ArhArt broj 4, zima 2011/12 by MaxNova Creative

UZ NOVOGODIŠNJE I BOŽIĆNE PRAZNIKE

Davanje je najbolje primanje Naš narod i društvo prolaze kroz jednu sveopštu „krizu“. Ta kriza je duhovna, moralna, socijalna, politička, ekonomska, ekološka. Ljudi su izgubili viziju i perspektivu života. Beznađe i pesimizam sve više hvataju maha u dušama ljudi. U društvu je sve više pohlepe i sebičnosti, mita i korupcije, kriminala, trgovine ljudima, genski modifikovane hrane, socijalne nepravde, gladi. Medijskim manipulacijama narod se pretvara u animalnu masu. Ljubav prema vlasti sve više u ljudima paralizuje svaku ljubav prema istini,

RADOVAN BIGOVIĆ UNIVERZITET U BEOGRADU PRAVOSLAVNI TEOLOŠKI FAKULTET

dobroti, pravdi. U pozadini svih ovih kriza stoji kriza identiteta. Savremeni čovek sve više gradi svoj identitet na sebi. Egoizam i sebičnost svuda vladaju. Fanatizam i isključivost. Sve više se, iz dana u dan, razara duh zajednice i zajedništva. Živimo u vremenu raspada porodice a potom i svake druge zajednice. U društvu je sve manje solidarnosti i što bi narod rekao „sloge“ (saradnje i sadejstva). Tu je i ekološka kriza, klimatske promene. Sve to upozorava da je svet u smrtnoj opasnosti. Čovek sa svojim psiho-fizičkim osobinama nije sklon da egzistira u sadašnjem vremenu (trenutku). U njemu postoji sklonost,tedencija, usmerenje prema boravljenju u prošlosti (koja u njemu najčešće prouzrokuje žaljenje,tugu,bolna sećanja). Kod drugih je izražena stalna briga za budućnošću. I kod jednih i kod drugih to izaziva nemir, strah, stres, strepnju, bol, nespokojstvo. Što je najgore, čovek ne može da utiče ni na prošlost ni na budućnost. Sadašnji trenutak je jedini na koji možemo da utičemo. Treba um dovesti u sadašnji trenutak i brinuti za danas. Neophodni su nam pozitivna vizija i perspektiva i dobra volja. Šta je dobra volja? Nesreće drugoga se bojati kao sopstvene; dobrobiti drugoga se radovati kao sopstvenom uspehu; tuđi gubitak kao sopstveni držati; tuđi dobitak kao sopstveni posmatrati; prijatelja ljubiti Boga radi, a ne sveta i interesa radi; neprijatelje sa ljubavlju trpeti; nikome ne učiniti nešto što sam ne želiš doživeti; nikome ne uskratiti ono što s pravom za sebe samoga želiš dobiti; bližnjemu u nevolji, ne samo shodno svojim moćima, u pomoć priteći , već i preko svojih moći želeti mu priteći. Prema sebi budimo strogi, a prema drugima blagi! U dijalogu koristimo blage reči, a jake dokaze! Što ne želimo sebi, ne činimo drugima. Dobra volja nikada ne biva potpuna ako se čovek ne odrekne patološke vezanosti za stvari ovoga sveta. Ono što mi u svetu posebno želimo, na tome bližnjima zavidimo. Nama nedostaje ono što drugi postižu i imaju. Ako se pak ne možemo odreći i rastati od svoje imovine i stvari, nemojmo makar ništa tuđe želeti i prisvajati. Davanje je naše najbolje primanje. Što više dajemo, više imamo!

zima 2011

sadr 8

Radoznalost i rad su kičma uspešnog života

Mihajlo Mitrović, akademikк

Učiniću da nas svet vidi kakvi jesmo

Predrag Stakić, pobednik konkursa Ujedinjenih nacija

Osnivač i izdavač: “Neimar V” a.d. , Kneginje Zorke 2, 11000 Beograd Arhart – časopis za arhitekturu i umetnost. Adresa redakcije: Knjeginje Zorke 2. E-mail: redakcija@neimarv.rs. www.arhart.rs Izdavački savet: Radivoj Cvetićanin, predsednik, Miloje Popović-Kavaja, Radomir Vuković, Milinko Bujišić, Tanja Milićević, Nenad Novak Stefanović. Glavni i odgovorni urednik: prof. Zoran Lazović. Direktor projekta: Milan Atanasijević. Art Direktor: Milan Novičić. Fotografi: Nenad Petrović, Isidora Đurić. Lektori: Ivana Jokić, Nada Dautović. ISSN: 2217-4761. Distribucija: NeuMedian. Tiraž: 5.000. Časopis izlazi tromesečno.

srbi su žrtve sna o bogatstvu Milovan Stanišić, rektor Univerziteta Singidunum

ržaj 42

Irena Videnov d.i.a.

Milovan Ćirovski

Miomir Korać, direktor Arh-parka Viminacijum

ARHITEKTURA OLIMPIJSKIH IGARA U LONDONU

obnova bratimljenja skadarlije i montmartra

Hedonizam pod rimskim krovom

06. Foto editorijal

46. Beg iz kutije cipela, Casa da Musica

78. Gedžeti

14. Vesti iz arhitekture

50. Morske orgulje, Zadar

80. Tramvajem u 22. Vek

16. Kineski voz lebdi iznad šina

52. Okrobarski salon

82. Nosonje ponovo u modi

56. G eroslav Zarić - scenograf, Intervju

86. Glamur kiselog kupusa

60. Imperijalni sjaj Boljšoj teatra

90. Č arobno igranje sa nemogućim, fraktali

21. Izbor 10 naj-ostvarenja u arhitekturi, slikarstvu, dizajnu i muzici 37. Veliki Pariz 40. Arhitektura za poneti, Maldini

63. Ivan Žaknić - arhitekta, intervju 70. Ko me kleo, nije dangubio,priča Milinka Bujišića 72. Mocart tableta triput na dan 75. Đogat Luja Vitona

93. B og je Srbiji sve dao, za pamet moramo sami da se snađemo 100. Kako je oživeo Tesla 103. Ljudi i događaji

Uprkos svemu

Crveni trg i Kremlj

moscow

Svet se raduje Champs-Élysées

paris

zima 2011

Rockfeller center

NEW YORK

Uprkos svemu

Knez Mihajlova ulica

BEOGRAD

FOTO: ISIDORA ĐURIĆ

Novogodišnja noć traje mesec dana. Tom tačnouponoć poljupcu dve godine, građani svetskih metropola se približavaju karnevalskim rasprodajama. Kupuju se pokloni karticama usijanim od provlačenja kroz tesni prolaz između uživanja u trošenju i oprezne štedljivosti kojoj smo privremeno zavezali oči. Tako je na Jelisejskim poljima, Tajms skveru, Crvenom trgu, našoj Knez Mihajlovoj – zaslužena radost u godini koja će se zvati godina ...ali, nećemo reći kakva je bila godina, neke reči su u vreme slavlja izbačene iz upotrebe. Pametnije je da preskočimo pridev koji opisuje ovu godinu. Da li je radovanje vid zaborava? Da, naravno. Novogodišnji karneval podseća da su razlike među ljudima jednake sličnosti njihovih želja. Da li želimo da godina koja dolazi ima oči onoga koga volimo? Da naravno. Ako ih slučajno ne vidite, zažmurite. Radujte se i kupovinama i čak žmurenju u ponoć i ne dozvolite da vam išta pokvari poljubac. Čitaocima svojim dragim želimo Srećnu Novu godinu. Redakcija ArhArta

Big Ben and Houses of Parliament

london

zima 2011

Intervju broja foto: nenad petrović i lična arhiva prof. Mitrovića

MIHAJLO MITROVIĆ O VITALNOSTI SVOG STVARALAŠTVA

Razgovarala: Biljana Bojković

Radoznalost i rad su kičma uspešnog života Stvaralac koji je obeležio modernu srpsku arhitekturu. Predsednik Akademije arhitekture Srbije, počasni doktor Beogradskog univerziteta, inostrani član Ruske Akademije arhitekture i graditeljskih nauka. Profesor Mihajlo Mitrović jedan je od najpoznatijih srpskih arhitekata. U devedesetoj godini života još uvek radi i stvara. Projektuje, gradi i piše kolumne o arhitekturi i umetnosti. Njegove građevine su autentične, originalne i kao po pravilu oplemenjene delima likovnih umetnika.

zima 2011

Intervju broja

U kraljevini i komunizmu, bilo je lakše graditi nego danas

- Ja sam od početka svog rada insistirao da u zdanjima koja sam projektovao integrišem neko umetničko delo, kaže profesor Mitrović.

realizacija arhitektonskih projekata. Revoltiran ovim saznanjem, priseća se zlatnog perioda arhitekture i predratnih zgrada u Srbiji.

- Tridesetak vrhunskih umetnika je „prošlo“ kroz moje zgrade, od Miće Popovića, Ane Bešlić, Fila Filipovića, Miodraga Živkovića, Nebojše Mitrića, Otaševića do Vujaklije, koji je radio murale u zgradi Geneksa. To je bio moj princip, od prve do poslednje zgrade. Na prvoj zgradi u Gospodar Jovanovoj ulici, pazite to je bila 1954. godina, postavljena je jedna likovna kompozicija vajara Ratka Stojadinovića na kalkanu, a kalkani su u Beogradu tada bili goli i bez prozora. Evo i sada sam na ovoj mojoj poslednjoj zgradi u Takovskoj ugradio Šobajićev mural i skulpturu. Predratna arhitektura je bila vrlo bogata likovnim aplikacijama, slikara i skulptora. Petar Palavičini je ugrađivao na desetini zgrada svoje skulpture, čak i po groblju koje predstavlja neku vrstu galerije skulptura u slobodnom prostoru. U Beogradu još uvek ima dosta takvih zgrada. Na primer, kad stanete kod Londona, pa pogledate niz ulicu Kneza Miloša, vidite divne skulpture na vrhovima zgrada, one anđele, obrise ljudskih tela. Međutim, grupa arhitekata modernog pravca, tridesetih godina je ogolila beogradske fasade. To je bila reakcija na konzervativni srpskovizantijski stil.

Predratne kuće građene za rentu, imale su sjajne ulaze, bolje nego mnoge posleratne zgrade. Svaka zgrada imala je tada ulazna vrata u belom metalu sa ardeko polukruzima, češku keramiku, indirektno svetlo. Ja po tome mogu da identifikujem svaku predratnu zgradu, jer se od banalnih razlikuje po ozbiljnosti, izvedbi, materijalima ili stilskoj obradi. Ceo vek vi gazite po toj češkoj keramici a ona kao da je juče postavljena. Na žalost, mi još nismo dostigli ono što su naše kolege radile pre rata.

Ono što ga ovih dana zaokuplja je podatak da se Srbija našla na 176. mestu u svetu, kada je u pitanju

Nekada je bilo manje birokratije Tada je bilo lakše graditi jer je sistem građenja bio čvrsto uhodan. U socijalizmu nije bilo tajkuna, sve je kontrolisano kroz institucije sistema. Bilo je i onda birokratije ali neuporedivo manje nego danas. A šta se sad radi? Sve sami oblakoderi u staklu, nisu više potrebni ni talenat, ni stručnost – dovoljni su računar i tehnički manipulator. Katastrofa je vest da je Srbija na 176. mestu u svetu po ažurnosti kojom se izdaju dozvole za građenje. Niko više u ovoj zemlji ne vodi računa o arhitekturi. Mene ljudi više znaju po pisanju nego po građenju. Primete sve što napišem, a zgradu u centru Beograda u Takovskoj ulici malo ko vidi. Nedavno sam pisao predgovor za katalog izložbe „Beogradska

arhitektura u Beču“. Austrijanci u jednoj uglednoj galeriji četiri puta godišnje prave izložbe posvećene arhitekturi neke zanimljive zemlje. Mislite da je neko od naših to zabeležio? Pa to nikoga ne interesuje. Kad ste videli nekog arhitektu u vip reviji ili na ceremonijalnom crvenom tepihu? Zar je arhitektura toliko društveno neinteresantna?

Geneks će ostati simbol Beograda Projektovao je i izgradio preko 100 građevina, uradio 20 konkursnih elobarata, napravio generalne urbanističke planove za Zaječar, Trstenik, Lazarevac, Niš, Pirot, Banju Koviljaču..... Od svih svojih građevina izdvaja Geneks. Ove dve betonske kule, sa visinom od 117,5 metara, simbol su i kapija Beograda, već duže od 30 godina. Mogu da se zidaju kakve god hoćete zgrade, ali Geneks će uvek ostati simbol Beograda. Kod mene je arhitektura uvek u nekim logičkim sklopovima pa je tako i Geneks nastao. Radio sam na urbanističkom konkursu za 33. blok na Novom Beogradu i dobio prvu nagradu. Kada sam razmišljao o tom projektu video sam na tom prostoru jednu dominantnu građevinu, posebno kad silazite sa Bežanije, pogled vam tada odjednom puca na Beograd, i zbog toga sam ja to mesto morao da markiram. Do tada su građene zgrade sve po šest spratova, a po mom planu ta se slika morala menjati. Urbanistički uslov je bio da u

zima 2011

Intervju broja

1 Stambena zgrada, ulica Braće Jugovića 10, Beograd 2,3 Poslovno-stambeni kompleks Genex, Novi Beograd 4 Denkova bašta, “Neimar V”, Beograd

pola zgrade budu stanovi a u drugoj polovini poslovne prostorije, ja sam prišao drugom rešenju. U Beogradu je tada bila manija da su niži spratovi u zgradama poslovni a viši stambeni. Meni nije bilo funkcionalno da te dve funkcije idu jedna na drugu, zbog kolizije između dve namene. Napravio sam dve kule, jednu stambenu a drugu poslovnu. Da bi to bila jedna zgrada, kao što je urbanističkim planom predviđeno, povezao sam ih dole u sutereni i gore, mostovskom strukturom na 29. spratu. Tada su se svuda u Evropi na visokim zgradama gradili rotacioni restorani, pa sam sledeći evropske manire, izvukao jednu vertikalu iz poslovne kule i na njenom vrhu napravio takav restoran.

Opeka služi za neimarsko tkanje Kao stipendista Ujedinjenih nacija, boravio je u Francuskoj i Danskoj iz koje je u Srbiju doneo ljubav prema opeci i tako obogatio našu arhitekturu. Opeka je postala neizostavni materijal u njegovim građevinama, a vrhunac toj posvećenosti je svakako crkva Svetog Vasilija Ostroškog na Bežanijskoj kosi, koja se , osim po opeci, od ostalih crkava građenih posle rata , razlikuje i po mnogim rešenjima. Osnovna koncepcija crkve, dopala se i Njegovoj Svetosti bivšem Patrijarhu srpskom Gospodinu Pavlu koji je blagoslovio projekat i istakao da crkvena arhitektura treba da ponudi nešto novo, primereno okolnoj arhitekturi ali da ostane u skladu sa kanonima Pravoslavne crkve.

graditelji crkava su ateisti O sakralnoj arhitekturi, posle rata nije bilo ni reči. Ni u crkvu skoro da se nije smelo ići, a kamoli ih zidati. Možda je sazidano desetinu crkvica po zabitima, selima. Crkva je potpuno bila odvojena od države. Mi smo u školi učili stilsku srednjovekovnu arhitekturu, a ne kako se grade crkve. Zato je sve što je građeno posle rata predstavljalo nevešte, neuspele kopije Gračanice, Lazarice i drugih srednjovekovnih

zima 2011

Intervju broja

manastira. Za mene je izgradnja crkve bila veliki izazov. Pošao sam od modela rotonde i maksimalno koristio opeku, trudeći se da ona bude jedno fino neimarsko tkanje. Da li su arhitekte koje grade crkve, obično vernici? 1 Igra opeke na novobeogradskom hramu 2 Crkva Sv. Vasilije Ostroški, Novi Beograd

Najbolje crkve u svetskoj arhitekturi je pravio večiti ateista i komunista Oskar Nimajer, koji danas ima preko 100 godina a i dalje gradi. Kao njegova remek dela smatraju se crkva u Pampulji i katedrala u Braziliji. Komunizam i hrišćanstvo imaju mnogo zajedničkog. Ako uzmete neke poslanice iz Svetog pisma i poredite ih sa nekim socijalističkim i komunističkim tezama, naćićete mnogo sličnosti. Videćete da im je pre svega zajednički humanizam. U komunizmu je bilo pravilo da ljudi imaju onoliko koliko im treba, a da niko nema više od onog što mu je potrebno. Da li je neko vernik ili nije, to je za mene potpuno privatna stvar. U jednoj tv emisiji Vladeta Jerotić je to lepo objasnio. Rekao je da svi koji kažu da su ateisti ne govore istinu, jer oni ne umeju da je izraze ili kriju svoja osećanja. Tvrdio je da ateisti ne postoje. To što je on rekao, ja sam osetio kao jednu punu istinu.

Arhitektura treba da služi ljudima Koliko humanizma ima u arhitekturi i da li je Atinska povelja uticala da arhitektura stvara uslove za pogodniji život?

Titu ništa nije moglo da promakne Jedne godine sam dobio „Borbinu“ nagradu za hotel koji sam napravio u Petrovcu na moru. Zato sam učestvovao na „Borbinoj“ izložbi koja se održavala u zgradi starog dvora, u gradskoj Skupštini. Tada je svaka republika izlagala svoj nagrađeni objekat. Tito je sa Jovankom posetio izložbu i čestitao nagrađenima. Kada je došao do mog rada, stao je i pitao: „ A kako ste vi dobili nagradu? Pa Petrovac na moru nije u Srbiji?“ Ja sam mu odgovorio da je nagrada srpskom arhitekti za delo realizovano u Crnoj Gori. Tad smo se rukovali i Tito mi je čestitao. Zamislite samo kako je on pronicljiv bio, da u sekundi dok je prolazio ulovi očitu dihitomiju Crna Gora-Srbija. Kome bi to palo na pamet?

Atinska povelja je revolucionarni trenutak u modernoj arhitekturi, ali je ona poprilično udaljena od humanizma jer je ogolila arhitekturu. Arhitektura se pravi za čoveka i po prirodi stvari treba da bude humanistička i služi ljudima. Oni koji je ne posmatraju na taj način, imaju potpuno pogrešan pristup. To se odnosi na sve: investitore, arhitekte i izvođače radova. Ako oni nisu u saglasnosti, nisu srodnih duša i vizija, tu onda nema dobre arhitekture.

zima 2011

Intervju broja

„Ovo će oko gledati vas i vama slične, dokle god postoji ova zgrada“ Da li ste se sreli sa Korbizjeom, tvorcem Atinske povelje? Ja sam kao stipendista u Francuskoj bio povezan sa njihovim Ministarstvom za urbanizam i stanovanje. Jednom prilikom, kada sam sa njihovim nadležnim urbanistom pravio plan koga ćemo sve posetiti, pomenuo sam da bih voleo da upoznam Korbizjea. On je uzeo telefon i okrenuo ga. Kad je završio razgovor, rekao mi je da Korbizje putuje u Marsej i da nije u mogućnosti da se vidimo. Da li je to bila istina ili nije, ja ne znam, ali eto, ja sam Korbizjeov glas čuo samo preko telefonske slušalice.

Poruka u svevidećem oku Put koji arhitekte prođu od ideje do realizacije, često je pun prepreka. Obično ste nailazili na probleme i otpor prilikom građenja vaših objekata. Da li je istina da ste onima koji su vas maltretirali i sprečavali u realizaciji projekata, ostavljali kritičke poruke?

Stambeni blok “Cvetna”, Ćačak

Hotel Putnik, Novi Beograd

Hotel “Mlinarev san”, reka Rzav, Arilje

Stambeni blok “Proleće”, Čačak

Da. Svaki puta, ali baš svaki put od prve zgrade iz 1954. godine do poslednje zgrade u ovoj godini, ja sam nailazio na probleme. Uvek se našao neko ko želi da spreči moj rad. Taj fenomen sam nazvao „drama građenja“, i svoje poruke ostavljao u zapečaćenim flašama. U Loznici sam flašu ugradio u temelje, a u Čačku u fasadni zid u kome sam opekom oblikovao „oko“ i ispod oka zazidao flašu sa porukom: „Ovo će oko gledati vas i vama slične, dokle god postoji ova zgrada“. To je stanje arhitekture kod nas i o tome treba da se govori kad i o estetici i stilovima. Kako uspevate da održite radni tempo? Vama godine ne predstavljaju problem, šta je ključ vaše vitalnosti? Verujem da je prvi faktor gen, tu nema polemike. A osnova je rad, jer je rad kičma

zima 2011

Intervju broja

„Skoro 50 godina imam kolumnu o arhitekturi“ sa tim hotelom ali niko u porodici nije pio ili pušio. Ja cigaretu nikada u usta nisam stavio. U hotelu moga oca smo ja i moji drugovi odlučili šta ćemo da studiramo. Sećam se, sedeli smo Dragan Jeremić, Božo Prodanović i ja i razgovarali. Božo se odmah izjasnio za slikartsvo, Dragan za književnost, a ja sam se kolebao između književnosti i arhitekture, ali sam ipak otišao na arhitekturu i ostao veran pisanoj reči.

Moje građevine mi donose miran san foto: Isidora Đurić

Šta vama predstavlja zadovoljstvo kad ne radite? Imate vikendicu u Grockoj, da li se tamo odmarate?

čovekovog života. Kroz rad se izluče svi nepovoljni enzimi. Rad sve reguliše, on osvežava, podstiče. Kad napišem neki tekst, ja onda sednem pa uživam. Razmišljam i prevrćem po glavi šta sam sve napisao. Skoro 50 godina imam kolumnu „ Arhitektura u svetu i kod nas“ u „Politici“. Ćirilov mi kaže da smo nas dvojca najstariji kolumnisti u Srbiji. Ja se uvek složim sa tim, ali neću da mu kažem da je moja kolumna nešto malo starija. Pišem na moju štetu, sam plaćam moja putovanja sa kojih pišem, sam fotografišem, ali eto, ja i dalje pišem.

Rad me drži i ispunjava Pored stalne kolumne u „Politici“, Mihajlo Mitrović je napisao i nekoliko knjiga iz oblasti arhitekture: „Novija arhitektura Beograda“, „ Na kraju veka“ i „Sve je arhitektura“. Pisanje ipak nije jedina pasija mimo arhitekture,tu su i crteži koji nastaju na njegovim putovanjima. U svakom gradu u kom sam bio, pravio sam crteže i uvek stavljao datum. I sad

mogu tačno da kažem kad sam bio u Nepalu, Australiji, Bocvani, Čandigaru, Hongkongu, Brazilu. Radio sam i fotografije, ali ih nikada nisam doživeo kao ove crteže. Fotografiju snimite u sekundi i to ostane na papiru. Dok crtam ja ulazim u detalje i zadržim se na njihovim karakteristikama. Sve upijam i bivam kao film na aparatu. Imao sam i izložbu tih crteža u salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu 1995 god. Po prirodi ste optimista? Pa šta je to optimista? Čaša je do pola puna ili prazna? Ne znam, samo znam da me čitavog života rad drži i ispunjava. Gledajte velike i uspešne ljude, pa to je fantastično. Njih održava samo rad, rad i ništa drugo. Sigurno ste odlazili u kafane sa prijateljima? Moj otac je bio hotelijer u Čačku i ja sam odrastao u najvećem gradskom hotelu. Otac, majka, i nas petoro dece smo živeli

Ja i u Grockoj imam radni sto i radnu sobu. Uvek nešto radim, pa i fizički. Evo, na primer, sve plakare u mojoj radnoj sobi, ovde u stanu sam sam napravio. Sad se čudim sebi, što mi je to trebalo? Ali tada nije bilo da se kupi ono što sam želeo, pa sam se odlučio da sam to napravim. Pasionirano sam razrađivao detalje na mojim građevinama. O svakom detalju razmišljam toliko da se sa njima uspavljujem. Kao što neko uzima tabletu za spavanje, tako ja u san ulazim sa slikom detalja na svojim građevinama. Koji je vaš savet mladim arhitektama? Savet broj jedan, bez koga se ne može daleko, to je: radoznalost. Mora sve da vas interesuje, morate sve da pratite u sve da se razumete, u umetnost, sport, ekonomiju, geografiju, medicinu, itd. Ako to ne činite, nema ništa od dobre arhitekture. Jednog dana će sve to zatrebati dobroj kući. Ljubopitljivost je takođe jedna divna osobina i radni pokretač. Ako niste radoznali džaba vam talenat, jer samo kroz radoznalost vam se otvara svet neslućenih dobrih mogućnosti. Dakle radoznalost stavljam na prvo mesto a rad na drugo.

zima 2011

vestI IZ arHItektUre

Zelena škola na Baliju Bambus je široko priznat kao održivi građevinski materijal, jer je robustan i brzo raste. Upravo zbog te činjenice, ekolozi i arhitekte Džon i Sintija Hardi, članovi “PT Bambu” tima koji je specijalizovan za arhitekturu od bambusa, kao osnovni princip svog rada promovišu održivost arhitekture kroz njegovu primenu u gradnji, a u nastojanju da se izbegne dalje uništavanje tropskih šuma kao izvora građe. Zelena škola je, u stvari, jedna velika zelena laboratorija koja se nalazi na obali reke, u okviru guste džungle sa ogromnim lokalnim rastinjem. Kampus ima svoje organske bašte i vrtove, a pokreće ga niz alternativnih izvora energije, uključujući i hidro pogon generatora vrtloga i solarnih panela. Sastoji se iz dve oblasti koje su povezane mostovima od bambusa. U sklopu kampusa nalazi se pedesetak zgrada i paviljona po kojima su raspoređene učionice, fiskulturna sala, prostor za okupljanje, studentski dom, kancelarije, kafići i restoran, teretana i u centru spiralna višenamenska zgrada “srce škole” koja je ujedno i najimpresivniji objekat u kompleksu. Duga je 60 metara i uzdiže se 19 metara u nebo. Tri spiralna stepeništa povezuju spratove na kojima se nalaze odvojeno administracija, računarska laboratorija, umetnička radionica i biblioteka. Struktura škole izgrađena je od tri različite vrste bambusa: Petung, Tali i Duri. Krovovi su pokriveni u najvećem delu sa zavežljajima AlangAlang trave. Malobrojni zidovi su napravljeni od bambusa, gline, blata i pamuka. Stolovi i stolice su takođe od bambusa. Učenici uče muziku na bambus harfama, i bave se sportom u prostorima ograđenim bambusovom ogradom. U najvećoj meri, objekti su bez spoljnih zidova. Ne postoji jasna granica podele na spoljašnje i unutrašnje, javno i privatno se stapaju i postiže se harmonija sa prirodom. Ovaj pristup građenja ima za cilj da inspiriše sve buduće korisnike prostora da budu radoznali, više angažovani i više strastveni u očuvanju životne sredine. Baš zbog ovakvog pristupa gređenju, “Zelena škola” je nominovana za Aga Khan nagradu u oblasti ahitekture. Aleksandra Miljković, d.i.a. Lokacija: Badung, Bali, Indonesia Projektantski tim: “PT Bambu” Investitor: “Yayasan Kul Kul” Površina: 7.542 m2

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu izdao je ove godine knjigu - monografiju “Videti energiju”. Autori knjige su profesor Milica Jovanović Popović, dia i Dušan Ignjatović, dia. Monografija koja se bavi aktiuelnim pitanjima i problemima energetske efikasnosti, izdata je u septembru mesecu na Arhitektonskom fakultetu. Knjiga je rađena u saradnji Arhitektonskog fakulteta i GTZ - Deutshe Gesellschaft fur Technishe Zusammenarbeit. Knjiga je pisana na srpskom i engleskom jeziku. U stvaranju knjige, pored dva navedena autora, nesebičnu pomoć i saradnju su pružile kolege iz Beograda, Niša, Novog Sada. Knjiga ima bogatstvo od 170 strana, ilustrovana je značajnim primerima objekata i analizom kakva je njihova primena u energetskoj efikasnosti zgrada. Paralelno sa monografijom, napravljena je i izložba “VIDETI ENERGIJU“ sa ciljem da se ukaže na stalnu potrebu za štednjom energije i njenom racionalnom potrošnjom u zgradama. “Koliko je velika odgovornost arhitekata arhitekture, proizilazi iz činjenice da se u izgrađenim zgradama troši oko 45-50% ukupne proizvodne energije?!” Jovana Milić, d.i.a. 14

zima 2011

foto: jovana milić

Videti energiju

Sajam keramike i sanitarne opreme u Bolonji – CERSAIE 2011 Bolonja svake godine u septembru mesecu postaje grad luksuza, inovacija i mesto okupljanja ljudi iz celog sveta: arhitekata, investitora, dizajnera, dilera, ... Osećaj bogatstva i eskluzivnosti kakav 29 – ti Sajam keramike i sanitarne opreme u Bolonji pruža retko može da se oseti. Najmoćnije firme na jednom mestu, preko 1000 izlagača iz različitih zemalja, u dvadeset hala, predstavile su svoje proizvode u oblasti keramike i sanitarija. Pet dana je ,generalno, vremenski malo da se obiđe ovako veliki sajam i da se isprate sva predavanja, promocije, prezentacije, konferencije. Tema ovogodišnjeg sajma bila je ekologija – GREEN ARCHITECTURE. Na štandovima izlagača, kao i u samih enterijerima štandova prisutno je zelenilo u kombinaciji sa drvećem, koje daje svežinu i NATURAL LOOK. Ove godine u dizajnu keramike i sanitarija primećene su dve struje – svedene, jasne i čiste linije bez detalja, prirodni i pastelni tonovi ( Villeroy&Boch, Imola, Cerim, Rocca / Armani... ) i nasuprot tome zahtevno rusko i arapsko tržište koje diktira trend sa bogatim dekorima, jarkim bojama keramike i pozlaćenim detaljima baterija ( Gardenia Orhidea / Versace, Sicis, Bizzaca, Crystal Ker ...) U pogledu sanitarija, inovacije su prikazale samo vodeće firme Jessi, Jacuzzi, Devon&Devon, Antonio Lupi,... Sanitarna oprema rađena je u većini slučajeva od corijana, kerrock-a, medijapana, drveta i stakla. Na sajmu su predstavljeni i proizvođači kamena sa svojim novitetima, vrstama i različitim obradama kamena. Vodeća firma u proizvodnji kamena “Antolini” imala je originalan i vrlo posećen štand sa velikim izborom materijala od kamena (npr. raznobojne onyx-e). Inače, u Veroni je isto vreme održan posebno sajam kamena “MARCOMACC“. J. M.

VESTI IZ ARHITEKTURE

Vertikalna šuma u Italiji Projektni tim italijanskih arhitekata koji predvodi Stefano Boeri projektovao je “Bosco Verticale”, soliter od 27 spratova koji je ujedno i prva vertikalna šuma-zgrada na svetu. Osnovni koncept projekta je pošumljavanje metropola, integracija zelenih površina u urbano tkivo, regeneracija zivotne stredine, a sve na istoj teritoriji, bez proširenja. To je model zgušnjavanja prirode u gradu. Kompleks se sastoji od dve stambene kule visina 76 i 110 m, čija je izgradnja trenutno u toku. Svaka stambena jedinica, bez obzira na kvadraturu imaće balkon zasađen stablima, ukupno 900 stabala visine 3,6 i 9 metara, kao i raznovrsnim žbunjem i cvetnim biljem. Sistem vertikalne šume optimizuje, oživljava i proizvodi energiju, kreira mikroklimu. Biljke regulišu temperaturu i vlažnost vazduha, apsorbuju CO2 i čestice prašine, proizvode kiseonik, čine zaštitu od zračenja i akustičnih zagađenja. Jednom rečju, poboljšavaju kvaliteta života i prostora i postižu uštedu energije. U kompleksu postoji i postrojenje za prečišćavanje “sive” vode, odnosne otpadne vode nastale upravo u samom kompleksu. Ova reciklirana voda će biti korišćena za zalivanje biljaka. Upravljanje i održavanje vegetacije biće centralizovano i povereno javnom gradskom preduzeću. Uz pomenuto prisutna je, naravno, i estetska vrednost zelenila ali i činjenica neprocenjive vrednosti posedovanja sopsteve zelene oaze u centru metropole. Ovaj projekat je nastao kao odgovor na širenje gradova i nestajanje zelene komponente, otuđenja od prirode. On je samo prvi u nizu, tačnije deo projekata koji je ovaj arhitektonski studio izradio. Celokupni projekat “BioMilano” predviđa formiranje zelenog obruča oko grada i revitalizaciju 60 napuštenih objekata u javne svrhe. A. M.

Aktivna kuća u Rusiji Projekat je izrađen i realizovan od strane vodeće moskovske građevinske kompanije “Zagorodny Proekt”, u saradnji sa “Velux grupom”. Prva ruska aktivna kuća promoviše, uslovno nove a davno zaboravljene, standarde u stambenoj izgradnji. Energetski je efikasna i potpuno laka za upotrebu. Projekat je prilagođen specifičnim klimatskim uslovima vlažne kontinentalne klime sa toplim letima i hladnim zimama. Kuća vrši minimalan uticaj na životnu sredinu - emitovanje CO2 smanjeno je u celini, a ne samo na pojedinim nivoima. Izgrađena je od materijala sa visokom stepenom reciklaže. Fasada i krov su kompletno izrađeni od drveta, a homogenost u materijalizaciji potiče od tradicionalne ruske metode građenja. Implementirani su različiti izvori energije, a kao primarni izvor energije koristi se sunce. Velux solarni termalni kolektori projektovani su tako da, u kombinaciji sa krovnim prozorima koji su strateški postavljeni, maksimalno koriste solarnu energiju. Proračuni pokazuju da kuća potroši 4 puta manje energije neko što je definisano propisima i 7-8 puta manje od prosečne kuće u Rusiji. Cilj projekta je bio da se pokaže kako se pravom kombinacijom arhitekture, inženjeringa i pametnom upotrebom materijala može postići hormonija sa prirodom, korišćenjem energije sunca i vetra A. M. podstakne održivi i proveren način života.

Lokacija: Milano, Italija Projektantski tim: “Boeristudio” Investitor: “Hines”, Italia Površina: 40.000 m2 Spratnost: P+27 Početak gradnje: 2007. Izgradnja je u toku.

Lokacija: Moskva, Rusija Projektantski tim: “Polygon Lab Architects” Konstrukcija: NLK “Domostroyenie” Investitor: „Zagorodny Proekt”, “VELUX group” Površina: 229 m2 Spratnost: P+1

jesen 2011

nove tehnologije

Budućnost na pragu - Kineski voz

Lebdi iznad šina

Piše: Sandra Stanković

Kada izađete iz ovakvog voza, jedino što možete, ako možete, da izgovorite posle vožnje je: „Bilo je zaista brzo, tiho, veoma udobno i čisto. Jedno lepo i neverovatno zanimljivo putovanje.“

Ključni pojam kineskog voza je magnetska levitacija. Takozvana ‘’tehnologija bez kontakta’’, tj. korišćenje elektronike umesto mehaničkih komponenti, potpuna je revolucija u sistemu transporta i prevazilazi sve granice kako u tehničkom, dizajnerskom, ekonomskom, tako i u svakom drugom smislu.

Osim što je vožnja skoro bezvučna, ovakve ‘’zemljane letilice’’ troše znatno manje energije od bilo kog drugog železničkog sistema, poseduju visok nivo sigurnosti i potpuni komfor tokom putovanja, kao i visoku moć ubrzanja i kočenja. A sve je počelo još u prošlom veku, tačnije 1970. godine, koja predstavlja i formalni početak istraživanja elektro-dinamičkih sistema levitacije koji koriste superprovodne magnete. A dolaskom u sadašnjost, 2011. godinu, maglev (magnetno levitacioni) vozovi koriste kvantnomehanički efekat poznat kao Meissnerov efekat kako bi lebdeli iznad površine šina. Ovim načinom se trenje između voza i šina skoro anulira, što zapravo omogućava razvijanje ogromnih brzina. Kineski vozovi već sada postižu redovnu brzinu od oko 450 kilometara na sat, a uprava železnica je objavila da radi na tehnologiji koja će brzinu povećati na preko 500 kilometara na sat. Kina planira da ima 13.000 kilometara pruga velikih brzina do 2012. godine, i da uloži oko 300 milijardi dolara. U avio kompanijama China Southern i China Eastern, kao i u državnoj Air China, strahuju od konkurencije superbrzih vozova. Takvi strahovi svakim danom razvoja tehnologije sve više postaju i opravdani, jer u špicevima kada se spajaju dva voza, u njima ima mesta za 1.200 putnika. U prilog strahovima avio komanija nailazi se i na sledeće činjenice: novu deonicu

zima 2011

nove tehnologije

Maglev (magnetno levitacioni) vozovi koriste kvantnomehanički efekat poznat kao Meissnerov efekat

od Šangaja do Hangdzoua, dugu 200 kilometara, brzi vozovi prelaze za svega 45 minuta; jedna od najvećih brzih pruga je u izgradnji na liniji Peking-Šangaj (duga je 1.318 kilometara i koštaće 32,5 milijarde dolara). Planirano je da otvaranje bude tokom 2012. godine, što će prepoloviti vreme putovanja između dva najveća kineska grada – na pet sati. Za muški deo populacije ostavili smo najbolje za kraj, prijatne i ljubazne domaćice voza su na raspolaganju tokom čitavog putešestvija, kako bi vam učinile vožnju maksimalno prijatnom.

zima 2011

BRENDIRANJE

Predrag Stakić, pobednik konkursa Ujedinjenih nacija

Razgovarala: milica šajfar

Učiniću da nas svet

vidi kakvi jesmo Beograđanin, grafički dizajner i kako sam kaže, na prvom mestu umetnik, nedavno je privukao pažnju na sebe i kao tvorac zvaničnog logoa ljudskih prava. Sada pred sobom ima još jedan nimalo lak izazov - brendiranje Beograda. Među 15.000 radova iz preko 190 zemalja, Stakićev logo “Free as a Man” izabran je kao najboji i postao zvanični svetski simbol ljudskih prava.

zima 2011

BRENDIRANJE

Slika govori hiljadu reči, a logo govori hiljadu slika

Šest decenija nakon donošenja „Univerzalne deklaracije o ljudskim pravima“, koju mnogi nazivaju najvećim izumom čoveka ikada, prepoznavši realnost da tako velika ideja i misija zapravo nema nikakvu vizuelnu pojavnost u smislu znaka ili simbola, neki ljudi su želeli to da promene i tako je nastala inicijativa “Human Rights Logo”, objašnjava Stakić. Znajući koliko se stvari sporo dešavaju kada su previše spontane, znajući da je npr. simbol za mir, popularni “peace”, samo sticajem istorijskih okolnosti ušao u naše živote, a i tada desetak godina nakon svog nastanka, ova inicijativa je želela da ubrza te procese i pozove stanovnike cele planete u potragu za simbolom ljudskih prava.

milijarde ljudi današnjeg ali i budućeg vremena. Do samog koncepta sam došao prepoznavši suštinu i to u prvoj rečenici same preambule deklaracije o ljudskim pravima, u kojoj se iznosi stav da su ljudska prava temelj izgradnje jednog budućeg sveta slobode, pravde i mira. Takođe sam uveo i nešto što sam nazvao revolucionarnim pristupom u ovoj vrsti vizuelne komunikacije, gde sam uspeo da odem korak dalje od ostalih dizajnera i da stvorim takav simbol ljudskih prava pri čijem crtanju čoveku nisu potrebne čak ni minimalne crtačke sposobnosti. Shvatio sam da čovek već ima šablon po kojem se crta ovaj čovekov znak – sama šaka je šablon.

Znak mira ima svako

čuvam kreativnu oštricu

Ovo je, slobodno mogu reći, bio izazov nad izazovima, jer je ciljna grupa celo čovečanstvo, a i ono, ne samo u sadašnjosti već i u decenijama koje su pred nama. Dakle, govorimo o milijardama ljudi sa kojima ovaj logo treba da komunicira. S druge strane, lično sam želeo da unesem i neke nove pristupe. Da odem korak dalje od prosečne percepcije struke i da apstrakciju koja je neophodna u ovom slučaju izvedem na takav način da ipak postoji nešto što će svaki čovek širom planete prepoznati i dovesti u vezu s idejom ljudskih prava. Jasno je onda da su univerzalni motivi ruke, odnosno šake i ptice idealni u tom slučaj. To je vizuelno-simbolička veza koju svako može da prepozna. Pa makar prepoznavanje bilo tek delimično. Ipak, spajanjem u jedan novi simbol nastaje čitava jedna vizija i priča koja je zamišljena da živi decenijama i inspiriše i pokreće

U opisu posla kažete da ste „sam svoj šef“? Što se tiče onog „ sam svoj šef”, kako vreme prolazi i postajem stariji i iskusniji, čini mi se da to „sam svoj šef” i nije neki moj izbor. Naprosto to je posledica toga što u životu ne pristajem na kompromise kada su neke važne i suštinske stvari u pitanju. Svestan sam činjenice da npr. rad u nekoj regularnoj marketinškoj agenciji s jedne strane nudi sigurnost, ali cena koju kreativan čovek plaća je uglavnom suviše velika. Kreativna oštrica se vremenom tupi u tim uslovima rutine i nedostatka vremena za maksimalno posvećivanje, a meni je moja kreativnost sve i moram da je čuvam. Izbor da budem freelance dizajner nije lak i nemam tu sigurnost koju bih imao da sam u nekoj agenciji, ali na kvalitetu mojih radova ja dobijam potvrdu.

zima 2011

Budućnost na pragu

Logo koji diže prašinu Kolika je odgovornost kreatora jednog logoa? Kakvo je Vaše mišljenje o logou Olimpijskih igara koje će se održati u Londonu. Da li je David Airey, njegov tvorac, zasluženo kritikovan prema Vašem mišljenju? - Meni se lično taj logo ne dopada, mada prihvatam i neke od argumenata onih kojima se dopada. Jedno je izvesno, taj logo je digao prašinu i privukao jako puno pažnje na sebe, a to je jedna od ključnih stvari u ovom poslu. U tom smislu je uspeo. To je činjenica koja se mora uvažiti, pa čak i poštovati, bez obzira na lični stav o dizajnu. Na listi najboljih svetskih dizajnera logoa nalaze se Walter Landor, Milton Glaser, Paul Rand, Bob Gill, Herb Lubalin… Da li se među njima krije neki od Vaših uzora? I da i ne. Uzor mi je svako od koga mogu nešto naučiti, bio on Milton Glaser ili Mile Glasić. Ipak, uzora u smislu idola, nemam. Ipak, voleo bih da mi se ostvari želja da i ja jednog dana važim za jednog od najboljih svetskih logo dizajnera. Ne toliko zbog prestiža i navedene želje, koliko zbog sa-

zima 2011

mog putovanja i činjenice da sam uspešan u onome što volim da radim. Tako da su mi u tom smislu svi pobrojani dizajneri uzori. Istakao bih ‘pak gospodina Glasera, a naročito njegov čuveni “I<3 (love) NY”. U mom odrastanju taj znak je na mene veoma uticao i to na mnogo različitih načina. Između ostalog, tako sam i ja, inspirisan njegovim radom, tragao za takvim jednim brendom za Beograd u nadi da će i moj grad koliko god bio neuporediv s Njujorkom ipak i sam živeti život jedne multikulturalne metropole koja se naprosto voli. A ta emocija se veoma često i iskazuje i ovim logoom koji je smislio Milton Glaser.

Slovo B i srce Beograd je grad u kome ste odrasli. Da li biste se upustili u dizajniranje njegovog loga očima mladih i kakve bi okvirno simbole sadržao taj logo? Ne samo da bih se upustio već sam to i učinio. Pre nekoliko godina sam se baš bio posvetio tome i došao do jednog rešenja, a do danas me ne pušta nada da će taj rad, na koji sam inače veoma ponosan, videti i prepoznati pravi ljudi... Ljudi koji će prepoznati moju viziju i koji će možda i po-

krenuti neko brendiranje Beograda. Ja sam se tako postavio i želeo sam da napravim nešto u klasi Miltonovog “I <3 (love) NY”, ali nije Njujork jedini da bi se mi zamislili nad tom idejom brendiranja Beograda. Ima toliko dobrih primera i s drugim velikim, lepim i pametnim gradovima sveta. Mislim da je i Beograd spreman za tu školu. Voleo bih da je upiše. Beograd vidim jedino i isključivo kao grad ljubavi. To je ujedno i koncept mog predloga. Jednom rečju ljubav. Jedno obično - neobično slovo B, stilizovano u srce. Mislim da je to potpuno idealno. Naš grad je pun ljubavi. Problem je što ne može svako da vidi to. Ali zato i postoje kampanje. Grad koji se voli i kada nije idealan, grad koji je sjajan i beo i kada se čini sivim... Pa nije li to ljubav? Ja sam siguran da jeste i da su baš ta ljubav i sve prateće emocije upravo ono što već jeste nešto po čemu smo poznati i kao grad i kao narod. Trebalo bi samo to još malo bolje brendirati i kroz određene strateške projekte, tako da i ceo svet sazna ono što mi prepoznajemo kao naše vrednosti i lepote na koje smo ponosni. Želim da vidim Beograd iz kojeg će stranci odlaziti sa željom da se što pre vrate i radosno kažu: “I’m in <3 (B)! I’m in Belgrade... I’m in love...”

arhitektura / slikarstvo / dizajn BRENDIRANJE / muzika

1 0

2 0 1 1

Šta se to značajno dogodilo u protekloj godini? Koje događaje bi trebalo zabeležiti – obeležiti kritičkim osvrtom? Šta je to što bi trebalo zadržati u memoriji srpske javne, kulturne i umetničke scene? Ne samo da bismo negde čuvali. Skladištenje je izbegavanje razumevanja pojava. Naša namera je bila suprotna, da pokušamo da uočimo neke osnovne tokove u arhitekturi, dizajnu, slikarstvu, muzici. Oblastima kojima se bavi redakcija Arharta. Pozvali smo profesora Mihajla Mitrovića, doajena i projektovanja i razumevanja stvaralačkog čina da napravi svoj izbor onoga što smatra vrednim da se notira u oblasti arhitekture. Radomir Vuković, istaknuti umetnik dizajna, autor knjiga iz ove oblasti, član stručnih žirija, autor izložbi - napavio je svoje viđenje dizajnerske godine. Tendecijama u slikarstvu bavio se istoričar umetnosti Mile Tomović, poznati proučavalac srpskih slikara u nekoliko generacija. Mlade snage u kritičarskom osvrtu na muzičke događaje, predstavlja novinar i muzikolog Biljana Bojković.

arhitektura 2011

m ih a jlo m i trov ić

a rh i t ekt ur a

2011

Veoma je uobičajeno da se krajem kalendarske godine sprovode različite ankete o vrhunskim ostvarenjima u raznim oblastima javnog delovanja: u nauci, sportu, umetnosti. Retko se dogodi, ili bolje rečeno ne dogodi se, da su objavljeni rezultati opšte prihvaćeni. Samo tamo gde se meri sekundima, santimetrima, gemovima ili skorovima, ili na neki drugi merni način mogući su verni i objektivni rezultati. U drugim oblastima, naročito u umetnosti merila su fluidna, slobodno procenjivana i samo orijentaciona. Zbog toga je u arhitekturi svaka anketa vrlo relativna, pa i iznenađujuća. S toga je nezahvalno ovde biti selektor, jer što njegovo oko vidi da je malo, visoko, razuđeno, neracionalno – oko oponenata sve ovo vidi u inverznom obliku, a kad se procenjuje lepota onda se floskularno kaže da je u pitanju ukus, a o ukusu nema razgovora. Anketa vredi samo onoliko, koliko izvan ankete, korisnici anketa imaju poverenja u ličnost anketara. Redakcija časopisa „ArhArt“ me je zamolila da sačinim listu 10 najznačajnijih arhitektonskih dela i događaja koji su obeležili proteklu 2011. godinu. Najpre sam poziv odbio, ali sam ga nešto kasnije ipak prihvatio, kada sam došao na ideju da odstupim od ustaljene prakse rangiranja odabranih dela. Poređao sam ih abecednim redom sa namerom da ih ne poredim i dajem prednost većem, crvenijem, raskriljenijem, prozračnijem ili monumentalnijem. Moja zamisao je bila da iznesem stav, da odabranih 10 dela i manifestacija sa svojim različitim temama u ovom odabiru kompleksno markiraju jedno opšte, šire, aktuelno stanje naše arhitekture u ovom trenutku, što je, činilo mi se, značajnije od takmičarskih priznanja pojedincima i pojedinačnim slučajevima. Moj izbor je sledeći:

Administrativno-apartmanski kompleks „Savograd (M. Jobst i M. Trpković)

Beogradska međunarodna nedelja arhitekture

(J. Ivanović Vojvodić, D. Jovović Prodanović, T. Konli, I. Kucina, D. Marušić, R. Sarić)

ELGRADE moment der architektur – Izložba beogradske B arhitekture u Beču (Adolf Šitler, Bojan Kovačević)

Osnovna škola „Dragan Lukić“ u Novom Beogradu (J. Milovanović, Z. Mitić, J. Savić, Lj. Simović)

Rimejk televizijskog tornja na Avali (U. Bogunović, S. Janjić)

Rekonstrukcija Kule Nebojša (D. Miljković, J. Mitrović i B. Pavić)

Rekonstrukcija Legata Čolakovića (Zoran Radojičić)

Sinteza u arhitekturi

mural i skulptura slikara i vajara M. Šobajića na zgradi arh. M. Mitrovića u Takovskoj ulici 5

Stambena zgrada u Novopazarskoj ulici broj 53 u Beogradu (V. Miletić, I. Videnov)

Vila u ulici Koste Vojinovića (B. Mitrović)

zima 2011

arhitektura 2011 Administrativno-apartmanski kompleks “Savograd”

Osvrćući se na odabrana dela može se zaključiti da je uprkos socio-političkom neredu Srbije, okovanom teškom korupcijom, sa neslavnim 176. mestu po ažurnosti odobravanja građevinskih dozvola, po rasipničkom ponašanju bogatijih opštinskih struktura, po diskriminaciji naših preduzeća u odnosu na povlašćene procentuirane strane graditeljske kompanije – da je, uprkos svim tim okolnostima, svetskoj krizi i dubokoj nacionalnoj krizi u 2011. godini srpska arhitektura sa svojim najboljim arhitektima i građevinarima održala respektabilan nivo, egal sa standardnim evropskim vrednostima. Savograd sa svojim najvišim kreativno estetskim nivoom tehnološko najsavremenije opreme i vrhunske izvođačke perfekcije, može se smatrati najznačajnijim arealom u završnici izgradnje Novog Beograda. Osnovna škola „Dragan Lukić“ je egzemplarni primer ekonomične i racionalne gradnje, izgrađena u fascinantnom roku od 100 dana. U slične rezultate može se ubrojati i zgrada u Novopazarskoj ulici.

Stambena zgrada u Novopazarskoj

Osnovna škola “Dragan Lukić” u Novom Beogradu

arhitektura 2011 Otkrivanje

Rekonstrukcija Kule Nebojša

Posle višegodišnjeg zastoja u negovanju i zaštiti spomenika kulture, u 2011. godini je reafirmisan značaj ove nacionalne obaveznosti rekonstrukcijom Nebojša kule, Čolakovićevog legata i rimejku TV tornja na Avali. Vila u ul. Koste Vojinovića je novi doprinos seriji visokovrednog tala Brane Mitrovića srpskoj arhitekturi. Ni inostrana orkestrirana prozivka i povike na demokratičnost i evropeizam Srbije nisu sprečili Beč da svojom inicijativom i svojim sredstvima organizuju veliku izložbu srpske arhitekture koja je bila glavni događaj bečke letnje kulturne sezone, takođe ni održavanje BINE Beogradske internacionalne nedelje arhitekture sa posebnim naglaskom na retrospektivnu izložbu Bogdana Bogdanovića. Činjenica je da se i u najlošijim vremenima uvek nađu ljudi koji ne odstupaju od umetnosti. Danas je pravi podvig u Srbiji izdvojiti sredstva za sintezu umetnosti u arhitekturi, a to se zapravo dogodilo u poslovnostambenoj zgradi u Takovskoj ulici broj 5 gde je Milošu Šobajiću, slikaru i skulptoru, povereno da na glavnoj fasadi ugradi mural i skulpturu nekovencijalnu izražajne novovremene estetike.

Rekonstrukcija legata Čolakovića

Mural i skulptura u Takovskoj ulici 5

Belgrade Moment der Architectur

Beogradska međunarodna nedelja arhitekture

Vila u ulici Koste Vojinovića

zima 2011

Rimejk televizijskog tornja na Avali

Na moguće primedbe da je ovoj anketi izostavljeno neko značajnije delo, odgovor je da je to delimično tačno, ali evidentno na prostoru matematike. U selekciji od 11 dela to izostavljeno delo bilo bi jedanaesto. Nemoguće je utvrditi ozbiljnu razliku između desetog i jedanaestog. Svaka anketa je relativna, ali se u svakoj nađe nekoliko grama izdvojivih i neosporivih vrednosti. O jedanaestom delu, sa zadovoljstvom nekom drugom prilikom.

s l i k a r st vo

SLIKARSTVO 2011

Mile to mov ić

20 1 1

DESE T ZNAČ A JNIJIH DOGAĐA JA U LIKOVNOM ŽI VOTU BEOGRA DA I SRBIJE U 2011. GODINI

Svetska ekonomska kriza, koja nije zaobišla ni našu zemlju, u poslednje dve–tri godine odrazila se na sve društvene delatnosti. Kultura, koja je oduvek bila pastorče države, ovoga puta je bila najviše pogođena. Institucije kulture koje su zavisile od države podnele su najveći teret, jer su bile primorane na restrikciju svojih programa i iznalaženje drugih izvora finansiranja. U takvim okolnostima najteže je bilo umetničkim udruženjima i umetnicima koji su direktno upućeni na te ustanove.

1. Stvaralaštvo jednog veka Milan Konjović

2. Ars longa Miodrag B. Protić

3. Fondacija Kosara Bokšan Petar Omčikus

Takva situacija u oblasti likovnih i primenjenih umetnosti odrazila se najviše na sužavanje programa i smanjene mogućnosti za izlagačku delatnost. Muzeji i galerije uz smanjene programe bili su primorani na organizavanje izložbi dela iz svojih zbirki ili na razmenu sa drugim muzejima i galerijama, na predstavljanje privatnih kolekcija i na izložbe koje zahtevaju manje sredstava. Sa druge strane umetnici traže i sve više nalaze priliku u alaternativnim prostorima preduzimljivih pojedinaca, privatnih galerista i poslovnih ljudi, koji sve više preuzimaju primat u odnosu na zvanične državne galerije. Ni u godini koja je na izmaku situacija nije bila nimalo bolja. Na beogradskoj likovnoj sceni primetan je smanjen broj izložbi, a pored toga preovlađuju projekti iz domena vizuelnih medija: fotografije, video-radovi, instalacije, bilo kao autorska ili kolektivna dela. Likovna klima karakteristična za Beograd preslikava se i na druge delove Srbije i ne pruža mnogo mogućnosti za vrednosnu listu koja bi bila afirmativna za jednu sredinu, a ne i za drugu. No ipak je u Beogradu bilo izložbi koje potvrđuju jednom utvrđenu vrednost i onih koje nagoveštavaju neke nove i drugačije vrednosti. U tom smislu, zasnovana na tim kriterijumima, načinjena je sledeća lista koja broji deset zapaženih događaja na likovnoj sceni Beograda i Srbije u tekućoj 2011. godini:

4. 46.Zlatno pero Beograda. 11. međunarodni bijenale ilustracije

5. CRTEŽI Ljubodrag Janković Jale

6. Tokovi umetničkog nadahnuća Crnčević Đorđije

7. Zapisi Dragoljub Varajić

8. Poklon–zbirka Dragoslava Damnjanovića 9. Mobilkonstrukt Srba Travanov

10. Primenjena umetnost i Beograd 1918–1941

Milan Konjović (Sombor, 1898 –1993) Galerija SANU, Stvaralaštvo jednog veka, jul–septembar 2011. Galerija SANU u saradnji sa Galerijom „Milan Konjović“ iz Sombora organizovala je veliku izložbu svog uglednog člana. Izložba ima retrospektivni karakter i prati Konjovića od najranijih dana do pred sam kraj njegovog života. Na 65 slika i 20 pastela, od prve slike iz 1913. godine pa do one iz 1989, prikazan je jedan raskošan slikarski opus pun energije, života, boje. Izložba potvrđuje sve ono što je do sada rečeno o Konjoviću kao velikom slikaru ne samo u okvirima srpskog, već i evropskog slikarstva. Prošao je kroz različite faze evropskog slikarstva od akademizma, preko sezanizma i kubizma do ekspresionizma, koji je najviše obeležio njegov likovni izraz. Bilo da se radi o boji ili liniji, pejzažu, mrtvoj prirodi ili figuri, sve je ekspresija. Vojvodina, njegov zavičaj, bila je izvorište njegove neizmerne slikarske energije.

Miodrag B. Protić (Vrnjačka Banja 1922, – ) Galerija SANU, Ars longa, oktobar-novembar 2011. Posle velike retrospektivne izložbe u Narodnom muzeju 2002. godine i predstavljanja njegovog legata u Muzeju savremene umetnosti 2005. godine, činilo se da je već viđeno sve što je Protić uradio. Međutim, to demantuje retrospektiva koja je priređena u Galeriji SANU (oktobar-novembar 2011). Iako izložba ne može promeniti sudove koji su izrečeni o njegovom slikarstvu, jer ne donosi neke inovacije, dragocena je dopuna sagledavanju Protićevog stvaralaštva budući da su izložene i pojedine slike do sada sakrivene od javnosti iz nepoznatih razloga. Značaj izložbe leži u tome što celokupan niz Protićevih slika, počev od onih nastalih šeste decenije prošlog veka pa do današnjih dana, potvrđuje njegovu istraživačku doslednost i istrajnost u davno definisanom slikarskom stavu. Za odgovore na pitanja šta znači i kako treba da izgleda moderno u slikarstvu on se zalagao i perom i kistom i u tom pogledu je veliki Protićev doprinos prodoru moderne u srpsko slikarstvo.

zima 2011

SLIKARSTVO 2011 Otkrivanje

s l i k a r st vo 03

2011

Fondacija Kosara Bokšan – Petar Omčikus i izložba slika Kosare Bokšan Beograd, novembar 2011. Krajem novembra sa postavkom slika Kosare Bokšan na Dorćolu je svečano otvoren još jedan hram umetnosti – Fondacija Kosara Bokšan i Petar Omčikus. Ovaj bračni par kao životni saputnici i slikarski buntovnici otisnuli su se davne 1952. godine za Pariz da osvajaju nove slobode za svoj umetnički kredo i stvaraju uslove za egzistenciju. Uspeli su i u jednom i u drugom. U Parizu su slikali, a Beogradu se vraćali sa slikama i izložbama. Gotovo 60 godina proveli su zajedno, sve do jeseni 2010, kada je Kosara Bokšan završila svoj umetnički i životni put. Ostvarujući Kosino zaveštanje i ulažući njihova lična sredstva, Petar Omčikus je fondaciju osnovao uz svesrdnu pomoć prijatelja, a na Beograđanima je da ga u tome dalje podrže. Ovaj izuzetan događaj vredan je pomena kao veliki doprinos ne samo likovnom životu Beograda, već i srpskoj kulturi. Postavka slika Kosare Bokšan pruža priliku za ponovno tumačenje i iščitavanje njenog slikarstva. Očito je reč o slikaru snažne energije. Njene slike u svojoj monumentalnosti i ekspresiji nastavljaju jednu dobru tradiciju u srpskom slikarstvu koja je započela sa Nadeždom i Zorom Petrović, a preko Milana Konjovića traje i do današnjih dana.

46.“ Zlatno pero Beograda“: 11. Međunarodni bijenale ilustracije 2011. Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, novembar 2011. Izložba 46. „Zlatno pero Beograda“: 11. Međunarodni bijenale ilustracije 2011, jedna je od dve međunarodne manifestacije revijalnog karaktera koje su organizovane u tekućoj godini u Beogradu. Dobro koncipirana izložba sa otvorenim uslovima konkukrsa, kroz godine postaje sve prestižnija, kako na domaćoj tako i na međunarodnoj likovnoj sceni. Na izložbi je bilo zastupljeno 205 autora, od kojih 126 domaćih i 79 inostranih.. Među njima se zapaža veliki broj kako već afirmisanih, tako i mladih umetnika. Zastupljene su sve vrste ilustracija različitih likovnih poetika i tehnika, namenjenih štampanim i elektronskim medijima, knjigama za sve uzraste, crtanim i animiranim filmovima, ekslibrisu. Ova izložba na likovnoj sceni Beograda istrajava i opravdava svoju funkciju, bez obzira na uslove u kojima se organizuje.

Ljubodrag Janković Jale (Pirot, 1932.-) Galerija „Haos“, Beograd, Izložba i promocija monografije crteža, novembar–decembar 2011. Uz promociju monografije o crtežima Ljubodraga Jankovića Jaleta, galerija „Haos“ je priredila izložbu njegovih crteža. Posle objavljene velike monografije o Jankovićevom slikarstvu, knjiga o njegovim crtežima zaokružuje sliku o celokupnom njegovom slikarskom stvaralaštvu. Kako Janković Jale nije često izlagao crteže, tek je monografija. pokazala koliko je bio obiman njegov opus u ovom likovnom izrazu. Odbir crteža na izložbi, namenjen promociji knjige, jasno pokazuje da Janković Jale ne gleda na crtež kao na skicu za sliku, već je za njega crtež završeno samostalno delo, paralelni proces u odnosu na sliku. Njegovi crteži, osobenog senzibiliteta, nastavljaju liniju fantastike, nadrealizma i metafizike koja se formirala oko Mediale. Ova izložba je istovremeno značajna afirmacija crteža kao posebne likovne discipline.

Đorđije Crnčević (Dupile, Crmnica, 1941.- ) Gradska galerija, Užice, septembar 2011., Tokovi umetničkog nadahnuća, Đorđije Crnčević – „skica“ za retrospektivu Gradska galerija u Užicu priredila je obimnu i kompleksnu izložbu u vidu retrospektive beogradskog vajara Đorđija Crnčevića koji zasluženo zauzima visoko mesto u srpskoj umetnosti. Crnčević je na izložbi predstavljen kao grafičar, slikar i vajar. Crnčević neguje figuralnu grafiku u klasičnim grafičkim disciplinama, pretežno u tehnici linoreza i u odnosu svetlo–tamno. U slikarstvu Crnčević se bavi bojom i njenom strukturom, najčešće u maniru kolorističkog ekspresionizma. Po svojoj vokaciji Crnčević je najviše vajar i tu je dao najznačajnije rezultate. Njegova skulptura je istraživačka i kreće se u okvirima figuralnog, a umnogome zavisi od materijala koji koristi – kamen (mermer, siga), glinu, drvo ili bronzu. Ta uzajamna zavisnost predmet – materijal je značajan element u njegovoj skulpturi. Dobro je zapaženo da njegovi noviji radovi, posebno u domenu skulpture, dobijaju značenje angažovane umetnosti. U svakom slučaju, izložba pruža mogućnost za sveobuhvatno sagledavanje i vrednovanje celokupnog dela Đorđija Crnčevića. Ovakva studiozna i vredna izložba pokazuje da se i izvan centra mogu napraviti izuzetni likovni događaji, što treba posebno pohvaliti.

zima 2011

SLIKARSTVO 2011

Dragoljub Varajić (Ozrinići, Nikšić 1943. - ) Galerija „Beograd“, Zapisi, april 2011. Da Dragoljub Varajić nije pogrešio što je iskoračio iz klasičnih likovnih medija u jedan drugi medij – fotografiju, potvrđuje izložba fotografija pod radnim naslovom Zapisi. Na ovoj izložbi, kao i na prethodnim, Varajić istražuje nove mogućnosti izražavanja koje pruža fotografija, izlazeći iz oblasti dokumentarnosti i komunikacije kao osnovnih funkcija ovog medija. Fotoaparat je za njega kao skener. Na predmetima koji su iz prirode i okruženja (drvo, kamen, list, zid itd.) traže se i otkrivaju detalji – „zapisi“, koji se pretvaraju u znake i simbole, bilo vremena koje čini svoje, bilo kao posledica uslova okoline u kojima se ti predmeti nalaze. Bez ikakvih naknadnih intervencija, koje autor ne primenjuje, Varajićeve fotografije dobijaju osobinu likovnih dela i kao takve se sagledavaju i doživljavaju.

Poklon–zbirka Dragoslava Damnjanovića Muzej 25. maj, april-maj 2011. U prostorijama Muzeja 25. maj predstavljena je poklon-zbirka slika Dragoslava Damnjanovića, koju čine 222 dela podarena Narodnom muzeju u Beogradu od. 2005. do 2009. godine. Pored 142 slike Radomira Damnjanovića – Damnjana, afirmisanog slikara na međunarodnoj sceni i jednog od vodećih slikara srpskog slikarstva druge polovine XX veka, zbirka sadrži i 80 slika poznatih evropskih slikara, čime je Narodni muzej obogatio svoju kolekciju inostrane umetnosti. Poklon Dragoslava Damnjanovića nastavlja dobru tradiciju kod Srba da se preko donacija muzejima obogaćuju muzejske zbirke umetničkih dela. Ovaj likovni događaj svakako zaslužuje pažnju i poštovanje javnosti.

Srba Travanov ( Beograd, 1947.- ) Salon Muzeja savremene umetnosti, Beograd, Mobilkonstrukt, januar-februar 2011. Na izložbi u Muzeju savremene umetnosti Srba Travanov predstavio je svoj rad Mobilkonstrukt, koji je rezultat, kako sam kaže, sinteze prethodnih radova iz oblasti instalacija, mehaničkih instrumenata i mobilnih konstrukcija. Na ovom projektu Travanov je počeo da radi. 1989. godine i izložio ga je u konkretizovanom obliku, smatrajući ga završenim. U odnosu slikarstvo – fotografija – objekat, na izložbi se nalazi 11 eksponata pod nazivom Mobil metal konstrukt, zatim jedna velika instalacija (konstrukcija, konstrukcije), koja se sastoji od 23 elementa nazvana Mobilkonstrukt u raznim materijalima (šper, drvo, metal), koju prati 38 radova pod nazivom Umnožavanja, koji podrazumevaju konstrukte od novina, papira, ulja na kartonskoj podlozi; zatim su tu monohromna bela platna – Konstrukcija belog i 62 Fotografije montaža, u duhu postdadaističkog koncepta konstrukta gradnje i razlaganja različitih medija.

„Primenjena umetnost i Beograd 1918–1941“ Muzej primenjene umetnosti, Beograd, novembar-decembar 2011. Za dan muzeja, 6. novembra ove godine, MPU je priredio za današnje prilike jednu zaista reprezentativnu studijsku izložbu o primenjenoj umetnosti u Beogradu između dva svetska rata. Predmetima iz svih oblasti primenjene umetnosti iz svojih fondova i iz fondova drugih muzeja i privatnih zbirki, organizator je sa uspehom predstavio modernizaciju Beograda u ovoj oblasti. Preko dela naših poznatih slikara, vajara i arhitekata, školovanih po Evropi, preovlađujući nacionalni stil počinje da poprima karakteristike evropske avangarde i da Beograd uvodi u red modernih evropskih prestonica. Dela primenjene umetnosti postaju sve traženija a primenjena umetnost dobija svoje mesto u svim slojevima društva, što na kraju dovodi do otvaranja Škole za primenjene umetnosti.

zima 2011

dizajn 2011

r a d o m ir vu kov ić

di za j n 01

201 1

50 GODINA GRAFIČKIH KOMUNIKACIJA U SRBIJI 1960/2010 Izložba u Muzeju primenjene umetnosti u Beogradu, sa pratećim katalozima “ZNAKOVITO DVA” i “ZNAKOVITO TRI” je događaj koji je dao maksimalnu satisfakciju ogromnoj autorskoj energiji grafičkih dizajnera koji iscrtavaju svet oko sebe prevodeći ga u niz simboličkih slika visokog komunikološkog kapaciteta. To je kolektivna prezentacija bez presedana. Naših 600 autora predstavljeno je sa preko 5000 radova širokog semantičkog registra. Alfabeti, brojevi, logotipi, piktogrami i vizuelni sistemi su pojavni segmenti jednog artikulisanog vizuelnog jezika koji je osnova definicije da je ovo vreme - civilizacija slike. Značaj ovog projekta je u činjenici da prikupljeni materijal dobro reprezentuje dizajnersku produkciju u proteklih pet decenija na ovom terenu. Od poslednjih tragova socrealizma početkom šezdesetih, preko prevratničkih radova sedamdesetih godina, do visoko profesionalizovanih rešenja početkom ovoga veka rađenih visokim standardima internacionalne prakse. U katalogu izložbe objavljen je masivan autorski tekst Radomira Vukovića koji je i selektor ovog projekta. Celokupni grafički material koji je sakupljan u proteklih pet godina, on je poklonio Muzeju primenjene umetnosti. Posle Beograda ova izložba je prikazana u Novom Sadu, a za 2012. godinu dogovorene su postavke u Banja Luci i Nišu.

BEOGRADSKA NEDELJA DIZAJNA Ovaj projekat ima jasne političke konotacije, jer se finansira iz pristupnih fondova Evropske unije. On je zamišljen kao satisfakcija mladim ljudima koji imaju priliku da se u tom trenutku osećaju kao deo jednog organizovanog sveta koji je eto tu pokraj nas. Registar ideja koji je se nudi posetiocima zacrtava ogroman aktuelni prostor promišljanja i dešavanja u svetu dizajna, arhitekture, oglašavanja, mode… Formalno, to je pokazivanje stila života u kojem uspevaju maštoviti i hrabri. Nastup značajnih autorskih imena iz inostranstva podržan je od strane centara za kulturu, moćnih dizajn institucija, kao i trgovinskih sektora raznih evropskih država. Ove godine najveći broj učesnika bio je iz Austrije. Tomas Gajzler je organizator Nedelje dizajna u Beču i prevodilac na nemački antologijske knjige Viktora Papaneka “DIZAJN ZA STVARNI SVET”. Manfred Stokl je promoter oglašavanja za Istočnu Evropu. Bio je tu i Volfgand Čepeler - projektant buduće zgrade Centra za promocju nauke Srbije, čiji je novi vizuelni identitet bio tema konkursa koji je organizovao BDW. Spektakulatrni internacionalni žiri, visoke nagrade, video sesija u Londonu, jednoglasno izabran najbolji rad, sve to kao da je ostalo u senci činjenice da na ovom konkursu nije učestvovao niti jedan naš dizajner priznatog rejtinga. Kreativni direktor ovog projekta koji je pokrenut 2005.godine je Jovan Jelovac.

POZORIŠNI PLAKAT Već dve godine Slavimir Stojanović radi plakate za Jugoslovensko dramsko pozorište. Njegov rigidni intelektualni rukopis postao je prepoznatljv na medijskim događajima visokog kapaciteta. Baš kao što je davno Slobodan Mašić uradio sa plakatima Bitefa, tako i Slavimir sada formuliše novo kodirano razumevanje i pretvaranje događaja u znak. Kod Mašića to je bila fotografija, a kod Slavimira to je grafema. I jedan i drugi autor su postupili isto. Oni ne ilustruju ono što se dešava na sceni. Oni svoje razumevanje svega toga pretvaraju u simbol koji se mora iznova iščitavati. Stajanje pred plakatom postalo je jednako važno kao u ćutnji napuštanje sale na kraju pozorišne predstave. Potrebno je vreme da bi se prvi nivo impresija postavio u nekakve logične kanale. Formalno, Slavimir Stojanović je krajnje jednostavnim grafičkim jezikom označio ogromnu masu novog čitanja starih priča, događaja, zapleta, boja, kostima, replika... Sve to na daskama koje život znače. I kao i uvek neko novo vreme na svoj način tumači večnu priču o životu. Izložba na kojoj je sve ovo prikazano održana je u Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu.

zima 2011

dizajn 2011

DESIGNED.RS Za dve godine delovanja, adresa ovog dizajn portala postala je referentna platforma za širenje ideje o vrednostima dizajna u savremenoj komunikaciji. To je nezavisni online magazin koji pruža sasvim nov način za razmenu kreativnih ideja. To je bogat i autoritativan registar aktuelnig dešavanja ali i baza koja raste, spaja teoriju i praksu, spaja lične uvide kroz mrežu blogova, vesti i intervjua. Tu su najave svih konkursa, ovde i u belom svetu. Jednostavno, to je postalo stručno, zanatsko, drugarsko virtuelno mesto susreta i upoznavanja. Meseča posećenost sajtu varira od 45.000 do 70.000 jedinstvenih poseta. Deluje se i socijalnim mrežama. Na facebook/u ih prati 8.300 članova. Pokretač ovog pionirskog projekata je Slobodan Jovanović, a glavni i odgovorni urednik je Ivana Srdanović. To je prava lokacija gde se nove ideje prezentiraju u novoj tehnološki informativnoj ravni.

UMETNOST DO KRAJA Pun naslov ovog događaja je Internacionalni prolećni laserski samit jeftine grafike. Bio je to treći godišnji sastanak koji je uspešno organizovao umetnički kolektiv Turbosutra iz Beograda. Dizajn, ilustracija i vizuelna komunikacija su oblik u kojem su se tražile mogućnosti za najširu prezentaciju grafičkog dizajna. Preko 150 autora predstavilo je svoje radove na jednoobrazni način. Format A4 iz laserskog štampača u crno beloj tehnici, kako bi bili dostupni najširoj javnosti. Izložbeni prostor je bio impresivan sa kolekcijom štamapača u centru, koji su kontinualno reprodukovali radove, a koji su se prodavali po simboličnoj ceni. Sve to je bilo iskreno definisano i objašnjeno kao jedino mogući način izraza mladih ljudi koji i na ovaj način (na izložbi koja je trajala samo jedan dan) postavljaju pitanje i daju odgovor – bolje nismo zaslužili. Na kraju ili na početku treba istaći izuzetnu profesionalnost i primereni aktivizam mladih ljudi koji su organizovali sve ovo.

MIRNODOPSKI RADOVI Retrospektivna izložba svestranog grafičkog dizajnera Mirka Ilića, koja obuhvata stripove, ilustracije, dijzan i multimedijalne radove nastale u protekle tri i po decenije, održana je u Muzeju savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu u jesen 2011. godine. Izložba je idejno je koncipirana tako da apostrofira Ilićev socijalni angažman i predstavlja pregled celokupnog opusa tog autora koji je početkom 80-ih godina prošlog veka pokrenuo novi talas zanimanja javnosti za strip i snažno označio prodor dizajna na ovdašnje područje. Ilićevi radovi su društveno odgovorni, politički angažovani i govore jezikom koji razume ceo svet, a deo su i stalnih muzejskih postavki širom sveta. Predstavljeno je oko 250 radova od kojih je brojna publika pokazala najviše interesovanja za naslovne strane svetskih magazina na kojima je Ilić demonstrirao svoju upitanost pred civilizacijskim nedoumicama. Autor već dugi niz godina živi i radi u inostranstvu, ali on uporno pokazuje volju i nameru da bude prisutan u kreativnom smislu na prostorima sa kojih je potekao.

KAD GOVORIMO O LJUBAVI Adaptirana zgrada Legata Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića postala je novi, izuzetno dobro projektovan prostor za umetničke i kulturne aktivnosti. Otvorena je izložbom Boruta Vilda, jednog od vodećih savremenih grafičkih dizajnera. Formalno, to je bila retrospekcija njegovog izuzetno plodnog rada. Naziv izložbe „KAD GOVORIMO O LJUBAVI“ kao da objašnjava tanana kreativna traganja kojima autor istražuje prostore odgovornosti. On kaže da dizajn nije daleko od umetničkog izražavanja. Ali umetnost ima slobodu koju dizajn i ima i nema. Bez konteksta, vremena i prostora, bez jasnog komunikacionog kanala, dizajn ne postoji i nema nikakvog smisla. Autor je preko pedeset vizuelenih identiteta i rešenja za nekoliko stotina publikacija, knjiga i časopisa. Od sredine osamdesetih, Vild je na poziciji art direktora, urednika i stručnog saradnika angažovan na brojnim projektima. U bogatoj profesionalnoj biografiji, između ostalih, beleži saradnju sa Beogradskim krugom, Fondom za otvoreno društvo, Centrom za savremenu umetnost - Beograd, Muzejem savremene umetnosti i dnevnim listom ”Politika”, itd. Jasna izražena društvena svest, ukazivanje na humane vrednosti, svedena, jednostavna i duhovita dizajnerska rešenja jesu odlike njegovog rada. zima 2011

DIZajn 2011 REkONStRUkCIJA

di za j n

201 1

MIKSER Za samo tri godine Mikser festival je postao najveći regionalni festival kreativnosti i inovativnosti. Za razliku od mnogih drugih modela okupljanja, ova manifestacija je uspela da interakciju kao osnovu svakog kolektivnog rada dovede do elementarnog nivoa. To objašnjava brojku od 40.000 ljudi koji su bili prisutni na širokom spektru događanja. Ove godine ključne reči su bile radionica, nove tehnologije, eksperiment. Koncept ovogodišnjeg Miksera prepozano je jubilej, 20 godina od raspada SFRJ. Bila je to prilika za paralelno čitanje istorije i traganje za održivim modelom novih odnosa na Balkanu. Reafirmisan je model Kulturne industrije, što je otvorilo prostor za veliki broj alternativnih pokazivanja i ubeđivanja. Širenje prostora zainteresovanosti na arhitekturu, film, video, nove medije, muziku, obrazovanje - organizatori na suptilan način pokazuju da je sve to i mnogo više područje dizajna i da je sve to prostor za kreativnu nadogradnju.

vOJNIK 2 Dizajner ili Univerzalni vojnik je naziv događaja koji je organizovala nevladina organizacija Blokovi. Bio je četvorodnevni edukativni događaj visokog intenziteta koji je imao podnaslov Istorijske bitke. To je bila prilika da se sagleda i javno postave odrednice događaja koji čine osnovu istorije dizajna na ovim prostorima. Od Ljubomira Micića do časopisnog kontinuiteta “Zenit”, “New Moment”, “Kvadart”. Kroz šest izvanredno koncipiranih izložbi do nastupa naših i inostranih moderatora koji su u formi superiorno prezentiranih predavanja formalno definisali kulturološki prostor u kojem deluje “Univerzalni vojnik”. Shvatajući energiju kao osnovu svakog progresa, tako je i na ovom skupu Andrej Dolinka sugestivno predstavio domaću alternativnu dizajnersku scenu.

CENTAR ZA PROMOCIJU NAUKE SRBIJE Uz pomoć fondova Evropske zajednice, u Beogradu je snažno promovisana ideja o osnivanju, izgradnji i medijskom uspostavljanju Centra za promociju nauke Srbije. Raspisan je 2010. godine medjunarodni konkurs za arhitektonsko rešenje objekta Centra. Prvu nagradu je dobio Austrijanac Vofgang Čepeler. Atraktivno delo koje simbolički komunicira sa korbizjeovskom arhitekturom Novog Beograda. Godinu dana kasnije raspisan je javni konkurs za osnove vizuelnog identiteta Centra za promociju nauke Srbije. Zadatak nije bio lak. Tražili su se grafički standardi, ali i ime objekta, kao i principi marketing strategije. Obezbeđene su (za naše prilike) pristojne nagrade, dogovoreno dvostepeno pregledanje radova, proglašen je žiri na najvišem internacionalnom nivou, pristiglo je 170 radova... Po karakteru likovnog izraza videlo se da su u velikoj većini autori mladi ljudi. Za mnoge to je bila prva prilika lične promocije i sagledavanja svog mesta i prostora u kojem će delovati. Ovaj događaj zapravo na najbolji način je pokazao stvarni kreativni kapacitet ljudi koji su u proteklih desetak godina ušli u svet profesionalnog promišljanja rada. Bez obzira na rezultate, konkurs je bio izuzetno atraktivna podrška opštem procesu afirmacije dizajnerske prakse.

jesen2011 zima 2011

muz ik a

muzika 2011

bil ja n a boj kov ić

20 1 1

Muzičk i d ogađa ji i a lb u m i koji su obeležil i p roteklu godinu

Koncertom koji je održala 6. novembra u Areni, Monserat Kabalje je dokazala da nadimak „La superba“ odnosno Diva i dalje sa ponosom može da ponese. Na pragu 80. godine, njen glas možda nije očaravajući i fleksibilan kakav je bio nekada, ali je pojavom svakako izazvala oduševljenje. Pred 5000 posetilaca u Beogradskoj, areni pevala je arije iz poznatih opera u pratnji simfonijskog orkestra RTS-a. Ovo je bila poslednja prilika da domaća publika uživo čuje špansku opersku divu koja je izjavila, da se posle koncerata u okviru ove oprštajne turneje, definitivno povlači. „Mislim da će tako nešto biti jako lep način zaokruživanja muzičke karijere koja je trajala 56 godina“, izjavila je Kabalje. Slobodnim duhom, fascinantnim stilskim i vokalnim izvođenjima Kabaljeova je već na samom početku karijere pokorila sve veće svetske operske scene. Njeni nastupi izazivali su divljenje publike u Metropolitenu, milanskoj Skali, Kovent Gardenu....Izdala je preko 80 albuma, ali je ipak, za široke mase postala poznata posle saradnje sa pop pevačem Fredijem Merkjurijem iz grupe Queen. Sa njim je 1988. snimila pesmu „Barselona“ koja je kasnije postala himna letnjih olimpijskih igara održanih u ovom gradu. Njena izvođenja ostaće zapamćena po specifičnoj boji glasa, kao i čudesnom pisanisimu koji malo koja operska zvezda današnjice može da izvede.

Jean Michel Jarre

Shakira

Montserrat Caballé

Nezaboravni audio-vizuelni doživljaj, priredio je i Žan Mišel Žar svojim koncertom koji je održan 10. oktobra, takođe u Areni. Igra lasera, efekata i projekcija na video ekranima savrešeno se uklopila sa elektronskim muzikom i izazvala ovacije 7000 ljudi. Kao i na prethodnim koncertima, Žan Mišel Žar i njegova ekipa, oslanjali su se isključivo na stare, analgone sintisajzere, korišćene i u njegovoj najpoznatijoj kompoziciji „Oxygene 4“ koju je za domaću publiku izveo nakon što je izašao na bis. Tom prilikom je Žar zatražio od publike da maše svojim mobilnim telefonima, kako bi na taj način pozdravila ljude na internetu. Čuveni francuski kompozitor još jednom je pokazao da, iako je u 63. godini, još uvek ume da napravi užarenu atmosferu. Do „usijanja“ je došlo i 10. maja, na koncertu Šakire. Na prvom nastupu pred domaćom publikom sa kojom je napravila sjajnu interakciju, kolumbijska pevačica je opravdala epitet prirodne i razigrane devojke. Šakira je neprekidno plesala, smejala se i izvodila efektnu koreografiju. Publika je sav njen trud, pored aplauza i ovacija, nagradila i plišanim igračkama koje je uporno bacala na scenu. Moglo bi se reći da je koncert, održan u okviru turneje „The sun comes cut“, obeležen obostranim užitkom, kako publike tako i vesele Šakire.

zima 2011

ARH ALMANAH

muzika Pažnju i veliku posećenost domaće publike, privukli su i koncerti Brajana Ferija, Vanese Mej i Stinga, ali ni jedan od njih nije izazvao razočarenje, pa i bes posetilaca, kao nastup britanske pevačice Ejmi Vajn Haus. Dugo očekivani spektekl je 19. juna na Kalemegdanu okupio 15 000 ljudi među kojima je bio veliki broj medijskih ličnosti. Od samog početka pa do kraja, nastup se odvijao u nastojanju Ejmi Vajnhaus da ostane na nogama. Zbog previše alkohola koji je popila pre nastupa, pevanje dvadesetsedmogodišnje pevačice više je ličilo na ispuštanje krika i mumlanje zaboravljenog teksta. Ovaj skandalozni nastup trebalo je da predstavlja početak evropske turneje koja posle ovog peha nije ni održana. Na žalost, upravo ovaj koncert je ušao u anale muzičke industrije kao poslednji nastup britanske problematične pevačice, a fotografija očajne Ejmi uslikane u momentu kada se rukama brani od zvižduka i negodovanja, obišla je ceo svet. Mesec dana kasnije, 23. jula Ejmi Vajnhaus pronađena je mrtva u svom domu u Londonu. Istraga je pokazala da je umrla od trovanja alkoholom. Samo dan posle njene smrti, prodaja Ejminih albuma skočila je čak 37 puta, pa su upravo ova izdanja ubrajaju među nasjlušanijim albumima u protekloj godini.

Adele

Björk

20 1 1

Bryan Ferry

Vanessa Mae

Sting

Amy Winehouse

Britanska umetnica koja se takođe našla među najslušanijim u 2011. je Adele. Njen album „21“ je jedini album u istoriji koji je za kratko vreme prodat u 3,5 miliona primeraka širom sveta. To je i jedini album koji je deset uzastopnih nedelja zauzimao prvo mesto na top listama. Adele je rođena 5. maja 1988. u Londonu. Pažnju je privukla zahvajujući društvenoj mreži My space na kojoj je postavljala svoje demo snimke. Pobeda na čuvenom Sound glasanju BBC-a 2007. otvorila joj je vrata šou-biznisa. Od tada ova mlada britanka niže uspehe i osvaja srca slušaoca širom sveta. Nešto sasvim novo i drugačije, za svoje obožavaoce priredila je Bjork. Album „Biophillia“ objavljen je zajedno sa serijom ajped aplikacija koje se odnose na svaku numeru sa albuma. Namera ove originalne umetnice je da slušaoce uroni u jedinstveno audio-vizuelno iskustvo. Ovakvom doživljaju posebno doprinose zvuci iz prirode, integrisani u muzičke numere. Na taj način stvoren je novi muzički žanr koji predstavlja fuziju muzike, tehnologije i prirode, a Bjork ga je nazvala „appbox“. Promukli I snažan glas Izabel Žofrua poznatije kao Zaz izazvao je pravu histeriju 25.08. na Petrovaradinskoj tvrđavi. U okviru manifestacije Međunarodna nedelja pevanja “Kantat Novi Sad” , pevačica sa Monmartra je nastupila pred 15000 ljudi. Najviše ovacija usledilo je već sa prvim taktovima pesme „Je veux“ koja je na internetu prevedena na srpski. Pevačica je izjavila da je iznenadjena velikom popularnošću u Srbiji u kojoj se njeni hitovi slušaju više nego u samoj Francuskoj.

Zaz 32

zima 2011

Ekonomija

Srbi su žrtve sna o bogatstvu Razgovarala Mirjana N. Stevanović, urednik ekonomije u listu Danas foto: nenad petrović

U pozadini globalne ekonomske krize odvija se sve burniji rat između centara moći koji upravljaju svetskom ekonomijom, tvrdi profesor Milovan Stanišić. Zanimljivost teme i ličnosti sagovornika odredila je da ovo bude samo prvi deo razgovora sa rektorom Univerziteta Singidunum

“ Mnoge zemlje neće moći bez većih posledica da izdrže finansijski pritisak koji je osmišljen kao koncept za širenje globalizacije. U ovom trenutku ne izgleda tako, ali Srbija ima šanse da lakše od većine evropskih država prođe kroz taj period, jer je oslonjena na poljoprivredu.

zima 2011

Ekonomija

Srbija je sedamdesetih godina bila u rangu srednje razvijenih evropskih zemalja. Rat i sankcije 90-ih zaustavili su rast, novi vek dočekala su zastarela preduzeća i ona su u privatizaciji prodavana budzašto u odnosu na njihov nekadašnji značaj, ali realno u odnosu na sadašnju vrednost. Malo ko sada zna da je Koreja pre 40 godina kupila opremu iz Elektronske industrije Niš, i iz nje je nastao Samsung. Gde ja sada ta kompanija a gde je mesto domaćih fabrika elektronske opreme?

Kada se iz spleta opustelih dušanovačkih sokaka izvučete u kasno jesenje popodne do Danilove ulice, prvo što se zapaža je živost u velelepnom zdanju Univerziteta Singidunum. Modernih linija, bez suvišnih detalja, kompleks zgrada odaje ozbiljnost i uzdržanost a opet, kombinacija belo crvene fasade unosi diskretnu razdraganost. U svakom uglu kamere, kažu, ima ih 150 i pokrivaju bukvalno sve radne prostorije uključujući i kabinet rektora. Studenti, koji su preko mobilnih telefona povezani na tu mrežu, mogu da provere na putu do učionice da li je profesor stigao, ili da prate tok ispita na koji se pripremaju da izađu. I roditelji, kojima je takođe dostupna šifra za ulazak u mrežu, mogu da prate svog studenta dok je na predavanju, mogu da slušaju njegov ispit, ali i da bace pogled na kuhinju, vide kako se priprema hrana. Sve je transparentno, kaže rektor, prof. dr Milovan Stanišić, jedan od osnivača ove visokoškolske ustanove koja je prva među privatnim univerzitetima dobila akreditaciju za rad. Razgovor sa njim počinje temom javnog duga.

Najbogatiji najveći dužnici - Nama dug Srbije izgleda ogroman, a japanska ekonomija, na primer, ima bruto društveni proizvod od 5.800 milijardi dolara i dug oko 11.000 milijardi. Američki dug je

oko 15.000 milijardi, Italija, koja se smatra visoko zaduženom zemljom, trebalo bi da servisira obaveze od 1.900 milijardi, Nemačka ima 2.080 milijardi, samo što ona ima 3.800 milijardi BDP. I Francuska, koja je do skoro sebe predstavljala kao vrlo stabilnu zemlju, sa 1.470 milijardi dolara duga, zapravo je vrlo ranjiva i samo je pitanje dana kada će ona dospeti na tapet. Ali, u prvom krugu idu najslabiji, zemlje poput Grčke, Portugala, Irske ili Španije, a potom je na redu Francuska i severne germanske zemlje. To je deo opšte strategije zaduživanja preko koje se upravlja svetom.

Ko su kreatori krize? - Znači li to da je neko plan osmislio? Ko stoji iza svetske krize? - Ne čine to države, kreatori krize su nadnacionalni. Drugačije ne bismo mogli da odgovorimo na pitanje: ako izuzev dvadesetak zemalja sve ostale imaju ogromna dugovanja, ko onda potražuje? Zna se da postoje centri moći koji su u privatnim rukama. U Americi je to, na primer, FET komisija koja ima pravo na primarnu emisiju svetskog novca, dolara. Ona štampa koliko je potrebno novca, ona odobrava kredite američkoj vladi, a u rukama je nekolicine porodica - Rotšildi, Rokfeleri, Morgani i ostali. Oni su u tu poziciju dospeli

70-ih, kada je prekinuta veza između količine zlata i novca koji se štampa, i od tada je dolarska masa uvećana 19 puta. To znači da je svake druge godine količina dolara u opticaju bila udvostručavana. - Kojim mehanizmom se upravlja svetskim finansijama? - Ogroman kapital tih 13 američkih porodica, koje se načešće pominju kao jedan od važnih centara moći, upravlja bankama a preko hipoteka i velikom imovinom drugih učesnika na tržištu. Tako će gotovo svaki iz armije biznismena živeti u ubeđenju da je fabrika ili nekretnina njegovo vlasništvo, a zapravo preko hipoteke se to nalazi u stvarnom posedu banke, odnosno porodica koje njome upravljaju. Zbog toga je i bogatstvo tih centara nemerljivo, njih nema na listama najbogatijih ljudi sveta, ali procenjuje se da svaka od familija raspolaže kapitalom koji premašuje 150.000 milijardi dolara. - Koliko je taj mehanizam bio uzdrman pojavom evra kao potencijalno nove svetske valute? - Sva igra sada se i vodi oko toga šta će biti svetski novac. Pojava evra jako je uzdrmala vodeću poziciju dolara, i on je u početku strašno oscilirao kako bi oslabio evropsku novčanicu. Evro se od tog početnog kolebanja oporavio ali to stanje nije potrajalo dugo, zbog labavih monetarnih odnosa unutar EU i nedostatka

zima 2011

Ekonomija

Ljudi sa vrha liste najbogatijih, PROFESOR MILOVAN STANIŠIĆ: SRBIJA IMA POTENCIJALE

poput Gejtsa, Bafeta, Slima, koji

DA SAVLADA KRIZU

centralnog upravljanja monetarnom politikom. Americi je i pored visokog duga bilo lakše da izazove krizu evra nego što je mogućnost da se odbrani od toga imalo 27 zemalja različite ekonomske snage, zaduženosti i političkog pogleda na krizu. Jasno je da je u startu evro trebalo da se postavi kao valuta koju emituje i kontroliše jedna centralna banka a da se razlike između članica “peglaju” različitim pravima na masu evra. - Da li se onda zna kakav je dalji scenario krize? - U ovom trenutku to ne znaju ni njeni kreatori. Postoji više svetskih centara moći, neki deluju tako da pokušavaju da spasu globalnu ekonomiju i da održe mir. Ne zna se ko će koji potez povući i u kom trenutku, ne zna se šta će prevagnuti. - Koliko srpska privreda, ovako oslabljena i krhka, može da računa na neki oporavak u takvim uslovima. - Objektivno, može, ali prvo moraju da se dese promene u svesti naših ljudi, promene koje će pošten posao staviti u vrh vrednosnog sistema. A tek potom dolaze konkretni potezi. Svi govore o tome da nam je potrebna razvojna banka, ali nje još uvek nema. Govori se i o mnogo privrednih potencijala, ali se još ne pokreću mehanizmi za njihovo buđenje. Zna se, na primer, da sve što se uzgaja na visini većoj od 500 metara, ne zahteva hemiju,

zima 2011

a mi se još nismo Evropi, koja nam je najbliže i za to najpogodnije tržište, prijavili kao proizvođači organske hrane. - Da li su loši zakoni razlog što se to ne čini, ili činjenica da je kroz privatizaciju u zemlju ušlo mnogo prljavog kapitala čiji cilj nije da razvija proizvodnju? - Normalno je to što se posle ratova na ovom prostoru u privredu uvukao sumnjiv novac. U takvu sredinu ne dolaze lako dobri investitori, jer oni ne traže privilegije, nego jasna pravila koja im štite kapital. Nije stvar ni u zakonima, oni su doneti, ali primer da država uspeva da naplati svega oko 50 do 52 odsto poreza govori o tome koliko se primenjuju. Kakvo normalno poslovanje može da se očekuje ako neko mora da plaća obaveze, a neko ne? Zato sam rekao, ključne promene moraju da se dese u svesti ljudi, u načinu na koji prilaze poslu. - Kako se kod nas prilazi poslu? - Naši ljudi žele brzo da steknu veliki novac i svaki posao u kojem iz obrta kapitala ne mogu da dobiju više od 30 odsto zarade, nije im zanimljiv. U svetu, regularan prinos je oko tri odsto, pa čak i kada neki posao dospe do suda, smatra se da je vlasnik bio svestan rizika ako je bila predviđena dobit veća od uobičajene. Mi smo žrtve sna o bogatstvu, želimo ga odmah, a to se stiče generacijama.

su zaista svojim radom stekli kapital, pokušavaju poslednjih godina da kroz humanitarne pokrete menjaju i popravljaju svet. To postaje globalni trend. Ali, njihovo bogatstvo je minorno u odnosu na imovinu koncentrisanu u porodicama koje se nalaze u centrima moći, a one se ne pojavljuju u filantropskim misijama.

Razgovor se nastavlja u idućem broju

Mega-projekti

Planiranje izgradnje futuropolisa

Veliki Pariz Piše: Milovan Ćirovski, dopisnik iz Pariza

Glavni grad Meksika, narašće u ovom veku na 30 miliona stanovnika! Kažu demografi. Pred rastom Siudad Meksika i drugih galopirajućih megalopolisa Latinske Amerike, Azije, Bliskog istoka, kao da zaostaju evropske prestonice, kao da su ušle u mesečevu senku, ali se Pariz ne da – i dalje želi da bude najveći, najlepši, najbolji …

zima 2011

Mega-projekti

Pariz se ne plaši nadrealnog

Dopasti se svojoj budućnosti Još je Napoleon III u 19. veku imao plan o «Velikom Parizu» koji bi se prostirao od Sen Žermena na zapadu, do Marn la Vale na istoku. Gradonačelnik Bulonj sur Sen, Andre Morize u svojoj knjizi «Od starog do novog Pariza, Osman i njegovi prethodnici», potvrdio je ideju o tada još fiktivnom proširenju ovog evropskog megalopolisa. U međuvremenu, posle Drugog svetskog rata, 50-tih godina, Pariz je neprestano proširivan, doterivan i gradjen tako i toliko da bi se dopao toj svojoj, danas, vidimo bliskoj budućnosti.

zima 2011

Već dve godine predsedništvo francuske vlade i njenog glavnog grada radi na projektu pod nazivom «Veliki Pariz». To je projekat još veće i modernije prestonice, futuropolisa ! Arhitektonska imaginacija je dobila krila. Ali – treba imati na umu da je poštovanje tradicije i kontinuiteta, bio on čisto kulturni ili čisto urbanistički kontinuitet, odlika francuske brige za Pariz. Zato je ovaj grad znamenit i po tome što ga nisu rušili, deformisali i urbanistički karikirali oni koji su njime vladali, juče kao i danas, bili oni kraljevi ili republikanci, razumevali se bolje u prošlost nego u budućnost, ili pak bolje u budućnost nego u prošlost. Delo barona Osmana Baron Osman uz podršku Napoleona III – menja Pariz. Mapu starog, dosadašnjeg grada, tipičnu za ono vreme: punu malih ulica, čak i sokaka, sa divljom i arhaičnom gradnjom, gotovo sa nastambama za vampire i veštice, razbojnike i lopove, baron Osman ruši. A onda, gradi velike, moderne bulevare, grad dovodi do voda

Sene na levu i desnu obalu i arhitektonski spaja kvartove koji su do njegovih urbanističkih zahvata bili neka vrsta posebnih gradova. Njegov projekat budućnosti Pariza je prihvatila «bel epok» svojom čuvenom svetskom izložbom 1889. godine, kada se gradi i Ajfelova kula, taj nadrealni monstrum usred galske tradicije. Tada Pariz postaje i najosvetljeniji evropski grad. Otuda ime «grad svetlosti». Ne treba zaboraviti da se u to vreme gradi i prvi pariski metro, most Aleksandra III, Gran i Peti pale, koji su otada do danas poznata kulturna svetilišta.

Kaldrma potrošena u revoluciji U Prvom svetskom ratu Pariz je bombardovan, ali nije pretrpeo velika oštećenja. Između dva velika rata, u velikoj ekonomskoj krizi, ali sa socijalističkom vladom, Pariz se proširuje tako što izlazi iz užeg okvira, podižući predgrađa sa jeftinim stanovima i jednostavnijom arhitekturom. Pariz i dalje, pored svih teškoća, biva Pariz, tako da je sasvim razumljivo odbijanje nemačkog generala Fon Šoltica, na kraju

Mega-projekti

Drugog svetskog rata, da izvrši Hitlerovo naređenja da uništi Pariz. Grad na Seni je, naročito u užem delu, bio, kao i naša Skadarlija, popločan kamenim kockama koje su studenti u revoluciji 1968. godine vadili i bacali na policiju. Od tada te starinske, i pomalo romantične, kaldrme više nema.

Opklada za budućnost Posle De Gola, došli su Pompidu, Miteran i Širak, ostavljajući trajne tragove u uredjenju glavnog grada Francuske. Sadašnji predsednik Nikola Sarkozi i gradonaćelnik Delanoe započinju istorijski projekat proširenja Pariza pod imenom «Veliki Pariz» što je, u stvari, arhitektonska i urbanistička opklada za budućnost. Prema planu, u početku će doći do izgradnje transportne mreže javnog saobraćaja okolo grada koja će povezati aerodrome i «te že ve» stanice(stajališta « ultra-brzog » voza). Planira se i izgradnja automatizovanog metroa u dužini od 200 km, i sa 75 stanica. Cena samo ovog projekta iznosiće 32 milijarde evra. U daljoj realizaciji «Velikog Pariza», doći će do fuzije pariskih departmana sa departmanima predgrađa. Krajnji rok za realizaciju ovog gigantskog i u finansijskom pogledu zaista skupog ali i isplativog projekta, je 25 godina. Tada će uz spomenutu gradnju RER-a, metroa koji ga povezuje sa predgrađima, gradnjom automatizovanog metroa, biti izgradjeno i 130 km podzemnog metroa. Doći će i do produženja železničkih pruga do gradova u blizini Pariza - Pontoaza, Versaja, Palezoa … U početnim diskusijama o ovom velikom projektu kojim će se francuska prestonica takmičiti sa gradovima budućnosti, bilo je i predloga da se Pariz proširi do grada Avra na obalama Atlantskog okeana. Za sada se odustalo od ovog vizionarskog, a trenutno, možda i nadrealnog projekta, što ne znači da neće i on jednoga dana biti realizovan.

Kozaci na Jelisejskim poljima Prava istorija Pariza počinje revolucijom (14. juli 1789) i zauzimanjem Bastilje, Pariskom komunom punom snova o pravdi i demokratiji, ali i bizarnostima poput onih kada su se na Jelisejskim poljima mogli videti ruski kozaci i engleski vojnici u bezbrižnoj šetnji. Luj XVIII obnavlja Pariz zajedno sa svojim monarhistima, ali tako što primorava proletarijat da živi u sirotinjskim kvartovima. To je vreme kuge koja odnosi 32 000 ljudskih života. Videći da je prevarena, sirotinja, uglavnom radnička, ponovo diže barikade, ali ovoga puta protiv kralja. Ti su slavni dani strepnje i velike nade majstorski opisani u delima Viktora Igoa, Balzaka i Ežen Sia.

zima 2011

IZložba

SPOJ GRADA I NEBA

Arhitektura za poneti Milica šajfar

Umetnost Slobodana Maldinija se protivi anesteziranju globalnog društva.

Šta je to što iz sumorne svakodnevnice bezličnih lica izdvaja one

posebnosti koja se primećivala još za vreme studija arhitekture kada

posebne ljude koji s pravom mogu poneti titulu umetnika? Šta je ono

je sam pravio papir na kome bi zatim crtao perom i sapiom. Ovaj po-

što se samo rađa tamo gde ga ne sejete, ono što niče ni iz čega tamo

vratak u prošlost, čini se, bio je tek najava kasnijeg ukidanja granica

gde nasluti tlo genijalnosti i jednistvenosti? To je vizija. Bezvremeni

između vremenskih i umetničkih svetova koje će Maldini promovisati

pokretač svega što je novo i drugačije. Raritet u današnje vreme, ali

zajedno s ostalim pripadnicima čuvene grupe arhitekata MEČ (Marjan

na sreću, još uvek prisutan za sve koji su spremni da otvore oči da ga

Čehovin, Dejan Ećimović, Mustafa Musić i Stevan Žutić). Nakon njihove

vide, da okrenu uši da ga čuju. Takvu jednu retkost, umetnost koja

prve zajedničke izložbe „Urbana kuća” 1981, samo je potvrđeno da je

pomera granice, predstvaljaju i dela Slobodana Maldinija nedavno

grupa MEČ krenula stopama velikana, profesora Bogdana Bogdanovi-

izložena u Beogradu.

ća, idejnog tvorca i realizotora Nove arhitektonske škole. O izuzetnom značaju novog pristupa arhitektonskoj misli, pisao je i Maldini: „Nova

Principi Nove škole

arhitektonska škola predstavlja potpuno novi pristup arhitekturi tretirajući je kao umetnost i egzaktnu nauku istovremeno, a sve više

Na otvaranju ove izložbe koja nosi neobične ime „Arhitektura za pone-

kao skup nauka, polja i oblasti: arhitektura je i istorija i budućnost,

ti”, profesor Mustafa Musić, Maldinijev kolega i dugogodišnji prijatelj,

književnost, religija i matematika.” Vođen tom idejom, Maldini je

govorio je i o samim počecima njihovog poznanstva. O Maldinijevoj

arhitekturu tražio u svemu i uspeo da u njoj pronađe i na videlo iznese

zima 2011

Izložba

„Izložba sadrži projekte prostornih arhitektonskih sklopova, spomenika, hramova, kuća, urbanih celina, veduta i šetališta, višedimenzionalnih tvorevina različitih profila u pokretu, sklapanju i rasklapanju, u promenama rakursa nivoa i pozicioniranju stanja lebdenja, kretanja ili fiksiranja bazičnih tačaka u izabranom prostornom okruženju.

neumorno pokušava da umetnost i na našim prostorima podigne na jedan malo viši nivo od još uvek preovlađujućeg mimetičkog i da u što širim masama probudi interesovanje ne samo za sebe kao umetnika, već za samu umetnost i svet u kome živimo. Kakvo je Maldinijevo viđenje toga sveta, najbolje nam opisuju njegova dela, npr. prikaz planete Zemlje u koju gigantski špric ubrizgava „globalnu anesteziju”, razrušene hale negdašnjih fabrika i antički kipovi u njima, iskrcavanje vojnika na obale na kojima se izležavaju bezbrižni kupači… i ono što do sada nije viđeno. Njegovo stvaralaštvo, pored studija

Antigravitaciona skulptura

u Beogradu, oplemenile su i studije istorije arhitekture u Vićenci, a njegovi rani radovi sadrže eklektičke uticaje ideje postmoderne

Slobodan Maldini je pre svega poznat kao negraditelj, jer i ono malo

arhitekture u SAD. Uz sve to, reklo bi se da je za Slobodana Maldinija

njegovih ostvarenih projekata uglavnom nije naišlo na razumevanje

inspiracija svuda i u svemu, jer on ne podređuje svoje stvaralaštvo

savremenika poput „Spomenika Slobodi i Ravnopravnosti” u Klini

nikakvim normama već traga za novim izrazima. Maldini ni svoj rad

srušenog početkom ’90-ih u naletu nacionalističkog revanšizma, a

ne ograničava samo na arhitekturu. On je i teoretičar arhitekture,

pod izgovorom da ima „tajnoviti simbolizam”. O značaju i vrednosti

pisac i pre svega umetnik čije delo ima jasno izraženu želju da pre-

ovog spomenika dovoljno govori da je privukao veliku pažnju na

nese svoje viđenje društvene hipokrizije i da u posmatraču pokrene

Bijenalu u Parizu 1985. Na sreću, postoje i druga velika dela Maldinija

ako ne razmišljanje, a onda makar jednu misao o svetu u sadašnjem,

koja se ne mogu tek tako „ukloniti”. To su njegove knjige: „Enciklo-

ali i bilo kom drugom trenutku. Kako bi u tome uspeo, tokom minule

pedija arhitekture” u sedam tomova, Senke bogova (1981, 2004),

decenije “Slobodan Maldini je razvio veliku internet mrežu i jednu

“Dictionary of satanism - Dictionary of exorcism” (2008), “Porn and

zavidnu produkciju knjiga, projekata i angažovanih intervencija, kao

Punk Neoarchitecture” (2009). Zahvaljujući njima, misao i ideje Slo-

nezavisan autorski rad sistematski prezentovan na ličnim blogovima

bodana Maldinija stižu do onih koji su voljni da mu se pridruže makar

i dostupan svakom korisniku”, smatra Biljana Tomić. Čini se da on

i u pokušaju da se kreira jedan bolji svet za sve nas.

zima 2011

Čekajući Olimpijadu

OBJEKTI ZA OLIMPIJSKE IGRE U LONDONU KOŠTAJU 8,29 MILIJARDI EURA

Joošššš

piše: IRENA VIDENOV d. i. a.

Sa novom 2012. godinom, koja preti ekonomskom krizom jačom nego pre četiri godine, obilje će na kratko doći, i to na leto, sa 30-im Olimpijskim i Paraolimpijskim igrama u Londonu. Čini se da će, od 27. jula do 12. avgusta, sportisti podići duh svake nacije na planeti, energija bodrenja će podstaći posustale ekonomije, a sami Londonci, kako najavljuju, otići će daleko iz svoga grada, na zaslužene odmore i što dalje od buke i gužve koja im preti. Taksisti Londona već sada najavljuju, takođe, kolektivne godišnje odmore, ukoliko im se ne omogući podizanje cena taksi usluga. Neko mora i da zaradi, jer kriza još više preti… A 2005.godine, kada se započelo planiranje i budžet bio definisan, bila je dobra godina... Trebalo se izdići iz organizacije održanih igara Pekinga I Atine. Britanci nisu odoleli nagonu da se odmah pohvale efikasnim upravljanjem narednih 30-ih Olimpijskih igara. U održivim projektima, u tačno definisanom budžetu. Za sada, pri kraju izgradnje, sa ciljem da bude ekonomski održiv, ‘’sve je na vreme i u okviru budžeta’’, ali je zapravo tri puta skuplji projekat od planiranog 2005.godine; pa da pogledamo … Sastavni deo Olimpijskih igara uvek i jeste skandalozno, bombastično i astronomsko trošenje sredstava; Atinu 2004.godine karakteriše značajno trošenje novca, danas zemlje u finansijskom kolapsu, ili Peking 2008.godine, sa svojim preskupim grandioznim projektima. Postalo je, zapravo, tradicija, da se prihvati takav pristup, kako bi se najbolje prezentovala nacija. Ali

zima 2011

š!!!

Čekajući Olimpijadu godinu dana pre početka Igara, čini se da, tradicionalno britanski, raste i izazov da Igre budu organizovane besprekorno. U maju 2011. Vlada je bila ponosna u svom kvartalnom ekonomskom izveštaju na to da će Igre ’’biti održane na vreme i u okviru budžeta’’. Konačna cena izgradnje je 8.29 milijardi eura, i to je za 40 miliona eura manje od prethodnog kvartalnog izveštaja. Da li zahvaljujući ekonomskoj krizi?

Ipak, da prepustimo na trenutak finansijske izveštaje i predviđene i ostvarene dijagrame organizatorima 30-ih Olimpijskih igara. Ovde se osvrćemo, ipak, na ono što će nama ulepšati narednu godinu, a to je sama Olimpijada, i objekti i mesta na kojima će se ona odžati. Izdvajamo Olimpijski park kao centralno mesto Olimpijskih I Paraolimpijskih igara - London 2012. Olimpijski park se prostire na oko 2.5 kvadratnih kilometara, Stratford, u istočnom delu Londona, kao namenski odvojena lokacija, lako dostupna, i u žiži je pažnje narednih Olimpijskih igara. Olimpijski park je osmišljen kao katalizator zemljišta u istočnom Londonu. Ono što je nekada bilo industrijsko- kontaminirano zemljište, brzo se transformisalo tokom protekle tri godine u nove zelene površine i zelene oaze Igara, gde će i posle 2012. godine ljudi i životinje sa tog područja da uživaju, posebno u južnom delu parka, sa zadržanom festivalskom atmosferom Igara, uz reku koja tu protiče, bašte, kafiće i barove. Severni deo parka koristi najnovije zelene tehnike upravljanja vodom i kišnicom, sa tihim javnim prostorom, posebno u očuvanju staništa za stotine postojećih i retkih vrsta koje se tu nalaze, kao npr. vidra, siva čaplja i vodomar. Sadnja je završena, stotine hektara ozelenjenih površina je zamenilo industrijsko zemljište, obezbeđujući šarenu atmosferu važnih biljnih vrsta za ovo kišno podneblje, osiguravajući budućnost od loših klimatskih promena. Park obuhvata devet sportskih prostora i to za : atletiku, ronjenje, plivanje, sinhrono plivanje, vaterpolo, košarku, rukomet, hokej, BMX, biciklizam, moderni petoboj. U parku se nalazi i Olimpisko selo, kao i prateća infrastruktura.

zima 2011

Čekajući Olimpijadu

Olimpijski stadion kao admiralski brod Olimpijskih igara Peter Cook with HOK Sport

Olimpijski stadion u Londonu je najodrživiji stadion ikada napravljen. Čelična konstrukcija je napravljena u rekordnom vremenskom roku, sa postojećim resursima, i to je za 75 procenata lakša u odnosu na čelične konstrukcije koje su korišćene na ostalim stadionima. Takođe poseduje niskougljenični beton, napravljen od industijskog otpada, koji sadrži 40 procenata manje ugljenika nego što je uobičajeno, i sve po principu smanjenja, ponovnog korišćenja, recikliranja, pristupom održivosti. Količina čelika i betona je dodatno smanjena zbog projektovanog donjeg dela stadiona, koji sedi kao posuda u zemlji. Stadion se nalazi na južnom delu Olimpijskog parka, kao na ostrvu, jer je okružen sa tri strane vodenim putevima. Gledaoci će prilaziti stadionu preko pet mostova. Stadion će imati kapacitet od 80.000 ljudi tokom Olimpijskih igara, i to 25.000 mesta trajno je obezbeđeno u nižim nivoima, a na gornjim redovima, koji su urađeni privremeno od čelika i betona, boraviće 55.000 gledalaca. Ti redovi se mogu ukloniti nakon Igara. Stadion je dovoljno fleksibilan da se prilagodi različitom broju uslova i kapaciteta u nasleđu. Stadion ostaje u javnom vlasništvu, ostaće mesto za sport i atletiku, kao i kulturne i ostale događaje.

Košarkaška arena

Kapacitet arene je 12.000 gledalaca. Nakon Igara delovi arene će biti upotrebljeni ili premešteni po drugim terenima širom Velike Britanije.

Plivački centar - Aquatics Centre; kao kapija Olimpijskog parka Zaha Hadid & Ove Arup&Partners Centar se nalazi na jugoistočnom delu Olimpijskog parka, sa početkom građenja 2005.godine i završetkom 2011. Očekuje se da će skoro dve trećine gledalaca, ulazeći u Olimpijski park proći pored vrha ovog objekta, tačnije na mestu gde je smešten najveći most koji vodi ka Olimpijskom stadionu. Centar je površine 36 875m2 za 17 500posetilaca, i 2500 gledalaca u regularnoj i kasnijoj postavci centralnih bazena. Dva bočna krila se nakon Olimpijade sklanjaju, a sam centar će pripasti lokalnoj zajednici, koristiće je klubovi i škole, kao i elitni kupači. Sastoji se od bazena za takmičenja - 50m, bazen za ronjenje od 25m, bazeni za zagrevanje i ‘’suvi’’bazeni za zagrevanje ronilaca. Centar poseduje krov nalik spektakularnom talasu, koji je 160m dugačak i 80m širok. Koncept objekta je baziran na fluidnosti oblika vode u pokretu, okružen u simpatičnom okruženju reke koja teče kroz Olimpijski park i sa fantastičnim pejzažnim uređenjem.

Velodrom British agency Hopkins Architects

SKM/Wilkinson Eyre/KSS team

Košarkaška arena locirana je u severoistočnom delu Olimpijskog parka. Izgradnja arene započela je oktobra 2009. godine, sa podignutim ramom od 1000 tona čelika u martu 2010., a završena je juna 2011, u rekordnom roku, i u okviru budžeta. Arena predstavlja najveću privremenu instalaciju ikada napravljenu za ovakvu priliku. U periodu Olimpijade, ona će se za samo 22 sata transformisati od mesta košarkaškog meča u prostor za održavanje finala u rukometu, sa zamenom svih pratećih instalacija i terenske podloge. Takođe postoji i mogućnost brze transformacije iz terena regularnih utakmica u prostor za nove mečeve gde učestvuju invalidi u kolicima ragbi utakmica, i to za period od12 sati. 44

zima 2011

Izgradnja Velodroma započeta je 2008. godine i završena u februaru 2011. Velodrom je okarakterisan kao najodrživije mesto u Olimpijskom parku, u pogledu izgradnje i dizajna. Održivost je prisutna gde god je to bilo moguće, počevši od iskorušćenog drveta, tj. 250 m dugim petljama od zvanično održivog sibirskog bora, dizajniran kao najbrži ciklus staza na svetu, a ujedno sa takvim podešenim nagibnim uglom u svojoj konstrukciji, da se ostvaruje instalacija od 100% prirodnog ventilacionog sistema. Ovakav projekat eliminiše potrebu za klimatizacijom i tako omogućava ujedno i optimalno korišćenje prirodne svetlosti. Samim tim se smanjuje i potreba za korišćenjem veštačkog osvetljenja većeg dela prostora, u toku dana. Krovni sistem je takođe urađen da

stvori sjajnu atmosferu za gledaoce, svojim oblikom i tankom opnom, povećavajući prostor, i sa lakim provetravanjem. Velodrom je podeljen na niži i viši nivo, gde je u nižem kapacitet od 3500 mesta oko staze, u višem nivou omogućeno je 2500 mesta. Između ova dva nivoa formiran je stakleni zid, koji u krugu od 360 stepeni pruža pogled preko Olimpijskog parka. Nakon Olimpijade objekat prelazi u ruke lokalne zajednice, na korišćenje kao Velopark sa sportskim klubovima, kafeima, radnjama, radionicama, pružajući Londonu veliki biciklistički kapital. Pored navedenih sportskih objekata, Olimpijski park sadrži I objekte za rukomet, moderni petoboj (mačevanje), hokej na travi, izdvojenu vaterpolo arenu.

Olimpijsko selo Tim arhitekata

Olimpijsko selo se sastoji od stambenih apartmana za oko 17 000 sportista i zvaničnika, sa pratećim sadržajima: prodavnicama, restoranima, zdravstvenim ustanovama, prostorima za medije, prostorima za rekreaciju i velikim površinama otvorenih prostora, posebno ozelenjenim i sa prikladno uređenim mobilijarem. Akcenat je na unutrašnjim dvorištima i formiranim trgovima u blizini reke. Sportisti će tako imati inspirativan pogled na ceo Olimpijski park. Svaki stan obezbeđuje udoban smeštaj i laku komunikaciju kako unutar parka, tako i laku i brzu vezu sa ostalim sportskim zonama Londona. Celo selo je u sistemu bežičnog internet umrežavanja. Nakon završetka Olimpijskih igara, selo prelazi u trajno nasleđe stambenog kompleksa istočnog Londona, sa 2800 novih stanova, 1400 od njih po subvencionisanim cenama. Biće formiran i novi obrazovni kampus sa 1800 mesta za učenike uzrasta od 3-19 godina. Inače, Park je okarakterisan kao najveći urbani park sagrađen od viktorijanskih vremena. Izgradnja svih sportskih objekata i prateće infrastrukture za Olimpijske igre 2012. je završena. London 2012. zove.

Olimpijsko selo

Velodrom

Plivački centar

Košarkaška arena Čekajući Olimpijadu

Olimpijski stadion

KONCEPTI

BEG IZ KUTIJE CIPELA Piše: Dragana Pešaković

Poslednjih trideset godina mnoge arhitekte su pokušale da pobegnu od dominacije “kutije cipela” – geometrijskog, klasičnog projektovanja koncertne dvorane, jer se smatralo da samo tako oblikovan prostor nudi akustičnu superiornost. Međutim, ima i onih koji su odlučili da izađu iz ove arhitektonsko-muzičke forme.

Kada je Porto postao kandidat za kulturnu prestonicu Evrope, tada se rodila ideja o Kući muzike. Zdanju za koncerte, muzičko obrazovanjeove, komponovanje, snimanje…. Tako se začela portugalska Kuća muzike.

zima 2011

KONCEPTI

Casa da Musica predstavlja arhitektonsko “trojstvo”, dekonstruktivizma, modernizma i strukturalizma,

Posla se prihvatio arhitektonski tim predvođen svetski poznatim arhitektom Rem Koolhaasom i njegovom koleginicom Ellen van Loon iz OMA arhitektonskog studija (Office of Metropolitan Architecture). Tim je prezentovao neobičan projekat. Casa da Musica predstavlja ne samo arhitektonsku inovaciju, već u svakom smislu potpuno nov koncept koji podrazumeva potpuno redefinisan odnos između unutrašnjosti i spoljašnosti, odnos neočekivanih oblika i neverovatnih upotrebnih mogućnosti. Ova građevina izgrađena od belog betona je intrigantna, dinamična, uznemirujuća… To je građevina koja je puna simbolike, zgrada gde ništa nije prepušteno slučaju. I sama lokacija pokazuje sa kolikom hrabrošću i vizionarstvom kreativni tim OMA razmišlja o svemu. Smešta objekat na plato ispred Rotunda, preko puta kvarta u kome živi radnička klasa. Ovim su rešili nekoliko prostornih zahteva: vidljivost, prepoznatiljivost, ali i dostupnost svima.

proleće/leto zima2011 2011 zima

KONCEPTI

Ovenčani arhitekta Pred kraj II svetskog rata u Holandiji, rođen je Rem Koolhaas. Studirao je arhitekturu u Londonu. Danas radi kao professor na Harvardu. Jedan je od najpoznatijih svetskih savremenih arhitekata. Vodio je i projektovao mnoge međunarodne projekte i za njih osvajao vredna i prestižna priznanja: Pritzker nagradu, Mies van der Rohe - nagradu Evropske unije za arhitekturu; pobednik je na međunarodnom takmičenju projektom Casa da Musica; dobitnik je nagrade RIBA (nagrada Instituta britanskih arhitekata), Zlatnog lava na Venecijanskom bijenalu… i mnogih drugih nagrada.. 1975. osnovao je OMA (Office of Metropoliten Architecture) zajedno sa svojim kolegama Elia i Zoe Zenhelis i Madelon Vriesendorp. Autor je mnogih publikacija, kao i knjiga o arhitekturi.

zima 2011

KONCEPTI Objekat je zamišljen kao masivna građevina, čvrstog ali neobičnog oblika. Inovativna upotreba materijala i boja, kao i kombinacija betona i staklenih “zavesa” koje omogućavaju malo “iskrivljen” pogled na grad, kombinacija drveta i ručno slikanih pločica, aluminijuma, ali i zlata… ostavljaju bez daha. U samoj građevini ne postoji, kako bi mnogi očekivali, veliki središnji foaje, već je ceo prostor, kontinuirano povezan stepenicama, platformama i pokretnim stepenicama, tako da osim uživanja u nekoj odabranoj vrsti muzike, posetilac Casa da Musicae doživljava i arhitektonsku avanturu.

Casa da Musica u brojevima: I nagrada na takmičenju 1999. godine. Završena gradnja 2005. Cena 100 miliona eura. Glavna zgrada 22.000 m2, veliki auditorijum 1.300 sedećih mesta, mali auditorijum 350 sedećih mesta, 8 soba za sinimanje, muzička prodavnica, VIP sala, a uz te sadržaje restoran sa krovnom terasom i parking za 600 automobila (27.000 m2).

Dizajn enterijera poveren je Dacianu da Costi i Sena da Silvi, Maarten van Severenu, Leonor Alvares de Oliveiri, Fernandu Távorau. Strukturno srce zgrade čine četiri masivna zida koja se protežu od baze na krov i ponovo se spajaju naginjući se na spoljnji zid osnovne strukture. Dva zida debljine jedan metar povezuju unutrašnjost ka glavnoj dvorani, delujući kao neke unutrašnje membrane po uzdužnom smeru. U osnovi, ovo je inovativni, mnogostrani, kulturni objekat, koji ima za cilj da da uzbudljiv doprinos nacionalnoj i međunarodnoj muzičkoj sceni.

zima 2011

Objekti

Priroda kao kompozitor i interpretator

Nevena Đukić

Morske orgulje Zadarske morske orgulje, jedinstveno su umetničko delo koje snagom morskih talasa, njihovim razlivanjem po kaskadnim površinama i ulivanjem u cevi različitih prečnika, proizvode pomalo mističnu melodiju. Za razliku od običnih orgulja, složenog muzičkog instrumenta sačinjenog od jednotonskih svirala koje rade uz pomoć mehova i vazdušnih pumpi, zadarskim morskim orguljama energiju daju morski talasi. Kada je more mirno i nema talasa nema ni zvuka ni melodije. Priroda je ta koja diriguje morskim orguljama i izvodi sopstvenu kompoziciju.

Radeći na detaljnom planu uređenja zapadnog dela zadarskog poluostrva, arhitekta Nikola Bašić je obalu zamislio, ne kao prometni objekat već kao oblikovanu gradsku obalu kojoj će funkcija pristaništa biti tek sekundarna. Na mestu gde Istarska obala prelazi u Krešimirovu obalu, i gde je obalni pojas plitak, arhitekta Bašić je imao viziju morskih ogrulja - umetničkog dela koje će posetiocima obezbediti jedinstveni susret mora sa obalom. Uvođenje zvuka u ovaj prostor Bašić je video kao četvrtu dimenziju, onu koja mora obeležiti to mesto. U realizaciju jednog tako složenog projekta bilo je neophodno uključiti niz stručnjaka iz različitih oblasti. Bašić se za mišljenje prvo obratio profesoru Vladimiru Andročecu, ekspertu za hidrauliku mora. On mu je potvrdio da će strujanje vazduha kroz cevi izazvati zviždanje, ali Bašića je zanimalo i kakav će to zvuk biti, jer nije hteo da se ljudi od njega naježe. Upravo zbog toga

zima 2011

Objekti

O autoru Idejni tvorac projekta, arhitekta Nikola Bašić rođen je na ostrvu Murter 1946. godine. Gimnaziju je završio u Zadru, a diplomirao je na Arhitektonsko - urbanističkom fakultetu u Sarajevu 1972. godine, gde je završio i postdiplomske studije 1980. godine. Od 1991. godine vodi vlastiti projektantski biro „Marinaprojekt“. Gostujući je predavač na postdiplomskim studijama u Sarajevu i na Arhitektonskom fakultetu u Splitu. Dobitnik je mnogobrojnih nagrada za sakralnu arhitekturu. Međutim, najveću pažnju javnosti privukao je projektom Morskih ogrulja. Godine 2005. projekat je osvojio godišnju nagradu

Nagrade:

“Bernardo Bernardi” za najuspešnije ostvarenje u oblasti dizajna. Nagrada se odnosi na

2005. nagrada Bernardo Bernardi, UHA

nematerijalne elemente arhitekture sadržane

Nagrada D!BEST 2006., Dizajncentar, Hrvatska

u zvuku, al’ i one vidljive – izuzetan sklad od

Nacionalna graditeljska nagrada 2006., CEMEX, Hrvatska

voluminoznih kamenih komada.

Evropska nagrada za javni urbani prostor 2006., CCCB, Barselona

U toku je i rad na patentu u cilju zaštite ideje.

Cemex, međunarodna graditeljska nagrada 2006., Monterej Izabrani rad, nagrada Mies van der Rohe 2007., Barselona

Sa ovim projektom Nikola Bašić je predstavljao Hrvatsku na 11. Bienalu arhitekture u Veneciji.

i nadzemno učini Morske orgulje primetnim, arhitekta je ipak odoleo ovom iskušenju u težnji da ostvari mističnost zvuka. Pri jakim vetrovima, pogotovo kada se morske orgulje slušaju iz daljine, stiče se utisak klapske pesme, dok se pri jakim talasima može steći sasvim neočekivani utisak – brujanja zvona. Koncert morskih orgulja svaki put je se za savet obratio i inženjeru Ivici Stamaću, konsultantu za

nepredvidiva i drugačija pesma koju izvode vetrovi, talasi,

prostornu akustiku i Tomislavu Hefereru, stručnjaku za ovu vr-

plima, oseka...

stu instrumenta. Posle detaljnih analiza i izbora tonova i akorda

Morske orgulje svečano su otvorene 15. aprila 2005. godi-

izvedenih iz matrice tradicionalnog dalmatinskog klapskog

ne. Suprostavljajući se idejama da se obalni prostor oživi

pevanja, rad na projektu morskih orgulja mogao je da otpočne.

vulgarnom komercijalizacijom, autor projekata morskih

Nikola Bašić je morske orgulje zamislio kao jednostavne ka-

orgulja dokazao je da se sadržaj obale može urediti i na

skadne površine koje stimulišu promenu u kretanju, zadržava-

drugačiji način.

nju i silasku do mora. Kamene stepenice protežu se na sedam-

Nikola Bašić projektom Morskih orgulja simbolično je

deset metara obale, podeljene su u sedam desetometarskih

upozorio ljude da priroda još uvek postoji i da smo mi njen

sekcija. Ispod svake sekcije na najnižoj tački oseke, ugrađeno

neraskidivi deo.

je 35 polietilenskih cevi, različitih dužina, prečnika i nagiba, koje se koso uzdižu do obalnog pločnika. Vazduh potisnut talasima prolazi iz šireg u uži profil, i na taj način postiže ubrzanje i proizvodi zvuk u sviralama, koji kroz otvore u kamenu izlazi u prostor šetališta. Iako su Bašiću njegovi saradnici predlagali da

zima 2011

Svet u gostima

52. Oktobarski salon

Odgovornost

onih koji nemaju moć

Piše: Ana Marinković foto: nenad petrović

Oktobarski salon 2011. godine postavio je sebi za cilj da bude katalizator rasprave o povodljivosti i poslušnosti u odnosu prema autoritetu, o konformizmu, društvenoj odgovornosti, neposlušnosti i nekonformizmu. Simulacija, eksperiment i ponovno odigravanju događaja – tim redom – mogu se shvatiti kao metode oblikovanja današnje stvarnosti. Malim gestovima, komentarima ili direktnim simulacijama dobro poznatih podataka, događaja, istorijskih činjenica umetnici mogu usmeravati naš način gledanja na stvarnost, koja nam često izgleda nepromenljiva, a još češće nas osujećuje. Danas su umetnici prihvatili te metode kao glavne umetničke alatke, posebno u umetnosti performansa, u filmskoj umetnosti, videu i fotografiji. Tema ovogodišnjeg Oktobarskog salona, održanog

Koji su bili osnovni kriterijumi prilikom selekcije

u Muzeju 25. maj, je odgovornost. Kako generisati

radova za izložbu?, pitamo kustoskinju iz Izraela.

odgovornost? Kako možemo da reagujemo na odgovoran način?

publiku. Naravno, potrebno je imati koncept, ali koncept

Kako bi ispitale pojam odgovornosti, kustoskinje

je bitan za kustose kao ideja vodilja, ali je takođe bitan i

Galit Eilat iz Izraela i Alenka Gregorič iz Slovenije su

ovaj prvi faktor jer je izložba namenjena posetiocima, a ne

odabrale metode simulacije, eksperimenta i ponov-

kustosima. To je glavna smernica - kako “priču“ spakovati

nog odigravanja događaja. Izloženi su radovi umetnika sa prostora bivše Jugoslavije, Bliskog istoka, Evrope, Amerike.

zima 2011

Mislim da je najbitnije stvoriti narativno okruženje za

u određeni prostor. Trudili smo se da biramo radove sa lokalne scene, da upoznamo što više ljudi i da afirmišemo radove mladih umetnika.

Svet u gostima Galit Eilat je publicista, teoretičar, kustos i jedan od osnivača Izraelskog centra za digitalnu umetnost u Holonu (The Israeli Centre for Digital Art). Jedan je od glavnih urednika internet magazina za umetnost i kulturu Maarav a trenutno radi na mestu kustosa istraživača u Vanabe Muzeju (Van Abbemuseum) u Ajndhovenu. Njeni projekti se najčešće bave geopolitičkom situacijom na Bliskom istoku, temama aktivizma i političke imaginacije u umetnosti.

Spisak učesnika: ”Art klinika“, Avi Mograbi Centar za kulturnu dekontaminaciju, Jan Fabr, Damir Avdić, „ Josi Atja & Itamar Roze, Jael Bartana, , Nemanja Cvijanović, Vuk Ćosić & Irena Vele, Rod Dikinson, Mikos Erhard & Litle Varsov, „Etcétera”, Ibro Hasanović, IRWIN, Kaled Džarar, „Kiosk”, Kontekst kolektiv, Mladen Miljanović, , Darinka Pop-Mitić, Vahida Ramujkić, Katerina Šeda, Nebojša Šerić Shoba, Imogen Stajdvorti, Milica Tomić, „Urtica”, Amir Jaciv, Akram Zatari, Katarina Zdjelar, Artur Žmijevski, Rabih Mroe.

Da li možete da uporedite savremenu izraelsku i srpsku umetnost? Mnogo mi je lakše da napravim poređenje ova dva društva. (smeh) Izraelski umetnici se uglavnom oslanjaju na privatne galerije koje su glavni oslonac izraelske umetničke scene, ali u isto vreme mnoge institucije vezane za umetnost (sviđao mi se njihov rad ili ne) rade. U Beogradu i Srbiji to nije slučaj. Imate muzeje koji ne rade, npr. Muzej savremene umetnosti koji se renovira. Dakle, imate muzeje koji su zatvoreni, ne rade, a da pritom nemate jake privatne galerije, tako da je teško napraviti poređenje, jer izraelski umetnici imaju sve alatke na raspolaganju. Imaju privatne galerije, državne umetničke institucije i jake tendencije ka međunarodnoj afirmaciji. To u Beogradu nisam

Nemanja Cvijanović “Plaćam struju”

primetila ili sam bila previše kratko da bih to primetila.

zima 2011

Svet u gostima

Miligramov eksperiment u Titovom muzeju

Osim kustoskinja iz Izraela i Slovenije, autorski pečat 52. salonu su dali: - Autor vizuelnog identiteta: Mirko Ilić - Arhitekta postavke: Oren Sagiv - Osnivač i pokrovitelj: Grad Beograd - Podrška: Ministarstvo kulture - Prihod od karata namenjen akciji „Bitka za bebe” Da li mislite da se pojam lepog izgubio u savremenoj umetnosti? Ne, ja ne mislim tako, mislim da se sad susrećemo sa drugačijim viđenjem lepog. Nismo više u modernizmu gde je forma bitna! Sada je bitna poruka, a poruka može imati različitu formu. Ali formu ne treba glorifikovati! Savremena umetnost nije umetnost radi umetnosti, to je više umetnost koja se bavi istraživanjem savremenog života. Da li umetnici treba da samo beleže događaje i procese ili treba da imaju aktivniju ulogu u ovim događajima? Mislim da ne postoji samo jedan način da umetnici prikažu svoj rad. Ne postoji jedan način da se aktivira imaginacija, neki umetnici koriste fotografiju, sliku, tekst, dok drugi učestvuju u stvaranju tih događaja. Različiti su pristupi. Ideja je bila da se dovedu ljudi koji imaju aktivnu ulogu u kreativnom procesu kao Vahida Ramujkić, Etcetera i npr. Urtica koja aktivira publiku na drugačiji način. Ponekad imamo umetničke radove koji samo dokumentuju događaje kao Artur Zmijevski – koji dokumentuje svoje eksperimente. Ponekad je to naracija. Smatram da mora da postoji raznovrsnost u umetničkom pristupu.

zima 2011

Jedan od izloženih radova je bio eksperiment socijalnog psihologa Stenli Milgrama čiji je cilj bio da istraži da li učesnici eksperimenta pod uticajem autoriteta mogu da pritisnu taster koji će izazvati elektrošokove (od 15 do 450 volti) na druge ljude. Stenli Milgram obavio je svoj čuveni eksperiment pokoravanja autoritetu na Odseku za psihologiju Univerziteta Jejl 1961. godine, dakle iste one godine kada je Ajhmanu suđeno u izraelskom Kongresnom centru u Jerusalimu. Milgram je želeo da potvrdi tezu da su saradnici nacista na programu istrebljenja „samo izvršavali naređenja“. Cilj eksperimenta bio je da istraži uticaj autoriteta na ljudske subjekte i granicu do koje su oni spremni da slušaju autoritativne ličnosti kad im ove naređuju da vrše radnje koje se kose s njihovim vrednostima. Prvi niz eksperimenata pokazao je da je 65 odsto učesnika bilo spremno da primenjuje sve jače elektrošokove (od 15 do 450 volti) na druge ljude samo zato što im je neko s pozicije moći naložio da to urade. Mada su neki učesnici prigovarali i naređenju i samom činu, niko nije prestao da izvršava naređenja pre nego što se stiglo do 300 volti. Kasnije će Hana Arent u svojoj knjizi Ajhman u Jerusalimu napisati: „Kao da je u tim poslednjim minutima sažeo lekciju koju smo naučili na tom dugom tečaju o ljudskoj rđavosti – lekciju o zastrašujućoj banalnosti zla koja prkosi reči i misli.“ Niko nije prestao da izvršava naređenja pre nego što se stiglo do 300 volti. Pogotovo je simbolika prostora posvećenog totalitarnom vođi davala dodatni smisao Miligramovom eksperimentu izvededenom u Muzeju 25. maj.

ZDRAVLJE

Uvek je pravo vreme da se pobrinete za svoje zdravlje Savremeni život zahteva da se izborimo sa dnevnim obavezama i da pritom ostanemo nasmejani, lepi i negovani. Jureći za novim dostignućima i postavljajući sebi uvek više ciljeve ponekad zaboravimo na ono što je najvrednije

Ko može postati osiguranik?

i što ne smemo olako shvatati, a to je zdravlje. Zdravlje ne možemo kupiti, ali u njega možemo

Osiguranje Medica Uno namenjeno je

investirati i blagovremeno ga osigurati kroz

pojedincima, ustanovama i pravnim licima

profesionalnu negu i zdravstvenu zaštitu.

koji na ovaj način mogu da obezbede viši nivo zdravstvene zaštite svojim zaposlenima

Sa željom da proširi ponudu u okviru svojih

i članovima njihovih porodica. Korišćenje

usluga i time osiguranicima omogući pravo-

svih usluga ove vrste osiguranja zakazuje se

vremenu i adekvatnu medicinsku podršku u

preko Medic Call centra, na čije usluge možete

odabranoj zdravstvenoj ustanovi i lekara koji

računati 24 časa dnevno tokom cele godine.

će voditi računa o njihovom zdravlju, Delta

Medic Call Centar možete pozvati i ako vam

Generali Osiguranje razvilo je program dobro-

treba stručni medicinski savet zaposlenih

voljnog zdravstvenog osiguranja za slučaj težih

lekara i medicinskih radnika koji se ne

bolesti i hirurških intervencija Medica Uno. Osi-

naplaćuje korisnicima osiguranja Medica Uno.

guranje Medica Uno osiguranicima omogućava da brzo i jednostavno po pristupačnoj ceni

Ukoliko želite vrhunsku uslugu, preglede

obave specijalističke preglede i dijagnostičke

bez čekanja i uputa, preventivne preglede,

i laboratorijske analize u najboljoj medicinskoj

izabranog lekara koji će se potpuno posvetiti

ustanovi -Domu zdravlja Jedro ili u ustanovi

brizi o vašem i zdravlju vaše porodice, posetite

po vlastitom izboru, a ujedno pokriva troškove

www.deltagenerali.rs ili pozovite Kontakt

bolničkog i vanbolničkog lečenja.

centar na 011 222 0 555.

Zdrav čovek ima hiljadu želja. Bolestan samo jednu. Anton Pavlovič Čehov

zima 2011

NA DRUGI POGLED

GEROSLAV ZARIĆ, autor 200 realizovanih pozorišnih scenografija, dobitnik 50 nagrada, redovni profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti

Ne ilustrujem prostor Prevodim reči na likovni jezik RazgovaraO: živadin k. mitrović

“Prvo čitanje teksta je i početak procesa rada na scenografiji i traje sve do premijere; te prve impresije su osnova svega što će se kasnije dešavati. Jako je važan taj prvi utisak, jer on određuje pristup delu, on povede u nekom pravcu koji je nekad pravi, a nekad je i stranputica. Tu počinje avantura i kreativna muka nad belim papirom. Svaki scenograf ima svoj pristup i tu nema opštih pravila. Didaskalije u tekstu shvatam pre svega kao piščevu orijentaciju u prostoru i to mene ne obavezuje. Uloga scenografije nije da ilustruje prostor, već da ideju pisca i rediteljski koncept prevede na likovni jezik, na simbol i omogući scenskom rešenju aktivnu ulogu i saglasje sa svim elementima predstave. Ja se trudim da na startu ideju teksta ne gledam kao prostor, već kao boju, kao formu, kao atmosferu. U sledećoj fazi sagledavam žanr, stil, epohu i tek onda registrujem scenske prostore koji bitno određuju scensku radnju.”

zima 2011

NA DRUGI POGLED

Geroslav Zarić je rođen 1951. godine u Milutovcu. Završio školu za primenjenu umetnost u Nišu 1971. god. Diplomirao 1976. na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Prvi kontakt sa tekstom, prve impresije su, dakle, za Vas veoma veoma bitne. Pošto je pozorišna predstava kolektivni čin u kojoj je dirigent režiser, koliko Vas obavezuju njegove indikacije, a koliko je delo (scenografija) rezultat umetničke slobode? Pozorišna predstava je složena, krhka tvorevina, sastavljena od niti koje se lako kidaju ako nisu čvrsto upletene. Reditelj je taj koji spaja niti koje su drugi ispleli. Naravno da se polazi od rediteljskog čitanja teksta, a sve dalje je stvar međusobne inspiracije, prepoznavanja, sposobnosti da se uhvati ono nešto što se samo naslućuje, što ne staje u reči i često je to dugo traganje za prepoznavanjem zajedničkog osećanja umetničke istine. Nema apsolutne slobode u kolektivnom činu. Sam tekst već ograničava slobodu. Slobode ima u maštanju, u igranju, ali igrača je više i svaki mora dobiti svoj prostor. Ja sam imao sreću što sam radio sa ljudima koji su znali i prihvatali moje shvatanje pozorišta, tako da sam imao punu slobodu i prostor da iskažem svoju kreativnost, ali sam se uvek trudio da moja rešenja budu organski deo predstave, a ne lični egzibicionizam.

Stolica u tri lica

Kad je u pitanju predstava u alternativnom prostoru, već samim izborom mesta dajemo prvu informaciju i stvaramo određeni doživljaj kod gledaoca.

Shvatam da je, kada je u pitanju pozorišna predstava, neophodan dijalog sa drugim, jer predstava, kako bi to teoretičari rekli, ne znači ono što predstavlja već predstavlja ono što znači. Prema tome, publika vidi i iščitava predstavu, ne samo po piscu teksta, već i po onome što i vi u nju unesete. Zamolio bih vas da malo razmišljate u tom pravcu… Da li možete da u tom kontekstu vidite i rad scenografa? Samim pojavljivanjem na sceni predmeti i glumci dobijaju dodatno značenje. Scenograf svojim delom sugeriše ideju, prostor i vreme, a kroz rediteljski postupak i glumački izraz predmeti i ljudi postaju ono što je konceptom predviđeno. Oneobičavanje predmeta je ono što mene posebno inspiriše u scenografskom poslu. Stolica na sceni može biti i ležaj i brdo i zid. Drvo odmah sugeriše eksterijer. Ali ako na njega okačimo luster i porodičnu fotografiju postaje deo enterijera i više ga ne vidimo kao drvo. Promenom značenja ono u svesti gledaoca menja i izgled. Dizanjem pozorišne zavese, scenografija najčešće prva postaje predmet pažnje. Ona je prva informacija i uputstvo za čitanje predstave. Informiše nas o stilu, žanru, epohi. Nekad je toliko sugestivna da kroz nju iščitavamo i osnovnu ideju predstave.

zima 2011

NA DRUGI POGLED

Pozorišna scena je crna rupa, prostor ispunjen prazninom i scenografija je jedini vidljivi objekat

U nekim umetničkim disciplinama česti su eksperimenti, a naročito promene koje neki teoretičari tumače kao sve veće prisustvo mode. Ima li takvih tendencija u pozorištu (scenografiji) i koliko su one štetne, a koliko podsticajne za razvoj umetnosti? Jedini trend u scenografiji je dobra scenografija. Sve drugo je „sezona jesen - zima“, pa je takvo i trajanje. Iz potrebe da se bude u duhu vremena, da se prati tehnologija, novi materijali, desi se da se zaluta - pa sredstva budu važnija od cilja, ali sve je to kratkog daha. Suština ostaje ista. U scenografiji se stalno smišljaju problemi i zadaci koje treba rešavati. Scenska tehnika napreduje. Imamo sasvim novu rasvetu. Uslovi su neuporedivo bolji nego ranije. To ume da zavede, pa neki elementi uđu u modu. Normalno je to, inače bismo još uvek bili u renesansnom pozorištu. Naravno, ne mislim ništa loše, mislim na to da oni ni struju nisu imali. Te elemente brzo zamene drugi, novi i tako idemo dalje. Ali nešto kao stil koji bi svi sledili ne postoji. Na sreću, mislim da su scenografi kod nas jaki individualisti. Svaki ima svoje shvatanje pozorišta i scenografije, i to je dobro.

Goreti a ne izgoreti na sceni Setite se svoje prve

zima 2011

scenografije i koliko je rad na njoj uticao da ostanete u tom poslu? Ne znam šta bih smatrao svojim prvim radom. Prva je bila scenografija za monodramu Krojcerova sonata sa Gojkom Šantićem. To sam radio kao student. Bila je to uspešna predstava koja je pobedila na festivalu te godine i, kažu, moja uspešna scenografija. Ali nije ona bitno uticala na moj kasniji razvoj. U tom periodu, ja sam se spremao za okušavanje svoje slikarske sreće u belom svetu. Druga je možda imala presudnu ulogu. Bila je to scenografija za Egonovu ispitnu predstavu Prosidba i svadba. Cela ekipa sastavljena od studenata glume je „gorela na sceni“. U trenutku kad je krenuo da pada deo scenografije koji nije bio dobro učvršćen, niko nije pobegao sa scene, nego su svi skočili i rukama zadržali zid. Na sve smo bili spremni. Do usijanja. Predstava je doživela veliki uspeh. Na MES-u je bila i nagrada i verujem da nam je svima odredila put. Danas su svi iz ekipe uspešni glumci, a Egona je najavila kao novo rediteljsko ime. Moju slikarsku karijeru je gurnula u drugi plan i otvorila vrata za razne projekte koji su počeli da stižu.

Proces čišćenja slike Kažete da zadatak “scenografije nije da ilustruje prostor, vec da ideju pisca i rediteljski

koncept prevede na likovni jezik“. Recite nešto više o likovnosti, o likovnoj poetici u scenskim rešenjima ili kako od tih jednostavnih, svakodnevnih oblika (zid, prozor, krov... ili nebo, ulica, šuma) stvarate estetizovanu prostornu sliku, koja gledaocu često deluje uverljivije ili ubedljivije od one sa kojom se sreće u realnom zivotu? Kako ja to stvaram, ne znam. Prosto, to je deo procesa koji nastaje od trenutka kad se pročita dramski tekst ili libretto, a zavisi i od doživljaja scene i teatra. Šta to čini da kožuh na sceni zableji, da opanak zamuče, pita se i naš veliki dramski pisac Ljubomir Simović u drami Putujuće pozorište Šopalović. Verujem da na to utiče i potreba publike da veruje u istinitost dešavanja na sceni, pa kad se još doda scenska magija, stvari dobijaju novu dimenziju. Trudim se da scensku sliku čistim od svih ukrasa, da je svodim na suštinu, na znak, pa valjda i to doprinosi utisku i pojačava doživljaj. Uprošćeno gledano, scenograf i arhitekta, u neku ruku, rešavaju gotovo istovetne zadatke: stvaraju prostor u kome se ljudi kreću, rađaju, žive i umiru. Arhitekte ga osmišljavaju za život u realnom vremenu, dok ovi drugi kreiraju za virtuelnu radnju, koja u dva sata treba da prikaže vremenski period i od

nekoliko decenija. Kako vidite slicnost i razliku u kreiranju tih prostora? Razlika je očita. Arhitektura oslikava realno vreme i ostaje da svedoči o trenutku nastanka. Scenografija je nestvarna. Ona je imaginacija koja zasvetli u trenutku i nestaje. Onog trenutka kad se pogase reflektori, kad je napuste glumci, ona ne postoji. Rastavljena na delove, čeka negde u fundusu da ponovo oživi. Ponekad u sebi nosi teret vekova i milenija, pa nije objektivni svedok trenutka nastajanja.

Teže je bez krova Radili ste u enterijeru i eksterijeru, drugim rečima scenama koje se nalaze u prostoru pozorišta i za one predstave koje su izvođene u eksterijeru: stranim utvrđenjima i drugim mestima gde se namenski spremaju predstave za letnja izvođenja. Iz tog iskustva, kažite nam šta razlikuje ta dva posla? Možda i, ukratko, šta je otežavajuća, a šta olakšavajuća okolnost za scenografiju u eksterijeru, ako je ima? Pozorišne scene se neprekidno usavršavaju i nude najidealnije uslove za izvođenje predstava, ali alternativne scene su izazovne zbog svojih specifičnosti i zato se stalno osvajaju novi prostori, iz želje da se izađe iz zadatih scenskih okvira i scenografskom

NA DRUGI POGLED intervencijom stvore nove scene. Izborom alternativnog prostora imamo već zadatu sliku sa kojom ulazimo u sukob ili u dijalog. Zato se i proces rada bitno razlikuje. Na sceni imamo razvoj ideje u kontinuitetu, dok u drugom slučaju, posle idejnih skica tragamo za prostorom i tek potom definišemo ideju i ulazimo u realizaciju. Izborom eksterijera dodatno otežavamo rad, jer rešavamo problem struje, vode, transporta, gledališta. Probe su poseban problem, jer treba stvoriti neophodne preduslove za rad i na kraju sve jako zavisi od vremenskih uslova. Nekad

se desi da loše vreme dovede u pitanje čitav projekat i onemogući izvođenje. Nameće se i pitanje o TV scenografiji, kakva iskustva nosite iz rada na televizijskim projektima? Šta je za scenografa inspirativnije, pozorište ili TV? Na TV-u sam radio u vreme kad je postojao samo RTS. Jednog trenutka sam shvatio da je pozorište moj svet, da u njemu mogu bolje izraziti svoje ideje, doneo odluku da zauvek napustim TV i tako je bilo.

Sve sos mera Digitalna revolucija, o kojoj se sve češće govori, uvodi nas polako u virtuelni svet; više ne moramo da budemo fizički prisutni na drugom kraju planete da bismo tamo učestvovali u nekom događaju - to nam današnji nivo tehnologije omogućava. Na samom kraju, a to ste nagovestili govoreći o realnom i nestvarnom vremenu, kažite nam kako vidite dalji razvoj scenografije i pozorišta u kontekstu novih tehnologija?

Današnja tehnologija omogućava mnogo toga što je do juče bilo nezamislivo. Svakako je to ogromna pomoć u scenskom izražavanju. Postižu se mnogo lakše efekti oko kojih smo se nekad mučili. Ali je nova tehnologija i vrlo skupa i nama još uvek nedostižna. Možda je to i dobro na neki način, jer nas tera da maštom nadoknadimo sve za šta tehnološki nismo opremljeni. Ipak se pozorište svodi na živu reč, na direktni kontakt, na ideju. Ni previše tehnike nije dobro. „Sve sos mera“, kako kaže Kir Janja u istoimenoj predstavi.

zima 2011

Glanc

Obnova Boljšoj teatra u Moskvi

Piše: Miloš Srejić

Imperijalni sjaj Ne pamti se da je rekonstrukcija jedne stare zgrade privukla toliku pažnju javnosti. Obnovu operske i baletske scene u Moskvi, prate arhitekte, ali i ekonomisti i geopolitički analitičari

zima 2011

Glanc Koliko je koštala obnova Boljšoj teatra? Zvanične cifre pominju 700 miliona dolara, mada im se ne veruje. Rekonstrukciju zdanja starog skoro 190 godina, pratile su brojne afere o korupciji, pa je dovršenje posla preuzeo direktno kabinet predsednika Rusije. Obnova se otegla u nedogled, međutim predsednička moć, čitaj fondovi, su bili toliki da su postignuta oba cilja: vraćen je imperijalni sjaj Boljšoj teatru i ponovo se pronela vest planetom da je stabilizovana ruska država pokazala da su njeni potencijalni u kulturi i finansijama moćni. Zgrada Boljšoj teatra je izgradjena po nacrtu arhitekte Andreja Mihailova. U protekla dva veka pretrpela je mnoge promene, ali nikada nije gubila svoj značaj. U ovoj zgradi

su krunisana 3 ruska cara, a Lenjin je baš u Boljšoj teatru objavio rođenje sovjetske države. Značaj ovog prostora se ne ogleda samo u istorijskim događajima koji su se tu odigrali, činjenici da je samo u prošlom veku preko 150 državnika obišlo Boljšoj teatar. Pravi značaj Boljšoj teatra je da je on svetski umetnički i kulturni centar u kome se održavanja operske i baletske predstave na svetskom nivou. Prvaci opera i baleta su većinom ponikli u samom Teatru, a danas se za njima utrkuju sve metropole sveta. Boljšojskaja baletska akademija je najbolja na svetu, kažu Rusi, a malo ko im protivureči. Gradjevinski inspektori su apelovali da se teatar zatvori jer nije bezbedan. Takođe, nije bilo novca za plate osoblju, a preko plafona je bila čak razvučena mreža kako bi sprečila zima 2011

Glanc

da odroni unutrašnje fasade povrede posetioce, kao i baletske i operske dive. U julu 2005. počela je potpuna rekonstrukcija. Teatar je ponovo otvoren 28.10.2011. godine u punom sjaju i sa tehničkim uslovima kakve velikani tog teatra i zaslužuju. Kada se “podigla” zavesa od građevinskih skela, zablještao je imperijalni sjaj. Vraćeni su dvoglavi orlovi carski. Oko 4.5 kg zlatnog lišća je iskorišćeno za oblaganje velike pozornice, i jos nekih 2.5 kg za ukrašavanje drugih delova zgrade. Luster je tezak 2,3 tone, uključujući 260 kg kristala i, od prilike, 300 g zlata. Zavesa teatra teška je preko tonu, zbog zlatnih niti korišćenih u njenoj izradi. Pozlate na lusterima radjene su po staroj recepturi koja podrazumeva mešavinu čistog zlata, jaja i votke, a politura je rađena repom veverice. Mnogo je još interesantnih i čudnih detalja vezano za renoviranje Boljšoj teatra, kao npr. da je budžet za renoviranje prebačen čak 16 puta od planiranog, a radovi su trajali preko 6 godina tokom kojih je potrošeno 700 miliona dolara. Nezvanični izvori špekulišu da je potrošeno skoro duplo više novca. Broj sedišta je smanjen sa neudobnih sovjetskih 2 200 na konfornih 1743. Poboljšana je akustika skidanjem betonskog poda i postavljanjem drvenog od alpskih borova. Ne, nije se štedelo ni na čemu. Proširena je i “rupa” orkestra, na 130 mesta. Takođe, na pozornici su napravljena i dva poda: tvrđi za opera i mekši za balet. Nema šta, predsednik gradi široke ruke kao nekada car! 62

proleće/leto zima 2011 2011

Pre samo dvadesetak godina zgrada Boljšoj teatra bila je slika i prilika tadašnje države – zemlje u rasulu i beznađu.

ARH ALMANAH

Ivan Žaknić, Američki arhitekta odrastao u Beogradu, profesor na Prinston univerzitetu

Zaljubljen sam u Beograd NEVENA ĐUKIĆ

foto: nenad petrović

Ivan Žaknić, teoretičar i kritičar arhitekture, jedan od najvećih poznavalaca dela Le Korbizjea (Le Corbusier). Rođen je 1938. godine na Korčuli, detinjstvo je proveo u Beogradu. U Parizu započinje studije arhitekture kao i studije francuskog jezika i književnosti, radeći paralelno u projektantskom birou. Godine 1962. emigrira u Ameriku gde započinje studije na Kuper Junion fakultetu umetnosti i arhitekture (Cooper Union School of Art and Arhitecture). Posle diplomiranja, godinu dana radi kao arhitekta u projektantskim biroima. Na Prinston univerzitetu (Princeton University) 1975. godine završava postdiplomske studije iz oblasti urbanizma. Danas predaje na Prinstonu i Lehigh univerzitetu na odseku za umetnost, arhitekturu i dizajn. Razgovaramo u restoranu Casa Nova.

zima 2011

ARH ALMANAH

Modernizam Žaknićeve porodične kuće na Korčuli.

Ja sam modernista i verujem u modernu arhitekturu. Francuski realisti devetnaestog veka su rekli: treba biti, raditi i verovati u skladu sa vremenom u kojem živite.

Zbog čega ste danas u Beogradu? Osim posete bratu i njegovoj porodici, danas sam u Beogradu iz dva razloga. Na proputovanju sam za Istambul u kome se slavi stogodišnjica Le Korbizjeovog puta na istok i gde sam pozvan da održim jedno predavanje. Drugi je velika nostalgija koja me je dovela do mesta gde sam proveo detinjstvo i impresija koju mi je Beogard prvi probudio, a to je osećaj pravog velegrada. Zaljubio sam se u Beograd, kao velegrad, i želeo sam živeti u njemu. Dakle, otkriti ponovo ona mesta koja su mi se duboko urezala u sećanje, a to su: Obilićev venac, Mažestik i katolička crkva Sv. Petra u Makedonskoj ulici. Moj utisak je da se Beograd jako promenio i osim kapije katoličke crkve, skoro ništa drugo nisam prepoznao. Na Obilićevom vencu, potkrovlja četvorospratnice u kojem sam živeo više nema, jer su nadogradjena još tri sprata. Skoro da nisam prepoznao ni gde se nalazio moj prozor.

Detinjstvo na Obilićevom vencu Da li se sećate detinjstva, kakav Beograd pamtite? Pamtim Beograd dok je još mirisao na ruševine Drugog svetskoga rata, jer sam u Beograd došao 1946. godine. Tada sam imao osam godina. Tu sam proveo godinu dana, a stanovao sam nedaleko od centra,

zima 2011

na Obilićevom vencu, broj 27. Sećam se jasno, da sam kao dete šetao po Beogradu, sećam se svog puta do škole koji je vodio prema Kalemegdanu. Pamtim da sam kao dečak često gledao sa prozora ka Obilićevom vencu. Mažestik je tada bio najbolji hotel u gradu i često su se ispred njega zaustavljale crne limuzine, a ja sam se pitao ko ima tako velike automobile. Danas mogu da zaključim da su to bili ili ambasadori ili neki važni ljudi koji su dolazili u Beograd posle Drugog svetskog rata. Kakav je utisak na Vas ostavila ova poseta Beogradu? Ako je Le Korbizje (Le Corbusier) rekao da je Beograd najružniji grad na najboljem mestu, njegove tadašnje impresije ja ne bih mogao da komentarišem pošto ga je on video 1911. a ja 1946-47. godine. Beograd se od tada mnogo promenio, do ne prepoznatljivosti, ali u pozitivnom smislu. Parkovi u kojima ljudi mogu da se odmaraju i uživaju, pešačke ulice i fontane, danas ga čine mnogo lepšim nego što ga ja pamtim.

ZANIMALO ME JE IĆI DALJE... Kako ste se odlučili za arhitekturu? Moj otac je bio stolar i radio je jako puno. On je naravno hteo da nasledim njegov zanat. Međutim, mene je zanimalo ići dalje u smislu građevine. Na testu

opredeljenja u Parizu, koji je trajao dva dana i u okviru koga su se proveravale sve sposobnosti, rekli su mi da sam talentovan za inženjera ili arhitektu i predložili da upišem prestižnu Napoleonovu inženjersku školu ili ‘Ecole des Beaux-Arts’. Ja za takvu školu nisam imao novac pa sam umesto toga počeo da radim kao crtač u projektantskom birou direktora škole ‘Ecole Speciale d’Architecture‘. Vaš odlazak u Ameriku? U to vreme svi smo sanjali o Americi kao o zemlji meda i mleka – međutim, ja nikada nisam verovao da ću dospeti u Ameriku. Kada sam pobegao sa ostrva Korčula, došao sam u Italiju i kao politički izbeglica proveo sam četiri meseca u logoru. U jednom trenutku, mladiće iz logora su počeli da vraćaju u Hrvatsku, a pošto sam čuo da se može peške preko Francuske granice, odlučio sam da krenem na put. Ameriku sam sanjao, a prilika da odem mi se ukazala kada je predsednik Kenedi poništio kvotu za imigraciju. Međutim, prve godine u Americi pamtim

kao najveće razočarenje, jer me niko nije primećivao. Prošlo je manje od godinu dana kako sam stigao i morao sam da služim američku vojsku i ako nisam znao jezik. Kada sam se prijavio u vojni odsek, nisam ni sanjao da će me odmah uzeti u službu, već sam mislio samo da ću dobiti državljanstvo. Tek danas, nakon 50 godina shvatam zbog čega. Naime, u to vreme je nastala najveća kriza Hladnog rata, takozvana Kubanska kriza, i Amerika se pripremala za rat. U vojsci sam proveo dve godine aktivno služeći i još četiri godine u rezervi. Kada sam se vratio iz vojske radio sam kao projektant - crtač u raznim biroima, a zatim sam upisao fakultet. Tada mi je bilo 28. godina.

Kuće se moraju dodirnuti Šta Vas pokreće? Ono što me pokreće sve ove godine je želja da što više vidim, naučim, proživim i saznam. Putovanja su mi najveća strast, a sa tim i upoznavanje drugih kultura,

ARH ALMANAH

Šta je to što učite nove generacije? Da projektuju u duhu vremena, da budu racionalni i da njihove ideje odgovaraju ritualima života i onoga što se događa u tom prostoru. Što se tiče stilova, protiv toga sam da bilo šta imitiraju.

gradova, ljudi, a pogotovo zgrada. Trideset godina sam putovao da bih upoznao modernu arhitekturu i kako bih stečena saznanja mogao da prenesem studentima. Jedno je videti fotografiju, a drugo je putovati i doživeti delo u pravom njegovom smislu.

sa njim, sa njegovom filozofijom i estetikom. Kako ste uredili njegovu knjigu? Za Le Korbizjea je Le Voyage d’Orient ili u prevodu Put na istok, bio put spoznaje života. U proleće 1911. godine, dvade-

igra geometrije na korčulanskoj kući

godine, nije uspeo da zainteresuje nijednog izdavača. Knjiga je objavljena tek posle njegove smrti, a ja sam bio njen urednik i prevodilac. Crteže koje on nije uspeo da stavi u knjigu, ja sam pronašao, idetifikovao i ilustrovao, tako da knjiga danas sadrži preko osamdeset veoma dragocenih crteža. Zanimljivo je, na primer, da sam u vašem Etnografskom muzeju pronašao tri njegova crteža, za koje nisam ni znao da postoje. Za mene knjiga predstavlja lekciju o putovanjima i mislim da je veoma dragocena studentima arhitekture koji žele da slede njegov put.

Kuća na Korčuli

Zaboravljeni crteži u Etnografskom muzeju Šta je to što Vas privlači kod Le Korbizjea? Prošlo je oko 40 godina kako studiram Le Korbizjea, predajem o njemu i sledim njegove stope. Iako se može reći da je neko vreme nakon njegove smrti bio zaboravljen, Korbizje je ponovo glavna figura u modernoj arhitekturi. Njegov karakter me privlači stalno, sve ono što je rekao o moru, o mediteranu, o bojama, o tradicijama... meni deluje pozitivno i nalazim mnogo zajedničkog

setčetvorogodišnji Šarl-Eduar Žanre-Gri (Charles-Édouard Jeanneret-Gris), poznatiji po imenu – Le Korbizje, pošao je iz Švajcarske na veliko putovanje preko Nemačke, Austrije, Mađarske i Srbije, sve do Istanbula i Grčke. Putovao je s torbom i blokom za skiciranje, beležeći svoje prve kontakte sa spomencima arhitekture, različitim kulturama, tradicijama i ljudima. Iskustvo koje je mladi Korbizije na putu stekao biće kasnije kamen temeljac negovih misli i dela. Kada je napisao knjigu, 1912-14.

Možete li da nam kažete nešto više o projektu Vaše kuće na Korčuli? Kuća se nalazi na jugu ostrva Korčula u mestu Prižba. Prve crteže uradio sam 1974. godine, a izgradnja prve faze započeta je 1975. godine. Ideja je bila da u odnosu na kontekst primenim neke od principa Frenk Lojd Rajta (Frank Lloyd Wright) i Le Korbizjea. Moja ideja nije bila da imitiram njihovu arhitekturu, već sam se služio njihovim motivima i principima. U pogledu estetike i konstrukcije, može se reći da sam više bio inspirisan Korbzjeom. Primenio sam njegov Domino princip koji karakterišu vitki betonski stubovi - koji su jedini fiksni elementi, pregradni zidovi koji se mogu stavljati proizvoljno,

slobodno pročelje, maksimalno ostakljenje i ravan krov-terasa. Takav princip projektovanja Korbizje je nazivao Domino, jer je smatrao da porodične kuće treba slagati poput pločica u igri domina. Kada govorimo o motivima karakterističnim za Frenk Lojd Rajta, onda su to sigurno bočni zidovi kuće. Osmišljeni su da budu izvedeni od tradicionalnog korčulanskog kamena ali su zbog nedovoljne stručnosti izvođača i nedostatka novca morali da budu betonski. Kakve su reakcije posetilaca i prolaznika? Ljudi koji vole modernu arhitekturu prosto su zaljubleni u nju, a oni koji ne vole, čude se zbog čega se kuća našla baš tu, među tipičnim, jednoličnim kućama. Šta predstavlja objekat u neposrednoj blizini kuće, okrenut ka moru? Poslednje godine svoga života, Le Korbizje je sa svojom ženom proveo u jednoj minijaturnoj kući na jugu Francuske, takzvanom – kabanonu (le cabanon) dimenzija 3,66 sa 3,66 metara. Ja sam iskoristio te proporcije i napravio sebi prostor u koji bih se jednog dana mogao povući. Razlika je u tome što je Korbizjeov kabanon bio napravljen od drveta dok je moj od betona, Korbizjeu takođe bliskog materijala. Koncept mi se jako dopao pa sam ubrzo, pored prvog, napravio jos jedan kabanon i dodao im nešto po mom senzibilitetu - zeleni krov.

zima 2011

Projekti

Biro „Arhipro” je 2000. godine prvobitno osnovan kao preduzetnička ideja arhitekte Anje Ivane Milić da pokrene svoj biznis, i bavi se arhitektonskim projektovanjem i dizajnom enterijera, da bi samo dve godine kasnije bilo osnovano preduzeće „Arhipro“ koje danas zapošljava više od 200 profesionalaca koji čine suštinu ove vodeće, konsul-

Societe Generale Bank, IT park Inđija, Kinoteka, upravna zgrada Banka Intesa, Green Building, Privredna Komora Srbije, Portomontenegro... samo su neki od činilaca zajedničkog imenitelja:

ARHIPRO ili bezuslovna vrednost arhitekture kao smisla Dragana Pešaković

tantsko - projektantsko – izvođačke kompanije u regionu, sa filijalama u Crnoj Gori i Makedoniji. Kada je 2002. godine osnovano preduzeće „Arhipro“, sa organizacionom strukturom kakva se do danas razvila, želja osnivača je bila jaka i nedvosmislena: svo širenje kompanije u smislu kapaciteta i asortimana usluga ne sme zapostaviti arhitekturu kao smisao i vrednost njihovog poslovanja. To je uticalo da se tokom vremena razvije prepoznatljiv sinonim za kvalitet komplente usluge koja se pruža klijentima.

U korak sa trendovima Spoj profesija osnivača kompanije, arhitekte Anje Milić i inženjera elektrotehnike Aleksandra Milića, doveo je do razvoja usluga na nivo kompletne podrške u građevinskoj industriji, ali se ni u jednoj ulozi „Arhipro“ nije odrekao misije koja je stimulans razvoja, kvaliteta i napretka arhitektonske struke u Srbiji, pa ne čudi što sa svojim radovima „Arhipro“ učestvuje na svim referentnim javnim i pozivnim arhitektonskim konkursima na kojima bar jednom godišnje trijumfuje. Nagrade i priznanja obavezuju da se uvek ide u korak sa trendovima u arhitekturi, da se konstantno održavaju resursi sa najvišim svetski priznatim standardima u svim oblastima organizacione strukture, kao što su unapređenje software i hardware resursa, formiranje i primena poslovnih protokola i procedura, profesionalni razvoj ljudskih

zima 2011

Oni Projekti dolaze

Stil za privrednike U domenu aktuelnih enterijera “Arhipro” je posebno ponosan na klub Privredne komore Srbije, u kome su svoju zamisao sproveli u delo, u otmenom i elegantnom maniru koji dolikuje toj instituciji.

resursa i održavanje opreme za rad u skladu sa savremenim tehnološkim rešenjima. Ova priznanja potvrđuju i ispravnost misije preduzeća “Arhipro” da je u suštini svega arhitektura. Veoma je nezahvalno bilo pitati vlasnicu kompanije koji joj je projekat najvažniji, jer to sliči pitanju koje postavite majci: koje dete najviše voli. Bilo je teško odlučiti. Anja Milić nam je pomogla da predstavimo neke bisere njene prakse. Na prvom mestu to je Societe Generale Bank, za koju već jedanaest godina „Arhipro“ radi “design and build“. Anja Milić je postavila „interior brand standard“ za ovu korporaciju u Srbiji 2001. godine, a 2010. postavljen je rebrending standard za novu dekadu, u istom aktuelnom vremenu kada je to uspostavljala u svetu samo pariska mreža ekspozitura. Trenutno Anja Milić radi rekonstrukciju najznačajnije ekspoziture u istorijatu razvoja Societe Generale ekspozitura u Srbiji. Ne samo što je to već 101. ekspozitura koju će realizovati, već i što je to rekonstrukcija objekta koji datira iz 1930. godine, kao delo arhitekte Huga Erliha sa tadašnjom namenom - to je zgrada Jugoslovenske udružene banke.

Poštovanje nasleđa I kao projektant i kao izvođač radova, arhitekta Anja Milić ima veliku odgovornost poštovanja arhitektonskog nasleđa sa uklapanjem korporativnih standarda modernog

poslovanja. Kao i kod zgrade Kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici gde je postignut najviši nivo arhitektonskog kvaliteta i ovaj projekat obuhvata impresivne zahvate očuvanja i rekonstrukcije postojećih arhitektonskih elemenata. U poslednje dve godine Anja Milić je aktivno uključena u rad na razvoju Green Building arhitekture u Srbiji, ne samo kao projektant, već i kao član Saveta Zelene gradnje Srbija. Da to nisu samo ideje za budućnost, dokazuju već formirani i realizovani projekti: projekat IT parka Inđija, tehnološkog parka koji ce biti jedna od najvećih green field investicija i svakako projekat promocije zelene gradnje upravne zgrade Intesa Banke. Ovaj prvo nagrađeni projekat radio je tim arhitekta Milić sa profesorom Lojanicom. Po rečima Anje Milić, “Arhipro” je uključen u razvoj različitih projekata koji su trenutno u fazi projektovanja i/ili izvođenja, imajući različite uloge i odgovornosti, od podrške i konsaltinga do uloge vodećeg projektanta ili izvođača radova. Tek, da li zbog konstantnog kvaliteta usluga koje podrazumevaju kompletnu uslugu projektovanja i kompletnu podršku u oblasti građevinske industrije, inženjeringa, izvođenja završnih zanatskih radova i instalaterskih radova, “Arhipro” svojim klijentima pomaže u dizajnu, ali i proizvodnji i montaži nameštaja, I zbog toga sve veći broj kako domaćih tako i stranih kompanija koristi usluge ovog preduzeća. “Arhipro” je član Udruženja inženjera konsultanata Srbije (FIDIC) i Saveta zelene gradnje Srbije.

zima2011 2011 zima

AKCIJE

Zagrljaj Skadarlije i Montmartra

Inicijativa Arharta postala realnost tekst i foto: Milovan Ćirovski, dopisnik iz Pariza

Desetog decembra obnovile pobratimstvo beogradska i pariska boemska četvrt

Arhart je u svom drugom broju lansirao ideju o obnavljanju bratimljenja pariske boemske četvrti, Republike Montmartr, i beogradske, takođe, boemske, četvrti Skadarlije. Dobijena je saglasnost ambasadora Republike Srbije u Francuskoj, gospodina Dušana T. Batakovića, da se otpočne s pripremama za obnovu ove značajne manifestacije.

Odmah je ustanovljeno da je bratimljenje sa montmarskom komunom bilo daleke 1977. godine. I da od tada do danas nije ništa konkretno uradjeno na oživljavanju ove veze. Iz raznoraznih razloga bratimljenje je, jednostavno, skoro, zaboravljeno. Prionulo se na posao. Uspostavljen je kontakt sa predsednikom Republike Montmartr, asocijacije koja okuplja 3500 članova, i nakon višemesečnih pregovora dobijena je saglasnosti da se upravo ove godine obnovi staro

zima 2011

AKCIJE Dvojezični grb pobratimstva iz 1977. godine: vetrenjače ukrštene sa šeširom, štapom i ružom - simbolima boemskih četvrti.

Prijateljstvo srca Beograda i Pariza potvrđeno na svečanom skupu uz skadarlijske tamburaše i dobošare sa Montmartra.

prijateljstvo, odnosno organizuje bratimljenje. O razgovorima u Parizu obaveštena je predsednica opštine Stari Grad, gospođa Mirjana Božidarević, koja je prihvatila predlog o bratimljenju. Nakon saglasnosti ambasadora Republike Srbije u Francuskoj, predsednice opštine Stari Grad i predsednika Republike Montmartr, gospodina Jean Marc Tarrita, dogovoreno je da se čin svečanog bratimljenja obavi 10. decembra. I time otpočne nova faza prijateljskih, kulturnih i turističkih veza Skadarlije i Montmartra. Treba reći da je, pored svečanog čina potpisivanja Povelje o bratimljenju , ustanovljen konkretan program o prezentaciji Skadarlije na Montmartru i Montmartra u Beogradu.

Priznanja Mirjana Božidarević - predsednica opštine Stari Grad - proglašena za počasnu građanku Montmartra Željko Ožegović - član gradskog veća

Svečani čin bratimljenja počeo je u podne u vinogradu na

Beograda - dobio medalju Montmartra

Montmartru. Zalupali su dobošari, pa su im se priključili

Ambasador Dušan T. Bataković - proglašen za počasnog građanina Montmartra.

tamburaši profesora Kneževića, prateći šetnju do restorana gde je otkrivena mesingana tabla u znak sećanja na ovaj istorijski dogadjaj. Po otkrivanju table, počeo je svečani ručak. Zdravice su održali ambasador Bataković, predsednica opštine Stari Grad i predsednik Republike Montmartr.

U ime domaćina priznanja je uručio Predsednik Republike Montmartr Jean Marc Tarrit.

Francuski prijatelji Skadarlije, imali su priliku da degustiraju srpsku rakiju i vina. Ovo je obnova jednog divnog prijateljstva, bio je opšti zaključak.

zima 2011

PRIčA

Majstori, majstori

Ko me kleo, nije dangubio

autor: MILINKO BUJIŠIĆ

Onaj put, što ide preko onih strana, onaj put sam napravio bez krampa i bez lopate, već sve sa svojim tabanima, idući kod majstora. Da mi je ono opanaka što sam pocepao jureći majstora da završi započeti posao, pola bih sela mogao obuti. Sve smo se bili lepo dogovorili, pogodili se u dve reči, dao sam kaparu veću nego što je tražio, ne bi li bolje radio. I sve je krenulo kako treba i kako smo se dogovorili. Našoj porodičnoj sreći nije bilo kraja. Ima li šta lepše od gradnje kuće ?

zima 2011

Posle tri dana rada majstor nestade. Čekaj jedan dan, čekaj drugi, čekaj sedam dana... njega nema. Poranim, pa pred njegovu kuću. Njegova žena kaže da radi u susednom selu kod tog i tog. Ja tamo, a njega nema. Domaćin kod koga sam došao kaže da je i njemu započeo posao i da je nestao i nikako ne može u trag da mu uđe. Svuda ga traži, samo nemoj tamo gde su ti rekli da ga tražiš, kaže zabrinuti domaćin. Sutradan, opet, ranom zorom krenem pred majsto-

PRIčA zima 2011

IZDVAJAMO

rovu kuću. Nekoliko ljudi već nervozno hoda oko njegove kuće. Svakom ponešto uradio i nikom ništa nije završio. Započeo deset kuća, nekolike štale i ambare, kao i nekolike grobnice. Svuda radi po nekoliko dana i ode na drugi posao. Uzima sve poslove kako ih ne bi uzeo neki drugi majstor. Jedno jutro ga uhvatim na spavanju. Mislio sam da je tad moj i da mi ne može umaći. Tužan i utučen reče mi da ne može da krene sa mnom na posao jer nekom pokojniku mora da napravi kovčeg. Nesretnik je, navodno, umro pre dva dana i samo čekaju na kovčeg, a sve je drugo spremno za sahranu. Požali se da ne pamti kad je napravio kolevku, a kovčege pravi svakih sedam dana. Mrtvi su važniji od živih, živi mogu da čekaju, a mrtvi ne mogu, kaže, i obeća da će sutra nastaviti posao kod mene. Napravio je tako tužan izraz lica da mi je došlo da mu izjavim saučešće za pokojnikom kojega i ne poznaje. Tada sam shvatio da je veliki prevarant i da sa njim nema šale. I, stvarno, sutradan dođe. Ozida nekoliko kvadrata i opet nestade. Čekaj, čekaj i ne bi mi druge, nego opet pred njegovu kuću. Žena kaže da su ga na volovskim kolima doterali pijanog i da ne može da ga probudi. Navodno, na nekoj kući je dizao rogove pa malo više popio. Čekao sam da se otrezni pa da se dogovorimo kad će da nastavi. Negde predveče, onako mamuran, on se ne seća ni ko sam ja ni šta mi je radio, a najmanje šta treba da uradi. Čak je počeo da me ubeđuje da mi je završio kuću. Na kraju me prekorno upita kako bi mu dao da se napije, kad mu ne dam da se otrezni, i nastavi da bunca.

Jedno jutro dok sam ga po ko zna koji put uzaludno čekao ispred kuće, njegova žena me zamoli da ga ne teram da radi kod mene jer je obećao da će popraviti krov na svojoj kući. Propao im skroz krov pa kada pada kiša, pune su im sobe vode pa po ceo dan potura korita i lavore. Tu mi bi sve jasno. Ne znam da li pre da ga molim da radi kod sebe ili kod mene. I tako stalno. Nekad mora da pokosi livadu, nekad da trpa seno, nekad ovo, nekad ono... sve mu je preče od moje kuće. U mojoj kući drama. Svi me napadaju što sam njega uzeo i kukaju kako ćemo još nekoliko godina morati da se guramo u jednoj sobi. Šta li sam bogu zgrešio, ko li me je tako prokleo? Lakše mi je bilo pripremiti i priterati materijal, nego taj materijal utrošiti, odnosno u kuću ugraditi.Nateraše me da dignem ruke i od kapare i od majstora i da tražim druge majstore, govoreći mi da je prva šteta najmanja šteta, svagda i svuda. Koga god sam majstora doveo, on je rekao da to što je do sada urađeno ne valja ništa, niti je objekat u vinkli , niti u visku i da oni ne bi hteli da se brukaju.. Svi predlažu da sve to srušim i da krenemo od temelja. Samo je jedan majstor rekao da je sve dobro urađeno, ali da on ne bi otimao posao svom kolegi i da je najbolje da onaj ko počne da i završi, pa makar ga i deset godina čekao. Objasni mi da ne treba više ljudi da radi na kući kao i na svemu drugom, jer gde je više očeva, tu su deca kilava. Kad je čuo da dolaze drugi da gledaju posao, dođe i moj majstor da nastavi rad. Radio je desetak dana i opet nestao. Ja opet pred kuću, opet dva sata hoda tamo i dva nazad. I uvek zateknem pred kućom ljude koji ga traže. Ko ne zna o čemu se radi pomislio bi da je vašar o nekom većem verskom prazniku. I dok ja, i dan-danas, čekam majstora, iz cigle je nikla trava, iz krečane su porasle vrbe, a žižak ne prestaje da jede građu, podjednako kao i majstor mene. Od svega ovoga bilo bi samo gore da ništa nisam radio.

Istraživanja

Uticaj muzike na zdravlje

Mocart tableta triput na dan Živimo u vremenu u kojem su mrzovolja i nezadovoljstvo vlastitim životom postali svakodnevica. Uz kreativne moderne metode možete poboljšati kvalitet življenja. Pored terapija plesom, pisanjem i drugih, jedna od najefikasnijih metoda je terapija muzikom. Ona će vam pomoći da se upoznate, i kreirate srećan i kvalitetan život sebi i ljudima koje volite. PIŠE: MARIJA MARIĆ-MARKOVIĆ

zima 2011

Muzikom protiv nervoze i stresa Kako biste otklonili nervozu i stres dovoljno je da legnete na ledja, duboko dišete i prepustite se muzici koja će vas voditi do smirenja. Disanje će postati sporije i pravilnije. U ovakvom procesu neophodno je mentalno distanciranje od situacija koje su nas dovele u stanje nervoze i stresa. Pomoc u distanciranju biva prepuštena muzici koja će vas svojim laganim i smirenim melodijama uvesti u drugu dimenziju. Ukoliko vam je potrebna stimulacija posle napornog dana, ili vam je potrebna energija za predstojeći radni dan, izaberite muziku motoričnog (bržeg) ritma. To može biti omiljena pesma iz detinjstva, ili muzika bez obzira na žanr koji vas pokreće. Kada osetite da ste muzikom podstaknuti, znajte da ste napravili adekvatan muzicki izbor, kao i to da ste dobili odgovarajuću stimulaciju. Mnogi stručnjaci ukazuju na važnost ritma kao pratećeg elementa muzike, koji izuzetno utice na smanjivanje stresa. Objašnjenje ove teorije ogleda se u asocijaciji na ritam majčinog otkucaja srca koje smo slušali u stomaku. Muzika mozga Početkom devedesetih godina prošlog veka pojavio se inovativni oblik terapije pod nazivom brain music therapy - terapija mozga muzikom. O njoj se u poslednje vreme, uprkos brojnim sumnjama u naučnim krugovima, sve više govori. Navodno, ova terapija se u praksi pokazala kao veoma uspešna. Izlaganje muzici mozga se koristi u tretmanu brojnih psihičkih tegoba, kao što su poremećaji spavanja, anksioznost, panični poremećaj, socijalna fobija, depresija i poremećaji pažnje. Ova terapija se sastoji od slušanja muzike koja pomoću kompleksnih algoritmova generiše ćelije na osnovu snimljenih moždanih talasa. Ta muzika zvuči kao jednostavna klavirska kompozicija. Procedura preko koje klijenti dolaze do svoje personalizovane muzike je jednostavna: njihovi moždani talasi u relaksiranom i aktivnom stanju se beleže pomocu EEG opreme (elektroencefalografa), a kasnije se softverski konvertuju u muziku. Slušajuci muziku koja odražava odredjeno stanje, mozak svoju aktivnost modeluje prema njoj. Ovakav vid terapije preporučuje se nekoliko puta dnevno. Prvi snimak košta oko 550 dolara i ima efekat oko tri meseca, nakon čega se mozak navikne na muziku. Tada obično klijenti, po istoj ceni, dobijaju drugi snimak koji im je od koristi u naredne četiri godine. Terapija muzikom mozga ima brojne prednosti. Veoma je jednostavna, ugodna i štedi vreme. Pored toga ona nema neprijatnih sporednih efekata. Izlaganje muzici mozga se koristi u tretmanu brojnih psihičkih tegoba kao sto su poremećaj spavanja, socijalna fobija, depresija i dr. Uprkos brojnim sumnjama u naučnim krugovima, ova terapija se u praksi pokazala kao veoma uspešna.

Istraživanja

Moderna nauka pokazuje da muzika itekako može povoljno da deluje na psihu čoveka. Istraživanja su otkrila da muzika smanjuje lučenje hormona stresa, a povećava lučenje tzv. pozitivnih hormona - poput endorfina koji izaziva osećanje zadovoljstva i sreće. Neka istraživanja ukazuju na to da svetovna muzika doprinosi osećanju smirenosti; klasična muzika pomaze pri suzbijanju napetosti, stresa i osećaja agresije; dok tzv. new age muzika dovodi organizam u stanje ravnoteže. Međutim, dokazano je da ista vrsta muzike ne mora biti ogovarajuća za sve, te i nema isti efekat kod svih. Zato se preporučuje da odabir muzike bude u skladu sa vašim raspoloženjem i osećanjima. Dokazano je da se pri odgovarajućim zvukovima javlja zadivljujuća sinhronizacija leve i desne strane mozga.

Istraživanje sa Univerziteta Filadelfija U lečenju hroničnog stresa muzika je gotovo nezamenljiva. Tokom istraživanja, pacijenti koji pate od depresije bili su podeljeni u dve grupe: prva je išla na psihoterapiju, a druga je pedeset minuta dnevno slušala klasičnu ili baroknu muziku. Istraživanje se odvijalo tokom osam nedelja. Dokaz obrnute proporcionalnosti izmedju muzike i stresa su i rezultati sa Univerziteta Filadelfija. Na kraju eksperimenta, pacijenti koji su bili podvrgnuti terapiji muzikom imali su manje simptoma depresije od onih koji su išli na klasičnu psihoterapiju. Slušanje muzike, pokazalo se, imalo je pozitivan efekat na pokrete i raspoloženje.

Slušajući opuštajuću muziku, i to neku vrstu sopstvenog “best ofa”, mozak i sam postaje opušten zima 2011

energetika

Energetsko-poslovni kompleks Blok 20-PFC4, Novi Beograd Novi kompleks Elektroprivrede Srbije i Elektrodistribucije Beograd ušao je u drugu fazu. Pripremni radovi na zaštiti temeljne jame su izvedeni u roku i pod nosiocem zajedničke ponude firme „NOVKOL“A.D. iz Beograda. Ostali učesnici zajedničke ponude su firme „GRADINA“ doo, „ELITA-KOP“ doo i „NIVO_DEEPAK“ doo, svi iz Beograda. Nakon što su pripremni radovi prve faze izgradnje uspešno završeni otpočeta je i druga, građevinska faza. Građevinski radovi u bloku 20 su počeli 5.decembra otvaranjem građevinskog dnevnika. Prvom fazom građevinskih radova predviđeni su radovi do kote 0.00m, odnosno do kote prizemlja. Radovima su obuhvaćene pozicije od utezanja građevinskih sidara radi obezbeđenja iskopa, preko snižavanja nivoa podzemnih voda, izrade specijalnih CFA šipova, izolaterskih radova do izrade temeljne ploče i svih armirano-betonskih radova do kote 0.00m. Radove izvodi „AR Gradnja“ doo kao nosilac ponude. Ostali članovi grupe su „GRADINA“doo, „NOVKOL“ ad i „TERMOINŽENJERING“ doo. Ukupna vrednost ugovorenih radova je 74

zima 2011

693.491.013,00 din, a rok završetka radova je 150 kalendarskih dana. Treća faza izgradnje novog energetsko-poslovnog kompleksa biće predmet tendera koji će biti raspisan na proleće, a prikupljanje ponuda će trajati tri meseca. Elektroprivreda Srbije očekuje da će početak radova treće faze na objektu početi u septembru mesecu 2012. godine i da će izgradnja trajati dve do tri godine. Treća faza obuhvataće građevinske i zanatske radove na objektu iznad kote prizemlja. Prostorno-funkcionalna struktura novog kompleksa sastoji se iz pet građevinskih celina. Objekat A Neto površine 7.284,68m2 i spratnosti Po+P+M+4 sadržaće i sistem-

sku trafo stanicu TS 110/10kV – 2x40MVA, rezervni dispečerski i telekomunikacioni centar EDB-a uz prateće tehničke i poslovne prostore. U objektu B Neto površine 26.371,52m2, spratnosti 2Po+P+11 biće smešten dispečerski, telekomunikacioni i DATA centar EPS-a uz prateće tehničke i poslovne sadržaje. Objekat C je poluukopani samostalni objekat garaže Neto površine 3588,15m2 i planiran je za izgradnju u dve faze, jer je drugom fazom predviđeno izmeštanje tramvajske pruge. Objekat D predstavlja podzemno dvonamensko sklonište Neto površine 361,10m2, a objekat E, podzemni višenamenski objekat, Neto površine 1703,00m2 namenjen parkiranju i međusobnom povezivanju podzemnih garaža, kao i pristupu skloništu.

Đogat Luja Vitona Piše: Rastko Fajndović, Predsednik UO SERSA

U svetu postoji nekoliko, u svakom smislu, neprikosnovenih vina, a vino poseda - vinograda Ševal Blan (Château Cheval Blanc, 1er Grand Cru Classé „A“, Saint Emilion Grand Cru) sasvim sigurno je jedno od njih

Vinski putopis

Istina prostora se ne može odvojiti od pečata vremena

Vinski putopis

Kontinuirana potraga za harmonijom

Francuski vinograd obrađen kao japanski vrt

Jedinstveno i geološki kompleksno zemljište sastoji se od gline, peska i šljunka. Neubičajeno veliki udeo Kaberne Frana u kupaži sa Merloom daje vinu poseda Ševal Blan jedinstven i vanvremenski identitet. Prefinjen odnos dve sorte i njihova savršena komplementarnost vinu prenose prepoznatljiv odnos snage i elegancije. Odnos toliko slikovit i upečatljiv da slobodno možemo govoriti o umetničkom delu pretočenom u vino. Vinograd poseda površine 37 hektara sastoji se iz jednog komada zemlje, a svoj konačni oblik dobio je 1871. godine. Posed Ševal Blan klasifikovan je 1954. godine kao Veliki posed-vinograd klase „A“, što je najviši stepen kvalitativne hijerarhije vinogorja Sent Emilion i u kome mu društvo pravi samo još jedan posed-vinograd Ozon (Château Ausone). Bernar Arno, i njegov poslovni partner Baron Frer kupili su posed Ševal Blan 1998. godine, sa željom da mu daju crtu elegantnog modernizma i talas nove energije. Naravno, gospodin Arno kao najbogatiji Francuz i vlasnik čuvenog konglomerata Luj Viton Moet Henesi (LVMH) svakako je imao znanja i sredstava da se na pravi način posveti ambicioznom projektu. Ipak, svaka akcija je posledica temeljno promišljene inicijative. Zapravo glavni „problem“ bio je da ogromna sredstva koja su na raspolaganju ne uguše kreativnu jednostavnost i funkcionalnost koja je cilj projekta rekonstrukcije vinarije. Vinifikacija vina poseda Ševal

zima 2011

Vinski putopis

Recept Jagnjeći but u testu Gigot d’Agneau en croute

Za četiri osobe potrebno je: 500 gr lisnatog testa 350 gr mešanog mlevenog mesa 300 gr pršute 1 jagnjeći but so, biber, ulje Razvući oklagijom testo. Ako je but veliki, treba napraviti i više testa. Kada je testo rastanjeno, preko njega ravnomerno rasporediti mleveno meso i mleveni pršut, a zatim rastanjiti nožem kao kada se testo premazuje buterom. But staviti na sredinu testa i umotati ga u testo sa svih strana. Ivice testa dobro slepiti vodom. Na sredini “paketa” napraviti otvor, tj. “dimnjak”, da bi izlazila para iz mesa tokom pečenja.

Za to vreme napraviti sos perige.

Perige sos

Sauce périgueux Blan vrši se na tradicionalan način i predstavlja kontinuiranu potragu za harmonijom. Potraga počinje još u vinogradu gde se svaki potez vinograda obrađuje u stilu japanskog vrta, što praktično znači da je pored maksimalnog iskorištavanja slobodnog prostora potrebno prilagoditi se u potpunosti prirodi i njenim ciklusima, kroz promišljene, odmerene i precizne postupke. Po želji vlasnika novi izgled vinarije trebalo je da odgovori izazovu vremena i uspešno predvidi budućnost istovremeno stapajući se sa istorijskim pejzažom vinogorja Sent Emilion, koji je zaštićen kao deo svetske baštine Uneska. Izuzetno zahtevan zadatak mogla je da reši osoba sa retkom kombinacijom talenata. Zadatak je poveren Kristian d’Portzamparku, arhitekti, urbanisti i prvom francuskom dobitniku prestižne Prickerove nagrade 1994. godine. Načelo „istina prostora se ne može odvojiti od pečata vremena“ kojim se rukovodi d’Portzampark, ali i konstantna inspiracija u pronalaženju harmoničnog odnosa eksterijera i enterijera, bili su prava preporuka.

Za šest osoba potrebno je: 2 - 3 crna tartufa 1 deblji šnit šunke iz Bajona 2 dl vina madera ili kseres 2 dl prave ili veštačke supe so, biber, ulje Iseći tartufe i šunku iz Bajona (Bayonne) na sitne kockice. Zajedno kuvati u vinu nekoliko trenutaka. Dodati supu i ostaviti da cela masa uvri na pola zapremine.

Kada je meso pečeno, staviti ga tako sa testom na veliki tanjir, po mogućstvu srebrn i kroz “dimnjak” pažljivo, da ne curi sa strane, sipati sos koji će mesu dati izvanredan ukus. Oko mesa poređati naizmenično srca zelene salate i čeri paradajz.

zima 2011

GEDŽETI

Priredio: Milan Atanasijević

Golub detektor Da li ste ikad mislli o tome koliko su detektori za dim zapravo važni u kuci? Pogotovo tamo gde se puši. Ne naravno, a i kada jeste, detektore ste gledali uglavnom kao neugledne izbočine koje kvare estetiku plafona. Cheek-a-dee detector dima u obliku ptice je zanimljivo rešenje kako se može spojiti lepo i korisno. Cena 35 dolara.

Elektronski vadičep

GEDŽETI

Koliko ste se puta pošteno namučili da otvorite bocu vina? Ili niste mogli da izvučete čep, ili se on i polomi pa pluta pliva po vinu. Ali, uz pomoć Hammacher Schlemmer elektronskog vadičepa - te stvari postaju prošlost. Cena mu je 40 dolara.

Kucanje na daljinu

Špijunka za neželjene goste

Ponekad, posle napornog dana na poslu, morate još nešto da otkucate kod kuće, a baš vam se ne seda u stolicu ispred kompjutera. Zato je i izmišljena bežična tastatura sa Touchpadom kao zamena za miša, koja je u dimenzijama malo većeg daljinca. I sve što treba da otkucate možete, a da se pritom ne mrdnete iz udobne fotelje ili kauča na kome ste prilegli. Cena je 70 dolara.

Neko zvoni, a vi baš niste spremni da primate goste. Uz to ne znate ni ko je na vratima. Zato je tu Brinno PHV1330, digitalna špijunka uz čiju pomoć ne samo što možete da vidite ko vam je pred vratima nego i da ga snimite. Cena je 100 dolara.

Ništa bez papira! Da li se sećate koliko smo se oduševljavali Polaroid foto aparatom pre 30 godina! Škljoc i eto je slika odmah gotova. Legendarni “Polaroid” sada se vratio sa modelom Z 340 u kome su integrisani aparat od 14 mega pixela i printer koji za 60 sekundi izbaci snimljenu sliku. Cena novog Polaroida je 300 dolara, plus 20 dolara za specijalni zink foto papir za fotografije. 78

zima 2011

GEDŽETI

Treća dimenzija za po kući Ovo na slici nije neki uredjaj iz SF filmova, niti pripada dalekoj budućnosti. U pitanju je novi proizvod kompanije “SONY” sa oznakom HMZ-T1 Personal 3D Viewer koji omogućava gledanje filmova u 3D tehnici. U “Soniju” kažu da je osećaj gledanja filmova na ovom uređaju neuporediv sa bilo čim do sada kada je 3D tehnologija u pitanju, pa su valjda zato i formirali cenu od 800 dolara.

Brzina u mestu E, ovo je san svih gejmera ovog sveta! Kožna fotelja prikazana na slici opremljena je sa 12 vibrirajućih elektromotora i u potpunosti je sinhronizovana sa PS, PS2, ili Xbox igrama. Jednostvano kazano, ukoliko povežete ovu fotelju sa kompjuterom i startujete npr. novi need for speed imaćete i bukvalno osećaj da se vozite u nekom od automobila, da se sudarate ili okrećete po putu. A ukoliko vas posle celodnevnog igranja zabole ledja - Ultimate Game Chair ima i masažer. I to sve za samo 400 dolara.

Tanko mi ga skroji U trenucima kada tableti preuzimaju primat u odnosu na klasične lap topove “LG” je izbacio model P330, ultratanki i izuzetno moćni notebook. P330 ima ekran od 13,3 inča i masu od svega 1,7kg. Unutra se nalazi Intel I5-2435M processor na 2.4GHz i moćna grafika NVIDIA GT555M. Proizvodjač tvrdi da sa postojećom baterijom može da izdrži 6,5h rada. Cena - oko1200 dolara.

zima 2011

beleške

krug dvojke

Tramvajem u 22. vek PIŠE: miloje popović - kavaja

Beograđani su ga voleli: Autor teksta sa Branislavom Pešićem (12. 11. 1971.)

Metro mnogo košta, a trebalo je mnogo para da bi se izdržavala velika socijala, koja je narastala do neslućenih razmera. Gde naći tolike pare, puno miliona za jedan kvadratni kilometar, treba probijati tunele i kopati ispod grada. Tramvajske šine su isto skupe, ali se lakše naprave i pre počnu da rade. Beograd se, tih osamdesetih godina podelio na dve struje. Jedni su govorili: tramvajem u 21. vek, tramvaj je jeftiniji, ne zagađuje, ne diže veliku prašinu, bezbedniji je. Drugi: šta ćemo sutra kada grad naraste na nekoliko miliona, kako će se ljudi kretati, ići na posao, u posete i na utakmice?

Rasprave o gradskom prevozu Smenjivale su se garniture u gradskoj vlasti, pa je te davne 1982. godine predsednik beogradske vlade Radoje Stefanović, oštro, u dogovoru sa svojim višim bosovima,

zima 2011

Tramvaj je u Singidunumu preživeo sto dvadeset godina teturanja po strmim i uskim ulicama, od onih davnih dana 1892, kada su ga preko Terazija vozili konji, pa sve do novijih vremena, kada ih je preuzela na sebe Teslina struja. Znači, treba da budemo srećni što su negde pedesetih godina uklonjene šine sa Terazija i sa prve pruge do Slavije i uvedeni trolejbusi i autobusi. I što smo uklonili jedan „recidiv prošlosti“, jer smo ušli u novi sistem bez „eksploatacije“ čoveka od strane čoveka. I kao što nismo otkrili ni do današnjeg dana mnoge stvari vezane za naše življenje i istoriju, čak ni o Kosovskom boju, tako i u pogledu tramvaja stadosmo negde na pola puta. Ne bi bili Srbi, kada se ne bismo opasno podelili i oko toga da li nam treba tramvaj ili metro, to jest podzemna železnica. To je postalo jedno od ključnih urbanih pitanja i počeše da se lome jezici i koplja oko toga. stao na barikadu (i danas aktuelna reč) arhitektima i institucijama koje su već bile napravile planove gradnje podzemne železnice. Ne damo ni dinara – govorili su Radoje i gradski moćnici onima koji su se suprotstavljali da se gradi velika linija između Tašmajdana i Novog Beograda – sve do bloka 45.

Lično je merio širinu ulice Kako može tramvaj proći kroz ulicu generala Ždanova, jednog od naših oslobodilaca (kome su neki novi „oslobodioci“ grada oduzeli pravo na ulicu, pa se sada jednostavno zove Resavska ulica. Projektanti i arhitekti su osporavali da pri tome može da funkcioniše i automobilski saobraćaj, da tu budu i trotoari za pešake, i radnje. Čak i parkinzi. Stameni Radoje, odrastao na beogradskom asfaltu, onda je pozvao novinare i nogama premeravao ulicu ruskog generala, takoreći marševskim korakom, da bi dokazao da

beleške

Tramvaj ili metro? Pametni kažu: može i jedno i drugo!

Mnogo godina kasnije. Autor teksta sa Radojem Stefanovićem (2003.)

tuda tramvaj može da prođe. I prošao je, i danas ide. Zamerali su njemu i predsedniku Skupštine, profesoru i arhitekti Bogdanu Bogdanoviću, kome je imidž bio veliki šal u boji, što su uveli restrikcije struje, vožnju automobila sa par – nepar tablicama kako bi se štedeo benzin, ograničenja u grejanju. Bogdanu su zamerili što je rekao da onaj kome je hladno ode kod nekog prijatelja ili komšije koji ima neko grejanje, pa da se tako kurtališe hladnoće. U celoj priči se nisu primirili ni poklonici podzemne železnice, pa je njena gradnja i sada aktuelna. I opet polemike, optuživanja, pozivanja na prošle dane i stare projekte. Tu se pojavi i novi gradonačelnik Dragan Đilas, sa prezimenom koje ne asocira na šalu, i sa novim mostom preko Ade, i planom za još noviji do Borče (Ovča, Borča, Krnjača – „romantična“ imena prošlosti), pa se zareče da će i metro napraviti. Ovi tvrde da to neće biti metro, već tramvaj, jer će velikim delom biti i iznad zemlje. I tako dalje i tome slično.

Planovi Pariza Tada eto srećne slučajnosti, u naš „ARHART“ stiže i članak iz Pariza agilnog beoparižanina Mikija Ćirovskog, baš usred polemike kojoj su intonac-

iju davali ti stari i uporni arhitekti, tvrdeći da to što taj nesalomivi junoša hoće da pravi zapravo predstavlja veliki promašaj, kao što rekosmo. Ćirovski nas u dopisu iz grada svetlosti obaveštava da Pariz kreće u novu ofanzivu – uvodi tramvaje i do naselja i malih mesta u okolini Pariza, sve do 20 i više kilometara. I ne samo to. Tramvaji treba da budu sredstvo udobnog prevoza, ali i kulturne institucije sa slikarskim i drugim izložbama u njima, a duž trasa kojima će se oni kretati, uredile bi se ulice, krečile fasade, sadilo drveće i cveće. Tramvaj donosi još jednu renesansu večitom gradu svetlosti. Možda nam trebaju i stari i novi tramvaji. Ne samo da bi se vozili i pravili nove gužve, već i da bismo uživali u starinama, ali i u aerodinamičnim i niskopodnim malim vozovima u koje se može bezbedno i popeti i sići. I koji se, jer su im to prvi koraci, na prvim vožnjama ovih meseci, malo sapliću i sudaraju, jer nisu koncipirani za strme balkanske ulice i mnoga ukrštanja i raskrsnice. U njima treba da uživaju i oni koji dolaze da posete glavni grad, takozvani turisti i poslovni ljudi, o čemu brinu i gradonačelnik i ostali gradski oci, kao i turistička organizacija, koja – podmlađena - hoće da pomogne, da vedrije boje ovladaju našim ulicama i fasadma. Kafanama treba vratiti stari sjaj, a ne zatvarati ih, kao i knjižare, zarad pohlepe i još jednog bankovnog računa finansijskih krokodila koje novcem ne bi nahranila ni cela galaksija Mlečnog puta. Možemo da se provozamo i renoviranim starim tramvajima koje ne moraju vući konji, ali će imati one trube i zvona koja su negde zaturena i bačena baš kao i oni sami. Hoće li tramvaji, novi i lepi, i stari kada im se povrati sjaj, uticati, kao i u Parizu, da ofarbamo mnoge ofucane fasade i uredimo podrume i ulaze koji decenijama čekaju da im njihovi stanari poklone pažnju. Da kupe malo

boje i sami, ako to ne mogu država i grad (na koje se uvek čeka i računa, pa u tom smislu i udobno spava.) Jer ne mogu ni grad ni države sve, ako ne pomažu i rade i njeni građani. Dakle, postavlja se pitanje: hoćemo li ili nećemo? Idemo prema budućem veku, pa možemo sa pravom postaviti dodatno pitanje: da li tramvajem ili metroom u 22. vek?

Lično premeravao ulicu Generala Ždanova: Radoje Stefanović (2003.)

Uprava Pariza odlučila se za renesansu tramvaja. zima 2011

Retro

Dizajn u službi aerodinamike

nosonje ponovo u modi

Piše: Martina Anđelković

Kako bismo vam objasnili šta je to fastback? Adekvatna reč u srpskom jeziku ne postoji, ali volim da kažem da je to: „nosati“ automobil. Već samo ime nagoveštava brzinu i uzbuđenje u vožnji.

Linija krova za auto-dizajnere bitna je koliko i linija struka za njihove kolege iz sveta mode. Služeći se ovim kriterijumom, nastala je kategorija fastback u automobilskom svetu. Izraz fastback odnosi se na oblik karoserije, tačnije, na automobile sa linijom krova koja je u konstantnom opadanju od kabine do zadnjeg branika, a hauba, kao veliki nos, dominira karoserijom. Rep vozila, pri tom, može biti direktno zakrivljen ka podu ili malo izvijen sa svojevrsnim

dizajnerskim obrtom. Prvi fastback automobil je Sout Scarab – pravo otkrovenje tridesetih godina dvadesetog veka. Imao je oblu ali oštro savijenu liniju krova koja je formirala oblik suze. Druge, malobrojne, auto-kompanije tog vremena, najpre su uočile zanimljiv dizajn koji bi valjalo prekopirati, a tek nakon silaska prvih primeraka sa fabričke trake, shvataju da ovakva forma doprinosi aerodinamičkim performansama vozila. Koncept fastbacka doživljava procvat četrdesetih godina, međutim, auto-kompanije tada još uvek nisu bile tehnološki razvijene za ovakav zalogaj. Krajem te decenije, istorija forme dostiže vrhunac sa stilizovanim Cadillacovim fastbackovima, a dve decenije kasnije, mladi Amerikanci ostaju oduševljeni modelom Barracuda i Mustangom iz filma „Bullitt“ koji vozi holivudski glumac Steve McQueen.

U početku se podrazumevalo da fastbackovi budu kupei, dakle sa dvoja vrata, a onda je krajem 70-tih General Motors preokrenuo sve i proizveo fastback sa četvora vrata. 82

zima 2011

Retro

„Starci“ koji su udarili temelje Najpre je Packard 1106 Twelve Aero Sport Coupe, predstavljen 1933, mogao je da nagovesti da stiže ovaj trend. Međutim, zli jezici će ga kasnije nazvati „trudnim“ automobilom. Stout Scarab – Nosi nadimak „art deco fastback“. Jako je neobično to što je prvi serijski minivan na svetu uspeo da udari temelje ovakvog oblika karoserije. Razvijan je desetak godina, a prvi prototip svetlost dana „ugledao“ je sredinom tridesetih godina 20. veka. Osim premijerno oborene linije krova, Stout Scarab nije imao nikakvu drugu karakteristiku fastbacka. Tatra 87, nazvana još „aero-sedan“, proizvođena je od 1936. do 1950. u čehoslovačkoj kompaniji Tatra. Tokom Drugog svetskog rata, nemački oficiri obožavali su ovaj automobil jer je bio „neverovatno brz i idealan za vožnju po Autobanu“. Tatra je imala 2,9-litarski motor, smešten pozadi, koji je proizvodio 85 KS i omogućavao maksimalnu brzinu od 161 km/h. Mnogi elementi ovog vozila kasnije su koristili drugim auto-proizvođačima. Na primer, Ferdinand Porsche bio je toliko inspirisanim Tatrom da je njene elemente upotrebio dizajnirajući prvu „bubu“. Nakon toga, iz Tatre je Nemcima stigla tužba. Porsche 935/78 “Moby Dick” bio je jedan od prvih trkačkih automobila na kojima je primenjen ovaj zakon aerodinamike. „Rani“ evropski fastbackovi bili su Bugatti Type 57 Atlantic, Porsche 356, Saab 92/96, Standard Vanguard, GAZ-M20 Pobeda i Bentley Continental R-Type. Fastbackovi su se u Americi najpre zvali automobili sa „torpedo pozadinom“. To su bili Cadillacove Serije 61 i 62 Club kupei, kao i veliki broj modela iz General Motorsa, Forda i Chryslera. zima 2011

Retro

Povratak u budućnost U 21. veku jako se poštuje tradicija, pa retro obučen u modernije odelo predstavlja nešto sasvim egzotično i novo. Tako se na svetskim sajmovima širom sveta poslednjih godina predstavlja veliki broj automobila, od sportskih do crossver, koji su prošli kroz fastback „tretman“. Promene su jednim delom pokrenuli Bavarci; na BMW-u X6 2009. godine demonstrirali su novu liniju krova, a tipičnija verzija primetna je na njegovom vršnjaku - BMW-u Serije 5 Gran Turismo. Porsche Panamera rešila je da pomrsi konce Aston Martin Rapideu; lansirana je u približno isto vreme kad i on i takođe ima četiri sedišta i sportski oborenu liniju krova. Moderni fastbackovima danas se mogu smatrati i luksuzni Mercedes-Benz CLS i Volkswagen CC. Inače, Nemci su u svojoj ponudi mesta našli za takozvane sportbackove još 2004. godine. Sportback se može smatrati modernom mutacijom fastbacka, sa sportskije i oštrije oborenom linijom krova. Ova modifikacija usvojena je na luksuznom modelu Audi A7, gde krov kao da je skiciran jednim potezom. Automobili koji danas oživljavaju duh nekada futurističkog fastbacka stidljivo se vraćaju na scenu; najpre u obliku koncepata, a tek ukoliko novinari budu milosrdni, a fanovi oduševljeni onim što vide na nekom od sajamskih štandova, model dobija serijsku verziju i cenu. Nedavno je u Berlinu predstavljen novi Fordov koncept fastbacka sa 4 vrata iz kog izbija futurizam. Osim avangardnog dizajna, četvora vrata koja se otvaraju u „gullwing“ stilu, dakle uvis, Ford Evos može se pohvaliti najinovativnijom tehnologijom. Kako kažu iz američke kompanije: „Evos razume vozačeve navike“. To znači da će tokom vožnje dobijati informacije o 84

zima 2011

Retro rasporedu sastanaka ili stanju na putevima ili informaciju o tome kakvo ga vreme očekuje danas. Ovaj automobil može da se poveže na internet, zatvori vrata od garaže i automatski ugasi svetla u njoj. Šta li bi tvorci prvog fastbacka rekli kada bi videli Evos? Iz italijanske „kuhinje“ na scenu početkom 2011. hrabro je stupio serijski Ferrari FF. Možda je njegov oblik karoserije negde najbliži automobilima koji su proslavili i fastbackove gurnuli u holivudske blockbustere šezdesetih godina. Na auto-sceni zamenio je model 612 Scaglietti, a za nesvakidašnji dizajn pobrinula se kuća Pininfarina. Po nečemu je revolucionaran – to je prvi Ferrari sa sopstvenim integralnim pogonom. Neki automobil može postati kultan i odmah nakon predstavljanja, samo ukoliko je rezultat saradnje dve legendarne kompanije – čuvene britanske marke i italijanskog dizajnera – Aston Martin V12 Zagato. On spaja duh trkačkog bolida i astonmartinovske uštogljene elegancije. Pozadina je tipično fastbackovska, a uz 6,0-litarski V12 motor sa 510 „konja“, čini se da je aerodinamičnost bila jedna od bitnijih stavki prilikom razvoja. Ako bi ovaj oblik karoserije trebalo da se predstavi na vozilu koje je iole novčano dostupnije, to bi definitivno bila BMW-ova Serija 1. Jedan od manjih članova bavarske porodice 2011. godine ulazi u svoju najsnažniju generaciju do sada. Međutim, u odnosu na tipični fastback, linija krova ne pada koso ka zadnjem braniku, već se elegantno savija, čineći pozadinu vozila punijom. Hauba je „nosata“, ali ni približno kao kod modela Z4. Vraćanje starim trendovima u auto-industriji često je pun pogodak. Automobilski fanovi i fanatici uživaju u oživljavanju nekih starih, dobrih „mašina“, ali ovaj put uz pridodavanje ekskluzivnih elemenata opreme i sa snažnijom „ergelom“ pod haubom.

zima 2011

Francuska kuhinja

Alzaška kuća u Parizu

Glamur kiselog kupusa

Piše: MILOVAN ĆIROVSKI

Alzas ! – Šta Francuzi prvo pomisle kad se pomene Alzas? Da li pomisle na problematičnu pograničnu oblast zbog koje su kroz istoriju ratovali s Nemačkom ? Ne. Prvo pomisle na kiseli kupus! Neodoljivi miris kiselog kupusa, na to skladište vitamina C, efikasnog čuvara našega zdravlja.

zima 2011

Dok sam pripremao tekst o restoranu “Alzaška kuća”, jednom od najčuvenijih pariskih lokala, pomislio sam: “Ako se jednog dana evropske države raspadnu na državice – regione, Alzas će najverovatnije u svom grbu imati ucrtanu glavicu kupusa.” (neka mi oproste čitaoci ako sam pomešao kulinarsko i fikcionalno). Ne treba zaboraviti da je ta famozna glavica kupusa već ucrtana u grb jednog grada – Rijedvila iz alzaškog regiona. Restoran “La maison d’Alsace” (Alzaška kuća) je vlasništvo generalnog saveta regiona HAUT-RHIN (o Ren). Ova adresa na Jelisejskim poljima, zapravo je kulinarska adresa celokupnog alzaškog departmana. U romantičnom tradicionalnom dekoru od drveta, sa nizom iskošenih ogledala, restoran je otvoren i danju i noću, spreman da izađe u susret željama brojnih klijenata ne samo iz Evrope. Želje su upravljene, u stvari, najviše prema “šukrutu”, kiselom kupusu, pravljenom na alzaški način, u verzijama od kojih vam “ide voda na usta”.

Francuska kuhinja

Piletina i rizling Uz to vam preporučujem da probate svinjsku kolenicu pečenu na žaru, specijalitete od živine sa rizlingom, kao i čuvenu alzašku tortu sa jabukama. Ali – kiseli kupus spremljen na alzaški način je tajna jednostavnog koje daje nezaboravan ukus. Pogrešno je misliti da je štetan po zdravlje, po onom principu: što je ukusno, to i šteti. Ne smatra se bez razloga i za izvanredan dijetalni lek. Baš zbog svih ovih suprotnosti, sapraviti jedan dobar «šukrut» nije dato svakome, čak ni mnogim dobrim kulinarskim majstorima. Koliko je ovaj alzaški specijalitet čuven u Francuskoj, govori i podatak da je po njemu snimljen film “Supa od kupusa”, sa ništa manje čuvenim filmskim glumcem Luj de Finesom. Film je i danas bizarni ponos galske kinoteke, a roman Rene Falea, po kome je snimljen film, pre trideset godina dobio je uglednu književnu nagradu ”Rable”. Luj de Fines je odavno umro, a i pisac «Supe od kupusa» takodje. A što se tiče Rablea, strasnika i slasnika, velikog pisca koji je uživao u zemaljskim plodovima, pretpostavljamo da bi se podigao iz groba samo da pomiriše šukrut spremljen u restoranu »Mezon d Alzas».

Eliksir pobede na Atilinom konju Kupus i jela od kupusa u alzaškom regionu su poznata vekovima. U Francusku su ga doneli divlji hunski ratnici na čelu s Atilom: kiseli kupus u kačicama, na konjima nošen, trajao je dugo i dobro je poslužio ratnicima u neprestanim osvajačkim pohodima. Neko bi rekao, kao što je Kolumbo osvojio Ameriku zahvaljujući kiselom kupusu, koji je sprečio skorbut, tako je i Evropa osvojena zahvaljujući istoj metodi skladištenja vitamina C. Istorija beleži das u Huni, prolazeći kroz Austriju i Bavarsku, stigli sa okrvavljenim mačevima i kiselim kupusom u Alzas. Od tada je prošlo skoro 16 vekova, a kupus je nadživeo i Hune i sve druge osvajače ne gubeći ništa od svoje kulinarske aktuelnosti (slasti i prestižnog ukusa). U Francuskoj, kojoj u to vreme ovaj region nije pripadao osvajački pohod kiselog kupusa na galsko kulinarstvo trebao je da sačeka 17. vek. Na trpezama, buržujskim i kraljevskim, pojavio se kompostirani kupus, takozvani ”šukrut” koji ubrzo postaje jedno od najomiljenijih nacionalnih jela. Od tada pa do danas “šukrut” je postao najaktuelnija gurmanska tema, ali i slasni predmet romana, novela i rečnika, što ne predstavlja nikakvo čudo ako se zna da je Rimljanin Katon hvalio kupus na originalan način: “Ako na banketu želiš da jedeš i piješ do mile volje, najedi se kiselog kupusa.” Kao što se vidi, Rimljani su znali za čari kupusa, ali su ga u Alzas, odnosno Francusku, ipak doneli Huni. U naše vreme najveći proizvđači kupusa su svakako Kinezi (45 odsto svetske proizvodnje); daleko za njima su Indusi, Rusi, Amerikanci, a celokupna evropska proizvodnja ne prelazi 25 odsto. zima 2011

Francuska kuhinja

Recept Šukrut Treba najpre oprati poveću glavicu kupusa, očistiti je od spoljnih listova, baciti njene kore. Glavicu zatim treba iseći u duge listove, izrendati u za to specijalnoj posudi, poređati ih u redovima debljine otprilike 20 cm - red kupusa, red soli - dva do tri odsto u odnosu na težinu povrća. Sve staviti u veće bure od drveta, ne zaboravljajući na kraju spustiti težak kamen na sve to i bure hermetički zatvoriti da ne bi prolazio vazduh. Bakterije u kupusu počinju sa radom dok se ne ubiju od sopstvenih mlečnih ali otrovnih izlučevina, kada koncentracija dostigne do 2,5-3 odsto. Proces kiseljenja traje od 6-8 nedelja, shodno kvalitetu utrošene soli. Napomenimo da su danas u čestoj upotrebi metalni poklopci na buradima, a dodavanjem belog vinskog sirćeta ubrzava se tradicionalni proces fermentacije koji sada ne traje više od dve nedelje. Najčudnije je to što posle obavljene kompletne pripreme, a zavisno od količine utrošene soli, “šukrut” može da traje i dve godine, sve do trijumfalnog izlaska na trpeze “Alzaške kuće”.

zima 2011

istraživanja

PREKO CRTE sa milanom dobrojevićem

Čarobno igranje sa

nemogućim Razgovarala: Aleksandra Ajdanić

foto: nenad petrović

Gledajući u samo neke od 19.000 fraktala koje je stvorio naš sagovornik, čovek oseća neku čudovišnu bezbrižnost, ali se pita i otkud ta skoro opsesivna želja oka da se ne odvoji od posmatranog oblika. Već samim tim što vid odražava i podržava oblike koje nesvesno upijamo od rođenja, od kojih smo i sami sazdani, mi na neki način u njima prepoznajemo tajnu. Tajnu sebe, života. Potragu za smislom, za beskonačnošću.

Fraktal je matematički pojam koji je prešao granicu nauke i postao deo umetničkih eksperimenata. Po definiciji, fraktal je geometrijski lik koji se može razložiti na manje delove tako da je svaki od njih makar približno umanjena kopija celine. Kompjuterizacija mu je podarila umetnički život, odnosno vizuelnu projekciju matematičkih formula, kako to objašnjava Milan Dobrojević, jedini fraktal majstor u Srbiji i jedan od vrlo malog broja takvih u svetu

“U jednom trenutku sam u životu otišao u širinu, u površnost, slikao, vajao, bavio se dizajnom, komponovao muziku, ogrezao u ezoteriji, kaže Milan Dobrojević. Bilo je previše informacija, sve dok nije naišla ‘crna minuta’ kada sam sve svoje dotadašnje radove poklonio, dao, otuđio. Hteo sam da tragam za sobom, za dubinom. Naišao na fraktale i, uz pomoć mog mentora, profesora Đorđa Kozića sa Mašinskog fakulteta, otkrio svet beskonačnih mogućnosti koje fraktali, inače tehnički entiteti, pružaju za umetnički izraz i samospoznaju. Sve sam ostavio, pozajmio sam novac za život i potpuno utonuo u učenje i eksperimentisanje. Tri godine sam tražio svoj izraz. I taj moj lični dodir sa fraktalima, sa duboko unutrašnjom refleksijom o sebi, i moja volja za napretkom dalje unutar sebe samog, imali su veliki uticaj na moj specifičan umetnički rad. Uz svo prethodno stečeno znanje i praksu, hiljade pročitanih knjiga, životno iskustvo – što je sve nezaobilazni deo priče - svaki moj fraktal je nastao u nekom posebnom stanju uma. Neki kažu da je fraktal ‘svojstven svet unutar svetova’. I jeste!”, zaključuje Milan. Proučavao je tipove fraktala, odnosno matematičke strukture na kojima oni počivaju – od Serpinskog trougla do Lorenzovog atraktora – ali je sebe našao u Mandelbrotovom setu formula, od kojih i danas, 11 godina nakon što je odškrinuo ova vrata, počinje svaki novi projekat. Mandelbrot je inače matematičar koji je uveo koncept fraktala, iako se prvi obrisi fraktala pripisuju još matematičaru i filosofu Lajbnicu u 17. veku.

Trendovi

Na sajtu www.deviant.art, gde je okupljeno viĹĄe od 10 miliona umetnika iz celog sveta, DobrojeviÄ&#x2021; dobija velika priznanja (najbolji rad nedelje ili meseca), a njegovi radovi dnevno imaju po viĹĄe hiljada klikova.

istraživanja

Izlagao je samostalno, izmedju ostalog, u Galeriji kafea New Momenta, klubu Akademija, Garden centru. Njegovi fraktali se prodaju i u primenjenoj formi, a ima ih i na bilbordima, logoima, modnim linijama, art printovima, u video klipovima, animiranim filmovima - Milan posebno izdvaja film Alekse Gajića “Technotise Edit and I” (2009.)… Izašli iz matematike “Fraktali se čine kao nešto jako komplikovano, ali oni se zapravo generišu pomoću jednostavne matematičke formule koju poseban softver ‘preradi’ u oblik. Fraktalna umetnost danas se smatra delom digitalne umetnosti pokreta. Fraktali nisu više stvar matematike već lepote i čiste estetike, poimanja unutrašnjeg sveta. Koliko god je kompjuter neohodan za stvaranje fraktala, ljudski dodir je neophodan takođe. Neverovatno je kakve mutacije mogu da se dobiju samo zamenom jedne brojke u formuli, ili zamenom dela formule. Onda na to dođe i paleta boja, traganje za dubinom, i tu počinje taj umetnički život fraktala. Moguće ga je napraviti za sat ili dva, ali njegova umetnička obrada nekada zahteva i po dve nedelje rada, zbog tehničkog dela. Tu je suština – 90 odsto rada na svakom fraktalu je nešto što je umetniku poznato, i tu nema iznenađenja, ali onih 10 odsto je potpuno nepredvidivo, nešto što se graniči sa psihodelijom, metafizikom, tajnama kojima težimo”, kaže Milan i uz osmeh dodaje da stvaranje jednog fraktala može iscrpsti neverovatnu količinu energije iz čoveka. Od 2005, kada je završena faza eksperimentisanja, Milan je krenuo u pravcu koji ubrzo više njegov mentor nije mogao da prati. Kaže: “Profesor Kozić mi je rekao da sam prešao granicu, da znam više od njega i da mi predaje titulu.” Postao je majstor, jedan od onih pet odsto umetnika u svetu kojima je ovo svojstven umetnički izraz. Priča mi da je suština fraktala samosličnost - svaki detalj fraktala uveličan, u sebi sadrži stotine onog osnovnog prvog oblika koji onda može da se menja i pravi fascinantne nove oblike. A onda nas zumiranje nekog detalja tog novog oblika vodi u nove oblike… I tako do beskonačnosti.

Fraktali se osim u dizajnu, printu, HD animaciji, koriste u teoriji. Opisuju, na primer, organske materijale, model su erozije tla ili analize nekog potresa; služe za kompresovanje podataka u Enkarta enciklopediji; koriste se u medicini, naročito kod težih oboljenja… 92

zima 2011

Energija vetrA

Kako podići vetrogenerator

Bog je Srbiji sve dao, za pamet moramo sami da se snađemo Piše: Jovanka Marić

Na osnovu postojećih i dostupnih analiza i studija, realni energetski potencijal vetra u Republici Srbiji je procenjen na instalisanu snagu od oko 1300 MW. Uputstvo za preduzetnike

zima 2011

Energija vetrA

Procena energetskog potencijala je obavljena na osnovu podataka Republičkog hidrometeorološkog zavoda, prikupljenih merenjem na meteorološkim stubovima visine do 10 metara, pri čemu je zaključeno da su najperspektivnije lokacije za izgradnju elektrana na vetar: Midžor na Staroj Planini, Vršački Breg, Deli Jovan, Krepoljin, Tupižnica, Juhor i Jastrebac – objašnjava Slobodan Cvetković, savetnik iz Ministarstva životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja RS. Za tačnu ocenu opravdanosti izgradnje elektrane na vetar na datoj lokaciji neophodno je sprovesti detaljna merenja brzine i pravca vetra. Agencija za energetsku efikasnost Republike Srbije je obavila merenja parametara vetra na visini od 50 metara - u Negotinu, Velikom Gradištu i Titelu.

Prosečna brzina vetra na visini od 50 m (m/s)

Lokacija

Ekstrapolisana prosečna brzina vetra na visini od 80 m (m/s)

6 meseci

12 meseci

6 meseci

12 meseci

6 meseci

12 meseci

Veliko Gradište

3,61

3,50

3,82

3,71

99,7%

99,0%

Negotin

5,24

5,77

5,55

6,10

86,4%

92,4%

Titel

4,68

4,72

4,95

4,99

97,8%

98,1%

U narednom periodu je potrebno nastaviti merenja vetra na visinama od 50 metara u cilju izrade atlasa vetrova i stvaranja uslova za investiranje u kapacitete za proizvodnju električne energije koji koriste energiju vetra – istakao je naš sagovornik. 1. Istočni delovi Srbije - Stara Planina, Vlasina, Ozren, Rtanj, Deli Jovan, Crni Vrh itd. U ovim regionima postoje lokacije čija je srednja brzina vetra preko 6 m/s. 2. Zlatibor, Žabljak, Bjelasica, Kopaonik, Divčibare su planinske oblasti gde bi se merenjem mogle utvrditi pogodne mikrolokacije za izgradnju vetrogeneratora. 3. Panonska nizija, severno od Dunava je takođe bogata vetrom. Ova oblast pokriva oko 2,000 km² i pogodna je za izgradnju vetrogeneratora jer je izgrađena putna infrastruktura, postoji električna mreža, blizina velikih centara potrošnje električne energije i slično.

Raspoloživost podataka

zima 2011

Energija vetrA

Vodič za investitore 10 koraka u izgradnji farme vetrenjača 1. Utvrditi potencijal vetra Najvažniji faktor koji treba razmotriti prilikom izgradnje energetskog postrojenja na vetar je brzina vetra na željenoj lokaciji. Da bi lokacija uopšte bila razmotrena, najmanja godišnja brzina vetra treba da se kreće u rasponu od 4.9 - 5.8 m/s. Podaci o lokalnim vremenskim prilikama se mogu pribaviti i u meteorološkim stanicama ili u Republičkom hidrometeorološkom zavodu Srbije (http:// www.hidmet.gov.rs). Mape vetra za Srbiju se mogu pronaći i na vebsajtu Instituta za multidisciplinarna istraživanja (http://vetar-sunce. imsi.rs/home.php). Za dobijanje kompletne slike o potencijalima vetra na željenoj mikrolokaciji potrebno je postaviti sopstvene uređaje za praćenje karakteristika vetra.

2. Proceniti razdaljinu lokacije od kapaciteta za prenos električne energije Jedno od najvažnijih pitanja, kada je reč o smanjenju troškova izgradnje farme vetrenjača, je smanjenje troškova za izgradnju infrastrukture za prenos energije. Gdegod je to moguće, prilikom izbora lokacije treba razmotriti dostupnost i pristup postojećoj prenosnoj mreži.

postavkom da prosečan vetrogenerator ima prosečnu snagu od 750 kilovata (kW), to znači da je za farmu vetrenjača potrebno postaviti najmanje 26 turbina, uz početnu investiciju 24 - 30 miliona evra.

5. Obezbediti plasman proizvedene električne energije Energija vetra je trenutno najekonomičniji obnovljivi izvor energije koji se koristi. Zapravo, troškovi korišćenja energije vetra su toliko smanjeni da se takmiče sa mnogim tradicionalnim tehnologijama za proizvodnju energije. Pre nego što uloži sredstva u merenje brzine vetra, dozvole i aktivnosti vezane za period pre izgradnje - investitor mora da obezbedi plasman. Izmenama i dopunama Zakona o energetici, predviđena je obaveza elektrodistributivnih i prenosnih kompanija da otkupe svu električnu energije koja se u Srbiji proizvede iz obnovljivih izvora - po podsticajnim cenama (tzv. fid-in-tarifama).

6. Razmotriti izvodljivost projekta i lokacije

Sa vlasnicima zemlje, na kome se planira izgradnja farme vetrenjača, potrebno je dogovoriti visinu naknade za korišćenje energije vetra na njihovom zemljištu ili je potrebno sačiniti ugovorima o zakupu zemljišta. Pri tome je potrebno razmotriti i mrežu postojećih puteva, opremu koju je potrebno isporučiti, infrastrukturu za održavanje, turbine i slično, jer je za izgradnju farme vetrenjača potrebna teška industrijska oprema. Zbog toga potencijalni investitori često moraju da investiraju i u puteve koji će biti u mogućnosti da podnesu značajan teret. Da bi se to realizovalo, potrebna je saradnja sa vlasnikom zemljišta i, u najčešćem slučaju - sa lokalnom zajednicom.

Činjenica da na nekoj lokaciji ima vetra ne znači, sama po sebi, da je ona i odgovarajuća za izgradnju farme vetrenjača. Investitor mora da razmotri mnoge faktore prilikom određivanja lokacije. Da li na toj lokaciji ima puno ptica? Postoje li ugrožene ili zaštićene životinjske vrste koje bi bile u opasnosti usled postojanja postrojenja u blizini? Da li je sa geološke tačke gledišta ta lokacija pogodna i odgovarajuća za razvoj industrije? Da li će buka i estetika farme vetrenjača uticati na lokalnu zajednicu? Da li će generatori ometati lokalni avio saobraćaj? Postoji veliki broj pitanja koja se tiču zaštite životne sredine, i na koja se mora obratiti pažnja pri postavljanju postrojenja koje proizvodi električnu energiju iz vetra. Farme vetrenjača mogu biti sjajni susedi, ali je obaveza onoga ko želi da ih izgradi da obezbedi da se projekat razvija na način koji je prihvatljiv i za regulatore i lokalnu zajednicu.

4. Osigurati potreban kapital

7. Razumeti ekonomiju energije vetra

Izgradnja farme vetrenjača nije jeftina. U proseku, izgradnja košta oko 1.2 - 1.5 miliona evra po megavatu (MW) instalisane snage. Da bi se iskoristila prednost ekonomije obima, farma vetrenjača bi trebala da ima instalisani kapacitet od najmanje 20 MW. Pod pret-

Postoje mnogi faktori koji utiču na troškove i produktivnost postrojenja na vetar. Na primer, električna energija koju može da proizvede vetrogenerator je funkcija kuba prosečne brzine vetra na toj lokaciji, što znači da male razlike u brzini vetra mogu da znače velike

3. Osigurati pristup zemljištu

razlike u produktivnosti i troškovima proizvodnje električne energije. Uz to, površina koju opisuje rotor vetrogeneratora je funkcija kvadrata dužine lopatice rotora (poluprečnik površine koju opisuje rotor). Mali porast dužine lopatice znatno povećava količinu proizvedene energije - i isplativost. Način finansiranja projekta takođe može da utiče na ekonomičnost projekta. Prethodno obezbeđen investicioni kapital ili zajedničko ulaganje može značajno da utiče na smanjenje troškova.

8. Obezbediti ekspertizu za zoniranje i dobijanje dozvola Odlučivanje o lokaciji projekta može biti veoma težak zadatak zbog ogromnog broja društvenih faktora i faktora životne sredine. Zbog toga je najbolje da budući proizvođač električne energije iz vetra iskoristi usluge konsultanata, koji su upoznati sa regulativom vezanom za zaštitu životne sredine u slučaju izgradnje farme vetrenjača. Takođe, pravni savetnik koji je upoznat sa lokalnom „političkom klimom” će biti u mogućnosti da pomogne u procesu dobijanja dozvola.

9. Uspostaviti komunikaciju sa proizvođačima vetrogeneratora Svaki vetrogenerator je drugačiji - bez obzira što je snaga naizgled ista. Neke mašine su napravljene tako da funkcionišu efikasnije pri nižim brzinama vetra, dok su druge programirane za snažne režime vetra. Zbog toga bi budući proizvođač električne energije iz vetra trebalo da istraži sve moguće opcije i uporedi učinke postojećih vetrogeneratora. Profesionalne usluge onih koji već koriste energiju vetra mogu da budu od velike pomoći.

10. Obezbediti uslove za redovno funkcionisanje i održavanje farme vetrenjača Tehnologija proizvodnje vetrogeneratora je znatno napredovala tokom poslednjih godina. Današnje mašine su efikasnije i isplativije nego ikad, ali su i složenije. Pouzdanost vetrogeneratora je jedan od glavnih faktora koji utiče na uspeh projekta, a usluge profesionalca upoznatog sa funkcionisanjem i održavanjem vetrogeneratora mogu da budu od neprocenjivog značaja. Zbog toga, proizvođači vetrogeneratora nude povoljnije garantne uslove, ukoliko znaju da će kvalifikovani rukovodioci projekta biti prisutni na lokaciji i propisno održavati opremu. zima 2011

Reportaža naši bivši zemljaci rimljani ostavili su nam zatrpani grad i vojni logor, ali i svoje grobove. skeleti stari 17 vekova izloženi su pod kupolom vizitorskog centra.

Reportaža

Hedonizam pod rimskim krovom Piše. Martina Anđelković, Foto: Nenad Petrović

Od Viminacijuma, nekadašnjeg glavnog grada rimske provincije Gornje Mezije, ostalo je dosta toga, ali pod zemljom. Ipak, na tlu je u novo vreme nikao objekat za koji bi se po mnogo čemu moglo reći da je „vremeplovski“. Rimska kuća, odnosno palata kao one u kojoj su pre mnogo godina živeli bogati Rimljani, nastala je iz potrebe da se na ovom arheološkom nalazištu omogući izložbeno i muzejsko izlaganje nađenih predmeta, smeštaj za putnike namernike, insomnične istraživače i radoznale studente.

Profesor Miomir Korać, direktor Arheološkog parka Viminacijum, priseća se kako su on i njegova ekipa došli na ideju da se izgradi ovakva jedna kuća: „U dugim zimskim mesecima, kada je arheologije manje, a fizike više, maštali smo o objektu gde bi se cela arheološka ekipa smestila. Uopšte nismo maštali o ovakvoj vili, već o planinskim kućicama iz Pljevalja. Dakle, postojala je ideja, a onda je svako dodavao šta bi želeo da unutar tog objekta postoji.“ Od planinskih kućica, odnosno tople jazbine za vredne arheologe, ideja je porasla. Došlo se do toga da osnov za objekat bude rimska Vila rustika, odnosno kuća bogatih rimskih građana kakvih je bilo svuda po Rimskom carstvu.

dr Miomir Korać, arheolog i direktor Viminacijuma

Sa ulaganjima od 2 miliona i 300 hiljada evra za četiri godine nad velikom rupom u Viminacijumu iznikao je jedan svetski objekat od ukupno 4.000 kvadarata koji je odmah na latinskom kršten „Domus Scientarum Viminacium“ odnosno Naučno-istraživački centar Viminacijum. „U našem timu našla se arhitektica Emilija Nikolić kojoj smo dali zadatak da to iznese, a ona je imala dovoljno pameti, mašte, volje i hrabrosti da se upusti u jedan takav projekat“, ističe profesor Korać. Osim glavne arhitektice Nikolić, tim koji je „podigao“ Vilu rustiku, čini sedam doktora nauka i nekoliko magistranata.

Zarobljenik udobnosti Vila rustika napravljena je od kamena, drveta i opeke. Na prvi pogled je jasno da se insistiralo na korišćenju prirodnih materijala. Krovni pokrivači su tegole, kopije rimskih pokrivača. Na podu se nalaze listele, a skoro sav materijal uvezen je iz Italije. Sama vila podeljena je na pet atrijuma koji zelenilom sprečavaju „ugušenost“ objekta. Čim uđete u Vilu, pred vašim očima „pući će“ najveći atrijum, odnosno forum u malom, zamišljen kao centralno mesto okupljanja ovovekovnih „Rimljana“. U njegovom centru nalazi se svedena fontana sa „pečurkama“ okupana suncem tokom toplih dana, a preko zime snegom. Ovaj prostor pogodan je za raznovrsne koncerte, izložbe i priredbe. Južna strana atrijuma predstavlja portal za izložbenomuzejski blok. Na povišenom prizemnom nivou nalazi se izložbena sala. Stepenicama se iz nje dolazi do prvog muzejskog nivoa, a odatle do drugog. U tim prostorijama nalaze se, i tek će se naći, eksponati pronađeni u Viminacijumu.

zima 2011

Reportaža

Na najnižem nivou nalazi se najfascinantnija sala sa velikim podnim mozaikom koji je delo profesora Miroslava Lazovića Levo krilo Vile rezervisano je za istraživače, a desno za turiste. Kada se oba dela posete, lako se oseti da je u celom Centru dosledno sprovedena ujednačena stilska nit. Rimljani su bili poznati kao veliki hedonisti. Ovakve palate u to vreme imale su mermerne terme u kojima su se muškarci i žene zajedno kupali. A ako su žene bile stidljive, za njih su postojala posebna kupatila nazivana „balnea“. Termalni deo u današnjoj Vili je u izgradnji; on će omogućiti, kako kaže profesor Korać, da kada uđete u objekat nemate potrebu da iz njega izađete i tako postajete „zarobljenik jednog prostora“. Tu će biti mali bazen i hidromasažna kada, a ispod toga tursko parno kupatilo. „Na 650 metara dubine nalazi se izvor vode temperature između 65 i 70 stepeni, a na oko 1.200 metara dubine, nalazi se topla morska voda, obronci bivšeg Panonskog mora“, ponosno ističe profesor.

i njegovog tima sa Akademije primenjenih umetnosti u Beogradu. Ovi umetnici su od raznobojnih kamenčića koji su stigli iz čuvene venecijanske zanatske radionice Rosoni, napravili Hristov monogram kakav je i nađen u jednoj od grobnica Viminacijuma. Plafon i zidovi ukrašeni su zvezdicima i antičkim ornamentima.

zima 2011

Reportaža

Apicijevi recepti Da bi se posetiocima pružio apsolutni rimljanski ugođaj, pobrinuće se osoblje u velikoj trpezariji sa galerijom. U donjem delu će biti klasična prostorija za obroke koja će biti namenjena uglavnom za članove ekipe, a u galeriji će se nalaziti poluležajevi u obliku ćiriličnog slova P. Tu će gosti moći, potpuno hedonistički, da jedu u poluležećem položaju. Profesor Korać naglašava će se služiti isključivo rimska pića i hrana po čuvenom rimskom kuvaru Apiciju. Ipak, centralno mesto jednog ovakvog objekta čini stručna biblioteka čije majstorski izvedene kružne stepenice vode do galerije koja će biti čitaonica. U njenom produžetku se nalazi „dom lordova“, odnosno prostorija u drvetu i zelenoj koži, nalik na onakvu kakva se nalazi u britanskom Domu lordova. To je konferencijska sala u kojoj se izlažu stručni radovi. U donjem delu objekta nalaze se depoi, a iznad toga će biti laboratorije. Prirodnjačka laboratorija za antropologiju već postoji; u njoj naučnice iz Minhena rade stroncijum analize. „U planu je izgradnja laboratorije za drevnu DNK analizu, tako da ćemo moći da povežemo sve rođačke veze koje postoje među stanovništvom, današnjim inekadašnjim“, kaže profesor Korać.

Rimske „pametne“ kuće Interesantno je da su Rimljani zapravo začetnici gradnje pametnih kuća. Danas su takvi objekti „pametni“ na osnovu tehnologije otvaranja zidova, kontrolisanja uređaja, digitalne rasvete i inovativnih sistema. U rimsko vreme, krovovi ovakvih vila nisu bili slučajno razuđeni; neki su bili niži, a neki viši. Zato kada je napolju bilo 35 stepeni, u vili je temperatura bila za 5 stepeni niža, baš zbog strujanja vazduha i takvih krovova. Isti sistem primenjen je i na Vili.

atrium rimske kuće

Arheo-turizam u Viminacijumu Osim naučno-istraživačkog dela, u Vili se nalaze sobe za bogatije turiste koji su spremni da izdvoje dosta novca za ispunjenje sna iz mladosti. „Ciljamo na srednje bogatu anglo-američku klijentelu trećeg doba koja je završila radni, ali ne i životni vek; ljudi od, recimo, 65-70 godina. To su oni koji su kao mladi želeli da budu arheolozi, a roditelji su im taj poziv branili, jer su smatrani desperadosima. Pošto su im roditelji zabranili jednu struku, oni su postali ugledni lekari, pravnici, sudije. Sad kad su došli do toga da imaju dovoljno novca u banci i dovoljno godina, a nema više roditelja da im brane da budu arheolozi, oni žele nešto da nauče o arheologiji“, nasmejano ističe profesor.

Otkrivena je topla morska voda ispod uspavanog grada

Ideja je da se u jedno krilo dovedu ovi ljudi koji bi bili arheolozi zajedno sa ekipom iz Viminacijuma. Svako ostvarenje sna je skupo, a ovo bi koštalo između 8.000 do 12.000 dolara za boravak od 2 nedelje. Arheolozi-turisti bi ustajali zajedno sa arheolozima u 5 sati ujutru, navlačili čizme, rimske toge ili tunike i odlazili na nalazišta. Kasnije bi mogli da piju vino iz rimskih amfora i da se kupaju u termama. Profesor prognozira da bi prvi arheoturisti trebalo da stignu do kraja 2012. godine, a s obzirom da su obezbedili materijal za iskopavanje za narednih 300 godina, ovo bi mogla da postane zaista jedna od ključnih tačaka srpskog turizma. Ipak, iz Viminacijuma su mislili i na studente koji nisu u mogućnosti da toliko novca izdvoje; u potkrovlju vile nalazi se 38 ležajeva u nekoliko soba koje nisu komforne kao ove za strance. U njima se deli 4-5 kupatila. Boravak će koštati koliko košta i arheologe. zima 2011

feljton

MOJE ADRESE (3)

Kako je oživeo Tesla tekst i foto: Miloje Popović Kavaja

Za Teslu se malo znalo u Americi, ali mu je onda na Nijagari podignut spomenik. Zašto je Tesla bio zapostavljen u odnosu na Edisona, Ajnštajna i Markonija. kako je sredinom sedamdesetih godina 20. veka pokrenuta kampanja za „oživljavanje“ Tesle i ko je u njoj učestvovao?

Kada sam krajem 1974. godine došao u Njujork na rad u Kulturno - informacioni centar Jugoslavije, bio sam više nego zapanjen da je samo mali broj Amerikanaca, čak i iz viših krugova, uopšte čuo za Teslu - čoveka koji je doprineo da se Amerika i ceo svet, zahvaljujući svojim izumima, osvetle i pođu u nove tehničke evolucije. Za Ajnštajna, Edisona, Markonija svi su znali, o njima se uči u školama, ali na pomen Tesle bi zaćutali, zamislili se i onda pitali ko je to. Za njega su znali samo u krugovima elektroinžinjera i stručnjaka za elektroniku. Ništa bolje nije prolazio ni Mihajlo Pupin. Tesla je u Njujorku živeo punih šezdeset godina i u njemu je umro 7. januara 1943. godine. Poznavaoci njegovog života nazivali su ga „najvećim zaboravljenim Njujorčaninom“. Zato smo u Njujorku krenuli, uz pomoć vlade naše zemlje i iseljeničkih organizacija, da i široj javnosti osvetlimo lik i doprinos Nikole Tesle Americi i svetu, koristeći kao povod 120. godišnjicu njegovog rođenja (rođen 10. jula 1892. u Smiljanu, u Lici) i 200. godišnjicu

100

zima 2011

postojanja SAD kao države. Ova dva jubileja su se srećno spojila, i pomogla nam da lakše organizujemo celu priču, u kojoj su, pored naše i jugoslovenske vlade i iseljeničkih organizacija, kao i Američkog udruženja elektroinžinjera i naučnih institucija i univerziteta, veliki doprinos dala i naša diplomatska i kulturna predstavništva.

KOMUNISTI SU ZAGREJALI AMERIKANCE ZA TESLU Američki pragmatizam i nevoljnost da se upušta u nešto što ne obećava odmah rezultate; sam mentalitet čoveka sa udaljenih prostora Evrope, sina srpskog pravoslavnog sveštenika; razigranost njegove mašte i jaka individulanost i čest prkos (ponekad na ivici hazarderstva) - verovatno su uzroci zašto je Tesla bio iznad te bogataške „filozofije“. Smatrao je da njegovi izumi zahtevaju i velike finansije, ali je to učinilo da veliki deo života provede,

feljton

Slučaj je hteo da sve oko Tesle počne tamo gde je njegovo najveće delo – na Nijagarinim vodopadima Grupa jugoslovenskih i američkih ličnosti i diplomata na otkrivanju spomen-ploče Tesli u Soramu, na Long Ajlendu, 10. jula 1976.

umesto kao milioner sa bogatim računima i jahtama, kao čovek koji je jedva preživljavao tavoreći, živeći od nekih malih patentnih prihoda i penzije koju mu je bila obezbedila jugoslovenska kraljevska vlada.Takav Tesla je, sa ovako kontroverznom i skromnom slikom, živeći u maloj hotelskoj sobi, uplovio i u dvadeseti vek. Sa sigurnošću se može reći da je cela ideja o oživljavanju Tesle potekla iz jugoslovenskih prostorija na Medison Aveniji u Njujorku, u kojoj su tih sedamdesetih godina dvadesetog veka bili smešteni jugoslovenski diplomatski i kulturni biroi: Generalni konzulat i Kulturno-informativni centar. Sećam se, kao svedok i skroman akter tih događaja, sa kakvim su se žarom ti ljudi prihvatali prezentovanja Tesle i raznih programa koji su bili doneti povodom jubileja: od prvog direktora Teslinog muzeja u Beogradu Veljka Koraća, akademika i atomskog fizičara Pavla Savića, tada predsednika Srpske akademije nauka, predsednika Matice iseljenika Srbije Koče Jončića, slikara našeg porekla Save Radulovića, Teslinog živog nećaka Vilijema Terba, pa sve do glasovitog naučnika i fizičara Bogdana Maglića koji je i dan danas u stvaralačkoj snazi, pa sve do rukovodilaca Vestingausa i drugih kompanija koje su se u svoje vreme, krajem devetnaestog veka, uzdigle zahvaljujući Teslinim otkrićima. Bila je tu čitava grupacija „teslista“ koji su sa punim žarom krenuli na posao i kojima sam se sa entuzijazmom priključio. Ta godina – 1976, bila je „zlatna“, za Teslu kome su, pored Nijagare, ukazane i druge počasti i podignuti i drugi memorijalni spomenici i ploče, a jedan skver u Njujorku je nazvan po imenu velikog Ličanina iz Smijana. Sve je to bio rezultat kampanje koja je sa naše strane vođena smi-

šljeno i sa autoritetom, i na koju su Amerikanci odgovarali sa dužnom pažnjom.

OD TESLE JE BILA OSTALA SAMO POŽUTELA FOTOGRAFIJA Neko je ipak morao da pokene čitavu stvar. To je, mogu sa punom moralnom odgovornošću reći, dr Milan Bulajić koji je od 1972. do 1976. bio generalni konzul Jugoslavije u Njujorku. Bulajić je znao da je od ideje do realizacije dug put, pa je oprezno pristupio čitavom poslu. Njemu se motalo po glavi da bi naša zemlja morala da se oduži i Mihajlu Pupinu, a ne samo Tesli, da su to dva Srbo – Amerikanca koja su zadužila Ameriku, našu zemlju i ceo svet, i da oni mogu biti sa oživljenim uspomenama i njihovim tehničkim doprinosima veliki most saradnje Jugoslavije i Amerike. Ne samo skup uspomena i memoara, već i link za tehničku saradnju naše zemlje sa najmoćnijom tehnološkom i ekonomskom silom tadašnjeg sveta. Slučaj je hteo da sve oko Tesle počne tamo gde je počelo njegovo najveće delo – na Nijagarinim vodopadima. Dinamični konzul, koji je u Ministarstvu inostranih poslova bio poznat kao jedini viši diplomatski predstavnik koji svakodnevno obaveštava svoju zemlju o raznim događajima iz zemlje u kojoj služi i o mogućnostima saradnje, obilazio je svoju „diplomatsku parohiju“, pa se zadržao i na čuvenim vodopadima. Bulajić, koji je već imao na umu ideju, susreo se sa zvaničnicima opštine Nijagara i Hidroelektrane, pa su tom prilikom pričali i o Tesli. Nije bilo teško Bulajiću da zapazi da tamo nigde nema ni traga ni pomena o velikom pronalazaču, zahvaljujući

Poema o Tesli Samosvojan Isklesan iz tvrdog ličkog kamena Čudotvoran Svetlošću zaseni sjaj plamena Iz prstiju deset Isisa snagu za divove Iz mozga jednog Potera bujicu u slivove Mag Bez cilindra i magije Vrač Bez štapa i mantije Iz tvojih pećina Sevahu munje Sa visoke kule Poruke budućnosti Tvoje društvo Hiljade besanih zora Tvoji koraci Od sedam milja Tvoje nasleđe Oplemenjene planine i mora Dušu predade vremenu Vreme ti oduze dah Udahnu životu nove sile Sam se pretvori u prah (Antologija Amerikana, Tom I, Izdanje Njujorškog Poetskog foruma, povodom 200. godišnjice SAD, 1976.)

zima 2011

101

feljton

Milion posetilaca godišnje: spomenik Tesli na Nijagari podignut 1976

Pisac ovih redova ponosan je što se

kome je sa ovoga mesta potekla struja po Americi i svetu. Samo je postojala požutela mala fotografija u nekom uglu i to je bilo sve. Zato je tražio da se susretne sa generalnim direktorom korporacije, pa je do toga i došlo. Generalni direktor nije žalio reči hvale za Teslu i njegov doprinos.

njegovo ime nalazi na Teslinoj spomen ploči na Nijagari, zajedno sa nekoliko ostalih članova jugoslovenskoameričke radne grupe koja je podigla spomenik, kao i zbog toga što je njegova Poema o Tesli ušla u Antologiju Amerikana - Njujorškog poetskog foruma, tom I, 1976. Čuveni američki kompozitor Mark Barkan komponovao je na te stihove o Tesli muziku koju lično izvodi i peva na klaviru. Ova poema je nedavno (2011) ušla i u izbor najlepših svetskih pesama, u koje su od naših poeta uvrštene još samo pesme Milana Rakića i Desanke Maksimović. Svoja

Dogovor o spomeniku “Ja se divim Vašem velikom sistemu i njegovoj tehnici i snazi“, odgovorio mu je Bulajić. “Ali, ovde nema ničega što bi potsećalo na Teslu. O drugim američkim naučnicima i pronalazačima iz tog vremena, kao što su Edison, Markoni i drugi, zna svako dete, a o čoveku kome su se ti isti naučnici divili i sa njim sarađivali nema ni reči.“ Sledio je obilazak Kozjeg ostrva, na kojem je bila prva električna centrala koja je koristila Tesline izume. Kada su došli do mesta na kome je centrala postojala, našli su samo jedan obelisk koji je u stvari bio deo kapije centrale, pretvoren u neko spomen obeležje, sa nekoliko imena tadašnjih menadžera i inžinjera, čak i čuvara fabrike. Nigde Teslinog imena. “Ja mislim, gospodine direktore, da bi Tesla zaslužio jedan spomenik ovde!“, nije se libio Bulajić da kaže svom predusretljivom i ljubaznom domaćinu. “Ja sam potpuno saglasan da se Tesli podigne spomenik, ali da vidimo na kom mestu, jer je ovo ostrvo deo nacionalnog parka i na njemu nije dozvoljeno podizanje bilo kakvih novih objekata, pa ni spomenika“, odgovorio je direktor. “Imate li Vi neki predlog gde bi postavili spomenik?“ “Imam“, odgovorio je Bulajić. “Evo ovde, ispod ovog obeliska, to je mesto koje Tesla zaslužuje.“ Ushićen svojim nastupom, Bulajić je čak nogom udario po tlu, da bi bio uverljiviji, a njegov domaćin je, posle malo razmišljanja, odgovorio: “Mislim da ste u pravu i predlažem da počnemo razgovore o tome.“ Bilo je to negde u jesen 1975. godine.

istraživanja i zapise o Tesli poklonio sam na

TESLA SE SELI IZ BEOGRADA NA NIJAGARU

prigodnoj svečanosti Muzeju Nikole Tesle u Beogradu, maja 1994. godine. Ima još mnogo toga da se kaže, ali to ostavimo za drugi put.

102

zima 2011

Naš generalni konzul, već dobro „ispečeni“ diplomata, koji je svoju karijeru počeo upravo u Americi 1955. godine kao savetnik ambasade u Vašingtonu, znao je da i ova njegova akcija mora proći kroz mnoge procedure, komisije i konsultovanja. Ali je imao iskustva i znao i poprečne staze i bogaze, jer nije tek tako popio toliko diplomatskog viskija da bi sada jedna ovakva dobra inicijativa propala. Znao je kako treba, pa se ceo program oko Tesle počeo realizovati neuobičajeno brzo za naša očekivanja. Kratak rok – do jula 1976. godine – bio je ono što je i za naše ljude uvek bio motiv da se angažuju, a tada obično i uspeju. Američke vlasti i lokalni autoriteti opštine Nijagara ispunili su svoje obećanje i obezbedili sve uslove da se podigne spomenik. Sada je bio potez na jugoslovenskoj strani – koji spomenik, kada se ne može raspisati nikakav konkurs, jer je vreme bilo dramatično kratko. Za konkurs bi bilo potrebno najmanje godina dana, a moglo bi se desiti i da ne uspe, pa da konkursna komisija ne izabere nijedan rad. Moguće bi bile i druge komplikacije. Usledile su konsul-

tacije, pa je zaključeno da bi najmudrije bilo da se naprvi replika spomenika koja se nalazi u Beogradu na Bulevaru Revolucije, isped Elektrotehničkog fakulteta, i otpremi u Ameriku. Tako je i učinjeno. (Spomenik ispred Elektrotehničkog fakulteta rad je vajara Frana Kršinića rođenog 1897. godine na Lumbardi na Korčuli. Umro je 1982. u Zagrebu. Spomenik je podignut 1963. godine. U najvećem broju izveštaja i informacija o ovom spomeniku ne pominje se ime autora, već se samo iznosi gde je lociran. U nekim knjigama i spisima čak se pominje da je autor Ivan Meštrović. Zato ovim kratkim zapisom želim da ispravim jednu nepravdu prema Kršiniću. Hvala mu za tako lep spomenik!) Glavni akteri u izlivanju spomenika i pronalaženju sredstava bili su Srpska akademija nauka, Savez inžinjera i tehničara Jugoslavije, Muzej Nikole Tesle i državni organi Jugoslavije i Srbije. Ostalo je bilo još nekoliko meseci do planiranog otkrivanja spomen obeležja, pa se tražio način kako da se velika bronzana figura bezbedno prenese iz Beograda do Nijagare. Avionom svakako nije moglo, pa su se tražila druga rešenja. Ključnu ulogu odigralo je predstavništvo Jugooceanije iz Kotora i njihov direktor Mirko Bojanić. Brodovi su dolazili u Ameriku poluprazni (ali ne i nazad, jer je i tada uvoz iz Amerike bio daleko veći nego naš izvoz u nju), pa je tu nađeno rešenje. Tako je Tesla po drugi put krenuo iz Evrope u Ameriku da tamo ostane. Kada se u julu, daleke 1894. godine, sa 28 godina ukrcao na brod Saturniju u luci Havr, bez prebijene pare i sa malenom sveskom svojih pesama i krenuo put obećane zemlje snova – u Ameriku, nije ni sanjao da će se jednog dana, tamo neke 1976. godine, ponovo voziti brodom prema Americi, ali ovoga puta izliven u bronzi. Drugačije bi se prema njemu odnosio i kapetan Liburnije koji nije hteo da zove za svoj sto naočitog mladića od skoro dva metra, jer se pridružio mornarima koji su se potukli sa oficirima, tražeći svoje plate, ne znajući da će jednog dana taj suvonjavi momak ploviti prema Americi kao njen velikan. Tako je bronzani Tesla stigao u njujoršku luku, a odatle je, zahvaljujući angažovanosti Društva američkih elektroinžinjera, prebačen na Nijagaru, da bi se 24. jula 1976. pojavio ispod zastora na svečanom otvaranju, na mestu odakle su, zahvaljujući njemu, potekle struje prema američkim gradovima i Njujorku, mestu u kome je najduže živeo i u kome je i umro.

ljudi i događaji

Promocijia monografije

U Rimskoj dvorani Biblioteke grada, održana je promocija monografije Akademije arhitekture Srbije - Rad, dela komentari. Monografiju je priredio i grafički opremio Slobodan-Giša Bogunović, a objavljena je zahvaljujući velikoj pomoći i saradnji sa kompanijom Neimar V. Govorili su: Prof. dr Mihajlo Mitrović, arhitekta, predsednik AAS, arh. Branko Bojović, urbanista, arh. Bojan Kovačević, arhitekta-publicista, prof. Dragan Živković, arhitekta. Specijalni gost je bio operski prvak Živan Saramandić, koji se zahvalio članovima Akademije na podršci za akciju Opera na Trgu.

Foto: NENAD PETRović

In memoriam Petar Kralj (1941-2011) Živeo život narodski gospodin

103

ljudi i događaji

Izložba slika akademika Petra Omčikusa

Proslava 170 godina Srpske akademije nauka i umetnosti u prisustvu najvišeg državnog vrha, akademika i javnih ličnosti 104

zima 2011

Izložba u Tuluzu

ljudi i događaji

Vlada Veličković leči slikama

U Tuluzu, jednom od najznačajnijih francuskih kulturnih centara, otvorena je izložba poznatog srpsko-francuskog slikara i akademika Vladimira Veličkovića. Na otvaranju je zapaženo brojno prisustvo uglednih kritičara, istoričara umetnosti i galerista. Slikar koji je svojim izložbama obigrao planetu, bio čitavih dvadeset godina profesor pariske likovne akademije, čiji se radovi nalaze u mnogim svetskim muzejima, i ovoga puta se predstavio slikama vrhunske estetske vrednosti. Savremeni francuski filozof Mišel Onfre , u svojoj knjizi posvećenoj Veličkoviću, dobro je zapazio da naš slikar upotrebljava katastrofe na « terapeutski način », što bi trebalo da znači da slikajući zlo, on slikama od zla leči. To je, u stvari, taj nesumnjivi likovni « sjaj katastrofe ».

U najzrelijoj fazi svog stvaranja, Veličković revolt protiv zla pretvara u likovni angažman kakav je u svome dobu imao i jedan Goja. Ono što je u našoj savremenosti aktuelno dolazi i iz istorije, što je slikar na vreme shvatio. I kada je slikao trkače bez glave, bilo je to njegovo upozorenje, kao što mu i slike hristovskih muka bivaju upozorenje da će ceh biti skuplji za savremenog čoveka od onog, možda, istorijskog. Evo, dakle,kako osećanje istorije hrani poruke slikarstva angažovanog protiv onog što unižava i moralno deformiše čoveka. I dok se u davnom beogradskom periodu « Mediale » bavio slikarskim opštim mestima, Veličković je svoj višedecenijski pariski period podvrgao jednom specifičnom likovnom angažmanu. Slike na izložbi u Tuluzu pokazuju kako se može biti istovremeno i veliki i angažovani umetnik. Ljudi i psi u trku, gavranovi u besomučnom letu za plenom, vatra koja svojom snagom kao da progoreva velika platna, bezbroj varijacija na stare i nove periode slikanja - sve je to oduševilo inače probirljivu publiku ovog starog i revolucionarnog grada.

zima 2011

105

ljudi i događaji

Berba grožđa na Montmartru

U velikim evropskim gradovima retki su vinogradi, čak i oni mali, a kamoli istinski, pravi vinogradi kakav je onaj na Montmartru. I dok se u muzejima, kao što je Luvr, svakoga dana “bere” umet-

U slavu

galskog Bahusa Piše: Milovan Ćirovski, dopisnik iz Pariza

Zemlja vina nije mogla bez vinograda i u srcu svoje prestonice. Umetnička republika je svečano, po 78. put obrala vinograde

nička prošlost, na brežuljcima nekadašnjeg, a pomalo i sadašnjeg boemskog svetilišta, bere se grožđe od kojeg se godišnje proizvede 1 800 flaša vina. Montmartski božji nectar se, uglavnom, pije kao aperitiv, uz tanjir svinjskog pečenja ili pak prepun tanjir montmartskog povrća. Ove jeseni je po 78. put tradicionalno održana berba grožđa roda iz 2010. godine, u prisustvu velikog broja zvanica, predstavnika grada Pariza, Bordoa, Burgonje i vinara iz drugih regiona. U ovom jedinom vinogradu u Parizu, koji turisti s čuđenjem obilaze, zasađeno je 2 000 čokota vinove loze, uglavnom sorte game i crnog pinoa. Zasade loze pažljivo i stručno obrađuju baštovani sa Montmartra.

Najbolji vinogradar u istoriji Na Montmartru je, inače, formirana prva pariska opština, ali pre nekoliko vekove kada je Pariz bio mozaik malih gradova. Tu je i čuvena istorijski najmlađa crkva Sakr Ker, posvećena Hristu, za kojeg nije utvrđeno da je bio vinopija, ali jeste da je bio vinogradar, jer je uspevao da napravi najbolje vino čak i samo od vode. Te stoga, vinograd pored crkve posvećene Hristu, ima i te kako svoju realnu simboliku. Slikar Francis Puelbo (1879-1946) posadio je 1929. godine prve loze Montmartskog vinograda, a od 1934. stanovnici četvrti organizuju svečanost berbe grožđa. Slavlja se tradicionalno održavaju uz popularne narodske pesme, šansone, a sve je zaliveno vinom i naravno, odabranim jelima. I ove godine se sakupilo oko 500 000 veselih Bahovih poklonika. Francuska je zemlja vinograda - pa slavlje vinopija glavnoga grada ne bi imalo čari ako ne bi na slavlje bili pozvani predstavnici velikih vinskih aglomerata, kao što su Bordo ili Burgonja, ali i oni iz manjih, kao što su Langedok i Akiten.

NOVO!

PretPlata na magazin arhart

- Godišnja pretplata omogućava vam da četiri puta godišnje dobijete vaš omiljeni magazin na naznačenu adresu. - Cena godišnje pretplate je 990 dinara, sa ptt troškovima. - Ukolko želite da se pretplatite na ArhArt potrebno je da popunite sledeći obrazac.

106

IME / KOMPANIJA

E-MAIL

ADRESA

DRŽAVA

POSTANSKI BROJ I GRAD

BROJ KOPIJA

BROJ TELEFONA

PIB (ZA PREDUZEĆA)

jesen 2011

Popunite podatke, pošaljite na adresu Kneginje Zorke 2, ili elektronskom poštom na redakcija@neimarv.rs sa naznakom za ArhArt i kontaktiraćemo vas.