci izgradnje zgrada 3 banke sa stranim kapitalom i najave početka izgradnje 2 hotela, Marine Dorćol, projekta West 65 i Outlet centra Inđija, kao i drugih projekata, ipak ohrabruju i daju nadu da će investiciona 2011. godina biti znatno bolja od prethodne godine.

proleće/leto 2011

BELEŠKE ZA ISTORIJU ARHITEKTURE

SA PODREKOM

SU SR ET I

PRED OTVARANJE NJEGOVE IZLOŽBE U BEOGRADU

piše: PROFESOR MIHAJLO MITROVIĆ, PREDSEDNIK AKADEMIJE ZA ARHITEKTURU

možemo na miru da se vidimo i porazgovaramo“. Kroz petnaest minuta bio sam u galerij KCB, obradovan što se posle malo dužeg vremena vidim sa Borisom, sa kojim sam zadnji put bio na izložbi Bogdana Bogdanovića u Beču. Prvo je bilo „kako si“. „Pa kako može u ovim odmaklim godinama“. Boris je uzvratio: „Ali ti znaš da je moja mama starija od tebe i da se vrlo dobro drži“. Sa Borisovom mamom sam se upoznao na jednoj njegovoj izložbi u galeriji SAN u Beogradu, koja je tada u dubokim osamdesetim godinama doputovala iz Beča u Beograd na otvaranje izložbe svoga sina. Kada sam u martu mesecu 2007. godine prvi put bio u Borisovom ateljeu u Beču, posle naših profesionalnih razgovora obavezno sam posetio Borisovu mamu. Govorim o ovome jer mi je to bio neuobičajeno lep doživljaj. Iznenadila me je kako me je gospođa Podreka primila i obasula hvalama, naravno govoreći najlepšim hercegovačkim jezikom, jer je gospođa Podreka Srpkinja iz Mostara. Rekla mi je kako je čitala sve moje tekstove o Borisu, da su za nju oni veoma lepi, nekonvencionalni i da se uvek radovala mom intimističkom viđenju njenoga sina. Bile su to bistre emocije koje se mogu teško sresti od ličnosti u tim godinama. Gospođa Podreka je zaista izuzetna ličnost, krepka, lepa, živahna starica, koja eto nije slučajno Borisova mama. U prvim razgovorima u ateljeu Boris i ja smo razgovarali o kolegama i događajima koji su se dogodili u međuvremenu od

Središnji prostor između obodnih građevina je pokriven reprezentativnim pasažem iznad koga je veliki parkovski pacio sa nekoliko fontana kroz čije se staklena dna osvetljava šetalište i prizemni deo pasaža. Boris mi je posebno skrenuo pažnju na „vile“ koje su stituirane na krovovima stambenih implantata. Upitao me je „Pa gde to ima, vile sa baštama u sred srca Zagreba?“. PODREKIN PROJEKAT CVJETNI U ZAGREBU

Olako sam prihvatio, misleći da će mi to biti lako, da dva puta uzmem učešće u ovogodišnjim arhitektonskim manifestacijama BINE i Muzeja grada Beograda. Jednom u intervjuu: „Protagonisti socijalističke izgradnje: ideologija“, drugi put o danima posvećenim Bogdanu Bogdanoviću. Na dan 5. maja dok sam se pripremao za ove zadatke zazvonio mi je telefon. Javio mi se Boris Podreka, čije je učešće na BINI i u Muzeju grada Beograda bilo izuzetno zapaženo (izložba, predavanje, okrugli sto). Javio mi se iz galerije Kulturnog centra Beograda gde je postavljao svoju izložbu koja je trebala da se otvori te večeri. Rekao mi je: „znam da blizu stanuješ, voleo bih da se vidimo, ja ovde vršim poslednje pripreme moje izložbe, bićemo sami i

proleće/leto 2011

našeg zadnjeg viđenja. Tako u razgovoru pomenemo arhitektu Dinka Kovačića iz Splita slažući se da je on krajnje neobična i kreativna ličnost. Ja sam naglasio kako ja smatram da je on najosobeniji i možda najznačajniji savremeni hrvatski arhitekta. Kažem Borisu kako sam nedavno razgovarao sa Dinkom koji mi je govorio o njegovim najnovijim projektima, posebno o realizaciji fabrike duvana u Rovinju i groblju u Rijeci. Potom je govorio o zagrebačkoj arhitekturi, budući da ju je dobro poznavao jer je bio profesor na zagrebačkom arhitektonskom fakultetu. Bilo je relevantno čuti njegovo mišljenje. Tom prilikom mi je istakao da je oduševljen Borisovom realizacijom rekonstrukcije bloka „Cvjetni“. E, sad smo se na ovoj temi duže

značajnog dela. Rekao mi je da je sa realizacijom prezadovoljan i da mu je drago i što u svom uspehu vidi veliku pomoć koju mu je ukazala kulturna elita Zagreba. Zagreb je dobio impozantan poslovni kompleks i multifunkcionalni kulturni centar, a obodom jezgra bloka stanove najvišeg kvaliteta. Središnji

BORIS PODREKA NA TRIBINI POVODOM NJEGOVE IZLOŽBE STRUKTURA, BOJA U KULTURNOM CENTRU BEOGRADA

zahvat. Graditi u sred starog jezgra grada u bloku pored ulice i Preradovićevog trga i u njegovom jezgru implantirati nove komercijalne, atraktivne i stambene sadržaje, bio je to zaista veliki graditeljski izazov. Naišao je na otpor dela javnosti i opštinsko komunalnih službi. Da ga utešim rekao sam Borisu da se i meni nešto vrlo slično događalo pri projektovanju poslovno stambene zgrade u Takovskoj ulici u Beogradu. Po povratku u Beograd pisao sam u „Politici“ o projektu „Cvjetni“ sa naglaskom kako i kod nas uvek ima nedobronamernih ljudi koji se suprostavljaju svakoj imalo nestandardnoj arhitekturi. Podržao sam Podrekin projekat navodeći značajna imena iz kulturnog života Zagreba (Dzamonja, Polak, Premerl, Zidić) koji su se pokazali kako se brani lik i indignitet grada od kafkeanskih renegata struke. Ovde moram da naglasim da je sličan otpor u beogradskoj sredini nemoguć. Posle štampanog teksta nisam imao nikakvih informacija o sudbini revolucionarnog Borisovog uskoka u meki trbuh Zagreba. Zbog toga sam bio prijatno iznenađen kada je počeo da pokazuje fotografije realizovanog ovog svog

prostor između obodnih građevina je pokriven reprezentativnim pasažem iznad koga je veliki parkovski pacio sa nekoliko fontana kroz čije se staklena dna osvetljava šetalište i prizemni deo pasaža. Boris mi je posebno skrenuo pažnju na „vile“ koje su stituirane na krovovima stambenih implantata. Upitao me je „Pa gde to ima, vile sa baštama u sred srca Zagreba?“. U daljoj konverzaciji potsetio sam ga na naš razgovor u Beču kada je projekat „Cvijetni“ bio bliži ne graditi nego graditi. Ukazao sam mu na sličnu sudbinu sa mojom „Takovskom“ kod koje su dve godine i nešto više beogradski kafkijanci preslikavali zagrebačku storiju „Cvijetni“. Moja Takovska jedva je prošla kroz iglene uši šnajdera „beogradske arhitekture“. U kraćem vremenu nego što je trajao proces odugovlačenja odobrenja za gradnju i uprkos tome što su graditelji Takovske bili naterani da nepotrebno u steni kroz dve etaže kopaju prinudnu normu za garaže, sjajni graditelji graditeljske asocijacije „Neimar V“ su u kraćem roku od malicioznih sprečitelja završili ovu dugo očekivanu građevinu. Oba slučaja potvrđuju tezu istoričara arhitekture Aleksan-

dra Kadijevića da na našim prostorima ne može biti građenja bez: „Drame građenja“. Na kraju razgovora Boris mi je govorio o svojim novim projektima posebno onima koje radi za inostranstvo, Italiju, Hrvatsku, Francusku, Sloveniju, i tom prilikom mi je izvadio iz džepa jedan karton veličine dopisne karte na kojoj je

Kada sam u martu mesecu 2007. godine prvi put bio u Borisovom ateljeu u Beču, posle naših profesionalnih razgovora obavezno sam posetio Borisovu mamu. Govorim o ovome jer mi je to bio neuobičajeno lep doživljaj. Iznenadila me je kako me je gospođa Podreka primila i obasula hvalama, naravno govoreći najlepšim hercegovačkim jezikom, jer je gospođa Podreka Srpkinja iz Mostara. Rekla mi je kako je čitala sve moje tekstove o Borisu, da su za nju oni veoma lepi, nekonvencionalni i da se uvek radovala mom intimističkom viđenju njenoga sina.

SU SR ET I

zadržali. Tada sam potsetio Borisa na naš razgovor u Beču kojom prilikom mi je između ostalih projekata sa posebnom važnošću prikazivao projekat „Cvjetni“. Bio sam zaista oduševljen tim rešenjem, ali mi je tada Boris skrenuo pažnju na velike probleme koje ima sa dobijanjem odobrenja za ovaj veliki i složeni

nacrtan mesečni raspored njegovih obaveza. Oranž bojom su obeleženi dani rezervisani za putovanja u inostranstvo, belim za bečke obaveze, a prazna polja kojih jedva da je bilo ostavljena su da budu njegovi slobodni dani. Čak upadljivo nekoliko oranž polja bilo je određeno za Beograd. Shvatio sam da je taj broj predstavljao Borisovu odanost Beogradu.

proleće/leto 2011

IZ DVAJ AMO

PODREKIN PROJEKAT HOTELA FALKENŠTAJNER

polaganje kamena temeljca za hotel u kojem će biti primenjen niz novih tehnologija

GRADITI U RITMU DUNAVA Dragana Pešaković

Na jednoj od najatraktivnijih lokacija u Novom Beogradu Bloku 11a, planirano je da pred kraj 2011. godine zasija hotel poznatog lanca “Falkenštajner”. Projekat vredan 40 miliona evra, biće deo “kulturnog rajsfešlusa” koji bi trebalo da spoji vodu Dunava sa kopnom. Hotelsku fasadu karakterišu blage vertikalne krivine i luk koji prati zavijeni tok reke.

proleće/leto 2011

Kompleks hotela sa četiri zvezdice, vredan 40 miliona evra, nalazi se na jednoj od glavnih novobeogradskih saobraćajnica, Bulevaru Mihajla Pupina. Po arhitekti Borisu Podreki, idejnom tvorcu projekta ovo je tek početak kreiranja jedne vrste kulturnog rajsfešlusa koji treba da spoji vodu Dunava sa kopnom. Dve prostorne celine hotela stoje u simbiozi, u dijalogu dva odvojena kubusa, poput Save i Dunava, s tim sto se ovde “voda” predstavlja dizajniranim kristalnim strukturama poput, kako Podreka kaže stakata u muzici. Hotelsku fasadu, prema rečima Podreke, karakterišu blage vertikalne krivine i luk koji prati zavijeni tok reke Dunav. Poslovna zgrada se sastoji od dve celine, jedanaestospratne kule i četvorospratnog trakta. U razgovoru sa Podrekom saznali smo i da je uvek iznova zadivljen činjenicom, o kojoj je razgovarao i sa Bogdanom Bogdanovićem, da dok gleda Dunav u Beču, voda nečujno već prelazi granice i stiže u Beograd. Ta magija prirode bila je takođe jedna od ideja dizajna. Svetlost koja se prelama u ritmu presecanja horizontale i vertikale objekta, u sklopu eksplozivnog elementa sa preciznim sintaksnim uglom.

VIZANTIJSKI POLIMERI

Za razliku od kamena koji, u svim varijetetima današnje upotrebe, nema i ne može imati napredovanja u svojim vokacijama, staklo od koga je pretežno načinjen ovaj kompleks to svakako ima. “Prvi problem sa staklom je njegova protivurečnost što je, vremenom tehnološki u sve većim komadima koje arhitekti implatiraju, ostalo velike težine, debljine i zahtevne metalne potkonstrukcije”. Zato Podreka eksperimentiše i sa upotrebom polimera koji su inovativno čudesno diskretni, čak tanani, a skoro za trećinu lakši od stakla. “Polimer, kao materijal budućnosti, ima i kvalitete “medenog svetla” poput temperature svetla okana crkava i manastira u regionima vizantijskog kulturnog kruga.”

SVETLOST I STAKLO Hotel u osnovi ima oblik slova „L“. Hotelsku fasadu, okrenutu prema unutrašnjem dvorištu, karakterišu blage vertikalne krivine i luk. Prizemni stakleni kubus koji izranja iz fasade omogućava da se čak od ulice vide zelene površine arhitekta podreka sa investitorima, iza objekta i obezbeđuje više u pozadini predsednik opštine novi beograd prostora za bistro/bar. Zastakljena osnova kratkog kraka slova „L“ zavija iza ugla i diže se nagore, obezbeđujući svetlost i vizure hotelskim hodnicima, a zatim se presavija i vraća na zemlju sa druge strane kubusa. Krak koji se nalazi paralelno sa Bulevarom završava se visokom vertikalom požarnog stepeništa prema budućem susedu na istoku.Dijalog, osnov za opstanak. Svetlost i staklo - lirsko u svojoj suštini. I stoga ne čudi što je sa setnim osmehom na licu Podreka je rekao da mu je velika čast da je projektovao ovaj hotel, ali i da nije bilo jednostavno zidati u gradu gde ne poznaješ sve parametre. Dobro proračunat broj liftova, moderna telekomunikaciona oprema, video nadzor, dojava požara, snabdevanje i otprema svih potrepština, ponudiće Beogradu jedan novi savremeni hotelski kapacitet. Autori Idejnog koncepta enterijera su arhitekte studia „Bost group“ iz Berlina. U dvorišnom delu se po travnatim površinama, za koje je Podreka rekao da su čuvar ekološkog ambijenta, pojavljuju omiljene mu lanterne koje obezbeđuju svetlost i ventilaciju za prostore koji se nalaze ispod zemlje. Staze partera i ulazni plato na jugu biće pokriveni štampanim betonom u dve boje, a na severnoj dvorišnoj fasadi biće primenjene obloge od lomljenog kamena i kulije. Lanterne sa žaluzinama za ventilaciju, odimljavanje i sigurnosnog stakla za osvetljenje garaže biće raspoređene po parteru.

proleće/leto 2011

PR IZ NANJ A

VUKASOVICEVA

zima 2011

STAMBENO-POSLOVNI OBJEKAT U NOVOPAZARSKOJ 53

FOTO M. ŠAPONJIĆ

PR IZ NANJ A

POŠTOVANJE VRAČARSKOG NASLEĐA IRENA VIDENOV I VANJA MILETIĆ DOBITNICE PRESTIŽNE NAGRADE „KOMPANIJE NOVOSTI“ ZA NAJBOLJE IZVEDENO DELO U 2010. GODINI Predsednik žirija, arhitekta Branislav Mitrović, naveo je u obrazloženju nagrade da je “ ovaj rad prepoznao težinu nasleđa i složenost konteksta interpolacija u Novopazarskoj ulici nepretenciozno i duhovito, sa pažljivo izabranim materijalima i visokim stepenom likovnosti, kojima je postigao značajan prostorni i estetski domet.“ Stambeno-poslovni objekat u Novopazarskoj 53, na Vračaru, ima 2411 kvadrata, raspoređenih na 5 spratova, potkrovlje, prizemlje i dva nivoa podzemne garaže. Žiri je procenio da nije bilo nimalo lako isprojektovati objekat, dvostrano ugrađen, čija je širina uličnog fronta svega 11.80m. Arhitekte su se opredelile da objekat koncipiraju tako da na svakoj etaži postoje po dve dvostrano orjentisane stambene jedinice, smeštene oko centralno pozicioniranog komunikacionog jezgra, odnosno stepenista i lifta. Činjenica da je svaki stan dvostrano orjentisan predstavlja izuzetan kvalitet i doprinosi da ove jedinice dobiju prefiks ekskluzivnog stanovanja. Objekat je pozicioniran u pravcu sever-jug, pri čemu je južna strana ulična , dok je dvorišna okrenuta na sever. Ova orjentacija objekta opredelila je da ka ulici-jugu budu projektovani dnevni sadržaji (kuhinja trpezarija dnevni boravak), dok je ka dvorištu-severu smeštena tzv. noćna zona. Formirana su dva bočna svetlarnika na središnjoj liniji objekta. Nagrada Večernjih novosti za arhitekturu predstavlja nastavak tradicije jugoslovenske Savezne nagrade za arhitekturu lista „Borba“. Teško je nabrojati sve dobitnike ove nagrade, neki od laureata su i Živorad Janković, Stanko Mandić. Janez Lojovic, Stojan Maksimović, Jahiel Finci, Zlatko Ugljen, Ivan Štraus, Branislav Mitrović... S.N. proleće/leto 2011

pripremilE: Aleksandra Miljković,dia I JOVANA MILIĆ, dia

Google SketchUp radionica

VEST I IZ AR HIT E KT U R E

U opštini Novi Beograd, 7. i 8. maja ove godine održana je radionica Google SketchUp-a u cilju obuke zainteresovanih za kreiranje 3D sadržaja na servisu „Google Earth”. Radionicu je vodio Željko Zdravković, realizator projekta „3D Novi Beograd” u okviru koga je obrađeno preko 700 najvažnijih objekata na teritoriji opštine Novi Beograd, i Nicole Drobeck, arhitekta i predstavnica kompanije „Google”. Radionica je bila jako uspešna sa više od 60 učesnika kako iz Beograda i drugih gradova Srbije, tako i iz Grčke i Francuske. Učesnici su bili mahom iz oblasti arhitekture ali i entuzijasti voljni da daju doprinos u razvoju 3D modela svog grada i zemlje u kojoj žive. Prezentovana je nova unapređena verzija Gogle SkethUp programa i detaljno objašnjena njegova upotreba i mogućnosti pri modelovanju. S obzirom na višemilionsku dnevnu posećenost servisa Google Earth, izrada 3D modela objekata i kompletnih gradova je odlična promocija naše zemlje, razvojnih, ekonomskih i turističkih potencijala te stoga zavređuje mnogo veću pažnju od dosad posvećene i predanije angažovanje na ovom projektu. Preporuka: Nadjite malo vremena i posvetite pažnju ovom vidu „3D izgradnje“, „posetite“ Beograd i Srbiju na Google Earth-u, „prošetajte“ ulicama i možda otkrijete objekte za koje niste ni znali da postoje...a možda i dobijete želju da izmodelujete svoj objekat i na taj način prezentujete ga celom svetu .

proleće/leto 2011

Bač kroz vekove

U okviru bogatog programa ovogodišnje beogradske internacionalne nedelje arhitekture („BINA“), udruženje „Grupa arhitekata“ organizovalo je jednodnevni izlet u Bač. U samom mestu, domaćin je bila Slavica Vujović,arhitekta iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika culture, koja nas je uz maksimalnu posvećenost i angažovanje potanko upoznala sa istorijskim vekovnim razvojem I nastankom Bača,kolevke Bačke. U toku šetnje posećena je Bačka tvrđava, koja je danas najstarija tvrđava u Vojvodini. Tokom sistematskih arheoloških ispitivanja, utvrđeno je da je lokalitet na kom je tvrđava sa podgrađem naseljen u kontinuitetu od praistorije. Nakon burnog „života”, dugi niz godina tvrđava je bila napuštena i pada u zaborav sve dok 1948. nije dobila status spomenika kulture. Konzervatorski radovi su započeli 1960, i konačno 2003. donžon kula biva kompletno rekonstruisana i počinje svoj novi život kao izložbeni prostor. Na drugim kulama rađene su manje intervencije, kako bi se delimično koristile. Predviđen je i povratak vode reke Mostonge u rovove oko tvrđave i podgrađa, formiranje „Vodenog grada“. Bolja budućnost tvrđave je očekivana zato što je projekat restauracije uvršten u plan finansiranja od strane Evropske komisije i fonda za kapitalna ulaganja Vojvodine. Ne manje vredni pažnje, posećeni su i manastir Bođani, Hamam i Franjevački samostan. Preporuka: Potrudite se da vas put odvede u Bač. Uživaćete u stvarima koje ćete videti i pričama koje ćete tamo čuti, nije dovoljan samo jedan stubac da bi vam se to prenelo.

Teslin toranj

Godinama unazad,tiho se priča o izgradnji Teslinog tornja u Beogradu. Poslednjih par meseci, priča je postala glasnija. Ideja je potekla od Srpske akademije inovacionih nauka, autor je magistar digitalne umetnosti Marija Popivoda, a sve u cilju bolje afirmisanosti i prezentacije našeg svetski poznatog pronalazača i naučnika u oblasti fizike, elektrotehnike i radiotehnike, Nikole Tesle. Upravo iz navedenog je proizašao ceo idejni koncept rešenja zgrade koja je osmišljena u obliku visokog tornja, koji bi u određenom vremenskom periodu u toku dana i noći obasjavao grad „munjama”. Inspiracija je nađena u izgledu Svetske radio-stanice na Long Ajlendu -Vordenklajf- čija je gradnja započeta 1901.godine, zatim na pola obustavljena usled nedostatka finansijskih sredstava da bi potom u toku I svetskog rata bila potpuno razmontirana pod izgovorom da može služiti nemačkim špijunima. Tako kula pada u zaborav. Sam koncept objekta je da objedini više namena te bi toranj osim karaktera spomenika bio aktivno korišćen kao naučni centar za okupljanje inovativnih ljudi, muzejski prostor sa bioskopom, restoranom, kao i posebnim prostorijama gde će biti simulirani Teslini neostvareni eksperimenti i onima gde će mladi talenti raditi naučne projekte. Lokacija tornja je, za sada, još uvek neodređena. Kao jedna od mogućih pominjana je Slavija, ali bi za taj poduhvat bilo neophodno izvršiti obimnne rekonstrukcije na samom trgu. Druga varijanta je Ušće...Ovom problemu mora se posvetiti puna pažnja. Toranj mora biti na reprezentativnom mestu jer će budućom izgradnjom postati nova reperna tačka glavnog grada.

Tašmajdanski park građen je u periodu od 1950 – 1954. godine, a ovo je njegova prva prava rekonstrukcija. Ime “Tašmajdan“, park je dobio po kamenolomu koji se nalazio na lokaciji parka. Radovi na uređenju Tašmajdana su počeli sredinom novembra 2010.godine, po projektu Arhitektonskog fakulteta, na čelu sa profesorom Jovanom Mitrovićem, koga je angažovala Vlada Azerbejdžana, koja je ujedno i investitor. Naše preduzeće CIP je radilo kontrolu i nadzor radova, a arhitekta Eldar Gusejnov je autor. JKP “ Zelenilo Beograd„ je angažovano za izradu projekta hortikulture. U parku je izvedena muzička kaskadna fontana sa vodoskocima i sa reflektorima koji menjaju boju, predviđeno je i postavljanje solarnog punjača za mobilne telefone i drvenih ležaljki, dva velika najmodernija dečja igrališta, fitnes na otvorenom, specijalni parkovski mobilijar, ograđeni deo za kućne ljubimce, kružna trim staza dugačka oko 500 metara i pešačke staze, mali paviljon za penzionere. Predviđena su i dva informativna punkta. Tašmajdanski park biće prepoznatlji po crvenoj aleji cvetova “ledenog srca„ , krošnjama lipa, borova, kestena, breza i tisa, koje će noću biti osvetljeni. Urbani mobilijar, klupe, rasveta odlikuje se jednostavnošću, svedenim linijama i neutralnim tonovima koji su se nenametljivo uklopili u ambijentalne celine parka. Betonske staze i staze od raznobojnih kamenih ploča vode korisnike do različitih mesta dešavanja u parku.Po svim svojim karakteristikama ova osvežena oaza će se razlikovati od ostalih u gradu. Iz parka se pruža divan pogled na crkvu Svetog Marka. U parku su postavljeni spomenici prvom predsedniku nezavisne države Azerbejdžan Hajdaru Alijevu i srpskom piscu Miloradu Paviću. Spomenici od bronze visoki su oko tri metra i biće otkriveni na dan zvaničnog otvaranja parka… Autor oba spomenika je profesor iz Bakua, vajar Natig Alijev. Treba još pomenuti da je u septembru 2007. na Arhitektonskom fakultetu organizovana izložba studenskih radova na temu uređenja Tašmajdanskog parka, Inače, park je uveliko u funciji, kako radi sedenja i uživanja u zelenoj oazi, tako i skrivanja u hladovini u renoviranim letnjim baštama restorana na Tašu, kako ga svi od milošte zovu. U budućnosi je planirano i uređenje Pionirskog parka, te će Beograd dobiti još jednu oazu tj. još jedno plućno krilo u srcu grada.

Akoya biser u centru grada

Evropski gradovi Rim, Barselona, imaju svoje simbole - fontane koje su svojom originalnom arhitekturom dale pečat tom gradu. A Beograd ?! Da li je to kod nas Terazijska česma, fontana ispred Hrama Svetog Save, fontana na Trgu Nikole Pašića, nova fontana u Tašmajdanskom parku ili Žena sa biserom u Bezistanu ? Bronzana fontana „Žena sa biserom“, rad vajara Aleksandra Zarina, kao i sam Bezistan koji povezuje Terazije i Trg Nikole Pašića i okolne ulice, već godinama je u lošem stanju i čeka svoje prvo obnavljanje posle 50 godina. Glavni projekat sanacije je već urađen. Ovo pulsirajuće mesto u srcu grada, kroz koje prođe preko hiljade korisnika, zahteva renoviranje što pre. Arhitekta Vladeta Maksimović je projektant ovog prostora – trga sa betonskom rešetkastom kupolom, zamišljenog kao jedan prijatan i ambijentalno uklopljen prostor u urbanu sliku Beograda. Trajanjem kroz vreme je postao svoja negativna suprotnost . Međutim, početkom juna najavljena je sanacija – konzervacija, restauracija, građevinske popravke ovog pasaža. Prioritet će biti sanacija obodnih propalih fasada, kao što je fasada bioskopa Kozara, oštečenog pločnika platoa i stepeništa, fontane i uređenje zelenih površina. Na Arhitektonskom fakultetu pre par godina je inače raspisan studenski konkurs za uređenje Bezistana i nagrađen je rad studenata Katarine Obradović i Milene Sušić, po kome je urađen i Idejni projekat. U nadi da će svoju funkcionalnu i oblikovnu vrednost naći u prostoru, ostaje da se sačeka početak radova. Predviđeno je novo popločanje plavim mermerom, nova rasveta i vraćanje kulturnih i turističkih sadržaja, koje zaslužuje jedna metropola. Da li će ovaj biser grada postati i arhitektonska lepotica npr. Fontana di Trevi, ostaje da se vidi krajem godine.

proleće/leto 2011

VEST I IZ AR HIT E KT U R E

Novi zeleni raj Tašmajdana

HOTELI SKRIVENI U OBLAKODERIMA

NA PIJ EDEST AL U

SVE JE U VELIČINI

1. ŠANGRI-LA London

2. ARMANI HOTEL Dubai

3. ŠANGAJ TAUER J–HOTEL, Šangaj

Staklena ljuštura vredna 400 miliona funti , postala je najviša i najuglednija, transformišući nebeski svod u futurističku viziju oštrougle staklene fasade. Za mozak ove građevine je proglašen italijanski arhitekta Renco Piano, koji je sa svojim kolegom Ričardom Rodžersom, isplanirao i pariski Pompidu Centar.

Burj Kalifa, najviša zgrada na svetu, pomračila je svog prethodnika, tajvanski Taipei 101, od 319 m.

Poslednje izdanje Pudongovih rastućih nebeskih građevina, postalo je kineska najviša zgrada.

Mozak ove građevine je američi arhitekta Adrian Smit, u čijem siviu se nalazi i Tramp Tauer u Čikagu.

Mozak ovog arhitektonskog poduhvata je Amerikanac Maršal Strabala, koji je radio i na 450 metara visokom Grinland Fajnenšial Centru u Nanjingu.

Visina 828 m. Visina 310m. Hotel zauzima 18 spratova i ovo predstavlja prvi posed u Velikoj Britaniji čiji je vlasnik azijski lanac hotela Šangri–La. Svaki apartman poseduje zimsku baštu balkone, a ‘’beskrajan bazen’’ biće najviša tačka u gradu u koju ćete moći da uronite. Kompletno, kraj radova oktobar, 2012. godine. Cene još nisu određene. shangri-la.com

proleće/leto 2011

Visina 632 m. Hotel je dizajnirao Đorđo Armani, prostire se na 11 spratova. Iz svih soba pruža se panorama na čitav grad, a devet soba i apartmana imaju svoje posebne terase.

Ovo je prvi luksuzan hotel prestižnog lanca J, Jing Jiang grupe koji će postati najviši hotel na svetu. Više od 26 spratova, s otvorenim balkonima.

Otvoren u januaru 2010. godine. Dvokrevetne sobe od 350 funti.

Kompletno, kraj 2014. godine.

Dubai.armani.hotels.com

Cene još nisu određene. Jinjianghotels.com

NA PIJ EDEST AL U

Najviše zgrade na svetu su i mesta u kojima su podignuti hoteli. Ambicija je popeti se što bliže oblacima.

4. THE RITZ – KARLTON Hong Kong

5. ST. REGIS Abu Dabi

6. ŠANGRI – LA Peking

Internacionalni trgovinski centar, toranj u Kovlonu.

Nacionalni tornjevi, kule blizanci vredne 340 miliona funti, povezane su nebeskim mostom. Ova građevina je nešto potpuno drugačije od svega ostalog u zalivu i predtavljaće krunu pobede dokova Kornihe u Abu Dabiu.

Konsturkcija od čelika i betona, svetski toranj u Kini, od inovacija je doneo novu tehnologiju zaštite od zemljotresa.

Glavni mozak je arhitektonska firma iz Njujorka, Kon Pedersen Foks, koja je odsanjala kompleks Ropongi Hils u Tokiu i svetlucav Mandarin Oriental hotel u Las Vegasu. Visina 490 m. Hotel, šest zvezdica, Ritz – Karlton na vrhu zgrade, ostvario je rekord – to je najviši hotel na svetu. Očekuje vas spektakularan pogled sa ‘’beskrajnog bazena’’ koji se nalazi na 118. spratu.

Sve je smislio guru arhitektonske firme WZMH, koji je projektovaoi i CN toranj u Torontu. Visina 219 m, odnosno 259 m.

Mozgovi su arhitekta Skidmore Ovings i Meril, uz podršku inženjerskog tima Arup, koji su odgovorni za jedan od najmoćnijih oblakodera. Visina 330 m. Recepcija hotela je na 64. spratu, gde se na 13 spratova prostire pet zvezdica hotela Šangri – La. Prozori od poda do plafona, nude vam spektakularan pogled na Zabranjeni grad.

Otvoren, marta 2011. godine.

Hotel se nalazi, visoko na 33-ćem spratu, a hotelski najveći i najraskošniji apartman jednim svojim delom je sastavni deo nebeskog mosta, i to je prvi takav apartman ikada izgrađen.

Dvokrevetna soba od 480 funti.

Kompletno, januar 2013. godine.

Dvokrevetna soba od 210 funti.

Ritzcarlton.com

Cene još nisu određene.

Shangri-la.com

Otvoren, avgust 2010. godine.

Starwoodhotel.com priredila: sandra stanković

proleće/leto 2011

SLIKARSKA HRONIKA URBANOG PROSTORA

DINAMIKA RAZVOJA GRADA PREDSTAVLJENA JE NA SLIKAMA JUGOSLOVENSKIH AUTORA U PERIODU SKORO JEDNOG CELOG VEKA

IZ LOŽ BA

U INSPIRATIVNOM PROSTORU LEGATA NA DEDINJU IZLOŽENA SU PLATNA IZ FUNDUSA MUZEJA SAVREMENE UMETNOSTI

PLATNA

GRADOVA Muzej Savremene umetnosti organizovao je izložbu slika sa temom gradskih prostora u prošlom i ovom veku u legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića

Na izložbi Grad – Hronike urbanog prostora predstavljeno je 56 autora. Najstarija platna su Fontana u parku, Bete Vukanović i Pariski pejzaž, Save Šumanovića,iz 1920 godine. A nama vremenski najbliže je ulje na kartonu Pub Montparnasse Jadranke Futur iz 1980. Pomenimo još nekoliko zastupljenih imena: Milena Pavlović-Barili, PredragPeđa Milosavljević, Kosta Hakman, Krsto Hegedušić, Nikola Graovac, Lazar Ličenoski, Petar Lubarda, Ljubica- Cuca Sokić, Jefta Perić, Ljuba Jovanović, Anton Huter...Različiti stilovi autora okupljaju se oko ideje grada kao inspiracije ili estetsko-kritičke dimenzije javnog prostora. Zapravo, idejni okvir izložbe je antičko, Aristotelovo, viđenje polisa. „Jasno je da sve zajednice teže nekom dobru, a ona koja je od svih najmoćnija i u sebi obuhvata sve ostale: to je ona koja je nazvana gradom i političkom zajednicom... Takav je zapravo čovekov karakter: da ima pojmove dobra i zla, da bude i da ne bude u pravu, i da uočava moralne razlike. Udruživanjem bića koja raspolažu tim pojmovima stvaraju se porodica i grad. Potom grad uslovljava porodicu i pojedinca. Ako, u stvari, niko sebi nije dovoljan, on se u odnosu na grad nalazi uslovljen kao deo prema celini, Ko nije prilagođen učestvovanju u gradskom životu, ili za tim nema potrebe, ne može sebe smatrati čovekom, jer je pre zver ili bog.“

Izbor iz zbirke Muzeja savremene umetnosti napravile su kustoskinje Žaklina Ratković i Mišela Blanuša, koja je i autor koncepcije. Izložba se vremenski i tematski uklopila u 6. Beogradsku internacionalnu nedelju arhitekture. stefan novaković 24

proleće/leto 2011

KNJIGA CRTEŽA

NASLOVNA KORICA KNJIGE CRTEŽA SELENE VICKOVIĆ

KULTURNI CENTAR GRAD BIO JE DOMAĆIN NESVAKIDAŠNJE UMETNIČKE VEČERI NA KOJOJ SU PREDSTAVLJENE I KNJIGA I CRTEŽI

POZDRAVNA REČ NA OTVARANJU IZLOŽBE - PROMOCIJE

PR OMOC IJ A

Najnoviji ciklus slika i crteža Selene Vicković, sabran u knjizi Igračka/plačka – je naziv univerzalne primenljivosti na gotovo sve stvari u životu, pa i na život sam. Glavni motiv u ovom ciklusu jesu predstave igračaka. Pored slika i crteža među koricama je i kolkecija objekata nastala od igračaka-modela postavljenih u male tabloe: smešne, nekad groteskne, pa čak i brutalne. Kroz čitav opus Selena opsesivno ponavlja neke motive: na većini njenih slika nalaze se igračke, delovi odeće, karuseli, anđeli. Ogromne, slepe, naivne oči lutaka koje se ljupko osmehuju mada

„IGRAČKA/PLAČKA“ SELENA VICKOVIĆ UMETNOST MEMORIJE

im je glava odavno otkinuta od tela. Sablasne haljine u kojima nema nikog, sasvim efemerni fragmenti jedne lične istorije, privatna, porodična memorabilija nasumice razbacana po platnu. Ona n epokušava da rekonstruiše prošlost, u njenom radu nema nostalgije. Njene slike, crteži i objekti jesu pokušaj arhiviranja i kodiranja sećanja, do onog trenutka dok joj ponovo ne zatrebaju. Ili dok ne bude mogla da se sa njima nosi. Do tada, ona ostaju sklonjena od kakofonije novih tumačenja, zatvorena, zapečaćena, nepromenljiva. Ako su, kao što tvrdi Rozelius, Raj i pakao samo prostori u sistemu sećanja, Selena nam pokazuje kako izgleda Čistilište.

TEKST: Marina Martić, FOTO: DEJAN PETROVIĆ proleće/leto 2011

T R ADIC IJ A

KULA NEBOJŠA SAVREMENI POGLED U PROŠLOST Piše: Nevena Đukić

„Ovom rekonstrukcijom i mi ćemo utisnuti trag na beogradskoj tvrđavi. Ako se nekoj budućoj generaciji ne bude svidelo ovo što smo napravili, mogu da poruše aneks, ali kulu ne smeju da diraju“, rekao je arhitekta Jovan Mitrović. Topovi na Kuli Nebojša imali su veliki značaj u burnoj istoriji Beograda. Bila je to najjača kula u Donjem gradu. Prva je bila na udaru osvajačkih artiljerija. Turci su prilikom osvajanja Beograda 1521. godine uspeli da prodru u Donji grad, tek kada su artiljerijom srušili Kulu Nebojšu. Sa gubitkom značaja Dunavskog pristaništa i njegovim zatrpavanjem, Turci pretvaraju Kulu u najpoznatiju tamnicu Beogradske tvrđave. Ona postaje jedan od „mračnih“ simbola Beograda, poput Bele kule u Solunu ili Tauera u Londonu. Na starim gravirama, ispred Kule su vešala, a unutar nje kuke i čengele o koje su Osmanlije vešale svoje žrtve i ostavljale ih da izdahnu u najstrašnijim mukama. Kula Nebojša se pominje i u pesmi „Početak bune protiv dahija“. Dahije su sa ove kule zahvatale vodu iz Dunava, i u tepsiji se ogledale - videle su smrt. U Prvom svetskom ratu, Kula je oštećena. Obnovljena je 1938. godine, a kasnije i restaurirana, 1964. godine.

proleće/leto 2011

REVOLUCIONARI I VLADARI Najpoznatiji zatočenik Kule bio je veliki grčki revolucionar i pesnik Riga od Fere, koji je u njoj i pogubljen 1798. godine sa još osam drugova. Osim njega, tu su život izgubili i mitropolit Metodije, Jevrem Obrenović, brat kneza Miloša i prvi srpski gradonačelnik Beograda. VISOKE ZVANICE NA OTVARANJU IMPOZANTNOG ENTERIJERA OBNOVLJENOG ISTORIJSKOG SPOMENIKA

ISUŠITI PODZEMNE VODE Kula Nebojša – spomenik od izuzetne kulturne i istorijske važnosti, odavno je izgubila svoje funkcije iz prethodnih vekova i upotrebnu vrednost. Prazna i zatvorena za javnost, dugo je predstavljala samo svedočanstvo o vremenu koje je daleko iza nas. Njena obnova i ponovna funkcionalna upotreba, njeno prilagođavanje savremenim uslovima, uz istovremeno očuvanje autentičnosti, predstavljalo je pionirski poduhvat na ovim prostorima. Obezbediti objekat, zaštiti ga od plavljenja i podzemnih voda, uz istovremeno osavremenjavanje prostora i njegovo uključivanje u kulturni život Beograda, bio je veliki izazov i veoma odgovoran zadatak. Na projektu njene rekonstrukcije, kao i na uređenju okolnog prostora, angažovan je tim beogradskog Arhitektonskog fakulteta - profesor Dejan Miljković, profesor Branko Pavić i arhitekta Jovan Mitrović, dok je za konzervaciju bio zadužen Republički zavod za zaštitu spomenika kulture – Gordana Simić i Svetlana Vukadinović. Prema rečima arhitekte Jovana Mitrovića, bilo je neophodno Kulu obazrivo uklopiti u njenu novu namenu, odnosno vojni objekat pretvoriti u izložbeni prostor. Zbog toga je ideja bila da se i od zemljanog nasipa u priobalnom bedemu napravi novi višefunkcionalni prostor. Bedem ispred Kule, površine od oko 600 kvadratnih metara, projektovan je

za savremena kulturna zbivanja, kao što su koncerti, predavanja, izložbe, itd. „Prelaskom iz kule u bedem, iz srednjeg veka će se ulaziti pravo u 21. vek. Ovom rekonstrukcijom i mi ćemo utisnuti trag na beogradskoj tvrđavi. Ako se nekoj budućoj generaciji ne bude svidelo ovo što smo napravili, mogu da poruše aneks, ali kulu ne smeju da diraju“, rekao je arhitekta Jovan Mitrović. Kula Nebojša je osmougaone osnove, visoka oko 22 metra i ima četiri etaže, prizemlje i tri sprata. Posle rekonstrukcije i konzervacije zadržan je spoljašni izgled, s tim što je prizemlje omalterisano vodonepropustivim malterom.

VOJNI OBJEKAT U MUZEJ Radovi na revitalizaciji objekta su trajali godinu dana, a postavljanje izložbe je završeno marta 2011. godine. U projektu je učestvovalo 18 institucija i preduzeća i 148 stručnih lica. Dnevno je na radovima, u proseku, bilo 60 radnika. Zahvaljujući njima, kao i donaciji Republike Grčke i grada Beograda, Kula Nebojša je danas moderan prostor sa jedinstvenom izložbenom postavkom. Koncept stalnih izložbenih postavki osmislili su stručnjaci Istorijskog muzeja Srbije u saradnji sa kolegama iz Grčke. U aneksu Kule Nebojše, posetioci se mogu upoznati sa istorijom ovog

proleće/leto 2011

NE PLAŠI SE NIKOG

T R ADIC IJ A

Kula Nebojša je podignuta oko 1460. godine. Izgradili su je Ugari kako bi zaštitili prilaz Dunavskom pristaništu od turskih napada. Kula je ime dobila negacijom glagola bojati se, što znači da se kula ne boji nijednog neprijatelja i da je neosvojiva.

POGLED SA DUNAVSKE STRANE NA KULU I ZID TVRĐAVE

proleće/leto 2011

srednjovekovnog zdanja, od njegovog nastanka do danas. Postavka u prizemlju je posvećena periodu kada je Kula Nebojša bila tamnica. Istovremeno, postavka predstavlja i umetničko-dokumentarni omaž svim žrtvama stradanja i utamničenja. „Pokušali smo da vizuelno, uz pomoć crveno – belog osvetljenja dočaramo atmosferu vremena u kome su žrtve mučene u kuli. Zid – dvoslojne zavese od žičanih sajli na kojima je raspoređeno oko 150 foto-frejmova sa portretima političkih zatvorenika – simbolizuje sužnje i borce za slobodu na prostoru Beogradske tvrđave. Moći će da se posmatra kroz sočiva koja povećavaju slike – objašnjava Branko Pavić. Na prvom spratu, koristeći multimedijalne aplikacije, predstavljena je ličnost, ideja, rad i zaovstavština Rige od Fere. Izložba na drugom spratu posvećena je Prvom srpskom ustanku i nastanku moderne srpske države početkom 19. veka. Figure vojnika i makete brodova smeštene u dve kaleidoskop vitrine dočaravaju osvajanje Beograda se reke i kopna. „Ideja je bila da se celinama „magične kutije“ sagledava savremeni i istorijski pejzaž.“, istakao je Branko Pavić. Na četiri panoa izloženo je mnoštvo fotografija Karađorđevog oružja, ustaničkih uniformi, vojvodske zastave iz 1804. godine, topa beogradske topolivnice iz 1812, zbora u Orašcu, portreti Dositeja Obradovića, prote Mateje Nenadovića i Hajduk Veljka. Na poslednjem nivou Kule Nebojše predstavljena je istorija Beograda koji je od pogranične tvrđave Osmanskog carstva tokom prvih decenija 19. veka postao prestonica vazalne Kneževine Srbije.Na postavci su, u električnoj formi, prikazani početak Drugog srpskog ustanka 1815. godine, uloga i uticaj kneza Miloša Obrenovića na sticanje autonomne unutrašnje uprave i stvaranje Kneževine Srbije, razvoj srpske varoši u Beogradu, osmanski Beograd i život njegovih stanovnika. Završetak radova i uspešna realizacija ovog veoma zahtevnog projekta dokaz je da je moguće uneti sadržaj, a da se istovremeno spomenik ne ugrozi i da sačuva svoju autentičnost.

POGLED

STONEGO ROBOT REVOLUCIJA MILICA ŠAJFAR

Giganti građevinske industrije, ali i svi oni koje zanima građevina okupljaju se svake treće godine na sajmu CONEXPO-CON/AGG koji se po tradiciji održava u Konvencionom centru u Las Vegasu i važi za jedan od najvećih na svetu. Ove godine, od 22. do 26. marta, na njemu se našlo preko 2.000 izlagača, a broj posetilaca iz oko 150 zemalja premašio je 100.000. Predstavljeni su najmodernija oprema, proizvodi, usluge i tehnologije, a akcenat je stavljen na očuvanje prirode, bezbednost i preciznost na radu koji su u ovom poslu od posebnog značaja. Posetioci su bili u prilici i da učestvuju u raznim edukativnim programima koji se tiču građevinske industrije i trendova, menadžmenta i primenjene tehnologije, a CONEXPO-CON/AGG 2011 je okupio 124 tehnička eksperta iz najuticajnijih građevinskih firmi, koji su bili radi da podele svoja dugogodišnja iskustva s kolegama, a to je bila još jedna prilika za usavršavanje. Veliku pažnju posetilaca privukle su i izložbene hale u kojima su svoja dostignuća predstavile Kina, Finska, Nemačka, Italija, Koreja, Španija i Velika Britanija, koje takođe učestvuju u borbi za liderstvo u svetu građevine. Zanimljiva novina na sajmu bio je Green Roads Summit koji je velikim delom bio posvećen klimatskim promenama, transportu i ekonomičnosti što je izuzetno važan faktor kada je konkurentnost u pitanju. Na kraju, ne treba zaboraviti ni mašine i proizvode od kojih su se, prema ocenama posetilaca, neki posebno izdvojili. Među njima je ANKA SC 200H, novi lift za materijal koji uz zgradu može da podigne teret od 1995 kg. Operator stoji na zemlji i nadgleda podizanje i spuštanje tereta pomoću kontrolnog panela. Ova mašina je tiha, efikasna, ekonomična i što je najvažnije, pouzdana. STONEGO - višenamenski građevinski robot ima jasan moto: jedna mašina, mnogo poslova. On buši, lomi, koristi se u kopanju tunela, kanala, šanaca i za demoliranje, a kako je on „čovek za sve“, ne čudi što se neretko čuje i novi termin STONEGO revolucija. Nasuprot ovom „raza-

POG LED

Poslednja recesija koja je potresla SAD ostavila je traga u svim sferama socijalnoekonomskog života i to ne samo u okvirima ove države, već i širom sveta. Kriza je među prvima pogodila građevinu, a da se stvari danas ipak kreću nabolje, svedoči i čuveni sajam CONEXPO-CON/AGG održan ovog marta u Las Vegasu.

MAŠINA ZA SVE STONEGO - višenamenski građevinski robot ima jasan moto: jedna mašina, mnogo poslova. On buši, lomi, koristi se u kopanju tunela, kanala, šanaca i za demoliranje, a kako je on „čovek za sve“, ne čudi što se neretko čuje i novi termin STONEGO revolucija

raču“, treba pomenuti GreenPatch poznat i kao zeleni proizvod. Ovu hladnu smesu asfalta čini 40% recikliranog asfalta, a svi aditivi su biorazgradivi, ne oštećuju ozonski omotač i dobijaju se iz obnovljivih izvora. Pored ovih, predstvaljeni su još i mnogobrojni noviteti, a oni koji još uvek nisu čekaju naredni sajam građevine koji je već najavljen i održaće se od 18. do 22. marta 2014. na istom mestu, u Las Vegasu.

proleće/leto 2011

R EPOR T AŽ A

JEDAN DAN U SEČNJU, NA RIBARSKO-POLJOPRIVREDNOM GAZDINSTVU SVETI NIKOLA

EVROPA I SRBIJA

ZAJEDNO U BANATU Piše: MILINKO BUJIŠić

Pričao sam ljudima da sam išao u Evropu bez pasoša i lične karte i da sam stigao za nepun sat vremena. Pričao sam da sam bio u onom delu Evrope gde vlada savršen red, gde su pravila i odnosi na najvišem civilizacijskom nivou. Jedino što sam zapazio, a što liči na nas, jeste to što jedan seje, a mnogo njih bere. Niko mi nije poverovao pa sam rešio da sve to napišem i potpišem, da bih neverne uverio. A ko ni sada ne bude poverovao, može da krene mojim putem i da se u to uveri, bar koliko i ja, ako ne i bolje. Put me naneo u Sečanj, u Ribarsko-poljoprivredno gazdinstvo „Sveti Nikola“. Kad sam se obreo tamo, pitao sam ljude gde sam, da li sam u Holandiji, Švajcarskoj ili nekoj drugoj zemlji, čuvenoj po dobro uređenom i urađenom, po dobro uzgajanom, posejanom i posađenom. Ili sam,možda, na nekom zamišljenom carskom imanju kakvo postoji samo u našoj mašti ili starim knjigama. Može biti da je sve to normalno, ali kod nas, poodavno, sve što je normalno, izgleda nestvarno. Ni na carskom, ni na društvenom, ni na državnom, već

proleće/leto 2011

sam na privatnom posedu u Banatu, u opštini Sečanj, čiji su vlasnici „Neimar V“ i „Kemo-impeks“, dve prijateljske firme, koje su napravile ovaj ugledni i ogledni kompleks. Ako sam dobro video i ako sam dobro čuo, a jesam, onda mogu da napišem i potpišem da u ovoj zemlji nije sve izgubljeno, kako mnogi danas kažu. Uverio sam se da se od ničega može napraviti sve što se želi, a da je zato potrebno samo dosta rada, dosta pameti, dosta ljubavi i vere, i novca, naravno. Opijen ovim što sam video, pomislio sam, neka mi bog oprosti, da može biti da je tajna

uspeha u imenu sveca koje nosi ovo poljoprivredno dobro, možda su svi sveci pritekli u pomoć Svetom Nikoli. Grešan, kakav sam, pomislio sam da ni državni đavoli ništa nisu mogli da spreče ili pokvare u ovom zemaljskom raju. Od čega je sve ovo napravljeno, pitam se, i šta je ranije tu bilo te se za to nije nadaleko čulo. Otkud ovde tolike hiljade hektara pod vodom, i dvaput više pod usevima, pod voćem i povrćem. Da bi se obišlo celo imanje, mora se preći sedamdeset kilometara, i dobro otvoriti oči, što sam i učinio.

PRIČA KOJA JE DOBRO POČELA Priča nije davno počela, ali je dobro počela. Vlasnici su pre mnogih shvatili da je budućnost privrede u proizvodnji hrane i da će za hranom biti sve veća potražnja na svetskom tržištu, što se već pokazalo. I to za zdravom hranom, koje je sve manje u svetu. I to je logično, jer je zemaljska kugla projektovana za milijardu i po ljudi, a sada nas ima tri-četiri puta više, ako uračunam i sebe. Sve je počelo sa izgradnjom ribnjaka u Neuzini, veličine devetsto hektara. Na pustarama oko Tamiša, zaraslim šibljem, koje do tada nisu bile samo neu-

R EPOR T AŽ A

Na obali jezera, pored onoga što je ranije podignuto (kuhinje, sušare, pergole...), izgrađen je nedavno moderan objekat, po projektu poznatog arhitekte Mihajla Mitovića, namenjen gostima i poslovnim partnerima. Za hranu se, u ovom objektu, pripremaju isključivo proizvodi sa ovog imanja i dalju priču znate. Uglavnom se „ privode nameni“ jagnjad, prasad, šarani, smuđevi kao i sve vrste povrća. Kuhinjom rukovodi kulinarska majstorica Hanjolka Simanić. Kažu da niko ne zna nikoga ko je samo jedanput došao, a mnogo je onih koji stalno dolaze i zbog očiju i zbog duše.

potrebljive, već su bile ružne i zapuštene, izgrađena su u ređena predivna jezera. Desetak godina kasnije, kupljen je još jedan ribnjak, veličine 400 hektara, koji je u ranijim vremenima bio ponos toga kraja, a koji je kasnije zbog opšte propasti u celoj zemlji bio na ekonomskom izdisaju. Preduzetnici su shvatili da je bolje da sami proizvode hranu za ribu, nego da kupuju žitarice na nestabinom tržištu i u čiji kvalitet nisu sigurni. Da bi se isplatilo proizvoditi hranu, moralo se ići na ukrupnjavanje parcela i zatvaranje proizvodnog kruga, shvatili su preduzimljivi vlasnici i onda su kupili tri zemljoradničke zadruge: „Miro Popara“ iz Sečnja, „Zelengoru“ iz Sutjeske , poljopriivredno dobro iz Dubice, a sve ukupne površine od tri hiljade hektara. Pored toga, u zakupu imaju još 800 hektara od Zemljoiradničke zadruge „Grmeč“ iz Krajišnika. Oko osamsto hektara zemlje se navodnjava tako da se na tom delu imanja ne mora gledati u nebo i moliti se kiši, ali se ipak mora gledati u gradonosne oblake i u osiguravajuća društva. U planu je da se na celom imanju izgrade sistemi za navodnjavanje. Vlastiti silosi kapaciteta dve hiljade vagona, koji gledani i iz daljine i iz blizine spajaju zemlju i nebo, nisu dovoljni da se smeste sve žitarice, pa se trenutno iznajmljuju silosi dok se ne izgrade sopstveni. Pored useva, na imanju se uzgajaja i povrće (grašak, šargarepa, karfiol, boranija, spanać...) i voće, (višnja,

proleće/leto 2011

ŽARKO ĐURIČIĆ Celim ovim kompleksom rukovodi diplomirani mašinski inženjer Žarko Đuričić, koji je, reklo bi se po onome što radi, i najstariji i najmlađi u ovoj firmi, čovek ogromne radne energije, koji radi dvadeset i četiri sata dnevno, a ostali deo dana se odmara. Dok je iznosio brojke u tonama i vagonima, osećao sam se kao nekad kad sam boravio na nekim sovjetskim kolhozima i sovhozima, gde se sve govorilo samo ciframa. Teško je da naš ovdašnji um, na ovom domaćem posedu, sve te cifre, koje je prezentirao gospodin Đuričić,može da savlada.

R EPOR T AŽ A

jabuka, kajsija... ). Svi proizvodi su vrhunskog kvaliteta tako da se mogu izneti na svaku svetsku pijacu. Ovo poljoprivredno gazdinsto ima i farmu ovaca kao i farmu retke sorte svinja mangulica, za koje je napravljeno specijalno uzgajalište sa svim onim što je potrebno ovoj rasi, od prostora za rovljenje do prostora za blaćenje i šumskog dela, da bi se osećale kao na potpunoj slobodi. Ova vrsta svinja je nastala ukrštanjem divlje svinje i jedne vrste domaće svinje pa im geni traže uslove kao u prirodi. Sorta je poznata po tome što njeno meso ima mnogo manje holesterola nego meso običnih domaćih svinja. Ipak, ponos ovog gazdinstva je ribnjak u Neuzini, koji su vlasnici izgradili „svojim rukama“ pre petnaestak godina. To je jedan od najlepših i najsavremenijih ribnjaka u ovom delu Evrope. Riba iz ovog ribnjaka je nadaleko čuvena po kvalitetu, a kvalitet se obezbeđuje zdravom hranom kojom se hrani riba i higijenom vode. Uredno se

proleće/leto 2011

prazne jezera radi dezinfekcije dna jezera i to se isključivo radi živim krečom, a ne nekakvim hemijskim sredstvima. I zato riba iz ovih ribnjaka spada u najkvalitetnije slatkovodne ribe. Imanje se obrađuje sa najsavremenijim mašinama, odnosno sa ogromnim traktorima, kombajnima, bagerima... kakvi se retko viđaju na našim poljima. Gledajući ta ogromna čuda od tehnike, prema kojima čovek izgleda manji od mrava, pomislio sam da sam na nekoj drugoj planeti među vanzemaljcima, našim budućim prijateljima. U kombinatu je zaposleno 150 radnika koji opslužuju mašine i rade ostale poslove na imanju. Prilikom privatizacije nijedan radnik nije otpušten, što je retko čuti u poslednjim decenijama. Zasposleni uredno primaju plate i zato svi svojim radom čuvaju svoja radna mesta, svesni da takvu odgovornu firmu ne mogu naći ni u udaljenijim mestima od svojih kuća. Za svaku pohvalu je to što prilikom privatizacije nijedan radnik nije otpušten. Po priči radnika, ovo je

R EPOR T AŽ A

1. Silosi koji dominiraju ravnicom 2. Bogata žetva za sigurnu budućnost 3. Ribnjak napravljen po svetskim merilima 4. Izvlačenje mreža iz ribnjaka Sveti Nikola 5. Ovce i košnice čine tipičan banatski pejzaž 6

6. Prasad mangulica - tradicija bez holesterola 7. Slap žita na poljoprivrednom gazdinstvu

jedina proizvodna firma u ovom delu Banata u kojoj ljudi imaju pune ruke posla i gde su svi zadovoljni svojim zaradama. Države ovde nema, pogotovu kad treba da pomogne, ali je uvek ima kad nešto treba da uzme. Ovo imanje kao i sva druga veća od sto hektara nemaju prava na subvencije, kao ni na druge vrste pomoći. Država naplaćuje sve poreze, kako god da rodi. Ona ne sme da bude na gubitku, a svi drugi mogu, takva je njena politika. Naplaćuje čak i vodu kojom se pune jezera, koja bi oticala u Crno more ili neko drugo crnje od njega i da nije ribnjaka. Uverio sam se i ovoga puta da svi mogu sve izgubiti, ali država mora biti na dobitku. Možda još nije svesna da onaj ko neće da izgubi ništa, izgubi na kraju sve, i onaj ko neće ništa da dadne, taj na kraju dadne sve. Država „podupire“ koliko god može ali, nažalost, samo sa gornje strane. Zbog takvog ponašanja mnoga su slična poljoprivredna dobra propala, a mnoga se „spremaju“ da propadnu. Nekad su na ovakva

imanja dolazili domaći i strani državnici da vide, da se dive i da pomognu koliko mogu, a sada dolaze samo poreznici. Ovde se jedino po ovome razlikujemo od Evrope. Nisam čuo da se ovde baš toliko kuka na državu i na obaveze prema državi, valjda zato što se to od nje i očekuje i što se na njeno takvo dugogodišnje ponašanje naviklo, koliko se kuka na kormorane, ptice grabljivice, koje se isključivo hrane ribom. Ima ih na hiljade i svaka od njih dnevno pojede po pet-šest kilograma ribe. Ptice su zaštićene zakonom, a radnici mogu samo da gledaju kako njihov trud i rad leti prema nebu. Štetu niko ne priznaje pa se ona nigde i ne knjiži. Rukovodstvo ne misli da stane i da se zadovolji postojećim. U planu je proširivanje imanja, fabrika za preradu i konzerviranje ribe i hrane, izgradnja vetro-parkova i slično. S obzirom na to šta je do sada urađeno za kratko vreme, nema sumnje da će se i to uskoro moći videti.

proleće/leto 2011

DRAGOLJUB RAŠA TODOSIJEVIĆ, DOBITNIK UNICREDITOVE VENECIJANSKE NAGRADE

INTERVJU S POVODOM

GLISANDO

ŠTAPOVA ZA ŠETNJU Radmila Stanković

Slikar Dragoljub Raša Todosijević predstavlja (sebe i ) Srbiju na ovogodišnjem 54. bijenalu umetnosti u Veneciji, koji zvanično počinje 4. juna i trajaće do 27. novembra. Izlaže projekat „Svetlost i tama simbola“, čiji su segmenti sačinjeni od radova pod nazivom „Dnevnik“ (120 crteža i akvarela), „Instalacije“ (Kutija za cipele, Bog voli Srbe i Klavir) i od snimaka radova za koje umetnik misli da su markantni oslonac njegovog umetničkog delovanja i koji su mu pomogli da bude ono što je danas.

I pre nego što je festival počeo UniCreditov žiri je u Plati Grasi u Veneciji srpskog umetnika proglasio za dobitnika UniCreditove Venecijanske nagrade. Osim ugleda, nagrada laureatu donosi i i novčani deo, koji iznosi 150 000 evra. - Odlučili smo da nagradu dodelimo srpskom umetniku Dragoljubu Raši Todosijeviću, saopštio je Valter Gvadanjini, predsedavajući Naučnog komiteta “UniCredita za umetnost”. U obrazloženju je još rečeno:“Njegova izložba prikazuje duboko viđenje istorije i izazova nametnutih ideologijama u centralnoj i istočnoj Evropi, a umetnik ove elemente komunicira kroz veoma snažan pristup. U samom srcu njegovih dela leži moralni angažman savremenog umetnika, a njegova umetnička veština povezuje prošlost i sadašnjost, i oslikava njegovu autentičnu pripadnost savremenom diskurs.u Kao i kada su u pitanju mnogi umetnici njegove generacije, estetski način razmišljanja je u velikoj meri oblikovan njegovim kritičkim pristupom istoriji i politici Balkana. U paviljonu su prikazane koherentne instalacije koje uključuju njegova dela iz prošlosti, ali i ona koja su tek nedavno nastala, što nam govori da je njegova instalacija još uvek u procesu rađanja”.

proleće/leto 2011

dugogodišnje prijateljstvo sa marinom abramović

INT ER VJ U S POV OD OM

Razgovarala sam sa Todosijevićem pred njegov put u Veneciju, kada se još nije znalo ko će dobiti ovu prestižnu nagradu i kada se sam izbor da predstavlja Srbiju javljao kao pitanje, da li je to konačan dokaz da je priznat. Todosijević odgovara: „To je, zapravo, Pirova pobeda. Ne bih voleo da me pogrešno shvatite, ali uvek govorim da je taj srpski kulturni lift jako spor. Jer, ono što je trebalo da sazri i da bude prezentovano i priznato pre dvadeset, trideset godina, ono se i dan-danas bori za status. Mogu ja vama da pričam ovde bajke o mojoj međunarodnoj karijeri, ali svest o tome ovde kao da nije sazrela. I kad kažem ovo je Pirova pobeda, mislim da ovde još ne sazreva atmosfera, sve ide polako, previše polako.“ Raša Todosijević danas ima 65 godina, celog života živi kao slobodan umetnik, nikada nije dobio nikakvu domaću stipendiju, niti je ikada imao mogućnost da se oproba u nekom sigurnom poslu sa dobrom platom ili statusom. Počeo je da crta kao klinac, mastiljavom olovkom na karo-papiru, kao impresionista, mada to nikada nije bio.

ŽENA EKSPONAT Kao dete je išao auto-stopom po svetu. Tih romantičnih šezdesetih godina, to se moglo relativno lako. Ranac na leđa, malo siće u džepu, i kreneš - Italija, Francuska, Engleska, vraćaš se preko Nemačke, Austrije i tako ostaneš u svakom gradu po dva tri dana, razgledaš, učiš: „To je bila moja prava škola. Ova formalna, koju sam završio, još nije nikakva škola. Bojim se da sada mladi ljudi nemaju ni novaca za putovanje, već samo toliko da zbrišu u jednom pravcu.“ Porodica Rašina je bila, kako on kaže, „puka sirotinja“, i on je, zbog besplatne hrane i odela, upisao Vazduhoplovnu akademiju u Mostaru. Ali, ona je ubrzo ukinuta. Kada je upisao Likovnu akademiju, prve dve godine je bio kod Laze Vozarevića, posle je otišao kod Mladena Srbinovića, a sve vreme dok je studirao, i kasnije, mislio je da je Akademija zapravo košara mediokriteta. I to ga je koštalo, naravno. A kada je počeo da se u javnosti eksponira kao umetnik, pripadnik grupe mladih ljudi koji su se zalagali za novu umetnost, njegovo ime je postajalo sinonim bunta u umetnosti, baš kao i ime njegove tadašnje prijateljica i koleginice Marine Abramović. Ipak, danas kaže da zbog toga, realno, nije imao političkih problema: “Vlast je na nas gledala kao na neku neozbiljnu dečiju igrariju. Mi smo predstavljali drugu liniju, bili smo nova umetnost itd., ali smo postojali na periferiji ondašnje Jugoslavije - u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, na Tribina mladih u Novom Sadu, u Studentskom centru u Zagrebu i u Studentskm kulturnom centru u Ljubljani. Te ustanove su bile pod slabijom kontrolom vlasti, mada je u SKC-u u Beogradu bilo Udbe koliko hoćete i doušnika puna kapa, ali nisu mislili da smo politički problematični. Za njih smo bili skupina neprilagođena sistemu, koja nikada neće sići na ozbiljnije grane, i za njih je to bilo samo privremeno zavitlavanje mladih.“ To povezivanje mladih umetnika nekadašnje Jugoslavije urodilo je izložbom Drangularijum, gde je svako doneo nešto

instalacije i radovi raše todosijevića

NAGRADA NAUČNOG KOMITETA UniCreditova Venecijanska nagrada je priznanje za savremenu umetnost koja je ustanovljena u februaru 2011. godine, a u najužem izboru našle su se i Hrvatska, Češka, Estonija i Turska. O pobedniku je odlučivao UniCreditov žiri sastavljen od članova Naučnog komiteta: Valter Gvadanjini, Luka Masimo Barbero, Lorand Heđi i Angelika Nolert, kao i članovi najvišeg menadžmenta UniCredita, Priznanje znači da će delo postati sastavni deo UniCreditove kolekcije. Zatim će biti predato Muzeju savremene umetnosti u Beogradu kako bi srpska javnost imala priliku da ga vidi.

proleće/leto 2011

INT ER VJ U S POV OD OM

JEDAN OD RADOVA VENECIJANSKOG LAUREATA: GLENN-OV KOMAD

što voli, ali, to nije bilo striktno vezano za umetnost. Raša je izložio svoju tadašnju devojku, kasnije suprugu, ženu sa kojom živi - Marinelu. „Kad nemate ništa drugo, ostaju vam samo vaše ideje i vaše telo“, sublimira danas taj svoj gest.

STRAH OD NOVOG Preko Muzeja savremene umetnosti, preko Moderne galerije u Zagrebu ili preko Moderne galerije u Ljubljani, često je izlagao po svetu kao predstavnik Jugoslavije. To su bile velike putujuće izložbe gde se krene sa Filipina na Novi Zeland, sa Novog Zelanda za Japan, od Japana ko zna gde, kroz celu Britaniju, Škotsku...Pa ipak, ovde mu nisu cvetale ruže: „Toliko prezira je bilo prema onome što smo mi radili, bespotrebnog prezira, bespotrebne ignorancije, bespotrebnog lokalnog pljuvanja, ali nikada u eksplicitnoj formi. Pljuvanje ispod žita, kroz blokade. Danas, u stvari, ima tome dvadeset godina unazad, istorija je počela drugačije da igra, rastegla je svoje noge i počela drugi ples. Mi u tom plesu nismo. Cela ta frka sa raspadom Jugoslavije, jasno je da tu niko nije položio ispit. Nisu položili istorijski ispit.

proleće/leto 2011

BIOGRAFIJA Raša Todosijević se u umetnosti javlja krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina prošlog veka, kao deo obrazovane i otuđene beogradske mladeži, koja je stasavala izvan novoformiranog establišmenta socijalističke srednje klase. Bio jedan od utemeljivača nove, post-formalne umetnosti u Beogradu, čija su glavna načela bila usmerena ka definisanju novih pogleda na umetnički individualizam. Njegove fotografije, video-snimci, tekstovi, fotokopije, polaroidi, plakati, instalacije i ručno rađene publikacije, njegovi performansi u kojima su glavni akteri njegovo telo i telo njegove životne saputnice Marinele Koželj postaju legitimna izražajna sredstva naspram do tada neprikosnovenih slika ili tradicionalnih grafičkih tehnika. Na Likovnoj akademiji u Beogradu diplomirao je 1969. godine. Među njegove najznačajnije projekte spada serija performansa Was ist Kunst? (1976-1981) i instalacije nastale u periodu od 1991. do 2000. pod nazivom Gott liebt die Serbien. Imao je veliki broj izložbi u svetu, dobio značajne nagrade i priznanja u zemlji i inostranstvu. Imalac je nacionalne penzije.

Kod nas je na delu jedna vrsta ne bih rekao fatalizma, već neželje da se borimo za novo. Kao da je novo opasnost za zajednicu. Srpsko društvo pretpostavlja da je novo opasnost za našu zajednicu. To je jedna opasna crta. Kao da će novo da naruši one parametre, one vrednosti na kojima počiva jedno društvo. Baš suprotno. Novo unapređuje, daje snagu tom društvu.“

LIČNI PATRIOTIZAM Iako u ovom trenutku u Veneciji na Bijenalu predstavlja Srbiju, Raša Todosijević na zanimljiv način elaborira temu o patriotizmu: „Pitam se koga ja predstavljam. I odgovaram: Ja predstavljam prvenstveno sebe. Ja ne predstavljam ni Senjak, ni Beograd, ni svoju ulicu, ni Srbiju. U inostranstvu ja, pre svega, predstavljam sebe. Moj rad nije delo kolektivnog napora, nego deo mog vlastitog imena. I tačka. To je ta demarkaciona linija koja me razgraničava od polusveta koji stalno misli da predstavlja Srbiju. I uvek kad sam napolju, govori se o Raši Todosijeviću. Nije meni Srbija napravila moja umetnička dela, nego sam ja to napravio. Moja misao, moji napori. To mora da bude jasno ko dan, bez iluzija, šta sam , ko sam i gde sam. Nisam ja ničiji reprezent do svoj. A ako nešto loše uradim, onda sam loše uradio za sebe i konsekvence toga su moje. Mogu samo sa prezirom da gledam na trijumfalizam lažnog tipa, sportiste na primer, koji dođe i odmah traži stan, i još neku lovu za to što slini nad zastavom.“

BANKA INTESA

PRIPREMA NOVIH PROPISA U GRAĐEVINARSTVU

ENERGETSKI EKO G R ADNJ A

PASOŠI

proleće/leto 2011

Jovanka Marić

- Pitanje energetske efikasnosti postaje deo propisa Republike Srbije tek usvajanjem Zakona o planiranju i izgradnji, a prvenstveno usvajanjem Pravilnika o energetskoj efikasnosti zgrada i Pravilnika o energetskoj sertifikaciji zgrada – objašnjava načelnica Odeljenja za građenje u Ministarstvu životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja Jasminka Pavlović i dodaje da će uskoro započeti energetska sertifikacija zgrada. Prema njenim rečima, energetska sertifikacija zgrade uključuje energetski pregled zgrade, vrednovanje određenih stavki tom prilikom, izradu izveštaja o obavljenom energetskom pregledu i izdavanje energetskog pasoša. Energetski pasoš predstavlja dokument koji prikazuje energetska svojstva zgrade. Sadržaj pasoša, kao i njegov izgled, propisani su Pravilnikom o energetskoj sertifikaciji zgrada, koji će se uskoro naći na usvajanju, a izdavanje će obavljati ovlašćene organizacije. Pasoš će sadržati opšte podatke o zgradi, o energetskom razredu zgrade, ovlašćenoj organizaciji koja je izdala energetski pasoš, termotehničkim sistemima, klimatske podatke, podatke o potrebnoj energiji i referentne vrednosti, objašnjenja tehničkih pojmova, kao i preporuke za poboljšanje energetskih svojstava zgrade. Energetski pasoš moraju posedovati sve nove zgrade, kao i postojeće zgrade koje se prodaju, daju u zakup, daju na lizing, rekonstruišu ili energetski saniraju, osim zgrada koje su Pravilnikom izuzete od obaveze energetske sertifikacije. Kategorije zgrada za koje se izdaje energetski pasoš određene su prema pretežnoj nameni.

ŠTA SE DOBIJA UVOĐENJEM ENERGETSKIH PASOŠA? Uvođenjem energetskih pasoša doprinosi se prvenstveno uštedi energije, ali i poboljšanju uslova komfora u zgradi –

termički, vazdušni, vizuelni i zvučni – u kojima se korisnici osećaju ugodno. Energetski efikasna zgrada je ona koja troši minimalnu količinu energije uz obezbeđenje maksimalnog komfora. Pored toga, uspostaviće se novi standardi u prometu nepokretnosti – prilikom kupovine, ili uzimanja u zakup zgrade, odnosno delova zgrade, kao kriterijum za odlučivanje kupac će uzimati u obzir i energetsku efikasnost zgrade, odnosno troškove za pribavljanje potrebne finalne godišnje energije za grejanje, kao i mogućnost poređenje zgrada, s obzirom na njihova energetska svojstva.

EKO G R ADNJ A

Energetska efikasnost u domaćinstvima i zgradarstvu vodi ka najvažnijim uštedama energije, a uskoro će postati i standard i obaveza u zidarstvu. Da bi se promovisale energetski efikasne zgrade, uspostavila energetska efikasnost i primenili minimalni zahtevi u pogledu energetskih performansi zgrada, neophodno je postojanje adekvatnog zakonskog okvira - kao i globalni pristup na polju smanjenja potrošnje energije.

- Uvođenjem energetskih pasoša, kroz uštedu energije, želimo da zadovoljimo potrebe današnjih generacija, ali i da ne lišimo buduće generacije mogućnosti kojima raspolažemo – istakla je naša sagovornica. Dakle, usvajanjem nove zakonske regulative, vlasnici postojećih zgrada biće dužni da prilikom prodaje, ili davanjem u zakup zgrade ili njenog dela (pojedinačni stanovi, pojedinačni kancelarijski prostor i ostalo), odnosno lizinga, obezbede energetski pasoš zgrade i da ga predaju na uvid potencijalnom kupcu ili zakupcu zgrade. Takođe, energetski pasoš ovim postaje i sastavni deo ugovora o kupoprodaji ili zakupu zgrade. Ono što se nameće kao zaključak jeste to da će uvođenje energetskih pasoša svakako uticati na promet nekretnina. Međutim, na prvom mestu, uvešće se red tako da svako ko kupuje ili uzima u zakup, ili na lizing zgradu mora biti upoznat sa stanjem zgrade, ali i sa troškovima korišćenja i održavanja zgrade ili prostora, kao i uticajem zgrade na životnu sredinu.

proleće/leto 2011

PR IČ A O…

PARIZ IZ VESELOG UGLA ISTORIJE UŽIVANJA

REPUBLIKA MONMARTR KONZERVIRANI DUH EVROPSKE BOEMIJE PROŠLOG VEKA Milovan Ćirovski – Pariz

Žan-Mark Tarito u svečanoj odori predsednika

proleće/leto 2011

U Parizu postoje dve republike : Francuska Republika, koju svi poznajemo i Republika Monmartr za koju mnogi ne znaju, ali koja je majka dojilja i hraniteljka čuvenog brežuljka gde žive njena deca i koja za kumove ima četiri poznata slikaraPulboa, Forena, Neumonta i Villeta. Ova Republika je otporna na kulturni modernizam. Monmarćani su tragali za svojim identitetom i odlučili da brežuljak neće biti samo brežuljak- 7.maja 1921.godine zvanično su osnovali » veselu Republiku ». Njeni članovi su bili umetnici, vajari, muzičari, pesnici i prijatelji umetnosti sa prevashodnim ciljem da «u radosti čine dobro ». Za tu priliku, 1923.godine, tada poznati šansonjer Lucien Bojer komponovao je himnu Republike, s refrenom « Popni se gore, popni se gore, i ti ćeš videti Monmartr »….

PR IČ A O… čuveni plakati tuluz lotreka na kojima je ovekovečena legenda monmartra aristid brijan

Republika Monmartr je od osnivanja počela da primenjuje svoju čuvenu devizu « o činjenju u radosti » i to u posebno teškim okolnostima, pogotovu između dva rata. U periodu siromaštva, ovo popularno «selo», iako je u Parizu, manjkalo je u mnogim stvarima, pa su organizovani koncerti solidarnosti da bi se prikupilo nešto novca za božićne praznike i pomogla siromašna deca. Čuveni su bili koncerti u « Mulen Ružu » i « Medrano cirkusu », u prisustvu poznatih Monmarćana : Žana Gabena, Žila Šerea, Braće Frateli i drugih. Vrlo važna etapa u istoriji Monmartra je sadnja prvog vinograda na brežuljku nedaleko od crkve Sakr Ker i Plas di Tertra. Vinska tradicija na Monmartru počinje još od rimskog doba. Zahvaljujući monasima iz ovdašnjeg manastira, korenje vinove loze iz antike pronadjeno je na terenu izmedju današnjeg kabarea » Hitri zec » i kuće Aristida Brijana, koji je svakako istorijska ličnost ovoga kraja, muzičar i šansonjer, jedan od osnivača francuske šansone ( 1851-1925) . Bio je, takođe, i pesnik argoa i inicijator pokreta takozvane realne šansone čiji će predstavnik kasnije postati slavna Edit Pjaf. Prepoznatljiv po hrapavom i promuklom glasu, pevao je u svom kabareu « Mirlinton» ( nekada «Crna mačka») , a u repertoar bi često uvrstio i tekstove Emila Zole, braće Gonkur, Z.K. Uismana i drugih, odavno već istorijskih ličnosti francuske istorije. Republika Monmartr danas nastavlja sa svojom kulturnom i humanitarnom tradicijom zahvaljujući dobrovoljnom radu svojih članova, građana, poslanika, konzula, ambasadora i ministara, radeći na zbližavanju

umetnika, pesnika i muzičara. Među čuvare monmartske tradicije spadaju i počasni gradjani kojima pripada crveni šal, crni šešir i ogrtač- prepoznatljiva garderoba Aristida Brijana koju je ovekovečio Tuluz Lotrek. Pored bijenala pod imenom « Slikarska paleta » i koncerata u crkvi , jedan od najvažnijih dogadjaja je nezaboravna berba grožđa, koju, po tradiciji, otvara predsednik monmartske Republike, u prisustvu preko 1500 osoba, sa muzičarima i vinogradarima iz Francuske. Tada se prodaju famozna monmartska vina, a prihodi od prodaje idu u humanitarne svrhe. Sadašnji predsednik Republike Monmartr, gospodin Žan-Mark Tarit, svake godine prima nove članove vlade, ali imenuje i nove ministre za « pariske noći » kao i « ministre vina », a među počasnim gradjanima ima veoma poznatih imena, kao što su Žak Širak, bivši predsednik Francuske , Bertrand Delanoe, gradonačelnik Pariza i Alen Žipe, gradonačelnik Bordoa i aktuelni ministar inostranih poslova. Krajem 19-og i početkom 20-og veka, Monmartr je bio nesumnjivi umetnički centar Pariza. Na njegovim padinama živeli su, stvarali, provodili bele noći i pili rujno vino jedan Tuluz Lotrek i jedan Pikaso, jedan Nerval i jedan Malarme, a u njegovom podnožju, u jednoj od ondašnjih brojnih kafana sastajali su se prevratnici moderne evropske literature- francuski nadrealisti sa Andre Bretonom i Aragonom na čelu.

proleće/leto 2011

PR IČ A O…

OBNOVA POBRATIMSTVA Gospodine Tarit, hteo bih da Vam kažem da sam 1978. godine prisustvovao činu pobratimstva Monmartra i beogradske Skadarlije. Jos uvek , kao dokaz, imam svoju reportažu o tom događaju. Zbog rata u bivšoj Jugoslaviji, došlo je do ”prekida” na vezama. Interesuje me kako se to pobratimstvo može obnoviti? - Vrlo sam raspoložen i spreman da u tom pravcu preduzmemo određene i potrebne mere. Do, danas, obavili smo mnoga pobratimstva sa inostranstvom u kojima imamo svoje ambasadore, tako da trenutno u Francuskoj i u svetu imamo skoro 100 ambasadora ” Republike Monmartr”.

Žan-Mark Tarito sa zastavom republike monmartr

Crkva Sakr Ker je neka vrsta čuvarice Monmartra, najmlađa je od svih pariskih crkava, izgradjena pre oko 150 godina - ona je Hristovo konačište. Po legendi, naš se Gospod pre njene gradnje pojavljivao na svoj fantomski način, čas kao pekar koji u korpi nosi hlepčiće za vernike, čas kao prosjak koji moli vernike da budu dobri i plemeniti. To su parohijani javili pariskim crkvenim poglavarima i tako je došlo do gradnje ove prelepe crkve, čija zvona u vreme berbe grožđa zvone o tome kako je Bog ne samo na monmartskim brežuljcima, nego i u monmartskom vinu. Ne može se proći brežuljcima Pariza i njegovog Monmartra, a da se ne pomisli na Republiku Monmartr koja je njegova istinska slika i prilika. Do sada smo znali za nekadašnju Dubrovačku republiku, grad- republiku, ali je ova monmartska Republika u Republici

proleće/leto 2011

posebnija. Pariz je, da i to kažemo, kroz istoriju nastao kompozicijom dvadesetak manjih gradova, od kojih su neki, danas kao kvartovi, po broju stanovnika veći od Beograda. Da bismo približili čitaocima Arh- Arta, egzotičnost i specifičnosti Republike Monmartr u kojoj je konzerviran duh evropske boemije proteklog veka, vodili smo razgovor sa predsednikom te Republike gospodinom Žan- Mark Taritom, koji je, uz to, i profesor marketinga na Sorboni. Članove ove Republike, inače, prepoznaćete po žutoj i plavoj boji na šalovima : sunce i nebo, ali i crna i crvena boja koja je krasila kostim Aristida Brijana, suosnivača Republike, čiji je on danas i simbol i kod.

Gospodine predsedniče, kada je stvorena Republika Monmartr ? -Još daleke 1920. i 1921. godine formirana su dva udruženja -“Slobodna komuna Monmartr” i “Republika Monmartr ». Ono što

je interesantno, neki od članova u to vreme bili su članovi oba udruženja.” Slobodna komuna “ Monmartra je formirana na bazi svečanosti i radosti I pokrenula je mnoge manifestacije koje danas više ne postoje , ali koje su bile vrlo zabavne, kao što je prolazak Montmartrom žena u kupaćim kostimima, u buradima punim vode, koja su nosili muškarci na svojim ledjima, a ulice su bile prepune veselog sveta. Tu su još bile i automobilske “trke”, u kojima su vozači morali da se penju uz montmartsko brdo, što je moguće sporije. Bilo je vašara na kojima su izlagane neuspele slike (famozni krut) čiji su autori bili slikari Pulbo i Foren, a kojima je ovih dana posvećena i jedna značajna izložba u “Peti Paleu”

Recite nam da li su obe komune pravno priznate ?

Tradicija zahteva, verujem, da berba svake godine mora imati kuma I kumu berbe?

PR IČ A O…

To ne znam, ali znam da nastavljaju sa radom, održavaju godišnje skupštine, plaćaju članarinu, imaju svoje zastave i predsednike komune. Republika Monmartr ove godine slavi 90 godina svoga postojanja( stvorena je 1920. godine u » Pivnici Pariza »). Koje je mesto Republike Monmartr u odnosu na ova dva udruženja ? -Mi danas imamo1 500 članova i preko 4 000 simpatizera. Čini nam se da je, barem prema francuskim medijima, najvažniji dogadjaj u životu Vaše Republike berba monmartskog groždja? -Vaša procena je tačna. Ja u svojstvu predsednika Republike Monmartr, već pet godina otvaram berbu groždja u čast slikara Franciska Pulboa, suosnivača Republike, ali i onog koji je obezbedio teren na kome se danas nalaze monmartski vinogradi. novinske stranice iz vremena pobratimstva skadarlije i monmartra

-Tačno tako. Prošle godine je to bio poznati filmski glumac Žerar Ginjo, dok je preklane kum berbe bio slavni šansonjer Šarl Aznavur.

Jedna od redovnih aktivnosti ” Republike” je i bratimljenje sa srodnim “Republikama”? -Da, apsolutno i na tome dosta radimo. Poslednje bratimljenje, koje smo imali, obavljeno je sa Vilnjusom (Litvanija) a trebalo je da dođe i do pobratimstva sa Sarajevom, sa jednim od njegovih kvartova koji najviše podseća na Monmartr, ali iz odredjenih razloga do toga nije došlo.

Želeo bih, u cilju obnove pobratimstva sa beogradskom Skadarlijom da Vam predložim da posetite Beograd i Skadarliju, to boemsko svetilište s kraja 19- og veka, a čiji su stil i romantizam boemije i te kako slični monmartskom. - Jednostavnije je, za početak, da se to najpre dogodi na Monmartru. Inače, sam čin bratimljenja nije komplikovan, pod uslovom da se administrativna procedura, na vreme , obostrano, pripremi i ispoštuje. Sve ostalo (datumi, protokol…) samo je zajednička dobra volja. Moja poruka je jasna : zaista želim da do obnavljanja bratimljenja Skadarlije i Monmartra dodje u što skorije vreme. U prilog tome poveriću vam da sam kao dečak proveo desetak godišnjih odmora u vašoj zemlji koja mi je od tada prirasla za srce. A iz Beograda, sa mog poslednjeg odmora, odneo sam sa sobom i jednu prelepu ljubavnu priču….

proleće/leto 2011

NA DR U G I POG LE D

GLANC

DOM OMLADINE

PONOVO MLAD Milica Šajfar, FOTO: Dragan Babović

Nikao je na uglu Makedonske i Dečanske ulice pre skoro pola veka s namerom da bude svetionik kulture mladih. Nažalost, njegovo svetlo neretko su zaklanjali novokomponovani talasi da bi tek u skorije vreme povratio svoj sjaj čemu je doprinela njegova rekonstrukcija, ali i savremeniji programi.

proleće/leto 2011

Simbolično smešten u srcu glavnog grada, nadomak Trga republike, Dom omladine je od svog otvaranja 1964. sve do danas služio kao platforma za promovisanje novih umetnika, ideja i inicijativa. Okupljali su se u njemu kreativni umovi koji su imali šta da podele s drugima, ali i oni koji su s druge strane bili željni kulturnih novina. Uprkos usponima i padovima koji su pratili njegov dosadašnji vek, Dom omladine godišnje poseti više od 180.000 mladih. Tome sigurno doprinose i raznovrsni programi od muzike, filma, pozorišnih predstava, izložbi do debata i radionica koje su postale ključno mesto javnog društvenog dijaloga mladih. Uz sve to, Dom omladine je i kontrapunkt domaćih i stranih umetnika koji dvosmerno povezuje različite kulturne scene jer je član brojnih lokalnih, regionalnih i međunarodnih mreža. Želeći da saznamo više o DOB-u, razgovarali smo s arhitektom Đorđem Miletićem koji je bio na čelu tima arhitekata prilikom rekonstrukcije ovog objekta. On nam je pomogao da saznamo detalje ovog velikog projekta koji je vratio DOB-u život, ali i o njegovoj zanimjivoj prošlosti. Naime, zdanje je prvobitno trebalo da bude sedište Centralnog komiteta KP, ali se već u toku gradnje odustalo od te partijske ideje. Dom mladih je 1964. svečano otvorio Josip Broz Tito. Od tada do danas, zaštitni znak institucije ostala je reljefna skulptura akademskog slikara Dušana Džamonje, koja se nalazi na fasadi pored ulaza iz Dečanske ulice.

ENTERIJER KAO IZLOŽBA Enterijer DOB-a urađen je po projektu profesora Momčila Belobrka, a na njemu se izdvajaju zidni mozaik Lazara Vozarecića, u prizemlju, i zidna slika-mural u zoni glavnog stepeništa Miodraga- Miće Popovića. Velike zidne površine holova u nivou ulaza na balkon i parter obložene su kamenim pločama (pretpostavlja se da su donacija jedne nesvrstane afričke države), a upečatljiv je i zid hola partera velike sale obložen ogledalima (na njima je ispeskarena replika reljefne skulpture Dušana Džamonje). U priči o enterijeru obavezno treba pomenuti i projekat akustike velike sale koji je izradio profesor Husnija Kurtović.

STIL STAKLA I ČELIKA Po konceptu i materijalizaciji DOB pripada arhitekturi stakla i čelika. Do rekonstrukcije njegov konstruktivni sistem činila je armirana betonska ramovska konstrukcija sa sitnorebrastim tavanicama od armiranog betona. Od vremena izgradnje, pa sve do danas, ovaj objekat je fundiran na tlu s podzemnim vodama, na drenažnom sloju iz koga pumpe konstantno izvlače vodu. Još jedna od neminovnih graditeljskih mana toga doba bilo je radijatorsko grejanje koje je nedovoljno za ovaj tip objekta, kao i sistem ventilacije sa zidanim komorama.

Prema rečima arhitekte Đorđa Miletića, osnovni zadatak koji je postavio sebi prilikom rada na rekonstrukciji DOB-a bio je da sačuva i istakne ono najznačajnije i najkvalitetnije u zatečenom enterijeru, a to su izvanredno arhitektonski i konstruktivno rešeno centralno stepenište, mural Miće Popovića, zidni mozaik u prizemlju Lazara Vozarevića i kamene obloge zidova hola u suterenu.

proleće/leto 2011

ZADRŽANO NAJBOLJE OD STAROG

NA DR U G I POG LE D

Iz dobro poznatih razloga, prethodnih godina pristupilo se rekonstrukciji DOB-a. Tako je 2005. na objektu zamenjena fasada, a te radove finansirala je organizacija USAID i grad Beograd. Konačna adaptacija, sanacija i revitalizacija objekta obavljena 2010. uvela je DOB u moderno doba. Naš sagovornik, arhitekta Đorđe Miletić, bio je jedan od ključnih ljudi na ovom projektu. Zato ćemo pomenuti i neke od njegovih ostvarenih projekata: stambeno naselje „Seljanovo II“ u Tivtu sa 120 stanova, stambeno naselje u Banovićima (takođe 120 stanova), objekat ribarnice sa restoranom “HAM” (Beograd/ Čukarica pored upravne zgrade FMP-Trade-a), stambeni objekat u nizu P+1+POT (Beograd/ Zvezdara, ul.Lukijana Mušickog), enterijeri devetnaest poslovnih prostora „Razvojne banke“ iz Banja Luke (trogodišnji projekat formiranja identiteta i unifikacije poslovnih prostora banke), DUP centra Sokobanje (u timu arh. Branka Bojovića), DUP regionalnog centra Inđije (u timu arh.B.Bojovića). Težio je da kolorit i materijalizaciju novoprojektovanih površina plafona i zidova učini što neutralnijim tako da ne ističu sebe, već da svojom neutralnošću i neagresivnošću budu fon koji će istaći zadržane elemente enterijera. Pored estetskih, na ovom objektu bili su potrebni i ozbiljniji rezovi. Obnovljene i osavremenjene su sve instalacije, a isprojektovan je i realizovan sistem ventilacije i klimatizacije čitavog prostora, sa obnovom grejanja koje je rešeno u kombinaciji podnog i zidnog. Spušteni su plafoni u gipskartonskim pločama, što je značajno rasteretilo konstrukciju objekta. Umesto zidnih obloga holova od furnirane iverice postavljene su nove od savremenih kompozitnih materijala zahtevane vatrootpornosti. Postojeći podovi od prirodnog kamena i zidovi obloženi pločama prirodnog kamena oprani su, ispolirani i zaštićeni savremenim sredstvima. Zidni mozaik i zidna slika su stručno revitalizovani i opet na svetlu dana posle uklanjanja slojeva 45-godišnje prašine i nečistoće. Velika sala je takođe doživela preporod i dobila najsavremeniju digitalnu audio-vizuelnu opremu, a „cugovi“ su revitalizovani, što je omogućilo povratak pozorišnih predstava na njenu scenu. Tome će svakako doprineti i moderno osvetljenje rešeno primenom mirror tehnologije. Treba istaći da je u objektu ugrađen i lift dimenzionisan za invalidna lica - što im omogućava pristup u prizemlje, parter velike sale i nivo mezanina na kome su koncertni prostori sale „Amerikana“ i „Kluba DOB-a“.

PONOVO CENTAR KULTURE Naravno, naš sagovornik na ovu temu bio je i direktor Doma omladine, Milan Lučić. On ističe da je DOB krajem 60-ih i prvih godina 70-ih bio jedna od najznačajnijih insitucija kulture u Beogradu, a verovatno i u celoj SFRJ. Prema njegovim rečima, godinama u ovu instituciju kulture nije ulagano, tako da je ona do 2000. postala ruina koja je pre podsećala na tržni a ne na kulturni centar. U tom smislu, rekonstrukcija daje novu šansu ovom važnom mestu da ponovo „profunkcioniše“. Dejan Dukovski je u jednom svom tekstu napisao da ima samo jedna lepša stvar od života - a to je novi život. Zato aktuelni direktor tvrdi da je arhitektonskom rekonstrukcijom započeta i opšta- programska rekonstrukcija DOB-a, na kome je da na starim osnovama obnovi ili, bolje rečeno, u XXI vek prevede one programe i one aktivnosti koje su krasile ovu instituciju u svojim najslavnijim danima.

proleće/leto 2011

IZDVAJAMO

OPUSTITE SE!

zima 2011

NOVA Z DANJ A

ENERGETSKOPOSLOVNI KOMPLEKS

ELEKTROPRIVREDE SRBIJE I ELEKTRODISTRIBUCIJE BEOGRAD 48

proleće/leto 2011

PROJEKTOM JE OBEZBEĐENO OPTIMALNO ISKORIŠĆENJE RASPOLOŽIVOG PROSTORA I ISTOVREMENO ZADOVOLJENJE SPECIFIČNIH I VRLO VISOKIH FUNKCIONALNIH I TEHNOLOŠKIH ZAHTEVA I ESTETSKIH KRITERIJUMA

proleće/leto 2011

NOVA Z DANJ A

U novobeogradskom bloku 20, u neposrednom susedstvu poslovnog objekta preduzeća „RAD“, „GENEX apartmana“ i hotela „HYATT“, Elektroprivreda Srbije i Elektrodistribucija Beograd grade svoj energetsko-poslovni kompleks koji se sastoji od više međusobno povezanih objekata, i to : Objekat A, spratnosti Po+P+M+4 i bruto površine 9.085 m² (u kome se nalazi sistemska trafo stanica TS 110/10 kV – 2x40 MVA, rezervni dispečerski i telekomunikacioni centar EDB-a uz prateće tehničke i poslovne prostore); Objekat B, spratnosti 2Po+P+11 i bruto površine 29.747 m² (u kome se nalazi dispečerski, telekomunikacioni i DATA centar EPS-a, uz prateće tehničke i poslovne sadržaje); Objekat C, koji predstavlja samostalnu, poluukopanu troetažnu garažu površine 6.397 m² koja je planirana da se gradi u dve faze; Objekat D, podzemno dvonamensko sklonište površine 455 m²; i Objekat E, podzemni višenamenski objekat, površine 2.000 m² a namenjen parkiranju i međusobnom povezivanju podzemnih garaža, kao i pristupanju skloništu. Cilj izgradnje kompleksa je da se, posle više decenija, objedine na jednom mestu tehnološke, poslovne i upravljačke funkcije Elektroprivrede Srbije i obezbede optimalni uslovi za ekonomično vođenje najvećeg i najznačajnijeg energetskog sistema u zemlji. Izgradnju kompleksa otpočela je, još davne 1988. godine, Elektrodistribucija Beograd. Plan je bio da ga samostalno završe i stave u funkciju za svoje potrebe, po projektu koji je uradio beogradski „Energoprojekt“. Izgrađen je samo Objekat A i to u gruboj građevinskoj fazi. Dalja izgradnja je obustavljena 1990. godine. Do tada je završena visokonaponska trafostanica, koja je u funkciji i jedna je od najvećih na teritoriji Beograda. U julu 2007. godine, Elektroprivreda Srbije donela je odluku da zajedno sa Elektrodistribucijom Beograd nastavi izgradnju energetsko-poslovnog kompleksa na lokaciji na kojoj je Elektrodistribucija Beograd već započela gradnju i da tako reši svoje potrebe za kvalitetnim poslovnim prostorom, kakav zaslužuje najveća kompanija u Srbiji. Zbog promene korisnika i delimične promene namene, obezbeđeni su novi urbanistički uslovi i naručen je novi projekat koji je, posle raspisanog tendera, uradio „Mašinoprojekt-Kopring“ iz Beograda. Projektna dokumentacija, po kojoj se gradi kompleks, uzela je u obzir već izgrađeni Objekat A i ostale delove prvobitnog projekta koji su se mogli prilagoditi novim urbanističkim uslovima, kao i promeni namene i korisnika. Projektom je obezbeđeno optimalno iskorišćenje raspoloživog prostora i istovremeno zadovoljenje specifičnih i vrlo visokih funkcionalnih i tehnoloških zahteva i estetskih kriterijuma, kao i uslova koje je trebalo ispuniti da bi se novi kompleks uklopio u okruženje. Pored zadovoljenja osnovnih funkcionalnih zahteva, izuzetno se vodilo računa da se odgovarajućim projektantskim rešenjima i upotrebom moderne opreme i materijala obezbedi energetska efikasnost i minimalna potrošnja energije uz istovremeno obezbeđenje optimalnih uslova za rad ljudi i opreme. Projekat je posebno složen i specifičan u delu ITK tehnologija, gde je zbog orginalnih i modernih rešenja dobio nagradu DISKOBOLOS za 2009. godinu. Izgradnja kompleksa počela je 2010. godine i završeni su pripremni radovi a u toku su radovi na fundiranju i podzemnim etažama.

PRIRODA KAO MODEL

BROD PLOVI

PO BRDIMA Nevena Đukić

Krajem šezdesetih godina 20. veka postmodernistička dela realizovana su u ogromnim dimenzijama. Umetnost

AR T

je izašla iz galerija, preskočila je ulice I zaputila se u nepregledna polja. Umetnici su počeli da kopiraju Stvoritelja. Oblikovali su polja, snežne smetove, vulkane, koristili su munje i duboko more. Ostvarenja su poznata kao – umetnost oblikovanja zemlje (Land art) i umetnost specifičnog mesta (Site-specific art). Radovi su često imali naglašenu geometrijsku komponentu, odražavajući uticaj minimalizma i apstrakcije „tvrdih ivica“. Nasuprot tome, takva dela bila su puna referenci, uključujući ekološka, ontološka i politička pitanja.

Dugačka ograda (Running fance, SAD, Kalifornija) Kristo Javašev, američki umetnik, rođen 1935. u Bugarskoj. Svoju ženu i saradnicu Žan Klod de Gijbon, Amerikanku rođenu u Francuskoj, upoznao je u Parizu, kada su oboje imali 23 godine. U radu sa Žan Klod, Kristov cilj je bio delovanje na nivou okoline ili u odnosu na arhitekturu. Oni su to postigli najpre u manjim razmerama 1961. godine u Kelnu sa projektom „Pakovanje dokova”, a u velikim razmerama 1969. godine kada su „upakovali“ stenovite obale Australije. Od tada su pakovali ogromne zgrade, mostove i tkaninom okružili jedanaest ostrva vencem od roze platna, „Opkoljena ostrva“ u Majamiju. Zabadajući nekoliko stotina suncobrana programiranih da se otvore u istom trenutku na obe strane Tihog okeana, „Kišobrani“ su postigli veliko interesovanje i poštovanje publike. „Dugačka ograda“ predložena je 1972. godine. Rad izgleda kao minimalistička umetnost, jer se sastoji od unapred određenih matematički projektovanih

proleće/leto 2011

jedinica koje se proširuju da bi popunile izabrani prostor. Bilo je to 39,4 kilometara brdovitog terena u kalifornijskim okruzima Sonoma i Marin. Jedan kraj te instalacije doslovno završava u okeanu. Svaki deo je visok 5,5 metara i sastoji se od tkanine pričvršćene na čelične štapove. U ovom delu, međutim, nije reč samo o intervenciji kojom je postavljena privremena ograda u realnom prostoru, koju je umetnik uklonio pošto je bila izložena dve nedelje, nego je reč o procesu ostvarenja koncepta: od beskrajnih pregovora s vladinim službenicima, vlasnicima zemljišta, do pronalaženja i nadgledanja radnika, koji su izvodili delo, izrade rada i konačno njegovog uklanjanja. Trebalo je četiri godine da se rad ostvari, a najveći kamen spoticanja bio je izuzetan otpor zajednice. Ishod dijaloga bio je podizanje individualne i društvene svesti o zemlji. To je prisililo ljude da pogledaju zemlju, zamisle se o njoj, i prepoznaju koliko je emocionalno i estetski vredna. Kada je postavljena, dugačka ograda je izmenila pejzaž. Sama ograda je ličila na flotu koja plovi preko brda i dolina. A zatim je nestala. Ništa nije ostalo osim

Umetnički par Kristo Javašev i Žan Klod najpoznatiji je po pakovanju neindetifikovanih predmeta u tkaninu, čime se podstiče znatiželja posmatrača za predmet i za razlog gesta skrivanja.

Opčinjen nastajanjem i nestajanjem stvari, neobični umetnik imao je tu privilegiju da njegovo delo nestane pod vodom i nakon mnogo godina izroni, ali ovoga puta sasvim drugačijeg, blistavog izgleda.

Opčinjena naukom, njenim zakonitostima kao i dojučerašnjim misterijama, do skoro neviđenim univerzumom i današnjim satelitskim snimcima, umetnica Maja Lin je simbolično uspela da ono što je do juče bilo tečno i neuhvatljivo, pretvori u opipljivo, čvrsto i stalno.

zima 2011

sećanja na iskustvo, komadi tkanine i stotine crteža koje je Kristo uradio kako bi prikupio novac za projekat vredan 3,2 miliona dolara, koji su on i Žan Klod sami finansirali.

Spiralni nasip (Spiral Jetty, SAD, Juta)

AR T

Umetnik Robert Smitson (1938-1973) bio je pionir umetnosti oblikovanja zemlje. U svojim delima, Smitson je ispoljavao svoju fasciniranost prirodnim nastajanjem i nestajanjem stvari. U periodu od 1965. do 1970. godine, postao je važna ličnost u njujorškom umetničkom svetu zbog svojih eseja o umetnosti, sa često ekološkim pristupom raspravama o zemlji i prirodi. Godine 1969. započeo je svoje čuveno delo koje se nalazi na Rozel pointu, udaljenom području Velikog slanog jezera u Juti, napuštenoj industrijskoj zoni. Umetnik je transformiso ovu zonu u jedno od najpoznatijih i najromantičnijih mesta na svetu – Spiralni nasip. Smitsona je privukla čudesna kao krv crvena boja vode, industrijska neobrađena zemlja i spektakularni pejzaž. U jednom eseju o projektu koji je nazvan „Spiral Jetty“ 1970. godine, Smitson je opisio spiralni nasip kao mesečev put usred misterioznog prostranstva. Bob Filips, preduzimač koga je Smitson zaposlio da radi na ovom projektu, rekao je: „Na ovom prostoru nema života, ovo je najslanije i najbeživotnije jezero u Americi. Tu jedino račići mogu da opstaju uz ivice jezera, ali ni njih više niko ne sakuplja.“ Spiralni nasip sagrađen je za šest dana u aprilu 1970. godine. Sagrađen je od sedam tona crnog bazaltnog kamenja i zemlje koja je doneta sa okolinih brda. Dug je 457,2 metara a širok 4,57 metra i zahtevao je premeštanje 6.650 tona blata, crnog bazalta i kristala soli. Ovaj nasip je napravljen u plićaku, zamišljen je tako da ljudi po njemu šetaju kao po keju. Umetnik je želeo da izgleda kao živa stvar koja izvire iz centra zemljine kugle. Ono na šta nije obratio pažnju bilo je to što je nivo vode te godine bio izuzetno nizak tako da je do 1976. godine ovaj nasip bio potpuno potopljen. Promenjiv nivo vode učinio je da ovo delo većinu

proleće/leto 2011

svog života provede pod vodom. Do skoro, Spiralni nasip je bio poznat samo preko fotografija i filma koji je Smitson napravio. Nakon više godina suše u Juti, nivo vode je ponovo opao a Spiralni nasip se pokazao u potpuno novom izdanju. Danas on ima savim drugačiji izgled, to više nije kompozicija od crnog kamena i crvene vode, već beo kamen na belom reljefu. Kolebljiva voda izronila je kamenje načičkano sjajnim belim kristalima soli u plavičasto-belom postolju, čije ivice neprekidno zapljuskuju bledo-roze talasi. Spiralna forma koja se omotava oko sebe nikuda ne vodi i hvata u zamku mikroorganizme koji vodu boje u crveno, delujući kao relikt neke preistorijske civilizacije. Delo je sada toliko belo da izgleda više kao sneg ili led, nego kamenje i so. Iako više nije onako dramatično kao u svojoj originalnoj postavci, novi izgled je apsolutno zadivljujuć. Osim što je Spiralni nasip minimalističkog geometrijskog oblika kome bismo se mogli diviti samo zbog njega samog, on je moćna skulptura koja se služi vremenskim menama kao glavnom komponentom.

Polje talasa (The Wave Field, SAD, Mičigen) Maja Lin rođena je u Ohaju 5. oktobra 1959. godine; njeni roditelji imigrirali su iz Kine u Ameriku samo godinu dana pre njenog rođenja. U svojim delima, umetnica je objedinila arhitekturu, skulpturu i pejzažnu arhitekturu, a inspiraciju za radove pronašla je u različitim kulturama. Jedno od poznatijih dela ove umetnice je Polje talasa, niz od pedeset talasa trave u osam redova. Pokriva oko 10.000 kvadratnih metara dvorišta fakulteta, i kombinacija je zemlje i peska sa zelenim busenom, što čini jedinstveno iskrojen travnjak, mesto za odmor, učenje i igru. Polje je zamišljeno tako da posetocima pruži mogućnost simboličnog surfovanja na vrhovima talasa ili odmora u plićim – mirnijim vodama ove instalacije. Nalazi se pored zgrade vazduhoplovstva François-Xavier Bagnoud, koja je dobila ime po studentu koji je poginuo u nesreći helikoptera u pustinji Mali 1986. godine. Polje talasa je delo inspirisano mnogim

DOK JE ISTRAŽIVALA AERODINAMIKU I MEHANIKU FLUIDA, UMETNICA JE NAIŠLA NA SLIKU STOKEOVIH TALASA – PRIRODNE POJAVE NA OTVORENOM MORU, KOJA JOJ JE POSLUŽILA KAO INSPIRACIJA ZA POLJE TALASA izvorima: od geografskih do istorijskoumetničkih, naučnih do autobiografskih. Ipak, iako ovo delo ima mnogo izvora, ono ne zahteva određeno razumevanje da bi se cenilo, jednostavana lepota i smisao, njegove su najveće vrednosti. Majino interesovanje za nauku i opčinjenost prirodnim fenomenima poslužili su kao inspriracija za ovo delo. Dok je istraživala aerodinamiku i mehaniku fluida, umetnica je naišla na sliku Stokeovih talasa – prirodne pojave na otvorenom moru, koja joj je poslužila kao inspiracija za Polje talasa. Polje talasa takođe predstavlja šireća pustinjska polja, simboliše pustinjski vetar koji preko noći sasvim izmeni predeo, a ujedno je i podsetnik na avionsku nesreću u afričkoj pustinji. Ritam talasa podseća i na kineske slike iz Song dinastije, kao i na period japanskih drvoreza. Isto tako originalnost ovog rada se može pronaći u umetnosti oblikovanja zemlje, u delima Roberta Smitsona, Mihaela Hajzera i Džejmsa Turela, koje je Lin citirala kao glavnu inspiraciju. Objedinivši istočnjačku filozofiju i principe termalne dinamike, Maja je svojim delom dokazala da iz destrukcije može nastati kreacija i mogućnost za obnovu.

IZ DVAJ AMO zima 2011

KAKO ŠUME UVUĆI U GRADOVE

T R ENDOVI

Fumio Matsui rođen je u gradu Toyama, u Japanu, a već duže vremena živi u Tokiju. Diplomirao je na Tama umetničkom Univerzitetu 1997, a danas se bavi grafičkim i web dizajnom fokusirajući se, pre svega, na odnos čoveka i ekosistema.

DIZAJNIRATI DAH PRIRODE razgovarala: MILICA ŠAJFAR

Bili smo u prilici da vidimo Vaš projekat, izložbu fotografija BREATH pre dve godine u galeriji O3ON u Beogradu. Glavna tema bila je veza između čoveka i prirode. Recite nam nešto više o Vašem poslu i umetnosti. Koji delovi prirode su prikazani na Vašim fotografijama? BREATH predstavlja vezu između zelenila u Tokiju, gradu u kome živim, i zelenila koje se nalazili svuda u svetu. Vegetacija nalik na ostrvo okruženo oblakoderima nastalo je pre 90 godina pošumljavanjem u svetilištu Meiji Jingu. Nakon toliko vremena, sada smo u prilici da posmatramo proces u kome se raznovrsno drveće pretvara u prirodnu šumu, u kojoj žive najrazličitiji organizmi. Dok razmišljamo o problemima zaštite životne okoline kojima moramo da se bavimo na globalnom nivou, očuvanje tropskih kišnih šuma i mangrova je od velikog značaja. Ipak, za one koji žive u urbanom okruženju, uključujući i mene, takve šume se čine daleke i nemaju dodirnih tačaka s našim svakodnevnim životima.

proleće/leto 2011

Iako kroz razne vidove medija učimo o ogromnom uništavanju šuma i o štetnim efektima koje su njegova direktna posledica, verujem da nam je potrebna neka vrsta staze da povežemo tako daleke šume s vegetacijom koja nam je poznata, bliskija. Mislim da je to jedini način da shvatimo značaj problema o kome sam govorio kao, što je to jedini način da ga i doživimo kao nešto stvarno. Smatram da vegetacija u urbanim okruženjima može da odigra ulogu takve staze i zato sam veliki deo svog posla posvetio pažljivom posmatranju zelenila u Tokiju, uključujući i šumu u Meiji Jingu. Odakle potiče Vaše interesovanje za prirodu? Moje interesovanje za prirodu javilo se još u detinjstvu koje sam proveo u rodnom gradu, Toyami. Dok se većina mojih prijatelja interesovala za Nintendo i manga stripove, ja sam se igrao u obližnjim šumama i na obali reke. Iako je nakon toga usledio period od mnogo godina u kojima nisam previše boravio u prirodi, u jednom trenutku mi se ukazala prilika da radim

1./2. Izložba Breath Copyright: (c) Fumio Matsui/GSI, CEReS, Collaborating Organizations 3. Dve nedelje nakon zemljotresa u Tokiju, Gigant, televizije su zanemele Copyright : (c) Fumio Matsui

za japanski ogranak Conservation International, međunarodnu NVO, na projektu komunikacionog dizajna koji se bavi strategijom očuvanja biodiverziteta. To je bio trenutak kada sam počeo da se bavim problemima odnosa čovek-priroda. Od tada sam radio i na osmišljavanju i produkciji vizuala i proizvoda za Ecotest, kompaniju koja sprovodi testiranje vode, dioksina i drugih supstanci. Japanska kultura se razlikuje od evropske. Kakav je odnos naroda Japana prema prirodi? Ima li u njemu možda uticaja religije? Japan je zaista jedinstvena prirodna sredina. Ima komplikovanu formaciju zemljišta i velike razlike u nadmorskoj visini i često ga pogađaju tajfuni i zemljotresi. Mislim da su ovi faktori u našem narodu prirodno prouzrokovali veliki strah, ali i poštovanje prema prirodi. Ne mislim da je nešto tako „usađeno“ putem religije, pre bih rekao da je to rezultat sećanja i iskustava koje su se prenosile s kolena na koleno, otkada je ova zemlja naseljena. Kakva su Vaša osećanja nakon skorašnjih zemljotresa i cunamija? Da li mislite da će ljudi širom sveta naučiti da cene prirodu i njene darove više nakon svega? Katastrofa u regiji Tohoku prouzrokovala je stravičnu štetu. Izgubljeno je mnogo ljudskih života, uništen je veliki broj domova, a ova nesreća je fatalno pogodila i mnoge industrije. Rekao bih da je najteže ljudima u ribarskoj i poljoprivrednoj industriji, koje su neraskidivo vezane za prirodu. Ipak, moram da istaknem da niko od njih nije kivan na prirodu, naprotiv, mnogi od njih su se već vratili i pokušavaju da korak po korak vrate u život svoj posao. U isti mah, problemi nukleanih elektrana naveli su mnoge koji žive u okolini Tokija da ozbiljno razmisle o potrošnji energije. Osećam da smo došli do one tačke kada moramo da preispitamo naše ideje koje se ne tiču samo energije, već i načina našeg života uopšte.

OSEĆAM DA SMO DOŠLI DO ONE TAČKE KADA MORAMO DA PREISPITAMO NAŠE IDEJE KOJE SE NE TIČU SAMO ENERGIJE, VEĆ I NAČINA NAŠEG ŽIVOTA UOPŠTE

proleće/leto 2011

MOJI DALEKI PRECI ŽIVELI SU U OVOJ REGIJI TAKO DA ĆE OVO BITI I NEKA VRSTA ISTRAŽIVANJA PRIRODE U MENI

T R ENDOVI

Svakako da će nakon ovoga svi ceniti ono što imaju malo više, ali za nas je još uvek rano da pričamo o tome. Naravno, kad govorim o ovome, ne mislim samo na narod Japana, jer su stvari kao što su hrana, odeća, medicina, ali i kultura i spiritualnost nešto što nas sve povezuje s prirodom na mnogim nivoima. Ništa od toga ne bi postojalo da priroda nije bila blagonaklona prema nama. Koju zemlju biste voleli da posetite jer smatrate njenu prirodu fascinantnom? Nažalost, moje znanje o prirodi u samom Japanu je još uvek ograničeno i voleo bih da imam više vremena da ga iskusim. Želim, pre svega, da upoznam Japan, jer kao što je poznato, njegova ostrva se prostiru od severa ka jugu dužinom od 3.000 km, a razlika u klimatskim pojasevima kreće se od subarktičkog do suptropskog. Shodno tome, i priroda se u potpunosti razlikuje u različitim regijama. Dodao bih da iako je Japan ekonomski visoko razvijen, on je i jedan od 34 najzanimljivijih biodiverziteta i stoga jedno od najupečatljivijih mesta na svetu.

4. Zid Akushiro Wall Copyright : (c) Fumio Matsui 5. Shomyo vodopadi Copyright : (c) Fumio Matsui 6. Svetilište Oyama duboko je povezano s obožavanjem planine Tateyama Copyright : (c) Fumio Matsui

Kakvi su Vaši planovi za budućnost? U Chubu regiji nalazi se lanac Hida planina s nadmorskom visinom od 3000m. Jedna od tih planina je Tateyama, sveta planina koja je vekovima obožavana. U naredne dve, tri godine planiram da fotografišem veru i ljubav prema ovoj planini i prirodu koja je okružuje. Moji daleki preci živeli su u ovoj regiji tako da će ovo biti i neka vrsta istraživanja prirode u meni. Na kraju, da li ćete naći malo vremena da ponovo posetite Beograd? Nadam se da ću posetiti Srbiju na leto sledeće godine. Zaista uživam u vremenu s prijateljima, pogotovo u šetnji Kalemegdanom i obalom Dunava. Voleo bih da posetim i nacionalni park Taru, jer sam bio u prilici da fotografišem njegovu prirodu za vreme njenog pošumljavanja. Voleo bih da odem tamo ponovo da vidim kako je park vremenom evoluirao.

proleće/leto 2011

IZ DVAJ AMO zima 2011

PRIREDILA: DRAGANA PEŠAKOVIĆ

Zaštita za kameru H

ero 3 digitalna kamera može se učvrstiti na zglob ruke, poput ručnog sata. Namenjena je raznoraznim eksterimistima kojima je pojam idealnog godišnjeg odmora vezan uz aktivnosti koje nose rizik od lomljenja kostiju i utapljanja. Takvi se tipovi često zapitaju:”Zašto bi mi fotke s godišnjeg odmora propale ?” Rešenje je ova 3MP kompaktna kamera koja se nenametljivo postavlja na ruku! Sama okida fotke i u burst načinu snimanja, a može da snima i filmove. I naravno, ne manje važno - vodootporna je. Cena je 109 dolara.

GEDŽETI

Univerzalne vrećice K

rećemo s krajnjim budget rešenjem. OverBoard vodootporne vrećice za gadgete pružaja zaštitu od tečnosti, ali i daje i granciju da će vaš gadget plutati na površini ako slučajno završi u moru / jezeru / reci (WC-u?), al ii pivu. Camera Case omogućiće da okinete i pokoju podvodnu fotku (na dubini do šest metara). MP3 Case namenjena je očuvanju plejera, a uz nju dolazi i traka kojom ćete ju učvrstiti na ruku,. Neizostavna vrećica za telefone, odnosno GPS uređaje. Cena se kreće od 25 do 40 dolara, zavisi od namene.

Mobilno surfovanje F

ujitsu F706i mobilni telefon, otporan je na vodu i možete ga uroniti do šest metara dubine. Ako pritom imate i signal - možete pokušati i da telefonirate. Ono što zasigurno znamo je da ćete moći da surfujete webom i da gledate filmove i TV. Mobilno surfovanje s ovim telefonom zaista dobija pravo značenje. Osim standardnih stvarčica, ovaj mobilni prijatelj se može pohvaliti HSDPA povezivošću, 2MP kamerom, mogućnošću za Micro SDHC kartice, i čak 2,7 inča dijagonale zaslona. Neka leto počne sa uživanjem.

proleće/leto 2011

Leto sa stilom

a letnje večernje izlaske, kod kojih uvek postoji mogućnost noćnog kupanja, svakako je bitna elegancija i funkcionalnost. To je sada veoma moguće, jer je proizvod EP2502 upravo ono što vam treba:ručni sat / mobilni telefon u jednom. Ovo je verovatno jedan od elegantijih gadgeta koje smo imali priliku da vidimo. Proizvođač se hvali i njegovom vodootpornošću, iako nema podataka o tome koliko je zapravo otporan. U njega je ugurana i 2MP kamera, podrška za Bluetooth, a na OLED touchscreenu možete gledati i filmove, na punih 1,3 inča dijagonale. Dakle, ukoliko želite izgledati stajliš, volite da budete uvek informisani o tačnom vremenu i nerado se odvajate od mobitela, za 299 dolara dobićete savršen poklon za sebe.

Levitacijski krevet

G EDŽ ET I

a Milionerskom Sajmu koji je održan u belgijskom gradu Kortrijk, prikazan je magnetski lebdeći krevet koji se smatra najvećim modnim krikom i najskupljim krevetom na svetu. U današnje vreme konvencionalni kreveti i dušeci ne doživljavaju puno promena u tehnološkom i strukturalnom smislu, pa je holandski arhitekta Janjaap Ruijssenaars to iskoristio da se probije sa svojom idejom. Cilj njegovog projekta je bio da napravi upotrebljiv predmet koji ne podleže standardnim zakonima gravitacije, već jednoj drugoj sili – magnetizmu. Ruijssenaars je, kažu, čitavih šest godina radio na tehnologiji najskupljeg kreveta, u saradnji sa kompanijom Bakker Magnetics. Trajni suprotno dejstvujući magneti industrijske snage omogućavaju da krevet lebdi oko 40 cm iznad poda, a može da podnese težinu od 900 kg. Ova vizuelno prijatna tehnologija takođe bi se mogla primeniti na druge oblasti kućnog dekora, kao što su stočići za kafu, sofe i japanski stolovi za ručavanje. Kako bi bilo ekstra da jedete suši i pijete sake za stolom koji lebdi u vazduhu? Cena najskupljeg kreveta (standardnih dimenzija) će iznositi 1.200.000 evra, dok će manji tj. petina standardnog koštati 115.000 evra. Ako ste milioner i jednostavno morate da posedujete ovaj atraktivni krevet, zaposleni u Universe Architecture kompaniji će biti srećni da vam tu želju i ostvare.

Baldahin I

talijanski dizajner Edoardo Carlino iz studija Think Future Design Lab predstavio je nedavno na Međunarodnoj izložbi nameštaja i enterijera u Dubaiu svoj ultra moderni baldahin. Hi- Can High Fidelity Canopy koji predstavlja sofisticiranu laboratoriju zvuka i slike. Namenjen onima koji u trenucima odmora traže vrhunsku zabavu i opuštanje, baldahin ima ugrađen kućni bioskop sa velikim monitorom i DVD plejerom, hi-fi muzički sistem, ventilaciju i šalone koji se po potrebi spuštaju.

proleće/leto 2011

VREME – GRAFEME NAJ AVE

RADOMIR VUKOVIĆ - ARHITEKTA I DIZAJNER

Septembra 2011. u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu biće postavljena izložba pod nazivom 50 GODINA GRAFIČKIH KOMUNIKACIJA U SRBIJI

Utvrđivanje rezultata u prostoru grafičkih komunikacija kao jedne posebne delatnosti u opsegu dizajnerskog promišljanja nije nimao jednostavan zadatak. Prepoznavanje i vrednovanje onih najvažnijih ili najboljih dela, kao da izgleda nemoguće, zato što se uvek nameće suštinsko pitanje uloge grafičkog dizajna, odnosno vizuelnih komunikacija u vremenu koje ubrzano menja sve informacione standarde, na koje smo se, koliko juče privikli. Pedesetak godina iza nas definisane su planetarnim rasprostiranjem komunikacione mreže kojom se u realnom vremenu distribuišu milioni terabajta informacija spakovanih u najrazličitije oblike. Civilizacija slike postaje prepoznatljiva i kao definicija i kao elementarno civilizacijsko opravdanje za čitav niz spektakularnih planetarnih projekata. Entropija obuhvata medijski prostor u kojem se stvaraju emisioni centri izuzetne snage. Jedno od njenih pojavnih oblika jesu grafičke komunikacije. To je novi naziv za stara štamparska umeća uobličena u savremene tehnološke mogućnosti. Svaki pokušaj da se kreativne situacije dovode u nekakav dogovni ili iznuđeni vremenski period, po pravilu uvode čitav niz pojava koje izmiču jasnoj i konačnoj kolektivno prihvaćenoj kategorizaciji. Ovo je razumljivo, jer se radi o prostoru koji obiluje velikim brojem personalizovanih autorskih radova i koji se jednostavno opire svakoj formalnoj standardizaciji. Za razumevanje njihove istoznačnosti neophodna je kategorija istorijske distance i prihvatanje problematike društvenog konteksta. Ove datosti čine okvir u kojem se onda događa promena umetničkih iskaza, autorske hrabrosti i izmena atributa koji pojašnjavaju tu novu interakciju. Period od 1950. do 2010. jeste vreme u kojem se na ovim prostorima mogu prepoznati novi simbolički i istorijski reperi. Njihovo vrednovanje i sagledavanje uticaja na radove koji su oblikovali vizuelnu kulturu ove sredine, jeste pokušaj da se razume kreativna praksa na ovim prostorima.

proleće/leto 2011

1950 1960 Godine 1963. u zvaničnu skraćenicu ULUPUS (Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti Srbije) dodaje se slovo D, čime dizajn postaje priznata kategorija. U velikom broju odrednica koje u engleskom jeziku objašnjavaju ovaj pojam, ističu se tri: namera, plan, cilj. Time se reč dizajn definiše kao sistemski process koji se dolazi do cilja. Iste godine u Beogradu se osniva srednja dizajnerska škola. Tih godina, kao ustupak kreditima sa Zapada, kapitalističko more počinje diskretno da zapljuskuje naša brda I doline. Bal na takvoj void postaje kultni događaj. Ubrzo posle toga videćemo da ljubav I moda mogu I ovde da opstanu. Komisija odobrava rešenja plakata za filmove I omote gramofonskih ploča. Televizija donosi nove slike I nove vizuelne standarde. Čupavci skaču a Kamenje koje se kotrlja, kao da se ne može zaustaviti. Praško proleće nagoveštava I neke druge promene. “Studente ne smije nitko da bije”. Miloš Ćirić, Bole Miloradović, Nikola Masniković, Mile Grozdanić, Aleksandar Pajvančić, Ljubomir Pavićević, Milan Martinović. Milan Rakić u naizgled praznom komunikacionom prostoru iscrtavaju neke nove znakove. To je bila generacija koja je prepoznala dolazeće društvene promene I uspostavila matricu za buduće izazove dizajnerskog promišljanja. Zapadna kapija je otvorena.Mala Misova replika – Manje je više – postaje velika. Na ovim prostorima Dizajn postaje reč koja se izgovara sa poštovanjem.

NAJ AVE

Godine 1948. dolazi do političkog razlaza sa svetom realnog socijalizma a iste godine osniva se i Akademija primenjenih umetnosti u Beogradu. To je vreme preusmeravanja ideološke optike i traganja za novim mogućnostima. Pet godina kasnije formira se udruženje primenjenih umetnika. Bila je to aktuelna varijanta okupljanja i držanja pod kontrolom ljudi koji su nešto crtali, stvarali i pokušavali da naprave nešto novo. Ovaj državni zadatak nadgledao je Zavod za primenjenu umetnost koji je postojao od 1946. do 1961. godine. Stvaranje ovakve staleške forme ipak je omogućilo modelovanje kreativne energije niza autora koji su stvarali izvan aktuečnog likovnog izraza. Ali trebalo je da prođe još deset godina da bi grupa stariji grafičara uspela da postavi prvu kolektivnu izložbu ilustracija pod nazivom ZLATNO PERO. Ikone realnog socijalizma (srp i čekić, crvena petoktaka, Titovi pioniri, nasmejani radnici...) preko noći postaju motivi koji se mogu grafički interpretirati i na drugi način. Ova transformacija pre svega je vidljiva u rešavanju plakata koji je dugo vremena bio jedini urbani artefakt. Sve ostale pozicije grafičkog uobličavanja bile su u funkciji siromašne arhive štamparskog ručnog sloga.

proleće/leto zima 2011

1970 1980 NAJ AVE

Prelomni trenutak u kojem je u potpunosti prepoznata stvaralačka različitost, i definisana nova energija kojoj je tada data puna satisfakcija, jeste izložba Slobodana Mašića i Nenada Novakova u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu početkom 1973. godine. Razlaz sa colupnim vizuelnim registrom prošlih vremena bio je oštar, upečatljiv i beskompromisan. Njihovo arhitektonsko obrazovanje bilo je tehnološka podloga njihovog kreativnog rukopisa, kojim su jasno stavili do znanja da grafički dizajn nije samo podvrsta primenjene umetnosti, koji se svodi na primenu parcijalnih elemenata ulepšavanja i aplikacije na komercijalnim elementima štamparske prakse, već autonomna disciplina novog vizuelnog iskustva. Sve grafičke kreacije zasnovane su sada na strogim geometrijskim konstrukcionim principima.Nonšalantno slikarsko iscrtavanje grafičkih impresija, koje je pedesetih proglašavano zaštitnim znacima, sada je zamenjeno rigidnim komponovanjem elementarnih pojavnih oblika.U najvećem broju slučajeva nosioci ovog novog procesa bili su arhitekti. Ovo, za njih potpuno prirodno okruženje uvelo je u posao čitav niz autora koji se pojavljuju kao referentni stvaraoci. To je vreme velikih javnih konkursa na kojima pobeđuju Milan Miodragović, Slobodan Radovanović, Rade Knežević, Branislav Mitrović, Petar Arsić... 1977. godine arhitekti Stanko Gaković i Miloš Bobić realizuju svoj najznačajniji rad. To je prvi vizuelni sistem kod nas. Rekacijski znaci za TV Beograd predstavljaju vrhunski rad, realizovan na gornjem nivou apstrtakcije.

proleće/leto 2011

Participacija internacionalne energije na ovim prostorima počela je proglašavanjem Jugoslavije za domaćina čitavog niza sportskih događaja najvišeg međunarodnog statusa. Sva ova masovna okupljanja po prirodi stvari bila su podržana značajnom produkcionom podrškom različitih dizajnerskih artefakata. Za XIV Zimske olimpijske igre u Sarajevu, 1984. godine, Radomir Vuković radi velike sisteme označavanja. Aleksandar Pajvančić svojim dizajnerskim radom podržava dva svetska (B) prvenstva u hokeju na ledu koja su održana u Ljubljani i Beogradu. Pet godina kasnije Igor Orlovski radi vizuelni identitet svetsko (D) prvenstvo u hokeju na ledu. Mića Rajević postavlja dizajnersku podršku za Svetsko prvenstvu u plivanju i Svetsko prvenstvo u stonom tenisu. Nenad Novak radi znak za Svetsko prvenstvo u košarci. Ratomir Damjanović radi znak za Svetsko amatersko prvenstvo u boksu. Stanko Gaković realizuje znak za Svetsko prvenstvo u vazduhoplovnom jedrličarstvu. Rade Knežević radi znak za Svetsko prvenstvo u džudou. Organuzuje se konkurs za nominaciju Beograda za Olimpijske igre 1994. godine. Finale ovog neverovatnog prisustva međunarodne organizacione inicijative jeste 9. konferencija nesvrstanih zemalja koja je održana u Beogradu 1989. godine. Verovatno najbolji znak sa ovog prostora uradio je Božidar Mrkonja. Sve ovo je zapravo bila najava raspada zemlje i uvod u surove događaje građanskog rata.

1990 2000 Novi vek nagoveštava novi početak. Promena političkog ambijenta dovodi društvo do čitavog niza novih pojava. Pojavljuju se privatne štamparije, privatni fakulteti, privatni časopisi, privatni dizajnerski biroi. Sve ovo postaje novi životni i kreativni ambijent. Kao i uvek pojavljuju se mladi autori. Ovoga puta njihov jezik je globalistički. Oni komuniciraju slikama i jezikomza koji se nadaju da ce biti razumljiv svima. To je trenutak kada se ovde postavlja najambiciozniji dizajnerski projekat. Đorđe Milekić (alias Stanislav Šarp) i Nada Rajičić oformljuju umetničku grupu FIA koja uz pomoć štamparije PUBLIKUM promoviše sofisticiranu stranu dizajnerske produkcije, U formi novogodišnjih kalendara oni su u toku od desetak godina predstavili neke od vodećih dizajnera sa ovih prostora . Ovi radovi visoke artističke frekvencije izmeštaju svoju opažajnu tačku u prostor lišen svake komercijalne aluzije čime se on zapravo približava čistom umetničkom delu. Prvi kalendar je izašao 1993. pod simboličkim naslovom NEMOGUĆE.

NAJ AVE

Bez elementarne ekonomske podrške, svodeći aktivnost u ravan preživljavanja, dizajnersko promišljanje u tim vremenima okreće se elementarnim oblicima samoinicijative. Uporedo sa stvaranjem novog agencijskog institucionalnog ambijenta, pojavljuje se i veliki broj pozicija sitne trgovačke profilacije. Po prvi put pojavljuju se privatni investitori različitog organizacionog kapaciteta. U borbi za opstanak jedan broj autora napušta zemlju i odlazi u neke druge krajeve. Od Slovenije, Ukrajine, Finske, Kanade, do Australije... U takvom okruženju 1994. godine Radomir Vuković pokreće časopis KVADART koji uspeva da u 26 brojeva postavi visoke uređivačke i kreativne standarde. Nagrađivan je i redakcijski ali i kao dizajnerska postavka. Najveće priznanje je iz Poljske gde je dobio nagradu HIMERA za sveukupni dizajn. Deset godina kasnije Kongresna biblioteka iz Vašingtona otkupljuje komplet ovog izdanja. U to vreme i Dragan Sakan preuzima časopis koji pod novim imenom NEW MOMENT počinje svoj kreativni put. To je vreme kada se uspostavlja prva prava dizajnerska selektivna izložba. Galerija Grafički kolektiv uspava da postavi i da dodanašnjih dana vodi bijenalnu izložbu pod nazivom GRIFON.

proleće/leto 2011

BOLJA STRANA SR BIJ E

FESTIVAL U ŽITNOM MLINU

SINERGIJA MIKSER POSETILO ŠEZDESET HILJADA LJUDI

STEFAN NOVAKOVIĆ

proleće/leto 2011

MIKSER je multidisciplinarna, multikulturalna platforma koja se bavi afirmacijom kulturne industrije regiona i organizacijom najvećeg regionalnog festivala kreativnosti. MIKSER FESTIVAL se odvija u poslednjoj nedelji maja u industrijskoj zoni Beograda. Festival je za samo dve godine postao najveća i najznačajnija smotra kreativnog potencijala Jugoistočne Evrope.

Poslednji dan Miksera je bio u duhu „zelenih“ ideja i velike volonterske akcije „Zajedno za reke“, a zvezda dana je bio Rajner Nolvak, osnivač estonkog ekološkog pokreta „Let’s do it“, kojim je inspirisana i domaća inicijativa „Očistima Srbiju“. Poslednje večeri muzički program je bio naročito bogat i interesantan, a na glavnoj bini Miksera su nastupili Veliki prezir, Vrooom, Svi na pod i Darkwood dub, čijim je nastupom, propraćenim velikim ovacijama, zavrešen ovogodišnji program festivala.

BOLJ A ST R ANA SR BI J E

Siđi do reke

Bez mnogo preterivanja može se reći da ono što je Egzit za muziku, to je Mikser festival u oblasti alternativnih kreativnosti. U okviru 14 programskih zona posetioci Miksera su bili u prilici da vide raznovrsne sadržaje iz domena vizuelne umetnosti, dizajna i arhitekture, pozorišta, filma, novih medija i društvenog života, a festival je okupio 1500 učesnika iz celog sveta. Zaista impresivna brojka, kojoj treba dodati i oko 60 000 posetilaca. Možda nije bez značaja pomenuti da je Festival održan u industrijskoj zoni Beograda, pored Dunava, u silosima Žitomlina, adresa Dunavski kej 46, i da je na taj način oživljen ovaj zamrli deo grada, što je i neki suštinski smisao alternativne kreativnosti – da oživljava zamrle delove grada, može se čitati i mozga. Poslednjeg dana Miksera je organizovana volonterska akcija “Zajedno za reke”, u kojoj je učesvovalo više od 300 volontera, a sve sa ciljem uređivanja zelenog pojasa uz Dunav i vraćanja ove dragocene zelene oaze građanima.

NAGRADE Ovaj dan su takođe obeležile i dodele Mikser nagrada. Goran Trivan, gradski sekretar za zaštitu životne sredine, dodelio je „zelene nagrade“ učesnicima Miksera koji su svojim angažmanom najviše doprineli zaštiti životne sredine, a dodeljene su i tradicionalne „Expo nagrade“ za najbolji štand u ovoj zoni, a prvo mesto je ponela postavka „Tehnodoma“. Nagrađene su i dve mlade autorke u Visual rat zoni i to samostalnim izložbana u galeriji „Zvono“ – Tanja Bogdanić za rad „Dragi druže“ i Irena Paunović za „Aplauz“. Ovogodičnji Mikser je bio u znaku radionica, otvorenih za zainteresovane posetioce, a akcenat je bio i na brojnim konkursima, sve sa ciljem promovisanja domaćih kreativnih potencijala u regionu i Evropi. Pored toga, festival je obeležila i promocija monografije Mirka Ilića, u izdranju Mikser Books-a, izdavačke platforme organizacije Mikser, koja će se nakon festivala naći u slobodnoj prodaji. Skoro na svakih sat vremena smenjivali su se predavači iz raznjih krajeva sveta. Retka prilika

proleće/leto 2011

BOLJ A ST R ANA SR BI J E

Mikser na CNN-u Po pravilu CNN je o Srbiji objavljivao mračne priče iz serijala ex- jugoslovenskih ratova, međutim, izgleda, da je došlo vreme da naša zemlja bude prisutna na globalnoj svetskoj televizijskoj mreži i po nečem pozitivnom. Evo jedne takve vesti: globalna TV mreža CNN snimila je reportažu o Mikser festivalu koja je prikazana u udarnom terminu. Priča o Mikser festivalu, kao sinonimu za kreativnost, inovativnost i regionalnu saradnju, gde se ravnopravno predstavljaju mladi talenti iz regiona, ali i svetski priznati umetnici poput Marine Abramović, koja je posebno popularna i priznata u Americi, predstavlja drugačije, pozitivno lice Srbije, navodi se u reportaži. Reportažu je uradio fotoreporter Džo Duran (Joe Duran). Mikser 2011 je tokom pet dana održavanja učinio da Beograd postane evropski epicentar kreativnosti. Blizu 1.500 učesnika koji su svoje umeće iskazali kroz programe 14 programskih zona, od toga više od 50 muzičkih izvođača, 60 izvrsnih govornika u Kontak zoni, blizu 100 izlagača iz domena vizuelne umetnosti i industrijskog dizajna i 60.000 posetilaca iz regiona i Evrope, opravdali su „titulu“ koju manifestacija nosi već treću godinu za redom, a Mikser je i ovoga puta pokazao da je najveći regionalni festival kreativnosti i inovativnosti, saopštavaju organizatori Miksera osokoljeni pohvalama CNN-a, i obećavaju još uzbudljiviji festival dogodine.

proleće/leto 2011

da se na jednom mestu takvi ljudi prezentuju, i to u poslednje dve decenije skrajnutom Beogradu od najznačajnijih svežih svetskih tokova. Tako je o arhitekturi I njenoj vezi sa društveno-političkim kontekstom pričao Srđan Jovanović Wejs. Zatim, BERNARD KURI, libanski arhitekta, svetske reputacije, koji je Bejrut svojim smelim projektima stavio na arhitektonsku mapu sveta. Projektant čuvenog bejrutskog kluba pod zemljom B018, koji ga je predstavio kao inteligentnog arhitektu koji gradi sa jasnim odnosnom prema arhitektonskom, socijalnom i političkom kontekstu. Galit Eliat, kustoskinja koja svoje stavove izražava kroz umetnost, pisanje i predavanja. Osnivač Izraelskog centra za digitalnu umetnost u Holonu u Izraelu. Rada Šešić, ugledni evropski sineasta, selektor Roterdam film festivala i Sarajevo film festival. Dobitnik je nekoliko nagrada I učestvovala je na više od 40 festivala.

ZA BELIM KLAVIROM Lista „mikserovaca” je neverovatno obimna i rekli bismo neočekivana. Na belom klaviru je svirao Arsen Dedić, sa svojim sinom Matejom, a pre njih su nastupila dvojica inovatora u oblasti novih medija Zek Liberman (SAD) i Daita Manabea (Japan). Ključne reči za njihovo izlaganje su bile ekperiment i društvena odgovornost. Liberman je nedavno kao član kreativnog kolektiva „Yes Yes No“ osmislio vizuelni koncept i animacije za fasadu novog muzeja „Ars Electronica“ u Lincu, a bio je i deo tima koji je koncipirao i realizovao „open source“ aplikaciju i hardversko rešenje koje je omogućilo paralizovanom umetniku, crtaču grafita, da ponovo crta, ovog puta koristeći samo svoj pogled. Pažnju publike u Kino zoni je privukao uzbudljivi i šareni ruski mjuzikl “The Hipsters”. Sa publikom je o evropskim vrednostima razgovarao i Jelko Kacin – izvestilac evropskog parlamenta za Srbiju .. Gost je bio i Aleksandar Ivančić – čovek koji je ucrtao Barselonu na mapu modernih gradova, ekspert u oblasti urbanizma i energetske efikasnosti. Borut Likar – profesor, pronalazač i autor brojnih projekata iz oblasti istraživanja i razvoja. Hideki Kozahura – kompozitor čija dela već nekoliko godina čine stalan repertoar vodećih svetskih umetnika i orkestara u Japanu, Evropi i Severnoj Americi. Žan Emanuel „Valnoar“ Simulin – provokativni grafički dizajner iz Pariza, prošle godine je uradio 111 postera koristeći sopstvenu krv za bend “Vatain” Aron Kenedi - glavni i odgovorni urednik magazina „Print“, pričaće o realizovanju ideje u proizvod kroz izaradu finansijskog plana, traženje novca, proizvodnju i prezentaciju.

IZ DVAJ AMO zima 2011

INT ER VJ U S POV OD OM

MARKO LUKOVIĆ – NAGRADE ZA FUTURISTIČKI DIZAJN

LETEĆEMO NA TOČKOVIMA

razgovarala: MILICA ŠAJFAR

Prof. mr Marko Luković ima tek trideset i tri godine, a njegovo ime je već dobro poznato u svetu industrijskog dizajna. On je pobednik prvog međunarodnog dizajnerskog takmičenja “Peugeot Design Contest “ održanog pre tačno deset godina, svojom inventivnošću zaslužio je i tri zlatne i dve srebrne medalje „Nikola Tesla“, više puta mu je dodeljena specijalna nagrada za dizajn različitih industrijskih proizvoda od strane Saveza pronalazača, a početkom ove godine je još jednom privukao pažnju javnosti kada je kompanija Michelin Severna Amerika nagradila SUPERSONIC, njegovu futurističku viziju automobila za 2021. godinu.

proleće/leto 2011

INT ER VJ U S POV OD OM

Šta Vas je privuklo da se već kao srednjoškolac opredelite za bavljenje dizajnom? Kako ste otkrili taj talenat i da li ste možda ljubav prema umetnosti i dizajnu nasledili od nekoga iz porodice? Još u ranom detinjstvu pokazivao sam sklonost ka crtanju. Sa svega tri godine, gledajući crtane filmove uspevao sam vrlo verodostojno da iz glave (napamet) reprodukujem sve što mi se sviđalo. Kasnije sam počeo da osmišljavam svoje likove i situacije. U trinaestoj godini su počeli da me interesuju automobili, ali ne njihove performanse, već sam bio fasciniran neobičnim oblicima tadašnjih konceptualnih modela, koji su neposredno nakon svojih svetskih premijera, bili predstavljani i na Beogradskom salonu automobila tokom 80-ih. Tada je pala odluka da upišem srednju dizajnersku školu, posle čega su usledile osnovne i magistarske studije industrijskog dizajna na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, gde poslednjih 10 godina i predajem. Dobitnik ste mnogobrojnih nagrada. Kako pamtite Vaš prvi veliki uspeh i koja je to nagrada tj. projekat koji Vam je posebno drag? Koncept automobil za 2020-u godinu Peugeout Moonster (MoonsterMesečevo vozilo) bio je projekat kojim sam 2001. godine, još kao student pete završne godine FPU, pobedio na prvom međunarodnom dizajnerskom takmičenju ovog francuskog proizvođača. Munster je realizovan i premijerno prikazan iste godine na najvećem svetskom salonu automobila u Frankfurtu. Domaća publika je 2002. mogla da ga uživo vidi na salonu automobila u Beogradu. Moonster je svake godine izložen po tri meseca u ekskluzivnim salonima Peugeot-a na Jelisejskim poljima u Parizu, Berlinu i Varšavi. Svoje počasno mesto zauzima i u stalnoj postavci muzeja porodice Pežo u gradu Sošou u Francuskoj. Kao što ste rekli, Moonster je odneo pobedu u januaru 2001, a već u septembru prikazan je i njegov prototip. Kako se osećate dok Vaša ideja dobija svoj konačni oblik i koliko je rada za sve to potrebno? Industrijski dizajn je multidisciplinarna oblast koja uvek podrazumeva tesnu saradnju nekoliko ljudi (vrlo često i nekoliko desetina) iz različitih struka poput inženjera-konstruktora, tehnologa, marketing menadžera... Dizaner je taj koji prati dizajn proces od idejnog rešenja pa sve do proizvodnje. Zavisno od složenosti projekta u automobilskoj industriji, konceptualni se modeli mogu dobiti između 2 i 6 meseci, dok je za visokoserijski model potrebno do 4 godine razrade, istraživanja i neophodnih testiranja da bi na tržište izašao pouzdan automobil. Na listi Vaših klijenata nalaze se i velika svetska imena. Ipak, postoji li neka kompanija za koju biste rado dizajnirali, a da još uvek niste bili u prilici da to učinite? Ako je projektantski zadatak dovoljno inspirativan i vizije nam se poklapaju, svaka firma bez obzira na veličinu predstavlja potencijalni izazov. Neretko ste i član žirija na takmičenjima u industrijskom dizajnu. S koje strane se lakše osećate, kao takmičar ili kao sudija? I jedna i druga „dizajnerska uloga“ je zanimljiva. Odgovornost je u oba slučaja podjednaka. Kada se takmičite, treba da „pogodite temu“, a kada žirirate, nečiju ideju i originalnost morate da prepoznate i rangirate kvalitet kreativanog rada. Jedno je sigurno, u oba slučaja odlučuju nijanse.

proleće/leto 2011

Vi ste i profesor na Univerzitetu skoro deset godina. Kako vidite mlade dizajnere u našoj zemlji? Koliko je atraktivno baviti se ovim poslom kod nas? Poziv industrijskog dizajnera je jedan od najlepših, ali i najtežih kreativnih zanimanja. Objedinjuje talenat za likovnost koja se podrazumeva i poznavanje inženjerskih metoda proizvodnje koje se stiču učenjem i iskustvom. Svaki novi projekat na kome se radi je izazov za sebe, a to je upravo draž i atraktivnost ovog posla. Mladi dizajneri moraju konstantno da rade na sebi i na svom profesionalnom učenju i usavršavanju.

INT ER VJ U S POV OD OM

Mnogi veliki dizajneri rukovodili su se bajkovitim vizijama svojih prethodnika. Da li inspiraciju pronalazite u nečijem radu ili se oslanjate isključivo na svoju viziju? Svaki kreativac u sebi mora da sačuva nesputanu radoznalost i radost otkrivanja jednog deteta. Ja ću se uvek truditi da u tom smislu nikada ne odrastem, jer samo tako svetu oko sebe mogu ponuditi iznenađujuću neobičnost svojih dizajnerskih vizija. Kroz dosadašnju istoriju sveta, pokazalo se bezbroj puta da je mašta, u saradnji s naukom, uvek dovodila do progresa. Krajnji proizvod se uvek čini savršeno jednostavan. Ipak, koliko je vremena potrebno da se završi neki „jednostavniji“ projekat kao što je npr. dizajniranje flaše za vodu? Dizajn za flašu i inženjerska razrada može biti gotova za svega nekoliko nedelja, dok su za komplikovanije proizvode koji imaju mehaničke sklopove ili radne funkcije potrebni meseci, a i u nekim slučajevima i godine detaljnog projektovanja i usaglašavanja. Kada je dizajn u pitanju, čini se da nema oblasti u kojoj se ne pronalazite (bavite se i web i grafičkim dizajnom), objavljujete tekstove u novinama, član ste Udruženja likovnih umetnika i dizajnera Srbije... Gde pronalazite energiju za toliki kreativni rad? Imam sreću da radim ono što volim i što me ispunjava. Za mene ne postoji „slobodno vreme za dosađivanje“. I kada šetam Beogradom ili nekom prirodom, konstantno razmišljam o nekim novim mogućim budućim dizajnerskim rešenjima...jednostavno to je neodvojivi deo mene. U januaru ove godine na Sajmu automobila u Detroitu na Michelin-ovom štandu prikazan je SUPERSONIC. Tema takmičenja je bila The Best is Yet to Come. Da li će naša generacija doživeti da provoza automobil budućnosti kako ga Vi vidite? Da, uveren sam da ćemo se jednog dana voziti ili leteti takvim ili veoma sličnim „skulpturama na točkovima“. Svaki kreativni vizionar veruje u svoje snove. Rođeni ste i živite u Beogradu. Kada biste mogli da ga „redizajnirate“, koji bi bio Vaš prvi potez? Beograd pored toga što je fizički veliki grad, pre svega, mora da povrati svoj „stav“ evropske metropole po kome je bio prepoznatljiv dve decenije ranije. Duh jednog grada čine dobri i kvalitetni međusobni odnosi ljudi koji žive u njemu. Kada naša kolektivna svest ponovo bude jedinstvena u pogledu najvažnijih ljudskih i moralnih kodeksa, svima će nam krenuti bolje i „redizajn“ će doći spontano. Prvi potez je da krenemo prvo sami od sebe...

proleće/leto 2011

IZ DVAJ AMO zima 2011

BEOGRADSKA NEDELJA DIZAJNA

Beograd je grad kontrasta, doduše, kao i svaka metropola. Po jednima, Beograd teško možete nazvati lepim gradom jer njegov horizont još krase objekti iz komunističkog doba koji bodu oči, ali zato drugi tvrde da nam je glavni grad postao jedna od prestonica zabave u Evropi. A postoje i oni koji kažu da je Beograd grad budućnosti i to ne obične, očekivane ili pretpostavljene, već grad koji ima svoju specifičnu KR EAC IJ E

BUDUĆNOST NA KVADRAT

DRAGANA pEŠAKOVIĆ

Poslednje sedmice u maju, u Beogradu je održan međunarodni festival – Beogradska nedelja dizajna, koji je obilovao nesvakidašnjom, neocekivanom, ali možda i namenski stvorenom simbolikom. Šest dana kreativne industrije na šestom po redu Festivalu, razvili su kod svakog učesnika, ali i posetioca saznanje da je šesto čulo o kome se obično govori iz prizme okultizma, ustvari ono što čini da naših ostalih pet čula mogu da postoje. Nesvakidašnjom lakoćom shvatate da je upravo to ovaj sam Festival – neophodan sastojak budućeg opstanka. Dizajn je svuda oko nas. Iako naizgled nevažan sastojag ljudskog delanja, on ipak stvara uslove za postojanje i opstajanje mnogih ljudskih delatnosti. Preko arhitekture, nauke, tehnike, upotrebnih predmeta, pa ako hoćete i hrane. Tako smo tokom te sedmice mogli u izlozima da uzivamo u modelima mladih modnih kreatora, da u poslovnom prostoru proizvođača bele tehnike vidimo nesvakidašnu kombinaciju kreativnog preformansa, da u pozorištu pogled znatiželjno zaustavimo na parkiranom biciklu, sve u svemu u beogradske prostore nekako se 100% ukoplila moguća budućnost Srbije. Spojem čudesnih kombinacija, po mnogima nespojivih, počeo je ovogodišnji Festival - Beogradska nedelja dizajna. Tako je

proleće/leto 2011

sa „LET’S CUT A BALCAN CAKE“ modnim performansom Dragane Ognjenović, koja sama po sebi čini brend, otpočelo putovanje u budućnost. Pratile su ga četiri Festivalske teme: odliv mozgova, podsticaj privredi, kontinuirano obrazovanje i evropske vrednosti. Ono što bismo svakako mogli da izdvojimo kao rezultantu jeste to, da evropsko društvo ne priznaje granice kada je kreativnost u pitanju. Pozitivna obeležja, promenjena lica gradova, novi modeli automobila, stvaranje nacionalnih strategija, stolica, kancelarija, lampi, svega vidljivog i nevidljivog krozašta prolazi kreativni koncept. Tako smo na nedelji dizajna imali još jednu neočekivanu stvarnost. Izložbe na mestima gde najmanje očekujete. U izlozima modne kuće Mona, knjižare Delfi, Biblioteke grada Beograda, Nolitove i knjižare Narodne knjige, u Gorenje studiju, u kafeima, Rapidovoj zgradi, prodavnicama obuće Shoo Be Doo, Office store... izlagalo je preko sto mladih umetnika iz Srbije: Sara Radonja, Rea Mucović, Minja Mihajlović, Edin Omanović, Jakov Marković, Miloš Velimirović, Ana Rajičević, Aleksandar Škorić, Alla Korollkova... Susreti sa njihovim idejama nepovratno menjaju pogled na stvarnost i mogućnosti. Oni su svojim idejama itekako zaslužni

Izdvojiti jednog a ne pomenuti nekog drugog učesnika, i izdvojiti oblast njihovog delanja - dizajn, arhitektura, advertajzing, brending, mediji, film, moda, muzika… veoma je težak zadatak. Arhitekte su nama, prirodno je bile „meta“ . Svakako najzanimljiviji gost Beograda bio je Wolfgang Tschapeller, austrijski arhitekta i tvorac pobedničkog rešenja, velelepne građevine budućeg centa za promociju nauke, koji će biti izgrađen na Novom Beogradu. Ne manje značajan arhitektonski tandem koji dolazi iz Slovenije - Rok Oman i Špela Videčnik dobitnici mnogih međunarodnih priznanja za svoja ostvarenja, od kojih svakako najzanimljivija stanbeni kompleks u Gracu i poslovni kompleks u Veneciji. Među onima koji su zaljubljenici u gradove budućnosti nalazi se svakako i Mario Sua Kay, tvorac Zvezdanog grada, arhitekta koji vodi projekte ne samo u Evropi,već i u gradovima Afrike i Brazila.

5 1. Izuzetno delo Roka i Špele kapela 2. 3D model novog most preko Save 3. Tržni centar 4. Izgled Centra za promociju nauke 5. Sa svečanog otvaranja LET’S CUT A BALCAN CAKE

Da nije samo arhitektura vodeća oblasti interesovanja nedelje dizajna, govori i činjenica, da nam je u gostima bio i Stefan Diez, nemački dizajner svetskog renomea. Njegov nameštaj, nakit torbe, jednostavno moraju da se nagrade. To je jednostavno tako. Pa stoga ne čudi sto je stolica Chassis bila izlozena u staklenom prolazu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jer jednostavno svako je mora imati. Svakako ne smemo zaobići ni nameštaj koji stvara Dejana Kabiljo, nameštaj za koji kada ga vidite možete samo da kažete da je stvarno stvoren za Jolie de Vivre! MOMA – Njujorški muzej modernih umetnosti je „poslao“ svoje predstavnike, Gorana Lelasa hrvatskog dizajnera i ilustratora, i Harija Koskinena, tvorca čuvene staklene blok lampe, ali i

veoma funkcionalnih drvenih kutija koje je radio za kompaniju Schmidinger. Poznato je da ni jedan proizvod ne može da preživi bez advertisinga, pa stoga i ne čudi prisustvo nekolicine vodećih magova ove industrije: Ian Tooms, Simon Waterfall, Andy Cameron, Martin Postler, Samuel Payne... Osim predavanja i performansa, posetioci Beogradske nedelje dizajna imali su priliku da vide i filmove poput Objectified gde se otvaraju saznajne mogućnosti o relaciji između objekta i stvaraoca, bilo da je u pitanju četkica za zube ili neki HI Tech proizvod. Ovja film je deo „dizajn trilogije“ reditelja Garija Hustvita.

KR EAC IJ E

za budućnost koja ukoliko im bude data u ruke, biće neverovatno kreativna, oslobođena od postojećih granica.

Neobičan film, običnog naziva Helvetica. Dokumetntarac koji nam helvetiku, font sa kojim se svakodnevno susrećemo prikazuje na jednostavan način - kako smo zarobljeni ovim fontom ostali uvek iznova njime zadivljeni. Kako je helvetika postala obavezni font svega što traje. Poslednjeg dana Festivala emitovan je fim 43 Columns on Scene in Bilbao. Priča o velikom projektu Alhondiga Bilbaoa, novom kulturnom svetskom centru, velikog arhitekte Philipea Starcka. Osim ovih očekivanih Festivalskih događanja, posetioci BND mogli su da čuju i uživaju u muzici koju su izvodili Yello, Metju Dira, Chew Lips i Lindstrom & Prins Thomasa. Ono što možemo, jeste da u najkraćem prenesemo poruku koja ostaje do narednog Festivala; bilo bi dobro da u ovom ozračju kvadrirane budućnosti svakodnevno transformišemo naše umove, naše trgove, naše škole, ulice, građevine i tako stvorimo tle za nove autohtone ideje koje će nam osigurati trajanje, kao što sada traju ona ostvarenja koja su stvorena iz transformacije današnjih učesnika Beogradske nedelje dizajna. Potudimo se, da ovih 100 izloga za neverovatnih 100 dizajnera postane naša svakodnevnica.

proleće/leto 2011

SPOJ URBANOG I RURALNOG U MUZICI

KOMPJUTERSKE TARABUKE Piše: Mari Mari

AR H- T ON

Rad na muzici koja predstavlja simbiozu moderne produkcije i narodnih elemenata predstavlja izazov za muzičke umetnike (kompozitore, vokalne soliste, aranžere, producente). Narodne pesme “Ergen dedo” i “Jovano, Jovanke” sa albuma “Bistrik”- izvođača Biljane Krstić - biće adekvatni primeri korišćenja narodnih instrumenata u modernoj produkciji.

U muzici XX i XXI veka, kompozitori-umetnici su pokazali interesovanje za prethodne stilske epohe, i u svojim “savremenim” delima reminiscenirali stilske crte prethodnih epoha - otuda i neobarok ili neoromantizam.... Ovakvu potrebu nisu imali samo umetnici XX ili XXI veka, jer ako se vratimo samo nekoliko vekova unazad, videćemo interesovanje umetnika za folklor različitih naroda. Umetnik je “kroz vekove” imao stalnu potrebu za sublimiranjem tekovina (već utvrđenih muzičkih ili umetničkih rešenja-dostignuća) i novih umetničkih tendencija-rešenja. Umetnikova potreba da u svom delu-kompoziciji iskoristi (potencira) elemente nacionalnog folklora, može biti reakcija na političko-socijalne prilike vremena u kome živi i stvara. Ovakav primer nalazimo i u Ruskoj nacionalnoj školi.

proleće/leto 2011

Borba kompozitora ”Ruske petorice” protiv stranih uticaja (kako kulturoloških tako i političkih) ogleda se kroz isticanje nacionalnog (ruskog) folklora u njihovim delima. Nacionalne karakteristike isticali su korišćenjem: folklornih napeva-melodija; karakterističnih harmonskih progresija, koje su veoma vešto uklapali sa individualnim muzičkim rešenjima (modernim kompozicionim tehnikama), ne gubeći na autorskim odlikama i posebnosti svojih dela! Ponovna pojava interesovanja umetnika za folklor, okarakterisana je na više načina. Muzički kritičari najrazličitije objašnjavaju ovakav trend u svetu i kod nas. Mnogi smatraju da je došlo do krize autorstva, pa otuda i pomama za obrađivanjem i narodnih melodija koje su aranžirane na savremen način.

Koreni i krošnja

Bez obzira na karakterizaciju uzroka interesovanja za folklor, na makro planu (koji je prouzrokovan raznim uticajima), uvidećemo da umetnik teži da doživljaj “folklora u modernoj produkciji” iskaže na individualan način! Otuda proističe korišćenje sintetičkih-elektronskih zvukova nasuprot narodnim instrumentima, gde se na zajedničkoj muzičkoj podlozi njihova različitost suprotstavlja i istovremeno ističe.

interesantnu kombinaciju instrumenata koji nisu karakteristični za narodnu muziku. Ono što je zanimljivo jeste i 7/8-ski ritam odsviran na pomenutim instrumentima tako da celokupna zvučna slika odudara od uobičajenog zvuka istoimene kompozicije, koja je odsvirana na akustičnim tradicionalnim instrumentima. Po drugi put se pojavom glavne teme “Ergen dedo” zvučna slika upotpunjava uključivanjem deonica šargija (koja svira ritam 7/8) i frule (koja svira glavnu melodijsku liniju, imitirajući vokalnu deonicu). U ovoj kompoziciji šargija se tretira analogno akustičnoj ritam gitari. Iz ovoga sledi da šargija ima ulogu potcrtavanja ritma, te na taj način upotpunjava zvučnu sliku. Kako njena uloga nije melodijska već harmonska, ona se kao takva suprotstavlja melodijskoj deonici frule.

Takođe ima primera gde se u sklopu jedne muzičke kompozicije stilski suprotstavlja muzički aranžman i vokalna deonica. Tačnije, koriste se loop-ovi (kompjuterski programirane ritam sekcije) u aranžmanima čiji je pravac: pop, r’n’b, jazz, ... nasuprot solisti koji koristi folklorni način pevanja. U ovakvom načinu tretiranja vokalne deonice u modernoj produkciji možemo čuti folklorne napeve Indije, Afrike, Grčke, Srbije, Turske, Japana. Rad na muzici koja je simbioza moderne produkcije i narodnih elemenata predstavlja izazov za muzičke umetnike (kompozitore, vokalne soliste, aranžere, producente). Narodne pesme “Ergen dedo” i “Jovano Jovanke” sa albuma “Bistrik”izvođača Biljane Krstić - bice adekvatni primeri korišćenja narodnih instrumenata u modernoj produkciji.

Interesantan je spoj instrumenata koji u ovoj numeri čine ritmičku sekciju a to su: kompjuterski programirani loop-ovi, električna bas-gitara i narodni instrument šargija. U samom miksu pesme , dešava se problem sa štimom narodnog instrumenta frule, koji je u odnosu na temperovane instrumente drugačiji . Problem sa štimom je rešen insertovanjem procesora Auto-tune na ovaj instument. Auto-tune je ispravio “falš” tonove frule i dodavanjem Large hall-a iz Lexicona 300L ona je sa svim ostalim instrumentima zvučala skladno.

“ERGEN DEDO”

Solo deonica violine i frule praćena je tarabukama (odsvirane uživo), programiranom ritam sekcijom i drugim instrumentima.

Izvođač-autor u ovoj kompoziciji koristi tradicionalni bugarski napev i obrađuje ga horskim pevanjem melodije unisono, koja potom prerasta u višeglasje (tačnije dvoglas!). Nasuprot pomenutom napevu uključuje se kompjuterski programirana ritam sekcija: šuške, sintetizovan zvuk klavira (odsviran u kompaktnim akordima), električna bas-gitara, šargija i tarabuke. U ovom muzičkom segmentu uočavamo

Uključivanjem ovih deonica celokupna zvučna slika odiše folklorom donesenim akustičnim instrumentima, te je elektronski zvuk isključen u ovom muzičkom odseku.

“JOVANO, JOVANKE” U tradicionalnoj pesmi “Jovano, Jovanke” sam početak numere donose sintetički zvukovi, tarabuke, gong, šuške koji prave misterioznu atmosferu kako svojom bojom, tako i dinamikom (iz krešenda u dekrešendo), što govori o modernom, savremenom

U kompoziciji Ergen dedo narodnim instrumentima “pariraju” deonice klavira, ritam sekcije koje u muzičkim segmentima “razbijaju” čvrste folklorne temelje (harmonije, ritma, načina pevanja, narodnih instrumenata). Moderna produkcija u ovoj numeri je upravo tretirana na ovaj način! pristupu muzičkog sagledavanja narodnih pesama. Ovako isproduciran muzički početak kontrastira solo deonici na violini čiji je zvuk veoma taman zahvaljujući donjem registru u kome se na njoj svira, tako i količini dugačkog hall-a dodatog u samom miksu, najavljujući strofu (tradicionalne makedonske pesme) koju donose narodni instrumenti.

AR H- T ON

U popularnoj muzici XXI veka uočava se interesovanje kompozitora za folklor najrazličitijih naroda. Način doživljavanja i uobličavanja folklornih elemenata u popularnoj muzici veoma je raznolik kako kod domaćih, tako i kod stranih autora.

Klavir na folklorni način

U 7/8-skom ritmu refrena (3+2+2) javljaju se prateći vokali čiji tretman nije blizak uobičajenom tretiranju sporednih-pratećih glasova u narodnim pesmama (tipična donja terca). U vidu imitacionog odgovora, grupa pevača donosi unisono melodiju koja agogikom legato “razbija” klasično uobličenu narodnu formu odnosa glavnih i sporednih-pratećih glasova. Način pevanja pratećih vokala takođe je atipičan u odnosu na onaj koji je uobičajen u narodnim kompozicijama. Uočićemo pevanje “kroz dah” - analogno šapatu - što kada uporedimo sa “grlenim” narodnim pevanjem zaista kontrastira. Poslednji refren, koji se ponavlja tri puta, vokalno je tretiran drugačije. Tačnije, u njemu možemo čuti već pomenute imitacione odgovore pratećih vokala, ali i donju tercu koja se po prvi put javlja u pesmi a predstavlja tradicionalni način tretiranja vokala. Veoma dobar spoj tradicije u modernoj produkciji čuje se upravo u poslednja tri refrena. Sam kraj (CODA) reminiscencira sam početak koji je takođe uobličen sintetičkim zvukom, te se celokupna forma zaokružuje u jednoj celini.

proleće/leto 2011

NEBO ULOVLJENO

DIJAMANTIMA Dragana Pešaković

KAZ ALJ KA

Bezmalo dva veka Patek Philippe zanat pravljenja satova pretvara u umetnost časovničarstva. Stvaraju časovnike vanvremenskih vrednosti, koji ne predstavljaju instrument za tačno određivanje koliko preostaje do kraja radnog vremena ili koliko se dugo prijateljica zadržala u kupatilu. To su instrumenti koji predstavljaju umetnost časovničarstva, generacijski prenošena. Njihovi proizvodi se izdvajaju od drugih kvalitetom koji obavezuje. Časovnici koji pripadaju seriji Patek Philippe Grand Complication predstavljaju prvorazredan ukras koji nosi u sebi suštinu svog postojanja: stil, status, posebnost. Težnja za estetskim savršenstvom je sveprisutna na Patek Philippe časovnicima. Pravljeni su da zadive, da istaknu individualnost. Složenost funkcija, zahtevan i precizan mehanizam jesu ono što ovu seriju čini blisku umetničkom delu neprocenjive vrednosti.

Ručni sat je jedan od retkih modnih detalja koji je dopušten muškarcima. Stoga ne čudi njihova velika raznolikost i visoka cena, koja se plaća uspehom.

Jedno od takvih umetničkih dela jeste svakako nebeski, fascinantano poetski sat – Patek Philippe 6104G White Gold. Lepota White Golda je prisutna tamo gde se ne može videti. Ovo je sat drugačijeg pogleda na život, drugačijeg pogleda na stvarnost koja nas okružuje. Jednostavno, ovaj Patek Phillipe nije sat koji govori o vremenu. To je sat koji ukrašava svaki pokret, sat koji sadrži na stotine delova koji rade u harmoniji stvarajući osećaj tihog priznanja vrednosti. I ne samo to: White Gold predstavlja estetsko savršenstvo. U krugu prečnika 44 mm „ulovljena“ je safirno kristalna slika neba vidljiva iznad Ženeve, oivičena sa 38 kružno brušenih dijamanata (4.27 karata). To je samonavijajući časovnik na kome očitavamo sate i minute po solarnom vremenu. Tako merimo faze i orbite Meseca, prolaze Sirijusa. Ruku obmotava kaiš od kože aligatora sa preklopnom kopčom od 22 dijamanta sa 1.13 karata. Ovaj savršeni White Gold vodootporan je do 30m i time se zaokružuje priča o Wihite Gold satu koji govori o vama. Vredna umetnička dela ne poseduju vremenski ograničenu dimenziju. Ona su predodređena da traju, da im se dive, pa budu uzor. Takva dela nemaju cenu. Tako možemo sa pravom reći i za Patek Philippe 6104G White Gold – časovničarsko remek-delo. Koje ima cenu. Ali je nećemo pomenuti. Jer onaj ko pita za cenu ovog umetničkog dela, nije i njegov kupac.

proleće/leto 2011

IZ DVAJ AMO zima 2011

RESTORAN TUR D’ARŽAN - SREBRNA KULA

GURMANSKI DVOR PORED SENE

MILOVAN ĆIROVSKI, Francois Chouly de Permangle

Tur d’aržan (Tour d` agent) je jedan od najstarijih i najslavnijih restorana na svetu. Posećivali su ga brojni kraljevi i belosvetski moćnici tokom čitava četiri veka. Istovremeno je mesto susreta francuske gastronomije i francuske istorije. U vreme kralja Anrija IV, 1582 godine, izvesni gospodin Rurto odlučuje da otvori restoran visokog kvaliteta za plemiće i kraljeve visokodostojnike. Izmedju Sene i bernardinskog samostana, u kraju gde je prvobitno jezgro Pariza, Rurto je podigao kulu od šampanjskog kamena. Belina tog kamena, pri mediteranskoj svetlosti zaista podseća na srebrnu kulu, pa je tako s razlogom i krštena – TUR D’ARŽAN. Vrlo brzo će njen osnivač biti i te kako zadovoljan jer će kralj Francuske posle lova , sa svom svojom svitom, svraćati na specijalitete ovog već tada čuvenog restorana. To se sa kraljevima, naravno , nastavilo tako da je Tur d’aržan u doba prosvećenosti, u XVIII veku, smatran « cvetom » francuske kuhinje . Pred njim je redovno čekalo na ulaz, kao da se radi o crkvi, katedrali ili manastiru, toliko odabranog sveta da su ga revolucionari sa zadovoljstvom « počistili » . Nisu ga srušili, u besu reformatora sveta, ali su ga dali na javnu prodaju. Tridesetak godina kasnije, medjutim, na njegovim će se stolovima pojaviti prvi jelovnik.

proleće/leto 2011

U devetnaestom veku kupiće ga Napoleonov kuvar, zamenivši kraljevski dvor gurmanskim dvorom pored Sene. Izum novog vlasnika, Frederika Delera, 1890 godine, da se u, inače bogat, jelovnik uvrsti i takozvana «krvava patka», koja tokom vremena postaje gastronomska maskota restorana.

ZAZIDAN VINSKI PODRUM Menjaju se vlasnici, ali i vremena. U Prvom svetskom ratu Tur d’aržan je zatvoren, a u Drugom je po naredbi nemačke komandature morao biti otvoren, ali je sin vlasnika, Klod Teraj, zazidao vinski podrum tako vešto da ga Nemci nisu otkrili. Ta harizmatična ličnost ostala je u sećanju svojih klijenata po (pozajmljenoj) mudrosti da ako nekog pozoveš u restoran to, u stvari, znači, da moraš voditi računa o njegovoj sreći i zadovoljstvu sve vreme dok je pod krovovima «Srebrne kule». Tur d’aržan je 1984.godine slavio četiri veka postojanja i tom prilikom otvorio je i svoj restoran u Japanu. Sadašnji vlasnik Andre Teraj, naravno, sve čini da ovo gurmansko svetilište očuva vekovnu slavu.

GURMANSKA ISTORIJA Francuska istorija, zapravo, jedan je grandiozni muzej evropske istorije u periodu od dve hiljade godina. Ona je i riznica ekskluzivnih mesta i bizarnosti koje, ali samo na prvi pogled, čude i zbunjuju nedovoljno upućenog čitaoca njenih znakova u vremenu. Nisu samo francuske katedrale i manastiri, enciklopedisti, revolucionari, krstaši jedne civilizacije koja je i za druge evropske narode nezaobilazna - jedini međaši istorije. Od istorijskog značaja je i restoran Tur d’aržan. Ova galska zemlja ima, dakle, i jedan gurmanski fragment svoje istorije na kojem joj zavide mnogi narodi. A vi, ako ste već sanjali o večeri uz sveće u srcu Pariza, u neposrednoj blizini Bogorodičine crkve (katedrale), na mestu gde je kardinal Rišelje “obožavao” gusku sa šljivama, a Madam de Sevinje degustirala svoje gurmanske slabosti - znajte da je taj san ostvariv pod uslovom da večerate u restoranu Tur d’aržan. “Srebrna kula” ima izvanredan pogled na Senu i katedralu Notr Dam. Istina, ne očekujte da ćete čuti šum Sene – nije to naša Sava, niti naš plahoviti Dunav - ali ćete zato čuti zvona sa Bogorodičinog “konaka”, ili zvuk orgulja. Pritom, naravno, ne morate imati nikakve religiozne sklonosti niti potrebu da se molite: tihu i sladostrasnu molitvu možete uputiti specijalitetima ovog najstarijeg restorana na svetu, u kojem su, pre vas, večerali mnogi kraljevi, prinčevi i princeze, plemići duha, en-

NJENO VELIČANSTVO – VILJUŠKA Svaki narod svoju istoriju dobrim delom zasniva i na legendama. Kod nas je i danas u “modi” ona da se u ranom srednjem veku na dvoru Nemanjića jelo srebrnim i zlatnim kašikama. Današnjem proučavaocu toga vremena zapeće za oko činjenica da se u tom civilizacijskom samohvalisanju ne pominje viljuška, iz prostog razloga što tada nije ni postojala. Sa razlogom su francuski kraljevi čerečili meso prstima, a Luj XIV je viljušku odbijao da uzme u ruke, verovatno ne verujući mnogo njenim metalnim zupcima. Reč viljuška je italijanskog porekla. Katarina Mediči ju je unela u Francusku. Istine radi,ona se u svom prvobitnom obliku( sa dva zupca) upotrebljavala već na vizantijskim, a pre toga – egipatskim dvorovima. Bila je to neka vrsta metalne čaklje kojom su nekadašnje velmože nabadale parčad mesa u kotlićima. Ženidbom venecijanskog dužda Dominika Selva vizantijskom princezom Teodorom Dukas , viljuška je već u 11. veku iz Carigrada stigla na sever Italije. U početku se upotrebljavala isključivo za italijanske paste, dok će francuski kralj Anri III, sin Katarine Mediči, biti onaj koji će u zemlji Gala lansirati viljušku. Ona će, naravno, najpre « uleteti » među « dvorjane » restorana Tur d’aržan, ali će u široj upotrebi biti tek od kraja 17. veka kada će i dobiti definitivni, današnji izgled.

proleće/leto 2011

U POSLERATNOM PERIODU TERAJ ĆE UPRAVLJATI RESTORANOM KAO ŠTO SE UPRAVLJA POZORIŠTEM – POSTAO JE REŽISER SVAKODNEVNIH SVEČANOSTI

KVART UŽIVANJA

Tur d’aržan se nalazi u takvom urbanom kontekstu koji je po svemu istorijski, a na samom uglu Ulice kardinala Lemuana. U istoj toj ulici nalaze se i njene prodavnice, vinski podrum i hotel, ukoliko želite da se odmorite pre ili posle ulaska u gurmanski raj. U svakom slučaju, oko Kule i u samoj Kuli vlada atmosfera u kojoj se ukrštaju duhovi kasnog srednjeg veka i modernog doba.

proleće/leto 2011

ciklopedisti, mistici i revolucionari. A i Volter, Ruso, Balzak, Marsel Prust, Saša Gitri i Salvador Dali, Džon Kenedi, engleska kraljica, japanski car Hirohito, Orson Vels i Merlin Monro… A ukoliko želite da saznate nešto više o istoriji Kule, svratite u njen mali muzej u kojem će vam odmah zapeti za oko zbirka prelepih i skupocenih viljuški, koje su ovde po prvi put upotrebljene pre nekoliko vekova. Restoran se, inače, od 1936. godine ne nalazi više u prizemlju, nego na šestom spratu. Na taj način je pozicioniran tako da bude i neka vrsta romantične opservatorije odakle se lako dobija uvid u čarobnu fascinaciju pariskim noćima. Videli smo i mi deo te čarobnosti, pa smo se u jednom trenutku uplašili da li ćemo uspeti da je se oslobodimo radi usredsređivanja pažnje na spremanje “krvave patke” - tog čuvenog specijaliteta kuće. Bizaran podatak je i to da postoji i neka vrsta “Reda” patkoljubaca koja je proslavila jelovnik restorana na Seni. Ovaj “Red” ima i svoj grb i zadatak da preko Tur d’aržana, očuva bogatu kulinarsku tradiciju. Erik Lefevr je jedan od dvojice specijalista Tur d’aržana u pripremanju “ krvave patke”. Pozvao nas je da prisustvujemo tom retkom činu. Ceremonijal počinje prezentacijom patke gostima u restoranu, a zatim hitrim i hirurški preciznim potezima secira se patka, odvajaju se bataci i belo meso, skida kožicu, sprema sos od prestižnog vina i konjaka. Gospodin Lefevr radi u Tur d’aržanu već tridesetak godina kao specijalista za oblast koja ne postoji ni u jednom drugom restoranu na svetu. Inače, kaže nam da je recept “krvave patke” izmislio Frederik Deler 1890.godine. Restoran vodi računa o kvalitetu naročito same patke, koja je oduvek gajena na istoj farmi, u regionu Vande, na prirodan način. Prostor gajenja salandske patke, kojom se snabdeva

Tur d’aržan, proteže se na desetak kilometara, zahvaljujući umerenoj klimi i blizini vode u svemu odgovara “prirodno hranjenim” patkama, koje se hrane žitaricama, insektima, puževima, zbog čega odgajivač već od 1965. godine dobija sertifikat koji garantuje vrhunski kvalitet prirodne ishrane. Gospodin Lefevr kaže da svaki klijent restorana dobija “numerisani sertifikat”- razglednicu sa brojem patke koju je pojeo.

MANIRI KRALJEVSKOG ŠEFA PROTOKOLA Dok smo se čudili umeću majstora Lefevra, pridružio nam se i šef sale Serž Ruso. On, kao pravi domaćin, odlučuje o vašem mestu u restoranu i brine o svemu sa toliko diskrecije i u viteškom duhu “a la Fransez”, kao da je šef protokola u vreme francuskih kraljeva. Gospodin Ruso tako vešto orkestrira da se ima utisak kao da se radi o jednom svojevrsnom baletu ili kulinarskoj operi. Posetili smo, zatim, gospodina Lorena Delabra, šefa kuvarskog tima, koji je prava reinkarnacija svog dalekog “pretka” – Frederika Delera, koji je i izumitelj recepta “krvave patke” . Treba reći da se Loren Delabr, i pored svoje visoke stručnosti i ogromnog iskustva, u svemu pridržava recepta svog slavnog prethodnika. Za ovu priliku, šef kuhinje nam je pokazao i čuvene knedle od štuke, za koje takodje nije modifikovao recept. Pre odlaska u vinski podrum Tur d’aržana , prisustvovali smo i “brifingu”, informativnom skupu osoblja, gde se do najsitnijih detalja razradjuje plan svih sektora delatnosti, vodeći pritom i brigu o psihološko- gastronomskom profilu klijenata. U vinskom podrumu nas je ljubazno sačekao gospodin David Ridgvej , jedan od najvećih pariskih poznavalaca vina. On je ne samo somlije i čuvar

Recept

vrhunskog kvaliteta vina, nego je i vodič koji u prste poznaje mračne hodnike u kojima vlada temperatura s proleća i leta izmedju 13 i 13,7 stepeni, dok se zimi ta temperatura spušta na 11 stepeni, kako bi vino “živelo” prateći ritam godišnjih doba . U tom jedinstvenom podrumu, sa preko 450.000 flaša, mogu se naći i najprestižnija francuska vina iz godina 1871, 1865, 1874, 1797 (Šato d’ Ikem, Samberte-Klod-, Bez, Romane-konti, Šampanj Rederer Kristal, specijalno pripremljen za ruskog cara Nikolu II). Pijani od vinskih parfema ostavljamo ovo dionizijsko mesto sa malo nostalgije koju u našim očima zapaža gospodjica Viržini Gijon, koja je za sve vreme bila naš najkompetentniji i najšarmantniji vodič kroz Tur d’aržan, taj gastronomski san iz kojeg smo se i mi sa izvesnom poteškoćom vratili u realnost.

Patka a la Tour d’ argent – Recept za četiri osobe Sastojici za 4 osobe: Dve dobro odabrane patke od po 1.6 kg ( zadavljene- ubijene gušenjem- radi zadržavanja krvi), 1 doza starog vina“Madere”, 1 čaša konjaka, 1 porcija dobro začinjene supe, Presovana i miksirana pačija džigerica, Malo isceđenog limuna, So i biber Priprema: Očišćenu patku prvo peći u rerni na jakoj vatri oko 2530 minuta. Za to vreme dobro izmiksirati džigericu i masu odložiti u jednu metalnu okruglu posudu. Zatim dodati konjak, staro vino (Madere) i malo iscedjenog limuna. Izvaditi patku iz rerne, pažljivo odvojiti batake i belo meso. Batake vratiti u rernu da se dopeku. Sa belog mesa odvojiti kožicu i iseći na što šire i duže komade. Kožicu dodati u već pripremljenu masu sa džigericom kao i ostatak kostiju oko kojih je zadržana krv. Sve staviti u presu. Tokom presovanja, u specijalno napravljenoj presi, polako dodavati pomalo supe

tako da stišnjena masa iscuri u već pripremljeni metalni oval gde se već nalazi očišćeno belo meso. Sada, metalni oval postaviti na rešo i grejati na tihoj vatri najmanje 25 minuta. Prilikom zagrevanja sosa, sos pažljivo sve vreme mešati i kontrolisati njegovo zgušnjavanje sve dotle dok sos ne postane dovoljno zgusnut, prijatnog ukusa i tamnobraon boje. Tako pripremljeno belo meso, staviti u već zagrejane tanjire i obilno preliti (belo meso). Uz prilog servirati “naduvane krompiriće” ( recept ne daju). Nakon ovog jela mogu se na isti način poslužiti i pačiji bataci. proleće/leto 2011

MENHETN NA ISTOKU

PU T OPIS

ABU DABI MODERNA TRADICIJA

TEKST I FOTO: MIODRAG JAKŠIĆ

GRAD RASTE U PUSTINJI

Slično Dubaiju, i Abu Dabi se stalno menja, gradi i nadograđuje. Grad se konstantno širi prema pustinji, grade se luksuzne stambene četvrti, pa čak se i cela ostrva počinju ubrzano urbanizovati. Saadiyat Island je nedavno bio domaćin trci Formule 1, a pre 4-5 godina praktično ničega nije bilo. Kompanija Ferari napravila je svoj grandiozni centar sa automobilskom stazom, zabavnim centrom, šoping prostorima i velikim parkom za koncerte. Šezdesetih godina prošlog veka o Abu Dabiju, glavnom gradu Ujedinjenih Arapskih Emirata, gotovo da se nije ni govorilo. Nije bio zanimljiiv, gotovo ni u jednom segmentu. Za manje od pedeset godina, dogodila se jedna zanimljiva transformacija na teritoriji Ujedinjenih Arapskih Emirata: od jedne prazne pustinje naseljene nomadima, nastao je uzbudljiv i dinamičan, a pre svega bezbedan grad zadivljujuće arhitekture, sa veoma urbanim stanovništvom. Skoro svaki stanovnik govori engleski, a uz to su i veoma ljubazni. Moderan grad, kome je duša tradicionalna. Tako se u jednoj rečenici može opisati Abu Dabi, glavni grad Ujedinjenih Arapskih Emirata, istovremeno i prestonica najbogatijeg emirata, sa visokim građevinama od mermera, čelika i stakla, i ulicama punih luksuznih automobila, uokvirenim sa tradicionalnim stilom arhitekture, istaknutim džamijama i malim dućanima. Geografski položaj Abu Dabija je odličan – nalazi se u samom srcu regije, koja se razvija najbrže na celom svetu. S obzirom da se nalazi na ostrvu, glavni grad ima dobar prilaz, i svaki deo grada nalazi se na samo desetak minuta od dokova. Sam urbanistički raspored oslikava njegovo poreklo ribarskog seoceta, koje je nekad bilo centar trgovine biserima. Većina istaknutih hotela ovoga grada su okrenuti ka obali, imaju zadivljujući pogled sa balkona. Određen broj njih ima i svoje privatne plaže.

proleće/leto 2011

PU T OPIS BOGATIJI OD DUBAIJA Ono što je manje poznato jeste to da je Abu Dabi neuporedivo bogatiji emirat od Dubaija, iako se to teško primećuje, i u javnosti, evropskoj posebno, nije poznato. Ovaj emirat drzi 9% svetskih rezervi nafte (za razliku od Dubaija koji živi isključivo od trgovine, turizma i investicija), a takodje je činjenica da Abu Dabi čini 80% povrsine Ujedinjenih Arapskih Emirata, a ostalih šest emirata preostalih 20%. Takodje je manje poznato da je Abu Dabi do 2005. godine bio potpuno zatvoren za strane investicije (za razliku od susednog Dubaija), situacija se menja u poslednje vreme, nakon smrti šeika Zajeda (Zayeda), najavljeni su ogromni projekti koji bi trebalo da pariraju Dubaiju. Sam grad ima oko 600.000 stanovnika, nalazi se na ostrvu, i po strukturi i duhu je potpuno različit od 150 km udaljenog Dubaija. Za razliku od Dubaija, koji je razbacan na više tačaka, struktura Abu Dabija je veoma kompaktna. Podseća na Menhetn, ortogonalna matrica širokih bulevara, visoki soliteri (dosta sterilna arhitektura, simetrija i reflektujuće staklo) zatvaraju blokove, a unutar svakog bloka je uglavnom geto (Pakistanci, Indijci...) Za Evropljane život

se uglavnom odvija po šoping-molovima i hotelima, gde je locirana sva zabava. Za razliku od Dubaija, na svakom koraku u Abu Dabiju (osim u pomenutim hotelima) oseća se duh islam i arapski način života. Specifičnost su Shisha barovi, koji se uglavnom svode na stolice razbacane na otvorenom prostoru i velike video-bimove na kojima se prate utakmice, a zabava se svodi na pijenje vrućih čajeva (uprkos temperaturama od blizu 40 stepeni, čak i noću u letnjem periodu) i pušenje shishe (nargile).

VESTAČKO OSTRVO Ovaj grad u Persijskom moru od talasa je zaštićen velikim veštačkim ostrvom, u njemu se trenutno diže kompletan novi centar, a u neposrednoj blizini niče čitav novi (od nule) grad u pustinji, koji će kao izvor napajanja koristiti solarnu enegriju i u kome će se sve reciklirati. Ovo je mesto na planeti na kome su se sudarili tradicionalni islam i moderne tehnologije novog veka. Najfascinantnije zdanje u Abu Dabiju je Zajed džamija (Zayed mosque), koja se nalazi na ulazu u grad. Jedna je od tri najveće džamije na svetu.

GRAĐEVINSKI VAVILON Abu Dabi je zapravo jedno veliko gradilište na kojem neprestano niču velelepne, basnoslovno skupe građevine, koje finansiraju domaćini tj. državljani Abu Dabija i ostalih Ujedinjenih Arapskih Emirata, projektuju inostrane, uglavnom zapadnoevropske ili američke arhitekte, radovima upravljaju inostrani, uglavnom istočnoevropski, mediteranski i balkanski inženjeri i tehničari, a zidaju indijski i pakistanski zidari i tesari.

proleće/leto 2011

PU T OPIS

kongresnom ili balskom salom koja može primiti oko 2400 ljudi. Noć u najluksuznijem apartmanu staje 11.500 evra, a zakup balske dvorane za veče staje 200.000 evra. Hotel je i svojevrsna turistička atrakcija pa turisti imaju slobodan pristup hotelu i fotografisanju njegovih lepota. Vodeće svetske arhitekte Frank Gehry, Jean Nouvel, Tadao Ando i Zaha Hadid predstavili su na izložbi u hotelu Emirates Palace u Abu Dabiju projekte za muzeje klasične umetnosti i centar izvodjačkih umetnosti, koji bi trebalo da pozicioniraju ostrvo Saadiyat u Abu Dabiju kao „kulturnu destinaciju svetskih razmera.” Gehry projektuje Gugenhajm Abu Dabi - Muzej savremene umetnosti, koji će biti jedini te vrste na Bliskom istoku; Zaha Hadid, arhitekta britansko - iračkog porekla radi projekat za Centar izvodjačkih umetnosti na ostrvu Saadiyat, koji će prikazivati i izlagati samo najbolja dela u oblasti muzike, pozorišta i plesa; Francuz Jean Nouvel projektuje Muzej klasične umetnosti, a Japanac Tadao Ando - Pomorski muzej koji će prikazivati bogatu istoriju pomorstva UAE i Persijskog zaliva. Pri stvaranju te kulturne četvrti, osnovna ideja je bila da se stvori kulturna destinacija koju bi svako iz sveta umetnosti i kulture poželeo da poseti.

KRIVLJI OD PIZE Kapital Gejt u Abu Dabiju je najnakrivljenija zgrada na svetu. Ona je nagnuta 18 stepeni od vertikale, što je za 4 stepena više od Krivog tornja u Pizi. Tehnološki ambiciozno i arhitektonsko čudo predstavlja jedinstvenu konstrukciju. Ako se pogledaju crteži, Capital Gate je zamišljen još ambicioznije. Međutim, takva konstrukcija se nije sagradila upravo iz razloga što ne bi mogla da ostane u tom položaju.

proleće/leto 2011

Samo njen tepih, koji je ručno pravljen u Iranu, teži preko 47 tona a vredi nešto više od sedam miliona evra. Džamija može da primi do 40.000 vernika a poseduje i VIP ulaz. Sva je u predivno iscrtanom mermeru i već poznata po velelepnim lusterima (izrađenim u Nemačkoj), kao i fascinantnim, zlatom ukrašenim nizom stubova u dvorištu, koji svojim izgledom oponašaju stabla palmi.

SEDAM ZVEZDICA Najluksuzniji hotel na svetu - sedam zvezdica – jeste Hotel Emirates Palace i nalazi se u Abu Dabiju, na površini od 85 hektara prelepog vrta, nalik zelenoj oazi u pustinji, i njime upravlja poznati svetski hotelski brend Kempinski. Naime, hotel je nastao pošto Abu Dabi nije mogao da se pomiri sa činjenicom da Dubai ima hotel sa 7 zvezdica, onda je praktično usledio odgovor sa ovim najluksuznijim hotelom, čija je izgradnja i opremanje koštala 8 puta više od čuvenog Burj-Al-Arab-a u Dubaiju. Radi se o ogromnom kompleksu i vrhuncu luksuza. Kompleks je u vidu čitavog grada hotela, i svojim luksuzom predstavlja trenutno jedan od najposećenijih ekskluzivnih hotela na svetu. Hotel koji je nalik dvorcima iz “hiljadu i jedne noći”, raspolaže sa 302 sobe i 92 luksuzna apartmana,

oglas

PAGANI HUAYRA

BOG VETRA NA ASFALTU KONC EPT I

Martina Anđelković

Kao i mnogi superautomobili u ranom 21. veku, Huayra je dizajnirana tako da bude duža od svoje prethodnice, sa više prostora u kabini i većim rezervoarom. Međutim, Pagani nije pratio trend drugih auto-proizvođača tako da zadnje sedište nije dodato.

proleće/leto 2011

koja ponosno zauzima jedno od pet mesta na listi najbržih automobila na svetu. Tu titulu Huayra najpre opravdava „ergelom“ koja se nalazi ispod haube – u pitanju je 6,0-litarski AMG V12 motor koji snagu prenosi putem sedmostepenog menjača. Motor se nudi u dva nivoa snage: od 700 ili 750 konjskih snaga u Sport verziji. Huarya nije brza samo zbog snažnog motora, već i zbog konstrukcije od kompozitnih materijala, prilično lagane za takvu vrstu automobila – teška je tek 1.350 kilograma. Ovaj superauto dugačak je 4.605, širok 2.036 i visok 1.169 mm. Moto kompanije Pirelli „Snaga je ništa bez kontrole“ uklopio se i pri pravljenju specijalnih guma za ovaj automobil. Pirellijevi inženjeri našli su se pred izazovom: trebalo je da dizajniraju pneumatike koji će vozilu omogućiti kombinovanje dobre upravljivosti sa uzbuđenjem iza upravljača, uz, naravno, smanjenje otpora pri kotrljanju da bi se smanjile emisije ugljen-dioksida i potrošnja goriva. Nazvali su ih PZeros. Uz dobre gume, u imperativu je imati pouzdan kočioni sistem. Na Huayri se nalazi isti onaj kao i na Zondi R; u pitanju su ugljenično-keramički diskovi od 380 mm koji se nalaze na prednjim i zadnjim točkovima. Atraktivan dizajn i superautomobilske performanse imaju egzotičnu cenu od oko milion evra. Ali samo 20 ljudi na svetu moći će da je ima, jer će se samo u toliko primeraka proizvesti. Ako se u obzir uzmu sve češće premijere na superautomobilskom nebu, postavlja se pitanje kako će drugi Paganijev model naći put do kupaca pored već prekaljenih igrača Ferrarija i Lamborginija. Laktanje Italijana traje decenijama, a čini se da se sada situacija dodatno zaoštrila...

proleće/leto 2011

KONC EPT I

Za one koji nisu znali, Pagani Automobili S.p.A. je italijanska kompanija koja proizvodi sportske automobile i ugljenična vlakna. Osnovao je Horacio Pagani 1992. godine u mestu San Cesario sul Panaro, blizu Modene.

Elegantna i mišićava, Pagani Huayra na egzotičan način interpretira prošlost, sadašnjost i budućnost automobilske umetnosti. Italijani su je nazvali kako joj priliči – Huayra – što je ime za boga vetra kod primitivnog naroda Anda. Ako se pitate da li je zaista tako brz ili je ime čista marketinška metafora, pitaćemo vas: da li je ubrzanje iz mesta do 100 km/h za 3,3 sekunde loš rezultat? Da ne spominjemo maksimalnu brzinu „letenja“ po putu od 370 km/h. Pedesetšestogodišnji gospodin Pagani je argentinski motociklista koji je 1983. godine otišao u Italiju kako bi ispunio svoj životni san i počeo da pravi superautomobile. Oduvek je znao da želi da se bavi time, a šta i očekivati od dečka koji je u svojim dvadesetim dizajnirao i napravio svoj prvi F3 trkački automobil. Horacievo prvo iskustvo u automobilskoj industriji bilo je u Lamborghiniju gde je devedesetih radio kao specijalista za komponente. Godine 1991. daje otkaz i osniva svoju firmu „Modena Design“ koja se bavila proizvodnjom komponenata od ugljeničnih vlakana za vozila Formule 1 i klijente kao što su Daimler Chrysler i Ferrariand Aprilia. Pagani Huayra donosi nešto novo. Osim što je drugi model ove kompanije, ona u sebi nosi argentinski duh svog glavnog dizajnera. Horacio kaže da je njegov dizajnerski tim bio inspirisan vetrom, strujanjem vazduha i potrebom da se napravi automobil napredniji od njihovog prvog modela Zonde. Najpre su se prve fotografije novog modela “slučajno“ našle na naslovnici španskog automobilskog časopisa, a onda je zablistao na štandu ženevskog salona. Paganijeva provokacija izgleda da je bila opravdana – na auto-sceni našao se novi superautomobil u čijem imenu se SUPER piše velikim slovima. Njegov zadatak nije bio lak; morao je da bude bolji od svoje prethodnice Zonde,

VINSKI PU T OPI S 88

proleće/leto 2011

ISTORIJA JEDNE PORODICE

SREĆA

dolazi od spokojstva RASTKO FAJNDOVIĆ, PREDSEDNIK UO SERSA

VINSKI PU T OPI S

Tri događaja koja su se desila u razmaku od stotinak godina u potpunosti su odredila budućnost poseda d’Mal. Od poslednjeg događaja koji se završio 1724. godine, vreme na posedu kao da je stalo, a dela govore više od reči. Kako bi bolje razumeli dela, događaje je potrebno sagledati u hronološkom smislu. Prvi podaci o posedu d’Mal (Château de Malle) datiraju iz 1540. godine, što ga čini jednim od najstarijih individualno prepoznatih poseda Bordoa. Interesantan je podatak da posed od svojih početaka nikada nije menjao vlasnika, drugim rečima vlasnik d’Mala u prethodnih 470 godina je ista porodica. Impresivan kontinuitet od četrnaest generacija jedne porodice govori o kolektivnoj svesti, o poštovanju prošlosti, ali svakako i o racionalnom sagledavanju vremena koje dolazi.

POČETAK 17. VEKA Rodonačelnik porodice je izvesni Žak d’Mal, predsednik Parlamenta Bordoa, koji je zahvaljujući svom političkom uticaju i bogatstvu uspeo da početkom 17. veka sazida zamak. Međutim, Žak d’Mal, po svemu sudeći, nije bio uobičajeni moćnik svoga vremena koji se zadovoljavao običnim. U skladu sa željama vlasnika poseda, nepoznati arhitekta projektovao je veoma smelo zamak, koji ne samo da zadovoljava primarni kriterijum funkcionalnosti, već očito nadahnut talasom pozne renesanse uspešno zadire i u polje estetike. Upravo dve različite fasade zamka, klasična fasada okrenuta ka glavnom ulazu i renesansna fasada okrenuta ka bašti, najbolje govore o nameri arhitekte da pomiri dve različite strane ličnosti vlasnika poseda. Klasično “lice” poseda okrenuto ka glavnom ulazu nagoveštava formalnost kakva se i očekuje od predsednika Parlamenta Bordoa. Renesansno “lice” poseda okrenuto ka bašti više govori o Žak d’Malu kao čoveku, o njegovom epikurejskom shvatanju života, kao načinu postizanja sreće i spokojstva. 1949. godine vlada Republike Francuske proglasila je zamak d’Mal istorijskim spomenikom.

1666. GODINA Sada dolazimo do vina. Posed-vinograd d’Mal nalazi se u vinogorju Sotern, poznatom po proizvodnji čuvenih slatkih belih vina. Prvi zapisi govore o vinogradarstvu i vinarstvu na ovom potezu još početkom 15. veka, ali reč je o suvim, belim vinima. Podatak koji govori o proizvodnji slatkih belih vina datira iz 1666. godine i opisuje suštinski uticaj plemenite plesni (botrytis cinerea) na grožđe. Posledica uticaja plemenite plesni ogleda se u isparavanju vode i koncentraciji proleće/leto 2011

šećera i aromatičnih materija u bobicama grožđa, što kasnije determiniše karakter vina. 1855. godine vinski brokeri Bordoa prepoznali su vrhunski kvalitet slatkih, belih vina poseda d’Mal i uvrstili ih u slavnu Imperijalnu klasifikaciju kao deo druge klase poseda-vinograda Soterna i Barsaka.

1724. GODINA

VINSKI PU T OPI S

I najzad bašta. Radovi su počeli 1717. godine, a završeni su sedam godina kasnije, dakle 1724. godine. Iako je nastala vek kasnije u odnosu na zamak, bašta se savršeno uklapa i dodatno naglašava njegovu renesansnu stranu, koja pomaže čoveku u potrazi za blaženstvom. Radovima je rukovodio Aleksandar Eutrop d’Lur Salus, čovek koji je oženio praunuku Žak d’Mala. Inspiraciju je pronašao u renesansnim baštama Firence. Bašta se prostire na površini od 6 hektara i ima široku centralnu osu i dve terase. Na svakoj terasi nalazi se grupa statua, koje su dela italijanskih umetnika sa početka 18. veka. Na prvoj terasi nalaze se statue koje predstavljaju likove iz rimske mitologije - Kupidon, Venera, Flora, itd. Na drugoj terasi motivi skulptura predstavljaju scene iz svakodnevnog života – proizvodnja vina, ispijanje vina, uživanje u lovu. Istočno od prve terase, nalazi se mali teatar čiji je stil inspirisan italijanskim pozorištem, te ukrasne statue predstavljaju likove iz komedije del arte: Skaramuša, Pantalonea i Arlekina. 1949. godine vlada Republike Francuske proglasila je baštu poseda d’Mal istorijskim spomenikom.

2011. GODINA

Recept

Dakle, u prve četiri generacije porodice d’Mal, sve je završeno. Svi “kapitalni” radovi su okončani. Na posedu se ništa nije drastično promenilo u prethodnih 287 godina.

Konačno, postavlja se pitanje čiji posao je bio teži -“stvaralaca” ili “čuvara”. Upravo ta vanvremenska nepromenljivost, odnosno zaustavljanje kretanja kao preduslov dostizanja večnosti, rezultat je rada narednih deset generacija porodice d’Mal. Mislim da se suština odgovora, zapravo, nalazi u pojmu “besmrtnost”, koji označava stanje večnog života. Čak mi se čini da je i sam Žak d’Mal znao odgovor na postavljeno pitanje ili još preciznije – svojim delima nametnuo je odgovor na pitanje koje u tom trenutku nije ni bilo postavljeno. A nisam želeo da upotrebim reč - vizionar.

Pire od leblebija sa gamborima Sastojici za 4 osobe: 100 g leblebija, 1 češanj belog luka, 1 grančica ruzmarina, 800 g svežih gambora, maslinovo ulje, so, biber

Priprema: Preko noći ostaviti leblebije u posudi sa hladnom vodom da se natope. Sledećeg dana, u većoj količini vode skuvati leblebije sa belim lukom i ruzmarinom. Kada omekšaju, ocediti ih i sačuvati vodu u kojoj su se kuvale. Ukloniti grančicu ruzmarina. Zatim ih izgnječiti u pire, uz dodavanje male količine vode preostale od kuvanja. Gambore očistiti i skuvati na pari.

U svetu, oko poseda d’Mal, apsolutno sve se drastično promenilo - od Francuske revolucije do hoda po Mesecu, od konjskih zaprega do spejs-šatla, od Luja XIV do Nikole Sarkozija.

proleće/leto 2011

Prezentacija: Pire od leblebija staviti na tanjir supenom kašikom. Na pire od leblebija staviti skuvane gambore. Preliti sa maslinovim uljem i dodati so i biber. Služiti toplo.

oglas

NIŠ

KAPIJA HRIŠĆANSTVA MOJ KR AJ

MILICA ŠAJFAR

Niš će 2013-e godine biti prestonica hrišćanskog sveta, u njemu će se obeležiti jubilej donošenja Milanskog edikta. Okružen planinskim masivima, smešten na raskrsnici Evrope i Bliskog istoka, Niš je od starih vremena nazivan „kapijom Istoka i Zapada“. Kroz tu kapiju su vekovima prolazili neki od najvećih imperatora i vojskovođa svih vremena, a baš na tom „raskršću“ rodio se i Flavije Valerije Konstantin, zasluženo prozvan Konstantin Veliki. Osim po ovom velikom vladaru, Niš je nadaleko poznat i kao prava riznica arhitektonskih stilova. Na kom god mestu i u kom god vremenu da su rođeni, jedna stvar je zajednička svim velikim vladarima- svaki od njih potrudio se da ostavi traga u svom zavičaju. Tek da mu se ime ne zaboravi za slučaj da jednoga dana istoriju ispisuju njegovi protivnici. Jedan od takvih „zidara“ bio je i Konstantin Veliki. Rođen i odrastao u Naisu, kako se u to vreme zvao Niš, Konstantin Veliki (280-337) ostao je zapamćen pre svega po Milanskom ediktu kojim je 313. godine priznao hrišćanstvo kao državnu religiju, kao i po osnivanju nove prestonice, Konstantinopolja 330, čime je postavio temelje novom vizantijskom carstvu. Pored sve te moći, odlučio je da se oduži i svom rodnom gradu – podigao je velelepnu rezidenciju. Medijana se prostirala na 40 hektara i u to vreme bila je uređena po najsavremenijim standardima. Pored žitnice, zanatskog centra, vila i termi, posebno se izdvaja vila s peristilom koja je zauzimala centralni položaj. Prostirala se na 6 000 metara kvadratnih i uključivala je terme na zapadnoj i manji nimfej na istočnoj strani. Severni trakt ove vile bio je grejan ispod poda centralne prostorije što jasno govori o kakvom se graditeljskom savršenstvu toga

proleće/leto 2011

doba radi. Nažalost, krajem IV veka Medijana je stradala u požaru, ali dekoracija na stubovima i zidnim oblogama od skupocenog raznobojnog mermera, sačuvani mozaik s figuralnim motivima glave Meduze i poluležeća figura rečnog božanstva, kao i grupa oštećenih statua Asklepija, Higija, Dionisa, Herkula i Satira otkrivenih tek 1972. i danas govore o raskoši ovog letnjikovca.

TURSKA TVRĐAVA Jedno od najlepših zdanja turske vojne arhitekture na Balkanu, niška Tvrđava, iako rušena i obnavljana više puta i danas je najprepoznatljiviji znak grada. Građena je od 1719. do 1723, a u nju su, osim kamena koji je donošen iz obližnjih sela, uzidani i nadgrobni spomenici, stubovi, arhitektonski delovi pređašnjeg rimskog i vizantijskog utvrđenja. Preko četrdeset najboljih kamenorezaca koji su stigli iz Carigrada i oko četiri stotine zidara iz Niša i okoline imali su zadatak da što pre podignu bedeme dugačke 2100 metara i zidine visoke osam i široke oko tri metara. Kako je Tvrđava zauzimala izuzetno važan strateški

PREMA ZAPISU NA ČAIRSKOJ ČESMI, NJEN PROJEKTANT JE JOSIF RINER, A KAMENOREZAC VIĆENCO KALITERNA. RINER JE ŽELEO DA PODIGNE VELIČANSTVENU ČESMU OD GRANITA. VISOKO KVADRATNO POSTOLJA I STUBOVI S KITNJASTIM KAPITELIMA, KOJI OPONAŠAJU KORINTSKI STIL, DAJU UTISAK RASKOŠI. OVA ČESMA JE U ISTI MAH TREBALO DA PREDSTAVLJA SNAGU ČIJI SU SIMBOL FIGURE LAVOVA. koje su bile uzidane u nju, uz sve pokušaje da se ovaj spomenik spase, danas je sačuvano svega 58. Treba istaći da je krajem XIX veka po projektu beogradskog arhitekte

između Srbije i Albanije, koji je bio od velikog značaja prilikom povlačenja srpskih vojnika kroz Albaniju u zimu 1915.

ali i stambene, varoške kuće tog vremena takođe su zidane što ekonomičnije i što brže (bondručna konstrukcija) u prepoznatljivom balkanskom profanom stilu. Jedna od takvih je i kuća Stambolijskih, čiju je gradnju započeo Turčin Ahmet Memetović krajem XIX veka, ali je ubrzo prodao Todoru Stankoviću Stamboliji, čuvenom niškom trgovcu koji je dovršio njenu gradnju. U ovoj nekada bogatoj varoškoj kući danas se nalazi restoran „Sinđelić“. Inače, dobro poznato ime Stevana Sinđelića u srpskom narodu, a pogotovo u Nišu, ostalo je zapamćeno kao simbol hrabrosti. Svedok tome je zastrašujući spomenik Ćele-kula, koji je kao znak odmazde podigao niški Huršid-paša nakon čuvene bitke na Čegru. Tog 31. marta 1809, Sinđelić je uvidevši da turska vojska nadvladava njegove ljude odlučio da se ne preda i da u barutani opali hitac iz kubure. U bici na Čegru je poginulo oko 3 000 Srba i, prema nepotvrđenim podacima, trostruko više Turaka. Ćele-kula je prema zapisima bila četvorougaona, visine 4,5 metra, širine i dužine po 4 metra, a od ukupno 952 lobanje

Dimitrija T. Leke podignuta kapela nad Ćelekulom.

Inače, jedini arhitektonski spomenik u centralnom delu grada u periodu do Prvog svetskog rata je čuvena Čairska česma. Čairska česma je podignuta početkom XX veka i krasila je Trg kralja Milana sve do 1935. kada je preneta u park „Čair“ gde je provela celih sedam decenija i nažalost pretrpela izvesna oštećenja. Konačno, 2007, vraćena je na trg. U samom centru grada nalazi se još jedno zanimljivo arhitektonsko ostvarenje, zgrada Glavne pošte građena u duhu francuske škole, u stilu akademizma. Podignuta je 1931. godine, a postavljena je ugaono, obgrljena ulicama Vožda Karađorđa i Orlovića Pavla. Na njoj se posebno izdvajaju velika polukružna stepeništa iznad kojih je reljefna kompozicija sa figurama žena. Svaka od ovih građevina nosi komadić niške istorije, života malih i velikih ljudi koji su godinama, decenijama ili vekovima koračali ovim gradom. Među njima je, na sreću, bilo i onih majstora koji su umeli da običan kamen učine gotovo bezvremenim i podele svoju viziju s budućim generacijama.

MOJ KR AJ

položaj, sa spoljne strane je bila opasana rovom ispunjenim vodom. Po nepisanom pravilu, vojna utvrđenja su morala da budu robusna i trebalo ih je izgraditi što brže,

ZGRADA BANOVINE S kraja XIX veka datira i zgrada Banovine, smeštena nedaleko od Tvrđave, izgrađena u neorenesansnom stilu, po projektu monumentalna i moderna građevina. Podignuta je 1887. za potrebe Načelništva Niškog okruga i u to vreme imala je dva sprata i ulazni deo s keja koji je zgradu delio na dva simetrična krila. Posle Prvog svetskog rata u periodu od 1925. do 1930. starom delu je etapno dograđen još jedan sprat, a nakon toga počinje i druga faza dogradnje nakon što je Niš postao administrativno sedište Moravske banovine. Inače, Banovina, od 1966. poznata i kao sedište Univerziteta, pored arhitektonskog ima i veliki istorijski značaj. Naime, samo dva dana po useljenju Vlade u ovu zgradu, 28. jula 1914. godine, tadašnji predsednik Srpske vlade Nikola Pašić primio je telegram Austrougarske u kome ona objavljuje rat Srbiji, a mesec dana kasnije u njoj je potpisan i „Niški sporazum“

proleće/leto 2011

HOTEL MARDAN PALAS

U ambijentu ovog hotela osetićete atmosferu veličanstvenog Otomanskog carstva, poznate Dolmabače palate u Istanbulu, bogatstvo turskih sultana i doslovce doživeti neku od priča iz Hiljadu i jedne noći. Hotel se nalazi na Antalijskoj rivijeri, svega 10 kilometara od aerodroma. Dekor je oplemenjen sa 2 500 tona zlata - kojim je pokriveno oko 10 000 kvadrata, 500 000 kristala i 23 000 kvadratnih metara najkvalitetnijeg italijanskog mermera. U središtu najvećeg bazena na Mediteranu nalazi se potopljeni akvarijum sa više od 2 500 riba, tako da imate osećaj da bukvalno plivate sa njima. A iza stakla su i ajkule!

ODMOR SA ST ILOM

ZLATNA BOJA UŽIVANJA

POSLE BORAVKA U OVOM HOTELU POČEĆETE DA VERUJETE U BAJKE Mirjana Vladisavljević

Najskuplji hotel u Turskoj sagrađen je novcem azerbejdžanskog milijardera Telmana Ismailova, vlasnika Čerkizovski marketa u Moskvi, a za njegovu izgradnju potrošeno je više od milijardu funti. Mardan Palas je za njegovog vlasnika isto što i fudbalski klub Čelsi za Romana Abramoviča.

proleće/leto 2011

Kraljevski apartmani koštaju 14 000 funti za noć. Svaki od ova dva apartmana je površine 2 500 kvadrata. „Obični“ apartmani koštaju do 11 500 funti za noć. Mardan Palas lako i veoma brzo razmazi raskošnim dekorom, ogromnim kristalnim lusterima, mnoštvom antikviteta, besprekorno čistom plažom koju pokriva 9 000 tona najfinijeg egipatskog peska, terenima za golf, bioskopom i ogromnim šoping centrom u kojem oči ne znaju gde bi pre pogledale a ruke za šta bi se sve dohvatile. Ulazni hol izaziva divljenje i uliva strahopoštovanje - visoke tavanice i oslikana galerija. Samo jedna antička fotelja u lobiju košta 6 5000 funti! U amfiteatru hotela ima mesta za čak 900 gostiju. Sedamnaest miliona dolara potrošeno je samo na pribore za jelo. Zbog svega ovoga, Mardan Palas spada u malu grupu hotela koji mogu da se pohvale tolikom količinom sjaja i luksuza. Velika diva Šeron Stoun je na otvaranju hotela oduševljeno komentariala da je Mardan Palas vrhunac dekadencije i da bi čak i najbolje organizovana rimska orgija bila samo skromna seoska priredba u odnosu na količinu raskoši koju pruža ovaj hotel. Korporativni identitet i zvanični sajt hotela osmislila je i izradila čuvena dizajnerska kuća Brash Brands iz Dubaija, a za projekat Mardan Palas nagradjeni su prestižnom međunarodnom nagradom za dizajn.

NOVELA

KRATKA PRIČA O NAMA

NOVE TEHNOLOGIJE U SELU SUVA REKA

autor: MILINKO BUJIŠIĆ

Neko je negde doneo odluku da i naše selo dobije telefone. Tada se odluke sa visokih mesta nisu smele odbijati. Objašnjeno nam je da se ideološkom neprijatelju, a tada je bilo neprijatelja na sve strane, mora pokazati da naši radni ljudi i građani, i u najzabačenijim i najnepristupačnijim krajevima, imaju visok standard i visok kulturni nivo, isto kao i oni u velikim svetskim metropolama. Rečeno je i to da se ovim poduhvatom država odužuje svima onima iz našeg kraja koji su svoj život dali, ili bili spremni da ga daju, u borbi za bolju budućnost. O značaju poduhvata govorio nam je okružni partijski funkcioner. Rekao je da je to

proleće/leto 2011

najbolji način da se povežemo sa naprednim revolucionarnim snagama u svetu. Uveravao nas je da telefon, pored ideološkog značaja, ima i svoju praktičnu stranu. Pored telefona, kaže, ne moramo ići desetine i desetine kilometara da bismo znali šta ima novo, kako se kreću cene na pijacama, da li je u prodavnice stigla so, stigao šećer, petrolej za lampe, prašak za buve... Pogotovo je važno što ćemo na vreme čuti kad negde neko umre ili se razboli, reče na kraju. Objasnio nam je da ćemo se uzdići i na duhovnom planu, odnosno, da ćemo biti mnogo pametniji i obrazovaniji ako naučimo da koristimo sve mogućnosti koje

smo ga brisali od prašine i prali podmetače i prekrivače. I desi se ono što se desi i to negde uveče u vreme večere. Usred tišine, zazvoni telefon. Činilo nam se da nije zvonio već da su gromovi u kuću gađali. Pola članova naše porodice pobeglo je napolje. Niko nije smeo da uzme slušalicu. Svi se nađosmo kao u nekom poslu. Posle dugog zvonjenja, veza se prekinula. Nikom više nije palo na pamet da nastavi da jede. Žene počeše da kukaju i nagađaju ko je umro. Ožališe nekoliko starijih ljudi čija se redna smrt očekivila.Neko je pominjao da se možda prevrnuo neki autobus i da je sve izginulo pa je i neko naš stradao. Sve smo pominjali, ali da nešto može biti dobro, niko nije rekao. Žene su gledale po sanducima gde su im crne marame. Ispalo je da je gore kad ne znamo kome se nešto desilo, nego kad znamo. Kad znamo, žalimo samo jedno, a kad ne znamo, žalimo sve. Stariji ljudi su savetovali da to zlo, tog đavola iznesemo iz kuće jer to samo može neko zlo doneti, a nikad dobro. Savetovali su nas da povadimo bandere i zatrpamo rupe jer idući pravcem bandera, svaki nas đavo može naći. Niko ništa u kući nije smeo da kaže što ne bi smeo javno i pred svima. Mislili smo da taj telefon sve sluša i da će ceo svet znati šta smo pričali. Posle nekoliko godina smo se oslobodili i počeli da shvatamo vrednost tog civilizacijskog dostugnuća i da ga koristimo kako treba. Kad god nekog od komšija, sa susednog brda, nismo mogli vikanjem da dozovemo, mi smo ga zvali telefonom da izađe ispred kuće jer imamo nešto da pričamo. A onda bismo tako razgovarali da je ječala gora od našeg razgovora. Nismo nikad verovali sebi, ni kad lažemo ni kad govorimo istinu, a kamoli telefonu. Kako onda, tako i danas. I pokazalo se da smo u pravu.

NOVELA

telefon pruža, i da ne moramo sve svoje probleme rešavati samo snagom, kao što smo to do sada radili već da se treba oslanjati i na telefon. Na nama je, kaže, da prema predračunu odsečemo pedeset hrastovih bandera, da iskopamo isto toliko rupa, da kupimo pet hiljada metara žice, telefonski aparat, a državno je da dadne telefonske brojeve. Izračunao je da nam sve troškove može pokriti po par volova po jednom domaćinstvu, ne računajući naš rad i naše bandere. Pripreme su trajale nekolike godine. Sekli smo bandere, ljuštili hrastovu koru, klesali čvorove sa bandera, kopali rupe, razvlačili žicu. I kao i svaki drugi posao, gde je trebalo lude snage, i ovaj smo završili uspešno.Telefoski aparat se našao na našem zidu, na specijalno napravljenoj polici. Vezeno platno bilo je ispod aparata, a pletenom čipkom bio je prekriven. Imao je isti značaj kao i ikona na zidu. Majstori su nam dali brojeve telefona tih nekoliko komšija koji su na susednim brdima i još tri važna broja koja, po njima, svaka kuća mora da ima u po dana, u po noći. Jedan je bio broj policije, drugi hitne pomoći, a treći vatrogasne službe. Svi smo se pitali šta će nama ti brojevi, da li možda nešto majstor zna što mi ne znamo, šta li se krije iza svega. Neko ljutito reče da smo mi stalno bežali od policije, a sad treba da je zovemo, da se kod nas nikad doktorima nije išlo niti su oni kod nas dolazili, sve se lečilo travom i rakijom, a vatrogasna služba nam ne treba, jer kod nas nema šta da izgori što već izgorelo nije. Niti nas je ko zvao niti smo mi imalo koga da zovemo. Nismo ni znali kako telefon zvoni i kako treba razgovarati. Gledali smo u telefon kao u neko čudo sa velikim strahopoštovanjem. Svaki dan

Struja a.d. je vodeće preduzeće za izvođenje i projektovanje električnih instalacija, industrijske automatike, izgradnju trafo stanica, dalekovoda i mreža, dekorativno i javno osvetljenje. Već 50 godina smo sinonim za nabolju i najpouzdaniju uslugu. Naš ekspertski tim i iskusna operativa poseduju stručne, prostorne i tehničke kapacitete za izvođenje najzahtevnijih projekta.

Struja a.d. Kostolačka 65, Voždovac, Beograd tel: +381 11 3092 557 mob: +381 63 22 6665 proleće/leto 2011

PALATA NA NOVOM BEOGRADU

IZ A KU LISA

TITOV HRAM Martina Anđelković, foto: Luka Knežević-Strika

Konkurs za izradu projekta velike zgrade Predsedništva vlade Federativne Narodne Republike Jugoslavije raspisan je 1947. godine. Pobedu je odneo Vladimir Potočnjak, hrvatski arhitekta, koji je predložio da zgrada bude u obliku slova H (kasnije se špekulisalo da je želeo da ima taj oblik zbog svoje rodne Hrvatske). Sa njim u timu bili su i zagrebačke arhitekte Anton Urlih, Zlatko Nojman i Dragica Perak. SIV je projektovan u modernom neoklasicističkom stilu, po ugledu na radove francuskog arhitekte Korbizijea i italijanskog inženjera i arhitekte Pier Luigi Nervija, a sve kroz prizmu socijalnog realizma. Iz svih krajeva Jugoslavije mermer je vagonima odvožen u Italiju na preradu, kako bi ga tamošnji majstori učinili savršenim za buduće zdanje. Iz tadašnje velike države, stizale su i omladinske radne brigade koje su vredno radile na peskovitom prostoru. Međutim, kada je Potočnjak umro 1952. godine, gradnja je obustavljena. Nakon četiri godine, srpski arhitekta Mihailo Janković preuzeo je projekat, ali uz bitne izmene. Prema prvom projektu urađena je skoro cela armirano-betonska konstrukcija, međutim, buduća zgrada Saveznog izvršnog veća nije više ličila na slovo H iz ptičje perspektive, već na robota sa raširenim rukama. Takođe, Potočnjakova ideja o debelim zidovima i uskim prozorima zamenjena je nizom stubova i širih prozora, dodat je svečani ulaz, a zgrada je prekrivena belim bračkim mermerom. Počela je da se gradi kao zgrada Predsedništva vlade FNRJ, ali je zbog promene organizacionog sistema vlasti dovršena kao zgrada

proleće/leto 2011

Saveznog izvršnog veća. Gradnja je okončana pedesetih godina dvadesetog veka i u nju se uselilo Savezno izvršno veće, pa od tada do danas, zvanično ili nezvanično, “vuče ime” SIV.

ČARŠAVIMA KRILI OD NESVRSTANIH Zapravo, kako se menjala državna struktura, tako se menjalo i ime ove zgrade. Najpre SIV, po raspadu SFRJ nazivana je Palata Federacije, a od 2006. godine, nakon otcepljenja Crne Gore, preimenovana je u Palatu Srbije. Od 1961. godine, kada je održana prva Konferencija nesvrstanih zemalja, ova palata ugostila je mnoge strane zvaničnike i delegacije. Doduše, kada su predstavnici nesvrstanih došli u nju, ona još uvek nije bila završena, pa su čaršavi pomogli da se sakriju radovi u toku. To je i danas glavno mesto za protokolarne prijeme stranih zvaničnika. Priča se da je nekada fontana ispred palate, koja je sad prilično zapuštena, imala 39 pumpi, preko 280 reflektora i hiljade sijalica različitih boja pa su vodoskoci pozdravljali važne goste iz inostranstva. Za Palatu Srbije oduvek su se vezivale misterije, baš zato što nikada nije imala otvorena vrata za građane. Jedna od najpoznatijih priča je ona da se ispod zgrade nalaze podzemni hodnici i tuneli koji vode do aerodroma. Prema drugoj verziji, ispod Palate se nalaze još dva nivoa koja se prostiru celom površinom zgrade. Ovo megalomansko zdanje zvanično se proteže na šest i po hektara; uključujući plato, travnjake i parkove okolo i ispred.

I NJEGOŠU BI SE SVIDELO Crnogorski svečani salon obložen je mermerom iz Crne Gore. Na zidu se nalazi mozaik slikara Branka Filipovića. Ceo enterijer odiše Njegoševim dobom. Vrata ovog salona radio je vajar Nebojša Mitrić i na njima je osam bakarnih medaljona koji predstavljaju život i istoriju Crne Gore. Na tepihu je, prema crtežu Lazara Vujaklije, predstavljena crnogorska narodna nošnja iz različitih krajeva te zemlje. Tamo se nalazi i

IZ A KU LISA

Najveće blago krije se iza bele fasade. U Palati Srbije nalazi se umetnička zbirka koja obuhvata dela najboljih jugoslovenskih umetnika sa naglaskom na pedesetim i šezdesetim godinama dvadesetog veka. Bilo je jako teško da se slika nekog umetnika nađe u ovoj zgradi tek tako. Zato je u određenom periodu, u to vreme, zasedao specijalni jugoslovenski žiri koji je birao umetnička dela koja će se naći u mermernim hodnicima ili otmenim salonima. I ne samo umetnička dela, i nameštaj je pažljivo i odmereno biran – sve u

Iza fasade od bračkog mermera u skoro 65.500 kvadrata, na 5 spratova, u 13 konferencijskih sala, 6 salona i 3 dvorane na svakom koraku krije se pravo blago: slike, tapiserije, grafike,skulpture neprocenjive vrednosti. Palata Srbija (ili “srpski Pentagon”) tokom svoje istorije promenila je najmanje 3 imena, a unutar nje sve je ostalo skoro isto kao i u vreme Josipa Broza Tita.

cilju prilagođavanja stilu zgrade. Iz hodnika se ulazi u Zapadni foaje koji okružuje glavne sale. U njemu su najupečatljivija dela arabeska sa stilizovanom aždajom Milana Konjovića i podni mozaik Mila Milunovića koji prikazuje srpsko trofejno oružje iz Prvog i Drugog svetskog rata. Palata Srbije ima šest svečanih salona i svaki nosi naziv jedne od republika bivše federacije. Tako postoji hrvatski, slovenački, bosanski, makedonski, srpski i crnogorski salon. Svaka republika uređivala je svoj salon autentično, od materijala iz svojih krajeva i trudila se da se pokaže u najlepšem svetlu kroz najbolja dela svojih umetnika. Salon Republike Makedonije nosi odlike tamošnjeg folklora i u koloritu i u obradi. Čak i tavanica podseća na tipične makedonske tavanice sa gredama. Na zidovima se nalaze dve bogato rezbarene rozete od drveta sa cvetnim motivima. Njihov autor je Slavko Atanasovski, samouki majstor iz čuvene makedonske rezbarske škole. U ovom salonu počasno mesto zauzimaju skulptura od mermera “Makedonka” autora Nikolovskog i slika Ordera nazvana “Makedonski pejzaž”.

rad Draga Đurovića “Portret Crnogorca”, ali i skulptura od mermera autora Teofanovića “Papagaj ara”. Ceo zid crnogorskog salona je u mozaiku pod imenom “Lovćen”. U holu ispred salona Republike Slovenije ceo zid presvučen je furnirom koji je napravljen od jednog orahovog drveta i u kome su ocrtani likovi svetaca u drvetu. Žuti lusteri u slovenačkom salonu rađeni su po ugledu na pećinski nakit u Postojnskoj jami, tako da na neki način donose pećinsku atmosferu. Starinski šarm ambijentu daju fotelje od pliša boje petroleja iz 1962. godine. Projekat za ovaj salon radio je slovenački arhitekta Šoltes. Tepih je poseban po tome što je rađen po nacrtu umetnika Benzona, a na njemu se nalaze motivi lovaca iz slovenačke istorije. Ono što se odmah primećuje jeste da ovaj salon nije u potpunosti slovenački što se tiče uređenja, već da se na jednoj strani nalaze “Narovi” Petra Lubarde i Miloševićev “Crnogorski pejzaž”. Srpski salon je najveći. Za njega su karakteristična dva stuba obložena bakrom na kojima su prikazani reljefi iz 1804. i 1941. godine, a čiji je autor Ratomir

proleće/leto 2011

IZ A KU LISA

Stojadinović. Od bakra su napravljena i dva tanjira pored vrata, jedan kružnog, drugi četvrtastog oblika. Na prvom je prikaz scena iz lova, a na drugom su prikazane ratne scene. Tepisi su napravljeni prema crtežima Lazara Vujaklije, a na njima se nalaze motivi mangulice probodene strelom koja se nalazila na Karađorđevom barjaku. Postoji anegdota o tome da je Gadafi jednom prilikom odbio da uđe u srpski salon baš zbog motiva svinje, koji se nalazi na tepihu. Međutim, objašnjena mu je istorijska simbolika tog motiva, pa je popustio i ušao. Nasloni fotelja stilizovani su u obliku šajkače. U bosanskom ili braon svečanom salonu najvrednija dela su skulptura “Logorašica” Branke Jocić, velika tapiserija “Šuma” i slika Petra Lubarde “Kvrgava stena”. Međutim, pažnju skreće i portret Nikole Tesle autora Slavomira Anđelića. Ostaje malo nejasno zašto je baš hrvatski salon oduvek poznat kao “salon za ručavanje”. U njemu dominira freska Gromače koja predstavlja detalje iz dalmatinskog krševitog kraja. Stolovi i stolice prekriveni su žutim satenom, a tapiserija Jagode Bujić koja predstavlja hrvatske gradove odlično se uklapa u celokupni enterijer. Možda ova sala i ne bi bila tako posebna da nije velikog lustera koji je težak čak 9 tona, prečnika 18 metara i ima 4.300 sijaličnih mesta. Priča se da se sijalice stavljaju odozgo i da posle dva sata dostižu temperaturu od 80 stepeni. Po medijima se često priča o tome da SIV, odnosno Palata Srbije, troši struje kao jedan omanji grad. Ako znamo da sijalice na fascinantnom lusteru troše 250 kW na sat, možemo ili da izračunamo ili da razmislimo o sveukupnoj potrošnji. Dvoranu krase i freske od 20 metara dužine i 4 metra visine – “Let u kosmos” Petra Lubarde, koja je rađena po ugledu na biblijsku priču o Svetom Iliji i njegovim kočijama, i “Putevi Jugoslavije” Lazara Vujaklije, koja predstavlja tadašnju državu na raskršću između Istoka i Zapada. Tu je i triptih mozaik Mladena Srbinovića pod imenom “Stvaranje nove Jugoslavije”, ali i tapiserija Matije Rodeći koja predstavlja kosovsko-metohijski pejzaž. Zanimljivo je da svi saloni, praktično od njihovog nastanka, danas isto izgledaju kao i šezdesetih godina, osim nekih manjih izmena u Plavom salonu. Bivše republike ne traže nazad svoja umetnička dela, jer je sada sve to vlasništvo Republike Srbije. Najmističniji deo ove velike zgrade svakako je kabinet Josipa Broza Tita, u koji je, posle njegove smrti, retko ko kročio. Otvara se povremeno, eventualno za pokazivanje važnim gostima iz inostranstva. Priča se da njegov kabinet ima salon za razgovor u četiri oka, ali i fotelju za masažu od skaja koja ima grejače. Sa leve i desne strane nalaze se radne sobe Edvarda Kardelja i Aleksandra Rankovića, koje takođe nisu otvorene za sve posetioce. Pored predsedničkog kabineta nalazi se Mala sala Jugoslavija, koja je služila za protokole sa ambasadorima. U njoj je freska “Velika štafeta ljudskog razuma” Petra Lubarde koja je dugačka 15 i visoka 4 metra. Danas Palata Srbije nije otvorena za posete radi razgledanja. Manifestacija “Noć muzeja” uspela je da to promeni na otprilike dva sata, kada je posetiocima omogućeno da kroz petnaestominutnu turu razgledaju simbol moći bivše Jugoslavije i uvere se u njenu raskoš.

100

proleće/leto 2011

PREDSEDNIK ISPRED SUTJESKE Kada se na glavni ulaz uđe u Palatu Srbije, stepenice vas vode do prostranog hola. U njemu se nalaze biste Nikole Tesle, Mihaila Pupina i Đorđa Stanojevića koje su delo ruku umetnice Drinke Radovanović. Verovatno najpoznatiji deo bivšeg SIV-a široj javnosti jeste mozaik “Sutjeska” Marija Pregelja, dužine 12 i visine 8 metara, koji se često koristi kao pozadina kada se predsednik obraća medijima.

Orient du Val d`Argan

VINO ZA LETO DRAGANA PEŠAKOVIĆ

Maroko je oduvek bio zemlja grožđa, a najbolji dokaz je činjenica da se upravo ova zemlja navodi kao poslednja kuća Vitis Silvetrisa u regiji Atlasa. Petsto godina pre Hrista, u vreme kada su Maroko naseljavali Feničani pa potom Grci, nalazimo prve zapise o proizvodnji ovog pića bogova. Rimljani u regiji Volubilis nastavljaju sa proizvodnjom i tu nailazimo na amfore Maurétanie Tingitane. Takodje arapski uticaj ostavlja svoj pečat na severnoafričko vinogradarstvo. Po svom dolasku u Španiju, Arapi nisu propustili da zasade svoju autohtonu sortu, Le Faranat de Tunis, koja je i danas poznata i koristi se u Maroku, ali i Andaluziji, poznatu kao marokanska sorta. Proizvodnja vina ne nestaje iz Maroka dolaskom novih civilizacija, već svakim novim dolaskom, pa i jevrejske zajednice, nastavlja se sa uzgajanjem vinove loze i proizvodnjom vina u sopstvenim vrtovima. Portugalci su tokom svog boravka u Azemuru, Safiju i El Jadidu gajili nekoliko novih vrsta grožđa, koja su postala budućnost vinogradarstva Dukala. Od 1875, Evropa je pogođena filokserom – vinskom mušicom. Tada sever Afrike, i peskovito zemljište Maroka, postaju aktuelni proizvođač i izvoznici kvalitetnog vina. Od 1905. godine, prvi teretni brodovi grožđa i vina pristižu na obale evropskih luka. Naseljeni u oblasti Èauia, Trifa, Sahela, vinari Francuske, Italije i Španije otkrivaju novi eldorado vina – Maroko.

MEDIT ER AN

Maroko je oduvek bio zemlja grožđa, a najbolji dokaz je činjenica da se upravo ova zemlja navodi kao poslednja kuća Vitis Silvetrisa u regiji Atlasa.

Gaje 4 vrste loze prilagodjene zemljištu i proizvode vina: le Grenache, le Carignan, le Cinsault i l’Alicante. Od Buluane u Benslimanu, Berkane u Meknesu, Geruane u Garbu oni će stvoriti i oslikati novi pejzaž marokanskog vinogradarstva. Prvi svetski rat je Evropi značio mrak, a Maroku potencijalno zlatno doba. Medjutim, Rimski sporazum, kojim je zabranjena ‘’seča’’ evropskih vina stranim vinima, učinio je da zlatno doba prestane. Ulazak u 21.vek najavio je novo zlatno doba Maroku, zemlji kvalitetnog i priznatog vinogradarstva, dao šansu ženama i muškarcima koji brinu i neguju vino i vinove loze, koji svojom predanošću prenose tradiciju i znanje staro preko 2500 godina. Leto je vreme kada se traži svetlo i sveže vino. Pravi izbor je E Gaselle de Mogador. Ovo je vino jednostavno, lako za piće, ali za nezaboravna letnja uživanja svakako treba probati El Mogador gusto, voćno vino koje posle prvih kapljica ostavlja osećaj sjaja i svežine u ustima. A za one kojima leto znači i zavođenje i igru sa ukusima preporučuje se Orient du Val d`Argan. Načinjen u skladu sa najstrožim principima pravljenja vina u Chateauneuf du pape. Uz rigoroznu selekciju zrna, fermentisano na visokoj temperaturi, odležalo 12 do 15 meseci u burgundijskoj buradi, učiniće da se sa svakim gutljajem ponovo zaljubite.

zima 2011

101

MOJE ADRESE (1) PRIZORI IZ AMERIČKE KULTURNO - DIPLOMATSKE MISIJE

KOMŠIJA DŽEMS BOND FELJ T ON

MENHETN NA ISTOKU MILOJE POPOVIĆ KAVAJA

Izabrati pravu adresu na Menhentnu više je nego samo udobno se smestiti u blizini posla. Dobra adresa je stvar prestiža i prilika da se upoznaju slavne komšije, svedoči iskustvo nekadašnjeg direktora jugoslovenskog Kulturnog centra u Njujorku PLAZA 400 – 56. ULICA NA IST SAJDU Diplomati nisu marsovci, ali su posebna vrsta ljudi na ovoj našoj maloj i usamljenoj planeti. Već stolećima, sa najlepšim odeždama i mirisima, sa najskupljim cipelama koje nikada nisu videle blato i sa visokim platama kojima ih daruju njihove vlade da bi ih predstavljali u drugim zemljama, igraju na balovima kadril i valcere, a tajno, u salonima i iza zatvorenih scena pregovaraju, pripemajući dobre, ali još više loše i ratne projekte. Takav ugodan status i način života, sa osmehom, u belim rukavicama i u skupim rezidencijama, učinio je od njih kastu i privilegovane ljude, koji ne gledaju sa oduševljenjem na one koji su došli iz „običnih građanskih kasti” i ušunjali se u njihove redove. Bilo je logično što ni meni, te daleke 1974. godine, niko od naših diplomata u Njujorku nije hteo da preporuči gde bih mogao da nađem odgovarajući stan kada sam došao da budem direktor Kulturno – infomativnog centra, one velike i moćne Jugoslavije. Nisam bio iz „posvećenog“ diplomatskog reda, već sam u njihov „ešalon“ ušao kao lice iz „običnog“ građanskog korpusa, bez obzira na poslove koje sam radio, a nije da nisu bili ljubomorni i na platni razred koji sam dobio. Smeškali su se i tapšali me po ramenima, govorili kako nije lako u Njujorku naći dobar stan, misleći u sebi: „Snalazi se dečko sam, ne misliš valjda da ćemo mi sada da ti pomognemo da se ujasliš na nekoj dobroj adre-

102

proleće/leto 2011

si, a onda da nas naše žene obaspu drvljem i kamenjem kako je jedan padobranac u naše redove dobio bolji stan od tebe. Neka ide u neku agenciju za nekretnine i neka se sa njima bakće.“

U BLIZINI UJEDINJENIH NACIJA Iz skromnih beogradskih iskustava i priča koje sam znao o diplomatima, verovao sam da je najbolji način da sam nađem stan, bez tih famoznih agencija, koje, ako uzmeš ono što ti one nađu, ubiraju stalni mesečni procenat od kirije, pa sam obišao na istočnoj strani grada (East Side), koja se i onda smatrala lokacijom skupljeg i višeg nivoa, neke ulice, da sam osmotrim „lovište“ i ambijent. Odmah mi je zapala u oči velika četdresetospratnica na uglu Prve avenije i 56. ulice, nedaleko od palate Ujedinjenih nacija, ispred koje se šepurila velika fontana, a uniformisani recepcionari i portiri imali držanje Napoleonovih grenadira i generala, sačekujući ispred pokrivenog ulaza gospodu i dame, koji su izlazili iz skupih limuzina ili žutih njujorških taksija. „Gde baš nađe tu skupu, jednu od najskupljih zgrada na Menhetnu“, dočeka me na nož jedan od konzula. „Tu se stan ne može dobiti bez debele veze, a tu stanuju ne samo bogati, već i poznati mafijaši.“ Ove reči su me ohrabrile, jer da je to bilo nešto obično, dobio bih savet da odmah baš

KODŽAK I 007 U ovoj zgradi bilo je dosta poznatih ličnosti iz raznih oblasti života, ali ih ja, kao novopečeni Njujorčanin, nisam poznavao. Samo neke, uglavnom glumce, kao Tedi Savalasa, ali sam se zato lično upoznao sa Šon Konerijem, koji je tada bio na vrhuncu slave kao filmski agent 007.

ELITA U VEŠERNICI Da li je moje useljenje izazvalo konsternaciju ili nešto slično u Generalnom konzulatu i mom Centru, to ne bih znao reći, ali sam bio zadovoljan ne samo izgledom stana (blizu 100 kvadrata, sa velikim dnevnim boravkom, sa dva ulaza i kupatila i jednom lepom spavaćom sobom). To je bilo dovoljno za moju tročlanu porodicu, koja je tek trebalo da dođe, a ja sam u međuvremenu bio smešten u skromnom hotelu pored Medison avenije, u koji bi se obično smeštali naši službenici dok se ne snađu. U američkim oblakoderima i zgradama ovakvog kvaliteta, znači novijih generacija, stan je pored centralne klimatizacije i posebnog ulaza za dopremu iz hodnika imao u kuhinji i ugrađene glavne instalacije i aparate, kao što su šporet, frižider, mašina za sudove i slično. Iskustva sa strujom i velikim brojem požara, po čemu je Amerika i danas poznata, učinili su da se ne ugrađuju mašine za pranje i sušenje veša, već su one instalirane, u odgovarajućem broju, u prizemnim prostorima. Odneseš šta imaš liftom, ubaciš koji novčić u metalu, a onda sačekaš ili odeš pa dođeš. Tu se komšije, pored liftova, kojih je u mojoj zgradi bilo šest, i upoznaju, kao na našim zborovima stanara, a mogu da padnu i neke simpatije, pa i više od toga. Zgrada koju je opsluživalo oko pedeset zaposlenih imala je i zadnji ulaz za poslugu, zaposlene i dostavljače, i recepciju koja je bila slična hotelskoj. Svaki stan imao je svoje sanduče i tu su vas sačekivale pošiljke, računi i pisma, ali ste tu mogli čuvati i ključeve. Ovo posled-

nje iz više razloga - da ih ne izgubiš i da ti ne cepaju džepove i tašne, i da uvek budu na usluzi članovima porodice, kako ne bi svi morali imati komplet. To je pretpostavljalo da se u stanovima, kojih je bilo oko 400, ne čuvaju vredne stvari – novac, nakit, originali umetničkih slika. To se držalo u sefovima banaka ili na nekim sigurnijim mestima. Ključevi su morali da budu na raspolaganju upravi zgrade, ne samo zbog eventualnih požara, već kada neko zaboravi da isključi neki aparat, da dođe majstor i nešto sredi, spremačice da očiste ili slično.

FELJ T ON

tu potražim svoje diplomatske jasle. Zato sam pohitao, zaobilazeći bilo kakvu agenciju od onih čije sam telefone dobio, da lično vidim kakva je situacija. I nisam se prevario. Na recepciji u velikom holu, naiđoh na Jugoslovena - Malisora iz Crne Gore, koji je – bar sam takav imao utisak – odmah prepoznao da sam iz balkanskih krajeva (podbijene pete na neizglancanim cipelama, prevaziđena frizura, košulja iz koje se videlo da je vlasnik nosi najmanje dva dana, namršten pogled, strani akcenat i tašna prekoramenjača, koju obično samo stranci nose...). Brzo se mi upoznasmo, kako dolikuje „ zemljacima“, pa mi on reče: „Upravo na 31. spratu, iz stana 31 E, ovih dana treba da se iseli jedna gospođa, pa ostavi meni da ja još danas razgovaram sa menadžerom.“ Tako i bi. Kada sam sutradan došao, dočekala me je dobra vest. Brzo sam obavio predstavljanje, pogledao stan i kroz dve nedelje već sam bio u „mafijaškom“ gnezdu, sa koga se pružao prelep pogled na Menhetn, grad čuda, čiji su se oblakoderi izvijali prema nebu.

UGOVOR NA 15 STRANA U Americi je skoro svuda zabranjeno, ukoliko si zakupac, da zakivaš slike i druge predmete ekserima u zidove. Na to te obavezuje tipski ugovor o zakupu, koji je u mom slučaju imao preko petnaest strana, sa mnogim detaljima koji su za mene bili ne samo neobični, već ponegde i smešni. Ali to je Amerika. Amerikanci se često sele, pa bi naški i evropski običaji u tom slučaju iziskivali razne peripetije i krečenja prilikom iseljavanja, a mnogo bi i koštalo. Ugovor je obavezivao da prilikom selidbe stan ostavljaš u stanju u kome si ga i zatekao. Bio je običaj da uvek daješ bakšiš portirima i osoblju koje ti pomogne u unosu stvari iz samoposluge ili radnje (sve se nosi u kesama), a za praznike su stanari skupljali dobrovoljni fond za nagradu zaposlenima, kojih je bilo iz raznih useljeničkih struktura, nacija i rasa.(Albanci, naši i iz Albanije, bili su vidno zastupljeni i povezani i bilo ih je u velikom broju luksuznih i drugih zgrada na Menhetnu). Jedne godine, došlo je i do krađe prikupljenog novca, što nije bila mala suma. Upoznao sam Šon Konerija na jednom partiju, koji je priredila jedna naša manekenka, koja je stan imala u susednoj ulici u Saton plejsu, kako se taj deo, u kome je bila i moja zgrada, nazivao. (Pomen tog imena, kada odgovaraš na pitanje u kom kraju grada stanuješ, ulivalo je kod sagovornika automatski poštovanje). Vidim jednog čoveka koji mi je odnekud poznat, a domaćica partija me pita. „Zar ne poznaješ svog komšiju?“.Tako smo se upoznali i sutradan, bila je subota, našli smo se na bazenu zgrade na četrdesetom spratu, gde je bio i lep park, restoran i društvene prostorije, teretana i super pogled na Njujork. Da se pohvalim i da me je Njujorški poetski forum za Poemu o Njujorku proglasio 1976. za Pesnika grada za tu godinu. Dosta smo radili i na promociji Tesle, upravo te godine, pa smo podigli i njegov spomenik na Nijagari, gde su Amerikanci postavili ploču sa imenima onih koji su zaslužni za njegovo podizanje, pa je na njoj i moje skromno ime. (nastaviće se)

proleće/leto 2011

103

LJ U DI I DOG AĐ AJ I

FOTO: MILOVAN ĆIROVSKI

POVODOM ROĐENDANA NOVAKA ĐOKOVIĆA, AMBASADOR SRBIJE U FRANCUSKOJ DUŠAN BATAKOVIĆ, PRIREDIO JE PRIJEM U SVOJOJ REZIDENCIJI U PARIZU

MINISTAR SPOLJNIH POSLOVA REPUBLIKE SRBIJE VUK JEREMIĆ POZDRAVLJA SRPSKE TENISERE

LJUBA POPOVIĆ I VLADA VELIČKOVIĆ

ATMOSFERA NA PRIJEMU

104

proleće/leto 2011

ATMOSFERA NA PRIJEMU

LJ U DI I DOG AĐ AJ I

AMBASADOR BATAKOVIĆ POZIVA NA PRIJEM

VLADA I VUK VELIČKOVIĆ SA SLAVLJENIKOM

SRĐAN ĐOKOVIĆ U BAŠTI AMBASADE

SEDMA SILA ČEKA NA IZJAVE SRPSKIH SPORTISTA I ZVANIČNIKA

proleće/leto 2011

105

MONOGRAFIJA AKADEMIJE ARHITEKTURE SRBIJE

MONOGRAFIJA AKADEMIJE arhitekture Srbije

slobodan-giša bogunović

PR IZ NANJ A

RAD – DELA – KOMENTARI Najnovija monografija Akademije arhitekture Srbije – Rad, dela, komentari, treća je u nizu onih kojima ova samostalna asocijacija potvrđenih stvaralaca (čije članstvo do danas broji 23 profesora Univerziteta, 10 doktora nauka i 5 članova SANU) beleži i objavljuje tragove svoje delatnosti.

Unutar korica knjige, na preko 300 stranica i uz više stotina ilustracija u boji, sabrane su najvažnije informacije o njenom petogodišnjem radu. Kroz šest poglavlja opisane su mnoge, kako intelektualne, tako i aktivističke krivulje Akademije, koje su umnogome oštro zarezale po stihiji i nedorečenostima ovovremenih pregnuća u izgrađivanju naših građevina i gradova. Kroz dva uvodna poglavlja, predočene su ključne teme njenih višesmernih aktivnosti: počev od elaboracije problema beogradskih mostova do već mnogima poznatog zalaganja za sveobuhvatno i urgentno rešenje prestoničkog saobraćajnog haosa, kroz odbacivanje retrogradnog automobilsko-tramvajskog urbanizma i prihvatanje jedino ispravnog, dugoročnog urbanističkog planiranja grada sa metro-sistemom. Prikazan je takođe i rad Akademije na organizaciji i učešću na međunarodnoj konferenciji Američkog instituta arhitekata – “Beograd – moderan i postmoderan grad”. Kako su, naime, američkim kolegama prikazana i ostvarenja trojice članova AAS – Ivana Antića, Branislava Jovina i Marija Jobsta – to su Muzej moderne umetnosti, Knez Mihailova ulica i stambeno-poslovni kompleks “Savograd”, uz komentare i povoljne utiske sa predavanja i obilazaka, u knjizi zauzeli značajno mesto. Težišni deo izdanja ipak zauzima enciklopedijski deo posvećen individualnom stvaralačkom radu svih četrdeset izabranih članova Akademije, kroz njihove objedinjene radne biografije, reprezentativan izbor dela i ilustracija, kao i upotpunjene bibliografije. U monografiji je takođe sabrano pet razgovora, kao i pet odabranih napisa stvaralaca, objavljenih u pomenutom periodu. Završni deo knjige posvećen je uspomeni na preminule članove AAS, arhitektu Bogdana Bogdanovića i Aljošu Josića. Knjiga takođe sadrži Imenski i Predmetni registar. Izdanje je priredio i grafički opremio Slobodan – Giša Bogunović, korice i potkorice dizajnirali su Mihajlo Mitrović i Slobodan Mašić, a objavljeno je zahvaljujući velikoj pomoći i saradnji sa Akcionarskim društvom za građevinarstvo i trgovinu Neimar V.

106

proleće/leto 2011

Posle šesnaest godina od osnivanja, već ima dovoljno razloga za zaključak da je Akademija arhitekture Srbije zapremila znatan riznički prostor naše kulture. Za razliku od drugih heteronomnih udruženja stvaralaca, tome je nesumnjivo doprinela njena nezavisnost, otuda i autonomija kritičke misli i uvida, te je taj tezaurus danas ispunjen ne samo tovarima nebrojenih inicijativa, ideja, epistola, deklaracija i apela, već i jasno vidljivim rezultatima društvenog delovanja. Riznica se od 1995. godine postavljala na temelj civilizacijskih vrednosti srpske arhitekture, slagala u tvoračke stubove i omeđivala graničnim ravnima savesti arhitektonske struke – a u nju se i dalje prinosi. No, kada se povremeno neke od brojnih vreća odvežu i njihov sadržaj istrese, razastre, razvrsta i okupi, te na kraju obelodani – dobijaju se knjige.