ArhArt broj 5, proleće 2012 by MaxNova Creative

Dobra vest, konaÄ?no! 4

proleÄ&#x2021;e 2012

uvodnik

San o kućici u cveću Srbiji su tek 2012. odškrinuta vrata za ulazak u zajednicu evropskih zemalja. Optimisti očekuju da će ona biti širom otvorena do 2020. Dan kada je dobila status kandidata nije ništa promenio u životima njenih građana. Ništa se neće naglo promeniti ni kad ona konačno prekorači prag Evropske unije. Radi se o dugotrajnom procesu i postepenom menjanju. O evoluciji, nikako o revoluciji. Evropska unija stvorena je radi boljeg života i lakšeg rešavanja svakodnevnih problema u odnosima među ljudima, preduzećima i državama. Stvorena je – i neprestano se stvara, to jest menja – ne radi toga da bi neko nad nekim vladao, već radi ravnopravne saradnje i zajedničke dobrobiti. Snaga ujedinjene Evrope nije u Mihal Ramač

moći država i ličnosti. Snaga je u pravilima ponašanja i pravnim normama koje važe za sve. Njena snaga počiva na sigurnosti koju i pojedincima i njihovim zajednicama,

Radi se o dugotrajnom procesu i postepenom menjanju. O evoluciji, nikako o revoluciji

užim i širim, donosi vladavina zakona. Evropsku uniju nisu stvarali ljudi bujne mašte, već praktični ljudi. Njene institucije ne opterećuju se prošlošću i mitovima. Na dnevnom redu im je prevashodno stvarnost: današnji život i rad kao osnova za izvesno i bezbedno sutra. Građani bivših komunističkih zemalja su tokom više desetleća, a neki gotovo ceo vek, živeli pod režimima čiji je zakon, što bi rekao pesnik, ležao u partijskom topuzu. U očima mučenika koji su dolazili iza gvozdene zavese na Istoku, nekadašnja Jugoslavija bila je Zapad. Oni nisu mogli da se načude punim samoposlugama, ali i obrađenim njivama i urednim seoskim kućama po Vojvodini. Sloboda za njih nije bio samo život daleko od sibirskih logora, već i pravo na sopstvenu imovinu i na opipljivu ličnu, a ne lažnu kolektivnu sreću. Evropi bez granica najistrajnije teže oni koji žive od svog rada, koji poštuju rad i dostignuća drugih ljudi i koji se ne plaše poštenog nadmetanja na tržištu proizvoda ljudskih ruku i ljudskog uma. Evropa ne ponižava svoje seljake, ne zapušta i ne napušta svoja sela. Ne odbacuje svoje bolesne i stare. Evropski vozovi idu na vreme. Poštujući pojedinca, njegova prava i slobode, Evropa podstiče samopoštovanje svojih građana. Upravo to je potrebno Srbiji. Građani će poštovati državu ako pokaže da ume, može i želi da sprovodi sopstvene zakone. Više će poštovati i sebe kad budu imali osećaj da žive u urednoj i uređenoj državi. Današnja srpska sela i gradovi ne liče na izlog slobodnog i bogatog Zapada. A mladi iz Srbije koji prvi put putuju u Austriju, Češku, Holandiju ili Dansku s divljenjem pričaju o pristojnim putevima, uređenim kućama i travnjacima ispred njih. Za sreću u jednom jedinom životu treba tako malo. Ne donosi je ni država, ni partija, ni crkva, već mogućnost da se pošteno radi i da se pristojno živi od tog rada. Evropa nije bez mana, niti će ikad biti. Evropa je prilika da se tegoban život čini svakog dana malo ljudskijim. Izvan njenih granica to ide prilično teže i sporije.

proleće 2012

sadr 10

NOJEVA BARKA UMETNOSTI

Miodrag B. Protić, slikar i pisac

Čovek Za koga ne postoji nemoguće Menahem Golan

Osnivač i izdavač: “Neimar V” a.d. , Kneginje Zorke 2, 11000 Beograd Arhart – časopis za arhitekturu i umetnost. Adresa redakcije: Knjeginje Zorke 2. E-mail: redakcija@neimarv.rs. www.arhart.rs Izdavački savet: Radivoj Cvetićanin, predsednik, Miloje Popović-Kavaja, Radomir Vuković, Milinko Bujišić, Tanja Milićević, Nenad Novak Stefanović. Glavni i odgovorni urednik: prof. Zoran Lazović. Redakcija: Milovan Ćirovski, Irena Videnov dia, Nevena Đukić, Milica Šajfar, Martina Anđelković, Jovana MiIić dia, Aleksandra Miljković dia, Ana Marinković dia. Direktor projekta: Milan Atanasijević. Art Direktor: Milan Novičić. Fotografi: Nenad Petrović, Isidora Đurić. Lektor: Sandra Stanković. ISSN: 2217-4761. Distribucija: NeuMedian. Tiraž: 5.000. Časopis izlazi tromesečno.

Na vratima srpskog graditeljstva

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

ržaj 42

od vinče do berklija

Jasmina Vujić, predsednica Udruženja dekana svih fakulteta za nuklearnu tehnologiju u SAD

biblija pobedila aristotela

hotel na brzinu

Supersonični recept za izgradnju u Kini

Nobelova nagrada za fiziku za 2011. godinu

08. Foto editorijal

56. Poslednji dani zemlje leda

15. Vesti iz arhitekture

57. Uzbuđenje u susretu sa istinom

22. Brankow Bar

58. Gojine grafike u institutu Servantes

80. Folksvagen Akva

60. Umetnik u sopstvenom smeru 62. S oba sa pogledom

82. Dobar miraz za čarobno vino 86. Biblija pobedila Aristotela

34. Viva Vox 38. Umetnost koja je sa platna prešla na zidove 45. Mostovi Beograda

50. Samo ružno je lepo 53. Primenjeni Pikaso

64. Nature & Art 68. Oživljavanje fotografije

90. Hotel na brzinu

70. Bučni glasovi tišine

93. Sunce nas ponovo rađa

72. Dva ovna na dva brvna

96. Bajka mekog komunizma

74. Gedžeti

98. Diplomate i rodoljubi na nišanu terorista

76. Simboličko označavanje biljega

101. Ljudi i događaji

foto editorijal

Zima Neuzina

Zima Neuzina Sneg u ravnici sastavlja dve beline: onu ravne, sjajne ploče zemlje i onu neba – jer i nebo od snežnog nanosa izgubi plavetnilo. Samo crta horizonta razdvaja ove dve bele površi. Banatska ravnica na minus 28 stepeni Celzijusa! Gladak mir razbijaju ribočuvari. (Suviše je zagušljivo ispod leda, šaranima treba vazduh) I samo taj razbijeni led kvari geometrijsku igru neprekinutih površi Banata. Poljoprivredno-ribarsko gazdinstvo „Sveti Nikola“ proizvodi pšenicu, kukuruz, soju...Vagone roda izrodi plodni atar od preko 3 000 hektara, koliko se obrađuje u gazdinstvu. Radnici gazdinstva pomažu zemlji i zimi, u vreme mirovanja – da se održi postojana vlažnost ispod snežnog nanosa. Mašine i ljudi rade i po debelom snegu i dubokom minusu. Sneg je na istom poslu. Banatska zemlja voli sneg. A i mangulice vole sneg, otporne su na minuse, zato su pretrajale i u naš vek...

FOTO: ISIDORA ĐURIĆ

proleće 2012

Zima Neuzina

foto editorijal

proleÄ&#x2021;e 2012

foto: nenad petrović

intervju broja

zima 2011 proleće 2012

Miodrag B. Protić

intervju broja

Miodrag B. Protić, slikar i pisac

Nojeva barka umetnosti U čuvenom (plavom) Kolu Srpske književne zadruge u razdoblju od 1992. do 2011. godine objavljeno je trotomno memoarsko-esejističko delo Miodraga B. Protića „Nojeva barka“ koje na fascinantan način svodi bilans „tragičnog“ 20-tog veka i neobično bogatog i plodnog životnog i umetničkog iskustva autora. Ovaj, ne samo u našoj sredini istaknuti slikar, likovni kritičar i teoretičar, posebno upamćen kao dugogodišnji upravnik Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, koji je po njegovoj zamisli i ostvaren, predstavlja se kao dragocen opservator, svedok i učesnik drame naše epohe, njenih političkih i duhovnih previranja, uzleta i padova, ideala, zabluda i raskola, trijumfa i propasti projekata i ideologija što su (pred)određivale naše sudbine i životne putanje Razgovarao: Sava Dautović

Istorijskim zahvatom, kao okvirom za decentno ispričanu autorovu „intimnu hroniku“, te visokim literarnim domašajem i zamašnim obimom, pojava svake knjige „Nojeve barke“ privlači izuzetnu čitalačku pažnju i kritičarsku pozornost. U moru pohvala, najveće priznanje ovom delu izrekao je svakako Mihajlo Pantić tvrdnjom da je reč o „kapitalnoj knjizi“ koja je „nova mera srpske memoaristike“. S vremenom izlaska ovih knjiga poklapalo se i održavanje nekoliko njegovih samostalnih izložbi što je u još većoj meri reflektore javnosti usmeravalo na ime Miodraga B. Protića. Tako je, pored ovih memoarsko-autobiografskih ispovesti, povod razgovoru bilo i nedavno predstavljanje Protićevog slikarskog opusa, koje je privuklo veliku pažnju beogradske, ali i ne samo prestoničke javnosti.

Razumeti vek koji je završen Likovni život 2011. godine nesumnjivo je obeležila vaša jesenja retrospektivna izložba u Galeriji SANU. “Pred nama je delo umetnika sa vrha jedne stvaralačke generacije, opus koji originalnim vrednostima bogati duh i lepotu savremene srpske umetnosti”, rekao je na otvaranju Dobrica Ćosić. U njenom katalogu J. Denegri je primetio da je izložba, čak i za dobre poznavaoce vašeg slikarstva znatna dopuna njihovih dosadašnjih saznanja i nipošto repriza neke od prethodnih, nego potpuna premijera, te da stoga nije preterano reći da će možda predstavljati pravo iznenađenje. Njenog posetioca moglo je da fascinira više stvari: veliki broj slika koje ste sačuvali u svom posedu,

raspon nastanka izloženih dela, svedočanstvo da ste duhovnu energiju sačuvali i u poznom životnom dobu, itd. Šta je to bilo presudno za jednu tako uspešnu višedecenijsku slikarsku karijeru kakva je vaša?

Detinjstvo u Vrnjačkoj banji – Odgovor na ta pitanja sadrži moja trotomna knjiga “Nojeva barka”... Prijatelju Dobrici Ćosiću zahvalan sam što je Akademiji predložio priređivanje ove izložbe. Da, ona nije bila reprizna, već premijerna, sačinjena od četrdesetak slika iz svih perioda, koje sam odabirao i čuvao godinama. Da bi ova izložba bila potpunija, dodao sam joj i akvarele... Inače, presudno za moju karijeru bilo je, verujem, to što sam imao priliku

proleće 2012

intervju broja

Miodrag B. Protić

da u najranijoj mladosti stičem likovno vaspitanje, bio odličan i vredan đak, rođen (1922) i odrastao u Vrnjačkoj Banji, u to vreme administrativnom i diplomatskom središtu i stalnom staništu najobrazovanijih ljudi iz svih oblasti...Važno je što sam još u Vrnjačkoj Banji i Kraljevu naučio francuski i nemački jezik, što mi je pomoglo da rano proučavam istoriju slikarstva i likovnih umetnosti. Najzad, energija, plodno životno doba počelo se ispoljavati već u vrnjačkoj osnovnoj školi, kad sam radio ilustracije basni, a, zatim, u kraljevačkoj gimnaziji, s mojim prvim iznenađujućim slikama. Kao odličan đak oslobođen sam polaganja velike mature, izdvojio se u Beogradu u Josićevoj školi (pofesori: Jovan Bijelić, Zora Petrović i drugi). A da bih zadovoljio oca koji je želeo da studiram prava, postao sam i diplomirani pravnik. Kada sam se upisivao u Josićevu školu, upitan šta sam po zanimanju, odgovorio sam samouvereno - “Slikar”. “Vi to tek želite da postanete, videćemo”, opomenuo me je Josić. A kada sam mu samo posle nedelju dana pokazao “Motiv s Ibra“ (1940), rekao je: “Ovako se umetnička škola i završava”.

U pariskoj kafani se više nauči nego u Akademiji nauka Za instituciju pod čijim ste krovom izlagali kompromitujuća je činjenica da su odmah po zatvaranju vaše izložbe Galeriju ispunila platna slikara članova SANU, među kojima nije moglo da ostane nijedno vaše, s obzirom na apsurdnu činjenicu da niste član SANU. Osećate li se, ipak, pomalo zakinuti, s obzirom na formalnu hijerarhizaciju srpske intelektualne elite koju je nametnula SANU u sprezi s vlašću?

- Ne. Možda zato što je samo – formalno. I zbog drugih priznanja. Akademiju sam – kao i svaku sličnu ustanovu – realno shvatao. Imao sam više vremena za dovršavanje svog slikarskog i spisateljskog posla. Iza nas ostaje samo delo da se potvrđuje u svetu bez nas u njemu. Međutim, brine me što je takva formalna 12

proleće 2012

U razgovoru o slikama: Sava Dautović i Miodrag B. Protić

Pikaso i Sartr takođe nisu bili akademici. Istorijski važni razgovori koji su ostavili traga u teoriji slikarstva i književnosti vođeni su uz šampanjac u društvu lepih žena hijerarhizacija odvojila staro pokolenje od mladog, aktivnog pokolenja koje je, po prirodi stvari, već preuzelo stvaralačke poslove u svim oblastima. Takve stvari treba shvatati opuštenije, šarmantnije, kao u Francuskoj gde, recimo, akademici nisu bili jedan Pikaso ili Sartr, stubovi kulture 20. veka. U Parizu je, štaviše, retko koji slikar pre rata bio član Akademije nauka, njihova ustanova bio je Café de Flore, memoire d’un siècle u kome se sastajalo Pikasovo društvo i gde su važni razgovori vođeni uz šampanjac i meni.

Umetnost će spasiti svet Kako je taj kontekst, kulturni, društveni i politički, srpski, jugoslovenski i evropski, izložen čestim i burnim istorijskim promenama, uticao na vašu sudbinu, ponašanje i rad?

-N a vaše pitanje odgovoriću da sam, čitajući tri knjige „Nojeve barke“, i sâm iznenađen šezdesetogodišnjim stremljenjem i trudom oko slikanja, pisanja, zastupanja ideala

prosvećenosti... Poslednja knjiga moje trilogije, želeo bih to da verujem, faktografski potvrđuje ne samo tragediju i utopiju jednog doba, već i njegovu umetnost koja, svesna opasnosti, teži razumevanju među ljudima, prosvećenosti koja veruje i zna da će sve izrazitija njena moć u današnjoj rušilačkoj planetarnoj oluji stvoriti jednu, figurativno kazano, novu i realniju Nojevu barku, koja će svojom mitskom snagom i zamahom spasiti vrednosti koje su stvorili i stvaraju ljudi i priroda. I time spasiti i samu prirodu i samog čoveka, koji je „snažan samo onda kada se bori za snažnu ideju“ (kaže Frojd), i kada „svaki njegov korak bude korak ka tom cilju“ (kaže Gete). To je bio moj program koji sam zastupao na svom početku pedesetih godina prošlog veka, kada sam postao likovni kritičar NIN-a, i koji zastupam, evo, i danas.

Tri su čoveka u meni

Gde smatrate da ste bili uspešniji – u slikarstvu ili u kritici, teoriji i istoriji umetnosti?

Miodrag B. Protić

intervju broja

Jer niko se ne diže toliko visoko kao onaj koji zna kuda ide

–N astojao sam da u svaku aktivnost unesem celokupno svoje iskustvo, ali – i dosegnuto obavezujuće iskustvo, koje bi mi omogućilo ubedljiviju interpretaciju dela ili argumentaciju ideje. Ukratko, posle tako objedinjenih energija, uvek sam bio slikar kada slikam, pisac kada pišem, muzealac kada utemeljujem programski Muzej savremene umetnosti. Uvek su ona dvojica koja su prividno bez akcije, pomagala onom trećem koji je bio u akciji – kritičar i muzealac slikaru, slikar i kritičar muzealcu, muzealac i slikar kritičaru...

Kultura je subverzivno uticala na politiku

Današnjim generacijama je gotovo nepoznato da su prve bitke protiv dogmatizma i socrealizma u umetnosti dobijene u poeziji i slikarstvu sad već davnih pedesetih godina?

–D a, oslobodile su energije, uspostavile umetnički život i izazvale preokret u tumačenjima osnovnih pojmova: stvarnosti, umetnosti, života, nacionalne kulture, tradicije. Pobedila je ideja da je u modernim vremenima realna samo ona umetnost koja nastaje iz najdubljih njihovih nemira. Bile su, dakle, kraj svakog apologetskog „angažmana“. Iako je i tada delo ostalo nemoguće kao izričit kritički iskaz, postalo je moguće kao metafora, zagonetka, oblik, slika – „nedovršen simbol“... Odnos snaga se u njima promenio: središnji, najuži političko-ideološki krug bio je opkoljen sve slobodnijim duhovnim krugovima čijeg se dejstva i uticaja nikad nije mogao osloboditi.

Muzeji zaborava Muzej savremene umetnosti koji je, od zamisli do realizacije, vaše delo i koji je, što s ponosom ističete,

„zapanjio i Jugoslaviju i svet svojom arhitekturom“, godinama je zatvoren. Sem hitnog završetka rekonstrukcije, šta je još neophodno da se uradi kako bi on uspešno obavljao funkciju koja mu je namenjena?

-D a se obnovi kulturni sistem u kome će svaki muzej obavljati poslove zbog kojih je osnovan. To su krajem devedesetih uradile sve razvijene zemlje. Vek čiju umetnost Muzej sabira, proučava i izlaže, završen je. Otuda, kao i u tim zemljama, za današnju, aktuelnu umetnost treba podići posebno zdanje (Gegenwartsmuseum). Bez njega biće postojeći Muzej izložen stalnom pritisku da pod svojim krovom nađe mesta za najnovije pojave. I da tako, umesto instrument čuvanja i pamćenja, postane instrument ništenja i zaborava umetnosti 20. veka – stalno primoran ne da njegovoj postavci nešto doda, već oduzme.Time bi se ubrzalo rušilačko poimanje istorije kao pravolinijskog „naprednog“ kretanja.

Bezgrešnih nema

U „Nojevoj barci“ dali ste i izvanredne portrete umrlih savremenika, s kojima ste bili prijateljski i stvaralački povezani. Između ostalog, o jednom od njih – Marku Ristiću, koji je posle rata javno opravdavao komunističku represiju i zločine, tražite da se sudi sa manje revanšizma i pravičnije. Mislite li da je naša „intelektualna porota“ – u kojoj, primetio bih, takođe ne sede samo anđeli – zrela za takav pristup interpretaciji naše kulturne istorije i njenim važnim akterima za čija su imena vezana neka ozbiljna ogrešenja?

-M ožda još nije, ali će biti – čim se magla podigne. Nije reč samo o Marku već o mehanizmu osvetoljubivog poricanja tolikih ljudi (bezgrešnih nema), povećavanja mana

Dosledno apstraktan: rad Miodraga B. Protića

i umanjivanja vrlina, čiji učinak vidimo u patologiji kulturnog života, negativnoj selekciji: zbog jedne pogreške ili odlike potire se cela ličnost. A naročito zbog njenih vrlina i sposobnosti. Tim mehanizmom ne služe se samo osrednji već i obdareni koji sebi ravne ne trpe, dok – postajući u tom procesu ništenja sve usamljeniji, na kraju i sami ne budu osporeni. Zbog odiuma koji je i posmrtno pratio Ristića lako se moglo dogoditi da strada i njegova izuzetno bogata i dragocena zostavština. Po čemu je sve sudbina tog legata, kako pišete, posebno tragična tema?

- Time što nije formiran i što nije ostvaren testament Marka Ristića, i što, prema ugovoru, nije ostao u njegovom stanu. Niti njime upravlja Univerzitetska biblioteka... Samo je likovna eksperimentacija, prema ugovoru, u Muzeju savremene umetnosti. Sve ostalo je, srećom, u Srpskoj akademiji nauka na

proleće 2012

intervju broja

Miodrag B. Protić

Smatram da se naš čuveni Muzej savremene umetnosti mora vratiti svom izvornom programu, zbog kojeg je i sazidan i po kojem je i postao srpski, jugoslovenski i svetski priznat muzej

čuvanju, sa arhivom i Didroovom enciklopedijom prosvetiteljstva, pod ključem. Ali, legata, kao naučne ustanove, nema.

Zasluge Bogdana Bogdanovića

U kontekstu o kojem smo govorili, branite i ličnost i delo Bogdana Bogdanovića od, devedesetih godina, raspomamljenog populističkog diskreditovanja i posebno vrednujete njegovo spomeničko nasleđe vezano za obeležavanje stratišta fašističkih i ustaških žrtava. I u ovom slučaju, može se postaviti pitanje – zašto se naše društvo teško oslobađa ostrakizma?

- Zato što je nerazvijeno. Mi smo mala zemlja, sa malo vrhunskih svetskih stvaralaca da bismo ih smeli precrtavati zbog neke njihove osobine koja nam se ne sviđa... Navešću najveće zasluge: Bogdan je već početkom pedesetih izveo javni spomenik iz krize. Materijalno konačna, njegova dela postaju duhovno beskonačna kako ih je Bogdan kao intelectus arhetypus uputio...

Izdaja intelektualaca Pišući o problemima izdaje intelektualaca, dotičete i pitanje odgovornosti umetnika, odnosno saradnje, posredne i neposredne, između pojedinih vidova avangarde i totalitarnih, levih i

proleće 2012

desnih ideologija i sistema. Zašto su mnogi umetnici i intelektualci uopšte, u našem vremenu, tako lako privrženost boljševizmu zamenili nacionalizmom?

-T o je jedna shema procesa – osobena naročito u državama nastalim posle raspada Jugoslavije. Kad je reč o evropskim umetnicima, njih su zasenjivale utopije, sopstveno njihovo doživljavanje, ne stvarnost koja se paravanom utopija prikriva. To što se u knjizi Žana Klera „La responsabilite de l’ artiste“, 1977, to pitanje ponovo pokreće, pedeset godina posle knjige Žilijena Behde „Izdaja intelektualaca“, znači da je reč o ozbiljnom simptomu dekadencije. Izdaja je u alkoholizovanju svesti, u nerazlikovanju utopije od stvarnosti, u lakomislenoj podršci umesto hrabroj kritici. Jedno je angažman Pikasovog platna „Gernika“, remekdela 20. veka, drugo Pikasova podrška, čestitka samodršcu: „A ta sante Stalin“. Prećutkivati te činjenice nije mudro. Istorija dalekovidim smatra Žida, ne Aragona. Recite nam, na kraju, posle niza knjiga iz oblasti kritike, teorije i likovne kritike, otkud ta promena ili, možda, potreba za autobiografskom i autopoetičkom rekapitulacijom?

Razumeti enigmu sopstvenog života - Osnovni razlog je u potrebi da se razume vek koji je završen. Da se

ponovo proživi i otkrije enigma sopstvenog života i minulog doba. Da se opišu toliki događaji, ljudi i dela: sve ono što sam u njemu kao svedok video i kao učesnik činio; da se spreči zaborav. Da se bez ličnog svedočanstva vreme i događaji ne mogu tačno opisati niti „utvrđene“ istine ubedljivo poreći: govoreći o sebi govorimo o drugima i stvarima koje nas prevazilaze...

U tom kontekstu postavlja se neizbežno i pitanje žanra koji u vašim knjigama izgleda vrlo osoben i veoma elastičan i funkcionalan.

- Da bi zahvatila realnu, istinitu suštinu veka, knjiga je morala biti sklop različitih žanrova. Drukčija, nije mogla postići taj cilj. Takav je svaki život i svaka autobiografija, pogotovo ako se – kao što sam malopre istakao – lična iskustva autora koriste kao „instrument saznanja i polje istraživanja“. Otuda veliki raspon žanrova, od lirskih izliva pred prirodom i svetom, putopisa, portreta – do eseja, estetičke refleksije, studije sociološke ili kulturološke. I oštri rezovi, pomešani prostorni i vremenski planovi... Juče je ta jukstapozicija bila metod proizvođenja nadrealnog, danas realnog. Različiti iskazi i žanrovi i ne deluju više kao nešto čudesno, već kao nešto dato, neposredno življeno i mišljeno. Njihovo smenjivanje nije samo odlika postmodernih vremena, ili moda, već i nužan vid našeg iskaza o sebi, vremenu i svetu.

vesti iz arhitekture

BUDUĆNOST - ROTIRAJUĆI TORANJ MINI GRAD U BEOGRADU Na Balkanu je podignuto nekoliko zadivljujućih tornjeva: najviši TV toranj u Istanbulu – Endem TV Tower, najviši bugarski toranj The Rousse TV Tower, Dobrich TV tower, Borisova Gradina, Snezhanka Tower... Beograd bi u budućnosti mogao da dobije jedan takav, pored Avalskog tornja. U Novom Beogradu, na lokaciji koja još uvek nije određena, mogla bi u skorije vreme početi izgradnja neverovatne građevine visine 480 metara. Reč je o rotirajućem tornju planirane spratnosti oko 80 spratova (najviše 101, minimalno 51 sprat), od kojih će većina biti namenjena stanovanju. Svaki sprat na građevini bi se rotirao oko centralnog stuba tako da zgrada nikada ne bi imala isti izgled i oblik. Površina svakog sprata iznosila bi oko 1.200 kvadratnih metara, a za svoje pokretanje koristila bi sopstvenu energiju (energiju vetra i solarnu energiju). Objetak bi bio pogodan za hotel, poslovne prostore i stanovanje – za prodaju multinacionalnim korporacijama. Funkcionalna organizacija tornja bi bila da do 20. sprata budu banke, poslovni prostori, prodavnice, a preostalih 60 spratova da budu stanovi ili poslovni apartmani. Zanimljivo je istaći da bi svaki sprat mogao, po želji vlasnika, da se okreće, odnosno rotira oko tornja! Tako bi vlasnici mogli ujutru da imaju pogled na Kalemegdan, preko dana na Zemun, a uveče na most preko Ade. Svako bi mogao posebno da ima svoj pogled, u kome bi uživao. Svaki sprat bi imao po tri ekskluzivna apartmana, sa parking mestom i drugim pogodnostima, a u okviru tornja bi bio instaliran i lift koji bi prevozio korisnike prostora i njihove automobile. Materijali koji bi se koristili u izgradnji su inovativni građevinski materijali koji sa jedne strane zadovoljavaju najstrožije bezbe-dnosne i ekološke standarde EU, dok s druge strane po svojim karakteristikama ostavljaju iza sebe standardnu „betonsku” izgradnju objekata. Građevinski beton poslednje generacije od kojeg firma „Vital Estates” planira izgradnju tornja, je šest puta lakši od standardnog betona koji se sada koristi u izgradnji objekata. Ovaj materijal omogućava potpunu energetsku nezavisnost od centralnog gradskog zagrevanja, jer se prostori koji su izgrađeni od ovog materijala zagrevaju i hlade na inovativan način, pri čemu dolazi do uštede energije i do 70 %. O početku gradnje i ceni projekta ovog “mini grada” jos uvek nije bilo reči. Opština Novi Beograd treba da obezbedi dobru lokaciju, olakšice prilikom izdavanja potrebnih dozvola, dok će holandska firma “Vital Estates” snositi celokupne troškove gradnje. Rotirajući toranj je građevina koji ne postoji još nigde u Evropi, izuzetan i jedinstven je objekat, čijom bi izgradnjom Srbija i Beograd dobili novi simbol. Jovana Milić, dia

Projekat: rotirajući soliter Tip: stambeno poslovni objekat Lokacija: Beograd Visina objekta: 480m Autor idejnog rešenja: Dejvid Fišer Investitor: holandska firma Vital Estates i Opština Novi Beograd

proleće 2012

vesti iz arhitekture Misliti izvan (plave) kutije PORTUGAL

“Bar od plavih cevi” je privremeni montažni objekat nastao kao arhitektonski eksperiment. Obzirom na zadati gabarit objekta osnove 3 x 3 m i 5 m visine kao i na veoma nizak budžet, projektantski tim je itekako uspeo da ispoštuje zahteve investitora. Sistem se sastoji iz montažne konstrukcije oko koje su bukvalno namotane rebraste cevi učvršćene međusobno, a i za konstrukciju plastičnim, gusto raspoređenim stezaljkama koje su vidljive. Ove cevi su obično u građevinarstru ”nevidljive”, služe za sprovođenje instalacija - nasuprot tradiciji, na ovom objektu im je dodeljena primarna uloga, pa su postale glavno sredstvo izražavanja dizajna. Primenom odgovarajućeg osvetljenja, objekat skreće pažnju prolaznika i uprkos jeftinim resursima ostavlja bogat utisak. Lokacija: Porto, Portugal Arhitektura: Studio Dose Projektantski tim: António Martins, Carlos Foyedo, Luís Grilo. Investitor: Ae FAUP Površina: 9.00 m2

Kulturni centar Norveška

Vikend kuća Slovačka

Projektni zadatak koji je investitor dostavio glasio je: „projektat slovačke tradicionalne drvene kuće negde u planinama u centralnoj Slovačkoj”. Shodno tome, projektanti su pristupili problemu. Kuća je isprojektovana kao dvospratna sa objedinjenim životnim prostorom provučenim po vertikali kroz ceo gabarit,formiranim oko centralno postavljenog ognjišta - kaljeve peći. U prizemlju su još smešteni wellness i fitness prostor. Spavaći blok sa dve sobe je kompletno izmešten na sprat. Konstrukcija je izrađena od slojevito presovanog plastificiranog drveta koje je na uglovima ojačano čeličnim profilima. Ideja enterijera kroz primenu četinarskih ploča, kao obloge i eksterijera, kroz primenu termoploča bora je u stvari razrada tradicionalne drvene kuće. Lokacija: Nosice, Slovačka Arhitektura: Pokorny Architekti Projektantski tim: Pavol Pokorny, Maria Smilnakova i Pokorny architekti Izvođač: Studio B52 Površina: 130.00 m2

proleće 2012

Novi kulturni centar grada napravljen je kao interpolirani objekat koji povezuje staru biblioteku i naučni centar. Svojim položajem, dvosmernom orjentacijom i sofisticiranim izgledom, objekat se lagano naginje i nastoji da prolaznike ”uvuče” sa glavnog gradskog trga u prijatan ambijent namenjen edukaciji. Konstrukcija je urađena od dvadeset sedam lepljeno-lameliranih drvenih rebara koji definišu hibridnu strukturu i dinamiku enterijera. Rebra, obuhvatajći celu širinu objekta, i primajući sva opterećenja omogućuju fleksibilno korišćenje i organizaciju prostora i daju lakoću i transparetnost objektu sa puno prirodnog osvetljenja. Pri projektovanju centra, takođe je vođeno računa o energetskoj efikasnosti pa je zgrada “nisko-energetska”, definisana kao klasa „A” po Norveškim standardima.

Lokacija: Vennesla, Norveška Arhitektura: Helen & Hard Projektantski tim: Reinhard Kropf, Siv Helene Stangeland, Håkon Minnesjord Solheim, Caleb Reed i Randi Augenstein Investitor: Vennesla Površina: 1938.00 m2

Školski paviljon Luksemburg

Projekat školskog paviljona nastao je kao rezultat rekonstrukcije osnovne škole. To je poluotvorena struktura, po funkciji natkrivena slobodna površina zaštićena od vremenskih nepogoda. Sa jedne od dužih strana, potpuno je otvoren, bez razlike u popločanju, prometna promenada i ekstenzija školskog dvorišta. Sa druge strane, struktura je zatvorena ka javnom putu, a vizuelna komunikacija ostvarena je preko sedam trapezastih, naizmenično postavljenih transparentnih površina u jakim koloritima. Na taj način izbegnut je efekat potpune izolovanosti školskog dvorišta, pejzaž prodire u unutrašnji prostor ne narušavajući njegovu intimu. Konstrukcija se sastoji od osam drvenih stubova 20x20cm i lepljeno-lameliranih drvenih panela, koji su sa unutrašnje strane pokriveni zaštitnim lakom, a spolja obloženi PVC panelima. Prorezi su od fiksnog sigurnosnog stakla u boji. Lokacija: Rodange, Luksemburg Arhitektura: Holweck Bingen Architectes Projektantski tim: Pol Holweck, Nicolas Clarys, Manuel Meester Pejzažni arhitekta: Maja Devetak Površina: 180.00 m2

vesti iz arhitekture

Socijalno stanovanje

Kuća na kući

španija

brazil

Lokacija: Parla, Španija Arhitektura: Arquitecnica Projektantski tim: Roberto Moreno Klemming, Peru Cañada Omagogeascoa Konstrukcija: Dragados (Gema Martín) Investitor: Ivima

Lokacija: Ilhabela, Sao Paulo, Brazil Arhitektura: Alan Chu & Cristiano Kato Površina objekta: 36.00 m2 Površina parcele: 8,000.00 m2 Projekat rekonstrukcije i nadogradnje

Projekat je finansiran od strane države, a ideja je izgradnja stanova, koji će biti rentirani mladim ljudima po subvencionisanim cenama kako bi lakše započeli samostalni život. Takođe, ideja je i proširiti novi urbani centar Perla u Madridu. Kompleks se sastoji od dve lamele koje prate topografiju parcele, svaka od po četri objekta, a ukupno 120 stanova u celom kompleksu. Stanovi po strukturi i kvadraturi odgovaraju kriterijumima socijalnog stanovanja sa prostorijama minimalnih, a humanih dimenzija. Fasada je razigrana koloritom s toniranim šalonima od prljavo bele preko sive i spektra zelenih nijansi do najtamnijih tonova zelene. Takođe, ceo kompleks je razigrane spratnosti, naizmenično P+3 i P+4, prosečen pasažima u prizemlju, a po vertikali ispresecan sa četiri stepenišna jezgra po lameli tako da se gubi osećaj izduženosti i sagledava kao veoma dobro rešena celina.

Rekonstruisana stara prizemna kuća sa kamenim zidovima nalazi se na oko 100 metara nadmorske visine sa direktnim pogledom na okean. Sa nje je skinut urušen krov i nadograđen kubus gabarita 3 x 5m. Zadržan je prednji kameni zid u prizemlju, izmenjen ritam otvora, a sve u duhu tradicije dok je nadograđen sprat tretiran potpuno minimalistički, bele boje, oštrih ivica i ravnih površina sa jedinstvenim ekran otvorom sa cele prednje strane koje je moguće zatvoriti drvenim šalonima. U prizemlju su preprojektovani dnevna soba sa mogućnošću otvaranja kompletnog fronta, kupatilo i kuhinja, a ceo sprat je jedinstvena spavaća soba sa fantastičnom vizurom. U enterijeru su takođe primenjeni kamen, neograđeni grubi beton, a neki prozori i vrata, deo stepeništa, police i pojedini komadi nameštaja izrađeni su od ostataka drvene oplate koja je korišćena pri livenju betonskog kubusa sprata.

Gradska biblioteka srbija

Projektom je predviđena dogradnja objekta Gradske biblioteke u Novom Sadu, u najužem centru grada, na način da se pomire strogi urbanistički i uslovi koji su propisani za objekte koji se klasifikuju kao zakonom zaštićeni. Osnovni koncept je integracija ulice sa bibliotekom pa je osnovna staklena fasadna ravan zakošena, tako da na mestu susreta sa postojećim objektom biva uvučena za 3 metra i time formira trougaoni polu-javni prostor sa stepenicama obloženim kaučuk oblogom koje služe isključivo sedenju i formiranju mikro prostora za čitanje novina, knjiga, za druženje. Fasadni venci između prizemlja, sprata i potkrovlja postojećeg objekta kontinualno su produženi čeličnim „U“ profilima koji služe i kao nosači rotirajućih brisoleja sa elektromotorima i foto-ćelijama. Jedna od mogućnosti koja se nalazi pred projektom biblioteke je realizacija u skladu sa sistemom LEED sertifikacije, čime bi postala prvi objekat kulture u Srbiji sertifikovan po svetski priznatom sistemu. Aleksandra Miljković, dia

Lokacija: Novi Sad, Srbija Arhitektura: DBA Projektantski tim: Đorđe Bajilo, Jadranka Bugarski-Vujović, Slobodanka Milošević, Jelena Kordić i Srđan Aćin Površina: 1,000.00 m2 Pobedničko rešenje na konkursu za dogradnju Gradske biblioteke u Novom Sadu proleće 2012

intervju

Menahem Golan

Čovek za koga ne postoji nemoguće Istoriju filma ispisali su mnogi ali Menahem Golan je istorija za sebe: zašao u devetu deceniju, ove godine konačno je stigao i na duplo mlađi FEST. Gledam pred sobom tog čoveka koji je toliko toga stvorio i promenio u celuloidnom svetu, osećam kako mi i zbog toga i zbog njegovih godina strahopoštovanje boji glas, a on mi steže ruku sa obe svoje, uz lagani naklon. Odmah mi je jasno da će biti sjajan sagovornik, jer ne troši vreme na bespotrebna, kurtoazna pitanja i odgovore

FOTO: Nenad Petrović

proleće 2012

Menahem Golan

intervju

Zlatni pečat za Golana Jugoslovenska kinoteka dodelila je Golanu Zlatni pečat, svoje najveće priznanje, i priredila mini retrospektivu njegovih filmova. Od onih koje je režirao, beogradska publika je imala prilike da vidi: Gangster Lepke (1975) sa Toni Kertisom u glavnoj ulozi i Obarač (1987) sa Silvesterom Staloneom, a od onih koje je potpisao kao producent prikazani su: Bolero (1984) Džona Dereka, Mata Hari (1985) Kertisa Haringtona i Manifesto (1988) Dušana Makavejeva. Razgovarala: Aleksandra Ajdanić

Prvi put je sada na FEST-u. Kako to da nije ranije dolazio? Polako uzdiše, jedva primetno sleže ramenima, i uz polusmešak odmahuje rukom – “ahhh…život, filmovi, filmovi, filmovi”. Ali dodaje da voli festivale, jer festivali uče ljude da vole filmove, a filmovi su njegova najveća ljubav. I to kaže tako finalno, sa toliko snage i entuzijazma istovremeno, da mi se u jednom trenutku učinilo da i nema smisla pitati ga bilo šta o filmu. Kako pitati čoveka koji ima takvu ljubav, sa njom i za nju živi, i diše tolike decenije, da vam tu ljubav opiše?! Kažem mu i to, a on kaže da toliko voli film da uvek ima o čemu da priča. I istovremeno se još udobnije zavaljuje u fotelju. Podsećam ga na jedan vic koji odavno kruži filmskim svetom. Stiven Spilberg je stigao do vrata raja i odmah pitao svetog Petra da nije Menahem Golan slučajno unutra. Nakon što mu je objašnjeno da Golanovo vreme još nije došlo, Spilberg je bezbrižno ušetao, a onda na nebeskom tronu video nekoga kako manijački izdaje komande – “to je za Dastina Hofmana”, “zovi mi Kopolu”, “kupi taj studio”, “angažuj Džoan Kolins”…Spilberg je istrčao glavom bez obzira i upitao svetog Petra: “Zar mi niste rekli da Golan nije ovde?!”, na šta je svetac uzvratio – “To nije Golen. To je Bog, samo je umislio da je Menahem Golan”.

Kao i u svakoj, i u ovoj šali ima bar pola istine. Činjenica je da bi se samo od Golanove biografije moglo napraviti bar dvadesetak filmova. A on je zapravo skroman čovek za koga nikada nije postojala nikakva prepreka – ni finansijska, ni geografska, ni politička kada je u pitanju film. Još kao klinac, odrastajući u Izraelu, znao je šta su mu prioriteti. Izbačen je iz škole, jer je otišao na premijeru Čaplinovog Velikog diktatora, uprkos zabrani odlaska u bioskop koju je nastavnica izrekla celom razredu zbog nekog nestašluka. Više od dve nedelje bilo je potrebno njegovom ocu da namoli da Menahema vrate u školu.

NEMOGUĆE NE POSTOJI Za njega ništa nikada nije nemoguće kada je film u pitanju! Snaga kojom u to Golan veruje prosto je zarazna. Početkom šezdesetih, kada je volonterski pomagao Rodžeru Kormanu na filmu o trkama u Monte Karlu, tom snagom je jedne nedeljne noći, sa dvetri reči francuskog, uverio policajce, koji su držali pištolje uperene u njega, da nema nameru da pokrade zatvorenu cvećaru oko koje je obigravao, da je za film koji se snima hitno potreban lovorov venac…policajci su ga odvezli u brda iznad grada, do kuće vlasnika cvećare, sa kojim je Golan onda cele noći sedeo i pleo venac. Sledećeg

jutra, režiser je proročanski objavio ekipi filma da će od tog mladog čoveka biti veliki producent. “Tada sam naučio prvu i jedinu lekciju o tome šta znači biti producent. On ne sme da kaže NE. On mora da nabavi sve, apsolutno sve, što je potrebno za film, što je potrebno reditelju”, objašnjava naš sagovornik kome je upravo ispunjavanje takvih izazova donelo strahopoštovanje u svetu filma. Bila je to 1963. godina. Golanova velika ljubav je konačno počela da dobija realne obrise. Imao je za sobom završenu pozorišnu školu u Londonu i filmsku školu u Njujorku, u koji se već preselio sa porodicom. Imao je u glavi priču za film koji je hteo sam da snimi, crno-beli film, na hebrejskom. Poverio je to Kormanu jedne večeri dok su sedeli u Monte Karlu, a ovaj mu je rekao da će mu dati 300.000 dolara i da će otkupiti njegov film za distribuciju u Americi. Te večeri sa njima je sedeo još jedan od mladih potrčkala na filmu, koji se zapanjio što Korman baca pare na crno-beli film na hebrejskom, i ponudio da on smisli neku bolju priču za američko tržište. “Cele noći je on u hotelskoj sobi do moje kucao na mašini, i ujutru je dao Kormanu svoju priču…Tako je Frensis Ford Kopola snimio svoj prvi film – Dementia 13! A ja sam otišao u Izrael i tamo snimio svoj prvi film, El Dorado”, priseća se Golan i proleće 2012

intervju

Menahem Golan

Sledeći projekt Golan ne prestaje da radi. Dovršava pripreme za film koji će snimati ovog leta. Otkriva nam da je reč o priči o Golemu, legendi koja datira iz Praga iz 16. veka, kada su tamošnji Jevreji bili izloženi pogromu. Po Kabali, Golem je bio div napravljen od gline sa obala Vltave, kome je praški rabin čarobnim hebrejskim rečima udahnuo život. Njegov zadatak bio je da štiti Jevreje. Ali, stvari su se otele kontroli…Puno je verzija o Golemu, ali Golan će se držati Kabale. I svog večnog obrasca - da dobro na kraju mora da pobedi.

Susret na Festu: Menahem Golan i novinarka ArhArt-a

kaže da je sa Kopolom i danas prijatelj, ali da ga uvek kada se sretnu podseti da je lopov i da mu je ukrao 300.000 dolara. Od te 1963, Golan je počeo da snima film za filmom i da udara temelje izraleskoj filmskoj industriji, iako je živeo u SAD. Sledeće godine na ekrane je stigao njegov Sallah, prvi izraleski film ikada nominovan za Oskara, a iza filma je stajala producentska kuća “Noah”, koju su osnovali sam Golan i njegov rođak Joram Globus, a koja je do 1979. snimila 49 filmova. Šta se promenilo u filmskom svetu, u trendovima, u Golanovom poimanju filma od tih ranih šezdesetih?

- Naizgled se mnogo toga promenilo, ali zapravo nije se promenilo ništa kada je film u pitanju – ljudi i dalje od filma traže zabavu, da im pokrene emocije. To je tajna koju Amerikanci znaju, i njihovi filmovi se prodaju u celom svetu jer se oduvek drže jednostavne priče koja ima početak, sredinu i kraj, u kojoj se bore dobro i zlo, i dobro uvek pobeđuje. Setite se koliko su kaubojskih filmova oni snimili, a svi smo ih gledali. U filmu dobro mora da pobedi – to ljudi vole. To je američki slogan, i američki sistem: ako je drama onda morate da imate maramicu uza sebe, ako je komedija morate se smejati naglas. Ne sme da vam bude dosadno dok 20

proleće 2012

Filmska ostvarenja izraelskog producenta i režisera

gledate film. To je suština filma, i to se nije promenilo, kaže Golan koji iza sebe ima oko 80 režiranih i više od 250 filmova koje je potpisao kao producent.

ZABAVA PRE SVEGA - Film je priča. U fokusu je pozitivna poruka, pozitivno osećanje. To prodaje film. Zato su pred blagajnama za američke filmove dugi redovi. Evropski film je drugačiji - više umetnički, odražava intelektualne, filosofske ideje reditelja, svetu želi da pošalje neku bitnu poruku. Zato evropski filmovi ne obilaze svet dok američki stižu svuda, kaže Golan. Kako to da je francuski film Artist (Umetnik) dobio ovogodišnjeg Oskara kao najbolje filmsko ostvarenje, i to u epicentru američke filmske industrije?

-A rtist je ipak prilično zabavan film, podseća na stare filmove, na eru nemog filma… Ali mislim da to nije bio najbolji film među nominovanim za Oskara ove godine. Ja ne bih glasao za njega. Možda je dobio Oskara zbog svoje originalnosti. Siguran sam da postoji neki drugi film, možda jači, bolji, kaže Golan, mada ne otkriva da li, i na koji konkretno misli. Pitam ga da nije možda i Holivud malo zasićen samim sobom, pa ga je ponela nostalgija. “Možda je zaista u pitanju nostalgija. Ljudi koji odlučuju o

dodeli Oskara, njima je sedamdeset, osamdeset godina…Možda su zaista bili nostalgični gledajući taj francuski film”, kaže njihov ispisnik. Iako uporno ponavlja da obožava američki film, i da želi da pravi samo filmove kojima će zabaviti ljude, u kojima će im ponuditi neki bolji svet u kome bi i oni i on želeli da žive - Golan se rado priseća vremena u kome je, sa producentskom kućom “Kenon” prodrmao filmski svet. Sredinom osamdesetih “Kenon” je napravio za godinu dana više filmova nego svi holivudski studiji skupa. Isprobavao je akcione trendove, zarađivao na njima milione, a zatim ih ulagao u umetničke filmove ili filmove koje niko drugi nije hteo da finansira. Među onima kojima je Golan pomogao su Kasavetes, Godar, Altman, Končalovski, Zafereli, Lina Vertmuler…i konačno Fons Rademakers, čiji je Napad doneo Golanu Oskara za najbolji strani film 1986. godine. Pravio je zvezde i od režisera, od glumaca, doveo je na veliko platno Šeron Stoun, Žan Klod van Dama, između ostalih. Van Dama je upoznao kao kelnera koji je napravio akrobaciju za Golanovim stolom u restoranu, ne prosuvši ni kap iz dva tanjira supe koje je držao u rukama. Napravili su četiri hit filma skupa, dok nisu došli ljudi iz Universal studija, i za silne milione odveli Van Dama. “Mi nismo hteli da dajemo toliko para da ga zadržimo”, dodaje Golan, i kaže da nikad nije pogrešio, osim jednom!

Menahem Golan

Ja ne bih glasao da Artist dobije Oskara, nije bio najbolji među nominovanima, to je ipak samo zabavno delo, koje podseća na eru nemog filma. Možda je dobio Oskara zbog svoje originalnosti

intervju

Biografija Poljskog porekla, rođen kao Menahem Globus 1929. u Izraelu, najpre je bio pilot u Izraelskoj vojsci, kada je, iz patriotskih razloga, i promenio prezime u Golan. Film mu je bio sudbina, pa je najpre u ranim dvadesetim pohađao pozorišnu školu u Londonu, a u 30.godini se sa porodicom preselio u Njujork, gde je studirao film. Svoj prvenac, El Dorado, snimio je 1963. u Izraelu. Naredne godine, za drugi film, Sallah, nominovan je za Oskara i Zlatni globus. Tako počinje lista od oko 400 filmova koje je ili režirao (više od 80) ili producirao.

dobitnik oskara

švarceneger je moj najveći promašaj Bila je to najveća greška njegove karijere, i čini se da ni danas ne može sa njom da se pomiri. Kaže da je jednom kod njega u Tel Aviv došao mlad čovek, pobednik takmičenja za Mister univerzum, govorio je samo nemački, i zatražio je od Golana da snimi film sa njim u glavnoj ulozi jer će postati velika zvezda. “On nije imao ništa osim mišića, predložio sam mu da ode u SAD, da dve godine ne radi ništa nego samo da uči engleski, da promeni to svoje teško prezime, i da posle toga može da proba u Holivudu...Tri godine kasnije, na jednoj žurci u Kanu, neko me je pozvao. Stajao je u zagrljaju sa tri devojke, i rekao mi je: ‘Vidite, još nisam naučio engleski, nisam promenio ni prezime, ali sam najveća zvezda na svetu’. I već je bio. Arnold Švarceneger. Sa njim sam mogao da zaradim milione, ali jednostavno za njega nisam imao osećaj.”

VAžNO JE IMATI OSEĆAJ Sve je počelo 1982. “Tada su kineski karate filmovi bili popularni, pa me je zainteresovalo šta još ima zanimljivo u tom delu sveta, i tako sam našao informacije o nindža kulturi. Nindže su zapravo bili učeni ljudi u Japanu koji su se borili protiv feudalne vlasti specifičnim metodama, razvijajući šesto čulo. Bio sam fasciniran, i od toga napravio priču. Nindže su zapravo simboli pobede dobra nad zlim, zaštitnici običnog naroda”. I eto nas opet na Golanovoj mantri – filmu su potrebni zao momak i heroj koji na kraju pobeđuje. A pošto je najbolje, zbog tržišta i profita, kada je heroj Amerikanac, već drugi nastavak nindža serijala bio je Američki nindža. Usledili su i ostali, i doneli ogroman profit. Novac je dolazio, ali Golan nije sedeo na njemu. Rizikovao je, eksperimentisao, ulagao u svoje i tuđe ideje – nešto se isplatilo, nešto nije. Iz tog vremena, ostala je i njegova krilatica “da bi se osećao kao kriminalac ako bi pravio jedan film od 30 miliona dolara, kada za te pare može da napravi 30 filmova za jedan milion dolara”. Zbog toga su ga mnogi kritikovali - da je žrtvovao kvalitet kvantitetu, ali on samo odmahuje glavom. “Važan je osećaj!”

Sedam puta je nominovan za Oskara, između ostalih sa filmom Pomahnitali voz (1985) Končalovskog, a osvojio ga je, kao i Zlatni globus, za film Napad 1987. godine, u kategoriji najboljeg stranog filma. Nisu ga mimoišle brojne nagrade na festivalima u Kanu, Berlinu, Veneciji…Proslavio se serijalom filmova o “nindžama”, a producirao je i blokbastere poput Gospodara svemira, Supermena 4, Kapetana Amerika… Pionir je izraelskog filma - Sallah, Kazablan, Operation Thunderbolt, Lemon Popsicle... Ovaj poslednji (1978), doživeo je veliki uspeh.

filmska imperija “Kenon”, producentska kuća (1979 -1989), proslavila ga je na međunarodnoj sceni. On i Jarom Globus napravili su malu imperiju, a zbog niskobudžetnih filmova koje su snimali, Holivud ih nazvao Go-Go dečacima. Zarađivali su i gubili milione dolara, otkrivali reditelje i glumce, dok ih gubici, loše investicije i problem finansijera, nisu predali istoriji. Iz ovog perioda ostali su neki sada kultni Golanovi akcioni filmovi poput Delta Force - jedan od mnogih koje je uradio sa Čak Norisom; Na Vrhu, a onda i Kobra sa Silvesterom Staloneom.

sindikalni borac U Holivudu je sa sindikatima izborio prava za nezavisine filmske radnike (nasuprot megalomanskim studijima) nakon čega je tzv. independent film doživeo procvat i prerastao gotovo u žanr. Kada su bioskopi postali manje interesantni, u hodu se prešaltovao na razvoj kućnog video tržišta. Istovremeno je kupovao lance starih praznih bioskopskih sala po Evropi, modernizovao ih, i otvorio prve multipleks bioskope u Engleskoj, Italiji…

proleće 2012

rekonstrukcije

Brankow bar

Klabing arhitektura – Brankow bar

Preko mosta u cipelama za ples Beograd je lep onoliko koliko ima mašte u onima koji oživljavaju njegove zapuštene četvrti. Novo mesto za noćni provod je primer kako se može i most „oživeti” piše: Irena Videnov dia Fotografije: Ana Kostić

‘’Što jednom ovaj narod podigne, sutra neko poruši, ili su uloge obrnute, a rezultat isti: razvaline sa kojih ponovo mora da nikne – isto. Ili slično.To je začarani krug koji im vezuje noge, pa često ne mogu da hodaju napred, kao većina evropljana...’’

Namerni je početak priče o novom beogradskom noćnom klubu u Crnogorskoj ulici 10 sa citatom izdvojenim iz priče o srpskom narodu i legendi o građenju Skadra na Bojani. Da ispričamo da možemo u ljušturi istorijskog, i više puta rušenog, da umetnemo sadašnje i evropsko... u beogradskom stilu, nenametljivo, sa željom da opstane dugo. Veza je tu, klub je otvoren u decembru 2011, osmišljen u okviru konstrukcije samog mosta, sada već utkanog u istorijsku priču Zemunskog (tj.mosta kralja Aleksandra, tj. mosta Bratstva i jedinstva, tj. Brankovog!) mosta..., oživljava pomalo ovaj, još uvek devastirani deo grada. Istorijski, ovo je najinspirativniji urbani kvart Beograda – Savamala.

proleće 2012

Brankow bar

rekonstrukcije

Klub je dobio sa pravom naziv Brankov, ili preciznije, metropolitska veza je ‘’epitet’’ sa slovom w na kraju... Brankow bar!

U galeriji Krasnova Brankow bar se, kompozitno nenametljivo ubacio pored sklopa kamenih pilona mosta. Inače je u oktobru prošle godine urađena kompletna sanacija, restauracija i

konzervacija ovih kameno-betonskih površina, sa ciljem da most ponovo zablista. Istorijski, ovi čuveni kameni pilonistubovi rađeni su od strane velikog ruskog arhitekte Nikolaja Krasnova, u srpsko-vizantijskom stilu, 1930-1936. godine. Postoje, takođe, nekoliko prelepih galerija mosta, koje su dodate kao odmorišta i detalji ukrasa, sa vizurama ka reci, i upravo je od unutrašnjosti jedne od tih galerija formiran Brankow bar. On gabaritno ne izlazi iz forme datog prostora i konstrukcije mosta, a fasadno oblikovan utapa se u materijalizaciju postojećeg, svojim čeličnim profilima i staklom, dok je

infrastruktura samoga mosta vidljiva i u enterijeru kluba. Fasada kluba je tretirana igrom staklenih panela u čeličnoj konstrukciji, koja, reflektujući svetlost preko dana, ističe svoju savremenu notu mondrijanovskog staklenog platna u

postavljanjem blago zakošenih ogledala u zoni plafona enterijera, smeštenih između betonskih stubova. Raštrkana refleksija kompletnog enterijera i publike u ogledalcima postavljenim po plafonu i uglovima parafrazira efekat disko kugle.

ramu od kamena i čelika. (Jedino ovu sliku kvari gradsko „usputno” farbanje čelične ograde mosta,koja je obojena u plavo! Ovo je ujedno i naš poziv da se to promeni, i prilagodi kompoziciji koja je sada tu.)

Izuzev dijaloga prostora sa okolinom, izuzetno je bitan dijalog unutar samog enterijera: in-out, direktno-indirektno, svetlo-tamno, propusno-reflektujuće. Ovaj koncept kontrasta i izmena dosledno je sproveden kroz sve elemente kreiranja ambijenta i primenu materijala.”

Noću, kada se upale žuta svetla starih kandelabara, ista žuta svetla se upale i u Brankowbaru. Muzika i provod počinju! Enterijer u skladu s muzikom. Osnovni koncept autorskog tima Fluid je bio: „implementacija enterijera unutar postojeće betonske strukture i uklapanje u zatečeni okoliš...sa naglašenim fokusom na enterijer... Tema refleksije nadalje je interpretirana

Materijali koji dominiraju u prostoru bara su: betonska konstrukcija kao akcenat u stubovima i lučnim izdvojenim separeima, sa udobnim kožnim garniturama, drveni nameštaj kao topli akcenat u prostoru, monolitni teraco pod, drveni linearni šank i linearni splet iskošenih, već pomenutih, ogledala na plafonu. Na proleće 2012

rekonstrukcije

Brankow bar

Prostor je pronađen slučajno, u periodu otvaranja kluba “Mladost” u susedstvu; a projekat je poveren i ovog puta sigurnom timu Fluid : arhitektura – Đorđe Gec, Nevena Pivić, Vanja Otašević i Zorana Vasić

početku i na kraju te jasne linearne forme kluba nalaze se paneli u rasteru žutih, običnih sijalica, koje, kad se sve upale u trenutku kada i muzika zavlada prostorom, daju fantastičnu atmosferu koja obećava i dobar provod. Jer na kraju tog linearnog puta nalazi se bina na kojoj nastupaju najpoznatije grupe iz Beograda i regije... Prostorom vladaju jazz, funk, groove, disco, dj nastupi...

Reanimacija Beograda Inspiraciju da nikne novo u starom, imali su kreatori i vlasnici poznatih bg klubova: ‘’Absinthe’’, ‘’Apartman’’, ‘’Tube’’, ‘’ Disko Mladost’’, ‘’Disko Pevca’’. Inače, nije ovo prvi klub koji je uspešno startovao svoj noćni (uskoro 24

proleće 2012

i dnevni) život u Beogradu, sa sjajnom idejom korišćenja postojećeg napuštenog istorijskog mesta u svrhe hedonizma, druženja, provoda, muzike, pokreta, pogleda i dodira... Već deceniju i po otvaraju se sjajni prostori u autentičnim ambijentima kao što su.... u okviru padina Kalemegdana – Undergraund i Barutana, čuvenih beogradskih laguma...klub Lagum, prostor starog Žito mlina – Mikser, ili niz klubova, restorana i dizajniranih shop-ova u okviru Beton hale... ...Ako je danas Beograd u Evropi poznat, upravo zbog sjajnog noćnog života, onda ga treba još više u tom pravcu i razvijati. Da pođemo napred... pa neka to bude i u cipelama za ples!

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

predstavljamo

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Na vratima srpskog graditeljstva Nastava arhitekture na Univerzitetu u Beogradu je otpočela negde pre više od 160 godina. Od tada do danas obrazovane su generacije koje su podizale javna i privatna zdanja, ali i urbanistički oblikovale nekoliko država koje su se menjale na prostoru Srbije. Prateći stilove u arhitekturi, istovremeno otkrivamo i istorijat Srbije jer države nastaju u gradovima. Arhart predstavlja neke od profesora koje su studenti izabrali za svoje omiljene predavače, ali i pet istaknutih, budućih diplomaca Razgovarale: Ana Marinković i Aleksandra Miljković

proleće 2012

predstavljamo

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Bolonja je na arhitekturi ipak, uspeh Iz različitosti nastaje lepota Razgovore počinjemo, kako je i red, od čelnog profesora Arhitektonskog fakulteta, Vladimira Makoa, dekana, koji predaje Istoriju umetnosti i Simboliku i estetiku u arhitekturi i umetnosti. Dekan Mako je diplomirao i magistrirao na fakultetu na kojem će postati dekan, što podsticajno zvuči za mnoge kojima nedostaje adrenalin ambicije. Spominjući prethodnike, dekan u stubove domaće arhitektonske pedagogije uvršćuje Valtrovića i Milutinovića, koji su počeli da drže predavanja o istoriji arhitekture negde 70-ih godina 19-og veka. - Njih dvojica, kaže profesor Mako, bili su nemački đaci. Studiranje u Evropi, posebno u Nemačkoj, u to vreme je bilo uobičajeno. Kada su Turci izašli iz zemlje, Srbija se okrenula Evropi. Danas u Valtroviću i Milutinoviću prepoznajemo profesore koji su uvodili evropske kriterijume u obrazovanje prve generacije srpskih arhitekata. Kakav je uticaj arhitektonskog fakulteta na domaći urbanizam i arhitekturu?

– Mnogi od najboljih urbanista i

arhitekata rade na Fakultetu. To su ljudi sa velikom praksom, tako da je naš uticaj dvostruk - kroz obučavanje budućih arhitekata i kroz neposredno delovanje profesora i saradnika. Ima li Fakultet direktnog uticaja na urbanističke planove?

Muzej je razložen na svoje osnovne, dalje nedeljive, jedinice – galerije. 16 različitih galerija gradi objekat i svojim međuodnosom i položajem u okviru njega provocira lutanje i niz neplaniranih situacija. U zaleđu objekta nalazi se 16 ateljea. Jedan umetnik dobija jednu sobu za život i stvaranje i jednu sobu za izlaganje. Umetnik bira u kom trenutku ili nizu trenutaka će svoj proizvod izložiti javnosti. Cilj je mešanje procesa stvaranja i procesa izlaganja, gde granica među njima postaje nevidljiva i nevažna. proleće 2012

Arhitektonskog fakulteta ne spominje negde u tom kontekstu. Upoređujući radove naših studenata sa radovima studenata iz regiona, ja mislim da smo mi tu ipak favoriti. Da pređemo malo na Beograd, da li mislite da je kakofonija Beograda zapravo njegova lepota?

– Pa, na one na kojima rade naši stručnjaci da, ali nemamo velikog uticaja na donešenje zakona i - Mislim da jeste. Uvek sam zagoregulative, iako je u određenoj varao različitosti, jer iz različitosti meri postojala praksa sadašnjeg nastaje lepota. Svega tu ima, ali nadležnog ministarstva da se ne bih rekao da postoji kakofoniuključe i naši stručnjaci u pisanje ja! Novi izrazi u arhitekturi oduvek regulative. su se mešali sa prethodnim. Ne može se vreme zamrznuti pa da svi rade kako se radilo pre Priznanje iz Francuske 70 godina, 100 godina. Mi smo se u Knez Mihajlovoj već navikli Kako ocenjujete kvalitet našeg na nove zgrade koje su rađene fakulteta u odnosu na slilčne pre 20-25 godina i smatramo ih fakultete u okruženju? nasleđem. Javljaju se po meni, – Bez lažne skromnosti, jedni smo ipak preterana mišljenja, da sve od najboljih. Upravo ovih dana treba čuvati. Da je tako, onda se nam je Ministarstvo Francuske gradovi nikad ne bi razvijali. akreditovalo diplome, tako da naši završeni studenti mogu da rade u toj zemlji bez dodatne Da ste vi gradski arhitekta nostrifikacije dokumenata. Ne u kom pravcu bi se razvijao prođe godina da naši studenti Beograd? ne dobiju po neku nagradu na – Na to pitanje ne želim da odkonkursima u okvirima stugovorim čak ni hipotetički, pošto dentskih radionica i da se ime je to manje više politička funkcija.

Anđela Karabašić Memorijalni kompleks Staro sajmište

Vladimir Mako dekan Možete li da nam prokomentarišete rad i uticaj Bogdana Bogdanovića kao arhitekte i nekadašnjeg gradonačelnika Beograda?

- Bio sam njegov učenik u školi u Malom Popoviću... tako da kada se govori o Bogdanu Bogdanoviću...pokreću se sećanja, emocije, ali i racionalno vrednovanje svega što smo od njega naučili. Mislim da pored toga što je prošla godina bila obeležena Bogdanom, njegovom sahranom, njegovom retrospektivnom izložbom u Beču, i njegovom izložbom kod nas, mislim da se malo zna o njemu iz različitih razloga. Ima i političkih razloga tome, ali dobro, to se ne dešava samo sa Bogdanom Bogdanovićem. Mislim da su Srbi skloni zaboravu, što je najgore zaboravljaju svoje velikane. Eto slično je i sa Valtrovićem i Milutinovićem o kojima smo govorili. Da nije bilo istraživanja koje je pre nekoliko godina rezultiralo knjigom, pali bi potpuno u zaborav. Ali, i pored toga, pitajte ljude danas, pa i arhitekte, ko su Valtrović i Milutinović - malo će ko znati!

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

predstavljamo

I studenti bi trebalo da ocenjuju rad profesora! Za veći izbor predmeta Mihailo Timotijević je redovni profesor na Departmanu za arhitekturu. Interesuju nas njegova iskustva sa Bolonjskim sistemom nastave. Možete li ukratko da nam objasnite proces prelaska školskog sistema na Bolonjski sistem?

- Srećna je okolnost da je 2003. godine naš fakultet aplicirao za Tempus projekat koji je podrazumevao saradnju sa najmanje dva fakulteta izvan naše sredine. Osnovna tema tog projekta bila je promena nastavnog plana i programa u skladu sa principima Bolonjske deklaracije. Naši partneri bili su Arhitektonski fakultet iz Ahena i Berlage institut iz Roterdama. Bitno je istaći da je ceo proces praćen brojnim posetama i razgovorima na fakultetima partnerima, gde su mladi nastavnici sticali dragocena iskustva koja i danas primenjuju u svom radu. Razlike u odnosu na raniji nastavni plan i program odnose se na promene standarda u studiranju. U pogledu broja

Mihailo Timotijević redovni profesor predmeta on je znatno manji i u isto vreme raznovrsniji, sa više izbornih predmeta i seminara koji prate teme studio projekta u svakom semestru. U pogledu odnosa broja studenata i nastavnika – u prvoj godini je 24, a na završnoj mastera je manji od 10 studenata. Da li postoji mehanizam vrednovanja profesora od strane studenata, kako bi položaj na fakultetu bio promenljiva kategorija?

- Da, postoji i to na dva nivoa. Na kraju svake školske godine studenti uz meru diskrecije ocenjuju rad svojih profesora i to bi po Zakonu o visokom školstvu iz 2006. godine trebalo da bude deo referata za svakog nastavnika u trenutku reizbora ili izbora. Na žalost to se ne sprovodi dosledno idući linijom nezameranja. Na drugom nivou to se sprovodi kroz interesovanje studenata za izborne predmete pojedinih nastavnika ili izbor studija. Dešava se da jedan broj nastavnika ne dobija potreban broj studenata

i taj program se ne realizuje. U isto vreme izraženo je povećano interesovanje za programe drugih nastavnika. Zbog “mira u kući“ ili ne znam čega drugih posledica nema ... Koga smatrate najznačajnijim srpskim arhitektom?

- Iz mog pogleda na period Moderne izdvajam Dragišu Brašovana. Njegovi objekti štamparija na Mostaru u Beogradu i zgrada Banovine u Novom Sadu svojom formom i svedenošću detalja uvek iznova izazivaju duboko poštovanje kao i druge njegove realizacije: zgrada Matice Srbije u Nušićevoj ulici. Ona govori o sposobnosti da se prilagodi uvek specifičnim uslovima ili interesima investitora. Ubeđen sam da iza njegovog rada stoji široka građanska kultura. A danas?

- Umesto odgovora na vaše pitanje, mislim da je vredno poštovati ono što nekoliko desetina godina radi prof. Božidar Petrović strpljivo gradeći u

jednom sasvim posebnom pejzažu planine Rudnik. Negde rekonstruiše krov, dograđuje kuću, negde gradi kuće za odmor ili kačaru, uvek na drugom mestu ali po principima tradicionalnog neimarstva koje on kao obrazovan arhitekta, ali i dete ovog kraja, razvija i oplemenjuje jednostavnošću. Vaš odnos prema upotrebi materijala u arhitekturi?

Kao student profesora Ivana Antića imao sam priliku da bliže upoznam njegov pristup promišljanja o upotrebi materijala u arhitekturi u kome je uvek bila prisutna svest o trajanju objekta i ponašanju ugrađenog materijala. U jednom trenutku mi je pomenuo da treba eksperimentisati sa materijalima ne gradeći uvek istim. I zaista njegovi objekti jesu realizovani u različitim materijalima, ali je tu uvek prisutna svest o mestu i osobena poetika njegovog pristupa. Činjenica je da danas industrija nudi ogroman broj različitih materijala i da reaguje na svaki zahtev projektanta.

Daša Spasojević Prokop Istraživanje se odnosi na značenje muzeja danas, u Beogradu, i korišćenje tih saznanja ka prepoznavanju Beograda kao prestonice kulture 2020. Bavila sam se prostorom u gradu koji se nalazi u prostornom i vremenskom procepu - železničkom stanicom Prokop (Beograd Centar). Iznad železničke stanice trenutno je betonska ploča čiji kraj ne može da se sagleda, a iznad nje nebo i sve ptice grada Beograda. proleće 2012

predstavljamo

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Kada pogledate Beograd sa vrha palate Ušće – vidite čudo! Za arhitekturu istine Sa profesorom Zoranom Lazovićem nezaobilazno je pričati o njegovoj oblasti – arhitektonskom i urbanističkom pojektovanju. Beležimo da je prof. Lazović rođen u Londonu, diplomirao je arhitekturu u Beogradu, stručno se usavršavao u Parizu, gde je dobio i licencu za profesionalni rad. Radio je kao projektant u prestonici Francuske. – Pokušao bih da napravim od Beograda ono što jeste – metropolitenski grad, znači ne jednu kasabu, palanku u koju se Beograd pretvorio u poslednjih 20 godina, nego bih otvorio taj grad. Zaustavio bih masovnu poplavu mediokriteta i korupcije koja se odvija na bilo koji način preko prijatelja, rodbine, zajedničkih biznisa, jer to ne vodi nikakvom kvalitetu. Beograd bih otvorio za međunarodne konkurse, uradio bi ono što je Nemačka više puta uradila sa INTERBAU i IBA akcijama. IBA je bila krenula od 80-ih godina, a INTERBAU je bio posleratni – posle Drugog svetskog rata, jedan veliki pokret kad su oni pokrenuli svoje investitore da oplemene jednim svetskim, evropskim iskustvom u arhitekturi, a ne da prave neke kocke, kvad-

Zoran Lazović redovni profesor rate, neku jeftinu arhitekturu. Arhitektura je nemilosrdna, ona beleži vreme, sisteme, i sve što je unutra izlazi na lice, tako da mi nemamo čime da se hvalimo, mi možemo samo da se lažemo. Kako gledate na odnos arhitekte i naručioca posla? Šta se dešava kada arhitekta potpiše projekat - koliko je tu procentualno arhitekta a koliko investitor?

- Ja sam radio osam godina u Francuskoj, za to vreme sam video mnoge stvari. Tamo projekat kad izađe, on je zakonski dokument, apsolutno, kao i svaki drugi. I kod nas je, ali kod nas se ne poštuje zakon. Ovde ima malo kompanija koje zaista prave te kuće kako treba. Među njima je Neimar V. Naša zemlja je bila jako regulisana zemlja do devedesetih u građevinskim propisima, i previše, toliko previše da nismo mogli investiciono da pratimo, da se ugrađuju trostruki prozori zbog buke i druge stvari. Onda se odjednom to raspalo i nikad se nije povratilo. Ne poštuje se uopšte profesija arhitekte. Vi kad sarađujete sa arhitektom, vi imate jedan period kad se

Katarina Samardžija Nikola Samardžija Milan Španjević Narodni muzej Kikinda Arhitektonski koncept proizilazi kao odgovor na temu, kako unaprediti postojeći kvalitet muzeja i osavremeniti način korišćenja. Kako pretvoriti muzej u najmoderniji muzej sa najvišim muzeološkim standardima? 28

proleće 2012

dogovarate, taj projekat treba da bude rezultat nekog dijaloga, ali ljudi neke stvari ne vide u projektu pa onda vide tek jedan na jedan a onda tek počinje drama. Da li se nešto promenilo nakon što ste se vratili iz Francuske?

- Ja sam se vratio sa velikom energijom 2000-te, ali meni se čini da je sad gore nego 90-ih godina. Kriza je strašna. Arhitektura ne postoji. Da li ste primetili neke pozitivne promene?

- Ja sam više puta vodio strance, profesore i ljude iz regiona i ex YU, kao i studente, na palatu Ušće, koju ne volim iz više razloga. Međutim kad pogledate Beograd odozgo – vi vidite grad kakvog nema na Balkanu! Beograd nema takav topografski položaj kao Istanbul, ali blizu je, ima položaj da arhitekte mogu imati mnogo posla.

Arhitektura je kao film - Arhitektura je isto što i film. Ne možete napraviti dobar film sa lošim scenarijom. Film treba spremati godinu, dve ako treba, ali snima se 20 dana,

mesec dana. A to je odlika ovog vremena, odlika ovog vremena nije ekstenzivnost. Ovo vreme je intezivno, vreme kapitala. Šta bi vi poručili mladim arhitektama?

- Neke generacije će morati da urade ono što mi nismo. Ja sam učestvovao u reformi škole i to je jako bolno bilo, niko nije obešen, niko nije streljan ali reforma škole nije dovoljna. Već čim se ona završila ona mora da ide dalje. Obrazovanje je permanentno. Reforma je permanentna. Sve mora da bude aktivno. Vi morate stalno da idete na internet, stalno nešto da otvarate, stalno nešto da čitate. Kompjuteri moraju da se apdejtuju, ako to ne radite vaši programi neće više da rade. Takvo je vreme. To su pravila ovog vremena. Morate biti svesni da smo svi mi deo neke mreže. M i smo se borili 30 godina da napravimo da za svako važno mesto u Beogradu, a svako je važno - bude konkurs, da li međunarodni, da li domaći tako se ponašaju velike sredine. Nismo velika sredina, pa neka, onda ćemo da budemo ta palanka o kojoj pričam.

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

predstavljamo

Prave stvari se jednostavno naprave Transformacija gradova na zapadnom Balkanu Pored Arhitektonskog fakulteta u Beogradu docent Ivan Kucina je bio gostujući profesor na fakultetima u Njujorku, Tirani i Podgorici. Pitamo ga da napravi poređenje nastave na našem i na njihovim fakultetima. – To su četiri vrlo različita fakulteta. Najinteresantniji je ovaj u Tirani. To je privatni univerzitet koji traje zadnje 3-4 godine. Napravila su ga trojica arhitekata, koji su se vratili iz inostranstva. Oni su imali u Tirani biro koji se bavio pokušajem naknadnog planiranja svega onoga što je tamo napravljeno bez plana, a to je uglavnom sve. Onda se od tog biroa razvio univerzitet koji je prošle godine izbacio drugu generaciju studenata i ima tri fakulteta: urban police, arhitekturu i art&design. S vaka od ove četiri škole je priča za sebe. U tom smislu, naša škola je vrlo konzervativna, zato što se još uvek, čini mi se, bazira na nekim znanjima iz 80-ih i da su 90-e napravile taj veliki jaz jer su ljudi prekinuli razmenu znanja i informacija koja je neophodna za napredovanje.

Mislite li da je prelazak sa starog školskog sistema na Bolonju bio pozitivna reforma? I da li mislite da je potreban njen nastavak ?

-P re Bolonje, studenti su studirali u proseku 9 godina. Imali su veliku prazninu na kraju, posle četiri godine studiranaja se radio projekat. Onda su se polagali ispiti koji nisu imali veze sa projektovanjem, pa se tek na diplomskom radu aktivirao taj projektanski deo. Prosto se gubila ta rutina i projektanska motorika. Ne samo fizička, nego i mentalna. To su ustanovile dve komisije pre Bolonje. Mi smo iskoristili Bolonju kao vrstu orijentacije jer ako već menjamo sistem, ajde da ga promenimo da budemo usklađeni sa evropskim standardima. E, sad je problem što većina nastavnika, nažalost nije uspela da prati tu promenu sistema, jer ona podrazumeva veliku promenu pojedinca. Naročito stariji nastavnici nemaju volju, a mlađi su se izgubili u jurnjavi za poslovima. T ako da ne treba škola nužno da se menja, već ljudi!

Ivan Kucina docent Možete li da nam kažete nešto o udžbeniku Prostor i oblik 15/3 koji ste napisali, a koji se koristi u nastavi u prvom semestru na Arhitektonskom fakultetu?

- To je posledica Tempus programa, gde mi je, sticajem okolnosti dat zadatak da napravim udžbenik - uvod u arhitektonsko projektovanje. Praktično sam izokrenuo ceo kurs. Onda sam smislio tri vežbe od kojih ni jedna nije bila kompletna već je svaka obuhvatala samo deo tog problema, kako postepeno graditi apstrakciju. Onda su za te vežbe bila potrebna prateća predavanja, koje sam pripremao svake nedelje, i onda kombinacijom slajdova, kroz improvizaciju i pročišćavanje polako dolazio do teksta. Knjigu sam pisao vrlo kratko, neka tri meseca, od prve rečenice do štampanja. Štampanje sam sam finansirao, a Fakultet stoji kao izdavač zato što je to udžbenik. To je u poslednje vreme jedini udžbenik koji je izašao. Mislim da je dobar podsetnik čak i za iskusnije arhitekte. Mnoge kolege su bile iznenađene kako

to može jednostavno da se napravi. Kada je izašla knjiga, ja sam prestao da vodim taj kurs, ali knjiga se zadržala. Od toga nema dohotka, ima samo troškova. To je čista moja donacija studentima.

Volonteri će spasiti srpsku arhitekturu Vi ste programski direktor BINE, možete li da nam kažete nešto o organizaciji tako velike manifestacije arhitekture?

- To je isto volonteristička organizacija. Nas četvoro, petoro prijatelja se izdvojilo i praktično ni iz čega smo krenuli. I samo zahvaljujući nekim privatnim kontaktima smo uspeli da naše prijatelje, poznanike koji su u međuvremenu krenuli da projektuju u inostranstvu dozovemo i da zahvaljujući Kulturnom centru Beograda, koji nam je dao logističku podršku i prostor, a finansije su jako male, i već krajem godine smo uspeli da napravimo tu prilično solidnu manifestaciju. Čini mi se da je u današnjoj situaciji jedino tako moguće nešto i napraviti.

Predrag Milić Muzej ljudskog razvoja Muzej ljudskog razvoja, u prostor-vreme kontinuumu, različite je brzine, neizbežan i cikličan i u trenutku preklapanja realnog vremena sa kvalitetom gubi smisao.

proleće 2012

predstavljamo

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Kako razviti razmišljanje studenta Projektovanje isključivo na kompjuteru Docent Đorđe Stojanović ima 38 godina, a već je bio gostujući predavač na univerzitetima u Londonu i Bejrutu. Za njim je i karijera licenciranog arhitekte u Velikoj Britaniji. Završili ste master studije na AA u Londonu, da li možete da nam napravite poređenje sa studijama na beogradskom fakultetu danas?

- Pa, vrlo su različiti, AA je privatna škola, a Arhitektonski fakultet je državna škola i u tom smislu je slična ostalim državnim školama u Evropi. AA ima sistem od godinu dana pripremnog studiranja, posle toga pet godina i na kraju ima postdiplomske studije. AA sistem mnogo liči na ovo što imamo ovde na likovnoj akademiji gde jedan nastavnik

radi sa klasom studenata, koji imaju glavni predmet i onda imaju i sporedne predmete koji služe kao dopuna glavnom predmetu . Šta je bio razlog da se posle rada u velikim internacionalnim biroima ipak vratite u Beograd?

- Bio je plan da se vratim u Beograd, samo što se plan razvukao sa prvobitnih godinu dana na 10 godina. Da li možete da nam približite generičku, parametričku arhitekturu, kojom se bavite?

- Mislim da su računari jako puno toga izmenili u arhitekturi i sada postaju osnovno sredstvo rada. Kada sam studirao bila je dilema da li ću da koristim računar ili neću, sada ta dilema više ne postoji. Nove generacije

Fakultet na Trkalištu Zbog naglog razvoja Tehničkog univerziteta, već 1925. godine odlučeno je i odobreno da se za Tehnički fakultet, za njegove odseke i laboratorije, izgradi čitav kompleks zgrada na terenu poznatom pod imenom „Trkalište“ (između današnjih ulica: Ruzveltove, Kraljice Marije, Karnedžijeve i Bulevara kralja Aleksandra), koji je Beogradska opština ustupila Univerzitetu, a gde je već bila sagrađena Univerzitetska biblioteka. Izrada projekta poverena je profesorima Nikoli Nestoroviću i Branku Tanazeviću. Juna meseca 1926. godine postavljen je kamen temeljac novoj zgradi, a ona je završena 1931. godine i predavanja su u njoj počela početkom školske 1931/32.

proleće 2012

Đorđe Stojanović docent sad počinju da projektuju na računarima. Recite mi koliko je moguća primena te parametričke arhitekture i kod nas i koliko se ona primenjuje u svetu?

- Sve to povlači određen način razmišljanja i javlja se problem kako da se taj način razmišljanja razvije, i to je ono čime se specifično bavimo na ovim studijama. Kako da te ideje koje proizialze iz tehnologije primenimo, da li analogno ili nekim drugim putem. Na toj ideji baziram svoj rad. Kakav je odnos naših studenata prema tom obliku arhitekture?

- Studenti su živi ljudi i reaguju kako im dođe, ove godine je veoma dobra generacija, baš

lepo radimo, trudimo se da publikujemo ono što se radi, postoji i blog za studentske radove. Koliko je to iz godine u godinu, da li ima više studenata?

- Ne, to zavisi kako se potrefe ljudi koji upišu studije, neki više vole ovo, neki više vole ono, neki su spremni da više rade, uglavnom stvari variraju, mislim da ipak dolaze jer ih ovakve stvari interesuju i onda ih dalje razvijaju.

Koliko imate studenata sada u grupi? Imate li ograničen broj studenata?

- Šesnaest je po statutu, izbor studenata je automatizovan, računarski sistem pravi elektronski izbor, algoritam koji određuje na osnovu ocene ...

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Daša Spasojević

Predrag Milić

Anđela Karabašević

Nikola Samardžija

predstavljamo

Milan Španjević

U Londonu je dobro, u Valjevu je super! Slika o Arhitektonskom fakultetu ne bi bila potpuna bez glasa njenih studenata. Intervjuisali smo neke od najboljih studenata završne godine - Dašu Spasojević, Anđelu Karabašević, Predraga Milića, Milana Španjevića i Nikolu Samardžiju.

Pohvala i zamerka na fakultet?

Pohvala je što se neguje individualnost i interesovanje samih studenata, ako su dovoljno strastveni mogu sve da ostvare!

Ne znam

Da li bi bilo bolje da ste studirali u inostranstvu?

Svejedno je

Da, treba nam radionica za pravljenje maketa i ormarići za pribor, plus je prostranost fakulteta

Možda master studije

Potrebna nam je prostorija za pravljenje maketa i za rad!

Mislim da ne, ali su mi jako značila putovanja i kontakti sa studentima iz inostranstva Osnovne studije ne, eventualno master, master 2, doktorske da

zima 2011

predstavljamo Mies Van Der Rohe

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

I meni. I Nikola Dobrović

Peter Zumthor ... Bogdan Bogdanović

To je jako teško... kad razmislim ..Smiljan Radić

Koji arhitekta vam je uzor?

Da li ste putovali negde van zemlje?

Ti si išao stručno a ja da iskuliram!

BIli smo u Kopenhagenu! Vozili smo bicikl, bilo je baš lepo!

Minhen, Berlin, Amsterdam

Ja sam bila na praksi u Londonu, radila sam na projektu centra za reciklažu

Bili smo na raznim radionicama, bili smo letos u Rumunijii

Bili smo u Sloveniji, Ljubljani, obišli smo nekoliko biroa: Bevk Perović, i ...

... i Sadar i Vuga. Bili smo i u Valjevu

Da li je fakultet organizovao neki izlet, putovanje? Obišli smo kuću Blagote Pešića, videli smo Abadićev objekat...

Ljiljana Blagojević, Zoran Lazović, Dejan Miljković, Ivan Kucina, Đorđe Stojanović, Milutin Cerović, Zoran Abadić, Vasilije Milunović...

Koje profesore sa fakulteta smatrate za uzore? 32

proleće 2012

Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

predstavljamo

Osiguranje koje štiti vaše poslovanje Paketima za osiguranje malih i srednjih preduzeća možete zaštititi svoje poslovanje, uz minimalna ulaganja i podršku stručnog tima Delta Generali Osiguranja

Osnovni preduslov za uspešno započinjanje privatnog posla je adekvatno planiranje i organizacija ljudi i resursa, što za svakog preduzetnika predstavlja veliki izazov. Osim planiranja osnovne delatnosti, od vlasnika privatnog posla se zahteva da pažljivo predvidi sve potencijalne rizike i da blagovremeno predupredi gubitak i štetu. Ublažavanje posledica od potencijalnih rizika nameće brojna pitanja na temu načina zaštite, visine ulaganja, vrste poslovanja i imovine koju bi trebalo zaštititi, mogućnost nadoknade i slično. Delta Generali Osiguranje nudi specijalne pakete, prilagođene specifičnim potrebama poslovanja. Polisom Delta Generali Osiguranja vlasnici malih i srednjih preduzeća mogu osigurati svoju imovinu i time obezbediti finansijsku zaštitu od gubitaka koji mogu nastati u nepredviđenim okolnostima, a koje u velikoj meri mogu ugroziti poslovanje. Paketi osiguranja malih i srednjih preduzeća prilagođeni su potrebama vlasnika kancelarijskih prostora, ugostiteljskih objekata, salona lepote, ordinacije, fitnes centra, prodavnice ili servisa. Rizici koje je moguće pokriti polisom Delta Generali Osiguranja i time ublažiti nastale posledice su: požar,

provalna krađa i razbojništvo, izlivanje vode iz instalacija, udar groma, oluje ili grada, pad letelice i ulične manifestacije i demonstracije. Pored osiguranja građevinskog objekta, moguće je osigurati i opremu, zalihe, natpis i reklame ugostiteljskog objekta, mašine i elektronske računare. Kako je sigurnost zaposlenih na prvom mestu, preduzetnici mogu ugovoriti osiguranje zaposlenih od posledica nesrećnog slučaja. U zavisnosti od potrebe i mogućnosti osiguranika, određuje se širina pokrića i način plaćanja. Premija osiguranja može se platiti na godišnjem nivou, polugodišnje, kvartalno ili na dvanaest mesečnih rata, a visina premije utiče na osiguranu sumu. Osiguranje se zaključuje na godinu dana ili na duži vremenski period. Ukoliko želite da zaštitite svoje poslovanje, posetite www.deltagenerali.rs ili pozovite Kontakt centar na 011 222 0 555. Stručan tim Delta Generali Osiguranja će vam pomoći u izboru najadekvatnije polise osiguranja u zavisnosti od poslovanja i sprovesti vas kroz jednostavnu proceduru do brzog zaključivanja ugovora. proleće 2012

u poseti Hor Viva Vox

Glasovi kreče dan u šareno Vesela horska družina okupljena oko dirigenta Jasmine Lorin postoji više od 10 godina. Ko bi rekao da će klasičan gimnazijski hor prerasti u pevačku atrakciju koja preti da postane jedan od glavnih simbola srpskog optimizma

Razgovarala: Martina Anđelković

Viva Vox fenomen široj publici poznat je po veoma gledanim klipovima sa Youtube-a. Jasno je da samo izuzetno kreativni pojedinci mogu da od svojih glasova improvizuju pesmu kojoj nije potreban niti jedan instrument da bi bila kompletna. Ipak, tvrdim da te pojedince treba upoznati, makar kroz kratak intervju, da bi se shvatila energija kojom raspolažu. Onda sasvim postaje jasno zašto je u njihovom slučaju uspeh neizbežan. Ideja je počela da se javlja sa vannastavnim pevanjem u sklopu srednjoškolskog hora Zemunske gimnazije. Međutim, kada je većina pevača završila srednju školu, javila se želja da se sa druženjem nastavi. 34

proleće 2012

u poseti Moramo da priznamo da nismo baš svesni svoje popularnosti. Evo, baš danas smo imali nastup i najavili su nas kao „čuveni hor”, a mi smo se samo začuđeno pogledali

- Kada smo se odvojili od gimnazijskog hora, ušli smo u KUD Branko Radićević u kome smo proveli dve godine. Sa njima smo malo proputovali, a onda smo odlučili da se osamostalimo, kaže Jasmina Lorin, dirigent hora Viva Vox. “Dakle, od 2005. godine nastupamo kao klasičan hor u smislu da nam je repertoar bio isti kao kod ostalih horova. To nas je držalo sve do pre dve i po godine. Uvek smo bili malo drugačiji po tome što smo u repertoar ubacivali makar jednu ili dve pesme zabavnijeg žanra, što se naročito dopadalo publici”, ističe ona.

Glas koji svira Malo po malo, što na probama, što na kafama posle, uz improvizacije glavnog beatboxera, tako je nastajalo… Beatboxer je spontano počeo da glasom podražava perkusije, ostalima se dopalo, pa su pokušali da naprave jednu stvar u tom maniru. Bila je to pesma “Mamma mia” od grupe Abba. - Najpre smo mislili da će to biti samo

jedna novina unutar svega ostalog što smo pevali ranije, ali toliko nam se dopalo i toliko smo se zabavljali, da smo na kraju postali hor kome je to prepoznatljiva karakteristika. Počeli smo da obrađujemo pop i rok muziku i sada u skoro svim pesmama imamo beatbox”, ponosno ističe Jasmina. Ko sve čini VivaVox?

- VivaVox hor čine: Dragana zvana Gaga, Andrić, Rastko zvani Raša, Iva, Pera, Radoš, Marko zvani Žile, Ivana zvana Vanja, Marko zvani Katana, Maca koja je umiljata kao Sanja, Nevena zvana Mlevi, Irina zvana Botić (pošto joj je i dečko član hora, pa ih zovemo Botići), Natalija kao pola bračnog para koji je od nedavno u našem horu, Milena zvana Milenčica, Milica zvana Milu, Anka, Jasmina zvana J. Lo, Hadžija, Srki, Prikrajac, Maks, Mika, Maja, Mališa i drugi. Verujemo da je novim ljudima jako teško kada dođu. Ko nauči za tri probe sva imena, taj može da ostane. (smeh koji je kolektivan, kao i razgovor. U stvari, razgovaram sa

svima njima, ili većinom u isto vreme, tako da je ovo moj prvi horski intervju)

Zanimanja opšte prakse Vidim da se odlično slažete, a šta ste po struci?

- Anka je završila Poljoprivredni fakultet, a radi u Zavodu za statistiku. Milu je jedina završila Muzičku akademiju i trenutno radi kao profesor. Milena je arhitekta, Mlevi radi u Javnom gradskom pravobranilaštvu, Natalija je završila andragogiju, Milica završila švedski, Maca radi u banci, Katana je završio medicinu, Vanja studira arheologiju, Žile je na Elektrotehničkom, Iva je na Visokoj turističkoj, Petar na FON-u, Gaga je na Industrijskom dizajnu, Andrić je na studijama prava, a napiše i neku knjigu s vremena na vreme, Raša glumi Svetog Savu (smeh). Ima još studenata elektrotehnike, istorije, prava. Jedna prijateljica nam je rekla: “koliko elektrotehničara imate u horu – čudo je da ste tako kreativni!” proleće 2012

u poseti

Bili smo u panici, ali isključivo zbog velike odgovornosti koju smo nosili. Uvežbavali smo deonicu po deonicu, a glavni teret je pao na našeg beatboxer-a: on sluša bubnjeve, ritam i na svoj način onda obrađuje pesmu

Šta privatno slušate?

- Narodnjake! (smeh) Šalimo se. Sve i svašta. Slušamo rok i nešto popa. Nekolicina naših pevača rade kao tonci po klubovima ili sviraju ili pevaju u bendovima, a pošto često zajedno izlazimo, onda imamo i krug zajedničkih žanrova muzike.

Repertoar prave ženska srca Dirigent Jasmina: Čekajte, jel’ sam rekla da budete dobri? Kakvi sad narodnjaci? - A Toma? Tozovac? U horu imamo stručnjaka za narodnjake. Hadžić peva kao slavuj. Treba u Gracu da upiše Muzičku akademiju, a svojim glasom jako dobro imitira stare narodnjake. Devojke padaju na to. Kada ste shvatili da ste postali popularni?

- Od početka smo radili jako mnogo, a Youtube nas je “pogurao” kada smo u aprilu 2011. godine uradili Ramštajnovu pesmu “Du hast”. Očigledno je bilo neuobičajeno da neki hor toliko uspešno napravi obradu tako popularne pesme i zainteresuje publiku širom sveta, pre nego što je to interesovanje počelo u Srbiji. Moramo da priznamo da nismo baš svesni svoje popularnosti. Evo baš danas smo imali nastup i najavili su nas kao “čuveni hor”, a mi smo se samo začuđeno pogledali. Kako je protekao koncert u Sava Centru o kome se i dalje priča?

-N ikada nismo nastupali pred tolikim brojem ljudi. Bina je bila velika, a 36

proleće 2012

osvetljenje i ozvučenje odlični. Publika je bila fenomenalna, jer nas je tokom celog nastupa motivisala. Uz poslednje tri pesme su svi bili na nogama i tapšali su. Pre izlaska na scenu uopšte nismo bili svesni svega toga.

imamo fan klub Jeste li pred koncert čuli da su rasprodate sve karte?

- Neverovatno je da se za koncert nekog hora traži karta više. Iz Sava Centra su nam rekli da ni jedan hor domaći nije raspodao njihovu salu. Ljudi su stajali i na stepenicama i prolazima. Pre nego što smo izašli pred publiku, došao je Žile i uplašeno rekao: “Ja sam gvirnuo. Ne znam da li je dobro da vidite ko je sve došao”. A onda kad smo krenuli da pevamo, razmišljaš o pevanju, mikrofonu i kolegama i kad dođeš do bisa i vidiš da svi stoje i tapšu i to nama – osećaj je neverovatan. Već posle druge pesme smo dobili ogromne aplauze i shvatili smo da imamo puno fanova.

Naš prvi Sava centar Koliko ste spremali taj koncert i koliko inače vežbate?

- Generalno smo obnavljali repertoar koncerta koji smo održali nekoliko meseci ranije, ali smo i dodali neke pesme. Za nove pesme nam je trebalo oko 2 meseca aktivnog vežbanja. Od tog “jutjubovskog” proboja letos, počeli smo da dobijamo pozive iz gradova Srbije, pa smo napravili jedno pet-šest

u poseti

koncerata, i na taj način se oslobodili onih prvih trema. Sava Centar je nekako prebrzo došao. Mi smo otišli tamo da se dogovorimo za 2012. za decembar, a direktor tog odseka rekao je: “Zašto vi čekate 2012. kad vas narod sada želi?”. Kada nemamo neki koncert, onda

vežbamo uglavnom tri puta nedeljno po 2-3 sata. Kada se spremamo za nešto veće, onda su probe skoro svaki dan. Objasnite mi proces stvaranja aranžmana.

- Svako ima puno ideja koje stavimo na papir, pa glasamo, malo konsultujemo i publiku. Kad svedemo pesme na 10-15 u užem izboru, zavisno od toga koja od njih je najbolja za horsku obradu, izabere se jedna. I onda aranžeri, glavni - Boris Balunović, a od skora i Katana i Milu, svako na svoj način “skidaju” original, pretoče u muziku, note i deonice. Onda kreće uvežbavanje, deonica po deonica. Zatim nastupa naš beatboxer koji ima najviše samostalnog rada; sluša bubnjeve, ritam i na svoj način obradi pesmu.

realnost - nemoguće Koji su vaši dalji planovi? Da li se u rasporedu nalazi neki put u inostranstvo?

-P ravimo planove za celu 2012. godinu jer sada već moramo da rasprostiremo

Kada nemamo koncert, onda vežbamo uglavnom tri puta nedeljno 2-3 sata, a kada se spremamo za nešto veće, onda su probe skoro svaki dan

nastupe da ih ne bude previše u jednom mesecu. Dobijamo i pozive iz inostranstva, samo što tu uvek naiđemo na finansijske prepreke jer su putovanja skupa, nas je mnogo, a organizatori ne mogu da plate sve troškove. Sponzore je jako teško naći, ali se borimo. Imamo i realnih i nerealnih snova i planova. Bilo bi jako dobro da vežbamo dalje i da radimo na razvijanju kulture u smislu negovanja kvalitetnog. Realno je da proputujemo malo, da nastupamo u nekim velikim koncertnim dvoranama. Pa ako stignemo za par godina i do Karnegi hola - nećemo se buniti! Želimo da nabavimo i svoju opremu, za koju nam je potrebno preko 30 hiljada evra, i da ne zavisimo više ni od koga. Ove godine trebalo bi da idemo u Češku, dva puta u Austriju, u Bosnu i Hercegovinu, a možda i u Rusiju i Meksiko. proleće 2012

art akcija Murali u Novom Sadu

Umetnost koja je sa platna prešla na zidove Kada su se raspisivali konkursi za stvaranje spomenika i skulptura, ulična umetnost smatrala se vandalizmom. A kada se na mračnim skulpturama počela hvatati patina, gradovima je bila potrebna neka nova, vedrija umetnost – da ih razbudi

Ulična umetnosti odbacuje ideju o zatvaranju kreativnog u četiri zida. Prostor delovanja je ceo grad. Prevaziđen je konzervativni pristup stvaranju. Umetnik više nije osobenjak koji mesecima, a nekada i godinama, stvara u samodovoljnom svetu svoje radionice. On je sada društven, veoma upućen u sva dešavanja u zemlji i svetu. Interakcija umetnika i grada je inspirativna.

ulepšavamo prolaznicima dan Tako zabačeni zidovi, jednolične trafostanice i davno zaboravljeni delovi 38

proleće 2012

grada dobijaju novi, moderan sjaj, skoro uvek sa nekom važnom porukom. Neko će reći da nije “za sva vremena” kao bronzana bista iz četrdeset i neke, ali će mnogim prolaznicima možda ulepšati dan. Novac za sve to nije glavni motiv. Tako je nevladino udruženja New Point of Culture iz Novog Sada nastalo sa željom da se postigne nešto više u oblasti muralnog oslikavanja. Ima tu i želje da se javnosti približi ulična umetnost i razbiju se predrasude samog društva. Ekipa se sastoji od desetak članova i svi su ili aktivni i svršeni studenti, ali sa različitih

fakulteta. To ih ne sprečava da se druže i budu akteri novog, “vrućeg” talasa u umetnosti.

Slikanje na vrućem talasu Kako kažu, ideje pronalaze u samom društvu; malo zagrebu ispod površine i dođu do problematike. Kakve poruke nose vaši murali i koliko ih ljudi razumeju?

- Glavna ideja nam je da radimo na buđenju javnosti, a pogotovo omladine, u oblasti ekologije, obrazovanja i osnovnih međuljudskih odnosa, odgovaraju nam umetnici iz

art akcija

Koja je osnovna razlika između grafita i murala? Suština oba pojma je ista, jer grafiti i murali prenose poruke, umetnički dojam, viziju i ideju. Razlika postoji u samoj realizaciji. Murali predstavljaju znatno veći izazov za umetnika, jer je tematika ozbiljnija i postoji stroga forma koju mora da razume svaki posmatrač

Prizor sa novosadske ulice: žaba bučnije krekeće, cvet lepše miriše - nego u stvarnosti

New Point of Culture, koji nisu hteli da im navodimo imena, već baš tako da ih predstavimo kao jedan, zajednički glas, što je i deo njihove kolektivne poetike, pošto im je i autorstvo murala grupno.

mural šalje jake poruke - Odnedavno se ozbiljno bavimo i temom ljudskih prava. Kako je sama tematika nesvakidašnja i nekomercijalna, jer je u pitanju tema koja kroz ovakav vid umetnosti nije dovoljno promovisana, rad na ovome nam predstavlja veliki izazov. Većina ljudi shvata smisao naših murala, ali ih, takođe, oni drugi prihvataju iz sporednih razloga. Mural je zbog svoje forme, dimenzija i umetničkog karaktera jak medij za prezentovanje neke poruke ili stava. Ljude fascinira svojom pojavom što doprinosi mnogo jačem efektu same poruke. Koja je misija udruženja New Point of Culture?

- Pre svega, osvešćivanje ljudi. Ciljna grupa su nam mladi ljudi, tačnije, osnovci, srednjoškolci i studenti.

Fokus je na mlađima - budućim donosiocima odluka. Kroz edukaciju i rad u radionicama učimo ih pravim vrednostima. A kroz sopstveno delovanje želimo da im pokažemo da su tolerancija i prihvatanje različitosti, timski rad, ali i sopstveno unapređivanje, najbitniji. Učimo ih da nije cool biti destruktivan, neproduktivan, agresivno ili vandalski nastrojen. Preusmeravate ih na stvaralačko ponašanje uprkos nasilničkim porukama kojih je svuda oko nas?

-D a, i smatramo da je upravo street art idealan način za tako nešto. Kao što ova vrsta umetnosti ima ružne strane (nelegalno uništavanje javnih površina i ispisivanje negativnih poruka i psovki) i lepe strane (ulepšavanje delova grada, širenje pozitivnih ideja i misli), tako i oni svoju energiju mogu da usmere na ružno i lepo. Na nama je da im objasnimo da to treba da bude, razume se, ovo drugo.

Gradski oci su shvatili Koliko vas grad Novi Sad podržava u tome?

- Od Novog Sada, kako od organa javne vlasti, tako i od kulturnoobrazovnih institucija i pojedinaca, imamo veliku podršku. Sarađujemo sa galerijama, muzejima i drugim kulturnim ustanovama. Generalno nam ljudi izlaze u susret, jer uviđaju značaj našeg rada. Koliko vremena treba da nastane jedan dobar mural? Opišite nam proces rada.

- Proces realizacije murala počinje od trenutka nastanka ideje. Vremenski period do realizacije murala zna da traje od par dana do čak nekoliko meseci, zavisno od same ideje, kompleksnosti i obima izrade. Sama ideja prolazi kroz mnoge faze konsultacija i modifikacija dok ne stekne svoj finalni oblik nakon čega izrada murala traje od jednog pa do 3-4 dana. Izrada murala na zidu u tipičnim okolnostima traje po nekoliko nedelja pa čak i meseci, ali zahvaljujući dobroj organizovanosti, koordinaciji i timskom radu uspevamo da za izuzetno kratak period realizujemo ozbiljne i velike radove. proleće 2012

art akcija Murali se bore sa sivilom panonske depresije: pokušaj popravljanja svakodnevnog života

Gde se sve mogu naći murali?

- Osim na zidovima, mogu se naći i na platnima, ali i na ostalim ravnim površinama. Generalno gledano, svaka površina koja zadovoljava kriterijume umetnika je korisna i upotrebljiva. Ponekad se iz radoznalosti crta na nekim nezamislivim površinama koje do sada nisu istražene u likovnoj umetnosti. Da li murali mogu da budu “poslušno” marketinško sredstvo?

- Murali i jesu marketinški kanal, jer su oni preteča bilborda. Međutim, na njima retko ima brendova, ali svaki je moguće prezentovati u ovom obliku. Ako je idejno rešenje za prikaz brenda dobro urađeno, reklama može da sadrži osnovne karakteristike murala.

Sve šarene boje sivog Recite nam nešto više o projektu “Novi Sad – grad murala”.

− Inicijativa za projekat pokrenuta je u proleće 2011. godine, a naša zamisao bila je da dotaknemo

nesvakidašnju, a večnu temu, koja je istinski tabuizirana od strane našeg društva, a to su ljudska prava. Naišli smo na podršku grada, predsednika Skupštine grada Novog Sada Aleksandra Jovanovića i Kancelarije za mlade. Prvi, i za sada jedini, mural je urađen na srednoj muzičkoj školi “Isidora Bajić” u Njegoševoj ulici. Nakon toga ovo zimsko vreme nas je omelo, pa za sada samo deponujemo ideje. Prava vadimo iz Ustava Republike Srbije i za sada imamo 12 skica. Rešili smo da se razbudimo po pitanju cele zamisli i realizujemo ideju pa smo napravili projekat u malom – izložbu “Umetnost života” baš na Dan zaštite ljudskih prava (10. decembra). U okviru nje prezentovano je 12 idejnih rešenja budućih murala. Da li imate u planu da svojim muralima ulepšate još neke gradove u Srbiji?

- Uvek smo radi za crtanje i oslikavanje i u drugim gradovima i mestima. Do sada smo imali dosta poziva i realizacija murala van Novog Sada.

Kada je u pitanju Srbija takođe ima produkcija u Zrenjaninu, Bečeju, Beogradu, Blacama, Bačkoj Palanci… Isto tako postoje i radovi van naše države - Nemačka, Francuska, Slovenija, Austrija… Može li u budućnosti ovakva vrsta umetnosti postati osnova za ulepšavanje gradova?

- Mi se nadamo i želimo da to bude jedan od osnovnih vidova ulepšavanja oronulih, ruiniranih, praznih i vandalizovanih površina. Takođe želimo da podstaknemo ljude na akciju. Ovo smatramo idealnim načinom za ispoljavanje kulture i umetnosti, jer to sa sobom nosi slobodu, a sloboda je osnovni oblik lepote i i produhovljenosti. U većini evropskih kao i ostalih svetskih gradova je hiphop kultura, pogotovo grana koja se bavi uličnim oslikavanjem, apsolutno prihvaćena i shvaćena kao prezentacija kulture. Samostalni umetnici i grupe umetnika imaju za samu ideju, kao i realizaciju za izvođenje svog dela, podršku vlasti i kulturnih ustanova. Martina Anđelković

proleće 2012

u poseti

VELIKI SVETSKI MUZEJI U 12 KNJIGA

KNJIGE ZA SVE GENERACIJE!!!

499,00 RSD po primerku

Svake druge srede novo izdanje u svim Glasnikovim knjižarama i na kioscima! Više informacija na www.slglasnik.com i na 011/30-60-580

portret

Jasmina Vujić

Jasmina Vujić, predsednica Udruženja dekana svih fakulteta za nuklearnu tehnologiju u SAD

Od Vinče do Berklija Jasmina Vujić ume brzo da preskoči prepreke i da stigne do cilja. Rođena je u Loznici, odrasla i završila osnovnu i srednju školu u Šapcu, dvostruki nosilac diplome «Vuk Karadžić» i najbolji đak škole. Ovde treba reći da je i Mileva Marić-Ajnštajn učila gimnaziju u Šapcu. Ne pravimo nategnuta poređenja, samo beležimo podudar. Obe su potom bile naučnice. Jasmina Vujić je završila Elektrotehnički fakultet (ETF) u Beogradu 1977. Zaposlila se u Institutu za nuklearne nauke – Vinča. Na Mičigenskom univerzitetu u An Arboru (University of Michigan, Ann Arbor, Michigan, USA) dobila je drugu magistraturu 1987. i odbranila doktorat 1989. iz nuklearnih nauka. Dobija ponudu sa Kalifornijskog univerziteta – Berkli, koju prihvata. Od 2005. do 2009. godine je bila dekan, a sada je redovni profesor Razgovarao: Miloje Popović-Kavaja 42

proleće 2012

nuklearke su budućnost - Ako se podsetimo da na našoj planeti živi preko 7 milijardi ljudi, i da je veliki procent još uvek na ivici siromaštva, onda uviđamo da je sve više izražena potreba za održivim energetskim razvojem, koji će omogućiti efikasnu proizvodnju električne energije po pristupačnim cenama i sa minimalnim štetnim uticajem na životnu okolinu, priča profesorka Jasmina Vujić, prilikom posete Beogradu, o budućnosti nuklearne energije. - Termoelektrane i nuklearne elektrane imaju najveće faktore iskorišćenja od preko 90% i predstavljaju bazne izvore u većini visoko razvijenih zemalja. Faktori iskorišćenja hidroelektrana su oko 30%, a vetrogeneratora i solarnih ćelija su ispod 25%. S druge strane, termoelektrane su veliki zagađivači životne sredine, a cena struje koju proizvode vetrogeneratori ili solarne ćelije je još uvek daleko skuplja od struje sa hidro, termo i nuklearnih elektrana. Ova veoma hladna zima je pokazala nedostatke pojedinih energetskih izvora – reke su se smrzle, kao i površinski kopovi u rudnicima uglja, a ni sunca nije bilo. U Nemačkoj su se javile kritike zbog odluke da se prošle godine zaustavi 8 starijih od 17 nuklearnih reaktora, a da nije postojao plan čime da se zamene, što je dovelo Nemačku u nezavidnu situaciju da poveća korišćenje termoelektrana i da uvozi struju.

strah od fukušime Da li je katastrofa u Fukušimi zaustavila nuklearne programe?

Jasmina Vujić

portret

(Ne)Kontrolisana nuklearna moć Indija, Pakistan i Severna Koreja jedine su nuklearne sile koje nisu potpisale sporazum o zabrani nuklearnih testova. Indija i Pakistan su poslednji put testirali nuklearno oružje 1998. godine, a Severna Koreja 2009. godine. Smatra se da Izrael takođe poseduje nuklearno oružje. To je 9 zemalja koje poseduju nuklearno naoružanje u poređenju sa 29 zemalja koje poseduju nuklearne elektrane.

Jasmina Vujić

-N e, trenutno 29 zemalja poseduje 430 nuklearnih reaktora za proizvodnju struje, a 66 nuklearnih reaktora se gradi, najviše u Kini (27) i Rusiji (11). Upravo je i u SAD ovog meseca data dozvola za početak gradnje nove nuklearne elektrane sa dva reaktora, iako se u SAD nuklearne elektrane nisu gradile više od dve decenije. SAD trenutno imaju 104 nuklearna reaktora koji proizvode oko 20% električne energije, dok Francuska ima 58 nuklearnih reaktora koji proizvode blizu 80% električne energije. Rusija i Indija su upravo potpisale sporazum o izgradnji bar 12 novih elektrana u Indiji.

u hirošimi je rođen pogrešan mit Koja je srazmera vojne i mirnodopske upotrebe nuklearne energije?

- Pre 73 godine, 11. februara 1939. godine pojavio se članak u časopisu Nature čiji su autori bili Liza Majtner (Lise Maitner) i Oto Friš (Otto Frisch), gde je prvi put teoretski objašnjen proces cepanja nuklearnog jezgra, uveden naziv fisija, i izračunata količina oslobođene nuklearne

Jasmina Vujić u razgovoru sa Milojem Popovićem

energije. Na žalost, iste godine, 1. septembra, je Hitlerova Nemačka napala Poljsku, čime je započeo Drugi svetski rat. Ja verujem da bi svet bio potpuno drugačiji da se otkriće fisije desilo u drugo, mirnodopsko vreme. Kako se otkriće desilo u ratno vreme, sve snage su bile usmerene na destruktivnu moć oslobođene nuklearne energije, tako da je Friš u martu 1940. objavio kolika je ”kritična masa” urana 235 potrebna da se napravi ”super bomba”. Njegov proračun je, na sreću, bio pogrešan. U aprilu 1940. urađena su dva tajna izveštaja u Velikoj Britaniji, jedan pod nazivom ”Korišćenje urana za bombu” i drugi ”Korišćenje urana za proizvodnju električne energije”.

menhetn projekat

Ta dva izveštaja su predstavljala osnovu za pokretanje čuvenog projekta Menhetn (The Manhattan Project) u SAD, tako da je prva kontrolisana nuklearna reakcija ostvarena u Čikagu, 2. decembra 1942. godine, pod rukovodstvom Enriko Fermija. Krajnji rezultat je bio

da su SAD razvile atomske bombe. Na žalost, svet se prvi put upoznao sa nuklearnom energijom preko njenog razornog dejstva u Hirošimi.

Demografija i energija Koja energija može zadovoljiti proces demografske eksplozije u svetu?

- Kao što sam već napomenula, jeftina i pristupačna električna energija je jedan od osnovnih stubova održivog razvoja svakog društva. Kao i Francuska u doba naftnog embarga sredinom sedamdesetih, tako je i Kina sredinom devedesetih donela odluku da krene u ubrzanu izgradnju nuklearnih elektrana. Ako se plašimo globalnog zagrevanja, odgovor su nuklearne elektrane koje ne emituju štetne gasove i jedino one mogu efikasno da zamene termoelektrane. Ako želimo da zamenimo naftu tečnim vodonikom u saobraćaju, opet su tu nuklearne elektrane novijih generacija koje mogu da proizvedu visoke temperature za jeftiniju proizvodnju vodonika preko termohemijskih procesa. Već danas u SAD nuklearne elektrane proizvode proleće 2012

portret

Jasmina Vujić

Donacija studentima u Beogradu Jasmina Vujić jedna je od osnivača i prvi predsednik Zadužbine srpskih elektroinženjera u SAD (ETF-BAFA, ETF Belgrade Alumni and Friends Association). Uz pomoć ove Zadužbine i uz donaciju njenih članova Ivana i Jelene Rašović, izgrađen je Laboratorijski blok “Ivan i Jelena Rašović” na ETF-u u Beogradu. Zadužbina već nekoliko godina dodeljuje nagrade najboljim studentima ETF-a. Dr. Vujić je bila najzaslužnija što je preko Zadužbine u 2009. godini poslat kontejner sa instrumentacijom za lasersku tehniku i fizičku elektroniku, koja se koristiti u Institutu za fiziku i na Elektrotehničkom fakultetu u Beogradu

uklearke su odgovor na demografski bum planete

Pomoć srpskoj porodici na Kosovu

jeftiniju struju od termoelektrana, a 10 do 20 puta jeftiniju struju od solarnih ćelija. Sa moje tačke gledišta nema sumnje da nuklearnoj energiji pripada budućnost.

Skuplje je u stvari jeftinije Kolika je cena izgradnje nuklearnih postrojenja?

Teslino ime se širi Ja sam dva puta na Univerzitetu na Berkliju predavala predmete o Tesli, i američki studenti su uvek bili oduševljeni. Ipak, svest o velikom Teslinom značaju se polako širi u SAD, tako da kompanija koja proizvodi najmodernije električne automobile nosi Teslino ime, a jedan od najbržih kompjuterskih procesorskih jedinica koji pravi Nvidia takođe nosi Teslino ime.

- I majući u vidu da su nuklearne elektrane obično velikih snaga (na primer, reaktor francuskog dizajna, EPR, ima snagu od 1650 MW (e)), njihova izgradnja je veoma skupa, ali je gorivo jeftino, za razliku od termoelektrana ili elektrana na gas, čija je izgradnja daleko jeftinija, ali je gorivo skupo. Studija koja je 2011. godine urađena na američkom univerzitetu MIT pokazuje da je cena izgradnje po kW nuklearne elektrane oko 2 puta skuplja od cene izgradnje termoleketrane, odnosno 5 puta skuplja od izgradnje elektrane na gas. Ali je zato gorivo za nuklearne elektrane jeftinije oko 4 puta od goriva za termoelektrane i oko 11 puta od goriva za elektrane na gas. A Srbija?

Balkan Nuklear plan ale i siromašne zemlje, naravno, ne mogu da se takmiče M sa velikim zemljama u pogledu investicija u energetske sisteme, ali mogu da prave regionalne saveze i regionalna planiranja. Ja smatram da je jedino rešenje za države na Balkanu da što pre uspostave regionalnu energetsku saradnju i zajedničko planiranje. Ne moraju nuklearne elektrane da se grade u Srbiji, ali Srbija može da uloži u izgradnju nuklearne elektrane u Bugarskoj i na taj način da obezbedi još jedan izvor električne energije.

proleće 2012

Mostovi Beograda

pregled

Premošćavanje Save i Dunava kroz istoriju

Mostovi Beograda Beograd ima devet mostova, a gradi se i deseti. Neki su više puta rušeni i obnavljani. Priča o beogradskim mostovima u sebi nosi možda još izraženiju metaforu o spajanju civilizacija nego što je ona koju je Ivo Andrić ovekovečio romanom Na Drini ćuprija

Priredio: Stefan Novaković foto: nenad petrović

proleće 2012

pregled

Mostovi Beograda

MOST KRALJA ALEKSANDRA KARAĐORĐEVIĆA - MOST BRATSTVA I JEDINSTVA BRANKOV MOST

STARI ŽELEZNIČKI MOST

Tandrkanje gvozdene konstrukcije udruženo sa lupom voza preko drvenih pragova – putnički je kod, kad se preko Save ulazi vozovom u Beograd. Ta tutnjava je siguran znak da se putnik vraća u svoj grad. I svakog puta, putnik ima osećaj da će baš pri ovom prelazu da se sruši konstrukcija železničkog mosta, a ona je na istom mestu od 20. avgusta 1884. godine. Konstrukcija od gvožđa teška 7 200 tona oslonjena je na šest kamenih stubova. U oba svetska rata železnički most je rušen i obnavljan. Lađari ga ne vole, jer njegovi stubovi sužavaju plovni put.

proleće 2012

Problem koji je plovidbi Savom doneo železnički most, prevaziđen je izgradnjom visećeg drumsko-tramvajskog koji je otvoren 16. decembra 1934. godine. Skeptici su prvo čekali da preko mosta pređe puk vojske, za njima 700 konjanika, pa cela gradska uprava. Izmerena je oscilacija od 13 santimetara, što je inženjer Roš ocenio dobrim “skakanjem” visećeg džina. Koliko je Kraljevina Jugoslavija držala do ovog projekta pokazuje i naziv mosta, ali i angažovanje državnog arhitekte broj 1, Nikolaja Krasnova, koji je dekorisao kameni portal mosta u srpsko-vizantijskom stilu. Delimično je srušen tokom Hitlerovog bombardovanja 1941. godine, a potpuno uništen u američkom bombardovanju Beograda 1944. godine. Obnovljen je 1955. i nazvan MOST BRATSTVA I JEDINSTVA. Narod je pak prihvatio naziv BRANKOV MOST. Ime Branko nije od pesnika Branka Ćopića koji je s mosta skočio, i tako izvršio samoubistvo, već od jednog drugog pesnika, Branka Radičevića. Mada, kada je u pitanju narodska usvojenica, svako ima pravo da ga u sebi zove kako više voli.

Mostovi Beograda

pregled

STARI SAVSKI MOST - STARI TRAMVAJSKI MOST

Kada protivnici globalnog zagrevanja u Srbiji, žele da prikažu kako se izmenila klima u ovom delu sveta, onda na svoje blogove stavljaju sliku baš ovog mosta i to u godini kada je podignut, 1942-oj. Vidimo zaleđenu Savu preko koje prelaze ljudi i čak – kamion!. Most jeste bio izgrađen, ali je narodu bilo brže preko zaleđene reke. I to kako zaleđene, betonski! Most je izgrađen u okupacijsko doba, pošto je susedni, današnji Brankov, bio srušen. Nemci su gotovu konstrukciju, koja je spremljena za most preko Tise kod Žablja, postavili na stubove koji su za neverovatno kratko vreme izrasli iz Save. Pobijeno je 40 šipova od hrastovine, dužine deset, a prečnika oko 30 santimetara. Oko šipova su pobijene čelične šipke Larsen talpe, a između šipova je uliven beton. Dovoljno čvrsto da danas ovim dvokolosečnim mostom prolaze i tramvaji.

NOVI ŽELEZNIČKI MOST

Sa ovim mostom su započeti veliki železnički planovi koji još uvek nisu ostvareni, a kad će to niko ne zna. Radi se o tome da je most zamišljen kao veza sa novom železničkom stanicom Prokop. Pošto stanica Prokop nije dovršena, ovaj velelepni most služi samo vozovima u lokalnom saobraćaju. Izgradnja je početa 1975, završen je četiri godine kasnije. Ukupna dužina mosta je 1 928 metara, na njemu se dižu i dva pilona visine 52,49 metara. Impresivno zdanje koje još nema svoju projekt- upotrebnu svrhu.

Turski ponton Vojska sultana Sulejmana Veličanstvenog napravila je ponton preko Save za 12 dana. Tada su Turci prvi put osvojili Beograd, 1521. godine.

MOST GAZELA

Protivnici ovog lepog i elegantnog mosta su govorili da on “sprovodi” međunarodni auto-put kroz srce grada i da narušava jedinstven urbani ambijent. Činjenica je da je Gazela najprometniji beogradski most, dnevno preko njega pređe više od 165.000 vozila iako je most projektovan za oko 40.000, što će reći da se nalazi na dobro izabranom, prometnom mestu. Građen je od 1966. do 1970, na međunarodnom koridoru auto-puta E-75. Glavni projektant je bio profesor Građevinskog fakulteta Miša Đurić. Zbog siluete grede koja se oslanja na četiri kosa stuba, podsećao je na afričku gazelu u skoku, po kojoj je i srećno dobio ime. Jedan od retkih mostova koji se i zvanično zove onako kako ga i narod spominje.

proleće 2012

pregled

Mostovi Beograda

MOST NA ADI

MOST KRALJA PETRA KARAĐORĐEVIĆA MOST CRVENE ARMIJE - PANČEVAČKI MOST

Gradili su ga Nemci po osnovu ratnih reparacija iz Prvog svetskog rata. Otvoren je 1935. i bio je prvi beogradski most preko Dunava. Minirala ga je u aprilu 1941. Jugoslovenska vojska, a u aprilu 1944. oštetili su ga američki bombarderi. Konačno je dignut u vazduh u oktobru 1944, kad su se Nemci povlačili. Nanovo ga je podigla Crvena armija, za 13 meseci. Kako je svedočio francuski predsednik Žak Širak, on lično je sprečio da mostovi Beograda postanu meta NATO aviona tokom bombardovanja 1999. godine. Ovaj most niko ne zove onako kako mu je zvanično ime, Most Crvene armije, ali ni Most Žaka Širaka, već samo Pančevački.

proleće 2012

Čuveni most o kojem je i kanal Diskaveri napravio emisiju. To je drumskotramvajski-biciklističko-pešački most. Čudo od pilona visoko je 200 metara! I na svom vrhu ima zagonetnu metalnu kapu, koja podseća na novogodišnje. U svakom slučaju otvoren je za doček nove 2012. godine, u ponoć. Zabeležimo i to da je ova raskošna ćuprija imala svog prethodnika na tom istom mestu, koji je takođe u svom vremenu smatran za čudo graditeljstva. Radi se pontonskom austrijskom mostu koji je podignut 1688. godine. Austrijska vojska je na dva mesta premostila Savu, u pohodu na turski Beograd – kod Ostružnice, a zatim i preko Ade Ciganlije. Najpre je napravljen Dugi most ili Most preko močvare, preko vodoplavnog terena današnjeg Novog Beograda. Taj most se oslanjao na pontonjer preko Save. Hronike beleže da je iskusni beogradski majstor Đorđević, za samo mesec dana uz pomoć 400 radnika, podigao Dugi most, koristeći 2.000 stabala, 1.100 drvenih stubova, 15.500 snopova kolja i 12.000 palisadnih oblica. Pošto su prešli reku, Austrijanci su pod opsadom držali Beograda mesec dana. Turci su se predali. Vojska Emilijana Bavarskog je zauzela grad, ali ga je držala svega dve godine.

Mostovi Beograda

pregled

Rimski most Prvi most preko Save izgradila je rimska Legija IV Flavija. Da li je to bilo pre ili posle izgradnje Trajanovog mosta preko Dunava, 105. godine, nije zabeleženo. Takođe, ne zna se da li je ovaj singidunumski gradio Apolodor iz Damaska. Neki izvori ukazuju da se nalazio na mestu današnjeg Brankovog mosta. Svrha mu je bila povezivanje Singidunuma i Taurunuma, odnosno veza zapada i juga Rimske imperije. Pominje ga istoričar Zosim u 5. veku naše ere. Sve do izgradnje Železničkog mosta preko Save, ovo je bila jedina savska ćuprija od kamena. Turci i Austrijanci su premošćavali beogradske vodotokove drvenim pontonima.

FOTO: ISIDORA ĐURIĆ

OSTRUŽNIČKI MOST DRUMSKI I ŽELEZNIČKI

Tranzitni most Ostružnica na Savi ne pleni izuzetnim estetskim dometima, ali je funkcionalno važan. Nalazi se na gradskoj obilaznici Batajnica - Dobanovci - Bubanj Potok. Izgradnja je počela još 1990. godine. Mukotrpno, u vreme sankcija građen je “na parče”. Raspon mosta je 1789,6 metara, a projektant je Danilo Dragojević. U NATO bombardovanju, u aprilu 1999. godine, mostovi su bili srušeni. Drumski nije bio sasvim završen. Tek 2006. godine su pušteni u saobraćaj.

proleće 2012

art akcija Povratak u život napuštenih industrijskih zona

Samo ružno je lepo Svetski trend revitalizacije napuštenih industrijskih zona postoji desetinama godina unazad, a na sreću, ima svoga sledbenika i kod nas. Reč je o dobro poznatom Mikser festivalu koji će se ove godine održati od 25. maja do 2. juna u prostorijama negdašnjeg Žitomlina, a deo svojih aktivnosti će preseliti i u Savamalu PIŠE: MILICA ŠAJFAR Ideja da se napuštene građevine negdašnjih industrijskih giganata vrate u život odavno je prepoznata u svetu. Štaviše, ona je postala način da se revitalizuju čitave gradske četvrti koje su u svom „zlatnom dobu” bile izuzetno popularne da bi danas delile sudbinu maltene zaboravljenih industrijskih velikana. Inicijatori same revitalizacije su po nepisanom pravilu „novorođeni” festivali i manifestacije. Oni su ti koji pozivaju mnogobrojne učesnike i posetioce da svojim prisustvom, energijom i kreativnošću učestvuju u procesu oživljavanja, jer bez njih to nije moguće.

proleće 2012

Piše: Milica Šajfar

art akcija

Tribeca Film Festival Najpoznatiji primer ovakvog „oživljavanja” je filmski festival Tribeka osnovan 2002. u Njujorku, na Donjem Menhetnu, u prostorijama negdašnje fabrike kafe. Ovaj festival koji se između ostalog proslavio i po svojim osnivačima Robertu Deniru, Džejn Rozental i Kregu Hetkofu, pokrenut je kao odgovor na napad na Svestki trgovinski centar 11. septembra 2001. godine. Njegov veliki značaj je u tome što je pozvao sve poznavaoce i ljubitelje filma, ali i Donjeg Menhetna da se bez straha vrate u ovaj deo grada i učestvuju u stvaranju novih i lepših uspomena. U organizaciji prvog Tribeka filmskog festivala učestvovalo je oko 1.300 volontera, a na samom festivalu su pored takmičenja filmova u tri kategorije (narativni, dokumentarni i kratki film) organizovane i mnogobrojne diskusije u vidu panela. Ovogodišnji TFF, jedanaesti po redu, održaće se od 18. do 29. aprila, a početkom januara je objavljeno da je za njegovog umetničkog direktora postavljen veteran Kanskog filmskog festivala, Frederik Bojer. Pobednici festivala će zahvaljujući sponzorstvu čuvenog brenda CHANEL kući poneti i neko od originalnih umetničkih dela (slika, fotografija, bakropisa, grafika, skulptura) koja su donirali stvaraoci poput Pitera Dejtona, Voltona Forda, Stefana Henoka, Kima Kivera, Kliforda Rosa, Nejtana Savaja, Sindi Šerman, Huga Tilma, Kare Voker i Stenlija Vitnija. Očekuje se da će ovogodišnji TFF posetiti oko 200.000 ljubitelja filmske umetnosti.

Flatpack Festival Šesti po redu Flatpack festival filma održao se od 14. do 18. marta u Birmingemu, tačnije unjegovoj negdašnjajoj industrijskoj zoni, Digbetu. Do nastanka Flatpacka, ovaj deo grada je izgledao sumorno i pomalo sablasno, dok danas važi za pravi umetnički okrug koji ne okuplja samo ljubitelje filma, već i poznavaoce drugih umetnosti i sve one koji žele da ispolje svoju kreativnost. O tome svedoče i neobične instalacije koje s vremena na vreme niknu u Digbetu, a jedna od najpoznatijih je ograda za parking napravljena od kocki presovanih automobila s auto otpada. Zaboravljeni klasici, najnovija filmska ostvarenja i potpuno nov pristup filmu najkraće opisuju suštinu Flatpacka koji ne podrazumeva samo puko posmatranje, već zahteva interakciju. Pamti se pre svega po psihodeličnim animacijama, multimedijalnim performasama i neverovatno širokom spektru filmova među kojima se nalaze vrhunski dokumentarci, najneobičnija dela japanske kinematografije, ali i najinteresantniji dečji filmovi. Posebnom ugođaju doprinosi i to što se projekcije uglavnom odvijaju u preuređenim halama starih fabrika, ali i u 100 godina starom električnom bioskopu i Ikon galeriji, pa zato i nije čudo što je tema jednog Flatpacka bila „Bioskop na neobičnim mestima”. Uprkos velikom uspehu i priznanjima koje je stekao za relativno kratko vreme svog postojanja, Flatpack festival prema rečima direktora Jana Fransisa ima „nesreću” da je Birmingem sam po sebi maltene pust tako da je bez prisustva posetilaca jako teško održati duh festivala živim tokom cele godine. Ipak, na stranicama najuticajnijih štampanih medija u Britaniji, kao što su Guardian, Telegraph, Observer, Independent, Creative Review i drugi nalazi se toliko pohvala Flatpacka da on iz godine u godinu postaje sve bolji razlog da se ne samo jednoj industrijskoj zoni, već i čitavom gradiću vrati život.

proleće 2012

art akcija

Zona Tortona Design Week

Mixer festival Po svojoj kreativnosti i inovativnosti, Mikser festival ni malo ne zaostaje za svetskim trendovima. U prilog tome ide i činjenica, da je za samo tri godine postojanja uspeo da se izbori za svoje mesto na domaćoj, ali i stranoj kulturnoj sceni. O njegovom značaju i dosadašnjem uspehu govore i sledeće brojke: prošle godine je za samo pet dana okupio oko 60.000 posetilaca, 1.500 učesnika, a ceo festival se odvijao u čak 14 programskih zona. U to vreme Dorćol, tačnije prostor Žitomlina, pretvarao se u stecište arhitekata, dizajnera, muzičara, umetnika iz zemlje i inostranstva… Ove godine, organizatori festivala najavljuju da će Mikser umesto pet, trajati devet dana od 25. maja do 2. juna, a posetioce očekuje još jedna novina. Naime, organizatori su postavili nov zadatak: oživljavanje dela grada poznatog kao Savamala na kome će se odvijati Mikser 2012. Inače, izgradnja ovog dela grada započeta

Naš cilj je da oživimo napuštene objekte Savamale. je za vreme princa Miloša Obrenovića, u prvoj polovini XIX veka, a u njemu su se nalazile prve vile i zdanja gradske elite. U Velikoj pivnici je prvi put služeno točeno pivo u Beogradu, prva pozorišna predstava u našem glavnom gradu izvedena je u Manojlovoj kafani u Savamali, a cena kvadratnog metra poslovnog prostora u ovom delu grada bila je četiri puta skuplja nego u Knez Mihajlovoj. Uprkos tome, Savamala danas slučajnom prolazniku izgleda pre kao tranzit nego kao odredište. Upravo zbog toga, Mikser 2012 ima za cilj da oživi obale reke Save, ulice i napuštene objekte Savamale. 52

proleće 2012

Čuvena Nedelja dizajna koja se održava polovinom aprila u Zoni Tortono, u Milanu, predstavlja jedan od važnijih evropskih festivala. Nastao je kao projekat neprofitne kulturne organizacije Tortona Area Lab čiji su osnivači Đizela Borioli, Marcia Kantone, Uberto Kriveli i Daniela Triulci bili vođeni idejom da nema boljeg mesta za održavanje festivala industrijskog dizajna od same industrijske zone. Danas je Zona Tortona poznata kao mesto okupljanja vrhunskih svetskih brendova (ENEL, ASUS DESIGN SENSES REMIX, Daniel Rhor, ENKO creation, Flux, Grohe, Kaneka, Oikos, Samsung Electronics, Rizzoli Beijing, Svensk Form, Vibram, Whirpool, Younicos i dr). Međutim, u njoj ima mesta i za zvezde u usponu, kao i za one izlagače koji će u tih pet dana, koliko traje festival, doživeti svoj debi. Negdašnja milanska industrijska zona koja se prostire na oko 35.000 m2 zahvaljujući ovom festivalu postaje domaćin raznim radionicama, studijima, školama i izložbama koje se odvijaju na preko 60 lokacija i 150 štandova koje poseti oko 100.000 ljudi. Međutim, kreativnost organizatora Tortona Areo Laba prisutna je u ovom delu Milana tokom cele godine kroz stalnu promociju vrednosti kvaliteta, istraživanja i inovacija dok je Nedelja dizajna kulminacija njihovog rada. U okviru ovog festivala dizajna gostuju izlagači iz čak 11 zemalja, a od svetski poznatih dizajnera i arhitekti prednost dajemo Italijanima Đuliju Kapeliniju i Paoli Navone.

Primenjeni Pikaso

izložbe

Putujuća izložba u prostoru nekadašnje fabrike Beko

Primenjeni Pikaso Slovenačka Galerija Deva Puri, koja se nalazi na obali jezera Bled, već po drugi put donosi radost ljubiteljima slikarstva u Beogradu. Posle izložbe „Božanstveni svetovi“, na kojoj su predstavljene grafike Salvadora Dalija u Muzeju istorije Jugoslavije, videlo je 27 500 posetilaca, stigao je i Pikaso. Mogli bismo reći primenjeni Pikaso. U Beograd je stiglo 100 Pikasovih primenjenih radova u keramici i zlatu, kao i plakati

Piše: Stefan Novaković

proleće 2012

izložbe

Primenjeni Pikaso

Na primeru rada sa glinom, osvetljava se Pikasova životna deviza:“Uvek sam radio ono što ne umem, u nadi da ću naučiti kako da to uradim“. Pikaso je prvi put uzeo keramičarsku glinu u ruke kada je imao 65 godina. Dogodilo se slučajno. U mestašcetu Valori pored Kana svratio je sa jednim prijateljem do radionice keramike Madoura Poteri. Suzan i Alan Ramiem, vlasnici radionice i keramičari, zadovoljili su radoznalost slavnog slikara i pokazali mu kako se radi za grnčarskim kolom. Pikaso je napravio tri predmeta koje su oni dali na pečenje. Posle godinu dana, Pikaso se pojavio u radionici. Pitao je gde se nalaze tri ćupa koje je napravio. Vlasnici su, naravno, te ćupove sačuvali. Pikaso je iz bloka izvadio crteže za dekorisanje glinenih posuda, izrađene njegovom rukom. Pokazali su mu tehniku ocrtavanja gline i dogovor je brzo bio sklopljen.

Pikasovi radovi nastali u radionici Valori.

Deva Puri Vlasnik galerije Deva Puri je David Rjazancev (1973). Rođen je u Jesenicama, studirao je sociologiju. Ime je dobio po pradedi, ruskom emigrantu, takozvanom „Belom Rusu“, koji je posle Oktobarske revolucije prebegao u Kraljevinu Jugoslaviju i na putu ka Zapadu zadržao se u Jesenicama – gde je Zarađivao je na svemu, pa i na svom hobiju.

pustio porodične korene. Porodica Rjazancev je poznata u Sloveniji i po Davidovom dedi Borisu, ortopedu, koji je u slovenačku medicinu uveo akupunkturu. Galerija Deva Puri je ime dobila po čudnoj igri: Puri je ime gavrana preminulog slovenačkog samoukog slikara Jožeta Tisnikara, kojim je Rjazancev opsednut. A Deva asocira na devičanstvo. Čista deva bi bio doslovni prevod. Deva Puri je jedna od vodećih galerija u Sloveniji, pored izložbi Pikasa i Dalija organizovali su i prezentaciju dela Šagala.

proleće 2012

Primenjeni Pikaso

izložbe

bitka na neretvi Od gline je oblikovao keramiku i žene Pikaso je dobio zasebnu prostoriju u Madoura Poteri. Neumorno je proizvodio predmete od gline koje je svojim dodirom činio umetničkim delima. Pikaso je stvorio 4 000 keramičkih umetnina. Pikaso – produktivan kao i u slikarstvu! Takođe, i u ovom novom, keramičarskom životu, Pikaso nije izgubio jednu svoju stalnu karakternu crtu – demonski je zavodio saradnice. Tako je u radionici Madoura Poteri upoznao keramičarku Žaklinu Rok. Ona će mu postati druga venčana žena. Nije mu smetalo što je na venčanju imao 80 godina! Žaklina je bila 46 godina mladja. Keramika i Žaklina su mu donele smirenje. Sa Žaklinom (i keramičkim radom) ostaće do kraja života. Naslikao je 400 Žaklinih portreta i 1200 crteža. Ali, tu zapažamo još jednu pravilnost. Ono što je Pikasu donosilo smirenje, druge je uzbuđivalo, budilo drugačiji pogled na stvarnost. Mislimo kako na njegove radove od vremena kubizma do tanjira koje par poteza učine daleko drugačijim od običnog posuđa. Mada, tu demonsku uznemirenost useljavao je ne samo u one koji gledaju njegova umetnička dela, nego i u svoje žene. Od 7 žena sa kojima je bio u bračnim i dužim vanbračnim vezama, dve su izvršile samoubistvo, a dve su poludele.

pikaso guta prostor Fascinacija Pikasom je nastavljena i beogradskom izložbom. Napuštene fabričke hale nekadašnje konfekcije pokazale su se idealnima da se predstavi Pikasov rad. Izloženi predmeti jednog od najvećih umetnika 20-tog veka, traže megalomansku zapreminu, prazan prostor u realnom ali i u značenjskom smislu, jer njegovo delo „guta” prostor. Izložba „Na Azurnoj obali“ donosi manje poznatog i izlaganog Pikasa.

Voleo je samo one žene koje su mu se divile: Pikaso sa Žaklinom Rok

Pored keramičkih radova, tu su i tri srebrna tanjira i gravire tri medaljona u zlatu. Ali i 20 plakata. Kulturni program televizije BBC doneo je vest o ovoj izložbi pod naslovom:“Pikaso u Beogradu“. Lepa promena za Srbiju, da iz katastrofičnih uđe u kulturne hedove svetskih stanica. Inače, Pikasove slike u Beogradu poseduje Narodni muzej, a jedna se nalazi i u plavoj trpezariji Francuske ambasade.

Plakat za sanduk vina Među izloženim plakatima u hali fabrike “Beko”, mnogi su se prijatno iznenadili kada su videli Pikasov plakat za film Bitka na Neretvi. Urađen je u stilu Gernike. Plakat je bio rađen za englesku verziju filma, koji je doživeo ogroman finansijski uspeh u Evropi i Americi. Snimljen je 1969. godine, režija Veljko Bulajić, glumačka ekipa sastavljena od tadašnjih najvećih zvezda: Orson Vels, Jul Briner, Hardi Kriger, Franko Nero, Sergej Bondarčuk. Budžet je iznosio zvaničnih 71 milion dolara, ali je bio daleko veći. Zabeleženo je da je za potrebe filma srušen realan most na reci Jablanici! Režiser Veljko Bulajić je slučajno stupio u kontakt sa Pikasovim galeristom, znajući za simpatije slavnog slikara prema komunistima, pitao ga je da li bi Pikaso uradio plakat za film koji slavi pobedu narodnog komunizma nad nacizmom. Ubrzo je stigao odgovor: Pikaso pristaje. Kada je Bulajić pitao koliko košta plakat, Pikaso je rekao:”Ništa, samo mi pošaljite sanduk najboljeg jugoslovenskog vina“. Tako je i urađeno. proleće 2012

izložbe

Ragnar Akselon

Fotografija Ragnar Akselona –Raksa u Artget galeriji

Poslednji dani zemlje leda Balknakult fondacija i Kulturni centar Beograda organizovali su izložbu fotografija islandskog autora Ragnara Akselona- Raksa. Uvodno slovo je održao Dimitrije Vujadinović, predsednik Balkankulta. Vujadinović je živopisno proslovio o Islandu, kao zemlji leda i vulkana, koja se tačno nalazi između dva kontineta. Islandska raselina se svake godine proširi za po nekoliko santimetara, čime se dodatno udaljavaju Evropa i Amerika. Island je surova zemlja, okovana ledom, veći deo teritorije je samo pokriven mahovinom, kao jedinom biljnom vrstom. Raks (1958) je prizore sa svog rodnog Islanda sabrao u koricama knjige „Portreti sa severa“, koja je u izboru londonskog Tajmsa proglašena za „Knjigu godine“ u oblasti Island je daleka prošlost planete Zemlje, a možda i njena daleka budućnost fotografije. Tajmsovi kritičari pišu

Knjiga godine u oblasti fotografije u izboru Tajmsa

Divlja reka je oblikovala kamenu glavu

s oduševljenjem o životu koji iščezava, o erupcijama prirode, poslastici za oči i dušu. Raks beleži težak život ribara, lovaca i farmera. O njegovom putešestviju do Grenlanda napravljen je i dokumentarni film „Portreti sa severa“. Raksova metoda je bliska empatiji; on se uživljava u sve ono što, na primer, rade ribari kada love, on ih oponaša, postaje blizak sa njima i “topao” sa ledom!? Dimitrije Vujadinović je posebno za ovu izložbu doneo i jedan vulkanski kamen sa Islanda. Svako od posetilaca izložbe je mogao da ga dodirne i materijalno oseti zemlju koja se pod naletima globalnog zagrevanja i globalne civlizacijie polako ali sigurno menja. Mada, Raksove fotografije su toliko „žive“, da se očima bolje opipava svakodnevni život Islanda, nego dodirom stvarnog. S.N. 56

proleće 2012

Vulkan izbacuje lavu

Na kraju sveta

Stojan Ćelić

izložbe

“Dvadeset godina bez Stojana Ćelića”, Muzej Zepter

Uzbuđenje u susretu sa istinom Stojan Ćelić (Bosanski Novi, 1925-Beograd,1992) je bio slikar apstrakcije, dekan Fakulteta za likovne umetnosti, član SANU. Ćelićevo delo nije zaboravljeno posle njegove smrti. U ovih 20 godina izlagano je na 15 samostalnih izložbi različitog profila, objavljene su dve monografije, CD, knjiga kritike. Izložbu je otvorila istoričarka umetnosti Irina Subotić, koja je istakla da “slike, pasteli i crteži koji su ovde znalački odabrani i postavljeni, a među njima ima i onih koji se prvi put izlažu javnosti, govore o velikoj veri u kreativnost i dubokom intelektualnom stavu umetnika na dva nivoa: “Želim da misao bude delo, a da delo ostane ubedljiv dokaz stvaralačkog čina”, govorio je Stojan Ćelić. Tu mudrost, koja provejava iz njegovih reči, tekstova i likovnih dela publika nema često priliku da vidi: beogradski muzeji čame zatvoreni čekajući neka bolja vremena, i sasvim su retke izložbe posvećene umetnosti njegovog vremena: utoliko je dragocenije što se ovaj izuzetni prostor Muzeja Zepter pojavio kao svojevrsna savest, pa i opomena društvu.”

Želim da misao bude delo

ja verujem u život umetnosti Osvrt Irine Subotić, nadopunjuju reči samog autora, koj epratimo na jednom od ekrana u Muzeju Zepter. Ćelić govori o svom stvaralaštvu:”Ne bežim od konstatacije da sam apstrahovao moguće realne situacije, ali sam svestan da su ih razarali i ponovo konstituisali na drugom mestu traženi i nađeni elementi. Budući da sam u prirodi pokušavao da intervenišem u cilju uspostavljanja geometrijskog sklada, ovaj sklad, da ne bi sam sebi postao svrha, nagrizao sam nervaturama vegetalnog, fleksibilnog porekla. Smatrao sam da imam pravo, idući ka krajnjoj čistoti, da zadržim trag uzbuđenja u susretu sa istinama...” S.S.

Izložbeni prostor muzeja Zepter u Knez Mihajlovoj ulici

proleće 2012

izložbe

Goja

Patriotski užas (ne)zaboravljenog rata

Gojine grafike u Institutu Servantes

foto: nenad petrović

Putujuća izložba čuvenog serijala grafika još čuvenijeg Fransiska Hose de Goje i Lusijantesa „Užasi rata“ (Los desastres de la guerra), stigla je i u Beograd, u galeriju Instituta Servantes. Suorganizator izložbe je madridska Akademija lepih umetnosti „San Fernando“. Beogradska publika prvi put može da vidi 82 grafike, nastale u periodu 1810-1815. Grafike su rađene u tehnici bakropisa sa detaljima u suvoj igli i akvatinti. Goja fotografski neumoljivo beleži stravične scene Španko-francuskog rata, koji je besneo od 1808-1814. Ciklusi: Front, Žrtve, Pogubljenje, Progonstvo i pljačkanje, Glad, Žena, Posleratni period. 58

proleće 2012

Beogradska publika je u Gojinim grafikama ratnih prizora prepoznavala svoju nedavnu prošlost

Goja

Zadatak koji je slikaru dao general Palafons je izneveren. Od Goje se očekivalo da oslika patriotsku veličinu rata u kojem je odbranjena španska nezavisnost od osvajača Napoleona. A šta je Goja uradio? Nemilosrdno objektivno slika posuvraćenosti čoveka u ratu, bez obzira na uniformu koju nosi. Kritičan je i prema svojoj naciji. A pre svega je kritičan prema ratu kao pojavi koja izneverava ljudsko u čoveku. Razumljivo, ispred svog vremena, i ispred mnogih današnjih vremena, ovaj ciklus nije mogao biti objavljen za slikarevog života. Jedan od razloga je i oštrica kritike prema posleratnom režimu Ferdinanda VII. Apsolutizam pobednika izražavaju životinjske alegorije. Jednako surovo i jasno, kao da je napisao: Dole Ferdinand VII!

Scene sa španskog fronta zabeležene bez ulepšavanja i patriotskog šminkanja: rat je surova igra bez obzira s kojim ciljem je pokrenuta, poručuje Goja.

Gojine ratne grafike su preteča Pikasove Gernike. Apstraktnija, Gernika ipak, u svojoj napadnoj simbolici, koja ne želi da sakrije užas rata, ukazuje na poreklo svoje poetike. Rat na tlu Španije, koji se odigrava 220 godina kasnije, a još je stravičniji po posledicama i surovosti, pokazuje baš tu hladnu prirodu zla u čoveku, koju rat probudi i koja zahvaljujući ratu zavlada. O Gojinim pogledima na umetnost pisao je Ivo Andrić u esejističkodijaloškoj knjizi „Goja“. S.N.

izložbe

Francisco José de Goya y Lucientes Istoričari umetnosti smatraju da je posle Velaskeza, Goja najveća pojava u španskom slikarstvu, majstor koji je mimo utvrđenih obrazaca rokokoa i klasicizma duboko zahvatio u stvarnost svoga doba i svoje sredine. Gojino je delo po tematici svestrano. Slikao je prizore iz pučkog života, stravične scene iz pobuna i ludnica, kartone za tapiserije, ali vrhunac stvaranja dostigao je u portretu, koji je često ironičan i surovo pronicljiv, čak rugajući prema kraljevskoj porodici i velikodostojnicima. Ni sebe nije štedeo u autoportretima, čineći vidnim sve unutrašnje bure koje su ga razdirale. proleće 2012

izložbe

Mikrob

Retrospektiva Saše Markovića Mikroba

Umetnik u suprotnom smeru Retrospektivna izložba „Zbogom andergraund: Saša Marković Mikrob“, rezultat saradnje Muzeja savremene umetnosti i galerije Remont, omaž je samoniklom, multimedijalnom umetniku koji je sopstveni nemir i projekciju novog života pretvorio u umetnost koja ne pripada ni jednom žanru, već slobodno komunicira i daruje. Govorio je da najviše voli da skuplja žive ljude – insistirajući u umetnosti na interaktivnosti i participativnosti

Piše: Aleksandra Ajdanić Saša Marković – Mirkob (1959 - 2010) je verovao upravo da umetnost mora biti lokalna da bi postala globalna. Mora biti zabavna i smešna, jednostavna i jeftina, pristupačna svima, i celovita u smislu da se radovi nadovezuju jedan na drugi, da je svaki samo jedno poglavlje. Na tim temeljima je stvarao. Bio je autodidakt, nepresušne potrebe da pripoveda. Uvek se izražavao u prvom licu, govoreći i o drugima. Upravo to prvo lice je i dalo pečat ovoj retrospektivnoj izložbi – od prvih crteža, preko serije slika iz automata ili omota za CD-ove, do zbirke maski i performansa. Kao da je na izložbi bio prisutan.

Umetnik van pravaca: malo ko ga je razumeo, ali mu to nije umanjilo posthumnu slavu.

proleće 2012

Mikrob

izložbe

“Ne pripada ni jednom žanru. Najčešće ga identifikuju sa beogradskom alternativnom scenom devedesetih, ma šta to značilo”, kaže kustos izložbe Dejan Sretenović

Radovi Saše Markovića Mikroba svedoče o samosvojnosti njegovog životnog puta.

Samouk Bio je svoj. Njegova individualna mitologija, bez obzira u kojoj umetničkog formi ispričana ili prikazana,

Kabina automata za fotose

imala je sopstveni DNK. Uleteo je na umetničku scenu ranih

Slike iz automata su bile prvi iskorak Markovića u javnost. Najpre je slikao sebe ali je to preraslo u opsesiju, automat u instant medij i njegovu instant karmu. Društvo mu u kabinama kasnije prave poznate ličnosti, slučajni prolaznici, a on stvara situacije i od svakog kaiša iz automata pravi dramu u četiri čina, i izlaže ih u formi fanzina. Neki od njih danas krase privatne kolekcije. Taj stil “kaiša” zadržao je godinama, kada je potpuno prešao na formu maski. Tek ovako retrospektivno poređane, te maske predstavljaju dnevnik Markovićevog života i stvaranja. Mada nastale iz potrebe za naracijom, one upotpunjuju njegov narativni impuls, i filosofiju da “umetnost treba da živi van umetnika, da se poklanja”.

devedesetih godina, uopšte

Sa Nebojšom Kandićem i Rambom Amadeusom je 1987. osnovao tzv. tajnu organizaciju KPGS, (slova skraćenice označavaju kolokvijalne nazive za polne organe) po kojoj je kasniji Rambov album dobio ime. Saradnju sa Rambom ovekovečio je i specijalnim izdanjem omota albuma “O tugo jesenja” u 90 primeraka. Niz projekata i performansa realizovao je sa umetnicima alternativne scene devedesetih - Led art, Škart, Mixup, Janko Baljak, Ivan Markov, Era Milivojević, Milica Tomić, Tomislav Gotovac…

politički pečat devedesetih,

je ne poznajući. Umetnost je stvarao sam – iz gluvarenja, pobune, planova, snova. Njegova dela, bilo da su u pitanju crteži, maske, performansi, grafike, instalacije, CD omoti, nose socijalni i ali univerzalnošću poruka zadiru i u našu i u globalnu svakodnevicu.

proleće 2012

minijatura

Urbani džepovi Beograda

Soba sa pogledom

Ideja projekta je da ljudi prepoznaju zelene površine kao svoj dnevni boravak i da kulturu ponašanja koju imaju u svom domu primene i na otvoreni prostor, koji je takođe deo njihove svakodnevnice Piše: Nevena Đukić

Foto: isidora Đurić

Projekat „Urbani džepovi Beograda“ bavi se zapuštenim gradskim prostorima u cilju uključenja lokalne zajednice u njihovo uređenje i održavanje na principima održivog razvoja. Adekvatnom intervencijom ove površine postaju deo svakodnevnice lokalnog stanovništva i predstavljaju značajan doprinos u poboljšanju uslova njihovog života. Projekat su pokrenule, u to vreme, studentkinje pejzažne arhitekture i hortukulture, Šumarskog fakulteta u Beogradu, u potrazi za znanjem, profesionalnim iskustvima i u želji da pejzažnu arhitekturu predstave građanima Beograda. Projekat je, uz nesebičnu pomoć asistenata sa odseka 62

proleće 2012

za pejzažnu arhitekturu i hortikulturu, Andreje Tutundžića, Nevene Vasiljević i Dragana Vujičića, posle godinu dana pisanja i razrade konačno bio gotov 2008. godine. U decembru te godine, u gradskoj opštini Vračar je održana prva prezentacija projekta a samo par dana posle prezentacije usledio je dogovor o izradi idejnih skica za 7 urbanih džepova. Od početnih 7 projekata za realizaciju su izabrana tri a među njima je i prostor u Baba Višnjinoj ulici.

Park kao dnevni boravak

Džep „Soba sa pogledom“ u Baba Višnjinoj ulici svečano je otvoren 20. oktobra 2011. godine a zauzima

površinu od oko 1 000 m². Projekat podrazumeva, zonu aktivne rekreacije sa fitnes spravama, zonu mirnog odmora sa mestima za sedenje i zonu glavnog okupljanja gde se nalazi skulptura za sedenje. Rešenje je inspirisano samom strukturom opštine Vračar, koja je karakteristična po tome što ima jako malo zelenih površina, tako da kada stanovnici tog dela grada pogledaju kroz svoj prozor vide tipičan, monoton gradski pejzaž. Simbolično, autorke džepa „Soba sa pogledom“, diplomirani inženjeri pejzažne arhitekture, Vesna Gvozdenov i Jovana Kovačević, želele su da samom inetrvencijom omoguće jedan malo drugačiji doživljaj javnog prostora, tj. da

Urbani džepovi Beograda

stvore sobu sa drugačijim pogledom. Glavna ideja projekta je da ljudi prepoznaju zelene površine kao svoj dnevni boravak i da kulturu ponašanja koju imaju u svom domu primene i na otvoreni prostor, koji je takođe deo njihove svakodnevnice. Dominantnu tačku u prostoru prestavlja skulptura „Soba sa Pogledom“, koja je namenjena isključivo za sedenje i odmaranje. Njenu konstrukciju dopunjuju ptice koje svojom bojom i formom dolaze do izražaja i nose simboliku slobode kretanja u javnom prostoru. Skulptura daje vizuelni identitet prostoru i predstavlja novo mesto, mesto koje vam pomaže da odredite gde se nalazite. Prostor sada ostavlja dominantan utisak na posmatrače, stara celina doživljava se na nov i zanimljiv način i stvara se veza između mesta, ljudi i događaja iz njihovih života.

Prilagoditi grad građanima U toku realizacije samog projekta bilo je problema koji su se javljali na gradilištu. Oni su se rešavali u hodu, ali bitno je da nisu uzrokovali velika odstupanja od

projekta. Interesantno je da su ljudi u početku bili vrlo nepoverljivi, pogotovo kad im je saopšteno ko su autori projekta. „Njima je bilo nepojmljivo da neko ko je tako mlad radi nešto u njihovom dvorištu. Vremenom, polako su počeli da stiču poverenje, došla je prva skuvana kafa na gradilište, a na kraju su počeli zaista da učestvuju u svemu tome, svakodnevno da dolaze na gradilište i da nadgledaju radove sa nestrpljivim isčekivanjem završetka“, objašnjava Jovana Kovačević, jedna od autorki projekta. Ovom intervencijom autorke su uspele da kreiraju prostor prilagođen potrebama korisnika, da povećaju stepen javne svesti, približe savremenu umetnost opštoj publici, a pre svega da promovišu pejzažnu arhitekturu kao multidisciplinarnu struku koja se bavi otvorenim javnim prostorima. „Otvoreni prostori su nosioci socijаlnog i urbаnog životа, pа bi trebаlo dа budu mestа koja su uređenа i unаpređenа, promenljivih funkcijа, rаznovrsnih dogаđаjа i procesа, а ne ostаci аrhitekture kojа ih okružuje“, zaključila je Vesna Gvozdenov, jedna od autorki projekta.

minijatura

Lokacija: Baba Višnjina 17-19, Beograd Investitor: GO Vračar Godina izgradnje: 2011. Autori: Vesna Gvozdenov d.i.p.a. i Jovana Kovačević d.i.p.a. Saradnici: mr. Dragan Vujčić (odgovorni projektant) d.i.p.a., VMS- Ivan Mitić (statički proračun) Godina projektovanja: 2008. Izvođači: Biodekor Beograd Nagrade: 2009. Grand Prix, III Salon pejzažne arhitekture

proleće 2012

preko crte

Nature & Art

Slikati prirodu ne znači kopirati njene oblike, već slikati kao priroda

Mesto događanja Osečina

Nature & Art Nature&Art nije opozit bilo čemu. Ona nije bunt, utopija i manifest, ona, jednostavno, jeste. Kao bilo koja egzistencija u prirodi. Nastala je iz tihe potrebe jednog broja umetnika da ne prihvati postmodernistički simulakrum i da na elementima pralikovnog, arhetipskog i neestetiziranog, gradi svoju umetnost u vremenu hiperprodukcije, hiperinformacija i hiperseksualnosti. Piše: Nevena Đukić Umetnost koja se bavi povezivanjem čoveka sa prirodom je istovremeno i angažovana i blagotvorna, kaže Đorđe Stanojević, osnivač Nature & Art projekta. “Ova umetnost nije deskriptivna i ne oponaša. Ona se trudi da bude baš onakva kakva je priroda. Nastaje onako kako se smenjuju godišnja doba, kako pada kiša, kako diše i drhti zemlja, kao voda koja uvek tiho nađe svoj put. Preduslov nastanka ovakve umetnosti je svest da jedino u skladu sa ritmovima prirode i prepuštanjem njima dolazimo do one harmonije koja se reflektuje na umetnička dela. Ta čvornovata, surova i živa harmonija je osnov umetničkih dela ovog koncepta”, izlaže svoj koncept Stanojević Sabiraju se rezultati radionice održane krajem prošle godine u zdravoj i pitomoj Osečini, rodnom mestu Stanojevića. Učestvovalo je dvanaest umetnika, a kao ambijent održavanja izabrana je opština Osečina, mesto poznato po sajmu šljiva i netaknutoj prirodi. Uz pomoć organizatora, vizuelnog umetnika, Đorđa Stanojevića, obezbeđeni su neophodni materijali i uslovi za rad, a za vreme sedmodnevne radionice umetnici su imali priliku da izvedu svoja dela. Kao rezultat, nastali su radovi koji na najrazličitije načine predstavljaju specifičan odnos umetnika prema prirodi. 64

proleće 2012

Nature & Art

Božidar Mandić „Lice i naličje“ i „Apoteza neravnini“ (Konceptualni umetnik, književnik i osnivač porodice Bistrih potoka)

preko crte

Đorđe Stanojević „Kuća“ (Vizuelni umetnik i organizator kolonije)

„Moja umetnost teži spajanju – kultnoj rečenici dvadeset prvog veka“

„Od prirode se učim procesu stvaralaštva. On je tih, težak, nepredvidiv, prekrasan... Od prirode se učim slobodi, ne onoj spoljašnjoj, već egzistencijalnoj, unutrašnjoj.“

Božidar Mandić svoje pripadanje pokretu Nature&Art smatra pitanjem svoje porodične opredeljenosti. „Stvaram sa ljudima koji osećaju za prirodu i pomažu da ona opstane. Danas, jedan od bitnih umetničkih i intelektualnih angažmana mora biti pažnja prema prirodi. Ali ne u romantičarskom smisliu, već u civilizacijskom.“, objašnjava Božidar. Na radionici, umetnik je uradio dva eksponata od drveta bukve. Prvi eksponat koji je izveo se zove „Lice i naličje“. Jednostavnim konceptom spajanja kore bukve na glatko deblo bukve akcentovan je suprotni smer kolorita i teksture drveta. Drugi izvedeni eksponat „Apoteza neravnini“ je rad od četiri zakucane bukove daske. Sve je neravno i nepravilno, izvedeno krajnje jednostavno i prirodno... „Moja umetnost posebno u likovnosti – ne zatiče dleto i čekić kao potrebu oblikovanja volumena, već teži spajanju – kultnoj rečenici dvadeset prvog veka. Apoteza neravninama je pokušaj da se čovek vrati duši i neuobličenim delovanjima ispiše svoje intencije, da se dekodira i postane deo prirode.“, rekao je umetnik.

Delo Đorđa Stanojevića - „Kuća“, napravljeno je od blata, granja i kreča. Umetnik o svom radu kaže: “Neke stvari me intrigiraju. Konkretno oblik starih košnica i energija materijala od kojih su napravljene. Blato, granje i kreč su neverovatna kombinacija materije koju treba prepoznati i pretvoriti u umetničko delo. Stvari koje me intrigiraju sakupljam i znam da će jednog dana, kada se steknu uslovi i neophodna duhovna gustina, one postati umetnička dela, čak sa jako malom intervencijom. Možda i bez nje.“ Rad na koloniji je direktan nastavak svega onoga što umetnik inače radi. Reaguje na prostor gde radi, od kojeg mnogo zavisi priroda i oblik njegovih dela, pa je konstantan dijalog sa prostorom i okruženjem karakteristika njegovih radova. Đorđe Stanojević umetnik, ujedno i organizator radionice, objasnio je kako je samo iskustvo realizacije jednog ovakvog projekta neizmerno. “Smatram da čovek može najviše da sazna o svom radu realizujući radove drugih umetnika. Taj trenutak vas izmešta iz inercije koja je svojstvena svemu na ovom svetu i prebacuje vas u drugu vizuru odakle najbolje sagledavate svoj rad. Pomaganje i direktno učestvovanje u realizaciji radova na ovoj koloniji je bila sjajna i retka prilika da se takva vizura i ostvari.”

Katarina Popović „Vile“ (Konceptualna umetnica) „U prirodi borave čuda. Da, još uvek.“

Katarina Popović se na koloniji orijentisala na fotografiju. Inspirisana slovenskom mitologijom u Osečinu, došla je da pronađe vile. Vile, koncept koji već dugo vremena razrađuje u glavi, su nove žene – jake, ženstvene i ljutite. „One nemaju više strpljenja za ljude, jer se u najvećem broju slučajeva prema prirodi odnose isto kao i prema sebi – bahato i površno. Ljudima je uglavnom najvažnije ono što se vidi, a ne ono šta to znači. Vulgarnost umesto suptilnosti, šok umesto značenja, nadražaj na mestu razmišljanja. Polovi se takmiče umesto da se sažive. Nova ženstvenost može da ponudi i neke odgovore za razrešenje te, za oba pola, mučne situacije. Priroda je majka - žena. Ajmo da se posavetujemo sa njom.“, reči su umetnice. proleće 2012

preko crte

Nature & Art

Kosta Bogdanović „Sećanje na violončelo“ (Vajar i profesor teorije vizuelne kulture) „Dženerika, lepo, uzvišeno, prirodno!“

Umetnik smatra da je njegova veza sa Nature&Art konceptom prirodna, jer se u svojoj umetničkoj praksi bavi prirodnim materijalima. U susretu sa materijalom, pokušava da vodi dijalog sa njegovim svojstvima. Kao školovanom biologu, njemu je lako da razume ono što jedna zadata prirodna forma može da da. Ujedno to je i prvi korak, pristup materijalu. Kada je forma u pitanju, nju pokušava da prilagodi onome što smatra da je skulpturalno. Po umetnikovom shvatanju, skulptura je polazište da se od anonimnog oblika date materije, kroz umetničku intervenciju dobije emancipovani oblik, u suštini to je i njegov stav prema umetnosti. Delo koje je umetnik izveo na radionici načinjeno je od drveta dženerike i zove se „Sećanje na violončelo“. Oblik skulpture je proizašao iz same forme drveta, skulptura je u donjem delu proširena, a pri vrhu se naglo sužava, što predstavlja osnovnu karakteristiku violončela. Za umetnika, značajno iskustvo bilo je to što je prvi put za svoje delo, kao materijal, iskoristio drvo dženerike. “Sanjao sam o tome da radim u dženerici, za mene je to velika radost.”

Tamara Nedeljković Vukša „Vizuelna poezija“ (Vizuelna umetnica) „Videše sve na svetu moje oči i vratiše se belim hrizantemama“ /Kosugi Išo/

U poslednje tri godine umetnica uglavnom sama pravi papir, reciklažom otpadnih materijala, koje kasnije kolažira i dorađuje. Na radionici umetnica je povezala ono što inače radi u ateljeu sa konceptom Nature&Art-a. Radila je tehnikom sito štampe na recikliranom papiru. „Papir pravim sama, reciklažom, to je lep proces, koji iziskuje strpljenje i posvećenost. Priroda nas između ostalog i tome uči, kao i jednostavnosti, skromnosti, duhovnosti, pažnji i poštovanju.“ reči su umetnice. „Vizuelna poezija“ konceptualni rad koji je umetnica izvela na radionici sastoji se iz tri dela. Izabrala je tri pesme japanskih haiku pesnika, koje su vezane za prirodu. Svaki papir nosi jedan haiku. Njen rad preispituje odnose čovek-priroda, čovek-čovek, čovek-umetnost, umetnostpriroda. „Sve nam je tu, na dohvat ruke, ali često to ne primećujemo, tragajući za nečim boljim i blještavijim. ´Videše sve na svetu moje oči i vratiše se belim hrizantemama.´ Poezija vizuelnog i vizuelna poezija u dosluhu sa prirodom, to je ono čime sam se bavila na ovoj koloniji”, objasnila je umetnica.

proleće 2012

Marko Vukša (Vajar) „Jednostavnost je ono što bih pre svega istakao u mojim radovima, to je ono što sam naučio posmatrajući prirodu.“

Umetnik posmatra Nature&Art koncept kao vezu prirode i prirodnog sa kreativnim stvaralaštvom. Smatra da je u današnje vreme kada je planeta ugrožena od strane čoveka, ovakav projekat neophodan jer se na taj način širi svest o prirodi. „Prirodni materijali su baza mog rada u skulpturi, u stalnom sam dosluhu sa ‘prirodnim’, ne bi li uspeo da od materijala izvučem njegovo najbolje“ objašnjava umetnik. Na koloniji umetnik je radio u većem komadu brestovog trupca, tehnikom rezanja, u pogonu pilane.

Nature & Art

preko crte

Milena Putnik „Rovni 2011“ (Likovna umetnica i predavač na Šumarskom fakultetu) „Prirodu ne posmatram esencijalistički, kao entitet koji postoji po sebi, kao nešto izdvojeno od današnjeg čoveka, čemu mi treba da se vratimo, već kao ogledalo njegovog stanja svesti, koje se otkriva kroz aktivnost u pejzažu.“

Umetnica je posebno zainteresovana za antropogene promene u pejzažu ili drastične načine na koje čovek utiče na okolinu, kao što je to slučaj sa hidroakumulacijom Rovni koja se nalazi nedaleko od Osečine. Ideju da se bavi temom hidroakumulacije Rovni imala je pre dolaska u Osečinu. U pitanju je gradilište hidroakumulacije velikog kapaciteta. Umetnica je obišla pešice mesto koje će uskoro biti pod vodom i fotografisala okolinu. Fotografije predstavljaju prvi deo budućeg rada, koji će dobiti nastavak tek ponovnim fotografisanjem. „Želim da zabeležim dalji razvoj događaja i da fotografijom uhvatim pejzaž koji upravo prolazi kroz ovako drastične promene. Posebno me zanima obični, beznačajni pejzaž, seoski put, livada sa stogovima sena, kuća pod drvetom, mali lug... koji se svi polako ljušte sa površine, ostavljajući mesečev pejzaž“, objašnjava umetnica.

Milorad Mladenović (Vizuelni umetnik, arhitekta i profesor na Arhitektonskom fakultetu) „Postupak afirmacije nade i gradnje vizija reprezentuje se i u mojim projektima pripremanim u Osečini, kao prostoru u kome tragovi osećanja idealiteta okruženja još uvek žive.“

Svojim skorašnjim radovima a posebno u saradnji sa projektom Nature&Art, umetnik počinje svoje vizuelno iskustvo da postavlja u relaciju sa prirodom, izvlačeći, pri tome određene ideje koje oblikuje u niz projekata i istraživanja. Njegovi radovi stoje na granici između antropogenog i prirodnog i to prvenstveno zbog umetnikovog subjektivnog i dvosmislenog preispitivanja odnosa umetnosti i prirode. Ta dvosmislenost najjasnije je izložena u njegovom projektu „Strah od ništa“ izloženom 2011. u Salonu MSU u Beogradu. Van globalnih isticanja problema prirode Milorad Mladenović, pokušava da na subjektivnom nivou i u relaciji sa svojim okruženjem, govori o impulsima straha i ništavila kroz slike ljudske nemarnosti.

Radomir Knežević „Grebeni“ i „Na promaji“ (Likovni umetnik i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti) „Priroda nas uči poštovanjem života na zemlji i beskrajnoj tolerantnosti u odnosima.“

Na koloniji, umetnik je delo izveo koristeći prirodne materijale u obliku tankih grančica. Po njegovom mišljenju ove grančice nose fini zapis života biljke u kom je oslikana veza sa prostorom na kom je ona rasla. „Koristeći zapis koji je u toj integralnoj formi prisutan, pokušavam da formiram saglasje lične ideje i prirodnog svojstva odnosa čoveka i prostora u kom on egzistira“, objašnjava umetnik. Radomir Knežević je izveo dva rada na radionici: „Grebeni“ i „Na promaji“. „Na promaji“, po formatu manji rad sastavljen je od grančica koje su debljine od 1 do 5 milimetara u prečniku i koje su u procesu pripreme morale da se suše u kalupima, kako bi dobile određena zakrivljena. Radionica je dala jednu vrlo široku lepezu različitih pristupa, od klasičnih tretiranja skulptorskih drvenih masiva pa do radova koje još nismo videli u celini, koji će tek biti gotovi, kaže Knežević. proleće 2012

preko crte

Sinemagrafi

Istok Pavlović, sinemagrafista

Oživljavanje fotografije Sinemagrafi su sasvim nova umetnička forma, nešto između fotografije i video zapisa, ili kako još kaže naš sagovornik Istok Pavlović - prvi i za sada jedini kreator sinemagrafa kod nas – to je umetnost koja pokušava da oživi trenutak u vremenu

Razgovarala: aleksandra ajdanić

Slika teži pokretu: Istok Pavlović

Svi sebe ponekad uhvatimo kako, dok posmatramo neku dragu fotografiju, zamišljamo trenutak kada je nastala – setimo se nekog dodira, pogleda, pokreta. Nekad smo se, gledajući fotografije nepoznatih lica ili predela, zapitali kako bi oni delovali uživo. Sinemagrafi nam omogućavaju upravo taj iskorak u maštu, u nemoguće, dodavanjem pokreta u neki detalj statične fotografije. S obzirom da se prave u .gif formatu koji živi samo na web stranicama, tamo se jedino mogu i doživeti. Ali lako ih je dočarati jednostavnim primerom: zamislite fotografiju devojčice koja sedi u polju, a njena kosa se pokreće kao na vetru; ili, fotografiju devojke koja sedi na stepeništu, a iza njenih leđa dolazi i odlazi mačka – sve ostalo je statično. Ovo su samo dva primera sinemagrafa koje je potpisao Istok Pavlović (http://www.istokpavlovic.com/gif/aleme-and-the-cat.php), čovek kome je specijalnost internet marketing, a fotografija i sinemagrafi su mu hobi. Zapravo, sve manje su samo hobi, ispravlja samog sebe, jer im posvećuje sve više vremena. 68

proleće 2012

Sinemagrafi

preko crte

Tek dolazi vreme da se kreativnost na ovom planu ispolji. Već sada se koristi u modnoj industriji, digitalnom dizajnu, marketingu, advertajzingu ...

Jedan beskonačni pokret “Nije lako praviti sinemagrafe, potrebno je puno vremena i strpljenja. Jednom kada snimite fotografije ili video zapise, sledi obrada u nekom od kompjuterskih programa za video montažu ili u Photoshopu, i to može da traje satima. Suština obrade je napraviti da jedan element fotografije bude u beskonačnom pokretu. Zato je način razmišljanja kod izrade sinemagrafa drugačije. I samo posmatranje je drugačije, jer dok gledate šta da snimite – morate da razmišljate pre svega o nečemu što ima prirodnu repetitivnu strukturu”, kaže Istok. Taj element ponavljanja je najbitniji, jer se magičnost sinemagrafa postiže upravo pomoću beskonačno ponavljajućih “lupova”.

Sinemagrafi jesu i umetnost i veština. Bez vrhunske umetničke fotografije ili video snimka visokog kvaliteta, obrada ne može da donese vrhunski rezultat. Ima onih koji kažu da ova forma ubija lepotu zamišljanja. Možda, ali otvara jedan drugi svet, kaže Istok. “I fotografija i video su stereotipi. Dok gledamo fotografiju, naš mozak tako radi da razmišlja da se na njoj nešto kreće. Od videa očekujemo kretanje. Kod sinemagrafa, gde postoji samo jedan pokret na statičnoj fotografiji, mozak spaja ta dva stereotipa i pravi malu zbrku, ali na pozitivan način – stvara novu sliku, i preko vizuelnog angažuje i naše kinestetičko čulo”.

Moda je u modi

Veština ili umetnost

Budućnost sinemagrafa je tek počela. Jedva da je prošlo godinu dana od kako su ih za čuveni New York Fashion Show 2011, lansirali umetnički fotograf, Njujorčanka Džejmi Bek, i njen partner, web dizajner, Kevin Berg, dajući animiranoj fotografiji sasvim novu dimenziju. Tek dolazi vreme da se kreativnost na ovom planu ispolji, kaže Istok. Već sada se koristi u modnoj industriji, digitalnom dizajnu, marketingu, advertajzingu…

U klasičnoj vrsti sinemagrafa (kosa na vetru) to je lakše postići, jer je pokret neprekidan. “Druga vrsta sinemagrafa je kada se na statičnoj slici nešto odjednom dogodi, neki iznenadni pokret – dizanje očiju ili okretanje glave. Tu je ponavljanje pokreta mnogo teže za obradu, jer nema prirodnog pretapanja između poslednjeg i prvog frejma”.

“Umetnost je ta koja će nam sugerisati nove ideje šta i kuda dalje sa sinemagrafima”, kaže Istok. Pitam ga otkud on u ovoj priči, i to tako brzo, kad se u svetu svega petoro, šestoro ljudi ozbiljnije bavi sinemagrafima. “Jednostavno dopalo mi se. Mene zanima pokret – šta je pokret, šta nam saopštava i kako ga doživljavamo.”

muzika Analiza boje zvuka donosi odgovore na mnoga pitanja o karakteru sagovornika

Bučni glasovi tišine Piše:Marija Marić- Marković

proleće 2012

Zvuk u komunikološkom smislu obuhvata kategorije: govor, muziku i ostale zvuke. On izaziva različite psihološke reakcije kod čoveka, te su ljudska osećanja različita u odnosu na zvuk koji čuju. Kako proceniti način govora ili glasovnih reakcija kod sagovornika ili govornika?

Drevni čovek je osluškivao zvukove iz prirode, kao i zvukove koje je mogao sam proizvesti telom, i shvatio je da postoji sklad. Zvuk je znak spoljašnjeg prostora ispunjenog ljudima, životinjama, biljkama, dinamičan prostor u kojem se odvijaju najrazličitija zbivanja i pokret. Dokaz da postoji kako spoljašnji, tako i unutrašnji svet, u kojem se odvija zvuk – muzika, potvrđuju i mnogi duhovnici koji kazu: “Umiri unutrašnju buku, stišaj svoje misli, umiri svoje srce, nadvladaj svoje strasti. Napravi svoj unutrašnji sklad - harmoniju“. Kako pomoću zvuka možemo proceniti osobu koja nas je zaintrigirala ili nam se nametnula?

muzika Pokušajte da se prisetite koliko često unutar sebe vodite unutrašnji dijalog sa zamišljenom osobom iz vašeg okruženja. Da li vodite unutrašnji dijalog i koliko često? Ukoliko se raspravljate, hvališete ili branite sebe, na koji način to činite i u kojoj meri je način razgovora sličan onom koji glasno vodite sa istom osobom

Govor govora Uzmimo primer da slušamo osobu čiji govor ima nepromenljiv tonalitet, postojan, ali gotovo neprekidan zvuk, imaćemo osećaj da je osoba koja govori usmerena, stabilna. Međutim, u slučaju dužeg trajanja ovakvog načina govora, pomenuti osećaji će se preobratiti u osećaj nelagodnosti. Talasast, lelujav i trepereći govor jeste zvuk promenljive visine i ritma. Ovakav način govora u slušaocu izaziva osećaje nametljivosti, upornosti i istrajnosti. Isprekidan govor ukazuje na neodlučnu ličnost, izaziva nemir kod slušaoca, i ukazuje na to da osoba koja govori na pomenuti način, može imati problem sa koncentracijom i samokontrolom.

Privlačenje pažnje Ukoliko slušamo osobu čiji je govor sa iznenadno narastajućom glasnoćom (muzički: cressendo) imaćemo osećaj napetosti, ali će takva vrsta govora u nama izazvati veći stepen koncentracije. U suprotnom, ovakva vrsta ili način govora može nam biti od koristi ukoliko želimo skrenuti pažnju na ono što hoćemo da kažemo. Pored ushićenosti i iščekivanja da se nešto dogodi, ovakav način govora može podsticati i na agresivnost. Govor sa postepenom narastajućom glasnoćom stvara osećaj da je ispred nas nepopustljiva, odvažna, strpljiva osoba koja stremi ka nečem određenom. Ukoliko se sagovornik iznenadno utiša, uočićemo kukavičluk, strah, gubitak volje, snage, osećaj poraza. Ovakva osoba delovaće nedorečeno, depresivno i ostaviće utisak praznine.

Delovanje na nesvesno Savremeni čovek u toku dana prima mnoštvo najrazličitijih zvukova od kojih pojedini podrazumevaju i međuljudsku komunikaciju ali i primanje zvukova u obliku muzike. Ovi zvuci predstavljaju mešavinu vrsta i oblika kojih čovek najčešće nije svestan, ali ih na nesvesnom nivou veoma duboko prima. Podsvest čoveka upija sve zvučne informacije koji utiču dalje na formiranje njegove ličnosti. Raspoloženje čoveka je veoma često prouzrokovano zvučnim uticajima. Ponekad nelagoda, nervoza, ushićenost ili pritajena agresija mogu biti rezultat neprimerenog uticaja

muzike, nečijeg glasa ili drugih zvučnih oblika kojih nismo svesni u datom trenutku. Rad na duhovnom i telesnom osvešćivanju mogao bi doprineti da se, između ostalog, i ovakvi oblici “trpljenja“ izbegnu. Trenutak kada prepoznamo ili drugačije rečeno, osvestimo izvore koji u nama stvaraju osećaje nelagodnosti, biće od velike važnosti za nas. Tada je lako reagovati i eliminisati sve ono sto nam smeta. Sklad unutrašnjeg sveta i “muzike“ u njemu postiže se radom na prepoznavanju različitih uticaja na nas. Pomenuti uticaji mogu biti najrazličitijih karaktera, međutim ovoga puta reč će biti samo o zvučnim uticajima na čoveka.

Poremećena ravnoteža Slobodno se može reći da je urbani čovek u teškom neskladu zbog svih pomenutih uticaja, kojih najčešće nije svestan. Njegova ravnoteža sa zvucima prirodnog porekla je znatno poremećena jer je svakodnevno izolovan u odnosu na njih, te svakodnevno trpi buku sirena, psovke i opaske nervoznih ljudi. U procentualno većem odnosu okružen je ili sluša lošu muziku sa radio i tv prijemnika, viku ljudi koji se često svađaju na ulicama, samoposlugama, javnom prevozu itd... Sve pomenuto, jesu samo negativni zvučni uticaji. Na žalost, negativnih izvora ima još.

Kontrola negativnih uticaja Savet prosečnom, savremenom čoveku bio bi da pokuša da prati sebe, svoje telo i želje, te da se u skladu sa njima i ophodi. Dakle, da prepozna ukoliko ga muzika sa radija guši ili u njemu izaziva nelagodnost ili bilo koji loš uticaj. U tom trenutku, najlakše je promeniti radio stanicu, ugasiti tv ili sebi omogućiti muziku koja nam prija i koja će nas podstaći na bilo šta što je pozitivno. Ukoliko nam smeta nečiji glas ili energija u dijalogu, najbolje bi bilo da se kulturno opravdamo i povučemo. Svest o tome da pomenuta situacija nije “nekulturna“ nego samozaštitna u odnosu na loš uticaj, jeste i veliki pomak za zadovoljnu i psihofizičku zdravu ličnost. Još jedan od dobrih saveta neka bude i preporuka što češćeg odlaska u prirodu u kojoj ne postoje veštački izvori zvuka kao i agresije u različitim oblicima, koja je neminovnost u većim gradovima. proleće 2012

priča

Dva ovna na dva brvna Milinko Bujišić

Nikad sneg ne pada u tolikim količinama kao u godinama izbora. I nikada nije bio tako opasan kao u ovoj godini i pred ove izbore. Period izbora prate i poplave, munje i gromovi i sve drugo što nas može uništiti ili nam naneti ogromne štete. Od svih naših nevolja samo vešti političari mogu izvući nekakvu korist. I naš zaseok, kao i sva sela i gradovi, u ovoj izbornoj godini, nije prošao bez štete. Kao i svake godine i ove nam je bujica, nastala u vreme vanredne situacije, odnela brvno sa potoka i otežala komunikaciju između dva zaseoka, u kome živi skoro šest duša sa pravom glasa. Samo što smo odsekli i otesali stablo, kako bi oslonjeno na dva kamena na dve strane potoka, omogućilo protok ljudi, sitne stoke i robe, nagrnuše lideri raznih stranaka da nam odlože postavljanje brvna do raspisivanja izbora. Svi bi želeli, kažu, da se taj graditeljski poduhvat, koji je jedan od najvažnijih i najvećih objekata u poslednje vreme u našoj zemlji, otvori u vreme izbora i da to uradi baš njihov predsednik. Rekli smo im da je nama svejedno ko će da pusti u rad brvno, odnosno, ko će da preseče vrpcu i prvi pređe preko njega, a da je nama važno da što pre počnemo da ga koristimo. Najglasniji su oni lideri iz koalicije koja je sada na vlasti, jer smatraju da je njihovom zaslugom i u vreme njihovog mandata voda odnela staro trulo brvno i da je red da se u njihovom prisustvu postavi novo, dugotrajno, hrastovo brvno. Obećavali su nam da će na račun premošćavanja potoka obezbediti neki inostrani kredit pod povoljnim uslovima, kao i kredit iz Fonda za razvoj naše države, a koje ćemo mi moći da upotrebimo za neke druge potrebe, recimo, za kupovinu osnovnih životnih namirnica za nas i za stoku, kao i da pokrpimo krovove na kućama, kako ne bismo morali da poturamo lavore pred svaku kišu.

proleće 2012

priča

Ako dozvolimo - pretili su - da to uradi neko iz sadašnje opozicije, da će sve biti srušeno, prema Zakonu o prostornom planiranju ili prema detaljnom urbanističkom planu. Tražiće nam, kažu, sve potrebne dozvole za postavljanje brvna i ako je sve čisto i po zakonima trebaće nam deset godina da obezbedimo potrebne dozvole. A nikada i nigde nije bilo sve čisto pa neće ni ovde, kažu. Iz opozicije su obećavavali da će oni, kad dođu na vlast, a to je samo pitanje datuma održavanja izbora, napraviti umesto jednog brvna dva, dakle, dvosmerni prelaz podeljen ogradom, kako se ne bi, kao nekada, dva ovna srela na sredini brvna, pa se tu potukla oko prednosti i oba pala u vodu. Cela naša prošlost, kažu, je obeležena sa dva ovna na jednom brvnu i njihovim i našim stradanjem i da će se boriti da nam ne bude takva i budućnost. Rekli su i to da bez obzira što mi imamo ovnova u izobilju, nije humano da se bilo ko, pa i ovnovi, dave u vodi u vreme njihove vladavine. Svi su tražili da svi mi samo za njih glasamo i svi su tvrdili da naši glasovi mogu odlučiti sudbinu zemlje, odnosno da je sudbina države u našim rukama, a samim tim i potpuna naša odgovornost i da vodimo računa kako ćemo glasati. Navodno, ovoga puta su glave u pitanju, a ne prazni ili siti stomaci i da mi, nas nekoliko staraca, možemo odlučiti o sudbini budućih generacija. Toliko smo zbunjeni i sluđeni svim ponudama i pretnjama da ne znamo za koga da glasamo, ne znamo koji su opasniji - ili oni što sve nude ili oni što svačim prete. I dok se oni svađaju i odlažu našu muku do zvaničnog početka predizborne kampanje, mi gazimo po hladnoj vodi našeg potoka i cvokoćemo u mokrim opancima. A novo brvno leži pored obale i čeka nekog, nama nepoznatog, stranačkog lidera da nam kaže u kom trenutku da ga postavimo i kako njime da se služimo.

proleće 2012

gedžeti Priredio: Milan Atanasijević

Portabl zvučnik Ukoliko volite da se opustite u bašti na ligeštulu uz muziku, Portable Indoor/Outdoor Wireless Speaker je odlično rešenje. Em je bežičan, em je otporan na padavine pa neće biti problema ukoliko iskisne, em je konsturisan da izbegava mikrotalasnu i druge uređaje koji bi mogli da izazovu krčanje. Nimh baterija omogućava autonomiju od 10 sati. Cena baš i nije sitnica - 700 dolara.

Pegla za lenje

Protiv žednih Koliko puta vam se dogodilo da ste kupili neko dobro i obavezno skupo vino, otpili čašu i odložili flašu koja je sledećeg dana bila poluprazna. Cimeri znaju šta valja, ali i njima se može doskočiti. Zapušač sa šifrom onemogućiće sve one koji hoće bez odobrenja da probaju vaše vredno vino i da ostvare svoju nameru. Cena 15 funti.

Protiv starenja Hoćete da se podmladite? Ko to uostalom neće? Jedan od načina je uz pomoć proizvoda na slici. Lampa za podmlađivanje kože putem pulsirajućih infrared talasa stimuliše proizvodnju kolagena koji doprinosi da naša koža bude mekša i da izgleda mlađe. Cena 400 dolara.

proleće 2012

Vojni izgled Časovnik na slici nose elitne jedinice američke vojske, tzv. foke. Obzirom na ovu pojedinost, suvišno je i govoriti o izdržljivosti i kvalitetu izrade, ali ono što je jedinstveno je sistem za osvetljenje koje dolazi od posebnog gasa smeštenog u kućište časovnika. Proizvođač kaže da ovaj izvor svetlosti traje najmanje 25 godina. Ukoliko bar u nekim segmentima hoćete da se osećate kao marinac, cena sata je 400 dolara.

Nije pegla, ali čini da iz kuće izađete uredni i opeglani. U pitanju je jedan od uređaja za peglanje na paru, ali koji se od sličnih razlikuje po tome što mu treba svega minut i po vremena da ispegla košulju. Možete ga koristiti za odelo, pantalone pa i za delove nameštaja. Cena 120 dolara.

gedžeti

Profi idiot Novi uređaj koji je proizvela Nokia nismo sigurni u koju kategoriju da stavimo. Da li je u pitanju telefon sa integrisanom kamerom, ili profi foto aparat sa pridodatim uređajem za telefoniranje. Nokia 808 Pure View je najnoviji smartphone finskog proizvođača sa integrisanom kamerom od 41 megapixela! Tačnije, u pitanju je senzor od 41 megapixela koji uz pomoć Zeiss sočiva, pravi slike rezolucije 5 MP. Tu su i ksenonski blic i led svetlo za slučaj da želite da slikate nešto tokom noći. Unutra je 16 gb memorije, koju je moguće i proširiti. Nema sumnje da će 808 Pure view izazvati veliko interesovanje, a što se prodaje tiče ona će, jasno, zavisiti od cene koja još nije poznata.

Mini TV Prenosni portabl televizor. Idealno rešenje za one koji vole da sede u bašti, ili stalno imaju obaveze u kuhinji. Ovaj uređaj prima bežični signal sa nekog od kućnih televizora i omogućava gledanje programa u kući i oko kuće. Ekran je veličine 7 inča, odnosno malo manje od 18cm, a baterija omogućava gledanje do 2 sata tv programa. Cena 230 dolara.

Masažer dlanova Da li vam se nekada dogodilo da vas od puno kucanja na tastaturi zabole prsti i dlanovi? Uređaj na slici upravo i služi za masažu dlanova i nadlanica. Unutrašnjost je od mekanog poliestera, a masažer dlanova koristi se 5, 10 ili 15 minuta. Uređaj poseduje i specijalne lampe za grejanje dlanova tokom zimskih meseci. Cena 120 dolara.

Sačuvati ploče Dobri stari gramofon. Sadašnji klinci jedva i znaju čemu je služio. Ovo međutim nije samo gramofon, već kompletan uređaj koji omogućava da muziku sa gramofonskih ploča i audio kaseta prebacujete na CD. Uređaj ima mnoštvo opcija, između ostalog i da selektujete koje pesme želite da presnimite, a koje ne. Tu su i konektori za zvučnike ukoliko želite samo da slušate muziku. Cena 400 dolara.

proleće 2012

dizajn

Radomir Vuković

Reflektor karejskog tipika Svetog Save

Simboličko označavanje biljega U proteklim vremenima puno je učenih reči objašnjavalo poreklo i nastanak grafičkih elemenata koji su osnova sadašnjeg zvaničnog vizuelnog identiteta naše države. Sve diskusije se pozivaju na isti dokument. To je Karejski tipik Svetog Save iz 1199. godine. U nauci se misli da je to najstariji od očuvanih rukopisa ovog dela i da je vrlo verovatno to original, ili prepis učinjen još za Savina vremena. Po predanju ovaj svitak je pisan rukom samog Prvosveštenika piše: radomir vuković

Znak turističke organizacije Rumunije je u osnovi isti kao bugarski ili srpski logo te privredne grane. Kao obavezni elementi pojavljuje se lišće, drveće, cvetovi…

proleće 2012

Na Krejskom tipiku se nalazi potpis i pečat Svetog Save. Ispred potpisa (vsjeh poslednji Sava grešni…) postavljen je krst u kojem su između krakova dodata četiri zraka, pa se misli da je to u stvari najava ocila (gvozdene turpije koje kresanjem o kamen izazivaju varnicu). Sam potpis je overen pečatom koji je sačinjen od četiri tipografska otiska imena SAVA tako da vizuelno čine krst. Rotacijom ovog otiska dobilo se četvoroznačje koje je daljom transformacijom dovedeno do pojednostavljenja, pa je tako prvo slovo S postalo znak za ocilo, odnosno simboličku narodnu slagalicu - Samo Sloga Srbina Spašava. Naravno postoji i drugačije mišljenje, koje osnovu za ovaj grafizam vidi u tipografskoj igri koja polazi od četvorostrukog grčkog slova - beta. Da je priča ozbiljna, vidi se i po tome što još uvek ne postoji saglasnost oko porekla ovih simbola kao i značenja imena – Srbi.

Poreklo šajkače Osam vekova kasnije ovi postulati nisu ništa izgibili na svojoj aktuelnosti. Naprotiv. Istorijske prilike uvek i ponovo traže pokazivanje slika i pozivanje na njihovo značenje. Repertoar prihvaćenih samoproklamovanih nacionalnih simbola nije veliki. Ovo je mali narod, pa je neke stvari morao i da pozajmljuje od drugih. Naprimer – šajkača. To je deo austrougarske uniforme koja je bila obavezna za ljude koji su upravljali čamcima – šajkama na Savi i Dunavu, kao pograničnim rekama. Ptice na nacionalnom grbu jesu miraz od nekih davnih srednjevekovnih pogodbenih bračnih ugovora. Nacionalne boje su identične kao i kod desetak drugih država. Njihov raspored je isti ili rotiran. Kao vodeća, prihvaćena je plava boja. Za razliku od sveta predmeta i gestova koji mogu da prenesu određene asocijacije u mentalnu matricu, aktuelni medijski, odnosno civilizacijski, trend surovo je opredelio mentalni prostor u kojem se pojavljuju slike sa nacionalnim ili nacionalističkim predznakom. Procesiranje ovih pojmova i njihovo pretvaranje u najrazličitije pojavne oblike postalo je državni posao najvišeg ranga. Internet, televizija i štampa, postali su poligoni u kojima se demostrira vrhunska filozofska, marketinška i dizajnerska veština kako bi se oformile slika o nekoj državi ili teritoriji.

Radomir VukoviÄ&#x2021;

dizajn

proleÄ&#x2021;e 2012

dizajn

Radomir Vuković

Konkurs za moderan nacionalni znak Sadašnji trenutak počinje 2003. godine kada je Ministarstvo kulture raspisalo konkurs za znak koji bi obeležio 200 godina moderne srpske države. I pored dovoljno vremena, pristojnih nagrada i autoritativnog žirija, dobijeni rezultati nisu bili na očekivanom nivou. Izuzev ove konstatacije nije se pojavilo niti jedno strukturno objašnjenje ovog događaja. Apstinencija kreativnog vrha bila je očigledna. Pristiglo je 120 radova, a kada su objavljeni, konstatovano je da su 85 posto učesnika zapravo učenici srednjih škola koji su svoje ideje radili kao obavezu na časovima likovnog vaspitanja. Bez obzira na ovaj institucionalni previd, implementacija nacionalnih simbola tekla je očekivanim ritmom. Ono što je karakteristika ovog procesa jeste pojava tipografskih rešenja koja su u formi logotipa upotrebljavana u širokom spektru. To se pre svega odnosi na čitav niz ispisa reči Srbija koji je apliciran u kontekstu institucionalnih državnih nastupa na promotivnim turističkim i poslovnim nivoima širom sveta. Izuzev primerene tipografije sva ova rešenja liče jedno na drugo. Svi oni se pozivaju na Prirodu, Sunce, Ljubav i čitav niz opštih mesta bez prave nacionalne karakteristike.

turizam ne priznaje nacionalne simbole Kao originalni pristup ovoj problematici navode se radovi Đorđa Ristića koji je izvanrednim grafičkim postupkom uradio niz piktograma u respektivnom izrazu srednjevekovne arhitekture. Pre desetak godina počelo je definisanje društvenog prostora u kome je postavljanje nacionalnog prefiksa postalo neophodno. T Posle prvog vizuelnog udara u kojem su se pojavile ptice,šljive, kape i slični repertoar iz prve linije prepoznavanja, pojavile su se slike tvrdih asocijacija i savremene tipografske osobenosti.

Igra sa tradicijom Za razliku od ovakvih umivenih slika pojavljuju se radovi koja na pravom artističkom nivou pokušavaju da prenesu poruku. Pre svega to je izvanredno rešenje Zorana Blažine za zaglavlje književnog časopisa Slovesa. Jednostavnim rotiranjem verzalnog slova ostvaren je suštinski prevod 78

proleće 2012

istorijskog konteksta. Radomir Vuković radi naslovnu stranu časopisa Tabu, mesec dana posle ubistva Zorana Đinđića. On je u reči Srbija video i inicijal državne bezbedonosne organizacije koji je vizualizovan sa dva rafalna niza. Interesantan je i rad Vladana Srdića koji merkantilni znak (registrovano) opisuje sa tradicionalnim ocilom. Kao opšte mesto u velikom broju dosadašnjim rešenjima pojavljuje se motiv četvoroznačja. To su radovi u kojima se insistira na vidljivom i prepoznatljivom četvorostrikom ponavljanju istih ili sličnih oblika. To je zapravo iznuđeni grafički prevod motiva četiri ocila koja se postavljaju u krstatoj matrici.

upotreba krsta u grafici Tu se pojavljuje zanimljiv mentalni skok..Naime, ni u jednom od tih rešenja se ne upotrebljava iscrtani krst, on se jednostavno čita kao strukturna podloga. Jedan naš dizajner je na javnoj tribini rekao, da četiri automobila na praznom parkingu postavljena u određenoj organizacionoj formi, mogu da u zadatom kontekstu prihvaćeni kao nacionalni simbol. Sledeći korak u ovom postupku jeste čitanje kvadratne forme kao slike koja ima četiri ugla odnosno prihvatanje da je broj četiri numerička odrednica koja se može čitati kao simbol ove teritorije. Ova civilna matrica u neskladu je sa duhovnom, odnosno religioznom u kojoj tri prsta predstavljaju nacionalni znak ali i simbol Svetog Trojstva Sa aspekta dizajnerskog promišljanja potrebno je da se ukaže na radove koji pretenduju da pošalju kompleksne poruke o mentalitetu ovog naroda. Pre svega to je izvanredan rad Slavimira Stojanovića u kojem on reduciranim grafičkim jezikom daje svoje viđenje Istorije srpskog naroda. Ovaj grafički niz od 35 piktograma je bez presedana u našoj umetničkoj praksi. On prikazuje vreme od seobe Slovena na Balkan do seobe Srba na traktorima iz Knina.

Naša istorija upućuje na zaključak da je broj četiri srpskiji od broja tri, što je u suprotnosti sa praksom Sve ove pozicije su zapravo elementarni registar formalnog nacionalnog naboja, koji daljom kreativnom nadgradnjom postaju slike primenljive u čitavom nizu simboličkih slika. Od grafita na zidovima do insignija na najvišem državnom nivou.

Radomir VukoviÄ&#x2021;

dizajn

proleÄ&#x2021;e 2012

koncepti Automobil za pesak, blato, led i vodu

Folksvagen Akva Folksvagen je smislio koncept automobila bubućnosti. Spreman je na sve,osim na uzletanje. Ali to je mana na kojoj maštoviti inženjeri rade da bi je ispravili. Možda je upravo jedan ovakav automobil bio predmet želja vozačima širom sveta kada su u filmu “The spy who loved me” videli markantnog agenta 007 koji vozi Lotus Esprit pod vodom. Međutim, novi koncept putničkog automobila, osim vode i puta, “guta” i pesak, led i sneg

Piše: Martina Anđelković

zima 2011 proleće 2012

koncepti

Pedesetih i šezdesetih godina dvadesetog veka, magazini “Popular Science” i “Popular Mechanics” predviđali su da će ljudi u budućnosti voziti pristupačne hoverkraftove

Pred nama je vozilo budućnosti. Pogotovo za Kinu i njene raznovrsne terene i često neprijateljski nastrojene klimatske uslove. O svemu tome dobro je promišljala tamošnja 21-godišnja studentkinja dizajna Yuhan Zhang. Njena glavna ideja bila je da osmisli ekološko vozilo koje će biti terenac u specijalnim uslovima, pogotovo za vreme poplava koje su za Kinu sasvim uobičajena pojava. Ako se koncept ikada pretvori u serijsku verziju, poplava, dvometarski sneg ili blokirani putevi više neće moći da budu izgovor za kašnjenje na posao. Koncept Aqua najpre je predstavljen u Kini, kada je dospeo u finale dizajnerskog takmičenja u kategoriji terenskih vozila. Dizajnerka je nekoliko meseci radila na ovom projektu, sve dok nije uparađen za takmičenje koje je sponzorisao Folksvagen. Komisija nemačkog koncerna bila je iznenađena konceptom i to ga je vinulo u finale, a zatim i na pobednički tron. Akva dobija prezime Folksvagen.

Pola-auto, pola-riba

Ovo vozilo pogoni vodonik. Dakle, na emisije štetnih gasova se ne misli jer ih jednostavno – nema. Akvaa ima dva motora; glavni motor snagu dobija iz vodoničnih gorivih ćelija koje pokreću glavni ventilator, a ventilatori smešteni pozadi pokreću individualni elektromotori.

Međutim, kako je ovo vozilo podesno za različite terene, od jezera, preko reka, snežnih pokrivača, močvara i vode i blata na putevima? VW Aqua koristi tehnologiju hoverkrafta; jedan od motora zadužen je da naduje vazdušni pojas oko automobila i tako ga podiže sa tla, a drugi ga pokreće i kontroliše pravac. Ukupno ima četiri ventilatora i integrisane vazdušne jastuke.. I dizajnerka Yuhan Zhang smatra da “nema boljeg vida transporta od vozila na vazdušnom jastuku”. “Ono se podjednako dobro kreće po putevima, ledu i vodi, i sa terena na teren prelazi bez pauze. Iskreno se nadam da će Aqua biti pristupačan automobil u budućnosti”, ističe ona.

Ma jel to Scirocco?

Na prvi pogled, Akva je neobičan automobil jednostavnih linija. Na drugi pogled, pomislićete da je u pitanju moderno oklopno vozilo; nešto između superautomobila, jahte i svemirskog broda. Za stvaranje takvog utiska posebno su “krivi” bočni ventilatori koji se otvaraju pri startovanju motora. Ljude iz Folksvagena najviše je oduševilo to što je dizajnerka izuzetno vodila računa o osnovnim dizajnerskim načelima nemačke auto-kompanije; obline i krivine, uz potpuno odsustvo oštrih linija. Akva je tako tipičan Folksvagenov koncept.

Prosečan fan nemačkog proizvođača rekao bi da Akva izgleda kao sportski, tjunovani Scirocco hatchback bez točkova. Novinari “AutoBloga” složili su se da koncept izgleda kao da je “Vanair Vanguard spavao sa Audijem RSQ”. Kako kaže dizajnerka, enterijer je minimalistički, a u automobil se ulazi kroz mali, skoro neprimetni, otvor koji se nalazi pozadi. Sve bi trebalo da bude podređeno vozaču i suvozaču. Putovanje preko raznih terena biće maksimalno udobno, a na truckanje i neprijatno poskakivanje vozila možete da zaboravite. Uživanje u vožnji povećaće teleskopski upravljač.

Moderan tenk

Sigurno je da, ako Akva ikada siđe sa fabričke trake i doživi serijsku proizvodnju, obični putevi nam neće biti potrebni. Neće nam biti bitno dokle se stiglo sa izgradnjom Koridora 10, da li su velike gužve na magistrali ili putari nisu posuli so po glavnim saobraćajnicama. Verovatno da neće biti neophodno izgrađivati ni nove mostove. Možda bi vojske širom sveta pribavljale veliki broj primeraka za svoje potrebe. Takođe, dobro bi došlo i u zdravstvu, kao neka vrsta male ambulante hitne pomoći. Samo razmislite o svim onim terenima koji bi se prevaljivali bez gužve i bez žurbe, a vi biste uvek mogli da stignete na vreme. proleće 2012

vinski putopis Bajka iz Bordoa - Château Pichon-Longueville-Baron

Dobar miraz za čarobno vino I zaista kao u nekoj bajci, posed obrastao rastinjem i zapušten, i pored svog nekadašnjeg sjaja bio je gotovo neprimetan, sve dok se na sceni nije pojavio princ na belom konju – AXA Grupa Piše: Rastko Fajndović, predsednik UO Sersa

vinski putopis

Zamak u Bordou koji je podigao „čarobnjak vinove loze”.

Nekada davno... Prvi član porodice Pišon koji je postao deo istorije poseda je izvesni Bernar od Pišona rođen u prvoj polovini 17. veka. U crkvenim spisima zapisano je da je 1646. godine oženio jedinu kćer Barona od Longvila, kao i da je aristokratska titula prešla na njegovu porodicu kao deo miraza. 1694. godine njihov drugi sin Jovan od Pišon-Longvila sklopio je izuzetno povoljan brak oženivši Terezu de Mezur d’Rozan. Njen otac Pjer, poznatiji po nadimku „čarobnjak vinove loze“, bio je vlasnik veoma bitnog poseda Rozan u vinogorju Margo. Opsednut vinovom lozom i vinogradima kupio je zemlju u ataru crkvene opštine Sent Lamber i zasadio prve čokote. Upravo ti vinogradi postali su deo Terezinog miraza. U trenutku kada se Terezin miraz spojio sa posedom njenog muža Jovana rođen je posed-vinograd Pišon Longvil, u vinogorju Poijak.

Hleb ga spasao od giljotine

Za svojih 90 godina života, Josif od PišonLongvila, bio je svedok tri revolucije, pet kraljeva, dve republike i jednog carstva.

Sledeći Baron čija je uloga u ovoj bajci veoma važna bio je Josif od PišonLongvila. Legendarni Josif rođen je 1760. godine, a preminuo je u dubokoj starosti u decembru 1849. godine. Za svojih 90 godina života bio je svedok tri revolucije, pet kraljeva, dve republike i jednog carstva. Interesantan deo njegovog aristokratskog života je svakako izbegavanje giljotine tokom revolucije 1789. godine. U najopasnijem trenutku život je sačuvao tako što se osam dana skrivao u peći za hleb. Josif je imao petoro dece. Najstarija kćer Sofija od Pišon Longvila rođena je 1785. godine i život je provela kao opatica. Najstariji sin Raul-Alber (rođen 1787. godine), kao prvi muški potomak, ali i jedino muško dete koje je nadživelo Josifa, nasledio je titulu barona. Drugi sin Luj, rođen tokom revolucije 1789. godine, preminuo je neoženjen. Druga kćer, a četvrto dete Gabrijela udajom za Grofa od Lavura postala je grofica, baš kao i peta kćer Mari Lor koja je postala Grofica od Lalanda udavši se za Grofa Anrija 1820. godine. Ipak, Baron Josif od Pišon Longvila nije zaslužio epitet „legendarnog“ zbog toga što je dobro udao kćeri ili zbog toga što je preživeo Revoluciju, iako su to sasvim sigurno bili postupci vredni pažnje. Njegov značaj se ogleda u tome što je još za svoga života odredio tok budućnosti posle smrti. proleće 2012

vinski putopis

Kontaminacija vinograda filokserom bila je samo jedna od nedaća u istorijatu poseda Pišon koja je ipak, savladana zahvaljujući dolasku princa na belom konju, kao u pravoj bajci.

Nepravedan zakon o nasleđivanju Naime, Josifa je mučio Napoleonov kodeks iz 1804. godine, koji je u duhu Revolucije i jednakosti, nalagao da svi potomci preminulog naslede jednake delove imovine. Upravo ovakav postupak uzrokovao je širom Francuske brojne porodične svađe i razmirice, jer su mnogi naslednici ovakav nasledni sistem smatrali nepravednim. Ukoliko naslednici ne bi uspeli da se dogovore o podeli, slučaj po slovu zakona preuzimaju državni službenici. Birokrate koje bi delile posed sasvim sigurno ne bi vodile računa o opštem interesu porodice i postojala je realna opasnost da sve ono što su prethodnici Josifovi stvorili bude devastirano jednim potezom pera nekog „knjiškog moljca“.

Novo zdanje vinarije se uzdiže tek do visine prvog nivoa zamka ne usuđujući se da ugrozi njegovu dominaciju

I tako je tridesetih godina 19. veka, tada već sedamdesetogodišnji Josif od Pišon Longvila, a kako bi predupredio nepovoljan razvoj događaja posle svoje smrti, odlučio da, kao i mnogo puta do tada, preuzme stvari u svoje ruke. Sin Raul dobio je dve petine imovine (uključujući i deo pokojnog brata Luja), a tri sestre su dobile preostale tri petine. U tom trenutku, naslednim odvajanjem nastaju dva poseda– vinograda - Pišon Longvil Baron (čiji je prvi vlasnik Baron Raul Alber) i Pišon Longvil Komtes d’Laland (čije su prve vlasnice tri sestre, na čelu sa Mari Lor, groficom od Lalanda). Zahvaljujući izvanrednoj reputaciji izvornog poseda Pišon Longvil, oba novonastala poseda postala su deo druge klase slavne Imperijalne klasifikacije iz 1855. godine. Baron Raul je na svom posedu sazidao bajkoviti zamak 1851. godine, a posedom je upravljao sve do svoje smrti 1864. godine.

Vek čekanja princa na belom konju U naredne 123. godine posed Pišon Longvil Baron doživljavao je veliki broj neuspeha, zapravo nije naišao na dostojnog vlasnika koji bi se na pravi način uhvatio u koštac sa mnogobrojnim izazovima – u prvom trenutku to su bile prirodne nepogode poput kontaminacije vinograda filokserom, pepelnicom i sličnim pošastima, a zatim su usledile i društvene nepogode Prvi svetski rat, Velika depresija, Drugi svetski rat. Početkom osamdesetih godina 20. veka zamak je imao samo jednu funkciju – služio je za sastanke članovima lokalnog Rotari Kluba. Vina razlivena u flaše nehajno su čuvana u podrumu. Bilo je jasno da je potrebna ogromna investicija kako bi se posedu vratio stari sjaj koji i zaslužuje. Uspavana lepotica je već duže od jednog veka čekala princa na belom konju. I zaista 1987. godine posed je kupila AXA Milezim (AXA Millésime) vinogradarskovinarska podružnica diva u svetu osiguranja – osiguravajućeg društva AXA (AXA Group). Celokupan projekat obnove poseda poveren je iskusnom Žan Mižel Kazu (Jean Michel Cazes), koji je veliki deo svog života proveo podižući do vanredne reputacije lični posed Linč Baž (Château Lynch Bages, 5eme Grand Cru Classé, AOC Pauillac). Čarolija je počela da deluje.

proleće 2012

vinski putopis

Recept

Teletina Orlof Veau Orloff

6 osoba / 1,25 kg telećeg mesa od ruže u Rekonstrukcija arhitekture poseda urađena je svedeno i u funkciji estetike zamka

komadu / 2 šargarepe / 2 glavice crnog luka / timijan / 1 list lorbera / 2 dl crvenog vina / 40 gr masnoće / 20 gr brašna / 3 dl

Primer za udžbenike

mleka / 1 dl vode / 2 žumanca / 50 gr sira

Zadivljujuća transformacija samoga zamka, ali i poseda u celini, može gotovo predstavljati primer za udžbenike. AXA Milezim organizovala je izložbeni konkurs, odnosno odabrane arhitekte su zamoljene da izlože predložene projekte i makete. Izložba je postavljena u centru Pompidu u Parizu, na kojoj je tadašnji predsednik AXA Grupe Klod Bebear (Claude Bébéar) konačno izabrao projekat koji su predložile arhitekte Patrik Dilon (Patrick Dillon) i Žan d’Gastin (Jean de Gastines). Od samoga početka izrade izabranog projekta arhitekte su sarađivale sa tehničkim timom koji je predvodio Žan Mišel Kaz.

25 gr masnoće / 250 gr šampinjona / 1 šnit

Gauda (narendan) / 1 glavica crnog luka / praške šunke / 1 kašika iseckanog peršuna / 50 gr sira Gauda (narendan) / 1 velika jagnjeća maramica / 125 gr kisele pavlake U šerpu staviti malo masnoće i kada se ona zagreje staviti šargarepu isečenu na kolutove, sitno sečen crni luk, timijan, lorber i crveno vino. Kad se povrće skuva, masu sipati na pleh, odozgo staviti meso u komadu i peći u rerni. Kada je meso pečeno (računati 20 minuta po 1 kilogramu mesa s tim da je rerna na 190°C, odnosno 210°C) izvaditi ga na dasku, ohladiti i iseći na što tanje šnitove. Povrće procediti i izgnječiti viljuškom u činiji, a sok od pečenja mesa ostaviti po strani. Dok se meso peče treba pripremiti fil odnosno sos za njega. Zagrejati masnoću i napraviti bešamel sos od brašna i mleka, a onda mu dodati vodu, so i biber uz stalno mešanje. Sos treba da je veoma gust. Kad se zgusne skinuti ga sa vatre i u 1/3 sosa umutiti žumanca i ostaviti po strani, a u 2/3 sosa dodati 50 gr narendane Gaude, so, biber i sok od pečenja mesa koji smo ostavili po strani.

Vrhunski kvalitet vinarije Pišon-Longvil

Rezultat je savršena kombinacija lepote i funkcionalnosti, ali i zadivljujući odnos striktnog, čvrstog eksterijera i raskošnog enterijera. Spolja, sve je svedeno i u funkciji estetike zamka.. Retki minimalistički motivi su zapravo detalji preuzeti sa fasade zamka i lokalnog pejzaža. U unutrašnjosti vinarije raspoloženje se menja. Odaja za vinifikaciju je kružnog oblika sa snažnim, visoko uzdignutim stubovima. Svetle šare geometrijskih oblika ukrašavaju pod. Čak i rukovodilac podruma Žan Rene Matinjon (Jean-René Matignon), govori o svojevrsnoj „koncentraciji energije“ u samom središtu vinarije, odnosno na mestu gde je dodatna energija sasvim sigurno i potrebna. Najzad, kao i u svakoj bajci uspavana lepotica se probudila. Princ na belom konju je naišao i prepoznao lepoticu, iako je neko pokušao da je zanemarivanjem sakrije. Kraj bajke zapravo predstavlja početak novog života poseda-vinograda Pišon-Longvil Baron.

Iseckan crni luk propržiti na masnoći, pečurke krupno iseći i dodati ih prženom luku i sve zajedno kuvati dok voda iz pečuraka ne ispari. Dodati 2/3 sosa (onaj u kome je narendani sir), iseckan šnit praške šunke, peršun, so, biber, drugih 50 gr narendane Gaude, sve dobro izmešati i dodati 1/3 sosa u koji smo umutili žumanca. Sve izmešati. Svako parče mesa namazati filom i lepiti jedno za drugo tako da se dobije izgled mesa odnosno oblik kakav je meso imalo pre pečenja, samo što se sada zbog fila njegova zapremina povećala. Komade mesa ređati odmah u pleh koji je podmazan mašću. Kada složimo svo meso treba ga prekriti jagnjećom maramicom koja je za vreme rada bila potopljena u vodi. Ocediti je i raširiti preko celog pečenja.Staviti pleh u rernu koja je zagrejana na 210°C. Sačekati da maramica porumeni, a onda je nožem skinuti sa pečenja. Ostaviti u toploj rerni do trenutka serviranja. Sigurno je ostalo sosa, tj. fila kome treba dodati pavlaku, sve dobro izmešati i pečenje preliti pre iznošenja na sto. zima 2011

otkrića Nobelova nagrada za fiziku za 2011. godinu

Biblija pobedila Aristotela Od Nobelove nagrade za

Alberta Ajnštajna, ne pamti se da su Nobelovi laureati iz oblasti fizike skrenuli toliku pažnju stručne i laičke javnosti kao što je to bio slučaj sa dobitnicima iz 2011. godine Priredio: Stefan Novaković 86

proleće 2012

otkrića

Merena je brzina 50 Supernova – dobijeni su zapanjujući rezultati!

Od Nobelove nagrade za Alberta Ajnštajna, ne pamti se da su Nobelovi laureati iz oblasti fizike skrenuli toliku pažnju stručne i laičke javnosti kao što je to bio slučaj sa dobitnicima iz 2011. godine. Agencije su zabeležile da su dobitnici Nobelove nagrade 2011. godine za fiziku trojica astrofizičara: Saul Perlmutter (Lawrence Berkeley National Laboratory and University of California, Berkeley, CA, USA), Brian P. Schmidt (Australian National University, Weston Creek, Australia) i Adam G. Riess (Johns Hopkins University and Space Telescope Science Institute, Baltimore, MD, USA). Radi se o dve grupe istraživača koje su delovale odvojeno jedna od druge, na dva kraja sveta, a došle su do istovetnog rezultata, skoro u isto vreme. Tako da je Nobelov komitet procenio da su time rezultati istraživanja utemeljeniji. Trojica naučnika dobila su Nobelovu nagradu za fiziku za otkriće ubrzanog širenja svemira na osnovu posmatranja supernova. Jednu polovinu nagrade dobio je Saul Perlmutter a drugu polovinu dele Brian P. Schmidt i Adam G. Riess. Ukupan iznos nagrade je 10 miliona švedskih kruna, iliti oko 1 300 hiljada evra. Astrofizičari rade ono isto što i astrolozi – posmatraju zvezde i pokušavaju da odgonetnu kakva će nam biti sudbina. Samo što za razliku od astrologa, astrofizičari imaju na raspolaganju sofisticirane teleskope, kompjutere i digitalne senzore koji projektuju slike. Za ovaj pronalazak, zvani CCD kamere, dodeljena je Nobelova nagrada za fiziku 2009. godine. Dakle, zahvaljujući usavršenoj astro-tehnologiji fizičari su mogli da protumače šta se dešava kada eksplodira super nova, “zvezda teška kao sunce, a mala kao zemlja.” Takva supernova emituje svetlost kao cela galaksija. Timovi su pratili eksplozije 50 supernova. Zaključci su bili zapanjujući i za same istraživače. Od početka ljudske misli o nastanku sveta suprotstavljaju se helenska i jevrejska starozavetna misao. Helenski racionalni um je stvorio teoriju haosa, kao samonastale i večne materije iz koje je izrastao svet i ljudski rod. Aristotel je teoriju

Saul Perlmutter, američki državljani, rođen 1959. u Champaign-Urbana, IL, USA. Doktorirao 1986. na University of California, Berkeley. Rukovodilac projekta Supernova Cosmology. Profesor astrofizike, Lawrence Berkeley National Laboratory and University of California.

Adam G. Riess, američki građanin, rođen 1969. u Vašingtonu. Doktorirao 1996. na Harvard University. Profesor astronomije i fizike na Johns Hopkins University and Space Telescope Science Institute, Baltimore, MD, USA.

Brian P. Schmidt, američki i australijski građanin, rođen 1967. u Missoula, MT, USA. Doktorirao 1993. na Harvard University. Rukovodilac istraživačkog tima High-z Supernova Vanredni profesor, Australian National University, Weston Creek, Australia.

proleće 2012

otkrića

Naučnici su vekovima birali između Aristotela i Biblije:Nobelovi laureati su dokazali ko je u pravu

haosa formulisao kao teoriju Večnog stanja. Aristotel, pa kasnije i Plotin, ne prihvataju mogućnost prapočetka, tačka pre koje ne postoji mogućnost spoznaje. Ništa što um ne može dokučiti ne postoji, bilo je jedino rešenje za Aristotela. Njegovo rešenje zagonetke nastanka kosmosa je da je ona večna u prošlosti i večna u budućnosti. Međutim, biblijska misao je sasvim drugačija. Knjiga Postanja kaže: I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost. I vidje Bog svjetlost da je dobra: i rastavi Bog svjetlost od tame. I svjetlost nazva Bog dan, a tamu nazva noć. I bi veče i bi jutro, dan prvi.

Skuvati Kosmičko jaje Nobel brend Nobelova nagrada je registrovani brend Nobelove fondacije. Kraljevska švedska akademija nauka, osnovan 1739. godine, nezavisna je organizacija čiji je cilj promocija nauke i njenog uticaja na društvo. Akademija preuzima posebnu odgovornost za prirodne nauke i matematiku, ali i obavezu da prati razmenu ideja između različitih disciplina. 88

proleće 2012

Možda je preterano reći da su se teoretičari opredeljivali po sopstvenom afinitetu za jednu ili drugu teoriju sve do prošlogodišnje Nobelove nagrade za fiziku koja je nedvosmisleno stala na stranu Biblije. Treba reći da su i u prošlim vekovima neki značajni naučnici zauzeli stranu Bibliji, odnosno obrazložili teoriju o širenju kosmosa. Među njima su najznačajniji Žorž Lemetr i Edvin Habl. Prvi je i katolički teolog, pa mu je teorija biblijskog postanja polazišno bliska. Lemetr je 1927. godine obznanio svoju teoriju Kosmičkog jajeta, koju su protivnici posprdno nazvali Teorija Velikog praska. po kojoj se kosmos širi do izvesne granice posle koje će se nanovo skupiti u atom neverovatne gustine i zatim nanovo prasnuti. Dve godine kasnije Edvin Habl je doneo čuveni Hablov zakon o metričkom širenju kosmosa, kojim je “obukao” Lemetrovu teoriju u matematičku košuljicu. Dakle, logično pitanje je šta je to novo u teoriji Velikog praska, Big banga, što donosi Nobelova nagrada za fiziku 2011? Nobel komitet je na svoj zvanični sajt postavio iznenađujuće pesničko objašnjenje svoje odluke, kao da je u pitanju nagrada za književnost. “Some say the world will end in fire, some say in ice...” tekst počinje ovim citatom bez navođenja izvora. ”Neki kažu da će svet završiti u vatri, a drugi u ledu”.

otkrića

Lepota kosmosa je i u tome što će nestati. Materija će se udaljavati i udaljavati, sve većom brzinom

Letimo sve brže Evo još nekoliko rečenica koje stoje na zvaničnom sajtu Nobelovog komiteta: “ Šta će biti konačna sudbina Svemira? Verovatno će završiti u ledu, ako verujemo trojici astrofizičara dobitnika nagrade za istraživanje Svemira. Oni su istraživali nekoliko desetina zvezda koje su eksplodirale, takozvanih Supernova i otkrili su da se kosmos ubrzano širi. Pre 14 milijardi godina se dogodio Veliki prasak i od tada znamo da se kosmos širi, ali otkriće da se on širi ubrzano dovodi do zaključka da će završiti u ledu. Rezultat koji su timovi očekivali, na osnovu modela Velikog praska i Fridmanovih modela bio je svemir koji se širi usporeno, ali rezultati posmatranja i merenja brzina 50 udaljenih supernova dali su suprotne rezultate. Ovo otkriće iznenadilo je sve i dovelo je do potpuno drugačijeg pogleda na svemir u kome živimo. Skoro vek stara teorija Velikog praska i svemira koji usporava konstantno širenje morala je da bude dopunjena. Na stručnim blogovima u Srbiji takođe je vrvelo od komentara. Niknejmovani blogeri ističu depresivni zaključak Nobelovog komiteta da rezultati istraživanja astrofizičara impliciraju ledenu smrt svega što poznajemo. “Sama materija će se udaljavati i udaljavati toliko dok ne postane ravnomerna kaša osnovnih čestica. Surova entropija će pojesti svaku informaciju da je ikada, igde, išta postojalo. Recimo – sačuvajte zlatnu ploču sa zapisom o postanju ili hard disk sa istorijom ljudskog roda – na kraju će ostati samo gomila udaljenih čestica. Na Kraju ako neko (ovde se naslanjam na prethodne blogove) prođe kroz belu ili crnu rupu u naš svemir, pomisliće kako ovde nikada ništa nije postojalo” proleće 2012

nove tehnologije Kina: supersonični recept za gradnju

Hotel na brzinu Koliko je Kina odmakla u odnosu na većinu država naše planete, ne pokazuju dovoljno ekonomske kolone o bruto društvenom proizvodu ili dugačke cifre koje mere rast izvoza. Možda priča koja sledi otvara vrata jednog novog sveta tehnologija u kojima Kina prednjači. Reč je o brzoj, efikasnoj i kvalitetnoj visokogradnji Piše: Sandra Stanković

proleće 2012

nove tehnologije

Building Broad Group je privatna kompanija sa sedištem u kineskom gradu Čangša. Od 1996. godine, BBG je globalni lider u proizvodnji centralnih sistema klimatizacije koju pokreću prirodni gas i otpadne toplote. Ova firma trenutno izvozi proizvode u preko 60 zemalja, a tokom Šangaj Expo 2010. bili su jedini globalni zvanični partner kao kinesko privatno preduzeće, koje je isporučilo centralni sistem hlađenja, ventilacije i proizvoda za prečišćavanje vazduha koji su korišćeni tokom trajanja izložbe. Nakon 15 godina uspešnog razvoja ove kineske građevinske firme, glavni inženjerski tim se odlučio da dve nedelje pred proslavu kalendarske, ali ne i kineske Nove godine pokloni svom gradu nov, lep, udoban hotel, koji budućim putnicima namernicima garantuje potpuno čist vazduh i miran san. Svojom naprednom tehnologijom, BBG mašinski inženjeri uspeli su da osmisle i razviju poseban sistem hlađenje, grejanja i prečišćavanja vazduha, kojim se dobija do 20 puta čistiji unutrašnji hotelski vazduh u odnosu na spoljašnost. Rezultat: “Heat Recovery Fresh Air Unit” je zapanjujući! Sistem realizuje 99,9 odsto efikasnosti za prečišćavanje vazduha, obezbeđuje bogato snabdevanje svežima vazduhom i visoku efikasnost toplote. Ova inovacija je vrlo važna za stanovnike Kine, jer obimnim razvojem industrije proporcionalno je rasla i zagađenost vazduha u ovoj zemlji. Kao i svaki uspešni majstori svoga zanata, ‘’munjeviti tim’’ skriva ključne detalje recepta brze i kvaltetne gradnje, ali smo uspeli da otkrijemo da se radi o sistemu prečišćavanja zasnovanom na tri nivoa filtracije vazduha. Kako bi se održavalo konstantno čisto vazdušno hotelsko okruženje, neprekidno je aktivan i monitoring, odnosno vazdušna kontrola kvaliteta vazduha u svakoj sobi.

SMANJENA BUKA Uz kvalitetno rešenje velikog problema vazdušne zagađenosti, ovaj hotel pruža i rešenje još jednog problema, a to je buka. Sistem izolacije, koji se sastoji od četvoroslojnog tipa prozora, ukupne debljine 15 cm,

obezbeđuje gostima hotela potpunu tišinu. Osim zvuka, ovaj specifičan stakleni zid – prozor ima rešenje i za suviše sunčanih intenzivnih sati. Sa spoljne strane hotela, rešenje je pronađeno u tzv. sistemu solarnog senčenja, što je specijalna vrsta roletne-folije, dok je unutrašnji prozorski prostor zaštićen naizgled klasičnim unutrašnjim roletnama. Međutim, materijali od kojih su napravljeni ovi moderni ‘’zastori’’ su u funkciji izolacije, a ne estetike.

OTPORAN NA RAZORNE ZEMLJOTRESE Ovim, do sada navedenim tehničkim rešenjima nije iscrpljena lista stručnih i praktičnih rešenja ostalih problema koji se javljaju u građevinarstvu. Kina je do sada više puta pretrpela udare razornih zemljotresa. Ova građevina ima i za ovaj problem rešenje, hotel je otporan na zemljotrese magnitude 9. Testirala ga je China Academy of Building Research. Poređenja radi, ova zgrada je pet puta otpornija na zemljotrese od uobičajenih građevina, zahvaljujući i jedinstvenoj dijagonalnoj čelicnoj vezi (čelični dijagonalni učvršćivači). Osim u racionalizaciji vremena izgradnje i utrošenog materijala, vodilo se računa i o energetskoj efikasnosti, tako da je ovaj hotel budućnosti pet puta energetski korisniji u odnosu na građevine sličnog tipa. A nije zanemarljiv i podatak da se tokom gradnje koristilo oko šest puta manje cementa, nego što je uobičajeno za izgradnju solitera kao što je ovaj.

GOTOVI ELEMENTI Kao i kod svake gradnje, i ova neobična i brza gradnja, započela je postavljanjem temelja. U građevinskoj radnoj biografiji ovog hotela ostaće zabeleženo da je dužina radova na izgradnji temelja trajala 46 sati, dok je za postavljanje građevinske konstrukcije bilo potrebno svega 90 sati. Dakle, prvi obrisi zgrade već su se videli pole 8 160 radnih minuta. Po završetku ovih pripremnih radova, započelo se sa ‘’punjenjem’’ spratova. Na gradilište su pristizali proleće 2012

nove tehnologije

Građevine budućnosti proizvodiće se u fabrikama kao ogromni frižideri

gotovi spratovi budućeg hotela sa kompletnom pratećom opremom za sistem vodovoda i kanalizacije, hlađenja i grejanja, elektroinstalacija, a u fabrici gde su pripremani svi spratovi kompletno su finiširani podovi i plafoni, pregradni zidovi. Jedino što je još falilo nakon ‘’ubacivanja’’ spratova, bio je nameštaj koji je do završetka radova unesen u sve sobe. Tako je vlasnik hotela u isto vreme dobio i kjluč u ruke, i potpuno opremljen hotel.

Usluga brza i kompletna Pored svih inovacija koje je donela ovakva gradnja, nezamenljiv doprinos dali su svi građevinari, inženjeri i radnici koji su radili do kasno u noć, non-stop. Jedno praktično pitanje: gradnja je trajala samo 15 dana, da li to znači da su svi angažovani na građevini na kraju meseca dobili samo pola plate? Odgovor nismo uspeli da nađemo, ali ono što je ipak važnije od svega, sa stanovišta bezbednosti gradnje je, da tokom izgradnje nije povređen ni jedan radnik na gradilištu.

ČUDA SE TEK SPREMAJU Analizirajući ovo građevinsko čudo XXI veka, nameće se pitanje koliko će ove tehnologije uticati na izgradnju solitera u budućnosti. Osim vremenski mini gradnje i maxi kvaliteta 92

proleće 2012

Diši duboko Sobe u ovom hotelu su svojevrsne čistionice pluća. Zahvaljujući sistemima prečišćavanja vazduha, gost se oseća kao da je na planini, negde u podnožju Alpa, jer klimatski uređaji prečišćavaju vazduh do te mere da ga čine dvadeset puta čistijim nego što su srednje vrednosti vazduha u kineskim gradovima

U gradnji je korišćeno šest puta manje cementa nego što je uobičajeno kod sličnih građevina izgrađenog, bitan faktor prihvatanja ovakvog koncepta u građevinarstvu biće i snižavanje troškova gradnje od tri do deset puta. Budući planovi, bar u Kini su da će uz podršku države, i šire grupe imati ovu tehnologiju u upotrebi što će dovesti do visokog rasta komercijalne izgradnje do 2020. godine. BBG ne krije svoje planove za budućnost, plan je grandiozan: 666 metara visok toranj, soliter tj. novo građevinsko čudo. Inženjeri su već predstavili dizajn dvestostospratne kule. Sky City tower će na 666 metara visine i na 1,2 miliona kvadratnih metara prostora obezbediti stambeni i kancelarijski prostor, kao i rastorane, prodavnice, škole i mnoštvo drugih objekata različite namene. Kao i ovaj hotel, kula će biti proizvedena u fabrici, a montirana na gradilištu. Po završetku izgradnje, ovaj građevinski gigant će imati kapacitet za 70.000 do 110.000 stanovnika.

energija Toplotni solarni paneli – besplatna proizvodnja toplote

Sunce nas ponovo rađa Srbija ima znatan energetski potencijal u obnovljim izvorima energije, ali on nije u dovoljnoj meri iskorišćen ili uopšte nije iskorišćen kada je reč o određenim izvorima energije poput vetra ili sunčevog zračenja. Upotreba energije iz obnovljivih izvora još je u povoju i u svetu, osim u nekim razvijenim zemljama, i najveći izazov predstavlja prelazak na čistije tehnologije uz postizanje ekonomske isplativosti.

Piše: Jovanka Marić

Solarna energija danas čini samo 0,03% ukupne svetske proizvodnje energije, a pošto na nju utiču vremenski uslovi procenjuje se da u bliskoj budućnosti može imati ulogu samo rezervnog kapaciteta u energetskom okruženju. Najveći potencijal za korišćenje solarne energije je na jugu Srbije, a gradovi sa najvećim potencijalom su Niš, Kuršumlija i Vranje. Prosečan intenzitet sunčevog zračenja na teritoriji Srbije je od 1,1 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan (kWh/m2/dan) na severu do 1,7 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan tokom januara, a od 5,9 do 6,6 kilovat-sati po kvadratnom metru na dan tokom jula. Na godišnjem nivou, prosečna godišnja vrednost energije zračenja za teritoriju Srbije iznosi od 1.200 kilovat-sati po kvadratnom metru (kWh/m2/god) u severozapadnoj Srbiji do 1.550 kilovat-sati po kvadratnom metru u jugoistočnoj Srbiji, dok u centralnom delu iznosi oko 1.400 kilovat-sati po kvadratnom metru.

energija

Zavisno od kapaciteta prijemnika toplote, prosečna vrednost raspoložive korisne energije u Srbiji bi bila 700 kilovat-sati po kvadratnom metru godišnje. Energija koju sunce tokom godine emituje na jedan kvadratni metar krova kuće u Srbiji je jednaka energiji koja se dobije sagorevanjem 130 litara nafte. Kada bi svako peto domaćinstvo ugradilo solarni prijemnik površine 4 kvadratna metra godišnje, na taj način bi se proizvelo oko 1.750 gigavat-sati toplotne energije.

Razlika između eletrične i toplotne energije Kako korisno upotrebiti Sunčevu energiju od davnina je čovekova težnja. Razvojem savremene tehnike ona se može sve kvalitetnije iskoristiti, a jedan od načina je primenom solarnih kolektora. Kolektori se u osnovi dele na fotonaponske i toplotne. Namena fotonaponskih kolektora je proizvodnja električne energije, a toplotnih proizvodnja toplotne energije.

Solarni kolektori su majka bazena Toplotni solarni kolektori najviše se koriste u sledeće svrhe: • pripremu tople sanitarne vode • dogrevanje ogrevne vode sistema grejanja • zagrevanje bazena • klimatizaciju prostora (absorpciono hlađenje) Prema šematskom prikazu solarnog sistema za npr. pripremu tople potrošne vode osnovni delovi sistema su: 1) Solarni kolektori - Primaju Sunčevo zračenje i apsorbovanu toplotu pomoću solarne pumpe prenose do potrošača. Osnovni delovi su: ravni pločasti kolektor i cevni vakumski kolektor. a) Ravni pločasti kolektori odlikuju se vrlo visokim koeficijentom apsorbcije Sunčevog zračenja zahvaljujući visokokvalitetnom selektivnom apsorberu što rezultuje visokim stepenom iskoristivosti. Tokom mirovanja ssistema u kolektoru se mogu postići vrlo visoke 94

proleće 2012

temperature i do 150 ºC. Mogu se ugrađivati na kose ili ravne krovove s podkonstrukcijom. Najčešće se koriste jer su im cene prihvatljive. b) Cevni vakumski kolektori imaju vakumirane cevi, čime su im toplotni gubici prema okolini svedeni na minimum. Efikasniji su od ravnih pločastih kolektora. Radi poređenja, kod sistema za pripremu tople potrošne vode efikasniji su za 25-30 %, a kod sistema gde se traže visoke temperature vode (apsorbcijsko hlađenje) i do 50 %. Za razliku od ravnih pločastih kolektora mogu se koristiti na potpuno ravnim ili okomitim površinama (fasada) zahvaljujući okretnim cevima. Svaka cev, a time i apsorber koji se nalazi u njoj ,može se okrenuti oko svoje ose maximalno za 25 stepeni. Navedena prednost može se iskoristiti kod montaže kolektora na krovove s nepovoljnim nagibom. U odnosu na ravne pločaste kolektore kvalitetnije apsorbuju tzv difuziono zračenje Sunca. Tokom mirovanja sistema u kolektoru se mogu postići temperature i do 200 stepeni. Cene su nešto više, međutim, zbog fleksibilnosti u različitim načinima montaže često puta su jedini izbor. Kod dobro dimenzioniranog sistema radna temperatura kolektora (dok solarna pumpa radi) je svega 5 -20 stepeni veća od trenutne temperature vode u toplotnom rezervoaru

energija

Pojavom i neznatnog sunčevog zračenja dolazi do predgrevanja sanitarne vode donje zone rezervoara

(merno mesto T2 u šemi) i skoro nikada ne prelazi 100 stepeni. 2) Bivalentni toplotni rezervoar - Akumulira Sunčevu energiju tokom dana. Sastoji se iz dve ogrevne spirale i time se razlikuje od standardnih akumulacijskih rezervoara tople potrošne vode (imaju jednu spiralu). Gornja ogrevna spirala spaja se npr.na kotao i preko nje se zagreva gornja zona rezervoara. Donja ogrevna spirala povezana je cevovodomsa kolektorima. U zimskim mesecima ili tokom dužeg perioda bez sunca kotao zagreva gornju zonu rezervoara (pola rezervoara) koja mora biti takve zapremine da zadovolji trenutne potrebe za toplom vodom. Donja zona rezervoara u takvim trenucima ostaje hladna. Pojavom i neznatnog sunčevog zračanja dolazi do predgrevanja sanitarne vode donje zone rezervoara. Temperatura predgrevanja zavisi od intenziteta zračenja. U letnjim mesecima temperatura predgrevanja sanitarne vode znatno je viša od nameštene temperature sanitarne vode koja se greje preko kotla (merno mesto T3) što rezultira potpunim mirovanjem kotla. 3) Solarna regulacija - Uključuje/isključuje solarnu pumpu zavisno od temperature u kolektorima i rezervoaru toplote. Solarna pumpa je u radu samo ako je trenutna temperatura kolektora viša od trenutne temperature rezervoara i uz uslov da nije postignuta zadata max. temperatura rezervoara (merno mesto T3). 4) Ekspanziona posuda - Akumulira dodatni volumen solarnog medija koji je nastao temperaturnim širenjem istog. Posuda je posebno izrađena i traži poseban način dimenzioniranja. 5) Solarni medij - Mešavina je glikola i vode zbog zaštite od smrzavanja. Sadrži posebne inhibitore za rad na visokim temperaturama. Najčešće nije istovetan sa “antifrizom” koji se stavlja u sisteme grejanja. Zavisno od kvaliteta rada solarnog sistema menja se svakih 2 - 4 godine uz redovnu godišnju kontrolu kvaliteta. 6) Ostalo - Sigurnosti ventil štiti sistem od prekoračenja max dozvoljenog pritiska. Do njegovog aktiviranja najčešće dolazi zbog premalog volumena ekspanzione posude. Cevovod solarnog sistema najčešće se izvodi od bakarnih cevi sa tvrdo lemljenim spojevima. Izolacija cevovoda je posebne izrade namenjene za visoke temperature.

Postavljanje solarnih kolektora Orijentacija i nagib

Najviše Sunčeve energije, gledano kroz godišnji prosek, može se dobiti ako je nagib kolektora u odnosu na horizontalnu površinu jednak uglu geografske širine mesta. Zavisno od zahteva i primene kolektora, oni se mogu postaviti i pod nekim drugim uglovima. Ako se želi dobiti više Sunčeve energije u zimskim mesecima nagib kolektora trabalo bi da iznosi 50-60 stepeni. Više energije u letnjim mesecima postiže se manjim uglovima, 25 - 35 stepeni.Najbolja orijentacija kolektora je u smeru juga.

Potrebna površina solarnih kolektora

Kod solarnih sistema najvažnije je da su kolektori u letnjim mesecima stalno “u pogonu”. To znači da energiju koja dolazi do njih “transportuju” u smeru potrošača, a samim tim koriste je u korisne svrhe. Ako nije tako, sistem je najčešće predimenzioniran. Kod predimenzioniranih sistema kolektori u letnjim mesecima brzo napune toplotne rezervoare, a pošto posle toga energija nema gde da odlazi - greju sami sebe. Ovo je čist energetski gubitak a trenutna iskoristivost sistema jednaka je nuli. Do predimenzioniranosti sistema najčešće dolazi zbog nepoznavanja tehnike kvalitetnog iskorištavanja Sunčeve energije od strane firmi koje pružaju usluge. Idući logikom “od viška glava ne boli” tzv “stručne firme” svesno povećavaju površinu kolektora u svrhu prikrivanja vlastitog neznanja, misleći da je navedeno isto što i povećavanje npr. broja radijatorskih članaka. Predimenzionirani sistemi, osim što nisu opravdana finansijska investicija, mogu stvoriti i određene tehničke poteškoće u radu (problem ekspanzije, sigurnosnog ventila, trajnost solarnog medija i sl). Da bi se odredila optimalna površina kolektora za zagrevanje tople vode, pomoć grejanju i sl. na osnovu utičućih faktora (podaci o Sunčevom zračenju, nagib i orijentacija kolektora, tip kolektora, profil potrošnje toplote kroz godinu dana, dužina cevovoda, izolacija i sl.) potrebno je za svaki dan u mesecu, integracijom po satima, izračunati doprinos Sunčeve energije. Taj opsežni posao najčešće se obavlja pomoću računara, simulacijom rada solarnog sistema tokom cele godine. Postupkom simulacije dobijaju se najtačniji podaci, jer on obuhvata dinamiku sistema. U tu svrhu razvijeno je mnogo kompjuterskih programa TSOL, ESOP, F-CHART i sl. Vrlo često prisutne su situacije gde se zbog procene finansijskih ulaganja želi na jednostavan i brz način doći do podatka koliki je potreban broj kolektora.

Troškovi ulaganja

Cena solarnog sistema za porodičnu kuću kreće se u rasponu od 3300 – 6000 evra, a zavisi od njegove namene. Uz dalji porast cene energenata obračun utrošene energije u domaćinstvu sve više će ići u prilog korišćenju Sunčeve energije. Ako se uzme u obzir vek trajanja solarnog sistema, više od 20 godina, investitor koji se već danas odluči za upotrebu solarne energije naći će se na pravoj strani, ne samo u ekološkom, nego i u ekonomskom smislu.

proleće zima 2011 2012

izlaz

Studentski kulturni centar

Bajka mekog komunizma

U kulturnim centrima Titove Jugoslavije, formirala se jedna „druga“ Jugoslavija, pa se u gradovima koji su imali internacionalnu orijentaciju, u kojima se osećao duh svetske inovativne scene, poput Beograda, Zagreba, Ljubljane, Novog Sada i Subotice, stvorilo jezgro umetničkog preobraženja, koje na žalost, ne ostaje na ovim prostorima,već odlazi u svet. Vodeća uinstitucija je bila SKC u Beogradu, a umetnica Marina Abramović Piše:Dragana Pešaković

proleće 2012

U Beogradu se kao glavna pojava ove nove umetničke prakse, „oformila“ i delovala ’neformalna grupa šestoro umetnika’ koju su činili Marina Abramović, Slobodan Era Milivojević, Neša Paripović, Zoran Popović, Dragoljub Raša Todosijević i Gergelj Urkom. Ova grupa umetnika, koji su svaki za sebe bili i ostali institucija, bila je veoma kratko aktivna u Srbiji, od 1971. do 1973. godine, dajući i samim svojim nastupima jedinstvenost i inovativnost. Naime, oni nikada nisu bili grupa koja ima zajednički program, već je svaki njihov individualni projekat imao dovoljno zajedničkih karakteristika koje su ih i mogle okupiti i dati ime GRUPA.

Beogradski konceptualisti Ova „naša“ konceptualna umetnost, iako internacionalna, po glavnim karakteristikama, istovremeno je bila i deo onoga što je u kritici definisano kao ’druga umetnost’. Dunja Blažević o tome kaže : „ Umjetnost je jako ozbiljna stvar i misleća disciplina, i ono što sam uvijek radila jeste prepoznavanje necega što postoji, a još se nije pojavilo na javnoj sceni ili naprosto nema podršku. Mi smo to svojevremeno zvali “druga umjetnost”, “paralelna umjetnost”... „ Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, politička „elita“ zarad mira u kući, čini jedan veoma mudar potez. Oficirski dom, koji je 1895. sagradio Jovan Ilkić, za potpuno druge namene, predat je Beogradskom univerzitetu da bi se studentski protesti utišali, da bi se učinio ustupak, zamazale oči, skrenulo sa problema.Studenski kulturni centar -SKC, postaje kultno mesto, prepoznatljivog imena , prepoznatljiv kulturni rasadnik. U to socijalističko vreme, u galerijama SKCa odigravali su se najznačajniji

Studentski kulturni centar

izlaz

„U umetnosti se mora ići do kraja...Ja sam vojnik u službi umetnosti...Svaki umetnik koristi svoja sredstva da se izrazi, moje oruđe je moje telo...Umetnost mora da je kompleksna i uznemirujuća...Ona mora biti kiseonik društva.Mora da je u dosluhu sa onim što će tek doći...“ Marina Abramović

događaji ondašnje Juge, jer su , namerno ili slučajno, svi ostali prostori bili zatvoreni za novo, avangardno, za hrabre i buntovne ljude koji su imali mnogo toga da kažu i ostave u nasleđe. SKC je zvanično otvoren 3. aprila 1971. godine prigodnom akademijom, već naredni dan, 4 april, Dan studenata Beograda, postaje značajan po još jednoj uspeloj tranformaciji - nastaju Aprilski susreti - festival proširenih medija koji ubrzo prerasta u sinonim SKC-a u celini. Kako sve inovativno u ovom društvu u početku biva osuđivano i deklariše se kao negativno, tako je i ovaj festival, pretpreo transformaciju od minus faze do ulaska na velika vrata beogradskog kulturnog življenja. SKC, predvođen Dunjom Blažević, umetničkim direktorom, postaje ne samo mesto gde se održavaju velike umetničke manifestacije, već i mesto u kome se organizuju umetničke radionice, mesto u kome se osnivaju različite istraživačke grupe, pruža podrška raznim andergraund projektima i demo-produkcijama. SKC na neponovljiv način, profiliše beogradsku kulturnu scenu sedamdesetih. Prva stvalačka ’generacija 71’ posejala je seme umetnosti preobražaja, preokreta, problemskih postavki, jezičkih i medijskih inovacija, eksperimenata, ali na žalost to seme je bilo poslednje seme XX veka.. Ti stvaraoci su imali potrebu da stvore uslove ali i društveno kritički orijentisano stvaralaštvo koje ne oprašta negativne tendecije zatečenog stanja. Ali, na žalost, ni njima nije oproštena ta kritičnost, pa tako, sredinom sedamdesetih Marina Abramović i Gergelj Urkom se trajno iseljavaju iz Jugoslavije. Oni koji su ostali nastavili su da vode sopstvenu borbu za opstanak, kako svojih ideja,tako i borbu za promociju novih umetničkih shvatanja unutar pogubnog beogradskog umetničkog miljea. Srećom po budućnost, u SKC- u su se našli sagovornici - umni ljudi poput Dunje Blažević koja je vodila Galeriju,Slavko Timotijević je vodio Srećnu, pokojni Petar Ignjatović, direktor, koji je sve propoznavao i razumevao.

Život u srećnoj galeriji Tada se slike nisu donosile iz kuće da bi neko određeno vreme visile na zidu, tada je Galerija bila organizam. Živelo se tu, diskutovalo, analiziralo, kritikovalo, u polemikama

rađalo novo idejno polje za umetnička stvaranmaterijala, koncepata. Srećom, nije samo likovna umetnost bila ta koja je u ozračju sedamdesetih bistvovala u SKC-u. I arhitektura je pratila paralelno razvoj buntovne misli, u kojoj se izgrađivao stav u srpskoj arhitekturi, posebno u periodu od 1972 pa sve do kraja osamdesetih.Galrija SKCa okupljala je sve značajne arhitetkete tog vremena, predstavnike svih arhitektonskih pokreta, bez obzira na arhitektonsko estetske i sadržajne odrednice, važno je bilo imati osobeni pečat, promovisati svoju struku novim stilom i opredeljenjem da bi se zauzelo mesto u savremenoj kulturi sredine u kojoj stvaraš, ali i van nje. 1972. godina je za arhitektonsku misao Srbije značila prekretnicu. Na Arhitektonskom fakultetu radi Nova arhitektonska škola, čiji je idejni tvorac i realizator Bogdan Bogdanović. U ovoj školi se postavlja potpuno nov pristup arhitekturi - ona postaje i umetnost i egzaktna nauka istovremeno, neki čudni, ali prirodni spoj prividno nespojivog :istorije i budućnosti, religije i matematike. U Galeriji SKCa izložbom „ Urbana sredina Beograda“ mnogi odnosi u arhitekturi i arhitektonskoj misli dobijaju jasan sadržaj, iako škola biva ukinuta, jer je nedvosmisleno u prvi plan stavila ljude koji misle i stvaraju drugačije u odnosu na deklarativne stavove „akademnskih učenja“. Osim ove izložbe, značajne su svakako i one koje su priredili Mustafa Musić i Marjan Čehovin, koji su svoju alternativnu arhitekturu, iako još uvek funkcionalističku, predstavili upravo kao sublimat nove arhitektonske misli. Slede mnoge izložbe, omaži velikanima, prvenci novih naraštaja, interprtirajući kanone arhitekture na nov osoben način koristeći elemente prasimbola, kritikujući stereotipe i ulagivanja. U Galeriju dolaze velikani poput Borisa Podreke, Marka Pogačnika, Vladimira Šapete, Valdimira Nikolića, Dejana Ećimovića... Svim ovim imenima zajedničko je to, da su otišli odavde u svet i tamo naišli na razumevanje, ključnu reč za postanak i opstanak stvaralaštva koje ih je vinulo u neslućene visine. Mi ih svojatamo, ali da li smemo? Ostaje nam da želimo da bajke postanu stvarne, da se vratimo u budućnost koju su sedamdesete zakucale u prošlosti. proleće 2012

feljton Moje adrese (4): Njujork

tekst i foto: Miloje Popović Kavaja

Diplomate i rodoljubi na nišanu terorista Biti jugoslovenski diplomata nije značilo samo nositi frak i piti viski. – Sedamdesetih godina prošlog veka ustaše su izvršile niz atentata i diverzija na jugoslovenska predstavništva i iseljenike patriote. – Provokacija i tuča u Kristal Palasu u Kvinsu. – Otmica američkog aviona kompanije TWA. – Kako je običan nesporazum imao za posledicu upad u Misiju Jugoslavije pri UN - Vjekoslav Radović, najveći junak ovih priča, nije bio diplomata, ali je bio nepokolebljiv rodoljub i velika žrtva. – Svedok iz prve ruke Pisac ovih redova je sredinom sedamdesetih godina prošlog veka službovao u gradu na Menhetenu i bio svedok atentata, bombaških napada, kidnapovanja i raznih drugih zlodela neprijateljske emigracije iz raznih delova ondašnje Jugoslavije. Hrvatska neprijateljska emigracija je imala u tom domenu najveći udeo, pa ćemo se na njoj zadržati u ovom sećanju. Žrtve su bili i lojalni iseljenici, oni koji nisu bili samo nemi posmatrači, već akteri na javnoj sceni. Ovo su četiri istinite priče iz tih vremena.

Ranjavanje Slavke Bulajić Bila je prohladna februarska noć te 1975. godine kada je u velikom restoranu Kristal Palas na Astoriju, u njujorškoj opštini Kvins, slušan Jugoslovenski radio čas, kojeg je vodio još mladi iseljenik - patriota Vjekoslav Radović.

proleće 2012

Pozivu za javno slušanje se odazvao i generalni konzul Jugoslavije u Njujorku dr Milan Bulajić, sa suprugom Slavkom. Bilo je nekoliko stotina gostiju, koje je uveseljavao popularni orkestar, a u toku je bila i lutrija. Od samog početka večeri u salu su počeli da ulaze momci koji nisu imali rezervacije i stolove, a po njihovom izgledu i gestovima moglo se naslutiti da nisu došli sa dobrim namerama. Njih oko dvadesetak, očigledno dobro organizovani i pripremljeni, počeli su da ometaju veče i da pevaju, najpre tiše a onda sve glasnije, ustaške pesme, da dobacuju i uzvikuju razne parole protiv Jugoslavije i organizatora večeri. U tipičnom balkanskom scenariju, naliveni jugoslovenskim rakijama i vinima, koja su se mogla naručuti na šanku restorana, koji je držao jedan grčki iseljenik, krenuli su da razbijaju skup i da pokazuju šta žele. To njihovo ponašanje nije moglo ostati bez reagovanja gostiju, pre svega iseljenika - gostiju koji su

feljton

drugačije mislili, pa je došlo do fizičkog obračuna. Nekoliko policajaca koji su tu bili od početka i nekoliko koji su naknadno došli na poziv organizatora i domaćina, nisu mogli da urade mnogo, jer su u sali već bili haos i tuča. Bilo je pesničenja, gađanja flašama i stolicama, a najteže je prošla supruga generalnog konzula Slavka, koja se hrabro suprotstavila napadačima koji su nasrnuli. Dobila je snažan udarac staklenom flašom u glavu i teško povređena. Udarce su dobili dr Bulajić i još neki diplomati. Bio sam tek nekoliko meseci u Njujorku, na dužnosti u Kulturno - informativnom centru i to je bilo moje vatreno krštenje u neposrednom sučeljavanju sa ustaškim emigrantima, čega će biti još dosta puta u toku mog četvorogodišnjeg mandata. Zbog dobre organizacije i uredno prijavljenog skupa, nije došlo do potezanja vatrenog oružja od strane napadača. Sve se završilo na običnoj policijskoj istrazi, u kojoj su se napadači predstavili kao političke žrtve režima u Jugoslaviji, pa je, shodno američkim liberalnim propisima, koje je emigracija umela vešto da koristi, sve završeno nekim istragama i advokatskim procesuiranjima, koje su kroz godinu - dve legle i bile zaboravljene. Ono što je bilo nepobitno utvrđeno jeste da je čitava akcija bila organizovana od strane velike hrvatske terorističke organizacije, koja je delovala u Evropi i Americi.

Nisu smeli da otmu avion JAT-a Hrvatski narodni otpor, kako se zvala ustaška teroristička organizacija koju je 1955. osnovao Vjekoslav Luburić, jedan od šefova zloglasnog logora Jasenovac, stajala je iza pomenute nasilničke akcije u Kvinsu. Njen najveći „podvig„ bila je otmica putničkog aviona američke avio kompanije TWA, 10. septembra 1976. godine na liniji Njujork – Čikago, sa 86. putnika. Otmicu su izveli teroristi Zvonko Bušić i njegova supruga, sa još tri pomagača. Otmičari su avion preusmerili prema Evropi, najpre prema Velikoj Britaniji, koja je odbila da primi letelicu, pa se avion uputio prema Parizu. Mi smo tada već imali redovnu liniju JAT-a između Beograda i Njujorka, ali su „otporaši„ procenili da će im mnogo lakše i probitačnije biti

da otmu američki putnički avion, da će efekti biti veći. Plašili su se i jakog obezbeđenja JAT - ovih letova, pogotovo što su procenili da ni u jednoj varijanti ne mogu da unesu u avion oružje, pa ga nisu imali ni u pomenutoj otmici. Ali su zato ucenili američke vlasti sa eksplozivom koji su bili ostavili u kaseti Grand central stanice u Njujorku. Zapretili su da će aktivirati eksploziv i pobiti putnike na ovoj frekventnoj lokaciji Njujorka ukoliko im se ne ispune zahtevi. Tražili su da se njihov pamflet o osudi Jugoslavije i zahtev za nezavisnu Hrvatsku objavi u celini u nekoliko vodećih američkih listova. Postavili su još nekoliko sličnih zahteva, koje je američka vlast ispunila. Do tragedije je došlo kada je prilikom demontaže eksplozivne bombe u kaseti poginuo američki specijalista, drugi bio oslepljen, a još dva ranjena, što je izazvalo kontraefekat na američko javno mnjenje, na šta otmičari nisu računali. Oni su se predali vlastima u Parizu i bili deportovani u Ameriku, gde su Bušić i njegova supruga Amerikanka bili osuđeni 1977. na doživotni zatvor zbog smrti policajca.

Supruga generalnog konzula suprotstavila se napadačima i bila je teško povređena. Ali to nije bio kraj napada na naše diplomatske predstavnike

Hrabrost iseljenika patriote Najveći udarac ustaški aktivisti doživeli su od čoveka koji nije bio u diplomatiji niti neki jugo predstavnik, već iseljenik koji je u svoje vreme ilegalno napustio Jugoslaviju, čiji je otac bio Srbin, a majka Hrvatica. To je već pomenuti Vjekoslav Radović, koji je uputio pismo „Njujork Tajmsu“ o tome ko su ustaše i šta oni žele da postignu. Veliki svetski list, i danas najmoćniji, kolebao se da li da objavi pismo. To je imalo velikog odjeka, ali – kao što ćemo videti kasnije – loše posledice za samog pisca pomenutog teksta. On je bez dlake na jeziku napisao da su otmičari ostaci i nastavljači zločinačkih dela „Pavelićevih ustaških bandi, koje žive i rade u Americi često pod lažnim imenima, krijući se iza demokratskih parola i institucija“. Radović je ,kao naturalizovani Amerikanac, kritikovao u pismu američke vlasti zbog „očigledno blagonaklonog stava nadležnih agencija i vlasti, koje bi trebalo da sprovode zakon„. Ovo hrabro pismo izazvalo je stotine reagovanja. “Njujork tajms“ je bio zasut telefonskim pozivima, a ništa manje i naša predstavništva, da ne govo-

proleće 2012

feljton

Hrabrost novinara Novinar Vjekoslav Radović je bio ranjen mecima ekstremista na ulazu u podzemnu železnicu u centru Menhetna. Uspešno se oporavio, potom se vratio u Beograd gde se zaposlio u Sava centru, a zatim je bio dopisnik Rojtersa i Tanjuga. Danas najviše vremena provodi u svojoj sojenici na Adi Međici.

Vjekoslav Radović u bolnici posle ranjavanja

rimo o Radovićevom radio programu. Ustaške

U čitavoj stvari oganizacije i njihovi zagovornici bili su besni, ali je pisac ovih pismo dobilo veliku podršku mislećih i poštenih Amerikanaca i patriotski nastrojenih iseljenika iz redova imao je Jugoslavije. sreću: izbegao Kobna greška Radomira Medića je atentat jer je život i krupna događanja mogu da zavise od slučajno izašao iz Da nekih na izgled bizarnih sitnica i slučajnosti, podiplomatske zgrade kazao je upad naoružane ustaške trojke u Misiju SFR Jugoslavije u Njujorku. Domar Radomir Mena ručak dić, čovek u zrelim godinama, pritisnuo je dugme

za otvaranje teških vrata nekadašnje Vanderbiltove kuće na Petoj aveniji broj 854 u Njujorku, koja je od 1947. bila vlasništvo naše zemlje. Višespratnica sa osamnaest soba, lepotica pod zaštitom države, sagrađena 1904, sa dva električna lifta koja se i dalje koriste. Domar je bio siguran da je osoba pred vratima profesor Pravnog fakulteta iz Beograda dr Miodrag Trajković, koji je u svojstvu predsednika Privredne komore Beograda tih dana boravio u Americi i često svraćao u Misiju. Bilo je dva i dvadeset posle podne tog letnjeg dana – 14. juna 1977. godine. Medić je bio sam u Misiji, jer su diplomati bili uglavnom na terenu i u palati Ujedinjenih nacija na sastancima, neki na ručku. Umesto Trajkovića, čijem dolasku se Medić kao i uvek radovao, na vratima su se pojavila tri ustaška terorista sa pištoljima. Pucnji – Medić je bio teško ranjen. Najkrupniji među njima zaista je ličio na dr Trajkovića i tu je bila Medićeva greška. Trojica terorista, snabdeveni oružjem i municijom, sa voki tokijem i portabl radijom, sa lecima i sa 22 paketa cigareta, osvojili su našu zgradu i odmah postavili zahteve: da dobiju publicitet, da se njihov letak preda Kurtu Valdhajmu, generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija i da se na jarbolu ambasade istaknu zastave Amerike i hrvatska šahovnica. Dozvolili su da Medić bude preuzet i transportovan u bolnicu, a onda su počeli pregovori sa američkim vlastima, koje su opkolile zgradu specijalcima, dok su helikopteri nadletali Central park i Petu aveniju. Kao na nekom filmskom trileru. Bilo je potrebno dosta napora i truda, pregovaračkog iskustva i pogađanja, dok se otmičari nisu predali

100

proleće 2012

i dok misija nije oslobođena. U čitavoj stvari pisac ovih redova imao je sreću: bio je u Misiji skoro čitav sat – od 11. do 12. časova, jer se u Misiji nalazio centar za telegrafsku komunikaciju sa zemljom, koji su koristili i Konzulat i Informativni centar. Misiju sam napustio zajedno sa Dževadom Mujezinovićem, tada ministrom savetnikom, pa smo se zajedno uputili prema „gradu„: on je krenuo u Palatu UN na Istočnoj reci, a ja sam imao sastanak sa Vasom Veskovićem, generalnim konzulom, koji je na tom mestu nasledio dr Bulajića. Vest o upadu nas je zatekla kada smo upravo planirali da izađemo u susedni bistro na kratak sendvič – ručak.

Atentat u srcu Menhetna Bližila se poseta Tita Americi u martu 1978, pa su ustaški teroristi, u želji da privuku pažnju i da se istovremeno osvete hrabrom Vjekoslavu Radoviću, izvršili na njega atentat 21. februara. Na ulazu u podzemnu železnicu, u centru Menhetna, na uglu 42. ulice i Šeste avenije, Radovića je u deset sati uveče sačekao obučeni ustaški atentator i sa više metaka naneo mu teške rane na licu, vratu i ustima, kao i u levu ruku. Dva metka su pogodila cilj, a dva promašila. Radović je imao sreću da je bio sa prijateljicom i da su slučajno naišla kola hitne pomoći. Bio sam među prvima koji su posetili Radovića posle teške i višečasovne operacije, u čiji dobar ishod nisu verovali ni lekari koji su ih izvršili. Meci terorista nisu oslabili volju Radovića i posle oporavka, našao se početkom maja 1978. u Beogradu, gde su ga dočekali novinari i prijatelji. Tito je, dok je boravio u Vašingtonu, preko ambasade i konzulata poželeo Radoviću da ozdravi i rekao, na susretu sa iseljenicima, da bi voleo da se Radović vrati u zemlju i da tamo nastavi svoj život i rad. Tako je i bilo. Posle nekoliko godina uspešnog rada u Sava centra, gde je dobio stan i oženio se, radio je u novinskim agencijama Rojters i Tanjug. Ljubav mu je danas, pored supruge Ljilje i ćerke Dunje i ostrvo Ada Međica, na domaku njegovog staništa u bloku 45, gde uživa u sojenici koju je sam napravio.

ljudi i događaji

Foto: Nenad Petrović

Novi Fijat 500L Salon automobila u Ženevi Predstavljanje Novog modela Fijata, 500 L u Ženevi. Novi model će se proizvoditi u Kragujevcu. Već je dobio nadimke: Srpski Fijat, Šumadijski Fijat, Gedža 500...

Foto: Nenad Petrović

Dan Državnosti Srbije Dan Državnosti Srbije, Sretenje, 15. februar, obeležen je u Domu Narodne Skupštine svečanošću na kojoj su dodeljeni ordeni zaslužnim građanima. Između ostalih i teniseru Novaku Đokoviću.

proleće zima 2011 2012

101

ljudi i događaji

Fest 2012 Ovogodišnji Fest je posetilo 120 000 gledalaca, što ga po masovnosti čini jednim od najvećih festivala na svetu.Gosti Festa su bili glumac srpskog porekla Piter Bogdanović i češki reditelj Jirži Mencl Nagrade su dobili Aki Kaurismaki za film “Avr” i Argentinac Sebastijan Borenštajn za delo “Kinezi za poneti”.

Nagrade arhitektama NAJUSPEŠNIJE arhitektonsko delo realizovano u prošloj godini je Centar za posetioce “Lepenski vir” arhitekata Marije Jovin i Siniše Temerinskog. To je odluka stručnog žirija Kompanije “Novosti” koja nastavlja višedecenijsku tradiciju “Borbine” nagrade za najbolje arhitektonsko delo izvedeno u prethodnoj godini.Na slikama je prikazan rad žirija Večernjih novosti, koji je razmotrio pristigle radove. 102

proleće 2012

Foto: Senja Vild

Beogradska internacionalna nedelja arhitekture 2012 - BINA Energija grada BINA je započeta 2006 godine na inicijativu Društva arhitekata Beograda i Kulturnog centra Beograda, kao sveža, dinamična snaga na polju arhitekture i urbanog planiranja u Srbiji. Beogradska internacionalna nedelja arhitekture (BINA) je godišnji događaj otvoren kako za stručnu tako i za opštu javnost. BINA 2012 će biti održana od 19.4. do 4.5. na različitim lokacijama u Beogradu. Motivisana idejom da su razmena iskustava i znanja preduslovi razvoja urbanog planiranja i arhitekture kao i opšteg boljitka u uslovima gradskog života, BINA zbližava široku publiku sa lokalnim i međunarodnim stručnjacima, imajući za cilj podsticanje dijaloga među predstavnicima struke, gradskih institucija i šire javnosti. Tokom godina BINA je zbližila mnoge stručnjake različitih generacija iz brojnih zemalja Evrope i SAD. Bilo u redovima organizacije, kao pozvan gost ili kao deo publike, uvek je istinsko zadovoljstvo učestvovati u dešavanjima BINE i biti svedok njenog napretka i rasta.

ljudi i događaji

Mixer festival

Srpski podrealizam u Parizu Srpski kulturni centar u Parizu nastavlja sa novom koncepcijom otkrivanja novih ili nedovoljno poznatih tendencija u srpskoj umetnosti. Najnovija izložba pod naizgled čudnim imenom « podrealizam » izaziva posebnu pažnju jer predstavlja sadržaj i stil umetnosti koja je gotovo nepoznata u Francuskoj. Ono što je novo je koncept koji je okupio, osim naših slikara mlađe generacije, dobar broj slikara koji žive u Francuskoj. Šta je podrealizam? To je slikarska i figurativna umetnost koja se protivi veoma proširenom ukusu da umetnost mora biti dopadljiva i perfektna. To nije pokre , mada bi u jednoj široj teorijskoj aplikaciji mogao postati, ali je u svakom slučaju antidekorativan i u protivnosti sa onim izložbama koje možemo trenutno videti u prestonici Francuske. Podrealizam je u pogledu sredstava minimalistički, ali je, što se tiče tretmana slika, maksimalistički. Grupa slikara mlađe generacije je, ugledajući se na slavne prethodnike avangardnih pokreta – dadaizma i nadrealizma- da bi formulisala svoje artističke tendencije pribegla i provokacijama. Ova izložba neće, dakle, izazvati skandal u opšte prihvaćenom ukusu za umetnost, ali cće gledaoce i krtitičare naterati na razmišljanje. Već je ugledna pariska revija za umetnost, « Artapsolimont« s poštovanjem zapisala pojavu ove izložbe u Srpskom kulturnom centru, ističući da su se« podrealisti ponovo zagnjurili u pobednički karavađizam da bi ponovo naselili polja ALEGORIJE, koja je u savremenom figurativnom slikarstvu marginalizovana.» Evo i imena autora ove čudesne i uspešne izložbe: KOSTA KULUNDŽIĆ- MIHAEL MILUNOVIĆ- ĐORDJE OŽBOLT- AXEL PAHLAVI- STEPHANE PENCREACH- LEOPOLD RABUS- RAPHAELLE RICOL-MARKO VELK- VUK VIDOR- JEROME ZONDER

Međunarodni festival kreativnosti i inovativnosti u 2012. godini se seli iz silosa Žitomlina u Savamalu, zanemarenu, industrijsku četvrt u samom centru Beograda. Savamala nije skriveni, izolovani toponim negde na obali reke koji pruža udobnost, tihu povezanost arhitekture, umetnosti i publike kao silosi Žitomlina. Savamala je puna neprijatelja koji odvlače pažnju, truju, tutnje, vibriraju, zagađuju. Iskustveno, u razvoju dinamičnih projekata poput Mikser festivala, teško je izbeći njegovo brzo sazrevanje, ulazak u predvidive okvire, gubitak svežine. Svakako da su neprestano traganje i neprestana provokacija jedini način da se očuva vitalnost i snaga projekta, a to je, izborom Savamale kao lokacije festivala, Mikser obezbedio. Ili bar čvrsto veruje da jeste. Savamala za nas postaje laboratorija – grad u malom, u kome kontradiktornost i nelogičnost jesu karakteristika sistema (koji ipak funkcioniše) i u kome haos postaje glavni katalizator sadržaja. Mikser festival nema nameru da ukroti ovaj gradski nemir, već da se priključi postojećem mikro-sistemu, da ga ispita, da sarađuje, da reaguje, da analizira zatečene društvene, arhitektonske, ekonomske, političke nivoe, ali i da napravi dodatni šum koji će proizvesti nova kretanja unutar zatečenog stanja. U saradnji sa ljudima koji žive i rade u Savamali i sa postojećim institucijama, Mikser festival razotkriva ključne tačke Savamale, ali i ukazuje na sistemske probleme koji na žalost nisu karakteristika samo ovog dela grada (Beogradska zadruga poznatija kao Geozavod, Vučina kuća...). Mikser festival biće održan od 25. maja do 2 .juna. proleće 2012

103

pogled unazad Priredio: Milan Atanasijević

ZIMA ZIMA... JESTE LAV

NOVA GODINA - NOVI MOST

Prva vest u novoj godini glasila je – otvoren je most na Adi. Monumentalan, dugačak 969 metara sa pilonom od dve stotine metara apsolutno je i zaslužio da bude vest broj 1 u novoj godini . Uz spektakularni vatromet, Predsednik Srbije Boris Tadić prošetao je u prvim minutima 2012 , zajedno sa Beograđanima i njihovim gostima Mostom na Adi. Pola sata posle ponoći most je svečano otvoren za saobraćaj .

Kaže pesmica.. zima zima e, pa šta je... međutim ova zima je bila zaista posebna, odnosno, da budemo precizniji, donela je ogromne problem: i Srbiji a i drugim delovima Evrope. Početak januara nije nagoveštavao oštru zimu da bi krajem meseca ona udarila svom silinom donevši izuzetno niske temperatrure i količinu snega koja se ne pamti od 1962. godine. Više od 50 000 ljudi širom Srbije ostalo je zavejano u svojim kućama pa su spasioci bili prinuđeni da im motornim sankama, a negde i helikopterima dopremaju hranu i vodu. Zbog nevremena Vlada je odlučila da proglasi vanrednu situaciju.

STRUJA

Ova vest je u tesnoj vezi sa prethodnom. Zbog nevremena, snega i niskih temperatura energetski sistem Srbije je bio pred kolapsom, a potrošnja struje došla je do najvišeg nivoa od kada se meri potrošnja. Da bi uspela da sačuva energetski sistem, Vlada je donela odluku da se isključi struja preduzećima koja nisu od vitalnog značaja za državu, što je naišlo na brojne osude privrednika. Istovremeno su i učenici dobili slobodne dane kako bi se uštedela struja po obrazovnim ustanovama, a i zbog toga što mnogi đaci zbog nevremena jednostavno nisu bili u mogućnosti da dođu u školu.

PROSLAVA I SKANDAL ZA SKANDALOM EKONOMIJA

MAJSTOR DO MAJSTORA

Početkom godine još jednom se ispostavilo da bi Srbija daleko dogurala da smo u ostalim oblastima uspešni kao u sportu. Ljubitelji sporta u Srbiji zasigurno će zapamtiti nedelju, 29. januara tekuce godine kada je u istom danu prvo Novak Đoković osvojio po treći put Australijan open, i stigao do trećeg uzastopnog Gren slema, zatim su nešto kasnije vaterpolisti Srbije na Evropskom prvenstvu u Ajndhovenu osvojili šampionsku krunu, da bi uveče istog dana Rukometna reprezentacija Srbije osvojila srebrnu medalju na evropskom prvenstvu koje je odrzano kod nas. Kako i dolikuje, posle ogromnog uspeha koji su ostvarili srpski sportisti na ulicama Beograda i drugih gradova slavilo se do jutra. 104

proleće 2012

Iz ekonomije malo lepih vesti. Početkom godine kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da vlasnik smederevske železare US STEEL napušta Srbiju, a da se 5 000 ljudi ne bi našlo na ulici Vlada je odlučila da otkupi železaru po ceni od jednog dolara. Naravno, kada se uzmu u obzir višemilionski dugovi cena nekadašnjeg Sartida je mnoga viša. Početkom februara u posetu nam je došla misija MMF-a, ali je izostao dogovor sa Vladom Srbije što je za posledicu imalo zamrzavanje aranžmana sa ovom finansijskom institucijom. Predstavnici Fonda tražili su da se revidira način trošenja novca iz državne kase, ali je Vlada Srbije odlučila da ovaj vruć krompir preda sledećoj Vladi koja će biti formirana posle izbora . Nekako u isto vreme došlo je i do slabljenja dinara u odnosu na evro . Pocetkom januara srednji kurs bio je oko 104 dinara za 1 evro da bi već početkom idućeg meseca kurs došao do 109 dinara .

9. januara ove godine obelezeno je dve decenije od osnivanja Republike Srpske. Međutim senku na jubilej bacilo je to što je dan uoči svečanog obeležavanja dve decenije postojanja Republike Srpske, kojem su prisustvovali državni vrh Srbije, Republike Srpske i velikodostojnici Srpske pravoslavne crkve – u hali Borik u Banjaluci pronađena veća količina oružja. Dan posle te svečanosti jedan od zaposlenih u banjalučkoj sportskoj hali, Božidar Stanišljević, priznao je da je oružje njegovo, ali da nije imao nameru da puca u bilo koga vec ga je tu samo čuvao. On je uhapšen, a posle toga je usledio skandal za skanadalom. Prvo je Andrej Nikolaidis, pisac i savetnik predsednika Skupštine Crne Gore, napisao kako bi dizanje u vazduh fiskulturne hale u drugoj državi bilo „civilizacijski čin”, što je u Srbiji naišlo na osudu većine normalnih ljudi, da bi nedugo zatim upravnik Narodne biblioteke Srbije Sreten Ugričic ustao u odbranu slobode govora pisaca (pa i gospodina Nikolaidisa). Epilog svega je da je Ugričic ekspresno sklonjen sa mesta upravnika institucije od vitalnog značaja za srpsku kulturu.

pogled unazad

REFERENDUM

BRODOVI

Poslednja trećina februara donela je nesto više temperature, otapanje leda i haos na Dunavu. Led koji je počeo da se topi i pomera napravio je haos na Dunavu kod Zemuna i oštetio brojne čamce i splavove uz obalu, pa je Zemunska marina izgledala kao mesto za snimanje akcionih filmova. Popularnim beogradskim splavovima isključena je struja, a gosti su bili prinuđeni da traže nova mesta za izlaske, posto splavovi u trenucima kada su sante plutale nisu bili bezbedni.

KULTURA I ANĐELINA

Kada smo kod kulturnih desavanja, sasvim sigurno najviše pažnje tokom zimskih meseci privukao je film U zemlji krvi i meda, koji govori o bosanskom krvoproliću, a koji je režirala holivudska lepotica Anđelina Džoli. O nekom kvalitetu filma tesko da se može govoriti (na specijalizovanom sajtu imdb.com film je dobio ocenu 3,5 – najveća je inače desetka ), ali je zato lepa Anđelina pažnju privukla svojim izjavama. Pošto je u filmu Srbe predstavila kao koljace i silovatelje, u medijima je javno zatražila ukidanje Republike Srpske kao genocidne tvorevine. U isto vreme dok je partnerka Bred Pita promovisala svoj film po Bosni, u Srbiji je održan Peti Međunarodni filmski i muzički festival Kustendorf. Osnivač Festivala Emir Kusturica obnarodovao je da će čim nađe vremena snimiti film o zločinima američke vojske sirom sveta .

KANDIDATURA

Bez dileme najbitnija vest za Srbiju stize iz Brisela . Srbija je posle dugo cekanja i odlaganja dobila status kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. Izmedju ostalog, to znači da cemo dobijati godišnje za trećinu više iz evropskog budžeta, što iznosi oko 260 miliona evra. Status kandidata trebalo bi da poboljša imidž naše države kod potencijalnih investitora što znaci da će kandidatura privući strane direktne investicije, a najviše bi trebalo da profitira srpska poljoprivreda .

ŠPANCI

Verovatno bi udarne vesti na svim televizijama u prvoj polovini februara isključivo bile u vezi sa snegom i strujom, da iz Španije nije stigla vest o hapšenju preostalog člana zemunske krimi grupe Vlade Milisavljevića zvanog Budala i jos trojice njegovih kompanjona na celu sa Lukom Bojovicem. Žestoke momke uhapsila je španska policija u ekskluzivnom restoranu u centru Valensije dok su degustirali specijalitete predstavljajući se kao litvanski biznismeni. U isto vreme televizije su pustile snimak koji su napravile sigurnosne kamere Okružnog zatvora u Beogradu , na kom je neuspelo bekstvo drugog člana zemunskog klana Sretka Kalinića i njegovog saradnika Željka Milovanovća. Bekstvo je osujećeno, a nekolicina čuvara je suspendovana zbog sumnje da su pomogli u organizaciji bega.

Srbi na severu Kosova organizovali su polovinom februara referendum, sa samo jednim pitanjem - Da li prihvatate institucije takozvane Republike Kosovo. Očekivano, 99 odsto izaslih izjasnilo se da ne prihvata kosovske institucije . Predstavnici vlasti u Srbiji, dan posle referenduma, poručili su da je u pitanju zloupotreba narodne volje i da je referendum štetan po Srbiju na međunarodnom planu, dok je opozicija uglavnom suprotnog mišljenja. Iz međunarodne zajednice uglavnom su stigle osude – izvestilac Evropskog parlamenta za Kosovo Ulrike Lunaček izjavila je da je Referendum na Kosovu bio potpuno nepotreban i da je deo predizborne kampanje u Srbiji .

FEST

U Beogradu je održan jubilarni 40. po redu filmski festival FEST. Po mišljenju kritike ali i publike program Festa odavno nije bio kvalitetan kao ove godine. Beogradska publika imala je priliku da vidi dobitnika Oskara film THE ARTIST, ali i ČELIČNU LEJDI, za koji je Meril Strip dobila Oskara. Pored ovih, na repertoaru se našlo jos mnoštvo sjajnih filmova – Spilbergov Ratni konj, novo, briljantno Almodovarovo ostvarenje pod nazivom Koža u kojoj živim, Dabar, sa Mel Gibsonom u glavnoj ulozi, samo su neki među njima. Ovogodišnji FEST otvorile su dve legende sedme umetnosti – holivudski glumac i reditelj Piter Bogdanovič i česki Oskarovac Jirži Mencl, koji je ovu nagradu dobio jos 1967. za remek delo Strogo kontrolisani vozovi. proleće zima 2011 2012

105

Postanite naš fan i svakodnevno ćemo vas obasipati najnovijim vestima iz sveta arhitekture, umetnosti i dizajna! http://www.facebook.com/ArhArtMagazin

NOVO!

PretPlata na magazin arhart

- Godišnja pretplata omogućava vam da četiri puta godišnje dobijete vaš omiljeni magazin na naznačenu adresu. - Cena godišnje pretplate je 990 dinara, sa ptt troškovima. - Ukolko želite da se pretplatite na ArhArt potrebno je da popunite sledeći obrazac.

106

IME / KOMPANIJA

E-MAIL

ADRESA

DRŽAVA

POSTANSKI BROJ I GRAD

BROJ KOPIJA

BROJ TELEFONA

PIB (ZA PREDUZEĆA)

jesen 2011

Popunite podatke, pošaljite na adresu Kneginje Zorke 2, ili elektronskom poštom na redakcija@neimarv.rs sa naznakom za ArhArt i kontaktiraćemo vas.

ISTRAZIVANJE