Javno-privatno partnerstvo u ruralnom turizmu by MaxNova Creative

IZDAVAČ: Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u okviru zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“

ISBN 978-86-7728-167-0

PRIREĐIVAČ PUBLIKACIJE: Svetlana Đurđević-Lukić

AUTORI TEMATSKIH PRILOGA: Prof. dr Natalija Bogdanov, Poljoprivredni fakultet Univerziteta u Beogradu Prof. dr Bojan Zečević, Ekonomski fakultet Univerziteta u Beogradu Dr. Ing. Antonella Versaci, Docent, Univerzitet “KORE”, Enna Ján Roháč, Fondacija “Ekopolis”, Slovačka

LEKTURA I KOREKTURA: Vlado Đukanović

GRAFIČKA PRIPREMA, DIZAJN I ŠTAMPA: MaxNova Creative

Ova publikacija je nastala u okviru zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, koji finansira Kraljevina Španija kroz Fond za dostizanje milenijumskih ciljeva razvoja (MDGF). Stavovi izneti u ovom izveštaju su stavovi autora i ne predstavljaju nužno stavove Ujedinjenih nacija.

SADRŽAJ SPISAK SKRAĆENICA

SAŽETAK

UVOD

I KONCEPT JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA I NJEGOVA PRIMENA U RAZVOJU RURALNIH OBLASTI (Prof. dr Natalija Bogdanov)

1. Karakteristike koncepta javno-privatnog partnerstva

2. Javno-privatno partnerstvo u razvoju ruralnih područja

3. Koncept partnerstava u ruralnom razvoju u Evropskoj uniji

PROGRAM LEADER

ISKUSTVA NOVIH ČLANICA EU

LOKALNE AKCIONE GRUPE KAO OBLIK PARTNERSTVA U EU

4. Socijalna infrastruktura u ruralnim oblastima Srbije i mogućnosti formiranja lokalnih akcionih grupa

POSTOJEĆE FORME PARTNERSTVA U RURALNIM SREDINAMA U SRBIJI

MOGUĆNOSTI FORMIRANJA LOKALNIH AKCIONIH GRUPA U SRBIJI

NAUČENE LEKCIJE I PREPORUKE ZA LOKALNE AKCIONE GRUPE U SRBIJI

II JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RAZVOJU RURALNOG TURIZMA (Prof. dr Natalija Bogdanov, Prof. dr Bojan Zečević)

1. Javno-privatna partnerstva u ruralnom turizmu – područja i nadležnosti

2. Osnovna procena stanja u ruralnom turizmu u Srbiji

3. Mogućnosti i preporuke za uspeh javno-privatnog partnerstva u ruralnom turizmu u Srbiji

III KULTURNO NASLEĐE U SLUŽBI RAZVOJA RURALNOG TURIZMA (Dr. Ing. Antonella Versaci, Ján Roháč)

1. Značaj kulturne baštine za ruralni razvoj

2. Javno-privatno partnerstvo u korišćenju kulturnog nasleđa u turizmu

3. Studije slučaja za područja svetske kulturne baštine

Destinacija Banská Štiavnica (Slovačka)

Industrijski predeo Blajnevon (Velika Britanija)

Sela sa utvrđenim crkvama u Transilvaniji (Rumunija)

Kućice s krovovima od krečnjaka u Alberobelu, Park kamenih crkava u Materi i koncept „albergo diffuso“ (Italija)

4. Preporuke LITERATURA I KORISNI INTERNET PORTALI

55 59

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

SPISAK SKRAĆENICA EAGF

Evropski garantni fond za poljoprivredu (European Agricultural Guarantee Fund)

MDG-F

Fond za dostizanje milenijumskih ciljeva razvoja (Millennium Development Goals Achievement Fund)

EAFRD

Evropski fond za ruralni razvoj (European Agricultural Fund for Rural Development)

NVO

Nevladina organizacija

EAGGF

Evropski fond za poljoprivredu (European Agricultural Guidance and Guarantee Fund)

Ujedinjene nacije

Evropska komisija (European Commission)

UNDP

Program Ujedinjenih nacija za razvoj (United Nations Development Programme)

Evropska unija (European Union)

UNEP

Program Ujedinjenih nacija za životnu okolinu (United Nations Environment Programme)

FAO

Organizacija za hranu i poljoprivredu (Food and Agriculture Organization)

UNESCO Organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (United Nations Educational, Scientific and Cultural Organization)

LAG

Lokalna akciona grupa

UNICEF

Dečiji fond Ujedinjenih nacija (United Nations Children’s Fund)

LEADER

Veze između akcija za razvoj ruralne zajednice (Liaisons Entre Actions de Développement de L’Economie Rurale)

UNWTO

Svetska turistička organizacija (World Tourism Organization)

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

SAŽETAK Moderne koncepcije rukovođenja lokalnim i ruralnim razvojem zahtevaju promenu tradicionalnih organizaciono-upravljačkih struktura i veza, što podrazumeva da država počinje da deli svoje nadležnosti i fondove sa velikim brojem partnera. Jednu od formi decentralizacije predstavljaju javno-privatna partnerstva (JPP), tj. saradnja između javne vlasti i privatnog sektora (profitnog i neprofitnog) na lokalnom i regionalnom nivou kako bi se zadovoljile neke javne potrebe. Javno-privatno partnerstvo omogućuje (lokalnim) vlastima, poslovnom sektoru i civilnom društvu da preuzmu odgovornost za razvoj i da zajedničkim delovanjem unaprede svoje okruženje. Evropska unija je napravila program LEADER kako bi podstakla lokalne zajednice da učestvuju u osmišljavanju i sprovođenju lokalnih razvojnih strategija koristeći lokalne akcione grupe (LAG) kao sredstvo. U novim državama članicama EU program LEADER pozitivno utiče na poboljšanje demokratičnosti lokalnih vlasti i samouprava i produbljenu komunikaciju i saradnju na lokalnom nivou, rast ekonomske aktivnosti, poboljšanje slike o ruralnom ambijentu, jačanje identiteta i koherentnosti lokalnih zajednica, kao i na afirmaciju kulturne aktivnosti i promociju tradicionalnih vrednosti i lokalnog nasleđa. Lokalne akcione grupe su važno sredstvo programa LEADER u okviru koga se generišu ljudski i finansijski resursi, okupljaju lokalni akteri kroz zajedničke inicijative i jačaju njihov dijalog i međusobna saradnja. U EU, lokalne akcione grupe su korisnici finansijske podrške za sprovođenje lokalnih strategija ruralnog razvoja kroz različite grant modele. Da bi se uspostavila lokalna akciona grupa, treba definisati teritoriju na kojoj će ona delovati, formirati unutrašnju strukturu,

pripremiti multisektorski strateški plan i sprovoditi integrisane lokalne razvojne strategije. LAG mora imati partnere iz različitih socioekonomskih sektora koji su relevantni za datu teritoriju: predstavnike civilnog društva, poljoprivredne proizvođače, žene iz ruralnih oblasti, mlade i njihove organizacije, lokalne kulturne organizacije i udruženja za zaštitu životne sredine, značajne institucije (obrazovne, zdravstvene, verske i druge), kao i predstavnike poslovnog, privatnog sektora. U Srbiji su socijalni kapital i mreže u ruralnim područjima relativno skromno razvijeni, mada je očigledno i diversifikovanje delatnosti u koje se uključuju organizacije civilnog društva, posebno onih delatnosti koje se bave socijalnim problemima, edukacijom i umrežavanjem poslovnog sektora na lokalnom/regionalnom nivou. Lokalni akteri u Srbiji imaju određena iskustva i u aktivnostima poput programa LEADER zahvaljujući različitim inicijativama, prvenstveno intervencijama donatorskih programa. Kako je za izgradnju kapaciteta potreban relativno dug vremenski period, mora se osmisliti niz jasnih koraka u uspostavljanju, vođenju i osnaživanju lokalnih akcionih grupa, pri čemu je najvažnije:

• uspostavljanje, u što kraćem roku, jasnih pravila i procedura za efikasno i delotvorno poslovanje i vođenje lokalnih akcionih grupa kako se očekivanja aktera i socijalnih mreža koje su do sada formirane ne bi izneverila, odnosno kako se njihove aktivnosti ubuduće ne bi usmeravale na neodgovarajući način; • sticanje neophodnog stručnog znanja i veština za pripremu lokalnih razvojnih strategija; • „učenje kroz rad“, sprovođenjem razvojnih strategija na lokalnim nivou.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Da bi se obezbedila održivost lokalnih akcionih grupa, prema svim dosadašnjim iskustvima, moraju se odabrati isključivo grupe koji funkcionišu u skladu sa principima programa LEADER. Kompromisi mogu da izazovu sumnju u lokalnoj zajednici u pogledu transparentnosti, da iscrpu entuzijazam, potroše vreme te lokalne ljudske i druge resurse. Lokalna akciona grupa treba uvek da bude otvorena za nove članove i javnost, ali se mora osigurati i profesionalizacija. Veoma važan faktor za održivost predstavlja postojanje više izvora finansiranja. Treba promovisati ideju da „fondovi EU nisu cilj, već sredstvo za postizanje lokalnih ciljeva, u saglasnosti sa politikom EU“ i obučavati lokalne akcione grupe da se orijentišu i na druge moguće izvore. Turizam je aktivnost koja ima važnu ulogu u održivom razvoju i integraciji ruralnih oblasti u nacionalnu i međunarodnu ekonomiju, ali on ne može da se razvija samo na osnovu akcija privatnih preduzetnika. Javno-privatno partnerstvo je jedan od najpogodnijih sistema za razvoj turističkih potencijala ruralnih regiona. Turistički proizvod je skup javnih i privatnih proizvoda i usluga, što znači da turističku ponudu ne opredeljuju samo usluge (smeštaj, hrana, zabava, prevoz) koje nude turistička preduzeća, već na nju deluju i infrastruktura, zdravstveni i obrazovni sistem, službe javne bezbednosti itd., za koje je odgovorna javna uprava.

odgovornost za razvoj turističkog regiona. Stoga je sprovođenje strategije razvoja turizma nemoguće ako se ne definiše partnerski okvir koji treba da obuhvati ne samo preduzeća u turističkoj privredi već i druge ruralne aktere, pa i predstavnike lokalne uprave i udruženja građana. U Srbiji je 2010. godine registrovano više od dva miliona dolazaka turista koji su ostvarili gotovo sedam miliona noćenja. Osnovna karakteristika je visoko učešće domaćeg turističkog prometa: skoro 70% u dolascima i preko 80% u noćenjima. Stvaranje sistema destinacijskog iskustva zahteva saradnju zainteresovanih aktera na konkretnom području, ali još uvek ima malo opština u kojima postoje formalne asocijacije domaćinstava koja se bave ruralnim turizmom. Pored toga, turistički identitet ruralnih oblasti mora se bolje definisati i moraju se razvijati novi sadržaji i atrakcije koji bi privukli turiste. Javno-privatno partnerstvo nudi nove mogućnosti za razvoj destinacijskog menadžmenta i marketinga u turizmu, u oblastima vezanim za razvoj proizvoda, marketinga i prodaje, istraživanja i tehnologija, infrastrukture, ljudskih resursa i finansiranja. Kao ključni faktori uspeha javnoprivatnog partnerstva u ruralnom turizmu pokazali su se:

Mnoštvo i raznolikost aktera turističke ponude zahtevaju da se stvore efikasnije strukture saradnje i da se povežu različite akcije javnih i privatnih aktera u turizmu. Ruralnim turizmom prvenstveno se bave domaćinstva i preduzeća srednjeg kapaciteta, koja nemaju neophodne finansijske i ljudske resurse da samostalno dostignu i zadrže poziciju na tržištu i da obezbede integrisano upravljanje kvalitetom. Lokalna administracija, po pravilu, nema potrebne resurse i mogućnosti da jednostrano i individualno preuzme

• Usvajanje jasnog strateškog okvira. Formulisanje strategije omogućava da se postave ciljevi, prioritetne ose, akcije; • Ograničavanje partnerstva na entitet koji omogućava prirodnu celovitost, komplementarnost interesa i ciljeva i oblikovanje jasnog identiteta. Obavezna polazna tačka je postojanje regionalnog identiteta koji su potencijalni korisnici usluga i proizvoda i lokalno stanovništvo već prepoznali kao takav; • Usvajanje plana partnerstva sa jasnim ciljevima, koji treba da bude rezultat

Kulturna baština i prirodno nasleđe se sve više prepoznaju kao resurs i katalizator društveno ekonomskog razvoja, posebno razvoja na lokalnom nivou. Prihod od kulturnih dobara otvara radna mesta, stimuliše razvoj preduzeća, podstiče privatna ulaganja i stvara resurse za očuvanje životne sredine i kulturnih dobara. Obnova baštine takođe ima pozitivan uticaj na ekonomiju, jer predstavlja potvrdu lokalnog kulturnog identite-

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

saradnje najšireg kruga svih aktera kojih se to tiče na regionalnom nivou. Partnerstva mogu biti uspešna samo ako predstavljaju rezultat dogovora ključnih učesnika i ako imaju podršku javnosti; • Uključivanje velikog broja aktera u dogovore o ciljevima i odgovornostima u okviru partnerstva, ali tako da sistem saradnje bude dovoljno fleksibilan (uslovi za učešće, odustajanje, uključivanje novih partnera) i dovoljno obavezujući kako bi se obezbedila koherentnost i efikasnost partnerstva; • Uključivanje aktera iz oblasti koje su povezane sa turizmom. Osim turističkih preduzeća i javne uprave, bilo bi dobro da se uključe i trgovinske kompanije, predstavnici transportnog sektora, poljoprivrede i organizacija civilnog društva čija je delatnost kompatibilna sa turizmom; • Identifikovanje izvora finansiranja. Finansiranje partnerskih aktivnosti je veoma težak zadatak za lokalnu samoupravu i za privatni sektor. Bez jasnih opcija od samog početka, partnerstvo se izlaže riziku da propadne; • Uključivanje stanovništva u informisanje i odlučivanje o uspostavljanju javno-privatnog partnerstva predstavlja važan politički faktor. Lokalno stanovništvo je sastavni deo turističkog proizvoda, jer ono ima svoje interese koji su podjednako važni kao i interesi turista i turističke industrije.

ta, poboljšava kvalitet života, jača ponos kod lokalnog stanovništva i osećaj za teritorijalnu pripadnost. Zaštitu i promociju regionalnog identiteta (tradicionalni zanati, jezik, igre, pesme, tradicionalna hrana i priprema hrane), „eksploataciju“ kulturne baštine (npr. kroz renoviranje sela – arhitektonska sanacija, obnova fasada, upravljanje zemljištem), izgradnju trajne kulturne infrastrukture (centri za tumačenje baštine i nasleđa, kulturni centri, eko-muzeji), kao i organizaciju konkretnih kulturnih aktivnosti (zabave, festivali, posebne „kulturne staze“) treba smatrati ključnim komponentama strategije usmerene na poboljšanje kvaliteta života, uz stimulaciju lokalnog razvoja i obezbeđivanje veće privlačnosti ruralnih područja. Turizam može imati i negativne uticaje na zajednice i kulture. Da bi se ublažili ovakvi problemi, svaki održivi program turističke delatnosti mora se razvijati u saradnji sa zainteresovanim stranama, što podrazumeva i organe vlasti, vladine agencije, institucije zadužene za očuvanje kulturne baštine i druge nevladine organizacije, turističke menadžere, turistička preduzeća i lokalne zajednice. Značaj partnerstva između javnog i privatnog sektora još je veći u slučaju područja svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO. Dobro i uravnoteženo partnerstvo javnih organa zaduženih za upravljanje kulturnim nasleđem i turističkih radnika omogućava nesmetanu i fleksibilnu komunikaciju. Ako se oni koji rade na zaštiti uključe u dobro vođeno partnerstvo, oni će blagovremeno znati kakvi su planovi i namere turističkih preduzeća, pa će moći da reaguju efikasnije, a turistička industrija se unapred može konsultovati o svojim planovima i namerama u manje zvaničnom partnerskom odnosu i može prilagođavati i menjati te planove.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

UVOD Institucionalna povezanost aktera ruralnog razvoja u Srbiji počinje da jača poslednjih godina, otkako se u većoj meri afirmišu zahtevi i mogućnosti koje će doneti pretpristupni fondovi Evropske unije, kao i pod uticajem činjenice da se javna politika više fokusira na socijalnu politiku u ruralnim sredinama. Uspešnost u osmišljavanju i primeni politike ruralnog razvoja u velikoj meri zavisi i od kvaliteta partnerstava i mreža aktera u ovom procesu. Otuda se u ovoj publikaciji prikazuje koncept javno-privatnog partnerstva, a naročito mogućnosti njegove primene u razvoju ruralnog turizma. Cilj publikacije je da ponudi informacije o mogućnostima ostvarivanja javno-privatnog partnerstva u mnogo širem opsegu od tradicionalno uskog sagledavanja njegove primarne uloge u velikim infrastrukturnim projektima i sličnim poduhvatima, i to posebno u razvoju ruralnog turizma. Moderan pristup ruralnom razvoju zasniva se na inicijativi koja potiče iz lokalne zajednice i naglašava značaj inovativnih potencijala lokalnih preduzetnika i organizacija civilnog društva, a u saradnji sa javnim sektorom. Publikacija stoga nudi pregled iskustava Evropske unije, posebno novih članica, u primeni programa LEADER kao sredstva za mobilisanje lokalnih zajednica da se više i efikasnije uključuju u procese lokalnog planiranja i upravljanja, preko lokalnih akcionih grupa, radi aktivnijeg doprinosa podsticanju lokalnog razvoja. Ponuđeni su i argumenti za javno-privatno partnerstvo kao veoma pogodan sistem za razvoj turističkih potencijala ruralnih regiona, kao i brojni primeri za razvoj turizma u ruralnim oblastima Evrope kroz saradnju javnog i privatnog sektora. Publikacija je namenjena lokalnim vlastima, preduzetnicima i organizacijama civilnog društva koji se angažuju ili tek nameravaju da se angažuju u ruralnom razvoju, a naročito u ruralnom turizmu. Kako se u njoj nalazi mnoštvo na-

učenih lekcija i preporuka za razvoj ovog koncepta u Srbiji (opisi karakteristika partnerstva, uslova za funkcionisanje, nadležnosti partnera, faktora uspešnosti), publikacija ima i elemente vodiča pomoću koga se uspešno mogu izbeći neke zamke u uspostavljanju javno-privatnog partnerstva, naročito u oblasti ruralnog turizma. Posebno se nastojalo da se sagleda situacija u Srbiji, tj. da se sagledaju pravni, administrativni, kulturološki, finansijski, politički i drugi aspekti relevantni za uspešno funkcionisanje javno privatnog partnerstva u ruralnom razvoju. U prvom delu se objašnjava koncept javno-privatnog partnerstva, kao i pristup programa LEADER kreiranju i sprovođenju lokalnih razvojnih strategija uz korišćenje lokalnih akcionih grupa, koji je razvijen u Evropskoj uniji. Ponuđeni su opis ruralne zajednice i socijalne infrastrukture u ruralnim oblastima Srbije te preporuke za formiranje lokalnih akcionih grupa u Srbiji. U drugom delu prikazana je primena javno-privatnog partnerstva u ruralnom turizmu. U trećem delu detaljno su opisane mogućnosti partnerstva u kulturnom turizmu i značaj kulturnog i prirodnog nasleđa za ruralni razvoj, sa studijama slučaja iz prakse Programa svetske kulturne baštine pri Organizaciji Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu (UNESCO). Publikacija je osmišljena u okviru Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“ (Sustainable Tourism for Rural Development), koji se sprovodi u saradnji agencija Ujedinjenih nacija (UNDP, UNEP FAO, UNWTO, UNICEF) i domaćih partnera, a posebno Ministarstva ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstva poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede i Turističke organizacije Srbije. Više informacija o programu može se naći na internetu, na adresi http://rs.one. un.org/strd.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

KONCEPT JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA I NJEGOVA PRIMENA U RAZVOJU RURALNIH OBLASTI 1. KARAKTERISTIKE KONCEPTA JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA Proces globalizacije, decentralizacija odlučivanja i fondova i sve veći značaj društvene odgovornosti privatnog sektora uticali su na promenu percepcije javne odgovornosti za regionalni i lokalni razvoj, koju dele predstavnici vlasti, poslovnog sektora i organizacije civilnog društva. Moderne koncepcije rukovođenja lokalnim i ruralnim razvojem zahtevaju da se promene tradicionalne organizaciono-upravljačke strukture i veze, tj. da država počne da deli svoje nadležnosti (i fondove) sa velikim brojem partnera. Jednu od formi decentralizacije predstavljaju i javno-privatna partnerstva (JPP), koja podrazumevaju saradnju javne vlasti i privatnog sektora na lokalnom i regionalnom nivou kako bi se zadovoljile neke javne potrebe. Brojni drugi termini, kao što su političke mreže, multistakeholder partnerstva, moderna

Najšire posmatrano, javno-privatno partnerstvo bi se moglo opisati kao skup zajedničkih inicijativa javnog i privatnog sektora (profitnog i neprofitnog) u kojima svaki učesnik donosi određen kapital po osnovu koga učestvuje u planiranju, odlučivanju i raspodeli koristi. U užem smislu, JPP se odnosi na konkretne kooperativne aktivnosti u kojima javni i privatni sektor udružuju resurse i znanja kako bi zadovoljili neke javne potrebe svoje sredine. uprava i drugi, najšire gledano predstavljaju sinonime relativno sličnog značenja – svi se odnose na inovativni oblik saradnje između javnog i privatnog sektora. U praksi, javno-privatna partnerstva mogu da imaju širok opseg, u zavisnosti od tipa aktivnosti, vlasništva, uloženih sredstava pojedinih partnera i niza drugih faktora. Obim projekata koji se sprovode u okviru JPP može da varira od velikih infrastrukturnih projekata do malih lokalnih projekata koji nastaju na osnovu ličnih odnosa i interesa pojedinaca.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Većina interpretacija javno-privatnog partnerstva fokusira se na podelu rizika i koristi između partnera. To je i razumljivo kada je reč o najzastupljenijem vidu JPP – u oblasti infrastrukture, pošto ovi projekti zahtevaju velike investicije i imaju dug period otplate. Naime, javno-privatna partnerstva su se najpre razvila u sektorima u kojima su potrebne velike investicije, kao što su saobraćajna infrastruktura, komunalni i drugi veliki infrastrukturni zahvati. Učešće privatnog sektora u ovim aktivnostima tradicionalno je ograničeno na planiranje, projektovanje i izgradnju po osnovu ugovora o „naknadi za uslugu“ sa javnom agencijom. Međutim, savremeni koncept javno-privatnog partnerstva polazi od toga da privatni sektor ima aktivnu ulogu ne samo u procesu sprovođenja zajedničkih aktivnosti već i u procesu odlučivanja o njima.

OSNOVNE KARAKTERISTIKE JAVNO-PRIVATNIH PARTNERSTAVA • Zasnivaju su na ugovorom definisanoj saradnji između javnog i privatnog aktera. • Doprinosi partnera zajedničkom cilju se dopunjuju, pa oni svoje ciljeve mogu efikasnije da ostvaruju u okviru javno-privatnog partnerstva nego kada bi samostalno delovali. • Svaki partner formuliše jasne ciljeve i pregovara o njima sa drugim partnerom u okviru javno-privatnog partnerstva. • Javni partner ne finansira osnovne delatnosti privatnog partnera, ali mu nudi podršku. • Javno-privatno partnerstvo ne sme da deluje distorzivno na opšte uslove trgovanja i poslovanja. • Obaveze privatnog partnera premašuju trajanje projekta ili aktivnosti oko kojih se formiralo partnerstvo.

Razvojna saradnja može imati različite forme partnerstva sa privatnim sektorom, počev od jednostavnog ugovaranja poslova sa privatnim preduzetnicima za određene vrste projektnih aktivnosti, do njihovog učešća u promociji, investicijama i drugim, složenijim formama saradnje. Osim toga, u zemljama u razvoju privatni sektor postaje sve aktivniji u usvajanju socijalnih i ekoloških principa, kao i u finansiranju i kreiranju sopstvenih razvojnih inicijativa u ovom domenu. Javno-privatno partnerstvo omogućuje (lokalnim) vlastima, poslovnom sektoru i civilnom društvu da preuzmu odgovornost za razvoj i da zajedničkim delovanjem unaprede svoje okruženje. Potreba da privatni sektor preuzme veću odgovornost u borbi protiv siromaštva i za poboljšanje kvaliteta života lokalne zajednice široko se prepoznaje. Međutim, neke inicijative i motivi nailazili su na oštre kritike. Ovo su bili glavni argumenti u kritikama:

• U okviru jednog projekta teško se mogu pomiriti interesi privatnog sektora (koji je uvek motivisan profitabilnošću i maksimizacijom prihoda) sa

• Javno-privatno partnerstvo omogućava privatnom partneru da ostvari svoje ekonomske ciljeve (npr. profit i otvaranje novih tržišta), a javnom partneru da ostvari svoje političke razvojne ciljeve (npr. održivost usluga i smanjenje siromaštva).

ciljevima kojima se rukovodi vlada i/ ili administracija (npr. smanjenje siromaštva i održivi razvoj). • Javno-privatno partnerstvo nosi rizik da se javni fondovi zloupotrebljavaju za subvencionisanje privatnih interesa (posebno tamo gde tokovi novca nisu transparentni i gde nema odgovarajućeg mehanizma kontrole). • Javno-privatna partnerstva mogu dovesti do preferencijalnog tretmana pojedinih preduzeća i tako izazvati distorziju normalnih uslova poslovanja. • Javno-privatna partnerstva, naročito u sektoru osnovnih usluga i infrastrukture (energetika, voda, zdravlje), mogu dovesti do prodaje ovih osnovnih javnih usluga po tržišnim cenama, čime se zanemaruju interesi siromašnih.

2. JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RAZVOJU RURALNIH PODRUčJA Postoji veliki neiskorišćeni potencijal za jačanje saradnje privatnog i poslovnog sektora u razvoju ruralnih područja, jer se povećava obim trgovine hranom i tržište se liberalizuje, a ruralna infrastruktura i dalje nije razvijena, dok se bogati prirodni resursi ne tretiraju na odgovarajući način u razvojnim politikama. Forme javno-privatnog partnerstva koje se u svetu trenutno sreću u ruralnim sredinama uglavnom su vezane za organsku poljoprivredu, eksploataciju šuma, sertifikaciju ekoloških proizvoda, promociju ruralnog turizma i slično. Pristup ruralnom razvoju koji se tokom poslednjih decenija promoviše u razvijenim zemljama i među donatorima zasniva se na inicijativama „odozdo“ (engl. bottom-up). Ovaj koncept naglašava značaj lokalnih preduzetničkih i inovativnih potencijala za razvoj zajednice. Osnovni cilj je da se obezbedi uravnotežen tehnološki razvoj ruralnih oblasti kako bi one mogle da ponude odgovarajuće prilike za zapošljavanje i kvalitet života konkurentan sa životom u urbanim područjima. Da bi podržala takav razvoj, zajednica mora da razvije veze između ključnih institucija i preduzetnika koji će povući razvojni proces. To znači da lokalna vlast mora da deli resurse, fondove i rizik sa poslovnim sektorom kako bi se uspostavila stabilna i održiva razvojna putanja. Takva saradnja može pomoći da se savladaju mnoge institucionalne i sistemske prepreke na koje se nailazi u razvoju ruralne

ekonomije. Socijalni partneri u ruralnom razvoju najčešće su preduzetnici i predstavnici proizvođačkih asocijacija aktivno uključenih u socijalni dijalog i konsultativni proces u vezi sa pitanjima tržišta rada i/ili kapitala.

Prema dosadašnjim inostranim iskustvima, saradnja javnog i privatnog sektora u projektima i aktivnostima u ruralnim područjima kretala se u nekoliko pravaca. 1. Poboljšanje opštih uslova poslovanja i preduzetničkog ambijenta u lokalnoj zajednici kako bi se privukle investicije. Ovaj tip saradnje odnosi se na aktivnosti vezane za zajedničke investicije i projekte:

• izgradnju fizičke/komunalne infrastrukture; • stvaranje zakonodavnih, dokumentacionih i analitičkih baza i resursa; • obrazovanje i treninge u oblasti upravljanja – podizanje menadžerskih kapaciteta; • promociju i marketing lokalne zajednice itd.

Za mnoge zemlje u razvoju posebno je karakteristično to što su se kroz ovakva javnoprivatna partnerstva rešavala pitanja velikih infrastrukturnih zahvata u poljoprivredi, npr. svojinski odnosi nad zemljištem i poboljšavanje pristupa zemljištu i resursima, izgradnja sistema za navodnjavanje, puteva i sl. 2. Unapređenje poljoprivredne proizvodnje (sistemi gajenja, pristup tržištu, pristup novim tehnologijama). Ovaj vid JPP orijentiše se na kontakte i saradnju koji vode ka poboljšanju efikasnosti i delotvornosti primenjenih istraživanja, na permanentno obrazovanje, transfer znanja i novih tehnologija u agrarnu praksu, na poboljšanje pristupa stanovnika ruralnih oblasti novim proizvodima i uslugama, kao i na podsticanje inovativnih aktivnosti u proizvodnji hrane i poljoprivrednom sektoru uopšte. Saradnja privatnog i javnog sektora u oblasti unapređenja poljoprivredne proizvod-

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Uprkos ovim kritičkim primedbama, javnoprivatna partnerstva dobijaju na značaju i široko su rasprostranjena u sektoru usluga i infrastrukture (naročito u urbanim sredinama). Javno privatna partnerstva u ruralnim oblastima i oko projekata ruralnog razvoja još uvek se ne formiraju često.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

nje odnosila se i na stimulisanje pristupa međunarodnim tržištima i olakšavanje uslova trgovine, posebno ugroženim grupama za koje postoji opasnost da budu isključene iz privredne strukture (projekti udruživanja, jačanja proizvodnih lanaca, izgradnje zajedničkih prerađivačkih kapaciteta, veletrgovina i sl.). 3. Poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima kroz obezbeđivanje veće dostupnosti socijalnih usluga. Javno-privatna partnerstva u ovom domenu posebno su podstakli Milenijumski ciljevi razvoja (MDG). Saradnja javnog i privatnog sektora najvidljivija je na planu poboljšanja dostupnosti zdravstvenih usluga u ruralnim područjima, a potom i na planu unapređenja kvaliteta obrazovanja i stvaranja uslova za veću konkurentnost ruralne radne snage na tržištu rada. Postojeći projekti odnosili su se na to da privatna lica, koja se ugovorno povezuju sa zdravstvenim sistemom, preuzmu deo zdravstvenih usluga u ruralnim oblastima, kao što su preventivne mere, edukacija te pomoć starima i osobama sa invaliditetom. Privatni sektor se uključivao u obrazovanje i prekvalifikaciju ruralne radne snage za potrebe tržišta, u opremanje i izgradnju školskih objekata i sl. 4. Razvoj lokalne ekonomije zasnovan na održivom korišćenju resursa zajednice. Donatorski i nacionalni podsticaji zapošljavanju (posebno žena i drugih osetljivih kategorija ruralnog stanovništva), diversifikaciji ruralne ekonomije, razvoju marginalnih područja i slično mobilisali su privatne preduzetnike da ulažu u ruralna područja i u razvoj ruralne nepoljoprivredne ekonomije. One lokalne zajednice koje su imale jači preduzetnički potencijal, koje su bolje pripremile regulatorni okvir i stvorile povoljniji investicioni ambijent, privukle su investitore da ulažu u ruralni turizam i prateće usluge, tj. u različite projekte konzervacije prirodnih resursa i upravljanja njima. Održivo korišćenje lokalnih prirodnih resursa, kulturnog i istorijskog nasleđa bio je glavni cilj ovih projekata.1

3. KONCEPT PARTNERSTAVA U RURALNOM RAZVOJU U EVROPSKOJ UNIJI PROGRAM LEADER Deklaracijom iz Korka (1996. godine) EU je usvojila program ruralnog razvoja u deset tačaka i snažno afirmisala potrebu integracije, participacije i jačanja ruralne zajednice.2 Integracija ruralnih područja u širu društvenu zajednicu i nacionalnu ekonomiju, preko poljoprivrede, sekundarnih i tercijarnih delatnosti, postavljena je ovom deklaracijom kao imperativ. Preduslov za to je bilo višestruko partnerstvo različitih aktera u ruralnom razvoju (agencije, odbori, fondovi, privatni poslovni sektor), kao i snažno učešće lokalnog stanovništva u svim fazama stvaranja i sprovođenja strategije i programa ruralnog razvoja. Rešavanje složenih problema ruralnih sredina, prema modelu primerenom potrebama i kapacitetima lokalne zajednice, ostvaruje se kroz programe LEADER koji predstavljaju novi uzor socijalne mreže stvorene sa ciljem da pokrene i podrži lokalni razvoj. Program LEADER koncipiran je tako da podstakne učešće lokalne zajednice u osmišljavanju i sprovođenju lokalnih razvojnih strategija preko lokalnih akcionih grupa. Program LEADER I bio je koncipiran sa ideLokalne razvojne strategije treba da doprinesu sprovođenju mera u tri ključne tematske oblasti: Osa 1 – povećanje konkurentnosti, Osa 2 – zaštita životne sredine preko upravljanja zemljištem i Osa 3 – poboljšanje kvaliteta života kroz ekonomsku diversifikaciju. 3 U većini od 27 država članica EU predviđeno je da program LEADER doprinese sprovođenju politike u svim osama. Međutim, u Belgiji (Flandrija), Danskoj, Irskoj, Italiji, Portugaliji, Velikoj Britaniji (Severna Irska), Letoniji i Slovačkoj program LEADER je ograničen na treću osu.

Ovome je posvećen treći deo publikacije. The Cork Declaration–A living countryside, dostupno na http://ec.europa.eu/agriculture/rur/cork_en.htm. 3 O principima ruralnog razvoja i tematskim oblastima vidi http://ec.europa.eu/agriculture/rurdev/index_en.htm; vidi i Natalija Bogdanov, Mala seoska domaćinstva i ruralna nepoljoprivredna ekonomija, UNDP, Beograd, 2007. 1 2

Godina

Broj LAG

Teritorijalni obuhvat

Fond EU u EUR

Leader I

1991–1993

217

367.000 km2

442 miliona

Leader II

1994–1999

906

1.375.144 km2

1755 miliona

Leader+

2000–2006

893

1.577.386 km2

2105 miliona

Izvor: Evropska komisija, 2006.

jom da ojača lokalna partnerstva i uspostavi nove socijalne mreže u ruralnim sredinama, pa je bio usmeren na stvaranje lokalnih akcionih grupa. U narednim fazama, programi LEADER bili su formulisani tako da predstavljaju kanal za transfer sredstava fondova EU. Pažnja je bila usmerena na poboljšanje i modernizaciju tehnologija proizvodnje i drugih ruralnih servisa, na jačanje tržišnog ambijenta za lokalne proizvode i na horizontalno i vertikalno povezivanje mreža proizvođača. Konačno, od početka ove decenije, LEADER se smatra mehanizmom za održavanje plaćanja u prethodno stvorenim lokalnim akcionim grupama. Grantovi su najčešća forma finansiranja projekata i akcija u okviru programa LEADER. Ti grantovi, koje sufinansiraju EU i javni nacionalni fondovi, pokrivaju različite delove finansijskih zahteva projekata, u zavisnosti od tipa projekta i tipa područja. Budžetski period 2007–2013. predvideo je 6% sredstava za primenu programa LEADER u 27 država članica EU, pri čemu su one same odredile obim sredstava koje će moći da koriste za ove namene u narednom periodu, prema nacionalnim potrebama svake države članice. Danas, gotovo dve decenije od početka sprovođenja prvog programa LEADER, on se često povezuje sa formulacijom da predstavlja odgovor lokalne zajednice na sve veće pritiske „evropeizacije“ i globalizacije. LEADER treba posmatrati kao sredstvo celokupnog ruralnog sistema EU. Revitalizacija i jačanje civilnog društva treba da omoguće smanjenje uticaja

birokratije i ekonomske elite, kao i izbegavanje pojave novih vidova hijerarhije, kroz participativnu redistribuciju. LEADER se, međutim, ne bavi privatnim poslovnim sektorom i interesima kojima se privatni sektor rukovodi, a koji su primarni motivacioni aspekti ekonomije u evropskoj istoriji. U tom smislu, LEADER se može smatrati polaznom tačkom novog panevropskog (a ne samo ruralnog) modela. Godine iskustva u sprovođenju programa LEADER u EU pokazale su efikasnost ovog načina mobilisanja lokalnih zajednica da aktivnije učestvuju u podsticanju lokalnog razvoja, da se više i efikasnije uključe u procese lokalnog planiranja i upravljanja i da prihvate inovacije i promene sa više entuzijazma.

ISKUSTVA NOVIH čLANICA EU Program LEADER je bio uveden u političku praksu zemalja koje su stupile u članstvo EU tokom poslednjeg priključenja kao ekonomski razvojni program koji je trebalo da dovede do uspostavljanja novih socijalnih mreža kakve ove zemlje ranije nisu poznavale, kao i da omogući usredsređivanje i na druge aspekte ruralnog okruženja, a ne samo na poljoprivredu. Pristup koji se podrazumeva u programu LEADER omogućava lokalnim vlastima i zajednicama veće učešće u oblikovanju i sprovođenju programa kojima se ispunjavaju potrebe na lokalnom nivou. Mnoge od ovih zemalja imale su ograničena iskustva u takvim participativnim pristupima. Iako su mogućnosti javne participacije u ovim zemljama povećane donošenjem novih ustava

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

TABELA 1. PRIKAZ PROGRAMA LEADER U PERIODU 1991–2006.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

početkom devedesetih godina, do danas se zadržao dubok jaz između zakonskih okvira i prakse. U praksi, ruralno stanovništvo je uključeno u ove procese preko svojih predstavnika, a oni su u svom delovanju često veoma udaljeni od baze koju predstavljaju. To se posebno dobro vidi kada je reč o učešću građana u donošenju zakona i definisanju politika, programa i planova ruralnog razvoja na nacionalnom i lokalnom nivou. Iskustvo novih država članica centralne i istočne Evrope pokazalo je da ruralna politika nije „modernizovana“ u prvim tranzicionim godinama uprkos transformaciji iz centralizovane političke strukture i partijske države u sistem parlamentarne, pluralističke demokratije. U nekim slučajevima razlog za to je bilo nepostojanje sistematskog pristupa i institucionalnog okvira, dok je u drugim slučajevima to posledica preterane birokratizovanosti društva (Csite i Kovach 1999). Osim toga, i sami zvaničnici EU davali su signale da imaju više poverenja u državnu/regionalnu/lokalnu administraciju nego u druge partnere iz civilnog društva ili lokalne zajednice. Uporedne studije (Starosta 1998) pokazale su da su ruralne zajednice u ovom delu sveta vrlo aktivne i da imaju potrebu i sposobnost da pokreću sopstvene inicijative. Ipak, u sredinama u kojima ne postoji duga tradicija demokratskog odlučivanja i koje su ekonomski slabe ili devastirane, politička elita je u stanju da podredi civilne organizacije i pokrete svojim prioritetima i ovlašćenjima. Mehanizam „participativne preraspodele“ u ovakvim sredinama i vezama nije primaran i teško ga je uspostaviti s obzirom na to da civilno društvo nema sredstava ni mogućnosti da uspostavi kontrabalans ovakvom pritisku. Osim toga, ako ne postoji snažno civilno društvo, nema ni odgovarajućeg nadzora i uticaja na preraspodelu sredstava. Institucionalizacija birokratske kontrole bila bi u suprotnosti sa principom partnerstva na kome počiva

program LEADER i ne bi pomogla da se smanje ruralni problemi. Od pristupanja Evropskoj uniji 1. maja 2004, 10 država članica dobilo je mogućnost da primeni program LEADER kroz glavni tok mera za ruralni razvoj koje finansira Evropski fond za poljoprivredu (European Agricultural Guidance and Guarantee Fund, EAGGF) – Sekcija za usmeravanje.4 Šest novih država članica je unelo mere tipa LEADER u svoje CILJEVI PROGRAMA LEADER U ČEŠKOJ I PRIMERI USPEŠNIH PROJEKATA REALIZOVANIH U PERIODU 2004–2006. LEADER+ posebno podržava inicijativu diversifikacije aktivnosti u ruralnim oblastima, sa naglaskom na nepoljoprivredne delatnosti i poboljšanje kvaliteta života; i jedno i drugo predstavljaju ključne preduslove za uspešan ruralni razvoj. Najčešći ciljevi projekata Leader+ realizovanih u Češkoj orijentisani su ka sledećim aktivnostima: • obnova istorijskih spomenika arhitekture; • razvoj informacione infrastrukture; • osnivanje muzeja i rekonstrukcija informativnih centara; • instalacija novih tehnologija; • unapređenje upravljanja otpadom; • tehnološko opremanje opština (na primer, sistem komunikacije, prezentacije tehnologije, razvoj inovacije tehnologije); • projektna dokumentacija za obradu; • organizovanje sastanaka i okupljanja grupa i ljudi, slobodno vreme za decu, aktivnosti u slobodno vreme (posebno za žene na porodiljskom odsustvu i starije), folklorne i kulturne aktivnosti, takmičenja za lokalni razvoj turističkih usluga i sl. Slede konkretni primeri: Posázaví LAG: Povećanje kvaliteta svesti i know-how, postavljanje veb portala za povezivanje drugih subjekata u regionu, što će omogućiti obuku iz oblasti informacionih i komunikacionih tehnologija. Obuka je posebno usmerena na mlade ljude, žene na porodiljskom odsustvu i socijalno ugrože-

18 4

Ovaj fond zamenili su 2007. godine Evropski garantni fond za poljoprivredu (European Agricultural Guarantee Fund – EAGF) i Evropski fond za ruralni razvoj (European Agricultural Fund for Rural Development – EAFRD).

Region Haná LAG: Izgradnja biciklističke staze i odmorišta za bicikliste, posebno u gradu Olomouc i okolini, čime se povećava atraktivnost za bicikliste i podržavaju održivi oblici turizma. Sdruženi Ruže LAG: Adaptacija neiskorišćenih prostora u lokalnom manastiru sa odgovarajućim prostorom za slobodno korišćenje – osnivanje prodavnica keramike. Osnovana je hobistička grupa za keramiku, koja redovno radi, prvenstveno da bi tu deca i starije osobe mogli kvalitetno da provode slobodno vreme. Kyjovské Slovácko: Pokrenut je projekat stvaranja fonda narodnih nošnji kako bi se sačuvali lokalni običaji i tradicija. Znatno je povećan broj lokalnih krojačica i stručnjaka za vez. Projekat obuhvata i javne prezentacije i radionice koje su uglavnom namenjene mladim ljudima kako bi se podiglo interesovanje za lokalne događaje. programe u okviru prvog cilja strukturnih fondova: promocija razvoja i strukturno prilagođavanje regiona koji zaostaju u razvoju. Veliki naglasak bio je stavljen na stvaranje administrativnih kapaciteta za stimulisanje i podršku osnivanju lokalnih akcionih grupa. Preusmeravanje programa LEADER na pregrupisane aktere ruralnog razvoja bilo je ključno za zemlje centralne i istočne Evrope u početku primene ovog koncepta. Na osnovu iskustava u sprovođenju programa LEADER u novim državama članicama naučene su ove lekcije: 1. Od presudnog je značaja da se obezbedi uključivanje lokalnog stanovništva u čitav proces, što upozorava na važnost animacije kao aktivnosti. 2. Samouprava lokalnog stanovništva je ključna karakteristika koncepta.

3. Strategije treba da budu razrađene kroz lokalnu zajednicu, što je osnovni koncept u planiranju razvoja. LEADER se zalaže da zajednica bude najvažniji činilac u izgradnji i jačanju demokratije na lokalnom nivou. 4. Lakše je naučiti i usvojiti metode programa LEADER kroz projekte saradnje nego edukacijom. Partnerstva su posebno važna za nove države članice, koje tek počinju da usvajaju koncepte politike EU, pa one mogu da nauče LEADER koristeći iskustva starih država članica. Ne treba po svaku cenu biti inovativan i izmišljati nešto što su drugi već izmislili! 5. Nacionalna mreža za ruralni razvoj treba da obuhvati i formalne i neformalne mreže. 6. Za konstruktivni razvoj lokalnih akcionih grupa neophodna je uzajamna podrška, i pasivna (koja podrazumeva razvoj javne svesti – stvaranje internet sajtova za ove grupe) i aktivna (seminari, radionice, sastanci radnih grupa, zajednički društveni događaji). 7. Važno je da se stvori složeni sistem sistematskog obrazovanja članova lokalnih akcionih grupa o upravljanju i administraciji, odabiru projekata, radu sa javnošću, praćenju projekata itd. 8. Dobro razvijena lokalna akciona grupa radi kao uspešno malo i srednje preduzeće (na primer, u Češkoj se kao optimalna smatra teritorija koja pokriva 30–40 hiljada ljudi). 9. Pri vrednovanju pojedinačnih projekata treba razmotriti sledeće: mogućnosti za zapošljavanje lokalnog stanovništva, održivost projekta, kvalitet lokalne proizvodnje i uticaj na decu i omladinu. Što se tiče ekonomske perspektive i efikasnosti, evaluacija ekonomskih efekata projekata bila je najkritičniji deo.

Program LEADER je doprineo transformaciji ruralne ekonomije i stvorio nove mreže aktera, ali nije omogućio revitalizaciju sistema blagostanja koji su ove zemlje imale u periodu pre tranzicije u smislu socijalne sigurno-

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

ne porodice. Projekat takođe ima za cilj da stvori centralnu bazu podataka i informacija u opštinskoj kancelariji.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

sti. LEADER je, time što je radikalno ubrzao stvaranje novih tržišta usluga i redistribuciju postojećih tržišnih tokova, dotakao probleme koji se nisu mogli tehnokratski rešiti.

Lokalne akcione grupe predstavljaju lokalna partnerstva u okviru kojih se razvijaju lokalni akcioni plan i strategija ruralnog razvoja, alociraju finansijska sredstva i rukovodi sprovođenjem plana. Lokalne akcione grupe imaju mandat da preuzmu širok opseg upravljačkih odgovornosti, kao što su izbor projekata, plaćanje u nekim slučajevima, monitoring, kontrola i evaluacija zadataka. Stepen autonomije lokalnih akcionih grupa može da varira u zavisnosti od specifičnog modela organizacije i institucionalnog konteksta države.

Ovo su najznačajniji pozitivni uticaji programa LEADER na osnovu iskustava novih država članica iz perioda 2004–2006: 1. Lokalna vlast i samouprava su poboljšale demokratičnost u komunikaciji i saradnji na lokalnom nivou i produbili je. 2. Ekonomska aktivnost je ojačana, a stabilnost ruralnih područja je porasla. 3. Lokalne akcione grupe su postale svesne potrebe da stvore baze veoma kvalitetnih projekata. 4. Većina članova lokalnih akcionih grupa razumela je i usvojila princip učešća lokalne zajednice veoma dobro i u stanju je da ga održi kao glavni model saradnje. 5. Slika ruralnog ambijenta je poboljšana. „Ruralnost je postala vrednost“. 6. Ojačali su identitet i koherentnost lokalnih zajednica. 7. Kulturna aktivnost i promocija tradicionalnih vrednosti i lokalnog nasleđa su dobile punu afirmaciju.

LOKALNE AKCIONE GRUPE KAO OBLIK PARTNERSTVA U EU Lokalne akcione grupe već su pominjane u okviru pristupa programa LEADER, jer je on koncipiran tako da podstiče učešće lokalne zajednice u osmišljavanju i sprovođenju lokalnih razvojnih strategija. Lokalne akcione grupe predstavljaju važno sredstvo programa LEADER u okviru koga se generišu ljudski i finansijski resursi, okupljaju lokalni akteri kroz zajedničke inicijative i ojačavaju dijalog i saradnja. Lokalna akciona grupa ima zadatak da identifikuje i sprovodi lokalnu razvoju strategiju, da donosi odluke o raspodeli finansijskih resursa i da upravlja njima. Lokalne akcione

grupe su efikasne u stimulisanju održivog razvoja zato što

• okupljaju i kombinuju raspoložive ljudske i finansijske resurse iz javnog i privatnog sektora te iz civilnog društva, kao i volontere, • udružuju lokalne aktere oko kolektivnih projekata i multisektorskih akcija kako bi se postigli sinergija, zajedničko vlasništvo i kritična masa potrebna za unapređenje ekonomske konkurentnosti područja, • jačaju dijalog i saradnju između različitih ruralnih aktera koji često nemaju dovoljno iskustava u zajedničkoj saradnji, tako što smanjuju potencijalne konflikte i promovišu konsultacije i diskusiju, • olakšavaju, kroz interakciju različitih partnera, proces adaptacije i promene u poljoprivrednom sektoru (na primer, kvalitet proizvoda, prehrambeni lanci), integraciju bavljenja životnom sredinom, diversifikaciju ruralne ekonomije i kvaliteta života.

Namera EU je da se u ovom budžetskom periodu poveća broj lokalnih akcionih grupa u većini država članica iz grupe EU-15. Međutim, u nekim zemljama to se teško ostvaruje, dok je recimo u Portugaliji broj lokalnih akcionih grupa smanjen kako bi se povećala kritična masa u onima koje su preostale. U novim državama članicama pristup programa LEADER

Izvor: Evropska komisija

je još uvek u eksperimentalnoj fazi, ali je cilj da se u periodu 2007–2013. proširi teritorijalna pokrivenost lokalnih akcionih grupa. Uspostavljanje lokalnih akcionih grupa jedan je od osnovnih elemenata lokalnog zastupanja i predstavlja organizacioni model za sprovođenje programa LEADER. Uspeh lokalne zajednice zavisi od lokalne inicijative više nego od direktive, inicijative odozgo (Bryden i Hart, 2004). U većini slučajeva, prema ovim autorima, oblasti koje dobro funkcionišu su takve uglavnom zbog svojih vlastitih napora, motivacije i veština (i u javnoj i u privatnoj sferi), delimično zato što su bile efikasne u traženju dostupne regionalne, nacionalne i evropske podrške, kao i zato što su dobro koristile te resurse za razvoj svojih ideja. Nije poznat nijedan slučaj u kome je neka centralna inicijativa ili velika spoljna investicija dovela do trajnog uspeha lokalne ekonomije, čak i onda kada je izgledalo da će to dovesti do spasavanja nekog pasivnog područja. Što više različitih lokalnih aktera udruži napore u rešavanju lokalnih problema, odnosno što su ti akteri spremniji da tragaju za rešenjima do kojih bi se došlo zajednički i koja bi imala uticaja na celokupnu zajednicu, njihova teritorija će imati veći kapacitet za rešavanje problema.

Partnerstva i mreže aktera grupišu se u dva različita pravca: u vertikalnom lancu važna je veza između različitih nivoa vlasti, dok se horizontalna dimenzija odnosi na mehanizme saradnje između institucija na istom nivou. Osnovni problem predstavlja to što na samom početku ovog procesa niko od učesnika, ni na nacionalnom ni na lokalnom nivou, nema dovoljno informacija i saznanja o tome koje su i kakve organizacione strukture primerene. Univerzalno prihvaćeni modeli ruralnih institucionalnih struktura ne postoje ni na najvišem nivou (država, vlada), već se one prilagođavaju i razvijaju prema pojedinačnim potrebama i mogućnostima. Iskustvo u EU pokazuje da se iz zajedničkih karakteristika razvilo nekoliko tipova lokalnih akcionih grupa. To je posledica različitih formi regionalnih i nacionalnih političkih i institucionalnih organizacija. Takođe, lokalne akcione grupe u pojedinim zemljama EU karakteriše različit stepen autonomije u pogledu odobravanja projekata i finansijskog menadžmenta. U nekim državama članicama EU uloga i odgovornosti lokalnih akcionih grupa su tokom vremena evoluirale kako su se ove upoznavale sa principima programa LEADER. Partnerstva, uključujući i lokalne akcione grupe kao jedan od oblika partnerstva u EU, razvijala su

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Grafikon 1: Procenat ruralnog stanovništva obuhvaćenog lokalnim akcionim grupama u EU tokom 2009. god.

TABELA 2: ŠEST KARAKTERISTIKA LOKALNOG PARTNERSTVA Faktori uspeha („6R“)

Interpretacija

Povezanost (Relatedness)

Svaki od partnera ima jake veze sa teritorijom ili sa nekim njenim određenim aspektima. Ove veze mogu biti emocionalne, mogu se odnositi na poreklo, na neke specifične aktivnosti (umetnik, turistički vodič, političar i sl.) ili mogu da potiču od privredne, ekonomske delatnosti u koju su partneri uključeni (vlasništvo nad zemljom, firma locirana u tom kraju) itd.

Značaj, važnost (Relevance)

Partneri su dobri „komunikatori“ i obavezuju se da sarađuju sa drugima, bez obzira na to da li dele isti pogled na svet ili ne.

Pristup resursima (Resonance)

Partneri koriste svoj individualni kapital (ljudski, finansijski, materijalni) radi postizanja zajedničkog cilja: menadžer banke pruža podršku ako ima finansijskih problema, direktor škole motiviše učenike da učestvuju u pratećim istraživanjima i sl. Oni drže ključ za određene resurse u svojim rukama; zato se zovu „ključni akteri“.

Reprezentativnost (Representativeness)

Sastav partnerstva treba da bude uravnotežen u pogledu pola, starosti, zanimanja, socijalnog statusa, političkih opredeljenja, mesta stanovanja, stepena obrazovanja itd. U partnerstvu treba da budu zastupljene etničke, verske i druge manjine.

Reciprocitet (Reciprocity)

Partnerstvo je spremno da uspostavi jednakost u odnosima (ekonomske razmene, znanja i inovacija, solidarnosti, političkog dogovora i sl.) sa spoljnim partnerima, drugim regionima, u okviru nacionalnih granica ili preko njih, sa transnacionalnim organizacijama itd.

Oni

Rekurzivnost (Recursiveness)

Partnerstvo se odnosi na utvrđene teritorijalne jedinice (npr. opština), na sličan način kao što su strukture upravljanja većih teritorijalnih jedinica povezane sa lokalnim partnerima. Partnerstva su samoorganizovana i dovoljno autonomna u oblasti donošenja odluka i ne dopušta se mešanje u odlučivanje opština ili drugih nadređenih entiteta. Nacionalne/regionalne vlasti podržavaju i ohrabruju partnerstva na isti način kao što se podržavaju i podstiču opština i drugi lokalni akteri.

Karakteristike partnerstva

Zamenica

Karakteristike partnera

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Izvor: Lukesch, R. (2007)

se drugačije u zavisnosti od institucionalnih i administrativnih karakteristika svake države (EK, 2006). Tako se u Irskoj i Nemačkoj sreću kompanije sa ograničenom odgovornošću, u Italiji neprofitni konzorcijumi, u Francuskoj međuopštinske asocijacije, dok se u drugim

delovima Evrope sreću i zadruge, udruženja i akcionarska društva. Neformalni mehanizmi koordinacije mogu takođe da olakšaju koordinaciju teritorijalnog ruralnog razvoja na lokalnom nivou. U nekim okolnostima inicijative pokreću lokalni funkcioneri ili lokalne vlasti,

Upravljanje partnerstvima nije isključivo u nadležnosti lokalnih vlasti; i privatni akteri ili drugi akteri iz civilnog društva mogu efikasno da upravljaju partnerstvima. Međutim, svaka od strana ima sopstvenu ulogu. LAG mora imati predstavnike – partnere iz različitih socioekonomskih sektora koji su relevantni za datu teritoriju na kojoj grupa namerava da funkcioniše. To znači da LAG mora da obuhvati predstavnike civilnog društva, kao što su poljoprivredni proizvođači, žene iz ruralnih oblasti, mladi i njihove organizacije, nevladine organizacije, lokalne kulturne organizacije, udruženja za zaštitu životne sredine i značajne institucije (obrazovne, zdravstvene, verske i druge). LAG mora da obuhvati i predstavnike poslovnog, privatnog sektora. Svi nabrojani ekonomski i socijalni partneri i predstavnici civilnog društva, na nivou subjekta definisanog u okviru lokalne akcione grupe zaduženog za donošenje odluka, moraju činiti najmanje 50% lokalnog partnerstva. Preostalih 50% mogu da čine lokalne političke strukture. Uloga privatnog sektora često je suštinska za obezbeđivanje neophodne finansijske podrške lokalnim razvojnim projektima. Uloga javnog sektora u partnerstvima odnosi se pre svega na političku podršku lokalnim inicijativama i pružanje neophodnih administrativnih Početna iskustva Irske sa lokalnim akcionim grupama: Programi LEADER I i LEADER II (1991–1999) bili su prvenstveno usmereni na jačanje moći ruralnih zajednica, nezavisno od nadležnosti koje su one imale u okviru upravnog sistema zemlje, kako bi se izbegao uticaj birokratizovanosti lokalne administracije. U okviru programa LEADER I, od mnogih grupa lokalnog partnerstva koje su podnele biznis planove za svoja područja odabrano je 16 uspešnih prijava. LEADER II je stavio akcenat na širenje postojećih i stvaranje novih preduzeća, na otvaranje novih radnih mesta i jača-

nje mogućnosti za ostvarivanje alternativnih izvora prihoda u ruralnim područjima. Da bi se ovi programi efikasno sprovodili, razvijena je jaka regionalna i lokalna mreža relativno centralizovanih institucija. Program LEADER II imao je 34 lokalne akcione grupe, kojima je bila pokrivena cela teritorija zemlje. Oko 30% njih osnovano je u okviru programa LEADER I. Da bi se povećala efikasnost rada, ove grupe su konstituisale i odbor direktora LAG. U odbor direktora, odnosno upravne odbore lokalnih akcionih grupa, ulazili su predstavnici državnih agencija, lokalne vlasti, volonterskih organizacija, sindikata, organizacija farmera, agencija za zapošljavanje i sl. Odbori konkurišu za finansijsku pomoć za posebne projekte koji se najčešće odnose na tehničku podršku, obuku, turizam, male firme, lokalne usluge, zanatska preduzeća, marketing, olakšice pri zapošljavanju i sl. Lokalne akcione grupe su u radu koristile različita sredstva komunikacije (javne skupove, lokalne medije, direktne kontakte).

kompetencija i veština drugim učesnicima u partnerstvima. Ovakvom interakcijom javnih i privatnih aktera postiže se legitimitet lokalnog strateškog plana u okviru ciljne teritorije. LAG uvodi nove partnere u ruralnu politiku. LAG može da nastane kao ad hoc inicijativa, isključivo u svrhe korišćenja podrške kroz program LEADER, odnosno može da se zasnuje na postojećim, prethodno stvorenim partnerstvima. U Evropskoj uniji, lokalne akcione grupe su korisnici finansijske podrške za sprovođenje lokalnih strategija ruralnog razvoja kroz različite grant modele finansiranja lokalnih projekata. Tela ovlašćeno za upravljanje u svakoj pojedinačnoj zemlji bira lokalne akcione grupe na osnovu kriterijuma koji se tiču teritorije, strukture i strateškog okvira grupa. a)

Teritorija lokalne akcione grupe

LAG mora da definiše teritoriju na kojoj će da funkcioniše koristeći administrativne

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

u okviru škola, lokalnih asocijacija i drugih organizacija, a ponekad i ključni pojedinci, bez spoljne pomoći. U ovakvim aranžmanima privatni sektor često ima istaknutu ulogu.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

i/ili funkcionalne kriterijume. Odabrana teritorija mora biti koherentna i mora sadržati kritičnu masu u pogledu ljudskih, finansijskih i ekonomskih resursa kojima će se podržati elementi i aktivnosti definisani u okviru održive lokalne razvojne strategije. Veličina ciljne teritorije može da se razlikuje prema tipu programa, tj. prema vrsti mera i aktivnosti koje LAG namerava da sprovede i, ponekad, prema raspoloživom iznosu javnih i privatnih investicija. Teritorija lokalne akcione grupe može se odabrati na osnovu dva različita pristupa:

• Pristupa odozdo nagore (engl. bottom-up), kada se teritorija definiše na osnovu lokalne strategije razvoja i autonomne odluke partnera koji promovišu strategiju, ili • pristupa odozgo nadole (engl. topdown), kada nacionalne ili regionalne administracije (vlasti) unapred (ex ante) biraju teritorije; u ovom slučaju izbor zavisi od teritorijalnih prioriteta koje utvrđuju centralne odnosno regionalne vlasti.

Teritorija na kojoj funkcioniše LAG u okviru programa LEADER mora da obuhvati 15.000 do 150.000 stanovnika. b) Struktura lokalne akcione grupe Lokalne zajednice širom EU uspostavile su partnerstva kao sredstvo kojim se novi akteri uvode u pregovore i aktivnosti vezane za ruralni razvoj. Ova partnerstva mogu da budu sistemi formalizovane saradnje koja se temelji na pravno obavezujućim aranžmanima ili na formalnim obavezama brojnih institucija i drugih zainteresovanih strana. Partnerstva se mogu posmatrati i kao sredstvo da se odgovori na zajedničke probleme ili da se postignu specifični rezultati. U celini posmatrano, takva partnerstva moraju da odgovore na

kompleksne probleme, da uspostavljaju konsenzuse, da dele resurse, da poboljšavaju koordinaciju, da ostvaruju sinergiju, da stimulišu veće učešće zajednice, da jačaju lokalni identitet ili da podstiču inovativna rešenja za probleme. Rad lokalne akcione grupe nadzire savet direktora u kome moraju biti zastupljeni predstavnici svih sektora unutar partnerstva. Većina članova ovog saveta mora biti iz onih sektora koji nisu istovremeno i osnivači lokalne akcione grupe. Direktori lokalne akcione grupe odgovorni su za upravljanje programom grupe i za odobrenje granta. Ove odgovornosti treba da se odvijaju u skladu sa pravilima sprovođenja programa, koja svaka lokalna akciona grupa treba da ustanovi unapred, i u skladu sa lokalnim strateškim planom. Samo sprovođenje programa u nadležnosti je osoblja koje je zaposleno u lokalnoj akcionoj grupi. c)

Strateški okvir lokalne akcione grupe

Sve lokalne akcione grupe funkcionišu na osnovu prethodno pripremljenog i usvojenog strateškog plana. Ovi multisektorski planovi moraju se osmisliti lokalno, a potom predati na usvajanje odgovarajućem nacionalnom telu nadležnom za pitanja ruralnog razvoja. Kada nacionalna tela odobre ove strategije, lokalne akcione grupe su zadužene za sprovođenje tih planova u vreme trajanja programa LEADER. LAG mora pokazati sposobnost da definiše i sprovodi integrisane lokalne razvojne strategije. Lokalna strategija ruralnog razvoja formuliše se oko zajedničke vizije teritorije i skupa zajedničkih ciljeva. Ovo je sve češće rezultat kompleksnog procesa u kome se sustiču različiti i često suprotstavljeni pogledi na to šta su najprikladnije strategije za određenu teritoriju. Ulogu medijatora takvih suprotstavljenih pozicija, u idealnom slučaju, preuzima lokalni lider, čije sposobnosti uvažavaju svi

Lokalna akciona grupa je odgovorna za odabir projekata koje bi trebalo uneti u lokalne strateške planove; ona definiše sopstvene kriterijume za odabir ovih projekata. Prioritetne teme propisuje Evropska komisija za sve lokalne akcione grupe koje funkcionišu na teritoriji EU. Svaki lokalni strateški plan mora se zasnivati bar na jednoj od ovih tema Evropske komisije (2006): 1. Upotreba stručnih saveta i novih tehnologija kako bi se proizvodi i usluge ruralnih područja učinili konkurentnijim; 2. Poboljšanje kvaliteta života u ruralnim područjima; 3. Dodavanje vrednosti lokalnim proizvodima, naročito putem olakšanja pristupa tržištu malim proizvodnim jedinicama kroz zajedničke aktivnosti; 4. Doprinos najboljem korišćenju prirodnih i kulturnih resursa, uključujući podizanje vrednosti područja od interesa za EU.

4. SOCIJALNA INfRASTRUKTURA U RURALNIM OBLASTIMA SRBIJE I MOGUĆNOSTI fORMIRANJA LOKALNIH AKCIONIH GRUPA

POSTOJEĆE fORME PARTNERSTVA U RURALNIM SREDINAMA U SRBIJI Razvijenost socijalnog kapitala i mreža u ruralnim područjima Srbije je relativno skromna u pogledu brojnosti i vrsta/ tipova organizacija civilnog društva koje su u ovim sredinama prisutne. Sa druge strane, očigledno postoji diversifikovanje delatnosti i akcija u koje se uključuju organizacije civilnog društva, posebno onih vezanih za socijalne probleme, edukaciju i umrežavanje poslovnog sektora na lokalnom/regionalnom nivou. U Srbiji ne postoji precizna evidencija organizacija civilnog društva i socijalnih preduzeća, pa se njihova regionalna distribucija na ruralna/urbana područja ne može prikazati. Izvesno je da je geografska rasprostranjenost organizacija civilnog društva takva da su one pretežno koncentrisane u većim gradovima i bolje razvijenim delovima Srbije.

Trening održan u partnerstvu sa LIS projektom o metodologiji lokalnih akcionih grupa, sa primerima dobre prakse

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

učesnici u partnerstvima, a koji je u stanju da vodi strategiju razvoja teritorije.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Istraživanje „Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji“ iz 2008. godine identifikovalo je 162 NVO, 898 zadruga, 55 preduzeća za zapošljavanje lica sa invaliditetom, 24 zavisna spin-off preduzeća, 13 agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća, šest poslovnih inkubatora i dve organizacije drugog oblika koje su imale odlike socijalnih preduzeća. Značajan deo sektora predstavljaju zadruge, pre svega poljoprivredne, koje takođe značajno utiču na opšte odlike ovog sektora. Poslednjih decenija formalni oblici poslovnog povezivanja i partnerstava su nažalost devastirani. Zadružni sektor je tokom tranzicije urušen, a kako ne postoje pravni okviri i efikasni mehanizmi kontrole, modeli saradnje gazdinstava sa poslovnim sektorom (posrednicima u prometu ili prerađivačima) funkcionisali su na štetu poljoprivrednika. Tokom poslednje decenije, u okviru brojnih programa donatorske pomoći fokusiranih na poljoprivredu, promoviše se potreba edukacije poljoprivrednika o značaju i mogućnostima udruživanja i saradnje. Zahvaljujući tome osnovane su zemljoradničke zadruge i proizvođačke asocijacije različitih profila proizvođača. Ne postoje nažalost istraživanja o broju i uspehu asocijacija i zadruga koje su opstale. Najznačajnija forma socijalnog kapitala ruralnih sredina, posmatrano kroz brojnost registrovanih tipova socijalnih preduzeća, i dalje su poljoprivredne zadruge. U Srbiji je 2009. godine izveštaj o poslovanju predalo 2140 zadruga;5 najveći broj njih bavi se zemljoradnjom (oko 60% zadruga koje proizvode 81% bruto dodate vrednosti i koje zapošljavaju 79% zaposlenih u zadrugama). Zadruge zapošljavaju preko 8500 ljudi (64% muškaraca i 36% žena) – najviše fizičkih radnika (54,4%), a zatim zaposlenih u administraciji, prodaji i uslugama (23%).

Poslednjih godina među proizvođačima raste svest o neophodnosti zajedničkog delovanja na unapređenju standarda kvaliteta, brendiranja i promocije proizvoda, pa je broj proizvođačkih asocijacija porastao. Udruženja svoje aktivnosti usmeravaju i ka ekonomskom vidu pomoći članovima, što se najčešće odnosi na smanjenje troškova kroz uvođenje savremene tehnologije proizvodnje, standardizaciju kvaliteta proizvoda i usmeravanje na perspektivna tržišta, uz zaštitu interesa članova u pogledu cene. Sa jedne strane, ova udruženja okupljaju ljude istih ili srodnih ekonomskih interesa u lokalnoj zajedni-

Prema podacima iz dokumenta Satelitski računi zadružnog sektora u Republici Srbiji, 2009, koji je 2011. godine objavio Republički zavod za statistiku uz podršku „Okvirnog programa za konkurentnost i inovativnost 2007–2013“ koji finansira Evropska unija. 6 Ustav Republike Srbije, član 86, http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/ustav/ustav_ceo.asp. 7 Satelitski računi zadružnog sektora u Republici Srbiji, 2009, Republički zavod za statistiku, Beograd, 2011. 5

Zadružni oblik privrednog udruživanja dugo je prisutan na Balkanu, a prvi srpski zakon iz ove oblasti donet je 1898. godine. Ustav Republike Srbije potvrđuje ravnopravnost privatne, zadružne i javne svojine i navodi da će se „postojeća društvena svojina pretvoriti u privatnu svojinu pod uslovima, na način i u rokovima predviđenim zakonom“.6 Takav zakon još nije donet; trenutno su na snazi Zakon o zadrugama iz 1996. (ranije savezni zakon) i republički Zakon o zadrugama iz 1989. godine. Stanje u zadružnom sistemu je veoma loše, pre svega za poljoprivredne proizvođače – ne postoje poreske olakšice, a nerešeno pitanje društvene imovine onemogućava zadruge da reinvestiraju i budu kreditno sposobne. U 2009. godini zadružni sektor je ostvario neto gubitak sa prosečnom neto profitnom stopom od −1,8% ukupnog prometa.7 Da bi se prevazišla takva situacija, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja sastavilo je Nacrt zakona o zadrugama kojim se predlaže proces za prenos društvene imovine u zadružnu ili državnu. Posle dužeg perioda nekoordinisanih politika vezanih za zadružni sektor, ovaj nacrt zakona predlaže osnivanje opšteg zadružnog saveza koji bi predstavljao interese raznih vrsta zadruga, osnivanje fonda za razvoj zadruga, jačanje zadružnih revizija i druge inovativne mere.

Tipovi socijalnog preduzeća

Procenat u sektoru socijalnih preduzeća

Udruženje građana

14,2%

Za podršku ugroženim kategorijama društva

9,3%

Za ekologiju i lokalni razvoj

3,1%

Zadruge

78,6%

Poljoprivredne zadruge

57,8%

Omladinske zadruge

15,3%

Zanatske zadruge

2,4%

Ostale zadruge

3,1%

Preduzeća za zapošljavanje lica sa invaliditetom

3,3%

Društva sa ograničenom odgovornošću i akcionarska društva čiji su osnivači udruženja građana

2,1%

Agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća

1,1%

Poslovni inkubatori

0,5%

Ostala socijalna preduzeća

0,2%

Ukupno

100%

Izvor: Cvejić, S., Babović M., Vuković O. (2008), Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji, UNDP.

ci, informišu, obučavaju i razvijaju socijalni kapital i time predstavljaju potencijalne rezervoare iz kojih se mogu formirati profitni i drugi različiti oblici ekonomskog udruživanja ili udruživanja na neprofitnim osnovama. Sa druge strane, u uslovima intenzivnog propadanja zadruga i uz teškoće sa kojima se zadružni sektor suočio, ova udruženja predstavljaju neku vrstu utočišta za nekadašnje članove i kooperante zadruga, jer preuzimaju, često uspešno, određene ekonomske i socijalne funkcije bitne za lokalnu zajednicu. Zadruge i udruženja se znatno razlikuju po brojnosti članstva; udruženja imaju mnogo više članova. Za proizvođačke asocijacije je specifično to što njihovo članstvo čine velika ili usko specijalizovana gazdinstva, koja su imala veće investicije i samim tim su veoma osetljiva na ekonomski položaj određene proizvodne grane. Manji interes za ovu vrstu

udruženja imaju proizvođači čija je proizvodnja „svaštarska“, koji tehničko-tehnološki ne unapređuju proizvodnju i ne specijalizuju se. Osim toga, udruženja se mnogo više povezuju sa drugim lokalnim preduzetnicima i institucijama nego zadruge, što se pre svega može objasniti ličnom inicijativom i velikim entuzijazmom ljudi iz udruženja, bar onih koji vode ove asocijacije. Udruženja nastaju na inicijativu ljudi koji su već ostvarili određene rezultate u oblasti kojom se bave, uložili značajan kapital, stekli socijalni kapital u smislu regionalnih/nacionalnih mreža kojima su pristupili i sl., te se prvenstveno orijentišu na

• dalji razvoj proizvodnje i unapređenje standarda, • zajedničko lobiranje na lokalnom i nacionalnom nivou, • razvoj i uspostavljanje stabilnih/održivih poslovnih veza u vertikalnom lancu.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

TABELA 3: SEKTOR SOCIJALNIH PREDUZEĆA PO TIPOVIMA ORGANIZACIJA

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

U celini, udruženja su dobro povezana sa akterima u lokalnoj zajednici i njima je dostupno mnogo više oblika podrške nego što je to slučaj kod zadruga. Većina njih ima članstvo povezano na regionalnom nivou, a primetno je jačanje uticaja i povezivanje na višim nivoima, pa i na nacionalnom (Nacionalna asocijacija proizvođača suve šljive, Nacionalna asocijacija za organsku proizvodnju, Nacionalne asocijacije proizvođača voća i povrća, Udruženje proizvođača mleka, vidi http://poljoinfo.com/ poljoprivreda/udruzenja-poljoprivrednika/). Asocijacije proizvođača grupišu se i horizontalno i vertikalno, posebno u inovativnijim sredinama, sa jače integrisanim poljoprivrednim sektorom, kao i u sredinama u kojima su fondovi dostupniji. Na regionalnom nivou ima primera pokušaja da se asocijacije grupišu u obliku zajedničke krovne institucije. Takav primer je Agrounija iz Kragujevca, koja objedinjuje asocijacije proizvođača voća, povrća i stoke i opšta udruženja poljoprivrednika (vidi www. agrounija.com). Osnivanje unije pomogla je i inicirala Regionalna privredna komora, što je dokaz da je u ovim procesima spoljna podrška neophodna, tj. da se procesom mora rukovoditi i da mu treba dati podsticaj. Udruženja orijentisana na lokalni, a time i na ruralni razvoj, svoje aktivnosti najčešće fokusiraju na lokalne tržišne niše, kao što su edukacija, infrastruktura, životna sredina, turizam, stari zanati, lokalni proizvodi i slično. U poslednjih nekoliko godina, otkako se forsira proces decentralizacije, pokrenut je veliki broj građanskih inicijativa i u okviru njih formirana su neka udruženja. U većini opština Srbije građani su pokretali inicijative pred nadležnim organima radi razmatranja pitanja od interesa za lokalno stanovništvo i odlučivanja o njima, mahom povodom usvajanja lokalnih strategija, sprovođenja različitih socijalnih programa i mogućnosti prijavljivanja za donatorske, regionalne ili evropske fondove. Neretko, kao i u slučaju drugih oblika udruživanja, ovakva udruživanja je podstakla neophodnost da se obezbedi učešće civilnog društva u procesu

javnog odlučivanja ili pak prilika da se iskoriste dostupna sredstva. Ne postoje istraživanja o učešću ruralnog stanovništva u ovim inicijativama niti o tome koliko su one bile neposredno vezane za specifične probleme ruralnih zajednica. Istraživanja koja su dotakla ovu temu ukazuju na to da ruralno stanovništvo slabo poznaje opštinske ili druge lokalne i regionalne inicijative, da nije dovoljno informisano o njima i da najčešće nema kontakta sa ovakvim formama delovanja. Iako se mnoge nevladine organizacije i udruženja građana u poslednje vreme deklarišu kao važne za ruralni razvoj, malo njih je sprovelo konkretne projekte u ovoj oblasti. Ruralno stanovništvo ih ne opaža kao svoje relevantne partnere i slabo poznaje njihove inicijative i projekte. Ovo su glavni uzroci malog učešća udruženja građana u aktivnostima lokalne zajednice:

• nepostojanje tradicionalnih demokratskih formi odlučivanja i političke kulture koja afirmiše građansko učešće; • nizak nivo znanja, informisanosti i svesti građana o njihovim pravima i o nadležnostima vlasti; • nedovoljno razvijen pravni i politički okvir; • nedovoljna decentralizacija vlasti i nizak finansijski kapacitet lokalne samouprave; • mala veličina znatnog broja opština (po teritoriji i po broju stanovnika).

Uz navedene faktore, ruralno stanovništvo dodatno se sreće sa niskim nivoom socijalnog i ljudskog kapitala, što po pravilu umanjuje njegove sposobnosti za lobiranje.

MOGUĆNOSTI fORMIRANJA LOKALNIH AKCIONIH GRUPA U SRBIJI Narodna skupština Republike Srbije donela je 8. jula 2009. godine Zakon o udruženjima kojim je definisan novi pravni okvir za osnivanje, rad i delovanje udruženja u Republici

Program LEADER i struktura za njegovo sprovođenje, LAG, mogli bi doprineti promenama u nivou ekonomske diversifikacije u ruralnim oblastima i odgovoriti na potrebu da se razvijaju aktivnosti manjeg obima prilagođene posebnim uslovima u selima i različitim delovima Srbije. Struktura pretpristupnog paketa pomoći poljoprivredi i ruralnim područjima (IPARD) predviđa pomoć državama kandidatima za uspostavljanje programa LEADER kroz drugu osu, u kojoj su ujedno i sredstva podrške za zaštitu životne sredine i prirodnog ambijenta ruralnih sredina. Nacionalni program ruralnog razvoja u Srbiji za period 2011–2013. nije međutim predvideo podršku razvoju po uzoru na program LEADER.8 Ukoliko se potreba za ovim vidom podrške ne prepozna u okviru IPARD programa, on će biti kompletno isključen iz nacionalne politike. To znači da će se aktivnosti po uzoru na LEADER u Srbiji u narednom periodu, kao i do sada, finansirati iz donatorskih programa i kroz finansijsku podršku Ruralnoj mreži.

Naime, različite inicijative su tokom protekle tri godine podržavale proces stvaranja nacionalnih kapaciteta po uzoru na model programa LEADER. Tako je mrežom za podršku ruralnom razvoju pokriveno gotovo 90% teritorije Republike Srbije, a u okviru te mreže funkcioniše 15 regionalnih centara i 140 područnih kancelarija. Program Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) sproveo je projekat Jačanje ruralnog socijalnog kapitala koji je podržao lokalne akcione grupe i akcije koje liče na LEADER, pomogao da se identifikuju lokalni proizvodi sa potencijalnom dodatnom vrednošću i mobilisao ruralni socijalni kapital kroz promociju ruralnih razvojnih aktivnosti. Pored toga, u pet opština sprovedeno je sedam razvojnih aktivnosti, pružena je podrška potencijalnim lokalnim akcionim grupama da konkurišu na druge projektne šeme kroz obuku na terenu, sagledani su potencijali i formirane ekspertske grupe za praćenje ruralnog razvoja u Srbiji. Takođe, 2011. godine započeo je projekat tehničke pomoći vredan oko 1,5 miliona evra, koji će pomoći da se stvore nacionalni kapaciteti za primenu programa LEADER.

Napori uloženi u jačanje ruralnih mreža i socijalnog kapitala ruralnih sredina primećuju se i iz drugih „smerova“, kao što su socijalna politika, osnaživanje kapaciteta lokalnih zajednica i administracije, povezivanje i umrežavanje poslovnog sektora kroz razvoj klastera i sl. Lokalna partnerstva (lokalne akcione grupe) imaju sledeće nadležnosti:

• priprema statuta lokalnih akcionih grupa; • izrada lokalne strategije razvoja; • promocija i informisanje lokalnog stanovništva o postojećim mogućnostima i o prijavama za IPARD projekte u okviru lokalne strategije razvoja; • objavljivanje pisama preporuke agenciji IPARD o projektima koji bi se mogli finansirati u okviru lokalne razvojne strategije; • upravljanje aktivnostima lokalnih akcionih grupa (vođenje projekta, programiranje

29 8

Nacionalni program se nalazi na veb adresi http://www.minpolj.gov.rs/download/4827011.0062.9-1.pdf.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Srbiji. Ovaj zakon na savremenim osnovama, u skladu sa Ustavom, međunarodnim aktima i usvojenim standardima, uređuje sva pitanja značajna za osnivanje, rad i delovanje domaćih i stranih udruženja. Odredbe novog zakona u načelu se primenjuju na sva udruženja koja ispunjavaju odgovarajuće uslove, npr. 1) da su osnovana privatnopravnim aktom (akt o osnivanju, ugovor), 2) da je cilj njihovog osnivanja ostvarivanje ili unapređenje nekog zajedničkog ili opšteg cilja i interesa, a ne sticanje dobiti, 3) da je članstvo u udruženju dobrovoljno, 4) da nisu deo strukture državne vlasti. Usvajanjem ovog zakona stekli su se uslovi za formiranje udruženja koji treba da čine konstitutivne delove budućih lokalnih akcionih grupa. Konačni napredak u tom pravcu predstavljaće formulisanje kriterijuma za definisanje lokalne akcione grupe. Očekuje se da će se kriterijumi uspostaviti tokom sprovođenja projekta tehničke pomoći vezanog za LEADER inicijativu.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

aktivnosti, računovodstvo, izveštavanje u skladu sa predviđenom dinamikom itd.). Ova struktura će se u Srbiji definisati u predstojećem periodu.

NAUčENE LEKCIJE I PREPORUKE ZA LOKALNE AKCIONE GRUPE U SRBIJI Pristup lokalnom razvoju sa naglaskom na učešću lokalnih aktera u procesu donošenja odluka može biti izuzetno koristan u kontekstu ruralne Srbije. Pošto je za stvaranje kapaciteta potreban relativno dug vremenski period, mora se osmisliti niz jasnih koraka za sticanje znanja i iskustva u uspostavljanju, vođenju i osnaživanju lokalnih akcionih grupa. Ovi koraci podrazumevaju: 1. Uspostavljanje, u što kraćem roku, jasnih pravila i procedura za buduće efikasno i delotvorno poslovanje i vođenje lokalnih akcionih grupa kako se očekivanja aktera i socijalnih mreža koje su do sada formirane ne bi izneverila, odnosno kako se njihove aktivnosti ubuduće ne bi usmeravale na neodgovarajući način. 2. Sticanje neophodnog stručnog znanja i veština za pripremu lokalnih razvojnih strategija. Lokalni akteri u Srbiji poseduju određena iskustva u ovim aktivnostima, koja su uglavnom stekli tokom intervencija raznih međunarodnih donatorskih programa. Ovo se iskustvo može iskoristiti za dalju nadogradnju. 3. „Učenje kroz rad“, sprovođenjem razvojnih strategija na lokalnim nivou. Ograničenja u primeni pristupa koji podrazumeva program LEADER u domaćoj praksi mogu se očekivati iz sledećih razloga: 1. Kompleksnost, rigidnost i rasparčanost nacionalnih i, u slučaju država članica EU, nadnacionalnih politika koje utiču na ruralni razvoj. Kompleksnost odgovornosti, ovlašćenja i ograničenja nacionalnih i

lokalnih agencija zbunjuje lokalne predstavnike koji nameravaju da uspostave partnerstva i formiraju lokalne akcione grupe. Ova kompleksnost otežava lokalnim akcionim grupama izbor prave mere i načina zastupanja lokalnih interesa. 2. Nepostojanje autonomije lokalnih vlasti i agencija. Autonomija se ovde odnosi i na finansijsku (budžetsku, fiskalnu) autonomiju i na autonomiju ovlašćenja, npr. da lokalna samouprava i agencije mogu da biraju najbolji način za postizanje željenih rezultata nekom razvojnom politikom (i da je tako bolje usaglase sa ostalim politikama na lokalnom nivou). 3. Nedovoljna informisanost lokalnih aktera i nedovoljno prepoznavanje segmenata ruralne ekonomije, izuzimajući poljoprivredu i ruralni turizam. Lokalne razvojne strategije se, kada je reč o razvoju ruralnih sredina, uglavnom usmeravaju na rast konkurentnosti poljoprivrednih proizvoda, razvoj proizvodnih kapaciteta i podsticanje udruživanja. Inovativna rešenja u definisanju razvojnih smernica najčešće izostaju. Pojam ruralne ekonomije se shvata vrlo rigidno i svodi se na eksploataciju prirodnih resursa kroz navedena dva sektora. 4. Pristup „odozdo nagore“ i participativni pristup još uvek su slabo zastupljeni. Može se navesti tek nekoliko izuzetaka, koji su uglavnom rezultat sprovođenja određenih projekata koje su finansirali različiti donatori. Čini se da institucionalne strukture u Srbiji zadužene za osmišljavanje i sprovođenje politike ruralnog razvoja još uvek nisu potpuno spremne da ponude odgovarajuće smernice i da prate ove inovativne pristupe ruralnom razvoju. Održivost lokalnih akcionih grupa, prema svim dosadašnjim iskustvima, zavisiće od ovih uslova: 1. Neophodno je odabrati isključivo lokalne akcione grupe koji funkcionišu u skladu sa principima programa LEADER. Svaki kompromis može da izazove sumnju u lokal-

OVO JE REZIME NEKIH ISKUSTVA GRUPE DRŽAVA EU-12 KOJA MOGU BITI RELEVANTNA ZA SRBIJU: 1. Neke lokalne akcione grupe morale su, u periodu 2007–2013, da poboljšaju odgovornost za celo područje razvoja, da budu aktivnije i da sarađuju sa opštinama i ministarstvima. Potrebno je više od animacije interesnih grupa, što podrazumeva i da se poboljša kvalitet rada tako što će se angažovati administrativno osoblje, pogotovo u velikim lokalnim akcionim grupama (menadžer, administrativno osoblje, računovođa), ili tako što će se objavljivati redovni godišnji izveštaji i revizije. 2. Lokalne akcione grupe su se, naročito u početku primene programa LEADER, osnivale samo da bi se dobila sredstva iz ovog programa. Kada su se projekti pokazali kao

neuspešni i kada su bili odbijeni, usledilo je veliko razočaranje – neke od lokalnih akcionih grupa su ugašene i teško će se obnavljati. Možda najveću korist od ovog iskustva predstavlja mogućnost za saradnju tri lokalna sektora i lekcija da se treba naučiti strpljenju u prikupljanju sredstava i pripremi projekata kako bi se trajno ostalo u igri. Najbolje je da se počne sa manjim projektima, a da se zatim postepeno povećavaju njihov obim i sredstva. 3. Treba promovisati ideju da „fondovi EU nisu cilj, već sredstvo za postizanje lokalnih ciljeva, u saglasnosti sa politikom EU“. Stoga se mora nastaviti sa obukom lokalnih akcionih grupa kako bi se one orijentisale na druge moguće izvore, npr. privatne izvore, regionalne grantove i sl. 4. Nevladine organizacije nisu dovoljno učestvovale u projektima, naročito u prvim godinama primene programa LEADER, što je dovodilo do neuravnoteženog sastava lokalnih akcionih grupa te one nisu na odgovarajući način predstavljale sve postojeće lokalne interesne grupe. Sukob interesa često preti da ugrozi pravilno funkcionisanje lokalnih akcionih grupa, pa čak i zakonski predviđene norme. U kasnijim fazama postoje izgledi da se ovaj problem prevaziđe i može se reći da se, posle nekoliko godina iskustva, većina lokalnih akcionih grupa osposobila da uspešno ispunjava uslov dobre izbalansiranosti grupa, uz punu svest o svojim pravima, obavezama i dužnostima.

LAG trening

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

noj zajednici u pogledu transparentnosti, može iscrpsti entuzijazam, potrošiti vreme i istrošiti lokalne ljudske i druge resurse. 2. Lokalne akcione grupe treba uvek da budu otvorene za nove članove i javnost. Podršku treba obezbediti ne samo za članove lokalne akcione grupe već i za sve ljude na teritoriji koju grupa pokriva. 3. Treba obezbediti mobilnost i promenu osoblja prema trenutnim potrebama i situacijama, kao i stalno jačanje članstva. Nije prihvatljivo da jedna osoba u isto vreme bude, na primer, direktor jedne lokalne akcione grupe, član odbora za ocenjivanje i član neke druge lokalne akcione grupe. 4. Svim članovima lokalnih akcionih grupa treba omogućiti kontinuirano doživotno učenje i usavršavanje. 5. Mora se omogućiti profesionalizacija. Upravljanje lokalnim akcionim grupama mora se u potpunosti profesionalizovati do 2013. godine kako bi se obezbedio nastavak rada i u periodu 2014–2020. 6. Jedan od presudnih faktora za održivost lokalnih akcionih grupa jeste postojanje više izvora finansiranja.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RAZVOJU RURALNOG TURIZMA 1. JAVNO-PRIVATNA PARTNERSTVA U RURALNOM TURIZMU – PODRUčJA I NADLEŽNOSTI U oblasti ruralnog turizma, proizvodnja i komercijalizacija turističkih proizvoda i usluga podjednako je interesantan segment ruralne ekonomije i za javni i za privatni sektor. U drugim privrednim sektorima orijentacija na model slobodnog tržišta dovela je do minimiziranja uloge države, dok je u turizmu država ostala kooperant privatnom sektoru zbog specifičnosti sektora turizma. Osim toga, u uslovima relativno niske razvijenosti ekonomskog ambijenta, kao što je slučaj sa ruralnim zajednicama, država mora da preuzme vodeću ulogu u poboljšanju poslovnog ambijenta, olakšavanju investiranja i razvoju infrastrukture i ljudskog kapitala. Javno-privatno partnerstvo smatra se jednim od najpogodnijih sistema za razvoj turističkih potencijala ruralnih regiona. Ovo su glavni argumenti za takav stav: 1.

Turistički proizvod je skup javnih i privatnih proizvoda i usluga, što znači da turističku ponudu ne opredeljuju samo usluge koje nude turistička preduzeća

(smeštaj, hrana, zabava, prevoz), već na nju deluju i infrastruktura, zdravstveni i obrazovni sistem, službe javne bezbednosti itd. Uspeh privatnog sektora na nekoj turističkoj destinaciji povezan je sa svim navedenim elementima, za koje je odgovorna javna uprava. Otuda javni sektor treba da preuzme niz odgovornosti i definiše specifične ciljeve u pogledu svog doprinosa razvoju lokalnog turizma. Turizam je aktivnost koja ima važnu ulogu u održivom razvoju i integraciji ruralnih oblasti u nacionalnu i međunarodnu ekonomiju, ali ne može da se razvija samo na osnovu akcija privatnih preduzetnika. Turizmom u celini, a posebno ruralnim, prvenstveno se bave domaćinstva i preduzeća srednjeg kapaciteta. Ovi subjekti turističke ponude nemaju neophodne finansijske i ljudske resurse da samostalno dostignu i zadrže poziciju na tržištu i da obezbede integrisano upravljanje kvalitetom. Mnoštvo i raznolikost aktera turističke ponude zahtevaju da se stvore efikasnije strukture saradnje i da se obezbede neophodni okviri kako bi se osigurala povezanost i celovitost različitih akcija javnih i privatnih turističkih aktera. Održiva pozicija na turističkom tržištu zavisi od načina na koji neka destinacija po-

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

2 5.

stiže integrisano upravljanje turističkim kvalitetom u odnosu na tri glavne komponente: aktere turističke ponude, lokalnu zajednicu i životnu sredinu. Ruralni turizam se, sa jedne strane, odvija u prirodnom ambijentu određene i visoke vrednosti, a sa druge strane u zajednici koja je u socijalnom pogledu veoma specifična i osetljiva. Otuda ovaj sektor zahteva vrlo stroge norme upravljanja i kontrole gazdovanja prirodnom sredinom i ophođenja u određenom miljeu. U tom pogledu javno-privatna partnerstva nisu dovoljno snažna da zamene državne intervencije u oblasti održivog gazdovanja resursima. Lokalna administracija, po pravilu, nema potrebne resurse i mogućnosti da jednostrano i individualno preuzme odgovornost za razvoj turističkog regiona. Sprovođenje strategije razvoja turizma nije moguće ako se ne definiše partnerski okvir koji treba da uključi ne samo preduzeća koja posluju u turističkoj privredi već i druge ruralne aktere, pa i predstavnike lokalne uprave. Potrebno je da se zajednički oblikuje i promoviše regionalni turistički identitet. Bez obzira na to koliko inovativnosti, originalnosti i profesionalnosti turističke kompanije mogu da imaju, portfolio njihovih proizvoda čini lokalno/regionalni turistički identitet – projekciju koja ne može da se stvara i razvija bez partnerstva sa drugim akterima. Javno-privatno partnerstvo omogućava javnom sektoru značajnu korist od komercijalizacije turističkih proizvoda i usluga, kao i od dinamičnog rasta zaposlenosti koji turizam sa sobom nosi. Rast aktivnosti privatnog sektora utiče na povećanje potrošnje, investicija i inovacija te na jačanje i širenje mreže poslovnih partnerstava na lokalnom nivou. Lokalna zajednica u takvim okolnostima ostvaruje korist od poreza, rasta vrednosti zemljišta i rasta standarda lokalnog stanovništva.

Samostalna komercijalna održivost nije dovoljna za uspeh ni u javnom ni u privatnom sektoru. Kroz javno-privatno partnerstvo projekti će biti uspešniji, a rizik će biti manji i deliće se između partnera.

Ovo su područja u kojima se najčešće radi na uspostavljanju javno-privatnih partnerstava u razvoju ruralnog turizma:

• strateško planiranje i teritorijalno planiranje; • infrastrukturne investicije i infrastrukturni projekti; • stvaranje konkurentnog poslovnog okruženja za podsticanje investicija, • konzervacija kulturnog nasleđa područja i rukovođenje njime; • razvoj ljudskog kapitala kroz obrazovanje i stručno usavršavanje, • privlačenje novih sredstava za investicije, promocija i marketing; • promovisanje održivog turističkog proizvoda i tržišta, • promovisanje međunarodnih primera dobre prakse; • podrška procesu razmene informacija / komunikacije između destinacija na međunarodnom nivou; • stimulisanje tehnološkog razvoja i uvođenje novih tehnologija u proizvodnju, promociju i komercijalizaciju turističkih proizvoda; • promocija i komercijalizacija turističke destinacije; • obezbeđenje sistema i metodologije za prikupljanje i obradu statističkih podataka potrebnih za marketinške analize i studije.

Svaki od lokalnih partnera treba da deli odgovornost za razvoj turizma i marketinšku promociju destinacije. Zbog toga je važno da se što više njih angažuje u kreativnom stvaranju mogućnosti za promociju određene destinacije. Efikasan partnerski odnos zahteva jasnu viziju i prepoznavanje zajedničkog interesa na svim menadžerskim nivoima. Vlade moraju da se

Uloga centralne vlasti (država, vlada)

Uloga javnog sektora

Uloga privatnog sektora

• „Krovna“ podrška – obezbeđivanje opšte političke podrške za lokalnu/regionalnu inicijativu • Obezbeđivanje transparentnih i legalnih imovinsko pravnih okvira saradnje, dokumentacije, dozvola i sl. • Pružanje finansijske podrške gde je to moguće • Grantovi za različite fiskalne koncesije za projekte • Monitoring

• Obezbeđivanje javne infrastrukture, usklađivanje sa lokalnim urbanističkim planom i sličnim obavezama • Obezbeđivanje podrške i usluga privatnim preduzetnicima u vidu infrastrukture, opreme i objekata – osnovno jezgro infrastrukture neophodno u početnim fazama razvoja kako bi se prikazao potencijal ruralne oblasti • Uvođenje regulatornih mera za obezbeđivanje društvene, kulturne i ekološke održivosti • Obezbeđivanje da se lokalna zajednica u potpunosti uključi i da što veći broj ljudi ostvari korist od razvoja turizma • Obezbeđivanje svih preduslova da turističke usluge po obimu, tipu i kvalitetu budu kompatibilne sa zaštitom životne sredine i sociokulturnog miljea područja • Sprovođenje potrebnih istraživanja, priprema master plana, formulisanje marketinške strategije i organizovanje sveobuhvatne promocije zajedno sa predstavnicima privatnog/poslovnog sektora

• Izgradnja turističkih kapaciteta područja i rukovođenje njima • Preuzimanje odgovornosti za obuku i usavršavanje radne snage kako bi se dostigao što viši nivo kvaliteta pruženih usluga • Učešće u pripremi investicionih smernica, marketinške strategije i pružanje pomoći u kreiranju baza podataka za različite vrste marketinških i strateških istraživanja • Očuvanje, negovanje i zaštita turističkih atrakcija Briga o zaštiti životne sredine

uključe u interakciju različitih aktera tako što će stvarati odgovarajuću javnu politiku koja može da posluži kao osnovni okvir za razvoj turističkog proizvoda. Prvi uslov je da se obezbedi povoljan institucionalni i zakonodavni okvir za razvoj turizma. Kod svih turističkih aktera mora se razvijati kooperativni duh kako bi se stvorile mogućnosti za rast zapošljavanja i dao doprinos održivom razvoju ruralnog područja. Privatni sektor mora da prihvati sopstvenu odgovornost za zajedničke akcije, kontinuitet poslovanja i poverenje u destinaciju. Političke promene, ekonomski i socijalni konflikti i nestabilnost ne smeju uticati na partnerstvo i obaveze koje proizlaze iz njega. Takvi

rizici se moraju svesti na minimum kako bi javnoprivatna partnerstva i lokalna ekonomija ostali na stabilnoj razvojnoj putanji. ĆILIBARSKI PUT (AMBER TRAIL) Ideja Ćilibarskog puta javila se polovinom devedesetih godina prošlog veka kod ljudi iz Fondacije Ekopolis, koji su uočili da su turizam i uopšte ekonomija centralne Slovačke isuviše orijentisani ka Bratislavi, glavnom gradu. Međutim, postoje mnogo veća naselja u blizini centralne Slovačke – Budimpešta i Krakov, sa snažnom srednjom klasom i određenim vezama sa Slovačkom.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

TABELA 4: NADLEŽNOSTI PARTNERA U RURALNOM TURIZMU

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Stoga je ideja Ćilibarskog puta razvijena kao sredstvo za razvoj ruralnog turizma u ovom području, uz korišćenje mogućnosti koje nudi blizina tako velikih naselja.

Ruralna područja projektne oblasti nisu bila pripremljena za turizam. Dok je ruralno nasleđe u Slovačkoj zaista vredno, sposobnost za njegovu prezentaciju i sticanje zarade od njega bila je slaba (i generalno je još uvek takva). Fondacija Ekopolis je pokrenula program materijalne i nematerijalne podrške ruralnim zajednicama. Opšti cilj programa Ćilibarski put je bio da se te zajednice pripreme za turizam. Specifični ciljevi su bili stvaranje uslova za razvoj turizma te obuka lokalnog stanovništva za pružanje turističkih usluga i za prezentaciju/tumačenje baštine. Detaljna analiza je pokazala da se moraju uključiti ne samo stanovnici i privatni pružaoci usluga već i javne ustanove (lokalne kancelarije, muzeji itd.), jer oni stvaraju uslove za razvoj turizma. Fondacija Ekopolis je dodelila znatna sredstva za partnerstvo između javnog i privatnog sektora. Sredstva su bila usmerena na stvaranje partnerstava kroz uobičajene aktivnosti – stvaranje uslova za turizam (npr. poboljšanje puteva i putne infrastrukture, poboljšanje javnih površina itd.), zajednička analiza ruralnog nasleđa sa stanovišta turizma (popisi, studije itd.) i stvaranje javno-privatnih turističkih proizvoda (npr. mali muzeji, prikaz zanata, tumačenje spomenika itd.). Pored toga, Ekopolis je obezbedio i nematerijalnu podršku (eksperti, studijska putovanja, zagovaranje i dr.). Uslov za dodelu sredstava i stručnu podršku bilo je partnerstvo između javnog i privatnog sektora. Takav pristup, koji je zahtevao partnerstvo, pokazao se kao koristan. Nekoliko sela i malih oblasti poboljšalo je svoju ponudu i uslove za turizam. U selima i područjima duž Ćilibarskog puta od Budimpešte do Krakova lansirano je nekoliko turističkih proizvoda, npr. pešačke i biciklističke ture (organizovane ili spontane), eko-muzeji, festivali i događanja i dr. Mada oni sigurno nisu glavni izvor zarade za lokalno stanovništvo, nema sumnje da doprinose održivom razvoju i obezbeđuju zaposlenje/ prihod za deo lokalnog stanovništva.

2. OSNOVNA PROCENA STANJA U RURALNOM TURIZMU U SRBIJI Ruralne oblasti u Srbiji karakterišu nekonkurentna poljoprivreda malih razmera, ruralno siromaštvo, depopulacija, starenje stanovništva i visoka stopa nezaposlenosti. Donedavno, ruralni razvoj bio je usredsređen na poboljšanje poljoprivrednih performansi, povećanje konkurentnosti, konsolidovanje tla i bolju tržišnu orijentaciju. Razvoj novijih ruralnih mera usredsređuje se na poštovanje principa zaštite okoline u poljoprivrednoj proizvodnji i održivo korišćenje resursa. Cilj je postizanje ravnoteže između poljoprivredne proizvodnje i drugih privrednih aktivnosti, zaštite životne sredine i društvenog razvoja. Konkretno, potrebne su mere koje podržavaju diversifikaciju ruralne privrede na društveno, ekonomski i ekološki održive načine kako bi se u ruralnoj Srbiji poboljšao kvalitet života, odnosno smanjili siromaštvo i degradacija životne sredine i prirodnih resursa. U poslednjih nekoliko godina, kao protivteža divljem turizmu, razvija se pokret koji se oslanja na održivi ruralni turizam. Održivi turizam gleda na turizam unutar destinacijskih odredišta kao na odnos između područjâdomaćinâ, lokalnih zajednica i stanovnika na tim područjima, turista i turističke industrije. U prošlosti je ovim odnosom dominirala turistička industrija. Održivi turizam miri suprotstavljene interese ovih triju partnera: smanjuje štetu po okruženje i kulturu, podiže nivo zadovoljstva gostiju, maksimizira dugoročni ekonomski rast i uravnotežuje potencijal rasta turizma sa potrebom da se očuva životna sredina. U Srbiji je 2010. godine registrovano više od dva miliona (2.000.597) dolazaka turista koji su ostvarili ukupno oko 6,5 miliona (6.413.515) noćenja.9 U periodu od 1989. godine do 2010. godine turistički promet u Srbiji je prosečno godišnje opadao za 3,4% u broju dolazaka i 2,9% u broju noćenja. Srbija

36 9

Baza podataka Statističkog zavoda Srbije, na http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=180.

Osnovnu karakteristiku turizma u Srbiji predstavlja visoko učešće domaćeg turističkog prometa: skoro 70% u dolascima i preko 80% u noćenjima. Ovo je, pre svega, posledica toga što u Srbiji ne postoje profesionalno razvijeni i organizovani turistički proizvodi, spremni za međunarodno tržište. Zvanična statistika sva turistička mesta u zemlji deli na glavne administrativne centre (Beograd i Novi Sad), banjska mesta, planinska mesta, ostala turistička mesta (koja ne mogu da se svrstaju ni u jednu prethodnu kategoriju) i ostala mesta (koja nemaju neke atrakcije, ali raspolažu kapacitetima za smeštaj turista). Beograd i Novi Sad apsorbuju više od trećine svih dolazaka, a čak 64% dolazaka stranih turista (na osnovu podataka iz 2008. godine). U 2008. godini Srbija je raspolagala sa oko 116.000 ležaja, od čega su hoteli i slični objekti obuhvatali 47%, a komplementarni kapaciteti 53%. Nakon skoro stalnog pada broja ležaja do 2002. godine, koji je pre svega bio posledica pada broja registrovanih ležaja u dodatnim smeštajnim kapacitetima, od 2003. godine njihov broj raste. Podaci o smeštaju u ruralnom turizmu u domaćinstvima nisu ušli u zvaničnu statistiku. Raspoložive resurse obuhvataju portal ruralnog turizma (www.selo.co.rs) i lokalne turističke organizacije. U okviru Zajedničkog programa Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“ detaljnije su istraživana četiri ciljna regiona u kojima se pruža podrška lokalnom ruralnom planiranju i razvoju destinacijskog menadžmenta. To su centralna Srbija (Valjevo, Ljig, Kosjerić, Gornji Milanovac, Mionica), istočna Srbija (Negotin

Zaječar, Knjaževac, Pirot, Dimitrovgrad), južni Banat na Dunavu (Alibunar, Bela Crkva, Kovin, Vršac) i donje Podunavlje (Požarevac, Veliko Gradište, Golubac, Majdanpek, Kladovo). U ovim opštinama, prema podacima lokalnih turističkih organizacija, ima 327 domaćinstava (u 108 sela) koja izdaju ukupno 638 soba sa 1997 kreveta. Većina kreveta nalazi se u regionu centralne Srbije – 45% svih raspoloživih kreveta u ruralnim domaćinstvima (sa Gornjim Milanovcem kao centrom – 572 kreveta). Nema zvaničnih podataka o profilu gostiju, pa nije moguće ustanoviti njihovu strukturu prema svrsi posete (odmor ili posao).

Za goste koji traže mirno okruženje i relaksaciju od svakodnevnog života, mirno prirodno/ruralno okruženje može da bude dovoljno. Ali većini gostiju lepe seoske kuće i mirno okruženje jednostavno nisu dovoljni. Oni tragaju za značajnijim atrakcijama, bilo da su prirodne ili da ih je napravio čovek – događaji, aktivnosti, lokalni izleti… U pogledu uređenosti sela, čini se da je najveći problem predstavlja to što ne postoje staze za pešačenje ili su one slabo uređene, kao i uređenje seoskih ulica i opšti izgled samih kuća. U selima pojedinih opština postoji problem odlaganja stajskog đubriva i smeća, a ponegde u uređenosti prilaza do kuće. Infrastrukturni problemi su jedna od glavnih prepreka za razvoj turizma čak i na već etabliranim destinacijama, poput Zlatibora ili Kopaonika, da i ne govorimo o turistički slabije razvijenim područjima i opštinama u kojima struktura atrakcija ne privlači relativno veliki broj turista. To su najčešće problemi sa vodosnabdevanjem, saobraćajnom infrastrukturom, otpadom i kanalizacijom, lokalnim javnim prevozom, telekomunikacijama i snabdevanjem električnom energijom. Svedoci smo dva savremena međusobno povezana fenomena. Prvi je širenje informacija u neverovatnim razmerama zahvaljujući informacionoj i komunikacionoj tehnologiji, pre svega

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

je 2010. godine ostvarila tek 54% turističkog prometa iz 1989. godine, mereno brojem noćenja. (Treba reći da je u tom pogledu situacija 2008. godine bila bolja – 62% prometa iz 1989. godine, ali je u poslednje dve posmatrane godine došlo do pada turističkog prometa). Prosečna dužina boravka registrovanih posetilaca iznosila je 3,2 noći.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

internetu, što potencijalnim posetiocima različitih destinacija omogućava da relativno brzo i lako dođu do gotovo svih informacija o skoro svakom mestu koje nameravaju da posete, da uporede sve elemente ponude i da zatim lakše donesu odluku o putovanju. Drugi fenomen jeste sve veći broj iskusnih putnika, koji tačno znaju šta žele i koji su, zahvaljujući stečenom iskustvu, znatno kritičniji u pogledu kvaliteta i sadržaja turističke ponude neke destinacije. Stoga u tržišnoj utakmici u turizmu nema perspektive za one koji su preokupirani sopstvenim proizvodom/uslugom, jer stvaranje sistema destinacijskog iskustva zahteva saradnju svih zainteresovanih aktera na konkretnom području. Nešto je bolja situacija u pogledu koordinacije procesa razvoja destinacijskog proizvoda na lokacijama gde dominira jedan ili nekoliko velikih igrača, koji onda diktiraju uslove ostalima, s tim što su manje firme u tom kontekstu u nepovoljnijem položaju jer im je sužen manevarski prostor. Međutim, tamo gde nema tako jakog aktera, manji pružaoci usluga upućeni su jedni na druge ne bi li opstali na duži rok. Stoga nije ni čudno da se pojavio i odgovarajući pojam, turizam u zajednici (engl. community tourism), koji obuhvata ovakav način razvoja turizma. Prema istraživanju rađenom 2009. godine na uzorku od 1621 ruralnog domaćinstva, koje se odnosilo na socijalnu uključenost u ruralnim oblastima, socijalni kapital seoske populacije u Srbiji je nizak, a kulturna participacija pasivna i slabo diversifikovana. Tradicionalni oblici vezivanja gube značaj, npr. seoska okupljanja i kolektivna pomoć u poljoprivrednim radovima (tzv. mobe) , a novi oblici vezivanja se izuzetno slabo razvijaju. Mreže postoje, ali imaju slab socijalni kapital, sa niskim ili „opreznim“ poverenjem u lokalne vlasti, pa samo zajednička vizija, jasni ciljevi i dobrobit, poverenje i lokalno liderstvo mogu dovesti do uspešne saradnje i umrežavanja.10

Institucionalizacija nekog oblika saradnje je, najčešće, najbolji dokaz želje da se stvari pokrenu zajednički, mada to ne mora garantovati uspeh. Institucionalizacija saradnje između nosilaca ponude u ruralnom turizmu generalno nije daleko odmakla. Mali broj opština u kojima postoje formalne asocijacije domaćinstava koja se bave ruralnim turizmom uključen je u ovaj projekat razvoja ruralnog turizma. Primeri takve saradnje sreću se, na primer, u regionu južnog Banata, u opštini Kovin, u kojoj postoje asocijacije SZTUR Dani, selo Skorenovac, Udruženje domaćina u etno i ruralnom turizmu iz Deliblata (UDERT – „Deliblatski pesak“) i Deliblato Oaza. U centralnoj Srbiji postoji samo jedno formalno udruženje – Udruženje domaćina „Valjevo“. Formalno povezivanje u udruženja ruralnog turizma nosi nesumnjive koristi zbog jasnih odnosa i podele odgovornosti, a posebno jer povećava „vidljivost“ ovog tipa turističke ponude i doprinosi ne samo jačanju ponude već i razvoju drugih aktivnosti vezanih za ruralni turizam (očuvanje autentičnog ambijenta i tradicije, zajednička promocija pojedinih atrakcija, organizacija događaja). Kada je u pitanju ruralni turizam u Srbiji, lokalne turističke organizacije u ciljnim regionima razmišljaju o potrebi da se formiraju regionalne organizacije za destinacijski menadžment, koje bi se bavile i ruralnim turizmom. Ruralni turizam je deo sveopšteg lokalnog i regionalnog turističkog iskustva i u tom kontekstu treba da govorimo o javno-privatnom partnerstvu u smislu sveobuhvatnog destinacijskog proizvoda, a ne samo ruralnog. U dosadašnjoj praksi u Srbiji nema slučajeva ovakvog partnerstva u sektoru turizma. Izuzetak je objavljena namera o javno-privatnom partnerstvu u izgradnji odmarališta na Staroj planini. Zakon o javno-privatnom partnerstvu i koncesijama, usvojen u novembru 2011. godine, predviđa koncesije između ostalog u oblasti turizma, kao jednu od osnovnih ugo-

SeConS – Grupa za razvojnu inicijativu, Socijalna isključenost u ruralnim oblastima Srbije, sažetak istraživanja sprovedenog uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj u Srbiji i Delegacije Evropske komisije u Srbiji, mart 2010, Beograd, http://www.inkluzija.gov.rs/wp-content/uploads/2010/04/Secons-Socijalna-iskljucenost-na-selu.doc (pristupljeno 11. avgusta 2010).

Određeni nivo saradnje u domenu destinacijskog marketinga postoji, ali različite prepreke onemogućavaju dublje umrežavanje. Lokalne turističke organizacije smatraju da su glavne prepreke saradnji vezane za činjenicu da privatni sektor i sama ruralna domaćinstva ne shvataju koristi koje bi donelo uspostavljanje partnerskih odnosa. Ističe se i strah privatnog sektora da će morati da izdvaja više novca, a zatim slede interpersonalni razlozi. Ima i izvesnog nepoverenja privatnog sektora prema lokalnim turističkim organizacijama, kao i nepoverenja ruralnih domaćinstava koja izdaju sobe prema lokalnoj turističkoj organizaciji.

3. MOGUĆNOSTI I PREPORUKE ZA USPEH JAVNO-PRIVATNOG PARTNERSTVA U RURALNOM TURIZMU U SRBIJI Javno-privatno partnerstvo nudi nove mogućnosti za razvoj destinacijskog menadžmenta i marketinga u turizmu. Ovakvo partnerstvo moguće je u sledećim oblastima vezanim za razvoj turističkog proizvoda: -

Podsticaj za razvoj i očuvanje resursa; uspostavljanje standarda kvaliteta; razvoj atrakcija, tematskih parkova i smeštaja; pružanje tehničke podrške programima razvoja inovativnih proizvoda; doprinos privrednom bogatstvu zajednice; ostvarivanje održivog razvoja u sektoru turizma; prevazilaženje prepreka u oblasti trgovine i investicija; zaštita potrošača; odnos prema konkurenciji.

Marketing i prodaja: -

poboljšanje destinacijskog imidža; poboljšanje efikasnosti marketinga; poboljšanje tržišnog dometa i pokrivenosti; pružanje podrške elektronskom marketingu i distribuciji, uključujući i internet; pružanje podrške za učešće na sajamskim manifestacijama; obuzdavanje snage programa zajedničkog marketinga; pristup novim tržištima.

Istraživanje i tehnologija: -

obezbeđivanje metodologija za istraživanje i merenje; izračunavanje indirektnih prihoda od turizma (Tourism Satellite Accounts); podsticanje tehnoloških inovacija i njihove primene.

Infrastruktura: -

poboljšanje puteva, saobraćajne infrastrukture i osnovnih usluga; podsticanje intermodalnog saobraćaja; poboljšanje javnog zdravlja i sanitarnih uslova; poboljšanje sigurnosti/bezbednosti; jačanje sistema telekomunikacija.

Ljudski resursi: -

uspostavljanje standarda usluga i kvaliteta; obezbeđivanje edukativnih programa i treninga; poboljšanje produktivnosti i inovativnosti.

Finansiranje: -

obezbeđivanje investicija i finansijskih sredstava; dopuna javnih investicija; obezbeđivanje početnih finansijskih sredstava: poboljšanje rezultata11.

39 11

CTO, WTO, WTOBC (2004) Co-operation and partnerships in tourism: A global perspective. (Saradnja i partnerstva u turizmu: globalna perspektiva), WTO, Madrid.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

vornih formi. Pored komercijalnog korišćenja prirodnog bogatstva u vidu koncesija, u manjim mestima područje javno-privatnog partnerstva može biti vezano i za destinacijski menadžment i marketing.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Nivo razvijenosti srpskog turističkog proizvoda i priroda ruralnog turističkog proizvoda uslovljavaju da se proces upravljanja postavi na tri nivoa: na nacionalnom nivou bi se donosile strateške odluke o razvoju ruralnog turizma, uključujući razvoj sistema kvaliteta, regionalni nivo bi bio odgovoran za stvaranje lanca vrednosti ruralne turističke ponude kao integralnog dela regionalnog destinacijskog proizvoda, dok bi lokalni nivo bio odgovoran za razvoj lokalnog lanca vrednosti ruralne ponude uz integraciju turizma u celoviti sistem lokalnog ruralnog razvoja. Na centralnom nivou bi se, takođe, morao uspostaviti sistem marketinga, distribucije i komercijalizacije ruralne turističke ponude.

Kao ključni faktori uspeha javno-privatnog partnerstva u ruralnom turizmu pokazali su se:

• Usvajanje jasnog strateškog okvira u kome će se region odrediti kao turistički, sa značajnim turističkim potencijalom. Formulisanje strategije omogućava da se postave ciljevi, prioritetne ose, akcije. Pored toga, ovako se obezbeđuje prostor za evaluaciju tokom trajanja partnerstva i smanjuju mogući troškovi; • Ograničavanje partnerstva u prostornom smislu na entitet koji omogućava prirodnu celovitost, komplementarnost interesa i ciljeva i oblikovanje jasnog identiteta. Postoji rizik od sukoba interesa, nepovezanosti i administrativne blokade (posebno u slučaju kada su partnerstva vezana za regionalne entitete koji se ne podudaraju sa administrativnim granicama). Postojanje regionalnog identiteta koji potencijalni korisnici usluga i proizvoda (turisti) i lokalno stanovništvo već prepoznaju kao takav obavezna je polazna tačka u uspostavljanju partnerstva; • Usvajanje plana partnerstva sa jasnim ciljevima, koji treba da bude re-

zultat saradnje najšireg kruga aktera kojih se to tiče na regionalnom nivou. Partnerstva mogu biti uspešna samo ako se o njima dogovore ključni učesnici i ako imaju podršku javnosti; • Uključivanje velikog broja aktera u dogovore o ciljevima i odgovornostima koje predstoje u okviru partnerstva. Odgovornosti i uslovi (za učešće u partnerstvu, za odustajanje i za uključivanje novih partnera) moraju da se uspostave u sistemu saradnje koji treba da bude dovoljno fleksibilan i dovoljno obavezujući kako bi se obezbedili koherentnost i efikasnost partnerstva; • Uključivanje u partnerstva aktera iz oblasti povezanih sa turizmom. Partnerstva se najčešće stvaraju između turističkih preduzeća, sa javnom upravom ili bez nje. Poželjno je da ona obuhvate i predstavnike transportnog sektora, poljoprivrede, trgovinske kompanije i druge kompanije čija je delatnost kompatibilna sa turizmom; • Identifikovanje izvora finansiranja. Finansiranje partnerskih aktivnosti je veoma težak zadatak i za lokalnu samoupravu i za privatni sektor. Bez jasnih opcija od samog početka, partnerstvo se izlaže riziku da propadne; • Uključivanje stanovništva u informisanje i odlučivanje o uspostavljanju javno-privatnog partnerstva je važan politički faktor. Lokalno stanovništvo je važan turistički resurs, ono je sastavni deo turističkog proizvoda i ima svoje interese koji su podjednako važni kao i interesi turista i turističke industrije; • Uspostavljanje sistema procenjivanja partnerstva tokom i nakon partnerstva. Sistem evaluacije će omogućiti prilagođavanje partnerstva (ako je potrebno) i procenu uticaja u vezi sa određenim predloženim aktivnostima i sa opštim ciljevima razvoja u regionu.

• Razvijati demokratske procedure unutar svih oblika udruženja kako bi se sprečili izraženo liderstvo i „majorizacija“ usled nedostatka ljudskog kapitala u ruralnim sredinama. • Raditi na promovisanju svih oblika lokalnih udruženja, uz aktivno uključivanje medija. Posebno forsirati promociju transparentnosti izvora finansiranja, finansijskog poslovanja i odlučivanja. • Raditi na lokalnom/regionalnom umrežavanju, kao i na povezivanju sa međunarodnim okruženjem – stvarati uslove za efikasnije preuzimanje dobrih modela iz tuđe prakse. Tako će se povećati i vidljivost sopstvenih rezultata i inicijativa. • Razvijati mehanizme i kapacitete za lobiranje, i u domenu predlaganja zakonskih rešenja i kada se radi o uključivanju u budžet (lokalni ili nacionalni). • Osigurati stabilno dugoročno finansiranje kroz pregovore sa lokalnim vlastima o participaciji troškova za udruženja u lokalnom budžetu. Stvoriti kapacitete za uspešno povlačenje donatorskih sredstava i sredstava iz drugih fondova. • Ulagati napore da se obezbedi kontinuitet rada i proširi delokrug delovanja, odnosno broj usluga koje se pružaju članovima i lokalnoj zajednici. Podsticati kontinuiranu edukaciju kako bi se poboljšao kvalitet aktivnosti i usluga.

lokalnim budžetima odvoje sredstva za stručnu i finansijsku podršku pri konkurisanju udruženja za različite projekte, participaciju u troškovima i sl. Opštine treba da sačine kriterijume za procenu ekonomske i društvene opravdanosti tih predloga i da podrže one koji su perspektivni. • Jačati pravni okvir, odnosno podsticati sprovođenje usvojenog zakonskog okvira. Država treba da stvori mehanizme za primenu zakona. Nijedna forma socijalnog kapitala oličena u mrežama saradnje, udruženjima i sl. ne može da nadomesti slabosti i nefunkcionalnost državnih institucija. Država, međutim, treba da deli odgovornost sa drugim partnerima, ali tako što će im stvoriti prostor za transparentno delovanje. • Lokalna zajednica treba stalno da prati stanje među lokalnim akterima, da ih informiše o dostupnim programima i da im na svaki način pomaže da koriste lokalni kapital. • Treba podsticati saradnju lokalnih preduzetnika sa predstavnicima civilnog društva. Ovaj vid saradnje gotovo da ne postoji. Izvesno je da se ta saradnja neće ostvariti spontano i da je potrebna intervencija sa višeg nivoa, pre svih lokalne samouprave koja mora imati interes da jača poslovno partnerstvo lokalnih aktera.

PREPORUKE ZA INSTITUCIONALNI NIVO (DRŽAVU I LOKALNU SAMOUPRAVU)

• formirati stabilne fondove za finansiranje udruženja. Stabilnost finansiranja omogućila bi kontinuirano delovanje, manju zavisnost od međunarodnih donatora (kojih ima sve manje), ali bi i stvorila priliku da se država i lokalna samouprava više fokusiraju na akcije koje su prioritetne za lokalnu zajednicu. Treba nastojati da se u

Kosibda na Rajcu – manifestacija koja se održava svake godine u julu

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

PREPORUKE ZA UDRUŽENJA I ZADRUGE

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

III

KULTURNO I PRIRODNO NASLEĐE U SLUŽBI RAZVOJA RURALNOG TURIZMA 1. ZNAčAJ KULTURNE BAšTINE ZA RURALNI RAZVOJ Kulturna baština predstavlja predmete, mesta i praksu koji nas definišu kao pojedince, zajednice, nacije ili civilizacije; to je nešto što želimo da zadržimo, podelimo sa drugima i prenesemo dalje. Ovaj koncept je tokom vremena doživeo korenite promene. Danas se on odnosi na spomenike, grupe građevina i područja od istorijske, estetske, arheološke, naučne, etnološke ili antropološke vrednosti, dok se prirodno nasleđe odnosi na izuzetne fizičke, biološke i geološke formacije, staništa ugroženih biljnih i životinjskih vrsta i područja od naučne, konzervatorske ili estetske vrednosti12. Kulturno nasleđe se sve više vidi i kao resurs i kao katalizator društveno-ekonomskog razvoja. Ne samo u akademskoj literaturi već i u programskim dokumentima međunarodnih organizacija i nacionalnih i regionalnih vlada ono se navodi kao moćan ekonomski i socijalni resurs, „razvojni kapital“ koji se može upotrebiti za ubrzanje razvoja na lokalnom nivou.13 Najbolja merila ekonomskog uticaja očuvanja kulturne baštine jesu:

• radna mesta i dohodak po domaćinstvu, • urbana i ruralna revitalizacija i razvoj, • turizam, • vrednost nekretnina i • pokretanje malog biznisa.14

Mogućnost generisanja prihoda od kulturnih dobara znači doprinos otvaranju radnih mesta, smanjenju siromaštva, stimulisanju razvoja preduzeća, podsticaj privatnim ulaganjima i stvaranju resursa za očuvanje životne sredine i kulturnog nasleđa. Obnova baštine u izgrađenim okruženjima iziskuje dosta radne snage, što donosi razne dobrobiti u vidu otvaranja radnih mesta, promocije malih i srednjih preduzeća, smanjenja potrebe za spoljnom razmenom i razvoja lokalnih resursa.15 Svi ovi faktori imaju pozitivan uticaj na ekonomiju. Problemi sa kojima se ruralna područja najčešće suočavaju jesu periferna lokacija, postepeno slabljenje ekonomske osnove, stepen zavisnosti i starenja stanovništva, kao i drugi manje značajni uzroci. Nestajanje tradicionalnih proizvodnih grana, kao što su poljoprivreda ili rudarstvo, često je razlog za propadanje ruralnih područja, u kojima se smanjuje broj sta-

UNESCO, Convention concerning the protection of the world cultural and natural heritage, 1972, vidi http:// whc.unesco.org/archive/convention-en.pdf. 13 Kresyentia Duer, Culture and sustainable development: a framework for action, World Bank, Washington D.C., 1999, p. 48. 14 Donovan D. Rypkema, „Heritage Conservation and the Local Economy“, in Global Urban Development, Vol. 4, Issue 1, August 2008, p. 1. 15 O zapošljavanju u ovom kontekstu vidi http://www.ilo.org/public/english/employment/recon/eiip/about/lbt.htm. 12

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

novnika, što sve rezultira opadanjem značaja u regionalnom i nacionalnom kontekstu. Iako ruralna naselja raspolažu znatnim prirodnim resursima i kulturnom baštinom koja se može iskoristiti za specifične sektore turističkog tržišta, što bi proizvelo ekonomski rast, njima nedostaju infrastruktura za pružanje usluga, javni objekti, sve vrste opreme, udobne kuće, a uz to se u njima beleži ekonomsko propadanje (nema investicija, nema posla itd.). U mnogim slučajevima nedostaju integrisane strategije za njihovo očuvanje i održivu promociju, što dovodi do zaostajanja ovih područja za razvojnim kretanjima u urbanim i priobalnim područjima. Pored toga, lokalne zajednice mahom nisu ni svesne ekonomskog potencijala svoje kulturne baštine.

gradnju trajne kulturne infrastrukture (centri za tumačenje baštine i nasleđa, kulturni centri, eko-muzeji itd.) i organizaciju konkretnih kulturnih aktivnosti (zabave i festivali, na primer) treba smatrati ključnim komponentama strategije usmerene na poboljšanje kvaliteta života, stimulaciju lokalnog razvoja i obezbeđivanje veće privlačnosti ruralnih područja. Detaljnije, to izgleda ovako:

Na koji način kulturno nasleđe može obezbediti razvoj u ruralnim područjima? Isticanjem bogatstva i raznovrsnosti kulturnog nasleđa u ruralnim područjima omogućile bi se ekonomske aktivnosti koje mogu proizvesti dodatnu vrednost i stvoriti prilike za zapošljavanje. Takođe, kako je navedeno u evropskom projektu LEADER, „afirmacija lokalnog kulturnog identiteta i poboljšanje kvaliteta života do koga dolazi usled tih aktivnosti jača ponos ruralnog stanovništva i njegov osećaj pripadnosti određenoj teritoriji.“16 Time se osigurava opstanak i razvoj. Da bi se povećala privlačnost tih mesta, moraju se unaprediti ekonomska i socijalna kohezija i strateški pristup zasnovan na partnerstvu i strateškim savezima.

U ovakvim problematičnim područjima razvojna strategija zasnovana na kulturnom nasleđu može se smatrati jednim od mogućih rešenja problema, jer pruža nove životne prilike i omogućava ekonomski napredak. U tom okviru, zaštitu i promociju regionalnog identiteta (tradicionalni zanati, jezik, igre, pesme, tradicionalna hrana i priprema hrane), „eksploataciju“ kulturne baštine (npr. kroz renoviranje sela – arhitektonska sanacija, obnova fasada, upravljanje zemljištem), uspostavljanje „kulturnih staza“ (trasa putovanja/obilaska), iz-

• Popis i zaštita tradicionalnih zanata, jezika, igara, pesama, hrane, koji se sprovode kroz uspostavljanje pouzdanih partnerstava između stanovništva, privatnog sektora i institucija, igraju glavnu ulogu u obezbeđivanju održive ekonomije za izdržavanje lokalnih zajednica, a u isto vreme jačaju kulturni identitet zajednica; • Ustanovljavanje “kulturnih staza” (trasa putovanja/obilaska) omogućava eksploataciju lokalnog nasleđa i povezivanje zanimljivih područja, što proširuje turističku privlačnost. Na primer, grupa iz Južnog Pembrokšira u Velsu obnovila je 240 km pešačkih staza i istorijskih destinacija duž velško-engleske jezičke granice. Ovaj projekat – Landsker Borderlands – znatno je povećao turistički promet u tom području, pa je zbog toga nedavno dobio važnu nacionalnu nagradu. U Italiji je grupa Lagorai Sud (iz pokrajine Trentino – Alto Adiđe) osnovala mrežu turističkih staza pod nazivom Staza sećanja, koja je istakla i unapredila tamošnju baštinu (alati za građevinarstvo, dragoceni predmeti, kostimi i sl.). Grčka, Bugarska i Makedonija investiraju u projekte koji su vezani za vinske staze. Iz Srbije kao dobar primer navodimo projekat „Putevima rimskih imperatora“, kulturnu destinaciju koja se može još poboljšati (a može se i napraviti još poneka slična njoj); • Izgradnja trajne kulturne infrastrukture može mnogo pomoći u podizanju kvaliteta života ruralnog stanovništva i poboljšavanju objekata za posetioce. U vezi sa ovom vrstom aktivnosti treba na-

44 16

Videti na http://ec.europa.eu/agriculture/rur/leader2/rural-en/biblio/culture/art06.htm.

štine i koji počivaju na tesnoj saradnji između institucija i lokalnih udruženja; • Renoviranje sela. Pokazalo se da obnova starih ili interesantnih građevina podiže privlačnost područja i može neka mesta pretvoriti u referentne tačke za turiste. Generalno, nepokretni spomenici mogu se koristiti (obnoviti, oživeti) za sakralne (liturgijske) potrebe, za profane (građanske, civilne) potrebe, za život i boravak – trajni (privatni), rekreativni (pojedinačno ili grupno), uključujući i programe lečenja i zdravstvene programe (wellness), za prijem gostiju (hoteli, restorani, prodavnice vina, kafeterije, čajdžinice), za sport i zabavu (kuglanje, sportski tereni, plesne dvorane, turističke staze sa obeleženim objektima i informacijama o njima), za zastupanje i promociju (reprezentativne dvorane, konferencijske sale, izložbeni prostori, informativni centri za posetioce), za kulturna događanja (javni kulturni događaji, koncerti, galerije, umetnički i muzički studiji itd.), za praktične obrazovne svrhe (ilustrativne radionice sa obrazovnim programima o tradicionalnoj proizvodnji, tradicionalnoj pripremi hrane i pića sa receptima, štale i polja), za obrazovanje (muzeji, biblioteke, učionice i odeljenja za očuvanje kulturnog nasleđa itd.). Posebnu pažnju treba posvetiti italijanskom konceptu albergo diffuso18; • Ostale turističke aktivnosti tradicionalno vezane za ruralna područja, naročito u razvijenim zemljama, obuhvataju turizam na farmama, izgradnju vikendica (drugog doma), agro turizam i eko turizam.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

glasiti italijansko iskustvo u osnivanju eko-muzeja, koji se uglavnom nalaze u ruralnim krajevima, npr. eko-muzej kopača uglja u Kasentinu (Toskana), doline Vanoi i Đudikarie (Trentino) te eko-muzej Ada (Lombardija) u blizini sela Krespi d’Ada, izuzetno zanimljivo radničko naselje s kraja XIX veka, koje je 1995. godine upisano na listu svetske kulturne baštine UNESCO, i dr. Na početku se to uglavnom radi u gradskim područjima, a zatim se osnivaju regionalni saveti. U Italiji je u Pijemontu 1995. godine donet prvi regionalni zakon koji je regulisao upravo pitanje regionalnih saveta. Osnovana je i Mreža eko-muzeja Lombardije, čiji je cilj da povezuje eko muzeje u sprovođenju zajedničkih programa društveno-ekonomskog rasta zasnovanih na konceptu održivog razvoja i na principu supsidijarnosti. Od 2007. godine italijanski eko muzeji su deo mreže Mondi Locali, ogranka Lokalne svetske mreže koja obuhvata i srpske eko-muzeje;17 • Organizacija festivala, stalnih izložbenih postavki i drugih oblika širenja kulture takođe može doprineti ruralnom razvoju, jer se tako premošćuje jaz između intelektualnog života u gradu i na selu i privlače posebni klijenti u to područje. Naročito festivali mogu da pruže lokalnim umetnicima šansu za sticanje popularnosti i priznanja, tako što ih uključuju u lokalni razvoj i skreću njihovu pažnju na organizaciju intenzivnih zanimljivih aktivnosti. Ova vrsta događaja pomaže da se stvori imidž ruralnog područja kroz stimulisanje kvaliteta preduzetništva lokalnih stanovnika i jačanje njihove želje da učestvuju u poslovnim poduhvatima. Primeri su Festival svetske kulturne baštine Ironbridge Gorge u Velikoj Britaniji, Letnji festival u Ohridu u Makedoniji ili Festival u Avinjonu u Francuskoj, koji se nalaze na popisu područja svetske kulturne ba-

Ovi primeri pokazuju na koji način kulturno nasleđe može doprineti razvoju ruralnih područja. Sve ove aktivnosti se međutim mogu preneti na širi plan u kome bi se povezali kultura i turizam: turizam nasleđa je bez sumnje najvidljiviji aspekt doprinosa kulture ruralnom razvoju.

45 17 18

O ovoj mreži vidi više na adresi http://www.mondilocali.it. O ovom konceptu vidi više na adresi http://www.albergodiffuso.com i u poslednjem odeljku publikacije.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

2. JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U KORIšĆENJU KULTURNOG NASLEĐA U TURIZMU Iskustvo iz projekata EU pokazuje da se „uticaj dobro isplaniranih lokalnih turističkih programa širi na poboljšanje lokalne ekonomije i kvaliteta života lokalnog stanovništva“19. Korist od ovakvih programa mogu imati različite profitabilne privredne grane i domaće delatnosti – hoteli, restorani, transportni sistemi, prodavnice suvenira, zanati i delatnosti vodiča. Turizam može postati dodatni razlog za očuvanje istorijskih područja.

Međutim, u većini mesta upravljanje kulturnim turizmom i upravljanje kulturnom baštinom funkcionišu paralelno, uz vrlo malo dijaloga. Veoma često nema komunikacije, uprkos tome što oni koji upravljaju kulturnom baštinom i oni koji upravljaju turizmom imaju zajedničke interese u administraciji, očuvanju i promociji kulturnih dobara. Obostrana korist može se ostvariti samo ako upravljanje turizmom i upravljanje kulturnom baštinom funkcionišu u partnerstvu. U tom smislu je izuzetno važno da se postignu istinsko razumevanje i poštovanje interesa i vrednosti druge strane. To znači da oni koji se bave interesima turizma moraju razvijati svest o konceptima upravljanja kulturnom baštinom, idealima i praksama. U isto vreme i na sličan način, akteri koji upravljaju kulturnom baštinom moraju se truditi da shvate šta je turizam i kako on funkcioniše. „Uz uzajamno razumevanje, obe grupe mogu raditi na izgradnji zajedničkih interesa kroz dobar i rad, u cilju rešavanja različitosti“.20 Ovo je još važnije za prirodna i kulturna dobra u okviru svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO, kod kojih je turizam izuzetno važno pitanje u domenu upravljanja. Kao što je istakao Frančesko Bandarin, direktor UNESCO Centra

Pored uticaja na životnu sredinu i drugih smetnji koje uzrokuju turisti, turizam može imati negativne uticaje i na zajednice i kulture. Može se desiti da turizam ne privuče dovoljno posetilaca u kratkom roku da bi proizveo prihode potrebne za ispunjavanje ekonomskih očekivanja zajednice ili da veći deo dobiti od potrošnje turista (avionske karte, hoteli, naknade tur-operatera) odlazi stranim kompanijama. Osim toga, posebno u ruralnim područjima, lokalno stanovništvo može živeti u manjim razdvojenim grupama ili selima, gde je komunikacija otežana, što ograničava pravednu raspodelu ekonomskih prihoda; zatim, nosioci projekata mogu lokalno stanovništvo lišiti predviđene ekonomske koristi ili odnosi moći u lokalnoj vlasti mogu diktirati ko će imati koristi od turističke delatnosti itd. Kako bi se ublažili ovakvi problemi, svaki održivi program turističke delatnosti mora se razvijati u saradnji sa svim zainteresovanim stranama, što podrazumeva organe vlasti, vladine agencije, institucije zadužene za očuvanje kulturne baštine, nevladine organizacije, turističke menadžere, nosioce projekata, turistička preduzeća i lokalne zajednice. Njihovo učešće u procesu planiranja i upravljanja ima suštinski značaj. Učešće javnosti u pitanjima koja se tiču turizma treba da bude prioritetno pitanje za menadžere koji žele da izbegnu nepotrebne sukobe. Znanje o tim pitanjima je

Cultural heritage as a socio-economic development factor, MED-PACT project, publikacija dostupna na adresi http://www.med-pact.com/Download/Archimedes/11%20Introduction%20Paper%20Cultural%20Heritage%20and%20Ec%20Dvlpmt.pdf. 20 Bob Mc Kercher, Hilary Du Cross, Cultural Tourism. The Partnership between Tourism and Cultural Heritage Management, Routledge, 2002, p. 266. 21 Frančesko Bandarin, direktor UNESCO Centra za svetsku kulturnu baštinu, u publikaciji World Heritage Manuals 1 – Managing Tourisam at World Heritage Sites: A Practical Manual for World Heritage Sites Managers, Artur Pitersen, UNESCO, Paris, 2002, p. 96. 19

za svetsku kulturnu baštinu: „To je neizbežna sudbina: pravi razlozi zbog kojih se neka dobra biraju za upis na listu svetske kulturne baštine u isto vreme su i razlozi zbog kojih milioni turista hrle da obiđu ta mesta iz godine u godinu. U stvari, verovanje da područja svetske kulturne baštine pripadaju svakome i da ih treba sačuvati za buduće generacije predstavlja osnovno načelo na kome počiva Konvencija o svetskoj kulturnoj baštini.“21

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

TABELA 5: PRIMERI KOMPONENTI TURISTIČKE PONUDE (CENTRALNA I ISTOČNA EVROPA) Upravljaju i posetiocima nude uglavnom

Komponenta

Šta je to?

Kulturna baština

Materijalna dobra u vidu nepokretnih spomenika (dvorci i njihovi ostaci, crkve, arheološka nalazišta, manastiri, arhitektura itd.)

Materijalna dobra u vidu pokretne imovine (slike, crteži, skulpture, liturgijski predmeti itd.)

Prirodno nasleđe

Prostorna celina

javne organizacije

Nematerijalna dobra (pesme, muzika, ples, legende, običaji itd.)

Zanati

Gastronomija (tipična jela i pića, recepti, način pripreme)

Festivali i događanja

Muzeji

Prirodni objekti (reljef, stene, litice, kanjoni itd.)

Živi svet (fauna i flora)

Zaštićena područja

Opšti utisak o predelu

Ostale usluge

Okolina

Tipičan ili zanimljiv način planiranja prostora

Turističke usluge

privatne organizacije

Vidikovci, pejzaži

Pešačke staze i njihova infrastruktura

Aktivnosti (angažovanje vodiča, tumačenje baštine i nasleđa, pokazivanje itd.)

Usluge (smeštaj, hrana, prevoz, suveniri, zakup itd.)

Komercijalne usluge (ostale prodavnice, banke, popravke itd.)

Javne usluge (bezbednost, zdravstvena zaštita, sanitarni čvorovi, orijentacija, javni prevoz itd.)

Javne površine, uređivanje, održavanje

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

izuzetno važan preduslov za delotvorno učešće javnosti, naročito kada se strane uključene u planiranje sastaju i uspostavljaju savetodavna veća u oblasti turizma.

Kulturnom baštinom se u ruralnim područjima mora upravljati nešto drugačije nego u urbanim sredinama. Priroda nije toliko centralizovana, ljudski resursi nisu toliko kvalifikovani, a uslovi za obavljanje turističkih delatnosti nisu toliko razvijeni. Zbog toga se moraju primenjivati drugi pristupi i koristiti drugi instrumenti. Jedan od važnih pristupa u ruralnom kulturnom turizmu predstavlja upravo partnerstvo između javnih i privatnih organizacija.

Komponente turističke ponude su veoma raznolike. Njima upravljaju i posetiocima ih nude različiti učesnici u procesu, kao što se vidi iz tabele 5. Ako lokalne vlasti i poslovni sektor žele da privuku i zadrže posetioce u ruralnim regionima, očigledno je da moraju da koordiniraju turističke aktivnosti i upravljanje, pa čak i da sarađuju na tome. Nepostojanje koordinacije može prouzrokovati slabiji doživljaj kod posetilaca, što dalje vodi ka manjoj atraktivnosti, odnosno do poseta slučajnih posetilaca koji se kratko zadržavaju i ne preporučuju drugima da dođu u to mesto. S druge strane, saradnja i koordinacija ponude, usluga i aktivnosti predstavljaju tipičnu karakteristiku regiona koji su uspešni u turističkoj delatnosti. Turistička vrednost ruralnog nasleđa Srbije ne razlikuje se od vrednosti takvog nasleđa u Austriji, Češkoj ili Nemačkoj, ali se stepen saradnje (i potrebe za saradnjom) znatno razlikuje i predstavlja jedan od važnih razloga za slabu atraktivnost srpskog ruralnog okruženja za posetioce i industriju turizma. Partnerstvo između javnog i privatnog sektora je bitno za ruralni kulturni turizam

• zato što različiti partneri imaju različite funkcije i zadatke u turizmu i oni mogu upravljati turizmom na održiv način samo kroz koordiniranu saradnju, • zato što različiti partneri imaju pristup različitim izvorima finansiranja, pa mogu deliti troškove finansiranja turističkog razvoja u regionu, • zato što bliska komunikacija između partnera u postojećem partnerstvu omogućava korišćenje neočekivanih i neplaniranih mogućnosti za turistički razvoj (odnosno rešavanje neočekivanih i neplaniranih pretnji po turistički razvoj) bez potrebe za dodatnim organizovanjem i koordinacijom, • zato što je partnerstvo između javnog i privatnog sektora važno u osetljivim područjima kao što su područja svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO, zaštićena prirodna područja itd. (kada se oni koji rade na zaštiti i očuvanju uključe u partnerstvo, to omogućava fleksibilan i odgovoran razvoj turizma nasleđa).

3. STUDIJE SLUčAJA ZA PODRUčJA SVETSKE KULTURNE BAšTINE Značaj partnerstva između javnog i privatnog sektora još je veći kada se radi o područjima svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO. Javni organi su zaduženi za upravljanje baštinom, dok turistički radnici žele da povećaju zaradu od takvog statusa područja. Dobro i uravnoteženo partnerstvo omogućava nesmetanu i fleksibilnu komunikaciju između onih koji se bave zaštitom i onih koji se bave razvojem turizma. Ako se oni koji rade na zaštiti uključe u dobro vođeno partnerstvo, na vreme će znati kakvi su planovi i namere turističkih preduzeća i mogu efikasnije reagovati. S druge strane, turistička industrija se unapred može konsultovati o svojim planovima i namerama u manje zvaničnom partnerskom odnosu i može u skladu sa tim prilagođavati i menjati planove.

Destinacija Banská Štiavnica (slovačka) Banská Štiavnica je stari rudarski gradić u centralnoj Slovačkoj.22 Njegovo bliže ruralno okruženje spada u područje svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO i predstavlja jedinstvenu simbiozu industrijske zone i urbanog okruženja. To je zanimljivo turističko područje koje privlači i putničke agencije i pojedinačne posetioce, ali turistički potencijal područja se još uvek ne koristi u potpunosti. Turizam u Banskoj Štiavnici nije bio organizovan – nije bilo zajedničkog marketinga, postojala je samo ad hoc saradnja između hotela, bez koordinacije privatnih aktivnosti sa aktivnostima javnog sektora. Muzej rudarstva (svojevrsni „nacionalni“ muzej rudarstva), jedan od najatraktivnijih objekata na ovom području, nije koordinirao svoje aktivnosti i ponudu sa turističkim agencijama i hotelima. Drugim rečima, nije postojao nikakav turistički proizvod. Planski razvoj turizma započeo je poslednjih godina i predstavlja dobar primer partnerstva između javnog i privatnog sektora. Projekat razvoja održivog turizma je otpočeo u ovom regionu 2000. godine. Sprovodili su ga lokalni i strani eksperti, a posle četiri godine je dao mnoge rezultate (izrađeni su planovi upravljanja turizmom u obližnjim zaštićenim područjima, studije razvoja informativnog centra, osnovne marketinške studije, rekonstruisano je nekoliko staza za pešačenje i njihova infrastruktura itd.). Jedan od rezultata je bio i skup preporuka za dalji razvoj, što obuhvata i osnovni operativni plan. Devet kompanija osnovalo je 2005. godine Turističko udruženje Banská Štiavnica, a ono danas ima skoro 30 članova; sva preduzeća su u privatnom vlasništvu osim

22 23

dva javna muzeja. Udruženje je uspostavilo veoma dobar odnos sa lokalnim vlastima u malim gradovima i selima; uspostavljena je i osnovna saradnja sa javnim organima. Turističko udruženje je dobar partner lokalnoj vlasti, posebno zato što ona pre toga nije mogla da ostvari komunikaciju sa desetinama privatnih preduzeća, pa je sa zadovoljstvom prihvatila organizaciju koja predstavlja čitavu grupaciju. Započele su intenzivne aktivnosti na koordinaciji, kao što je prilagođavanje rada informativnog centra (u državnom vlasništvu), rešavanje saobraćajnih pitanja (isključenje teških vozila u starom jezgru grada tokom letnje sezone), čišćenje obala vodenih akumulacija, podela troškova za regionalni marketing, podela organizacionih aktivnosti brojnih događanja itd. Ovo partnerstvo između udruženja privatnih preduzeća, lokalne vlasti i javnih organa veoma je efikasno. Vlasnici hotela kažu da dolazi sve više turista i da se oni sve duže zadržavaju. Partneri planiraju da osnuju organizaciju za upravljanje destinacijom, koja će 2011. zameniti turističko udruženje i poboljšati upravljanje regionalnim turizmom. Današnje turističko udruženje okuplja privatne organizacije i partner je javnim organima. Organizacija za upravljanje destinacijom će okupiti i javne i privatne organizacije u jednu asocijaciju, finansiraće se i iz lokalnog javnog budžeta, a preuzeće neka ovlašćenja od javnih organizacija u oblasti upravljanja regionalnim turizmom (uglavnom u marketingu regiona, informisanju, oporezivanju, statistici itd.). To je viši nivo partnerstva između javnog i privatnog sektora, veoma prisutan u zapadnoj Evropi, ali još uvek nov u centralnoj i istočnoj Evropi.23

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

Studije slučaja koje slede predstavljaju dobre primere razvoja mogućnosti za ruralna područja kroz kulturno nasleđe, zasnovane na snažnom partnerskom odnosu između zainteresovanih strana i na uspostavljanju odgovarajućih mehanizama.

inDUstRijski PReDeo Blajnevon (velika BRitanija) Oblast Blajnevona je jedan on najboljih primera predela i tvorevina nastalih tokom industrijskog razvoja u XVIII i XIX veku. To je bio

Detaljnije na adresi http://www.banskastiavnica.sk. Ovo mesto učestvuje u projektu integralnog urbanog razvoja istorijskih mesta kao regionalnih centara u Jugoistočnoj Evropi (Integrated Urban Development of Vital Historic Towns as Regional Centers in South-East Europe), koji sprovodi EU; vidi http://www.banskastiavnica.sk/projekty/vito/o-projekte.html i www.see-vito. eu. U ovom projektu učestvuju gradovi iz država članica EU, između ostalih i slovenački Ptuj.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

vog niza putokaza, logotipa područja svetske kulturne baštine na glavnim pristupnim putevima ka gradu, pešačkih oznaka u samom gradu Blajnevon, promenu parking prostora širom područja kako bi se postavile ulazne kapije prema predelu, stavljanje u funkciju Železnice Pontipula i Blajnevona, izgradnju centra područja svetske kulturne baštine na trgu svetog Petra, obnovu glavne ulice u Blajnevonu na osnovu partnerstva između lokalnog saveta i privatnog sektora. To je dovelo do pojave novih usluga i niza maloprodajnih objekata, do osnivanja službe rendžera u kojoj rade volonteri u ruralnim delovima područja (postoji program šetnje sa vodičem), do radova na obnovi železare, do otvaranje turističkog informativnog centra, fizičke restauracije objekata, održavanja proslava kao što su Dan svetske kulturne baštine i Vašar na jezeru Garn, do uređenja planinske staze preko Gvozdene planine, koja povezuje mnoga ključna istorijska mesta, itd.

jedan od najvećih centara u vreme industrijske revolucije u Velikoj Britaniji, a neko vreme i vodeća oblast u svetu tehnologije i industrijskih inovacija. Više od sto godina ova oblast je prekopavana radi eksploatacije kamena, uglja i sirovina za proizvodnju gvožđa i time je davala doprinos radikalnoj transformaciji britanske i svetske ekonomije tokom XVIII veka. Posle velike ekonomske krize dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, i uprkos pokušajima da se njegova privreda diversifikuje u periodu nakon II svetskog rata, grad Blajnevon je propadao, mada se u njemu i dalje eksploatisao ugalj. Krajem šezdesetih godina prošlog veka započeli su pokušaji da se propadanje grada zaustavi, ali su oni bili nepovezani, imali su samo ograničen domet, a uspesi su bili kratkotrajni. Nakon reorganizacije lokalne vlasti 1996. godine, novoformirani Okružni savet Torfejna obećao je da će obnova Blajnevona biti prioritet. Stoga je 1997. godine formirano Partnerstvo za Blajnevon koje je trebalo da omogući koordiniranu strategiju usmerenu na unapređenje grada. Prioritet partnerstva je bio sticanje statusa područja svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO, što je i ostvareno u novembru 2000. godine.24 Status mesta svetske kulturne baštine nije doneo nikakvu direktnu materijalnu dobit, ali je partnerstvo, predvođeno Okružnim savetom Torfejna, iskoristilo ovu prestižnu nagradu kao katalizator za dobijanje finansijskih sredstava od raznih javnih organa.

U većini područja svetske kulturne baštine znatno se povećava broj posetilaca kada područje dobije takav status, ali broj poseta kasnije opada ako nema vešto razvijenih proizvoda i marketinga.25 U Blajnevonu su želeli da izbegnu takvu sudbinu pa su se javile brojne nove ideje o tome kako upravljati promenama, promovisati područje svetske kulturne baštine, kako raditi sa posetiocima i kako na najbolji način svima zainteresovanima ispričati priču o Blajnevonu.

Partnerstvo obuhvata lokalnu vlast, agenciju Nacionalni muzeji i galerije Velsa, Turistički odbor Velsa i Nacionalni fond. Partnerstvo uključuje zajednicu i zemljoposednike u pripremu i sprovođenje planova na tom području. U poslednjih deset godina je zabeležen znatan napredak u obnovi područja, njegovom predstavljanju kao mesta za obilazak i u upravljanju. Razvoj obuhvata i sve više poseta Velikom kopu, glavnoj atrakciji na području Blajnevona, istraživanje i izradu plana marketinga, izradu prepoznatljivog logotipa i artikulaciju brenda područja svetske kulturne baštine, izradu čita-

Veoma važne instrumente za održavanje interesovanja predstavljaju plan iskustava posetilaca i detaljan plan interpretacije. Planovi iskustava posetilaca potiču iz Severne Amerike, a koristili su se kao vizionarsko, obrazovno, marketinško i menadžersko sredstvo, odnosno sredstvo brige za klijenta u području Velikog kanjona i u velikim umetničkim galerijama. Ovi planovi odgovaraju na zahteve tržišta, očuvanja područja i zahteve zajednice. Planovi iskustava posetilaca funkcionišu sa poslovnim planovima i planovima interpretacije i omogućavaju da se prepozna centralni značaj

24 25

Detaljnije na internet stranici http://www.world-heritage-blaenavon.org.uk. Red Kite Environment Touchstone Heritage Management Consultants, Blaenavon Partnership, Blaenavon Industrial Landscape World Heritage Site Visitor Experience and Interpretation Plan, May 2007. Izveštaj navodi istraživanja iz: Buckley, R., World Heritage Icon Value, Canberra, Australian Heritage Commission, 2002.

sela sa UtvRđenim cRkvama U tRansilvaniji (RUmUnija) Transilvanija je jedan od najzanimljivijih regiona u Rumuniji. Mešavina nemačke, mađarske i rumunske kulturne tradicije igra veliku ulogu u kulturnoj i etničkoj raznolikosti ovog regiona. Od 1993. godine sedam (od preko 250) sela koje su osnovali transilvanijski Sasi upisano je u Listu svetske kulturne baštine – Biertan, Câlnic, Dârjiu, Prejmer, Saschiz, Valea, Viilor i Viscri.28 Njih odlikuju specifičan sistem prostornog planiranja, specifičan obrazac naseljavanja i specifična organizacija porodičnih seoskih gazdinstava, očuvanih još iz poznog srednjeg veka. Selima dominiraju utvrđene cr-

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

sveobuhvatnog planiranja poseta. Oni pomažu ključnim akterima da shvate da odluke o izboru iskustava koja će posetioci doživeti mogu pomoći u stvaranju karaktera tog područja i u postizanju poslovnog uspeha ili neuspeha, odnosno uspeha ili neuspeha konzervacije. Takođe, ovi planovi predstavljaju dragocen instrument za rad sa lokalnim zajednicama i za stvaranje nacionalnih strategija.26 Planovi iskustava posetilaca namenjeni su stvaranju održive turističke destinacije koja može da izdrži sve veću konkurenciju na turističkom tržištu dnevnih i kratkotrajnih poseta, destinacije koja može da dâ nešto više zajednici i da omogući sopstveno očuvanje. Namera je da se to izvede kroz primenu novih tehnika upravljanja, razvoj novih proizvoda i reviziju marketinga. Konsultanti koji su izradili plan iskustava posetilaca za Partnerstvo za Blajnevon i prateći plan interpretacije navode da su „anketni rad na osnovu upitnika, razgovori sa zainteresovanim stranama i opažanja sa terena pomogli da se utvrde pitanja i izazovi koje treba rešiti kako bi se postigao ovaj novi status destinacije“.27

kve, koje odslikavaju arhitekturu iz perioda između XIII i XVI veka. Čak i tamo gde se poljoprivreda održala kao važan segment života većine stanovnika, turizam je postao najvažniji ekonomski izvor u ovom području zahvaljujući činjenici da je UNESCO stavio sedam sela na Listu svetske kulturne baštine. To nije prošlo bez nepovoljnih posledica, jer su se mnoge koristi od ovoga slile u velike okolne gradove. Međutim, sprovedeno je nekoliko zanimljivih projekata, kao što je inovativni pristup Fondacije Mihai Eminescu konzervaciji i turizmu u saskim selima u Transilvaniji.29 Ovaj pristup je utkan u Projekat celog sela, celovitu viziju održivog ruralnog razvoja koja ima za cilj da osiromašene i udaljene seoske zajednice pretvori u napredne turističke destinacije, a da se istovremeno ne naruši njihov tradicionalni način života i prelepo prirodno okruženje.30 U poslednjih devet godina ova fondacija je sačuvala preko 400 starih seoskih građevina (od kuća i ambara do crkava, škola, kapija i mostova), osposobila više od 100 stanovnika u raznim veštinama i zanatima, obnovila i otvorila 12 seoskih pansiona i plemićki posed Apafi u Malankrevu, istražila i objavila vrednosti lokalnog biološkog i geografskog diverziteta i pomogla da pet područja dobije status zaštićenih područja. Osnovana su i tri informativna punkta.31 Ovaj pristup počiva na ideji jačanja lokalnih zajednica kako bi one preuzele sudbinu u svoje ruke i kako bi se iskoristio njihov potencijal kroz pomoć malim preduzetnicima i uspostavljanje nevladinih organizacija orijentisanih ka zajednici. Projekat je 2006. godine dobio prvu nagradu organizacije Europa Nostra.32

Boraveći u ovim pansionima turisti novac vraćaju zajednici – direktno (jer troškovi boravka pomažu da se finansiraju dobrotvorni projekti Fondacije) i indirektno (kroz kupovinu i potroš-

US National Park Service, The Visitor Experience and Resource Protection Framework: A Handbook for Planners and Managers, 1997. Red Kite Environment Touchstone Heritage Management Consultants, op. cit. 28 Više informacija na adresama http://whc.unesco.org/en/list/984, http://www.worldheritagesite.org/countries/romania.html i http://fortified-churches.com/locations/brasov_kronstadt/23/. 29 Vidi http://mihaieminescutrust.org/content/nd_standard.asp?n=82. 30 Vidi http://mihaieminescutrust.org/files/Activity2-training.pdf. 31 Punktovi su u Viskriju, Floerstiju i Sigišoari. Vidi http://changemakers.com/competition/geotourism2008/entries/whole-village-projest-integrated-approach-saxon. 32 Vidi http://ec.europa.eu/culture/our-programmes-and-actions/prizes/cultural-heritage-2006_en.htm. 26

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

nju lokalnih proizvoda i usluga). Fondacija pomaže da se u ovim selima poveća zaposlenost, osposobljava lokalno stanovništvo i za nove i za zaboravljene veštine, podržava mala preduzeća i zanatske radionice, poboljšava razne sadržaje (trotoari, korita potoka, sakupljanje otpada itd.) i popravlja stare objekte i kuće. U okviru projekta, u Viskriju je izgrađena tradicionalna radionica za pečenje cigle i pločica, u kojoj je zaposlena cela jedna porodica, a koja istovremeno obezbeđuje materijal potreban za restauraciju. U Malankrevu je Fondacija omogućila upravljanje plantažom jabuka od 100 hektara i proizvodnju organskog soka od jabuka. Projekt je takođe omogućio upravljanje rezervatom prirode na površini od 70 hektara u Breitu kod Sigišoare.

Fondacija je registrovana kao humanitarni fond i deo prihoda od gostionica/pansiona u Transilvaniji stalno se koristi za finansiranje projekata u seoskim zajednicama. Prvi cilj Fondacije bio je očuvanje kuća i crkava od propadanja, ali se ubrzo krenulo sa radovima na oživljavanju istorijske ekonomije poljoprivrede. Dok su se s jedne strane uvodile tehnike prema zahtevima poljoprivrednika, započelo se sa obukom seoskog stanovništva – uglavnom Roma – za korišćenje tradicionalnih građevinskih materijala i u oblasti umetnosti konzervacije. Obnovljeni su stari bunari i kaldrma. Projekat je takođe podstakao krčme i gostionice da otpočnu pružanje usluga keteringa za izbirljivije goste te da osposobe štale sa konjima kako bi mogli da ponude ture jahanja. Poljoprivrednici, zanatlije i drugi dobijali su savete, bespovratna sredstva i kredite kao podsticaj za razvoj malih ulaganja, na primer, pružanje pomoći vlasnicima u izradi sopstvenih proizvoda ili u proizvodnji lokalnih proizvoda i njihovom iznošenju na tržište. Osnovna filozofija svih ovih aktivnosti – uključujući i razvoj ruralnog, održivog turizma – jeste da lokalna zajednica ima koristi od svog jedinstvenog kulturnog i prirodnog nasleđa. Ova filozofija pomaže da lokalno stanovništvo

bolje razume to blago i da više vodi računa o njemu, jer će tako obezbediti svoju budućnost. Sve osoblje koje u okviru projekta radi na smeštaju gostiju je lokalno u najužem smislu te reči – sve poslove na čišćenju, kuvanju, održavanju i popravkama određenih pansiona obavljaju ljudi iz tog sela.33 Dodatne aktivnosti (šetnja, jahanje, botanički izleti i ture posmatranja divljih životinja) obavljaju kompanije i pojedinci iz regiona. Sva hrana se proizvodi i priprema u selu, a koriste se domaći i prirodni sastojci. Dekorativni predmeti, npr. grnčarija, prostirke i tkanine, proizvode se u selu ili u najbližim zanatskim centrima. Fondacija organizuje i plaća obuku za upravnike lokalnih pansiona i osposobljava ih za bolju ponudu ove vrste turističkih usluga, a organizuje i osnovne kurseve engleskog jezika. Neki od upravnika koji su prošli ovu obuku osnovali su svoje firme po principu samozapošljavanja. Fondacija finansira i promotivne i informativne kampanje (štampanje letaka, brošura i mapa) kako bi se i na međunarodnom planu razvila svest o lepotama i položaju saskih sela u Transilvaniji. Informacije uglavnom potiču od stanovnika sela – oni posetiocima daju informacije o tome šta treba videti i posetiti u okolini i objašnjavaju im kako dotle doći. Kada dočekuju turiste u svom selu, stanovnici su svesni svog jedinstvenog načina života i pokušavaju da sačuvaju livade, šume, štale sa životinjama, poljoprivredu i svakodnevne običaje. Drugi zanimljiv projekat se odnosi na selo Kopša Mare, jedno od saskih sela koje leži u srcu Transilvanije, na samo 2 km od područja svetske kulturne baštine Biertana, koje je pod zaštitom UNESCO. Kako ruralnim delovima zemlje preti opasnost od uništenja zbog stalnih promena, selo Kopša Mare je odlučilo da promeni nešto u svom odnosu prema kulturnoj baštini i bogatstvu životne sredine tog područja. Paolo i Đovana Baseti, dvoje italijanskih preduzetnika koji žive u Rumuniji, odlučili su da pokrenu projekat u tom selu koji bi kroz očuvanje i razvoj održivog turizma pomogao da se zaštite ovo područje i njegov jedinstveni izgled. Sve je započelo putovanjem u Transil-

52 33

Informacije su sa sajta http://www.responsibletravel.com koji je uspostavljen da bi zainteresovanim turistima ponudio informacije o turističkim kompanijama koje su ekonomski, društveno i ekološki odgovorne.

Lokalne vlasti su uprostile birokratske procedure, jer su shvatile da projekat može doneti dobrobit zajednici, npr. nova radna mesta, podršku za očuvanje kulturne baštine i znatan razvoj turizma.34 Kada je 2008. godine Evropski savet izglasao Sibiu za kulturnu prestonicu Evrope, lokalne vlasti organizovale se konsultativni sastanak. Predstavnici 17 sela iz Transilvanije potpisali su manifest kojim su se obavezali na poštovanje određenih normi u vezi sa renoviranjem kuća (zadržavanje originalnih krovova, kapija, fasada i prozora). Manifest je promovisan kao jedan od prvih dokumenata koji je insistirao na održivom razvoju u tom području. Njegova osnovna svrha je bila da se osnuje zajednički fond u koji bi se slivao državni i privatni novac, a koji bi obezbedio finansijsku podršku seljacima u obnovi kuća u tradicionalnom stilu. U Biertanu su organizovane izložba fotografija na kojima se vidi celokupan proces restauracije grada Sibiu i sveobuhvatna obuka ljudi o tome kako treba održavati saske kuće. Nažalost, fond nije osnovan jer su lokalne vlasti odlučile da ulažu u razvoj lokalne infrastrukture, a ne da daju doprinos fondu. Osim toga, bilo je teško promovisati očuvanje saske kulture kada u toj oblasti ima sve manje i manje Sasa. Italijanski preduzetnici su odlučili da sami osnuju fond i obznanili su stanovnicima

sela da će pokriti deo troškova onima koji odluče da renoviraju fasade svojih domova. Lokalne vlasti sada rade na tome da se poštuje deklaracija potpisana u Biertanu i da se prati plan ruralnog razvoja u skladu s njom. To znači da nisu dozvoljeni prozori od termopana (rasprostranjena praksa u Rumuniji), a kuća se mogu krečiti samo u prirodnim tradicionalnim nijansama boja. Kada je projekat restauracije u selu Kopša Mareu završen, otvoreni su objekti za smeštaj gostiju koji nude jedinstven kulinarski doživljaj, organizovane izlete u obližnja mesta, vožnju biciklom, jahanje i vožnju kočijama. U želji da zadrži ponudu zanimljivih kulturnih aktivnosti, porodica Baseti blisko sarađuje sa Fondacijom Adept, važnom rumunskom nevladinom organizacijom koja sprovodi programe konzervacije i ruralnog razvoja s namerom da praktičnu konzervaciju poveže sa ekonomskim i socijalnim koristima za lokalnu zajednicu.35 Fondacija Adept je u Rumuniji uvela i koncept spore hrane, koji podstiče očuvanje tradicionalnih kulinarskih specijaliteta.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

vaniju 2005. godine, kada su Paolo i Đovana stigli u selo Kopša Mare, videli jednu tradicionalnu kuću i kupili je. Oni su zatim shvatili koliko je važno sačuvati autentičnost te kuće, a u široj perspektivi i da treba uključiti lokalno stanovništvo u očuvanje sela. U nekoliko narednih godina kupili su još dve kuće i renovirali ih za smeštaj turista, posvećujući pažnju i najsitnijim detaljima. Oni su pozvali i lokalnu zajednicu da učestvuje u ovoj inicijativi. Projekat je razvijen u saradnji sa lokalnim arhitektom, stručnjakom za stil saskih sela, a u restauraciju, uređenje i planiranje aktivnosti uključila se i lokalna zajednica.

kUćice s kRovovima oD kRečnjaka U alBeRoBelU, PaRk kamenih cRkava U mateRi i koncePt „alBeRgo DiffUso“ (italija) Kućice s krovovima od krečnjaka (koje se na italijanskom zovu trullo, u množini trulli) u Alberobelu te pećine i Park kamenih crkava u Materi proglašeni su svetskom kulturnom baštinom i predstavljaju primere projekata koji su nastali kada su ponovno otkrivene i vrednovane regionalna tradicija i kulturne i prirodne retkosti na određenoj teritoriji uz učešće svih regionalnih zajednica i građana.36 Ova dva mesta se nalaze u južnoj Italiji, gde je praksa albergo diffuso dobro razvijena. Albergo diffuso je poseban tip hotela zamišljen tako da gostima pruži jedinstveno iskustvo života u starom centru grada ili sela. On nudi usluge tradicionalnog hotela (dobrodošlica, pomoć, zajedničke prostori-

Claudia Iatan, „Tests of sustainable development“ in: Oservatorio Balcani e Caucaso’s, dostupno na adresi http://balcanicaucaso.org/eng/All-news/Tests-of-sustainable-development. 35 O Fondaciji Adept vidi http://www.fundatioa-adept.org. 36 Informacije o ovim mestima vidi na internet stranici http://goitaly.about.com/od/planningandinformation/tp/unesco-southern-italy.htm. 34

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

je, jelo), mada su sobe raštrkane po centru, na udaljenosti od oko 200 metara od centra mesta i od osnovne jedinice hotela (recepcija, zajedničke prostorije, restoran). Sobe, odnosno apartmani su smešteni unutar zgrada i stanova koji su obnovljeni kao deo starog centra u skladu sa lokalnom kulturom i neposredno pružaju osećaj „lokalnog“. „Difuzni hotel“ predstavlja jedinstven razvojni pristup bez nepovoljnih uticaja na životnu sredinu. Za pravljenje ovakvog hotela ne treba graditi ništa novo, već samo treba restaurirati i ojačati postojeće kuće i stanove u skladu sa lokalnom kulturnim i istorijskim kontekstom i umrežiti nešto što već postoji. Ovakav hotel često deluje kao najvažnija zainteresovana strana na nekoj teritoriji, koja stimuliše postojeće i potencijalne lokalne preduzetnike da pokreću nove poslovne poduhvate u vezi sa sve većom turističkom potražnjom koju on donosi, posebno u najtradicionalnijim sektorima kao što su gastronomija i zanatstvo. On promoviše, u bliskom partnerstvu sa lokalnim opštinama i drugim akterima, nove aktivnosti koje mogu dovesti do repozicioniranja teritorije na turističkom tržištu, kao što su događanja ili specifični kursevi obuke u tradicionalnim sektorima (lokalna kuhinja, lokalna sportska takmičenja, zanatske delatnosti itd.), i upravlja tim aktivnostima. Time se, dakle, stvaraju novi poslovi, što zajedno sa novim načinom dočekivanja gostiju posetiocima nudi više osećaj „privremenog stanovanja“ u toj oblasti nego osećaj „tradicionalnog turiste“. Ovakav koncept hotela, zahvaljujući svojoj autentičnosti, blizini građevina koje ga čine, živopisnoj lokalnoj zajednici i nečemu što je više od pukog odmora, posetiocu u stvari nudi novi životni stil. Ove prednosti mogu stvoriti dovoljan ekonomski obrt jer se ponuda proširuje i na period van sezone, što doprinosi stvaranju novih turističkih destinacija. Koncept albergo diffuso je izvorno nastao 1982. godine u Karniji, koja se nalazi u italijanskoj pokrajini Furlanija – Julijska krajina,

u okviru tehničke radne grupe čiji je cilj bio jačanje malih centara uništenih u zemljotresu koji je tu oblast opustošio 1976. godine. Model je zatim razradio jedan privatni preduzetnik, a prvi put je priznat u pokrajini Sardinija kroz poseban regionalni zakon. Albergo diffuso se uglavnom organizuje na dva načina: u prvom slučaju investitor kupuje ili iznajmljuje stanove, odnosno kuće, i postaje upravnik nečega što je u stvari „hotel koji se ne vidi“; u drugom slučaju, grupa lokalnih aktera obrazuje konzorcijum i delegira privatni subjekat (npr. kooperanta) da upravlja „difuznim hotelom“. U oba slučaja lokalna uprava ima ulogu da obezbedi „inkubator“ za projektnu ideju, da je podrži i podstakne (npr. uprošćavanjem pravnih procedura, ulaganjem u lokalnu infrastrukturu, odnosno u urbanističko uređenje). Put do stvaranja hotela po ovom konceptu počinje teritorijalnom analizom koja treba da potvrdi da postoje potrebni uslovi, zatim se prolazi kroz promotivnu fazu, koja obuhvata i preduzetničko izviđanje, za njom ide tehnička faza, usmerena na izradu pouzdanog biznis plana, da bi se stiglo do podrške upravljačkoj jedinici na samom početku operativnog postojanja (finansijske usluge). Pored toga, lokalnoj upravi će možda biti potrebna podrška u redefinisanju razvojnih planova mesta kako bi se omogućila inkubacija projektne ideje i novog početka. U Italiji trenutno ima oko 40 takvih struktura, a mnogo više ih je u pripremi. Ovaj koncept je počeo da se javlja i u drugim zemljama. Očekuje se da će se ovaj trend širiti, jer se koncept albergo diffuso može smatrati dragocenim primerom za promociju lokalnog preduzetništva, obnovu starih gradskih jezgara i za borbu protiv napuštanja nekih krajeva upravo kroz njihovo oživljavanje. U istarskom gradiću Poreču, u Hrvatskoj, trenutno se radi na stvaranju jednog ovakvog hotela, dok je u alpskom selu Mase iz XIV veka (220 stanovnika) u Švajcarskoj upravo otvorena eksperimentalna kuća.

Neki od ovde prikazanih inostranih primera dobre prakse mogu delovati kao previše zahtevni i kao teško primenljivi u našim prilikama, uzimajući u obzir infrastrukturne probleme u ruralnim područjima, nepostojanje pravnog okvira i nedostatak sredstava. Međutim, domaće inicijative poput kulturne rute „Putevima rimskih imperatora“ ili atraktivnost nedavno osnovanog Drvengrada na planini Mećavnik pokazuju da kulturno i prirodno nasleđe Srbije pruža mnogo mogućnosti za razvoj turizma i u perifernim, ruralnim oblastima. Lokalna inicijativa je presudna, a u nastavku se daju glavne preporuke. imajte na umu cilj. Sve razvojne aktivnosti koje se zasnivaju na kulturnoj baštini moraju kao glavni cilj imati poboljšanje kvaliteta života stanovnika, povećanje njihovih prihoda i nadogradnju njihovog životnog okruženja. Aktivnosti se moraju razvijati na participativni integrisan način, zaista uzimajući u obzir da kulturna baština pripada svima i da se mora sačuvati za buduće generacije. Uspostavite ravnotežu između potreba stanovnika i posetilaca. Razgovarajte sa stanovnicima o onome što očekuju i što ih brine u vezi sa turizmom nasleđa kako biste im objasnili da je turizam nasleđa usmeren na poboljšanje kvaliteta života stanovništva koliko i na usluživanje posetilaca. Uspešni programi bili su opšteprihvaćeni u lokalnim zajednicama i ispunili su ono što je prepoznato kao lokalna potreba. Ti programi su realni, počivaju na talentu konkretnih ljudi, na specifičnim atrakcijama, na smeštaju, na izvorima podrške i entuzijazma. sarađujte, učestvujte i komunicirajte. Zajedničko zalaganje koje proističe iz partnerstva onih koji u prošlosti nisu radili zajedno predstavlja osnov za sve uspešne razvojne programe. Redovno se konsultujte sa različitim interesnim grupama na sastancima i javnim

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

4. PREPORUKE

radionicama. Objašnjavajte ciljeve aktivnosti i budite otvoreni u pogledu načina na koji se nešto može postići. Partnerstvo obično pokreće onaj ko ima jasnu predstavu o tome šta partnerska organizacija treba da radi, koje zadatke i funkcije treba da obavlja. Međutim, njegovo mišljenje se može razlikovati od mišljenja drugih zainteresovanih strana, što može dovesti do toga da opadne interesovanje drugih partnera, pa i do raskida partnerstva. Stoga je izuzetno važno da se pribave mišljenja i shvate potrebe svih partnera i da se ta mišljenja i potrebe unesu u misiju, zadatke i planove partnerskog rada. Tada će svi partneri biti puni entuzijazma i spremni da pruže podršku. Budite strpljivi! Stvaranje poverenja traži vreme, energiju i organizacione kapacitete. Formalno uspostavljanje partnerstva može trajati samo nekoliko dana, a stvaranje pravog partnerstva traje i godinama. Prilikom izbora ili izrade projekata treba predvideti dovoljno vremena da bi se na lokalnom nivou postigao konsenzus o odlukama.

Budite ponosni na sopstvenu kulturnu baštinu i tradiciju. Stanovništvo je ponosno kada zna istoriju zajednice i atraktivnih lokacija i uživa da te informacije deli sa posetiocima. Saznanje da postoji program turizma u vezi sa kulturnim nasleđem podstiče zajednicu da na istorijske resurse gleda novim očima, što za rezultat ima napore da se očuva i zaštiti to nenadoknadivo bogatstvo. sačuvajte i promovišite. Autentičnost i visok kvalitet treba sačuvati i to treba navesti u programima turizma nasleđa. Programe treba podržati naučnim istraživanjima, a vodiče obučiti kako bi javnosti tačno predstavili dostupne informacije; publikacije, promotivne brošure, izložbene nalepnice i drugi materijali koji se prezentuju javnosti moraju se više puta proveriti da bi se izbegle moguće greške. Projekti na restauraciji arhitekture moraju se sprovoditi po principu autentičnosti. Kao i kod istraživanja, izuzetno je važno

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

da se potraži stručna pomoć kako bi se osigurala kvalitetna restauracija.

Potreba za partnerstvom mora da proističe iz potreba organizacija koje su aktivne u regionu. Partnerstvo ne treba uspostavljati samo radi partnerstva. Potreba za partnerstvom bi trebalo da ide „odozdo nagore“, ona treba da se javi kod organizacija i institucija koje su već aktivne u regionalnom upravljanju i turizmu, koje osećaju potrebu za udruživanjem i saradnjom, a ta potreba proističe njihove realne aktivnosti i realnog iskustva u turizmu. Takve organizacije mogu postaviti ciljeve i utvrditi namenu partnerstva, videti značaj partnerstva i biti aktivne, odnosno mogu pružati podršku kao članovi u partnerstvu. Ako bi se partnerstvo osnovalo „odozgo nadole“, bez realne potrebe koja potiče iz regiona, i ako bi počivalo samo na teoretskoj potrebi, ono ne bi funkcionisalo na odgovarajući način. Brzi dobici. Predugo vreme potrebno za uspostavljanje efikasnog partnerstva može odbiti neke partnere. Stoga oni koji rukovode partnerstvom treba da organizuju manje zadatke, male korake, koji ne samo da se lakše postižu nego i daju „osećaj napretka“. Pored toga, uspešno obavljanje manjih zadataka predstavlja dobru priliku za manje proslave, pozitivne izveštaje i uspostavljanje odnosa sa partnerima, kao i sa javnošću. Uključite i one koji se bave zaštitom i očuvanjem. Pravi značaj partnerstva u području svetske kulturne baštine pod zaštitom UNESCO može se u velikoj meri otkriti ako se uključe i oni koji se bave zaštitom i očuvanjem. Partnerstvo sa njima (organima javne uprave koji se bave očuvanjem) donelo bi brojne koristi: sistem „rane najave“ (zaduženi za zaštitu i očuvanje mogu neformalno i unapred proceniti i prokomentarisati svaki plan razvoja turističkih delatnosti), platformu za konsultacije (za kontinuirane konsultacije i diskusije između strana zain-

teresovanih za turizam i onih koji se bave zaštitom, mimo zvaničnih procesa), kao i mehanizme prikupljanja povratnih informacija. Partnerstvo može doprineti uzajamnom razumevanju dveju strana koje su često suprotstavljene. Osim javnih organa za zaštitu i konzervaciju, ima smisla da se u partnerstvo uključe i lokalne i regionalne nevladine organizacije koje su aktivne u oblasti zaštite životne sredine, odnosno zaštite spomenika. Svi ovi aspekti mogu poboljšati upravljanje područjem i sa stanovišta zaštite i sa stanovišta turizma te doprineti da se regionalnim turizmom upravlja na održiv način. Život je komplikovan – budite spremni na promene. Svaki region, svako područje i svako društvo su različiti, pa nije moguće opisati savršeno partnerstvo u oblasti turizma i predvideti tačno njegov razvoj. Pored toga, turizam i partnerstvo utiču na svako područje i turistički region, te se stoga redovno moraju ponovo procenjivati koraci, planovi, mere i namere. Budite spremni na brojne promene, varijacije, alternative i pokušaje, jer mnogo toga neće biti uspešno. Vraćanje unazad, promene odluke i prilagođavanje uslova ne mogu se izbeći, ali ako je partnerstvo snažno, njime se može upravljati.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

LITERATURA I KORISNI INTERNET PORTALI AUTORSKI PRILOZI U SASTAVU OVE PUBLIKACIJE - Bogdanov, Natalija, Javno-privatna partnerstva i njihov značaj za razvoj ruralnog turizma, Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, Beograd, 2010. - Bogdanov, Natalija, Lokalne akcione grupe, Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, Beograd, 2010. - Bogdanov, Natalija, Opis ruralne zajednice i socijalne infrastrukture navodeći neke od referentnih primera nedostatka saradnje, Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, 2010. - Zečević, Bojan, Ruralni turizam u Srbiji: osnovna procena, Zajednički UN program „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, Beograd, septembar 2010. - Versaci, Antonella, Importance of cultural heritage for rural development: Examples of good practice from World Heritage Program, Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, decembar 2010. - Roháč, Ján, Importance of partnerships for rural and cultural tourism, Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“, decembar 2010.

LITERATURA - Babović, M., Bogdanov, N., Stojanović, Ž., Doklesić, S. (2009): Analiza sistema podrške zadrugama u području Stare planine, UNDP, Beograd (interni dokument). - Bogdanov, Natalija (2007): Mala ruralna domaćinstva i nepoljoprivredna ekonomija, http:// www.undp.org.rs/index.cfm?event=public.publicationsDetails&revid=072FF87C-3FF2-8C75259595461872D9A4. - Bryden, J., Keith Hart (eds.) (2004): A New Approach to Rural Development in Europe: Germany, Greece, Scotland, and Sweden, Mellen Studies in Geography, Vol. 9, The Edwin Mellen Press, Lewiston, Queenston, Lampeter.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

- Buckley, R. (2002): World Heritage Icon Value, Australian Heritage Commission, Canberra. - Csite, A. and I. Kovách (1999): A regionális és vidékfejlesztési politka Európaizálása Magyarországon az 1990-es években (The Europeanization of regional and rural development policy in Hungary in 1990s) – manuscript. - CTO, WTO, WTOBC (2004): Co-operation and partnerships in tourism: A global perspective. (Saradnja i partnerstva u turizmu: globalna perspektiva), WTO, Madrid. - Cultural heritage as a socio-economic development factor, MED-PACT project, http://www. med-pact.com/Dowload/Archimedes/11%20Introduction%20Paper%20Cultural%20Heritage%20and %20Ec%20Dvlpmt.pdf. - Cvejić, S., Babović M., Vuković O. (2008): Mapiranje socijalnih preduzeća u Srbiji, UNDP. - Duer, Kresyentia (1999): Culture and sustainable development: a framework for action, World Bank, Washington D.C. - Evropska komisija (2006): Leader pristup — Opšta uputstva, Luksemburg: Kancelarija za službene publikacije Evropske zajednice. - European Commission (2009): A selection of Leader+ Best practices, European Communities. - Getz, Donald (2008): “Event tourism: Definition, evolution, and research”, Tourism Management, 29 (3), pp. 403–428. - Iatan, Claudia, “Tests of sustainable development” in: Oservatorio Balcani e Caucaso’s, http:// balcanicaucaso.org/eng/All-news/Tests-of-sustainable-development. - Lukesch, R. (2007): The LAG Hand-book – A guide through the stunning world of local action groups, Leader+ Observatory contact point, Belgium. - Malešević, K. (2004): Irsko iskustvo ruralnog razvoja – moguće preporuke za Srbiju, Economic Annals No 163, Beograd. - Mc Kercher, Bob; Hilary Du Cross (2002): Cultural Tourism. The Partnership Between Tourism and Cultural Heritage Management, Routledge. - Nacionalni program ruralnog razvoja u Srbiji za period 2011–2013. http://www.minpolj.gov.rs/download/4827011.0062.9-1.pdf - Poslovni biro PBIRO d.o.o. (2009): LEADER Program – Europskom praksom do vlastitih prilika, Rijeka. - Red Kite Environment Touchstone Heritage Management Consultants (2007): Blaenavon Partnership, Blaenavon Industrial Landscape World Heritage Site Visitor Experience and Interpretation Plan.

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

- Rössler, Mechtild; Manz, Kerstin; Galland, Pierre (2008): World heritage natural sites and cultural landscapes in Central Europe, South-Eastern Europe and Italy: Development and implementation of an exemplary qualification concept for managing UNESCO world heritage natural sites and cultural landscapes in Central Europe, South-Eastern Europe and Italy, Preserve world heritage, 2005–2008. - Rypkema, Donovan D. (2008): „Heritage Conservation and the Local Economy“ in: Global Urban Development, Vol. 4, Issue 1. - SeConS – Grupa za razvojnu inicijativu (2010): Socijalna isključenost u ruralnim oblastima Srbije, sažetak istraživanja sprovedenog uz podršku Programa Ujedinjenih nacija za razvoj u Srbiji i Delegacije Evropske komisije u Srbiji, mart 2010, Beograd, http://www.inkluzija.gov.rs/ wp-content/uploads/2010/04/Secons-Socijalna-iskljucenost-na-selu.doc. - Starosta, P. (1998): “Inhabitants’ feeling of social bonds with rural and small town communities in Bulgaria, Poland and Russia” in: L. Grandberg and I. Kovách (eds), Actors on the changing European countryside (Budapest: Institute for Political Sciences). - Storey, D. (1999): “Issues of Integration, Participation and Empowerment in Rural Development: The Case of Leader in the Republic of Ireland”, Journal of Rural Studies, Vol. 15, No. 3. - UNESCO (1972): Convention concerning the protection of the world cultural and natural heritage, http://whc.unesco.org/archive/convention-en.pdf. - UNESCO (2010): The Power of Culture for Development. - UNESCO World Heritage Centre (2002): World Heritage Manuals 1 – Managing Tourism at World Heritage Sites: A Practical Manual for World Heritage Site Managers, by Arthur Pedersen, UNESCO, Paris, http://whc.unesco.org/uploads/activities/documents/activity-113-2.pdf. - US National Park Service (1997): The Visitor Experience and Resource Protection Framework: A Handbook for Planners and Managers. - Ustav Republike Srbije http://www.parlament.gov.rs/content/lat/akta/ustav/ustav_ceo.asp

KORISNI INTERNET PORTALI I SAJTOVI - Agrounija – Unija poljoprivrednih udruženja Kragujevca www.agrounija.com - Cultural Heritage Tourism http://www.culturalheritagetourism.org - Donald Horne Institute for Cultural Heritage http://www.canberra.edu.au/centres/donald-horne

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

- Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja http://www.merr.gov.rs - Ministarstvo poljoprivrede, trgovine, šumarstva i vodoprivrede http://www.mpt.gov.rs/ - Mreža za podršku ruralnom razvoju http://www.ruralinfoserbia.rs/ - Poljoprivredne stručne službe Srbije http://www.psss.rs/news.php - Ruralni razvoj u Evropskoj uniji http://ec.europa.eu/agriculture/rurdev/index_en.htm - Seoski turizam Srbije http://www.selo.co.rs - Sistem UN u Srbiji http://rs.one.un.org - Statistički podaci o turizmu u Srbiji, Baza podataka Statističkog zavoda Srbije http://webrzs.stat.gov.rs/WebSite/Public/PageView.aspx?pKey=180 - Turistička organizacija Srbije http://www.srbija.travel/ - Udruženja poljoprivrednika u Srbiji http://poljoinfo.com/poljoprivreda/udruzenja-poljoprivrednika/ - UNESCO World Heritage Center http://whc.unesco.org - Zajednički program Ujedinjenih nacija „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“ http://rs.one.un.org/strd

JAVNO-PRIVATNO PARTNERSTVO U RURALNOM TURIZMU

RECENZIJE O PUBLIKACIJI „Izabrana tema je značajna, relevantna i ak-

„U rukopisu u celini, autori na razumljiv

tuelna. Istraživanje upućuje na osnovna zna-

način analiziraju koncept javno privatnih

nja i smernice za budući razvoj nedostajućeg

partnerstava u ruralnom razvoju, sa nagla-

elementa uspešnog ruralnog razvoja po mo-

skom na mogućnosti korišćenja ovog kon-

delu EU koji se ogleda u razvijenom javno-

cepta u razvoju ruralnog turizma. U tome

privatnom partnerstvu. Praktična analiza je

svakako pomažu lekcije i iskustva LEADER

vezana za razvoj ruralnog turizma kao kom-

inicijative Evropske unije koja je u akadem-

plementarne delatnosti ruralne ekonomije.

skoj literaturi poslednjih godina poprilično

Izabrana studija je posebno interesantna

detaljno analizirana i predstavlja tzv. „la-

budući da se zasniva na razvoju turizma kao

boratoriju za ruralni razvoj“. Naglasak u ru-

komplementarne aktivnosti ruralne ekono-

kopisu je stavljen na adekvatno razumeva-

mije koja se obično prva nameće nakon na-

nje institucije javno-privatnog partnerstva

puštanja inicijalne faze agrarnog ruralizma.“

i potrebu da se u srpskom društvu pruži podrška svim akterima uključenim u razvojne

Dr Žaklina Stojanović, vanredni profesor

aktivnosti u ruralnim područjima, pre sve-

Ekonomski fakultet Beograd

ga izgradnjom ove institucije na jasnim i transparentnim osnovama uz maksimalnu participaciju relevantnih aktera i lokalne populacije/lokalne zajednice. ... smatram da rukopis ima jasne ciljeve, korisne izvore literature i predstavlja sistematičnu analizu jednog složenog pitanja, uzimajući u obzir specifičnost srpskog društveno – ekonomskog konteksta.“ Dr Dejan Janković Poljoprivredni fakultet Novi Sad Univerzitet u Novom Sadu