Zapadno-istočni divan - Mikica Ilić

Mikica Ilić ZAPADNO-ISTOČNI DIVAN

Biblioteka »Prvenac« II kolo

na koricama: Vladimir Ranković Prostor IX kombinovana tehnika na papiru, 49 x 69 cm, 2002.

Mikica Ilić

ZAPADNO-ISTOČNI DIVAN (srpska opšta mesta)

Kragujevac, 2003.

Da se Isus ponovo pojavi, ponovo bi ga razapeli.

Grk Teofan u filmu ÂťAndrej RubljovÂŤ

Podvi탑nici pirga Svetog Save U spomen na oca M. Hilandarca

Centar vasione nije jedna tačka u prostoru nego jedan momenat u večnosti.

Božidar Knežević

1. Zamka od paukove mreže

Leta gospodnjeg 1307. kada se pobunjeni katalonski najamnici-krstaši okrenuše protiv vizantijskog cara Andronika II i udariše na Svetu goru da je pustoše i pljačkaju, iguman Danilo II, potonji arhiepiskop i svetitelj srpski, uskupi bratstvo hilandarsko u pirg Svetog Save i, podelivši oružje za odbranu od pljačkaša i neznabožaca, bezimenim mučenicima usadi u srca duhovnu snagu psalmima: Ako Gospod neće sazidati dom, uzalud se muče zidari; ako neće Gospod čuvati grad, uzalud ne spava stražar.

Prema svedočanstvu »Vatopedskog letopisa«, ispisanog rukom oca Teofana Sinaita na tragosu - pergamentu od jareće kože, hilandarski inoci poneše sa sobom u paraklis, na vrh kule, ikonu Presvete Bogorodice Trojeručice, bogoslužbene knjige, svete sasude, nekoliko šaka brašna i malo vode sa Savinog bunara. Jeromonah Teofan donosi u svom spisu detalj sa samog početka opsade: ...Ispevši se na pirg, crnorisci obrušiše za sobom drvene basamake, ne bi li nebu bili bliži i time otkloniše svaku slabost od sebe i sasekoše malodušnost ljudsku u korenu...

Smestivši se u kamenu kapelu pod krovom Savine kule, iguman Danilo se pomoli Gospodu da ga pouči kako da sačuva manastir od katalonskih pljačkaša, a da dušu svoju spase od greha. Gledajući sa otvorenog trema paraklisa svetog Jovana Krstitelja nepreglednu vojsku kako se približava od mora i okuplja pod zidinama Hilanda11

ra, molio se Danilo do u poznu noć, klečeći na hladnom kamenu, dok mu je srce gorelo plamenom ljubavlju za grešni ljudski rod.

Mučio se iguman dugo, ponirući u najdublje kutke vlastite duše i tražeći u molitvi odgovor: vredi li više pred Bogom manastir, makar bio i najsvetiji, od jedne jedine grešne ljudske duše. Čekao je Danilo znak, tvoreći molitvu dan i noć, s čvrstom verom u nepogrešivost Spasiteljeve odluke.

Najposle, molitvama odagnavši strah i plačem iskupivši gnev, iguman sa novim svitanjem dobi zaumnu snagu i zablista velikom ljubavlju. Usnuvši pred zoru, Danilu dođoše na san ključevi od najjačeg oružja, jer Gospod usliši vapaje i nauči pastira kako da stado sačuva, a dušu svoju da spase. Na koricama velikog trebnika ostavi zapis iguman hilandarski o snu koji ga izvede iz pomrčine traganja: Usnuvši san oca našego Jakova, videh lestvice ljudskog stradanja kako se, oslonivši kraj svoj na crnu zemlju, neba dotiču i narod mnogi na plećima svojim, ugibajući se i povijajući, prevode do svetlih visina spasenija duša grešnih. Videh u magnovenju vlastite nemoći demone crne kako odvlače od Božjih stanova, mameći i dozivajući, vezujući i obarajući čakljama i motkama i strelama zla svakojakoga, od puta levo i desno, pokolebane grešne duše rabova Božjih. Videh samoga Gospoda Spasa našego na vrhu i nebo kako se otvara i Reč kako proishodi i mnoštvo pozvanijeh i manjinu izabranijeh, gde se ozarena lica, ljubavlju obasjani, hvataju za skute Gospodu i ljube, plaćući i ridajući za braćom koja padoše u ponor tamni. Videh početak i kraj...

12

Ustavši, rasterećen dotadašnjeg života, oseti Danilo lakoću novog prosvetljenja i kao velikoshimnici kad primaju najveći podvig, zbaci lagano košuljicu gordosti i zaplovi u sigurnost poznanja. Prozorljivi otac spoznade gde leži slabost neprijateljeva i gde mu udarac valja zadati.

Dole, pod zidinama Svete Carske Lavre, po svedočanstvu katalonskog zapovednika, plemenitog don Migela dela Asprilje, koje zabeleži u izveštaju Kruni i Visokoj kancelariji njegov ordonans, kapetan Huan Antonio Ajala, ostavi mudri iguman tri ćupa blaga i razape tako nevidljivu mrežu za neprijatelja svog, znajući da »đavo hvata ljudsku dušu najpre paukovom mrežom, i tek na kraju onom od debelih užadi«.

2. Peščana knjiga

Kada prispeše podno zidina Hilandara, Katalonci uzeše blago i, razdelivši ga među sobom, razdeliše se i sami, mučeni pohlepom i srebroljubljem, na one kojima bi malo i na one koji poželeše još, a kad zlato prenoći u razbojničkim kesama, razdeli se i svaki od njih - u sebi.

Privučeni prokletstvom srebroljublja, krstaši tada započeše opsadu manastira, videvši u magnovenju vlastite uobrazilje silno blago 13

na vrh pirga, jer jedino tako mogaše sebi da objasne usrdnu borbenost i hrabrost kaluđera koji ih, ponirući u dubine molitve, zasipahu vrelim uljem i kamenjem.

Katalonska silna vojska ispali, po jednom svedočanstvu, tri hiljade sto sedamdeset i tri kamena đuleta na utvrđeni manastir, ali ne uspede da slomi Hilandarce.

Na sačuvanoj litografiji mletačkog majstora Gabrijelija leže isprepletena tela hilandarskih monaha, zajedno sa oklopima katalonskih osvajača, konji natovareni velikim teretom posrću u galopu, lomeći tanke noge, more lestvica prepuno ljudi, vrhovima oslonjeno na zidove kule, obrušava se, odbijano monaškim čakljama i ostvama, dok se paučina užadi po kojima se veru pljačkaši zakrvavljenih očiju njiše na oštrom vetru, pljusak vrelog ulja i gusti rojevi kamenica lete ka podnožju pirga i zasipaju sive gusarske šlemove, kamarila neustrašivih pljačkaša bezumno juriša na okovanu kapiju sa debelim balvanom u rukama, tanke, šiljaste strele, odapete rukama nevidljivih branitelja, zabadaju se u vratove i prepone oklopnika...

Katalonski zapovednik don Migel dela Asprilja, učen i bogat plemić, prispevši pod hilandarske zidine, pozva igumana Danila da mu preda manastir. Obeća da će ljude pomilovati i sveto mesto poštedeti, ako mu se isporuči blago. Igumanov biograf, »grešni otšelnik Kiril« u malo poznatom grčkom spisu »Svetogorske staze« beleži razgovor između igumana i katalonskog zapovednika, zapisan na osnovu sećanja bezimenog hilandarskog revnitelja: Danilo, izašavši na trem, reče katalonskom zapovedniku: 14

— Ne mogu ti predati ovaj komad Božje zemlje jer nisam vlastan nad njim. Tvoja je naseobina carstvo u kojem vlada smrt, bol i tuga, tvoja su carstva široka ljudska prostranstva. Mi koji smo se odrešili prostora i smrti, našli smo svoje stanove u vremenu koje osvećujemo, hodeći uskom stazom. Naša je borba neravnopravna: u svakom slučaju ti odjednom gubiš sve. Nek ti je, brate, prost svaki naum...

— Jesi li poludeo, pope? - obrecnu se zapovednik. - Znaš ti dobro o kakvom blagu ja zborim, a iz tvoje dimenzije u moje koordinate mogu da te vratim jednim kamenim đuletom. Daj nam zlato da uzalud ne gineš!

— Ja, brate, umirem svakoga dana — uzdahnu iguman Danilo — a naše se blago ne stiče preko noći. Ono se zadobija prošnjom i molitvom.

— Da ne misliš možda da ću da te molim da me pustiš u tvoja bedna obitovališta? Mač je u mojim rukama, sila je na mojoj strani, znanje je u mojoj službi, jer ja vladam ovom zemljom! - bio je ljut don Migel.

Danilo ga pogleda dušom deteta i očima starca: — Prostranstvo, kojim ti sada vladaš, razdvaja nas jer je sastavljeno od bednih otpadaka mojeg vremena, koje nas sjedinjuje. Pridruži nam se, brate, u zadobijanju jedinog blaga. Pobedi greh i smrt, jer gineš od vlastite ruke.

— Zašto bih se zatvarao u manastir!? - začudi se Katalonac. Bog je stvorio čoveka da bude slobodan, da slobodno hodi zemljom i vodom. Ti si sam sebe okovao, a život protiče izvan tvojih zidina.

— Grešiš, brate, ja sam slobodan čovek, a ti si rob. Sloboda nije činiti sve što je dozvoljeno, sloboda je u sputavanju vlastitog greha, jer »Sve nam je dozvoljeno, ali nam nije sve na korist.« 15

— Pa, ti si stvarno lud! - don Migel poče da viče. - Kako možeš biti slobodan, kad ne možeš nigde iz svoje kule i kakav sam ja rob, kad mogu u svakom trenu da pođem na bilo koju stranu sveta!?

— U vremenu kojim se meri život, čovek je duhovno slobodan da čini svako dobro delo, a prostor kojim ti gospodariš sputava te i ograničava jer je merilo smrti i prolaznosti. Ti si rob svojih želja i nezadovoljstava, rob svojih slabosti. Ne zaboravi: ako hoćeš da budeš srećan, ne smeš ništa da tražiš! - Danilo se blago pokloni don Migelu i utonu u tihu molitvu...

Katalonski zapovednik pomisli da ima posla sa ludakom, pa otide pod šator, zatraživši od sluge da mu donese »Peščanu knjigu« u kojoj su ležali odgovori na sve tajne. Otvorivši požutele stranice, poteče znanje iz debele knjige dobra i zla, razli se spoznaja bez početka i kraja. Knjiga mudrosti ne donese mir i spokoj u srce razbojnikovo, već poseja sumnju i tugu jer beše ćutala o poreklu svojeg znanja, nadomeštajući ga nedostatkom vere.

Vreme na istom geografskom prostoru ume ponekad nejednako da protiče za različite svetove. Katalonskim gusarima je Hronos, u njihovoj posvećenosti u gnev, pohlepu i blud, ostao nenaklonjen u dugim danima bdenija jer im svaki tren izgledaše kao izgubljena večnost, dok je crnoriscima, posvećenim u bogopoznanje i smirenoumlje, svaki tren podvižništva bio samo korak bliže ka spasenju, jer kao što je Bog ušao u svet i preobrazio ga, večnost ulazi u vreme da bi ga preobrazila, a borba za vreme uvek odnosi pobedu nad bitkom za prostor.

16

Podvizavanje koje ne dolazi sa čvrstom verom, drugim se imenom zove jer biva tad da mučeništvo u mučenje prelazi. Katalonci su tih dana listali »Peščanu knjigu«, tražeći odgovor na pitanje šta je starije: znanje ili vera, prostor ili vreme, ne shvatajući da centar Vasione nije jedna tačka u prostoru, nego jedan momenat u večnosti - momenat u kome se zbilo jedino novo pod suncem, tren kada je Reč postala telo.

Najveća satanina prevara je što je ubedio ljude u svoje nepostojanje. Đavolska »Peščana knjiga«, kojoj se nije nazirao kraj, jednako kao ni početak, obmanjivala je svoje poklonike: »Ukoliko je prostor beskonačan, nalazimo se u bilo kojoj tački prostora. Ukoliko je vreme beskonačno, nalazimo se u bilo kojoj tački vremena«, prećutkujući tako da prostor ne ograničava beskrajno i da vreme ne umanjuje večnost. Knjiga zla i nesreće krila je da se svaka tačka u prostoru i svaki momenat u vremenu uliva u beskonačnog Boga koji je iznad i izvan svakog vremena i prostora.

Enciklopedija đavolskog znanja tražila je u prvom slovu svetog jezika tačku u beskonačnom prostoru u kojoj se stiču sve tačke ovoga i onoga sveta, mesto koje sadrži »sva mesta na zemaljskoj kugli, viđena sa svih strana«, izvor nepojamne svetlosti koji sadrži »sve luči i sve svetiljke«, ishodište celokupnog znanja u kojem »celina nije veća od svakog pojedinačnog dela«. Čudesna pojava sasvim nepoznate bolesti od koje poče da poboljeva katalonska vojska ostade posvedočena rukom plemenitog don Migela na dva dugačka svitka pisana u žurbi, nervoznim kra17

snopisom, za potrebe izveštaja Njegovom Veličanstvu i Visokoj dvorskoj kancelariji. Verni opis zastrašujuće pošasti od kog se ledi krv u žilama, ostade kao nemo svedočanstvo na prašnjavim policama državne kraljevske arhive: ... Ljudi počeše tih dana da poboljevaju od neke sasvim nepoznate bolesti. Padajući u vatru, valjali bi se po zemlji, sa penom na ustima, zakrvavljenih očiju, i vikali na nekom nepoznatom jeziku nerazumljive spletove rečenica. Ubijajući jedni druge noću, na spavanju, otimali su novac i druge dragocenosti, katkad bi glava pala samo zbog jednog jedinog bakarnog novčića, ali olakšanje koje bi potom osetili bilo bi ravno najvećem zadovoljstvu. Namah bi bol i očajanje nestajali, ali bi se sa novim danom vraćali kroz preklane vratove, smrskane lobanje i zadavljene, proburažene vojnike u lokvama usirene krvi. Visili su po granama krvavi ljudi rasporenih utroba i istegnutih zelenkastih creva, raspadala se i crvljala smrskana lica, ruke i noge razvlačili besni psi i divlje svinje...

Naredne tri godine, tri meseca i tri dana opsade, iza visokih prozora hilandarskog pirga, gusari su videli odraz vlastitih slutnji i, budući bezbožni, lako padoše pod vlast demona, koji ih prikovaše za manastirske zidine jače od bilo kakvih okova, jer »oni koji nemaju nadu na pomoć Božiju, moraju se nadati na bednu pomoć novca i traže ga i gomilaju, množeći svoju patnju«. Uplevši se tako u nevidljivu mrežu idolopoklonstva koju im razape iguman Danilo, Katalonci provedoše oštre zime i duga leta pored hilandarskog bratstva, koje se usrdno moljaše u paraklisu svetog Jovana Preteče, na vrh pirga, pod Nedremanim Okom Gospodnjim.

18

3. Biserje i svinje

Danilo, koliko god zahvataše od onog brašna i svete vode, Božjim promislom uvek imade i za sutradan dovoljno da zgotovi hleb za branitelje hilandarske i da im snagom skrušene molitve udahne duhovnu krepost za velika podvižnišrva. Ishrani tako iguman bratstvo u naredne dve godine sa šakom brašna i čankom vode i još mu preteče, jer »ne živi čovjek o samom hljebu, no o svakoj riječi koja izlazi iz usta Božijih.« Uzimajući četvrtu prosforu u blagočestive ruke, Danilo svakoga dana, savršavajući Svetu Liturgiju, vadiše čestice za zdravlje i spasenje duša neprijatelja pod zidinama manastira. Bogati Katalonci nisu imali šta da jedu u godinama velike gladi, jer na Svetoj gori ne beše trgovaca da menjaju brašno za zlato. Ali kako to obično biva kod ljudi koji ne umeju da razluče gde prestaje »tanka nit koja razdvaja privid od punoće«, gusari, što su bili gladniji, to su više žudili za zlatom i bogatstvom.

I da im je neko tih dana ponudio da biraju između spasonosnog zalogaja i makar i najmanje mogućnosti da se dočepaju nevidljivog blaga, svaki od njih bi, bez dvoumljenja, izabrao varljivu nadu.

Desi se o Blagovestima druge godine opsade da iguman vide Katalonce, koji već nekoliko dana ne imadoše hrane, kako izbezumljeno tumaraju oko zidina manastira, otkopavajući korenje ispod vlažnog, trulog lišća. Znajući da Gospod često hodi svetom prerušen u prosjaka ili jurodivog starca i tako kuša grešni ljudski rod, 19

opomenu se mudri iguman slova Zakona: »...kad ne učiniste jednome od ovih najmanjih, ni meni ne učiniste.« »Vatopedski letopis« oca Teofana Sinaita donosi na šezdeset trećoj stranici podužu apologetsku raspravu sa otklonom na filosofiju hrišćanskog milosrđa i sasvim pri dnu događaj dostojan najslavnijih žitija svetih, kao potvrdu čuvene misli nepoznatog hagiografa: »Ko se za života ne posveti, ni smrt mu ne može pomoći«: Setivši se Spasiteljevih reči da je lažov ko kaže da voli Boga a mrzi brata jer, kako može voleti Boga kojeg nikada nije video, ako mrzi brata kojeg gleda svaki dan, sažali se čovekoljubivi Danilo i baci katalonskoj braći, u svom milosrđu, nekoliko hlebova preko ograde otvorenog trema i pomoli se za njih i pomenu ih na bdeniju, jer »naše je samo ono što drugome damo«.

Tek tad spoznade Danilo da ga je Gospod uputio istinskim putem kojim su hodili mnogi pre njega i koji vodi do jedine pobede: pobede nad samim sobom.

Molio se Danilo, klečeći na hladnom kamenu, za spas posrnulih duša, goreći velikom ljubavlju za ceo grešni ljudski rod, molio se za sve nesrećne i zabludele koji nisu nikada osetili ljubav u svojim srcima, kojima je ostao dalek svaki plač i koji se guše u neznanju i slabostima ovozemaljskim. Moleći se za katalonske pljačkaše, iguman nazre u gustoj tmini nesreće tračak budućeg spasa i ne pomenu u svojim molitvama manastir, jer on već beše odbranjen.

Hagiograf Teofan poentira raspravu o milosrđu surovom istinom koja donosi potvrdu jevanđeljske parabole o biserju i svinjama: 20

Razbojnici, raskidavši međ' sobom hlebove koje im baci Danilo, povikaše: Evo im je došao kraj! Misle da se predaju, pa hoće da nam se umilostive!

4. Pobeda u senci večitog poraza

Jedan od razbojnika, znajući grčki jezik, prekraćivao je duge dane opsade čitanjem rukopisnih mineja iz manastirske biblioteke i, listajući nagorele spise, osećaše veliku radost i sreću u umornoj duši.

Njegovo srce beše bolesno i otrovano srebroljubljem, te odluči jedne od besanih noći da potraži leka kod mudrog igumana.

Kad ostade sam pod zidinama kule, poče tiho da doziva Danila.

Ovaj se prenu iz ponoćne molitve i izađe na trem. Razgovor koji je dalje tekao između pridošlice i Danila, zapisan rukom jeromonaha Mitrofana, hilandarskog epitropa, u pismu rođaku Nikodimu Petroviću, bogatom dubrovačkom trgovcu i uglednom poklisaru Republike, nosi u svojim redovima jasnu aluziju na biblijsku temu o bogatom mladiću: Brate u Hristu, pomozi. Moje srce je žalostivo i ophrvano gnevom i tugom - u gustoj tmini nazirao se napukli glas bolesnika. -Moja duša nema spokoja. Pokaži mi put i ja ću ga slediti.

Iguman ga toplo pogleda i, po svedočanstvu hroničara slavnih vremena, zaplakavši se, tiho prozbori: 21

Pomozi, brate, čoveku u nevolji, zaštiti starog, bolesnog i sirotog, pogledaj prezrenog, saslušaj prokaženog...

— Ali ja sam sve to već činio mnogo puta, pa mi je opet duša nemirna — vapio je bolesnik. — Šta da učinim da mi se vrati spokoj?

— Razdaj, brate, sve što imaš i pođi sa nama.

— Ali, oče, kako da razdam svoje imanje i ostanem u starosti bez ičega, go i bos? — začudi se Katalonac.

— Pogledaj, brate, ptice na drveću. Ni one nemaju odeće i obuće, ne seju, niti žanju, pa ipak su žive jer Gospod brine za njih. Prodaj sve i pođi sa nama!

Za razgovor nije dovoljan »zajednički jezik koji tvori spisak simbola; da bi se njima baratalo, sagovornici moraju imati zajedničku prošlost«. Bolesnik nije razumeo iscelitelja: Ali, oče, ako svi budemo prodavali svoja imanja, ko će ih onda kupovati? — začudi se Katalonac, potom se okrenu i, čvrsto stiskajući kesu za pojasom, ode razbojnicima, ostavivši Danilu svoju bezgraničnu tugu.

Tajna koju su krile hilandarske zidine pritiskala je duše pljačkaša i činila im život nesnosnim, jer blago koje iguman Danilo ostavi pred manastirskom kapijom sad je zveckalo u dubokim džepovima razbojnika, golicalo im maštu i raspaljivalo pohlepu, te ih nagonilo da bezglavo napadaju ono što se osvajalo drugačijim, njima nepoznatim oružjem.

Istom snagom kojom je privlačilo, blago koje pritiskaše njihove duše, odbijalo je pljačkaše, žuljeći ih na trošak i raspusni život mirjanski. Nesviknuti na podvig, Katalonci mišljahu samo na svoje 22

nagone i strasti životinjske, videvši užitak čulni u sjaju zlata i osluškujući ga u zveckanju srebrnjaka.

Najposle, i privlačeni i odbijani demonskom snagom srebroljublja, Katalonci iznemogoše i posustaše. Uhvaćeni u nevidljivu mrežu igumana Danila lutaše slepim ulicama tamnog ljudskog vilajeta, ne shvatajući da snaga oružja ne probija svaki bedem, a ponajmanje bedem čvrste vere.

Osetivši da im se vreme izmigoljilo ispod prstiju, razbojnici pomisliše: manastira i blaga je još mnogo, a vremena malo, te se spakovaše, vođeni ljubavlju prema svom jedinom bogu, oličenom u trojstvu novca, požude i moći i otidoše nikuda ne stigavši, ispisujući neizrecivu pripovest o prokletstvu ljudskog trajanja.

Danilo i njegovi hilandarci, primivši razbojničku tugu na svoja pleća, ostadoše da vekuju i množe molitve za spasenije grešnih duša, jer »poznaše Gospoda; on je sudio; u djela ruku svojih zaplete se bezbožnik«.

23

Seobe Stefana Štiljanovića Srpskom seobniku, novomučeniku

Istoriju pišu pobednici.

Predanja ispreda puk.

Književnici fantaziraju.

Izvesna je samo smrt.

Danilo Kiš

1. Crni pas

Uzmičući u neprekidnoj borbi pred agarjanskom silom, veliki despot Stefan Štiljanović od Paštrovića, hodeći Hercegovinom, Bosnom, Hrvatskom i Slavonijom, pobode na ušću Studve u Bosut krvavi barjak cara Uroša i sazida grad Morović 1498. godine, u čast Presvete Bogorodice. U rukopisnom mineju morovićkog hrama, s kraja XVII veka, za mesec septembar, pri dnu trideset osme stranice, između požutelih listova, stoji zapis »grešnog inoka Damaskina Moračkog«: ... Zakle se tad despot Stefan, spuštajući u gradske temelje zapis, kotlić sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kašičicu, da se dalje neće seliti pred osmanlijskim naletima i da će srpsko ime sačuvati u Sremu...

Mnogi Agarjanin izgubi glavu tih godina pod zidinama, ne videvši sjaj i slavu Stefanovog Morovića. Tukao se Štiljanović hrabro sa azijskim nevernicima, ali kako to često biva, veća mu je opasnost pretila iz sopstvene kuće.

Stefanova žena, lepa Mađarica, hoteći da iskoristi veliku muževljevu ljubav, naumi tajno, uz pomoć katoličkog župnika, da prevede Stefana u svoju veru. Ne mogavši da otrpi suze ljubljene žene, Stefan joj dopusti, posle mnogo molbi, da svoju crkvu podigne izvan gradskih zidina.

Mađarica već beše prevela u unijatsku veru vojvodu gradinskog i još nekoliko sremskih velikaša, a kad Stefan ode u jedan od bojeva sa Turcima, otpoče zidati crkvu zapadnoga zakona na Klisi, pod 29

šumom, s druge strane Bosuta. U službenoj zabelešci visokog kraljevskog činovnika Alfreda fon Krausa, pod brojem 583-1499, na šestoj stranici leže podaci o otpočinjanju radova na rimokatoličkom hramu »u rackom gradu Moroviću«, zatim predračun neimara o ceni izgradnje i završnih radova, pregled utrošenih sredstava, spisak priloga visokog plemstva i klira, novac koji odobrava kancelarija Njegovog Kraljevskog Visočanstva, kao i druge pojedinosti vezane za izgradnju crkve.

Zidajući crkvu, lukava Mađarica se doseti, pa okrenu Božji hram ka istoku, namenuvši ga zapadu, ne bi li Stefana lakše na poklonjenje dovela i pounijatila. Najposle, naredi majstorima da crkvena vrata otvore u visini struka, da bi se poklonio veri zapadnoga zakona svako ko uđe u bogomolju. Mnogi Stefanov podanik na prevaru, mnogi iz neznanja, ali ponajviše iz čiste koristi, pređe u veru unijatsku, ne bi li se despotici dodvorio.

Kad se despot Stefan vrati iz vojne i ujaha u grad pod krvavim barjakom, ugleda mnoštvo nepoznatog naroda kako se tiska ulicama Morovića. Ne poznade Stefan svoje sluge, sarače i potkivače, izmenjenih lica. Ostadoše mu strani dunđeri i ćurčije, grnčari i perjanici sa kojima je do juče jedan hleb jeo. Ne poznadoše ni oni njega jer im duša beše pocrnela, pa ga zasuše kamenicama i isteraše van gradskih zidina.

Obuze Štiljanovićevo srce velika tuga, a dušu preplavi žalosni plač za izgubljenim srpskim glavama koje je trebalo iznova seći, razdvajajući veru od nevere. Hodeći ispod zidina izmenjenog grada, 30

Stefan siđe do reke i, umivši se, pogleda preko vode u čudesnu građevinu pod šumom. Videvši da je to crkva, despot poželi da se u njoj pomoli, pa potera svojeg vranca preko drvenog mosta.

Objahavši nekoliko puta oko hrama, zadivi se njegovoj velikoj krasoti. Najposle, siđe s konja i stade pred ona vrata, ali ne pade mu u oči, kao što bi svakom drugom, gde su neobično niska, no primeti odmah da su zatvorena i poznade po tome da to nisu vrata od crkve pravoslavne.

Silna ljubav prema lepoj ženi nagonila ga je da uđe u crkvu i potraži je među nepoznatim svetom koji je stalno pristizao i ulazio unutra, ali ga ljubav Božija nauči da obraz ne ukalja, te se okrenu leđima prema ulazu i natraške uđe u bogomolju, ne poklonivši se.

Kad ga Mađarica ugleda gde natraške u hram ulazi, okrenuvši leđa biskupima i kardinalima koji držahu u rukama svete darove, prazno srce joj preplavi velika mržnja, te odmah ode vojvodi i župniku u Gradinu, ne pogledavši ga u oči.

Odande udari na Stefana sa pounijaćenom vojskom u isti mah kad i Turci sa juga i istoka, pa se despot sa šačicom vernih povuče na sever, u Baranju. Mađarica zasede u praznom gradu, na prazan presto, gospodareći praznim podanicima, a oni što dušu sačuvaše, nazvaše grad: MORO'IĆ, plačući nad Štiljanovićevim odlaskom.

Napuštajući Morović i Srem, Stefan poštedi život vojvodi gradinskom jer mu hleb koji pojede u njegovoj kući branjaše da ga pogubi, ali zato baci kletvu na njega i svoju bivšu ženu. Ondašnje hronike beleže čudesni događaj: mnogi obraćenici umreše od gladi 31

pored punih magaza žita, jer se »seme svakoje po ambarima i oranicama u crni kam preobraćaše«.

Vojvoda od Gradine, kad mu Agarjani leđa okrenuše i grad osvojiše, siđe u donje lagume da njima hodi proklet do sudnjega dana.

Još se samo ponekad u zvezdanim noćima može videti Stefanov crni pas kako luta zidinama razrušenog grada, čekajući gospodarev povratak.

2. Biserje i svinje

Sklanjajući se ispred Turaka, despot Stefan povede narod u Baranju, u grad Šikloš, koji dobi na upravu od ugarskog kralja 1507. godine, za vernu graničarsku službu. Odande je, »sa hiljadu konjanika i šajkaškom flotom«, branio zemlju i gradove od Turaka, a veru i obraz od Mađara.

Nosili su Srbi pod pojasom platnene vreće pune crne srpske zemlje i, stiskajući je umesto dukata, držali pod jezikom svezanu reč, zapreteno obećanje, molitvu i zakletvu da će se jednog dana vratiti.

Gazio je baranjskim močvarama rasuti narod, dok mu je »na štapu gorelo srce« za pašnjacima i livadama, za rekama i šumama koje je ostavio. Gde god bi kanula otrovna srpska suza, otvarao se cvet pod 32

nogama, gde god je srpska čizma kročila, povijale su se grane i rosilo lišće žalosnog drveća.

Ugarske hronike govore o velikoj gladi i oskudici koja zavlada u narodu posle Mohačke bitke 1526. godine i građanskog rata. Jedan pozniji bakrorez Sebastijana Pečujskog prikazuje krvavo mohačko polje po kojem leže rasute kosti ugarskih branitelja, i sasvim u pozadini, bosonoge žene i decu kako izbezumljeno tumaraju ravnicom, skupljajući pšenična zrna, preostala posle velikog požara.

Stefan Štiljanović, videvši u kakvoj su nevolji njegovi podanici, ponudi svoje odaje beskućnicima, odenu bose i gole, nahrani gladne. Najposle, čestiti despot otvori ambare i podeli žito narodu na zajam.

Naredne godine bi slaba žetva i magaze se isprazniše do kraja.

Dužnici nastaviše da se zadužuju i niko ne imade ni da se prehrani dovoljno, a kamoli dug da vrati. Kad ovo vide, Stefan sazva na Mitrovdan svoje podanike na brdo Đuntir, iznad Šikloša.

U malo poznatom spisu Danila Georgijeviča Suvorina, »Skazanie o serbskom knjazu Stefanu Štiljanoviču" koji se čuva u petrogradskom muzeju, na dva dugačka svitka s kraja 16. veka, ruski poliglota i putopisac beleži Stefanovu naredbu slugama da založe veliku vatru, kao i reči okupljenom narodu: Pisano je: Ako ko reče: ja ljubim Boga, a mrzi na brata svojega, laža je; jer koji ne ljubi brata svojega, koga vidi, kako može ljubiti Boga, koga ne vidi? Ja vas, braćo i sestre, danas vidim gladne i bose i nek vam je prosto dugovanje!

33

Stefan uze priznanice, pa ih baci u vatru, oprostivši dugove.

U prvi tren narod obuze velika radost i ljubav se razli njihovim srcima zbog Stefanovog milosrđa i dobrote, ali ne prođe mnogo, a oni što manje dugovahu rekoše: Nije pravo, gospodaru, da opraštaš svima podjednako, jer su nečiji dugovi veći, a nečiji manji. Evo, nama si oprostio dvaput manje nego onima što se više zadužiše.

A Stefan im, po svedočanstvu Danila Georgijeviča, reče tad: O, bezumnici! Zar ne znate da je pisano da je carstvo nebesko kao onaj vinogradar koji unajmi radnike ujutru, u podne i uveče, pa im svima plati po groš, ne gledajući koliko je ko radio. Brinete se što i vaš brat dobi svoj deo, iako to nije na vašu štetu, jer dobiste svoje po pravdi.

A neki drugi od naroda rekoše: Bog i istina, pustili smo da nas čak dovde vodi lud čovek, jer niko normalan ne bi ovoliki dug u vatri sagoreo. Nije ni čudo što smo ovako daleko u lutanjima stigli jer nas slepci vode i rasipnici kuće. Ko svoje rasipa kako li će tek o narodnom brinuti. Bolje tekoše turski begovi, nego ovi naši raskućnici.

I skoro svaki od onih što im Stefan dug oprosti, zažali što nije više žita uzeo na zajam.

A opet, neki od dužnika koji pozajmljeno žito dadoše dalje na dug uz velike kamate, ne bi li zaradili na tuđoj muci, obznaniše svojim dužnicima da im taj dug ne opraštaju, pa nastade prepirka između zelenaša i dvostrukih dužnika: da li su i oni obuhvaćeni oprostom duga ?

34

Šišatovački monasi, čuvajući uspomenu na veliko dobročinstvo svojega patrona, zapisaše, između ostalog, u žitiju svetog Stefana Štiljanovića: ... jer ko se za života ne posveti, ni smrt mu ne može pomoći...

3. Riba sred vode

Stupivši u službu kod Ferdinandovog vlastelina Ladislava Morea, posle krvave Mohačke bitke i pobede Sulejmana Veličanstvenog, despot Stefan postade 1527. godine kastelan Novigrada i upravnik Orahovice. Za vernu službu kralju Ferdinandu I Habsburškom dobi sela Miholjac i Glogovnicu, a za ratne zasluge u borbi sa Jovanom Zapoljom oko ugarskog prestola, imanja u virovitičkoj županiji i najveću titulu koju je mogao poneti pravoslavni podanik - »agilis«, što znači slobodan.

Iste godine Stefanov pobratim, »Crni čovek« sa severa Bačke i Banata, Jovan Nenad, poslednji potomak vizantijskih careva, sa svojih 25.000 graničara, muški se tukao sa Turcima, stolujući u gradu Subotici. Imao je Crni Jovan mladež - beleg od rođenja, koji se protezao od vrata do pete, pa mu zato dadoše crno ime, a vele i da je crn Turcima bio, jer, leteći duž granice i upadajući međ' Osmanlije, mnoge im je zulume činio, pa ga Turci, baš kao i Vožda 35

Georgija, crnim imenom krstiše. Kralj Ferdinand I Habsburški uvuče cara Jovana Nenada, zajedno sa despotom Stefanom, u sukob sa Zapoljom oko ugarskog prestola, u kojem crni Srbin izgubi život u zasedi, kod Segedina, za tuđi interes. Ono o čemu su Turci sanjali, uradiše dojučerašnji saveznici: odsečenu Jovanovu glavu iz Trnjoša preneše u Budim i baciše pred Zapoljine noge.

Razbijala se silna turska vojska o hridi Stefanovih graničara.

Sekao je levo i desno od Mohača do Gorjana; branio Slavoniju od Valpova do Virovitice i, kako svedoči jedan požuteli dokument iz državne arhive carskog Beča, jedini se tukao sa turskom pošasti, kada su već svi očekivali da će Agarjani preplaviti Evropu. Padale su turske glave, kotrljale se slavonskim blatom, pucale kao prezrele tikve, ali stizale su nove, iskeženih gnjilih zuba, obavijene čalmama, spremne da padnu za veru i vozdignu se pravo u »džennet«.

Tukući se sa Vrhbosanskim Usrev-pašom između Orahovice i Svetog Nikole, 1530. godine, svestan da je žrtvovan od saveznika i prepušten sam sebi, despot Stefan piše u izveštaju »Kraljevskom ratnom veću« i kralju Ferdinandu I Habsburškom, na sam praznik Rođenja svetog Jovana Preteče: Šta možemo; plovimo posred neprijatelja kao riba sred vode.

Turci prodiru, lomeći otpor preslabe hrišćanske vojske, ali naleću na nove brane i ustave, zidane mrtvim telima branilaca.

Carski Beč sa svojim balovima, vlastelom u lovu, intrigama po dvorskim salonima i visokim poslanstvima, daleko od krvavog balkanskog klanja, opijen dekadentnom kulturom i civilizacijom, pre36

zrivo je gledao na Srbe graničare i na njihova varvarstva u grčevitoj borbi sa Turcima. Podjednako je prezirala carska vlastela i Agarjane pod zidinama Beča i Srbe koji su poturali svoje glave da bi zaustavili Aziju u Evropi, jer su ih i jedni i drugi zgražavali svojom svirepošću, dok su se međusobno sekli i klali za tuđ račun.

Puna dva meseca, 1543. godine, branio je despot Stefan Štiljanović Valpovo od Murat-begovih silnika. Begova silna vojska ispali, po jednom svedočanstvu, tri hiljade sto sedamdeset i tri kamena đuleta na utvrđeni grad, ali ne uspede da slomi hrišćane. Sam Murat-beg se divio Stefanovoj hrabrosti, žaleći što nema takvog junaka kod sebe. Kada, na Savindan, posle dva krvava meseca opsade, pade Valpovo, Orahovica i druga utvrđena mesta, sve do Virovitice, zarobiše Turci Stefana i dovedoše pred Murat-bega, hoteći da ga pogube za sve izginule osmanlije pod zidinama Valpova. Murat-beg otkupi Stefanovu glavu, bogato darivajući svoje ljude, pa ga opremi za put, poklonivši mu život zbog junaštva kojim se ovenča sekući Turke.

Duhovno slomljen, Stefan opet pođe u seobe pred agarjanskom navalom i, napustivši Slavoniju, otide u Šikloš, u Baranju, pokušavajući da okupi ljude za dalju borbu.

37

4. Hromi vuk

Lebdeći u snu baranjskim močvarama, jedne je noći Stefan usnio miris dunja sa majčinog ormana. Kad se probudio oko pola noći, čuo je sat kako kuca u zidu. Bio je to pouzdan znak. Do jutra je ležao na tvrdoj postelji, dok su mu pred očima treperili rodni Paštrovići, utonuli u baranjsku izmaglicu, a niz obraze se kotrljale dve krupne kapi maslinovog ulja.

Ujutru je osetio kako ga bole kosti za brdima, pozvao je starog jeroshimonaha koji ga je pratio u svim seobama, ispovedio se, pričestio i tiho predstavio Gospodu. Sahraniše ga Srbi, tajno, noću, na brdu Đuntiru iznad Šikloša.

Kad silni Agarjani zauzeše Baranju, u Šiklošu zasede Amir-paša.

Paša poturčenjak nije mogao da spava, niti da se zgreje u tuđoj zemlji.

Budile su ga noću, oznojanog, divlje guske iz baranjskih ritova, usred sna koji je snevao od dana kad su ga, još kao sasvim malog dečaka, odveli od kuće, od majke i braće, u daleku zemlju na velike škole. Šetao bi potom noću, moleći se Alahu da mu protumači znakove iz sna i da ga nauči kako da se oslobodi more koja mu je pritiskala dušu.

Sanjao je paša poturčenjak kako ga velika ptica, raširenih krila, nosi u kandžama, dok se on bespomoćno koprca. Zemlja postaje sve dalja, kuća se pretvara u jedva vidljivu tačku, promiču oblaci i tlo se već više ne vidi, a ptičurina ga nosi dalje, u visine. I, dok ga podilazi jeza i telo drhti od straha i ledenog znoja, odjednom ga za38

slepljuje blještava svetlost. Toplota ga preplavljuje, jara mu bije u lice i on vidi ogromnu pticu kako se (uvek iznova) topi i raspada od blizine Sunca. I on oseća kako se rastače i omekšava, najposle, raspolutivši se na dve strane, pada strmoglavo ka zemlji i tu se, nadomak tla, tren pre nego što udari čelom o zemlju, budi oznojan i uplašen.

Znao je paša da će doći dan kad neće uspeti da se probudi na vreme i kad će mu san zauvek preplaviti nadu u buđenje. Jedino se bojao da će umreti a da neće protumačiti san o ptici koja se iznova rađa svake noći i nosi ga u nebeske visine.

Jedne od besanih noći, godine 1547. kada oktobar već beše ogolio baranjske šume i zavukao svoje hladne prste pod krovove kuća, Amir-paša, šetajući dugačkim ledenim hodnicima svojega dvorca, iznenada ugleda veliku svetlost kako iskri povrh varoši, sa brda Đuntira. Pomisli na mah da sanja, da tone u dubine košmara, ali se seti da je budan, da šeta hodnicima tuđe zemlje i da je kroz taj san već mnogo puta prošao, ali je konačno došlo vreme i da ga proživi.

Pohita Amir-paša, vođen nepojamnom snagom čoveka koji već odavno hoda mrtav, tražeći jedan tren, jednu tačku na koju će svesti ceo život i, kad dospe na ono mesto odakle je svetlost isijavala, nađe se u velikom čudu jer vide da je netragom nestala.

Znajući za verovanje naroda kojim je vladao, a nekada i sam pripadao, o zakopanom blagu koje ume u toku godine, u određenim noćima da zasija nepojamnim sjajem, prozbori te noći na Đuntiru Amir-paša sam sa sobom, kao i svaki usamljenik, i zakle se da će sutradan doći sa momcima da iskopa zlato.

39

Ćopavi uhoda blesastog lica i iskeženih, gnjilih zuba ispod večito nacerenih, tankih usana, koji je noći provodio pod lipom, nedaleko odatle, čuvši Amir-pašin naum, pohita prekim putem do šikloškog popa, Srbina koji je znao kakvo se blago krije na Đuntiru.

Pop okupi nekoliko viđenijih Srba koji odlučiše da potajno, još iste noći, iskopaju Stefanov kovčeg i povezu ga u neki od fruškogorskih manastira.

Kad, prispevši na obronke Đuntira, stadoše kopati tešku baranjsku crnicu, odjednom, sa svih strana, kao iz crne zemlje da je izašao, stade se kupiti silan narod koji vide onu svetlost.

Izvadiše Stefanovo telo iz zemlje i položiše u novi kivot, na volovska kola. Kad to vide, svetina pade na kolena i mnogi gorko zaplakaše što im sveca nose sa Đuntira. Sveštenici i kaluđeri se stadoše moliti, a narod celivati mošti i, kad bi pred zoru i vreme da se krene, neprezani volovi ne htedoše poći. Ma koliko ih tukli i gonili, volovi stajaše u mestu, ne puštajući glasa od sebe. Kad videše da nikakva sila ne pomaže, monasi fruškogorski se stadoše moliti još jače i usrdnije. Tako dočekaše i zoru, a sa zorom i Amir-pašu.

Silni paša, kad vide da je raja već iskopala njegovo blago, pozeleni od besa, pa priđe otvorenom kivotu i stade kao ukopan.

Na odru su ležale neraspadnute mošti Stefana Štiljanovića, sa prekrštenim rukama na grudima. Na domalom prstu leve ruke sijao se prsten od srebrne banke sa dvoglavom pticom raširenih krila.

Amir-paša pogleda u prsten na Stefanovoj ruci, pa u svoj koji je nekada davno poneo iz rodnih Paštrovića u Stambol, kao jedinu 40

uspomenu koju mu je na rastanku darivala majka. Oba prstena su bila ista.

I prolete tad Amir-paši u trenu ceo život i sabra se, sakupi u jednom treptaju oka, pa puče u prasku, u beličastoj izmaglici, rasplinuvši se u krhotine sećanja. Ispliva iz tih krhotina slika malog brata Stefana i poznade ga Amir-paša u sedom starcu na odru.

Tek tad krenuše volovi, praćeni nemim pašinim pogledom, i povezoše kivot sa svecem u Srem.

Te noći je paša sanjao pticu i padao je veoma dugo, ceo je život stao u jedan pad.

Letele su pred pašinim očima slike potisnute prošlosti, izmešane i izprepletene sa čežnjama i strahovima prekinutog detinjstva.

Opet ga je u snu grlila majka, mlada i lepa kakvu je beše zapamtio, opet se igrao sa bratom, smejao i mislio davno zaboravljenim jezikom predaka. Mazio je, iz očevog naručja, najlepšeg dorata sa zvezdom na čelu, stiskajući mu zapletenu grivu oznojanim šakama, dok se na obodu šume, poviše kuća, razjapljenih vilica iz kojih curi neprekinuta nit sline, cerio hromi vuk. Udisao je mirise rodnog kraja, šireći nozdrve i upijajući izgubljeno detinjstvo. Titrale su boje crnogorskih urvina i vrtača, proletali obrisi crnih kamenjara i goleti.

Snevao je bratstvo okupljeno oko božićne trpeze kako se smeje i peva uz gusle otegnuto i nerazgovetno neku tužnu povest o junaštvu i smrti i malo dete koje niko ne vidi dok se mota oko nogu, zapinje i pada, pa se opet diže uplakano i gladno, tražeći slatki miris majčinih dojki. Čuo je u snu glasove, sve dalje i nerazumnije, kako se 41

prelamaju u detinjoj duši, dok teška koprena zaborava prekriva poslednje odjeke crnih zapevki zabrađenih žena, što koračaju za sepetima punim dečjeg plača.

Dok je zora gutala poslednje obrise tmine, Amir-paša, po prvi i poslednji put, dosanja svoj pad do kraja i, udarivši na kraju sna čelom o zemlju, zaspade zauvek.

5. Četiri srpska vola

Dugo su većali srpski monasi i sveštenici gde da nose Stefanove mošti. Svakom se učini da daje najpametniji predlog i niko ne htede da popusti. Inat nadvlada razum i uvuče u srca zlobu i strast. Pogordi se mnogi Srbin, misleći da je dorastao Božjem promislu i kad se, najposle, posvađaše, prekide ih mudri iguman Teofilo žički, rečima: — Ostavite se braćo! »Što je u ljudi nemoguće, u Boga je moguće.« Pustite sveca nek sam hodi gde mu je volja.

Krenuše tako srpski seobnici, po savetu sedog starca, od manastira do manastira, za volovskim kolima sa svečevim kivotom, gazeći vodu i blato. Četiri neprezana vola hodila su baranjskom crnicom i sremskim obroncima, skrećući sa puteva i proseka, pentrajući se uz brda i spuštajući niz kosine, tražeći puteve nepoznate i dugo skrivane. Za njima, pognutih glava, u molitvi i tihovanju, koračali 42

su srpski inoci, čekajući Božji znak. Volovska zaprega je presecala livade, zapadala u oranice, danima ostajala na jednom mestu, često se okrećući u krug, potom se vraćala i iznova kretala u nepoznatom, maglovitom pravcu srpskih traganja. Naviknuti na seobe, monasi su strpljivo istrajavali u novom poslušanju.

Po svedočenju »Remetskog letopisa«, pribeleženog rukom nepoznatog monaha na poslednjim stranicama rukopisnog oktoiha iz 1558. godine, u koji god manastir uđoše, kaluđeri spustiše svetog Stefana sa kola i uneše u crkvu, pred oltar. Zanoćivši u porti, spavali su čvrstim snom pravednika, snevajući Srbiju, obamrlu na kosovskom bunjištu. Podilazila ih je jeza u snu od hladnog vetra koji je duvao preko srbijanskih pustih planinskih venaca, preko katuna i kotlina; drhtali su od crnih pepelišta i zagašenih ognjišta, belih obrušenih zidina i zjapećih provaljenih krovova srpske zlehude sudbine.

Budeći se ujutru iz košmara u san, zaticali bi sveca kod crkvenih vrata, pa bi tovarili kivot na kola i hodili dalje. Tako prođoše kroz šest bogatih i lepih manastira i dođoše do sedmog, ubogog i malog Šišatovca.

Ispregnuvši umorne volove, monasi uneše kivot u malenu crkvu svetog Nikole. Položiše sveca pred oltar, pa se smestiše u šumu iznad manastira.

Sanjali su inoci te noći zvezdu visoko nad Srbijom. Neki stariji među njima pamtili su ovaj san još iz postojbine, gde su ga kao mladići proživeli, a drugi, mlađi, snevali su ga prvi put u životu. Zvezda je sijala zaumnim sjajem, prelivajući sivu, opustelu zemlju bojama i 43

mirisima. Toplina se širila u talasima, utiskujući životvorni dah obrisima senki i lutajućim dušama predaka. Izvori planinskih potoka, zeleni lipovi gajevi i plodne rečne udoline budili su se iz obamrlosti. Ispod pepela i korova, povrh zgarišta i razvaljenih crkvišta, nicale su, cvetajući i bokoreći se, majčina dušica i pelen, ivanjsko cveće i hajdučka trava, božur, raskovnik i ljutić. Stoletna hrastova debla zapisi kraj opustelih drumova, povijali su svoje grane pod zrakama nove svetiosti. Čuo se sa svih strana cvrkut ptica i zujanje pčelinjih rojeva. Izlazile su iz trnja i šikara zmije čuvarkuće, promicali šumskim prosekama vukovi i divlji zverovi - jedini žitelji opustelih srpskih zemalja, radujući se svetlucanju novog života. »Remetski letopis« donosi čudesni dogadaj u celini: Monasi prespavaše jutrenje, uljuljkani slatkim snevanjem, ali kad se probudiše iz sna u košmar, uplašeni znakom, pohitaše u crkvu. Otvorivši teška vrata videše mošti kod oltara, na istom mestu gde ih ostaviše prethodno veče. Popadaše na kolena Božje sluge i stadoše se moliti Gospodu, koji im ukaza na put i okonča traganja. Verni narod, čuvši za čudo, nagrnu u manastir sa svih strana i kleknu pred novim Božjim ugodnikom.

Seti se neko u taj mah volova koji ih dovedoše dovde i pođe da ih blagosilja, ali kad svetina beše izašla u šišatovačku portu, volova i kola ne bi nigde, kao da su u crnu zemlju propali.

Supruga Jelena, kad ču glas u dalekoj zemlji nemačkoj da joj se muž posvetio, dođe da se pokloni i pokaje, primivši postrig monaški u ženskom manastiru u Karlovcima, na Dunavu. Predstavi se G o 44

spodu kroz tri leta i bi pogrebena u šišatovačkoj crkvi podno gospodarevih nogu.

6. Koncentrični krugovi ljudskog zverinjaka

U Moroviću stoji razrušen Stefanov grad. Seti ga se tek poneki snevač, dok prebira po dubokim naslagama uspomena, tragajući za čudotvornom travkom raskovnikom, koja raste pod kornjačinim jezikom. O Maloj Gospojini podsete se Morovićani svoga sveca, ali su, kako veli jedan hroničar slavnih vremena, »litije pod car Uroševim barjakom sve kraće i sve starije, a sve je više onih koji za Stefana nisu ni čuli.« Nema Srba odavno u Šiklošu i na Đuntiru. Odselili su se u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca, raspršili se na sve četiri strane. Jedini svedok - Despotov krst na Đuntiru čuva predanje o spahiji koji nije dozvoljavao da se na njegovoj zemlji narod klanja Stefanovom grobu. Šest godina je spahija branio Srbima da hodočaste i šest godina mu je letinu tukao grad, a sedme godine, kad vide da nema kud, pokloni se i on sam i dozvoli da se slobodno hodi neuzoranom njivom, ali ne imade ko da hodi jer više ne beše Srba u Šiklošu.

Jedno pouzdano svedočenje savremenika, koje ostade zapisano u Šiklošu, na tvrdom grobljanskom kamenu, kazuje da su se klanjali 45

Stefanovim senima: pečujski Raci, bosanski katolici, Jevreji, Mađari - kalvinisti, Šokci i Cincari (koji, po svedočenju letopisa šišatovačkih kaluđera, u njegovu čast podigoše manastirsku crkvu), ali kad Srbi odseliše, zaraste u korov Despotov krst na Đuntiru.

Uzmičući pred dušmanima od Paštrovića, preko Hercegovine, Bosne, Hrvatske i Slavonije, do Srema i Baranje, nastavi seobe Stefan Štiljanović i posle predstavljenja Gospodu. Hronike svedoče da su šišatovački kaluđeri nosili u Velikoj Seobi, na izmaku veka, mošti svetog Stefana do Eduna i Lovre, nadomak Budima, skrivali ih pod naslagama koža i vunenih prostirki, čuvali u seoskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice u Žankurtoranu, zakopavali pod okriljem tmine u žile stoletnih lipovih debala, urezujući krst na izbrazdanoj kori, nosili dalje na sever, ostavljali u uvalama i špiljama, pa ih opet vraćali, na rukama, pevajući i hvaleći Gospoda, kad minu pošast agarjanska.

Dva i po veka kasnije »Naročito povjereništvo NDH«, na čelu sa Vladimirom Tkalčićem, direktorom »Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt«, odnelo je iz Šišatovca u Zagreb bogato ukrašeni, pozlaćeni kivot, skinulo srebrnu krunu i prsten sa leve svetiteljeve ruke, zaderavši kožu domalog prsta i ostavivši Stefanove mošti, umotane u pokrivače, da leže pred prestonom ikonom Hrista Pantokratora.

Protojerej-stavrofor prof. dr Radoslav Grujić u svom izveštaju Svetom sinodu od 17. aprila 1941. godine, besedi o dočeku komesara gospodina Ditriha i tužnom stanju opustelog manastira na Veliki ponedeljak prve ratne godine, kada behu prenesene mošti svetog

46

cara Uroša iz Jazka, svetog kneza Lazara iz vrdničke Ravanice i svetog Stefana Štiljanovića iz Šišatovca u beogradsku Sabornu crkvu.

Manastir opljačkaše i zapališe ustaše tri godine kasnije.

Ostatke ostataka velelepne crkve Rođenja Presvete Bogorodice i manastirskih konaka uništi i razvali nova vlast posle rata.

Sremski seljaci bezvernici, podsticani usmenim preporukama partijskih aktivista, razneše kamen i ciglu, odvukoše građu i crep, i, najposle, upregnutim volovima počupaše i izvališe temelje konaka, da bi od tog materijala sazidali svinjac ili šupu. U noćima punog meseca pažljivi posmatrač može videti neke od njih kako, nesmirene duše, slepi, sakati ili pomračenog uma, izbezumljeno tumaraju Šišatovcem, kao Stefanov crni pas pod zidinama Morovića.

Ostade tako sveti Stefan Štiljanović u prestonom Beogradu, daleko od rodnih Paštrovića, od Srema, Baranje i Slavonije, sluteći neke nove seobe srpskih novomučenika i stradalnika.

47

Đorđe Ćurčija Pastorcima otadžbine

Ako u Srbiji sretnete čoveka sa košuljom preko pantalona možete mu se poveriti, to je častan i hrabar čovek; stavi li košulju u pantalone, postaje bitanga.

Oto fon Bizmark

1. Zmijske noge

Posle šesnaest krvavih godina neprekidnih borbi, Sveti savez utvrdi svoju južnu granicu prema turskoj imperiji separatnim mirom u Karlovcima, na Dunavu 1699. godine. Boka, srednja Dalmacija i Moreja dopadoše Mlecima, Banat i istočni Srem do Mitrovice ostadoše »u Aziji«, a Ugarska bi spašena za neko vreme od agarjanskog zagrljaja.

Hroničar gorkog mira, »ne bez ironije bliske očaju«, povlači liniju razgraničenja veštim potezom pera, ostavljajući Race razbacane s obe strane granice: ... Od ušća Tise, preko ravninom sremskom, na podnožju Fruške iza slankamenačkih, maradičkih, iriških, rivičkih i velikoradinačkih atara, pak preko pustare turskog sela Laćarka, savijala se ušću Bosuta u Savu. Odavde bila je Sava međa...

Ostadoše tako Srbi u dva carstva i nekoliko zemalja da služe kao graničari.

Carske vlasti razrezaše Granici velike namete u novcu, robi i kuluku. Domaćini su morali često da kirijaju za par groša po ceo dan. Žene, pekući ciglu i noseći je na rukama, ostajahu bez poroda i zdravlja. Husari i pešaci zidali su grad Raču nasuprot turske karaule, nadomak ušća Drine u Savu, gorko se kajući što staru postojbinu napustiše. Vukući kreč i kamen iz Ležimira, podno Fruške gore, mnogi ostaviše svoje kosti na carskim drumovima.

53

Ipak, kad Njegovo Carsko Visočanstvo velikodušno podari svakom husaru dvadeset četiri jutra oranice i pet livada, a pešaku osamnaest jutara oranice i četiri livade, građu za kuće, alat i pušku, poče se šanac Bosut, tada još nazivan prosto Ušće, naseljavati iz Mačve, Semberije i sa Fruške gore.

Letopis bosutske crkve donosi iscrpne podatke o doseljenicima koji stigoše kroz močvarne šume i obraslu pustaru i podigoše prve kuće. Na trideset osmoj stranici crkvene hronike stoji zapis »prezvitera Janka, božjom milošću paroha b o s u t s k o g i račanskog«: Doseliše, uz Božju pomoć i milost Presvetloga Cara, sa srbijanske strane: iz Crne Bare Miražići, iz Zasavice Sedlarovići, iz Sovljaka Đuruškovići, iz Svinjara Bogdanovići; sa bosanske strane: Vujići iz Popova i Bošnjaci iz Balatuna; sa fruškogorske strane: iz Čalme Perunovići, iz Iriga Bugarski; najposle i senjski uskoci Spaići iz Kranjske...

Među poslednjima u selo prispeše iz mačvanskog sela Crne Bare tri brata Obradovića: Jakov, Đorđe i Todor. Na osnovu jednog poznijeg svedočanstva proisteklog iz porodičnog predanja, a zapisanog na tvrdom grobljanskom kamenu, trojica Obradovića pređoše Savu pod okriljem mraka u dugačkoj šajci kod šume Banov Brod, potom iskočiše u plićak, među vrbe i šipražje i, plativši za vozarinu grbavom čamdžiji, natovariše na leđa drvene sanduke sa alatkama i oružjem, šarene zavežljaje sa mrsom i slaninom i platnene pregače prepune snova. Gazili su kroz plitku vodu, gacajući po močvarnom tlu, posrćući i zanoseći se pod teškim teretom, dok su šumske ptice radosnim pojem najavljivale skoro svitanje. Pregazivši granicu, tri 54

brata izbiše na sami obod naselja Ušća. Primirivši se dok ne svane, povadiše duvan iz kesa i pripališe čibuke, utonuli u teške misli.

Mučila ih je neizvesnost novog početka. Behu već čuli za zemlju i kuće koje »Nemecki car« deli Srbima za graničarsku službu, ali im to još izgledaše kao daleki i magloviti odraz vlastitih slutnji.

U Srbiji braća behu ostavila ugašeno ognjište, grobove roditelja, bedu, glad i nemaštinu, turske zulume i ružne uspomene. Ostareli otac se dugo protivio seobi u Karšiju, kako narod tada zvaše nemačke zemlje preko Save. Teško bolestan, ležeći nauznak na slamarici, buncao je u vrućici o kućnoj zmiji sa dvadeset pari nogu koje večito krije i koje je on ugledao onaj dan kad sinovi behu odlučili da se sele sa ognjišta. U predsmrtnom očevom ropcu sinovi su razabirali tek po koju reč: nesreća, prokletstvo, usud koji će ih večito pratiti...

Pred zoru otac je umro.

Kad svanu, sremska močvara se preli bojama i zvukovima. Jakov, Đorđe i Todor se ispraviše u gustom ševaru, prekrstiše i, shvativši da je prekasno za odustajanje, pođoše niz glavni drum, put prvih taraba. Četrdesetak seoskih kuća je još snevalo, krijući u sebi umorne, pospane graničare i tek ponegde se palila lojanica i dim sa ognjišta počinjao da izbija ispod krova od šindre. Čim pređoše stotinak koraka, braću Obradoviće zaustavi snažni uzvik brkatog husara u crvenom mundiru. Razmeniše nekoliko reči, a potom ih konjanik povede seoskom kapralu Vasiliju Alanoviću na isleđivanje.

55

Dalje je već sve išlo uobičajenom procedurom za prijem srpskih izbeglica koju ćesarski notar, prečasni Štajner navodi u svojim »Uputstvima za prihvat carskih graničara« iz 1743. godine: ... Svakog graničara naoružati puškom i opskrbiti barutom za tri meseca unapred, hranom i obućom za šest meseci, izdati mu dokumenta Visoke carske kancelarije, potom odrediti ljude sa volovima da mu dovuku građu za kuću i štale kako bi dom svoj mogao pripraviti i okućnicu udesiti prema nahođenju i na polzu Njegovom Carskom Veličanstvu mnogo godina služiti... ***

... Visoki carski pisar da se postara kako bi se graničaru razmerile livade i oranice prema gore navedenim činovima i zvanjima koji se imaju u potpunosti priznati i uvažavati. Tapija na ovako poklonjeno imanje ima se načiniti i carskim pečatom overiti, kao i zavesti u protokol Visoke carske kancelarije... ***

... U daljem postupati shodno pravilniku o karantinu protiv zaraznih bolesti koji svaki husar i pešak ima izdržati u propisanom roku podjednako... ***

... Ne dopuštati graničarima da dalje slobodno hode Carevinom i, dom svoj napuštajući, granicu neobezbeđenu ostavljaju...

Izdržaše Obradovići tri meseca karantina u kolibi na kraj sela, zajedno sa jednom porodicom izbeglica iz Bosne, dvojicom Cincara - trgovaca svilom i kožom i jednim turskim uhodom koga zaro56

biše na Savi kod Rače, dok je špijunirao položaje austrijskih šančeva i bedema.

Krijumčari koji su dovlačili svilu i brokat sa turske strane i menjali ih za pšenicu i stoku u Austriji, donošahu u čamcima kojima su sekli mutnu vodu, zajedno sa koturima tekstila, kugu, koleru, velike boginje i druge boleštine, zbog čega su im sudili i, razapinjući ih na točak, kaštigovali do smrti. Stari letopisi govore o velikim epidemijama kuge od kojih naročito ostade upamćena ona najveća iz 1795. godine kada podmukla čuma zahvati Bosut, Raču i okolna naselja, odnevši desetak života.

Sedeći tri duga kišna meseca u kolibi pod šumom, braća su snevala detinjstvo, radosti i igre po crnobarskim salašima i pustarama, dečaštvo provedeno u polju uz čobanski štap i šubaru, mladalaštvo začinjeno tučama oko devojačkih pogleda, prvenstava u junaštvu i hajdučkoj veštini...

2. Richtung! Richtung!

Skućivši se na ušću Save i Bosuta, kojeg Turci prozvaše »suvom vodom«, jer je za vreme letnjih žega korito reke ostajalo suvo, pa bi osmanlije na konjima prelazile sa jedne obale na drugu, paleći kuće i odvodeći roblje, stupiše Obradovići u Mitrovački graničarski puk 57

na službu Caru. Šanac Ušće, potonje selo Bosut, brojaše tad, prema svedočanstvu arhimandrita Isaije Đorđevića, četrdesetak kuća. Podigavši skromne domove od drveta i slame, braća Đorđe i Todor su odlazili u vojne, hodeći neznanim drumovima Carevine i gazeći danima blato i vodu, dok je najmlađi, Jakov, koji jedini beše oženjen, ostajao kod kuće, brinući za stoku i letinu. Đorđe, zvani još i Ćurčija zbog zanata kojim se bavio u dugim zimskim noćima, teško se navikavao na krutu vojničku disciplinu i stroge zakone Carevine. Danima bi mitrovački graničarski puk hodio kroz guste hrastove šume, praćen kliktanjem crnih ptičurina, dok se teška vlaga uvlačila pod vojničke koporane i milila niz kičmu graničara. Stojeći satima u vojničkoj vrsti i vežbajući strojevi korak po suncu i kiši, gubio je strpljenje Đorđe Ćurčija i, po prirodi prek i naprasit, započinjao je svađe i tuče sa drugim podanicima Krune. Vremenom, srpski graničari i austrijski ulaneri šiljastih brčića počeše da izbegavaju sukobe sa njim, sklanjajući se u stranu kad bi prolazio. Po svedočenju Đ o r đ o v o g sinovca, prozvanog »Kana«, koje zapisa Bogoljub Poznanović iz Grka u »Sveocima narodnog predanja oko groba Filipa Višnjića«, Ćurčija beše: »...niska al' temeljna rasta; belava smrštena lika, široki vrlo prsiju i to ne među rameni već protivnog pravca, od prsiju leđima...« Najteže od svega je Đorđu padalo ravnanje u vojničkom stroju »richtung«, jer kad bi se izravnao odnapred sa ostalim soldatima, pozadi bi za čitav pedalj iskakao iz stroja, a kad bi ga švapski časnik po58

ravnao leđima sa ostalom vojskom, Đorđe bi prsima odskakao spram ostalih, opet za pedalj.

Otrpevši uvrede i pogrde austrijskih oficira, naraste u Ćurčiji velika mržnja prema novoj domovini, pa, najposle, odluči, zajedno sa bratom Todorom, da beži od švapskog samara.

Jednom prilikom, kad carska vlast naredi da svaki graničar naspe put ispred svoje kuće opekom iz račanskih ciglana, ostade nenasut put pred kućom sa numerom četrnaest. Prolazila su vojnička kola danima kroz selo glavnim drumom, s mukom zaobilazeći ogromne bare pred Obradovićevom kućom, ali niko ne smede da ga kazni zbog neizvršenja naredbe. Seoskom kapralu, Alanoviću, činilo se da je bolje da »ne primeti« Ćurčijinu drskost.

Konačno, kada Peti varadinski bataljon u jesen 1803. godine pođe peške razlokanim drumovima da se tuče sa francuskom vojskom za slavu Carevine, blatnjavim, isprovaljivanim putem od Mitrovice prema Osijeku koračali su, zajedno sa drugim graničarima i braća Obradovići. Pukovnik Stojčević i major Obućina pred strojem održaše govor o junaštvu i slavi srpskog oružja, kuražeći graničare pred put na daleki front. Đorđe Ćurčija, ne mogavši više da izdrži neiskrene tirade austrijskih oficira, poče podbunjivati srpske pešake u stroju i podgovarati ih da bace remenje i puške i da svojim domovima pođu.

Iz daleke Francuske stizale su vesti o groznim pokoljima pod zidinama nepoznatih gradova, o pogibjama čitavih pukova u borbi sa eskadronima dragonera, najposle, i o surovoj disciplini i okrutnim 59

kaznama koje izricahu austrijski oficiri. Sedlarović iz Bosuta tako izgubi glavu posle jedne od pobuna srpskih soldata na francuskom frontu, kada carske vlasti odlučiše da obese za primer svakog desetog pobunjenika. Žrtve behu izabrane tako što oficiri nateraše bundžije da izvlače cedulje iz pletene korpe na kojima je bila utisnuta presuda: »smrt« ili nada u produžetak patnji: »život«. Sedlarović, kojem fortuna taj dan okrenu leđa, ostade zauvek da leži u plitkom grobu, ispod visokih platana Provanse.

U cik zore, na Mitrovdan 1803. godine, nekoliko carskih podanika, predvođenih Đorđem Ćurčijom prepliva nabujalu Dravu, i, dohvativši se nepreglednih slavonskih šuma, ostavi obrise usnulog Osijeka za leđima. Todor Kazandžija, Petar Karolija i Stanko Tufekdžija, zajedno sa braćom Todorom i Đorđem Obradovićem okačiše remenje na »kvartilji« i rekoše zbogom carskoj regimenti, započevši svoj lični rat.

3. Prvo junaštvo

Pet dana su begunci lutali šumama i močvarama, jedući korenje divljeg paštrnjaka i ptičja jaja, sve dok se konačno ne domogoše Bosutskih atara. Kad uđoše u selo, buljuk musave dece potrča za njima, vrišteći i pipkajući dugačke puške i fišeklije sa barutom. Dok su se 60

»ratnici« šepurili glavnim drumom, bacajući deci krajcare u blato, seljaci se počeše okupljati ispred seoske krčme Teše Đuričića. Dezerteri, kad videše da se okupila brojna publika, odmah posedaše pred mehanu da proslave povratak iz vojne, čašćavajući rođake i prijatelje.

Već dobro podnapiti, begunci stadoše pripovedati okupljenom narodu o herojstvima i nedaćama kroz koje prođoše braneći Carevinu. Nalivajući se vinom, obznaniše zaprepašćenim seljanima kako dižu ustanak protiv obe carevine i pozivaju sve rodoljube pod svoj barjak. Odmah im se priključi nekoliko obesnih mladića koji posedaše oko teškog hrastovog stola i primiše se rakije. Odnekud se stvori i iscepani, prljavi barjak kojeg Todor pobode na lipu pred krčmom, proglasivši slobodnu teritoriju Ušća i okolnih šuma.

Oko podneva, kad družina već beše potpuno pijana, naiđoše glavnim drumom kola sa hopovačkim jeromonahom Spiridonom, parohom bosutskim i račanskim, koji se vraćaše sa nedeljne liturgije. Ćurčija ga odmah svrati i, posadivši na stolac kraj sebe, natera da zakune nad krstom i Jevanđeljem ustanike na vernost otadžbini i Bogu. Jedan po jedan hajduci se zakleše na poslušnost harambaši Đorđu Ćurčiji i svemogućem Gospodu. Otac Spiridon, ispivši satljik rakije, uze tri dukata od Ćurčije i, blagoslovivši ustanike, ošinu korbačem konje kako bi stigao pre mraka u manastir. Ćurčijini hajduci mrtvi pijani polegaše po prljavom patosu, dočekavši zoru u krčmi.

Probudivši se sledećeg dana, junaci poskakaše na noge i, videvši da je sunce već visoko odskočilo, dadoše se u brigu, jer valjalo je načiniti kakvo junaštvo da bi se družina pročula i ustanak proširio, a u se61

lu ne beše ni traga od mrskog dušmanina. Ćurčija grozničavo iskupi mamurne ustanike i naredi pokret preko Vratičkog polja prema Domus-skeli kako bi se grupa držala granice sa Bosnom i po potrebi prebacivala iz jedne u drugu carevinu. Usput, hajduci poharaše baba Stojanku, seosku vračaru koja mnogim seljanima zla načini, gatajući u pasulj i olovo i dođoše tako do dukata za barut i duvan. »Nije ni to loše«, pomisli Ćurčija dok je napuštao selo, »junaštvo je junaštvo, samo da se nađe kakav slepac da ga opeva, nakiti i dotera«.

Izbivši na Domus-skelu, hajduci se neosetno privukoše vojnoj karauli koju čuvahu Brođani. Đorđe rasporedi momke oko austrijske kasarne, okrenu pušku naopako, pa izađe pred zbunjenog stražara.

Ovaj povika nekoliko puta: stoj! pa kad vide da pridošlica nema nameru da se zaustavi, šmugnu u visoku, oronulu zgradu, uzbunivši ostale graničare. Ćurčija stade ispred teških, hrastovih vrata i poče da doziva kaprala: — Čujte me dobro, Brođani! Predajte se da zalud ne ginete! Okolo su moji ljudi! Ima nas dvaput više!

Preplašeni graničari pobacaše puške, pa se dočepaše Save kroz tajni prolaz i, preplivavši je, pobegoše u Bosnu. Todor Kazandžija i Stanko Tufekdžija pokupiše dugačke karabine, fišeke sa barutom, prtenjače prepune hrane i nešto novca, pa sve to predadoše harambaši.

Sad više nije bilo povratka. Hajduci odvezaše čun i, posedavši u njega, otisnuše se od austrijske obale. Petar Karolija dohvati grubo 62

veslo i poče da para vodenu struju oštrim kljunom čamca. Kad se izvezoše na sred mutne vode, ustanici pustiše da ih matica sama nosi sve do ušća Drine u Savu. Tu se nasukaše na peščani sprud, poiskakaše u plićak i, natovarivši plen na leđa, zađoše u gustu šumu.

Behu zakoračili u Tursku.

Braća Obradovići se setiše noći kad su, napuštajući stari kraj, krenuli srca prepunog nade u novu otadžbinu. Setiše se reči starog oca na samrtnoj postelji i zaklinjanja da ne napuštaju ognjište. Beše im teško na duši, ali kako posedaše oko vatre, prihvatiše se, zajedno sa ostalom bratijom, prepečenice i tuge ubrzo nestade.

Bivakovao je Đorđe sa svojim momcima duž Save i Drine, uvek uz granicu kako bi lakše poterama utekao, prebacujući se s jedne na drugu obalu, katkad i preplivavajući hladne, nabujale rečne bukove. Četujući Ćurčija je robio Turke duž granice, pljačkao marvene trgovce, turske begove i subaše. Iz logora u šumi Banov Brod napadao je Đorđe skelu račansku, otimajući stoku, svilu i začine koje trgovci voziše u austrijske gradove. Potom je stoku gonio jatacima u Srem koji su je prodavali po pijacama u Baranji i Bačkoj, dovozeći Ćurčiji samare prepune džebane, odeće i hrane. Najposle, preteravši sa zulumima, Ćurčijina družina načisto zatvori račansku skelu jer više niko nije imao smelosti da putuje nesigurnim drumovima Carevine.

Ubrzo se proneše i prve pesme o Ćurčijinim podvizima. Šume se stadoše puniti ljudima i hajdučka bratija naraste na nekoliko stotina naoružanih momaka.

63

4. Hromi vuk

Hodeći prve zime vojevanja gustim hrastovim šumama pokraj Bosuta, Ćurčija srete u jednoj proseki promrzlog, bolesnog vuka koji, pregazivši zaleđenu Savu, beše dolutao sa Majevice. Hromi vuk odmah zareža i pokaza oštre, bele očnjake pridošlici. Ćurčija ga veselo pogleda i, nasmešivši mu se, izvadi kaiš slanine iz kožne prtenjače. Vuk, ne mogavši više da izdrži urokljivi Ćurčijin pogled, skrenu oči u stranu. Đorđe mu se beše obradovao, znajući da kurjak donosi sreću hajduku kad ga susretne, pa mu nazva Boga i raširi ruke: »Živ mi bio, pobratime!«, te ga uze na leđa i odnese jatacima u Morović da ga hrane i leče do proleća.

Imao je Đorđe jatake u svim srpskim zemljama u kojima je četovao.

U Sremu su ga skrivali, opskrbljivali preobukom i fišecima punim baruta komšija Budimčević iz Bosuta kod kojeg je u mladosti učio ćurčijski zanat, Vasilj Nenadović iz Jamene koji mu beše pomogao da opljačka bogatog gazda Vrapca iz Apševaca, dobivši za to izdašnu nagradu: dukat veličine konjske kopite oko kojeg mu se pobiše sinovi mnogo godina kasnije kad stadoše deliti nasledstvo, kao i mnogi drugi jataci iz Grka, Morovića i Adaševaca koji se obogatiše preprodavajući ukradenu Ćurčijinu stoku po austrijskim varošicama.

U Mačvi je, pak, Đorđe nalazio utočište kod brojnog bratstva Obradovića iz Crne Bare, s kojima je održavao rodbinske veze i po64

sle preseljenja u Srem. Odlazio je u zimskim noćima da šije gunjeve i kabanice svojim zemljacima i pripoveda uz ognjište o vlastitim podvizima starcima, ženama i deci, da bi zorom naglo ustajao i istresao pred zanemele inoplemenike kese pune dukata, govoreći: Ej, sirotinjo, jebali su vam majku, šta ćete kad vam umre vaš Ćurčija!?

U Bosni mu je jatak bio Savo Ilić iz Batkovića, starinom Hercegovac, doseljen u pitomu sembersku ravnicu poslednje decenije XVIII veka, posle jednog od najvećih talasa čume u kojem opustiše ravničarska sela između Save i Drine.

Mnogi od jataka se obogatiše, trgujući za Ćurčiju, pa, kad se dokopaše bogatstva, zaboraviše na svojeg dobrotvora. Njih je Đorđe posećivao sa družinom u dugim, zimskim noćima i, otimajući im sav imetak, vraćao pod okrilje »socijalne revolucije« iz koje behu ponikli.

Prelazeći iz jedne carevine u drugu, ostavljajući za leđima Drinu ili Savu, Đorđe Ćurčija je podbunjivao narod i spremao ga za drugog Đorđa, crnog i otrovnog, kojeg je narod već slutio u pesmama.

5. Tlapnje i priključenija

Kockajući se sa knezom Ivom od Semberije i sa slavnim Kulin-kapetanom koji pogibe u boju na Mišaru 1806. godine, Đorđe Ćurčija se oblačio u turske haljine, obavijao dugačke čalme oko glave i pušio 65

hercegovačku škiju na dugačkom, šarenom čibuku, da bi, kad mu ponestane dukata, na tren napuštao zadimljene mehane i, presvlačeći se u hajdučke dronjke, pljačkao trgovce i zanatlije po bijeljinskoj mahali. Odlazeći često međ' gradske Turke, Ćurčija nauči čudnu mešavinu turskog i rajinskog jezika kojim su se sporazumevali domaći i anadolijski muslimani i steče veliko poverenje uglednijih bijeljinskih i janjanskih domaćina. Provodeći ponekad čitave mesece po hanovima i izdajući se za lažnog poturicu Hamzu Alijagića, rodom iz Foče, Ćurčija se često zaduživao kod bogatih trgovaca koji mu rado pozajmljivahu novac uz interes jer je uvek na vreme vraćao svoje dugove, plaćajući pošteno kamate.

Na jednoj od mnogobrojnih terevenki Ćurčija upoznade tajanstvenog, bogatog bega Zulfikarpašića. Mladi kolenović je retko govorio. Tek bi ponekad, između dva dima ljutog hercegovačkog duvana, usred novog deljenja karata, podigao obrvu i tiho uzdahnuo: Jaaa!, pa potom ponovo zaćutao, prateći magijsko kruženje karata i dukata.

Niko nije pouzdano znao odakle beše došao mladi beg, niti čime se zapravo bavio u prljavoj varošici. Jedni su govorili da ga je otac isterao iz kuće zbog nekakve uvrede, drugi su šaputali da je pobegao iz rodnog grada zbog krvne osvete, treći da je u Bijeljinu poslat kao uhoda da osmatra granicu sa Austrijom. Legende koje su se plele oko njegovog porekla behu protkane tlapnjama o velikom bogatstvu koje se krilo iza visokih zidina begovih čardaka, ali iznad svega maštu radoznalaca golicala je mlada begovica o čijoj je neobičnoj lepoti brujala cela čaršija.

66

Retki su srećnici koji, uspevši da pridobiju poverenje bega Zulfikarpašića, sagledaše divote njegovog doma i krasotu njegove kade.

Jedan od izabranih beše i trgovac svilom Hamzo Alijagić, ispod čijih se dugačkih brkova i sjajnog turbana krio hajduk Đorđe Ćurčija.

Kako je Ćurčija zadobio poverenje opreznog bega ostaće večita tajna, tek, postoje dve različite verzije potonjih događaja.

Romantičari, skloni mitomaniji, vele da se lepa Turkinja zaljubila u srpskog junaka i, došapnuvši mu ugovoreno vreme i mesto, pustila ga noću u čardake da ubije i opljačka imućnog bega.

Pragmatičari, skloni svakojakom preispitivanju i sumnji, vele da je Ćurčija, upoznavši dobro odaje i hodnike begovih čardaka, noću provalio u kuću, orobio je i zapalio, a gazdu zaklao, otevši pritom lepu begovicu.

Tek, jedno je izvesno: postoje pouzdana svedočanstva u carskoj, austrijskoj arhivi koja beleže da je u Ćurčijinoj hajdučkoj bandi jedno vreme boravila i »žena obučena u turske haljine, sa zarom preko lica kojoj niko nije smeo da priđe, niti da sagleda oči«. Jedan jedini put je to pokušao da učini ćopavi Lazar Pinter kada je pripit napastvovao Turkinju dok je Đorđe bio na putu, ali ni on nije stigao da posvedoči o lepoti Ćurčijine ljubavnice jer je, strgavši veo, ostao da leži široko otvorenih očiju punih neba, proboden ženinim jataganom. Otada se više niko nije usuđivao da priđe tajanstvenoj lepotici. Živeći sa Turkinjom, Đorđe dobro nauči da divani turski i, sve češće odlazeći u Bijeljinu i Janju, ponekad čak i u Soli, bogate je subaše ubijao i pljačkao, sejući iza sebe strah i paniku. Među imućnim 67

gradskim trgovcima i zanatlijama kružile su glasine da lepa Turkinja govori Ćurčiji gde blago leži i gde mu valja pohare činiti. Drumovi postadoše nesigurni, pa Turci počeše zazirati od putovanja po selima, te raja odahnu od zuluma. Stadoše se plesti legende o junaštvu »Ćurčije nemeckog« i pevati pesme o njegovim podvizima.

Sam Đorđe je često, u dugim noćima, sedeći po musavim krčmama, uz meze i rakiju, pripovedao o Ćurčiji i njegovim »zverstvima« okupljenim Turcima koji ga slušahu široko otvorenih usta i ukočenog pogleda iz kojeg se čitao iskonski strah. Potom bi se govornik iskradao iz zadimljenih mehana i, preoblačeći haljine, dozivao svoje hajduke sovinim hukanjem. Secikese, posakrivane po živicama i jarugama kraj puta, iskakale bi pred harambašu i, šunjajući se, pratile ga u ubistvima i pljačkanjima doskorašnjih slušalaca koji tako u stvarnosti ponovo proživljavahu Ćurčijine pripovesti.

Krećući se među Turcima, Đorđe Obradović je širio legendu o hajduku Ćurčiji.

6. Liberté, fraternité, égalité

Zarobivši jednom prilikom u lađi na Savi nekog belosvetskog naučenjaka koji, bežeći sa gomilom knjiga, mapa i busola iz Turske u Austriju, prestrašen Ćurčijinim hajducima, umalo ne presvisnu od straha, 68

te ga jedva rakijom povratiše, Đorđe doznade pojedinosti iz dalekog sveta koje ga neobično obradovaše. Ostavši nedelju dana među razbojnicima, učeni gospodin govoraše neobičnom mešavinom turskog, grčkog i srpskog jezika o velikoj revoluciji u Francuskoj, pripovedajući musavim, priglupim Ćurčijinim secikesama o slobodi, jednakosti i bratstvu koje će zavladati svetom kad nestane francuske, turske i austrijske carevine. Dok je pridošlica čitao odlomke iz drevne »Peščane knjige« u kojoj su ležali odgovori na sve tajne, četnici su ga slušali sa strahopoštovanjem koje se ukazuje školovanim državnim činovnicima i učenoj gospodi i, nudeći ga rakijom i mesom, nisu razumevali ni jednu jedinu reč. Samo je Ćurčija, sve vreme ćuteći i gladeći dugačke, požutele brkove, značajno klimao glavom kao da odobrava nerazumljive spletove rečenica kojima ga je, oslobodivši se straha, obasipao nadmeni orator.

Kada sedmog dana ispratiše neznanca, vrativši mu opljačkane sanduke sa knjigama, cevčicama, staklenim posudama i raznim drugim sokoćalima, opremivši ga pritom za daleki put preobukom i namirnicama; kada se svi redom izljubiše sa naučenjakom, darivajući ga na rastanku za uspomenu opljačkanim srebrnim bodežima i čibucima od slonove kosti i kada gost nestade među stoletnim hrastovim deblima, stade Đorđe Ćurčija među svoje komite i, skupivši guste veđe na smrknutom čelu, reče da se od danas njegova četa ima smatrati »revolucijom« i da niko više ne sme da pljačka u vlastitu korist, već samo na polzu svetske revolucije koju vode braća Francuzi što se onomad hrabro tukoše sa mrskim Austrijancima. Nadalje 69

Ćurčija iznese da članovi družine više ne smeju imati pojedinačnog imetka, već da sve što zadobiju u borbi sa Turcima ili Švabama ili, pak, što napljačkaju od trgovaca, putnika i gostioničara imaju neizostavno predati njemu kao vođi revolucije. Mnogima se ne svide Ćurčijin manifest, ali se, posle nekoliko ćuški i bubetaka, primiriše i pridobiše za svetsku revoluciju.

Kada stigoše prvi glasovi o Crnom Đorđu i ustanku, Ćurčija odmah posla jednoga momka voždu da ga izvesti o slobodnoj teritoriji Klještevice, Nakle i Klečinca i da ga zamoli da ih primi pod ustanički barjak.

Dok je čekao Karađorđev odgovor, Đorđe je razmišljao o pravednoj revoluciji i, hodajući šumom, razgovarao sa pticama, lisicama i drugim šumskim zverovima o novoj slobodi, jednakosti i bratstvu koje će zavladati među ljudima.

Zanet mislima, Ćurčija izbi na Kopitarevu ćupriju i, dok je otkucavala ponoć, naleti na ubogu staricu u ritama. Ova ga zamoli za novčić i malo vode da okvasi grlo. Đorđe se maši za kesu pod pojasom ne bi li načinio milostinju, ali mu oči ostadoše na ženinim nogama jer joj stopala behu okrenuta naopako. Setivši se priča o nečastivom koji, živeći oko vode, na raskršćima ili pod mostovima, presreće putnike, Ćurčija potegnu jatagan sa koricama od crnog gloga, kojeg majke stavljaju novorođenčetu pod jastuk dok se kraj kuće pronosi mrtvac, i jednim zamahom preseče spodobu na pola. Nakaza, pavši u prašinu, zacvili i stade moliti da je dotuče, ali Đorđe ne htede jer mu baba uvek govoriše da se đavo ubija samo jednim udarcem.

70

Uto stiže Karađorđev momak i donese glas o buni, pozvavši Ćurčiju da stane pod srpski barjak i priključi se ustanku protiv Porte.

7. Boj na Čokešini

Mnoge su i neizrecive Ćurčijine zasluge za otadžbinu: kada je knez Ivo od Semberije otkupljivao jadarsko roblje od silnog Kulin-kapetana, Ćurčija se cenjkao sa Turčinom i pogodbu načinio u kneževo ime, dobivši za to veliku nagradu, a kad ustanička vojska zarobi Kulin-kapetana u boju na Mišaru, Ćurčija ponudi gospodaru Đorđu da iskupi svog starog prijatelja, slavnog turskog junaka, od krvne osvete tako što će svakog Srbina kojeg je Kulin pogubio presuti i pokriti zlatnim dukatima, ali vožd odbi Ćurčijinu ponudu i naredi da poseku kapetana; kada na samom početku ustanka neki od Srbalja ne htedoše da pođu u vojnu protiv Porte, Đorđe Ćurčija, Stanoje Glavaš i Lazar Mutap, preobukavši se u turske haljine, po naredbi »Georgija Černago« popališe i opljačkaše desetak sela u Šumadiji, izazivajući tako u narodu preko potrebni gnev protiv dahija; kada je harambaša Stanić Stanojlo svetio brata Gojka, tamaneći Turke po Semberiji, Đorđe Ćurčija mu javljaše gde koji osmanlija noćiva i kojim se putevima kreće; kada su Ignjatije Bjelić, Simeun Katić - Prekodrinac i Zeka Buljubaša pošli u 71

Bosnu da osvete Miću Šumanca, Ćurčija je sa svojim bećarima na jamenskoj Domus-skeli Turcima koji se podaviše u nabujaloj Savi spasavao kese sa dukatima; kada je vojvoda šabačke nahije Miloš Pocerac, noseći britku sablju Kulin-kapetana, kakve nije bilo u celoj Bosni i koju zadobi u boju na Mišaru, odsekao glavu Mehi Orugdžiću, Ćurčija je natače na kolac i pronese celim Jadrom i Mačvom; kada je pop Luka Lazarević, vojvoda tamnavski i komandant šabačke tvrđave, u ljutom boju s Turcima zaklao tanetom iz puške »posred grla bijela« Pejzu Mehmed-agu, Ćurčija mu je prvi čestitao; kad se vojvoda loznički Bogićević Anto nađe opkoljen sa svih strana silnom Alipašinom zvorničkom vojskom, Ćurčija, prošavši kroz osmanlijske šančeve preobučen u turske haljine, za opkladu prvi odnese poruku Luki Lazareviću i ostalim srpskim vojvodama sa pozivom na bratsku pomoć; kada je Mus-aga, pregazivši Drinu 6. avgusta 1804. godine, »mimo Ćurčiju prošao i u šabačkom Bairu preko sedamdeset duša ubio, u grad ušao, novce iskopao i opet na Drinu pobegao«, Đorđe je sedeo na Siminom brdu i svađao se sa Lukom Grbovićem oko prvenstva u komandi nad ustaničkom četom; kada su požarevački Turci uručivali ključeve grada Karađorđu jer ne smedoše da se predaju bimbaši Milenku Stojkoviću, Ćurčija jednog po jednog, na »junačku reč i čvrstu veru« prevari i poseče; kad bi Zmaj od Noćaja besedio o svojim junaštvima srpskim glavarima okupljenim uz vino i mezetluk, nadmetao se Ćurčija sa Čupićem u hvalisanju i razmetanju, a kad bi kogod zatražio očevidca da posvedoči koliko je turskih glava posekao u boju, Đorđe bi mu se uvek našao pri ruci, bivajući u isto vreme na 72

nekoliko različitih mesta; kad bi se u šumi Parašnici Zeka Buljubaša takmičio sa Markom Štitarcem u popijenom vinu i izjedenom mesu, Ćurčija bi pošteno presuđivao ko je pobednik; kad bi se buljubaše Arsenije Loma i Lazar Mutap zavadili oko neke lepe turske robinje, Ćurčija bi ih mirio, zadržavši devojku za sebe; kad prota Mateja izdejstvova preko Dimitrija Puljevića da srpski ustanici dobiju iz Varadina jedan top od vladike novosadskog Jovanovića, Ćurčija je u cilju podizanja borbenog morala posustalih Srba »plemenito« lagao kako je top poklonio niko drugi nego bečki ćesar i kako će u najskorije vreme i druga pomoć stići iz preka; kada se srpske vojvode Pavle Cukić i Petar Moler odmetnuše i padoše u Karađorđevu nemilost, Ćurčija moljaše za njih kod vožda; kad se Crnobarac Stanko Aleksić odmetnu u hajduke zbog Miražićeve klevete, provodadžisao je Đorđe kod crnobarske lepotice Jelice, hvaleći junaštva hajduk-Stanka, pomagao mu u četovanju i skupa s njim robio turske karavane po Mačvi i Jadru, najposle, kad vlast raspisa poternicu za Stankom i kad javno obznani da se begunac ne sme predati, već ga ima ubiti kogod bude hteo, Ćurčija ga povede sa sobom u boj na Salašu u kom Čupićevi momci razbiše brojnu vojsku Mehmed-kapetana, pa za učinjena junaštva Zmaj od Noćaja oprosti hajduk-Stanku život i primi ga pod Karađorđev barjak, u podrinjsku četu Zekinih golaća...

Posle boja na Čokešini, uoči Cveti 1804. godine, kada Turci do nogu potukoše vojsku Jakova Nenadovića i, pobivši tri stotine Srba, porobiše i opljačkaše Pocerinu, Đorđe Ćurčija iznese glavu na brzim nogama, napustivši bitku sa svojim delijama pre nego je i za73

počela. Prota Mateja opisuje u svojim »Memoarima« stanje srpske vojske uoči okršaja: »... samo neki Andrija Vitomirović iz Drenovca i Ostoja Spuž držali su po neko čislo momaka, a Đorđe Ćurčija hoda po Mačvi i oko Cera, slabo u Šabac dolazi i u boj se pušta...« Turci Lešničani se prikradoše Srbima s leđa i posle krvave borbe pobiše skoro sve ustanike osim Jakova i nekoliko momaka koji utekoše, a »... Ćurčija Đorđe uzme svoje društvo i ode u Cer, a ne u boj...« Lutajući Mačvom, Semberijom i Sremom, Đorđe srete slepog guslara Filipa Višnjića koji je prosio zabavljajući junačkim pesmama pijane graničare i husare. Ćurčija mu obeća pet dukata ako ispeva pesmu o njegovom junaštvu u boju na Čokešini. Slepac reče da je to malo i, zatraživši deset dukata, zagudi prva četiri stiha: Polećeše dva vrana gavrana Sa vrh Cera iznad Čokešine Krvavijeh kljuna do očiju I krvavih nogu do koljena... Ćurčiji se svide početak te, razmislivši malo, ponudi sedam dukata. Višnjić posle kraćeg nećkanja smanji na devet i, kad se pogodiše na sedam zlatnih napoleona, slepac zagudi nekoliko stihova iz sredine buduće pesme: ... Jeste l' vid'li Ćurč'ju arambašu, Koji čuva straže od Turaka S njegovije trista i tri druga, Da ne bude roblja iz Pocerja?...

74

Đorđe se zadovoljno nasmeši i, davši dukat kapare, obeća ostatak kad pesma bude gotova.

Ustanak odvede Ćurčiju na drugi kraj otečestva, u istočnu Srbiju kod Čučuk Stane i njenog Veljka i posle nekog vremena izbivanja »junak iz narodne pjesme« zaboravi na pogodbu. Slepi guslar se grdno naljuti što mu hajduk nije platio pošteno odrađeni posao, pa, besan zbog prevare, prepravi gotovu pesmu, umećući nove stihove: ... Al' besjedi Valjevac Jakove: Ti Ćurčija, jedan pržibabo!

Ni stari ti četovali nisu, Već čuvali krave po Srijemu... ... Bubnji biju, a svirale svire, Sva se zemlja ispod Cera trese, Pravo Turci idu Čokešini.

Kad to vide Ćurč'ja arambaša, On dokopa pušku po sredini, Obazre se, reče tri riječi: Moja braćo, do trista drugova!

Ko će sa mnom, neka ide sa mnom: Ja se prvi s Turci biti neću... ... Kad Mijajlo opazi Ćurčiju, Đe Ćurčija struže uz planinu, Prepade se Ružičić Mijajlo, Na mah svoju raspustio vojsku...

75

U narodnu pesmu je teško ući, još teže iz nje izaći. Ostade »vo vjeki vjekov« Đorđe Ćurčija kukavica i izdajnik zbog šest dukata neplaćenog duga.

8. Srebrno tane

Kada Turke isteraše iz Srbije i stadoše raditi na uređenju mlade države, vlasti požuriše da se rastosiljaju hajduka i secikesa koji se do juče junački tukoše za slobodu otadžbine.

Pošto u Srbiji više ne beše osmanlija koje bi pljačkao iz patriotskih pobuda, Ćurčija pređe na novopečene srpske bogataše jer zanat nije smeo da trpi, socijalna revolucija je morala da teče. Stradali su mačvanski i jadarski marveni trgovci, rađevački i podrinjski kmetovi, šabačka i valjevska gospoda. Drumovi opet postadoše nesigurni, dućani prazni, a ljudi uplašeni. Oni koji do juče hvališe Ćurčijina junaštva nad Turcima, potužiše se prvi Stojanu Čupiću i gospodaru Karađorđu da ih izbavi od novog zuluma, jer junaštvo je dobrodošlo samo dok se na drugom iskazuje.

Kada Ćurčija pohara dućan sa robom Đorđa Madžara iz Grabovca valjevskog, Zmaj od Noćaja ga opomenu da se mane rabote, pa se ovaj primiri i pređe u Bosnu da tamo četuje. U Bosni je išlo sla-

76

bo jer se preplašeni Turci povukoše u gradove zbog blizine srpske granice i retko hodiše pustim drumovima. Ćurčija se sa družinom opet na neko vreme prebaci u Srem i, uzevši skelu na Savi, postavi brata Todora da nadgleda posao. Prota Mateja Nenadović u svojim »Memoarima« beleži ceo događaj: ... Uzme u svoju ruku mitrovačku skelu, namesti svoga brata na skeli, skelarinu naplaćuje sebi. Mnogo puta bio je opominjat od Crnoga Đorđa i od sviju da se toga prođe i na Vračar u vojsku dođe; no badava, on veli: »Ja granicu čuvam, od skele novce za džebanu dajem.«A nigde sa Turcima nije se pobio. Ćurčija je bio iz Bosuta nemačkoga...

Posle pohare gazda Vrapca iz Apševaca kojeg grdno izmuči sve dok mu ovaj ne reče gde krije dukate, Ćurčija se načisto odmetnu od vlasti i, vođen nepojamnom snagom čoveka koji već odavno hoda mrtav, okupi oko sebe staru družinu secikesa i ubica. Šanac Ušće se u to vreme naseljavao novim graničarima jer život uz granicu ne beše više onako težak i opasan zbog proterivanja Turaka iz Srbije, pa naseobina promeni ime, nazvavši se po reci Bosutu na čijem ušću u Savu ponikoše prvi šančevi. Carska vlast popisa graničare, razreza novu vojnu obavezu i, najposle, postavi iz Mitrovačke pukovnije austrijskog časnika za komandanta sela. Ovaj je svakodnevno dobijao poverljive depeše iz komande graničarskog puka u Mitrovici u kojima ga vlasti izveštavahu o raznim zapovestima Carske Krune. U jednom od dopisa narediše mu da razglasi svim šicarima i frajkorima po gornjem Sremu da je Ćurčijina glava ucenjena na pet hiljada krajcara i da je svako može uz nagradu u Mitrovicu doneti.

77

Te godine, »vo vremja stolovanja mitropolita Stefana Stratimiroviča«, kada je »Bosut imao trideset šest kuća sa četiri stotine i tri stanovnika«, na zlatnoj pločici položenoj u temelje seoske crkve ostade urezan kitnjasti zapis o otpočinjanju radova na izgradnji bogomolje istočnoga zakona. Ćurčijinog komšiju Budimčevića, kod kojeg je Đorđe zanat učio, postaviše za tutora na izgradnji pravoslavnog hrama. Čuvši da su radovi već dobro poodmakli, Ćurčija poželi, kao i svi razbojnici, da iskupi grehe prilogom za izgradnju crkve, pa ugovori preko Vasilja Nenadovića iz Jamene sastanak sa Budimčevićem u šumi Banov Brod, na samoj obali Save.

Krsta Perunović iz Bosuta koji je, čuvajući svinje po njivama i jarugama, često navraćao do Vasiljeve kolibe i, pijući rakiju zajedno sa salašarem, raspitivao se o Ćurčijinom kretanju, doznade čas i mesto ugovorenog sastanka. Krsta je bio najbolji strelac u pukovniji i pohlepan, kakvim ga je sami Bog dao, poželi nagradu koja beše raspisana na Ćurčijinu glavu.

U dogovoreni čas Ćurčija izroni iz guste magle, sekući uzanim čunom mutnu vodu. Kako pramac udari na austrijsku stranu, Đorđe iskoči na obalu i izljubi se sa komšijom Budimčevićem. Posedaše potom po panjevima ispod žalosnih vrba i pripališe čibuke sa duvanom, nudeći jedan drugog rakijom iz čuture. Dok su razgovarali o izgradnji seoske crkve i dok je Ćurčija izdavao Budimčeviću uputstva oko bakarnog krova kojeg je hteo da plati da se namesti na hram Rođenja svetog Jovana Preteče, Krsta Perunović je, ležeći u grmlju na dvadese78

tak koraka odatle, držao Đorđa na nišanu. Ćurčija dade kaparu za krov, uputivši Budimčevića na majstora Todora Kazandžiju iz Mitrovice koji beše zajedno sa Petrom Karolijom napustio hajdučki zanat prilikom jedne od carskih amnestija. Kazandžija se beše vratio svom starom zanatu i mirnom životu, pa je prepokrivao crkve po Sremu bakrom i olovom. Ćurčija i Budimčević se oprostiše, izljubiše i ugovoriše dan kad će Đorđe doneti preostali novac. Potom Ćurčija sede u čun i, otisnuvši se od obale, zavesla ka srbijanskoj strani. Krsta Perunović, kojem je sve vreme tako drhtala ruka od velikog straha da je nije mogao nikako primiriti i nanišaniti u Ćurčiju, konačno se osmeli i, kad mu Đorđe okrenu leđa, sasu kuršum iz puške u hajduka. Tane se zabi u dno drvenog čuna pod samim Đ o r đ o v i m nogama, načinivši rupu iz koje pokulja voda, ali samom Ćurčiji ne bi ništa. Iskočivši na obalu, Đorđe Obradović ciknu besno i prostrelja krvavim očima obraslu obalu, stežući u rukama nabijenu kuburu, te se Perunović još više prepade i, bacivši pušku, stade bežati kroz šumu, ne stajući sve do sela. Vele stari Bosućani da se tako beše prepao hajdukovog pogleda da je mislio od razvezanih kaiša sa opanaka, koji ga u bežanju po nogama šibahu, kako ga sami Ćurčija bije kamdžijom po tabanima.

Ne prođe mnogo vremena otada a Karađorđu dodijaše pritužbe naroda, pa naredi vojvodi Jakovu i knezu Simi da se Ćurčija sa svojim momcima na prevaru namami u šabački konak i tamo ubije.

Crnobarski pandur Frajtović, zvani Puž zbog niskog rasta i sitnog tela, sali tane od srebra jer narod govoraše da Ćurčiju olovo ne bije i, 79

dočekavši ga kad je iz konaka izlazio, pogodi Đorđa kuršumom posred čela. Ostale hajduke iz Ćurčijine pratnje pohvataše i pomlatiše Jakovljevi momci. Todor jedini pobeže, ali ga ubrzo uhvatiše kod nekog jataka u Mitrovici i »baciše na točak«. ***

Zahvalna otadžbina mnogo godina kasnije podiže spomenik svom slavnom sinu kraj šabačkog konaka. Na sivom peščaniku, obraslom u mahovinu, još se nazire zapis: Ovde leži brat naš besmertnij, česnjejši Đorđe Obradović-Ćurčija, osvetnik Kosova i narodni junak koji pade za slavu, čest i slobodu serbskoga roda.

Zahvalna otadžbina Ćurčijin daleko slavniji savremenik i, po mnogo čemu, duhovni preteča, imperator Napoleon Bonaparta, rekao bi to mnogo kraće: »Dobar borac - slab vojnik.«

80

Izgnanstvo i kraljevstvo Besmrtnim solunskim muÄ?enicima

Kako je lepa bila republika pod carstvom.

Gi de Mopasan

1. Prestolonaslednik Petar I

Teška topovska kara probijala se uzanim putem, kroz duboku, mračnu klisuru. Sa leve i desne strane uzdizale su se okomite stene, zloslutno se izvijajući nad procepom i parajući svojim sivilom nebesko plavetnilo. Gudure i provalije zatvarale su svuda unaokolo pogled putnika - namernika. Četiri neprezana vola, još sasvim mlada i nevična tegljenju, upinjala su se svom snagom ne bi li izvukli topovsku karu iz blata na jednom naročito strmom mestu Jankove klisure.

Zamišljen i smrknut sedeo je na volovskoj zaprezi starac u uniformi srpskog oficira. Malo povijen napred i crn u licu, činio se kao da spava.

Tek bi blaži potres kare u momentu dok drveni točak udara u neki veći kamen namah prenuo starca iz turobnih misli, ali telo umorno od dugačkog puta samo bi se na čas ispravilo i ukrutilo čvrsto, vojnički, pa bi već sledeći tren ponovo klonulo i potražilo oslonac.

Kraj puta, levo i desno, ležali su u blatu vojnici izmešani sa ženama i decom. Odmarajući se, pocepani i gladni, mnogi čak i bosi, gledali su tupo ispred sebe, sluteći veliku nesreću. Zavarani omamljujućom toplinom trena u kojem premoreno telo, nesposobno da dalje nosi vlastiti teret, dodiruje čvrsto tlo i, opuštajući svaki mišić, tone u lagani san, ovi jadnici su se neosetno smrzavali.

Stari kralj ih je tužno posmatrao ispod oficirske šapke navučene preko mutnih očiju. Gledao je sedi ratnik kako gine jedna vojska, jedan narod i jedna država u Božjoj nemilosti.

85

Smenjivale su se slike izmaglice u kojoj su treperili dani i noći davno proživljenih uspomena sa prizorima jada i čemera u kaljuzi Jankove klisure. Kad bi stari kralj Petar, umoran od mučnih scena, namah zatvorio kapke, pred očima bi mu zasvetlela neka od slika davno proživljene mladosti, a već sledeći tren, grubo probuđen iz sanjarenja snažnim uzvikom posilnog koji je razmicao narod levo i desno, ne bi li volovska zaprega prošla zakrčenim putem, kralj se budio iz sanjarenja i opet bi pred umornim očima proletali stravični prizori ljudskog jada.

Snevao je kralj Petar detinjstvo provedeno po beogradskim ulicama i dvorištima, u seljačkim kućama podno Oplenca: smrt starijeg brata Svetozara, nerazgovetna, dugačka povorka zabrađenih žena u magli i blatu, telo u malom, skovanom kovčegu, smešno malom, pod očevim pazuhom, majka koja plače i mnoštvo nepoznatog sveta koji se tiska unaokolo, iznenadna i neprirodna pažnja kojom ga obasipaju, još sasvim malog i nesvesnog porodične tragedije, princ u novoj ulozi prestolonaslednika, vode Kamenice i Kubršnice dok ih gazi bosonog, Vrelo i Jasenica, polja i oranice talasastog Krćevca po kojima trči gologlav, pitomi obronci Kosmaja i Rudnika, dok večera u nekoj srbijanskoj seljačkoj kući za stolom, zajedno sa drugom decom, s jeseni Beograd, majka Persida kako ga sprema ujutru, zajedno sa drugom varoškom decom u školu, da uči nauke, od svega najlepše narodne junačke pesme i priče o Kraljeviću Marku, caru Lazaru i Milošu Obiliću, srce koje se nadima i poigrava, najposle, četa sa kojom vežba na po86

ljanama ispod beogradske tvrđave, tuča sa buljukom turske dece među zidinama Kalemegdana, motke kako pucaju i kamenice koje lete na sve strane, bolni rez, početak dugih lutanja i traganja, prvi odlazak u tuđinu, Švajcarska, daleki strani svet, velike škole, obale Ženevskog jezera, snežni visovi Monblana, strašna zima 1858. kada do njega dopiru crne vesti iz Srbije, očevo pismo u kojem objašnjava pre vremena sazrelom četrnaestogodišnjaku strašnu presudu otadžbine: povratka nema!

2. Lojtenand Petar Kara

Volovi zastadoše na jednoj uzvišici sa koje se pružao pogled na dolinu sve do Kruševca i dalje. Kralj Petar se pridiže sa zaprege teškom mukom, pomažući se štapom. Još jednom pogleda umornim očima Srbiju koja je gorela. Slutio je da mu se sprema dugačak put i da neće još zadugo gledati srbijanske vrleti. Iz oka mu zaiskri kap rose. Činilo mu se kao da zemlja tiho jeca. Odjednom, proleteše mu pred očima slike Francuske u kojoj beše ostavio pola svoje mladosti: koledž Sen-Barb, mladalački nestašluci, kazne i ukori, Latinski kvart Pariza, svetlosti velegrada, zanosi, čežnje, Panteon, hram časti, potom vojna škola Sen-Sir, potporučnički čin, prvi poljupci u senci kestenova, Mec, viša vojna škola, usamljenost, tuđina, 87

Drugo

carstvo,

slavna vremena, uspon i procvat, Napoleon III,

liberté, fraternité, égalité, parlament i narodna vlada, Nemačka i Italija koje gore: oslobođenje i ujedinjenje, mala, rasparčana balkanska plemena pod tuđim jarmom, Švajcarska, Rusija, Francuska, cela Evropa u groznici, dugačke studentske rasprave u izlozima malenih kafea, tišina mračnih biblioteka, Džon Stjuart Mil: »O slobodi«, francusko - pruski rat, Legija stranaca i XV francuski korpus, legionar »Petar Kara« i eskadroni dragonera u groznim pokoljima pod zidinama nepoznatih gradova, bitka kod Orleana, sestrić Nikola Nikolajevič u trenutku dok pada dugo i sporo, otvorenih očiju punih neba, blještave epolete na reverima tek svršenih akademaca, još uvek nebrijanih brada, dok gasnu u plitkim grobovima ispod visokih platana Provanse, bitka kod Vilerseksela, krst viteza Legije časti kako se presijava na grudima koje se nadimaju,

nemoćna francuska vojska pod Burbakijevim vođ-

stvom dok gubi bitku za Belfor i vezu sa Montbeliardom, mladi poručnik »Kara« kako pada u ruke Nemcima koji se otimaju oko skupocenog pojasa, najposle, tren u kojem se prosipa dve hiljade franaka u zlatu, gramzive Švabe dok gledaju začuđeno jedan drugog a potom se bacaju instiktom divljih zveradi na dragoceni plen, da bi se nekoliko trenutaka kasnije, razdelivši blago među sobom, i sami razdelili, mučeni pohlepom i srebroljubljem, na one kojima bi malo i na one koji poželeše još, jedan tren nepažnje, začinjen svađom oko plena, i zarobljenik koji grabi kroz šiljbočni lanac, hladna reka prepuna ledenih santi kako zapljuskuje plivača svojim jezivim talasima, Sedan i očajna vojska Napoleona III u neprijateljskom obruču iz kojeg nema izlaza, lojtenand Kara dok obavija 88

oko sebe pukovsku zastavu i preplivava ledenu Loaru usred najveće zime.

3. Petar Mrkonjić

Levo, kraj puta, ležao je u blatu pastuv. Iz slomljene desne potkolenice kuljala je gusta, lepljiva krv, praveći baricu ispod konjske glave. U široko otvorenim doratovim zenicama ogledalo se nebesko plavetnilo, dok se jedna kapljica beše skupila na samoj ivici toplog oka. Iz nozdrva, jednako kao iz celog tela nesrećne životinje, izbijala je teška, opora para koja se ledila u vazduhu, dok se konj nemoćno trzao, praveći u blatu koncentrične krugove kopitom koje je visilo na nozi.

Kralja Petra duboko potrese mučni prizor. Oštrom komandom on naredi da kolona zastane. Potom upita čiji je konj. Vojnici iz pratnje se razleteše i začas dovedoše golobradog redova pred kralja.

Ovaj je zbunjeno stajao, gužvajući u rukama šajkaču. Kralj ga upita za ime, za puk i kuću, a potom ga toplo pogleda i gotovo plačno zapita zbog čega je ostavio konja sa slomljenom nogom da skapava.

Redov je stajao uplašen i nem. Kralj odmah naredi da se konj neizostavno ubije, pa sede na tvrdu drvenu klupu, zapovedivši posilnom da potera volove.

89

Posle nekoliko minuta, kad se topovska kara beše ispela na j e dan oštri prevoj, duboko, u pozadini odjeknu pucanj, pa se opet sve utiša.

Zatvorivši u m o r n e oči, kralj Petar se priseti četovanja u Bosanskom u s t a n k u , kad je j e d n o m isto tako m o r a o da ubije svog povređenog konja: očevo tiho protivljenje i brza odluka, putovanje pod lažnim imenom od Švajcarske do Bosanske Krajine, ljuta Banija, suva granica, junak iz narodnih pesama: Petar Mrkonjić, Crna uvala, jesenje bivakovanje u ustaničkom logoru na planini

Ćorkovači,

kolibe, šančevi,

mnoštvo

svakojakog sveta skupljenog s koca i konopca, neki za pare, neki iz avanture, treći zbog ideala, austrijske vlasti koje čas pomažu čas hapse četnike, ljudstvo koje se osipa, pa ponovo uskuplja, teškoće, uspesi, porazi, prva bitka kod Crkvine, na brdu Aovu, pet stotina četnika protiv tri hiljade Turaka, celo prepodne dva topa dok nemilice tuku ustaničke položaje, turske glave koje se kotrljaju i pucaju kao prezrele tikve, dok iznova stižu nove, iskeženih gnjilih zuba, obavijene čalmama, spremne da padnu za veru i vozdignu se pravo u »džennet«, Agarjani koji nadiru sa svih strana, obruč koji se steže, najposle, pop Đoko Karan sa svojom četom dok probija okruženje, beg preko rečice Bojne, Petrov konj kako se spotiče o kamen, prebivši nogu, bolni pucanj u nemoćnu životinju koja ga tužnim očima nemo posmatra, krv koja otiče niz vodu, austrijski ulaneri šiljastih brčića dok hvataju ustanike i vezuju po dvojicu, učiteljski stan u selu Bojni kao zatvor, otvoren prozor i bekstvo u noć, skrivanje u šumi, ponovno okupljanje i opet vojevanje, 90

austrijski špijuni, agenti kneza Milana, srpske svađe, neuspeh zbog podela u bici kod Une, skupština u školi banijskog sela Jamnice, razdor, nesloga, opet svađe, nedisciplina, sumnja, bolne odluke skupštine o udaljavanju Mrkonjića iz ustanka, izbor Slovenca Hubmajera za vođu i njegov krah u napadu na Kostajnicu, uspeh kod Dobrog Sela, ustanici poslani iz Beograda sa namerom da ga ubiju, obraćanje knezu Milanu u kojem ga uverava u svoje časne namere, uporni zahtevi kneza da se istisne iz ustanka, spletke, zavere, pismo Vase Pelagića u kojem ga upozorava na opasnost, zaseda i beg, moljakanja po Beču i Bratislavi za pomoć ustanicima, austrijsko dvoličnjaštvo, hajke, skrivanja po Kostajnici, Sisku, Dubici, prelasci u Bosnu pred austrijskim poterama, potom nazad u Austriju pred turskim navalama, razočarenje i tuga, najposle, napuštanje ustanka i odlazak u Pariz.

5. Princ Karađorđević

Pored levog zadnjeg točka topovske zaprege koračala je žena sa detetom u naručju. Desnom rukom je stiskala na grudima promrzlo dvogodišnje čedo zanemelo od studeni i gladi, dok je u levoj držala prljavi zavežljaj. U opštoj gužvi i mnoštvu naroda koji je pristizao sa svih strana niko nije obraćao pažnju na dvoje izbeglica. Konjanici sa 91

dugim sabljama za pojasom, narednici oznojanih čela, kaplari i redovi pretovareni vojnom opremom, žurili su gore-dole, odgurujući nesrećnu ženu u stranu, kraj puta. Ona je posrtala, padala i opet se pridizala. I, koliko god je potiskivali u stranu i gurali sa puta, ona se opet vraćala i uporno nastavljala dalje, gonjena nekom unutrašnjom, zaumnom snagom materinskog instikta.

Kralj Petar je dugo posmatrao lice ove žene na kojem se ogledala sva muka i jad kroz koji je prošla u životu. Video je u prerano osedelim vlasima kose i sitnim naborima oko očiju dane i noći provedene u nadničenju, psovke i šamare, uvrede i poniženja u kući, bolest, tugu i nesreću, smrt dragih osoba, duboku veru i nadu, ljubav iznad svega. Skrenuvši namah pogled sa žene na promrzo dete, Petar odjednom pretrnu, stresavši se od ledene jeze koja ga prođe niz kičmu: iz naručja izbezumljene majke, zamotano u prljave, pocepane rite, netremice ga je posmatralo dete sa očima odraslog čoveka...

Stari kralj naredi da se zaustavi zaprega, pa pozva ženu da mu priđe. Ona to učini tiho, bez protivljenja, navikla na poslušnost bez pogovora i roptanja. Petar joj uze iz ruku pomodrelo dete, pa ga posadi pored sebe u tople kožuhe. Bolela su ga tih dana deca više od svih rana i boljki.

Sklopivši oči, sedi kralj se priseti svoje razvejane porodice: Cetinje, februar 1883. godine, kuća kneza Bože Petrovića, tajni prelasci u Srbiju, policijske hajke, bekstva, boravak kod prote Zaharija u Kremnima, skrivanje pred poterom u protinom podrumu u pregradi velikog 92

bureta sa rakijom, sveštenik Milan Đurić i radikali, narodno nezadovoljstvo nenarodnim režimom, protesti, stranačke trzavice, srpska nesloga, princeza Zorka, velika ljubav, venčanje u tuđini, godine mirnog, porodičnog

života bez slavnih misli i dela, dugačke šetnje, čežnja za

otadžbinom, deca: Jelena, prva velika radost u životu, nestašni Đorđe, najmlađi Aleksandar, crnogorski dvor, diktatura kneza Nikole, čojstvo i junaštvo Marka Miljanova, zakletva da se dalje neće seliti: zapis, kotlić sa vodom i bosiljkom, zlatni putir i kašičica, dok ih spušta u temelje kuće, gusle, sveti Vasilije Ostroški, brda, plemena i krv, krš i plavetnilo, Zorkina smrt, gubitak, bol i praznina, usamljenost, put u Ženevu, gorčina, dugačke šetnje obalama jezera, tuga za Srbijom, platnena vreća sa crnom srpskom zemljom koju stiska pod pojasom umesto dukata, pod jezikom svezana reč, zapreteno obećanje, molitva i zakletva da će se jednog dana vratiti, petrogradski školski internat i deca koju viđa o Božiću i Uskrsu, opet tuga i samoća, tihovanja iza spuštenih zavesa jeftinih hotela, godine besmisla, maj 1903. godine, stravične vesti iz Srbije, zgražavanje celog sveta, osuda i hajka, poziv iz otadžbine da preuzme presto, dilema i teška odluka u besanim noćima, spoznaja jedine moguće pobede: pobede nad samim sobom, ultimatum skupštini da ga jednoglasno izabere, strah od povratka iz tuđine — u tuđinu, strah od bremena predaka, strah od samog sebe, doček, radost i narodno veselje, krunisanje, dvor, teškoće poznog početka, novi život po starim navikama.

93

6. Čika Pera

Odjednom, iza oštre krivine, volovska zaprega izbi na omanju čistinu, gde se beše okupila jedna desetina vojske. Kralj pogleda u tom pravcu i vide u dnu poljane sveže iskopanu raku. Na sanitetskim nosilima, kraj humke, ležao je mrtav redov od nekih četrdesetak godina. Ispod razdrljene bluze nazirali su se krvavi zavoji na grudima.

Tamno lice odavalo je samrtnički grč stisnutih pomodrelih usana, ispod dva dugačka brka. Sa šajkačom na glavi, široko otvorenih očiju uprtih u nebo, ležao je mrtav srpski domaćin, seljak, otac, mučenik... Kralj Petar se pridiže sa tvrde klupe i pozdravi mrtvog saborca salutirajući vojnički, pa se prekrsti, skinuvši oficirsku šapku.

Svalivši se ponovo na naslon kare, utonu u crne misli. Kroz svest mu prođoše stotine hiljada bezimenih mučenika koji behu ostavili svoje kosti po bespućima srpskih zemalja: ukaz o mobilizaciji, opšte oduševljenje, narodni polet i prkos, podrška Narodne skupštine, prekobrojni pukovi, Dobrovoljački odred vojvode Vuka, Balkanski savez porobljenih naroda, objava rata Porti, Prvi balkanski rat, prelazak iz Niša u Vranje, bliže srpskoj vojsci, Kumanovska bitka, krvavo Ovče polje, vojvoda Radomir Putnik zamišljen nad razmotanim vojnim mapama, slavna Prva armija, Dunavska divizija prvog poziva u nezadrživom naletu, hrabrost mladih podoficira, smelost i junaštvo srpskog seljaka, komite dok lete niz strme makedonske kosine i urvine, pad Skoplja, slavlje, svečani doček, 94

Bitoljska bitka, rovovska borba, Crna Reka, Šemnica, Oblakovski vis, turska Vardarska armija kako napušta Kiromaricu, Treća armija u pohodu do Lješa, Kruje, Tirane i Drača, Crnogorska vojska kako trijumfalno maršira skadarskom kaldrmom, slobodno Kosovo, srednja i zapadna Makedonija, po prvi put u svojoj istoriji samostalna i nezavisna Albanija, trijumf posle krvave četrdesetnice, posle pet stotina dvadeset tri godine suza i znoja, narodno oduševljenje osvetom Kosova, sin Aleksandar kako pali dve velike sveće koje je još kneginja Milica postavila pred ikonostas Velikih Dečana, sa željom da ih jednog dana zapali osvetnik Kosova, predsednik Beogradske opštine Ljuba Davidović kako svečano predaje prestolonasledniku zlatnu sablju, pritisak velikih sila da se zaustavi pobedonosni pohod male Srbije i Crne Gore, Drugi balkanski rat, verolomni napad Bugara, Prva i Treća armija sa Crnogorskom divizijom, Bregalnička bitka, nabujala reka mutna od izmešane krvi, mladost na stratištu, proboj fronta na Rajčanskom Ridu, Bugari u paničnom begu, opet mešanje velikih sila, gorčina pobede, topovske cevi koje se još nisu ni ohladile, a već - Sarajevski atentat, rukavica u lice truloj Evropi, balkanska bomba, ultimatum i odgovor, oštre note, objava i rat, strašne vesti u Vranjskoj Banji, kostobolja koja nagriza i lomi krhko telo, prvi glasovi sa fronta, Cerska bitka, Jadar, vojvoda Stepa Stepanović dok uvrće sede brkove, posmatrajući sa proplanka, kroz starinski durbin, napredovanje srpske Druge armije, krvava Drina, Tekeriš, četnici mutnih očiju sa bajonetima na puškama, velika želja da ode među vojsku, među narod, putovanje vozom do Mladenovca, stanični peron prepun ranjenika, bolnički voz koji 95

kasni, naređenje da se ranjenici unesu u dvorski voz, put do Aranđelovca na platformi poslednjeg vagona, Austrijanci koji beže: »Kazuj, strina, gde je Drina!«, reka plava od švapskih mundira, prva saveznička pobeda, drugi neprijateljski pokušaj, Austrijanci u

Valjevu,

Prva armija

dok odstupa u dubinu, general Živojin Mišić smrknutog čela gvozdenim pogledom premerava Srbiju: dokle ih pustiti da zagaze, da se zaglibe i uhvate u mrežu, briga za zadužbinu u Topoli, 1300 kaplara - đaka još nebrijanih brada, dok ponosno primaju čin i komandu nad proređenom vojskom, vojvoda Putnik kako mu brani posetu frontu rečima: »Tamo ćete čuti da vojnici psuju Vas, Pašića i mene, i zato ne možete ići«, Kolubarska bitka, borbe na Gučevu, mitraljeska gnezda koja kose, šrapneli dok se zabadaju u stoletna debla, deseti juriš na Mačkov kamen u kojem sin Đorđe pada teško ranjen, briga, uznemirenje, ranjeni princ kako se osmehuje, čestitanje na junačkim ranama, Dunavska divizija II poziva u naletu, pad Beograda, odlazak na srpska ratišta uprkos protivljenju

ministara,

raskaljani putevi pretrpani

vojnim

zapregama,

kolone izbeglica kako izbezumljeno tumaraju drumovima, magla i kiša, noćna studen koja se uvlači u kosti, XIII puk »Hajduk Veljko« stacioniran u

Aranđelovcu,

položaj Moravske divizije I poziva na Vaganu,

žestoka ofanziva srpske vojske, borbe na Kremenici i Visu, gubitak položaja

na Kosmaju, Koviona, Parcanski vis, Krajkova bara, XVIII

puk na položaju i jedno topovsko zrno kako pada nekoliko trenutaka posle povlačenja u zaklon zajedno sa prinčevima, govor u jeku bitke, u rovu, sa puškom u ruci i sinovima pored sebe, gde razrešava vojsku zakletve date otadžbini i kralju, borbe na Rudniku i Maljenu, krvavi 96

Suvobor, truba koja zove na pobedonosni juriš iscrpljenu i otpisanu Prvu armiju, užička vojska na Drini, pobeda, čudo, snažan odjek širom sveta, posramljeni feldcajgmajster Poćorek kojem nude izlaz u samoubistvu, doček na Terazijama i pred Sabornom crkvom, okićene ulice slobodnog Beograda na putu do porušenog dvora, potom siva jesen, 6. oktobar, švapska artiljerija feldmaršala Augusta fon Makenzena dok preorava desnu obalu Save i Dunava, očajnički otpor branioca Beograda do poslednjeg čoveka, Sremski odred Ignjata Kirhnera, dobrovoljci —prečani kako padaju u oproštajnom jurišu, bugarski nož u leđa, saveznici koji sede skrštenih ruku u dalekom Solunu, naređenje Vrhovne komande o povlačenju na jug, put bez povratka: Topola, Kragujevac, Niš, rasulo, panika, bezvlasće, položaji kod Knjaževca, Vladičinog Hana, bolnice krcate ranjenicima koji umiru bez lekova i lekarske nege, Bugari koji nadiru, potom Ribarska Banja, teško stanje posvuda, ipak, nada još postoji, put za Ćupriju, general Šturm dok ga plemenito laže da je situacija pod kontrolom, dezerteri, zarobljenici, ratni bogataši dok uništavaju arhivu i dokaze o svojim lopovlucima, Jagodina, hrabro držanje Devetnaestog puka na položaju kod Lipara i Cerjaka, ponovo nada da nije sve izgubljeno, položaji kod Drenove, Vitišta i Aništa, vest o padu Aleksinca, napuštanje Jagodine i Ćuprije, rasulo na ćuprijskoj železničkoj stanici, izbezumljena vojska, uspaničene izbeglice dok tegle ogromne zavežljaje, totalni slom, put za Kruševac, posvuda tužni prizori, stradanje, molitva u Lazarici, pljačka i grabež državnih magacina, pobesneli, raspomamljeni narod dok gazi sve pred sobom, pad Kraljeva, povlačenje iz Kruševca, zbegovi kraj 97

puta, potpuni krah, put za Prokuplje, automobil koji se s teškom mukom valja u nepreglednoj reci naroda, blato, neprohodni, provaljeni drumovi i, konačno, ova topovska kara, koju vuku četiri vola kroz bespuća Jankove klisure...

— Znači, opet izbeglica - pomisli kralj Petar, silazeći sa volovske zaprege nadomak Blaca i sedajući u pristigli automobil. Ponovo izgnanstvo! - promrsi sebi u bradu, stisnutih vilica, dok mu je za leđima gorela Srbija, a pred očima titrali obrisi daleke albanske golgote...

98

Prsten od srebrne banke U spomen na Petru Pavlović rođ. Lazić koja je ovu priču PREŽIVELA

Nikad nije sasvim ličio na legendu o sebi, ali joj se približio.

Horhe Luis Borhes

•

1. Znak

Na podatke o junaštvima Petra Lazića - Rebule nailazio sam u nezvaničnim, paraistoriografskim izvorima (»Narodni ustanak u Semberiji«, »Majevički četnički odredi«, »Srpska kruna«), kao i u neuništenoj dokumentaciji Gestapoa i arhivi ustaške komande za severoistočnu Bosnu. Premda zvaničnoj posleratnoj istoriji Semberije i Majevice ostaje potpuno nepoznat, u narodnom usmenom predanju živi do današnjeg dana.

Građa za pripovest mi se nudila, takoreći, sama u svim onim mestima kroz koje je prolazio Rebula, u govoru ljudi koji su ga videli, čuli ili upoznali. Što se tiče podataka o zlodelima mog glavnog junaka, kojih je sasvim izvesno bilo (mnogi tragovi ukazuju na to), do njih nisam uspevao da dođem. Niko nije umeo da ih dozove iz sećanja, svedoci su govorili da ne znaju za takvo što. Gotovo da sam bio sklon da poverujem, ali divnu samoobmanu raspršila je, u jednom jedinom trenu sumnje, bolna spoznaja da su opisi zlodela tu, zajedno sa slikama junaštva, poput višedimenzionalne slike sa seoskih vašara koja stvara savršenu optičku iluziju - sa koje strane gledate, sa te i vidite ono što želite.

S druge strane, zanimljivost leži u činjenici da o Petru Laziću više podataka donose ravnogorski istoričari u rasejanju, iako je poginuo kao partizan. Ili, da budemo precizniji - poginuo je kao izdajnik, premda, dodao bih, nikog nije izdao.

103

Tokom istraživanja tačnog datuma Petrovog rođenja isprečile su se nepremostive teškoće. Naime, opštinske knjige su uništene na samom početku rata, rukom nevidljivog rodoljuba, sprečavajući na taj način, barem prividno, nasilnu mobilizaciju i deportovanje u logore, a crkvene, sa datumima krštenja, izgorele su u jednom od požara, tokom savezničkih bombardovanja. Međutim, dragoceni trag ključnog svedoka i učesnika cele priče, nepogrešivo me je odveo u suprotnom pravcu, ka konačnom razrešenju misterije: Rebula se rodio istog dana kad i budući prestolonaslednik i poslednji kralj Jugoslavije Petar II Karađorđević. Zato mu kum na krštenju dade ime Petar.

Prema »Genealoškom i heraldičkom pregledu kraljevskog doma Karađorđevića« to je moralo biti 6. septembra 1923. godine. Tako se istorija po prvi, ali, dodao bih, ne i poslednji put, poigrala sa Rebulom.

Jedno porodično, ništa manje pouzdano svedočenje, govori o samom činu rođenja u Velinom Selu, u Semberiji: Dijete iz majčine utrobe pade pravo na golu zemlju. Zaprepašćene babice pozijevaše od čuda. Pred njima je ležala neobično krupna i glavata beba u košuljici koja čuva od kuršuma, od bolesti i druge pošasti. U velikoj pometnji novorođenče se umalo ne udavi, dok se neka od žena ne pribra i razdera opnu sa nemoćnoga tijela. Kad se čudesna košuljica, u kojoj se petkom zduhači rađaju, razdere a potom odsječe komad i prišije na ruku djetetu, nikakva mu zla sila ne more nauditi. Babice, smetene Božjim znakom, baciše beleg na bunjište, ne zakopavši ga u zemlju.

Tako Petar izgubi svoju moć.

104

2. Ceo jedan život, takoreći

Događaji omeđeni rođenjem dva Petra i aprilskim slomom Kraljevine - ceo jedan život, takoreći, rođenja: sestara, braće, u štalama, vajatima, u polju, sa motikom, srpom u ruci, rođačka, kumovska, komšijska rođenja: dece, ždrebadi, teladi, jednako česta i značajna, smrti: majke Stanke u bolesti, muci, u dugom samrtničkom ropcu koji ga budi oznojanog iz noći u noć, malih tek rođenih sestara, braće, smrt kralja, daleko u tuđini, dorata sa najlepšom zvezdom na čelu, naduvenih zečića u bari kišne poplave, sahrane: majka izobličena u pljusku, blatu, kuknjavi, sanduk na užadima kako se spušta dole u raku dopola punu prljavom vodom, grozna zapevka zabrađenih žena u kiši, kaljuzi, vrisku dece, sestrica Jovanka u malom, skovanom kovčegu, smešno malom, pod očevim pazuhom, zakopana u šljiviku iza kuće, u jamici, na međi koja se ne preorava, otac kako sadi struk vinove loze, jedini spomen na nekrštenu dušu kojoj se ne sme zapaliti sveća, niti skovati krst, mali Lako pokopan iza stare senare, grob se više ne zna, zagubio se, kralj ispraćen negde, tamo daleko, u velikoj narodnoj žalosti, ukočeni zečići crvenkastih, staklastih očiju, pušteni niz kanal, valjaju se u mutnoj vodi, bolesti: trovanja, kraste, vaške - anatema ih, šuga, prištevi, letnje groznice, rednje, žive rane - gluvo bilo, uboji, kostobolja, grudobo105

lja - u njenu glavu, osipi, gnojne rane, hripavac, žutica, padavica - nebduroka, lekovi: korenje, bilje, trave: bokvica, kopitnjak, matičnjak, kantarion, beli slez, melemi, obloge, čajevi, molitve monaha, zapisi hodža, čini, bajalice protivu uroka, amajlije, osveštana vodica, beli luk, rakija, vrući crepovi, blato, konjska balega, najposle, kad već više nema pomoći: praškovi, špricevi, masti - »medecina«, igre: kamena s ramena, Turaka i Srba, rvanja u kosti, u kaiš, Srba i Bugara, obaranja ruku, Austrijanaca i Srba, igre - RATA, veselja: krštenja, svečari, zavetine, seoski kirvaji, panađuri, preslave, mobe, prela, odlasci u vojsku: pijani remci golih brada pevaju niz prašnjav drum, kotrljaju se u majčinoj, sestrinoj suzi, ženidbe, udaje: u pesmi, pijanoj vrisci, pucnjavi, u tuči, pod hrastovim krošnjama, u porti crkava, prijateljstva: Strahinja, Krsto, Vidoje, zmija čuvarkuća ispod praga, noću u slamarici, pod Petrovim uzglavljem, danju u leski iznad kuće, katkad kraj ognjišta gde pije mleko sa detetom iz drvenog čanka, kasnije, kad je odrastao, u platnenoj kesi, u nedrima, zbog straha da je kogod ne ubije jer, za vreme letnjih pljuskova, bežeći od grmljavine u lesku, čobani govore o čudotvornoj moći zmija koje u leskovom šiblju žive: »ko bi metnuo u usta meso zmije koja pod leskom živi, razumeo bi govor životinja, a ko bi pojeo srce te zmije, tome bi svaka travka rekla od čega je lek«, strahovi: pogin'o je kralj, biće rata, kraljević je još mlad, oteće mu presto, propašće država, biće rata, ubi suša, satruli kiša, potuče 106

grad, što pretekne - pojede porez, biće rata sigurno, vele proroci, ubogi, jurodivi, vidoviti, svi ostali kojima je verovati, kažu knjige starostavne: nema boga da ne bude rata, zlo se namnožilo, mržnja narasla, greh se zapatio - jašta nego rat, radosti, pobede, lepote, tajne, ljubavi: mnoga ga devojka kroz krilo slepog miša pogledala ne bi li za njom glavu izgubio, porazi, verolomstva, nemaština: nadničenja po Sremu, beda, čemer, glad, rane: žuljevi po dlanovima, masnice po leđima, ožiljci u duši, ceo jedan život, takoreći, završio se mnogo pre nego je i počeo.

3. Der Spitznamen

Nadimak Rebula, koji će ga pratiti do kraja života i po kome će ga narod upamtiti (jer u ovom kraju postoji jedna naročita strast za nadimcima, čitave porodice dobijaju nadimak - der Spitznamen, koji im zamenjuje u potpunosti prezime i čini ga, takoreći, suvišnim u sveopštoj mitološkoj konspiraciji), Petar će zaslužiti na Ivandan 1941. godine.

Tog dana, prašnjavim putem od Velinog Sela, pristigao je u Bosansku Raču, na samu obalu Save, dronjav, musav seljak. Izgledao je glupo i zbunjeno u iscepanim, letnjim gaćama i ispranoj, vezenoj košulji.

107

Nemac, stražar na nasipu, kraj puta što vodi preko mosta u Srem i Srbiju, pokušavao je da se sporazume sa pridošlicom.

— Guten Tag, Herr. Arbeit, Arbeit, Herr - objašnjavao je mladić na lošem nemačkom, napabirčenom po Vojvodini, kod gazda volksdeutscher-a - Arbeit, tražim, Herr, Brot da zaradim. Švaba se, sasvim izvesno, zgražavao, o, mein Gott, prokleta Bosna i Balkan i dan kad me poslaše ovamo. Kraj sveta, pakao i Božja kazna, kakva zemlja, kakvi ljudi!

Seljak je zaudarao na balegu, sunce je smrad širilo i pojačavalo, tako da Nemac oseti mučninu u želucu. S prezirom natčoveka, usiljeno, odgovori mu na nemačkom, uz pokoju poznatu srpsku reč, da dole, kod magacina, traže radnike za istovar. Seljak nije razumeo: — Guten Tag, Herr. Arbeit. Brot, Herr. Arbeit, bitte.

Lakoveran i glup, uveren u svoju nadmoć čistokrvnog, arijevskog porekla, zgađen smrdljivim srpskim seljakom, Rebula (tako bi nekako Nemac trebalo da se zove ili je to možda samo versprechen seljački prevod nekog teškog germanskog imena), dakle, Rebula spusti pušku koju je dotad držao na gotovs, pa je prebaci preko ramena, da bolje pokaže nadničaru dotični magacin.

Tih prvih meseci okupacije, Nemci su računali na poštenje.

Petar Lazić, od ovog trenutka ga slobodno možemo zvati Rebula, podiže zakrvavljene urokljive oči, dotad nevidljive i pogleda Nemca, Guten Tag, pogleda kroz njega. Samo jedan sekund, jedan treptaj oka, mogao se videti ogromni užas u Švabinim očima. Već sledećeg trena sevnu iz Petrovog pojasa, ispod vezene košulje, dugački krivi 108

jatagan posred SS grudi, malo ispod gvozdenog krsta, ruka ga zavrnu par puta, rebra škripnuše, krcnuše, Guten Tag, i krvava crna uniforma polete niz strminu nasipa.

Ceo Ivandan, sve do duboko u noć, nemačke potere su krstarile posavskim šumama. Rebula je izmicao, skrivao se, bežao u cik-cak, ostajao nevidljiv.

U izveštaju nemačkoj krajskomandanturi za severoistočnu Bosnu od 7. 7. 1941. godine, pod oznakom br. 108/41 strogo pov. stoji zapisano: Srpski odmetnik Petar (Miloša) Lazić, dana 7. jula 1941. godine, mučki je usmrtio pripadnika SS jedinice i pritom oteo pušku. Za banditom se intezivno traga. Posedujemo pouzdane informacije da se krije u šumama između Velinog Sela, Jelaza i Broca.

U dnevniku Gojka Boškovića, semberskog četnika koji se 1945. godine probio do logora Palma Nova, Italije i, kasnije, do Kanade, u krvavom zapisu emigrantskog jada objavljenom u nekoliko nastavaka, tokom 1965. godine, u Torontu, u »Srpskoj vili«, glasniku kanadskih Srba, između ostalog, beležimo i podatak vezan za ovaj slučaj: Tog je dana u Semberiji ukradena prva puška. Ne znam kad je prva opalila, to je manje važno, jer ko zna u koga je opalila, dal' nije promašila ili zatajila. Tada je prvo oružje ukradeno i prvi je Nijemac okrvavio srpsku zemlju. Bio je to neki Rebula.

I, od toga sve poče!

Umro je tog dana Rebula da bi bio rođen Rebula. I narodna sprdnja. Jer bez sprdnje nema ni bune, ni ustanka.

109

4. Krvavi potpis

Rebula se pojavljivao iznenada, odnekud iz dubina semberskih šuma i isto tako naglo nestajao, ostavljajući za sobom preklane vratove, smrskane lobanje i zadavljene, proburažene vojnike u lokvama usirene krvi. Visili su po granama krvavi vojnici Reich-a, rasporenih utroba i istegnutih zelenkastih creva, raspadala se i crvljala smrskana lica, ruke i noge razvlačili besni psi i divlje svinje. Gledali su plavooki Bavarci, Prusi, Saksonci staklastim, ukočenim pogledom nebo, beživotno preklanih vratova na spavanju, noću, podmuklo, balkanski. Lagano je među pripadnicima slavnog Wermacht-a tih prvih ratnih dana rastao užas.

Ispočetka je nemačka komanda mislila da se radi o grupi vojnika propale Kraljevine koja je, ko zna kako, izbegla zarobljavanje i deportovanje, pa sad pljačka i ubija po semberskim šumama. Ali, zvaničnim izveštajima, uredno prosleđivanim u komandu stana, proturečili su krvavi Rebulini potpisi - jezivi ručni rad. Krvava mustra odavala je svog tvorca. Ubrzo na preklanim vratovima i razvaljenim lobanjama poče da se prepoznaje vešta ruka "majstora".

Po selima počeše da kruže priče, uveličane i nakićene do neprepoznavanja, a kad se pronese i prva pesma, više se nije imalo kud. Šume se stadoše puniti ljudima.

110

5. Istinita legenda

Tema koja će kasnije, potpuno nezavisno od ovog događaja, postati legendom iz pobedničkih skaski i antologijskim motivom đačkih udžbenika, odigrala se mutatis mutandis u jesen 1941. godine, negde u šumama severoistočne Bosne. Ćopavi uhoda blesastog lica i iskeženih, gnjilih zuba ispod večito nacerenih, tankih usana, četnički jatak iz čiste zlobe, u svojoj blaženosti ubogog duha lišen svake otrovne ideje i sentimentalnog patriotizma, potkazivač, takoreći iz ličnog zadovoljstva, goneći svinje u potrazi za žirom, nabasa u jednoj proseki na grupu Nemaca. Posedavši po oborenim stablima, odmarali su se, neki izuveni i raspasani, većina gologlava. Jeli su iz konzervi, bez žurbe, lagano, utonuli u misli. Ćopavi ih zaobiđe u širokom luku, pa izbi pravo u selo.

Staro platno holandskih majstora teško da bi moglo dočarati zlurado sladostrašće hromog uhode, ludački sjaj njegovih očiju, balavost iskeženih čeljusti iz kojih curi neprekinuta nit sline i lice sa kog se čitaju vekovne naslage otrovnog »istočnjačko-ortodoksnog bizantizma«, dok opisuje Rebuli, uz obilje suvišnih detalja, položaj i sastav nemačkog voda.

Vođen starom navikom da sagovornika ne sasluša do kraja, Petar dograbi Rebulinu pušku i polete u senke stabala.

Kako je dublje tonuo u tišinu šume, u slepočnicama je sve jače damarala usključala krv, šapćući da je prekasno za odustajanje.

111

Nemci su i dalje spokojno glodali svoje konzerve. Sve je bilo tako lako i obično. Čak, dosadno.

Odjednom, iz gustiša, neopažen od straže, pravo pred Nemce banu gologlav mladić. Samouvereno je grabio dugačkim koracima, dok mu se o desnom ramenu njihala naopako okrenuta puška. Za pojasom kama. Nemci pozevaše od čuda. Nekoliko pribranijih zgrabiše puške i repetiraše ih na pridošlicu.

Rebula je mirno stajao nasred proseke.

Gledalo ga je desetak garavih, mušičavih nišana i dvaput toliko razgoračenih očiju. Neki od vojnika, prekinutih u jelu, držali su sažvakan zalogaj u ustima. Svi su čekali.

— Ich bin Kommandant! Četnički komandant! - prvi prozbori

Rebula.

(Petar je tad debelo slagao. On nije nikome komandovao, niti je ikada nosio činove na širitima. Nije, čak, ni vojsku još bio služio.)

— Umher sind meine Leute! Wir sind zweimal soviel! Ihr sollt sich übergeben sonst wir töten euch! 1 - Petar desnom rukom obuhvati široki, neodređeni krug, podboči se i raskorači.

Nemci su i dalje, otvorenih usta, gledali razgoračenim očima u drskog neznanca. S nevericom su stezali svoje puške. Čekali su jedan na drugog, na komandu. Sve je visilo sad u vazduhu iskrivljeno, pomereno do eksplozije, do krika koji budi iz košmarnog sna.

1 Okolo su moji ljudi! Ima nas dvaput više! Predajte se ili ćemo vas pobiti!

112

Rebula je zurio onim naročitim staklastim pogledom mrtvaca, pravo u zenice riđeg Untersturmführera. Ovaj, raskopčavajući krutu kragnu bluze, obrisa sitnu rosu sa čela. Ostali se zgledaše.

Petrove beonjače premreži paučina krvavih žilica.

Riđi narednik skrete pogled ka vojnicima. Na njihovim licima ugleda, kao na površini najdubljeg bunara, odraz vlastitih slutnji.

Petar je lupkao prstima po fišekliji za pojasom. Narednik se okretao oko sebe. Činilo se kao buđenje iz jednog sna u drugi, još teži i jeziviji, buđenje pravo u moru, bezglasno, stravično propadanje u bezdan košmara.

Posle par sekundi zgledanja svi, kao po komandi, baciše brze poglede okolo, na tamni gustiš šume, na krug hrastova i lipa, na pojas rastinja i šiblja što se dizao uz samu ivicu proseke. Prestravljene oči streljale su nadnete krošnje i jaruge obrasle visokom travuljinom.

Negde levo, iza Petrovih leđa, zadrma se grm, gore, poviše leskovog pruća, zaleprša uplašena ptica. Iza, u dubini hrastove krošnje, nešto šušnu. Sumnjivo.

Petar se raskorači malo više i nakrivi glavu udesno. Sve je trajalo isuviše dugo. Sad se i njemu orosi čelo (nekih par nedelja kasnije, kad je, posle dužeg vremena, ponovo stao pred ogledalo, Petar primeti da mu je čelo zabrazdila prva bora).

Untersturmführer se nagnu ka najbližem vojniku. Šapnu mu nešto na uvo. Ovaj sleže ramenima. Narednik još jednom pogleda ispod oka naokolo, pa lagano spusti pušku pored sebe, na zemlju. Odjednom, oseti čudesno olakšanje. Jedan za drugim, učiniše to i ostali.

113

Petar zađe među Nemce i pokupi dvadeset dve puške i puškomitraljez »Broving«.

Događaj koji se odigrao par sati kasnije, još se prepričava i pamti u Semberiji: iskolačenih očiju, seljaci su, sa nevericom, gledali kako kroz selo, glavnim putem, promiče kolona razoružanih Nemaca. Iza njih, na motoru, s puškom na prsima, jezdio je Petar. Iz bočne prikolice virilo je dvadesetak cevi. Ubrzo ih nestade: Petra na par nedelja, dok ne prođe cela halabuka oko ovog događaja, a Nemaca nestade zauvek.

Sutradan u dvorište Petrove kuće hrupi desetina naoružanih vojnika. Tražili su »bandita«.

Oca Miloša oteraše u Bijeljinu, u zatvor. Tamo su mu odbili oba bubrega i pluća, probili bubnu opnu i slomili tri rebra. Otpustili su ga nekih petnaestak dana kasnije iz podruma Gestapoa, pod zatvoreničkim brojem 1215/41. Nikad se nije potpuno oporavio.

Maćehi Vidi su stavljali pušku pod bradu i nož pod levu dojku, ne bi li im odala gde se krije Petar. Vidino srce je bilo na desnoj strani. Ništa nije odala.

114

6. Pesma koja krvari

U narodnu pesmu je teško ući, još teže iz nje izaći.

Severoistočna Bosna u vremena velikih buna i ratova odzvanja od krvavih pesama - poslanica dušmanima, jer u Bosni kogod kreće u smrt - peva. Često se ne zna čija je pesma, niti kome je namenjena. Desi se katkad da se stihovi izmešaju, izgube, pa, posle dugo vremena i traganja, pronađu izobličeni i prepevani, tamo gde bi im se čovek najmanje nadao. Ali, jedna stvar je sasvim izvesna: dušmanin razume poruku jer govori istim jezikom.

Strahinja Kalabić - Strajko, jedan od viđenijih četničkih ustanika Semberije, rodom iz velike i ugledne familije Kalabića iz Trnjaka, veliki prijatelj i nesuđeni kum Petrov, poginuo je na dan svojega venčanja, u leto 1942. godine, ispred crkve u Batkoviću, žureći po mladu, a da nikada ne stigne. Naočigled nekoliko hiljada ljudi, pokošen je mitraljeskim rafalom, u srpsko - srpskom obračunu, iz gomile koja se okupila da vidi nevestu Milu, lepoticu o kojoj su se ispredale priče.

Mila je zauvek ostala da veze svoju spremu kraj prozora i da čeka dragog koji neće nikada stići, a Strajko je, u lokvi krvi, kraj prevrnutog fijakera, izdahnuo otvorenih očiju punih neba.

Kum, Petar Lazić - Rebula, zakasnio je sasvim slučajno na venčanje i tako ostao živ.

Iz krvave svadbe rodila se krvava pesma, upamćena i pevana do današnjih dana: 115

PJEVAJ MAJKO, POGIN'O JE STRAJKO, ĆUTI BULA, OSTO JE REBULA! Nije se znalo ni onda, ni sada ko je okrvavio ruke, ispevavši stihove. Nedoumica vezana za poreklo ove pesme, upućuje na nekoliko mogućnosti: a) Može biti da je pesma likujući muslimanski teferič i šenluk, ali i opomena na belaj koji se sprema. b) S druge strane, moguće da je pesma srpska, inadžijska, da je podmukla, osvetnička pretnja. v) Treća verzija kaže: prvi stih je ispevao neki musliman, radujući se Strajkovoj pogibji, a drugi stih je nastao kao odgovor nepoznatog Srbina, pa je pesma i jednih i drugih - zajednička nesreća.

Ali, najpre od svega, da je pesma ničija, svojevlasna. Otrgnuta od svog tvorca, nastavljajući smrtonosni život nakaze, prepevavana i nikad dopevana, ona se vraća tajanstvenim putevima, izobličena, na vlastito izvorište, da svede račune.

7. Duša deteta i oči starca

U noći između 4. i 5. novembra 1942. godine, oko hiljadu sremskih i beogradskih studenata, kalfi i šegrta, prelazi reku Savu, u Bosutskim šumama, dokopavši se Semberije, kod sela Broca. Sremski partizan116

ski odred i Šesta brigada uz pesmu, hleb i oružje donose i potajno skriveni belosvetski prtljag revolucije. Sasvim tiho, gotovo neprimetno, ljudi se obeležiše, svrstaše i zatvoriše.

Ponegde pade i krv, ali ne iz ideoloških, već drugih, čisto praktičnih razloga: ostavinskih i komšijskih, međaško - parničarskih, ljubavnih i ljubomornih. Padoše glave iz dubokoemotivnih, srpskih razloga; izravnaše se stari računi pod novim okolnostima.

Sretale su se komšije i rođaci oko plotova i šljivika, kod vrzina i kanala, u senci kuća, dok su dolazili da presvuku krvave, usrane gaće i mokre čarape, prepadali jedan drugog i hrabrili, ispitivali kako je tamo, na drugoj strani, šta se jede i obuva i šta se priča hoće li kraj rata skoro. Ubeđivali su potom jedan drugog, ubeđujući zapravo sebe same, da su na dobroj strani, da će glavu izneti i kuću sačuvati, da će prevariti sve i obmanuti - podvaliti samoj sudbini.

Potom su vodili rođake, kumove, komšije, kukali i molili za njih kod pretpostavljenih da ih poštede i prime u redove, a posle nekog vremena opet bežali, dezertirali na drugu stranu, zajedno sa nekim drugim rođacima, kumovima, komšijama.

Sve se uskomeša i poludi ko pred sudnji čas.

Na zimske Vrače 1942. godine, Petrov čiča Uroš - Juko Lazić, osvetljen sablasnom, zavereničkom svetlošću lojanice, za slavskom trpezom, uz rakiju i meze, zatvoriće krug traganja: — Petre, ti ćeš četnicima, ja ću partizanima, pa, ko god nadvlada, jedan ćemo drugog prevući i obadva glavi izneti.

117

Ostaće upamćen svojevrsni kuriozitet: tokom naredne četiri ratne godine, Rebula je sedam puta prelazio iz jedne vojske u drugu.

Ni tad, ni kasnije, tokom celog rata, niko nije uspeo da objasni Petru razliku. Do njegovog zdravog, seljačkog razuma nikada nije uspela da dopre ni jedna otrovna ideja.

Umro je sa dušom deteta i očima starca.

8. Trinaesta SS Handžardivizija

Početkom marta 1944. godine, po zlu čuvena Trinaesta SS divizija, sastavljena od bosanskih i kosovskih dobrovoljaca III Rajha, poznata još i kao »Handžardivizija«, nadirući od Vinkovaca prema severoistočnoj Bosni, prelazi Savu kod Brčkog i Bosanske Rače.

Poštujući naređenje svog komandanta, generala Zaubercvajga: »Sjeverno od Save nema zarobljenika!«, fesovi sa plavim kićankama, usputno, pale i pljačkaju sremska pogranična sela: Jamenu, Bosut i Sremsku Raču.

U svom krvavom maršu dobrovoljci III Rajha izbiše na levu obalu Save. Na suprotnoj strani ležala je Semberija. Čim pređoše nabujalu vodu Muslimani i Arnauti popališe nekoliko napuštenih kuća kraj puta. Glas je išao ispred njih i narod se već beše povukao duboko u šume.

118

I, dok je komanda divizije razmatrala dalji pravac kretanja, iz šume, od Jelaza, izađe nekoliko konjanika.

Rajo Banjičić, vojvoda Radivoje Kerović, kapetan Stevan Damjanović - Leko, Jeremija - Zeko Lazić, Petar Lazić - Rebula i još nekoliko četničkih glavešina iz okolnih sela, stajali su uz samu ivicu šume, na stotinak metara od čela SS kolone.

Gojko Bošković u »Srpskoj vili« donosi ceo događaj: Konji su bili nemirni. Iz nozdrva im se pušila para, dok su, njišteći, poigravali po smrznutoj oranici. Na čudesnim konjanicima zveckali su redenici, a sjeverac im je mrsio kose i brade.

Ispred svih, na vrancu, sa oficirskom sabljom za pojasom, istupi Crnjelovac Rajo Banjičić.

Esesovci su ćutke gledali u grupu konjanika, čekajući naredbu za paljbu.

Banjičić se prodera: — Čujte me dobro Turci! Krenete li na sela da palite i koljete neće na dobro izaći! Na nož idete! Krv će da potekne! Nego da okrenete na Bijeljinu i dalje svojim putem!

Prvi metak prozuja iznad Petrove šubare. Drugi ga opeče.

Konji, navikli na nagle begove, propeše se svom silinom i, ne dočekavši da se ponovo oslone na zemlju, uz divlji njisak, zaždiše put šume. Poneki od konjanika, iz okreta, opali rafal nasumce, dok je gusti roj metaka već orao zemlju pod kopitama. Grmelo je iz stotina pušaka, a konjanici su već duboko u šumi lomili prsima nisko granje u divljem galopu. Čim zađoše malo dublje, rasturiše se na sve strane.

119

Petar, jašući, oseti vrelu tečnost kako se sliva niz desnu slabinu.

Posle desetak minuta stiže u logor, zauzda besnog dorata i pade iz sedla pravo na golu zemlju.

Probudio se posle dva dana u bunilu. Lebdeo je tokom cele naredne nedelje uskim prostorom između sna i jave, sve dok ga nisu nekakve babe-gatare, za koje, dok se kasnije o tome uz vatru pričalo, niko živ nije znao ko su i odakle su, mađijama i vradžbinama od smrti otele.

Kad se Petar jedno jutro pridigao na laktove i, posle dužeg vremena, progovorio, zatraživši mleka, od tri starice ne beše ni traga.

Izgledalo je kasnije kao da su i one same bile izašle iz samrtničkog bunila, iz paperjaste magle Rebulinog predsmrtnog ropca i da su se tamo vratile, ne dozvolivši nikom da ih zapita ko su i odakle dolaze.

Petar nikad ranije nije bio tako blizu smrti. Otada mu čelo zašara druga bora.

Izabranici III Rajha su tog marta zaobišli srpska sela i nastavili prema komandi u Bijeljini i dalje bosanskim bespućima da kolju, pale i pljačkaju, tamo gde im niko nije pružao otpor.

U posleratnoj istoriografiji ovaj i slični dogadaji našli su drugačije, ništa manje moguće utemeljenje, kroz dokaze o kolaboraciji domaćih izdajnika i okupatora.

Semberci i danas pale sveće za pokoj duše i večnu slavu »izdajnika«.

120

9. Ljutić

Početkom 1945. godine četničke formacije, zaostale za glavninom, koja je već odstupala na zapad, preko Hrvatske i Slovenije, razbijene u manje grupice, povlače se ispred partizanskih hajki dublje u majevičke šume. Povlače se i Nemci, ali na sever, zajedno sa ustaškim i bednim ostacima domobranskih satnija, ostavljajući iza sebe pustoš.

Negdašnji pripadnici »Muslimanske legije« odranije su se već povukli u partizanske jedinice. Beše došlo vreme konačnih srpskih obračuna - vreme čišćenja.

Uoči Belih poklada, uveče, iz komande štaba, pod oznakom: strogo pov. stiže kratak dopis, ogoljen i sažet do srži: »Spremiti četu za čišćenje. Polazak u zoru.« Kako je Rebula (sada već partizan i to po četvrti put) saznao poverljivu sadržinu naredbe, ostaće zauvek tajna.

Tek, te noći Petru san nije dolazio na oči. Zli jezici vele (premda opravdano možemo sumnjati u toliku neopreznost) da je čak i rekao za samom večerom, zagledan u komad skorele proje: »Kako ću, braćo, kad sam do juče jeo 'lebac s njima!?« ili nešto slično tome, premda je, dodao bih, sve to malo verovatno jer bi se, sasvim izvesno, ovakva izjava pojavila u svetlu kasnijih događaja kao krunski dokaz. A, nije.

Pred zoru dođe red na Petrovu smenu straže.

Prvoborac ovih krajeva, Cvijetin Sekulić, beleži u svojim »Sveskama semberskog partizana« ceo događaj: 121

Još je teška koprena sna pritiskala umorne ljude, polegale na podu pojate, kad se kroz grobnu tišinu prolomi barutni prasak. Pucanj začas diže cijelu četu na noge.

Zbunjeni ljudi se mahinalno, instiktom zvjeradi naviknute na lov, razmiliše, očas, na sve strane. Proguta ih tama šume. Nedugo potom, kao po komandi, izbiše sa svih strana na čistinu.

Ispod lipove krošnje, u lokvi krvi, ležao je Petar Lazić, opružen i nijem.

Rukama je stezao desnu nogu. Iznad koljena, u visini prepone, širio se zagasitocrveni otvor. Onuda gdje bješe prošao metak, sad je kuljala ljepljiva tečnost.

Iznad njega, zanemeo, široko otvorenijeh usta, treptao je golobradi mladić. Bješe mu prvi put da vidi ranjena čovjeka, očima ukočenim od straha.

Petru se tad, pod lipom, iscrta treća, poslednja bora na čelu.

U zvaničnim izveštajima prosleđenim u komandu, kao i u pričama upućenih, postoji nekoliko nedoumica, tako da konačna verzija celog događaja nikada neće biti u potpunosti utvrđena.

Senka sumnje, koja će pasti na Rebulu, da je sam sebi pucao u nogu, a sve da bi izbegao učešće u čišćenju, iako nikad dokazana, ubrzo će mu doći glave.

Svedočenje golobradog mladića da je prilikom smene straže nepažnjom okinuo kuršum u Petrovu nogu, kao i suze i zaklinjanje u istinitost ovih reči, nikada nisu pomogli Rebuli.

Sutradan, na ispitivanju, Petar nijednu reč nije izustio (romantičari tvrde da je štitio mladića od sigurne kazne i tako presudio samom sebi, pragmatičari su pak skloni sumnji da je ova ćutnja bila znak priznanja).

122

U svakom slučaju, presuda je donesena brzo i u najvećoj tajnosti. U tolikoj tajnosti da je čak i optuženom bila nepoznata. Ključni dokaz sabotaže bio je neoboriv: »reakcionarna prošlost«.

Porodično predanje, koje ne priznaje fakta i ne poznaje nedoumice, u svojoj samodovoljnosti, govori da je mlađa Rebulina sestra P. drugi dan po njegovom nestanku, pod slamaricom na kojoj je ležao, pronašla struk uvelog ljutića: — Tim ljutićem je Petar sebi rane nagrđiv'o. Nije im dao da zacijele.

Dokaz koji je izmakao prekom sudu kao potvrda izdajstva, nije izmakao čuvarima porodičnog predanja kao potvrda čojstva.

10. Prsten od srebrne banke

Dva dana je Petar ležao ranjen u ujakovoj kolibi na kraj sela. Trećeg je dana dojavio ocu i maćehi gde je i zatražio da mu pošalju preobuku i nešto hrane.

Kad je Vida stigla sa krvavom večerom: pečenim orozom, činijom sira i bokalom vina, krevet je još mirisao toplinom.

Drugi dan čistog ponedeljka i početka velikog Uskršnjeg posta, Žarko Kalabić, braća Vlado i Dušan Popović i još šestorica kojima ne vidim jasno lica u gustoj tmini zaborava ključnog svedoka cele 123

priče, odvode Petra Lazića - Rebulu na ušće velikog kanala u Savu, nadomak Jelaza. Odvode ga vezanog (krvavi tragovi žice na rukama svedoče o velikom strahu od odvezivanja), hrabreći jedan drugog pogledima punim lažne ravnodušnosti. ***

Trećeg dana potrage za Rebulom, njegova mlađa sestra P. obuzeta crnim slutnjama, nalazi kod zapisnog hrasta, kraj puta što ide od Jelaza ka Velinom Selu, Petrove duge lanene gaće.

Ubice su pocepale i bacile na dve strane Rebulinu odeću, da bi prošli kroz nju. Znali su da će im biti teška Petrova krv, da će im kuće pritiskati i po glavama kapati.

Gatanjem se ne pere lako krv nevinih: sedam od devet Petrovih krvnika izginuše u naredna tri meseca, ne dočekavši kraj rata. Kolovođu Žarka Kalabića, istaknutog komunističkog aktivistu, komandira partizanske čete i rođenog Strajkovog brata, zajedno sa ženom, obezglavljene četničke horde, u povlačenju ka zapadu, Kočevju i smrti, obesiše javno aprila 1945. godine, na bagrem, kod mlina u Brocu. Sudbina se poigrala i ostavila u životu najmlađeg, Vladu Popovića, da desetak narednih godina melje žito i krije pogled od ljudi, a na kraju i umre od grudobolje u istom tom mlinu. Drugi preživeli svedok i bezimeni učesnik strašnog zločina nosio je grbu na leđima do same smrti, kao sramni beleg na dan kad je u gušanju sa Petrom dobio udarac preko leđa golom šakom. Kost je zacelila, ali Gospod je hteo da sraste nakrivo, na porugu i znak večite opomene.

124

***

Peti dan potrage za Rebulom, Žarko Kalabić, zaustavivši sestru P. na ulici grubim stiskom ruke, posavetova: — Nemoj uz kosu, već niz kosu!

(Setiće se P. ovih reči sledeće godine, s proleća, gazeći ulicama Bijeljine u prvim redovima povorke, dok je, zajedno sa grupom sumnjivih, »spontano« klicala, glasnije nego ostali, razgovetno i zvonko: Roćko, Roćko!!!) ***

Šest su dana otac i čiča tražili Petra po vrzinama i jarugama, dok su sestre naricale i greble lica, sluteći nesreću. Maćeha je ogledala kod vidovitog Milorada i seoskih vračara, bajala i gatala, ne bi li joj se ukazalo gde je Petar, ali pasulj i olovo su volšebno ćutali. ***

Sedmog dana potrage čiča Juko i otac Miloš naiđoše u polju na pogurenog, mutavog čobanina. Upitaše starca zaobilazno, u naznakama, da li je video gdegod svež grob, sina traže, partizana nestalog u borbama. Čiča ih odvede do ušća kanala u Savu i stade pred njih gologlav, očiju uprtih u zemlju.

Braća Lazići se okretoše. U obali, međ' vrbovim žilama, virila je iz vode modra ruka, vezana divljom lozom.

Milošu zadrhta brada.

Na domalom prstu sijao se Petrov prsten napravljen od srebrne banke.

125

Izvukoše golo telo na obalu.

Kasnije, uz ognjište, za dugih večeri, svedočio je čiča Juko o groznom prizoru: Dva dum-dum metka, jedan kroz donju vilicu - razbijen par kurjačkih očnjaka, drugi kroz prsa — golema rupa na leđima, puknuta lobanja i podlivi krvi po plećima, tragovi udaraca tupijem koljem i kundacima. Silno su se žurili... Žurili i, kanda bih rek'o, bojali...

U dugoj agoniji umiranja, jer Petar se teško rastavljao sa dušom zbog čudesne košuljice u kojoj je rođen, u grčevitoj borbi za vazduh, ostala je samo desna ruka gore, iznad vode, sa stisnutom šakom. I na modroj šaci - prsten od srebrne banke. ***

Nekoliko meseci kasnije Miloš je potražio čiču da mu se zahvali i oduži zato što je Petrovo telo privezao divljom lozom uz žile, da ga voda ne odnese. Nije ga pronašao ni tad, ni kasnije. Nikad više nije video lice nemog čobanina, niti je kome ispričao kako je pronašao Petra.

Odneli su braća Lazići tajnu u grob, a kako je doznala osoba koja mi je ispričala, sva je prilika, nikad neću saznati.

Neke tajne zauvek ostanu tajne.

126

11. Čudotvorna travka

Istog dana Miloš Lazić, stisnutih zuba, s kapom u ruci, peške je otišao u seoski odbor, da ponizno zamoli ljude koji su mu ubili sina za dozvolu da sahrani Petra.

Dozvolili su. Bez reči. Ćutnjom. (Da su poživeli, kao što nisu, ti bi Srbi daleko dogurali u godinama koje uslediše, jer imali su razvijen osećaj takta: »Mrtvom čovjeku nikad ne treba pomagati da oživi i postane opasan. Treba ga jednostavno zakopati!« - kako reče jedan od njih.) ***

Izmešani sa ubogim, jurodivim babama, što teraju bosiljkom muve sa mrtvaca i paze da ga kakva mačka ili druga senovita životinja ne preskoči i povampiri, te su noći i narednog dana, kraj odra, primećena i dva vešto prerušena OZNA-ša. Ukućani i familija su se pretvarali da ih ne prepoznaju, pa su ih nudili gužvarom i kuvanom rakijom, zajedno sa ostalima, a ovi su opet uzdisali i pohvalno govorili o pokojniku, očiju punih suza.

Sestre su naricale kraj javorovog sanduka, tužile i zapevale za mrtvim bratom, kunući ubice: DABOGDA IM KUĆE OPUSTJELE, NA OGNjIŠTU GUJE IM SE LEGLE!

127

***

Sutradan, kad iznesoše mrtvaca iz kuće, u dvorištu jedva da je bilo desetak ljudi. Proneše ga kroz selo ćutke, pognutih glava, ali, tek što uđoše u groblje — desi se čudo.

Dok je sveštenik čitao opelo nad rakom sa svih strana, odjednom, ko iz crne zemlje da su izašli, pojavi se gomila ljudi. Nije pop još ni završio molitvu za pokoj duše Petrove, a groblje se preli svetom, pritisnu gomila, čudo jedno. Behu se okupila sva okolna sela: Brodac, Jelaz, Balatun, Trnjaci, Svinjarevac, Međaši, Batković, Crnjelovo Gornje i Donje, Obarska Velika i Mala, Dazdarevo, Dvorovi... ***

I dok prvi grumenovi zemlje počeše da dobuju po sanduku, a vazduh premreži grozni vrisak i zapevka žena, pokraj rake, dole u blato, istresoše iz platnene vreće sklupčanu Petrovu zmiju.

Nađoše je iza kuće, u snoplju kukuruzovine, zavezanu u torbici, istog dana kad i mrtvog Rebulu u kanalu. Polumrtvu od hladnoće, jedva je povratiše toplim mlekom i žumancetom u kući, kraj ognjišta.

Sad se zmija opruži i namah primiri. Potom se zgrči i uspuza uz humku sveže zemlje. Okrenu levo od krsta, zaobiđe ga, pa se ponovo pope uz lepljivu, žutu zemlju. Onda obiđe oko krsta još jednom i stade.

Kad zaobiđe hrastovi krst po treći put i nanovo se nađe na humci, zmija okrenu glavu prema pokojnikovoj familiji. Ostade tako nekoliko trenutaka, u grobnoj tišini, pa se odjednom ponovo sklupča, ispravi i otpuza prema obližnjoj močvari. Otad je više niko nikada nije video.

128

— Eh, samo da je te noći zmija bila odvezana - potuži se neko - ona bi Petru čudotvornu travku donijela i oživjela ga. ***

Prost narod, što ide po sahranama i svadbama u želji da vidi i čuje štogod neobično, a sve da bi imao šta da priča i prepričava, veli da je Petrov brat od tetke, Miloš Milčić, mlinar u istom onom ukletom mlinu, u Brocu, u kojem je Vlado Popović krio pogled od ljudi, za prepunom trpezom, posle sahrane, pripit, ispričao kako je znao šta se Petru sprema, ali nije smeo nikom da kaže.

— Bio sam - reče tad - prisutan kad su ubili Rebulu, potjerali me iz mlina njih devetorica, rekoše, komunista si, moraš da se navikavaš na ovakve stvari. Ljudi, mor'o sam, ubili bi me, braćo, praštajte! - zaplaka se Milčić.

Veli prost narod, što ume i da slaže, da su ga svi ćutke gledali.

Niko ne umede reč da prozbori. Samo neka žena kaza: — Bože, šta nam ovo radiš !?

12. Zavetno predanje

Nekih četrdesetak godina kasnije u kuću P. P. rođene Lazić, ušao je čovek koji će zagolicati radoznalost i raspaliti maštu onoga koji sve ovo sad piše.

129

Uz šljivovicu i meze, postariji će neznanac, osetivši sveopštu klimu otopljavanja, naširoko i nadugačko pripovedati o nekom Petru Laziću, zvanom Rebula, o hrabrosti i junaštvu, o izdaji i ubistvu, najposle, o pamćenju narodnom i predanju. Pričaće neznanac o svećama na Petrovom neobeleženom grobu, koje gore u gluvo doba, zapaljene neznanom rukom, noću ili u cik zore, po kiši, vejavici, tajno i nevidljivo, od ljudi koje je Rebula žive oplakao, pa sad oni njega počivšeg slave, jer, vele, da su ga, kad god je kojem rođaku, komšiji, kumu trebalo glavu skinuti, morali na prevaru nekuda skloniti - toliko mu je suza otrovna bila.

Zajedno sa ostalim prisutnim slušaocima, P. će mirno slušati nekoliko sati zagrejanog sagovornika kako priča nesigurno i isprekidano o njenom pokojnom bratu, a da neće ni jednog trena pomenuti vezu sa pokojnikom.

Zapisivaču ovih redova neće, pak, promaći podudarnost prezimena, mesta i datuma i, tada još sasvim mlad i ogrezao u radoznalosti, na uporno insistiranje, umesto odgovora na neka od suvislih pitanja, čuće fantastičnu pripovest o posleratnoj izgradnji spomen obeležja »oslobodiocima« i fašističkim žrtvama, kada mlađi Petrov brat, Tomo Lazić, istaknuti komunista i društveni radnik, dobija zanimljivu ponudu od »ljudi čije se ime teško pamti, a lik nestvarno izmiče sjećanju«: — Dajte nam sto dinara, pa da metnemo i pokojnog Petra na spomen!

— Neka, drugovi, nemojte. Ne ide. Nije red.

130

Beležnik, pak, neće odustati od sulude namere i priča će se konačno roditi, ali tek pošto se zavetujem tajanstvenom sagovorniku i svedoku P. da neću pominjati njeno ime, niti ime njenog unuka, koji je za celu priču, zapravo, potpuno nebitan - a to sam ja.

Hroničar, uveren u delotvornost kletvi i prokletstvo priča, ovaj zavet i održava, tako da pripovest, niti dovoljno velika da preraste u istoriju, niti dovoljno mala da bude zaboravljena, ostaje umesto nerođenog sina, namesto prekinute loze - da čuva uspomenu. I, ništa više. Jer, kad nečiji život preraste u predanje, to je siguran znak da je veći i značajniji od ostalih, a kad ga opet svedeš na nekoliko stranica, shvatiš da je, u stvari, običan i beznačajan - baš kao i svaki drugi.

131

Beleška o autoru

Mikica Ilić je rođen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici. Objavljuje prozna dela po periodici i zbornicima. Dobio je nekoliko književnih priznanja, među kojima i nagradu za savremenu pripovetku »Laza K. Lazarević« 2002. godine. Živi u Bosutu kod Sremske Mitrovice.

133

Sadržaj

Podvižnici pirga Svetog Save. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7 Seobe Stefana Štiljanovića. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .25 Đorđe Ćurčija. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .49 Izgnanstvo i kraljevstvo. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 81 Prsten od srebrne banke. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 99 Beleška o autoru. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 133 Sadržaj. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 135

Mikica Ilić ZAPADNO-ISTOČNI DIVAN (srpska opšta mesta) Urednik Nikola Vujčić Uređivački odbor Aleksandar B. Laković Mirko Demić Tehnički urednik Ivan Arsenijević Izdavač Studentski kulturni centar, Kragujevac Ulica Radoja Domanovića 12 Za izdavača Gordana Petković Lazić Likovno-grafičko oblikovanje Vladimir Ranković Štampa Grafički atelje »Skver«, Kragujevac Tiraž: 300 primeraka

CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd 821.163.41-32 ILIĆ, Mikica Zapadno-istočni divan : (srpska opšta mesta) / Mikica Ilić. -Kragujevac : Studentski kulturni centar, 2003 (Kragujevac : Skver), - 137 str.: 18 cm. - (Biblioteka „Prvenac" / Studentski kulturni centar, Kragujevac) Tiraž 300.

ISBN 86-7398-012-7 COBISS.SR-ID 108681740

Biblioteka »Prvenac«