Ursula k le guin cetiri puta do oprostaja by Milovan Staničić

Ursula Legvin…………………………….……….^etiri puta do opro{taja

Ursula Legvin, ^ETIRI PUTA DO OPRO[TAJA Preveo Aleksandar B. Nedeljkovi}

Adaptirao : Petar Popovi}

Ursula Legvin…………………………….……….^etiri puta do opro{taja

IZNEVERAVANJA 'Na planeti O nije bilo rata pet hiljada godina', pro~ita ona, 'a na Getenu rata nije bilo nikada'. Prestade ~itati, da bi odmorila o~i, a i zato {to je nastojala da privikne sebe na lagano ~itanje, da ne guta re~i ùrno i u velikim zalogajima kao Tikuli hranu. 'Rata nije bilo nikada'; te re~i u njenom umu ostado{e jasne i svetle, okruène beskrajnom, tamnom, mekanom nevericom u koju su polako tonule. Kakav bi to svet bio, svet bez rata? Bio bi to pravi svet. Mir je pravi ìvot, ìvot rada, u~enja i podizanja dece da bi radila i u~ila. Rat, koji pro`dire i rad i u~enje, a i decu, jeste poricanje stvarnosti. Ali moj narod, pomisli ona, samo zna da pori~e. Ro|eni u mra~noj senci zloupotrebljene vlasti, postavljamo mir izvan na{eg sveta, kao svetlo koje nam je vodilja, ali ostaje nedosti`no. Sve {to umemo jeste da se borimo. Ako iko od nas uspe stvoriti neki mir u svom ìvotu, to je samo poricanje da se rat nastavlja, senka senke, dvostruko neverovanje. I zato, dok su senke oblaka preletale preko mo~vara i preko stranica knjige otvorene na njenom krilu, ona uzdahnu i sklopi o~i, pomisliv{i: 'Ja sam la`ljivica.' Onda otvori o~i i nastavi da ~ita o drugim svetovima, o dalekim stvarnostima. Tikuli, koji je spavao svijen oko svog repa na slabom suncu, uzdahnu kao da je opona{a i po~e{a neku buvu iz svog sna. Gubu je oti{ao u tr{}ake, u lov; nije ga videla, ali povremeno se poneka biljna perjanica zanjihala, a jednom je i barska koko{ka uzletela kokoda~u}i uvre|eno. Zadubljena u opise ~udnovatih obi~aja na planeti I~, nije ni primetila Vadu sve dok se nije na{ao na kapiji, koju je sam otvorio. "Oh, ve} si tu", re~e ona, uhva}ena 'na iznena|enje' i obuzeta ose}ajem da je nespremna, nedorasla zadatku, stara, kao {to se uvek ose}ala pred drugim ljudima. Sama, ose}ala se stara samo kad je bila premorena ili bolesna. Mo`da je za nju ipak prava stvar da ìvi sama. "U|i", re~e ona, ustaju}i, pri ~emu joj knjiga ispade; ona je podiè, ali sad oseti da joj se ~vor kose na potiljku raspli}e. "Samo da uzmem torbu, pa idem." "Nema ùrbe", re~e mladi ~ovek blagim glasom. "Ejid jo{ neko vreme ne}e biti ovde." Ba{ ljubazno od tebe {to mi kaè{ da ne moram ùriti da napustim svoju sopstvenu ku}u, pomisli Jos, ali ne re~e ni{ta, poslu{no prihvataju}i nepodno{ljivu, divnu sebi~nost mladih. U|e u ku}u i izvu~e torbu. Bio je to njen ceger, torba za pijacu. Ponovo zaveza ~vor u kosi, preko njega maramu, i izi|e na mali, otvoreni trem. Vada be{e seo na njenu stolicu; sad, vide}i da ona izlazi iz ku}e, sko~i na noge. Bio je to stidljiv de~ko; ne`niji ~lan, pomisli ona, tog para ljubavnika. "Zabavljajte se", re~e ona sa osmehom, znaju}i da ga posti|uje. "Vrati}u se za dva-tri sata - pre zalaska sunca." Si|e do svoje kapije, izi|e i po|e istim putem kojim je Vada do{ao, stazom koja vodi do krivudavog drvenog 'uzdignutog puta' {to ide preko mo~vara sve do sela.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Na toj stazi ne}e se sresti sa Ejid. Devojka }e do}i sa severa, jednom od obi~nih blatnih staza, zato {to je iz sela izi{la u drugo vreme i u drugom pravcu nego Vada, da se niko ne doseti da to dvoje mladih ljudi pribli`no jednom nedeljno odsustvuju iz sela u isto vreme. Ludo zaljubljeni, voleli su se ve} tri godine i odavno bi bili uorta~eni, da se nisu Vadin otac i Ejidin otac posva|ali oko nekog par~eta korporacijske zemlje posle komasacije, od ~ega je krenula sva|a dvaju porodica. Nije, ba{, do{lo do prolivanja krvi, ali se o ozvani~enju ljubavne veze nije moglo ni govoriti. To zemlji{te imalo je veliku vrednost; obe porodice, iako siroma{ne, imale su ambiciju da predvode selo. Nastala zagriènost nije se mogla izle~iti ni~im. Celo selo se opredelilo za jednu ili za drugu stranu. Ejid i Vada nisu imali kuda da odu, nikakvu stru~nost koja bi im omogu}ila da u gradovima zara|uju za ìvot, nijednog plemenskog srodnika u nekom drugom selu koji bi ih mogao primiti na stanovanje. Njihova strast be{e uhva}ena u klopku mr`nje starih. Pre godinu dana Jos ih je zatekla u zagrljaju, na hladnoj zemlji na jednom ostrvcu u mo~varama - nabasala je na njih isto kao {to je svojevremeno nai{la na dva mladunca fen-jelena, sasvim nepomi~na u travnatom gnezdu gde ih je ko{uta ostavila. Taj par bio je u istoj meri divan, upla{en i ranjiv kao {to su lanad bila; tako su je ponizno molili da 'ne kaè'... [ta je drugo mogla? Tresli su se od hladno}e, Ejidine bose noge bile su blatnjave, dràli su se jedno za drugo kao deca. "U moju ku}u - idemo!" rekla im je strogo. "Zaboga!" Po{la je ljutitim, krutim koracima. Njih dvoje su boja`ljivo po{li za njom. Uvela ih je unutra, u svoju jedinu sobu. "Vrati}u se za jedan sat, otprilike", rekla je i ostavila ih u svojoj jedinoj sobi, a tu je, u velikoj udubini u zidu - sasvim blizu odàka - bio krevet. "Nemojte izblatnjaviti stvari!" Tada je lutala po stazama i straàrila, za slu~aj da je neko po{ao u potragu za to dvoje. A sada je, naj~e{}e, odlazila u selo, dok su 'lanad' provodila svoj slatki sat u njenoj ku}i. U takvom su neznanju odrasli, da nisu umeli smisliti nikakav na~in da joj se zahvale. Vada, po zanimanju reza~ treseta, mogao je da joj donese dovoljno goriva za vatru, a da niko nikad ne posumnja; ali oni joj nikad ni cvet ne doneso{e. Dodu{e, uvek su ostavljali krevet name{ten uredno i ~vrsto. Mo`da, uistinu, i nisu bili zahvalni. Za{to bi bili? Davala im je samo ono na {ta su oni imali pravo: postelju, jedan sat zadovoljstva, trenutak mira. Nije bila njihova krivica, a ni vrlina, to {to im niko drugi nije hteo tako ne{to dati. Posao koji je danas imala da obavi vodio ju je u radnju Ejidinog ujaka. Taj be{e seoski prodavac slatki{a. Pre dve godine se doselila, odlu~na u tome da ìvi u sveta~kom uzdràvanju: ~inija ìta, neza~injenog, samo jedna; uz to, ~ista voda, i ni{ta vi{e; ali je za~as odustala od takvih pomisli. Od te dijete, sa~injene samo od cerealija i vode, dobila je proliv, a voda u mo~varama ionako nije za pi}e. Zato je jela svaki komad sveèg povr}a koji je mogla kupiti ili uzgajiti, i pila vino ili vodu u boci ili vo}ni sok iz grada, i dràla kod ku}e veliku zalihu slatki{a - su{enog vo}a, suvog gro`|a, {e}erlema, pa ~ak i kola~a koje su pravili Ejidina majka i tetke, a to behu debeli diskovi posuti tucanim orasima, suvi, masni, bezukusni, ali su neobi~no prijali. Ona sad kupi punu torbu takvih, kao i jedan mrki to~ak od sastavljenih {e}erlema, i upusti se u ogovaranje sa tetkama.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Bile su to ènice mrkih lica i hitrih o~iju. Prethodnu no} provele su na bdeniju za pokojnika, starog Uada, i sad su èlele o tome pri~ati. "Oni ljudi" - Vadina porodica; to se nagove{tavalo jednim pogledom, sleganjem ramena, podrugljivim izrazom lica pona{ali su se, kao i obi~no, r|avo; napijali se, traìli kavgu, hvalisali se, povra}ali posvuda, a kako bi ina~e mogli ~initi takvi grabci, do|o{i i prosta~ine. Kad je zastala kod kioska da kupi novine (jo{ jedan zavet odavno prekr{en; bila je obe}ala sebi da }e ~itati samo Arkamiju i nau~iti je napamet), tu se na{la i Vadina majka, pa je sad Jos slu{ala kako su se 'oni ljudi' - Ejidina porodica - hvalisali, kavìli i posvuda povra}ali, na bdeniju no}as. Ovo Jos nije samo slu{ala, nego je i postavljala pitanja, èlela je da sazna tra~eve podrobno; volela je to. Kakva sam glupa~a bila, pomisli ona, polaze}i drvenom stazom podignutom na ko~eve, kakva sam glupa~a bila kad sam, makar i na trenutak, pomislila da mogu piti vodu i }utati! Nikad, nikad ja ne mogu da se manem }orava posla i nikad ne}u biti slobodna, nikad ne}u zasluìti da budem slobodna. âk me ni starost ne moè na to prisiliti. âk ni gubitak Safnane. Pa stado{e ispred Pet vojski. Ma~ podiè Enar i prozbori: s ovih rukah ja smrt tvoju drìm. Odgovara Kamij njemu ljuto: nije brate moja, neg je tvoja. Znala je te stihove napamet, dabome. Svako ih zna. Onda Enar ispu{ta ma~ iz ruku, zato {to je junak i svetac, Gospodara Kamija mla|i brat. Ali ja moju smrt ne mogu ispustiti. Drà}u je do samog kraja, negova}u je, mrze}u je, je{}u je, piti i slu{ati, dava}u joj moj leàj i oplakivati je, sve; samo je se manuti ne}u. Ona diè pogled sa svojih misli, zagleda se u popodne na ritovima: nebo bez oblaka, magleno plavo, ogleda se u jednom dalekom, krivom kanalu punom vode; sunce zlatno na mrkoùtim ravnima punim korova i me|u stabljikama trske. Duva onaj redak vetar, blagi, zapadni. Savr{en dan. Lepota sveta, lepota sveta! Ma~ u mojoj ruci, okrenut protiv mene. Za{to stvara{ lepotu da bi nas ubijao, o Gospode? Gazila je dalje, a maramu na glavi pritegla ~vr{}e, nezadovoljnim, kratkim trzajem. Ako ovako nastavi, uskoro }e lutati po mo~varama i dernjati se, sama, kao Aberkam. I gle, eto njega, misao ga je prizvala: ide on, srlja onako slepo, u svom stilu, kao da ne vidi ni{ta osim svojih misli, a po stazi tu~e {tapom kao da ubija zmiju. Duga~ka, seda kosa lepr{a mu oko lica. Ne vi~e; on je samo no}u vikao, a i to je odavno prestao, ali pri~a sam sa sobom, ona vide da mu se usne pomi~u; onda on ugleda nju, zatvori usta, povu~e se u sebe, podozriv kao divlja ìvotinja. Nastupali su jedno drugome u susret, na uzanoj stazi, uzdignutoj, od drveta napravljenoj; nigde drugog ljudskog bi}a, nigde u celoj divljini blata, vode i vetra. "Dobro ve~e, Stare{ino Aberkame", re~e Jos kad je izme|u njih ostalo jo{ samo nekoliko koraka. Koliko je krupan! Nikada nije mogla poverovati da je taj ~ovek toliko visok i {irok, sve dok se nije na{la neposredno ispred njega. Koà mu je bila tamna, jo{ i sad mladala~ki glatka, ali glava pognuta, a seda kosa ludo ra{~upana. Ogroman kukasti nos i nepoverljive, nevide}e o~i. On progun|a nekakav pozdrav, ali korak jedva ne{to malo uspori.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Neka vragolija be{e u Josi danas; smu~ilo joj se od sopstvenih misli, tuga i nedostataka. Ona stade, tako da je stare{ina sela morao tako|e stati ili bukvalno naleteti na nju, i re~e: "Jesi bio na opelu no}as?" Zurio je dole, u nju; ose}ala je da Aberkam izo{trava pogled, po~inje je videti, ili bar videti deo nje; najzad re~e: "Opelu?" "Sahranili su starog Uada no}as. Svi mu{karci su se napili i ~ista je milost {to sukob nije kona~no izbio." "Sukob?" ponovi on, dubokim glasom. Mo`da vi{e nije imao ni sposobnost da izo{tri pa`nju, ali Josu je ne{to gonilo da mu govori, da se probije do njega. "Djuisi i Kamaneri. Sva|aju se oko onog obradivog ostrva severno od sela. A ono dvoje sirote dece èle da budu partneri, dok njihovi o~evi prete da }e ih ubiti ako samo pogledaju jedno ka drugome. Kakav idiotizam! Za{to ne podele ostrvo i ne puste da ta deca budu par i zajedni~ki ga obra|uju? Pa{}e krv jednog dana, i to uskoro, mislim ja." "Krv", re~e stare{ina, i ponovi tu re~ jo{ nekoliko puta, kao moron, polako, tim svojim velikim, dubokim glasom, glasom koji je ona slu{ala kako se u silnoj patnji razleè no}u preko mo~vara. "Ti ljudi. Ti trgovci. Imaju du{e vlasnika. Ne}e da ubiju. Ali ni da im ne{to bude zajedni~ko. Ako je imovina, ne}e od nje odustati. Nikad." Ona opet vide podignut ma~. "Ah", re~e ona i strese se. "Zna~i, deca }e morati da ~ekaju... dok matori pomru..." "Prekasno", re~e on. Njegov pogled se susrete sa njenim, na tren, o{tar i ~udan; onda on nestrpljivim pokretom odgurnu kosu sa lica, zareà ne{to u smislu pozdrava za rastanak i nastavi hod, tako naglo da je morala, maltene, ~u~nuti da bi mu se sklonila s puta. Tako stare{ina ide, pomisli ona ironi~no, nastaviv{i svojim putem. Velik i {irok, zaprema prostor, nabija stazu dublje u zemlju. A ovako, ovako ide stara èna, uzano, uzano. Neka ~udna buka razleè se iza nje - pucnji iz vatrenog oru`ja, pomisli ona; jer gradske navike ostaju u ìvcima - i Jos se naglo okrete. Aberkam je stao i ka{ljao praskovito, ogromnom silinom, njegovo veliko telo svo se zgurilo oko gr~eva koji samo {to ga nisu oborili s nogu. Jos je poznavala tu vrstu ka{lja. U Ekumenu navodno imaju lek za to, ali Jos je oti{la iz grada pre nego {to je ma i najmanja koli~ina leka doneta. Ona pri|e Aberkamu pa mu re~e, kad je paroksizam bio zavr{en a Aberkam stajao grabe}i vazduh, lica sivog: "To je berlot; da li se izle~uje{, ili tek po~inje{ da boluje{?" Odmahnuo je glavom. êkala je. I dok je ~ekala, razmi{ljala, {ta me briga da li je bolestan ili nije? Da li je njega briga? Do{ao je ovamo da umre. ûla sam ja njega kako urli~e i zavija preko mo~vara, pro{le zime. U agoniji. Izjeden sramom, kao ~ovek koga je rat pojeo iznutra ali mu smrt nikako ne dolazi. "U redu je", re~e on promuklo, ljutito, èle}i samo da se ona udalji od njega; ona klimnu glavom, zato, i ode svojim putem. Nek umre. Kako bi mogao èleti da ìvi,

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja znaju}i {ta je izgubio, koliku vlast i ~ast, i {ta je po~inio? Lagao, izdao svoje sledbenike, proneverio pare. Savr{eni politi~ar. Veliki stare{ina Aberkam, heroj Oslobo|enja, predvodnik Svetske partije, koji je tu partiju i uni{tio, svojom pohlepom i glupo{}u. Osvrnula se jo{ jednom, samo na trenutak. Odmicao je veoma sporo, ili je stajao; nije bila sigurna. Pa je oti{la dalje, i na ra~vanju drvene putanje skrenula desno, si{la na blatnu stazu koja }e je dovesti do njene ku}ice. Pre tri stotine godina ove mo~vare behu jedna ogromna, bogata poljoprivredna dolina, jedna od prvih koje je Korporacija poljoprivrednih plantaà navodnjavala i obra|ivala, dovev{i roblje sa Verela u koloniju Jeove. Previ{e dobro navodnjavana, previ{e dobro kultivisana; hemijska |ubriva i so iz dubine tla nagomilavali su se toliko da jednog dana vi{e ni{ta nije htelo tu rasti, pa su Vlasnici oti{li drugde, za zaradom. Nasipi kanala za navodnjavanje klonuli su na nekim mestima, pa je reka opet lutala slobodno, i polako prala zemlji{te od ne~isto}a. Trska je izrasla, kilometri i kilometri tr{}aka, koji su se malo povijali pod vetrom, pod senkama oblaka i krilima dugonogih ptica. Tu i tamo, na ostrvcima, gde je zemlji{te bilo kamenitije, ostala je poneka njiva, poneko selo robova i pokoji zakupac koji je zemlju bio uzeo u najam; beskorisni ljudi na beskorisnom tlu. Sloboda pusto{i. Osim toga, {irom mo~vara bilo je i usamljenih, pojedina~nih ku}a. U starosti, ljudi Verela i Jeova imali su, bar neki od njih, sklonost da se okrenu }utanju, kao {to im njihova vera i preporu~uje; ako su deca njihova ve} odrasla, ako su ispunili du`nosti doma}ina i gra|ana, ako je telo oslabilo, a du{a ho}e da oja~a, takvi ljudi su ostavljali dotada{nji ìvot za sobom i dolazili praznih ruku na usamljena mesta. âk i na Plantaàma, Gazde pu{taju ostarele robove da odu u divljinu, slobodni. Ovde, na severu, oslobo|enici iz gradova dolazili su u mo~vare i ìveli kao usamljenici u ku}ama daleko od sveta. Sada su, posle Oslobo|enja, ~ak i ène to mogle. Neke od ku}a bile su u katastrofalno zapu{tenom stanju i slobodne da se u njih useli bilo koji pravilac du{e; ve}ina ku}a je, kao Josina brvnarica sa krovom od nagomilanih hrpa trave, bila u vlasni{tvu seljana, koji su te ku}e odràvali i prepu{tali besplatno na stanovanje usamljenicima, smatraju}i da time ispunjavaju versku du`nost, oboga}uju svoju du{u. Josi se dopadalo saznanje da svojim prisustvom donosi 'duhovnu zaradu' ku}evlasniku, jednom gramzivom tipu ~iji je teku}i ra~un kod Sudbine verovatno bio po svim drugim pitanjima potpuno u minusu. Josi je prijalo da se ose}a korisna. Sagledavala je tu svoju osobinu kao jo{ jedan znak da nije sposobna da se otarasi ovog sveta, iako je to od nje Gospodar Kamije zatraìo. Nema vi{e nikakve koristi od tebe, govora{e on njoj, na stotinu na~ina, jo{ od kako je napunila {ezdeset godina; ali nije ga htela slu{ati. Ostavila je bu~ni svet i do{la u mo~vare, ali je dopustila da se u njenom sluhu nastavi ~avrljanje tog sveta, prepri~avanje spletki, pevanje i plakanje. Tihi glas Gospodara nije htela ~uti. Ejid i Vada vi{e nisu bili tu, kad je stigla do ku}e; krevet je bio vrlo ~vrsto zategnut, a na njemu je spavao lisicopas Tikuli, svijen oko repa. Pegavi ma~or Gubu skakao je u raznim pravcima, postavljaju}i pitanje kad }e ve~era. Ona ga podiè i stade gladiti njegova svilena, ta~kasta le|a, a on joj se po~e gurati nju{kom ispod uva,

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja postojano predu}i u znak zadovoljstva i naklonosti; onda mu Jos dade hranu. Tikuli na ovo uop{te nije obratio pa`nju, {to je bilo ~udno. Previ{e spava Tikuli. Ona sede na krevet i po~e{ka korene njegovih krutih u{iju pokrivenih crvenim krznom. Tikuli se probudi i pogleda je blagim, }ilibarnim o~ima, a crvena perjanica njegovog repa se po~e mrdati. "Ooo, Tikuli, omatorio si", re~e Jos, a ma~ se se poma~e u njenom srcu. K}er njena, Safnan, dala joj je Tikulija, crveno maju{no {tene, grudvicu sa kandìcama i perjastim repi}em - pre koliko vremena? Pre osam leta. Dugo. Za lisicopsa, to je jedan ìvotni vek. Za Safnan, i vi{e od ìvotnog veka. I vi{e od ìvotnog veka za Safnaninu decu, Josinu unu~ad, Enkamu i Uje. Ako sam ja ìva, oni su mrtvi, razmi{ljala je Jos sada, kao {to je uvek razmi{ljala; ako su oni ìvi, ja sam mrtva. Otputovali su brodom koji leti kao svetlost; prevedeni su u svetlost. Kad se budu vratili u ìvot, kad iskora~e sa tog broda na svet zvani Hain, bi}e to osamdeset godina od dana polaska njihovog, a ja }u tada biti mrtva, odavno mrtva; jesam mrtva. Ostavili su me, i mrtva sam. Neka oni budu ìvi, Gospode, slatki Gospode, neka oni budu ìvi, a ja }u biti mrtva. Ovamo i do|oh da budem mrtva. Za njih. Ne mogu, ne mogu dozvoliti da oni budu mrtvi za mene. Tikulijev nos dodirnu njenu {aku. Ona pomno pogleda lisicopsa. ]ilibar u njegovim o~ima bio je pomu}en, plavkast. Ona ga pogladi po glavi, potraì korene njegovih u{iju, }utke. Pojeo je nekoliko zalogaja tek njoj za volju, pa se opet popeo na krevet. Ona pripremi sebi ve~eru, supu i podgrejane kola~e sa soda-vodom, i po~e jesti, ali ne oseti nikakav ukus. Opra sve tri posude koje je upotrebila, zaloì vatricu i sede pored nje, nastoje}i da ~ita knjigu polako; za to vreme Tikuli je spavao na krevetu, a Gubu je leào na ognji{tu, zurio zlatnim o~ima u vatru i preo vrlo tiho: ruu-ruu-ruu. Jednom se digao u sede}i poloàj i odgovorio svojim ratnim pokli~em, 'Huuu!' na neki zvuk koji se za~uo napolju, u ritovima; malo se i ushodao, pa opet staloìo da zuri i prede. Kasnije, kad je vatra dogorela, a ku}a ostala u potpunom mraku, ~ak i bez svetlosti zvezda, on se pridruìo Josi i Tikuliju, u toplini postelje, gde su ranije mladi ljubavnici imali svoju kratkotrajnu, britku radost. Uvide, slede}ih dana, da je po~ela razmi{ljati o Aberkamu, dok je radila u povrtnjaku, ~istila ga za zimu. Kad je stare{ina do{ao, seljaci su svi uzbu|eno pri~ali da }e taj ~ovek stanovati u ku}i koja je vlasni{tvo predsednika njihovog sela. Iako osramo}en i li{en ~asti, to je, i sad, bio veliki ~ovek. Izabrani Stare{ina Hejenda, jednog od glavnih plemena Jeove, istakao se u poslednjim godinama Oslobodila~kog rata, poveo je veliki pokret za ne{to {to je on nazvao 'rasnom slobodom'. âk i neki od seljana prihvatili su glavna na~ela njegove Svetske stranke: niko osim Jeovljana ne}e ìveti na Jeovi. Naro~ito ne Verelijani, omraèni porobljiva~i iz davnina, Gazde i Vlasnici. Ropstvo je ratom ukinuto; u poslednjih nekoliko godina, diplomati Ekumena postigli su pregovorima da se ukine i ekonomska prevlast Verela nad Jeovom, planetom koja je nekad bila kolonija Verela. A Gazde i Vlasnici, ~ak i oni ~ije su porodice vekovima

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ìvele na Jeovi, morali su se povu}i na Verel, na Stari Svet, od sunca slede}i prema spolja. Pobego{e, a potom behu njihovi vojnici proterani. Nikada se oni ne smeju vratiti, govorila je Svetska stranka. Ni kao trgovci, ni kao posetioci; ne smeju nikada vi{e zaga|ivati tlo i du{u Jeove. Niti smeju ma kakvi drugi stranci dolaziti, ma koja strana sila. Ekumenski tu|ini pomogli su da se Jeove oslobodi; jesu, ali sad moraju oti}i. Nema im mesta ovde. "Ovo je na{ svet. Ovo je slobodan svet. Ovde }emo svoje du{e oblikovati po liku Kamija Ma~evaoca", govorio je Aberkam i ponavljao mnogo puta, a ta slika, krivi ma~, bila je simbol Svetske stranke. Krv je, pre toga, prolivena. Od ustanka kod Nadamija, pa dalje, tokom trideset godina, vodile su se borbe, dizane su pobune, izvr{avane osvete, i to je potrajalo pola Josinog ìvota; pa i posle Oslobo|enja, posle odlaska svih Verelijanaca, borbe su se nastavile. Uvek su, uvek, mladi mu{karci bili spremni da pojure i da ubijaju koga god im stari ljudi ozna~e kao protivnika: da ubijaju jedni druge, ili ène, starce, decu; uvek se imao voditi jo{ neki rat u ime mira, slobode, pravde, Boga. Stekav{i slobodu, plemena su se po~ela sukobljavati zbog teritorija, a vladaju}i ljudi pojedinih gradova borili su se izme|u sebe za vlast. Sve ono {to je Jos stvorila trude}i se, celoga ìvota, kao prosvetni radnik, u glavnom gradu, raspalo se u komade ne samo tokom Oslobodila~kog rata, nego i kasnije. Raspadalo se u svakom slede}em ratu jo{ vi{e. Po{teno je priznati, razmi{ljala je ona, da je Aberkam, iako je mahao ma~em Kamijevim, ipak, kao vo|a Svetske stranke, nastojao da izbegne rat i donekle imao uspeha u tome. Vi{e je voleo da vlast osvaja ube|ivanjem i politikom, a u tome je bio majstor. Bio je na domak trijumfa. Povijeni ma~ video se svuda, mitinzi koji su klicali njegovim govorima bili su ogromni. ABERKAM I RASNA SLOBODA! - progla{avali su ogromni transparenti razapeti preko gradskih avenija. Znalo se da }e Aberkam sigurno pobediti na prvim slobodnim izborima ikada odrànim na Jeovi, da }e postati Stare{ina svetskog saveta. A onda, krenu{e govorkanja. U po~etku, ni{ta naro~ito. Prelasci pojedinaca u druge stranke. Samoubistvo njegovog sina. Majka njegovog sina po~e sa optu`bama o bludnom ìvotu i silnoj rasko{i. Dokazi da je proneverio velike svote novca koje su njegovoj stranci bile poverene da bi se ukazala humanitarna pomo} pojedinim oblastima koje su zbog povla~enja verelijanskog kapitala ostale u bedi. Otkrivanje tajnog plana da se ubije Izaslanik Ekumena i da se krivica baci na Aberkamovog starog prijatelja i podràvaoca, Demeja... To ga je oborilo. Predvodnik moè da se iìvljava seksualno, da zloupotrebljava vlast, da se bogati na ra~un naroda i time sti~e jo{ ve}e divljenje, ali ako izda svog saborca, to se ne opra{ta. Po kodeksu robova, neoprostivo je, pomisli Jos. Rulje Aberkamovih pristalica okrenu{e se protiv njega, po~e{e napadati staru rezidenciju menadèra APCY, koju je Aberkam uzeo za sebe. Me|utim, pristalice Ekumena i snage jo{ odane Aberkamu udruì{e se da brane Aberkama, ali i da uspostavljaju red u prestonici. Posle nekoliko dana uli~nih borbi, u kojima je poginulo na stotine ljudi (a u neredima {irom kontinenta, jo{ nekoliko hiljada), Aberkam se predao. Ekumen je podrào privremenu vladu koja je proglasila amnestiju. Ekumenci ga provedo{e, pe{ice, kroz okrvavljene, bombama razbijene ulice, u mukloj ti{ini. Narod je

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja gledao, narod koji je nekada u njega imao poverenja, koji mu se divio, mrzeo ga, sav taj narod je u }utanju gledao Aberkama kako prolazi okruèn straòm stranaca, vanplaneta{a, koje je poku{ao da istera sa ovog sveta. O tome je Jos ~itala u novinama. Tada je ve} godinu dana bila ìtelj mo~vare. "Ako, tako mu i treba", bila je njena prva i, manje-vi{e, jedina misao o svemu tome. Da li su Ekumenci istinski saveznici, ili samo maskirana nova grupa Vlasnika, to ona nije znala, ali joj se dopadalo da posmatra pad bilo kog predvodnika, pa bio to verelijanski Gazda, plemenski poglavica nakin|uren perjem ili demagog sklon drànju mahnitih govora; neka svi takvi osete ukus zemlje. Jos se, u svome ìvotu, zemlje najela dovoljno. Kada su joj nekoliko meseci kasnije rekli, u selu, da taj Aberkam dolazi u ritove, gde }e ìveti kao samotnjak, kao pravilac du{e, bila je iznena|ena, na trenutak se i postidela {to je ranije mislila da su svi njegovi govori bili prazna retorika. Da li je Aberkam, dakle, poboàn ~ovek? Kroz onoliko luksuza, orgija, kra|a, grabeì za vlast, ubistava? Nije! Izgubiv{i vlast i mo}, ostao je na vidiku javnosti na taj na~in {to se spektakularno okrenuo siroma{tvu i pobo`nosti. Dakle, sasvim je bestidan. I sama Jos se iznenadila èstini svoje indignacije. Kad ga je prvi put videla, poèlela je da pljune na ta velika stopala u sandalama, noùrde debelih prstiju; jer je samo toliko od Aberkama videla. Odbijala je da ga pogleda u lice. Ali onda je, jedne zimske no}i, ~ula zavijanje nad ritovima, u ledenom vetru. Tikuli i Gubu su na~uljili po jedno uho, ali ih nije upla{ila ta stra{na buka. Ovo je navelo Jos da minut-dva kasnije prepozna da je to ljudski glas - neki ~ovek se dernja; Pijan? Lud? Glas koji urli~e, preklinje, tako da je ustala da po|e ka njemu, iako se èstoko pla{ila; ali on nije prizivao ljudsku pomo}. "Gospodaru, gospodaru moj, Kamije!" vikao je, a Jos je virila sa svojih vrata i videla ga na drvenoj podignutoj stazi, senku naspram bledih no}nih oblaka, kako grabi dugim koracima i ìvotinjski zavija, kao du{a u bolu. Posle te no}i, nije sudila o njemu. Bili su dvoje jednakih. Kad ga je slede}i put srela, pogledala ga je u lice i progovorila ne{to, pa ga tako prinudila da i on ne{to kaè njoj. Susreti nisu bili ~esti; ìveo je zaista samotnja~ki. Niko nije dolazio preko mo~vara da ga vidi. Ljudi iz sela ~esto su oboga}ivali svoje du{e tako {to su njoj davali hranu, vi{kove od ètve, ostatke sa~uvane posle jela, ponekad, na verske praznike, i ~itav lonac jela skuvanog za nju; ali nije videla da je iko ikad odneo u Aberkamovu ku}u ma {ta. Mo`da su nudili, a on bio odve} ponosan da uzme. Mo`da su se pla{ili da ponude. Kopala je leju sa korenjem, pomo}u one bedne motike sa kratkom dr{kom koju je od Em Devija dobila, i razmi{ljala o tom njegovom ka{lju. Kad je Safnan imala ~etiri godine, dobila je berlot i zamalo da umre. Nedeljama je Jos slu{ala taj uàsni ka{alj. Da li je Aberkam, pre neki dan, po{ao u selo, po lek? Da li je stigao do sela, ili se vratio? Nabacila je {al, zato {to je vetar opet postao hladan; jesen je odmicala. Po|e drvenim puti}em i na ra~vanju si|e desno. Aberkamova ku}a be{e drvena splavenica - postavljena na splav od debala poloèn u tresetastu vodu mo~vare. Takve su ku}e bile vrlo stare, po dvesta i vi{e godina. Pravljene su u vremenima kad je u dolini jo{ bilo drve}a. Nekada je bila na

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja sala{u, pa je zato bila daleko ve}a od njene ku}ice. Sastojala se iz vi{e delova, pruènih na razne strane. Mra~no je izgledala, krov joj je bio u lo{em stanju, preko nekih prozora zakucane daske, a kad je zakora~ila na trem, pokazalo se da su neke daske pod njenim nogama labave. Izgovorila je ime 'Aberkam', zatim ga ponovila glasnije. Vetar je cvileo u tr{}acima. Pokucala je, ~ekala, gurnula te{ka vrata, koja se otvori{e. Unutra je bio mrak. Na{la se u svojevrsnom predsoblju. ûla je Aberkama kako u susednoj prostoriji ne{to govori. "Nikad na jamski, po nameri, izbaci, izbaci", re~e duboki, promukli glas, pa se zaka{lja. Ona otvori vrata; pustila je da joj se o~i nekoliko trenutaka prilago|avaju slabom svetlu, i tek tad je videla gde je. Be{e to stara prednja soba ku}e. Na prozore spu{tene roletne, a vatra u ognji{tu mrtva. Od name{taja, bili su tu jedna polica, jedan sto i kau~, a pored samog ognji{ta, krevet, sa koga su upetljani pokriva~i skliznuli na pod. Na krevetu je sedeo Aberkam, nag, i gr~io se i buncao u visokoj temperaturi. "Oh, Boè!" re~e Jos. Kolika su mu samo prsa, ogromna, znojem nauljena, prekrivena, kao i stomak, vrtloì}ima sivih dlaka; kako silovito grabe te njegove ru~erde; kako da mu se pribliì? Na{la je na~ina. Utvrdiv{i da je, u groznici, slab, postepeno je postajala sve manje boja`ljiva i oprezna. U lucidnim trenucima, poslu{no je izvr{avao njene naloge. Pokrila ga je, i preko njega natrpala svu }ebad koju je imao i jo{, preko svega, tepih iz jedne od nekori{}enih soba; naloìla je najvreliju vatru {to je mogla; posle nekoliko sati, on se po~e znojiti, pa je znoj toliko curio iz njega da je uskoro i madrac bio sav mokar. "Neumeren si", grdila ga je, u dubini no}i, dok ga je gurala i vukla i prisiljavala da se otetura do poluraspadnutog kau~a i tamo leì umotan samo u tepih, dok je ona pred vatrom su{ila njegovu posteljinu. Tresao se, zaka{ljavao, a ona mu je kuvala trave koje je sa sobom donela, i tako dobijeni ~aj pila, jo{ prè}e vreo, zajedno sa njim. Aberkam iznenada zaspa i ostade da spava kao mrtav; povremeno je, i spavaju}i, imao napade ka{lja, ali ga ~ak ni to nije budilo. Pade u san jednako nenadano i ona, i probudi se, i vide da leì na golom kamenhu ispred ognji{ta, da vatra zamire, i da se na prozorima dan zabeleo. Aberkam je leào kao planinski lanac ispod tepiha, koji je, to ona sad primeti, bio grozno prljav; disanje mu je bilo hripavo, ali duboko i ravnomerno. Ustajala je - deo po deo; bol po bol; naloìla opet vatru, zgrejala se, nakuvala jo{ ~aja, po{la u istraìvanje ostave za hranu. Ostava je bila krcata osnovnih namirnica; ovaj Stare{ina je, o~ito, naru~ivao takve stvari pravo iz Vea, najblièg iole ve}eg grada. Spremila je sebi dobar doru~ak, a kad se Aberkam probudio, naterala ga je da popije jo{ ~aja od lekovitih trava. Groznica je bila savladana. Opasnost je sad bila voda u plu}ima, razmi{ljala je Jos; na to su je upozoravali i kad je Safnan bila bolesna, a ovo je pred njom ~ovek od {ezdeset godina. Ako prestane ka{ljati, to }e biti znak za opasnost. Ona ga natera da leì naslonjen o zid, maltene u sede}em poloàju. "Ka{lji", re~e mu. "Boli", zareà on. "Mora{", re~e ona, i njegovo 'kah! kah!' po~e. "Jo{!" nare|ivala je, a on se zaka{lja toliko da se naprosto cepao i gr~io. "Dobro je", re~e ona. "Sad spavaj." On zaspa.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Tikuli i Gubu mora biti da ve} uveliko gladuju! Ona pobeè ku}i, nahrani svoje ku}ne ljubimce, pomazi ih, promeni svoje donje rublje i provede pola sata sede}i pored kamina sa Gubuom koji je preo ispod njenog uha. Onda se vrati preko mo~vare, u ku}u Stare{ine. Do ve~eri, uspela je da osu{i njegovu posteljinu i da ga vrati u krevet. Tu no} provede kod njega, ali ga ujutru ostavi, rekav{i: "Vrati}u se uve~e." Bio je u}utan, i dalje veoma bolestan i ravnodu{an prema nevoljama, i svojim i njenim. Slede}eg dana bilo mu je vidno bolje; ka{alj pun {lajma, sazreo, dobar. Veoma je dobro zapamtila dan kad je Safnan po~ela, kona~no, da se iska{ljava tako. S vremena na vreme bivao je sasvim budan, a kad je donela bocu koju je na{la i upotrebila kao 'gusku' za mokrenje, on se okrenuo i pomokrio se sam u to. Ose}aj stidljivosti, to je mnogo dobro kod stare{ina, pomisli ona. Bila je zadovoljna sobom, i Aberkamom. Uverena da je bila od koristi. "Ostavi}u te samog no}as; gledaj da ti pokriva~i ne spadnu. Vra}am se ujutro", rekla mu je, zadovoljna {to je tako odlu~na i {to nema ko da dovodi u sumnju njene postupke. Ali kad se vratila ku}i, u bistro, hladno ve~e, Tikuli je sklup~an leào u jednom uglu gde nikada ranije nije spavao. Odbio je hranu, a kad ga je premestila i poku{ala da ga mazi i da ga navede da opet spava na krevetu, samo se odvukao na isto mesto. Pusti me, govorio je, gledaju}i na drugu stranu, okre}u}i o~i od nje; zavukao je suvi, crni, o{tri nos u krivinu prednje noge. Pusti me, govorio je strpljivo, pusti me da umrem, to je ono {to radim sad. Spavala je, zato {to je bila veoma umorna. Gubu je ostao u mo~varama celu no}. Ujutro je Tikuli bio sasvim isti, sklup~an na podu na mestu gde nikad nije spavao. êkao je. "Moram i}i", re~e mu ona. "Vrati}u se uskoro - veoma skoro. êkaj me, Tikuli." Ni{ta nije uzvratio, samo je zurio u nekom drugom pravcu, mutnim, }ilibarnim o~ima. Nije ~ekao nju. Odmicala je èstokim hodom preko mo~vare, suvih o~iju, besna, beskorisna. Aberkama zate~e u manje-vi{e istom stanju; nahrani ga ìtnom ka{icom, pobrinu se oko njegovih potreba i re~e: "Ne mogu ostati. Bolesno mi je ku~e. Moram se vratiti." "Ku~e", re~e krupni ~ovek potmulo. "Lisicopas. Dobila sam ga na poklon od moje k}erke." Za{to obja{njava, za{to se pravda? Ode; ku}i do|e i na|e Tikulija na istom nestu gde ga je ostavila. Po~e ne{to krpiti, onda nakuva hranu za koju je pretpostavljala da bi je Aberkam mogao jesti, poku{a da ~ita onu knjigu o svetovima Ekumena, o jednom svetu gde nema rata, ali gde je uvek zima, i gde je su ljudi i mu{karci i ène. Sredinom popodneva, pomisli da se mora vratiti Aberkamu, i kad po~e ustajati, najednom i Tikuli ustade i veoma lagano joj pri|e. Ona se opet spusti na stolicu i sagnu se da ga podigne, a on }u{nu svoju o{tru nju{ku u njenu {aku, uzdahnu i leè, spustiv{i glavu na {ape. Uzdahnu jo{ jednom. Sedela je i glasno plakala neko vreme, ne dugo; pa je ustala i dohvatila onu ba{tovansku moti~icu i po{la napolje. Iskopa mu grob u jednom sun~anom kutku uz

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja samu spolja{nju stranu kamenoga dimnjaka. Vrati se i podiè Tikulija i pomisli sa drhtajem sre}e, ali sre}e nalik na strah: "Nije mrtav!" Bio je mrtav, ali jo{ ne hladan; gusto crveno krzno zadràvalo je toplotu tela unutra. Umota ga u svoju plavu maramu i uze u naru~je, pa ga odnese do njegovog groba, ose}aju}i ~ak i sad, kroz tanku tkaninu, Tikulijevu toplinu, ali i prvu, laku ukru}enost tela, kao da se pretvara u drveni kip. Zatrpa grob zemljom i odozgo poloì jedan kamen koji je ispao iz dimnjaka. Ni{ta nije mogla re}i, ali je u svome duhu dràla jednu sliku kao molitvu, sliku Tikulija kako tr~kara po suncu negde. Na trem je ostavila hranu za Gubua, koji se ceo dan nije vratio ku}i, i opet se popela na drvenu stazu i krenula. Bilo je tiho ve~e, naobla~eno. Trske stajahu sive, u vodama olovnog sjaktanja. Aberkam je sedeo na krevetu i jasno se videlo da mu je jo{ bolje; mo`da jo{ pomalo temperature, ali ni{ta ozbiljno. Bio je gladan, dobar znak. Kad mu Jos donese posluàvnik, on re~e: "Je l' dobro ku~etu?" "Nije", re~e ona i okrete se od njega. Tek minut kasnije uspe re}i: "Uginulo." "U rukama Bo`jim", promumla duboki glas, a ona vide Tikulija opet na suncu, ili u ne~emu drugom, prisutnom; u nekom prisustvu koje je kao svetlost sunca. "Da", re~e ona. "Hvala ti." Usne su joj drhtale, grlo joj se zatvorilo. Ispred o~iju - samo {are na onoj plavoj marami, {are u obliku listova {tampanih tamnijom plavom bojom. Ona na|e sebi ne{to da radi. Uskoro se vrati do ognji{ta i sede pokraj same vatre, obuzeta velikim umorom. "Pre nego {to se Gospodar Kamije latio ma~a, bio je pastir", re~e Aberkam. "A zvali su ga Gospodar zveri i 'jelen~ar', jer kad je odlazio u {umu, zalazio je me|u jelene, a i lavovi su zajedno sa njim zalazili me|u jelene, a nikakvu {tetu nisu ~inili. Niti se iko pla{io." Ovo je rekao tako tiho, da je Jos tek posle nekog vremena shvatila da on to navodi iz Arkamije. Ona nabaci jo{ jedan blok treseta na vatru i opet sede. "Kaì mi odakle si, Stare{ino Aberkame", re~e ona. "Sa plantaè Geba." "Na istoku?" On klimnu glavom. "Kako je bilo?" Vatra ostade prigu{ena; davala je dim o{trog mirisa. No} je bila napeto tiha. Kad se Jos doselila iz grada ovamo, prvih nekoliko no}i ta ti{ina ju je budila. "Kako je bilo", re~e on maltene {apatom. Kao i ve}ina ljudi njihove rase, imao je duìcu oka tako prostranu, da je svojom tamnom bojom gotovo ispunjavala oko; ali ona vide i belinu beonja~e, kao sev, kad je Aberkam pogledao ka njoj. "Pre {ezdeset godina", re~e on. "@iveli smo u stambenom bloku na plantaì. Bili su zasadi trske; neki od nas su sekli trsku, neki radili u mlinu. Ve}ina èna, a i mala deca. Gotovo svi mu{karci, i de~aci preko devet ili deset godina, silazili su u rudnike. I poneka devoj~ica,

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja traìli su ba{ male, da bi se mogle uvla~iti u okna gde odrasli ljudi nisu mogli u}i. Ja sam bio krupan. Poslali su me u rudnik kad sam imao osam godina." "Kako je bilo?" "Mrak", re~e on. Jos opet vide sev njegovih beonja~a. "Osvr}em se i pitam se kako smo ìveli? Kako smo mogli ostajati ìvi na takvom mestu? Vazduh je dole u rudniku bio toliko pun pra{ine da je bio crn. Crni vazduh. U njega svetlost rudarskog fenjera nije prodirala ni dva metra. U ve}ini jama bilo je vode, ~oveku do kolena. U jednoj jami se jedna naslaga mekog uglja zapalila, tako da je ceo sistem bio pun dima. Pa ipak su nastavili rad, zato {to su bogate naslage leàle iza toga. Nosili smo maske, filtere. Uglavnom beskorisne. Udisali smo dim. Ja uvek pomalo hripim kao ovo sad. Nije ovo samo od berlota. To je od starog dima. Ljudi su umirali od 'crnih plu}a'. Svi. Sa ~etrdeset, ~etrdeset pet godina. Kad umre{, Gazde daju tvom plemenu pare. Bonus za smrt. Neki ljudi su smatrali da iz tog razloga vredi umreti." "Kako si se izvukao?" "Moja majka", re~e on. "Bila je k}erka stare{ine sela. U~ila me je. Veri i slobodi." To je on i ranije ovako odgovarao, pomisli Jos. Ovo mu je uve`ban odgovor, njegov standardni mit. "Kako? [ta je rekla?" Pauza. "Pou~avala me je Svetim re~ima", re~e Aberkam. "Pa mi je rekla: 'Ti i tvoj brat, vi ste pravi ljudi, vi ste ljudi Gospoda, njegovi sluge, njegovi ratnici, njegovi lavovi: samo vi. Gospodar Kamije do{ao je sa nama sa Starog sveta, i sad je na{, sad ìvi me|u nama.' Dala nam je imena Aberkam, Jezik gospodnji, i Domerkam, Ruka gospodnja. Da govorimo istinu i da se bijemo za slobodu." "[ta je bilo s tvojim bratom?" upita Jos posle nekog vremena. "Poginuo kod Nadamija", re~e Aberkam, a onda oboje utonu{e u }utanje, neko vreme. Nadami je bilo prvo veliko boji{te Ustanka koji je, mnogo kasnije, doneo Oslobo|enje planeti Jeovi. Na plantaì Nadami, robovi i gra|ani prvi put su ratovali rame uz rame protiv vlasnika. Da su robovi duè odràli svoje poloàje protiv vlasnika, protiv korporacija, sloboda im je mogla do}i godinama ranije. Ali oslobodi~a~ki pokret se neprestano razdirao zbog plemenskih neprijateljstava i zbog predvodnika koji su se na oslobo|enim teritorijama otimali za vlast, ili stupali u nagodbe sa Gazdama da bi u~vrstili svoje dobitke. Trideset godina rata i razaranja, i tek onda su Verelijanci, neznatna manjina, potu~eni i isterani sa Jeove, tako da su se Jeovljani mogli sasvim posvetiti me|usobnom ubijanju. "Tvoj brat je imao sre}e", re~e Jos. Onda pogleda preko puta, ka Stare{ini, da vidi kako }e on reagovati na ovaj izazov. Njegovo veliko, mra~no lice imalo je, pri svetlosti vatre, ne{to blaì izraz. Kosa njegova, seda i gruba, pobegla je iz labave kike koju mu je ona isplela da mu je skloni sa o~iju, i opet mu se vukla ispred lica. On re~e polako i blago: "Bio mi je mla|i brat. Bio je Enar na boji{tu Pet vojski."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja A, je li tako? Zna~i, ti si Gospodar Kamije li~no? - uzvrati mu Jos, u mislima, darnuta, ironi~no i ljuto. Kakav ego! Ali, svakako, moglo se shvatiti i druga~ije. Enar je u toj bici podigao ma~ da ubije svog starijeg brata, kako taj ne bi postao gospodar celog sveta. Ali mu je Kamije rekao da taj ma~ zna~i smrt za njega samog, Enara; da nema vladavine i nema slobode u ìvotu, nego samo u napu{tanju ìvota, i svake ~e`nje i èlje. Enar je tad poloìo ma~ na zemlju i oti{ao u divljinu, u }utanje, rekav{i samo: "Brate, ja sam ti." A Kamije je podigao taj ma~, i krenuo u boj protiv Vojski pusto{i, znaju}i da pobede nema. Dakle, ko je ovaj ~ovek ovde? Ovaj grmalj od ~oveka? Ovaj bolesni starac, ovaj de~ki} zavu~en u dubine rudni~kog mraka, ovaj siledìja, lopov i laòv koji je zami{ljao da moè govoriti u ime Boga? "Suvi{e pri~amo", re~e Jos, iako ve} pet minuta nisu prozborili ni re~. Ona mu nasu {olju ~aja i skide sa vatre ~ajnik, koji be{e tamo ostavila da bi tihim klju~anjem odràvao stalnu vla`nost vazduha. Dohvati {al. Aberkam ju je gledao sa onim istim blagim izrazom lica, maltene zbunjenim. "Slobodu sam hteo", re~e on. "Na{u slobodu." Nje se nije ni{ta ticala njegova savest. "Ostani u toplom", re~e ona. "Izlazi{?" "Na drvenoj stazi ne mogu zalutati." Ipak je to bilo ~udnovato pe{a~enje, jer nije imala fenjer, a no} je bila ba{ mrkla. Razmi{ljala je, prstima stalno nalaze}i ogradu stazice, o tom crnom vazduhu o kome joj je ispri~ao, vazduhu koji, dole u rudnicima, guta svetlost. I o Aberkamovom crnom, te{kom telu. Zatim: kako ona retko {eta sama u no}i. Kad je bila dete na plantaì Bani, robove su no}u zaklju~avali u stambeni blok. @ene su ostajale na ènskoj strani, i nikad nisu izlazile same. Pre Rata, kad je do{la u grad kao oslobo|enica i po~ela u~iti u {koli za radnu obuku, osetila je prvi put ukus slobode; ali u zlim godinama Rata, pa ~ak i posle Oslobo|enja, èna opet nije mogla no}u bezbedno i}i sama. Nije bilo policije u radni~kim kvartovima, niti uli~nog osvetljenja; gospodari lokalnih bandi slali su svoje ratnike u napad. âk i danju si morala da budno pazi{, da nastoji{ ostati sa gomilom sveta, da uvek bude{ sigurna da postoji i neki otvoren pravac za bekstvo. Po~e se brinuti da }e proma{iti ra~vanje, ali, dok do njega stiè, o~i joj se toliko priviko{e na mrak, da ga sasvim lepo vide; ~ak i mrlju u bezobli~ju ritova - svoju ku}icu. ûla je pri~e da tu|ini, oni iz svemira, vrlo slabo vide no}u. O~i su im male, u sredini imaju samo crnu ta~kicu, a okolo nje sve belo, kao upla{eno tele. Josi se njihove o~i nisu dopadale, ali je volela boje njihove koè, uglavnom tamnosme|e ili crvenkastosme|e, toplije od sivkaste sme|e koè robova ili plavocrne koètine koju je Aberkam dobio od robovlasnika {to je silovao njegovu majku. To je cijanidna koà, govorili su tu|ini u~tivo; a o~i, o~i su 'prilago|avanje ~ula vida na spektar zra~enja sunca u sistemu Verel'. Gubu je na silaznoj, blatnoj stazi plesao oko njenih nogu, tih, i repom ju je povremeno golicao po nogama. "Pazi ti, ej", grdila ga je. "Nagazi}u te." Bila mu je zahvalna i uzela ga je u ruke ~im su u{li u ku}u. Nema dostojanstvenog, ali radosnog

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja pozdrava Tikulijevog; nema ove no}i, i nikad vi{e biti ne}e. Ruu-ruu-ruu, preo je Gubu ispod njenog uha, slu{aj mene, ovde sam ja, ìvot te~e dalje, gde je ve~era? Stare{ina je ipak navukao i malo, malecno zapaljenje plu}a, pa je Jos oti{la u selo da pozove kliniku u Veu. Posla{e jednog lekara op{te prakse, koji re~e: da bolesnik dobro napreduje, fino, samo neka sedi i fino iska{ljava, samo ga treba malo pogledati s vremena na vreme, dobro je, i ode, mnogo vam hvala. Zato je Jos provodila popodneva sa njim. Ku}a njena izgledala je bez Tikulija vrlo tmurno, dani pozne jeseni bili su vrlo hladni, a, uostalom, {ta je drugo imala da radi? Volela je Aberkamovu mrku ku}erinu na splavu. Nije nameravala da ~isti ku}u ni ovom Stare{ini, ni ma kom drugom mu{karcu koji sam ne ~isti svoju ku}u, ali je pomalo petljala po njoj, zavirivala u sobe koje Aberkam, o~ito, nije koristio, ili ~ak nikada ni video. Na{la je na spratu jednu sobu sa duga~kim, niskim prozorima du` celog zapadnog zida koja joj se dopala. Tu jednu je po~istila, i oprala prozore, ~ija su okna bila sastavljena od malih komada zelenkastog stakla. Kad je Aberkam spavao, Jos je odlazila gore, u tu sobu, i sedela na jedinom tamo{njem komadu name{taja, pocepanom vunenom }ebetu. Kamin je bio zatvoren naslaganim ciglama, ali je odozdo, od vatre u kojoj je treset goreo, stizala toplota, pa je Jos, le|ima naslonjena na tople cigle, pri sun~evom sjaju koji je koso priticao kroz prozore, ipak bila zgrejana. Tu je ose}ala mir koji kao da je pripadao sobi samoj, obliku tog vazduha, zelenkastom, talasavom staklu prozora. Tu je sedela u ti{ini, ne bave}i se ni~im, zadovoljna, kako u svojoj sopstvenoj ku}i nikad nije sedela. Stare{ini se snaga vra}ala sporo. êsto je bio zlovoljan, tmuran, onaj prostak kakvim ga je u po~etku smatrala, uvaljan u tupi egocentri~ni sram i bes. U nekim drugim danima, bio je voljan da govori; a pokatkad, ~ak i da slu{a. "îtam jednu knjigu o svetovima Ekumena", re~e Jos, ~ekaju}i da njihovi kola~i od pasulja budu gotovi s jedne strane, pa da ih prevrne da se peku i sa druge strane. Poslednjih nekoliko dana spremala je ru~ak kod njega, pa je i ru~ala tu, s njim, u pozno popodne; prala sudove i odlazila ku}i pre mraka. "Veoma je zanimljiva. Nema nikakve sumnje, mi smo daleki potomci naroda sa Haina, svi mi. I mi, i ovi tu|ini iz svemira. âk i ìvotinje, na{e i njihove, imaju zajedni~ko poreklo." "To neki tako kaù", zabrunda on. "Nije pitanje ko {ta kaè", re~e ona. "Ko god pristane da pogleda dokaze, vide}e da je tako; to su genetske ~injenice. One ne}e postati nimalo druga~ije zbog toga {to ih ti ne voli{." "[ta je '~injenica' stara milion godina?" re~e on. "Kakve veze ona ima sa tobom, sa mnom, sa nama? Ovo je na{ svet. Mi smo ovi koji jesmo. Mi sa njima nemamo ni{ta." "Sad imamo", re~e ona, tonom mal~ice neozbiljnim, prevr}u}i kola~e. "Ne bismo imali, da je ispalo po mome." Ona se nasmeja. "Ne odustaje{, a?" "Ne", re~e on. Kad su ru~ali, on u postelji sa posluàvnikom u rukama, a ona sede}i na stoli~ici pored ognji{ta, Jos nastavi razgovor, sa ose}anjem da izaziva bika, da za~ikava

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja lavinu da se obru{i; jer iako je bio jo{ bolestan i slab, ipak je imao u sebi onu staru pretnju, ipak je bio tako veliki, i to ne samo telom. "Da li je, zapravo, samo to bilo posredi?" upita ona. "Svetska stranka. Da planeta bude samo na{a, bez tu|ina? Samo to?" "Da", re~e on, mrkom, dalekom tutnjavom. "Za{to? Ekumen bi mogao toliko stvari deliti sa nama. Slomio je vladavinu korporacija nad nama. Ekumen je na na{oj strani." "Dovedeni smo na ovaj svet kao roblje", re~e on, "ali to je na{ svet, na kome treba da na|emo svoje puteve. Kamije je do{ao sa nama, pastir, vezivatelj, Kamije od ma~a. Ovo je na{ svet. Na{a zemlja. Niko je ne moè nama dati. Nije nam potrebno da sa drugim narodima 'delimo' neka zajedni~ka znanja ili bogove. Mi ovde ìvimo, na ovom tlu. Ovde umiremo da se ponovo pridruìmo Gospodu." Posle nekog vremena, ona re~e: "Imam k}erku, i unuka i unuku. Oni su pre ~etiri godine oti{li sa ovog sveta. Poleteli su brodom za Hain. Sve ove godine koje }u ja proìveti dok ne umrem, za njih su kao nekoliko minuta, kao jedan sat. Putova}e osamdeset godina - jo{ sedamdeset {est. Do te druge planete. Oni }e ìveti i umreti tamo. Ne ovde." "Jesi li ti bila saglasna da odu?" "Njena je odluka bila." "Ne tvoja." "Ja ne ìvim njen ìvot." "Ali si oja|ena", re~e on. ]utanje koje se spustilo izme|u njih bilo je te{ko. "To je pogre{no, pogre{no, pogre{no!" re~e on, glasom jakim i bu~nim. "Imali smo svoju sudbinu, svoj sopstveni put ka Gospodu, a oni su nam to oduzeli - i sad smo opet robovi! Mudri tu|ini, nau~nici sa svim tim znanjima i pronalascima, na{i, navodno, preci - kaù: 'Uradite ovo!' i mi uradimo, 'Uradite ono!' i mi uradimo. 'Ukrcaj svoju decu u ovaj divan brod i poleti na na{e divne svetove!' I deca su odvedena, ne}e se vratiti nikad svome domu. Ne}e nikad ni znati svoj dom. Nikad ne}e znati ko su. Nikad ne}e znati ~ije su ih ruke mogle dràti." Bilo je to drànje govora; ona nije mogla znati da li je taj govor ve} odrào, mo`da jednom ili stotinu puta, veli~anstveno, razvikano pale}i masu; o~i su mu zasuzile. I njene. Odbijala je da mu dopusti da je upotrebi, da mu ona bude instrument za svirku, da potpadne pod njegovu mo}. "Ako bih se i sloìla s tobom", re~e ona, "ipak, ipak, za{to si varao, Aberkame? Lagao si sopstveni narod, krao si!" "Nikad", re~e on. "Sve {to sam ikada radio, uvek, svaki moj dah, sve je bilo za Svetsku stranku. Da, tro{io sam novac, sav novac koji sam mogao dohvatiti, ali za {ta, ako ne za na{u stvar? Da, pretio sam Izaslaniku Ekumena, mislio sam da oteram i njega i sve njih sa ovog sveta! Da, lagao sam ih, jer oni èle da upravljaju nama, da nas poseduju, a ja sam spreman da u~inim bilo {ta da spasem moj narod ropstva - bilo {ta!"

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Po~eo je udarati ogromnim pesnicama po brdu svojih kolena, ali i hvatati vazduh, i jecati. "A ne mogu da u~inim ni{ta, o, Kamije!" povika on i zagnjuri lice u {ake. Sedela je }utke, do srca proèta mu~ninom. Posle dugog vremena, obrisao je lice {akama, kao dete, zagladio grubu, ra{~upanu kosurinu unazad, protrljao nos i o~i. Podigao je posluàvnik, poloìo ga na kolena, dohvatio vilju{ku, odsekao par~e kola~a od pasulja, stavio ga u usta, sa`vakao, progutao. Ako moè on, mogu i ja, pomisli Jos, i uradi isto tako. Pojedo{e ru~ak. Ona ustade i pri|e da odnese njegov posluàvnik. "Izvini", re~e. "Bilo je propalo jo{ tada", re~e on vrlo tiho. Diè pogled i zagleda joj se u o~i, sada je vide}i, {to se, po njenom ose}aju, retko de{avalo. Stajala je, ne razumev{i, i ~ekala. "Bilo je propalo jo{ tada. Pre toliko godina. Ono u {ta sam verovao kod Nadamija. Naime, da samo treba da ih isteramo, i da }e tada biti sloboda. Rat se nastavljao, otezao, a mi smo zalutali. Znao sam da je la`. [ta je, dakle, marilo ako sam lagao jo{ i vi{e?" Razumela je samo to da je on duboko uznemiren i verovatno mal~ice lud, i da je pogre{ila {to ga je za~ikavala. Oboje su stari, oboje potu~eni, oboje izgubili svoju decu. Za{to ona èli da mu nanese bol? Ona na tren stavi {aku preko njegove, ni{ta ne govore}i, pa podiè posluàvnik. Dok je u sudoperu prala posu|e, on je pozva: "Hodi ovamo, molim te!" To nikada ranije nije uradio, pa Jos pohita u sobu. "Ko si bila?" Stajala je i buljila u njega. "Pre dolaska ovamo", re~e on nestrpljivo. "Oti{la sam sa plantaè u {kolu za obrazovanje", re~e ona. "@ivela sam u gradu. Predavala sam fiziku. Bila sam savetnik za drànje nastave iz prirodno-nau~nih predmeta u na{im {kolama. Odgajila sam k}erku." "Kako ti je ime?" "Jos. Od plemena Sedevi, iz Banija." Klimnuo je glavom, a ona sa~eka jo{ trenutak, pa se vrati pranju sudova. Ni ime mi nije znao, pomisli ona. I tog dana, kao i svakog, Jos ga je terala da ustane, da se pro{eta, sedi na stolici; bio je poslu{an, ali ga je to zamaralo. Jedno popodne ona ga natera da pro{eta znatno vi{e, a on, kad se vrati u krevet, odmah sklopi o~i. Ona otklizi uz {kriputave stepenice u sobu sa zapadnim prozorom i ostade tamo da sedi, dugo, u savr{enoj smirenosti. Slede}eg dana, kad do|e vreme ru~ka, ona ga natera da sedi za stolom, na stolici. Po~e pri~ati, da ga razvedri; jer on se bez bunjenja pokoravao njenim zahtevima, ali je izgledao tmuran i sumoran, a ona se kajala {to ga je ju{e uznemirila. Zar nisu oboje do{li ovamo da bi sve to ostavili iza sebe, sve svoje gre{ke i neuspehe, ba{ kao i sve svoje ljubavi i pobede? Ispri~a mu o Vadiju i Ejadi, isprede celu pripovest o dvoje

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja zaljubljenih kojima su zvezde ocrtale nesre}nu sudbinu; i re~e da su to dvoje, upravo sad, ovog popodneva, u njenoj ku}i, u postelji. "U prvo vreme, kad su dolazili, nisam imala kuda da idem", re~e ona. "Umelo je da bude prili~no nezgodno, u ovakvim, hladnim danima. Smucala sam se po radnjicama u selu. Ovo je, moram re}i, bolje. Dopada mi se ova ku}a." On je samo othuknuo, ali imala je ose}aj da slu{a pomno i maltene da se napreè da razume, kao stranac koji ne zna jezik. "Tebi nije osobito stalo do ku}e, a?" re~e ona i nasmeja se, posluìv{i njihovu supu. "Pa, bar si iskren. A vidi mene, glumim da sam svetica, kao, pravim svoju du{u, a ovamo se vezujem za stvari, dopadaju mi se stvari, volim stvari." Sede uz vatru da pojede supu. "Ima jedna divna soba na spratu", re~e, "ona prednja na uglu, koja gleda ka zapadu. Ne{to se dobro desilo u toj sobi, mo`da su neki zaljubljeni ìveli nekada u njoj. Volela bih odatle da gledam preko mo~vara." Kad se spremala da po|e ku}i, on upita: "A oni ne}e biti tamo?" "Lanad? Oh, ne}e. Odavno su njih dvoje oti{li. Vratili su se svojim porodicama punim mr`nje. Pretpostavljam da bi se uskoro zamrzeli i oni, kad bi im se ostvarilo da po~nu zajedni~ki ìvot. Oni su veoma neobrazovani. Kako da se ne mrze? To je selo vrlo uskogrudo i vrlo siroma{no. A njih dvoje, kao da sve to znaju, drè se uporno za svoju ljubav... svoju istinu..." "'^vrsto ka dobru prionuti'", re~e Aberkam. Znala je taj navod. "Da li bi èleo da ti je ~itam?" upita ona. "Imam Arkamiju. Mogla bih je doneti." Odmahnuo je glavom, osmehnuo se neo~ekivano, {iroko. "Nema potrebe", re~e. "Znam je." "Celu?" On klimnu glavom. "Mislila sam i ja da je u~im napamet - bar deo - kad sam do{la u ovaj kraj", re~e ona, zadivljena. "Ali nikako da po~nem. Nikako da se na|e vreme. Jesi li je ti ovde nau~io?" "Mnogo ranije. U zatvoru, u Gebi", re~e on. "Tamo je bilo vremena u izobilju... Ovih dana, leìm sam i recitujem Arkamiju samome sebi." Njegov se osmeh zadràvao, iako je sad gledao gore, ka Jos. "Ona mi pravi dru{tvo kad ti nisi tu." Stajala je, zanemela. "Tvoje prisustvo mi je slatko", re~e on. Ona se umota u {al i poùri napolje, uz jedva nekako progun|an pozdrav na odlasku. Ku}i je i{la okruèna gomilom smetenih, me|usobno suprotnih ose}anja. Kakvo je ~udovi{te taj ~ovek! Pa on sa njom flertuje: tako je, sumnje nema. Nabacuje joj se, trebalo bi re}i. A leì u krevetu kao veliki vo udaren u glavu, {i{ti kad di{e, kosa mu bela! Namestio neki, kao, dubok, mek glas, taj osmeh, zna on kako da koristi taj osmeh, kako da ga uklju~uje samo retko. Ume taj da se privu~e èni, hiljadu ih je ve} prevrnuo

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ako su pri~e istinite, prevrnuo, navukao i napustio: evo ti malo sperme, od Stare{ine tvoga, za uspomenu, a sad zbogom, mala. Oh, Boè! Pa, {ta joj bi da mu onako ispri~a o Ejid i Vadiju, da su u njenoj postelji? Glupa~o glupa, re~e ona sebi, grabe}i dugim koracima u opaki isto~ni vetar koji je {ibao posivelu trsku. Budalo matora, matora. Gubu joj izi|e u susret, ple{u}i, tupkaju}i {apama mekano po njenim nogama i rukama, i ma{u}i kratkim, na kraju u~vorenim, crno-pegastim repom. Jos be{e ostavila vrata otvorena, da bi on mogao u}i; a on je i bio sposoban da ih, guranjem, otvori. Sad su stajala od{krinuta. Perje nekakve male ptice bilo je razbacano po celoj sobi, a na asuri ispred ognji{ta bilo je malo krvi i neki komadi} utrobe. "ûdovi{te", re~e mu ona. "Ubistvo napolju!" On otplesa svoj bojni ples, uz povike 'Huu! Huu!' Onda je prespavao celu no} sklup~an ta~no iza nje, u udubini njenih le|a, pri dnu ki~me. Svaki put je revnosno ustajao, pentrao se preko nje i sklup~avao se sa suprotne strane, kad god bi se ona okrenula na drugu stranu. A vrtela se ~esto, zami{ljaju}i ili sanjaju}i teìnu jednog krupnog tela, teìnu {aka na svojim grudima, usne kako poteù bradavice i sisaju iz njih ìvot. Skratila je posete Aberkamu. Mogao je, sad, da ustaje, da se sam brine o svojim potrebama, sam sebi da sprema doru~ak; ona je pazila da u kanti za gorivo, pored dimnjaka, uvek bude koma|e treseta i da mu ostava za hranu bude puna, ru~ak mu je donosila, ali nije ostajala da ru~a s njim. Bio je naj~e{}e vrlo ozbiljan i u}utan, a ona je pazila {ta pri~a. Zazirali su jedno od drugog. Nedostajali su joj oni sati na spratu u zapadnoj sobi; ali to je bilo zavr{eno, bilo je kao neki san, jedna slatko}a koja je oti{la. Ejid do|e sama u Josinu ku}icu jedno popodne, natmurena lica. "Mislim da vi{e ne}u da dolazim", re~e ona. "[ta nije u redu?" Devojka slegnu ramenima. "Da li motre na tebe?" "Ne. Ne znam. Nego, mogla bih da, zna{. Da ostanem nakokana." Be{e to stara robovska re~ za trudno}u. "Upotrebljavali ste sredstva protiv za~e}a, zar ne?" Ona je za njih dvoje nakupovala veliku koli~inu toga, u Veu. Ejid neodre|eno klimnu glavom. "Mislim da nije u redu", re~e i napu}i usta. "[ta nije u redu? Voditi ljubav ili upotrebljavati sredstva protiv za~e}a?" "Mislim da nije u redu", ponovi devojka, uz jedan brzi, osvetoljubivi pogled. "Pa, dobro", re~ Jos. Ejid se okrete. "Zbogom, Ejid." Bez ijedne re~i, Ejid ode blatnom stazom. "^vrsto ka dobru prionuti", pomisli Jos gorko.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Ode oko ku}e, do Tikulijevog groba, ali bilo je suvi{e hladno da bi se stajalo dugo, bila je nepomi~na studen, kao usred zime, bolna. Ona u|e i zatvori vrata. Soba joj se u~ini mala, niska i mra~na. Potmula tresetna vatra se dimila i àrila, gore}i bezvu~no. Nikakav zvuk nije se ~uo oko ku}e. Vetar je stao, trska okovana ledom je mirovala. Ho}u drva, ho}u vatru od drva, pomisli Jos. Da plamen ska~e i pucketa, da bude ona vatra uz koju se pri~aju pri~e, kao {to smo imali u babinoj ku}i na plantaì. Slede}eg dana ona ode jednom od blatnih staza sve do jedne ru{evne ku}e udaljene nekih osam stotina metara, pa sa ulegnutog trema po~upa nekoliko dasaka. Te no}i u njenom ognji{tu tutnjala je silovita vatra. Ona po~e svakodnevno, pa i vi{e nego jednom dnevno, odlaziti do te ru{evine, i nazida poprili~nu gomilu drveta pokraj gomile ise~enog treseta. Pokraj samog dimnjaka bio je, u jednom kutku, krevet, a u drugom kutku, te dve gomile goriva. Nije vi{e odlazila kod Aberkama; on se oporavio, a ona je htela da ide samo ako ima neku svrhu. Duè daske nije imala ~ime da se~e na komade, pa ih je gurala u vatru jednim krajem, da gore malo-po malo: jedna daska - celo ve~e. Sedela je uz blistav plamen i trudila se da nau~i prvu knjigu Arkamije. Gubu je leào na ognji{nim kamenovima i ponekad gledao oganj i {aputao svoje 'ruu, ruu', a ponekad spavao. Toliko je mrzeo da izlazi me|u ledene trske, da mu je Jos napravila malu kutiju sa zemljom u sobici gde je prala sudove, a on je tu obavljao svoje potrebe vrlo uredno. Duboka studen se nastavljala, najgora zima koju je Jos dosad doìvela u ovim ritovima. Sna`ne promaje koje su duvale kroz zidove dovedo{e je do pukotina za ~ije postojanje dotad nije znala; nije imala krpe koje bi tu zagurala, pa je upotrebila blato i zgu`vanu barsku travu. Ako bi dopustila da se vatra ugasi, ku}ica bi jedan sat kasnije bila kao ledara. Ali vatrica od treseta, zagrnuta, omogu}avala je Josi da pregura celu no}. Danju je na vatru nabacivala ~esto jo{ po jedno par~e drveta, radi blistanja, radi dru{tva koje joj je vatra ~inila. Morala je, ipak, oti}i jednom i u selo. Danima je to odlagala, nadaju}i se da bi zima mogla da popusti, ali joj ponestade prakti~no sve. A hladno}a steè gore nego ikad. Blokovi treseta koje je sad stavljala na vatru bili su puni zemlje i slabo su goreli, vi{e su se dimili; zato ona ubaci uz njih i par~e drveta, da vatrica bude ìvahnija, a ku}a toplija. Onda se umota u sve jakne i {alove {to je imala, sve jedno preko drugog, pa uze vre}u i po|e. Gubu ju je `mirkavo gledao sa ognji{ta. "Len{tino jedna", re~e mu ona. "@ivotinjo jedna mudra." Hladno}a - da te strava uhvati. Ako se okliznem na ovom ledu i slomim nogu, najverovatnije danima ne}e nai}i niko, pomisli ona. Osta}u da leìm tako, i kroz nekoliko sati bi}u mrtva i zale|ena. Pa dobro, pa dobro, pa {ta, u rukama sam Bo`jim, a kroz neku godinu ima da crknem i tako, i tako. Samo, Gospode Boè dobri, daj da stignem u selo i da se ogrejem! Stiè tamo i provede dugo vreme u prodavnici slatki{a, trude}i se da nadoknadi svoje zaostajanje u pogledu najnovijih tra~eva, i ~itaju}i u starim novinama o novom ratu u isto~noj pokrajini. Ejidine tetke, kao i Vadin otac, majka i tetke, svi su je pitali kako je Stare{ini. Uzgred joj reko{e da svrati u ku}u svog stanodavca, Kebija, jer on ima ne{to za nju. Imao je paket jeftinog, odvratno lo{eg ~aja za nju. Savr{eno voljna da mu

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja omogu}i oboga}ivanje du{e, ona mu se zahvali za ~aj. On upita o Aberkamu. Taj Stare{ina je ne{to poboljevao? Sad mu je bolje? Zapitkivao je; ona je odgovarala ravnodu{no. Lako je ìveti u ti{ini, pomisli ona; ono {to ja ne bih mogla, to je da ìvim sa ovim glasovima. Nije joj se nikako htelo da krene iz tople sobe, ali torba je ve} bila teà nego {to je Jos volela nositi, a ledena mesta na puteljku teè }e se videti kad svetlost po~ne da slabi. Ona se pozdravi sa Kebijem i po|e kroz selo i opet na drvenu stazu. Bilo je i poznije nego {to je mislila. Sunce je potonulo sasvim nisko, pa se jo{ i sakrilo iza jedine trake oblaka na nebu ina~e sasvim golom, kao da ba{ namerno uskra}uje i tih pola sata topline i svetla. Jos je èlela da stigne ku}i i ogreje se, i zato je grabila pravo napred. Po{to je, pla{e}i se leda, gledala neprestano samo u puteljak ispred sebe, prvo je samo ~ula taj glas, prepoznala ga i pomislila: Aberkam opet skrenuo s pameti! Jer on je tr~ao njoj ususret i vikao ne{to. Stala je, u strahu od njega, ali on je izvikivao njeno ime. "Jos! Jos! U redu je!" vikao je i dotutnjao pravo do nje, izbezumljena ljudeskara, sav prljav, blatnjav, sa ledom i blatom u sedoj kosi, {aka crnih, ode}e crne, a u o~ima mu je videla belo, dva kruga belog oko crnine duìca. "Odbij!" re~e ona. "Dalje od mene, dalje!" "U redu je", re~e on, "ali ku}a, ku}a..." "[ta ku}a?" "Tvoja ku}a, izgorela. Video sam, i{ao sam u selo, videh dim nad ritovima..." Pri~ao je on jo{, ali je Jos stajala uko~ena i nije ga ni{ta ~ula. U odlasku, zatvorila je vrata i pustila da kukica padne. Nije zaklju~ala, ali je pustila da kukica padne, dakle Gubu nije mogao izi}i. Ostao je u ku}i. Zabravljen unutra: blistanje u o~ajnim okicama, pla~ njegovog glasi}a... Ona po|e napred; Aberkam joj se ispre~i. "Da pro|em", re~e ona. "Moram da pro|em." Ostavi torbu i dade se u trk. Ali je sila uhvati za ruku, zaokrete i baci nazad, kao da je poduhva}ena ogromnim morskim talasom. Oko nje, sa svih strana - ta telesina, taj ogroman glas. "U redu je, ma~e je u redu, u mojoj je ku}i", govorio je. "Slu{aj, slu{aj me, Jos! Ku}a je izgorela. Ma~e je dobro." "[ta se desilo?" razvika se ona besno. "Pu{taj me! Ne razumem! [ta se desilo?" "Molim te, molim te da se smiri{", po~e je on preklinjati, ali i pu{tati. "Pro}i }emo tamo. Vide}e{. Nema mnogo da se vidi." Vrlo drhtavo, ona po|e naporedo sa njom. Aberkam joj ispri~a {ta je bilo. "Ali kako je zapo~ela?" upita ona. "Kako je mogla?" "Iskra; ostavila si da vatra gori? Naravno, naravno da jesi, hladno je. Ali bilo je i rupa u dimnjaku, gde je kamenje poispadalo, video sam ja to. Ako je bilo zaloèno i drvo, mo`da su varnice letele - pa se mo`da zapalila neka daska u podu, ili trava u krovu. U tom slu~aju sve mora da izgori, po ovako suvom vremenu, sve je isu{eno, nema ki{e. Oh, moj Boè, slatki Gospode, ja mislio da si ti unutra. Da si u ku}i. Video ja vatru, a bio sam na ovoj stazi, a onda sam bio pred vratima, a kako, ne znam, da li sam leteo,

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ne znam, pa sam gurao, ali spu{tena kukica, pa sam razvalio, kad unutra ceo zadnji zid i cela tavanica bukte, bukte... Dima je bilo toliko, da nisam video da li si unutra, u{ao sam, ta ìvotinjica se krila u uglu, pa sam pomislio kako si plakala kad je ona druga uginula, i poku{ao da je uhvatim, ali je u sekundi {mugnula napolje, onda sam video da unutra nema nikog i po{ao ka vratima, kad odjednom - ceo krov padne." On se nasmeja, divalje, likuju}i. "Pao mi na glavu, vidi{?" Sagnuo se ka njoj, ali ona ni tako nije bila dovoljno visoka da vidi njegovo teme. "Video sam tvoju kofu i poku{ao da sipam vodu na prednji zid, da bar ne{to ostane, ali sam uvideo da je to ludost, da sve gori i da ne}e ni{ta ostati. Onda sam krenuo stazom, a tamo me je ~ekala tvoja ìvotinjica i sva se tresla. Pustila me je da je uzmem, a ja nisam znao kuda bih s njom, pa sam je poneo ku}i i tamo ostavio. Zatvorio sam vrata. Unutra je bezbedna. Onda sam pomislio da ti mora biti da si u selu, pa sam krenuo da te traìm." Do|o{e do ra~vanja na stazi. Ona stade, uhvati se za ogradu drvene stazice i pogleda dole. Mrlja dima, ne{to zgureno, crno. Crni {tapovi. Led. Po~ela se sva tresti, i toliko joj je pozlilo da je morala ~u~nuti. Gutala je hladnu pljuva~ku. Nebo i trske po~e{e da se vrte u krug, sa leve strane ka desnoj, oko njene glave; to nije mogla zaustaviti. "Ma, hajde, hajde, u redu je. Hodi sa mnom." Bila je svesna tog glasa, tih {aka i ruku, prostrane topline na kojoj nalazi oslonac. Po|e, o~iju zatvorenih. Posle nekog vremena bila je sposobna da ih otvori i da gleda stazu, pomno. "Auh, torba, ostavila sam torbu - to mi je sve {to imam", re~e ona odjednom, maltene kroz nekakav smeh; okrete se i umalo da padne, jer se vrtoglavica ponovo pokrenula. "Poneo sam. Idemo, ima samo jo{ malo da se ide." Nosio je njenu torbu na ~udan na~in, u prevoju jedne ruke. Druga ruka bila je obavijena oko nje, pomagala Josi da ostane uspravno i hoda. Do|o{e u njegovu ku}u, u onu mra~nu, izgra|enu na splavu od balvana. Ku}a je gledala, sada, ka veli~anstvenom nebu narandàste i ùte boje, kroz koju su se zrakasto {irili mlazevi ruì~aste boje sa mesta gde je sunce za{lo; 'Sun~eva kosa', tako su to zvali kad je bila dete. Okrenu{e le|a toj slavi, u|o{e u tamnu ku}u. "Gubu?" re~e ona. Trebalo je malo duè tragati za njim. Bio se sakrio ispod kau~a. Morala ga je izvu}i silom, nije hteo sam da joj pri|e. Krzno mu je bilo puno pra{ine, i otpadalo je, ostajalo joj u rukama kad je po~ela gladiti Gubua. Na ustima je imao malo bele pene, a u njenom naru~ju je ostao u}utan i drhtao je. Gladila je i gladila srebrnasta pegava le|a, pegave bokove, svilenasto belo krzno na trbuhu. On najzad sklopi o~i; ali ~im se ona samo malo poma~e, on sko~i i otr~a opet pod kau~. Ona sede i re~e: "Izvini, izvini, Gubu, izvini." ûv{i njen glas, Stare{ina se vrati u tu sobu, iz prostorije za pranje sudova u koju je bio oti{ao. Drào je mokre {ake pruène ispred sebe, a ona se pitala za{to ih ne obri{e. "Je l' mu dobro?" upita on. "Treba}e mu neko vreme", re~e ona. "Poàr... i nepoznata ku}a. Oni su... ma~ke su teritorijalne. Ne vole nepoznata mesta." Nije uspevala da sredi misli, a ni re~i, dolazile su isprekidano, ispreturano.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Zna~i, to je ma~or?" "Jeste, pegav." "Te ìvotinje, ku}ni ljubimci, pripadale su Gazdama, bile su u gazda{kim ku}ama", re~e on. "Mi ih nikad nismo gajili." Ona pomisli da je to optu`ba. "Stigle su sa Verela zajedno sa Gazdama, da", re~e ona. "A tako smo i mi." Tek kad su joj te re~i izletele, o{tro izgovorene, ona se doseti da je Aberkam mo`da hteo da se izvini, time {to je rekao, za svoje neznanje. On je jednako stajao sa {akama ispruènim kruto. "Izvini", re~e. "Treba}e mi nekakav zavoj, ~ini mi se." Polako je izo{travala pogled ka njegovim {akama. "Opekao si ih." "Ne mnogo. Ne se}am se kad." "Daj da vidim." On pri|e bliè i okrete ru~erde tako da su bile dlanovima nagore; na jednoj je imao ljuto crvenu opekotinu kao traku preko plavi~aste koè prstiju, a na drugoj {iroko raskrvavljenu ranu pri korenu palca. "Nisam primetio dok nisam po~eo prati. Nije bolelo." "Da vidim ja tvoju glavu", re~e ona; setila se, sad. On kleknu i podnese Josi na uvid ~upavo-umr{eni ~a|avi predmet sa crvenom i crnom opekotinom preko sredine. "Oh, Boè", re~e ona. Njegov veliki nos i njegove o~i pojavi{e se ispod te upetljane mase, blizu nje, pogleda{e gore ka njoj, zabrinuto. "Znam da mi je krov pao na glavu", re~e on, a Jos se po~e smejati. "Tebe bi moglo da sredi samo ne{to ve}e od jednog obi~nog krova!" re~e ona. "Ima{ li i{ta, ikakvo ~isto platno - znam da sam u ormani}u kod sudopere ostavila neke ~iste krpe za posu|e - i{ta za dezinfekciju?" Dok mu je ~istila ranu na glavi, pri~ala je. "O opekotinama ne znam ni{ta osim da se treba truditi da ostanu ~iste, ali otvorene, da se na vazduhu su{e. Trebalo bi da pozovemo kliniku u Veu. Mogu sutra da odem do sela." "Mislio sam da si ti neka doktorka ili bolni~arka." "Ja sam savetnik za organizovanje {kolstva!" "Negovala si mene." "Znala sam od ~ega si bio bolestan. O opekotinama ne znam ni{ta. I}i }u u selo i pozva}u. Ali ne no}as." "Ne no}as", saglasi se on. Poku{ao je da razgiba {ake i bolno trznuo licem. "Mislio sam da spremim ve~eru za nas", re~e. "Nisam ni znao da mi je ne{to bilo s rukama. Ne znam kad se to dogodilo." "Kad si spasavao Gubua", re~e Jos, tonom najobi~nijeg razgovora, a onda briznu u pla~. "Pokaì mi {ta si hteo da spremi{, pa }u ja staviti da se kuva", re~e ona kroz suze. "@ao mi je tvojih stvari", re~e on. "Ni{ta od njih nije bilo zna~ajno", re~e ona, pla~u}i. "Gotovo sva ode}a koju posedujem nalazi se, evo, na meni. Hrane je tamo bilo samo vrlo malo. Samo Arkamija.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja I moja knjiga o svetovima." Ona pomisli kako su stranice crnele i kako su se uvrtale dok ih je vatra ~itala. "Te dve mi je poslala jedna prijateljica iz grada, nikad se nije pomirila sa ~injenicom da sam do{la ovde i da }u glumiti da pijem vodu i }utim. A i bila je u pravu, dabome, treba da se vratim, nikad nije trebalo ni da dolazim. Kakva sam la`ljivica, kakva tupa~a! Ja da kradem drvo! Kradem drvo da mi bude vatra lepa! Pa da mi bude toplo i veselo! I tako sam zapalila spostvenu ku}u, i sad je sve propalo, Kebijeve ku}e nema vi{e, nastradao je i moj mali macan, i tvoje {ake, a sve mojom krivicom. Zaboravila sam da drvo kad gori, iz njega pra{te varnice, a dimnjak je bio sazidan za vatru od treseta, zaboravila sam. Sve ja zaboravljam, izdaje me pamet, pam}enje me izdaje, laèm. înim sramotu svome Gospodu, jer glumim da se njemu okre}em, a ne mogu mu se okrenuti, ne mogu da se odreknem sveta. Zato svet spaljujem! Zato je ma~ posekao tvoje {ake." Uze njegove {ake u svoje i nagnu se nad njih. "Suze imaju dezinfekciono dejstvo", re~e. "Oh, ào mi je, ào mi je!" Njegove opaljene {aketine mirovale su u njenim {akama. On se nagnu napred i poljubi joj kosu, po~e je milovati usnama i obrazom. "Ja }u ti Arkamiju govoriti", re~e joj. "A sad miruj. Treba ne{to da jedemo. Mnogo si hladna na dodir. Mislim da si malo u {oku, mo`da. Sedi onamo. Mogu bar da stavim kotli} da se ugreje; toliko mogu." Ona ga poslu{a. Bio je u pravu, ona tek sad oseti da je sva nekako hladna. Zguri se bliè vatri. "Gubu?" pro{aputa ona. "Do|i, Gubu, do|i, maleni, sve je u redu." Ali ispod kau~a se ni{ta ne poma~e. Aberkam je stajao pored nje, pruào joj ne{to: ~a{u; a u ~a{i vino, crveno vino. "Ima{ vino?" re~e ona, trgnuv{i se iznena|eno. "Ja uglavnom vodu pijem i }utim", re~e on. "Ponekad vino pijem, i pri~am. Uzmi." Ona pokorno uze vino. "Nije me {okiralo." "Ni{ta ne {okira ènu iz grada", re~e on ozbiljno. "A sad treba da otvori{ ovu teglu." "Kako si otvorio vino?" upita ona, pa odvrnu poklopac sa tegle riblje ~orbe. "Bilo je ve} otvoreno", zabrunda on, neuznemiren. Sedeli su uz vatru, jedno naspram drugog, i jeli, a zahvatali su iz kotli}a koji je visio oka~en o verige. Pojedine komadi}e mesa hvatala je prstima i spu{tala ih nisko, do poda, da bi ispod kau~a mogli biti vi|eni, i {aputala Gubuu, ali on nije hteo da izi|e. "Kad bude mnogo gladan, do}i }e", re~e ona. Ve} joj je dozlogrdilo pla~ljivo drhtanje njenog glasa, i taj ~vor u grlu, ose}aj stida. "Hvala ti za hranu", re~e. "Sad mi je bolje." Ustala je i oprala kotli} i ka{ike; njemu je rekla da on ne treba da kvasi ruke, a on se nije ni ponudio da joj pomogne, samo je sedeo pored vatre, nepomi~an, kao gromada, kao mrka stena. "Idem ja na sprat", re~e ona, kad je zavr{ila posao. "Mo`da }u mo}i da uhvatim Gubua i ponesem ga tamo. Daj jedno }ebe, ili dva." On klimnu glavom. "]ebad su gore. Vatru sam naloìo." Nije razumela ove njegove re~i. U tom trenutku se sagnula da zaviri pod kau~. Znala je da, ~ine}i to,

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja izgleda kao ìvi humor: matora, umotana u sto krpa, sa dupetom u vazduhu, {apu}e: "Gubu! Gubu!" jednom komadu name{taja. Ali za~u se grebucanje, a onda joj Gubu do|e pravo u ruke. ^vrsto se uhvati za njeno rame, a nos sakri pod njeno uho. Ona sede na pete i pogleda Aberkama, sva ozarena. "Evo njega!" re~e. Osovi se na noge, {to joj nije bilo lako, pa re~e: "Laku no}." "Laku no}, Jos", odvrati on. Nije se usu|ivala da nosi fenjer, sa uljem, gore, zato uz stepenice po|e kroz mrkli mrak. Dràla je Gubua uz sebe, oberu~ke, sve dok ne stiè u zapadnu sobu i ne zatvori vrata. Onda stade. Nepomi~no je zurila. Aberkam je bio izvadio cigle iz ognji{ta, i jo{ stigao, tokom ve~eri, da potpali treset ve} poloèn unutra; àrenje treseta odsijavalo se u duga~kim, niskim prozorima crnim od no}i, a miris koji se {irio bio je sladak. Iz neke druge neupotrebljavane sobe be{e u ovu dovu~en krevetski ram, i na njega postavljen madrac, i preko toga postelja, }ebad, pa ~ak, odozgo, i novi, beli, vuneni tepih. Na polici kod dimnjaka stajali su kr~ag i lavor. Onaj stari tepih na kome je ranije sedela bio je ispra{en i oriban, i sad je leào ~ist, mada veoma pohaban, pred ognji{tem. Gubu po~e odgurivati njene ruke; ona ga spusti, a on otr~a pravo pod krevet. Tamo }e mu biti sasvim dobro. Ona nasu malo vode iz kr~aga u lavor i ostavi pred ognji{te, za slu~aj da bude èdan. Kao kutija za obavljanje potreba, neka mu posluì pepeo. Sve {to nama treba, imamo ovde, pomisli ona, i dalje razgledaju}i, sva zbunjena, ovu sobu punu senki, i blagu svetlost koja je u prozore nailazila iznutra. Izi|e i zatvori vrata za sobom, pa si|e niz stepenice. Aberkam je nepomi~no sedeo pored vatre. Njegove o~i sevnu{e ka njoj. Nije znala {ta da kaè. "Svi|ala ti se ta soba", re~e on. Ona klimnu glavom. "Rekla si da je mo`da nekad bila soba nekih zaljubljenih. Pomislio sam da bi to mogla i ubudu}e biti." Posle nekog vremena ona re~e: "Mo`da." "Ne no}as", re~e on, i po~e u njemu neka potmula tutnjava: smeh, uvide Jos. Jednom ga je videla da se osmehne, sad je ~ula i njegovo smejanje. "Ne. Ne no}as", re~ ona kruto. "Trebaju mi {ake", re~e on, "treba mi sve, za to, za tebe." Ona ni{ta ne re~e, samo ga pogleda. "Sedi, Jos, molim te", re~e on. Ona sede na stolicu pored vatre, o~i u o~i sa Aberkamom. "Dok bolovah, o ovim stvarima premi{ljah", re~e on; uvek je u njemu ostajalo pomalo oratorstva. "Zamisao za koju sam se borio, izneverio sam, u ime njeno sam lagao i krao, zato {to nisam mogao priznati da sam izgubio veru u nju. Tu|ina sam se pla{io zato {to sam se njihovih bogova pla{io. Toliko bogova! Pla{io sam se da }e oni umanjiti mog Gospoda. Umanjiti njega!" Minut-dva je }utao i samo disao; ~ula je duboku hripu u njegovim plu}ima. "Izneverio sam majku moga sina mnogo puta, mnogo puta. Nju, i druge ène, i sebe samog. Nisam ostao veran ni~emu plemenitom." Ra{iri ruke i pri tom `mirnu malo, bolno, i pogleda opekotine na {akama. "Mislim da ti jesi".

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Ne{to kasnije, Jos re~e: "Uz oca moje Safnan ostala sam samo nekoliko godina. Posle sam imala neke druge mu{karce. [ta to mari, sada?" "Ne mislim na to", re~e on. "Mislim da nisi izneveravala svoje ljude, svoje dete, sebe. U redu, to je pro{lost. Kaè{, {ta ima veze sada, ni{ta vi{e nije va`no. Ali ti mi daje{ ovu priliku ~ak i sad, ovu divnu priliku, da te drìm, da te ~vrsto drìm." Ona ne re~e ni{ta. "U sramoti sam do{ao ovamo, a ti si mi ukazala po{tovanje." "Za{to ne? Ko sam ja da tebi sudim?" "'Brate, ja sam ti.'" Ona mu dobaci jedan upla{ni pogled, onda se zagleda u vatru. Treset je goreo polako, ali toplo, {alju}i uvis jednu vijugavu, bledo vidljivu traku dima. Jos je razmi{ljala o toplini, o tami njegovog tela. "Da li bi bilo ikakvog mira izme|u nas dvoje?" upita ona kona~no. "Da li ti je mir potreban?" Ne{to kasnije, ona se malo osmehnu. "Da}u sve od sebe", re~e on. "Ostani u ovoj ku}i neko vreme." Ona klimnu glavom. DAN OPRO[TAJA Soli be{e svemirsko deri{te, k}erka mobila, ìvela je na raznim brodovima, na raznim svetovima; do svog desetog ro|endana proputovala je vi{e od pet stotina svetlosnih godina. Sa svojih dvadeset pet, ve} je pro{la kroz revoluciju na Alteri, nau~ila 'aidì' na Teri i dalekomi{ljenje od jednoga hilfera na Rokananu, sa lako}om zavr{ila {kole na Hainu, preìvela svoj zadatak kao posmatra~ na ubila~koj, umiru}oj planeti Keak, i rade}i sve to presko~ila jo{ pola milenijuma brzinom bliskom svetlosnoj. Mlada, ali iskusna. Dosadili su joj slu`benici ambasade u Voe Deu svojim savetima da pazi na ono, upamti ovo, i tako dalje; pa, ona je tako|e mobil, sada. Planeta Verel ima svoje neobi~nosti - a koji svet ih nema? Soli je uradila doma}i zadatak, nau~ila kad treba izvesti naklon a kad ne treba podrigivati, i obratno. Olak{anje je bilo kad su je kona~no ostavili da se sama snalazi, u ovom predivnom gradi}u, na ovom predivnom malom kontinenti: ona, Soli, prvi i jedini ekumenski Izaslanik u Boànskoj Kraljevini Gataj. Danima je bila u nekom posebnom veselom stanju, kao pijana, zbog te nadmorske visine, i zbog malog, brilijantnog sunca koje je sru~ivalo okomitu svetlost u bu~ne ulice. A tek planinski vrhovi koji su str{ali neverovatno iza svake zgrade; pa nebo tamnoplavo, na kome velike, bliske zvezde blistaju i tokom celog dana; no}i zasenjuju}e, pod {est-sedam vrludaju}ih, malih meseca; visoki crnoputi ljudi sa crnim o~ima, uzanim glavama, duga~kim i uzanim {akama i stopalima, predivan narod, njen narod! Volela je sve to. Mada je tog naroda bilo pred njenim o~ima mo`da i malo previ{e. Poslednja prethodna prilika da provodi vreme sasvim sama ukazala joj se tokom onih nekoliko sati u putni~koj kabini lete}eg automobila koji joj posla{e Gatajci

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja da je dovede preko okeana, iz Voe Dea. Na sleti{tu ju je do~ekalo poslanstvo sve{tenika i zvani~nika koje su uputili Kralj i Savet, poslanstvo veli~anstveno u skerletu, sme|em i tirkiznom, i povelo ju je, tako re}i u jednom zamahu, u Palatu, gde se moralo klanjati (i ne podrigivati) satima: biti predstavljena njegovom kraljevskom malom smeùranom veli~anstvu, i visokim nekakvim i svakakvim, lordovima kako-be{e i kako-se-zva{e; dràti govorancije, sedeti na banketu... sve sasvim predvidljivo, nigde ni najmanjeg problema, nije zasmetao ~ak ni neprobojno tvrdi, ogromni prèni cvet koji je na banketu stavljen u njen tanjir. Ali su uz nju, od prvog trena na sleti{tu, i zatim svakog daljeg trena, svuda i uvek, bila dva ~oveka: njen vodi~, i njen telohranitelj. Vodi~a, koji se zvao San Ubatat, dado{e njeni doma}ini, Gatajci; on je, naravno, prijavljivao vladi sve Soline postupke, ali je kao uhoda bio zaista prijatan, svuda joj je olak{avao kretanje, ukazivao samo minimalnim, ali dovoljnim nagove{tajem {ta se od nje o~ekuje, a {ta bi bilo 'gaf', pogre{an korak; izvrstan lingvista, uvek je spremno prevodio kad je to njoj zatrebalo. Zaista je taj San bio dobar. Ali telohranitelj je bio ne{to sasvim drugo. Tog ~oveka su uz Soli prika~ili doma}ini Ekumena na ovom svetu, velika dràva Voe Deo, dominantna sila na Verelu. Soli se smesta pobunila, uloìla protest ambasadi u Voe Deu, tvrde}i da telohranitelja ne èli niti joj je potreban. Niko u Gataju ne planira ni{ta protiv nje, a i kad bi planirao, Soli bi vi{e volela da se brani sama. Ambasada je uzdahnula. @alimo slu~aj, reko{e. Ima da ima{ telohranitelja, i ta~ka. Voe Deo ima vojne snage u Kraljevini Gataj, koja je, ipak, sledbenik voedeoske politike, dràva ekonomski zavisna. U interesu je Voe Dea da {titi legitimnu vladu Gataja od lokalnih teroristi~kih grupica, a da {tite ba{ tebe, to je deo njihovih interesa. Ne moèmo se protiviti tome. Znala je da se ne vredi sva|ati sa ambasadom, ali, opet, nije se ni mogla prepustiti tom majoru. Naime, njegov vojni ~in glasio je 'rega', a Soli je to prevela re~ju 'major', koju je ~ula u nekom komi~nom filmu {to ga je gledala na Teri. U toj komediji, 'major' je bio, bukvalno, jedna punjena uniforma, prekrivena medaljama i oznakama. Punjena uniforma je huktala, {epurila se i zapovedala, a na kraju se rasprsnula, razletela se u komadi}e. Kad bi samo i ovaj major mogao tako da pukne! Nije se, zapravo, {epurio, nije ~ak ni zapovedao neposredno. Kameno u~tiv i drveno }utljiv je bio, krut i hladan kao rigor mortis. Ubrzo je odustala od svakog poku{aja razgovora s njim; {ta god rekla, njegov odgovor je bio 'Da-g-sp-|o' ili 'ne-g-sp-|o', sa glupom brzinom ~oveka koji ne ~uje i ne}e stvarno da ~uje; bio je to stav nekoga ko je po slu`benoj du`nosti isklju~io u sebi sve ljudsko. A drào se uz nju na svakom javnom mestu, danju i no}u, na ulici, u kupovini, na susretima sa poslovnim ljudima i zvani~nicima, na razgledanju znamenitosti, u dvoru, u balonu kojim su nadletali planine - svuda, svuda sa njom, osim u krevetu. A ~ak ni u krevetu nije bila onoliko sama koliko je, naj~e{}e, èlela biti; jer, iako su vodi~ i telohranitelj uve~e odlazili ku}i, u predsoblju njene spava}e sobe spavala je ku}na pomo}nica: poklon od Njegovog veli~anstva, imovina stavljena Soli u vlasni{tvo.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Pamtila je svoju nevericu kad je, pre nekoliko godina, ~itaju}i jedan tekst o ropstvu, prvi put nai{la na takvu upotrebu re~i imovina. 'Na Verelu, pripadnici vladaju}e kaste nose naziv vlasnici; pripadnici pokorene kaste su imovina. Samo za vlasnike se kaè da su mu{karci i ène; za one u niòj kasti, imovinu, kaè se da su kmetovi i kmetice.' I tako se ona sad pretvorila u vlasnicu jedne kmetice. Kraljevski se darovi ne odbijaju. Ime njene imovine bilo je Reve. I Reve je verovatno uhoda bila, ma koliko to te{ko bilo poverovati. Dostojanstvena, zgodna èna, nekoliko godina starija od Soli, a koè otprilike jednako tamne, mada je Solina bila sme|a sa ruì~astim prelivom, a Revina sme|a sa plavi~astim prelivom. Revini dlanovi bili su delikatne azurne boje. Pona{ala se besprekorno, imala puno takta, proniciljivosti, nepogre{ivi ose}aj kad je njeno prisustvo poèljno, a kad ne. Soli se, naravno, ophodila prema Revi kao prema sebi ravnoj, a na samom po~etku je izjavila da po njenom uverenju nijedno ljudsko bi}e nema pravo prevlasti, a kamoli vlasni{tva, nad drugim ljudskim bi}em, i da ona Revi ne}e ni{ta nare|ivati, i da se nada da }e njih dve biti prijateljice. Reve je ovo prihvatila, na àlost, kao novi niz nare|enja. Osmehnula se i rekla 'da'. Bila je beskona~no popustljiva. [ta god Soli rekla ili u~inila, sve je tonulo u tu popustljivost i nestajalo sa vidika, ostavljaju}i neizmenjenu Reve: jedno blago, predusretljivo, fizi~ko prisustvo, samo mal~ice izvan dohvata. Osmehivala se, govorila 'da' i bila nedohvatljiva. A Soli po~e misliti, posle prve opijenosti prvim danima u Gataju, da joj je Reve potrebna, stvarno potrebna kao èna sa kojom }e razgovarati. Ni na koji na~in se nije mogla sastajati sa drugim ènama, koje su ìvele skrivene u svojim 'bezama', ènskim prostorijama, to jest 'kod ku}e' - tako se o tome govorilo. Sve kmetice osim Reve bile su vlasni{tvo nekog drugog, dakle Soli nije imala pravo da s njima govori. Ona se, zato, uvek susretala isklju~ivo sa mu{karcima. I sa evnusima. To je bila jo{ jedna stvar u koju je bilo te{ko poverovati: da ima mu{karaca koji su spremni da se dobrovoljno odreknu mu{kosti samo da bi unekoliko pobolj{ali svoj dru{tveni poloàj. A upravo takve je sretala na dvoru kralja Hotata. Ro|eni kao imovina, oni su prelaskom u evnuhe sticali delimi~nu nezavisnost i ~esto se uzdizali do poloàja znatne vlasti, a i znatnog poverenja, me|u svojim vlasnicima. Evnuh Tajandan, upravitelj palate, vladao je kraljem, koji nije stvarno drào vlast nego je sluìo samo kao marioneta, nominalni {ef Saveta. Savet su sa~injavali lordovi raznih vrsta i sve{tenici samo jedne vrste, tualiti. Samo je imovina oboàvala Kamija, a gatajska prvobitna vera potisnuta je kad je monarhija pre{la na tualitizam pre pribli`no jednog veka. Ako se Soli i{ta zaista nije dopadalo na Verelu, posle ropstva i posle prevlasti jednog pola, bile su to vere. Pesme o gospi Tuali bile su lepe, njene skulpture i hramovi u Voe Deu divni, a knjiga Arkamija izgledala je kao dobra, mada razvu~ena, pri~a; ali smrtonosna ube|enost u svoje sopstveno bogomdano pravedni{tvo... pa netrpeljivost, glupost sve{tenika, jeziva u~enja koja su opravdavala svaku okrutnost u ime vere! Soli se zapravo po~injala pitati postoji li na Verelu i{ta {to joj se dopada. Na to je imala instant-odgovor: volim Verel, volim ga. Volim ovo neobi~no, malecko, a jako sunce, i sve one komade razvaljenog meseca gore, i te planine koje se

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja diù kao ledeni zidovi, i ovaj narod - narod ~ije su o~i crne bez belog, kao kod ìvotinja, o~i kao tamno staklo, kao tamna voda, tajanstvene - èlim ih voleti, èlim ih upoznati, èlim dopreti do njih! Ali morala je priznati da su oni upi{anci u ambasadi bili u pravu u pogledu jedne stvari: biti èna, to je, na Verelu, te{ka sudbina. Soli se nigde nije uklapala. Svugde je i{la sama, imala je javnu funkciju, pa je, samim tim, bila ne{to protivure~no: jer, pristojna èna ostaje kod ku}e, nevidljiva. Samo kmetice izlaze na ulicu, ili se susre}u sa nepoznatim osobama, ili obavljaju bilo koji javni posao. Ona se, dakle, pona{a kao imovina, a ne kao vlasnica. Pa ipak, ona je ne{to veoma veli~anstveno, Izaslanik Ekumena, a Gataj veoma èli da se u~lani u Ekumen i da ne uvredi ekumenske Izaslanike. Zbog svega toga, zvani~nici, dvorani i poslovni ljudi sa kojima je razgovarala o ekumenskim poslovima ~inili su najbolje {to su mogli: postupali su prema njoj kao prema mu{karcu. Ova gluma nikad nije bila potpuna, a ~esto se i raspadala sasvim. Jadni matori kralj ju je vredno pipao i opipavao, zanet utiskom da je Soli jedna od njegovih greja~ica kreveta. U raspravi sa lordom Gatujom, ona kaè ne{to suprotno - a Gatujo je po~ne netremice gledati kao da mu se usprotivila njegova sopstvena cipela. Jer video je u njoj ènu. Ali u ve}ini slu~ajeva 'skidanje pola' sa nje je ipak uspevalo, pa je Soli mogla raditi sa tim ljudima: ~ak je i potpomagala igru, uz Revinu pomo} napravila je sebi ode}u nalik na onu koju u Gataju nose mu{karci-vlasnici, bez i~ega {to bi njima bilo signal da je u toj ode}i èna. Reve be{e hitra, pametna {valja. Pantalone svetle boje, uske, od debelog materijala, bile su prakti~ne i zgodne, a izvezeni sakoi izvanredno topli. Rado ih je nosila. Ali se ose}ala deseksualisano pred tim mu{karcima koji su odbijali da prihvate ono {to ona jeste. Bilo joj je potrebno da razgovara sa ènom. Poku{ala je, preko nekih vlasnika, da isposluje susrete sa njihovim ènama, vlasnicama, i nai{la na zid bez ijednih vrata, bez ikakve rupice za zavirivanje. Kakva divna zamisao: svakako }emo organizovati sastanak, kad vremenske prilike budu povoljnije! Bila bi ogromna ~ast za mene da kod izaslanice Ekumena do|u u posetu gospa Majojo i moje k}eri, ali moje glupave, provincijalne k}eri tako su neoprostivo boja`ljive - siguran sam da }ete razumeti. Oh, svakako, svakako, razgledanje unutra{nje ba{te - ali ne sad, kad loze ne cvetaju! Moramo sa~ekati da loze procvetaju! Ni sa kim nije mogla razgovarati, ni sa kim, dok nije upoznala makila Batikama. Pravi doga|aj je to bio: dolazak gluma~ke trupe iz Voe Dea. U gatajskoj maloj planinskoj prestonici nije bilo mnogo zabavnih priredbi, izuzev plesa~a u hramu (a i to su bili sve mu{karci, dabome) i povr{nih, sentimentalnih gluposti koje su na verelijanskoj TV mreì emitovane kao 'drame'. Soli je sa tvrdom uporno{}u gledala neke od tih suznih koje{tarija, nadaju}i se da bar na trenutak vidi kako izgleda ìvot 'kod ku}e', ali nije mogla podnositi device koje padaju u nesvest i umiru od ljubavi dok njihovi heroji krutog vrata, pravi magarci, svi izgledom kao 'major', uzvi{eno ginu u bitkama, a Tual Milosrdna se naginje iz oblaka i sme{ka se dole na njihovu pogibiju, gledaju}i ih malo zrikavo, pri ~emu joj se vide beonja~e, znak boànskog statusa. Soli je

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja brzo primetila da verelijanski mu{karci nikad ne gledaju te drame; sada je znala za{to. Ali i prijemi u palati, i prijemi u njenu po~ast u ku}ama raznih lordova i biznismena, bili su prili~no zatupljuju}i: samo mu{karci, uvek i jedino mu{karci, jer nisu hteli da uvedu devojke, svoje robinje, dok je tu ova izaslanica Ekumena; a Soli ni sa najzgodnijim mu{karcima nije mogla da flertuje, jer bi ih to podsetilo da su mu{karci, a onda bi oni iznova opazili da je ona èna koja se ne pona{a kao dama. Od opijenosti nije ostalo ni{ta do dana kad je trupa makila stigla. Pitala je Sana, pouzdanog savetnika za etikeciju, da li bi bilo u redu da ona po|e na predstavu. Posle duèg 'hmm-hmm' i 'pa, ovvaj...', on joj stavi na znanje, posredno, nadma{uju}i svoju uobi~ajenu uljastu delikatnost, da moè ako se obu~e kao mu{ko. "@ene, znate, ne izlaze u javnost. Ali ponekad, znate, toliko èle videti predstave, znate? Gospa Amatej je dolazila sa Gospodarom Amatejom, obu~ena u njegovu ode}u, svake godine; svi su znali, niko ni{ta nije rekao - znate. Za Vas, tako slavnu osobu, bilo bi to u redu. Niko ne}e re}i ni{ta. Sasvim, sasvim u redu. Naravno, ja idem sa Vama, i rega ide sa Vama. Kao prijatelji, ha? Znate, tri ~oveka, tri dobra prijatelja, idu zajedno na zabavu, ha? Ha?" Ha ha, odjeknu u njoj poslu{no. Al' je zabava!... Ipak, vredi truda, pomisli ona. Da bih videla maske. Nikad nisu davali makile na TV. Mlade devojke kod ku}e ne smeju biti izloène njihovim predstavama, me|u kojima ima, obavesti je San uz smrtnu ozbiljnost, nedoli~nih. To sme samo u pozori{tima. Klovnovi, plesa~i, prostituti, glumci, muzi~ari i makili bili su neka vrsta potklase, jedina imovina koja ne pripada nijednom pojedina~nom vlasniku. Nadarenog de~aka otkupi Korporacija zabave, od dotada{njeg vlasnika; de~ak time postaje imovina Korporacije, koja ga uve`bava i o njemu se brine do kraja njegovog ìvota. Odo{e pe{ice u pozori{te, udaljeno {est ili sedam ulica. Bila je zaboravila da su svi makili transvestiti, ~ak i dok ih je prvi put gledala nije se toga dosetila. Bili su grupa visokih, vitkih osoba koje izle}u na pozornicu uve`bano, mo}no i graciozno kao velike ptice koje se kovitlaju, okupljaju, vijaju po visinama. Gledala je ne razmi{ljaju}i, obuzeta njihovom lepotom, a onda se najednom promenila muzika i u{li su klovnovi, crni kao no}, crni kao vlasnici, u fantasti~nim suknjama koje su se vukle iza njih, sa fantasti~nim sisama isturenim daleko napred i ukra{enim preobiljem dragulja; pevucali su tankim glasi}ima, kao da }e pasti u nesvest: "Oh, nemojte me silovati, gospodine fini dobri, nemojte me, molim Vas, ba{ sad!" To su mu{karci, to su mu{karci! - uvide Soli, koja se ve} smejala bespomo}no. Dok je Batikam zavr{io svoj nastup kao zvezda ve~eri, svoj ~udesni dramski monolog, ona je ve} bila oboàvateljka. "@elim da se sretnem s njim", re~e ona Sanu u pauzi izme|u ta~aka. "S tim glumcem... Batikamom." Na Sanovom licu pojavi se onaj prazni izraz koji je zna~io da on razmi{lja kako se to moè srediti, a ujedno i zaraditi neka parica. Ali major be{e budno pa`ljiv, kao i uvek. Krut kao motka, okrete glavu malo i samo na ~as pogleda Sana. A Sanov izraz se po~e menjati.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Da je njen predlog bio nedoli~an, San bi joj to stavio do znanja ili rekao. Punjeni major je naprosto hteo da kontroli{e Soli, da je drì vezanu kao da je jedna od 'njegovih' èna. Nastupio je trenutak da se majoru uputi izazov. Ona se okrete i pogleda ga pravo u o~i. "Rega Tejeo", re~e ona, "sasvim razumem da si pod nare|enjima da pazi{ na moje postupanje. Ali ako daje{ nare|enja Sanu ili meni, mora{ ih izgovoriti glasno, a ona moraju biti opravdana. Ne}e mi nare|ivati nijedna tvoja proizvoljna zamisao ili hir." Nastala je duga pauza, zaista divna pauza. To je vredelo doìveti. Nije bilo lako videti da li se majorov izraz menja; u slaboj svetlosti pozori{ne dvorane nisu se videle pojedinosti njegovog plavocrnog lica. Ali u njegovoj nepomi~nosti postojalo je ne{to zale|eno, {to joj je pokazalo da ga je zaustavila. Kona~no, on re~e: "Moja je obaveza da Vas {titim, Izaslani~e." "Da li su makili opasni za mene? Da li je nedoli~no da Izaslanik Ekumena ~estita velikom verelskom umetniku?" Opet sle|eno }utanje. "Ne", odvrati on. "Onda zahtevam da ide{ sa mnom kad po|em iza pozornice, posle predstave, da razgovaram sa Batikamom." Jedno kruto klimanje glavom. Jedno kruto, pompezno, potu~eno klimanje glavom. Prvi poen! - pomisli Soli i zavali se veselo u sedi{te. Gledala je, zatim, one koji crtaju svetlom, pa erotske plesove i jednu ~udnovato dirljivu malu dramu kojom se ve~e zavr{ilo. Tekst drame bio je, zapravo, arhai~na poezija, te{ka za razumevanje, ali su glumci bili tako lepi, a njihovi glasovi tako ne`ni, da ona primeti suze u svojim o~ima ne znaju}i za{to su tu. "[teta {to makili uvek crpu iz Arkamije", re~e San, tonom pobo`nog, samozadovoljnog neodobravanja. San je bio vlasnik, ali ne neke visoke klase, i zapravo nije posedovao nijednu ìvu ljudsku imovinu; ipak, bio je vlasnik, i vrlo zagrièni tualit, i voleo je da podse}a sebe na to. "Prizori iz Otelovljenja Tualinog vi{e bi odgovarale ovakvoj publici." "Sigurna sam da se s tim slaè{, rega", re~e ona majoru, uìvaju}i u svojoj ironiji. "Ni najmanje", re~e on, sa tako glatkom u~tivo{}u da ona u prvi mah i ne shvati {ta je to rekao; ali brzo zaboravi ovu malu zagonetku, u probijanju kroz mete` i stizanju iza pozornice i zatim u sobe za obla~enje glumaca. Kad su shvatili ko je ona, upravitelji pozori{ta poku{ali su da isteraju sve druge glumce napolje, da bi ona ostala nasamo sa Batikamom (i Sanom i majorom, naravno); ali Soli re~e ne, ne, ne, ove divne umetnike ne smemo uznemiravati, samo vi mene pustite da razgovaram na trenutak sa Batikamom. Stajala je tu, u gu`vi skinutih kostima i polunagih ljudi, razmazane {minke, smeha, napetosti koja se razilazila posle predstave, {to ima iza pozornice na svakom svetu, i po~e razgovarati sa pametnim, plahovitim ~ovekom u sloènom ènskom kostimu. Na{li su se na istoj talasnoj duìni od prvog trenutka. "Moè{ li do}i kod mene ku}i?" upita ona. "Sa zadovoljstvom", re~e Batikam, bez i najkra}eg pogleda ka licu Sana ili majora; bio je to prvi kmet koga je ikad videla da bez gledanja prema njenom vodi~u ili njenom ~uvaru, bez dopu{tenja od njih, kaè ili

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja u~ini bilo {ta, bilo {ta. Ona pogleda tu dvojicu, samo da vidi da li su {okirani. San je izgledao zavereni~ki, major sav uko~en. "Evo, uskoro }u", re~e Batikam. "Samo da se presvu~em." Razmeni{e osmehe, i ona ode. Opojno {u{tanje opet je bilo u vazduhu. Ogromne, bliske zvezde visile su kao plameno gro`|e. Jedan mesec se tumbao preko ledenih visova, drugi odmicao kao nagnut fenjer iznad vijugavih ukrasa na vrhovima tornjeva palate. Soli je krakala sna`nim koracima kroz mra~nu ulicu, uìvaju}i u slobodi i toplini mu{ke ode}e na sebi; San je morao da tr~kara da bi je stizao, dok je major, dugonog, odràvao korak. Jedan visok, treperav glas pozva: "Izaslani~e!" i ona okrete glavu, sa osmehom, onda se okrete cela, jer vide da se major rve sa nekim u senci jednog ku}nog ulaza. Ve} slede}eg trenutka major se oslobodi, sustiè je bez re~i, uhvati je za mi{icu ruke gvozdenim zahvatom i povu~e je da potr~e zajedno. "Pusti me!" re~e ona i stade se otimati; nije èlela da upotrebi protiv njega neki aidì-zahvat, ali ni~im drugim ne bi se mogla osloboditi. Skrenuo je u jednu popre~nu uli~icu tako naglo, da Soli umalo da padne; ona potr~a naporedo sa njim, dopustiv{i da je on nastavi dràti za ruku. Neo~ekivano se na|o{e u njenoj ulici, pred njenom kapijom; ulete{e unutra, u ku}u, ~ija vrata major otklju~a jednom jedinom re~ju - kako je to izveo? - upita se ona, a glasno re~e: "[ta je sve ovo?" Sada se lako otrgla i uhvatila {akom druge ruke mesto na mi{ici naùljeno od majorovog stiska. Vide, besna, poslednji treptaj odu{evljenog osmeha na njegovom licu. Te{ko di{u}i, major upita: "Jeste li povre|eni?" "Povre|ena? Tamo gde si me vukao, da - a {ta zami{lja{ da si radio?" "Nastojao da onaj drugar ostane {to dalje." "Koji drugar?" On ne re~e ni{ta. "Onaj koji me je pozvao? Mo`da je èleo da razgovara sa mnom!" Trenutak kasnije, major re~e: "Mogu}e. Bio je u senci. Smatrao sam da bi mogao biti naoruàn. Moram izi}i da potraìm San Ubatata. Molim Vas da vrata drìte zaklju~ana dok se ja ne vratim." Dok je to nare|ivao, ve} je izlazio; ni na pamet mu nije palo da bi ona mogla ne poslu{ati, a ona poslu{a, iako silno besna. Zar on smatra da ona ne moè da se brine sama o sebi? Da je njoj potrebno da se on me{a u njen ìvot, da udara nogom robove oko nje, '{tite}i' je na taj na~in? Mo`da je vreme da on vidi kako izgleda aidì-pad. Jak je i brz, ali nije imao pravi trening. Takvo amatersko me{anje je nepodno{ljivo, zaista nepodno{ljivo; mora ona opet da protestuje kod ambasade. îm se major vratio, a za njim nervozni San posti|ena lica, ona re~e: "Otvorio si moja vrata pomo}u lozinke. Nisam bila obave{tena da ima{ pravo ulaska danju i no}u." Vratio se u svoju vojnu prazninu lica. "Ne g-sp-|o", re~e. "Ne sme{ vi{e tako ~initi. Ne sme{ me nikad vi{e uhvatiti rukama. Moram ti kazati da ako to u~ini{, nane}u ti povrede. Ako smatra{ da ima nekih razloga za uzbunu, reci mi, a ja }u reagovati kako ja mislim da treba. Sada bih te zamolila da ode{."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Sa zadovoljstvom, gospo|o", re~e on, izvede poluokret i odmar{ira napolje. "Oh, gospo - Izaslani~e", re~e San, "ono je bila opasna osoba, krajnje opasni ljudi, tako mi je ào, sramota", i nastavi da brblja. Posle duèg vremena ona uspe da ga navede da objasni ko je, po njegovom mi{ljenju, ono bio: verski disident, jedan od 'staroveraca', koji se jo{ drè prvobitne gatajske vere i èle da izbace napolje ili pobiju sve strance i nevernike. "Kmet?" upita ona zainteresovano, na {ta on uzvrati {okirano: "Oh, ne, ne, prava osoba, ~ovek - ali u najve}oj meri zalutao, fanatik, paganski fanatik! Oni za sebe kaù da su 'noàri', ljudi sa noèvima. Ali, ~ovek, gospo - svakako ~ovek!" Mogu}nost da ona pomisli da ju je neki komad ìve imovine mogao poku{ati da dodirne uznemiravala je Sana vi{e nego sam napad. Ako je ono uop{te bio napad. Razmi{ljaju}i o ovome, ona se zapita nije li major, koga je ona u pozori{tu stavila tamo gde mu je mesto, na{ao zgodan izgovor da je 'za{titi' i ~ine}i to u stvari je vrati u podre|en poloàj. Pa, dobro, ako to poku{a jo{ jednom, na}i }e se na glavi, prislonjen uz suprotan zid. "Reve!" pozva ona, a kmetica se pojavi istog trena, kao i uvek. "Dolazi jedan glumac. Da li bi nam htela napraviti ~aj ili ne{to tako?" Reve se osmehnu, re~e "Da" i nestade. Za~u se kucanje na vratima, major ih otvori - sigurno je dre`dao napolju, na straì - i Batikam u|e. Nije o~ekivala da }e on i sad biti obu~en u ènsku ode}u, ali on se tako obla~io i izvan pozornice; ne onako veli~anstveno, ali ipak elegantno, u delikatnim, te~nim materijalima tamnih, prefinjenih preliva, kao {to nose gospe sklone padanju u nesvest, u dramama. Zato je jo{ pikantniji ovaj mu{ki kostim na njoj, oseti Soli. Batikam nije bio onako zgodan kao major, koji je izgledao zaista prelepo sve dok ne otvori usta; ali je makil imao neku magnetnu privla~nost, morao si ga gledati. Njegov ten bio je tamnosivosme|, nije imao onu plavocrnu boju kojom se vlasnici toliko hvali{u (mada i crnih komada imovine ima veoma mnogo, primetila je Soli: a kako i ne bi, kad je svaka kmetica ujedno i seksualna slu{kinja svome vlasniku). Intenzivna, ìva bistrina i naklonost blistali su na njegovom licu, prosijavaju}i kroz makilsku {minku koja se sastojala od me{avine crne boje i zvezdane pra{ine. Batik je gledao oko sebe i upu}ivao spor, divan smeh njoj, a i Sanu, i majoru koji ostade u vratima. Smejao se kao èna, toplim talasanjem, ne mu{kim ha, ha. Pruì obe ruke Soli, koja mu pri|e i prihvati ih. "Hvala {to si do{ao, Batikame!" re~e ona, a on re~e: "Hvala {to si me pozvala, izaslanice iz svemira!" "Sane", re~e ona, "mislim da je ovo tvoj {lagvort?" Samo neodlu~nost u pogledu najboljeg daljeg postupanja mogla je usporiti Sana toliko da Soli do|e u priliku da ovo kaè. Oklevao je jo{ trenutak, onda se uljasto nasme{io i rekao: "Da, tako mi je ào, vrlo laku no} vama, Izaslani~e! Podnevni sat sutra u Ministarstvu rudarstva, verujem?" Odlaze}i unatra{ke, on nalete na majora, koji je stajao u vratima kao stub. Ona pogleda majora, spremna da mu naredi, bez ikakve ceremonije, da izi|e napolje, kako se usudio da se ugura nazad u ku}u - ali vide izraz njegovov. Najzad se razlomila njegova maska 'belog' izraza lica i ukazao se prezir. Prezir

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja obojen nevericom, prezir od koga pripada muka. Kao da je major bio prinu|en da gleda nekoga kako jede izmet. "Izlazi", re~e ona. Okrete le|a obojici. "U|i, Batikame; jedina privatnost koju ja imam jeste ovde." Re~e to i uvede makila u svoju spava}u sobu. Bio je ro|en na istom mestu gde i njegovi mu{ki preci, u hladnoj, staroj ku}i u bregovima, u podno`ju jedne planine, iznad Noehe. Majka ga je rodila, a da nijednom nije jauknula, jer je bila èna vojnika, a sad i majka vojnika. Ime je dobio po ujaku iz drugog kolena, koji je poginuo na du`nosti u Sosi. Odrastao je pod strogom disciplinom siroma{nog doma}instva sa ~isto veotskim rodoslovom. Kad je njegov otac bio na odsustvu, u~io ga je onim stvarima koje vojnik mora da zna; a kad je otac opet odlazio na du`nost, nastavu je drào jedan komad imovine, kmet-narednik Habakam. âsovi su po~injali u pet ujutro, i leti i zimi, molitvom, ve`bama sa kratkim ma~em i tr~anjem krosa. Majka i baba u~ile su ga drugim ve{tinama koje ~ovek mora znati, po~ev od lepog pona{anja, jo{ pre nego {to je napunio dve godine, a posle drugog ro|endana pre{av{i na istoriju, pesni{tvo i na mirno sedenje i }utanje. Dan tog deteta bio je ispunjen lekcijama i ome|en ogradom od strogih ve`bi; ali, dan deteta je dug. Bilo je mesta i vremena i za slobodu, slobodu seoskog dvori{ta i otvorenih brda. Mogao se druìti sa ku}nim ljubimcima, lisicopsima, sa psima koji tr~e, sa ma~kama na ~ijem su krznu pegave {are, sa ma~kama koje love, i sa seoskom stokom i velkonjima; nije imao, izvan toga, neko naro~ito dru{tvo. Ljudsku imovinu njihove porodice ~inili su Habakam, dve ku}ne pomo}nice, i kmetovi zemljoradnici, koji su obra|ivali kamenitu, breùljkastu zemlju na kojoj su oni i njihovi vlasnici ìveli oduvek. Deca-imovina behu svetle boje koè, stidljiva, ve} pogurena za te{ki trud kome }e ceo ìvotni vek posvetiti, i nisu imala nikakvog znanja ni o ~emu izvan svojih njiva i brda. Ponekad su plivali sa Tejeom, leti, u pro{irenjima reke. Ponekad je Tejeo angaòvao po dvoje ili troje da se sa njim igraju vojnika. Trapava, neuka deca, stajala su i `mirkala kad je on vikao "Juri{!" i naletao na nevidljivog neprijatelja. "Za mnom!" cikao je on, a deca su trampala za njim i pucala iz svojih grana odlomljenih sa drveta, nasumce: bum, bum. Naj~e{}e je izlazio sam, jahao svoju dobru kobilu Tasi ili i{ao na pe{a~enje, a uz njega ma~ka za lov. Nekoliko puta godi{nje na imanje bi do{li gosti, rodbina ili oficiri, kolege Tejeovog oca, sa decom i uku}anima. Tejeo je deci-gostima }utke i u~tivo pokazivao ku}u i imanje, upoznavao ih sa ìvotinjama, vodio ih na jahanje. ]utke i u~tivo, on i njegov ro|ak Gemat po~e{e da se mrze; sa ~etrnaest godina, tukli su se jedan sat na livadi iza ku}e, sve strogo po propisima rvanja, neumoljivo nanose}i povrede jedan drugom, postaju}i sve krvaviji, umorniji i o~ajniji, sve dok pre}utnim dogovorom nisu prekinuli borbu i vratili se }ute}i u ku}u, gde se celo dru{tvo okupljalo za ru~ak. Svi su ih gledali, niko ni{ta nije rekao. Oprali su se na brzinu, pohitali za sto. Gematu je tokom celog ru~ka curila krv iz nosa; Tejeoa je toliko bolela vilica, da nije mogao otvarati usta da jede. Niko ni{ta nije rekao tim povodom.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ]utke i u~tivo, kad su oboje imali petnaest godina, Tejeo i k}erka rege Toebavea se zaljubi{e. Poslednjeg dana njene posete, pobego{e, po pre}utnom dogovoru, na jahanje. Jahali su naporedo, satima, odve} stidljivi da bilo {ta kaù. On joj je dao da ja{e Tasi. Sjahali su da napoje i odmore konje u divljini, u jednoj dubravi izme|u brda. Seli su jedno pored drugog, ne sasvim blizu, pokraj tihog potoka. "Volim te", rekao je Tejeo. "Volim te", rekla je Emdu, malo sagnuv{i svoje sjajno crno lice. Nisu se dodirivali niti gledali. Pojahali su nazad kroz brda, radosni, }utljivi. Kad je imao {esnaest godina, posla{e Tejeoa na Vojnu akademiju, u glavni grad njegove pokrajine. Tu je nastavio u~iti i ve`bati ve{tine rata i ve{tine mira. Njegova pokrajina be{e najselja~kija u celom Voe Deu; obi~aji konzervativni, a trening po mnogo ~emu zastareo. Naravno, u~ili su ga i modernim tehnikama ratovanja, pa je postao prvoklasni pilot mahunastog broda i vi~an daljinskom izvi|anju; ali ga nisu nau~ili modernim na~inima razmi{ljanja, koji su u drugim {kolama i{li uz tu tehnologiju. U~io je istoriju i poeziju Voe Dea, ali ne istoriju i politiku Ekumena. Prisutnost tu|ina na planeti Verel ostala je, za njega, ne{to daleko, teorijsko. Njegova stvarnost bila je ona stara, bila je stvarnost veotske dru{tvene klase, gde se mu{karci ne druè sa mu{karcima koji nisu vojna lica, ali su zato u bratstvu sa svim vojnicima bez obzira na to da li su vlasnici, kmetovi ili neprijatelji. [to se ti~e èna, Tejeo je smatrao da su njegova prava nad ènama apsolutna, i da predstavljaju ujedno njegovu apsolutnu obavezu da se pona{a kavaljerski, ali i odgovorno prema pripadnicama veotske klase, a za{titni~ki i milosrdno prema kmeticama. Verovao je da su svi stranci, u osnovi, neprijatelji, nedostojni poverenja, pagani. Odavao je po~asti gospi Tuali, ali oboàvao Kamija Gospoda. Nije o~ekivao nikakvu pravdu niti nagradu, a cenio je iznad svega vi~nost, hrabrost, i samopo{tovanje. U nekim pogledima, bio je sasvim nespreman za svet u koji }e uskoro u}i, a u drugim, izvrsno pripremljen; jer njemu je predstojalo sedmogodi{nje ratovanje na Jeovi, u ratu gde nije bilo nikakve pravde niti nagrade, pa ~ak ni privida da se moè posti}i kona~na pobeda. Me|u veotskim oficirima, ~in se nasle|ivao. Tejeo je u{ao u aktivnu slu`bu kao rega, najvi{i od tri veotska ~ina. Ma koliko bi se pokazao nesposoban, ili ma koliko se istakao, nije mogao ni izgubiti ni povisiti taj ~in, niti svoju platu. Materijalne ambicije beskorisne su veotu. Ali je trebalo zasluìti ~ast i odgovorna mesta, a on je to zasluìo brzo. Voleo je vojnu slu`bu, voleo je taj ìvot, znao je da je dobar u njemu, pametno poslu{an, delotvoran u zapovedanju; iz Akademije je izi{ao sa najvi{im preporukama, a po{to je na du`nost poslat u glavni grad, privukao je pa`nju ne samo kao perspektivan oficir, nego i kao {armantan mlad ~ovek. Sa dvadeset ~etiri godine bio je u fizi~ki savr{enom stanju, njegovo telo izvr{avalo je sve {to je on od njega zatraìo. Strogo vaspitanje kroz koje je pro{ao nau~ilo ga je da izbegava preteranosti, ali da veoma ceni zadovoljstvo, tako da su luksuzi i zabave u gradu bili, za njega, otkri}e ne~eg novog i odu{evljavaju}eg. Bio je uzdràn i donekle stidljiv, ali druèljubiv i vedar. Zgodan mladi}, sa grupom svojih drugara koji su umnogome bili kao on, godinu dana je ìveo sasvim povla{}eno i u tome potpuno uìvao. Blistava silovitost tog uìvanja ocrtavala se naspram rata u Jeovi, jer se na toj planeti revolucija robova nastavljala jo{ od ro|enja

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Tejeovog, i sad se poja~avala. Bez te pozadine, on ne bi mogao biti tako sre}an. Nije ga zanimalo da provede ceo ìvot u igrama i razonodama, pa, kad do|e prekomanda, kad ga posla{e da bude pilot i komandir diviziona na Jeovi, njegova sre}a postade manje-vi{e potpuna. Prvo je oti{ao ku}i, na tridesetodnevno odsustvo. Sa dozvolom roditelja, odjahao je preko bregova do imanja rege Toebave i zatraìo da mu rega da svoju k}er za ènu. Taj rega i njegova èna nisu bili neki strogi roditelji, pa su prvo rekli k}erki da bi odobrili takav brak, a onda je pitali da li bi èlela da se uda za Tejea. "Da", rekla je ona. Kao odrasla, neudata èna, ìvela je u izdvojenosti u ènskim prostorijama ku}e, ali je odobreno da se ona i Tejeo susretnu i ~ak pro{etaju zajedno, pri ~emu je {aperonska pratilja hodala malo dalje, iza njih. Tejeo joj re~e da }e u prekomandi provesti tri godine; da li ona èli da se uda sad, na brzinu, ili da sa~eka tri godine pa da se ven~ava kako valja i treba? "Sad", re~e ona, sagibaju}i uzano, sjajno lice. Tejeo se nasmeja odu{evljeno, a ona se nasmeja njemu. Ven~ali su se devet dana kasnije - nije moglo pre toga, moralo je biti svakojake petljancije i ceremonije, ~ak i na vojni~kom ven~anju - a onda su Tejeo i Emdu sedamnaest dana vodili ljubav, {etali se zajedno, vodili ljubav, jahali zajedno, vodili ljubav, upoznali se, zavoleli se, sva|ali se, mirili se, vodili ljubav, spavali jedno drugome u naru~ju. Onda on ode na jedan drugi svet, da tamo ratuje, a ona se preseli u ènsku stranu ku}e svog muà. Ta trogodi{nja prekomanda svake godine produàvana je za po jo{ jednu godinu, jer je uo~ena vrednost oficira Tejeoa, a rat se promenio od povremenih, retkih akcija suzbijanja revolucije, postao povla~enje, sve o~ajnije. U sedmoj godini slu`be, stiè u Vrhovni {tab na Jeovi naredba da se rega Tejeo pusti na odsustvo iz humanitarnih razloga, zato {to njegova èna umire od komplikacija nastalih uz berlot-groznicu. U tom trenutku, vi{e nije ni postojao Vrhovni {tab na Jeovi; vojska se iz tri pravca povla~ila ka staroj kolonijalnoj prestonici; Tejeova divizija bila je za{titnica, borila se da odbrani snage u povla~enju u primorskim mo~varama; komunikacije su prekinute. Komandi na Verelu i dalje je bilo nezamislivo da jedna masa robova sa najprimitivnijim oru`jima uspeva da potu~e vojsku Voe Deoa, disciplinovanu, uve`banu, profesionalnu, opremljenu nepogre{ivom mreòm komunikacija, opremljenu skimerbrodovima i mahunastim brodovima, naoruànu svakim oru`jem i sredstvom koje je po ekumenskoj Konvenciji dozvoljeno. Jedna jaka klika u Voe Deu tvrdila je da porazi nastaju upravo zbog tog poslu{ni~kog stava prema tu|inskim pravilima. \avo neka nosi Ekumen i konvencije. Bombarduj proklete pra{inare dok se ne pretvore u blati{te od koga su i nastali. Bacaj bio-bombe, pa za{ta ina~e i sluè nego da se bacaju? Digni celokupno na{e ljudstvo sa te zaga|ene planete i dezinfikuj je celu. Neka se tamo po~ne od ~istog lista. Ako ne dobijemo rat na Jeovi, slede}a revolucija bi}e upravo ovde, na Verelu, u na{im gradovima, u na{im ku}ama! Nervozna vlada odolela je ovom pritisku. Verel je pred Ekumenom bio u statusu 'uslovno ka`njene' planete, a Voe Deo je èleo da izvu~e plantu iz toga statusa i postigne punopravno u~lanjenje u Ekumen. Porazi su prikazivani umanjeno, gubici nisu sabirani, letelice, oru`je i ljudi nisu zamenjivani novim. Pred kraj Tejeove sedme godine, vojska na Jeovi bila je, u su{tini, otpisana,

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja napu{tena od svoje vlade. Na po~etku osme godine, kad je Ekumenu kona~no dozvoljeno da po{alje Izaslanike na Jeovu, Voe Deo i druge dràve koje su slale pomo}ne trupe po~e{e, najzad, povla~enje te vojske ku}i. Tek kad se vratio na planetu Verel, Tejeo je doznao da mu je èna mrtva. Otputovao je ku}i, u Noehu. On i njegov otac se pozdravi{e zagrljajem bez re~i; majka ga zagrli isto tako, ali pla~u}i. On se spusti na kolena da joj se izvini {to je doneo vi{e jada nego {to ona moè podneti. Te no}i je leào u hladnoj sobi utihnule ku}e i slu{ao kako njegovo srce tu~e kao spori bubanj. Nije bio nesre}an, olak{anje {to je u miru i slatko}a {to je kod ku}e bili su odve} veliki za to; ali njegov mir bio je mir pusto{i, a negde unutra krio se gnev. Nenaviknut na gnev, Tejeo nije bio siguiran {ta to, zapravo, ose}a. Kao da je negde ispaljena potmula crvena osvetljavaju}a patrona, koja svojim slabim svetlom boji svaku sliku u njegovom umu; tako je bilo, dok je Tejeo leào i poku{avao da razmisli o svojih sedam godina na Jeovi, koje provede prvo kao pilot, zatim u ratovanju na tlu, {to se zavr{ilo dugim povla~enjem. Ubijali su i bili ubijani. Za{to ih ostavi{e onako, da na kraju budu pojedina~no lovljeni i uni{tavani? Za{to im vlada nije poslala poja~anja? Ta pitanja nije vredelo postavljati tad, a ne vredi ni sad. Odgovor je samo jedan: radimo {to nam se naredi i ne àlimo se. Borio sam se na svakom koraku tog puta, pomisli on, bez ponosa. Novo saznanje prose~e o{tro kao no` kroz sva druga znanja: a dok sam se ja borio, ona je umirala. Sve je oti{lo u propast i {tetu, tamo, na Jeovi. I sve u propast i {tetu ovde, na Verelu. On se pridiè u sede}i poloàj, u hladnom, tihom, slatkom mraku te no}i u brdima. "Gospode Kamije", re~e on glasno, "pomozi mi. Izdaje me um." Tokom tog dugog odsustva, provedenog kod ku}e, ~esto je sedeo sa svojom majkom. Ona je èlela pri~ati o Emdu, a on je u prvo vreme prisiljavao sebe da slu{a. Lako bi zaboravio devojku koju je poznavao sedamnaest dana pre sedam godina, kad bi mu majka dozvolila da zaboravi. Malo-po malo, on nau~i da prima ono {to mu je majka èlela dati, saznanje ko je njegova èna bila. Njegova majka je èlela da podeli s njim, u najve}oj mogu}oj meri, onu radost koju je imala zbog prisutnosti Emdu; jer Emdu je njoj bila prijateljica i voljeno dete. âk i njegov otac, sada penzionisan, ~ovek u}utan i uga{en, umeo je da kaè: "Ona nam je bila svetlost u ku}i." Zahvaljivali su mu za nju. Govorili su mu da nije sve bilo samo propast i {teta. Ali {ta je leàlo ispred njih? Starost, prazna ku}a. Nisu se, naravno, àlili, i ~inilo se da su zadovoljni u svojoj strogoj, smirenoj rutini svakida{njeg posla; ali je, za njih, neprekinuto nastavljanje toka iz pro{losti ka budu}nosti bilo prese~eno. "Trebalo bi da se ponovo oènim", re~e Tejeo majci. "Da li si zapazila ijednu...?" Ki{ilo je, sivo svetlo kroz mokre prozore, blago dobovanje po strehama. Lice njegove majke, pognuto prema ne~emu {to je krpila, bilo je nejasno vidljivo. "Nisam", re~e ona. "Nisam stvarno." Podiè pogled ka njemu i malo kasnije upita: "[ta misli{, gde }e{ biti prekomandovan?" "Ne znam." "Sad nema rata", re~e ona, blagim glasom, ujedna~enim.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Nema", re~e Tejeo. "Sad nema rata." "Da li }e... ikad bi{e biti? Po tvom mi{ljenju?" On ustade, pro{eta po sobi i vrati se, opet sede na uzdignu}e, jastu~i}ima obloèno, pored nje; oboje su sedeli uspravnih le|a, oboje nepomi~ni izuzev malih pokreta njenih ruku dok je {ila; jedna njegova {aka ovla{no je pridràvala drugu, kao {to ga je nau~ila kad su mu bile dve godine. "Ne znam", re~e on. "ûdno je to. Rata kao da nije ni bilo. Kao da nikad nismo bili na Jeovi - kao da nije bilo ni kolonije, ni ustanka, ni~ega od svega toga. Ne pri~aju vi{e o ratu. Nije se dogodio. Nismo vodili ratove. Ovo je novo doba. To ~esto kaù na mreì. Doba mira, me|uzvezdanog bratstva. Zna~i li to da smo sad bra}a sa onima na Jeovi? Jesmo li bra}a sa Gatajem i Bamburom i êtrdeset Dràva? Jesmo li bra}a sa na{om imovinom? Ni{ta ja tu ne razabirem. Nije mi jasno {ta to oni govore. Ne vidim gde je moje mesto u tome." Glas mu je bio tih i ravan. "Mislim da nije ovde", re~e ona. "Jo{ ne." Posle nekog vremena, on re~e: "Mislio sam... deca..." "Naravno. Kad do|e vreme." Osmehnula mu se. "Nikad nisi mogao ni pola sata da sedi{ mirno... êkaj. êkaj i vidi." Bila je u pravu, naravno; ali ono {to je gledao na mreì i u gradu bilo je teret za njegovo strpljenje i za njegov ponos. înilo se da je sad sramota biti vojno lice. U dràvnim izve{tajima, u vestima i u analizama, neprestano se govorilo o Vojski i naro~ito o klasi veota kao o fosilima, skupim a beskorisnim, i kao o glavnim preprekama koje ometaju prijem Voe Dea u puno ~lanstvo Ekumena. Da je i Tejeo, kao pojedinac, beskoristan, stavljeno mu je do znanja na taj na~in {to je na njegov zahtev da bude upu}en u prekomandu odgovoreno tako {to mu je odsustvo produèno na neodre|eno vreme, ali uz smanjenje plate na polovinu. Kao da su hteli da mu kaù: ti ima{ trideset dve godine, vreme te je pregazilo. Jo{ jednom je predloìo majci da bi najpametnije bilo da on tu situaciju prihvati, da se 'skrasi' i potraì ènu. "Razgovaraj sa ocem", re~e ona. On tako u~ini; a otac mu re~e: "Naravno da je tvoja pomo} dobrodo{la, ali ja }u i sam mo}i da vodim farmu jo{ neko vreme. Tvoja majka misli da bi trebalo da ode{ u glavni grad, u Komandu. Ne}e mo}i da te prenebregavaju ako bude{ tamo. Jer, ipak. Sedam godina ratovanja - tvoje zasluge..." Tejeo je znao koliko to sada vredi. Ali svakako nije bio potreban ni ovde {tavi{e, verovatno je nervirao oca svojim zamislima da bi trebalo promeniti ovo ili ono u na~inu rada na imanju. Roditelji su bili u pravu: trebalo je da ode u glavni grad i otkrije, sam, kakvu ulogu moè dobiti u ovom novom svetu mira. Prvih pola godine koje je proveo tamo behu grozne. Nije poznavao gotovo nikog u Komandi, niti u garnizonima; njegovo pokolenje bilo je mrtvo, ili u invalidskoj penziji, ili kod ku}e sa pola plate. Mla|i oficiri, koji nisu bili na Jeovi, njemu su izgledali kao hladna, zakop~ana druìna, koja je uvek razgovarala o novcu i politici. Mali poslovni ljudi, tako ih je on u sebi nazivao. Znao je da ga se boje - njegovih borbenih podviga, njegovog ugleda. Hteo ili ne, on ih je podse}eo da je bio jednom jedan rat, koji

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja je planeta Verel vodila, pa izgubila, i to gra|anski rat, u kome se njihova rasa borila sama protiv sebe, jedna klasa protiv druge. @eleli su da to odbace kao neku besmislenu sva|u na drugom svetu, stvar koja nema nikakve veze sa njima. Hodao je Tejeo ulicama prestonice, gledao hiljade kmetova i kmetica kako hitaju da obave poslove svojih vlasnika, i pitao se {ta ~ekaju. "Ekumen se ne me{a u dru{tvena, ekonomska i kulturna ustrojstva i poslove jednog naroda", ponavljali su oni iz ambasade, kao i portparoli vlade. "Jedini uslov koji mora ispuniti svaka nacija ili narod, ako èli puno ~lanstvo, jeste odsustvo i odbacivanje izvesnih, ta~no odre|enih, vrsta oru`ja i metoda ratovanja." Sledila je lista uàsnih oru`ja, koja su ve}inom bila za Tejeoa samo re~i; tek nekoliko je prona{la njegova nacija. Takozvanu bio-bombu i neuronike. On je, li~no, bio saglasan sa stavom Ekumena prema tim spravama i cenio je ekumensko strpljenje ispoljeno kroz ~ekanje da Voe Deo i svi ostali na Verelu dokaù da prihvataju ne samo zabranu takvog naoruànja, nego i na~elo na kome je zabrana zasnovana. Me|utim, silno mu je smetalo to {to Ekumen gleda na njegov narod sa visine, {to o svemu verelskom donosi nekakve presude, a sve vidi samo odozgo. [to su manje Ekumenci govorili o verelskoj podeli na klase, to se vi{e ose}alo njihovo neodobravanje. "Ropstvo je veoma retka pojava na svetovima Ekumena", pisalo je u njihovim knjigama, "pojava koja sasvim nestane kad se ekumenska uljudnost potpuno uspostavi." Da li je to ono na {ta tu|inska ambasada ~eka? "Tako mi gospe!" rekao je jedan od mla|ih oficira - mnogi od njih bili su i tualiti, a ne samo poslovni ljudi - "ovi tu|ini }e pre primiti pra{inare nego nas!" Zamuckivao je od uvre|enog besa, kao kad se neki stari rega sav zacrveni u licu zbog pona{anja nekog drskog vojnika-kmeta. "Jeovu - prokletu planetu divljaka i tih plemena. Sve se to vratilo u varvarstvo - pa zar njih da prime pre nego nas!" "Dobro su se borili", napomenuo je Tejeo, znaju}i dobro da ne treba tako ne{to da govori, ali nevoljan da slu{a da neko one mu{karce i ène protiv kojih se on borio naziva 'pra{inarima'. Imovinom, pobunjenicima, neprijateljima, to da. Taj mladi ~ovek zurio je u njega jedan trenutak, a onda rekao: "A ti ih, valjda, voli{, a? Pra{inare?" "Ubijao sam ih koliko god sam stigao", uzvrati Tejeo u~tivo, a onda promeni temu razgovora. Taj mladi ~ovek, iako nominalno na vi{em poloàju nego Tejeo u lancu komandovanja, bio je oga, pripadnik najnièg ranga veota; poniziti ga jo{ vi{e, bilo bi nekulturno. Oni - nadmeni i kruti u pona{anju; a on, preosetljiv. Stari dani vedrog drugarskog razgovora bili su bleda, neverovatna uspomena. [efovi pojedinih odseka u Komandi slu{ali su njegove zahteve da bude vra}en u aktivnu slu`bu i slali ga beskona~no u neke druge odseke. Nije mu dozvoljeno da stanuje u garnizonu, morao je da iznajmi stan, kao civil. Sa pola plate, nije se mogao prepustiti skupim uìvanjima u gradu. Dok je ~ekao da do|e vreme za sastanak zakazan sa ovim ili onim zvani~nikom, provodio je dane u bibliote~koj mreì Oficirske akademije, svestan da je njegovo

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja obrazovanje nepotpuno i zastarelo. Ako }e se njegova zemlja u~laniti u Ekumen, on }e, da bi bio od koristi, morati da zna vi{e o tu|inskim na~inima razmi{ljanja i o novim tehnologijama. Po{to nije bio siguran {ta je to {to treba da zna, lutao je i tumarao kroz mreù, zbunjen beskona~nim obiljem raspoloìvih podataka. Sve jasnije je uvi|ao da nije intelektualac niti u~enjak, i da nikad ne}e razumeti tu|inske umove; ipak, istrajavao je, zalazio uvek iznova u vode preduboke za njega. Jedan ~ovek iz ambasade nudio je, preko javne mreè, uvodni te~aj istorije Ekumena. Tejeo se prijavio, pa je sedeo u dvorani, tokom nekih osam ili deset ~asova predavanja i rasprave; sedeo je uspravnih le|a, nepomi~an, samo su mu se ruke malo pokretale, jer je pravio celovite, metodi~ne bele{ke. Gledao ga je predava~, Hainac koji je svoje izuzetno duga~ko hainsko ime preveo jednostavno kao Stara Muzika, i poku{avao ga uvu}i u raspravu; najzad ga je zamolio da ostane posle rasprave. "Rado bih popri~ao sa tobom, rega", re~e mu, po{to su svi ostali oti{li. Po{li su u kafi}. Posle su imali jo{ jedan takav susret. Tejeou se nisu dopadali maniri tog tu|ina iz svemira, smatrao je da su suvi{e nesuzdràni, bujni. Nije imao poverenja u hitri, pametni um 'Stare Muzike'; ~inilo mu se da ga tu|in iskori{}ava, da ga prou~ava kao uzorak, primerak klase veot, primer vojnika, verovatno i varvarina. A tu|in je, bezbedan u svojoj nadmo}nosti, ostajao ravnodu{an na Tejeovu hladno}u, prenebregao njegovo nepoverenje, uporno nudio pomo} u informacijama i usmeravanju, i bestidno ponavljao pitanja na koja je Tejeo izbegavao odgovor. Jedno od tih pitanja bilo je: "Za{to sedi{ ovde sa pola plate?" "Nije to mojom voljom, gospodine Stara Muziko", odgovorio je Tejeo kona~no, kad ga je tu|in po tre}i put to pitao. Bio je vrlo ljut zbog bestidnosti tog ~oveka i zato je odgovorio veoma blagim glasom. Odvra}ao je pogled od tu|inovih o~iju, koje su bile plavi~aste, sa beonja~ama jasno vidljivim kao kod upla{enog konja. Nikako da se navikne na tu|inske o~i. "Ne}e da te vrate u aktivnu slu`bu?" Tejeo se u~tivo saglasio sa ovim. Da li je mogu}e da ovaj ~ovek, ma koliko da je tu|inska njegova priroda, zaista ne shvata ~injenicu da su takva pitanja veoma uvredljiva? "Da li bi bio voljan da postane{ pripadnik garde koja ~uva ambasadu?" To pitanje ostavilo je Tejeoa bez re~i, na trenutak; onda se on upusti u ne{to izuzetno neu~tivo - naime, da na pitanje odgovori pitanjem. "Za{to pita{?" "Veoma bih voleo da imam ~oveka tvojih sposobnosti u toj formaciji", re~e Stara Muzika i nastavi, sa tom svojom groznom otvoreno{}u: "Ve}ina sada{njih su uhode ili tupoglavci. Bilo bi divno imati ~oveka koji nije ni jedno ni drugo. Nije to samo straàrska du`nost, zna{. Mislim da }e tvoja vlada zahtevati od tebe da im dostavlja{ informacije; to je ne{to {to se o~ekuje. A mi }emo te upotrebiti, kad stekne{ iskustvo i ako bude{ voljan, kao oficira za vezu. Ovde, ili u drugim zemljama. Ne}emo, me|utim, traìti da nam dostavlja{ informacije. Jesam li jasan, Tejeo? @elim da izme|u nas nema nejasno}a u pogledu onoga {to traìm i onoga {to ne." "A ti bi mogao...?" upita Tejeo obazrivo.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Stara Muzika se nasmeja i re~e: "Da, ja imam kanap koji mogu povu}i u tvojoj komandi. Duguju mi za neku uslugu. Ho}e{ li razmisliti?" Tejeo je }utao nekoliko trenutaka. Ve} je skoro godinu dana proveo u prestonici, ali svi njegovi zahtevi za aktiviranje nai{li su na birokratsko izbegavanje; u poslednje vreme do~ekivani su i nagove{tajima da bi mogli biti protuma~eni kao neposlu{nost. "Prihvati}u odmah, sad, ako moè", re~e on, sa hladnim po{tovanjem. Hainac ga pogleda, sa osmehom koji se polako pretvorio u zami{ljen, postojan pogled. "Hvala ti", re~e. "Trebalo bi da te pozovu u Komandu kroz neki dan." I tako je Tejeo opet obukao uniformu, preselio se u gradski garnizon i slede}ih sedam godina sluìo na tu|inskom tlu. Ekumenska ambasada je, po diplomatskom sporazumu, deo Ekumena, a ne Verela - komadi} planete koji toj planeti vi{e ne pripada. Voe Deo je obezbedio gardiste, koji su imali i za{titnu i ukrasnu svrhu, veoma vidljivi na tlu ambasade, u svojim uniformama bele i zlatne boje. Bili su i vidno naoruàni, zato {to su protivljenja protiv tu|inskog prisustva pokatkad prelazila u nasilje. Rega Tejeo je dobio du`nost da zapoveda jednim odredom te garde, ali je ubrzo preba~en na druga~iju du`nost, da bude pratnja pojedinim ~lanovima osoblja ambasade pri njihovim izlascima u grad i na putovanjima. Sluìo je kao telohranitelj, u neparadnoj uniformi. Ambasada je mnogo vi{e volela da ne koristi svoje ljude i oru`je nego da to poveri zemlji-doma}inu - dakle, da zahteva od Voe Dea tu uslugu. êsto se od Tejea traìlo da bude i vodi~ i prevodilac, ponekad i dru`benik. Nisu mu se dopadali poku{aji posetilaca iz svemira da se pona{aju kao drugar~ine i ljudi od poverenja, da mu postavljaju pitanja o njemu samom, da ga pozivaju da pije sa njima. Prikrivaju}i savr{eno svoje ga|enje i ostaju}i savr{eno u~tiv, on je odbijao. Obavljao je svoj posao i drào se na udaljenosti. Znao je da ga ambasada ceni upravo zbog toga. To povernje koje su imali u njega pruàlo mu je hladno zadovoljstvo. Njegova sopstvena vlada nijednom nije poku{ala da mu pri|e i zatraì da on dostavlja informacije, iako je on i te kako doznavao stvari koje bi vladu zanimale. Voedeanska obave{tajna slu`ba nije se nikad obra}ala veotima da postanu agenti. On je znao koji pripadnici ambasadne garde jesu agenti; neki od njih su ~ak poku{ali da izvuku informacije od njega, ali on nije imao nameru da uhodi za uhode. Stara Muzika, za koga je Tejeo sada pretpostavljao da je {ef obave{tajnog sistema ambasade, pozva Tejeoa jednog dana, kad se ovaj vratio sa zimskog odsustva koje je proveo kod ku}e. Taj Hainac je nau~io da ne ~ini ni{ta {to bi zahtevalo od Tejeoa emocionalnu reakciju, ali nije mogao sakriti prizvuk naklonosti u glasu dok ga je pozdravljao. "Zdravo, rega! Nadam se da je tvoja porodica dobro? U redu. Imam jedan izuzetno osetljiv posao za tebe. Kraljevina Gataj. Bio si tamo sa Kemhanom pre dve godine, zar ne? E, vidi{, sad oni èle da im po{aljemo Izaslanika. Kaù, hteli bi da se u~lane. Naravno, njihov stari kralj je marioneta u rukama va{e vlade; ali i mnogo {to-{ta drugo se de{ava tamo. Jak versko-separatisti~ki pokret. Rodoljubiva 'stvar' za koju se bore: izbaciti sve strance napolje, i Voe-Deance i tu|ine jednako. Ali Kralj i Savet zatraì{e Izaslanika, a mi nemamo koga da po{aljemo osim jedne koja tek {to je stigla. Mo`da }e ti ona praviti izvesne probleme dok se ne sna|e malo. Ja procenjujem da je

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja malo svojeglava. Odli~an materijal, ali mlada, vrlo mlada. A ovde je tek nekoliko nedelja. Tebe sam zatraìo, zato {to je njoj potrebno tvoje iskustvo. Budi strpljiv sa njom, rega. Mislim da }e{ na}i da je simpati~na." Nije to na{ao. Tokom sedam godina, navikao se na tu|inske o~i i na svakojake tu|inske mirise, boje i pona{anja. Za{ti}en svojom besprekornom u~tivo{}u i svojim kodeksom stoicizma, izdràvao je ili prenebregavao njihovo ~udno, ili {okantno, ili uznemiravaju}e pona{anje, njihovo neznanje i njihova druga~ija znanja. Dok je {titio i sluìo strance koji su mu bili povereni, ostajao je na visini u odnosu na njih, nije ih dodirivao niti bio dodirnut. A oni su u~ili da se pouzdaju u njega i da mu se ne name}u. @ene su ~esto sa vi{e hitrine prime}ivale i po~injale po{tovati njegove znake 'Ne ulazi!' nego mu{karci; Tejeo je imao lak, maltene prijateljski odnos sa jednom starom Zemljankom koja je bila Posmatra~ i koju je pratio na nekoliko dugih istraìva~kih putovanja. "Sa tobom biti mirno je kao sa ma~orom, rega", rekla mu je ona jednom, a on je cenio taj kompliment. Ali ova Izaslanica u Gataju bila je ne{to drugo. Fizi~ki je bila predivna, sa koòm crvenomrkom i ~istom kao kod bebe; sa sjajnom kosom koja je u hodu odmahivala levo i desno; hod slobodan - i preslobodan: izaziva~ki je paradirala svojim zrelim, a vitkim telom pred mu{karcima koji do tog tela nikako nisu mogli dobiti pristup. Naprosto je }u{kala i ubacivala to telo svima u lice, uporna, bestidna. Iskazivala je svoja mi{ljenja o svemu, sa grubim samopouzdanjem. Nikad nijedan fini nagove{taj nije ~ula, niti ijedno nare|enje prihvatila. Agresivno, razmaèno deri{te sa seksualno{}u odrasle ène, a ba{ njoj je poverena diplomatska odgovornost u jednoj opasno nestabilnoj dràvi. Tejeu be{e jasno, ~im ju je ugledao, da }e ovaj zadatak biti nemogu}, da ne}e mo}i da se pouzda ni u nju ni u sebe. Njena seksualna neskromnost ga je uzbu|ila i u jednakoj meri mu se gadila; ide{ sa kurvom prema kojoj se mora{ pona{ati kao da je princeza. Prinu|en da trpi, a nemo}an da ostane ravnodu{an, on ju je mrzeo. Sada mu je gnev bio kudikamo poznatije ose}anje nego nekada, ali nije bio naviknut da mrzi. Mr`nja mu je strahovito smetala. Nikada u ìvotu nije traìo da sa nekog zadatka bude povu~en, ali, kad je ona uvela makila u svoju spava}u sobu i kad do|e slede}e jutro, Tejeo posla ambasadi jednu krutu, kratku molbu. Odgovori mu Stara Muzika, kroz diplomatsku liniju, glasovnom, ali za{ti}enom porukom: "Voleti Boga i zemlju, to je kao oganj, prijatelj divan, a neprijatelj stra{an; samo se deca igraju vatrom. Ne dopada mi se ova situacija. Nema ovde nikog koga bih mogao poslati da ti bude zamena. Ho}e{ li izdràti jo{ malo?" Nije znao kako da odbije. Veot ne odbija du`nost. Postideo se {to mu je i na pamet palo da traì zamenu i opet mrzeo Izaslanicu zbog koje se tako osramotio. Prva re~enica poruke bila je zagonetna, ne u uobi~ajenom stilu Stare Muzike, nego ukra{ena, posredna, kao neko {ifrovano upozorenje. Tejeo, naravno, nije znao nijedan obave{tajni kod Ekumena, ali ni svoje dràve. Njemu, dakle, Stara Muzika moè poslati samo nagove{taje, zaobilazne naznake. 'Voleti Boga i zemlju', to bi lako moglo da se odnosi na staroverce i rodoljube, dve subverzivne grupe u Gataju, obe fanati~no protivne stranim uticajima; a to dete koje se igra vatrom mogla bi biti ova Izaslanica. Da

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja li se njoj sada nabacuje neka od te dve grupe? On, Tejeo, nije primetio nijedan znak toga, ako se izuzme onaj ~ovek u senkama one no}i, koji mo`da nije spremao no`, nego poruku. Izaslanica je bila pod Tejeovim pogledom po ceo dan, a na njenu ku}u su po celu no} motrili vojnici kojima Tejeo zapoveda. Taj makil, Batikam, sigurno nije agent nijedne od te dve grupe. On bi lako mogao biti ~lan Hame, podzemnog oslobodila~kog pokreta kmetova u dràvi Voe Deo, ali kao takav ne bi predstavljao opasnost za Izaslanicu, jer je Hama sagledavala Ekumen kao svoju ulaznicu za Jeovu i slobodu. Tejeo se i{~u|avao nad re~ima poruke, pu{tao je taj snimak mnogo puta, znaju}i da je glup u suo~enju sa ovakvom istan~ano{}u, sa ulazima i izlazima ovog politi~kog lavirinta. Na kraju je izbrisao poruku i zevnuo, jer ve} be{e pozno; okupao se, legao na spavanje, ugasio svetlo, rekao poluglasno "Gospode Kamije, daj da se hrabro drìm jedne plemenite stvari!" i zaspao kao kamen. Makil je dolazio u njenu ku}u svake ve~eri, posle pozori{ta. Tejeo je poku{avao re}i sebi da u tome nema ni~eg lo{eg. I on sam je proveo poneku no} sa makilima, u onim starim danima rasko{i pre rata. Da budu majstori i umetnici seksa, to je deo makilskog posla. Tejeo je mnogo puta ~uo govorkanja da bogata{ice u gradu angaùju makila da nadoknadi ono ~ega kod muà nema dovoljno. Ali ~ak i takve ène su to radile tajno, neupadljivo, a ne na ovaj vulgarni, bestidni na~in, nisu se ovako rugale moralu; a Izaslanica se pona{a kao da je odnekud dobila pravo da radi {ta god ho}e, gde god i kad god ho}e. Naravno da je Batikam èljno sau~estvovao u tome, koristio njenu zaljubljenost, rugao se Gatajcima, rugao se Tejeou - a i njoj samoj, iako to ona nije znala. Kakva se tu prilika ukazala jednoj imovini da napravi budale od svih vlasnika odjednom! Posmatraju}i Batikama, Tejeo se u~vrsti u uverenju da je taj glumac ~lan Hame. Njegova poruga bila je veoma istan~ana; nije poku{avao da obruka Izaslanicu javno. Zapravo je bio mnogo neupadljiviji nego ona. Nastojao je da uti~e na nju, da bi se ona, sama, {to manje blamirala pred svetom. Na Tejeovu hladnu u~tivost reagovao je istom takvom u~tivo{}u, ali su se njihovi pogledi sreli nekoliko puta, a tada je izme|u njih dvojice proletelo neko kratkotrajno, nehoti~no razumevanje, bratsko, ironi~no. Spremala se svetkovina, tualitska Gozba opro{taja. Kralj i Savet su sa velikim navaljivanjem pozivali Izaslanicu da u~estvuje. Ona im je bila glavna atrakcija na mnogim paradama. Tejeu je to bilo sasvim svejedno, samo se pitao kako da se postara za njenu bezbednost usred usplahirene mase naroda na svetkovini; onda mu San re~e da je ta svetkovina uba~ena ba{ u najsvetiji od svih svetih dana stare vere gatajske i da su staroverci silno ogor~eni zbog takvog nametanja stranih obreda preko njihovih. înilo se da je taj ~ove~uljak stvarno obrvan brigom. Sad se i Tejeo zabrinuo, a jo{ i vi{e slede}eg dana, kad Sana neo~ekivano zameni{e nekim starijim ~ovekom koji je govorio uglavnom samo gatajski i bio sasvim nesposoban da objasni {ta se dogodilo sa Sanom Ubatatom. "Drugo du`nosti, drugo du`nosti zove", rekao je taj, na vrlo lo{em voe-deanskom jeziku. Sme{kao se i klimao glavom. "Jako, al' jako voli vreme, da? Voli du`nosti zovu."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja U danima pre svetkovine napetost u gradu je rasla; pojavi{e se parole napisane po zidovima i nacrtani simboli stare vere; oskrnavljen je jedan tualitski hram, posle ~ega se moglo zapaziti vrlo jako prisustvo Kraljeve garde na ulicama. Tejeo ode u palatu i zatraì, po svojoj sopstvenoj volji, da Izaslanica ne bude prisutna na sve~anosti gde je 'verovatno da }e do}i do naru{avanja reda, a zbog neprikladnih demonstracija'. Pozva ga jedan zvani~nik dvora i po~e ga obra|ivati, nekakvom me{avinom uvredljivog odbacivanja svega {to Tejeo ima da kaè, ali, istovremeno, i zavereni~kim klimanjem glave i namigivanjem. Tek posle toga je Tejeo bio stvarno uznemiren. Te no}i je rasporedio ~etvoricu na straàrske poloàje oko ku}e Izaslanika. Vratio se u svoje stani{te, koje se nalazilo ne mnogo daleko, u istoj ulici, u jednoj maloj garnizonskoj zgradi koja je cela data na kori{}enje ambasadnoj gardi. Na|e da je prozor njegove sobe otvoren i da se na stolu nalazi list hartije sa porukom na njegovom jeziku: Svetk F name{ten za ubijstvo. Rano ujutro, Tejeo se na{ao u ku}i Izaslanice i zatraìo od njene kmetice da kaè svojoj vlasnici da on mora sa njom razgovarati. Izaslanica izi|e iz spava}e sobe, u hodu navla~e}i neki beli ogrta~ oko nagog tela. Za njom do|e Batikam, pospan, sa izrazom lica kao da ga ovo zabavlja. Tejeo mu o~ima dade signal odlazi, {to Batikam prihvati sa nekim vedro-smirenim, nadmo}nim osmehom, i promrmlja èmi: "Idem ja da doru~kujem. Reve? Ima{ li neku hranu za mene?" Potom ode za kmeticom iz te prostorije. Tejeo se suo~i sa Izaslanicom i dade joj onaj list hartije. "Ovo sam dobio no}as, gospo|o", re~e on. "Moram zatraìti od tebe da ne prisustvuje{ sutra{njoj svetkovini." Ona osmotri papir, pro~ita, zevnu. "Od koga je?" "Ne znam, gospo|o." "A {ta zna~i? 'Ubijstvo'? To je valjda ubistvo? Nisu mnogo pismeni, a?" On po}uta trenutak-dva, pa re~e: "Ima i nekoliko drugih nagove{taja dovoljno da ja od tebe moram zahtevati..." "Da ne prisustvujem Svetkovini opro{taja, da. ûla sam te." Ona ode do sedi{ta pokraj prozora i tamo sede, pri ~emu se njen ogrta~ veoma ra{iri, otkrivaju}i noge; bosa stopala bila su joj sme|e boje, kratka, gipka, tabani ruì~asti, no`ni prsti mali i uredni. Tejeo se uko~eno zagleda u vazduh pored njene glave. Ona po~e vrteti hartiju. "Ako misli{ da je ovo opasno, rega, povedi sa sobom jednog gardistu, ili dvojicu", re~e, sa najblaìm prizvukom podsmeha. "Ja stvarno moram biti tamo. Zatraìo je Kralj, zna{. Od mene se o~ekuje da potpalim neku veliku vatru, ili tako ne{to. To je jedna od malog broja stvari koje èna sme javno uraditi ovde... Ne mogu sad da ustuknem." Pruìla je papir ka njemu; trenutak kasnije Tejeo pri|e dovoljno blizu da ga uzme od nje. Ona diè pogled ka njemu, sme{kaju}i se; kad god ga potu~e, ona mu se osmehuje. "Ina~e, po tvom mi{ljenju, ko bi mogao èleti da me rasturi? Rodoljubi?" "Ili staroverci, gospo|o. Sutra je jedan od njihovih praznika." "A tvoji tualiti su ga preoteli, pa je sad njihov? Pa, za to ne mogu ba{ okriviti Ekumen, a?"

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Mislim da bi vlada mogla dopustiti nasilje da bi onda imala opravdanje za masovnu osvetu, gospo|o." Ona zausti da odgovori ne{to bezbri`no, a onda shvati {ta je on rekao, pa se namr{ti. "Misli{ da me Savet name{ta za atentat? Kakav dokaz ima{ o tome?" Posle ponovnog }utanja, on re~e: "Vrlo malo dokaza, gospo|o. San Ubatat..." "San se razboleo. Ovaj matori drugar koga su poslali kao zamenu nije od neke velike koristi, ali nije ni opasan! Je li to sve?" On ne re~e ni{ta, a ona nastavi: "Dok ne bude{ imao stvarne dokaze, rega, nemoj se me{ati u moje obaveze. Tvoja vojni~ka paranoja nije prihvatljiva kad se po~ne {iriti na ljude sa kojima ja ovde radim. Kontroli{i je, molim te! O~ekujem da sutra vidim jednog straàra vi{e, ili dvojicu; to je dovoljno." "Da, gospo|o", re~e on i izi|e. U glavi mu je sve pevalo od gneva. Sad mu pade na um da je njen novi vodi~ rekao njemu, Tejeou, da je San Ubatat spre~en zbog verskih du`nosti, a ne zbog bolesti. Ali se ne okrete da se vrati u ku}u. Kakve bi koristi moglo biti? "Ostani jo{ jedno sat, ho}e{ li, Sejeme?" re~e on straàru ispred njene kapije, pa ode krakaju}i niz ulicu, u poku{aju da se udalji od nje, od njenih mekanih sme|ih butina i ruì~astih tabana i od glupog, drskog, kurvinskog glasa koji njemu izdaje nare|enja. Poku{a se prepustiti blistavom, ledenom, osun~anom vazduhu i stepenastim ulicama na kojima su lepr{ali i praskali barjaci predstoje}e svetkovine, svetlucanju velikih planina i pija~noj galami, u nadi da }e ga sve to ispuniti, zaseniti i skrenuti mu pa`nju; ali u hodu je gledao svoju senku kako pada ispred njega kao no` po kamenu, i uvi|ao uzaludnost svog ìvota. "Onaj veot mi se ne{to zabrinuo", re~e Batikam somotnim glasom, a ona se nasmeja i nabode iz tanjira koji se nalazio ispred nje komad konzerviranog vo}a, sa koga je kapao slatki sok; ubaci ga Batikamu u usta. "Reve, spremna sam za doru~ak", doviknu ona i sede naspram njega. "Crkla sam od gladi! Tip je imao jedan od onih svojih napada falusokratije. Ve} dugo me nije ni od ~ega spasao. A to je, ipak, njegova jedina du`nost. Zato mora izmisliti neku priliku. Kamo sre}e, kamo sre}e da se taj stvor malo otka~i od mene. Tako prija kad nije ovde jadni, mali San da puzi oko mene kao neka stidna va{. Jo{ samo kad bih se otarasila majora!" "On je ~ovek ~asti", re~e makil, tonom koji nije zvu~ao ironi~no. "Kako moè robovlasnik biti ~astan ~ovek?" Batikam ju je posmatrao svojim izduènim, tamnim o~ima. Nije uspevala da pro~ita verelijanske o~i, iako su tako lepe, do samih kapaka pune tame. "Pripadnici mu{ke hijerarhije uvek trtljaju o ~asti", re~e ona. "I o ~asti 'svojih' èna, dabome." "âst je velika povlastica", re~e Batikam. "Na kojoj ja zavidim. Ja zavidim njemu." "Ma, do vraga sa svim tim la`nim dostojanstvom, sve je to samo zapi{avanje teritorije da se zna ~ija je. Ti samo na jednoj stvari treba sa mu zavidi{, Batikame, a to je njegova sloboda."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Osmehnuo se. "Ti si jedina osoba koju znam koja nikada nije bila ni vlasni{tvo, ni vlasnik. To je sloboda. To je sloboda. Pitam se, shvata{ li da je tako?" "Dabome da shvatam", re~e ona. On se osmehnu i nastavi jesti doru~ak, ali njoj ostade utisak da je u njegovom glasu bilo ne~eg {to ranije nije ~ula. Dirnuta i malo uznemirena, ona re~e: "Odlazi{ uskoro." "Telepato. Da, kroz deset dana, trupa odlazi na turneju kroz êtrdeset Dràva." "Oh, Batikame, nedostaja}e{ mi! Ti si ovde jedini mu{karac, jedina osoba sa kojom mogu razgovarati - a da i ne pominjem seks..." "Jesmo li se?" "Nismo se ~esto", re~e ona kroz smeh, ali glasom koji je, ipak, malo podrhtavao. On pruì ruku ka Soli; a ona mu do|e i sede mu u krilo, pri ~emu joj se ogrta~ sasvim otvorio. "Lepe izaslani~ke sisice", re~e on, po~inju}i da ih gladi i hvata usnama, "trbu{~i} mekani izaslani~ki..." U|e Reve sa posluàvnikom koji tiho spusti. "Klopaj doru~ak, Izaslanice mala", re~e Batikam, a ona se otpetlja od njega i vrati se na svoje sedi{te, {iroko se osmehuju}i. "Po{to si slobodna, moè{ biti iskrena", re~e on i po~e vrlo pa`ljivo lju{titi jednu pini-vo}ku. "Nemoj suvi{e strogo suditi o onima me|u nama koji to nisu i ne mogu." Ise~e jednu kri{ku i po~e, preko stola, hraniti Soli. "Poznavati tebe, zna~ilo je okusiti slobodu", re~e on. "Dobiti nagove{taj slobode, senku..." "Kroz najvi{e nekoliko godina, Batikame, vi }ete svakako biti slobodni. Ceo ovaj idiotski sistem sa gospodarima i robljem sru{i}e se potpuno, ~im Verel u|e u Ekumen." "Ako u|e." "Naravno da ho}e." Slegnuo je ramenima. "Moj dom je Jeova." Zurila je u njega, zbunjena. "Ti si poreklom sa Jeove?" "Nikad ni bio tamo", re~e on. "A verovatno nikad ne}u ni biti. [ta }e njima makili? Ali tamo je moj dom. To je moj narod. To je moja sloboda. Kada }e{ uvideti..." Pesnica mu je bila stisnuta; on je otvori blagim pokretom kao da ne{to ispu{ta. Osmehnu se i opet se posveti doru~ku. "Moram se vratiti u pozori{te", re~e. "Imamo probe jednog ~ina za Dan opro{taja." Provela je ~itav jedan beskoristan dan u dvoru. Ve} neko vreme je uporno traìla dozvolu da poseti rudnike i ogromna poljoprivredna dobra u dràvnom vlasni{tvu, s one strane planina, mesta iz kojih je priticalo bogatstvo Gataja. I uporno su je spre~avali. Neko vreme je verovala da su to protokolarne za~koljice i birokratizam vlade; nevoljnost da se diplomati dozvoli da radi i{ta izvan tr~karanja po besmislenim skupovima; ali pojedinim poslovnim ljudima omakle su se izvesne re~i o stanju u rudnicima i na imanjima, i Soli po~e podozrevati da dràva krije jednu druga~iju vrstu ropstva, okrutniju od onog {to se u gradu moè videti. Danas nije postigla ni{ta; provela je dan u ~ekanju na nezakazane sastanke. Matorac koga su joj dali umesto Sana Ubatata pogre{no je razumeo, iz gluposti ili namerno, ve}inu njenih re~i na voe-deanskom, i ba{ sve {to je poku{ala re}i na gatajskom. Major je, sre}om, skoro celo jutro bio odsutan, a

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja umesto njega ~uvao ju je jedan od njegovih vojnika. Ali u dvoru se major pojavio, krut i }utljiv, stisnutih vilica, i od tad se drào uz nju sve dok nije odustala i oti{la ku}i na rano kupanje. Batikam do|e pozno te no}i. Usred jedne njihove sloène fantazijske igre i izmene uloga, {to je od njega nau~ila i nalazila da je toliko uzbudljivo, njegova milovanja postado{e sve sporija i sporija, mekana, vukla su se preko nje kao pera, tako da je Soli sva drhtala od nezadovoljne èlje, a onda, kad se pritisnula telom uz njegovo telo, ona uvide da je zaspao. "Budi se", re~e ona kroz smeh, ali ipak sle|ena, i protrese ga malo. Tamne o~i se otvori{e, pune straha i pometnje. "Izvini", re~e ona odmah, "nastavi da spava{, umoran si. Ne, ne, u redu je, kasno je doba." Ali on nastavi da radi ono {to je - Soli je to sada morala uvideti, i pored sve njegove ve{tine i ne`nosti - bio njegov posao. Ujutro, za doru~kom, ona re~e: "Moè{ li me videti, i vidi{ li me, kao osobu koja je tebi ravna, Batikame?" Izgledao je umoran i stariji nego obi~no. Nije se osmehivao. Posle nekog vremena re~e: "[ta bi èlela da kaèm?" "Da kaè{ da me vidi{ tako." "Vidim te tako", re~e on tiho. "Nema{ poverenja u mene", odvrati Soli gorko. Malo kasnije on re~e: "Danas je Dan opro{taja. Gospa Tuala je do{la mu{karcima Asdoka, koji su na njene sledbenike nahu{kali svoje lovne ma~ke. Za{la je me|u njih ja{u}i veliku lovnu ma~ku sa plamenim jezikom, a oni su popadali od straha, ali ona ih je blagoslovila i oprostila im." Dok je ovo pri~ao, njegov glas i njegove ruke izvodili su tu pri~u. "Oprosti mi", re~e on. "Nije tebi potreban nikakav opro{taj!" "Oh, svakome od nas je potreban. Zato i mi, kamijevci, ponekad pozajmimo gospu Tualu. Kad nam zatreba. Zna~i, ti }e{ danas biti gospa Tuala, na obredu?" "Ja samo treba da potpalim neku vatru, tako su mi kazali", re~e ona zabrinuto, a on se nasmeja. Kad je odlazio, ona mu re~e da }e do}i u pozori{te da ga vidi, ve~eras, posle svetkovine. Hipodrom, jedina ve}a ravna povr{ina u gradu i okolini, be{e pritisnut masom naroda, zastave su vijorile, a {etaju}i prodavci izvikivali svoju robu; kraljevska motorna kolona zaletela se pravo u gomilu, koja se ispred vozila razmicala kao voda, a iza kolone odmah sastavljala. Nekakve tribine, prili~no klimavog izgleda, bile su podignute za gospodu i vlasnike, sa posebnim, pregra|enim i zavesama odvojenim delom za dame. Soli vide kako jedno motorno vozilo prilazi do samih tribina; neku priliku umotanu u crveno platno izneso{e iz kola i ùrno poneso{e me|u zavese, gde nestade. Da li }e ène viriti kroz neke rupice, da bi videle {ta se de{ava? U masi naroda bilo je èna, ali to su bile kmetice, imovina. Soli uvide da }e i nju skrivati sve dok ne nastupi njen trenutak u ceremoniji; ~ekao ju je crveni {ator podignut uz tribine, nedaleko od jednog prostora, ogra|enog konopcima, u kome su sve{tenici ve} pevali svoje ritmi~ne napeve. Dvorjani ponizni, ali vrlo odlu~ni, izvedo{e i nju iz kola i veoma hitno je uvedo{e u taj {ator.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Unutra joj kmetice po~e{e nuditi ~aj, slatki{e, ogledala, {minku i ulje za kosu, i pomagati da se umota u sloènu ode}u od fine crvene i ùte tkanine, njen kostim u kome }e uskoro, ali samo nakratko, odglumiti gospu Tualu. Niko joj, do sad, nije osobito jasno kazao {ta, zapravo, ona treba da radi, a na sva njena pitanja ène su i sad odgovarale: "Pokaza}e ti sve{tenici, gospo, ti treba samo da po|e{ sa njima. Ti samo upali vatru. Sve su oni spremili." Imala je utisak da ni one ne znaju; bile su to zgodne devojke, imovina dvora, uzbu|ene {to u~estvuju u predstavi, ali ravnodu{ne prema veri. Znala je simboli~nost te vatre koju treba da upali: mane i sagre{anja bacaju se u nju da izgore i budu zaboravljeni. Bila je to zgodna zamisao. Napolju su sve{tenici podvriskivali; virnula je - zaista su u {atorskom platnu postojale rupice za virenje napolje - i videla da se masa zgusnula. Niko, osim onih na tribinama i onih neposredno do konopca, nije ni slu~ajno mogao videti ni{ta, ali je svako mahao barjacima crvenim i ùtim, `vakao prènu hranu i dobro se provodio, dok su sve{tenici nastavljali duboke napeve. Sasvim na desnoj strani Solinog sku~enog vidnog polja, dobijenog zurenjem kroz rupicu, videla se jedna dobro poznata ruka: majorova, naravno. Njega nisu pustili da se vozi istim kolima kao ona. Mora biti da se razbesneo. Ipak se probio dovde i stao pored {atora, da straàri. "Gospo, gospo", govorile su devojke, "evo idu sve{tenici", i po~ele da zuje oko nje, da proveravaju da li joj {e{ir stoji pravo i da li sve proklete, osaka}uju}e suknjetine padaju sa pravilnim naborima. Jo{ su ne{to ~upkale i tapkale po njoj dok je iskora~ivala iz {atora, zaslepljena ja~inom dnevne svetlosti. Osmehivala se i nastojala da se drì vrlo uspravno i dostojanstveno, kao {to bi se od boginje moralo o~ekivati. Zaista nije èlela da im zezne proceduru. Neposredno ispred ulaza u {ator ~ekala su je dva ~oveka u sve{teni~kim ode`dama. Kad se Soli pojavila, istog trena su zakora~ili ka njoj, prihvatili je za laktove i po~eli govoriti: "Na ovu stranu, na ovu stranu, gospo." înilo se da ona zaista uop{te ne}e morati da shvati {ta treba da radi. Ovi svakako smatraju da èna to i ne moè; svejedno, pod ovim okolnostima to je olak{anje. Sve{tenici su je nagonili da se kre}e brè nego {to je udobno mogla u ovim utegnutim suknjetinama. Ve} stigo{e iza tribina. Zar nije onaj prostor, konopcima ogra|en, na suprotnoj strani? Jedan automobil se stu{ti pravo ka njima; na putu mu se na{lo samo nekoliko ljudi, koji se razbeà{e u stranu. Neko se dernjao; sve{tenici je najednom po~e{e silovito vu}i, u poku{aju da potr~e; jedan od njih kriknu i ispusti njenu ruku, oboren nekom lete}om tamom koja je grunula u njega - krkljanac svud oko nje, nije se mogla osloboditi gvozdenog stiska oko mi{ice druge ruke, obe noge su joj bile zarobljene suknjetinama, podiè se buka, ogromna buka, koja je tresnu u glavu tako da joj se glava sasvim pognu nadole, pa ni{ta nije mogla videti ni ~uti, zaslepljena, samo se bacakala; gurnu{e je licem napred u neko mra~no mesto, u neku zagu{ljivu, grebucavu tamu, obe ruke zavrnute iza le|a i ~vrsto dràne. Automobil, u pokretu. Dugo. Mu{karci, u tihom razgovoru. Na gatajskom jeziku. Vrlo te{ko je bilo disati. Nije se borila; nije vredelo. Lepljivim trakama su joj sputali i noge i ruke, a preko glave joj navukli vre}u. Posle dugog vremena izvukli su je napolje kao le{ i poneli je brzo u neku zgradu, pa niz stepenice, poloìli je na neki krevet ili leàj, ne grubo, ali sa istom onom o~ajni~kom hitnjom. Leàla je nepomi~no.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Mu{karci su govorili, i sad maltene {apatom. Nije shvatala ni{ta od ovoga. Njena glava jo{ i sad ~uje onu ogromnu buku, da li je to bio stvarno zvuk? Ili su je opau~ili ne~im tvrdim po glavi? Imala je ose}aj gluvo}e, kao da je ugra|ena u zid napravljen od vate. Krpena vre}a stalno joj se trpala u usta i nozdrve, usisavana pri svakom poku{aju udisanja. Strgo{e joj vre}u s glave; ~ovek nadnet nad nju prevrte Soli da bi joj mogao skinuti traku sa ruku, pa sa nogu, mrmljaju}i pri tome: "Ne bude pla{i, gospa, mi ne zlo tebe" na voe-deanskom. Onda on hitro uzma~e od nje. êtvorica, mo`da petorica; bilo je te{ko videti ih, svetlosti vrlo malo. "êka ovde", re~e drugi, "sve u redu. Samo da lepo zadovoljna." Poku{avala je da se podigne u sede}i poloàj, ali joj se od tih pokreta vrtelo u glavi. A kad je vrtoglavica prestala, oni vi{e nisu bili tu. Kao magijom odneti. Samo da lepo zadovoljna. Prostorija malena, a vrlo visoka. Tamni zidovi od cigle, vazduh - memla ìva. Svetlost je dopirala iz male bio-lumene plo~e prika~ene na tavanicu, bio je to slab sjaj, bez senke. Verovatno sasvim dovoljan za verelske o~i. Samo da lepo zadovoljna. Mene su kidnapovali. [ta kaè{ na to? Ona po~e da inventari{e: ima ovaj debeli madrac na kome sedi; ima }ebe; vrata; bokal~e i {olju; je li ono rupa u podu, tamo, u uglu? Ona jednim zamahom spusti noge sa madraca, ali one udari{e u ne{to opruèno po podu pokraj kreveta - ona se opet namota nagore, zaviri dole, vide tamnu masu, telo na podu. ôvek. Uniforma, koà tako crna da se crte lica ne razaznaju, ali znala je ko je to. âk i ovde, ~ak i ovde, major se na{ao uz nju. Digla se nesigurno na noge i po{la da ispita tu odlivnu rupu. Pokaza se da je ta~no to: naprosto rupa, betonom obloèni otvor u podu, sa mirisom blago hemijskim i sa blagim smradom. Izaslanicu je bolela glava, i ona opet sede na krevet da masira ruke, kao i zglobove stopala. Na taj na~in je postizala da napetost i bol polako popu{taju, i vra}ala se u sebe, tim dodirivanjem, potvr|ivanjem sebe, ritmi~no, metodi~no. Kidnapovali me. [ta kaè{ na to? Samo da lepo zadovoljna. A on? Najednom znaju}i da je on mrtav, Soli zadrhta i ostade nepomi~na. Posle nekog vremena nagnula se polako, poku{avaju}i da mu vidi lice, oslu{kuju}i. Opet je imala ose}aj gluvo}e. Nikakav dah nije ~ula. Sva se tresu}i, obuzeta mu~ninom u stomaku, ispruìla je ruku i prislonila nadlanicu na njegovo lice. Bilo je prohladno, hladno. Ali toplina dahnu preko njenih prstiju, jednom, pa jo{ jednom. Ona ~u~nu na madrac i po~e ga prou~avati. Leào je potpuno nepomi~no, ali kad mu je prislonila ruku na prsa, osetila je spore otkucaje srca. "Tejeo", {apnu ona. Njen glas nije pristajao da se poja~a nimalo vi{e od {apata. Ona mu opet prisloni ruku na prsa. @elela je da oseti taj spori, postojani ritam otkucaja, tu slabu toplinu; delovalo je smiruju}e. Samo da lepo zadovoljna. [ta su ono jo{ rekli? Da samo ~eka. Da. Izgleda da je to njihov program. Mo`da bi mogla da spava. Mo`da moè ovako: ona zaspi, a kad se probudi, otkupnina je ve} ispla}ena. Ili je ispunjen ko zna koji drugi njihov zahtev.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Probudila se sa pomi{lju da jo{ ima ~asovnik na ruci; neko vreme je dremljivo prou~avala mali srebrni displej i zaklju~ila da je spavala tri sata. Jo{ je dan Svetkovine, verovatno je prerano za isplatu traène svote otmi~arima; dakle, ona ne}e mo}i no}as u pozori{te da gleda makile. O~i su joj se privikle na slabu svetlost, i sad je, pogledav{i, videla sasu{enu krv kojom je bila prekrivena cela jedna strana mu{kar~eve glave. Po~e ispipavati i na|e vru}u ~vorugu veliku kao pesnica, iznad njegove slepoo~nice, a prsti joj se od tog mesta odvoji{e umrljani. Dakle, njega su udarili u glavu. Mora biti da je ono bio on, kad se bacio na sve{tenika, la`nog sve{tenika, a ona je samo zapamtila lete}u senku, teàk udarac i jedno 'uuuf!' kao u aidì-napadu, zatim ogromnu buku koja je pomutila sve. Ona po~e puckati jezikom i kuckati po zidu, da proveri svoj sluh. înilo se da je to u redu; nestao je pamu~ni zid. Mo`da su i nju udarili u glavu? Stade opipavati svoju glavu, ali ne na|e nikakvu ~vorugu. Ovaj ~ovek mora da je dobio potres mozga, ako je jo{ u nesvesti, i posle tri sata. Koliko teàk potres mozga? Kad }e se oni ljudi vratiti? Ustala je, ali umalo da se sru~i na pod, upetljana u proklete suknje Boginje. Samo da je bila, kad su je napali, u svojoj ode}i, a ne u ovoj nakaradi koju ne moè{ ni obu}i bez tri slu{kinje! Sad se oslobodi toga, i od marame napravi nekakvu vezanu suknju do kolena. Nije bilo toplo u ovom podrumu, ili {ta god je ta prostorija bila; bilo je vla`no i prili~no hladno. Ona po~e {etkati, ~etiri koraka i okret, ~etiri koraka i okret, ~etiri koraka i okret, i stade se razgibati malo. Ovoga su bacili na pod. Koliko je hladan pod? Da li je od udarca u glavu nastupio i {ok? Ljudima u {oku potrebna je toplota. Oklevala je dugo, ~udila se samoj sebi {to je toliko neodlu~na, {to toliko dugo ne zna {ta da radi. Da li bi trebalo da poku{a da podigne ovoga na madrac? Ili je bolje ne pomerati ga? Gde su, do vraga, oni ljudi? Da li }e on umreti? Sagnula se nad njega i rekla o{tro: "Rega! Tejeo!" a ve} slede}eg trenutka on uvu~e dah. "Budi se!" Setila se sada, mislila je da se setila, da je va`no ne dopustiti da osoba sa potresom mozga zapadne u komu. Sada, kad je ve} bilo prekasno. On uvu~e jo{ jedan dah, a lice mu se izmeni, izvu~e se iz krute nepokretnosti, postade mek{e; o~i su mu se otvarale i zatvarale, `mirkao je, nije ih dovodio u ìù. "O, Kamije", re~e on vrlo tiho. Nije mogla poverovati da se toliko obradovala {to ga opet vidi. Samo da lepo zadovoljna. On je o~igledno bio sav zaslepljen od glavobolje; priznade joj da vidi sve dvostruko. Pomogla mu je da se popne na leàj, pokrila ga }ebetom. Nije ni{ta pitao, leào je nemo i ubrzo opet utonuo u san. Kad je njega zbrinula, vratila se razgibanju i ceo sat ve`bala. Pogledala je na ~asovnik. Dalja dva sata su pro{la, jo{ je dan, dan svetkonine. Nije jo{ ni ve~e palo. Kad }e do}i oni ljudi? Do{li su tek ujutro, rano, posle jedne beskrajne no}i koja je bila ista kao popodne i ista kao jutro. Otklju~ali su metalna vrata i otvorili ih bu~no, sa treskom; jedan u|e sa posluàvnikom, druga dvojica stajala su na vratima sa naperenim pi{toljima. Posluàvnik se nije imao gde staviti, osim na pod, zato ga ~ovek stavi na pod i gurnu prema Soli, re~e "@ao, gospo!" i povu~e se, kora~aju}i unatra{ke; vrata se sa treskom

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja zatvori{e, i reze sa treskom pado{e. Soli je ve} bila na nogama, a posluàvnik je podigla. "êkajte!" re~e ona. ôvek na leàju se probudio i po~eo o{amu}eno gledati oko sebe. Kad ga je ovde na{la pokraj sebe, Soli kao da je nekud zaturila njegov nadimak, nije on vi{e za nju bio 'major', a ipak, izbegavala je i njegovo ime. "Ovo je, valjda, doru~ak", re~e ona i sede na rub madraca. Preko posluàvnika od upletenog pru}a bilo je preba~eno platno; ispod platna bila je hrpa gatajskih ìtnih kiflica punjenih mesom i povr}em, nekoliko komada vo}a i bokal sa poklopcem, napravljen od tankog lima od neke legure i ukra{en mnogobrojnim {arama. "Mo`da doru~ak, ru~ak i ve~era", re~e ona. "Jebi ga. Pa, ni{ta. Ovo izgleda dobro. Moè{ li jesti? Moè{ li sedeti?" On se dobro potrudio i posle nekog vremena na{ao u sede}em poloàju, naslonjen le|ima na zid. Onda je sklopio o~i. "Jo{ vidi{ dvostruko?" On na~ini mali potvrdni zvuk. "Jesi èdan?" Mali potvrdni zvuk. "Evo." Dala mu je {olju. Drè}i {olju obema rukama, uspeo ju je prineti ustima. Vodu je pio polako, gutljaj po gutljaj. Za to vreme, ona je smazala tri kiflice, jednu za drugom, onda prinudila sebe da prestane, pa pojela i jednu pini-vo}ku. "Moè{ li jesti vo}e?" upita ga ona, sa ose}ajem krivice. On ne odgovori. Ona se seti kako joj je Batikam dao da pojede kri{ku pinija u vreme doru~ka, kad je to bilo, ju~e, pre sto godina. Od hrane u èlucu pripade joj muka. Uze {olju iz opu{tene ruke ~ovekove - on je opet zaspao - pa nasu sebi vodu i po~e i ona piti polako, gutljaj po gutljaj. Kad se osetila bolje, oti{la je do vrata, po~ela pregledati {arke, bravu, povr{inu. Opipavala je ciglene zidove, gledala ih izbliza, isto tako i betonski pod, tragaju}i za ne~im, nije ni sama znala za ~im, mo`da nekim na~inom da se pobegne, ili ne~im drugim... Trebalo bi da ve`ba. Natera sebe da se po~ne razgibati, ali joj se vrati mu~nina u stomaku, sa kojom do|e letargija. Ona se vrati do madraca i sede. Posle nekog vremena primeti da pla~e. I da joj se pi{ki. û~nula je nad rupu i slu{ala kako njena mokra}a pada unutra. Nije se imala ~ime obrisati. Vratila se do kreveta i opet sela na njega. Zatim je protegnula noge, pa se uhvatila za zglavke stopala. Ti{ina je bila potpuna. Okrenula se da pogleda ~oveka; on je gledao nju. Trgla se zbog toga. On odmah otkloni pogled od nje. Ostao je naslonjen na zid, u neudobnom, ali opu{tenom poloàju. "Jesi li èdan?" upita ona. "Hvala", odvrati on. Ovde, gde joj ni{ta nije bilo poznato i gde je vreme bilo odlomljeno od pro{losti, njegov blagi, svetli glas bio je dobrodo{ao zbog svoje poznatosti. Ona mu nasu i dade punu {olju. Ovog puta je prvo seo normalno, a zatim popio vodu mnogo pouzdanije. "Hvala", pro{aputa on jo{ jednom, vra}aju}i joj {olju. "Kako glava?" On prisloni {aku na ~vorugu, bolno trznu licem i opet se nasloni na zid.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Jedan od njih je imao {tap", re~e ona, vide}i sada taj {tap, u jednom sevu, me|u svojim ispreturanim uspomenama, "sve{teni~ki {tap. Ti si sko~io na onog drugog." "Meni su oduzeli pi{tolj", re~e on. "Svetkovina." Govorio je ne otvaraju}i o~i. "A ja se upetljala u onu prokletu ode}u. Nisam ti mogla nimalo pomo}i. Nego, ~uj. Da li je bila neka buka, neka eksplozija?" "Da. Mo`da diverzija." "[ta ti misli{, ko su ti momci?" "Revolucionari. Ili..." "Ti si rekao da je po tvom mi{ljenju mo`da ume{ana i gatajska vlada." "Ne znam", promrmlja on. "Bio si u pravu, ja sam pogre{ila, izvini", re~ ona, sad se ose}aju}i kao osoba puna vrlina, spremna da ispravi stare gre{ke. On poma~e {aku vrlo malo, kretnjom koja je zna~ila da vi{e nije bitno. "Da li jo{ vidi{ dvostruko?" Nije odgovorio; njemu su se opet 'gasila svetla'. Stajala je i poku{avala da se priseti seli{kih ve`bi disanja, kad se vrata razmahnu{e i tresnu{e, i na ulazu se pojavi{e ista ona tri ~oveka, dvojica sa pi{toljima, svi mladi, crne koè, kratke kose, vrlo nervozni. Onaj vode}i se sagnu da ostavi posluàvnik na pod, a Soli, bez i najmanje prethodnog razmi{ljanja, nagazi teìnom tela na njegovu {aku. "Ti ~ekaj!" re~e ona. Sad je iz neposredne blizine zurila u lica i pi{tolje preostale dvojice. "Samo malo ~ekajte, slu{ajte! On ima ranu na glavi, treba nam lekar, treba nam vi{e vode, ja ne mogu ni da mu o~istim ranu, nema toalet-papira, i ko ste, do vraga, uop{te vi ljudi?" Onaj koga je nagazila vikao je: "Sa ruka! Gospa, sa moja ruka!" ali druga dvojica su ~ula Soli. Ona podiè nogu i skloni se tome ~oveku s puta, a on uzma~e pravo u svoja dva drugara sa pi{toljima. "Dobro, gospa, ào da problemi", re~e on, sa suzama u o~ima, pridràvaju}i tu {aku. "Mi Rodoljubi. Ti poruka po{alji ovo pretendent, kao na{a poruka. Niko strada. Vaì?" Nastavio je da uzmi~e, a jedan od njegovih drugara zatvori vrata. Tras, zvek, zvek. Ona duboko uzdahnu i okrete se. Tejeo ju je gledao. "To je bilo opasno", re~e on, sa vrlo malim osmehom. "Znam da je bilo", re~e ona, di{u}i te{ko. "Bilo je glupo. Ne uspevam da ovladam sobom. Ose}am se kao da sam u delovima. Ali oni, do vraga, samo uguraju ne{to unutra i pobegnu! Moramo dobiti vode!" Bila je u suzama, {to se njoj uvek de{avalo tokom nekoliko trenutaka posle tu~e ili sva|e. "Da vidimo {ta su doneli ovog puta." Podigla je posluàvnik na leàj; kao i prvi put, posluàvnik je bio prekriven platnom, u sme{nom opona{anju hotela ili ku}e u kojoj posluùju robovi. "Stvar udobnosti", progun|a ona. Ispod tkanina bila je gomila slatkih peciva, zatim jedno malo plasti~no ogledalo sa dr{kom, ~e{alj, lon~i} sa ne~im {to je mirisalo kao istrunulo cve}e, i kutija ne~eg {to je, posle izvesnog vremena, prepoznala: gatajski tamponi. "To su 'stvari za dame'", re~e ona. "Bog ih prokleo, glupi prokleti kurci! Ogledalo!" Hitnula je ogledalo preko prostorije. "Ja, naravno, ne mogu ni jedan jedini

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja dan da sastavim bez gledanja u ogledalo! Jebo ih Bog!" Za ogledalom je pobacala i sve ostalo, osim peciva; ali je dobro znala da }e tampone posle podi}i i ~uvati pod madracom i, uh, ne daj Boè, upotrebiti ako bude morala, ako budu prisiljeni da ostanu ovde, koliko bi dugo to bilo? Jo{ deset ili vi{e dana... "Oh, Boè", re~e ona opet. Ustade i pokupi sve, pa stavi ogledalo i lon~i}, prazan bokal za vodu i kore od vo}a preostale posle prvog obroka, sve to na jedan posluàvnik, koji ostavi ispred vrata. "\ubre", re~e ona na voedeanskom. A malo~as je vikala, shvati ona, na nekom drugom jeziku: alteranskom, verovatno. "Ima{ li ikakvu predstavu", re~e ona, sev{i opet na madrac, "koliko vi, narode, oteàvate ìvot èni? Mogli biste navesti ènu da poèli da to nije!" "Mislim da su imali dobre namere", re~e Tejeo. Ona uvide da nema ni najmanjeg traga podsmeha ili neozbiljnosti u njegovom glasu. Ako uìva u njenoj sramoti, i njega je sramota da to uìvanje njoj pokaè. "Mislim da su amateri", re~e on. Posle izvesnog vremena, ona re~e: "To bi moglo biti lo{e." "Moglo bi." Bio je opet seo uspravno i po~eo obazrivo opipavati ~vorugu na glavi. Svuda oko te velike izbo~ine, njegova gruba, te{ka kosa bila je slepljena od krvi. "Kidnapovanje", re~e on. "Oni traè da im se isplati otkupnina. Nisu to ubice. Nisu imali pi{tolje. Nisu mogli ni u}i sa pi{toljima. I ja sam morao ostaviti oru`je na ulazu." "Misli{, ovo nisu oni na koje si bio upozoren?" "Ne znam." Istraìvanje mu donese silovit bol i Tejeo odustade. "Da li veoma lo{e stojimo sa vodom?" Ona mu donese jo{ jednu punu {olju. "Nema dovoljno za pranje. Glupo, prokleto ogledalo, u vreme kad nama treba voda!" Zahvalio joj se, po~eo piti vodu, onda se naslonio opet na zid, ~uvaju}i poslednjih nekoliko gutljaja da ih popije malo kasnije. "Nisu planirali da otmu mene", re~e on. Porazmislila je o tome i klimnula glavom. "Pla{e se da }e{ ih prepoznati?" "Da su imali mesto za mene, ne bi me stavili zajedno sa jednom damom." Govorio je to bez ironije. "Ovo ovde su spremili za tebe. Mora biti da se nalazi negde u gradu." Ona klimnu glavom. "Vo`nja je trajala pola sata ili manje. Ali moja glava bila je u vre}i." "Poslali su poruku palati. Nisu dobili odgovor ili su dobili nezadovoljavaju}i. @ele da poruku po{alje{ ti." "Da ubedim vladu da me oni stvarno drè? Za{to vladu treba u to ube|ivati?" Oboje za}uta{e. "@ao mi je", re~e on, "ne uspevam da razmi{ljam." Zatim leè. Umorna, klonula, preosetljiva posle onog naleta adrenalina, ona se opruì pored njega. Sebi je od smotane suknje napravila jastuk; Tejeo nije imao nikakav jastuk. ]ebe im je bilo popre~no preba~eno preko nogu. "Jastuk", re~e ona. "Jo{ }ebadi. Sapun. [ta jo{?" "Klju~", promrmlja on. Leàli su jedno uz drugo u ti{ini, u slaba{noj, nepromenljivoj svetlosti.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Slede}eg jutra oko osam sati, bar po Solinom ~asovniku, Rodoljubi su u{li u sobu, ~etvorica. Dvojica su straàrila pokraj vrata, sa naperenim pi{toljima; druga dvojica stajala su nelagodno na preostalom, nevelikom prostoru sobe. Gledali su dole, ka svojim zarobljenicima; a ovi su sedeli na madracu, oboje sa nogama podvijenim. Novi govornik bolje je vladao voe-deanskim jezikom nego oni raniji. Rekao je da je njima veoma ào {to su doveli gospo|u u nelagodan poloàj, da }e u~initi koliko mogu da joj bude udobnije i da ona mora biti strpljiva i napisati, rukopisom, poruku pretendentu na presto, a u poruci objasniti da }e biti pu{tena na slobodu, neozle|ena, ~im Kralj zapovedi Savetu da se ugovor sa Voe Deom poni{ti. "Ne}e on to u~initi", re~e ona. "Oni mu ne}e dozvoliti." "Molim ne raspravljaj", re~e ~ovek, sa grubo{}u nekoga ko je sav izvan sebe. "Evo materijali za pisanje. Evo poruka." On ostavi hartije i pisaljku na madrac, nervozno, pokretima kao da se pla{i da bude blizu nje. Bila je svesna kako je Tejeo izbrisao svoju prisutnost: sedeo je nepomi~no, oborene glave, oborena pogleda; ti ljudi su ga prenebregli. "Ako ja ovo napi{em vama, ho}u da dobijem vode, mnogo vode, i sapun i }ebad i toalet-papir i jastuke i lekara, i ho}u da neko do|e kad ja pokucam na vrata, i neku pristojnu ode}u. Toplu. Mu{ku." "Nema doktor!" re~e ~ovek. "Pisati! Molim! Sad!" Sav se trzao, poskakivao, nije se usudila da nastavi pritisak na njega. Pro~itala je njihovo saop{tenje, prepisala ga svojim krupnim, detinjastim rukopisom - retko je i{ta pisala rukom - i oba dodala tom predstavniku Rodoljuba. On na brzinu osmotri tekst i bez re~i pohita napolje, zajedno sa ostalima. Tras! - u~ini{e vrata. "Da li je trebalo da odbijem?" "Mislim da nije", re~e Tejeo. Ustao je i protegnuo se, ali onda seo, i ~inilo se da mu se vrti u glavi. "Dobro se poga|a{", re~e. "Vide}emo {ta }emo dobiti. Oh, Boè. [ta li se to de{ava?" "Mo`da", re~e on lagano, "Gataj nije voljan da prihvati te zahteve. Ali kad Voe Deo - i tvoj Ekumen - saznaju za ovo, izvr{i}e pritisak na Gataj." "Ja bih rado da se oni odmah sad pokrenu. Pretpostavljam da je za Gataj ovo uàsna blamaà, i da sad poku{avaju da spasu ~ast na taj na~in {to prikrivaju celu stvar da li je to verovatno? Koliko dugo mogu prikrivati? [ta }e re}i tvoji? Ne}e li tragati za tobom?" "Nesumnjivo ho}e", re~e on na svoj u~tivi na~in. Neobi~no je bilo kako su ta njegova krutost i ti njegovi maniri, koji su je ranije svaki put odbacivali na neki drugi kolosek, isklju~ivali, ovde delovali sasvim druga~ije: njegova uzdrànost i formalnost smirivali su je, uveravali je da je ona jo{ deo jednog sveta izvan ove prostorije, sveta iz koga su do{li i u koji }e se vratiti, sveta u kome ljudi ìve dugo. Za{to bi bilo va`no ìveti dugo? - upita se ona. Odgovor na to nije znala. Ni o ~emu sli~nom nije nikad ranije razmi{ljala. Ali ovi mladi Rodoljubi ìve u svetu kratkih

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ìvota. Zahtevi, nasilje, neposrednost, i smrt, za {ta? Za jednu uskogrudost, jednu mr`nju, jedno fiksanje drogom vlasti. "Ja se stvarno upla{im svaki put kad oni odu", re~e ona niskim tonom. Tejeo pro~isti grlo i re~e: "I ja." Ve`be. "Uhvati - ma stegni, nisam ja od stakla! - sad..." "Ha!" re~e on, sa sevaju}im osmehom uzbu|enja, po{to mu je pokazala na~in osloba|anja iz zahvata, a on, zatim, uspeo na taj na~in da se oslobodi iz njenog zahvata. "E, dobro, ti bi sad ~ekao - ovde..." tup! "...vidi{?" "Ajao!" "Uh izvini, izvini Tejeo, zaboravila sam na tvoju glavu - je l' ti dobro? Stvarno mi je ào..." "Oh, Kamije", re~e on, diù}i se sa poda u sede}i poloàj i pridràvaju}i crnu, izduènu glavu obema {akama. Udahnu nekoliko puta, duboko. Ona je kle~ala kao pokajnica, bri`na. "Ovo", re~e on, "ovo nije, nije po{tena igra." "Naravno da nije, to je aidì - sve je po{teno u ljubavi i ratu, kaè se na Teri Stvarno mi je ào, uàsno ào, tako sam glupa bila!" Nasmejao se, nekim izlomljenim i o~ajnim smehom, stresao glavom jo{ jednom, i jo{ jednom. "Pokaì mi", re~e. "Ne znam {ta si uradila." Ve`be. "[ta radi{ sa svojim umom?" "Ni{ta." "Pu{ta{ ga da tek tako luta?" "Ne. Jesmo li moj um i ja dva razli~ita bi}a?" "Zna~i... ti se ne usredsre|uje{ ni na {ta? Samo ga pu{ta{ da luta?" "Ne." "Dakle ipak ga ne pu{ta{ da luta." "Koga?" re~e on, malo razdra`ljivo. Pauza. "Razmi{lja{ li o..." "Ne", re~e on. "Miruj." Vrlo duga pauza, mo`da ~etvrt sata. "Tejeo, ne mogu. Svrbi me. Pamet me svrbi. Otkad se bavi{ ovim?" ]utanje, pa odgovor dat nerado: "Od svoje druge godine." Napustio je pozu potpune opu{tenosti i nepomi~nosti, pognuo glavu da protegne mi{i}e vrata i ramena. Posmatrala ga je. "Sve ne{to razmi{ljam o dugom ìvotu, o tome kako izgleda ìveti dugo", re~e ona. "Ne mislim samo biti dugo ìv, do vraga, ja sam ve} oko hiljadu i sto godina ìva, pa {ta mi to zna~i, ni{ta. Nego... ne{to u tom na~inu razmi{ljanja, kad ìvot sagledava{

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja kao dug, ima zna~aja. Kao i kad ima{ dece. Pa ~ak i samo razmi{ljanje o mogu}nosti da ima{ dece je zna~ajno. Tu kao da ti se neka ravnoteà izmeni. Sme{no je da ja o tome razmi{ljam ba{ sad, kad su moji izgledi da dugo ìvim naglo opali..." On ne re~e ni{ta. Imao je sposobnost da ne kaè ni{ta, ali na takav na~in da njoj omogu}i da nastavi govoriti. Bio je jedan od najmanje pri~ljivih ljudi koje je ikad upoznala. Ve}ina mu{karaca behu velike pri~alice. I ona sama bila je poprili~no sklona klepetanju. On je }utao. @elela je znati kako se to postiè. "Samo treba ve`bati, je li tako?" re~e ona. "Samo sedeti ovde." On klimnu glavom. "Godinama i godinama ve`bati... Oh, Boè. Moè se desiti..." "Ne, ne", re~e on, shvativ{i istog trenutka {ta je pomislila. "Onda za{to ne{to ne preduzmu? [ta ~ekaju? Ve} je pro{lo devet dana!" Od samog po~etka imali su neplaniranu, pre}utnu saglasnost da soba bude podeljena na dva dela: linija razgrani~enja i{la je po sredini madraca, seku}i ga uzdu` na dve polovine, i skretala na pod gde se nastavljala sve do suprotnog zida. Vrata su bila na njenoj strani, levoj; rupa za sranje bila je na njegovoj strani prostorije, desnoj. Bilo kakav upad na tu|i teren morao je biti zatraèn nekim gotovo nevidljivim signalom, i odobrena na isti na~in. Kad neko od njih dvoje ide na rupu za sranje, druga osoba okrene glavu, neupadljivo, na drugu stranu. Kad je bilo vode dovoljno da se neko bar zapere, a to se retko de{avalo, isti aran`man je primenjivan. Linija du` sredine madraca bila je apsolutna. Njihovi glasovi su je prelazili, kao i zvuci i mirisi njihovih tela. Ponekad je ose}ala njegovu toplotu; telesna temperatura Verelijanaca bila je ne{to vi{a od njene, pa je Soli u snu ose}ala, u memljivom, nepomi~nom vazduhu, to blago zra~enje. Ali nikad nisu prelazili tu crtu, ni jednim jedinim prstom, ni u najdubljem snu. Soli je o ovome razmi{ljala, i nalazila, u pojedinim navratima, da je poprili~no sme{no. U drugim trenucima izgledalo je glupavo i perverzno. Zar ne bi oboma prijalo malo uga|anja potrebama tela? Ona je njega dodirivala samo prvog dana, kad mu je pomagala da se popne na leàj; u kasnijim danima, u prilikama kad su dobijali dovoljno vode, Soli je ~istila njegovu ranu na glavi i malo-po malo ispirala iz njegove kose krv, koja se bila zgru{ala, a posle i usmrdela. Za ovaj drugi posao koristila je ~e{alj; pokazalo se da je ipak dobro imati tu spravicu. Suknje Boginje bile su od neprocenjive koristi kao materijal koji je Soli cepala i na taj na~in dobijala zavoje i krpice za pranje. îm je Tejeou zarasla rana na glavi, po~e{e ve`bati aidì, iz dana u dan; ali aidì je imao bezli~nu, obrednu ~istotu u svojim zahvatima i stezanjima, {to je ostajalo veoma daleko od seksa. U svim drugim prilikama, Tejeovo fizi~ko prisustvo bilo je ne{to nedodirljivo i neosvojivo, i tu nikakve promene niti nejasno}e nije bilo. On je samo odràvao, pod neverovatno te{kim uslovima, istu onu krutu uzdrànost koju je oduvek pokazivao. Ne samo on; i Reve je bila takva. I svi ostali, svi sem Batikama; me|utim, kad je Batikam onako trenutno pristao da zadovolji njen hir i njenu ùdnju, da li je to bio istinski kontakt, kako joj se tada u~inilo? Razmi{ljala je sada

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja o onom strahu u njegovim o~ima, one poslednje no}i. Nije to bila suzdrànost, bila je sputanost. Mentalitet robovlasni~kog dru{tva je to bio: i robovi i gospodari uhva}eni u istu zamku radikalnog nepoverenja i stalnog {ti}enja sebe. "Tejeo", re~e ona, "ne razumem ropstvo. Dozvoli da objasnim {ta time ho}u re}i", iako on nije ni~im nagovestio da }e je prekinuti ili da }e se ne{to buniti; ispoljio je samo u~tivu pa`nju. "Ovo ho}u re}i. Razumem kako nastaju dru{tvene institucije i shvatam da je jedinka naprosto jedan deli} dru{tva - dakle, ne pitam te za{to ne prihvata{ da sam ja u pravu i za{to se ne slaè{ da je ropstvo jedna opaka i neisplativa stvar, ne traìm ni da brani{ ropstvo ni da ga se odrekne{. Samo poku{avam razumeti kakav je to ose}aj kad veruje{ da dve tre}ine ljudskih bi}a na tvom svetu jesu zaista, iz opravdanih razloga, tvoje vlasni{tvo. Pet {estina, zapravo, jer tu treba uklju~iti i ène u sastavu va{e kaste." Posle nekog vremena on re~e: "Moja porodica poseduje negde oko dvadeset pet takvih imovina." "Ne sitni~ari." On prihvati ovaj ukor. "Meni se ~ini da ste vi presekli veze izme|u ljudi. Ne dodirujete robove, a ni oni vas, ne na onaj na~in kako ljudska bi}a treba da se dodiruju, u duhu uzajamnosti. Vi se morate dràti zasebno, vi neprestano radite na odràvanju te granice. Zato {to nije prirodna - ona je potpuno ve{ta~ka. Ja ne uspevam da primetim nikakvu fizi~ku razliku izme|u vlasnika i ljudskih komada imovine. A ti?" "Ja uspevam, naj~e{}e." "Ali po signalima u pona{anju, u kulturi - zar ne?" On porazmisli malo, pa klimnu glavom. "Vi ste ista ìva vrsta, ista rasa, ista nacija, ba{ isti u svakom pogledu, mada ima neke male razlike u bojama. Ako uzme{ dete kmetice i odgaji{ ga kao vlasnika, ono }e u svakom pogledu biti vlasnik; i obratno. Vi, dakle, provodite ìvot odràvaju}i ovu ogromnu podelu koja ne postoji. Ono {to meni nije jasno jeste slede}e: kako je mogu}e da ne uvi|ate kakvo je to uàsavaju}e rasipni{tvo. Ne mislim u ekonomskom pogledu!" "U ratu", re~e on, a onda nastade veoma duga pauza; Soli je imala jo{ mnogo da kaè, ali je ~ekala, radoznala. "Bio sam na Jeovi, zna{", re~e on. "U gra|anskom ratu." Zna~i, tu su tebe toliko izbrazdali i izreckali, pomisli ona; jer, ma koliko pomno odvra}ala pogled, sada vi{e nije mogla ne poznavati izgled njegovog vitkog, atletskog tela boje oniksa, a osim toga znala je da u aidìju mora malo da po{tedi njegovu levu ruku, kojoj je nedostajao jedan dobar komad mesa odmah iznad bicepsa. "Roblje u Kolonijama diglo se na bunu, zna{, u po~etku samo mali broj, kasnije svi. Gotovo svi. Zato smo mi vojnici tamo bili svi vlasnici. Nisi mogao tamo da {alje{ vojnike-kmetove, mogli bi da prebegnu na stranu protivnika. Svi smo bili veoti i dobrovoljci. Vlasnici, u borbi protiv imovine. Ja sam se borio sa sebi ravnima. To sam prili~no brzo uvideo. A posle sam saznao da se borim sa ja~ima od sebe. Potukli su nas."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Ali to..." re~ Soli i za}uta, ne znaju}i {ta bi rekla. "Mlatili su nas od po~etka do kraja", re~e on. "Jednim delom i zato {to moja vlada nije razumela da oni to mogu. I da se oni bore bolje, è{}e, pametnije i hrabrije nego mi." "Zato {to su se borili za svoju slobodu!" "Moè to biti", re~e on na svoj u~tivi na~in. "I..." "@eleo sam ti re}i da uvaàvam ljude protiv kojih sam ratovao." "Ja tako malo znam o ratu, o borbi", re~e ona, sa me{avinom skru{enosti i razdra`ljivosti. "Zapravo, ne znam ni{ta. Bila sam na Keaku, ali to nije bio rat, to je bilo samoubistvo jedne rase, masovno uni{tavanje svega ìvog u jednoj biosferi. Valjda se to razlikuje od rata... Tad se Ekumen kona~no odlu~io da usvoji Konvenciju o naoruànju, zna{. Zbog onoga kako je sebe uni{tila prvo planeta Orint, a zatim Keak. Terani su vekovima navaljivali da se takva konvencija izglasa. Zato {to su i sami bili nadomak takvog samoubistva, svojevremeno. Ja sam delimi~no Teranka. Moji preci su jurcali tamo-amo po planeti i ubijali jedni druge. Hiljadama godina. Bili su i oni gospodari i robovi, neki od njih, mnogi... Ali ne znam da li je ta Konvencija bila dobra zamisao. Da li je u redu. Ko smo mi da nekome govorimo {ta sme, a {ta ne sme raditi? Zamisao Ekumena bila je da se ponudi jedan put. Da se on otvori. A ne da se pred bilo kim zatvori." Slu{ao je pomno, ali je tek posle duèg vremena progovorio. "Mi se u~imo da... zbijamo redove. Uvek. Mislim da si u pravu, to je rasipanje... energije, duha. Vi ste otvoreni." Te re~i su ga skupo ko{tale, pomisli ona; dok njene re~i doskaku}u iz vazduha i u vazduh se vrate. On kad progovori, to je iz srì kostiju. Iz tog razloga, poslednjih nekoliko izgovorenih re~i bile su sve~ani kompliment, koji ona prihvati zahvalno, jer dok su dani odmicali, ona je povremeno uvi|ala koliko je samopouzdanja izgubila i koliko nastavlja da gubi; koliko samouverenja, uverenja da }e njih dvoje biti otkupljeni, spaseni, da }e izi}i iz ove prostorije, da }e izi}i ìvi. "Da li je rat bio mnogo okrutan?" "Da", re~e on. "Ne mogu... nikad nisam mogao - videti... Samo ne{to naleti, kao munja..." Podigao je {ake kao da èli da za{titi o~i. Onda je digao pogled ka njoj, obazrivo. Njegovo samopo{tovanje, prividno gvozdeno, imalo je, ona je to znala, mnoge ranjive ta~ke. "Stvari na Keaku, neke stvari koje nisam ni znala da sam videla, dolazile su tako", re~e ona. "No}u." Po}uta, pa ga zapita: "Koliko si bio tamo?" "Ne{to preko sedam godina." Lice joj se trznulo. "Jesi li imao sre}e?" Bilo je to ~udno pitanje; izletelo je, ona uop{te nije mislila da to i tako pita. Ali on ga prihvati onako kako je izgovoreno. "Jesam", re~e. "Uvek. Ljudi sa kojima sam oti{ao tamo, izginuli su. Ve}ina njih u prve dve-tri godine. Izgubili smo tri stotine

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja hiljada ljudi na Jeovi. O tome se sada ne govori. Dve tre}ine voe-deoskih veota izginulo je tamo. Ako je imati sre}e zna~ilo to, da ja ostanem ìv, onda sam sre}e imao." Spustio je pogled na svoje spletene {ake, zaklju~ao se u sebe. Posle jo{ nekog vremena, ona tiho re~e: "Nadam se da si i sad tali~an." On ne re~e ni{ta. "Koliko je pro{lo?" upita on, a ona pro~isti grlo i re~e, posle jednog automatskog pogleda na ~asovnik: "[ezdeset sati." Njihovi otmi~ari nisu do{li ju~e u vreme koje je do tad bilo uobi~ajeno - naime, oko osam ujutro. Niti su se pojavili ovoga jutra. Po{to nisu imali {ta da jedu, a sad vi{e ni vode, postajali su sve }utljiviji i inertniji. Ve} satima niko od njih dvoje nije ni{ta rekao. Tejeo je odlagao to pitanje, o proteklom vremenu, najduè {to je mogao sebe obuzdavati. "Ovo je uàs", re~e ona. "Uàs jedan. Neprestano pomi{ljam..." "Ne}e oni tebe napustiti", re~e on. "Ose}aju se odgovorni." "Zato {to sam èna?" "Delimi~no i zbog toga." "E, jebi ga." Setio se da ga je u onom drugom ìvotu njena nepristojnost vre|ala. "Uhva}eni su, streljani. Niko se nije potrudio da sazna gde su dràli nas", re~e ona. Po{to je tu istu misao provrteo kroz glavu ve} nekoliko stotina puta, on sad nije imao {ta da izjavi. "Ovo je tako grozno mesto za umiranje", re~e ona. "Bedno je. Smrdim. Ve} dvadeset dana smrdim. Sad imam i proliv, od straha. Ali nemam {ta da serem. @edna sam, a ne mogu da pijem vodu." "Soli", re~e on o{tro. Tada je prvi put izgovorio njeno ime. "Miruj. Drì se ~vrsto." Zagledala se u njega. "Da se ~vrsto drìm za {ta?" On ne odgovori odmah, a ona re~e: "Kad mi ti ne da{ da te dodirnem!" "Ne za mene..." "Nego za {ta? Nema ni~eg!" Pomislio je da }e ona plakati, ali ona ustade, uze prazni posluàvnik i po~e udarati njime po vratima sve dok ga ne razbi u parampar~e, u komadi}e pru}a i pra{inu. "Dolazite! Bog vas prokleo! Dolazite, kopiladi!" dernjala se. "Pu{tajte nas odavde!" Posle toga, sela je na madrac. "Pa, dobro", re~e ona. "Slu{aj", re~e on. To su ve} i ranije imali prilike da ~uju: nijedan gradski zvuk nije dopirao do tog podruma, ali su dopirali, ponekad, neki zvuci mnogo ve}i. Oboje su mislili da su to eksplozije. Vrata se zadrma{e.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Oboje su stajali dok su se otvarala; ali to nije bilo otvaranje kao obi~no, u jednom zamahu i tresku, nego sporo. Napolju je ~ekao jedan ~ovek; dvojica u|o{e. Jednog, naoruànog, nikad ranije nisu videli; drugi, onaj mladi} tvrdog lica koga su nazivali govornikom, izgledao je sad kao da je proveo neko vreme u beànju ili u borbi, sav je bio pra{njav, pocepan, malo o{amu}en. Taj zatvori vrata. U ruci je drào neke papire. "Vode", re~e Soli. "Gadovi jedni!" "Gospo", re~e govornik. "@ao mi je." Nije slu{ao njene re~i. Gledao je, prvi put, Tejeoa. "Velike su borbe", re~e. "Ko se bori?" upita Tejeo, ~uv{i kako njegov glas pada u ravne tonove autoriteta i kako mladi} automatski reaguje na to: "Voe Deo. Poslali su trupe. Posle pogreba, rekli su da }e poslati trupe ako se ne predamo. I stigli su ju~e. Idu kroz grad i ubijaju. Znaju sve centre staroveraca, i neke od na{ih." U njegovom glasu ~uli su se tonovi zbunjenosti i optuìvanja. "Koji pogreb?" re~e Soli. Kad momak ne odgovori, Tejeo ponovi to pitanje: "Koji pogreb?" "Sahrana gospe, tebe. Evo - doneo sam ovo od{tampano sa mreè - bio je dràvni pogreb. Rekli su da si ti poginula u eksploziji." "U kojoj prokletoj eksploziji?" graknu Soli, glasom promuklim i sasu{enim, a mladi} joj ovog puta odgovori: "Na Svetkovini. Staroverci. Vatra, Tualina vatra, u nju su stavili eksploziv. Al' im opalio prerano. Mi smo znali za njihov plan. Mi smo te od toga spasli, gospo", re~e on, iznenada usmeriv{i ka njoj isti onaj ton optuìvanja. "Spasli me, ~maru jedan!" dreknu ona, a Tejeove suve usne se razdvoji{e u iznena|enom smehu, koji on odmah suzbi. "Daj mi to", re~e, a mladi} mu dade listove hartije. "Daj nam vode!" re~e Soli. "Ja bih te zamolio da ostane{ ovde. Treba da razgovaramo", re~e Tejeo, nagonski se drè}i svoje nadmo}i. Sede na madrac, sa od{tampanim papirima u rukama. U roku od nekoliko minuta Soli i on pro~ita{e, na brzinu, reportaè o {okantnom naru{avanju Svetkovine opro{taja, o tragi~noj pogibiji ekumenske Izaslanice u teroristi~kom ~inu kultista Stare vere; uzgred se napominjalo da je poginuo i jedan od pripadnika ambasadne garde. Ali eksplozija je usmrtila i vi{e od sedamdeset sve{tenika i gledalaca; sledili su op{irni opisi dràvnog pogreba, pa izve{taji o nemirima, terorizmu, represalijama, onda o tome kako Dvor zahvalno prihvata ponude dràve Voe Deo da pomogne da se tumor terorizma i{~isti... "Dakle, tako", re~e on najzad. "Od Palate niste ni re~ odgovora dobili. Onda, za{to ste nas dràli u ìvotu?" Soli ga pogleda kao da smatra da je to netakti~no pitanje, ali govornik odgovori jednako grubom otvoreno{}u: "Mislili smo da }e va{a dràva dati otkupninu za vas dvoje."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "I ho}e", re~e Tejeo. "Ali morate paziti da va{a vlada ne sazna da smo ìvi. Jer ako sazna..." "êkaj", re~e Soli i dodirnu njegovu {aku. "Stani malo. Ho}u da razmislim o ovome. Ne treba izostavljati Ekumen iz ove rasprave. Ali kako da se stupi u vezu sa Ekumenom, tu je nevolja." "Ako su voe-deanske vojne jedinice ovde, onda je dovoljno da ja samo dostavim poruku ikome u mojoj komandi ili ambasadnoj gardi." Njena {aka je i sad bila preko njegove i stisnula ga je u znak upozorenja. Ona zatrese drugom rukom prema govorniku, sa ispruènim prstom: "Oteo si ekumenskog Izaslanika, tupane! Sad mora{ smisliti ono {to nisi smislio kad je trebalo. A moram i ja, jer ne}u da me tvoja prokleta mala vlada upuca zato da se ja ne pojavim ìva, pa da to bude blam za njih. I gde se uop{te krijete? Ima li ikakve mogu}nosti da izi|emo bar iz ove sobe?" ôvek, i dalje sa onim izgledom napetosti i usplahirenosti, re~e: "Svi smo mi sad ovde dole. Skoro sve vreme. Ti ovde ostani sigurna." "Da, i paso{i da nam budu pri ruci!" re~e Soli. "Daj nam vode, jebo te! I pusti nas da malo porazgovaramo. Do|i kroz jedan sat." Mladi ~ovek se iznenada, lica izobli~enog, nagnu prema njoj. "A koja si mi ti gospa", re~e. "Pi~ko jedna inostrana, prljava, smrdljiva." Tejeo sko~i na noge, ali njen stisak na njegovoj ruci postade jo{ ja~i; posle jednog trenutka }utanja, govornik i drugi ~ovek se okrenu{e ka vratima i po~e{e lupati po bravi. Slede}eg ~asa bili su obojica pu{teni napolje. "Auhhhh", re~e ona. Izgledala je o{amu}eno. "Nemoj", re~e on, "nemoj..." Nije znao kako to da kaè. "Ne razumeju oni", re~e. "Bolje da ja govorim." "Dabome. @ene ne nare|uju. @ene ne govore. Seronje! A ti si rekao da oni kao ose}aju neku odgovornost za mene." "Ose}aju", re~e on. "Ali to su mladi ljudi. Fanatici. Veoma upla{eni." A ti sa njima razgovara{ kao da su imovina, pomisli on, ali to ne re~e. "E, pa, i ja sam veoma upla{ena!" re~e ona. Ovo je propratila kratkotrajnim mlazi}em suza. Onda je obrisala o~i i opet sela me|u hartije. "Boè", re~e ona. "Mrtvi smo ve} dvadeset dana. Pokopani ve} petnaest. [ta misli{, koga su zakopali?" Malo~as ga je stiskala silovito; sad su ga boleli zglavak i {aka, pa ih on po~e blago masirati. Gledao ju je. "Hvala ti", re~e. "Udario bih ga." "A, znam. Prokleto vite{tvo. A onaj sa pi{toljem bi ti razduvao glavu. Slu{aj, Tejeo. Jesi li siguran da je dovoljno da dostavi{ poruku nekome u Vojsci ili Gardi?" "Da, naravno." "Siguran si da tvoja dràva ne igra istu igru kao Gataj?" Zurio je u nju. Polako je shvatao {ta je rekla i polako sav onaj bes koji je gu{io i poricao, tokom svih ovih beskona~nih dana zatvoreni{tva sa njom, po~e da se uzdiè u njemu, plamena plima ogor~enja, mr`nje i prezira.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Nije bio sposoban nijednu re~ da izgovori: uko~io ga je strah da bi sad mogao kazati Soli sve ono isto {to i mladi Rodoljub malo~as. Oti{ao je na svoju stranu prostorije i seo na svoju stranu madraca, delimi~no okrenut od nje. Noge je podvio pod sebe i prekrstio; {ake ovla{no preklopio jednu preko druge. Ona nastavi ne{to da pri~a. To nije slu{ao. Posle nekog vremena ona re~e: "Trebalo bi da razgovaramo, Tejeo. Imamo samo jedan sat. Mislim da bi ovi klinci mogli uraditi ono {to im kaèmo, ako im kaèmo ne{to uverljivo - ne{to {to }e uspeti." Nije hteo da odgovori. Ugrizao se za usnu i ostao nepomi~an. "Tejeo, {ta sam to rekla? Ne{to pogre{no sam rekla. Ne znam {ta je to bilo. Izvinjavam se." "Oni ne bi..." Borio se da kontroli{e svoje usne i glas. "Oni ne bi izdali nas." "Ko? Rodoljubi?" Nije odgovorio. "Voe Deo, misli{? Voe Deo nas ne bi izdao?" U }utanju koje je nastalo posle njenog pitanja postavljenog blago, ali sa nevericom, Tejeo uvide da je ona u pravu; da je sve ovo zavera svetskih sila; da su njegova slu`ba i njegova odanost svojoj zemlji ba~eni uludo, uzaludni kao i sav ostatak njegovog ìvota. Ona je nastavila da pri~a, da govori razne ublaùju}e stvari, da napominje kako je vrlo lako mogu}e da je on u pravu. A on stisnu glavu {akama, ~eznu}i za suzama, suv kao kamen. Ona pre|e liniju. On oseti njenu {aku na svom ramenu. "Tejeo, mnogo mi je ào", re~e ona. "Nisam mislila da te uvredim! Ja tebe visoko cenim. Ti si mi bio sva nada i pomo}." "Nije bitno", re~e on. "Kad bismo samo... dobili vodu." Ona sko~i na noge i po~e udarati po vratima, pesnicama i sandalom. "Kopiladi, kopiladi", vikala je. Tejeo ustade i ushoda se: tri koraka, okret, tri koraka, okret, pa stade na svojoj polovini prostorije. "Ako si u pravu", re~e on, govore}i polagano i formalno, "onda za nas i na{e otmi~are opasnost preti ne samo od Gataja, nego i od mojih ljudi koji bi mogli... koji su mo`da podsticali neke protivvladine klike, da bi imali izgovor da upadnu vojskom u Gataj... i izvr{e 'pacifikaciu'. Zato sad znaju gde su skrovi{ta tih klika. Na{a je sre}a bila... {to je ova 'na{a' grupa... autenti~na." Gledala ga je sa ne`no{}u koju on oceni kao nebitnu. "Ne znamo, me|utim", re~e on, "na koju stranu }e Ekumen stati. Naime... postoji, zapravo, samo jedna strana." "Ne, postoji i na{a. Strana potla~enih. Ako ambasada primeti da Voe Deo preuzima vlast u Gataju, ne}e se ume{ati, ali ne}e ni odobravati. A naro~ito ako je taj proces pra}en ovolikom represijom, kao {to izgleda da jeste." "Nasilje je upereno samo protiv antiekumenskih klika."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Svejedno, ambasada ga ne}e odobravati. A ako dozna da sam ja ìva, bi}e stvarno ljuta na one koji su tvrdili da sam izgorela na loma~i. Na{ problem je sada to kako da se javimo ambasadi. Ja sam bila jedini zastupnik Ekumena u Gataju. Ko bi bio bezbedan kanal?" "Svaki moj ~ovek. Ali..." "Njih su verovatno poslali natrag, u Voe Deo. [ta }e im ambasadna straà kad je Izaslanik mrtav i sahranjen? Ali mogli bismo poku{ati, valjda. Naime, mogli bismo pitati ove momke da oni to poku{aju." Za}uta, pa malo kasnije re~e, glasom ~e`njivim: "Ne verujem da bi nas pustili da naprosto odemo - preru{eni? To bi bilo najbezbednije po njih." "Postoji okean", re~e Tejeo. Ona se po~e udarati po glavi. "Za{to, za{to ne donesu vode..." Glas joj je zvu~ao kao klizanje hartije po hartiji. Tejeo se postide svoje ljutnje, svog jada, sebe samog. Poèle da joj kaè da je i ona njemu bila pomo} i nada, i da on nju visoko ceni, i da je neverovatno hrabra; ali nijedna od tih re~i nije htela do}i. Ose}ao se kao da je ispra`njen, istro{en. Star. Kad bi ovi bar doneli vodu! Kona~no im dado{e vodu; a i hranu, ali ne izobilnu i ne sveù. Jasno je bilo da se njihovi otmi~ari skrivaju i da su u te{koj situaciji. Govornik - koji im saop{ti svoje ratno ime, Kergat, {to na gatajskom zna~i sloboda - re~e da je stanovni{tvo isterano iz ~itavih kvartova grada, koji su zatim spaljeni, da voe-deanske trupe kontroli{u glavninu prestonice, pa i samu Palatu, i da o tome na mreì nema gotovo nikakvih vesti. "Kad se sve zavr{i, Voe Deo }e biti vlasnik cele moje zemlje", re~e Kergat sa besom i nevericom. "Ne}e dugo", re~e Tejeo. "Ko ih moè potu}i?" re~e mladi ~ovek. "Jeova. Ideja Jeove." Sad su i Kergat i Soli zurili u njega. "Revolucija", re~e on. "Koliko jo{ vremena treba da Verel postane nova Jeova?" "Kmetovi?" re~e Kergat, kao da je Tejeo ustvrdio da }e se pobuniti goveda ili muve. "Nikad se oni ne}e organizovati." "Ali se pri~uvaj kad se organizuju", re~e Tejeo blagim tonom. "Nemate nijednu imovinu u va{oj grupi?" upita Soli Kergata, zapanjena. On se ne potrudi da odgovori. Nju je svrstao u imovinu, uvide Tejeo. Razumeo je i za{to; i on sam ju je tako svrstao, u onom drugom ìvotu, kad su takve podele imale smisla. "Tvoja kmetica, Reve", upita on Soli, "da li je bila prijatelj?" Soli re~e "Da", i odmah zatim: "Ne. Ja sam èlela da ona to bude." "A makil?" Posle kra}e pauze, ona re~e: "Mislim da jeste." "Da li je on jo{ ovde?" Ona odmahnu glavom. "Trupa je trebalo da ode dalje, da nastavi turneju, nekoliko dana posle Svetkovine."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Zavedeno je ograni~enje putovanja, posle Svetkovine", re~e Kergat. "Samo dràvnim poslom moè, i vojska." "On je Voe-Deanac. Ako je jo{ ovde, verovatno }e biti poslat ku}i, zajedno sa celom tom druìnom. Poku{aj stupiti u vezu s njim, Kergate." "Makil?" re~e mladi ~ovek, sa istim onim ga|enjem i nevericom. "Jedan od va{ih voe-deanskih klovnova-pedera?" Tejeo dobaci Soli pogled: strpljenja, strpljenja. "Biseksualni glumac", re~e Soli, ne uvaàvaju}i Tejeovo upozorenje, ali, na sre}u, i Kergat je odbijao da 'konstatuje' nju. "Pametan ~ovek", re~e Tejeo, "a ima i dobre veze. On bi mogao pomo}i nama. I vama, i nama. Ako je jo{ tu. Moramo biti brzi." "Za{to bi on nama pomagao? On je Voe-Deanac." "Imovina je, nije gra|anin", re~e Tejeo. "I ~lan Hame, kmetskog podzemlja, koje radi protiv vlade Voe Dea. Ekumen je priznao Hamu kao legitimnu. Makil }e ambasadi prijaviti da je jedna grupa Rodoljuba spasla Izaslanicu i da je drì na bezbednom mestu, u skrovi{tu, ali da postoji krajnja opasnost. Ekumen }e, uveren sam, dejstvovati brzo i odlu~no. Je li tako, Izaslani~e?" Najednom vra}ena u svoju slu`benu funkciju, Soli klimnu glavom, kratko i dostojanstveno. "Ali }e to ~initi diskretno", re~e ona. "Ako budu ikako mogli, Ekumenci }e izbe}i nasilje i primeniti politi~ki pritisak." Mladi} je poku{avao svojim umom da obuhvati sve to i da izvu~e krajnje zaklju~ke. Imaju}i u vidu mladi}evu pometenost, premorenost i nepoverljivost, Tejeo je }utao i ~ekao. Primetio je da i Soli sedi isto tako tiho i da je stavila jednu {aku u drugu. Bila je izmr{avela i prljava, a njena neoprana, masna kosa bila je upletena u duga~ku, tanku kiku. Hrabra je bila, kao hrabra kobila: sva od nerava. Spremna da se bori dok joj srce ne pukne, ali ne da odustane. Kergat po~e postavljati pitanja. Tejeo mu je davao odgovore, razumne i smiruju}e. Ponekad je i Soli progovarala, a Kergat je njene re~i opet slu{ao, ali nelagodno: nije mu bilo po volji da je slu{a sada, posle onoga {to joj je rekao. Na kraju je oti{ao, a nije im otkrio {ta }e uraditi; ali je poneo zapisano Batikamovo ime i poruku pomo}u koje se Tejeo hteo identifikovati u ambasadi: "Brzo nau~e veoti, sa pola plate nau~e stare pesme pevati." "[ta, zaboga!" re~e Soli kad je Kergat oti{ao. "Da li si u ambasati znala ~oveka po imenu Stara Muzika?" "Aha! On ti je prijatelj?" "Bio je dobronameran." "Taj je ovde na Verelu od samog po~etka. Prvi posmatra~. Prili~no mo}an ~ovek... Da. I pi{e 'brzo', u redu... Ma, zapravo mi mozak uop{te ne radi. Tako rado bih da legnem pored nekog poto~i}a, na livadicu, zna{, i da pijem. Ceo dan. Kad god poèlim, samo ispruìm vrat i gut, gut, gut... Teku}a voda... na suncu... Oh, Boè, oh, Boè, sun~eva svetlost. Tejeo, ovo je veoma te{ko. Teè je nego ikad. Pomisao da

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja mo`da stvarno postoji na~in da se izvu~emo. A ne zna{. Poku{ava{ da se ne nada{, i da se ne ne nada{. Uh, tako sam umorna od sedenja ovde!" "Koliko je sati?" "Dvadeset i po. No}. Napolju je mrak. Oh, Boè, mrak! Biti, bar, u mraku... Da li bismo mogli ikako pokriti tu prokletu plo~icu bio-lumena gore? Bar delimi~no? Da se moèmo pretvarati da smo imali no}, pa da onda tobo` imamo dan?" "Ako bi se popela na moja ramena, mogla bi je dohvatiti. Ali kako bismo pri~vrstili krpu?" Zadubili su se u razmi{ljanje o ovome, gledaju}i netremice u plo~icu. "Ne znam. Jesi li primetio da ima jedna mrlja na plo~ici, kao da ona na tom mestu umire? Mo`da ne treba ni{ta da u~inimo da bismo dobili tamu. Nego samo da ostanemo dovoljno dugo ovde. Oh, Boè!" "Pa, ni{ta", re~e on posle nekog vremena, obuzet nekim neobi~nim ose}anjem treme. "Ja sam umoran." Ustade, protegnu se, pogledom zatraì dozvolu da u|e na njenu teritoriju, napi se vode, vrati se na svoju teritoriju, skide sako i cipele; do tad mu je Soli ve} okrenula le|a. On skide i pantalone, leè, pokri se }ebetom, i re~e u svome umu: 'Gospode Kamije, daj da se hrabro drìm jedne plemenite stvari.' Ali ne zaspa. ûo je njene male pokrete: kako pi{ki, kako sipa sebi malo vode, kako skida sandale i leè. Pro|e dugo vreme. "Tejeo." "Da." "[ta misli{... da li bi bilo pogre{no... pod ovim okolnostima... voditi ljubav?" Pauza. "Ne bi pod ovim okolnostima", re~e on, gotovo ne~ujno. "Ali - u onom drugom ìvotu..." Pauza. "Kratak ìvot naspram dugog ìvota", progun|a ona. "Da." Pauza. "Ne", re~e on i okrete se ka njoj. "Ne, to je pogre{no." Posegnu{e jedno ka drugom, pa se zagrli{e. Po~e{e da ule}u jedno u drugo, u slepoj ùrbi, pohlepi, potrebi, izvikuju}i uglas ime Bo`je, ali svako na svom jeziku, zatim kao ìvotinje, glasovima bez ijedne re~i. Ostado{e zgureni zajedno, iscrpljeni, lepljivi, znojavi, umorni, vra}eni u ìvot, ponovo spojeni, ponovo iz ne`nosti tela ro|eni, iz onog istraìvanja koje kraja nema, iz prastarog otkri}a, iz dugog letenja do novog sveta. Budio se polako, bez nervoze, rasko{no. Bili su spleteni, njegovo lice na{lo se uz njenu mi{icu i dojku; ona ga je gladila po kosi, povremeno po vratu i ramenu. Dugo je leào tako, svestan samo tog lenjog ritma i prohladnosti njene koè na njegovom licu, i pod njegovom {akom, i du` njegove noge.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Sad znam", re~e ona, polu{apatom koji je polazio iz dubine njenih prsa i ostvarivao se nadomak njegovog uha, "da te uop{te ne poznajem. Sada mi je potrebno da te poznajem." Nagnula se napred, da dodirne njegovo lice usnama i obrazom. "[ta èli{ znati?" "Sve. Pri~aj mi ko je Tejeo..." "Ne znam", re~e on. "ôvek kome si draga." "Oh, Boga ti", re~e ona i na~as sakri lice u grubo, smrdljivo }ebe. "Ko je Bog?" upita on dremljivo. Govorili su voe-deanski, ali je ona obi~no psovala na teranskom ili na alteranskom; u ovom slu~aju, ime Boga je pomenula na alteranskom jeziku, i glasilo je 'Sejt', tako da je Tejeo zapravo pitao: "Ko je Sejt?" "O - Tuala, Kamije, kako god ho}e{. Ja to samo tako kaèm. To je ~isto psovanje. Da li ti veruje{ u nekoga od njih? Izvini! Uz tebe se ose}am kao takva prostaku{a, Tejeo. Uletim kao kreten, pravo u tvoju du{u, osvajam tvoj prostor... Mi jesmo osvaja~i, bez obzira na to {to dièmo nos i sve smo ne{to fini..." "Moram li ja voleti ceo Ekumen?" upita on, po~inju}i da miluje njene dojke i ose}aju}i drhtaje njene èlje, a i svoje. "Da", re~e ona, "da, da." ûdna stvar, pomisli Tejeo, kako seks malo ili nimalo menja druge stvari. Sve se nastavilo kao i dotad, mal~ice lak{e, sa malo manje posti|enosti i ustru~avanja; osim toga, imali su na raspolaganju pouzdan, divan izvor zadovoljstva, kad god bi dobili dovoljno vode i hrane i postali dovoljno ìvotni za vo|enje ljubavi. Ali jednino {to se stvarno izmenilo bilo je ne{to za {ta on nije imao re~. Seks, udobnost, ne`nost, ljubav, poverenje, nijedna od tih re~i nije bila ona prava, ona cela. To ne{to bilo je sasvim prisno, bilo je skriveno u uzajamnosti njihovih tela, ali nije ni{ta izmenilo u njihovom ìvotnom okruènju, i ni{ta u svetu, ~ak ni u maju{nom, jadnom svetu njihovog zato~eni{tva. Ostado{e u klopci. Obuzimao ih je sve ve}i zamor, naj~e{}e su bili gladni. Sve vi{e su se pla{ili svojih tamni~ara, koji su zapadali u sve ve}e o~ajanje. "Bi}u gospa", re~e Soli. "Dobra devojka. Reci mi kako to da postignem, Tejeo." "Ne èlim da se podvrgne{", re~e on, sa toliko èstine, a sa suzama u o~ima, da mu ona pri|e i zagrli ga. "Drì se", re~e on. "Ho}u", re~e ona. Ali od tad, pri svakom dolasku Kergata i ostalih, ona ostade tiha i skromna. Pu{tala je da samo mu{karci govore, gledala je u zemlju. Njemu je to bilo nepodno{ljivo, iako je znao da je mudro {to se ona po~ela tako pona{ati. Zazve~a klju~ u bravi, tresnu{e vrata, bude}i Tejeoa iz jadnog i èdnog sna. No} je bila, ili vrlo rano jutro. On i Soli su spavali onako isprepletani, jer im je tako bilo toplije i udobnije; sada, vide}i Kergatovo lice, Tejeo se silno upla{i. Ve} dugo se pla{io da }e se ovo dogoditi, da }e se pokazati i dokazati seksualna ranjivost Soli. A ona, jo{ u polusnu, nikako da ga pusti.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja U|e neki drugi ~ovek. Kergat je }utao. Tejeo tek posle nekog vremena prepoznade da je taj drugi Batikam. I kad je prepoznao Batikama, Tejeov ostade sasvim praznog uma. Uspe da izgovori makilovo ime. Ni{ta vi{e. "Batikam?" graknu Soli. "Oh, Boè moj!" "Zanimljiv je ovo trenutak", progovori Batikam, toplim gluma~kim glasom. Tejeo sad uvide da glumac nije obu~en kao transvestit, nego u gatajsku mu{ku ode}u. "Ja htedoh do}i da vas odavde spasem, a ne da vas dovedem u nezgodan poloàj, Izaslani~e, rega. Ho}emo li pre}i na posao?" Tejeo je ve} sko~io na noge, i sad je navla~io pantalone, stra{no prljave. Soli je spavala u jednim pocepanim pantalonama koje su joj dali otmi~ari. Oboje su spavali u ko{uljama, da bi im bilo toplije. "Jesi li bio u vezi sa ambasadom, Batikame?" pitala je ona, glasom drhtavim, dok je navla~ila sandale. "Oh, da. Oti{ao sam u ambasadu i vratio se iz nje, itekako. @ao mi je {to je to potrajalo toliko dugo. Mislim da nisam znao da je va{a situacija ovde... ba{ ovakva." "Kergat je ~inio za nas najvi{e {to je mogao", re~e Tejeo istog trenutka, kruto. "To vidim. I izloìo se znatnoj opasnosti. Mislim da }e opasnost, od sada, biti mala. Naime..." On pogleda pravo u Tejeoa. "Rega, kako bi ti gledao na mogu}nost da pre|e{ u ruke Hame?" upita ga. "Da li bi to bilo problem?" "Nemoj, Batikame", re~e Soli. "Pouzdaj se u njega!" Tejeo priveza pertle i na drugoj svojoj cipeli, uspravi se i re~e: "Svi smo mi u rukama Kamija gospoda." Batikam se nasmeja, onim lepim, punim smehom koji su pamtili. "Onda, u rukama gospodnjim", re~e i izvede ih iz te prostorije. U Arkaniji stoji zapisano: '@iveti jednostavno, to je stvar najsloènija.' Soli je zatraìla da ostane na Verelu, pa je, posle odmora i oporavka na morskoj obali, poslata kao Posmatra~ u Ju`ni Voe Deo. Tejeo je oti{ao pravo ku}i, po{to mu je javljeno da je njegov otac te{ko bolestan. Posle smrti oca, Tejeo je zatraìo da bude na neodre|eno vreme oslobo|en du`nosti u ambasadnoj gardi, i ostao na imanju, uz svoju majku, sve dok nije i ona umrla, a to je bilo dve godine kasnije. On i Soli, razdvojeni {irinom celog kontinenta, samo povremeno su se vi|ali tokom te dve godine. Kad je njegova majka umrla, Tejeo je oslobodio imovinu njihove porodice, ~inom neopozive manumisije, predao pojedine delove zemlji{ta u vlasni{tvo kmetovima tako oslobo|enim, prodao na licitaciji ku}u koja sad gotovo ni{ta nije vredela i oti{ao u prestonicu. Znao je da Soli privremeno stanuje u ambasadi. Stara Muzika mu re~e gde da je na|e. Tejeo je na|e u jednoj maloj kancelariji, u toj velikoj palati. Izgledala je starija i bila vrlo elegantna. Pogledala ga je sa puno tuge, ali i podozrenja. Nije mu po{la u susret, da ga pozdravi ili dodirne. Ona re~e: "Tejeo, ponudili su mi da postanem prvi ambasador Ekumena na Jeovi."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Stajao je nepomi~no. "Evo, malo~as - pre minut-dva sam zavr{ila razgovor ansiblom sa Hainom..." Ona pokri lice rukama. "Oh, Boè moj!" re~e. "êstitam ti, zaista, Soli." Ona se najednom stu{ti na njega, zagrli ga jednim silovitim zamahom i povika: "Oh, Tejeo, a tebi umrla majka, nisam se setila, izvini, nikad, nikad se ja ne setim... mislila sam da bismo mogli... [ta namerava{? Ostaje{ li tamo?" "Prodao sam ja ono tamo", re~e on. Njen zagrljaj je Tejeo vi{e trpeo, nego uzvra}ao. "Pomi{ljao sam da se vratim u oruàne snage." "Prodao si imanje? A ja ga ni videla nisam!" "Nisam ni ja video tvoj rodni kraj", re~e on. Nastade pauza. Ona se odmakla od njega. Gledali su se. "Po{ao bi?" upita ona. "Po{ao bih", re~e on. Nekoliko godina posle ulaska Jeove u Ekumen, mobil Soli Agat Terva poslata je kao ekumenski zvani~nik za vezu na Teru; odatle je, kasnije, otputovala na Hain, gde je stekla veliki ugled sluè}i kao stabil. Na svim putovanjima i du`nostima pratio ju je njen mu`, oficir sa planete Verel, veoma zgodan mu{karac, mada jako uzdràn, za razliku od nje, veoma komunikativne i otvorene. Ljudi koji su ih poznavali znali su da je veza to dvoje prepuna strastvenog ponosa i poverenja. Soli je, mo`da, bila sre}niji ~lan tog para, zato {to je u svom radu postizala uspehe i ispunjenja; ali ni Tejeo se nije kajao. Izgubio je svoj svet, ali se uspeo hrabro dràti jedne plemenite stvari. ÔVEK NARODA [}e Sedeo je uz oca, pokraj velikog rezervoara za navodnjavanje. Krila vatrenih boja vijala su se gore i dole kroz sumra~ni vazduh. Drhtavi krugovi su se pove}avali, preplitali, i{~ezavali na mirnoj povr{ini vode. "Za{to voda ~ini onako?" upita on, tiho, jer je pitao o ne~emu tajanstvenom, a njegov otac odgovori tiho: "Na tim mestima arahe dodiruju kad piju." Tako on saznade da je u sredi{tu svakog kruga jedna èlja, jedna è|. Do|e vreme da se ku}i krene, i on potr~a ispred oca, glume}i da je araha u letu; tako se vrati{e kroz suton, u strmi grad blistavih prozora. Njegovo ime bilo je Matin-jehedarhed-juragamuruskets Havìva. Re~ 'havìva' zna~i '{ljunak sa prstenovima', a odnosi se na oblutak u kome postoji sloj kvarca druge boje koji se pokazuje kao traka po celom obimu kamena. Narod [}ea dobro pazi na kamenove i na imena. De~aci Neba, Drugog Neba, i oni iz porodica Stati~ke Interferencije dobijaju, po tradiciji, imena kamenja ili poèljnih mu{kih osobina kao {to su hrabrost, strpljenje i gracioznost. Porodica Jehedarhed bila je okrenuta tradiciji, jakim rodbinskim vezama, pridavala je veliku va`nost porodi~nom stablu. "Ako zna{ koji su

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ljudi tvoji, zna{ ko si", govorio je Havìvin otac, Granit. Ljubazan, tih ~ovek, koji je svoju roditeljsku odgovornost shvatao ozbiljno. êsto je govorio kroz poslovice. Granit je bio brat Havìvine majke, naravno; to je bio smisao re~i 'otac'. A ~ovek koji je pomogao Havìvinoj majci da zatrudni, da za~ne Havìvu, ìveo je na jednom seoskom imanju; ponekad je, prolaze}i kroz grad, svra}ao samo da ih pozdravi. Havìvina majka bila je Naslednica Sunca. Ponekad je Havìva zavideo svojoj ro|aki Aloi, ~iji je otac bio samo {est godina stariji od nje i igrao se s njom kao stariji brat. Ponekad je zavideo i deci ~ije su majke bezna~ajne; njegova je ve~ito postila ili plesala ili bila na putu, muà nije imala, i retko je spavala u svojoj ku}i. Biti sa njom, to je bilo uzbudljivo, ali te{ko. I on je morao biti zna~ajan kad je bio s njom. Uvek mu je bilo olak{anje da bude u ku}i u kojoj nema nikog osim njegovog oca, njegove nezahtevne babe, njene sestre Zimske ûvarke Plesa i njenog muà, i raznih drugih drugonebeskih ro|aka, sa raznih farmi i iz drugih sela, koji bi se u tom trenutku zatekli u ku}i. U celom [}eu postojala su samo dva drugonebeska doma}instva, a porodica Jehedarhed bila je gostoljubivija nego Dojefaradi, pa su zato svi ro|aci dolazili i odsedali kod njih. Ne bi bilo lako podneti tro{kove toga, da nisu gosti donosili svakojake proizvode sa farmi, i da Tovo nije bila Naslednica Sunca. Nju su bogato pla}ali za nastavu koju je dràla i za obavljanje obreda i protokolarnih du`nosti u drugim selima. Sve {to zaradi, ona je predavala svojoj porodici, koja je sve to tro{ila na rodbinu, slavlja, sve~anosti, proslave, i sahrane. "Bogatstvo ne moè stati", rekao je Granit Havìvi. "Mora nastaviti da se kre}e. Kao krvotok. Ako ~uva{ bogatstvo, ono se zaustavi - to je sr~ani napad. Umre{." "Da li }e Stari Heè umreti?" upitao je de~ak. Stari Heè nikad ni{ta nije potro{io na ma kakav obred ili na ma kog ro|aka; a Havìva be{e dete sa o{trim darom zapaànja. "Da", odgovori njegov otac. "Njegova araha je ve} mrtva." Araha je uìvanje; ~ast; naro~iti kvalitet ne~ijeg pola - dakle, mu{kost ili ènskost; {irokogrudost; uìvanje u dobroj hrani ili dobrom vinu. Ta re~ je i ime onog sisara koji ima perje u vatrenim bojama i koji hitro leti; te ìvotinje je Havìva gledao kako piju na akumulacijama za navodnjavanje, kako letucaju kao plami~ci iznad sve tamnijih voda ve~ernjih. [}e je poluostrvo, ali, po mnogo ~emu, maltene kao da je ostrvo, zato {to je od glavnine kopna velikog ju`nog kontinenta odvojeno mo~varama, obi~nim i plimnim, gde se okupljaju, pare i gnezde milioni dugonogih barskih ptica. Na kopnenoj strani [}ea postoje ru{evine ogromnog mosta, a na morskoj strani neka druga, napola potonula ruina, koja je seljanima posluìla kao osnova za gat i lukobran. Ogromni nasipi, kanali i drugi graditeljski pothvati iz nekih drugih, davnih razdoblja smetaju ljudima {irom planete Hain; ali ne privla~e ni{ta vi{e divljenja niti zanimanja nego ma koji drugi deo predela. Dete koje stoji na gatu i gleda kako njegova mati kre}e u plovidbu prema glavnini kontinenta moglo bi se zapitati za{to su se ljudi u pro{losti mu~ili da prave most kad su mogli i}i brodovima i lete}im automobilima. Mo`da su voleli da idu pe{ice, iako je lep{e ploviti ili leteti.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Srebrnaste letelice nadletale su [}e, ali nisu sletale, i{le su sa nekog drugog na neko tre}e mesto, u stani{te istori~ara. Mno{tvo brodi}a dolazilo je u luku [}ea i iz nje kretalo, ali ljudi iz Havìvine porodi~ne loze nisu nijednim upravljali. Oni su ostajali u svom selu, koje se zvalo i pueblo, i radili ono {to se od njihovog naroda i roda o~ekuje. U~ili su ono {to narod treba da zna, i svoje znanje ìveli. "Ljudi treba da u~e kako da budu ljudi", rekao je njegov otac. "Vidi [koljkinu bebu. Stalno vi~e: 'Nau~i me! Nau~i me!'" Na {}eanskom jeziku 'Nau~i me' se kaè 'aova'. "Ta beba ponekad kaè 'ngaaaaa'", primeti Havìva. Granit klimnu glavom. "Jo{ ne ume izgovarati ljudske re~i dobro", re~e on. Havìva se te zime vrzmao oko bebe, u~e}i je da govori ljudske re~i. Bila je to jedna od njegovih etsahinskih ro|aka iz tre}eg kolena; do{la je u posetu sa svojom majkom, ocem i o~evom ènom. Porodica je sa odobravanjem gledala Havìvu dok je strpljivo izgovarao 'ba-ba' i 'gu-gu' bebi debeloj, flegmati~noj, zure}oj. Iako nije imao nijednu sestru, iz ~ega proisti~e da nikada ne moè biti otac, Havìva je imao priliku, ako se tako ozbiljno nastavi baviti obrazovanjem, da jednog dana bude progla{en po~asnim, 'usvojenim' ocem neke bebe ~ija mati nema brata. Havìva je u~io i u {koli, i u hramu: u~io je ples i mesnu verziju fudbala. Ozbiljan je u~enik bio. Dobar fudbaler, ali ne tako dobar kao njegova prijateljica, devojka iz porodice Zakopanih Kablova, Ijan Ijan (po tradiciji se to ime davalo zakopanokablovskim devojkama, ime jedne morske ptice.) Sve do dvanaeste godine, de~aci i devoj~ice bili su {kolovani zajedno i jednako. Ijan Ijan be{e najbolji igra~ fudbala u njihovom de~jem timu. Svaki put su na poluvremenu preme{tali Ijan Ijan u onaj drugi, protivni~ki tim, da bi se rezultat otprilike izjedna~io, i da bi deca onda mogla sva oti}i ku}i na ru~ak, a da niko nije mnogo gadno izgubio ili dobio. Deo njene prednosti bio je u tome {to je veoma rano izrasla u visinu, ali glavna prednost bila je ~ista ve{tina. "Ho}e{ li ti raditi u hramu?" upita ona Havìvu dok su sedeli na krovu iznad trema njene ku}e i gledali prvi dan Glume neobi~nih bogova; ta priredba davala se jednom u svakih jedanaest godina. Ni{ta neobi~no nije se, zasad, doga|alo, a poja~ala nisu dobro radila, pa je muzika na trgu bila nejaka i puna jakog {u{tanja i kr~anja. Njih dvoje su, sede}i tako na krovu, landarali nogama i tiho pri~ali. "Ne. Mislim da }u u~iti tka~ki posao od oca", re~e de~ak. "Ima{ sre}e. Za{to se samo de~acima, glupanderima, daje da koriste tka~ke razboje?" Bilo je to retori~ko pitanje, pa Havìva nije na njega obratio pa`nju. @ene ne idu na tka~ki zanat. Mu{karci ne prave cigle. Drugi pripadnici Nebeskog naroda ne voze brodi}e, ali zato popravljaju elektronske sprave. Zakopanokablovski narod ne {troji ìvotinje, ali zato odràva generatore u ispravnom stanju. Zna se {ta ko radi, a {ta ko ne radi; ti radi{ odre|ene poslove za narod, a narod neke druge poslove za tebe. Bliè}i se pubertetu, Ijan Ijan i Havìva su prvi put birali zanimanje, ono koja }e im i biti prvo. Ijan Ijan se ve} opredelila da bude zidarski {egrt, da radi na podizanju i popravljanju ku}a, mada }e u fudbalskom timu odraslih sigurno provoditi dobar deo vremena.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Jedna loptasta, srebrnasta osoba sa paukastim nogama do|e ulicom, duga~kim skokovima, izbacuju}i pri svakom doskoku pljusak varnica iz sebe. Za njom je tr~alo {estoro ljudi u crvenoj ode}i, sa visokim, belim maskama; dernjali su se i ga|ali srebrnasto bi}e pegavim pasuljem. Havìva i Ijan Ijan pridruì{e se dernjavi; saginjali su se napred, da bolje vide kako stvorenje ska~e oko ugla i izbija na trg. Oboje su znali da je taj Neobi~ni bog u stvari êrt, mladi} iz roda Nebeskoga, golman fudbalskog tima odraslih; ali su oboje isto tako znali da je êrt ispoljavanje boànstva. Jedan bog, zvani Zarsca ili Loptasta Munja, koristi sada êrta da bi u{ao u grad, na sve~anost; dolazi ska~u}i ulicom, a ljudi ga prate povicima straha i hvale, i zasipaju ga plodno{}u. Zabavljeni ovim prizorom, njih dvoje su pronicljivo ocenjivali kvalitet bo`jeg kostima i skakanja, kao i vatrometa. ûdnovatost i mo} ovog doga|aja ipak ih je ispunjavala i strahopo{tovanjem. Posle prolaska boga, dugo nisu ni re~ progovorili, nego su sedeli sneno u izmagli~astom suncu na krovu. Bila su to deca koja ìve me|u svakodnevnim bogovima. Sada su videla jednog neobi~nog. Bila su zadovoljna. Do}i }e jo{ jedan, uskoro. Bogovima vreme nije ni{ta. Sa petnaest godina, Havìva i Ijan Ijan postado{e bogovi zajedno. U narodu [}e dobro se motri na svakoga izme|u dvanaest i petnaest godina; nastao bi veliki jad i duboki, trajni sram ako bi dete iz jedne ku}e, jedne porodice, loze, dete ovog naroda, u~inilo tu promenu prerano i bez svetkovine. Devi~anski status je svetinja, koju ne sme{ napustiti nemarno; biti seksualno aktivan, to je druga svetinja, u taj status ne sme{ pre}i nemarno. Podrazumevalo se da }e svaki de~ak onanisati i biti pomalo, na probu, peder, ali da ne}e stupiti u trajnu homoseksualnu vezu; ako bi dva de~aka postali trajni pederski par ili ako bi se posumnjalo da jedan de~ak poku{ava da ostane nasamo sa devojkom, takvima bi sledilo beskona~no ~antranje i brbljanje starijih mu{karaca, beskraj grdnje i pridikovanja. Odrasli ~ovek koji bi se seksualno nabacivao mladoj osobi bez iskustva izgubio bi pravo da se bavi svojim zanimanjem, pravo da uzima udela u svojoj verskoj zajednici, i pravo na ku}u. Promena sopstvenog bi}a zahteva izvesno vreme. De~ake i devoj~ice treba nau~iti kako da kontroli{u svoju plodnost; u hainskoj fiziologiji to je stvar li~ne odluke. Za~e}e se ne doga|a samo od sebe: ono se obavi. Ne moè se desiti ako nije po volji i mu{karca i ène. Sa trinaest godina, de~acima se po~injalo obja{njavati kako da ispu{taju plodnu spermu. U tim poukama bilo je i puno upozorenja, pretnji i grdnji, ali nikad nijedna stvarna kazna. Posle godinu ili dve toga, radio se test, da se utvrdi da li je ste~ena polna sposobnost; bio je to obred prelaska preko praga, zastra{uju}i, formalan, u izuzetno strogoj tajnosti, samo u mu{kom prisustvu. Poloìti na tom ispitu bila je, naravno, stvar ponosa, i to velikog; pa ipak je Havìva, kao i ve}ina de~aka, i{ao ususret svojim zavr{nim obredima promene bi}a poprili~no upla{eno, kriju}i strah maskom tmurnog stoicizma. Devojke su podu~avane druga~ije. Narod [}ea je verovao da èna, zahvaljuju}i svom ciklusu plodnosti, moè lako nau~iti kada i kako da zatrudni; iz tog razloga, i podu~avanje je bilo lako. Devoja~ki obredi prelaènja preko praga bili su vi{e proslava

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja nego test, stvar hvale, a ne stida, stvar koja se jedva ~eka, a ne ne{to od ~ega se zazire. @ene su devoj~icama govorile, a i pokazivale, {ta mu{karac ho}e, kako ga navesti da se digne, kako mu pokazati {ta èna ho}e. Tokom takvog podu~avanja, gotovo sve devoj~ice su pitale mogu li, naprosto, nastaviti da 've`baju' jedna sa drugom; za ovo su dobijale grdnje i pridike. Ne, ne mogu nastaviti jedna sa drugom. Kad pre|u u novi status, tad neka radi svaka {ta joj se svi|a; ali kroz 'dvostruka vrata' svako mora pro}i jednom. Obred promene bi}a obavljao se kad god bi nadle`ni odrasli ljudi uspeli da prona|u, u pueblu i na poljoprivrednim gazdinstvima, jednak broj petnaestogodi{njih de~aka i devoj~ica. êsto se morao pozajmiti jedan de~ak, ili jedna devoj~ica, iz nekog drugog, rodbinski povezanog sela, ili sa farmi oko tog sela, da bi se dobio jednak broj ili da bi se rodbinske loze ispravno spojile. U~esnici su }utke, u veli~anstvenim maskama i kostimima, plesali, i primali izraze po{tovanja, ceo dan, na trgu i u ku}i izdvojenoj za svetkovinu; uve~e bi }utke pojeli obrednu ve~eru; onda su odvo|eni dvoje po dvoje. Odvodili su ih obredisti, tako|e maskirani, bez ijedne re~i. Mnogi de~aci i devoj~ice zadràvali su i tad maske na sebi, sakrivaju}i strah i stidljivost pomo}u te svete anonimnosti. Po{to Drugonebeski narod ima seks samo sa Prvobitnima i sa Zakopanokablovcima, a po{to su njih dvoje bili jedini pripadnici tih loza u tada{njoj grupi, Ijan Ijan i Havìva su znali da moraju biti spareni. Prepoznali su se ve} na po~etku plesa. Kad su ih ostavili same u svetoj sobi, oboje su odmah skinuli maske. Pogledali su se u o~i, a onda skrenuli poglede. Poslednjih par godina nije im bilo dopu{tano da se mnogo druè, a u poslednjih nekoliko meseci nimalo. Havìva je po~injao da raste u visinu, i sad je bio visok gotovo koliko ona. Svako je video ispred sebe neznanca. Dostojanstveno i ozbiljno su pri{li jedno drugome, svako misle}i: 'Hajde da se ovo zavr{i ve} jednom.' I tako su se po~eli dirati, i taj bog je u{ao u njih, postao oni; bog kome su oni sad bili ulazna vrata; ono zna~enje za koje su njih dvoje bili re~. Trapav be{e taj bog u po~etku, neve{t, ali, postepeno, sve sre}niji. Kad su izi{li iz svete ku}e, slede}eg dana, oti{li su u ku}u Ijan Ijan. "Havìva }e stanovati ovde", rekla je Ijan Ijan, zato {to je bilo pravo ène da to kaè. Svi u njenoj porodici prihvatili su ga sa dobrodo{licom, i nije se primetilo da se iko iznenadio; svi su mu ~estitali, jedna stara etsahinska ro|aka pravila je nepristojne {ale, a njegov otac re~e: "Ti si sada ~ovek ove ku}e; vrati se na ve~eru." I tako je on spavao sa Ijan Ijan u njenoj ku}i, doru~kovao u njenoj, a ve~erao u svojoj ku}i, ~uvao svoju dnevnu ode}u u njenoj ku}i, a ode}u za ples u svojoj, i nastavio se {kolovati; a njegovo {kolovanje odnosilo se sada uglavnom na tkanje }ilima na motornom razboju i na prirodu kosmosa. U fudbalskom timu odraslih igrali su i on i Ijan Ijan. U sedamnaestoj godini, po~eo se ~e{}e vi|ati sa majkom, zato {to ga je ona pitala ho}e li da u~i o Suncu sa njom, da nau~i obrede i protokole tog posla. Ugovorila je po{tenu razmenu sa seljacima [}ea, poga|ala se i sa drugim pueblima iz istih rodbinskih

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja loza i sa strancima. Obredi su se u~ili napamet, protokoli su se u~ili kroz praksu. Havìva je odlazio sa majkom na pijacu, na poljoprivredna gazdinstva, i preko zaliva, u puebla, dakle sela, na kontinentu. Tkanje ga je po~injalo ~initi nestrpljivim, jer mu je ispunjavalo um obrascima koji nisu ostavljali mesta ni za {ta drugo. Putovanje mu be{e dobrodo{lo, rad zanimljiv; divio se Tovinom autoritetu, duhovitosti i takti~nosti. Slu{ati nju i grupu starih trgovaca i Sun~anih ljudi kako manevri{u oko neke pogodbe, to je, ve}, bilo itekakvo {kolovanje. Nije ga forsirala; dobio je sasvim sporednu ulogu u tim pregovorima. Bile su potrebne godine da se ~ovek osposobi za sloèn posao kao {to je to sun~ani; a bilo je, ve}, drugih, starijih ljudi, koji su pre njega po~eli u~iti. Ali je Tovo bila zadovoljna njime. "Ima{ dara za ube|ivanje ljudi", rekla mu je jedno popodne, dok su plovili ku}i preko zlatne vode i gledali krovove [}ea kako se stvrdnjavaju iz maglice i iz svetlosti zalaze}eg sunca. "Mogao bi ti naslediti Sunce, ako ti je volja." @elim li ja to? - pomisli on. Ne dobi odgovor iz sebe, nego samo ose}aj zatamnjenja i omek{anja, {to nije umeo protuma~iti. Znao je da mu se taj posao svi|a. Bio je to posao koji sadrì nezatvorene obrasce; posao koji ga izvodi iz [}ea, vodi me|u neznance, a to mu se svi|alo. [tavi{e, posao koji pred njega stavlja zadatke koje on jo{ ne ume re{iti, a i to mu se svi|alo. "@ena koja je nekad ìvela sa tvojim ocem dolazi nam u posetu", re~e Tovo. Havìva po~e razmi{ljati o ovome. Granit se nikad nije oènio. Dve ène su mu rodile decu; obe su oduvek, pa i sada, ìvele u [}eu. On ne upita ni{ta: u~tivo }utanje bilo je odrasli na~in da nagovesti{ da ne{to nisi razumeo. "Bili su mladi. Nije im se rodilo nijedno dete", re~e njegova majka. "Posle toga, ona je oti{la. Postala je istori~ar." "Ah", re~e Havìva, u ~istom, 'belom' iznena|enju. Nikad nije ~uo ni za jednu osobu koja je postala istori~ar. Ni na pamet mu nije palo da bi neko mogao postati istori~ar. Ne moè se postati ni [}eanac, nego se mora{ roditi u [}eu. ôvek se ra|a kao ono {to jeste. ôvek jeste ono kao {ta se rodio. Kvalitet njegovog u~tivog }utanja bio je o~ajni~ki poman, ~ega je Tovo bila i te kako svesna. Deo njene nastavni~ke takti~nosti sastojao se u tome da oseti kad je nekom pitanju potreban odgovor. Ona ne re~e ni{ta. Dok se njihovo jedro opu{talo, a brodi} klizio ka gatu sagra|enom na temeljima pradrevnog mosta, on upita: "Da li je ta istori~arka od Zakopanih Kablova, ili od Prvobitnih?" "Kablovka", re~e njegova majka. "Oh, kako sam kruta! Brodovi su tako kruta stvorenja!" @ena koja ih je vozila, brodarka od porodice Trave, prevrte o~ima, ali ne re~e ni{ta u odbranu svog slatkog, gipkog brodi}a. "Dolazi neka tvoja ro|aka?" re~ Havìva Ijani te no}i. "Oh, da, zvrcnula je preko hrama." Ijan Ijan je ovim htela re}i da je poruka primljena u informacionom centru [}ea i preneta na rikorder u njenom doma}instvu. "Moja mama kaè da je ta osoba nekada ìvela u tvojoj ku}i. Koga si video u Etsahinu danas?" "Samo neke Sun~ance. Tvoja ro|aka je istori~ar?"

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Ludi ljudi", re~e Ijan Ijan ravnodu{no i sede naga na nagog Havìvu i po~e mu masirati le|a. Istori~arka je stigla, sitna, niskog rasta, mr{ava èna pedesetih godina, zvana Meà. Dok je Havìva stigao da je vidi, Meà se ve} obukla u {}eansku ode}u i sela da doru~kuje kao i svi ostali. Imala je blistave o~i i bila je vesela, ali ne govorljiva. Ni{ta na njoj nije pokazivalo da je pogazila dru{tveni ugovor, uradila ne{to {to nijedna èna ne radi, zanemarila svoju lozu, postala bi}e neke druge vrste. Nije li se, mo`da, udala za oca svoje dece? Uposlila kao tkalja? Kao {troja~ica ìvotinja? Havìva je samo mogao naga|ati o takvom ne~em. Ali niko nije istori~arku izbegavao, a posle doru~ka stariji ljudi iz doma}instva poveli su je na svetkovinu 'vratio nam se putnik', kao da je ona jo{ i sad jedna od njih. Nastavio se pitati o njoj, pitati se {ta je to po~inila. Saletao je Ijanu pitanjima sve dok ona ne prasnu na njega: "Ne znam {ta ona radi, ne znam {ta misli. Istori~ari su lud svet. Idi pa je pitaj sam!" Kad je Havìva shvatio da se pla{i da to u~ini - {tavi{e, da se pla{i bez ikakvog razloga - postade mu jasno da je dospeo u prisustvo nekog boga koji od njega ne{to zahteva. Pope se do jedne od 'rupa za sedenje', udubljenja u kamenim mogilama nazidanim na visovima iznad sela. Ispod njega, krovovi [}ea, pokriveni crnim crepom, i sceanski beli zidovi ugnezdili su se pod litice, a rezervoari za navodnjavanje blistali su kao srebro me|u njivama i vo}njacima. Iza obra|ene zemlje po~injale su prostrane morske mo~vare. On provede ceo dan sede}i tako u ti{ini, gledaju}i preko mora i u svoju du{u. Si|e u selo, ali u svoju ku}i, i prespava tamo. Sutradan, kad se pojavio na doru~ku u Ijaninoj ku}i, ona ga samo pogleda, ali ne re~e ni{ta. "Postio sam", re~e on. Ona malo slegnu ramenima. "Pa, jedi", re~e i sede do njega. Posle doru~ka, ode Ijan Ijan na posao, a Havìva ne, mada su ga o~ekivali kod razboja. "Majko sve dece", re~e on istori~arki, daju}i joj najugledniju titulu koju ~ovek iz jedne loze moè dati èni iz druge, "postoje neke stvari koje ja ne znam, a ti zna{." "Ono {to znam, sa zadovoljstvom }u preneti tebi", uzvrati ona ustaljenom formulom, spremno kao da je celoga ìvota bila u [}eu. Onda se osmehnu i preduhitri njegovo slede}e posredno pitanje. "Ono {to je meni dato, ja dajem", re~e; a to je zna~ilo da se ne}e postaviti pitanje pla}anja, niti ikakve obaveze. "Hajdemo na trg." U [}eu, svako ko ho}e da razgovara, ide na trg, zvani i 'placa', pa tamo sedne na stepenike, ili oko vodoskoka, a vrelim danima pod kamene arkade, i gleda kako drugi dolaze, sede i razgovaraju. Bilo je mo`da javnije nego {to bi Havìva hteo, ali on je poslu{no sledio uputstva svog boga i svoje nastavnice. Sedo{e u jedno udubljenje u {irokom podno`ju vodoskoka i po~e{e razgovor; posle svake re~enice ili dve, morali su ponekog pozdraviti klimanjem glave ili re~ju. "Za{to si..." po~e Havìva i zaglavi se. "Za{to sam oti{la? I kuda?" Nagnula je glavu na jednu stranu, svetlooka kao araha, i osmatrala ga da se uveri da su to ona pitanja koja je on hteo postaviti. "Da. Pa, bila sam ludo zaljubljena u Granita, ali nismo imali dete, a on je hteo dete... Ti sada izgleda{ kao on tada. Volim da te gledam... I tako, bila sam nesre}na. Ovde mi ni{ta nije

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja vredelo. A sve {to se ovde moè raditi, ve} sam znala. Ili sam, bar, tako mislila." Havìva klimnu glavom jednom. "Radila sam u hramu. îtala sam poruke koje su stizale na rikorder, i one koje bi neko od putnika doneo, pa sam se pitala o ~emu su. Razmi{ljala sam: toliko se toga de{ava u svetu! Za{to bih ja svoj ìvot celi provela ovde? Zar moj um mora ovde ostati? I tako po~eh da razgovaram sa nekima koji su na drugim mestima u hramu: ko ste, {ta radite vi, kako je tamo... Odmah su me povezali sa jednom grupom istori~ara koji su ro|eni u pueblima i koji traè ljude kao {to sam ja. Pronalaze ih, da se ne bi dogodilo da takvi ljudi tra}e svoje vreme ili uvrede nekog boga." Ovaj jezik bio je Havìvi veoma dobro poznat. On jo{ jednom klimnu glavom, napeto paze}i. "Ja sam njima postavljala pitanja. Oni meni, tako|e. Istori~ari to moraju mnogo raditi. Otkrila sam da imaju {kole i pitala mogu li ja u jednu. Neki od njih su doputovali ovamo i razgovarali sa mnom i mojom porodicom i drugim ljudima, istraìvali da li bi bilo problema ako ja odem. [}e je jedno konzervativno selo. Odavde nijedan istori~ar nije do{ao ve} ~etiri stotine godina." Osmehnula se; imala je hitar, prenosiv osmeh, ali mladi} ju je slu{ao sa neizmenjenom, napetom ozbiljno{}u. Njen pogled je ne`no po~ivao na njegovom licu. "Narod [}ea se uznemirio, ali se niko nije naljutio. Pa, kad su dobro popri~ali o tome, ja odoh sa istori~arima. Odleteli smo u Kathad. Ima tamo jedna {kola. Dvadeset dve godine sam imala. Po~ela sam novo {kolovanje. Promenila sam bi}e. Nau~ila da budem istori~arka." "Kako?" upita on, posle dugog }utanja. Ona polako, duboko udahnu. "Tako {to sam postavljala te{ka pitanja", re~e ona. "Kao ti sada... I tako {to sam se odrekla sveg svog dotada{njeg znanja, odbacila ga." "Kako?" upita on opet, mr{te}i se. "Za{to?" "Evo, ovako. Kad sam polazila, morala sam da odu~im nau~eno. Ja tamo nisam 'èna od Zakopanih Kablova'. Nego: èna. Mogu imati seks sa svakom osobom sa kojom to èlim. Mogu se baviti svakim zanimanjem koje izaberem. Rodbinska loza je va`na, ovde. Tamo nije. Ovde ima smisao i svrhu. Ali nema ni zna~enje, ni svrhu, ni na jednom drugom mestu u Vaseljeni." Bila je sada napeta kao i on. "Postoje dve vrste znanja, lokalno i op{te. Postoje dve vrste vremena, lokalno i istorijsko." "Postoje li i dve vrste bogova?" "Ne", re~e ona. "Tamo bogova nema. Bogovi su ovde." Vide kako se njegovo lice menja. Posle nekog vremena ona re~e: "Postoje du{e, tamo. Mnogo, mnogo du{a, mnogo umova, umova punih znanja i strasti. @ivih i mrtvih. Ljudi koji su ìveli na ovoj zemlji pre sto, pre hiljadu, pre sto hiljada godina. Tu su umovi i du{e ljudi sa svetova koji su i po stotinu svetlosnih godina daleko od ove planete, a svaki od tih svetova ima svoje znanje i svoju istoriju. Svet je svetinja; svet je 'svet' u tom smislu re~i, planeta je sveta. Vaseljena je sveta. To je znanje koje nikada nisam morala odbaciti. Sve {to sam u~ila, i ovde i tamo, samo ga je uve}avalo. Ne postoji ni{ta {to nije sveto." Govorila je

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja polagano, i blago, kao i ve}ina ljudi u pueblu [}e. "Moè{ se opredeliti za lokalne svetinje, ili za one velike. Na kraju je to isto. Ali nije isto u ìvotu ~oveka. 'Znati da postoji izbor, zna~i morati se i opredeliti: promena ili ostanak, stena ili reka.' Ovi narodi su stene. Istori~ari su reka." Posle nekog vremena on re~e: "Stene su korito kroz koje reka te~e." Nasmejala se. Njen pogled je opet po~ivao netremice na njemu, pogled naklonosti, ali i ocenjivanja vrednosti. "Zato sam i do{la ku}i", re~e ona. "Da se odmorim." "Ali ti nisi nisi vi{e èna svoje loze?" "Jesam; ovde. I sad. I zauvek." "Ali si promenila bi}e. Opet }e{ oti}i." "Da", re~e ona odlu~no. "ôvek moè biti bi}e ne samo jedne vrste, nego vi{e vrsta. Mene tamo ~eka posao." On odmahnu glavom, sporije, ali jednako odlu~no. "Kakva je korist od rada, bez bogova? To meni ne zvu~i smisleno, Majko sve dece. Nemam ja tu pamet da to razumem." Osmehnula se toj dvosmislici. "Mislim da }e{ razumeti kad se bude{ odlu~io da razume{, ôve~e mog naroda." Ovo formalno obra}anje bilo je znak Havìvi da sada moè oti}i kad god ho}e. Dvoumio se, a onda oti{ao. Na posao; ispunio je um velikim, stalno ponavljaju}im obrascima }ilima koji nastaju na {irokom tka~kom razboju. Te no}i je Ijani nadoknadio izgubljeno, sa toliko èstine da ona ostade iscrpljena i mal~ice zapanjena. Bog im se vratio sav zapaljen, pa su i oni goreli. "Ho}u dete", re~e Havìva dok su leàli stopljeni, spojeni jednim znojem, spletenih ruku, nogu, grudi i dahova u mraku mo{usnog mirisa. "Oh", uzdahnu Ijan Ijan, ne èle}i da razgovara, da odlu~uje, da se protivi. "Mo`da... kasnije... uskoro..." "Ne", re~e on. "Sad." "Ne", re~e ona tiho. "]uti." Za}utao je. Ona zaspa. Posle vi{e od godinu dana, kad im je bilo devetnaest godina, Ijan Ijan re~e Havìvi, pre nego {to su ugasili svetlo: "Ho}u bebu." "Prerano je." "Za{to? Mom bratu je ve} blizu trideset godina. A njegova èna bi volela da ima bebu u blizini. Kad je budem odbila od sise, dolazi}u da spavam sa tobom, u tvojoj ku}i. Oduvek si govorio da bi to voleo." "Prerano je", re~e Havìva. "Ja ne}u." Okrenula se ka njemu, odustala od tona blagog pridobijanja i ube|ivanja. "A {ta ho}e{, Havìva?" "Ne znam."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Odlazi{. Napusti}e{ na{ narod. Po~inje{ da ludi{. Ona ènetina, ona ve{tica prokleta!" "Ne postoje ve{tice", re~e on hladno. "To su samo glupave pri~e. Praznoverja." Zurili su jedno u drugo, dragi prijatelji, ljubavnici. "Pa onda, {ta ti je? Ako ho}e{ da se vrati{ ku}i, samo kaì. Ako ho}e{ drugu ènu, idi kod nje. Ali mogao bi prvo da mi da{ moje dete! Kad ja to traìm! Jesi li ostao bez svoje arahe?" Gledala ga je sa suzama u o~ima, ali i sa èstinom, nepopustljiva. On zagnjuri lice u {ake. "Ni{ta nije u redu", re~e on. "Ni{ta nije u redu. Sve {to ~inim, ~inim zato {to se to tako radi, ali, besmisleno je kazati, postoje i drugi na~ini..." "Postoji samo jedan na~in da se ìvi ispravno", re~e Ijan Ijan, "samo jedan meni poznat. A ja ìvim ovde. Postoji samo jedan na~in da se napravi beba. Ti ako zna{ drugi, probaj ga sa nekom drugom!" Posle ovoga je plakala jako, gr~evito, vi{emese~ni strah i bes najzad su provalili iz nje, pa ju je Havìva drào da je smiri i ute{i. Kad je opet mogla govoriti, naslonila je glavu na njega i rekla oja|eno, glasom malim, promuklim: "Da imam kad ode{, Havìva." Na to po~e on plakati, od sramote i saàljenja, i pro{aputa: "Da. Da." Ali te no}i su samo leàli zagrljeni, poku{avaju}i da ute{e jedno drugo, sve dok nisu zaspali kao deca. "Stidim se", re~e Granit bolno. "Jesi li ti ovo izazvao?" upita njegova sestra suvo. "Otkud znam? Mo`da jesam. Prvo Meà, sada moj sin. Jesam li suvi{e strog bio sa njim?" "Nisi. Ne." "Suvi{e popustljiv, onda. Ne nau~ih ga kako valja i treba. Za{to je lud?" "Nije on lud, brate. Da ti ja kaèm {ta mislim. Kao dete, ve~ito je pitao za{to ovo, za{to ono, kao {to sva deca pitaju. Ja sam mu odgovarala: to jeste tako, to se tako radi. Razumeo je. Ali njegov um nema mira. Takav je i moj um, kad se ne dozovem redu. Kad je u~io o Suncu, neprestano je pitao: za{to tako? Za{to ne na neki drugi na~in? A ja sam odgovarala: zato {to mi, svojim svakodnevnim postupcima i na~inima, opona{amo bogove. Onda je on govorio: zna~i, bogovi su samo ono {to mi ~inimo. A ja sam govorila: u onome {to ~inimo ispravno, bogovi jesu. To je istina. Ali on istinom nije bio zadovoljan. Nije on lud, brate, ali jeste sakat. Ne moè hodati. Ne moè hodati sa nama. Pa, kad ne moè hodati, {ta ~ovek da radi?" "Da sedi mirno i peva", re~e Granit polako. "A ako ne moè ni da sedi s mirom? Onda moè da leti." "Da leti?" "Oni imaju krila za njega, brate." "Stidim se", re~e Granit i sakri lice {akama. Tovo je oti{la u hram i poslala poruku Meì u Kathad: "Tvoj |ak èli da ti se pridruì". U tim re~ima bilo je pone{to zlobe. Tovo je okrivila istori~arku da je naru{ila

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ravnoteù njenog sina, da ga je toliko u~inila ekscentri~nim da je, najzad, postao sakat u du{i. Bila je Tovo i zavidljiva: zar da jedna èna za samo nekoliko dana potu~e ono {to je ona, Tovo, godinama u Havìvu usa|ivala? Svoje zavidljivosti bila je svesna, ali nije za to marila. Zar je sad va`no da li je ona ljubomorna, da li je njen brat osramo}en? Oni sad moraju da ~ine samo jedno. Da jaduju. Dok je brodica za Dahu isplovljavala, Havìva se osvrte i vide [}e: prekriva~ sa{iven od nebrojenih {arenih zakrpa, od hiljadu preliva zelenog, od mo~vara sa morskom vodom, pa{njaka, oranica, ìvica, vo}njaka; gradi} koji se penje uz litice, blede granitne i bele kre~ene zidove, krovove od crnog crepa, zid iznad zida, krov iznad krova. Smanjivao se [}e i dobio izgled ptice koja ~u~i tamo, bela i crna, na svome gnezdu. Iznad grada videli su se visovi poluostrva, iza njih sivoplave mo~vare, a iza toga visoka, divlja brda koja se pretapaju u oblake, i bele mreìce u letu jata ptica-mo~varica. U luci Daha, iako se na{ao dalje od ku}e nego ikad u ìvotu, okruèn ljudima ~udnog naglaska, razumeo je {ta govore i uspe{no ~itao natpise. Nikada ranije nije video natpise na ulicama, ali mu je odmah bilo jasno da su korisni. Uz pomo} natpisa na{ao je put do ~ekaonice za letelicu za Kathad. Ljudi su tu spavali, pokriveni sopstvenom }ebadi, na leàjevima koji su za to bili postavljeni. On na|e jedan prazan leàj, leè i umota se u }ebe koje je Granit izatkao za njega pre mnogo godina. Posle jedne kratke, ~udnovate no}i, u|o{e neki ljudi sa vo}em i toplim napicima. Jedan od njih dade Havìvi kartu za put. Nijedan putnik nije poznavao nijednog drugog putnika; svi jedni drugima behu neznanci; svako je gledao u zemlju. Za~ula su se obave{tenja, svi izi|o{e na otvoreni prostor i pre|o{e u ma{inu, letelicu. Havìva natera sebe da gleda kako svet, napolju, pada u dubine ispod njega. Po~e {aputati molitvu-ostajnicu be{umno, postojano. Neznanac na sedi{tu do njega pridruì mu se. Kad se svet po~eo naginjati i vrtoglavo juriti nagore, njemu u susret, Havìva sklopi o~i i poku{a da nastavi disanje. Jedan po jedan izlazili su iz letelice i stupali na jedno ravno, crno mesto na kome je padala ki{a. Meà mu pri|e kroz ki{u, izgovaraju}i njegovo ime. "Havìva, ~ove~e mog naroda, dobro do{ao! Hodi. Ima jedno mesto za tebe, u [koli." Kathad i Ve Dok je dogurao do tre}e godine na Kathadu, Havìva je doznao mnoge stvari koje su mu te{ko padale. Ono staro znanje bilo je te{ko, ali ne uznemiruju}e. Sastojalo se samo od paradoksa i mitova, i imalo je smisla. Ovo novo - sve same ~injenice i razum, a smisla nigde. Tako je, na primer, sada znao da istori~ari ne prou~avaju istoriju. Nijedan ljudski um ne bi mogao obuhvatiti istoriju Haina: tri miliona godina istorije Haina. Doga|aji iz prva dva miliongodi{ta, iz te dve predere, bili su, kao slojevi metamorfnih stena, tako zbijeni, tako izobli~eni teìnom kasnijih milenijuma i beskrajnih doga|aja, da

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja je ~ovek sada mogao rekonstruisati samo najop{tije podatke, samo 'generalne crte', na osnovu malobrojnih sa~uvanih pojedina~nih podataka. Ako se i desi da prona|e{ neki dokument, ~udom sa~uvan, od pre hiljadu milenijuma, {ta onda? Jedan kralj je vladao u Azbahanu; Imperija je pala u ruke nevernika; fuziona raketa se spustila na Ve... Ali bilo je i neizbrojivo mnogo drugih kraljeva, carevina, pronalazaka, odìvljeno je na milijarde ìvota, postojali su milioni razli~itih dràva, monarhija i demokratija, oligarhija, anarhija, bile su epohe reda i epohe op{teg rasula, a bogova svakojakih - panteon do panteona; neizmerno mno{tvo ratova, a i mirova; uàsi i trijumfi bez broja, beskona~no ponavljanje beskrajnih inovacija. Od kakve je koristi ako poku{a{ opisati tok jedne reke u nekom trenu, pa u slede}em trenu, pa u slede}em, pa u slede}em, pa u slede}em? Umori{ se. Pa kaè{: ima jedna velika reka, ona te~e kroz ovu zemlju, a mi joj dadosmo naziv Istorija. Havìvu je saznanje da je njegov ìvot, i bilo ~iji ìvot, samo trenutni treptaj svetlosti na povr{ini te reke, ponekad uznemiravalo, a ponekad mu donosilo spokoj. Ono ~ime su se istori~ari ponajvi{e bavili bilo je istraìvanje, leèrno, bez nervoze, lokalnih doma{aja i zamaha te reke. Planeta Hain provela je poslednjih nekoliko hiljada godina u jednom neuzbudljivom na~inu ìvota, u saìvotu malih, postojanih, u sebe zatvorenih dru{tava, koja su sada ozna~avana kao 'sela', to jest 'puebla'. Postojala je i visoka tehnologija, naime mreà, ali veoma razre|ena, gradova i informacionih punktova; cela ta mreà bila je obuhva}ena nazivom 'hram'. U hramu su ìveli istori~ari. Mnogi od njih provodili su ìvot putuju}i, radi prou~avanja, do drugih nastanjenih svetova u istom, Orionovom kraku Galaksije; sve te planete nastanili su njihovi preci pre dva ili tri miliona godina, u prederama. Istori~ari nisu priznavali nikakve druge pobude za ta putovanja i istraìvanja osim èlje za znanjem i druènjem. Stupali su, naprosto, u vezu sa svojom davno izgubljenom rodbinom. Za tu, {iru mreù svetova imali su ime, stranu re~, 'Ekumen', {to zna~i 'doma}instvo'. Sada je Havìva doznao da je sve ono {to je u [}eu nau~io, sve njegovo ranije znanje, moglo biti ozna~eno etiketom: tipi~na seoska kultura severozapadne obale Ju`nog kontinenta. Doznao je da verovanja, obi~aji, sistemi rodbinskih veza, tehnologija, kao i intelektualni organizacioni obrasci, jesu u raznim pueblima me|usobno sasvim razli~iti, ludo razli~iti, mnogi sasvim bizarni - kao onaj u [}eu - i znao je, tako|e, da se takvi sistemi mogu na}i na svim onim poznatim planetama gde ljudska populacija ìvi izdeljena u male, postojane zajednice sa tehnologijom prilago|enom prirodnoj ìvotnoj okolini, sa niskim, ali postojanim natalitetom, i sa konsenzusom kao osnovicom politi~kog ìvota. Isprva ga je takvo znanje duboko uznemiravalo. Bilo je bolno. Navodilo ga je na stid i bes. Prvo je zaklju~io da istori~ari prikrivaju ovo znanje od sela; posle nekog vremena do{ao je do uverenja da sela prikrivaju to znanje od sopstvenog naroda. Optuìvao je; njegovi nastavnici su blago poricali. Ne, govorili su. Tebe su u~ili da izvesne stvari jesu istinite i potrebne; i one to zaista jesu. Te stvari su lokalno znanje [}ea.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja To su detinjasta, iracionalna verovanja! - rekao je on. Pogledali su ga tako da je njemu odmah bilo jasno da je rekao ne{to detinjasto, iracionalno. Lokalno znanje nije delimi~no znanje, reko{e mu. Znati se moè na razli~ite na~ine. Svaki oblik znanja ima svoje prednosti, nedostatke, nagrade i kazne. Istorijsko i nau~no znanje jesu jedan na~in da se znanje ima. Kao i lokalno znanje, moraju se u~iti. Niko u pueblima ne drì nastavu iz onog na~ina znanja koji postoji u Doma}instvu, Ekumenu, ali ekumensko znanje, ipak, niko nije ni skrivao od vas. Nisu to ~inili tvoji; nismo ni mi. Svako na Hainu, u svakom naselju na planeti, ima pristup do hrama, a to zna~i i do svih informacija. Ovo je bilo istinito; znao je da jeste. Mogao je i sam doznati, na ekranima hrama u [}eu, sve ovo {to u~i sada. Neki od njegovih sada{njih kolega ta~no to su u~inili, samou~ki su ovladali na~inima u~enja sa ekrana i prodrli u istoriju pre nego {to su ijednog istori~ara videli. Knjige, me|utim, knjige koje su telo istorije, njena trajna stvarnost, u [}eu jedva da su postojale, pa njegov gnev u tome potraì opravdanja. Vi nam knjige ne date, krijete od nas sve knjige biblioteke Haina! Ne, reko{e mu blago. Puebli su se opredelili da nemaju mnogo knjiga. Vi{e vole ìvo znanje, ono koje se govori u li~nom prisustvu ili na ekranu, ono koje prelazi sa daha na dah, sa jednog ìvog uma na drugi. Zar bi se ti odrekao onog {to si na taj na~in u~io? Zar je to manje znanje, ili lo{ije, od onog {to ovde dobija{ iz knjiga? Postoji vi{e od jedne vrste znanja, reko{e istori~ari. U tre}oj godini studija Havìva je zaklju~io da postoji vi{e vrsta ljudi. Seljaci, sposobni da prihvate ~injenicu da je postojanje u osnovi proizvoljno, oboga}uju svet intelektualno i duhovno. Oni kojima misterija nije dovoljna, verovatnije }e biti od koristi kao istori~ari, koji }e oboga}ivati svet intelektualno i materijalno. U me|uvremenu, on se sasvim navikao na ljude koji nemaju rodbinsku lozu, niti ikakve ro|ake, niti su vernici ijedne vere. Ponekad je sebi govorio, sav zaàren od ponosa: "Ja sam gra|anin sveukupne istorije, miliona godina hainske istorije, a moja je zemlja cela Galaksija!" U drugim trenucima imao je ose}anje da je ubogo malen, a tada bi ostavio knjige i ekrane i oti{ao da potraì dru{tvo kod studenata, a naro~ito kod studentkinja, koje su bile tako prijateljski nastrojene, tako druèljubive. Sa dvadeset ~etiri godine, Havìva, koga su sada zvali samo @iv, imao je iza sebe ve} i jednu celu godinu na planeti Ve, u Ekumenskoj {koli. Ve je planeta slede}a od sunca, posle Haina; kolonizovana je pre mnogo eona. Bio je to prvi korak ogromnog hainskog {irenja u prederama. Kroz mnogo je faza pro{ao svet Ve, kao ravnopravni ili neravnopravni partner hainske civilizacije; u Havìvinom vremenu, jedini stanovnici na Veu bili su istori~ari i tu|ini. U svom sada{njem raspoloènju (poslednjih stotinak hiljada godina), Hainci su gledali da se mnogo ne me{aju u veanska posla, i zato su pustili da se Ve vrati svojoj normalnoj klimi, koja je hladna, suva i sumorna - za ljude podno{ljiva, ali ipak takva da joj se mogu obradovati samo oni sa teranskog Altiplanoa ili sa visija îfvora. @iv je

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja krenuo na vi{ednevno izletni~ko putovanje pe{ice kroz ovaj strogi pejza` sa svojom pratiljom, prijateljicom i ljubavnicom, Tiu. Upoznali su se dve godine pre toga, u Kathadu. U to vreme @iv se jo{ valju{kao u radosti {to su mu sad dostupne sve ène i {to je on dostupan svim ènama; tek mu je postepeno, tokom duèg vremena, svanulo da on tu slobodu ima. Meà mu je blago nabacila jedno upozorenje s tim u vezi. "Pomisli}e{ da nema nikakvih pravila", rekla je. "Uvek postoje pravila." A on je bio svestan uglavnom svog sve neustra{ivijeg i sve nemarnijeg kr{enja negda{njih pravila. Nije svaka htela seks, niti je svaka htela seks sa mu{karcima; to je ubrzo otkrio. Ipak, ostala mu je na raspolaganju beskrajna raznovrsnost. Ustanovio je da njega smatraju privla~nim. A to {to je Hainac, predstavljalo je jasnu prednost kod tu|inki. Genetska promena koja je Haincima dala sposobnost da kontroli{u svoju plodnost nije bila neko jednostavno presecanje i lepljenje dva gena; moralo se obaviti duboko, korenito preustrojavanje ljudske fiziologije. Za ovaj posao, i za u~vr{}enje dobijenog ishoda, bilo je potrebno bar dvadeset pet pokolenj, govorili su istori~ari Haina, uvereni da znaju pribli`no koji koraci su bili potrebni za takav preobraàj. Kako god da su to Hainci u davnoj pro{losti uradili, uradili su samo za sebe, a ne i za koloniste poslate ka drugim svetovima. Prepustili su novim naseljenim svetovima da sami nalaze re{enja za Prvi problem heteroseksualnosti. A re{enja su se na{la, dabome, i to raznovrsna i domi{ljata; ali u svim dotada{njim varijantama, za izbegavanje za~e}a bilo je potrebno da ~ovek ne{to uradi, ili da mu ne{to bude ura|eno, ili da ne{to uzme ili upotrebi. Jedini slu~aj kad to ne mora{ ostao je - da ima{ seks sa Haincem. @iv se silno naljutio kad ga je jedna devojka sa Beldena pitala da li je on ba{ siguran da ona s njim ne}e zatrudneti. "Otkud zna{? pitala ga je. "Da ja ipak uzmem pilulicu, ~isto da budem bezbedna." Uvre|en do srì svoje mu{kosti, on se otpetljao od nje, rekao: "Mo`da je jedino bezbedno da nisi sa mnom" i izi{ao krutim koracima. Na sre}u, nijedna druga nije dovela u pitanje njegov integritet, pa je @iv sre}no krstario dalje, sve dok nije naleteo na Tiu. Nije bila tu|inka, èna iz svemira. On je namerno traìo ba{ ène iz drugih zvezdanih sistema; spavati sa takvom, to je ne samo gaènje pravila, nego je i egzoti~no. Ovo je @iv obja{njavao kao 'oboga}ivanje znanja', {to bi, navodno, svaki istori~ar trebalo da èli. Me|utim, Tiu be{e Hainka. Ro|ena i odgajena u Darandi, kao i njeni preci pre nje. Bila je istori~arsko dete, ba{ kao {to je on bio dete jednog naroda. Vrlo brzo je otkrio da ta veza i ta podela izme|u njih dvoje predstavljaju ne{to daleko ve}e od onoga sa tu|inkama: da nesli~nost njega i Tiu jeste istinska razli~itost, i da sli~nost njega i Tiu jeste istinska srodnost. Tiu je bila ona zemlja koju je on toliko èleo upoznati da je, zbog toga, svoju sopstvenu zemlju napustio. Tiu je bila ono za ~im je tragao. A ono {to je Tiu imala - to se njemu tako ~inilo - bila je savr{ena ravnoteà. Kad je bio sa njom, ose}ao je da prvi put u ìvotu u~i da hoda. Da hoda kao ona: bez napora, nesamosvesno kao ìvotinja, a ipak i svesno, pa`ljivo, imaju}i na umu {ta bi sve moglo Tiu izbaciti iz ravnoteè, koriste}i ovo znanje kao {to hoda~i po ìci koriste svoje duga~ke motke... Ovo je, pomi{ljao je, ovo je ìteljka prave slobode uma, ovo je èna

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja slobodna da bude u punoj meri ljudsko bi}e; ovo je gracioznost savr{ena u savr{enoj odmerenosti. Bio je potpuno sre}an kad je bio sa njom. Dugo nije ni{ta vi{e ni traìo: ni{ta, osim da bude sa njom. A ona je dugo zazirala od njega, bila ne`na, ali daleka. Smatrao je da ona ima puno pravo da se drì na udaljenosti. De~ko sa sela, drugar kome nije jasno ko mu je ujak, a ko otac - @iv je znao da je on ovde to, bar u o~ima zlobnih i nesigurnih ljudi. I pored svog ogromnog znanja o raznim ljudskim na~inima postojanja, istori~ari zadràvaju u sebi i ogromnu ljudsku sposobnost za mr`nju prema drugima i druga~ijima. Tiu nije imala takvih predrasuda, ali {ta je on imao njoj da ponudi? Ve} je imala sve, i bila sve. Bila je celovita. Za{to bi ga ona pogledala? Kad bi mu samo dopustila da on nju gleda, da bude s njom - {ta }e{ vi{e. A ona ga je gledala, i svi|ao joj se, smatrala je da je privla~an i pomalo zastra{uju}i. Videla je koliko on nju èli, shvatala koliko mu je potrebna, koliko ju je, i ne znaju}i, pretvorio u sredi{te svog ìvota. A to ne moè tako biti. Ona zato odlu~i da odsad bude hladna, da ga odvrati. Poslu{no je prihvatio to. Nije moljakao. Prestao je dolaziti kod nje i ostao daleko. Ali posle petnaest dana je do{ao i rekao joj: "Tiu, ne mogu da ìvim bez tebe", a ona, znaju}i da je @iv rekao naprosto istinu, re~e: "Onda ìvi sa mnom, neko vreme." Jer njoj je ve} danima nedostajala ona strast kojom je on ispunjavao vazduh. Svi ostali ljudi izgledali su tako pitomi, tako uravnoteèni. Vo|enje ljubavi bilo im je zadovoljstvo neposredno, ogromno i stalno. Tiu se nije mogla dovoljno na~uditi sama sebi: otkud to da je on njoj takva opsednutost, kako to da mu ona dopu{ta da je toliko daleko odvu~e od njene orbite. Nije nikada o~ekivala da }e oboàvati ikoga, a kamoli biti oboàvana. @ivela je urednim ìvotom, u kome su kontrole individualne i unutra{nje, a ne dru{tvene i spolja{nje kao u @ivovom ìvotu u [}eu. Znala je {ta èli da bude i radi. Imala je u sebi pravac, kompas uperen ta~no na sever, po kome se uvek mogla orijentisati. Njihova prva godina zajedno bila je niz neprestanih pomeranja i preme{tanja u njihovom odnosu, ne{to kao ljubavni ples, uzbudljiv, nepredvidljiv i ekstati~an. Tiu, veoma postupno, po~e da se opire toj napetosti, èstini, ekstazi. Divno je, ali nije u redu, pomi{ljala je. Htela je krenuti dalje. Onaj postojani pravac u njoj po~e je odvla~iti, jo{ jednom, od @iva. A @iv se sada po~e boriti na ìvot i smrt protiv toga. To je ~inio i sada, posle jednog dugog dana pe{a~enja kroz pustinju Asu Asi na Veu, u njihovom ~udesno toplom {atoru getenske izrade. Suv, leden vetar jaukao je me|u liticama od grimiznog kamena, iznad njih; a litice behu izgla~ane beskona~nim vetru{inama, izgla~ane do sjaja, kao da su lakirane. Videlo se, tako|e, da su klesane, da ih je neka izgubljena civilizacija svojevremeno rezala prema nekoj ogromnoj geometriji. Tiu i @iv mogli su biti brat i sestra, dok su sedeli u sjaju svoje ~abejske pe}i: crvenkasta bronzana boja koè bila im je ista, i jednaku su crnu, sjajnu kosu imali, isti fini, kompaktan tip tela. Pueblansko dostojanstvo i tihost @ivovih postupaka nalazili su u njoj odgovore artikulisane, brè, ìvlje. Ali sad ona progovori polako, maltene kruto.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Nemoj me prisiljavati da biram, @ive", re~e ona. "Jo{ od kad sam krenula na [kole, èlela sam i}i na Teru. A i pre toga. Jo{ kao mala. Celog ìvota sam to èlela. Sad su mi ponudili to {to èlim, to ka ~emu sam radila. Kako moè{ zatraìti od mene da odbijem?" "Ne traìm." "Ali bi hteo da ja odloìm polazak. U tom slu~aju, mogla bih zauvek izgubiti mogu}nost da odem. Verovatno ne. Ali ~emu rizik - zbog jedne godine? Moè{ slede}e godine krenuti za mnom!" On ne re~e ni{ta. "Ako bude{ hteo", dodade ona kruto. Uvek je bila i previ{e spremna da se odrekne svog prava na njega. Mo`da nikad nije sasvim poverovala da je on voli. Nije o sebi mislila kao o osobi pogodnoj da se voli, niti vrednoj tako strastvene odanosti kao {to be{e njegova odanost, od koje je zazirala, pred kojom se ose}ala kao da je ona, Tiu, nedovoljna i la`na. Njeno samopo{tovanje bilo je intelektualno. "Ti me pretvara{ u nekog boga", rekla mu je jednom prilikom i nije ga razumela kad je on odgovorio sre}no-ozbiljno: "Mi zajedno ~inimo jednog boga." "@ao mi je", re~e on sada. "To je drugi oblik razuma. Ti bi to mogla nazvati i praznoverje, ako èli{. Ne mogu se ja tome odupreti, Tiu. Tera je sto ~etrdeset svetlosnih godina udaljena. Ako ode{, ja }u biti mrtav pre nego {to ti stigne{ tamo." "Ne}e{! @ive}e{ jo{ jednu godinu ovde, onda }e{ i ti po}i na isti put i sti}i godinu dana posle mene!" "Znam ja to. âk i u [}eu smo to u~ili", re~e on strpljivo. "Ali ja sam sujeveran. Mi umiremo jedno za drugo, ako po|e{. âk i u Kathadu, u~ili ste to." "Ja nisam. A nije ni ta~no. Kako moè{ zahtevati da propustim ovu priliku zbog ne~eg {to i sam naziva{ praznoverje? Budi po{ten!" Posle dugog }utanja, on klimnu glavom. Sedela je pogruèna, znaju}i da je pobedila. Da je pobedila gadno. Posegnula je rukom preko praznog prostora ka njemu, poku{avaju}i da ute{i i njega i sebe, upla{ena tim mrakom u njemu, tim njegovim jadom, tim nemim prihvatanjem izdaje. Ali to nije izdaja - Tiu odmah odbaci tu re~. Ne}e ona njega izdati. Oni su u ljubavi. Oni se vole. Godinu, najvi{e dve posle nje, krenu}e i on. Odrasli su, ne smeju se dràti jedno za drugo kao deca. Veze odraslih ljudi zasnivaju se na uzajamnoj slobodi, uzajamnom poverenju. Govorila je sve te stvari i sebi, dok ih je govorila njemu. On re~e, da, i zagrli je i ute{i. Te no}i, u potpunoj ti{ini pustinje, dok mu je krv pevala u u{ima, leào je budan i mislio: 'Umrlo je nero|eno. Nikad nije ni za~eto.' Proveli su zajedno jo{ nekoliko nedelja u svom stan~i}u u [koli pre nego {to je Tiu krenula na put. Vodili su ljubav obazrivo, ne`no, pri~ali o istoriji, ekonomiji i etnologiji, nastojali su da budu ne~im stalno zauzeti. Tiu se morala pripremati za rad sa ekipom sa kojom }e i}i, prou~avati teranske pojmove o hijerarhiji; @iv je morao pisati stru~ni rad o stvaranju dru{tvene energije na Verelu. Radili su naporno. Njihovi prijatelji priredi{e Tiui veliku opro{tajnu zabavu. Sutra @iv ode sa njom u grad Ve Port. Ona ga je ljubila i grlila i govorila mu da poùri, da pohita, da do|e na Teru. On vide njen ulazak u

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja veliku letelicu koja }e je preneti do NAFAL broda {to ~eka na orbiti. Onda se @iv vrati u stan~i} u Ju`nom studentskom gradu njihove [kole. Tamo ga jedan prijatelj tri dana kasnije na|e kako, za radnim stolom, sedi u nekom ~udnom stanju, pasivan; sposoban da govori samo vrlo malo i sporo, ili nimalo; nesposoban da jede ili pije. I sam seoskoga roda, prijatelj prepoznade to stanje i pozva vra~a (na Hainu se za to zanimanje ni danas ne kaè da ga vr{e 'lekari' ili 'medicinari'). Po{to je ustanovio da je @iv iz jednoga od ju`nih puebla, vra~ uzviknu: "Havìva! Bog ne moè umreti u tebi ovde!" Posle dugog vremena, mladi} re~e tiho, glasom koji nije zvu~ao kao njegov glas: "Meni je potrebno da idem ku}i." "To nije mogu}e sada", re~e vra~. "Ali moèmo spremiti molitvu-ostajnicu, dok ja na|em osobu koja bi se mogla obratiti tom bogu." I odmah uputi poziv svim studentima koji su nekad bili pripadnici ju`nih Naroda. êtvoro se odazva. Celu no} su odsedeli sa Havìvom napevaju}i molitvu za ostajanje, na dva jezika i ~etiri nare~ja, i tek pri kraju im se pridruì Havìva na svom, petom nare~ju; {aputao je promuklo, onda se sru{io i spavao slede}ih trideset sati. Probudio se u svojoj sobi. Neka starica je, pokraj njega, vodila razgovor ni sa kim. "Nisi ovde", re~e ona. "Ne, pogre{io si. Ne moè{ umreti ovde. Ne bi bilo u redu, bilo bi sasvim pogre{no. Zna{ to. Ovo je pogre{no mesto. Ovo je pogre{an ìvot. Zna{ to! [ta }e{ ti ovde? Zalutao si? @eli{ znati kako da se vrati{ ku}i? Evo puta. Slu{aj." Ona po~e pevati glasom tankim, maltene bez ikakve melodije, maltene bez re~i, ali ipak pesmu, Havìvi poznatu kao da ju je nekada davno nau~io. On ponovo zaspa, a stara èna nastavi da pri~a ni sa kim. Kad se opet probudio, nije vi{e bila tu. Nikada nije saznao ko je ona, ni odakle je; nije ni pitao. Ali govorila je i pevala njegovim jezikom, i to nare~jem {}eanskim. Sad vi{e nije bilo umiranje pred njim; ali mu je bilo veoma lo{e. Vra~ mu je naredio da ode u bolnicu u Tesu, najlep{em mestu na Veu; Tes be{e oaza brdima zaklonjena, sa vrelim izvorima, tako da je mesna klima bila blaga; tu je uspevalo i {umsko drve}e i cve}e. U Tesu ispod veli~anstvenog drve}a krivudaju stazice bez kraja, postoje topla jezera u kojima moè{ plivati zauvek, i maglene bare sa kojih ptice uzle}u kri~e}i, i vreli izvori vodenom parom zaogrnuti, i hiljadu vodopada ~iji su glasovi jedini zvuci u no}i. Tamo ga posla{e, da tamo i ostane sve dok se ne oporavi. Posle dvadesetak dana u Tesu, on po~e govoriti u snima~; sedeo bi tako na suncu, na pragu svoje ku}ice okruène travama i papratima, na jednom proplanku, i razgovarao tiho, pomo}u te ma{ine, sam sa sobom. "Ono iz ~ega odabira{, da bi svoju pri~u ispri~ao, to je ni{ta manje nego sve", re~e on, gledaju}i grane starog, mrkog drve}a ocrtane naspram neba. "Ono od ~ega izgra|uje{ svoj svet, svoj lokalni, razumljivi, racionalni, koherentni svet, jeste ni{ta manje nego sve. Prema tome, svako odabiranje je proizvoljno. Svako znanje je delimi~no - predstavlja, {tavi{e, deli} infinitezimalno malen. Razum je mreà koja se u okean baca. Ako izvu~e neku istinu, to je samo odlomak, samo ne{to {to se pogledom nazre na trenutak, samo jedan svetlucaj cele istine. Sve ljudsko znanje je lokalno. Svaki ìvot, svaki ljudski ìvot, jeste lokalna, proizvoljna, beskrajno malena, trenutna iskrica

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja svetlosti odraène od..." Njegov glas zastade; a ti{ina proplanka okruènog ogromnim stablima nastavi se. Posle ~etrdeset pet dana vratio se u [kolu. Uzeo je novi stan. Promenio je polje studija, napustio sociologiju, Tiuino polje, i pre{ao na trening za ekumensku slu`bu, {to vodi ka sasvim druga~ijem poslu, iako intelektualno bliskom. Ova promena morala je produìti njegov boravak u [koli za bar jo{ jednu godinu, a potom bi on, ako se dobro pokaè, mogao dobiti zaposlenje u Ekumenu. Dobro se pokazao, pa su ga posle dve godine pitali, na onaj u~tiv na~in kako to ekumenski savetnici ~ine, da li bi voleo da ide na Verel. Da, rekao im je on; voleo bi. Prijatelji spremi{e veliku opro{tajnu zabavu za njega. "Ja mislila da je tvoj cilj Tera", re~e jedna od njegovih manje proniciljivih koleginica iz istog odeljenja. "Sve ono o ratu, robovanju, klasama, kastama, polu - zar to nije teranska istorija?" "To je verelska dana{njica", odvrati Havìva. Vi{e nije bio @iv. Iz bolnice se vratio kao Havìva. Neko drugi je nepronicljivoj koleginici stao na nogu, ali ona na to nije obratila pa`nju. "A ja mislila ti }e{ i}i tamo gde je oti{la Tiu", nastavi ona. "Mislila sam da zato ne spava{ ni sa kim. Boè, da sam samo znala!" Drugima su se lica mal~ice trznula od nelagodnosti, ali se Havìva osmehnuo i zagrlio tu koleginicu kao da joj se izvinjava. U njegovom umu, stvar je bila sasvim bistra. Kao {to je on izneverio i napustio Ijan Ijan, tako je Tiu izneverila i napustila njega. Nema tu ni povratka, a ni odlaska napred. Zna~i, on mora skrenuti u stranu. Iako pripada Narodu, ne moè vi{e sa Narodom ìveti; iako je postao istori~ar, ne èli ni sa istori~arima ìveti. Zato mora u tu|inu. Nije se nadao nikakvoj radosti. Ja sam, po tom pitanju, zabrljao stvar, mislio je. Ali je znao da su njegov ìvot ispunile dve dugotrajne, jake discipline, ona sa bogovima, i ova druga sa istorijom; da je, tako, stekao neuobi~ajeno znanje, i da bi ono moglo biti od koristi, negde; a tako|e je znao da pravi na~in da se znanje upotrebi jeste da se ide ka ispunjenju. Dan pre polaska do|e mu vra~ u posetu, pregleda ga, a onda ostade neko vreme, samo sede}i, ni{ta ne govore}i. Havìva isto tako. Odavno se navikao na }utanja, pa je i sad ponekad zaboravljao da me|u istori~arima }utanje nije uobi~ajeno. "[ta nije u redu?" upita vra~. To zazvu~a kao retori~ko pitanje, tako je zami{ljenim tonom izgovoreno bilo; Havìva, u svakom slu~aju, ne odgovori. "Molim te, ustani", re~e vra~, a kad Havìva ustade, re~e mu: "Sad malo hodaj." Havìva, pra}en vra~evim pogledom, na~ini nekoliko koraka. "Izvan ravnoteè si", re~e vra~. "Da li si to znao?" "Da." "Mogao bih spremiti molitvu-ostajnicu za ve~eras." "U redu je", re~ Havìva. "Ja sam uvek bio izvan ravnoteè." "Nepotrebno je to", re~e vra~. "Opet, moglo bi ba{ odli~no da bude, jer ti na Verel ide{. Dakle: zbogom, za ovaj ìvot."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Zagrli{e se formalno, kao {to to istori~ari rade, naro~ito kada je, kao sad, potpuno sigurno da se vi{e nikada ne}e videti. Havìva je tog dana morao primiti i dati mno{tvo takvih formalnih zagrljaja. Slede}eg dana se ukrcao na brod 'Terase Darande' i krenuo preko tame. Jeove Dok je on prevalio osamdeset svetlosnih godina brzinom bliskom svetlosnoj, umrli su njegova majka i njegov otac; tako|e Ijan Ijan; pomrli su svi koje je on ikada poznavao u [}eu, i svi koje je poznavao u Kathadu i na Veu. Kad njegov brod slete, svi oni ve} mnogo godina mrtvi behu. I dete koje je Ijan Ijan rodila odìvelo je ìvot, ostarilo i umrlo. To je bilo ono znanje sa kojim je on ìveo od trenutka kad je ugledao kako se Tiu ukrcava u brod, a njega ostavlja da umre. Zbog onog vra~a, i ono ~etvoro koji su pevali za njega, i one stare ène, i zbog tesanskih vodopada, on je ostao ìv; ali je ìveo sa tim znanjem. Izmenile su se i neke druge stvari. U vreme kad je kretao sa Vea, Verel je drào planetu Jeovu kao svoju koloniju, svet robova, divovski radni logor. A kad je on, Havìva, stigao na Verel, rat je ve} bio okon~an, planeta Jeove proglasila je svoju nezavisnost, a robovlasni{tvo se ve} i na samom Verelu po~elo raspadati. Havìva je ~eznuo da posmatra taj stra{ni i veli~anstveni proces, ali ga je ambasada poslala odmah na Jeove. Pre odlaska dobio je savete od jednog Hainca koji se zvao Sohikelvenjanmurkeres Esdardon Aja. "Ako ho}e{ opasnost, opasno jeste", re~e on, "a ako ho}e{ nadu, ima nade. Verel sebe razgra|uje, dok, istovremeno, Jeove poku{ava sebe da sagradi. Ja ne znam da li }e im to uspeti. Nego, da ti ja ne{to kaèm, Jehedarhed Havìva: veliki bogovi lutaju nekontrolisano po ova dva sveta." Jeove se bio otarasio svojih gazda, vlasnika, ~etiri korporacije koje su tri stotine godina upravljale ogromnim plantaàma sa robovskom radnom snagom; me|utim, iako je tridesetogodi{nji rat za nezavisnost bio zavr{en, borbe nisu prestale. Me|u robljem su se, tokom oslobodila~ke borbe, na vlast uzdigli mnoge poglavice i ratni predvodnici, koji su se sada borili da svoju vlast zadrè i pro{ire. Razli~ite klike su ratovale i zbog pitanja da li treba sve strance zauvek isterati sa planete Jeove ili prihvatiti tu|ine i u~laniti se u Ekumen. Izolacionisti su, kona~no, izgubili na glasanju, pa se u staroj kolonijalnoj prestonici pojavila nova ambasada, ekumenska. Havìva u njoj provede neko vreme u~e}i 'jezik i manire za stolom', kako mu reko{e. Onda je ambasadorka, jedna pametna mlada Teranka po imenu Soli, poslala Havìvu na jug, u podru~je zvano Joteber, koji je zahtevalo da bude prime}eno i priznato. Istorija je sramota, razmi{ljao je Havìva, putuju}i vozom kroz upropa{}ene pejzaè tog sveta. Verelski kapitalisti koji su planetu kolonizovali tako|e su je eksploatisali, kao i robobe na njoj, sasvim bezobzirno i bezumno; bila je to dugotrajna orgija zgrtanja zarade. Treba dosta vremena da se upropasti jedan svet, ali i taj se posao uraditi moè.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Povr{inski rudni kopovi i poljoprivreda sa uvek istom i samo jednom kulturom dovedo{e do unakaènja i sterilizacije zemlje. Reke ostado{e zaga|ene, mrtve. Ogromne pra{inske oluje zamra~ivale su isto~no obzorje. Gazde su pomo}u straha i sile vladale plantaàma. Vi{e od sto godina dovoèni su samo mu{ki robovi, gonjeni su da rade do smrti, a onda su dovoèni novi. Radne jedinice u tim samo mu{kim logorima razvile su se u plemenske hijerarhije. Kona~no, kad su cene roblja na Verelu, a i cene prevoza po~ele da se pove}avaju, korporacije su po~ele da kupuju i ène, kmetice, za koloniju Jeovu. Zato su slede}a dva veka ropske populacije rasle, pa su osnovani i gradovi robova, razni 'Kmetogradi' i 'Pra{ingradi', koji su se {irili iz starih planta`nih robovskih baraka. Havìva je znao da se oslobodila~ki pokret prvo uzdigao me|u ènama u tim naseljima, kao pobuna protiv mu{ke prevlasti, a tek se kasnije pro{irio u rat svih robova protiv vlasnika. Voz je bio spor, stajao je u svakom gradi}u: a tamo - kilometri stra}ara i baraka, drve}e uni{teno, mnoga naselja bombardovana i spaljena u ratu ali jo{ ne obnovljena; fabrike, neke od njih samo spaljene ru{evine, a druge jo{ u pogonu, ali drevne i ru{evne, rasklimane i zadimljene. Na svakoj stanici silazilo je, i u voz se guralo, na stotine ljudi; dernjali su se, dovikivali nosa~ima koliki }e im mito dati, pentrali su se po krovovima vagona, samo da bi ih odatle grubo odgurali uniformisani straàri i policajci. Na severu tog duga~kog kontinenta video je, kao i na Verelu, mnoge ljude crne koè, plavocrne; ali kako je voz odmicao sve dalje ka jugu, takvih je bilo sve manje, i najzad u Joteberu ne vide vi{e nijednog nego, po svim usputnim selendrama i o~ajnim naseljima, samo narod ~ija je koà bila mnogo ble|a nego njegova, neke plavi~aste, pra{njave boje. Bili su to 'pra{inari', potomci sto verelskih pokolenja robova. Joteber je bio jedno od prvih sredi{ta oslobodila~ke borbe. Od gazda su stizale odmazde, izvr{avane bombama, otrovnim gasom; stradalo je na hiljade ljudi. Celi gradi}i su spaljeni da bi se na taj na~in uklonili nesahranjeni mrtvi ljudi i mrtve ìvotinje. U{}e jedne velike reke zapu{ilo se od trunu}ih le{eva. Ali sve je to bilo pro{lost. Sad je Jeove bila slobodna planeta, nova ~lanica Ekumena svetova, a Havìva je, u svojstvu podizaslanika, krenuo da pomogne narodu joteberskog podru~ja da otpo~ne svoju novu istoriju. Ili, sa ta~ke gledanja jednog Hainca, da se vrati svojoj drevnoj istoriji. Na stanici u gradu Joteberu do~ekala ga je velika masa naroda koji je vikao i klicao, uskome{an, iza barikada. Vojnici i policajci spre~avali su narodu da pre|e te prepreke; a sa unutra{nje strane bila je delegacija zvani~nika, u veli~anstvenim ode`dama, sa e{arpama koje su ozna~avale njihova zvanja, i raznovrsno ukra{enim uniformama. Ve}inom su to bili ljudi krupnog rasta, dostojanstveni, pravi zvani~nici. Odràni su govori dobrodo{lice, svoj posao radili su reporteri i fotografi za holomreù i za nearealne stanice. Ali se stvar nije pretvorila u cirkus. Ljudi krupnog rasta vladali su situacijom, nesumnjivo. Hteli su da njihov gost zna da je dobrodo{ao, da je popularan, da je - kao {to re~e Poglavica, u govoru kratkom ali upe~atljivom - 'Izaslanik iz budu}nosti'. Te no}i u luksuznom apartmanu u jednoj gazda{koj stambenoj zgradi pretvorenoj u hotel, Havìva je razmi{ljao: kad bi oni znali da je njihov ~ovek iz

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja budu}nosti odrastao u pueblu i da nijedan nearealni program nije video dok nije doputovao ovde... Nadao se da ne}e razo~arati ovaj narod. Od trenutka kad je, jo{ na Verelu, prvi put sreo ove ljude, znao je da mu se dopadaju, bez obzira na to {to je njihovo dru{tvo tako ~udovi{no. Behu puni ìvotnosti i ponosa, a ovde, na Jeovi, puni snova o pravdi. Havìva je o pravdi mislio isto ono {to je jedan drevni Teranin rekao o jednom drugom bogu: 'Verujem u njega zato {to je nemogu}.' On prespava ovu no} dobro i probudi se u toplom, blistavom jutru, pun i{~ekivanja. Po|e u grad, svoj grad, da ga upozna. Portir - bilo je uznemiravaju}e otkriti da narod koji se tako o~ajno borio za slobodu ima, jo{ i sad, poslugu - poku{a, veoma uporno, da ga navede da ~eka: dok stignu kola, dok stigne vodi~. O~igledno se prepao {to }e ovaj veliki ~ovek po}i u grad tako rano, pe{ice, bez pratnje. Havìva mu objasni da èli da hoda i da to ume sasvim dobro da radi i sam; i po|e, ostaviv{i nesre}nog vratara koji je za njim dovikivao: "Oh, gospodine, molim Vas, izbegavajte Gradski park, gospodine!" Havìva je ovo poslu{ao, misle}i da je taj park sigurno zatvoren zbog neke sve~anosti ili zbog zasa|ivanja ne~ega. Do|e na pija~ni trg, gde je kupovina i prodaja bila u punom zamahu; narod ga, neizbe`no, primeti. Na sebi je imao zgodnu jeovansku ode}u: majicu, pantalone, lak uzan ogrta~, ali bio je jedina osoba sa crvenomrkom koòm u gradu od ~etiri stotine hiljada ljudi. îm su videli njegovu koù, njegove o~i, znali su: tu|in iz svemira. Zato se on glatko izvu~e sa pijace i kliznu u tihe stambene ulice, gde je mogao uìvati u blagom, toplom vazduhu i u oronuloj, ali ljupkoj arhitekturi ku}a iz kolonijalnog razdoblja. Zastade da se divi jednom veoma ukra{enom tualitskom hramu. Zgrada je bila u lo{em stanju i, ~inilo se, napu{tena, ali Havìva vide da kod ulaznih vrata, pred nogama kipa Majke, leì sveè cve}e, prineto kao dar. Iako su joj u ratu odvalili nos, Tuala se sme{kala vedro-spokojno, pomalo zrikava. Neki ljudi po~e{e ne{to da dobacuju iza njega. Neko re~e u blizini: "Govno tu|insko, mar{ sa na{eg sveta", onda ga uhvati{e za mi{icu ruke, a noge ispod njega ritnu{e ustranu. Izobli~ena lica, krici, sklopi{e se oko njega. Ogroman, mu~an gr~ uhvati i steè celo njegovo telo, presamiti ga u crveni mrak borbe, glasova i bola, a onda u vrtoglavo smanjivanje i ga{enje svetlosti i zvuka. Jedna starica sedela je pored njega, {aputala neku pesmu maltene bez melodije. Imao je utisak da mu je ta pesma odnekud neodre|eno poznata. Video je da ona ne{to plete. Dugo ga ona i ne pogleda; a kad ga najzad pogleda, re~e: "Aha." Morao se dobro pomu~iti da dovede o~i u ìù, ali onda razaznade da je njeno lice plavi~asto, da ima bledi, plavi~asti ten. Tako|e primeti da se u njenim o~ima beonja~e ne vide. Ona podesi ne{to na nekom aparatu koji je bio priklju~en na njega negde, pa re~e: "Ja sam vra~ara... bolni~arka. Ima{ potres mozga, malu frakturu lobanje, uboj na jednom bubregu, slomljenu kost u jednom ramenu i ubodnu ranu od noà u stomaku; ali bi}e ti sasvim dobro; ne brini se." Sve je ovo bilo na nekom stranom jeziku, ali on je, nekako, razumeo. Ili je bar razumeo ono 'ne brini se' i to poslu{ao.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Pomisli da je na 'Terasama Darande' u NAFAL modusu. Sto godina je tamo minulu u jednom r|avom snu, a nije prolazilo. Ljudi i ~asovnici tamo bili su bez lica. On poku{a da {apu}e molitvu-ostajnicu, ali za nju nije bilo re~i. Re~i behu oti{le nekud. Stara èna ga uze za {aku. Dràla je njegovu {aku i polako, polako ga vra}ala u vreme, u ovda{nje vreme, u sumra~nu, tihu sobu u kojoj je sedela i plela. Jutro, a na prozoru vrelo ble{te}e sunce. Poglavica podru~ja Joteber stoji pokraj njegovog kreveta, prava kula od ~oveka, u ode`di beloj i grimiznoj. "Veoma mi je ào", re~e Havìva, polako i nerazgovetno, zato {to su mu i usta bila o{te}ena. "Glup je bio taj moj postupak, to {to sam krenuo sam. Ovde je krivica u celosti moja." "Zlotvori su uhva}eni i bi}e im su|eno pred sudom pravde", re~e Poglavica. "To su mladi ljudi", re~e Havìva. "Moje neznanje i glupost su uzroci tog incidenta..." "Bi}e poka`njavani", re~e Poglavica. Dnevne bolni~arke su, sede}i pored njega, stalno uklju~ivale holoekran, iz koga se dizala slika - vesti, drame. Ton su sti{avale sasvim, tako da je Havìva mogao prenebre}i ekran. Do|e jedno vru}e popodne, u kome je Havìva gledao prozra~ne obla~i}e kako plove lagano preko neba. Najednom bolni~arka uzviknu, koriste}i formalni na~in obra}anja osobi visokog dru{tvenog statusa: "Oh, brzo - ako }e gospodin pogledati, moè videti ka`njavanje zlih ljudi koji su ga napali!" Havìva poslu{a. Vide jedno mr{avo ljudsko telo oka~eno za noge, naglava~ke; ruke i noge su se trzale, a creva su ispadala i prosipala se preko prsa i lica. On zajauka i pokri lice {akama. "Gasi to", re~e, "gasi to!" Po~e se napinjati kao da povra}a i hvatati vazduh. "Vi niste ljudi!" povika na svom jeziku, na {}eanskom nare~ju. Neko je dolazio u sobu, odlazio. Naglo se prekide zvuk gomile koja vi~e. On ovlada svojim dahom i ostade da leì `mure}i, ponavljaju}i jednu frazu iz molitve-ostajnice, opet i opet, sve dok se njegov um i telo nisu po~eli primirivati i nalaziti bar malo ravnoteè negde. Do|o{e sa hranom; on ih zamoli da to nose napolje. U sobi polumrak, samo no}no svetlo gori negde nisko na zidu, i kroz prozor ne{to svetlosti grada. Uz Havìvu je bila ona stara èna, no}na bolni~arka. Nastavljala je, u polutami, da plete. "Izvinjavam se", re~e Havìva nasumce, znaju}i da ne zna {ta im je rekao. "Oh, gospon Izaslanik", re~e stara, uz dugi uzdah. "îtala sam o tvom narodu. Hainskom. Vi ne radite kao mi. Vi ne mu~ite i ne ubijate jedni druge. Vi ìvite u miru. Pitam se, pitam se kako mi izgledamo vama. Kao ve{tice, kao |avoli, mo`da." "Ne", re~e on, ali proguta i suzbi novi talas muke u stomaku. "Kad se bude{ ose}ao bolje, kad bude{ ja~i, gospon Izaslanik, ima}u o ne~emu da razgovaram sa tobom." Glas joj be{e tih, ali pun nekog potpunog autoriteta, bez napora, koji bi verovatno mogao postati formalan i zastra{uju}i. Havìva je poznavao neke ljude koji su celog njegovog ìvota govorili tako. "Mogu ja da slu{am i sad", re~e on, ali ona uzvrati: "Ne sad. Kasnije. Umoran si. Da li bi voleo da ja pevam?"

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Da", re~e on, a ona sede i nastavi da plete i da peva bez glasa, bez melodije, samo {apatom. Imena njenih bogova bila su u toj pesmi: Tuala, Kamije. To nisu moji bogovi, pomisli on, ali sklopi o~i i zaspa, bezbedan u zaljuljanoj ravnoteì. Zvala se Jeron i nije bila stara. êtrdeset sedam godina je imala. Pregrmela je trideset godina ratovanja i nekoliko masovnih gladi. Imala je ve{ta~ke zube, ne{to za {ta je Havìva sad prvi put ~uo, i nao~are sa ì~anim okvirom; popravke tela nisu bile nepoznate na Verelu, ali na Jeovi malo ko moè da plati za tako ne{to, rekla je. Bila je veoma izmr{avela, a i njena kosa bila je tanka, prore|ena. Dràla se gordo, ali se kretala kruto zbog stare rane u levom kuku. "Svako, svako na ovom svetu ima ili metak u sebi, ili oìljke od bi~evanja, ili mu je eksplozija odnela nogu, ili ima mrtvu bebu u srcu", re~e ona. "Sad si ti jedan od nas, gospon Izaslanik. Pro{ao si kroz vatru." Oporavljao se dobro. Pet ili {est medicinskih specijalista radilo je na njegovom slu~aju. Poglavica podru~ja pose}ivao ga je svakih nekoliko dana, a svoje slu`benike mu je slao u posetu svakodnevno. Poglavica je, uvide Havìva, bio zahvalan. Skandalozni nasrtaj na predstavnika Ekumena dao je Poglavici narodnu podr{ku i odli~an izgovor za udar protiv tvrdoglavo izolacionisti~ke Svetske stranke, koju je vodio njegov takmac, tako|e ratni predvodnik i heroj oslobodila~kog rata. Sad je Poglavica slao zaàrene izve{taje o svojim pobedama u bolni~ku sobu podizaslanika. Holovesti su bile ispunjene samo uniformama koje tr~e, pucaju, letelicama koje u niskom letu jure iznad pustinjskih bregova. [etkaju}i po hodnicima, prikupljaju}i snagu, Havìva je vi|ao pacijente u drugim sobama uklju~ene ìcama u nearealnu mreù, kako 'doìvljavaju' borbe, ali, naravno, uvek sa stanovi{ta onih sa pu{kama i kamerama, onih koji ubijaju. No}u su ekrani bili uga{eni, mreè 'spu{tene', ali je dolazila Jeron i sedela pored njega u mutnom svetlu sa prozora. "Rekla si da mi ima{ ne{to kazati", re~e on. Gradska no} be{e nemirna, puna galame, muzike, glasova dole na ulici, ispod Havìvinih prozora koje je ona otvorila {irom da bi ulazio sve` vazduh pun razli~itih mirisa. "Jesam." Ostavila je pletenje. "Ja sam tvoja bolni~arka, gospon Izaslanik, ali sam i glasnik, tako|e. Kad sam ~ula da si ranjen, oprosti mi, ali rekla sam: 'Hvala Kamiju Gospodu, i gospi od Milosr|a!' Jer do tad nisam znala kako druga~ije da prenesem poruku moju tebi, a tog trenutka sam uvidela kako }u." Njen tihi glas zastade na nekoliko trenutaka. "Petnaest godina vodila sam ovu bolnicu. Pa i tokom rata. Jo{ ja imam nekog uticaja ovde." Opet zastade, po}uta malo. Kao i njen glas, njena }utanja ve} su bila Havìvi dobro znana. "Nosim poruku Ekumenu", re~e ona, "od èna. Od ovda{njih èna. Sa cele Jeove. @elimo stupiti u savez sa vama... Znam, vlada je to ve} u~inila. Jeove se u~lanila u Ekumen svetova. To znamo. Ali {ta nam to zna~i? [ta zna~i ènama? Ni{ta. Zna{ li ti {ta su ène ovde, na ovom svetu? Ni{ta. Nisu u vladi. A ène su povele oslobodila~ku borbu. Radile su za slobodu i ginule za slobodu jednako kao mu{karci. Ali nisu postale generali, a sad nisu poglavice. @ene su niko. U selima, i manje nego niko, u selima su ène doma}e ìvotinje, marva za rasplo|avanje. Ovde je malo

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja bolje. Ali nije dobro. Ja sam {kolovana u Medicinskoj {koli u Besou. Ja sam doktor medicine, a ne bolni~arka. Pod gazdama, ja sam vodila ovu bolnicu. Sada bolnicu vodi jedan mu{karac. Na{i mu{karci postado{e gazde. A mi smo ono {to smo oduvek i bile. Imovina. Ne verujem da smo se za to borile u onolikom ratu. A ti {ta misli{, jesmo li, gospon Izaslanik? Ja mislim da moramo izvesti jo{ jedno oslobo|enje. Moramo dovr{iti posao." Posle dugog }utanja, Havìva blago re~e: "Jeste li organizovane?" "Oh, da. Oh, da! Isto kao u starim danima. Umemo se mi organizovati u mraku!" Malo se nasmejala. "Ali ne verujem da moèmo slobodu za sebe izboriti same. Mora nastupiti promena. Mu{karci misle da gazde moraju biti oni. To moraju prestati da misle. Ali jedna od stvari koje smo nau~ile u toku mog ìvotnog veka jeste ova: ne moè{ ~oveka pu{kom naterati da promeni uverenja. Ubije{ gazdu, postane{ gazda umesto njega. Mi moramo tu svest da izmenimo. Staru ropsku svest, i gazda{ku. To mi moramo izmeniti, gospon Izaslanik. Uz tvoju pomo}. Uz pomo} Ekumena." "Ovde sam da budem spona izme|u tvog naroda i ekumenskog. Ali treba}e mi vremena", re~e on. "Potrebno je da u~im." "Ima{ sve vreme na svetu. Mi smo svesne da gazda{ki mentalitet ne moèmo preokrenuti za jedan dan, a ni za jednu godinu. To je stvar obrazovanja." Izgovorila je tu re~ kao svetinju. "Bi}e dugo vremena potrebno. Nemoj ùriti, nimalo. Nama je samo potrebno da znamo da si spreman da ~uje{." "Spreman sam da ~ujem", re~e on. Udahnula je duboko, prihvatila se opet pletenja. Uskoro re~e: "Nas ~uti, to ne}e biti lako." Bio je umoran. Napregnutost ovog razgovora nadma{ila je njegove sada{nje snage. Nije razumeo ove poslednje re~i njene. U~tivo }utanje jeste na~in odraslog ~oveka da stavi do znanja kako nije razumeo. Zato Havìva ne re~e ni{ta. Ona ga pogleda. "Kako da ti pri|emo? Vidi{, tu je problem. Kaèm ti, mi smo niko i ni{ta. Moèmo ti pri}i samo kao tvoja bolni~arka, tvoja ku}na pomo}nica, tvoja pralja. Mi se ne druìmo sa poglavicama. Nismo ~lanice nijednog saveta. Za stolom, mi smo konobarice. A banket ne jedemo." "Reci mi..." Zastao je. "Reci mi kako da po~nem. Ako moè{, traì da me vidi{. Do|i kako god moè{, jer... A da li je bezbedno?" Oduvek je brzo u~io. "Slu{a}u. U~ini}u koliko mogu." Ali nikada ne}e nau~iti da bude mnogo nepoverljiv. Ona se nagnu prema njemu i poljubi ga vrlo ne`no u usta. Usne su joj bile lake, suve, meke. "Eto, vidi{", re~e, "ovo ni od jednog poglavice ne bi dobio." Nastavila je da plete. On je ve} napola zaspao, kad ona upita: "Tvoja majka je ìva, gospon Havìva?" "Svi moji su umrli." Ona na~ini jedan tihi, mali zvuk. "Oàlo{}en", re~e. "A oènjen nisi?" "Nisam."

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Mi }emo ti biti majke, sestre i k}erke. Tvoj narod. Ja sam te poljubila zbog te ljubavi koja }e postojati izme|u nas. Vide}e{." "Spisak osoba pozvanih na prijem, gospodine Jehedarhed", re~e Doranden, Poglavicin glavni zvani~nik za vezu sa podizaslanikom. Havìva na svom ru~nom ekranu pregleda tu listu pa`ljivo, odmota je do kraja i preko kraja. Pa re~e: "A ostali?" "Tako mi je ào, gospodine Izaslani~e - da li je neko izostavljen? Ovo je ceo spisak." "Ali ovo su sve mu{karci." U nemerljivo kratkom }utanju pre nego {to Doranden odgovori, Havìva oseti da celokupna ravnoteà njegovog ìvota sada stoji na jednoj novoj ivici. "Vi èlite da gosti dovedu i svoje ène? Naravno! Ako je to ekumenski obi~aj, mi }emo veoma rado pozvati gospe!" Bilo je ne~eg od mljackanja usnama, ne~eg 'o-ho-ho', u na~inu kako su mu{karci na Jeovi izgovarali re~ 'gospa'; Havìva je do tog trenutak mislio da se ta re~ primenjuje samo na pripadnice vlasni~ke klase na Verelu. Ravnoteà se po~e brzo naginjati na jednu stranu. "Kakve gospe?" upita on mr{te}i se. "Ja govorim o ènama. Zar one nemaju nikakvog u~e{}a u va{em dru{tvu?" Postajao je veoma nervozan dok je to govorio, jer je sada znao da ne zna {ta je u ovom dru{tvu opasno. Ako te {etkanje po jednoj mirnoj ulici moè baciti na rub smrti, onda pravljenje problema Poglavicinom zvani~niku za vezu moè biti ba{ sasvim kobno. Doranden se svakako na{ao u nezgodnoj situaciji - u nokaut-situaciji: patosiran. On zausti da ne{to kaè, ali zatvori usta. "Pardon, gospodine Doranden", re~e Havìva. "Molim, nemojte uzeti za zlo moje jadne poku{aje humora. Naravno da ja dobro znam da ène imaju svakovrsne odgovorne poloàje u va{em dru{tvu. Samo htedoh re}i, na~inom glupo nespretnim, da bih vrlo rado video takve ène i njihove muève, kao i supruge ovih mu{karaca, na prijemu. Osim ako stvarno pravim ogromnu gre{ku u vezi sa va{im obi~ajima? Mislio sam da kod vas ne postoji segregacija polova kao na Verelu. Molio bih, ako sam pogre{io, da budete tako ljubazni da jo{ jednom oprostite strancu-neznalici." Brbljivost je pola diplomatije, to je Havìva ve} bio zaklju~io. Druga polovina je }utljivost. Doranden se sada posluì ovom drugom mogu}mo{}u i uz nekoliko iskrenih uveravanja da }e sve dobro biti, izvu~e se i ode. Havìva ostade da se ìvcira sve do slede}eg jutra, kad se Doranden opet pojavi sa preina~enim spiskom, na kome be{e jo{ jedanaest imena, ènskih. Jedna direktorka {kole, dve u~iteljice, a ostale sa naznakom 'penzionisana'. "Izvanredno, izvanredno!" re~e Havìva. "Mogu li dodati jo{ jedno ime?" Naravno, naravno, koje god Va{a ekselencija èli - "Doktorka Jeron", re~e on. Opet ono infinitezimalno razdob~je }utanja, i opet kao da trun pra{ine pade na jednu stranu terazija. Doranden je znao to ime. "Da", re~e on.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Dr Jeron je sedela uz mene kao bolni~arka, znate, u va{oj izvrsnoj bolnici. Mo`da jedna obi~na bolni~arka ne bi bila prikladan gost me|u takvim veoma istaknutim ljudima; ali vidim da na listi ima i nekoliko drugih lekara." "Itekako", re~e Doranden. Izgledao je o{amu}en. Poglavica i njegovi ljudi su se privikli da prema podizaslaniku imaju patronizuju}i stav, iako u~tiv i ne mnogo izraèn. Jer, podizaslanik je invalid, mada se ve} dobro oporavio; `rtva; ~ovek mira, koji pojma nema o napadu, pa ~ak ni o samoodbrani; u~enjak, stranac, i u svakom smislu re~i nesvetski, ili ne-ovo-svetski, ~ovek. Znao je da ga vide tako nekako. Iako im je on dragocen kao simbol, i kao njihovo sredstvo za postizanje odre|enih ciljeva, svejedno smatraju da je bezna~ajan ~ovek. On se sa njima sagla{avao u pogledu ~injenice, ali ne i kvaliteta, svoje bezna~ajnosti. Znao je, a pre nekoliko trenutaka i video, da njegovi postupci mogu, ipak, biti zna~ajni. "Pa valjda vi razumete da ima razloga da vam se odredi telohranitelj, Izaslani~e", re~e general, ne bez izvesnog nestrpljenja. "Ovo jeste opasan grad, generale Denkame, je to shvatam. Opasan za svakoga. Vidim na mreì da bande mladih ljudi, poput onih koji su napali mene, lutaju ulicama, sasvim izvan policijske kontrole. Svakom detetu, svakoj èni potrebna je straà da ih ~uva. Mene bi potreslo saznanje da bezbednost, koja je pravo svakog gra|anina, postoji samo za mene, kao neka moja povlastica." General `mirnu ali ostade iza svojih topova. "Ne moèmo dozvoliti da Vas ubiju", re~e. Havìva je ba{ voleo ovakvu grubu iskrenost jeovsku. "Ne èlim ja da budem ubijen", re~e. "Imam jedan predlog, gospodine. Postoje policajke, ène koje su pripadnice gradskih policijskih snaga, zar ne? Na|ite mi telohranitelje me|u takvima. Najzad, naoruàna èna jednako je opasna kao naoruàn mu{karac, zar ne? Time bih hteo iskazati i moje po{tovanje prema velikoj ulozi koju su ène imale u borbi za slobodu Jeove, kao {to Poglavica pomenu onako re~ito u svome govoru ju~e." General ode sa licem od livenog gvo`|a. Havìvi se policajke koje su do{le da mu budu telohranitelji nisu osobito dopale. Bile su to grube, tvrde ène, nimalo prijateljski nastrojene, a govorile su nekim nare~jem koji je on jedva uspevao razumeti. Nekoliko njih imale su decu kod ku}e, ali nisu htele govoriti o svojoj deci. Bile su èstoko delotvorne. Havìva je sad bio dobro za{ti}en. Dok je i{ao po gradu sa tim pratiljama hladnih o~iju, primetio je da ga narod po~inje gledati druga~ije: malo razono|eno, malo drugarski. ûo je kad je neki deda na pijaci rekao: "Taj drugar ima pameti." Svako je za Poglavicu govorio 'Poglavica', uvek, sem kad je on prisutan. "Gospodine predsedni~e", re~e Havìva, "ovde u pitanju zaista nisu, ni u najmanjoj meri, ekumenska na~ela, niti hainski obi~aji. Ni jedno, ni drugo ne bi trebalo da bude od ikakvog zna~aja, ikakve teìne, ovde na Jeovi. Ovo je va{ svet." Poglavica klimnu glavom samo jednom, masivno.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "U koji", nastavi Havìva, sada nenadma{no govorljiv, "po~inju pristizati doseljenici sa Verela, kojih }e biti i mnogo vi{e, zato {to verelska vladaju}a klasa poku{ava da smanji revolucionarni pritisak tako {to dozvoljava sve ve}em broju potla~enih da emigriraju. Vi, gospodine, znate daleko bolje nego ja kakve }e mogu}nosti, ali i probleme, taj veliki priliv ljudi doneti Joteberu. Dakako, bar polovina doseljenika bi}e ènskog pola, a ja mislim da je vredna na{e pa`nje ~injenica da postoji velika razlika izme|u Verela i Jeove u takozvanom sazdavanju polova - naime uloga, o~ekivanja, pona{anja i odnosa mu{karaca i èna. Me|u verelskim imigrantima ve}ina onih koji donose odluke, ve}ina onih na poloàjima autoriteta, bi}e ène. Koliko je meni poznato, u Savetu Hame devet desetina ~lanova su ène. Njihovi predstavnici i pregovara~i ve}inom su ène. Ti ljudi ulaze u jedno dru{tvo kojim upravljaju, i u ~ije ime govore, isklju~ivo mu{karci. Mislim da tu postoji mogu}nost da do|e do nesporazuma i sukoba, osim ako se situacija unapred ne razmotri pa`ljivo. Mo`da bi postavljanje izvesnog broja èna da budu predstavnice..." "Me|u robovima na Starom Svetu", re~e Poglavica, "ène su bile poglavice. Kod nas, mu{karci su poglavice. To je tako. Roblje Starog Sveta bi}e u Novom Svetu slobodno." "A ène, gospodine Predsedni~e?" "@ena slobodnog ~oveka je slobodna", re~e Poglavica. "Pa, ako je tako", re~e Jeron, i uzdahnu svojim dubokim uzdahom, "mora}emo, valjda, da dignemo ne{to pra{ine." "A to pra{inari dobro rade", re~e Dobibe. "Onda bar da dignemo veoma mnogo pra{ine", re~e Tualjan. "Jer, {ta god mi preduzele, oni }e po{izeti. Urla}e, vri{ta}e da su lezbejke krenule da u{troje mu{karce i pobiju mu{ke bebe. Ako pet nas po~nu pevati neku prokletu pesmu, u nearealnim vestima bi}e saop{teno da je pet stotina nas krenulo sa automatskim pu{kama da sru{i civilizaciju na Jeovi. Onda ja kaèm, navalimo ljudski. Neka pet hiljada èna ide i peva. Da zaustavljamo vozove. Leìmo na {inama. Pedeset hiljada èna leì na {inama svud u Joteberu. A?" Ovaj sastanak (joteberskog gradskog i podru~nog dru{tva za pomo} u obrazovanju) dràn je u u~ionici jedne gradske {kole. Dve Havìvine telohraniteljke, u civilnoj ode}i, ~ekale su neupadljivo u holu {kole. êtrdeset èna i Havìva behu nagurani na male stolice privezane za mre`ne, sada prazne, ekrane. "Sa kakvim zahtevima?" upita Havìva. "Tajno glasanje!" "Ukidanje diskriminacije na poslu!" "Plate za na{ rad!" "Tajno glasanje!" "Brigu o deci!" "Tajno glasanje!" "Po{tovanje!"

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Havìvin beleà~ je sve snimao, ludo prezaposlen. @ene su jo{ neko vreme vikale, a onda se sti{ale i po~ele opet razgovarati. Jedna od telohraniteljki obratila se Havìvi dok ga je vozila ku}i. "Gospodine", re~e ona. "To sve u~iteljice?" "Da", re~e on. "Na neki na~in." "Vrag nosi", re~e ona. "Druga~ije nego bile." "Jehedarhed! [ta ti, kog vraga, radi{ tamo dole?" "Gospo|o?" "Bio si na vestima. Zajedno sa otprilike milion èna koje leè po {inama, i preko pista za letelice, i vezuju se oko Predsednikove rezidencije. A ti pri~a{ sa njima i sme{ka{ se." "Bilo je te{ko ne ~initi to." "Kad pokrajinska vlada upotrebi vatreno oru`je, da li }e{ tad prestati da se sme{ka{?" "Da. A ti, da li }e{ nas podràti?" "Kako?" "Re~i ohrabrenja ènama Jotebera od ambasadorke Ekumena. Jeove, uzor prave slobode za sve doseljenike sa Planete Robova. Re~i hvale za vladu Jotebera - Joteber, uzor prosve}enosti, uzdrànosti, za celu Jeovu; i tako dalje." "Vaì. Nadam se da }e pomo}i. Je li to revolucija, Havìva?" "To je obrazovanje, madam." Kapija stoji otvorena, uokvirena masivnim stubovima; a zidova nigde. "U vreme Kolonije", re~e Stare{ina, "ova kapija se otvarala dva puta dnevno; jednom ujutro, da propusti narod napolje, na rad, i drugi put uve~e, da se narod vrati sa rada, unutra. U svako drugo vreme bila je zaklju~ana i zamandaljena." On pokaza veliki polomljeni katanac, koji je visio sa spolja{nje strane kapije, i te{ke reze ve} zar|ale na drà~ima. Pokreti mu behu sve~ani, odmereni, kao i re~i, i Havìva se opet zadivi dostojanstvu ovog naroda, dostojanstvu koje je sa~uvano i u vremenu osipanja; sve~anom drànju i u vreme, ili nasuprot vremenu, robovanja. Po~injao je ceniti ogroman uticaj njihovog svetog teksta, Arkamije, koji je sa~uvan kao narodno, usmeno predanje. "Ovo smo imali. Ovo je pripadalo nama", rekao mu je jedan stari ~ovek u gradu, poloìv{i ruku na knjigu koju je, u svojoj {ezdeset petoj ili sedamdesetoj godini, tek u~io da ~ita. I Havìva je po~eo tu knjigu ~itati, i to na njenom izvornom jeziku. îtao je polako, poku{avaju}i da shvati kako je ta pri~a o plamte}oj hrabrosti i samoodricanju uspela, tokom tri milenijuma, da oblikuje i odràva um jednog naroda u lancima. U ritmovima teksta ~esto je ~uo glasove, one iste koji su govorili tog dana pred kapijom. Ve} nekoliko dana boravio je u plemenskom selu Hajava. Bilo je predvi|eno da njegov boravak potraje ukupno mesec dana. Svojevremeno je selo Hajava bilo prva robovska naseobina u oblasti Joteber, u organizaciji Poljoprivredno-planta`ne

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja korporacije. Bilo je to pre tri stotine pedeset godina. U ovom ogromnom, zaba~enom podru~ju isto~ne obale, dru{tvo i kultura planta`nog i robovlasni~kog tipa u mnogo ~emu su bili i sad o~uvani. Jeron i druge ène iz oslobodila~kog pokreta reko{e Havìvi da on mora, ako èli znati ko su Jeovci, upoznati te plantaè i ta plemena. Znao je da su tokom prvog veka u ovoj naseobini ìveli isklju~ivo mu{karci, bez èna i bez dece. Razvili su neku svoju, internu vladu, strogu hijerarhiju sile i vladavine prema naklonosti ja~ih. Na vlast se dolazilo kroz te{ka i mukotrpna oprobavanja, a onda se na vlasti ostajalo ve{tim laviranjem izme|u nezavisnosti i kolaboracije. Kad su kona~no dovedene i robinje, u{le su u ovaj kruti sistem kao robinje robova. I kmetovi, a ne samo gazdurine, koristili su ih kao slu{kinje i predmete za seksualno pra`njenje. Seksualna odanost i partnerstvo nastavili su se samo izme|u mu{karaca, kao ~vor strasti, pregovaranja, statusa i plemenske politike. Tokom slede}ih vekova, prisutnost dece u robovskim barakama izmenila je i obogatila plemenske obi~aje, ali je sistem mu{ke prevlasti, svestrano koristan po robovlasnike, ostao, u osnovi, neizmenjen. "Nadamo se da }e{ biti prisutan na obredu prijema, sutra", re~e Stare{ina, na svoj smrtno-ozbiljni na~in, a Havìva ga uveri da mu ni{ta ne bi moglo biti ve}e zadovoljstvo niti ~ast nego da prisustvuje jednoj tako zna~ajnoj svetkovini. Stare{ina ostade smiren, ali videlo se da je zbog ovoga zadovoljan. Be{e to ~ovek od preko pedeset godina, {to je zna~ilo da je ro|en kao rob, a zatim kao de~ak i kao ~ovek proìveo godine oslobodila~kog rata. Pamte}i {ta mu je Jeron rekla, Havìva potraì oìljke i na|e ih: Stare{ina je bio preterano mr{av, hramao je, nije imao gornje zube; sav je bio obeleèn gladovanjem i ratovanjem. Osim toga, imao je i obredne oìljke, po ~etiri uporedna oìljka od vrata do lakta, preko vrha levog, kao i preko vrha desnog ramena, poput duga~kih epoleta; tako|e tamnoplavo otvoreno oko utetovirano na ~elu, znak, u ovom plemenu, da mu je odre|eno da bude poglavica i da tu promene nema. [ef suànja, rob-robovlasnik, sve dok se zidovi ne sru{e. Stare{ina po|e ta~no odre|enom putanjom od kapije do velike, duga~ke, zajedni~ke brvnare, a Havìva, stupaju}i za njim, primeti da niko drugi ne ide tom stazom: mu{karci, ène i deca kaskali su drugom stazom, {irom, koja je vodila uporedo, ali se onda odvajala i zavr{avala pred drugim ulazom u zgradu. Ovo je bila staza poglavice, uzani put. Te no}i, dok su deca pripremana za sutra{nji obred inicijacije postila i bdila na ènskoj strani, sve poglavice i stare{ine okupi{e se na krkanluk. Pred njih su iznete ogromne koli~ine te{ke hrane na kakvu su Jeovani navikli, hrane veoma za~injene i ukra{eno posluène; u osnovi svega bio je mo~varski pirina~ sa dodatim raznim bojama i travama, a preko njega meso. @ene su uklizavale u prostoriju i isto tako glatko izlazile, donose}i posluàvnike sa sve zamr{enijim rasporedom hrane i sa sve ve}im koli~inama mesa - i to mesa gove|eg, a to je hrana gazda, jasan i pouzdan znak slobode. Havìva je odrastao ne jedu}i meso, i mogao je unapred ra~unati da }e od mesa dobiti proliv, ali je `vakao mu{ki, kr~e}i sebi put kroz odreske i ~orbuljake, znaju}i zna~enje hrane i smisao izobilja kod onih koji nikad nisu imali dovoljno.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Kad su kona~no umesto posluàvnika unete ogromne korpe sa vo}em, ène su nestale, a muzika je po~ela. Poglavica plemena klimnu glavom svome leosu. Ta re~ zna~ila je 'najomiljeniji za seks - pobratim - ne naslednik - ne sin'. Taj mladi ~ovek, samopouzdan, dobri~ina, lepotan, osmehnu se i pljesnu dlanom o dlan vrlo tiho, samo jednom, a onda po~e trljati te svoje izduène, sivoplave dlanove u istan~anom ritmu. Za stolom zavlada ti{ina, a on po~e pevati, ali {apatom. Muzi~ki instrumenti bili su zabranjeni na ve}ini plantaà; ve}ina gazda nije dozvoljavala nikakvo pevanje osim obredne himne Tuali na svakoj desetdanskoj verskoj slu`bi. Ako bi neki rob bio uhva}en da tra}i vreme svoga preduze}a na pevanje, moglo bi se desiti da mu sipaju kiselinu u grlo. Dokle god on moè da radi, neka radi, a da pravi neku buku, to nije potrebno. Na takvim plantaàma robovi su razvili ovu gotovo ne~ujnu muziku, {u{kanje dlan-o-dlan, uz jedva ne{to malo glasa. Melodija je bila dugotrajna, sa vrlo malo varijacija. Pevane re~i bile su namerno izlomljene, izobli~ene, rastavljene na deli}e, da bi bile prividno bez smisla. Vlasnici su to nazvali imenom {e{, sme}e, pa je robovima dozvoljavano da 'tapkaju rukama i pevaju sme}e' pod uslovom da to bude tako tiho, da se ne ~uje izvan barake. I po{to su tri stotine godina pevali tako, nastavili su i sad. Havìvu je ovo nerviralo, maltene i pla{ilo, jer pridruìvao se jedan po jedan glas, sve {apatom, u ritmovima sve sloènijim, tako da se ukupno dejstvo svih tih {apata primicalo ujedinjenju u jedan glas, ali nikad stvarno ujedinjavalo; prigu{eni {u{tavi zvuci proèti dugom, ~etvrt-tonskom melodijom davali su slogove, kojima je prividno trebalo samo jo{ malo pa da se ujedine u re~i, {to se nikad nije i dogodilo. Ponet ovim pevanjem, a uskoro i manje-vi{e izgubljen u njemu, Havìva je razmi{ljao: sad }e jedan od njih da uzvije glas! Kako }e leot da krikne iz punih plu}a, kakav }e to gromki huk likovanja biti, glas slobode! Ali ni{ta od toga. Niko ne poja~a glas. Proticala je tiha muzika kao voda, sa svojim beskrajno delikatnim, pokretnim ritmovima, i{la sve dalje i dalje. Boce narandàstog jote-vina kruìle su od ruke do ruke. Ljudi su pili. Bar to su radili slobodno. Napili su se. Smeh i povici po~e{e prekidati muziku. Ali niko, ni u jednom trenutku, ne zapeva glasnije od {apata. Po|o{e svi teturavo iz zgrade gde su jeli, u duga~ku brvnaru, stazom poglavica. Usput su se grlili; pi{ali zajedno, drugarski; poneko je zastao i da se izbljuje. Jedan ljubazan ~ovek tamne boje koè koji je sedeo do Havìve sada leè s njim i u postelju, u jedan alkov u duga~koj brvnari. Ranije te ve~eri taj ~ovek mu je objasnio da tokom no}i i dana inicijacije ne sme biti heteroseksualnih odnosa, zabranjeni su, jer bi 'izmenili energije'. Inicijacija bi oti{la ukrivo, de~aci mo`da ne bi postali dobri ~lanovi plemena. Ovaj tabu mogla bi hotimice da naru{i samo ve{tica, naravno; ali mnoge ène su ve{tice i poku{avaju, iz zlobe, da zavedu ~oveka. Me|utim, normalni, a to zna~i homoseksualni odnos poja~ava energije i drì obred prijema de~aka na dobroj putanji, daje de~acima snagu za to te{ko isku{enje. Iz ovog razloga, svaki mu{karac koji odlazi sa banketa mora imati partnera za celu tu no}. Havìvi je bilo drago {to mu je dodeljen ba{ ovaj, a ne neko od poglavica, koji su na njega delovali zastra{uju}e i koji su mogli od njega zatraìti energi~an,

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja dostojan seks. Dok sa ovim drugarom, koliko se Havìva mogao ujutru setiti, i nije bilo ni~eg naro~itog, jer su obojica bili toliko pijani da su zaspali usred dobronamernih milovanja. Ko pretera sa jote-vinom, budi se sa glavoboljom od koje sve zvoni u glavi. To je Havìva i ranije znao, a kad se probudio, cela njegova lobanja potvrdila je to znanje. U podne ga prijatelj dovede na po~asno mesto na trgu, koji se punio mu{karcima. Iza njih bile su mu{ke duga~ke brvnare, ispred njih jarak koji ih je odvajao ènsku stranu, unutra{nju, od mu{ke, kapijske strane - jo{ i sad se tako zvala, iako su zidovi logora bili sru{eni i uklonjeni, a kapija ostavljena da stoji sama, kao spomenik, silno visoka iznad koliba i brvnara ovog naselja i iznad ravnih ìtnih polja koja su se pruàla u svim pravcima i treperila u vrelini bez senke i vetra. Iz ènskih koliba do|e grupa od {est de~aka. Oni se zalete{e punim trkom ka jarku. Havìva oceni da je jarak {iri nego {to de~ak od trinaest godina moè presko~iti; ali dvojica uspe{e. Ostala ~etvorica sko~ila su juna~ki i popadala u jarak, onda se ispentrala napolje. Jedan je hramao, jer je u padu povredio nogu ili stopalo. âk i oni koji su uspeli da presko~e, izgledali su umorni i upla{eni, a sva {estorica bili su u licu plavkasti i sivi od posta i bdenja. Stare{ine su okruìli de~ake i uputili ih da se postroje u jedan red na trgu, nagi i uzdrhtali u suo~enju sa svim mu{karcima plemena. Nije se mogla videti nigde nijedna èna, ni na ènskoj strani. Po~e katehizam. Poglavice i stare{ine izlajavali su pitanja na koja je, ~inilo se, morao istog trenutka sti}i odgovor; da li }e odgovoriti samo jedan de~ak ili sva {estorica, zavisilo je od onoga koji izvikuje pitanje, a taj je ponekad pokazivao prstom samo jednog od de~aka, a ponekad razmahom ruke ukazivao na svu {estoricu. Pitanja su se odnosila na obrede, protokol i etiku. De~aci su bili dobro uve`bani, pa su odgovore davali hitrom vikom, nalik na lave`. Onaj sa ozle|enom nogom iznenada se ispovra}a i pade u nesvest, tiho se sloì u hrpu na tlu. Niko ni{ta ne u~ini s tim u vezi. Nastavila su se pitanja, od kojih su neka i sad bila upu}ivana ba{ njemu, posle ~ega bi nastao trenutak bolne ti{ine. Posle nekog vremena de~ak se pomakao, pridigao u sede}i poloàj, neko vreme sedeo tresu}i se, onda se mukotrpno podigao na noge i stao u stroj. Njegove poplavele usne pomicale su se u odgovor na pitanja, ali do publike nije stizao nikakav zvuk. Havìva se pona{ao kao da netremice pazi na ovaj obred, ali je njegov um odlutao u davnu pro{lost i u velike daljine. Prenosimo na druge ono znanje koje imamo, pomisli on; a sve na{e znanje je lokalno. Posle ispitivanja, do|e obeleàvanje: pravljenje duboke posekotine od donjeg dela vrata, preko ramena, spolja{njom stranom mi{ice i sve do lakta, pomo}u tvrdog, o{trog, drvenog klina koji je parao koù i meso prave}i ranu koja }e, kad zaraste, ostaviti oìljak u obliku duga~ke ispup~ene brazde koja dokazuje mu{kost. Verovatno robovima nije dozvoljavano da unesu bilo kakve metalne alatke u logor, razmi{ljao je Havìva, gledaju}i postojano, kao {to prili~i posetiocu i gostu. Posle svake ruke i svakog de~aka, stare{ine koje su radile taj sve~ani posao zastajale su da nao{tre klin, trenjem o veliki izbrazdani kamen name{ten na trgu. Pobledele i poplavele usne de~aka povla~ile su se

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja unazad, pokazuju}i bele zube; de~aci su se gr~ili, malo je nedostajalo da padnu u nesvest, a jedan je jauknuo i onda u}utkao sebe tako {to je pritisnuo drugu, slobodnu {aku preko usta. Jedan se tako ugrizao za palac, da je i odatle, a ne samo iz duga~kih posekotina, potekla krv. Kad bi se obeleàvanje jednog de~aka zavr{ilo, Poglavica celog plemena bi oprao rane i utrljao neki melem. O{amu}eni, nesigurni na nogama, de~aci stado{e jo{ jednom u stroj; ali sada stari ljudi nastupi{e sa blago{}u prema njima, po~e{e im se obra}ati re~ima 'plemeni~e' i 'juna~e'. Havìva uvu~e dugi dah olak{anja. No, tada se pojavi jo{ {estoro dece. Vodile su ih stare ène, preko mosti}a koji je postojao preko jarka. Bile su to devoj~ice; {est devoj~ica. Imale su nakit, i to narukvice i nanogvice, ali su, izuzev toga, bile nage. Mu{ka publika, vide}i ih, po~e bu~no klicati. Havìva se iznenadi. [ta, i ène }e biti primljene u pleme? Eto ne~eg dobrog, pomisli on. Dve devoj~ice behu tek negde na po~etku puberteta, ostale jo{ mla|e, a jedna sigurno ne starija od {est godina. Postrojile su se licem u lice sa de~acima, a publici su okrenule le|a. Iza svake je stajala po jedna, velom pokrivena preko glave, stara èna, jedna od tih koje su ih dovele preko mosta; iza svakog de~aka stao je po jedan stare{ina, nag. Havìva sad nije mogao odvratiti pogled, a ni um, od tog prizora; a devoj~ice polega{e na le|a, na golu, sivkastu zemlju trga. Jedna je ne{to oklevala, pa je baba iza nje povu~e i obori. Stari mu{karci po|o{e napred, zaobilaze}i de~ake, i svaki leè na po jednu devoj~icu, {to je publika propratila silnom dernjavom, podsme{ljivim dobacivanjem, smehom i ritmi~nim uzvicima "Aha-ha! Aha-ha!" Svaka baba je ~u~nula uz glavu po jedne devoj~ice; jedna baba pruì ruku i pritisnu na zemlju mr{avu devoja~ku ruku koja je po~ela odmahivati. Gola dupeta stare{ina po~e{e da pumpaju; Havìva nije uspevao da vidi da li je to pravi koitus, ili samo opona{anje. "Tako se to radi, gledajte vi mla-di!" skandirali su gledaoci, dobacivali {ale i komentare, gromko se smejali. Stare{ine jedan po jedan ustado{e, svaki sada, u nekoj neobi~noj stidljivosti, skrivaju}i {akama penis. îm je ustao i poslednji, de~aci stupi{e napred. Svaki leè na po jednu devoj~icu i po~e pumpati zadnjicom gore-dole, iako, Havìva vide, nijedan nije imao erekciju. Mu{karci oko njega hvatali su se za svoje polne organe, dernjaju}i se: "Ej! Poku{aj sa mojim!" Klicali su i bu~no, ritmi~no napevali, sve dok se i poslednji de~ak nije digao na noge. Devoj~ice su ostale da leè poravnate sa zemljom, nogu ra{irenih, kao mali mrtvi gu{teri. Nastade maleno, ali uàsno pokretanje mu{ke rulje napred, ka njima. Ali stare ène su ve} vukle tih {est devoj~ica da ustanu i da po|u ùrno nazad ka mosti}u. Ispratili su ih talasi dreke i podsmeha iz publike. "One su drogirane, zna{", re~e ljubazni tamni ~ovek koji je proveo no} sa Havìvom u krevetu. Gledaju}i ga u lice, on nastavi: "Devoj~ice. Njih to ne boli." "Da, vidim", re~e Havìva, stoje}i nepomi~no na svom po~asnom mestu. "Tih {est su imale sre}e, dobile su povlasticu da pomaù u prijemu. Va`no je da devoj~ice {to pre izgube nevinost, zna{. I da ih uvek uzme ne samo jedan ~ovek, nego bar dvojica, zna{. Na taj na~in, ona ne moè da pri~a posle ne{to, kao 'ovo je tvoj sin', 'ova beba je poglavicin sin', zna{. Sve takve stvari su ve{ti~ja posla. Izabere se jedan sin.

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Biti sin, to nema nikakve veze sa kmeticinom pi~kom. To se kmeticama mora utuviti u glavu {to ranije. Ali sada se devoj~icama daju droge. Nije vi{e kao u starim danima, pod Korporacijom." "Razumem", re~e Havìva. Pogleda svoga prijatelja u lice, razmi{ljaju}i da tako tamna koà mora zna~iti veliki udeo gazda{ke krvi, da je ovo mo`da zaista sin nekog vlasnika, gazde. Ni~iji sin, jednoj robinji napravljen. Izabere se jedan sin. Svako znanje je lokalno, svako znanje je delimi~no. U [}eu, i u [kolama Ekumena, i u barakama Jeove. "Vi njih i sad nazivate kmeticama", re~e on. Njegova takti~nost bila je, zajedno sa svim njegovim ose}anjima, zale|ena, pa je govorio iz ~iste glupe intelektualne radoznalosti. "Ne", re~e tamni ~ovek, "ne, ào mi je, tako su me u~ili da govorim dok sam bio de~ak - izvinjavam se..." "Nemoj meni." I to je Havìva rekao hladno, naprosto izgovaraju}i ono {to mu je bilo u glavi. ôvek trznu licem i ostade u}utan, pognute glave. "Molim te, prijatelju moj, povedi me sada u moju sobu", re~e Havìva, a tamni ~ovek ga zahvalno poslu{a. U mraku je tiho pri~ao u svoj hainski beleà~. "Ni{ta ne moè biti spolja izmenjeno. Stoji{ sa strane, gleda{ dole, vidi{ ukupnu sliku, obrazac. Vidi{ {ta nije u redu i {ta nedostaje. Poèli{ da to popravi{. Ali ne moè se to krpljenjem popraviti. Mora{ da bude{ u samoj stvari, mora{ je tkati iznutra. Mora{ biti deo tkanja." Ovu poslednju re~enicu izgovorio je na {}eanskom nare~ju. êtiri ène ~u~ale su na ènskoj strani, na jednom ravnom komadu tla koji je privukao Havìvinu pa`nju zato {to je bio tako gladak, a neugaèn: nekakvo sveto mesto, pomislio je on. Po|e ka njima. û~ale su nimalo graciozno, pogurene izme|u svojih kolena, napred. Ispoljavale su onaj nemar prema sopstvenom izgledu, prema mu{kim pogledima, koji je Havìva ve} ranije primetio na ènskoj strani. Glave su im bile obrijane 'na }elavo', koà kredasta i bleda. Narod pra{ine, pra{inari, to be{e stari naziv za njih, ali Havìvi se ~inilo da ove ène vi{e li~e na glinu ili pepeo. Azurni prelivi na stopalima, dlanovima i drugim finijim mestima na koì bili su maltene skriveni pra{inom sa kojom su radile. Pri~ale su izme|u sebe brzo i tiho, ali kad je on pri{ao, zamukle su. Dve su bile stare, sasu{ene, sa ~vornovatim, naboranim kolenima i stopalima. Dve su bile mlade. Sve su povremeno bacale poglede postrance ka njemu, a on je ~u~nuo blizu tog glatkog mesta na tlu. Vide da su one po toj povr{ini rasipale pra{inu, obojenu zemlju, i na taj na~in pravile neku vrstu obrasca ili slike. Prate}i pogledom granice izme|u boja, on razazna jedan izduèni, bledi oblik izdaleka nalik na {aku ili granu, i jednu duboku krivinu zemljane crvene boje.

100

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Po{to ih je pozdravio, ni{ta vi{e nije govorio, naprosto je ~u~ao. One se uskoro vrati{e svom poslu, povremeno {apatom ne{to govore}i jedna drugoj. Kad su prestale da rade, on re~e: "Je li ovo sveto?" Stare ène su ga pogledale namr{teno i nisu odgovorile. "Ne moè{ videti", re~e tamnija od dveju mladih èna. To je propratila osmehom, sevaju}im, izazovnim, koji zate~e Havìvu nespremnog. "Misli{, ja ne bi trebalo da budem ovde." "Ne. Ti moè{ biti ovde. Ali ne vidi{." Ustao je i osmotrio odozgo tu zemljanu sliku koju su one napravile od sive pra{ine, i tamno-oker, i crvene, i od pra{ine umbra boje. Linije i oblici bili su u nekim odre|enim odnosima, ritmi~kim, ali zbunjuju}im. "Nije sve tu", re~e on. "Ovo je samo malo, mali deo", re~e izazovna èna, ~ije su tamne o~i blistale porugom na tamnom licu. "Nikad sve odjednom?" "Ne", re~e ona, a i druge reko{e: "Ne", sa osmehom, koji se pojavi ~ak i na licima starih. "Moè{ li mi re}i koja je to slika?" Nije znala re~ 'slika'. Bacila je pogled ka ostalim ènama; razmislila, pa digla ka njemu pronicljivi pogled. "Mi pravimo ono {to mi znamo, ovde", re~e ona, pokazuju}i blagim pokretom blago obojenu {aru. Topli ve~ernji povetarac ve} je mutio granice izme|u boja. "Ne znaju oni", pro{aputa druga mlada èna, ona ~ija je koà bila boje pepela. "Mu{karci? Nikad ne vide celinu ovoga?" "Ne vidi niko. Samo mi. Imamo ovde." Tamna èna prstom dodirnu ne glavu, nego srce, pokrivaju}i grudi {akama duga~kim, od rada otvrdlim. Osmehnu se opet. Stare ène ustado{e; po~e{e mrn|ati ne{to izme|u sebe, jedna re~e ne{to o{tro mladima, dve tri re~i koje Havìva nije razumeo, i obe odo{e te{kim koracima. "One se ne slaù da ti govori{ jednom mu{karcu o ovom radu", re~e on. "ôveku iz grada", re~e tamna èna i nasmeja se. "Misle da }emo pobe}i." "@elite li da beìte?" Ona slegnu ramenima. "Kuda?" Ustala je jednim gracioznim pokretom i osmotrila sliku zemljanu, naoko nasumi~nu, apstraktnu, obrazac linija i boja, krivina i povr{ina. "Vidi{ li ti?" upita ona Havìvu, opet sa onim te~nim, izazovnim sevom u o~ima. "Mo`da jednog dana mogu nau~iti da vidim", re~e on i uzvrati joj pogledom pravo u o~i. "Mora}e{ na}i neku ènu da te nau~i", re~e èna boje pepela. "Sada smo narod slobodan", re~e Mladi poglavica, sin i naslednik, Izabrani.

101

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Ja jo{ ne upoznah nijedan slobodan narod", re~e Havìva u~tivo, dvosmisleno. "Izborili smo svoju slobodu. Oslobodili smo sebe. Pomo}u hrabrosti, pomo}u `rtvovanja, i tako {to smo se ~vrsto dràli jedne plemenite stvari. Mi smo slobodan narod." Izabrani je imao jako lice, bio je to zgodan, pametan ~ovek od ~etrdeset godina. [est brazgotina pruàlo se preko njegovih nadlaktica, kao kakav grubi ogrta~, a izme|u njegovih o~iju zurilo je, netremice, jedno otvoreno, plavo oko. "Vi ste slobodni mu{karci", re~e Havìva. Nastade }utanje. "Ljudi iz grada ne razumeju na{e ène", re~e Izabrani. "Na{e ène ne èle slobodu mu{karaca. Nije to za njih. @ena se ~vrsto drì svoje bebe. To je plemenita stvar za nju. Tako Gospod Kamije stvori ènu, a primer je Tuala Milosrdna. Na drugim mestima mo`da je druga~ije. Mo`da postoji èna neke druge vrste, koja za svoju decu ne mari. To moè biti. Ovde je kako sam ja rekao." Havìva klimnu, samo jednom, ali duboko sagnuv{i glavu, kako je to od Jeovana nau~io; bilo je to maltene klanjanje. "To je tako", re~e on. Izabrani je izgledao zadovoljan. "Videh jednu sliku", nastavi Havìva. Izabrani nije na ovo reagovao; ta re~ mu je mo`da bila poznata, mo`da nepoznata. "Crte i boje napravljene od zemlje, na zemlji. Mogu}e je da sadrè znanje. Svako znanje je lokalno, svaka istina je delimi~na", re~e Havìva, sa lakim, kolokvijalnim dostojanstvom, za koje je znao da je opona{anje na~ina na koji je njegova majka, Naslednica sunca, svojevremeno razgovarala sa trgovcima iz drugih zemalja. "Nijedna istina ne moè drugoj istini oduzeti istinitost. Svako znanje je deo celog znanja. Istinita linija, istinita boja. A kad jednom vidi{ onaj {iri obrazac, ne moè{ nikad vi{e sagledati jedan deo kao da je celina." Izabrani je stajao kao siva kamena statua. Posle nekog vremena re~e: "Ako mi po~nemo da ìvimo kao oni u gradovima, sve {to znamo bi}e izgubljeno." Ispod njegovog dogmatskog tona bili su strah i oja|enost. "Ti, Izabrani", re~e Havìva, "govori{ istinu. Mnogo toga bi}e izgubljeno. Znam da je tako. Manje znanje mora se dati da bi se ve}e dobilo. I to ne samo jedanput." "Ljudi ovog plemena ne}e pore}i na{u istinu", re~e Izabrani. Njegovo nevide}e, netremi~no srednje oko bilo je upereno pravo ka suncu koje je po~ivalo u ùtoj pra{inastoj izmaglici iznad beskona~nih polja, iako su njegove sopstvene o~i, tamne, zurile dole, u zemlju. Njegov gost prenese pogled sa tog tu|inskog lica na èstoko, malo, belo sunce koje je buktalo nisko iznad tu|inske zemlje. "U to sam siguran", re~e on. Kad mu je bilo pedeset pet godina, stabil Jehedarhed Havìva do|e u Joteber jo{ jednom u posetu. Odavno tamo nije bio. Rade}i kao ekumenski savetnik pri jeovanskom Ministarstvu dru{tvene pravde, boravio je uglavnom na severu i ~esto putovao na drugu poluloptu. Godinama je ìveo u Staroj prestonici sa svojom partnerkom, ali je ~esto pose}ivao i Novu prestonicu, na zahtev novog ambasarora koji

102

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja je èleo da se koristi Havìvinim stru~nim znanjem. Njegova partnerka - ìveli su zajedno ve} osamnaest godina, ali na Jeovi nema braka - poku{avala je da dovr{i svoju knjigu i priznala je da bi rado bila sama u stanu jedno dve nedelje da bi mogla pisati na miru. "Idi na to putovanje na jug za kojim toliko tuguje{", re~e ona. "Dolete}u i ja tamo dole, ~im zavr{im knjigu. Ne}u re}i nijednom prokletom politi~aru gde si. Izvuci se, pobegni! Kre}i, kre}i, kre}i!" Oti{ao je. Nikad nije voleo da leti, iako je leteti morao ~esto i mnogo; zato na ovo putovanje ode vozom. Vozovi behu dobri, brzi, ali stra{no pretrpani narodom, ljudi su na svakoj stanici vrveli, jurcali i izvikivali koliki mito nude kondukteru; ali sada niko nije poku{avao da se vozi na krovu, jer su vozovi i{li brzinom od sto trideset kilometara na sat. Havìva je imao zasebnu jednokrevetnu 'sobu' u vagonu za Joteber Grad, bez presedanja. Duge je sate proveo u }utnji, gledaju}i kako se predeli kovitlaju pored prozora, gledaju}i kako narod osvaja neplodna zemlji{ta i naseljava doju~era{nje opusto{ene oblasti; gledaju}i mlade, nove {ume, gradove prepune ljudi, kilometre koliba, baraka, ku}ica, ku}a, stambenih blokova i blokova u verelskom stilu gde je u jednu celinu povezano mno{tvo stambenih zgrada, kuhinja, povrtnjaka i radionica; gledaju}i fabrike, ogromna nova postrojenja; najednom, opet seoske predele, kanale i bazene za navodnjavanje u kojima se odraàvaju boje ve~ernjeg neba; bosonogo dete koje pe{a~i, vode}i velikog belog vola pored njive sa ìtom prepunim senki. No}i su bile kratka, mra~na, zanjihana slast spavanja. Tre}eg popodneva on si|e iz voza na èlezni~koj stanici grada Jotebera. Nije bilo gomila naroda. Nigde nijednog poglavice. Niti telohranitelja. On po|e pe{ice kroz vru}e, dobro znane ulice, pored pijace, kroz Gradski park. To je, ve}, bilo juna~enje. Postojale su i sad bande, de{avalo se da ~oveka napadnu i oplja~kaju nasred ulice, pa je Havìva pomno gledao oko sebe i hodao samo glavnim stazama. Dalje, pored onog starog tualitskog hrama. Usput je, u parku, podigao jedan beli cvet koji je pao sa nekog `buna. Sad ga poloì pred noge Majke. Ona se osmehivala. Zrikila je u svoj nedostaju}i nos. Havìva produì pe{a~enje sve do velike, nove stambene zgrade u kojoj je stanovala Jeron. Sad je imala sedamdeset ~etiri godine. Nedavno se povukla u penziju i tako prestala da radi u bolnici u kojoj je poslednjih petnaest godina bila nastavnik medicine, prakti~ar i upravnik. Nije se mnogo razlikovala od one ène koju je prvobitno video kako sedi uz njegov krevet, osim {to je izgledalo da se sva nekako smanjila, u svim svojim delovima i pravcima. Vi{e nije imala nijednu vlas kose, ali je zato nosila jednu svetlucavu maramu vezanu oko glave. Zagrli{e se, jako, i poljubi{e, ona ga po~e milovati i maziti, uz nezadrìve osmehe. Nikada nisu vodili ljubav, ali je izme|u njih uvek postojala èlja, ~e`nja da se bude sa onim drugim, dodirivanje im je uvek bilo veoma udobno. "Vidi, vidi al' smo sedi!" uzviknu ona, tapkaju}i ga po kosi. "Ba{ lepo izgleda! U|i da popijemo po ~a{u vina! Kako tvoja araha? Dolazi li skoro? [ta, i{'o si kroz ceo grad pe{ice i nosio toliku torbu? Jo{ si ti lud!" On joj dade dar koji je doneo, stru~ni rad 'O nekim verel-jeovskim zaraznim bolestima' koji je napisala ekipa ekumenskih istraìva~a; Jeron pohlepno zgrabi tu

103

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja knjigu. Zatim su neko vreme razgovarali samo izme|u njenih zaletanja u sadràj i u poglavlje o berlotu. Ona nasu bledo narandàsto vino u dve ~a{e. Popili su, i jo{ po jednu. "Fino izgleda{, Havìva", re~e ona, ostaviv{i knjigu i gledaju}i ga postojanim pogledom. Boja njenih o~iju odavno je izbledela, pre{la u neprozirnu, plavi~astu mra~nost. "Dobro se ose}a{ kao svetac." "Nisam ba{ toliko daleko zalutao, Jeron." "Dobro, kao junak. Ne moè{ poricati da jesi junak." "Ne", re~e on i nasmeja se. "Po{to znam {ta je junak, ne}u to poricati." "Gde bismo sad bili, da nije bilo tebe?" "Na ta~no istom ovom mestu gde smo sad..." On uzdahnu. "Ponekad mislim da gubimo i ono malo {to smo izborili. Ovaj Tualbeda, u pokrajini Detake, nemoj ga potceniti, Jeron. Njegovi govori su ~isto ènomrza{tvo i hu{kanje protiv doseljenika, a ljudi ih prihvataju gladno..." Ona jednim pokretom sasvim odbaci tog demagoga. "Ma, tome nema kraja", re~e ona. "Ali ja sam znala {ta }e{ ti nama biti. Od prvog trenutka sam znala. âk, onog trenutka kad sam ~ula tvoje ime. Znala sam." "A nisi mi ni ostavila mnogo izbora, zna{." "Bah... Izabrao si sam, ~ove~e." "Jesam." Uìvao je u ukusu vina. "To jesam." Malo kasnije, re~e: "Malo je ljudi kojima se ukazuju takve mogu}nosti izbora kakve sam ja imao. Kako i sa kim ìveti, kojim se poslom baviti. Ponekad mislim da sam bio sposoban da biram zato {to sam odrastao na mestu gde su drugi sve unapred izabrali za mene." "I tako si se pobunio i stvorio putanju za sebe kako si hteo", re~e ona. Osmehnuo se. "Nisam ja buntovnik." "Bah!" re~e ona opet. "Nisi buntovnik? Ti, u onoj gu`vi, u srcu na{eg pokreta od samog po~etka?" "Pa, da, ali ne u duhu pobune. Taj duh je morao biti va{ duh. Moj posao je bio da ga prihvatim. Da odrìm duh prihvatanja. To je ono {to sam nau~io odrastaju}i. Da prihvatam. Da ne menjam svet. Samo da menjam du{u. Tako da ona moè biti u svetu. Da moè sa punim pravom, ispravno biti u svetu." Slu{ala ga je, ali se ~inilo da nije ba{ ube|ena. "To zvu~i kao ènski na~in bivanja", re~e ona. "Mu{karci uglavnom navale da menjaju stvari, predmete, prema svojim potrebama." "Ne mu{karci mog naroda", re~e on. Jeron je sipala vino u ~a{e i po tre}i put. "Pri~aj mi o tvom narodu. Uvek sam se pla{ila da to pitam. Hainci su tako stari! tako u~eni! Znaju toliko istorije, toliko svetova! A mi, ovde, tri stotine godina ubistava, bede i neznanja - pojma vi nemate koliko se mali ose}amo pred vama." "Mislim da imam pojma", re~e on. Malo kasnije, dodade: "Ro|en sam u gradi}u koji se zove [}e." Pa joj ispri~a o tom pueblu, o Drugonebeskom narodu, o svome ocu koji je ujak njegov, o majci koja je Naslednica sunca, o obredima i svetkovinama, o svakodnevnim i

104

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja neobi~nim bogovima; o promeni bi}a; o poseti istori~arke, i o tome kako je on posle, odlaskom u Kathad, jo{ jednom promenio bi}e. "Koliko je tu pravila!" re~e Jeron. "Cela gomila sloènih i suvi{nih pravila. Kao kod na{ih plemena. Nije ni ~udo da si pobegao." "Ja sam samo oti{ao da u Kathadu nau~im ono {to u [}eu ne bih mogao", re~e on, sme{kaju}i se. "Da nau~im {ta su pravila. I na koje na~ine jedni drugima da budemo potrebni. Ljudsku ekologiju. [ta smo drugo radili ovde, tokom svih ovih godina, nego poku{avali prona}i dobar skup pravila - razuman obrazac?" On ustade, po~e da razgiba ramena i re~e: "Pijan sam. Pro{etaj se sa mnom." Izi{li su u osun~ane vrtove unutar stambenog bloka i krenuli polako stazama izme|u leja sa povr}em i leja sa cve}em. Jeron je klimanjem glave pozdravljala ljude koji su ~upali korov i okopavali, a oni su dizali pogled i pozdravljali je po imenu. ^vrsto i ponosito je dràla Havìvinu ruku. On uskladi korake sa njenim. "Kad ~ovek mora da sedi mirno, hteo bi da leti", re~e on, gledaju}i dole, ka njenoj bledoj, ~vornovatoj, ali krhkoj ruci koja je po~ivala na njegovoj. "A ako mora da leti, hteo bi da sedi i miruje. Ja sam kod ku}e nau~io da sedim. Sa istori~arima, da letim. Ali ravnoteù svoju nikako nisam uspevao da odrìm." "Onda si do{ao ovamo", re~e ona. "Onda sam do{ao ovamo." "I nau~io?" "Kako da idem pe{ice", re~e on. "Kako da hodam sa mojim narodom." OSLOBO\ENJE JEDNE @ENE 1. [omekeovi Moj dragi prijatelj zamolio me je da zabeleìm pri~u mog ìvota, smatraju}i da bi mogla biti zanimljiva ljudima drugih svetova i vremena. Obi~na sam èna, ali sam ìvela u dobu silnih promena, i imala povlasticu da svojim sopstvenim telom upoznam i prirodu pot~injenosti i prirodu slobode. Tek kao odrasla, nau~ila sam da ~itam i pi{em, i to }e biti moje jedino izvinjenje za slabosti u ovom pripovedanju. Rodila me robinja jedna, na planeti Verel. Kao dete, nosila sam ime Radosa Rakam [omekeovih. To je zna~ilo: unuka Dosina, unuka Kamijeova, a vlasni{tvo porodice [omeke. Porodica [omeke imala je zemlji{ne posede na isto~noj obali Voe Dea. Dose mi je bila baka. Kamije, to je Gospod Bog. [omekeovi su posedovali preko ~etiri stotina ljudskih imovina, kmetova. Ovi kmetovi upotrebljavani su uglavnom da obra|uju polja gedea, da ~uvaju stoku na livadama slanotrave, da rade u fabrikama i kao ku}na posluga. U istoriji, porodica [omeke imala je svoja slavna vremena. Na{ Vlasnik bio je, politi~ki, veliki ~ovek, i ~esto je boravio izvan imanja, u prestonici.

105

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Kmetovi su dobijali ime po baki, zato {to je baka podizala decu. Majka radi po celi dan, a oca nema. @ene su uvek vo|ene kod dvojice ili vi{e mu{karaca na rasplo|avanje. âk i ako bi neki mu{karac znao koje dete je njegovo, ne bi se mogao starati o njemu. Mu{karac je mogao biti prodat ili razmenjen za nekog drugog, u svakom trenutku. Mladi}i su retko kad ostajali na jednom imanju dugo; ako su ne{to vredeli, razmenjivani su za kmetove sa drugih imanja ili prodavani fabrikama, a ako ne, gonjeni su da rade do smrti. @ene nisu bile ~esto prodavane. Mla|e su zadràvane za rad i razmnoàvanje, a starije da bi gajile decu i odràvale red u barakama. Na nekim imanjima, èna je morala da ra|a po jednu bebu svake godine, sve dok ne umre; ali, na na{em imanju, ve}ina èna imala je samo po dvoje ili troje dece. [omekeovi su visoko cenili ènu kao radnicu. Nisu èleli da se mu{karac stalno pentra na nju. Saglasne sa ovim, babe su pomno ~uvale mladu ènskadiju. Ja govorim: mu{karci, ène, deca, ali treba da razumete da se te tri re~i nisu primenjivale na nas, nego samo na na{e vlasnike. Mi, imovina, robovi, nazivani smo druga~ije: kmetovi, kmetice, i {tenad ili mladunci. Upotrebljava}u, dakle, te re~i, iako ih ve} godinama ne ~ujem ni od koga, iako ih na ovoj blagoslovenoj planeti nisam ~ula ni jedan jedini put. Mu{ki deo naselja sa barakama, zvan 'kapijska strana', bio je pod komandom Gazda. Gazde, ili Gazdurine, behu isklju~ivo mu{karci. Neki od njih bili su u rodbinskoj vezi sa [omekeovima, neki samo unajmljeni. Drugi deo naselja, 'unutra{njost', bio je za kmetice i za podmladak. U 'unutra{njosti' su dvojica 'odseslobodnih', kastriranih kmetova, imala vlast, ali samo na re~ima; uistinu su vladale babe. Ni{ta se, zapravo, u naselju baraka nije de{avalo bez znanja baba. Ako bi neko od kmetova ili kmetica bio odve} bolestan da radi, Gazde bi dopustile da taj ili ta ostane u baraci. Ponekad su babe uspevale udesiti da neki kmet ne bude prodat ili da se na neku devojku popne samo jedan mu{karac; nekoj osetljivoj devojci mogle su, mo`da, dati sredstvo protiv za~e}a. Svako u kmetskom naselju povinovao se nare|enjima Saveta baba. Ali ako bi neka baba oti{la suvi{e daleko, Gazde bi naredili da bude bi~evana, ili oslepljena, ili da joj budu odse~ene obe {ake. Kad sam bila mala devoj~ica, u na{em naselju baraka ìvela je jedna èna koju smo zvali 'prababa' i koje je umesto o~iju imala rupe i bila bez jezika. Mislila sam da je to zbog njene tako velike starosti. Pla{ila sam se da }e i mojoj babi Dosi jezik sasu{iti i odumreti u ustima. To sam joj i rekla. A ona meni: "Ne. Ne}e postati nimalo kra}i, zato {to mu ja ne dam da postane suvi{e duga~ak." @ivela sam u tom naselju baraka. Tu me je majka rodila i potom dobila dopu{tenje da tu ostane tri meseca da me doji; zatim sam preba~ena na kravlje mleko, a moja majka se vratila u Ku}u. Zvala se [omekes Rajouva Jouva. Bila je svetle boje koè, kao i ve}ina kmetova i kmetica, ali veoma lepa, sa uzanim {a~nim i no`nim zglavcima i tananim crtama lica. I moja baba bila je svetle boje koè, a ja, me|utim, ispadoh crna, najcrnja u celom naselju.

106

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Do|e meni majka u posetu, pustili je odseslobodni kroz ona njihova vrata sa merdevinama. I zatekne me kako utrljavam sivu pra{inu sebi u koù. Izgrdi ona mene, a ja objasnim da èlim izgledati kao i ostali. "Slu{aj ti, Rakam", re~e mi ona, "to su ljudi pra{ine. Nikad se oni iz pra{ine izvu}i ne}e. Ti si ne{to bolje. I ti }e{ biti lepa. [ta misli{, za{to si toliko crna?" Pojma nisam imala {ta je ona time htela da kaè. "Jednog dana }u ti kazati ko je tvoj otac", re~e ona, kao da mi obe}ava neki dar. Ja sam znala da pastuv [omekeovih, vredna i visoko cenjena ìvotinja, opsluùje kobile sa drugih imanja. Nisam znala da otac moè biti ljudsko bi}e. Te ve~eri, po~nem se ja hvaliti babi mojoj: "Lepa sam zato {to je crni pastuv moj otac!" A ona me zvekne po glavi. Padnem ja i po~nem plakati, a ona }e: "Nikada o svom ocu ne govori." Znala sam da postoji gnev izme|u moje majke i moje babe, ali tek mnogo kasnije sam shvatila zbog ~ega. âk i sad nisam sigurna da razumem {ta je sve leàlo izme|u njih. Mi {tenad jurcali smo kroz celo naselje baraka. Pojma nismo imali {ta je izvan zidova. Sav na{ svet sastojao se od koliba za kmetice i duga~kih baraka za kmetove, od kuhinja i kuhinjskih ba{tica sa lejama, i od golog trga koji je bio tvrdo nabijen tabanima na{im bosim. Meni se ~inilo da je ograda, sa~injena od brvana pobodenih uspravno, jedno do drugog, u zemlju, veoma daleko. Kad su trudbenici odlazili kroz kapiju ujutro, na njive i u fabrike, ja nisam znala kuda oni to idu. Tek tako - nema ih. Ceo dugi dan celo naselje pripada nama, {tenadi, a mi leti jurcamo nagi, a i zimi manje-vi{e nagi, igramo se {tapovima, kamenjem i blatom, drìmo se podalje od baba osim kad odemo kod njih da molimo da nam daju ne{to za jelo, ili kad nas one poteraju da neko vreme ~upkamo korov iz leja. Predve~e, ili kad ve} padne no}, trudbenici se vrate, gomile njih, kroz kapiju, koja je pod straòm Gazdurina. Neki se vra}aju izmu~eni i tmurni, a neki u veselju, sa pri~om i me|usobnim dovikivanjem. Iza poslednjeg ili poslednje, velika kapija zatvori se sa treskom. Iz svih kuhinjskih pe}i po~ne se izvijati dim. Kravlja balega kad gori, to miri{e slatko. Narod stoji pod tremovima svojih koliba i duga~kih baraka. Kmetovi razgovaraju sa kmeticama preko jarka sa vodom koji deli kapijsku stranu od unutra{nje strane. Posle ve~ere, oslobo|enici povedu molitvu pred kipom Tuale, a mi uzdignemo na{e molitve Kamiju, onda narod ide na spavanje, osim onih koji ostaju jo{ neko vreme re{eni da 'presko~e jarak'. U nekim letnjim no}ima po~injalo je pevanje, ili bi bila dozvoljena igranka. U zimskim no}ima, neko od na{ih deda - a to su bili jadni, slomljeni starci, ne jaki kao na{e babe - po~eo bi da 'peva re~'. To be{e na{ naziv za recitovanje 'Arkamije'. Svake no}i, uvek, neko od naroda drào je predavanja o svetim stihovima, a neki drugi su ta predavanja slu{ali, u~ili. Dakle, u zimskoj no}i, neko od tih starih, bezvrednih kmetova, koji su ostajali u ìvotu jo{ samo zbog milosr|a baba, po~ne pevati re~. Tada se i {tenad primiri i slu{a pri~u. Prijateljica mog srca be{e Valsu, devoj~ica krupnija od mene. Branila me je u tu~ama i sva|ama mladih, ili kad su me stariji mladunci nazivali imenima 'Crnja' i

107

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja 'Gazdinica'. A ja sam bila sitna, ali èstoka po naravi. Dok smo Valsu i ja bile zajedno, niko nas nije mnogo zlostavljao. Onda nju posla{e kroz kapiju. Njenu majku su neko vreme pre toga podveli mu{karcima za razmnoàvanje, i sad je bila 'nabijena', sa ogromnim stomakom, pa joj je bila potrebna pomo} na njivi, da bi ispunila svoju normu. Gede se mora ru~no brati. Svakog dana na stabljici dozreva po jedan, novi deo, i mora se ubrati, zato bera~i gedea idu kroz isto polje sve ispo~etka, dvadeset ili trideset dana zaredom, a onda pre|u na neki kasnije zasejani deo plantaè. Valsu je stupala uz majku i pomagala joj da obere njene redove gedea. Kad joj se majka razbolela, Valsu ju je zamenila sasvim, i uz pomo} drugih radnica odràla maj~inu normu. Tad je Valsu imala {est godina po vlasni~kom ra~unanju, ali vlasnici su svim svojim ljudskim imovinama pisali kao ro|endan jedan isti dan, i to prvi dan Nove godine, a to je bio jedan od prole}nih dana. Mogu}e je, dakle, da je Valsu imala, zapravo, sedam godina. Njena majka je poboljevala i pre tog poro|aja, i posle, a za sve to vreme Valsu je dràla maj~ino mesto na poljima gedea. Nikada vi{e nije do{la da se igra sa mnom, pojavljivala se samo uve~e da bi jela i spavala. U tim prilikama sam se vi|ala i razgovarala s njom. Ponosila se svojim radom. Ja sam joj zavidela. Po~eh ~eznuti da i ja pro|em kroz kapiju. I{la sam sa Valsu do same kapije i gledala napolje, u svet. Sada se ~inilo da su palisade oko na{eg naselja veoma bliske. Rekla sam mojoj babi, Dosi, da ho}u i ja na njive. "Jo{ si suvi{e mlada." "Kad bude nova godina, ima}u sedam." "Tvoja majka je mene naterala da joj obe}am da te ne}u pustiti." Kad je moja majka slede}i put do{la u kmetsko naselje u obilazak, ja rekoh: "Baba me ne pu{ta napolje. Ho}u da radim sa Valsu." "Nikad", re~e moja majka. "Ti si ro|ena za bolje od toga." "Za {ta?" "Vide}e{." Osmehnula mi se. Znala sam da misli na Ku}u, u kojoj je radila. êsto mi je govorila o divnim stvarima u Ku}i, o stvarima koje sijaju i u divnim su bojama, stvarima tankim, tananim i ~istim. U Ku}i je ti{ina, govorila je ona. Moja majka je na sebi imala divnu crvenu maramu, glas joj je bio blag, a odelo i telo uvek ~isti i sveì. "Kad }u to videti?" Zadirkivala sam je sve dok ona ne re~e: "U redu! Pita}u moju gospo|u." "[ta?" Ja sam o 'mojoj gospo|i' znala samo to da je i ona tanana i ~ista, i da moja majka njoj pripada na neki poseban na~in kojim se ponosi. Znala sam da je 'moja gospo|a' dala mojoj majci tu crvenu maramu. "Pita}u je da li ti moè{ da do|e{ i po~ne{ se obu~avati za rad u Ku}i." Moja majka izgovarala je re~ 'Ku}a' na na~in koji je meni do~aravao neko veliko svetili{te, kao ono mesto u na{oj molitvi: U ku}u jasnu da u|em, u sobe mira. Tako sam uzbu|ena bila, da po~eh plesati i pevati: "I-dem u Ku-}u! I-dem u Ku-}u!" Majka mi udari {amar~inu da me u}utka i po~e me grditi zbog takvog

108

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja razuzdanog pona{anja. "Premlada si ti! Ne ume{ se pona{ati! Ako te jednom izbace iz ku}e, povratka nema!" Obe}ah da }u biti dovoljno stara. "Mora{ sve raditi kako treba", re~e mi Jouva. "Sve onog trenutka kad ja kaèm. Nikad ne pitaj za{to. Nikad ne odlaì. Ako moja gospo|a vidi da si divljaku{a, posla}e te nazad, ovamo. I to }e biti tvoj kraj zauvek." Obe}ah da }u biti pitoma. Da }u odmah izvr{avati sve, }utke. [to je ona vi{e prikazivala da je to zastra{uju}e mesto, to sam vi{e ja prièljkivala da vidim tu divnu, blistavu Ku}u. Kad je mati oti{la, ja ostadoh ne veruju}i da }e pitati moju gospo|u. Nisam bila naviknuta da iko odràva obe}anja. Ali posle nekoliko dana ona se vrati, i ja ~uh da razgovara sa mojom babom. Dose je u prvi mah bila ljuta, govorila je poja~anim glasom. Ja sam se pri{unjala pod prozor kolibe da slu{am. ûla sam kako moja baba pla~e. To me je upla{ilo i zapanjilo. Baba je sa mnom uvek imala strpljenja, brinula se o meni i dobro me hranila. Nikad mi nije na pamet palo da bi tu moglo postojati i{ta vi{e, sve dok ne za~uh to plakanje. Zbog njenog plakanja po~eh i ja plakati, kao da sam deo nje. "Mogla si mi je ostaviti bar jo{ jednu godinu", re~e ona. "Ona je tek beba. Nikad ja nju ne bih pustila kroz kapiju." Molila je, kao da je bespomo}na, kao da nije baba. "Ona mi je radost moja, Jouvo!" "Pa onda, zar ne èli{ da postigne uspeh?" "Samo jo{ godinu. Suvi{e je divlja ona za Ku}u." "Suvi{e dugo je jurcala kao divlja. Ako ostane ovde, posla}e je na njive. Posle jedne godine na njivi, ne bi je vi{e hteli uzeti u Ku}u. Bila bi pra{ina. Nego, uzalud je sad tu plakati. Ja sam ve} pitala moju gospo|u, i sad nju o~ekuju da se pojavi tamo. Ne mogu se vratiti bez nje." "Jouva, nemoj da joj se ne{to desi", re~e Dosa vrlo tiho, kao da se stidi da to kaè, ali ipak sa snagom u glasu. "Ja je i vodim zato da ne bi stradala", re~e moja majka. Onda me pozva, a ja otreh suze pa do|oh. ûdna stvar, ali uop{te se ne se}am svog prvog hodanja kroz spolja{nji svet, niti kako sam prvi put sagledala Ku}u. Pretpostavljam da sam, od straha, gledala u zemlju, a osim toga, sve mi je bilo toliko ~udno da nisam ni razumela {ta vidim. Znam da me je mati tek posle nekoliko dana izvela pred gospu Tazeu. Morala me je prati i ribati i uve`bavati i biti sigurna da je ja ne}u osramotiti. Bila sam èstoko upla{ena kad me je mati kona~no uhvatila za ruku i povela, grde}i me {apatom bez prestanka, iz stambenih prostorija kmetica, kroz dvorane i vratnice od obojenog drveta, u jednu blistavu, sun~anu sobu bez krova, punu cve}a koje je raslo u vazama. Ja sam dotad jedva ikada i videla cvet, osim na korovu u kuhinjskim lejama, i sad sam zurila i zurila. Majka je morala trzati moju ruku da me navede da pogledam ènu koja je leàla u fotelji me|u cve}em, u ode}i mekanoj i blistavo obojenoj poput cve}a samog. Jedva sam uspevala da razlikujem nju od cve}a. Kosa te ène bila je duga~ka i sijala se, a koà crna i tako|e sjajna. Mati me pogura napred, a ja onda u~inih

109

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ono {to sam sa njom ve`bala mnogo puta: pri|oh fotelji, spustih se na kolena i ostadoh tako ~ekaju}i. Kad je ta èna ispruìla ruku, na kojoj je {aka bila duga~ka, uzana i meka, sa gornje strane crna, a na dlanu azurna, ja sam dodirnula ~elom tu {aku. Od mene se o~ekivalo da kaèm 'Ja sam tvoja robinja Rakam, gospo|o', ali sam u tom trenutku ostala bez glasa. "Koje zgodno stvorenjce", re~e ona. "Tako tamno." Njen glas se pri tim poslednjim re~ima malo izmenio. "Gazde su dolazile... te no}i", re~e Jouva boja`ljivim glasom, sme{kaju}i se i gledaju}i u pod, kao da se ose}a neprijatno. "Nesumnjivo", re~e èna. Ja sam do tad skupila snage da opet dignem pogled ka njoj. Bila je divna. Nisam, do tada, ni znala da jedna osoba moè biti toliko lepa. Mislim da je ona videla moju zadivljenost. Ispruìla je opet ruku i po~ela me milovati {akom duga~kom, mekanom, po obrazu i vratu. "Vrlo je, vrlo zgodna, Jouvo", re~e ona. "Sasvim si dobro u~inila {to si je dovela ovamo. Je li okupana?" Ne bi ona to pitala da me je videla kad sam prvi put u{la u ku}u, jezivo prljava, sva u mirisu kravlje balege kojom smo mi loìli vatru. Gospo|a nije znala ni{ta, ba{ ni{ta o robovskom naselju. Niti o bilo ~emu drugom izvan beze, ènskog dela Ku}e. I gospo|u su prisiljavali da ostaje uvek u bezi, ba{ kao mi u barakama, i da ostane neznalica u pogledu svih spolja{njih stvari. Ona nikad nije omirisala kravlju balegu, ba{ kao {to ja nikad nisam videla cve}e. Majka je uveri da sam ~ista, a na to gospo|a re~e: "U tom slu~aju, moè kod mene u krevet no}as. To bih volela. Da li }e se tebi dopasti da do|e{ i spava{ sa mnom, lepa mala..." Ona baci pogled na moju majku, koja promrmlja: "Rakam." Gospo|a, ~uv{i to ime, napu}i usta. "To mi se ne svi|a", progun|a ona. "Ba{ je ru`no. Nego... Toti. Da. Ti moè{ biti moja nova Toti. Dovedi je ve~eras, Jouvo." Gospo|a je svojevremeno imala jednu lisicoku~ku zvanu Toti, re~e mi mati. Ta doma}a ljubimica je uginula. Ja nisam ni znala da ìvotinje ikada mogu imati imena, pa mi nije izgledlo nimalo ~udno da dobijem ime neke ìvotinje, ali je u prvo vreme bilo ~udno ne biti Rakam. Nisam mogla misliti o sebi kao o 'Toti'. Te ve~eri mati me okupa jo{ jednom i utrlja slatka ulja u moju koù, i obu~e me u mekanu ku}nu haljinicu, mek{u ~ak i od one crvene marame. Nastavila me je grditi i upozoravati, ali sad je i ona bila uzbu|ena, a i zadovoljna mojim uspehom. Zaputile smo se opet kroz bezu, ali kroz druge dvorane; usput smo susretale neke druge kmetice. Tako smo u{le u gospo|inu spava}u sobu. Divna je to soba bila, sa puno oka~enih ogledala, draperija i umetni~kih slika. Ja nisam razumela {ta su ogledala, niti {ta su to slike, pa sam se pla{ila vide}i ljude na njima. Gospa Tazeu je videla ~ega se pla{im. "Do|i, malena", re~e ona, pomeriv{i se da napravi mesto za mene u veli~anstvenom, {irokom, prostranom krevetu po kome be{e razbacano mno{tvo jastuka. "Do|i, u{u{kaj se." Uvukla sam se kod nje, a ona po~e milovati moju kosu i koù i grliti me rukama toplim i mekim, sve dok se nisam opustila. "E tako, e tako, Totice mala", re~e ona. Onda smo zaspale.

110

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Postala sam ku}na ljubimica gospe Tazeu Vehoma [omeke. S njom sam spavala skoro svake no}i. Njen mu` je retko kad bio kod ku}e, a i kad je bio, nije dolazio k njoj, jer je vi{e voleo da se zadovoljava na kmeticama. Ponekad je gospo|a pozivala u svoj krevet moju majku ili druge, mla|e kmetice, a tad sam ja morala oti}i. Tek kad sam bila starija, kad sam imala deset ili jedanaest godina, po~ela me je zadràvati i u takvim prilikama i u~iti da se pridruìm onome {to su radile i da doìvim i ja to zadovoljstvo. Ne`na je ona bila, ali, u ljubavi, gospodarica, a ja sam bila instrument na kome je ona svirala. Tako|e su me obu~avali u ve{tinama i du`nostima doma}ice. Gospo|a me je u~ila da sa njom pevam, zato {to sam imala glas ba{ onaj pravi. Tokom svih tih godina, nijednom nisam ka`njena, niti prisiljena na ma kakav teàk rad. Ja, koja sam u naselju baraka bila divlje stvorenje, u Velikoj ku}i postadoh savr{eno poslu{na. Bunila sam se ranije protiv babe i nisam imala strpljenja za njena nare|enja, ali sam sada sa zadovoljstvom izvr{avala sve {to je moja gospo|a zapovedala. Ona me je tako ~vrsto dràla uz sebe zato {to mi je davala ljubav, jedinu vrstu ljubavi koju je mogla dati. Mislila sam da je moja gospo|a, u stvari, Tuala Milosrdna, na zemlju si{la. Nije ovo samo neki na~in govora, zaista sam smatrala tako. Bila sam uverena da je gospo|a jedno vi{e bi}e, vi{e u odnosu na mene. Mo`da }ete vi re}i da nisam mogla uìvati, ili, da nije trebalo da uìvam, u onome {to je moja gospodarica radila sa mnom bez mog pristanka, ili, ako i jesam uìvala, da bar ne bi trebalo o tome da govorim sada, da ne 'reklamiram' jedno tako veliko zlo ukazivanjem na makar i najmanju dobru stranu njegovu. Me|utim, ja ni{ta nisam znala o pristajanju i nepristajanju. To su re~i slobode. Imala je ona i svoje dete, sina, tri godine starijeg od mene. @ivela je sasvim sama me|u nama kmeticama. Vehome su bili aristokrati sa takozvanih 'Ostrva', staromodna porodica ~ije ène ne putuju, pa je zato sad bila odse~ena i od svoje porodice. Jedino dru{tvo imala je kad bi Vlasnik [omeke doveo sa sobom prijatelje iz prestonice, ali to su bili sve mu{karci, pa je ona sa njima mogla biti samo za stolom. Ja sam Vlasnika vi|ala retko, pa i tad samo sa daljine. Smatrala sam da je i on nadre|eno bi}e, ali, opasno. [to se ti~e Eroda, mladog Vlasnika, njega smo vi|ali svakodnevno, kad god je dolazio u posetu svojoj majci ili odlazio sa tutorima na jahanje. Mi devojke virile smo iz prikrajka, gledale ga i kikotale se, kad nam je bilo jedanaest ili dvanaest godina, zato {to je bio zgodan de~ak, crn kao no}, a vitak kao njegova mati. Znala sam da se on pla{i svog oca, jer sam ga slu{ala kako pla~e kod majke, a ona ga te{i slatki{ima i maènjem i govori mu: "Brzo }e on opet da ode, mili moj." I meni je bilo ào Eroda, koji be{e kao senka, mekan i bezazlen. Kad je imao petnaest godina, posla{e ga u {kolu na godinu dana, ali ga otac vrati ku}i pre isteka te godine. Kmetovi nam reko{e da ga je Vlasnik surovo istukao i zabranio mu ~ak i da odja{e sa imanja. Kmetovi koje je Vlasnik upotrebljavao pri~ali su nam koliko je okrutan, pokazivali modrice koje im je napravio. Mrzeli su ga, ali moja majka nije htela govoriti protiv njega. "[ta ti misli{, ko si ti?" rekla je jednoj devojci koja se àlila zbog na~ina na

111

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja koji ju je upotrebio. "Misli{ da si gospa pa da te paze kao da si od stakla napravljena?" A kad se pokazalo da je ta devojka zatrudnela - mi smo to govorili 'nabijena' - moja majka je naredila da bude poslata natrag, u naseobinu baraka. Nisam razumela zbog ~ega. Smatrala sam da je Jouva gruba i ljubomorna. A sad mislim da je ona tako|e èlela da za{titi tu devojku od gospo|ine ljubomore. Ne se}am se kad sam shvatila da sam Vlasnikova k}er. Po{to je skrivala to saznanje od na{e gospo|e, moja majka je zami{ljala da ga je od svih i svakog sakrila. Ali sve kmetice su znale. Ne se}am se {ta sam ~ula ili nehotice na~ula, ali po~ela sam prou~avati Erodov izgled i razmi{ljati ovako: ja na na{eg oca li~im mnogo vi{e nego on, Erod. Tada sam ve} znala {ta je otac. Pitala sam se kako to da gospo|a Tazeu ne prime}uje. Ali ona se opredelila da ìvi u neznanju. Tokom tih godina, veoma retko sam odlazila u naselje baraka. Posle prvih, otprilike, pola godine u Ku}i, po~ela sam ~eznuti da se vratim i vidim Valsu i moju babu i da im prikaèm svoju finu ode}u, ~istu koù i sjajnu kosu; ali, kad sam oti{la, {tenad koja se sa mnom nekada igrala po~e bacati blato i kamenje na mene i cepati mi ode}u. Valsu je bila na njivama. Morala sam se sakriti u babinu ku}u i tamo ostati ceo dan. Nisam nijednog trenutka èlela da se vratim. Kad je baba poslala po mene, pristala sam da idem, ali samo sa majkom, od koje sa onda nisam nikako htela razdvojiti. Ljudi u kmetskom naselju, pa ~ak i moja baba, ostavi{e na mene sada utisak prostote i odvratnosti. Bili su prljavi. Iz njih su se {irili jaki mirisi. Imali su na telu otvorene rane, a i oìljke od ka`njavanja, odse~ene prste, u{i, ili noseve. [ake i stopala behu im grubi, sa izobli~enim noktima. Nisam vi{e bila naviknuta na ljude koji tako izgledaju. Mi, uku}ani Velike Ku}e, bili smo sasvim razli~iti od njih, smatrala sam. Sluè}i vi{im bi}ima, postali smo nalik na njih. Kad sam imala trinaest godina, i ~etrnaest, gospa Tazeu jo{ me je dràla u svojoj postelji i ~esto sa mnom vodila ljubav. Ali sad je imala i jednu novu ku}nu ljubimicu, k}erku jedne kuvarice, devoj~icu koja be{e mala, zgodna, iako bela kao glina. Jedne no}i je gospo|a vodila ljubav sa mnom dugo, na onaj na~in koji je, {to je ona dobro znala, davao veliku ekstazu mome telu. A kad sam leàla iscrpljena u njenom naru~ju, po~ela je {aputati "Zbogom, zbogom" i ljubiti me po licu i dojkama. Bila sam odve} umorna da se ovome za~udim. Sutra ujutro pozva gospo|a moju majku i mene da nam saop{ti svoju nameru da me pokloni svome sinu za sedamnaesti ro|endan. "Nedostaja}e{ mi uàsno, Toti, draga", re~e ona, sa suzama u o~ima. "Bila si radost moja. Ali ovde ne postoji nijedna druga devojka kojoj bih mogla dopustiti da ode kod Eroda. Ti si naj~istija, najdraà, najsla|a od svih. Znam da si devica", to je rekla misle}i na odnose sa mu{karcima, "i znam da }e moj de~ak uìvati u tebi. I bi}e dobar sa njom, Jouvo", re~e ona mojoj majci tonom iskrenog ube|ivanja. Moja majka se samo naklonila, ni{ta ne govore}i. Ni{ta nije ni mogla kazati. Ni meni nije rekla ni{ta. Sad je bilo prekasno da mi otkrije onu tajnu kojom se toliko ponosila.

112

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Gospa Tazeu mi dade lekove protiv za~e}a, ali moja majka, nemaju}i poverenja u medicinu, ode kod moje babe i donese mi kontraceptivne trave. Ja sam te nedelje verno uzimala oba. Ako je oènjen ~ovek iz Ku}e pose}ivao svoju ènu, dolazio je u bezu; ali, ako je èleo kmeticu, ona bi bila 'poslata' kod njega. I zato su mene obukli, kad stiè ro|endansko ve~e Mladog gazde, celu u crveno, i poveli, prvi put u mom ìvotu, u mu{ku stranu Ku}e. Moje veliko po{tovanje prema mojoj gospo|i prenelo se i na njenog sina. Osim toga, mene su u~ili da Vlasnici, po svojoj prirodi, jesu bi}a nadre|ena u odnosu na nas. Ali on je bio de~ko koga sam znala jo{ kad je bio mali, a osim toga znala sam da su njegova krv i moja krv upola iste. To me je navodilo na ~udnovata ose}anja prema njemu. Mislila sam da je stidljiv, da se pla{i svoje mu{kosti. Druge devojke su ga poku{avale navesti na isku{enje, ali nisu ni{ta postigle. @ene su me nau~ile {ta treba da radim, kako da nudim sebe, kako da ohrabrujem njega, i ja sam bila spremna da to radim. Uvedo{e me u njegovu veli~anstvenu spava}u sobu, koja je sva bila u kamenu isklesanom u oblike nalik na ~ipku, sa prozorima uzanim, visokim, u kojima je staklo bilo ljubi~asto. Neko vreme sam stidljivo stajala pored vrata, a on pored radnog stola prekrivenog hartijama i ekranima. Kona~no je pri{ao, uzeo me za ruku i poveo me do stolice. Naterao me je da sednem, a on je govorio stoje}i, {to nije bilo ispravno; zato se moj um zbunio. "Rakam", re~e on, "tako se zove{, zar ne?" - klimnula sam glavom - "Rakam, moja majka misli sve najbolje, a ti ne sme{ misliti da sam ja njoj nezahvalan, ili da sam slep za tvoju lepotu. Me|utim, ne}u uzeti ènu koja mi se ne moè ponuditi slobodno. Polni odnos izme|u vlasnika i robinje je silovanje." I nastavio je tako da pri~a. Divno je pri~ao, kao kad moja gospo|a ~ita glasno iz neke od svojih knjiga. Nisam mnogo razumela, osim ovoga: da ja treba da do|em kad god on po{alje po mene, i da spavam u njegovom krevetu, ali da me on ni pipnuti ne}e; i jo{, da o tome ne smem nikom ni{ta re}i. "@ao mi je, stvarno mi je veoma ào {to od tebe zahtevam da laè{", kazao je tako iskrenim tonom da sam se zapitala da li njega boli kad laè. Zbog ovoga mi on po~e izgledati vi{e kao bog nego kao ljudsko bi}e. Ako te laganje boli, kako ostaje{ ìv? "Radi}u ta~no kako si rekao, gospodaru Erode", odvratih ja. I tako, skoro svake ve~eri, njegovi kmetovi su dolazili da me privedu. Spavala sam u njegovom ogromnom krevetu, a on je, za stolom, radio na svojim papirima. Spavao je na kau~u ispod tih prozora. êsto je èleo da mi govori, ponekad dugo; iznosio mi je svoje zamisli. Kad je bio u {koli, u glavnom gradu, postao je ~lan neke grupe vlasnika koji su hteli da ukinu ropstvo; ta grupa zvala se Zajednica. Po{to je njegov otac o tome ne{to doznao, povukao ga je iz {kole, doveo ku}i i zabranio mu bilo kakav izlazak sa imanja. Dakle, i Erod je bio zatvorenik. Ali on je bio u stalnom dopisivanju sa drugim ~lanovima Zajednice kroz mreù, koju je umeo koristiti tako da to ne primeti ni njegov otac, a ni dràva.

113

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Glava mu je bila tako puna zamisli, da ih je morao i glasno govoriti. êsto su Geu i Ahas, mladi kmetovi odrasli zajedno s njim, koji su uvek dolazili da me 'odvedu preko', ostajali sa nama; tada je on pri~ao svima nama o ropstvu, o slobodi i o mnogim drugim stvarima. Ja sam ~esto dremljiva bila, ali sam slu{ala i ~ula mnogo toga {to nisam niti razumela, niti, ~ak, verovala. Govorio nam je da me|u imovinama postoji jedna organizacija zvana 'Hame', koja radi na tome da sa plantaà krade robove. Takvi robovi budu dovedeni kod pripadnika Zajednice, koji pripreme la`ne dokumente o vlasni{tvu, i postupaju sa robovima lepo, i daju ih pod najam u gradove, ali da rade pristojne poslove. Pri~ao nam je i o gradovima, a to sam volela slu{ati. I o koloniji Jeovi, gde je, govorio je on, me|u robljem po~ela revolucija. Ja o Jeovi nisam znala ni{ta. Bila je to jedna zvezda, plavozelena, koja je zalazila posle zalaska sunca ili izlazila pre sunca, blistavija od najmanjeg na{eg meseca. I bilo je to jedno ime, u staroj pesmi koja se u naselju kmetskom pevala: Oh, o, Je-o-ve, ba{ niko da se vrati. Pojma ja nisam imala {ta je to revolucija. Kad mi je Erod govorio da to zna~i da se ljudsko vlasni{tvo na plantaàma na tom mestu zvanom Jeove bori protiv svojih vlasnika, ja nisam razumela kako to kmetovi mogu. Od samog po~etka odre|eno je da postoje vi{a i nià bi}a, Gospod Bog i ljudska bi}a, mu{karac i èna, posednik i posedovani. Ceo moj svet bilo je imanje [omekeovih, a on je po~ivao na tim temeljima. Ko bi hteo to da preokre}e? Onda bi svi bili smrvljeni pod ru{evinama. Nije mi se dopadalo da Erod za nas, ljudsku imovinu, govori da smo 'robovi', to be{e jedna ru`na re~ koja nam je oduzimala vrednost. Zaklju~ila sam, u svome umu, da tu, na Verelu, postoje kmetovi, ljudi-imovina, dok tamo, na tom drugom mestu, u koloniji Jeovi, postoje robovi, bezvredni kmetovi, koje ne moè{ ubediti. Poslati su tamo upravo zbog toga {to su takvi bili. Zvu~alo je razumno. Po ovome znate u kakvom sam neznanju ìvela. Ponekad nam je gospa Tazeu dopu{tala da gledamo emisije na holomreì sa njom, ali ona je gledala samo drame, ne vesti o doga|ajima. O svetu izvan imanja [omekeovih ja nisam znala ni{ta, osim onoga {to sam doznavala od Eroda, a i to {to od njega jesam doznavala, nisam razumela. Erod je voleo da se mi s njih raspravljamo. Smatrao je to dokazom da na{i umovi postaju slobodni. Geu je to dobro radio. Postavljao je pitanja, ove vrste: "Ali, ako ne bude kmetova, ko }e raditi?" Tada je Erod mogao odgovarati naduga~ko, blistavih o~iju, re~ito. Mnogo sam ga volela kad je tako govorio. Bio je lep, a i ono {to je govorio bilo je lepo. Kao kad sam slu{ala, kao {tene u naselju baraka, starce kako 'pevaju re~', recituju Arkamije. Sredstva protiv za~e}a, koje mi je davala moja gospo|a svakog meseca, ja sam davala devojkama kojima su bili potrebni. Gospa Tazeu pobudila je moju seksualnost i navikla me da budem seksualno upotrebljavana. Sad su mi nedostajala njena milovanja. Ali nisam znala kako da pri|em ijednoj od kmetica, a one su se, opet, pla{ile da pri|u

114

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja meni, po{to sam pripadala Mladom vlasniku. êsto borave}i uz Eroda, ~eznula sam, dok je pri~ao, da on bude u mom telu. Leàla sam u njegovom krevetu i sanjala kako on prilazi i naginje se nad mene i radi sa mojim telom ono kako je moja gospo|a radila. Me|utim, on me nikad nije ni pipnuo. Geu be{e zgodan momak, ~ist, dobrog pona{anja, prili~no tamne puti, meni privla~an. Njegov je pogled uvek bio na meni. Ali on mi nije hteo pri}i, sve dok mu nisam rekla da Erod mene ne dira. Tako sam prekr{ila oba}anje koje sam Erodu dala, da ne}u re}i nikome; ali ja nisam smatrala sebe obaveznom da drìm obe}anja niti da govorim istinu. âst te vrste bila je za gazde, ne za nas. Posle toga, Geu mi je govorio kad da ga ~ekam na tavanima Ku}e. Malo je zadovoljstva on meni davao. Nije hteo da prodire u mene, jer je verovao da moje devi~anstvo treba da bude sa~uvano za na{eg gospodara. Zato mi je stavljao penis samo u usta. Ali i tako, okretao ga je na drugu stranu malo pre vrhunca, jer sperma robova ne sme oskvrniti ènu gospodara. To je ~ast roba. E, sad, vi moète zga|eno re}i da je moja pri~a sva sa~injena od takvih stvari, i da ima u ìvotu, ~ak i robovskom, mnogo drugih stvari osim seksa. To je veoma ta~no. Ja samo mogu re}i ovo: mi, mo`da, upravo u svojoj seksualnosti bivamo najlak{e porobljeni, i mu{karci i ène. Mogu}e je da na tom polju, ~ak i kao slobodni ljudi, nalazimo da je slobodu najteè o~uvati. U politici tela jesu koreni vlasti. Bila sam mlada, puna zdravlja i èlje za rado{}u. Evo, ~ak i sada, ~ak i ovde, kad se osvrnem preko godina i gledam sa ove planete na onu, na kmetske barake i Ku}u [omekeovih, vidim te slike kao blistavi san. Vidim tvrde {aketine moje babe. Vidim mati moju kako se osmehuje, sa onom crvenom maramom oko vrata. Crno, svilasto telo moje gospo|e vidim, me|u jastucima. Nju{im miris dima sa vatri zaloènih kravljom balegom, kao i parfeme beze. Ose}am onu finu, mekanu ode}u na mom telu mladom, i usne i {ake moje gospodarice na njemu tako|e. ûjem starce kako pevaju re~, a ~ujem i moj glas kako se prepli}e sa gospo|inim glasom u pesmi ljubavi, i Eroda kako nam o slobodi pri~a. Njegovo lice ozareno je vizijom njegovom. Iza njega su prozori od kamene ~ipke i ljubi~astog stakla; oni ne daju no}i da u|e u sobu. Ne kaèm da bih se vratila. Radije bih poginula nego kod [omekeovih da se vratim. Radije bih mrtva pala nego da po|em sa ovog slobodnog sveta, mog sveta, natrag u ono mesto ropstva. Ali, sve {to sam u mladosti imala od lepote, ljubavi i nade, imala sam tamo. I tamo je sve to izdato. Sve {to se podiè na takvim temeljima, na kraju izda sebe. [esnaest godina sam imala u onoj godini kad se svet izmenio. Prva promena za koju sam ~ula nije mi bila nimalo zanimljiva, osim utoliko {to je moj gospodar bio njome uzbu|en, kao i Geu, Ahas i jo{ neki mladi kmetovi. âk i moja baba je, kad joj odoh u posetu, èlela o tome da slu{a. "Ta Jeova, taj svet robova", rekla je, "tamo su napravili slobodu? Poslali svoje vlasnike nekud daleko? Otvorili kapije? Gospode moj boè, moj slatki gospode Kamije, kako to moè biti? Hvaljeno bilo

115

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ime Kamijevo i ~udesa njegova!" û~ala je u pra{ini, rukama grle}i kolena, i njihala se napred-nazad. Sada je bila sva smeùrana od starosti. "Pri~aj mi!" re~e. Ja sam znala vrlo malo toga {to bih joj mogla dalje pri~ati o Jeovi. "Svi vojnici su se vratili ovamo", rekla sam. "A onaj drugi narod, oni tadini, oni su stigli tamo, na Jeovu. Mo`da su to novi vlasnici. Sve je to tamo negde daleko", rekla sam i odmahnula {akom prema nebu. "[ta je to tadini?" pitala je moja baba, ali ja nisam znala. Sve su to za mene bile samo re~i. Ali kad se na{ Vlasnik, gospodar [omeke, vratio ku}i bolestan, e, to sam razumela. Do{ao je lete}im kolima na na{e malo sleti{te. Videh da ga iznose na nosilima, da mu se vide beonja~e, a njegova crna koà da je pro{arana sivim mrljama. Umirao je od neke bolesti koja je po~ela da hara po gradovima. Moja majka je, sede}i pored gospe Tazeu, videla nekog politi~ara koji je preko mreè govorio da su tadini doneli tu bolest na Verel. Govorio je tako stra{no, da smo mi pomislile da }e sad svako umreti. Kad sam o tome rekla Geu, on prezrivo frknu. "Tu|ini, ne tadini", re~e, "ali oni nemaju s time nikakve veze. Moj gospodar je razgovarao sa doktorima. To je samo jedna nova vrsta gnojnog crva." Ta uàsna bolest bila je, i bez novih vrsta, dovoljno zlo. Znali smo da sva ljudska imovina za koju se otkrije da je tom bole{}u zaraèna bude odmah ubijena, isto kao {to se ubija zaraèna stoka; a le{ bude spaljen tu gde je pao. Nisu ubili Gazdu, nego se Ku}a napunila doktorima, a gospa Tazeu je ostajala dan i no} uz krevet svoga muà. Surovo je to umiranje bilo. Trajalo je dugo, nikako da prestane. Gospodar [omeke je u svojim patnjama stvarao uàsne zvuke, krike i urlike. Da ne poveruje{ da ljudsko bi}e moè satima da jau~e tako, kao on. Meso mu je gnojilo i otpadalo, ludeo je, ali nikako da bude mrtav. gospa Tazeu je postajala kao senka, Erod se punio snagom i uzbu|enjem. Ponekad bi mu o~i zasijale upravo kad bi ~uo urlike svoga oca. [aputao bi "gospo Tualo, smiluj mu se", ali se tim kricima hranio. Znala sam od Geua i Ahasa, koji su sa njim odrastali, kako ga je otac mu~io i prezirao, i kako se Erod zaricao da }e biti sve {to njegov otac nije i rasturiti sve {to je njegov otac napravio. Ali gospa Tazeu je svemu tome u~inila kraj. Jedne no}i naredila je svim ostalim negovateljima da se udalje, {to je i ina~e ~esto radila, i onda ostala da sedi sama uz umiru}eg ~oveka. Kad on po~e zavijati od bolova, ona uze svoj mali no` za {ivenje i zakla ga. Onda nekoliko puta ise~e vene na svojim zglavkovima, sve popre~no, popre~no, leè pored njega, i tako umre. Moja mati je provela celu tu no} u susednoj sobi. Rekla je da se pomalo ~udila {to je ti{ina, ali, tako je umorna bila, brzo je zaspala; a ujutro je u{la i na{la njih dvoje kako leè u svojoj hladnoj krvi. Ja sam samo jedno èlela, a to je da pla~em za mojom gospo|om, ali sve je bilo u zbrci. Sve {to se na{lo u bolesnikovoj sobi mora biti spaljeno, rekli su doktori, a i tela moraju biti spaljena, bez odlaganja. Ku}a je ve} bila pod karantinom, tako da su samo sve{tenici same Ku}e mogli u~estvovati u pogrebu. Bilo je zabranjeno da ma ko izi|e sa imanja u slede}ih dvadeset dana. Me|utim, doktori su po~eli odlaziti, ~im im je Erod,

116

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja koji je sada bio Gospodar [omeke, saop{tio {ta namerava da uradi. ûla sam neku Ahasovu nejasnu pri~u o tome, ali onako oja|ena, nisam ba{ obratila pa`nju. Pred kraj tog dana, sva ljudska imovina Ku}e stajala je ispred gospine Kapele tokom pogreba. Prvo smo slu{ali pesme i molitve koji dopirahu izunutra. Gazde i odseslobodni bili su izveli sav narod iz naselja baraka; svi oni su stali iza nas. Videli smo izlazak povorke, dva bela odra koja su ljudi nosili, paljenje loma~a, dizanje crnog dima. Mnogo pre nego {to se dim prestao uzvijati, novi Gospodar [omeke pri|e svima nama. Mi smo jo{ stajali. Erod se popeo na jednu malu uzvisinu iza kapele i progovorio glasom sna`nim, kakav nikad ranije ne ~uh od njega. U Ku}i je on ve~ito {aputao u mraku. A sad je govorio po danu, i to jakim glasom. Nije on jo{ imao ni dvadeset godina. Re~e nam: "ûjte, ljudi: bili ste robovi, a slobodni bi}ete. Bili ste moja imovina, a od sad }e svako od vas biti vlasnik svog sopstvenog ìvota. Ja sam jutros poslao vladi dokumente o manumisiji, a to zna~i oslobo|enju, za svih ~etiri stotine jedanaest mu{karaca, èna i dece koji su na imanju [omekeovih bili ljudska imovina. Ko do|e ujutro u Ku}u brojanja, dobi}e od mene papir o tome. U tim papirima pi{e za svakoga od vas da je od sada slobodna osoba. Nikada vi{e ne moète biti porobljeni. Od sutra, slobodni ste da radite {to vam je volja. Bi}e i novca za svakoga od vas, da imate sa ~ime zapo~eti novi ìvot. Ne}ete dobiti onoliko koliko zasluùjete, koliko ste zaradili svim va{im radom za nas, nego onoliko koliko ja vama mogu dati. Ja odlazim sa [omekea. Idem u glavni grad, gde }u raditi za slobodu svih robova na Verelu. Dan slobode, koji je na Jeove stigao, bliì se i nama, i uskoro }e do}i. Ko god èli da po|e sa mnom, neka po|e! Ima posla za sve nas!" Upamtila sam sve {to je rekao. Ta~no to su bile njegove re~i. Kad ~ovek ne ~ita, i kad mu glava nije puna slika iz mreè, izgovorene re~i ostaju duboko u pameti. Kad je prestao govoriti, zavladala je takva ti{ina kakvu ja u ìvotu ~ula nisam. Jedan od lekara po~e govoriti Erodu, buniti se da niko ne sme i}i napolje, zbog karantina. "To zlo je sagorelo u vatri", re~e Erod, {irokim zamahom ruke pokazav{i ka crnom dimu koji se i sad dizao. "Ovo je bilo zlo mesto, ali odsad vi{e nikakvo zlo ne}e polaziti iz [omekea!" Na to, po~e se uzdizati jedan spori zvuk me|u narodom iz baraka, koji je iza nas stajao; zvuk koji je narastao u veliku buku. Bilo je to klicanje i radovanje, pome{ano sa kuknjavom, pla~em, dernjavom, pevanjem. "Gospode Kamije! Gospode Kamije!" vikali su mu{karci. Jedna stara èna istupi napred: moja baba. Progurala se kroz nas iz Ku}e kao da smo ìtno polje. Stala je, ipak, prili~no daleko od Eroda. Ljudi utihnu{e, da ~uju {ta }e baba re}i. A ona re~e: "Gospodaru, da li nas ti izbacuje{ iz ku}a na{ih?" "Ne", re~e on. "To su va{e ku}e. Zemlja je va{a, pa treba i da je koristite. Ovo je va{ dom, a vi ste slobodni!" Na ovo, po~e nova dernjava, toliko jaka da sam ja onda ~u~nula i pritisnula {ake na u{i; plakala sam, ali sam i vikala, zajedno sa ostalima, hvale}i Gospodara Eroda i Gospoda Kamija.

117

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Plesali smo i pevali tu, na domak dve loma~e koje su jo{ gorele, sve dok nije za{lo sunce. Naposletku su babe i odseslobodni poveli narod natrag u barake, govore}i im da jo{ nemaju papire. Mi iz Ku}e odvukli smo se nekako u Ku}u, pri~aju}i o sutra{njem danu, kad }emo dobiti na{u slobodu, na{e pare i na{u zemlju. Celog slede}eg dana sedeo je Erod u kancelariji, koju smo zvali 'Ku}a brojanja', popunjavao papire za svakog roba ponaosob i svakome odbrojavao istu svotu: po sto kua, u gotovom novcu. Osim toga, svako je dobio i ~ek, vu~en na banku na{e oblasti, koji je glasio na pet stotina kua, ali se ~etrdeset dana nije mogao unov~iti. To je, objasnio je on svakome, zato da bi bili za{ti}eni od bezobzirnih ljudi pre nego {to nau~e kako da postupaju sa svojim novcem. On je njima savetovao da naprave kooperativu, da ujedine svoje fondove, da vode imanje demokratski. Jedan starac, sakat u obe noge, istr~ao je iz kancelarije vi~u}i: "Pare u banci, Gospode!" Plesao je hitrim skakutanjem na svoje dve izobli~ene noge. "Pare u banci, Gospode!" Ako bi hteli, ponavljao im je Erod uporno, mogli bi sa~uvati pare i stupiti u vezu sa Hamom, koja bi im pomogla da, za taj iznos, kupe karte za Jeovu. "Oh, o, Je-o-ve", po~eo je neko da peva, a ostali prihvatili. Ali izmenili su re~i: Ba{ svako }e o-ti-}i. Oh, o, Je-o-ve, ba{ svako }e o-ti-}i. To su pevali tokom celog dana. Ni{ta nije moglo izmeniti tugu te pesme. Pla~e mi se sada, kad se setim tog dana, te pesme. Slede}eg jutra Erod je oti{ao. Jedva je i ~ekao da pobegne sa mesta svog jada i da po~ne novi ìvot u glavnom gradu, gde }e raditi za slobodu. Meni nije rekao zbogom. Poveo je Geua i Ahasa sa sobom. Svi lekari i lekarski pomo}nici i njihova ljudska imovina oti{li su dan pre toga. Gledali smo kako se Erodova lete}a kola podiù u vazduh. Vratili smo se u Ku}u. Li~ila je na ne{to mrtvo. U njoj nije bilo ni vlasnika, ni gospodara, niti ikoga ko bi nam rekao {ta da radimo. Moja majka i ja smo u{le unutra da spakujemo i ponesemo na{u ode}u. Gotovo ni{ta nismo jedna drugoj rekle, ali smo ose}ale da ne moèmo tamo ostati. ûli smo druge ène koje su jurcale kroz bezu, preturale po sobama gospe Tazeu, kroz njene ormane, smejale se i vriskale od uzbu|enja, pronalazile nakit i druge dragocenosti. ûli smo u holu zgrade mu{ke glasove: glasove Gazda. Bez ijedne re~i moja majka i ja smo, nose}i samo ono {to nam se zateklo u rukama, izi{le na zadnja vrata, provukle se ne~ujno kroz ìve ograde vrtova i tr~ale sve do baraka. Velika kapija kmetskog naselja stajala je otvorena. Kako vam mogu opisati {ta je to za nas zna~ilo, taj prizor, ta otvorena kapija? Kako vam mogu opisati?

118

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja 2. Zeskre Erod pojma nije imao kako se upravlja imanjem, jer upravljali su uvek Gazde. I on je bio zatvorenik. @iveo je u svojim ekranima, snovima i vizijama. Babe i ostali u naselju baraka provedo{e celu tu no} poku{avaju}i da smisle neki plan, da okupe narod da bi se mogao braniti. Onog jutra kad smo majka i ja utr~ale, kmetovi su ~uvali naselje: kmetovi koji su nosili poljoprivredne alatke prepravljene u oru`je. Babe i odseslobodni organizovali su izbore za vo|u. Izabran je jedan snaàn, kod svih omiljen poljski radnik. Nadali su se da }e na ovaj na~in zadràti mlade mu{karce uz sebe. Ali ve} po podne ta nada propade. Mladi}i po~e{e da divljaju. Oti{li su do Ku}e da je oplja~kaju. Gazde su pucale na njih sa prozora i ubile mnoge; a mnogi drugi mladi}i su se razbeàli. Gazde su ostale utaborene u Ku}i, gde su pili vino [omekeovih. Vlasnici drugih plantaà po~eli su doletati u pomo} ovim Gazdama. Slu{ali smo kako sle}u kola, jedna za drugim. Oni kmetovi koji su ostali u Ku}i dopali su sada na milost i nemilost ovih prido{lica. A mi u naselju opet smo zatvorili kapiju. One ogromne reze premestili smo sa spolja{nje strane na unutra{nju i mislili smo da }emo, na taj na~in, provesti bezbedno bar tu jednu no}. Ali u pono} oni su do{li sa te{kim traktorima i guranjem sru{ili zid. U naselje je upalo oko stotinu ljudi, na{ih Gazda, ali i vlasnika svih drugih plantaà u tom kraju. Imali su vatreno oru`je. Mi smo se branili poljoprivrednim alatkama i komadima drveta. Jedan ili dvojica od njih bili su ranjeni ili ubijeni. A oni su nas ubijali koliko god im se htelo, a onda su po~eli da siluju. To je potrajalo do ujutro. Jedna grupa tih ljudi pokupila je sve babe i sve stare kmetove; dràli su ih i pucali im me|u o~i, kao {to ubijaju stoku. I moju babu su tako. Ne znam {ta je bilo sa mojom majkom. Kad su me, ujutro, odvodili, nisam videla nijednog ìvog kmeta. A bele papire sam videla kako leè u krvi, na zemlji. Papire slobode. U ìvotu je ostalo samo nekoliko nas devojaka i mladih èna. Nas su nagnali u jedan kamion i odvezli na poleti{te. Tamo su nas naterali da u|emo u lete}a kola. Gurali su nas i udarali {tapovima. Onda nas je to ponelo u vazduh. Ja tad nisam bila pri ~istoj svesti. O tim doga|ajima znam samo ono {to su mi druge ène ispri~ale kasnije. Na{le smo se u jednom naselju baraka, koje je u svemu nalikovalo na na{e. Ja sam mislila da su nas vratili ku}i. Gurali su nas ka merdevinama za odseslobodne, tako da smo morale niz njih si}i. Jo{ je bilo jutro, i trudbenici su bili napolju, na radu, a unutar palisade, u naselju, bili su samo stari mu{karci, babe i {tenad. Babe su po{le ka nama, namr{tene i ljute. U prvo vreme nisam razumela za{to su to sve neke nepoznate. Pogledom sam traìla moju babu. One su se pla{ile nas, misle}i da smo begunice. Ve} nekoliko godina su pojedini robovi sa plantaà beàli, poku{avaju}i da se dokopaju gradova. One su mislile da smo mi one koje je nemogu}e ubediti i da }emo im doneti neke nevolje. Ipak, pomogle su nam da se operemo i dale nam jedno mesto blizu kule odseslobodnih.

119

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Reko{e da nijedna koliba nije slobodna. Reko{e da je to imanje Zeskra. Nisu htele ni da ~uju {ta je bilo kod [omekeovih. Nisu èlele na{u prisutnost. Niti na{u nevolju. Spavale smo tako, na goloj zemlji, bez ikakvog zaklona. Nekoliko kmetova presko~ilo je jarak. Oni su nas silovali, zato {to nije bilo ni~eg {to bi ih spre~ilo, nikog kome bismo mi i{ta vredele. Bile smo odve} slabe i bolesne da im se odupremo. Samo jedna od nas, devojka po imenu Abju, poku{ala se tu}i sa njima. Prebili su je do besvesti. Ujutro nije mogla da hoda, ni da govori. Ona je naprosto ostavljena tako kad su Gazde do{le i pokupile nas. I jo{ jednu devojku su ostavili na tom mestu, jednu krupnu seosku devojku koja je na glavi imala velike bele oìljke nalik na razdeljke u kosi. Dok smo odlazili, pogledala sam je i videla da je to Valsu, moja nekada{nja prijateljica. Bile smo tu zajedno, a nismo prepoznale jedna drugu. Ona ostade u pra{ini, sede}i, glave pognute. Pet nas je privedeno iz naselja baraka u Ku}u porodice Zeskra, u prostorije za kmetice. Tu sam, jedno kra}e vreme, imala bar neku nadu, jer sam umela da budem dobra slu{kinja. Nisam tada znala koliko se Zeskre razlikuju od [omekeovih. Kod ovih Zeskra, Ku}a je bila puna ljudi, puna vlasnika i gazda. Velika je to porodica bila, nije bio samo jedan Gospodar kao kod [omekeovih nego desetak njih, a svaki sa svojim pratiocima, ro|acima i gostima, tako da je i po trideset, i po ~etrdeset mu{karaca boravilo na mu{koj strani, i isto toliko èna u bezi, a ku}no osoblje sastojalo se od pedeset ili vi{e kmetova i drugih. Nismo dovedene da budemo ku}ne pomo}nice, nego samo ène za upotrebu. Okupali su nas i ostavili u sobi za takve. Bila je to jedna velika soba u kojoj ni u jednom kutku nije bilo nimalo privatnosti. Deset ili vi{e èna za upotrebu ve} je bilo tu. One me|u njima koje su svoj posao volele nerado su gledale na na{ dolazak, misle}i da }emo im biti takmaci; one druge su nas pozdravile dobrodo{licom, u nadi da bismo mi mogle zauzeti njihova mesta, a one biti preba~ene u ku}ne pomo}nice. Ali nijedna nije bila mnogo neljubazna, a neke su bile ba{ dobre, dale su nam pone{to da obu~emo, jer sve do tad bile smo sasvim nage, a i te{ile su najmla|u od nas, Mio, kmeticu-devoj~icu od nekih deset ili jedanaest godina ~ije je belo telo bilo posvuda pro{arano modricama mrkim i plavim. Jedna od njih bila je visoka èna po imenu Sezi-Tual. Ona me je gledala sa ironi~nim izrazom lica. Ne{to u njoj navelo je moju du{u da se probudi. "Nisi ti pra{inarka", re~e ona. "Crna si kao sam Gospod \avo Zeskra li~no. Beba nekog gazde, to si ti, a?" "Ne gospo|o", rekoh ja. "Dete gospodnje. I dete Gospodara. Moje ime je Rakam." "Tvoj deda nije postupao prema tebi osobito dobro u poslednje vreme", re~e ona. "Mo`da bi trebalo da se moli{ Tuali gospi Milostivoj." "Milosti ne traìm", rekoh. Od tad me je Sezi-Tual volela, pa sam bila pod njenom za{titom, koja mi je bila potrebna. Skoro svake no}i slate smo na mu{ku stranu. Kad su bile zabave sa krkanlukom, u neko doba gospe bi oti{le iz trpezarije. Tada smo mi uvo|ene, da sedimo vlasnicima u krilu i pijemo vino sa njima. Upotrebljavali su nas tu, na kau~ima, ili su nas

120

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja vodili u svoje sobe. Mu{karci Zeskre nisu bili svirepi. Neki su voleli da siluju, ali ve}ina je vi{e volela da zami{lja da mi njih èlimo i da èlimo da radimo upravo isto {to se i njima ho}e, pa ma {ta to bilo. Takve mu{karce bilo je mogu}e zadovoljiti, i to one prve glumljenjem straha i pokornosti, a one druge popustljivo{}u i glumljenjem silnog uìvanja. Me|utim, neki od gostiju njihovih bili su mu{karci sasvim druge vrste. Nije postojao nikakav zakon protiv o{te}ivanja ili ubijanja ène za upotrebu. To se mo`da ne bi dopalo njenom vlasniku, ali bila je stvar njegovog ponosa da to ne kaè: jer od njega se o~ekivlo da ima tako mnogo kmetica, da jedna manje ili vi{e ne zna~i ni{ta. Zato su pojedini mu{karci koji zadovoljstvo nalaze u mu~enju dolazili na gostoljubiva imanja kao {to je bila Zeskra da se iìve. Sezi-Tual, koja je Starom Gospodaru bila najomiljenija, mogla je oti}i kod njega i pobuniti se protiv takvih; to je i ~inila, pa takav gost vi{e nikada nije pozivan. Ali, dok sam ja boravila tamo, Mio [omekeovih, ta sitna devoj~ica, ubijena je. Jedan gost ju je vezao za krevet, a oko njenog vrata stegnuo ~vor tako jako da se ona gu{ila i ugu{ila dok ju je on upotrebljavao. Ne}u vi{e pri~ati o takvim stvarima. Rekla sam sve {to sam morala. Postoje neke istine koje nisu korisne. Svako znanje je lokalno, rekla je moja prijateljica. Da li je istina, tamo gde je to istina, da je to dete moralo umreti na takav na~in? Da li je istina, tamo gde je to istina, da ona nije morala umreti na takav na~in? Mene je ~esto upotrebljavao Gospodar Jaseo, sredove~ni ~ovek kome se dopadala moja crna koà. Govorio mi je "Moja gospo". Tako|e me je nazivao 'buntovnicom', zato {to su sad oni nazivali ono {to se kod [omekeovih desilo - pobuna robova. U onim no}ima kad on nije slao po mene sluìla sam bilo kome. Provela sam tako u Zeskri dve godine. Jednog jutra, veoma rano, do|e SeziTual do mene. Pozno u no}i bila sam do{la iz postelje Gospodara Jaseoa. Malo je èna bilo u tom trenutku u na{oj sobi, jer je prethodne no}i bila gozba i pijanka, pa su gosti pozvali ba{ sve devojke za upotrebu. Sezi-Tual me je probudila. Imala je ~udnu kosu, sitno-kovrdàvu, `bun. Pamtim njeno lice iznad mene i kosu kako se u tim kovrdìcama {iri na sve strane oko tog lica. "Rakam", {apnula je ona, "no}as je sa mnom razgovarao jedan od kmetova na{ih gostiju. Dao mi je ovo. Rekao je da se zove Suhame." "Suhame", ponovila sam. Bila sam pospana. Pogledala sam {ta to ona drì i pruà ka meni: neki prljav, izgu`van papir. "Ne znam da ~itam!" rekla sam zevaju}i, nestrpljiva. Ali onda sam pogledala i prepoznala taj list hartije. Znala sam {ta na njemu pi{e. Bila je to moja hartija slobode. Svojevremeno sam gledala kako Gospodar Erod ispisuje moje ime na njoj. On je, ispisuju}i svako ime, govorio glasno, da bismo mi znali {ta pi{e. Zapamtila sam veliki, kitnjasti razmah prvog slova, koji se ponovio i u mom drugom imenu: Radose Rakam. Uzeh taj papir rukom koja se tresla. "Odakle ti ovo?" upitah. "To ti bolje pitaj tog Suhamea", re~e ona. Tek sad sam ~ula zna~enje u tom imenu: su-Hame, 'od Hame'. Bilo je to ime-lozinka. To je i Sezi-Tual znala. Posmatrala me je, a onda se naglo sagnula i prislonila ~elo na moje ~elo. Dah joj je zapeo u grlu. "Ako mogu, pomo}i }u", {apnula je.

121

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Imala sam susret sa 'Suhameom' u jednoj od na{ih ostava za hranu. îm sam ga videla, prepoznala sam ga: Ahas, onaj koji je, kao i Geu, bio miljenik Gospodara Eroda. Sitan, }utljiv mladi} pra{inaste boje koè, na koga nikad nisam obra}ala mnogo pa`nje. Imao je prodoran, pronicljiv pogled; u ono doba, kad smo Geu ili ja govorili, mislila sam da nas Ahas gleda zlobno. Pomno je zurio u mene i sad, ali mu je lice bilo nekako ~udno, bezizraàjno. "Za{to si ti ovde sa tim Gospodarom Boebom?" rekla sam. "Zar nisi slobodan?" "Jednako sam slobodan kao i ti." Njegovo je lice po~elo oìvljavati, gubiti onu mrtvu 'belost' koju je imalo kad me je ugledao. "Gospa Boeba je ~lanica Zajednice. Ja radim u Hami. Poku{avao sam prona}i ljude sa imanja [omekeovih. ûli smo da ovde ima nekoliko èna odande. Rakam, ima li jo{ ìvih osim tebe?" Glas mu je bio blag. Kad je izgovorio moje ime, dah mi je zastao a grlo se steglo. Izgovorila sam njegovo ime, a onda se sasvim primakla Ahasu i zagrlila ga. "Ratual, Ramajo i Keo su jo{ ovde", kazala sam. On me je pridràvao ne`no. "A Valsu je u naselju baraka", nastavila sam, "ako je jo{ ìva." Plakala sam. Nisam nijednom zaplakala jo{ od Mioine smrti. I Ahas je bio u suzama. Pri~ali smo, tada i kasnije. On mi je objasnio da smo mi zaista, po zakonu, slobodne, ali da zakon ni{ta ne zna~i na farmama. Vlada ne èli da se me{a izme|u vlasnika i onih osoba za koje vlasnici tvrde da su njihovi kmetovi. Ako bismo se pozvale na na{a prava, Zeskre bi nas verovatno poubijali, jer bi smatrali da smo ukradena imovina koja im donosi bruku i sramotu. Moramo pobe}i, ili nas mora neko ukrasti, u svakom slu~aju moramo se do~epati grada, prestonice, da bismo imali iole ikakvu bezbednost. Morali smo biti sigurni da niko od osoblja Zeskra ne}e da nas oda, iz zavidljivosti ili iz ulizi{tva. Ja sam jedino u Sezi-Tual imala puno poverenje. Ahas je organizovao na{e bekstvo, uz pomo} Sezi-Tual. Ja sam nju poku{ala ubediti da po|e sa nama, ali ona je smatrala da bi, bez isprava o slobodi, morala uvek da se krije, i da bi to bilo gore od njenog sada{njeg ìvota u Zeskri. "Mogla bi oti}i na Jeovu", rekla sam ja. Nasmejala se. "Sve {to ja znam o Jeovi jeste da se ba{ niko nije vratio. Za{to beàti iz jednog pakla u drugi pakao?" Ratual se opredelila da ne po|e sa nama; bila je najomiljenija kmetica jednome mladom Gospodaru i zadovoljna da ostane tako. Ramajo, najstarija od nas od [omekeovih, i Keo, kojoj je sad bilo oko petnaest godina, odlu~i{e da po|u. Sezi-Tual je oti{la u kmetsko naselje i ustanovila da je Valsu jo{ ìva i da radi kao trudbenica na njivama. Urediti bekstvo za nju bilo je daleko teè nego za nas. Ona je mogla beàti samo danju, preko njiva, pred o~ima nadzornika i gazdurina. Bilo je te{ko ~ak i razgovarati sa njom, jer su babe bile nepoverljive. Ali Sezi-Tual je uspela, a Valsu joj re~e da }e u~initi sve, samo da 'opet vidi svoj papir'. Lete}a kola gospe Boebe ~ekala su nas na rubu velikog polja gede, jednog na kome je berba bila tek zavr{ena. Bilo je pozno leto. Ramajo, Keo i ja izi{le smo iz ku}e pe{ice, u toku tog jutra, ali ne u isto vreme. Niko nije stalno straàrio nad nama, zato {to

122

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja nismo imale kuda oti}i. Zeskra leì u okruènju drugih velikih plantaà, tako da odbegli rob ne bi na{ao nijednog prijatelja u okolnih nekoliko stotina ili ~ak hiljadu kilometara. Jedna po jedna, razli~itim putanjama, pro{le smo kroz {ume i polja, i to celim putem se skrivaju}i i ~u~e}i, i dospele do letikola, gde nas je Ahas ~ekao. Moje srce je gruvalo, gruvalo, toliko da nisam mogla disati. Tu smo ~ekali Valsu. "Eno je!" re~e Keo, koja je sedela iznad nas, na krilu lete}ih kola. Pokazala je prstom preko {iroke njive na kojoj je gede bio pose~en tako da je ostala samo strnjika. Valsu je istr~ala iz gustog reda drve}a koje je raslo sa druge strane njive. Tr~ala je postojano, sa te{kim zamahom, a ne kao neko ko se boji. Ali najednom je stala. Okrenula se. Jedan trenutak nismo znali zbog ~ega. Onda videsmo dva mu{karca kako se odvajaju iz senke drve}a. Oni su se stu{tili za njom. Nije beàla od njih, nije htela da ih, na taj na~in, dovede do nas. Pojurila je natrag, ka njima. Bacila se na njih kao lovna ma~ka. Jo{ dok je bila u skoku, jedan od njih pucao je iz pi{tolja. U padu, ona obori jednog pod sebe. Onaj drugi nastavi da puca i puca. "Ulazi!" re~e Ahas. "Sad!" Uletele smo navrat-nanos u kola, koja su se podigla u vazduh, i sve to prividno u jednom jedinom trenu, u onom trenu kad je Valsu u~inila taj veliki skok, kad se i ona uzdigla u vazduh, u smrt, u svoju slobodu. 3. Grad Ja sam moj papir o slobodi ispresavijala tako da se pretvorio u maju{ni paket. Stiskala sam ga u {aci i nisam ga ni za tren ispu{tala u kolima, i posle kad smo sleteli i po{li javnim prevozom kroz gradske ulice. Kad je Ahas otkrio {ta ja to stiskam u ruci, rekao mi je da se ne moram zbog toga brinuti. Na{e manumisije su evidentirane u ministarstvu i bi}e po{tovane, ovde, u gradu. Mi smo slobodni ljudi, re~e on. Mi smo gareoti, a to }e re}i, vlasnici koji nemaju nijednu imovinu. "Ba{ kao Gospodar Erod", re~e on. To meni nije ni{ta zna~ilo. Trebalo je mnogo toga nau~iti. Zadràla sam ja moju hartiju slobode u {aci, sve dok nisam na{la bezbedno mesto da je ~uvam. Imam je i sad. Pro{etali smo malo po ulicama, a onda nas je Ahas poveo u jednu od ogromnih zgrada koje su stajale jedna do druge du` plo~nika. Re~e da je to naselje, ali upotrebio je istu re~ kao za naselje kmetova; ali mi smo smatrale da to mora biti vlasni~ka ku}a. Tamo nas je pozdravila jedna sredove~na èna. Imala je bledu koù, ali je govorila i pona{ala se kao vlasnica, pa ja nisam znala {ta je ona. Rekla je da se zove Res i da je iznajmljena 'pod rentu', kao i tako|e da je stare{ina za tu ku}u. Pod rentu su kmetovi davani kompanijama. Ako ih unajmi velika kompanija, onda oni ìve u kompanijinim naseljima, ali u gradu je bilo mnogo, mnogo iznajmljenih koji su radili za male kompanije ili su sami vodili neki posao, a stanovali su u zgradama ~iji vlasnik o~ekuje zaradu od toga, takozvanim 'kmetskim otvorenim naseljima'. U takvim mestima, stanari moraju po{tovati policijski ~as i vrata moraju no}u biti zaklju~ana, ali to je sve; sami upravljaju sobom. Ovo je bila jedna takva zgrada. Imala je podr{ku Zajednice. Neki od stanara bili su iznajmljenici, a mnogi drugi bili su kao mi, gareoti koji su nekada bili robovi. Vi{e od sto ljudi ìvelo je tu, u ~etrdeset stanova.

123

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Postojalo je nekoliko nadzornica, koje bih ja nazvala babama, a ovde su za njih govorili da su stare{ine. Na zemlji{nim velikoposedima duboko u pokrajini, duboko u pro{losti, gde je ìvot bio za{ti}en kilometrima zemlje i vekovnim obi~ajima i ~vrstom odlu~no{}u da se ostane u neznanju, svaki komad 'ljudske imovine' bio je potpuno prepu{ten milosti i nemilosti vlasnika, svakog i bilo kakvog vlasnika. A mi smo odatle presko~ile u ovu veliku gomilu od dva miliona ljudi gde ni za {ta i ni za koga nije postojala za{tita od slu~ajnosti ili promene, gde smo morale u~iti najbrè {to moèmo, i to jedno znanje, kako da se odrìmo u ìvotu, ali gde je na{ ìvot bio u na{im sopstvenim rukama. Ja nikad do tada nisam videla ulicu. Nisam umela pro~itati ni jednu jedinu re~. Mnogo sam imala da u~im. Res je to ~inila o~iglednim. Bila je gra|anka, hitra u mislima i re~ima, nestrpljiva, agresivna, osetljiva. Ja dugo nisam mogla osetiti nikakvu naklonost prema njoj - {tavi{e, nisam je mogla ni razumeti. Pored nje sam imala ose}aj da sam glupa, spora, tupava. êsto sam se ljutila na nju. Sad je u meni postojao bes. Dok sam ìvela u Zeskri, nisam se ljutila. Nisam mogla. To bi me pro`deralo. Ovde je bilo prostora za ljutnju, ali nisam imala na {ta korisno da upotrebim tu ljutnju. @ivela sam sa njom u ti{ini. Keo i Ramajo imale su jednu veliku zajedni~ku sobu, a ja malu, do njihove. Nikada ranije nisam imala sobu samo za sebe. U prvo vreme sam se u njoj ose}ala usamljeno i nekako posti|eno, ali uskoro mi se dopalo. Prva stvar koju sam ja uradila slobodno, kao slobodna èna, bila je ta da sam zatvorila svoja vrata. No}u sam zatvarala vrata i u~ila. Tokom dana, imali smo radnu obuku pre podne, a nastavu po podne: ~itanje i pisanje, aritmetiku, istoriju. Moja radna obuka bila je u jednoj maloj radionici gde smo od hartije i tankog drveta pravili sandu~i}e za kozmetiku, za slatki{e, za nakit i sli~ne stvari. Mene su nau~ili da obavim sve one razli{ite etape tog posla, od po~etka do kraja, dakle i pravljenje i ukra{avanje kutija; jer, tako se u gradu uglavnom radilo, radili su zanatlije-umetnici, svako je poznavao celinu svog zanata. Vlasnik te radionice bio je jedan ~lan Zajednice. Stariji radnici bili su iznajmljenici. Znalo se da }u i ja po~eti da dobijam platu ~im se moja obuka zavr{i. Do tada, izdràvao me je Gospodar Erod, i mene i Keo i Ramajo, kao i nekoliko mu{karaca sa plantaè [omekeovih; ti ljudi su ìveli u drugoj ku}i. Erod nam nikada nije do{ao u posetu. Ja mislim da nije èleo da vidi nikoga od ljudi koje je na onako katastrofalan na~in oslobodio. Ahas i Geu mi reko{e da je prodao glavninu zemlje [omekeovih i po~eo tro{iti taj novac u korist Zajednice, ali i svoje politi~ke promocije, zato {to je sad postojala Radikalna stranka koja se zalagala za emancipaciju. Geu je do{ao nekoliko puta da me vidi. Postao je gra|anin, sav fino doteran, pun znanja. Ose}ala sam, dok me je gledao, da razmi{lja o onome kako sam bila èna za upotrebu, kod Zeskra. Zato sada nisam volela da se vi|am s njim. Onom Ahasu, o kome ni{ta nisam mislila u starim danima, sad sam se divila, jer sam znala da je hrabar, odlu~an i dobar. On je bio taj koji nas je traìo, na{ao, izbavio. Ja sam sad bila besna na svakog mu{karca koji bi me pogledao onako kako mu{karci

124

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja gledaju ène. Bila sam ljuta i na ène koje su me gledale i sagledavale seksualno. Za gospu Tazeo ja sam bila samo telo, ni{ta vi{e. I u Zeskri sam bila samo to. âk i za Eroda, koji me nije hteo ni dodirnuti, bila sam samo to. Meso koje treba ili ne treba pipati, kako ko voli. Upotrebiti ili ne, kako se ko opredeli. Mrzela sam seksualne delove sebe, genitalije, dojke i zaobljenost kukova i stomaka. Jo{ od detinjstva obla~ili su me u mekanu ode}u ude{enu da naglasi seksualnost ènskog tela. Kad sam po~ela dobijati platu, ~im sam uzmogla kupovati ili praviti ode}u za sebe, pre{la sam na tvrde, te{ke tkanine. Deo tela koji sam najvi{e volela bile su moje {ake, tako pametne u radu, i glava, ne mnogo pametna za u~enje, ali ipak sposobna da nau~i, ranije ili kasnije, ma koliko dugo se morala oko toga truditi. Erod je svojevremeno govorio o promeni, da, ali o nekoj takvoj promeni koju bi izveli vlasnici. Mi smo bili ono {to treba menjati, pu{tati na slobodu, kao {to smo ranije bili ono {to treba posedovati. Iz istorije sam saznala da svaka sloboda mora da se napravi. Ona ne moè biti data. Prva knjiga koju sam pro~itala samostalno bila je istorija Jeove, napisana vrlo jednostavno. Tu je pisalo o danima naseljavanja, o ~etiri korporacije, o onom stra{nom prvom veku kad su brodovi nosili robove-mu{karce na Jeovu, a dragocene rude nazad. Robovi-mu{karci bili su tako jeftini da su ih gonili da rmbaju dok ne crknu, nekoliko godina u rudniku, a onda uvozili nove. Oh, o, Jeove, ba{ niko da se vra-ti. Onda su korporacije po~ele da {alju i izvestan broj èna, da bi one radile i razmnoàvale se, pa su se tokom godina kmetovi prelivali iz planta`nih naselja i stvorili gradove - ~itave velike gradove, poput tog u kome sam se ja na{la. Samo, u gradovima nisu upravljali gazde i vlasnici, nego sami kmetovi, kao sad ovom zgradom. Na Jeovi, kmetovi su bili vlasni{tvo korporacija. Mogli su i da dobiju slobodu za pare, daju}i korporaciji deo svojih prihoda, na onaj na~in kako u nekim delovima Voe Dea napoli~ari obra|uju zemlju, a pola prihoda daju vlasniku. Na Jeovi, takve nazivaju oslobo|enicima. Ne slobodnim ljudima, nego oslobo|enicima. A onda, pisalo je u toj istoriji koju sam ~itala, oni po~e{e da misle: za{to mi nismo slobodni ljudi? Pa su zato izveli revoluciju, Oslobo|enje. Po~elo je na jednoj plantaì zvanoj Nadami, pa se odatle {irilo. Trideset godina su se oni borili za svoju slobodu. I pre samo tri godine su se izborili, dobili su rat, a izbacili napolje i korporacije i vlasnike i gazde, sve to, sa svoga sveta. Plesali su i pevali po ulicama, sloboda, sloboda! Ta knjiga, koju sam ja ~itala (polako, ali sam je ~itala) {tampana je bila ba{ tamo, na Jeovi - u Slobodnom Svetu. A na Verel su je preneli tu|ini iz svemira. Za mene je to bila sveta knjiga. Upitala sam Ahasa kako je sad na Jeovi, a on re~e da tamo sastavljaju vladu i pi{u savr{en ustav, da bi svi ljudi bili jednaki pred zakonom. A na mreì, na vestima, javljali su da na Jeovi sve pra{ti od me|usobne borbe, da tamo nikakve vlade i nema, da narod krepava od gladi, da plemenski divljaci besne po pokrajinama, a bande mladih kriminalaca po gradovima, da su red i zakon sasvim propali tamo. Davanje i uzimanje mita; neznanje; poku{aj je to osu|en na neuspeh, svet koji umire, govorili su.

125

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Ahas je govorio da je vlada Voe Dea, koja je vodila i izgubila rat protiv Jeove, sada u strahu da ne po~ne Oslobo|enje i na Verelu. "Ne veruj ni u kakve vesti", savetovao je on mene. "A naro~ito na u vesti sa neareala. Nikad se ne uklju~uj u njih. Jednako su la`ne, ali ti daju da vidi{, oseti{, a onda poveruje{. A oni to znaju. Nisu njima potrebne pu{ke, ako su vlasnici na{ih umova." Vlasnici nemaju nijednog reportera na Jeovi, nijednu kameru, re~e on; te 'novosti' izmi{ljaju i snimaju uz pomo} glumaca. Na Jeovu je dopu{ten pristup samo nekolicini tu|ina, onih sa Ekumena; {tavi{e, Jeovci raspravljaju da li i tu nekolicinu da po{alju napolje, pa da svet koji su osvojili ostane samo njima. "U tom slu~aju, {ta bi bilo s nama?" pitala sam, jer bila sam po~ela razvijati neke svoje sanjarije da otputujem tamo, u Slobodni Svet, ~im Hame uzmogne iznajmiti brodove i poslati ljude. "Neki na Jeovi govore da kmetovi mogu do}i. Drugi kaù da Jeova ne moè toliki broj da ishrani, bila bi prenakrcana. O tome se sad vodi rasprava, demokratski. Bi}e odlu~eno na prvim jeovskim izborima, uskoro." I Ahas je sanjario o odlasku tamo. Zajedno smo pri~ali o tom na{em snu onako kako zaljubljeni pri~aju o svojoj ljubavi. Ali nijedan brod nije kretao za Jeovu. Hame nije mogla dejstvovati otvoreno, a Zajednici je bilo zabranjeno da dejstvuje umesto Hame. Ekumen je ponudio da preveze svojim brodovima sve koji ho}e da pre|u, ali je vlada Voe Dea uskratila dozvolu za kori{}enje bilo kog svemirskog poleti{ta za te svrhe. Reko{e da mogu sami da prevoze svoj narod, ali da nijedan Verelac ne}e napustiti Verel. A tek je ~etrdeset godina pro{lo otkako je Verel kona~no dopustio tu|inima da slete i da uspostave diplomatske odnose. îtaju}i istoriju dalje, po~ela sam pomalo razumevati prirodu ljudi koji su na Verelu dominirali. Ta rasa crne koè koja je pokorila sve druge narode Velikog kontinenta, a onda i celi svet, ta rasa koja je sebe nazvala vlasnicima, ìvela je u uverenju da postoji samo jedan na~in da se bude. Verovali su da jesu ono {to ljudi treba da budu, da ~ine ono {to treba da se ~ini i da znaju sve {to ima da se zna. A svi ostali narodi Verela, ~ak i kad su se njima suprotstavljali, opona{ali su ih, poku{avali su postati vlasnici i na taj na~in su postajali vlasni{tvo. Onda je sa neba do{ao jedan narod koji je izgledao druga~ije, radio druga~ije i znao druga~ije, i nije se dao pokoriti ni porobiti; sa takvim narodom rasa vlasnika nije htela da ima nikakva posla. I tek posle ~etiri stotine godina priznala je da je nai{la na sebi ravne. Bila sam u masi na jednom mitingu Radikalne stranke. Na mitingu je i Erod govorio, divno kao i uvek. Primetila sam u gomili naroda jednu ènu koja je stajala pored mene i slu{ala. Njena koà bila je neke neobi~ne narandàsto-sme|e boje kao kora pinija, a u uglovima njenih o~uju videla se belina. Pomislila sam da je èna bolesna - od gnojnih crva, mo`da; tako se koà Gospodara [omekea menjala, a u njegovim o~ima tako|e su se pojavile beonja~e. Ona je bacila pogled na mene, osmehnula se malo i opet posvetila pa`nju govorniku. Njena kosa bila je nakovrdàna u `bun ili oblak, kao kod Sezi-Tual. Ode}a joj je bila od neke tanane tkanine, i po nekoj ~udnoj modi. Meni po~e svitati, ali veoma sporo, {ta je ona; po~eh razumevati da je ona do{la sa jednog sveta nezamislivo dalekog. ûdo je bilo da ona i sa tako ~udnom koòm, kosom, o~ima i

126

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja umom ipak jeste ljudsko bi}e, kao {to sam i ja; u to nisam sumnjala. Jer, osetila sam da jeste. Upravo to me je, na trenutak, duboko uznemirilo. Onda je uznemirenost prestala, a po~ela ogromna radoznalost, maltene ~e`nja, privu~enost ka njoj. Poèlela sam da upoznam tu ènu, da znam sve {to i ona zna. U meni se borila du{a vlasnika sa slobodnom du{om. Tako }e kod mene biti doìvotno. Keo i Ramajo prestale su da idu u {kolu ~im su nau~ile da ~itaju, pi{u i koriste kalkulator, ali ja sam nastavila. Kad vi{e nije postojao nijedan ~as na koji bih mogla i}i u {koli Hame, nastavnici su mi pomogli da na|em {kolske ~asove na mreì. Iako su svi nastavni predmeti bili pod kontrolom dràve, na{lo se tamo finih nastavnika, a i grupa iz celog sveta; pri~ali su o knjièvnosti, istoriji, o prirodnim naukama i o umetnostima. Ja sam uvek èlela {to vi{e istorije. Res, koja je bila ~lanica Hame, prva me ja odvela u Biblioteku Voe Dea. Po{to je ta biblioteka bila samo za vlasnike, u njoj nije vr{ena dràvna cenzura. Oslobo|eni kmetovi, oni svetlijih boja koè, uvek su izbacivani iz nje, pod ovim ili onim izgovorom; bibliotekari su nalazili na~ina za to. A ja ovako crna, pa jo{ u gradu uve`bana da se drìm sa jednim ravnodu{nim ponosom koji ~oveku omogu}uje da izbegne mnoge uvrede i grdnje. Res mi je rekla da u{etam kao da sam vlasnica cele biblioteke. Tako sam i uradila, i dobila sam sva prava kori{}enja, niko nije postavio nikakvo pitanje. Tako po~eh da ~itam slobodno, koju god sam knjigu htela u toj velikoj biblioteci, a pro~itala bih sve do poslednje da sam samo mogla. To je bilo moje uìvanje, to ~itanje. Tu je bilo srce moje slobode. Moj se ìvot sastojao uglavnom samo od rada na pravljenju tih kutija, {to je bio posao dobro pla}en, prijatan i u prijatnom dru{tvu, i od u~enja i ~itanja. Nisam ni èlela vi{e. Bila sam usamljena, ali ispunjena ose}anjem da je ta usamljenost mala cena za ono {to jesam èlela. Ona Res, koja mi se u po~etku nije dopadala, sad mi je bila prijateljica. Odlazila sam sa njom na sastanke Hame, ali i na izvesne zabave o ~ijem postojanju pojma ne bih imala da nije bilo Res. "Ajmo, seljoberka", rekla bi Res meni. "Vreme je da obrazujemo na{e planta`no {tene." Pa bi me odvela u makil-pozori{te, ili u kmetske plesne dvorane gde je bila dobra muzika. Res je uvek htela da ple{e. Pu{tala sam je da me u~i tome, ali nije mi prijalo plesanje. Jedne no}i, dok smo plesale 'spora}e', njene ruke me po~e{e stiskati, a ja pogledah u njeno lice i videh na njemu masku seksualne èlje, blagu i 'praznu'. "Meni se ne ple{e", rekoh. Oti{le smo pe{ice ku}i. Ispratila me je do sobe, a na vratima poku{ala da me zagrli i poljubi. Bila sam toliko besna, da mi je muka pripala od besa. "Ne}u to!" rekla sam. "Izvini, Rakam", re~e ona, tonom blaìm nego {to sam ikad od nje ~ula. "Znam kako se mora{ ose}ati. Ali ti mora{ to i savladati, nastaviti svoj ìvot. Ja nisam mu{karac, a èlim te." Upala sam joj u re~. "Mene je prvo upotrebljavala jedna èna, pre nego ma koji mu{karac. Jesi li me pitala da li ja èlim tebe? Nikada vi{e ne}u ja biti upotrebljena!"

127

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Taj gnev i inat provalili su iz mene kao otrov iz zagnojene rane. Da je poku{ala jo{ jednom da me pipne, razbila bih je. Ovako sam joj samo tresnula vrata ispred nosa. Tresu}i se sva, vratila sam se za radni sto, sela i nastavila ~itati knjigu koja je tamo bila otvorena. Sutra smo obe bile posti|ene i krute. Ali je Res imala i strpljenje, ispod te svoje gradske hitrine i grubosti. Nije ponovila poku{aj da sa mnom vodi ljubav, nego je pridobila moje poverenje i navela me da sa njom razgovaram kako ni sa kim drugim ne bih. Slu{ala je pomno, a onda mi govorila {ta misli. Jednom prilikom, ona re~e: "Seljoberka, skroz pogre{no vidi{ stvari. A nije ni ~udo. Kako bi mogla videti ispravno? Ti misli{ da je seks ne{to {to ti neko drugi radi. Nije. To je ne{to {to ti radi{. Zajedno sa nekim drugim. A ne nekom drugom. Ti nikad nisi nimalo seksa imala. Doìvljavala si jedino silovanja." "Sve je to meni ispri~ao Gospodar Erod, odavno", rekoh ja. Ogor~ena sam bila. "I ba{ me briga kako se zove. Imala sam toga dosta. Dosta za ceo ìvot. I drago mi je da budem bez toga." Res je iskrivila lice u grimasu. "Sa dva'es dve godine?" re~e ona. "Moè neko vreme biti tako kako kaè{. Ako si sre}na, u redu. Ali razmisli o mojim re~ima. Veliki je to deo ìvota, da se tek tako odse~e." "Ako ba{ moram imati seks, mogu i sama da se zadovoljim", rekoh, ne mare}i da li }e to nju povrediti. "Ljubav s time nema nikakve veze." "E, tu ti gre{i{", re~e ona, ali ja vi{e nisam ni slu{ala. Bila sam re{ena da u~im od onih nastavnika i knjiga koje sama izaberem, ali da ne primam savete koje nisam traìla. Odbijala sam da mi iko govori {ta da radim ili mislim. Ako sam slobodna, bi}u slobodna sama, za sebe. Bila sam kao beba kad prohoda. I Ahas mi je davao savete. Rekao je da je glupo terati tako daleko sa obrazovanjem. "Ne postoji ni{ta korisno {to bi ti mogla raditi sa tolikim knji{kim znanjem", rekao je on. "To je sluènje samoj sebi. Nama su potrebni vo|e i ~lanovi koji imaju prakti~ne ve{tine." "Potrebni su nam nastavnici!" "Jesu", re~e on, "ali ti si jo{ pre godinu dana znala dovoljno da postane{ nastavnik. [ta }e nam istorija drevnih vremena, {ta }e nam ~injenice o tu|inskim svetovima? Pred nama je revolucija koju treba izvesti!" Nisam prestala ~itati, ali sam se po~ela ose}ati krivom. Preuzela sam da vodim nastavu u {koli Hame, u~ila sam jednu grupu nepismenih kmetova i oslobo|enika da ~itaju i pi{u. Bio je to naporan posao. Te{ko je odrasloj osobi da u~i, umorna, no}u, posle celodnevnog rada. Mnogo je lak{e predati svoj um mreì. U mislima sam nastavljala polemiku sa Ahasom, a jednog dana sam mu rekla: "Postoji li na Jeovi biblioteka?" "Ne znam." "Zna{ da ne postoji. Korporacije tamo nisu ostavile nijednu. Niti su imale ijednu. To je bila gomila neznalica, ni{ta nisu znali osim zarade. Znanje je, samo po sebi,

128

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja jedno dobro. Ja nastavljam u~enje zato da bih jednog dana prenela moje znanje na Jeovu. Kad bih mogla, ja bih njima prenela celu ovu biblioteku!" Zurio je u mene. "[ta su vlasnici mislili, {ta su vlasnici radili - samo o tome su njihove knjige. Na Jeovi, to nikome nije potrebno." "Jeste, potrebno im je", rekla sam ja, sigurna da on nije u pravu, iako opet nisam mogla re}i na osnovu ~ega sam sigurna. U {koli su uskoro zatraìli od mene da predajem istoriju, zato {to je jedan od nastavnika oti{ao. Ti ~asovi su dobro uspevali. Naporno sam radila da se za njih pripremim. Uskoro je od mene zatraèno da govorim jednoj postdiplomskoj studijskoj grupi; i to je dobro pro{lo. Ljudi su bili zainteresovani za zamisli koje sam ja izvla~ila iz istorije, i za pore|enja koja sam nau~ila praviti izme|u na{eg i drugih svetova. Prou~avala sam kako razni narodi podiù decu, ko preuzima odgovornost za dete, kako se ta odgovornost shvata, po{to mi se ~inilo da je to jedna ta~ka na kojoj narod sebe osloba|a ili porobljava. Na jedan od tih razgovora do{ao je ~ovek iz ekumenske ambasade. Upla{ila sam se kad sam videla tu|insko lice u mojoj publici. Jo{ vi{e sam se upla{ila kad sam ga prepoznala. Bio je to onaj nastavnik koji je drào prvi ~as ekumenske istorije u koji sam se ja, u mreì, ikada uklju~ila. Tada sam sve slu{ala sa najve}om pa`njom, ali nijednom nisam uzela re~ u raspravi. Ono {to sam nau~ila imalo je velikog uticaja na mene. Mislila sam da }e on sada smatrati da sam neskromna zato {to pri~am o stvarima koje on zaista poznaje. Izmucala sam nekako svoje predavanje, nastoje}i da ne vidim njegove o~i sa belim uglovima. Posle mi je pri{ao, predstavio se u~tivo, pohvalio moj govor i zapitao me da li sam ~itala tu-i-tu knjigu. Tako ve{to i ljubazno me je poveo u razgovor, da sam morala osetiti naklonost i poverenje prema njemu. To poverenje je uskoro i zasluìo. Bilo mi je potrebno njegovo rukovo|enje, jer mnogo je gluposti napri~ano i napisano, ~ak i od strane mudrih ljudi, o ravnoteì snaga izme|u mu{karaca i èna, od koje, dabome, zavise i ìvoti dece i vrednost njihovog obrazovanja. Znao je koje knjige treba da pro~itam, koje }e mi biti korisne i omogu}iti da dalje nastavim sama. Zvao se Esdardon Aja. Radio je na nekom visokom poloàju, nisam bila sigurna na kom, u ambasadi. Ro|en je na Hainu, u Starom Svetu, sa koga su svi na{i preci do{li. Ponekad sam razmi{ljala kako je ~udno da ja znam takve stvari, takve drevne i ogromne stvari, ja koja nisam znala ni{ta o svetu izvan ograde robovskog naselja sve do svoje {este godine, a do osamnaeste ni ime dràve u kojoj ìvim! Kad sam u gradu bila novakinja, neko je pomenuo 'Voe Deo', a ja bubnem: "A de je to?" i oni se svi zablenu u mene. Jedna èna grubog glasa, stara gradska iznajmljenica, tada mi je rekla: "Ovde, pra{njava. Evo ba{ ovde ja Voe Deo. Tvoja zemlja, i moja!" Ispri~ala sam Esdardonu Aji ovo. Nije se nasmejao. "Zemlja, narod", re~e on. "To su ~udnovate i vrlo te{ke zamisli." "Moja zemlja bilo je ropstvo", rekla sam, a on klimnu glavom.

129

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Sada sam retko vi|ala Ahasa. Nedostajalo mi je njegovo ljubazno prijateljstvo, ali ono se u me|uvremenu pretvorilo u grdnju i samo grdnju. "Sve si ne{to digla nos, objavljuje{ radove, razgovara{ sa publikom stalno", govorio je. "Stavlja{ sebe iznad na{e stvari." Rekla sam: "Ali ja razgovaram sa ljudima u Hami, ja pi{em o stvarima koje treba da znamo. Sve {to ja radim jeste za slobodu." "Zajednica nije zadovoljna tim tvojim pamfletom", re~e on, tonom ozbiljnim i savetni~kim, kao da mi poverava neku tajnu koju ja treba da znam. "Od mene je zatraèno da ti kaèm da odsad podnosi{ svoje radove odboru da pogleda pre nego {to ih objavi{. Tom {tamparijom upravljaju usijane glave. Hame stvara prili~ne te{ko}e na{im kandidatima." "Na{im kandidatima!" rekla sam razbe{njeno. "Nijedan vlasnik nije moj kandidat! Zar ti jo{ prima{ nare|enja od Mladog Vlasnika?" Ovo ga je zabolelo. Rekao je: "Ako ti stavlja{ sebe na prvo mesto, ako ne}e{ da sara|uje{, dovodi{ sve nas u opasnost." "Ne stavljam ja sebe na prvo mesto - politi~ari i kapitalisti to ~ine. Ja stavljam slobodu na prvo mesto. Za{to ne moète sara|ivati vi sa mnom? To treba da ide u oba smera, Ahase!" Oti{ao je ljut, ostavio mene ljutu. Mislim da mu je nedostajala ona moja zavisnost od njega. Mo`da mi je i zavideo na nezavisnosti, jer on je i sad bio ~ovek Gospodara Eroda. Imao je verno srce. Na{e neslaganje zadalo je i meni i njemu mnogo bola. Ba{ bih volela da znam {ta je posle bilo s njim, u smutnim vremenima koja su nastala. U njegovim optu`bama bilo je neke istine. Otkrila sam da imam dara da svojim govorom i pisanjem dirnem um i srce drugih. Niko mi nije rekao da je to dar ne samo jak nego, u istoj toj meri, i opasan. Ahas je tvrdio da ja stavljam svoj li~ni interes iznad zajedni~kog, ali ja sam znala da nije tako. Cela sam se stavila u slu`bu istine i slobode. Niko mi nije rekao da cilj ne moè pro~istiti sredstva, jer samo Gospod Kamije zna kakav }e kraj, dakle i cilj, biti. A to mi je mogla moja baba re}i. Mogla me je i Arkamije podsetiti, ali ja je nisam ~esto ~itala, a u gradu nije bilo staraca da u no}i pevaju re~. Da ih je i bilo, ja ih ne bih ~ula, bili bi nadja~ani zvukom mog divnog glasa dok govori divnu istinu. Mislim da nisam nanela nikakvu {tetu, osim u onoj meri u kojoj smo svi mi nanosili {tetu time {to smo skrenuli pa`nju vladaocima Voe Dea na to da Hame postaje sve smelija, a Radikalna stranka sve ja~a, i da oni, zato, moraju udariti na nas. Prvi znak bio je jedan razdor. U na{im otvorenim naseljima postojala je mu{ka strana, ènska strana i nekoliko stanova za parove. To je bio radikalan pomak. Zakon je zabranjivao ma kakav brak izme|u ljudskih imovina. @ivljenje imovina u parovima smelo se dogoditi samo uz pristanak, odnosno dobru volju i blagoslov vlasnika. Jedina legitimna odanost kmeta ili kmetice bila je prema vlasniku. Ni dete nije pripadalo majci, nego vlasniku. Me|utim, po{to su gareoti ìveli u istim zgradama kao i kmetovi u

130

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja ne~ijem vlasni{tvu, ovi stanovi za parove su tolerisani ili prenebregavani. Sada, odjednom, zakon po~e da se sprovodi, kmetski parovi su pohap{eni, odre|ene su nov~ane kazne onima koji su imali prihode, a parovi su razdvojeni i poslati u druge stambene zgrade, one pod upravom kompanija. Res i druge ène-stare{ine u na{oj zgradi upozorene su: ako se opet otkriju neki 'nemoralni aran`mani', one }e biti smatrane krivim za to i poslate u radne logore. Jedan par u na{oj zgradi imao je dvoje male dece, koja nisu bila na vladinoj listi; ta deca ostala su napu{tena kad su im roditeelji odvedeni, pa su ih Keo i Ramajo uzele. Deca su postala {ti}enici ènske strane, kao {to je sa siro~adi u kmetskim naseljima uvek bilo. Na sastancima Hame i Zajednice do{lo je do vatrenih rasprava o ovome. Neki su govorili da pravo kmetova da ìve zajedno i uzgajaju svoju decu jeste stvar koju bi Radikalna stranka trebalo da podrì, jer ne preti vlasni{tvu neposredno, a mogla bi pobuditi, zbog prirodnog nagona, mnoge vlasnike da nas podrè, naro~ito ène me|u njima, koje, iako ne mogu glasati, mogu biti dragoceni saveznici. Drugi su govorili da li~ne naklonosti moraju biti u drugom planu, a stvar slobode u prvom; da veliko pitanje emancipacije mora biti iznad ma kakvih li~nih tema. Tako je na sastanku govorio Gospodar Erod. Ja sam ustala da mu odgovorim. Rekla sam da nema slobode bez polne slobode, i da tek kad se ènama dozvoli da ponesu odgovornost za svoju decu, i kad mu{karci budu voljni da isto tako u~ine, moè nastati sloboda za sve ène, i kmetice i vlasnice. "Mu{karci moraju poneti odgovornost za javnu stranu ìvota, za onaj {iri svet u koji }e dete u}i; a ène, za onu drugu stranu ìvota, doma}instvo, pa i moralno i fizi~ko podizanje deteta. To je podela koju su zajedni~ki uveli Bog i Priroda", odgovorio je Erod. "Da li }e, onda, emancipacija za ènu zna~iti da je ona slobodna da u|e u bezu i da ostane zaklju~ana unutra, na ènskoj strani?" "Naravno ne", zapo~eo je on, ali ja ga ponovo prekidoh, pla{e~i se njegovog zlatnog jezika. "[ta je, onda, sloboda za ènu? Da li se razlikuje od slobode za mu{karca? Ili je slobodna osoba - slobodna?" Voditelj rasprave, moderator, ljutito je lupao {tapom o pod, ali neke kmetice prihvati{e moje pitanje. "Kad }e Radikalna stranka progovoriti u na{u korist?" po~e{e one pitati, a jedna èna-stare{ina povika: "Gde su va{e ène, vas vlasnika koji èlite ukinuti ropstvo? Za{to one nisu ovde? Zar ih ne pu{tate iz beze?" Moderator je lupao i lupao sve dok nije opet uspostavio red. Ja sam se ose}ala upola trijumfalno, a upola posti|eno. Videla sam da Erod i neki drugi iz Hame sada gledaju ka meni kao da sam neskrivena izaziva~ica problema. I zaista, moje re~i unele su podelu me|u nas. Ali nismo li i pre toga bili podeljeni? Grupa nas èna oti{la je ku}i pri~aju}i; hodale smo ulicama i pri~ale glasno. To su sada bile moje ulice, sa svim tim saobra}ajem, svetlima, opasnostima i ìvotom. Bila sam èna iz grada, slobodna èna. Te no}i bila sam vlasnica. Posedovala sam taj grad. Posedovala sam budu}nost.

131

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Rasprave su se nastavljale. Pozivali su me na mnoga mesta da govorim. Kad sam odlazila sa jednog takvog sastanka, Hainac Esdardon Aja mi je pri{ao i rekao obi~nim tonom, kao da komentari{e moj govor: "Rakam, ti si u opasnosti da bude{ uhap{ena." Nisam razumela. On je hodao uz mene dok se nismo udaljili od ostalih, a onda dodao: "Neke glasine su doprle do ambasade, a ja sam obratio pa`nju... Vlada Voe Dea }e uskoro izmeniti status kmetova i kmetica koji su oslobo|eni putem manumisije. Vi vi{e ne}ete biti smatrani gareotima. Mora}ete imati vlasnika-sponzora." Ovo su bile zle vesti, ali ja sam malo razmislila, pa rekla: "Mislim da mogu na}i jednog vlasnika koji }e me sponzorisati. Gospodara Boebu, mo`da." "Vlada }e morati da odobri sponzora... Ovo }e oslabiti Zajednicu, i to i ~lanove koji su vlasnici, i ~lanove koji su kmetovi. U izvesnom smislu, pametno je smi{ljeno", re~e Esdardon Aja. "A {ta }e biti sa nama ako ne na|emo odobrenog sponzora?" "Bi}ete smatrani beguncima." To je zna~ilo smrt, ili radni logor, ili aukciju. "Oh, Gospode Kamije", rekla sam i uhvatila se za mi{icu Esdardona Aje, jer mi je zavesa tame pala pred o~i. Jo{ neko vreme smo hodali ulicom. Kad sam opet bila sposobna da gledam, videla sam tu ulicu, visoke ku}e grada, blistave svetlosti za koje sam do malo~as mislila da su moje. "Imam ja neke prijatelje", re~e Hainac, hodaju}i dalje sa mnom, "koji planiraju da putuju u Kraljevinu Bambur." Ja posle nekog vremena rekoh: "A {ta bih ja radila tamo?" "Brod za Jeovu pole}e odatle." "Za Jeovu", rekla sam. "Koliko ja ~ujem, tako je", re~e on, kao da razgovaramo o nekoj tramvajskoj liniji. "O~ekujem da }e kroz nekoliko godina Voe Deo po~eti da nudi prevoz do Jeove. Izvozi}e one koji prave probleme, one koje ne moè{ ubediti, ~lanove Hame. Ali da bi to bilo, prvo }e morati da prizna Jeovu kao naciju i dràvu, a to jo{ nije voljan da u~ini. Zasad samo dopu{taju neku polulegalnu trgovinu izme|u Jeove i nekih dràvaposlu{nika Voe Dea... Pre dve godine, Kralj Bambura kupio je jedan stari korporacijski brod, pravi pravcijati stari kolonijalni trgova~ki brod. Kralj je smatrao da }e mu prijati poseta mesecima Verela. Pokazalo se, me|utim, da mu je ta poseta dosadna. Zato je iznajmio taj brod jednom konzorcijumu nau~nika sa Univerziteta Bambura i biznismena iz prestonice. Sad neki proizvo|a~i iz Bambura pomalo trguju sa Jeovom, pomo}u tog broda, a izvestan broj nau~nika se ukrca da izvede, onako usput, i nau~nu ekspediciju. Naravno, svako takvo putovanje je veoma skupo, i zato oni nastoje da u svaki pohod u|e {to ve}i broj nau~nika, kad god brod pole}e." Sve sam ovo slu{ala ne ~uju}i ni{ta, a ipak sve razumela. "Dosad su", re~e on, "uspevali to da izmuvaju."

132

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Uvek je on bio tih, i kao da ga sve pomalo zabavlja, a opet ne sa nadmo}nim drànjem. "Zna li Zajednica za taj brod?" upitala sam. "Ja verujem da neki ~lanovi znaju. A i neki u Hami. Ali veoma je opasno znati o tom brodu. Ako bi Voe Deo doznao da jedna klijent-dràva izvozi vrednu imovinu... Pa, mi smatramo da Voe Deo ne{to ve} podozreva. Zna~i, ovo je jedna odluka koja se ne moè doneti olako. Opasna, a bespovratna. Zbog te opasnosti, oklevao sam da razgovaram sa tobom. Toliko dugo sam oklevao, da ti sad mora{ tu odluku doneti veoma brzo. Zapravo, no}as, Rakam." Prenela sam pogled sa svetlosti grada gore, na nebo, koje su te svetlosti prikrivale. "I}i }u", rekoh. Pomislila sam na Valsu. "Dobro", re~e on. Na slede}em uglu poveo me je u drugom pravcu, sada vi{e ne prema mojoj ku}i, nego prema ekumenskoj ambasadi. Nikada se nisam zapitala za{to on to ~ini za mene. Bio je to jedan tajnovit ~ovek, ~ovek tajne mo}i, ali je uvek govorio istinu, a ja mislim da je i postupao po nalozima svoga srca kad god je mogao. Tek {to smo zakora~ili na tlo ambasade, u veliki park koji je u toj zimskoj no}i bio blago obasjan svetiljkama sasvim pri zemlji, ja stadoh. "Moje knjige", rekla sam. On mi postavi pitanje, samo pogledom. "@elela sam poneti moje knjige na Jeovu", rekla sam. Sad se moj glas tresao od navale suza, kao da je sve {to ostavljam sakupljeno u tu jednu stvar. "Ja mislim da su ljudima na Jeovi potrebne knjige", rekoh. Nekoliko trenutaka kasnije on re~e: "Uredi}u da budu poslate slede}im brodom. Kamo sre}e da i tebe mogu poslati njime", nastavi, ne{to ti{im glasom. "Ali, naravno, Ekumen ne moè davati besplatan prevoz odbeglim robovima..." Okrenula sam se, dohvatila njegovu {aku i na nju pritisnula svoje ~elo, i to je jedini put u mome ìvotu da sam tako ne{to u~inila dobrovoljno. Trgnuo se iznena|eno. "Hajde, hajde", re~e mi, i povede me ùrno. Ambasada je iznajmljivala straàre, ve}inom veote, mu{karce iz stare ratni~ke kaste. Jedan od njih, ~ovek veoma ozbiljan, u~tiv, veoma }utljiv, ukrcao se sa mnom u lete}a kola koja su nas odbacila do Bambura, ostrvske kraljevine isto~no od Velikog kontinenta. On je poneo sve dokumente koji su meni bili potrebni. Sa sleti{ta za letikola, poveo me je na Kraljevsku svemirsku opservatoriju, koju je Kralj izgradio za svoj svemirski brod. Tamo me odvedo{e, ne gube}i ni trenutak, pravo u brod, koji je stajao na svojim ogromnim skelama spreman za polazak. Pretpostavljam da su spremili udobne prostorije negde u prednjem delu broda kad je Kralj polazio da vidi mesece. Glavnina tog broda, koji je nekada pripadao poljoprivrednoj korporaciji, bila je jo{ izdeljena na velike komore za proizvode korporacije. Sada je u ~etiri velike tovarne komore nosio poljoprivrednu ma{ineriju, proizvedenu u Bamburu, ka Jeovi; u povratku je, valjda, trebalo da u iste te ~etiri komore nosi jeovsko ìto za Bambur. U petoj komori bili su kmetovi.

133

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja U tom prostoru, tovarnom, nisu postojala nikakva sedi{ta. Po podu su bile raspore|ene podloge od ~oje, a mi smo na njih legli. Vezali su nas za okolne {ipke, kao {to bi vezali i bilo kakav drugi teret. Bilo je tu pribli`no pedeset 'nau~nika'. Ja sam poslednja u{la i poslednja bila vezana. Posada je delovala uùrbano i nervozno, a govorila je samo bamburski. Nisam razumela uputstva koja su nam govorili. Stra{no mi je bilo potrebno da ispraznim be{iku, ali oni su vikali "Nema vreme, nema vreme!" Zato sam samo leàla i mu~ila se, a oni su zatvorili velika vrata tovarnog dela broda, {to me je podsetilo na kapiju robovskog naselja kod [omekeovih. Oko mene su se ljudi dozivali na njihovom jeziku. Jedna beba je vri{tala. Taj jezik sam znala. Onda ispod nas po~e velika buka. Osetih kako se moje telo postupno, sve ja~e, pritiska o pod, kao da neko divovsko mekano stopalo gazi po meni, i uskoro sam imala ose}aj da }u lopaticama svojih ple}a rase}i tu podlogu od ~oje. Jezik mi je bio potisnut u grlo i ~inilo se da me poku{ava ugu{iti, a be{ika je, uz jak bol, a zatim vru}e olak{anje, ispustila mokra}u. Onda smo postali besteìnski - po~eli smo lebdeti tako vezani. Dole je postalo gore, a gore dole, i oba su bila isto ili nijedno. ûla sam opet kako se ljudi oko mene dozivaju, izgovaraju imena, i re~enice koje su morale zna~iti: "Jesi dobro? Da, meni je dobro." Beba ni za trenutak nije prestajala da se dernja iz sve snage. Po~eh opipavati to ~ime sam bila sputana, jer videla sam da se jedna èna pored mene podiè u sede}i poloàj i trlja ruke i prsa na mestima gde su je kai{evi do tad pritezali. Me|utim, jedan veliki mutni glas zagrme iz zvu~nika, i po~e nam davati nare|enja, prvo na bamburskom, a zatim na voe-deanskom jeziku: "Ne otka~inji kai{eve! Nigde ne polazi! Brod napadnut! Opasno, stra{no opasno!" Zato sam leàla lebde}i u mojoj maloj izmaglici od mokra}e, slu{ala kako ti neznanci oko mene razgovaraju, a ni{ta ih razumela nisam. Sasvim jadno sam se ose}ala, a ipak bila sam neustra{ivija nego ikad. Ni za {ta se ja nisam brinula. Bilo je kao kad umire{. Bilo bi glupavo da se ~ovek zbog i~ega brine dok umire. Brod se pokrenuo ~udno, kao da se stresao, a onda okrenuo. Nekim ljudima je pripala muka i po~eli su da povra}aju. Vazduh se ispunio mirisom i kapljicama izbljuvaka. Oslobodila sam sebi ruke, samo toliko da maramu, koju sam nosila oko vrata, namestim preko lica kao filter, a krajeve za}u{kam pod glavu i onda pridràvam pritiskom glave o pod. Tako pod maramom, nisam vi{e videla ogromnu teretnu komoru, njen zasvo|eni oblik, pa zato i nisam imala utisak da }u zaploviti ili pasti tamo. Marama je mirisala na mene, a to je prijalo. Bila je to ona marama koju sam ~esto nosila kad sam se obla~ila za predavanje, napravljena od fine gaze, bledocrvena sa srebrnim nitima utkanim na znatnim razmacima. Kad sam je kupila na gradskoj pijaci i platila novcem koji sam sama zaradila, razmi{ljala sam o onoj crvenoj marami moje majke, koju je od gospe Tazeu dobila. Smatrala sam da bi se i ova, mada je manje blistava, njoj dopala. Sada sam leàla i gledala bledocrveni mrak u koji se, zbog marame, tovarni prostor pretvorio, mrak u kome su ipak blistale, kao zvezdice, sijalice iznad pojedinih brodskih hermeti~nih vrata; i razmi{ljala o mojoj majci, Jouvi. Nju su verovatno ubili onog jutra u kmetskom naselju. Mo`da je odvu~ena u neko drugo naselje kao èna za upotrebu, ali

134

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Ahas nikad nije na{ao nikakvog traga od nje. Razmi{ljala sam kako je umela da drì glavu malo nagnutu na jednu stranu, pokazuju}i po{tovanje, ali i budnu pa`nju, graciozno. Njene o~i bile su pune i blistave, 'o~i u kojima gledam - svih meseca sedam', kako se to u pesmi kaè. Ali sam razmi{ljala: ja te mesece nikada vi{e videti ne}u. I osetila sam se onda tako ~udno, da sam po~ela, da bi mi bilo lak{e i da bih nekako skrenula sebi pa`nju, da pevam poluglasno, tako sama pod mojim {atorom od crvene gaze koji je postajao i topao od mog daha. Pevu{ila sam one pesme o slobodi koje smo pevali u Hami, a onda ljubavne pesme koje sam od gospe Tazeu nau~ila. Najzad pesmu 'Oh, o, Jeove', prvo tiho, a onda ne{to glasnije. Onda sam za~ula jedan glas, negde tamo, napolju, u svetu blage crvene magle, mu{ki glas koji mi se pridruìo; pa jedan ènski. Svi kmetovi iz Voe Dea znali su tu pesmu. Po~esmo pevati zajedno. Prihvatio ju je glas nekog mu{karca iz Bambura koji je samo zamenio na{e re~i bamburskim re~ima, a zadrào melodiju. Pridruìli su se i drugi. Posle nekog vremena pevanje je zamrlo. Bebin pla~ sad je bio slab. Vazduh je bio veoma zaga|en. Saznali smo mnogo sati kasnije, kad je iz ventilacije kona~no po~eo stizati ~ist vazduh i kad nam je re~eno da se moèmo odvezati, da nas je bio presreo jedan brod voe-deanske svemirske odbrambene flote, odmah iznad atmosfere, i zatraìo da se spustimo. Na{ kapetan se opredelio da prenebregne taj nalog. Ratni brod je ispalio jedan hitac i nije nas pogodio, ali je eksplozija o{tetila kontrolne aparate. Teretnjak je leteo dalje, a tu ratnu letelicu nije vi{e video niti i{ta od nje ~uo. Nalazili smo se, sada, na oko jedanaest dana putovanja od Jeove. Moglo bi se dogoditi da nas taj ratni brod, ili nekoliko brodova, sa~ekaju u zasedi kod Jeove. A kao razlog za presretanje ratni brod je naveo 'sumnju da nosimo {vercovanu trgova~ku robu'. Ta flota ratnih brodova sagra|ena je pre nekoliko vekova, da bi se Verel odbranio od navodnih napada 'tu|inskog carstva', kako su tada nazivali Ekumen. Toliko su se pla{ili te zami{ljene pretnje, da su uloìli svu svoju energiju u tehnologiju svemirskih letova; a ishod je bila kolonizacija Jeove. Pro{lo je ~etiri storine godina, a niko nije ugrozio Verel, i tad je Voe Deo kona~no dozvolio da Ekumen po{alje izaslanike i ambasadore. Odbrambenu flotu su Voe-Deanci koristili da prevoze trupe i oru`je tokom Oslobodila~kog rata. A sad su je koristili na onaj na~in kako zemljoposednici koriste lova~ke pse i lova~ke ma~ke: da hvataju odbegle robove. Prona{la sam u tovarnoj komori to drugo dvoje Voe-Deanaca, pa smo primakli svoje 'leàjeve' i kai{eve tako da smo sad mogli pri~ati. To dvoje je Hama dovela u Bambur i platila njihov prevoz na Jeovu. Meni do tog trenutka nije palo na um da prevoz treba i da se plati. Znala sam ko je platio za mene. "Ne ide kosmi~ki brod na pogon ljubavi", rekla je ta èna. ûdna je to osoba bila. Zaista - nau~nica. Kompanija koja je nju iznajmila, dala joj je vrhunsko {kolovanje iz oblasti hemije. Onda je ta èna ubedila Hamu da je po{alje na Jeovu, zato {to je bila ~vrsto ube|ena da }e tamo njene sposobnosti biti potrebne i visoko cenjene. Zara|ivala je ve} vi{e nego mnogi gareoti, ali je o~ekivala da }e na Jeovi zara|ivati i vi{e. "Bi}u bogata", govorila je.

135

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja A mu{karac, samo de~ak zapravo, mlinarski pomo}nik u jednom severnom gradu, naprosto je pobegao, a onda imao sre}e da sretne ljude koji su bili voljni da ga spasu smrti u radnim logorima. Imao je {esnaest godina i bio je neznalica, galamdìja, bundìja, ali po prirodi ba{ sladak. Postao je omiljen svima, kao maskota. Mene su puno traìli zato {to sam znala istoriju Jeove, pa sam preko jednog ~oveka koji je znao oba na{a jezika saop{tavala Bamburima pone{to o svetu na koji idu - o vekovima korporacijskog ropstva, o Nadamiju, o ratu, o Oslobo|enju. Neki me|u njima bili su iznajmljenici iz gradova, dok su drugi bili grupa planta`nih robova koju je Hama otkupila na jednoj aukciji, nastupaju}i pod la`nim imenom i pla}aju}i la`nim novcem, i hitro utovarila u ovaj brod; ti robovi su jedva ikakvog pojma imali kuda idu. Upravo taj poslednji trik privukao je pa`nju Voe Dea na ovaj let. Jaram - tako se zvao taj mlinarski pomo}nik, 'Jaram' - beskrajno je naga|ao kako }e nas Jeovci do~ekati. Imao je pri~u, pola {alu, a pola san, o orkestrima koji }e svirati za nas, o drànju govora, o velikoj gozbi. Kako su se na{i dani vukli, ta gozba je postajala sve ki}enija. A dani su nam bili dugi, gladni, plutali smo tako po bezli~no praznoj tovarnoj komori, na svakih dvanaest sati je svetlost postajala malo ja~a ili malo slabija, a dva puta u toku 'dana' dobijali smo hranu i vodu u tubama koje istiskuje{ sebi u usta. Nisam mnogo razmi{ljala {ta }e se dogoditi. Bila sam izme|u doga|anja. Ako nas ratni brodovi na|u, verovatno }emo umreti. Ako se do~epamo Jeove, bi}e nam to novi ìvot. A do tada smo lebdeli. 4. Jeove Brod se bezbedno spustio u luku Jeove. Prvo su istovarili sandu~ine sa ma{inama, a onda onaj drugi teret. Izi{li smo teturavo, drè}i se jedni za druge, nemo}ni da se odupremo jakom privla~enju ovog sveta koji nas je vukao ka svom sredi{tu, zaslepljeni sjajem sunca kome smo se sada pribliìli vi{e nego ikad u ìvotu. "Ovamo! Ovamo!" vikao je jedan ~ovek. Prijalo mi je da ~ujem moj jezik, ali Bamburi su izgledali kao da strepe. Ovamo - u red stani - skidaj se - ~ekaj - sve {to smo ~uli kad smo se iskrcali na Slobodni Svet bila su nare|enja. Morali su da nas dekontamini{u, a to je bio proces bolan i zamoran. Morali smo se podvrgnuti medicinskom pregledu. Sve {to smo doneli moralo je biti pregledano i popisano, {to u mom slu~aju nije trajalo dugo: donela sam samo ode}u, onu istu sa kojom sam se ukrcala i u kojoj sam provela dve nedelje neprekidno. Bilo mi je drago da me dekontamini{u. Najzad nam reko{e da stanemo u red u jednoj velikoj magacinskoj {upi. Iznad vrata je i sad stajala firma APKJ Agrikulturno-planta`na korporacija Jeove. Jedna po jedna osoba prolazila je kroz administrativni proces ulaska na Jeovu. ôvek koji je na taj na~in 'obradio moj slu~aj' bio je niskog rasta, beo, srednjih godina, sa nao~arima, kao ma koji kmet-~inovnik u glavnom gradu Voe Dea, ali ja sam ga gledala sa dubokim po{tovanjem. Bio je to prvi Jeovac sa kojim sam razgovarala. Postavljao mi je pitanja sa jednog formulara i zapisivao moje odgovore. "Ume{ da ~ita{?" - "Da." - "Stru~na si za ne{to?" - Mucala

136

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja sam jedan trenutak, a onda rekla: "Za nastavu - ja sam nastavnik ~itanja i istorije." On nijednog trenutka nije digao pogled ka meni. Bilo mi je drago da budem strpljiva. Jer, ipak, Jeovci nisu traìli da mi do|emo. Primili su nas samo zato {to su znali da }emo, ako nas po{alju nazad, svi umreti uàsnom smr}u na javnim smaknu}ima. Za Bambur, bili smo unosan teret, ali za Jeovu, problem. Ali mnogi od nas imali su stru~nu spremu koja ovde mora biti potrebna, pa sam se radovala {to su nas to pitali. Kad smo svi 'obra|eni', razdvoji{e nas u dve grupe: mu{ku i ènsku. Jaram me je zagrlio, a onda oti{ao na mu{ku stranu smeju}i se i ma{u}i. Ja sam ostala kod èna. Gledale smo kako vode sve mu{karce u {atl za Staru Prestonicu. Sada me je strpljenje izdalo, a moja nada je izbledela. Po~eh se moliti: "Gospode Kamije, ne i ovde!" Strah me je naveo da besnim. Kad je opet do{ao jedan mu{karac da nam ne{to nare|uje, ja sam mu pri{la i rekla: "Ko si ti? Kuda mi idemo? Mi smo slobodne ène!" Bio je to neki krupan tip sa okruglim belim licem i plavkastim o~ima. Spustio je pogkled ka meni, i prvo je odhuknuo nadmeno, a onda se osmehnuo. "Da, sestrice, slobodna si", rekao je. "Ali svi mi moramo ne{to raditi, a? Vi, gospe, idete na jug. Potrebna je radna snaga na plantaàma pirin~a. Malo radite, ne{to i zaradite, malo pogledate oko sebe, vaì? Pa ako vam se tamo ne svidi, vratite se ovamo. Mi ovde uvek imamo na~ina da upotrebimo lepe male ènske!" Nikad do tad nisam ~ula jeovski seoski izgovor voe-deanskog jezika, jedan pevucavi, smu}eno-ublaèni izgovor sa dugim, jasnim samoglasnicima. Nikad do tad nisam ~ula da neko za kmetice kaè da su gospe. Niko me nikad nije nazvao sestricom. On re~ 'upotrebiti' sigurno nije shvatao u onom smislu kao ja. Mislio je ne{to dobro. Zbunjena, za}utala sam. Ali hemi~arka, Tualtak, re~e: "Slu{aj, ja nisam radnica za njivu, ja sam nau~ni radnik..." "A, svi ste vi nau~nici", re~e Jeovac sa tim svojim velikim osmehom. "Idemo, gospe!" Krenuo je on krupnim koracima napred, a mi - za njim. Tualtak je nastavila da pri~a ne{to. On se sme{kao, ali nije obra}ao pa`nju. Uveli su nas u jedan vagon koji je ~ekao na pobo~nim tra~nicama. Ogromno, blistavo sunce je zalazilo. Sva nebesa bila su narandàsta i ruì~asta, prepuna svetlosti. Duga~ke senke opruàle su se, crne, po zemlji. Vazduh be{e topao, pra{njav, slatkog mirisa. Dok smo stajale i ~ekale da se ukrcamo u vagon, sagla sam se i uzela jedan crvenkasti kamen~i} sa zemlje. Bio je to oblutak sa jednim vrlo tankim belim slojem u sebi, koji ga je sasvim presecao. Bilo je to par~e Jeove. Dràla sam Jeovu u ruci. I taj kami~ak jo{ i danas imam. Na{ vagon su prevukli na druge tra~nice, u glavni deo stanice, i tamo priklju~ili jednom vozu. Kad je voz krenuo, posluìli su nam ru~ak, i to supu koja je sipana iz kotlova {to su na to~ki}ima gurani kroz vagon, zatim ~inije sa slatkim, te{kim, mo~varskim pirin~em, i pini, vo}e koje je na Verelu luksuz, a ovde ne{to najobi~nije. Navalile smo da jedemo i jedemo. Posmatrala sam kako i poslednja svetlost zamire na duga~kim, zatalasanim brdima kroz koja je voz prolazio. Zvezde su izi{le. Nijedan

137

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja mesec. Nikad vi{e. Ali videh kako se na istoku uzdiè Verel. Jeovu, me|utim, sa Verela nikad nisi mogao videti da se diè posle zalaska sunca. Jeova je uvek i{la sa suncem. @iva sam i ovde sam, razmi{ljala sam ja. Idem za suncem. Izbacila sam iz uma sve ostalo i zaspala uz ljuljanje voza. Skinuli su nas sa tog voza drugog dana, u jednom gradu na velikoj reci Jot. Na{a grupa, sa~injena od dvadeset tri osobe, tu je razdvojena, i nas deset povedo{e volujskim kolima u selo Hagajot. Nekada je to bilo robovsko naselje APKJ, gde su gajili mo~varski pirina~ da prehrane kolonijalno roblje, a sad kooperativno selo, gde su gajili mo~varski pirina~ da prehrane Slobodni Narod. U~lanili su nas, postale smo ~lanice kooperative, odnosno zadruge. @ivele smo u svakom pogledu jednako i sve isto dobijale kao ostali seljaci, ali se znalo da }emo, kad dobijemo platu, isplatiti zadruzi dug koji dotad na~inimo. Bio je to razuman na~in da se postupi sa imigrantima koji nemaju ni para niti znaju jezik niti su kvalifikovani za bilo koji posao. Ali nisam razumela zbog ~ega su prenebregli na{u stru~nost. I za{to su poslali mu{karce sa bamburskih plantaà, radnike sa njiva, u grad, a ne ovde? Za{to samo ène? Nisam razumela za{to, u selu slobodnih ljudi, postoji mu{ka strana i ènska strana, a izme|u njih jarak pun vode. Nije mi bilo jasno za{to, kao {to uskoro otkrih, mu{karci donose sve odluke i daju sva nare|enja. Ali, po{to je to bilo tako, razumela sam da se pla{e nas, verelskih èna, koje nisu navikle da primaju nare|enja od sebi ravnih. Tako|e sam razumela da treba da primam nare|enja i da ~ak i ne izgledam kao da mi pada na um da neko od tih nare|enja osporim. Mu{karci sela Hagajot gledali su nas sa plamenim podozrenjem i sa bi~em u ruci, jednako spremnim kao {to je bio bi~ ma kog gazde. "Mo`da ste vi tamo govorile mu{karcima {ta da rade", rekao nam je predradnik, prvog jutra na njivi. "E, al' to je bilo tamo. To ovde nema. Ovde mi, slobodni ljudi, radimo zajedno. Mislite da ste neke gazdarice. Ovde nema gazdarica." Postojale su babe na ènskoj strani, ali nisu imale onu vlast kao nekada na{e babe. Ovde, gde tokom prvog veka nije bilo robinja uop{te, mu{karci su morali sami sebi organizovati ìvot, pa i vlast. Kad su robinje najzad poslate u ove mu{ke robovske kraljevine, nije bilo nimalo vlasti za njih. Nisu imale glas. Tek prelaskom u grad dobijale su, na Jeovi, glas. U~ila sam }utanje. Ali nije bilo toliko lo{e meni i Tualtak koliko na{im drugaricama iz Bambura, kojih je bilo osam. Bile smo prvi imigranti koje su ovi seljaci ikada videli. Ovda{nji narod je znao samo jedan jezik. Za Bamburke su mislili da su ve{tice zato {to 'ne govore kao ljudska bi}a'. Bi~evali su ih zato {to su govorile svojim sopstvenim jezikom. Prizna}u da je moja prva godina u Slobodnom Svetu bila mome srcu jednako tu`na kao ìvot u Zeskri. Mrzela sam da stojim po ceo dan u plitkoj vodi pirin~anih polja. Stopala su nam bila ve~ito nate~ena i puna crvi}a koji riju kroz koù i koje smo morale vaditi iz koè, jednog po jednog, svako ve~e. Ali to je bio neophodan posao i ne previ{e teàk za zdravu ènu. Ne posao koji bi me slomio.

138

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Hagajot nije bio plemensko selo i nije bio onako konzervativno kao neka sela za koja sam kasnije saznala. Ovde nije bilo obrednog silovanja devoj~ica, a èna je bila, na ènskoj strani, bezbedna. Ona je 'preskakala jarak' samo sa mu{karcem koga bi sama izabrala. Ali, ako bi èna ma kuda krenula sama, ili ~ak ako bi se na njivama odvojila od drugih èna, smatralo se da je 'sama to traìla' i da svaki mu{karac ima pravo da se silom popne na nju. ^vrsta prijateljstva sam sklopila sa seoskim ènama i sa tim Bamburkama. Nisu one bile u ni{ta ve}em neznanju nego ja pre samo nekoliko godina, a neke su bile daleko mudrije nego {to }u ja ikada biti. Nije bilo mogu}e imati prijatelja me|u mu{karcima, koji su zami{ljali da su na{i vlasnici. Nisam uspevala sagledati kako }e se ovda{nji ìvot ikada promeniti. Moje srce je bilo veoma tu`no, u no}ima, dok sam leàla me|u usnulom decom i ènama u na{oj kolibi i razmi{ljala: zar je Valsu za ovo poginula? Tokom moje druge godine tamo, odlu~ila sam da ~inim koliko mogu da ostanem iznad ubogosti koja mi je pretila. Jedna Bamburka, krotka osoba koja je sporo shvatala stvari i koju su bi~evali i tukli i mu{karci i ène zato {to je govorila svojim jezikom, udavila se na velikoj njivi pirin~a. Legla je u plitku, mlaku vodu koja joj je bila jedva ne{to iznad no`nih ~lanaka, i udavila se. Pla{ila sam se tog popu{tanja, te vode o~ajanja. Odlu~ila sam da iskoristim svoju ve{tinu, da nau~im seoske ène i decu da ~itaju. Na pirin~anom platnu napisala sam pone{to iz bukvara i na~inila igru od toga, u po~etku samo za malu decu. Neke devojke i ène gledale su to sa radoznalo{}u. Neke od njih znale su da ljudi u gradovima i gradi}ima umeju da ~itaju. Sagledavale su to kao jednu misteriju, kao ve{ti~ja posla koja daju gradskom narodu tako ogromnu mo}. Ja to nisam poricala. Za ène sam prvo napisala stihove i odlomke iz Arkamije, sve kojih sam se mogla setiti, da bi one mogle tu knjigu imati odmah, a ne ~ekati da im recituje neko od onih mu{karaca koji su sebe nazivali sve{tenicima. Bile su ponosne {to u~e da ~itaju te stihove. Onda sam zatraìla od moje prijateljice Seugi da mi ispri~a pri~u iz svog ìvota, uspomenu na dan kad je, kao dete, susrela u mo~vari divlju lova~ku ma~ku. Zapisala sam pri~u, stavila naslov 'Mo~varski lav, pri~a Arno Seugi', i onda je glasno ~itala autorki i jednom krugu devojaka i èna. One su se divile i smejale. Seugi je plakala i pipkala to pisanije koje je sadràvalo njen glas. Kona~no je do mene do{ao Izabrani sin, jedan krupan, blag, bled mu{karac, o}oraveo u ratu. Na sebi je imao ode}u svoga zvanja, onaj duga~ki tesni kaput kakav su verelski vlasnici nosili pre tri stotine godina. Rekao mi je da ne bi trebalo da u~im devoj~ice da ~itaju, nego samo de~ake. Ja njemu: u~i}u svu decu koja èle da nau~e, ili nikoga. "Devoj~ice ne èle to da u~e", re~e on. "@ele. êtrnaest devoj~ica zatraìlo je da bude u mom odeljenju. I osam de~aka. Da li ti kaè{ da devoj~ice ne treba da se podu~avaju veri, Izabrani sine?" Ovo ga je nateralo da zastane. "One treba da u~e o ìvotu gospe Milosrdne", re~e.

139

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Napisa}u ìtije Tualino za njih", kaèm ja istog trenutka. A on ode, spasavaju}i svoje dostojanstvo. Malo mi je zadovoljstva donela takva pobeda. Ali bar sam nastavila dràti ~asove. Tualtak me je ve~ito napadala predlozima da pobegnemo, da pobegnemo niz reku, u grad. Veoma je omr{avila, jer nije mogla da vari tu te{ku hranu. Mrzela je taj posao i te ljude. "Ba{ tebe briga, ti si bila planta`no {tene, pra{inarka, ali ja to nikad nisam bila, moja majka je bila iznajmljenica, ìvele smo u finoj ku}i u ulici Haba, bila sam najpametniji student koga su ikada videli u toj laboratoriji", govorila je, i tako nastavljala i nastavljala, ìve}i u svetu koji je izgubila. Ponekad sam i slu{ala te njene pri~ancije o bekstvu. Poku{avala sam da se setim kako su izgledale karte Jeove u mojim izgubljenim knjigama. Pamtila sam veliku reku, Jot, koja te~e iz duboke unutra{njosti kontinenta, tri hiljade kilometara, sve do Ju`nog mora. Ali gde smo mi, na toj ogromnoj duìni, koliko smo daleko od grada Jotebera koji leì u delti? Izme|u Hagajota i grada moglo bi biti jo{ stotinu ovakvih sela. "Jesi li ti silovana nekad?" upitala sam je. Uvredila se. "Ja sam iznajmljena èna, a ne èna za upotrebu", rekla je odse~no. Ja rekoh: "A ja sam dve godine bila èna za upotrebu. Ako bi me neko sad ponovo silovao, ja bih ili ubila njega ili sebe. Mislim da ako bi dve Verelke ovde i{le same, i to pe{ice, bile bi silovane. Ja to ne mogu, Tualtak." "Pa ne moè sve biti kao ovo ovde!" kriknu ona sa takvim o~ajanjem, da se meni grlo steè od nadolaze}eg pla~a. "Mo`da, kad otvore {kole - onda }e dolaziti i ljudi iz grada..." To je bilo sve {to sam imala da ponudim njoj, a i sebi, kao nadu. "Mo`da, ako bude dobra ètva ove godine, pa ako moèmo da podignemo na{e pare, pa da se popnemo na voz..." To je, uistinu, bila na{a najbolja nada. Problem je bio, kako i{~upati na{ novac od poglavice i njegove kohorte. Oni su sav prihod zadruge dràli u jednoj kamenoj kolibi koju su nazivali Bankom Hagajota, i samo su oni ikada vi|ali gotov novac. Svaki pojedinac imao je u banci svoj ra~un, i ti ra~uni su vo|eni zaista po{teno; stari bankarstare{ina bio je voljan da po zemlji ispred tebe izgrebuca tvoje stanje na ra~unu, ako zatraì{. Ali ène i deca nisu mogli podizati novac sa svog ra~una. Mi smo dobijali samo jednu vrstu bonova, ispe~enih od gline, sa oznakama koje je utiskivao bankar-stare{ina; pomo}u toga smo mogli jedni od drugih kupovati stvari, stvari koje narod seoski proizvodi - odevne predmete, sandale, alatke, ogrlice od |in|uva, pirin~ano pivo. Pravi novac na{ bio je, govorili su nam, bezbedan u banci. Se}ala sam se kako je onaj stari sakati kmet kod [omekeovih skakutavo plesao i pevao: "Pare u banci, Gospode! Pare u banci, Gospode!" Jo{ i pre na{eg dolaska, ovaj sistem se ènama nije svi|ao. A sad je bilo tu devet èna vi{e kojima se nije svi|ao. Jedne no}i zapitala sam moju prijateljicu Seugi, ~ija je kosa bila jednako bela kao i njena koà: "Seugi, zna{ li {ta se desilo na mestu zvanom Nadami?"

140

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Znam", re~e ona. "@ene su otvorile vrata. Sve su ène ustale, a onda su se mu{karci digli protiv gazda. Ali bilo im je potrebno oru`je. Onda je jedna èna potr~ala kroz no} i ukrala klju~ iz vlasnikove kutije i otvorila vrata onog jakog mesta gde su gazde ~uvali pu{ke i metke, i dràla ih otvorena snagom svoga tela sve dok se robovi nisu naoruàli. Pa su ubili korporacije i postigli da to mesto, Nadami, bude slobodno." "âk se i na Verelu ~uje ta pri~a", rekla sam. "âk i tamo ène pri~aju o Nadamiju, mestu gde su ène po~ele Oslobo|enje. I mu{karci pri~aju o tome. A pri~aju li mu{karci ovde? Znaju li?" Seugi i druge ène zaklima{e glavama. "Ako su ène oslobodile mu{karce Nadamija", rekoh ja, "mo`da ène Hagajota mogu osloboditi svoje pare." Seugi se nasmeja. Povika jednoj grupi baba. "Slu{ajte Rakam! Slu{ajte ovo!" Posle mnogih razgovora, grdne koli~ine razgovora, koji potraja{e danima i nedeljama, obrazovano je poslanstvo èna, nas trideset. Pre{le smo mosti} preko jarka i u{le na mu{ku stranu, a tamo sve~ano zatraìle razgovor sa poglavicom. Na{ glavni pregovara~ki adut bilo je posti|ivanje. Seugi i druge seljanke znale su koliko mogu postideti mu{karce, a da ih ne izazovu na bes i osvetu. Slu{aju}i ih, ~ula sam kako dostojanstvo razgovara sa dostojanstvom, ponos kako se obra}a ponosu. Prvi put od kad sam do{la na Jeovu, osetila sam da pripadam tom narodu, da su njihov ponos i dostojanstvo moji. U selu nema ni{ta brzo. Ali dok stigosmo do ètve, ène Hagajota dobi{e pravo da podiù zaradu u gotovom novcu. "A sad o glasanju", rekla sam Seugi, jer u tom selu nije postojalo tajno glasanje. Kad bi do{li oblasni izbori, pa ~ak i kad je bio planetni referendum o opravosnaènju novog Ustava, poglavica bi pitao mu{karce za {ta su, a onda bi popunio sve listi}e. @ene nisu ni{ta ni pitali. Samo su ubeleàvali i njihove glasove, kao da su glasale i one jednako. Ali ja nisam ostala da pomognem u postizanju te promene u Hagajotu. Tualtak je bila stvarno bolesna i ve} napola luda od ~e`nje da se i{~upa iz mo~vara i domogne grada. I ja sam ~eznula za tim. Zato smo podigle svoje plate, pa su nas Seugi i druge ène povezle volovskim kolima na jedan nasip koji je sluìo kao drum do èlezni~ke stanice. Na stanici smo podigle zastavu koja signali{e da prvi slede}i voz treba da zastane da bi primio putnike. Nai{ao je kroz nekoliko sati, jedna duga~ka kompozicija teretnih vagona punih mo~varskog pirin~a, na putu za mlinove grada Joteber. Mi smo se, nas dve, ukrcale u vagon za posadu, a tamo su bili èlezni~ari i nekoliko putnika, seljaka; sve mu{karci. Ja sam imala noèkanju zadenutu za pojas, ali niko od mu{karaca nije ispoljio nikakvo nepo{tovanje. Po{to nisu vi{e bili u onakvim, biv{im kmetskim, naseljima, postali su stidljivi i boja`ljivi. Sedela sam uspravljenih le|a na mom leàju i gledala ogromne, divlje mo~vare prepune visokih trava kako prole}u u vrtlogu pored nas; gledala sam i sela na obalama {iroke reke, i èlela da voz tako nastavi za ve~na vremena.

141

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Ali Tualtak je leàla na donjem leàju, ispod mene, ka{ljala, i nervirala se. Kad smo stigle u grad Joteber, bila je tako slaba da sam shvatila da je moram odvesti kod lekara. Jedan ~ovek u posadi voza bio je ljubazan pa nam je rekao kako da stignemo javnim prevozom do bolnice. Dok smo se klackale kroz vrele, zakr~ene gradske ulice u tramvaju, u kome je tako|e bila gu`va, bila sam ipak sre}na. Nisam mogla da ne budem sre}na. U bolnici zatraì{e da vide na{e 'gra|anske registracione papire'. Ja nisam ni ~ula za tako ne{to. Kasnije sam otkrila da su ti na{i dokumenti predati poglavici u Hagajotu, koji ih je sa~uvao, ba{ kao {to je ~uvao i papire svih ostalih 'njihovih' èna. Ali u onom trenutku, samo sam mogla da blenem i kaèm: "Ja ni{ta ne znam o registracionim papirima." ûla sam kako jedna èna iza radnog stola kaè ostalima: "Boè, boè, koliko se pra{njav moè biti?" Znala sam na {ta li~imo. Znala sam da izgledamo prljavo i nisko. Ali kad sam ~ula tu re~ 'pra{ina', u meni se opet probudi{e ponos i dostojanstvo. Zavukla sam ruku u svoj ranac i izvadila hartiju slobode, onu staru na kojoj je Erod pisao, hartiju veoma ispresavijanu i zgu`vanu, i sasvim pra{njavu. "Ovo je moj gra|anski registracioni papir", rekoh glasom tako jakim, da su te ène posko~ile i okrenule se. "Na njemu je krv moje majke i moje babe. Ova moja prijateljica je bolesna. Njoj je potreban lekar. Sada nas odvedite kod lekara!" Iz jednog hodnika istupila je neka mr{ava ènica. "Hodite ovamo", re~e ona. Jedna od ~inovnica po~e ne{to da se buni, ali je ova sitna èna samo pogleda. Po{le smo za njom u sobu za preglede. "Ja sam doktorka Jeron", re~e ona, a onda se ispravi. "Sluìm kao bolni~arka", re~e. "Ali sam doktor. A vas dve - sa Starog Sveta dolazite? sa Verela? Sedi ti, dete, i skini ko{ulju. Koliko dugo ste ovde?" Za ~etvrt sata je odredila dijagnozu i smestila Tualtak u jedan od bolni~kih kreveta na obli`njem odeljenju, sa nalogom da se odmara i da bude na posmatranju; a mene je poslala iz bolnice sa ceduljom, nekoj svojoj prijateljici koja bi mi mogla pomo}i da na|em sme{taj i zaposlenje. "Nastava!" rekla je dr Jeron. "Nastavnica! Oh, èno, ti si ki{a za suvu zemlju!" I stvarno, u prvoj {koli gde sam se javila, hteli su me zaposliti, istog trena, da drìm ~asove iz ~ega god ho}u. Po{to poti~em iz jednog kapitalisti~kog naroda, prvo sam procunjala kroz jo{ nekoliko {kola, da vidim ko nudi bolju platu. Na kraju sam se ipak zaposlila u toj prvoj; dopali mi se ljudi. Pre Oslobodila~kog rata jeovski gradovi, koji su bili gradovi kmetova {to su ih posedovale korporacije, i to takvih koji su putem 'rente' otkupljivali svoju slobodu, imali su {kole i svakojake programe za stru~no osposobljavanje. âk je u Staroj Prestonici postojao Univerzitet za kmetove. Korporacije su, naravno, kontrolisale svaku pojedinu informaciju koja je pristizala u takve institucije, i motrile i cenzurisale celokupnu nastavu i sve {to se pisalo, uvek sa ciljem izvla~enja najve}e zarade. Ali unutar tih uzanih okvira, kmetovi su imali slobodu da koriste informacije kako god im je bilo volja,

142

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja a gradski Jeovci su obrazovanje duboko cenili. Tokom dugotrajnog rata, koji se otegao na trideset godina, taj sistem prikupljanja i {irenja znanja sasvim se raspao. îtavo jedno pokolenje je izrasla nemaju}i pojma ni o ~emu osim o borbi i skrivanju, gladovanju i bolovanju. Direktor moje {kole mi re~e: "Na{a deca su odrasla nepismena, u neznanju. Zar je ikakvo ~udo da su poglavice plantaà nastavile da rade sve kao ranije gazde? Ko ih je mogao spre~iti?" Ovi mu{karci i ène su verovali, sa vatrenom stra{}u, da ih samo obrazovanje moè odvesti do slobode. Nastavljali su oslobodila~ki rat. Veliki, a siroma{an je bio Joteber grad, pun sunca, razvu~en po ogromnom prostoru, ulice su mu bile {iroke, zgrade niske, a drve}e staro i ogromno, sa puno senke. Glavni oblik saobra}aja bilo je pe{a~enje, ali su i bicikli zvoncali i tramvaji zvr~ali svojim zvonima kroz spore gomile ljudi. Mogao si videti kilometre i kilometre koliba i sirotinjskih udèrica dole na staroj plavnoj ravni blizu reke, gde je zemlji{te bilo plodno za vrtlarenje. Sredi{te grada bilo je na blagoj uzvisini, od koje su se na razne strane {irile fabrike i èlezni~ke stanice. Strogi centar li~io je na grad Voe Deo, samo vi{e oronuo, siroma{niji, ali i sa vi{e blagosti. Umesto u velikim robnim ku}ama namenjenim vlasnicima, ljudi su sve kupovali i prodavali na otvorenim pijacama, sa tezge. Blag je bio vazduh ovde na jugu, topao i mekan morski vazduh pun izmaglice i sunca. Ostadoh sre}na. Ja, milo{}u bo`jom, imam um koji ume ostaviti nesre}e iza sebe. Zato sam u gradu Joteberu bila sre}na. Tualtak je ozdravila i zaposlila se kao hemi~ar u jednoj fabrici. Retko sam je vi|ala, jer na{e prijateljstvo je nastalo od nevolje, a ne po slobodnom izboru. Kad god bih je videla, ona je pri~ala o ulici Haba i o svojoj laboratoriji na Verelu, i àlila se na posao i ljude ovde. Dr Jeron me nije zaboravila. Napisala je pisamce i zatraìla da joj do|em u posetu, {to sam i u~inila. Uskoro, kad sam se smestila, ona predloì da do|em na sastanak jednog obrazovnog dru{tva. Otkrila sam da je to, u stvari, grupa demokrata, ve}inom u~iteljica, koji su nastojali da deluju protiv autokratske mo}i plemenskih i oblasnih poglavica ugra|ene u novi Ustav, i protiv onog za {ta su imali naziv 'robovski mentalitet', a to je kruta, ènomrza~ka hijererhija koju sam zatekla u Hagajotu. Moje iskustvo bilo im je korisno, jer sve su one bile gra|anke koje su sa robovskim mentalitetom imale posla samo kad bi im se nametnuo kao vlast. U ovoj grupi, ène su bile ponajvi{e ljute. One su u Oslobo|enju najvi{e izgubile i sad su imale manje da izgube nego mu{karci. Mu{karci su se, ve}inom, zalagali da idemo postepeno, korak po korak, dok su ène, ve}inom, bile za revoluciju. Kao Verelka, ne poznaju}i politiku na Jeovi, ja sam }utala i slu{ala. A nije mi bilo lako da }utim. Ja sam pri~alica, a povremeno sam imala mnogo toga da kaèm. Ali sam dràla jezik za zubima i slu{ala njih. Bili su to ljudi koje vredi slu{ati. Neznanje brani sebe; brani se na divlja~ki na~in. A nepismenost ume, dobro sam to nau~ila, biti vrlo lukava. Mo`da na{ Poglavica, Predsednik podru~ja Joteber, izabran na name{tenim izborima, nije razumeo na{e manipulacije sa nastavnim planovima i programima; ali on i nije tra}io mnogo energije na poku{aje da kontroli{e

143

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja {kole. On je u {kole samo slao svoje inspektore da brljaju po na{im ~asovima i cenzuri{u na{e knjige. Video je on dobro da je, kao i u vreme korporacija, va`no kontrolisati mreù. Sve emisije vesti, svi informativni programi, sve marionete na nearealima, sve je to bilo oka~eno o kanape koje je vukao on. [ta su protiv toga mogli neki, tamo, nastavnici? Ne{kolovani roditelji imali su decu koja su ulazila u mreù da bi ~ula, videla i osetila ono {to Predsednik ho}e: da je sloboda - biti poslu{an prema svojim vo|ama; da je vrlina ~initi nasilje, da je mu{kost - preovla|ivati. I po{to su se takve istine i sprovodile u ìvot, svakodnevno, kao i bivale prikazivane sa poja~anim gledao~evim ~ulnim iskustvom u nearealima, {ta su protiv toga mogle re~i? "Pismenost je irelevantna", rekla je tu`no jedna nastavnica iz te grupe. "Poglavice su presko~ile preko na{ih glava i ovladale post-pismenom informacionom tehnologijom." Sumorno sam razmi{ljala o tome, mrzela sam te njene ki}ene izraze kao 'irelevantno', 'post-pismeno', zato {to sam se pla{ila da je ona u pravu. Na slede}i sastanak na{e grupe do{ao je, na moje iznena|enje, jedan tu|in iz svemira: ekumenski podizaslanik. O~ekivalo se da }e on biti veliko pero u kapi na{eg poglavice, jer poslat je iz Stare Prestonice navodno da bi podrào Poglavicu u agitaciji protiv Svetske stranke, koja je u ovim krajevima bila jo{ i sad jaka i nastavljala sa svojim zahtevima da Jeova izbaci sve strance napolje. Ja sam bila ne{to na~ula da je takva osoba do{la kod nas, ali nisam o~ekivala da }u ga sresti na skupu subverzivnih u~iteljica. Bio je to ~ovek niskog rasta, crvenosme|, sa belim uglovima o~iju, ali zgodan ako moè{ tu sitnicu zanemariti. Sedeo je na sedi{tu ispred mene. Sedao je savr{eno mirno, kao da se odavno navikao da sedi nepomi~no, i slu{ao }utke, kao da je naviknut da slu{a. Na kraju sastanka, okrenuo se, a te njegove nenormalne o~i pogledale su pravo u mene. "Radose Rakam?" re~e on. Klimnuh glavom, zanemela. "Ja sam Jehedarhed Havìva", re~e on. "Imam neke knjige za tebe, od Stare Muzike." Zurila sam. "Knjige?" "Od Stare Muzike", re~e on. "Od Esdardona Aje, na Verelu." "Moje knjige?" rekoh. Osmehnuo se. Imao je {irok, brz osmeh. "Oh, gde su?" uzviknula sam. "Kod mene ku}i. Moèmo ih uzeti no}as, ako èli{. Imam kola." Bilo je ne~eg ironi~nog i lakog u na~inu na koji je to rekao, kao da je on ~ovek koji nije o~ekivao da }e imati kola, ali kome }e kola ipak prijati. Pri{la nam je dr Jeron. "Zna~i, na{ao si je", re~e ona podizaslaniku. Pogledao ju je tako ozareno, da sam pomislila, ovo dvoje se vole. Iako je ona morala biti mnogo starija od njega, ni~eg ~udnog nije bilo u toj pomisli. Doktorka Jeron bila je magnetna èna. Ali bilo je ~udno da takva misao do|e na pamet meni, jer moj um nije bio sklon spekulacijama o seksualnim vezama drugih ljudi. To me nije zanimalo.

144

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Poloìo je {aku na njenu mi{icu dok su pri~ali, i ja videh, neobi~nom snagom vida, kako je neàn bio taj dodir, dodir maltene sa oklevanjem, ali i sa pouzdanjem u drugu stranu. To je ljubav, pomislih ja. Ipak, rastali su se, videla sam, bez onog pogleda privatnog razumevanja koji zaljubljeni ~esto razmene. On i ja smo se vozili njegovim dràvnim elektri~nim kolima, a dve }utljive policajke, njegove telohraniteljke, sedele su na prednjim sedi{tima. Razgovarali smo o Esdardonu Aji, ~ije ime, re~e mi on, zna~i Stara Muzika. Ispri~ala sam mu kako me je Esdardon Aja poslao ovamo i na taj na~in mi spasao ìvot. Slu{ao me je na na~in koji mi je olak{avao da mu pri~am. Rekla sam: "Muka mi je bila kad sam morala ostaviti moje knjige, i puno sam razmi{ljala o njima, nedostajale su mi, kao da su moja porodica. Ali mo`da je nerazumno da tako mislim." "Za{to nerazumno?" upita on. Imao je strani naglasak, ali je ve} razvla~io re~i na jeovski na~in, a glas mu je bio divan, tih i topao. Poku{ala sam da objasnim sve odjednom: "Pa, one mi toliko zna~e zato {to sam bila nepismena kad sam do{la u grad, a knjige su mi dale slobodu, dale su mi svet... svetove... Ali sada, ovde, vidim mreù, vidim kako holoi, neareali, zna~e narodu mnogo vi{e, daju mu sada{nje vreme. Mo`da ostajati pri knjigama zna~i dràti se pro{losti. Jeovci moraju u budu}nost. A mi nikad ne}emo uspeti samo re~ima da izmenimo svest ljudi." Slu{ao je pa`ljivo, kao i na sastanku, a onda je polako odgovorio: "Ali re~i su bitni deo mi{ljenja. A knjige ih zadràvaju u istinitom obliku... Nisam ni ja ~itao sve dok nisam odrastao." "Nisi?" "Umeo sam da ~itam, ali nisam ~itao. @iveo sam u selu. Gradovima su knjige neophodne", re~e on vrlo odlu~no, kao da je o toj stvari dobro razmislio. "Ako ih nemaju, moramo po~injati sa svakim pokolenjem ispo~etka. To je rasipanje. Moramo sa~uvati re~i." Kad smo stigli u njegovu ku}u, koja je bila negde pri samom vrhu starog dela grada, u predvorju sam ugledala ~etiri sanduka sa knjigama. "Ove nisu sve moje!" rekla sam. "Stara Muzika je kazao da su tvoje", re~e gospodin Jehedarhed, sa tim svojim brzim osmehom i sa jednim brzim pogledom na mene. Mnogo ta~nije vidi{ kuda tu|ini usmeravaju pogled, nego mi. Kod nas, osim kod onih malobrojnih ~ije su o~i plave, mora{ stajati dovoljno blizu da vidi{ kretanje crne zenice u tamnom oku. "Pa nemam ja gde da stavim toliko knjiga", rekoh, uvidev{i kako mi je taj ~udnovati ~ovek, Stara Muzika, pomogao da se dohvatim slobode jo{ jednom. "Mo`da u tvoju {kolu? U {kolsku biblioteku?" Dobra je to zamisao bila, ali ja sam odmah pomislila na Poglavicine inspektore kako preturaju po njima, mo`da ih i konfiskuju. Kad sam ovo pomenula, podizaslanik re~e: "[ta ako ih ja uru~im kao poklon ambasade? Mislim da bi onda inspektorima bilo nezgodno."

145

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Oh", rekla sam ja, a onda zabrzala: "Za{to si ti tako dobar? Ti, i on... Jesi li i ti Hainac?" "Jesam", re~e on, ne odgovoriv{i na ono prvo pitanje. "Bio sam Hainac. Nadam se da postanem Jeovac." Predloìo mi je da sednemo i popijemo po jednu ~a{icu vina, pre nego {to me njegova telohraniteljka odveze ku}i. Bio je ~ovek leèrnog i prijateljskog pona{anja, ali tih. Videla sam da je ranjavan. Imao je oìljke na licu i jedan na glavi, od neke rane. Pitao me je o ~emu su moje knjige, a ja rekoh: "Istorija." Na to se osmehnuo, ovog puta lagano. Ni{ta nije rekao, ali je uzdigao ~a{u ka meni. Ja sam, opona{aju}i ga, uzdigla svoju, pa smo popili. Sutra je poslao knjige u na{u {kolu. Kad smo otvorili sanduke i pore|ali knjige na police, uvideli smo da sada imamo veliko blago. "Ni{ta sli~no ovome ne postoji na Univerzitetu", re~e jedan od nastavnika, koji je godinu dana studirao tamo. Bile su to istorije i antropologije Verela i ekumenskih svetova, filozofski i politi~ki radovi Verelaca i ljudi sa drugih svetova, kompendijumi knjièvnosti, knjige pesama i pri~a, enciklopedije, knjige prirodnih nauka, atlasi, re~nici. U uglu jednog sanduka na{le su se i moje knjige, malobrojne; moje vlasni{tvo, moje li~no bogatstvo, ~ak i ona prva, mala, gruba Istorija Jeove, {tampana na Univerzitetu Jeove u 1. godini slobode. Ve}inu knjiga koje su bile li~no moje ostavila sam u {kolskoj biblioteci, ali sam tu jednu i jo{ nekoliko drugih odnela ku}i, iz ljubavi, zato {to su mi prijale. Nedugo potom na{la sam jednu drugu ljubav i utehu. Jedan |ak mi je doneo ma~e, od rase pegavih ma~aka, tek odbijeno od sise. Dao mi je to ma~e sa toliko ljubavi i ponosa da nisam mogla odbiti. Kad sam ga poku{ala utrapiti nekom drugom nastavniku, svi su mi se smejali. "Ti si izabrana, Rakam!" govorili su. Zato sam, htela-ne htela, odnela to stvorenjce ku}i, boje}i se njegove krhkosti i tananosti i ose}aju}i prema njemu ne{to blisko ga|enju. @ene u bezi u Zeskri imale su ku}ne ljubimce, i to pegave ma~ke i lisicopse, razmaène ìvotinjke koje su se hranile bolje nego mi. Jednom sam ja i nosila ime jedne takve ìvotinje. Upla{ila sam ma~e kad sam ga vadila iz ko{are, i ono me je ugrizlo za palac. Bio je to ujed do kosti. Malecno i nejako je bilo, ali je imalo zube. Po~eh ga pomalo i po{tovati. Te no}i sam ga stavila da spava u ko{ari, ali se ono ispentralo na moj krevet i sedelo mi na licu sve dok ga nisam pustila pod pokriva~. Tu je savr{eno mirno prespavalo celu no}. Ujutro me je probudilo tako {to je plesalo na meni: jurilo je trun~ice pra{ine u sun~evom zraku. Zbog njega sam se probudila smeju}i se, a to prija. Osetih da se nikad nisam mnogo smejala, a da sam to uvek èlela. Ma~e je bilo sasvim crno, a te pege su se pokazivale samo pri padanju svetlosti pod odre|enim uglovima, crne na crnom. Dadoh mu ime Vlasnik. Prijalo mi je da uve~e kad do|em ku}i - moj sopstveni mali Vlasnik ~eka da me pozdravi. Slede}ih pola godine planirali smo velike ènske demonstracije. Bilo je mnogo sastanaka, a na nekima od njih opet sam vi|ala podizaslanika, pa sam ga po~ela i traìti. Volela sam posmatrati kako slu{a na{e rasprave. Neki su tvrdili da demonstracije ne

146

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja smeju biti ograni~ene na nepravde i pravde u vezi sa ènama, ve} da se mora traìti jednakost za sve. Drugi su govorili da pokret ne sme ni na koji na~in zavisiti od stranaca, ve} da mora biti ~isto jeovski. Gospodin Jehedarhed ih je slu{ao, a ljutila sam se ja. "Ja sam strankinja", govorila sam. "Da li to zna~i da sam vam nekorisna? To je vlasni~ki govor - kao da ste vi bolji od drugih ljudi!" A dr Jeron re~e: "Ja }u verovati da je jednakost vaè}a za sve kad budem videla da to stoji u ustavu Jeove." Jer, u na{em ustavu, koji je izglasan glasanjem cele planete dok sam ja boravila u Hagajotu, o gra|anima se govorilo kao da su svi mu{karci. Na kraju se demonstracija u to pretvorila, u zahtev da se ustavnim amandmanima prizna da su i ène gra|ani, i da se obezbedi tajnost glasanja i jem~i pravo slobodnog govora, sloboda {tampe i okupljanja, kao i besplatno {kolovanje za svu decu. Legla sam na èlezni~ke {ine zajedno sa sedamdeset hiljada drugih èna, tog vru}eg dana. Pevala sam s njima. ûla sam kako to zvu~i, kad tako mnogo èna peva u jedan glas, kakav je to veliki, duboki zvuk. Po~ela sam opet dràti govore u vreme kad smo okupljale ène za veliku demonstraciju. Bio je to moj dar, pa smo ga upotrebile. Ponekad su dolazile grupe mladih kriminalaca, ili mu{karaca-neznalica, da vi~u protiv mene i da mi prete. Vikali su: "Gazdarica, vlasnica! Crna pizdo, vrati se odakle si do{la!" Jednom prilikom, dok su vikali to "Vrati se, vrati se", ja se nagnem u mikrofon i kaèm: "Ne mogu da se vratim. Imali smo mi jednu pesmu na plantaì dok sam bila rob", i zapevam je: O, o, Je-o-ve, ba{ niko da se vrati. Pevanje ih je nateralo da za trenutak u}ute. ûli su, ~uli su taj stra{an jad, tu ~e`nju. Posle te velike demonstracije, nemir nikad nije sasvim zamro, ali bilo je vremena kad je energija posustajala, kad se, kako re~e dr Jeron, Pokret nije pokretao. Tokom jednog od takvih razdoblja, oti{la sam kod nje i predloìla da osnujemo {tampariju i izdava~ku ku}u. To je bio moj san, a izrastao je iz onog dana u Hagajotu kad je Seugi dodirivala svoje re~i i plakala. "Re~i odlete", rekoh, "a i na mreì sve one re~i i slike odlete, i moè ih svako menjati. Ali knjige su tu. Traju. Knjige su telo istorije, kaè gospodin Jehedarhed." "Inspektori", re~e dr Jeron. "Dok ne proguramo amandman o slobodi {tampe, poglavice ne}e dati da iko {tampa i{ta {to nisu oni sami diktirali." Nije mi se odustajalo od te zamisli. Znala sam da u podru~ju Joteber ne moèmo {tampati ni{ta politi~ko, ali sam tvrdila da moèmo {tampati pri~e i pesme ovda{njih èna. Drugi su govorili da je to gubljenje vremena. Tu zamisao smo dugo tumbali po jeziku. Gospodin Jehedarhed se vratio sa svog putovanja gore, na sever, do Stare Prestonice i ambasade. Slu{ao je na{e rasprave, ali nije rekao ni{ta, a to me je razo~aralo. O~ekivala sam da on, mo`da, podrì moj projekat.

147

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Jednog dana i{la sam pe{ice iz {kole u moj stan, koji je bio u bu~noj, staroj zgradetini nedaleko od nasipa protiv poplava. Svi|alo mi se to mesto zato {to se moj prozor otvarao u kro{nje drve}a, a kroz njih sam videla reku, na tom mestu {iroku {est i po kilometara, kako odmi~e lagano izme|u pe{~anih sprudova, tr{}aka i ostrvaca sa vrbama u su{noj sezoni, a nadolazi do ruba nasipa u ki{noj sezoni, kad oluje sa pljuskovima jurcaju iznad nje. Tog dana, dok sam prilazila ku}i, pojavio se gospodin Jehedarhed, a nedaleko iza njega one dve policajke kiselih lica, kao i obi~no. Pozdravio me je i zapitao moèmo li popri~ati. Zbunila sam se i, {ta }u-gde }u, pozovem ja njega da do|e gore u moju sobu. Njegove straàrke ~ekale su dole u predvorju zgrade. Ja sam imala sobu, samo jednu, ali veliku, na tre}em spratu. Sela sam na krevet, a podizaslanik na stolicu. Oko njegovih nogu kruìo je Vlasnik i govorio: ruuu? ruuu? Ve} sam bila primetila da ovaj podizaslanik nalazi zadovoljstvo u tome da osujeti o~ekivanja na{eg Poglavice i njegove svite poslu{nika, koji su voleli pompu, flote automobila, sloène uniforme i zna~ke. On i njegove policajke i{li su po celom gradu i po celom Joteberu u tim dràvnim kolima ili pe{ice. Narod ga je voleo zbog ovoga. Svi su znali, a sada sam i ja znala, da je on, prvoga dana svog boravka u ovom gradu, po{ao pe{ice i sam, i da ga je napala jedna banda svetskopartijaca, ~iji su ga ~lanovi prebili i ostavili tek kad su mislili da je mrtav. Gra|anima se svi|ala njegova hrabrost, a i to {to je razgovarao sa svakim, svuda. Prihvatili su ga kao svoga. Mi u Oslobodila~kom pokretu smatrali smo da je to 'na{ izaslanik', ali on je pripadao i celom narodu, ba{ kao i poglavicama. Mo`da su poglavice mrzele njegovu popularnost, ali je on od nje imao koristi. "Ti bi da pokrene{ izdava~ku ku}u", re~e on, glade}i Vlasnika, koji se izvrnuo na le|a i podigao sve ~etiri uvis. "Dr Jeron kaè da nam je to uzalud dok ne dobijemo amandmane." "Postoji jedna {tamparija na Jeovi koja nije pod neposrednom kontrolom vlade", re~e gospodin Jehedarhed, glade}i Vlasnika po trbuhu. "Pazi, uje{}e te", rekla sam. "Gde je to?" "Na Univerzitetu. Gle, stvarno", re~e gospodin Jehedarhed, osmotriv{i svoj palac. Ja se po~eh izvinjavati, a on me zapita da li sam sigurna da je Vlasnik mu`jak. Rekla sam da su mi tako kazali, ali da se nikad nisam setila da proverim. "Moj je utisak da je ovo tvoje ènsko. Vlasnica", re~e gospodin Jehedarhed, na takav na~in da se nisam mogla uzdràti od smeha. Smejao se i on sa mnom, ali je i sisao krv iz palca. Onda je nastavio. "Taj Univerzitet nikad nije bio mnogo zna~ajan. Korporacije su ga smislile kao trik - hajde da pustimo kmetove da tobo` idu na neki, tamo, fakultet. Tokom poslednjih godina rata bio je zatvoren. Posle Oslobo|enja, otvoren je, i od tad baulja nekako, ali na to niko ne obra}a mnogo pa`nje. Profesori su ve}inom stari. Vratili su se svojim katedrama posle rata. Vlada ga finansira zato {to lepo zvu~i imati Univerzitet Jeove, ali po{to nema presti`, ~ak ni vlada se ne zanima mnogo za njegov rad. Utoliko pre {to su mnogi ~lanovi

148

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja vlade neprosve}eni." Ovo je rekao bez podrugivanja, kao opis situacije. "Ali on ima svoju izdava~ku delatnost." "Znam", rekoh. Dohvatila sam onu moju staru knjiìcu i pokazala mu je. Razgledao ju je nekoliko minuta. Dok je to radio, na licu mu je bila ~udnovata ne`nost. Nisam mogla da ga ne posmatram. Bilo je kao da gleda{ ènu sa bebom: neprekidna, promenljiva igra pa`nje i reagovanja. "Puno propagandnih gre{aka i nade", re~e on kona~no; i glas mu je bio neàn. "Pa, ja mislim da bi se ovo moglo pobolj{ati. A ti? Samo treba da se na|e urednik. I nekoliko pisaca." "Inspektori", upozorih ja, opona{aju}i dr Jeron. "Ekumenu je lako da uti~e na problematiku akademskih sloboda", re~e on, "jer mi pozivamo ljude da poha|aju ekumenske {kole na Hainu i Veu. Svakako èlimo pozvati diplomirane studente sa Univerziteta Jeove. Ali, naravno, ako je njihovo obrazovanje te{ko o{te}eno zbog nedostatka knjiga, informacija..." Rekoh: "Gospodine Jehedarhed, da li je tvoja du`nost da potkopava{ politiku ove vlade?" To pitanje mi se otelo bez prethodnog razmi{ljanja. Nije se nasmejao. Napravio je pauzu, veoma dugu, a onda je ipak odgovorio. "Ne znam", re~e. "Do sada me je ambasadorka podràvala. Moglo bi se desiti da i ja i ona dobijemo ukore. Ili da budemo otpu{teni. Ono {to bih ja voleo..." Te njegove ~udne o~i opet su bile na meni. Onda je spustio pogled na knjigu, koju je jo{ drào. "Ono {to bih ja voleo jeste da postanem jeovski dràvljanin", re~e. "Ali moja korisnost Jeovi, i Oslobodila~kom pokretu, zasniva se na mom poloàju u Ekumenu. Zato }u nastaviti to da upotrebljavam, ili zloupotrebljavam, sve dok mi ne kaù da prestanem." Kad je oti{ao, morala sam razmisliti o tome {to je zatraìo da uradim. Naime: da odem na Univerzitet kao profesorka istorije, a kad se tamo zaposlim, odmah i da se javim kao dobrovoljac za mesto urednika izdava~ke delatnosti. înilo se da je takav plan potpuno nerazuman, za ènu moje pro{losti i tako skromnog obrazovanja, pa sam pomiljala: sigurno ga nisam dobro razumela, mora biti da je ne{to drugo rekao. A kad me ja ubedio da sam ga dobro razumela, pomislila sam da je sigurno on veoma pogre{no shvatio ko sam ja i za {ta sam sposobna. Po{to smo o tome porazgovarali, oti{ao je, o~igledno smatraju}i da je meni zbog njegovog prisustva nelagodno; mo`da se i on ose}ao nelagodno, mada smo se, zapravo, prili~no i smejali. Meni zbog njegovog prisustva nije bilo nelagodno, ne, nego sam samo imala blagi ose}aj da sam malo poludela. Poku{avala sam razmisliti o tome {ta je on traìo da uradim: da iskora~im toliko daleko izvan sebe same. Poku{avala sam, ali nije bilo lako. Bilo je kao da iznad mene visi jedan oka~en ogroman teret, taj ogroman izbor koji moram u~initi, ta budu}nost koju nisam mogla ni zamisliti; a ja umesto o tome, sve razmi{ljam o njemu, Jehedarhedu Havìvi. Sve mi ne{to on izlazi pred o~i, kako sedi na mojoj staroj stolici i saginje se da pomazi Vlasnika. Pa posle sisa krv iz palca. Smeje se. Gleda me tim o~ima sa belim uglovima. Vidim njegovo lice, koje je crvenkasto, pa sme|e, i {ake iste takve, u boji pe~enog glinenog }upa. I njegov tihi glas bio mi je u mislima.

149

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Podigla sam ma~e, koje je ve} bilo napola odraslo, da mu pogledam zadnji kraj. Kad, tamo ni traga ni od kakvih mu{kih organa. Crno svilasto tela{ce se izvijalo u mojim rukama. Pade mi na um kako je on rekao: "Moj je utisak da je ovo tvoje ènsko. Vlasnica", i do|e mi opet da se smejem, i da pla~em. Pogladila sam ma~kicu i ostavila je na pod, a ona sede smireno pored mene i po~e umivati svoje rame. "Oh, jadna, mala gospo", rekoh. Ne znam na koga sam mislila. Na macu, ili na gospu Tazeu, ili na mene. On je bio rekao da bez ùrbe razmislim o tom predlogu; da razmi{ljam koliko god dugo ho}u. Ali ja nisam tako re}i ni po~ela da razmi{ljam kad, dva dana kasnije, eto opet njega: stoji na ulici, ~eka me da izi|em iz {kole. "Da li bi volela pro{etati nasipom?" upita on. Osvrnula sam se. "Tamo su one", re{e on, i pokaza gde stoje njegove hladnooke telohraniteljke. "Gde god da sam, tu su i one, tri do pet metara daleko. [etati se sa mnom, to ti je dosadno, al' bezbedno. Zajem~eno je da ne}u ni{ta bezobrazno da preduzmem." Od{etali smo ulicama do nasipa i popeli se na njega u duga~koj svetlosti predve~erja, toploj i ruì~astozlatnoj, u mirisu reke, blata i trske. Te dve ène sa pi{toljima hodale su dobra ~etiri metra iza nas. "Ako zaista ode{ na Univerzitet", re~e on posle dugog }utanja, "ja }u biti stalno tamo." "Nisam j-jo{..." zamucah ja. "A ako ostane{ ovde, bi}u stalno ovde", re~e on. "Naravno, pod pretpostavkom da nema{ ni{ta protiv." Ni{ta nisam rekla. Gledao me je, ne okre}u}i glavu. Izlete mi: "Volim {to vidim gde gleda{." "A ja volim {to ne vidim gde ti gleda{", re~e on, sada mi gledaju}i pravo u lice. [etali smo dalje. Jedna ~aplja uzletela je sa tr{~anog ostrvca i odletela preko vode, mlate}i velikim krilima. Hodali smo ka jugu, nizvodno. îtavo zapadno nebo bilo je prepuno svetlosti dok je sunce zalazilo iza grada u dimu i izmaglici. "Rakam, voleo bih znati odakle si do{la, kakav je bio tvoj ìvot na Verelu", re~e on vrlo tiho. Udahnula sam duboko. "Sve je to oti{lo", rekoh. "Pro{lost." "Mi jesmo na{a pro{lost. Iako ne samo to. @elim da te znam. Oprosti mi, ali veoma èlim da te poznajem." Posle nekog vremena, rekla sam: "A ja èlim da ti pri~am to. Ali grozno je. Tako ru`no. Dok je ovo, ovde, divno. Ne bih to èlela izgubiti." "[to god mi kaè{, ja }u smatrati vrednim", re~e on, tim svojim tihim glasom koji je prolazio pravo do mog srca. Zato sam mu pri~ala, koliko sam mogla, o kmetskom naselju kod [omekeovih, a onda, na brzinu, i ostatak moje pri~e. Postavio je poneko pitanje. Uglavnom je samo slu{ao. Negde tokom mog pripovedanja, uhvatio me je za ruku, {to ja tad gotovo i da nisam primetila. Kad je pustio moju ruku, pomisliv{i, zbog nekog mog malog pokreta, da ja èlim da je ispusti, po~e mi nedostajati taj ovla{ni dodir. Njegova {aka bila je prohladna. Jo{ sam je ose}ala na podlaktici i kad ju je pustio.

150

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja "Gospodin Jehedarhed", re~e jedan glas iza nas: jedna od telohraniteljki. Sunce be{e za{lo, a nebo se prelilo zlatom i crvenom bojom. "Bolje se vratimo?" "Da", re~e on, "hvala." Dok smo se okretali, uhvatila sam ja njega za ruku. Osetila sam da mu je zastao dah. Nisam poèlela nijednog mu{karca niti ènu - istinu govorim - jo{ od [omekeovih. Volela sam ljude i dodirivala sam ih ljubavlju, ali ne telesnom èljom. Moja kapija bila je zaklju~ana. Sad je bila otvorena. Sad me je tako neka slabost obuzela da sam, zbog dodira njegove ruke, jedva mogla da hodam. Pa rekoh: "Ba{ je dobra stvar {to je {etanje s tobom tako bezbedno." Ni sama nisam ba{ znala {ta bi to trebalo da zna~i. Imala sam trideset godina, ali sam se dràla kao mlada devojka. A nikada nisam bila ta devojka. On ni{ta ne re~e. Hodali smo po nasipu, izme|u reke i grada, u slavi svetlosti sve slabije. "Ho}e{ li po}i kod mene ku}i, Rakam?" re~e on. Sad ja - ni da beknem. "Njih dve ne ulaze unutra sa nama", re~e on, vrlo tiho, u moje uho, tako da sam osetila njegov dah. "Ne zasmejavaj me!" rekla sam i rasplakala se. Plakala sam neprekidno tokom celog tog povratka po nasipu. I jecala, i mislila da jecanje ve} polako prestaje, i jecala opet i opet. Isplakala sam sve svoje tuge, sve svoje sramote. Plakala sam jer su ostale sa mnom tada, i sada, i zauvek. Plakala sam jer je kapija bila otvorena, a ja sam najzad mogla pro}i, u onu drugu zemlju, s one strane, ali sam se pla{ila da to u~inim. Kad smo do{li do njegovih kola, koja su bila parkirana blizu moje {kole, zagrlio me je i naprosto me tako drào, }ute}i. Njih dve su se uglavile na prednja dva sedi{ta, a da se nijednom nisu osvrnule ka nama. Popeli smo se u njegovu ku}u, koju sam u jednoj ranijoj prilici ve} videla, staru ku}erinu nekog vlasnika iz korporacijskih vremena. On se zahvalio straàrkama i zatvorio vrata. "Ve~era", re~e. "Kuvarica ima slobodan dan. Mislio sam da te izvedem na ve~eru, ali zaboravio sam." Odveo me je u kuhinju, gde na|osmo neki hladan pirina~, salatu i vino. Kad smo se najeli, on me pogleda preko kuhinjskog stola, pa opet spusti pogled. Zbog njegovog oklevanja, i ja sam se ne{to uko~ila i u}utala. Posle dugog vremena on re~e: "Oh, Rakam! Da li bi me pustila da vodim ljubav s tobom?" "Ja bih htela s tobom", rekoh. "To nikad nisam radila. Nikad ni sa kim nisam vodila ljubav." Ustao je osmehnut i uzeo me za ruku. Po{li smo zajedno uz stepenice i pro{li pored mesta koje je nekad bilo ulaz u mu{ku stranu ku}e. "Ja ìvim u bezi", re~e on. "U haremu. Na ènskoj strani stanujem. Svi|a mi se pogled odatle." U{li smo u njegovu sobu. On je tamo stao i samo me gledao, onda odvratio pogled. Toliko sam upla{ena bila, toliko zbunjena, mislila sam da ne}u mo}i da mu pri|em ni da ga dodirnem. Ali sam naterala sebe. Podigla sam ruku i pipnula njegovo

151

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja lice, te oìljke pored oka i na ustima, onda sam ga zagrlila. Od tog trenutka bila sam u stanju da ga drìm uz sebe, sve bliè i te{nje. U neko doba te no}i, dok smo leàli i dremali prepleteni, rekla sam: "Jesi li spavao sa Jeronkom?" Osetila sam kako se Havìva po~eo smejati, sporim, mekim smehom koji je po~injao iz trbuha - naslonjenog na moj trbuh. "Nisam", re~e on. "Ni sa kim na Jeovi, osim sa tobom. A ti, ni sa kim na Jeovi osim sa mnom. Bili smo device, jeovski gledano - device... Rakam, araha..." Oslonio je glavu na moje rame, rekao jo{ ne{to na nekom stranom jeziku i zaspao. Spavao je dubokim snom, ne~ujno. Kasnije te godine pre{la sam na sever, na Univerzitet, gde su me primili da budem profesor istorije. U ono vreme merila su bila takva da je moja stru~nost bila dovoljna. I eto, do danas radim tamo, drìm ~asove studentima i urednik sam izdava~ke delatnosti. Havìva je, kao {to je i rekao da }e biti, bio uvek tamo, ili skoro uvek. Amandmani na Ustav su izglasani, tajnim glasanjem, ve}ina njih, u jeovanskoj 18. godini Slobode. O doga|ajima koji su doveli do toga, i kasnijim, moète ~itati u trotomnoj Istoriji Jeove u izdanju 'Univerziti Presa'. Ispri~ala sam ovu pri~u, kao {to je od mene zatraèno. Zavr{ila sam je, kao {to se mnoge pri~e zavr{avaju, spajanjem dvoje ljudi. [ta su ljubav i ~e`nja jednog mu{karca i jedne ène, naspram istorije dva sveta, velike revolucije na{eg doba, nade i ve~ite svireposti na{e, ljudske rase? Sitnica. Ali i klju~ je sitan, naspram vrata koja se njime otvaraju. Ako izgubi{ klju~, ta vrata mo`da nikad ne}e biti otvorena. Mu u svojim telima gubimo ili zapo~injemo svoju slobodu, u svojim telima prihvatamo ili okon~avamo svoje ropstvo. Zato sam napisala ovu knjigu za mog prijatelja, sa kojim sam ìvela i sa kojim }u umreti slobodna. BELE[KE O VERELU I JEOVI 1) Izgovor imena i re~i U voe-deanskom jeziku (koji je i jezik Jeove), kao i u gatajskom jeziku, samoglasnici imaju svoje uobi~ajene 'evropske' izgovore: a, e, i, o, u. (Za razliku od engleskog jezika.) U voe-deanskom, naglasak je ~esto na pretposlednjem slogu re~i: ArkaMIje, gaREot, SuHAme, JoTEber. Imena u kojima se pojavljuje slogovi 'Kam' i 'Tual' kao podse}anje na ime boànstava Kamija i Tuale, ~esto imaju naglasak upravo na tim slogovima, na primer: AberKAM, BatiKAM, RaKAM, Sezi-TUAL, TUAL-tak. U hainskom jeziku, imena su izuzetno duga zato {to u sebi sadrè veliki broj imena iz porodi~nog stabla. Me|utim, za svakodnevnu upotrebu se ipak skra}uju, radi pogodnosti, na jedan od tih sastavnih elemenata. Re~ 'Ekumen' poti~e od jedne stare teranske re~i. 2) Planete Verel i Jeova (Odlomci iz knjige 'Priru~nik za snalaènje na poznatim svetovima' koja je {tampana u Darandi, na Hainu, u hainskom ciklusu 93, lokalnoj godini 5467.

152

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Ekumenska godina 2102. ra~una se kao 'prezent' (p.) kad se navode datumi 'pre prezenta' (p.p.). Verel-jeovski solarni sitem sastoji se od {esnaest planeta koje kruè oko jedne ùtobele zvezde (RK-tamo-5544-34). @ivot se razvio na tre}oj, ~etvrtoj i petoj od tih planeta. Peta se na voe-deanskom zove Rakuli. Na njoj postoje samo beski~menjaci sposobni da preìve u uslovima jake hladno}e i 'ledene su{e'. Ta planeta, Rakuli, nije eksploatisana niti naseljavana. Tre}a i ~etvrta planeta, Jeove i Verel, sasvim se uklapaju u hainske norme o sastavu atmosfere, gravitaciji, klimi i tako dalje. U poznom dobu hainskog {irenja, pre manje od milion godina, sa Haina su na Verel do{li kolonisti. îni se da tada nije postojao nikakav ìvotinjski svet koji bi trebalo potiskivati, jer je celokupni dana{nji ìvotinjski svet kao i veliki dao biljnog sveta na Verelu hainskog porekla. Jeova nije imala nikakav ìvotinjski svet sve dok Verelijanci nisu naselili Jeovu godine 365. p.p. Verel Geografija i ìvi svet êtvrta od svog sunca, planeta Verel ima sedam malih meseca. Sada{nja klima na njoj je umereno hladna, a na polovima èstoko hladna. Flora je ve}im delom lokalnog porekla, a fauna u celosti hainskog porekla, namerno preoblikovana da bi se ostvarila kobioza sa tamo{njim biljem, a kasnije i spontano izmenjena genetskim plutanjem i prilago|avanjem. Prilago|avanja kod ljudskih bi}a uklju~uju cijanoti~nu koloraciju (naime, koà svih Verelaca ima plave tonove, bez obzira na to {to su neki od tih ljudi crni, neki bledi, a mnogi izme|u ta dva) i o~i bez vidljivih beonja~a. Obe ove osobine o~igledno su nastale kao adaptacije na neke elemente u spektru zra~enja verel-jeovskog sunca. Voe-Deo: Novija istorija. U razdoblju od 4000. do 3500. godine p.p. agresivni i progresivni crni narodi u oblastima ju`no od polutara na verelskom jedinom, veoma velikom kontinentu (koji su sada udruèni u dràvu Voe-Deo) izvr{ili su invaziju i pokorili severne narode, svetlijih boja koè. Zavojeva~i su uspostavili robovlasni~ko dru{tvo zasnovano na boji koè. Voe-Deo je najve}a i najbogatija dràva na ovoj planeti; sve druge dràve, odnosno nacije na Verelu su dominioni, politi~ki vazali, ili ekonomski zavisni od dobre volje Voe-Dea. Voe-deanska privreda zasniva se na kapitalizmu i robovlasni{tvu ve} tri hiljade godina, ako ne i duè. Hegemonija Voe-Dea omogu}uje nam da opisujemo sva dru{tva na Verelu ujedno, kao da je to jedno dru{tvo. Ali ono se sad veoma brzo menja. Iz tog razloga, dalji opis bi}e u pro{lom vremenu. Dru{tvena klase u robovlasni{tvu: Klase: gospodar (vlasnik ili gareot) i rob (ljudska imovina ili kmet). Pripadao si klasi svoje majke, bez izuzetka.

153

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Boja koè je u rasponu od crnoplave, preko plavi~aste ili sive-be`, pa sve do maltene depigmentovane bele. (Ali to nije albinizam, jer ovim ljudima kosa i o~i zadràvaju tamnu boju.) U idealnom slu~aju, govore}i uop{teno, klasa bi bila boja: crno gospodar, belo rob. Ali, u stvarnosti, mnogi gospodari nisu bili ba{ crni, nego tamni, a mnogi robovi nisu bili ba{ beli, nego u raznim bojama, pa ~ak i crni. Za VLASNIKE se govorilo da su ljudi, mu{karci, ène i deca. Kad se kaè 'vlasnici', to je moglo zna~iti ili celu tu klasu, ili porodicu ili pojedinca ('vlasnik') pod uslovom da poseduju robove - i to, dva ili vi{e robova. Vlasnik samo jednog jedinog roba, ili vlasnik koji ne poseduje nijednog roba, opisivan je kao 'vlasnik bez osoblja' ili gareot. Me|u vlasnicima, veot je bio ~lan nasledne ratni~ke kaste, a mogao je po ~inu, odnosno po rangu biti: rega, zadjo ili oga. Veotski mu{karci su svi, gotovo bez izuzetka, stupali u vojsku; ve}ina veotskih porodica imala je zemlji{ne posede; ve}ina su bili gospodari, dakle vlasnici vi{e robova, ali bilo je i gareota. @ene vlasnika su ~inile potklasu, ili inferiornu kastu, unutar klase vlasnika. @ena je po zakonu, iako pripadnica vlasni~ke klase, bila vlasni{tvo nekog mu{karca (oca, ujaka, brata, muà, sina ili staratelja). Ve}ina posmatra~a se slaè da je podela uloga prema polu bila, u verelskom dru{tvu, isto onako duboka i bitna kao i podela na robove i gospodare, ali manje vidljiva, jer je 'popreko presecala' ovu drugu. Smatralo se da je vlasni~ka èna dru{tveno 'iznad' bilo kog pripadnika ili pripadnice kmetske klase. Po{to su ène bile posedovane, nisu mogle ni{ta posedovati. Mogle su, me|utim, upravljati imovinom. Za LJUDSKU IMOVINU se govorilo da su to kmetovi i kmetice, i mladunci ili {tenad. Pogrdne re~i bile su: rob, pra{inar, kredonja, belac. (Robinja, pra{inarka, kredonji}ka, belkinja.) Lale je bio rob koji se {alje na rad; lala, robinja koja se {alje na rad. Svi robovi na Verelu bili su lale, osim makila i kmet-vojnika. Makil je bio rob prodat Korporaciji zabave - dakle, vlasni{tvo te korporacije. Kmet-vojnik bio je rob prodat Vojsci, dakle imovina vojske. Odseslobodan, {to je spoj re~i 'odse}i' i 'slobodan', bio je evnuh, kastrirani mu{ki rob. Kastracija se vr{ila manje-vi{e dobrovoljno, {to je zavisilo od godina starosti i drugih ~inilaca. Cilj takvog roba bio je da stekne bolji status ili povlastice. Verelski (verelijanski) istori~ari opisuju izvestan broj odsedlobodnih koji su se uzdigli do velike vlasti u raznim vladama, ili do uticajnih mesta drugde u birokratiji. U kmetskim naseljima, u ènsku stranu naselja ulazili su takozvane 'gazde' koji su svi, bez izuzetka, bili odseslobodni. Manumisija, odnosno zakonito davanje slobode nekom robu, bila je sve do pro{log veka izuzetno retka na Verelu, ograni~ena na nekoliko slavnih istorijskih ili legendarnih slu~ajeva u kojima je rob ispoljio nadljudsku vernost ili plemenitost, a njegov gospodar zato odlu~io da ga pusti na slobodu. Pribli`no u vreme kad je na Jeovi po~eo oslobodila~ki rat, manumisija je na Verelu postala ~e{}a, a prednja~ili su vlasnici udruèni u takozvanu Zajednicu koja se zalagala za ukidanje ropstva, aboliciju.

154

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Manumitovani kmet bio je po slovu zakona, ali u dru{tvenoj praksi retko kad, jednak sa gareotima. U Voe-Deu, u vreme Oslobo|enja, razmera kmetova prema vlasnicima iznosila je 7:1. (Pribli`no polovinu tih vlasnika ~inili su gareoti, vlasnici samo jednog, ili nijednog roba.) U siroma{nijim zemljama, razmera je bila manja, ili ~ak preokrenuta: na primer, u polutarnim dràvama bila je 1:5 - pet puta vi{e vlasnika nego robova. Gledaju}i Verel kao celinu, procenjuje se da je bilo pribli`no tri roba na jednog vlasnika. Ku}a i kmetske barake Tokom dugog razdoblja istorije, a u novije vreme samo na selu, robovi (kmetovi) na imanjima, farmama i plantaàma ìveli su u naseljima odvojenim od spolja{njeg sveta zidom, ogradom ili palisadom od pobodenih balvana. Postojala je kapija, samo jedna. Naselje je jednim jarkom bilo podeljeno na dve polovine. Jarak je bio uporedan sa onim zidom u kome se nalazila kapija. Kapijska strana bila je za mu{karce, kmetove, a unutra{nja strana za ène. Deca su ìvela na unutra{njoj strani, a kad bi de~aci dorasli za rad (8 do 10 godina starosti), slati su na mu{ku stranu, u duga~ke barake. @ene su stanovale u kolibama, i to obi~no u istoj kolibi majke i k}eri, sestre ili prijateljice; po dve do ~etiri ène zajedno, i njihova deca sa njima. Mu{karci i de~aci su stanovali u barakama na strani bliè kapiji. Povr}e za jelo gajeno je u 'kuhinjskim ba{ticama' koje su odràvali stari ljudi i deca jo{ nedorasla za posao; stari su, u ve}ini slu~ajeva, kuvali za radne ljude. Babe su bile na vlasti u naselju. Odseslobodni (evnusi) su ìveli u zasebnim ku}ama, izgra|enim unutar kmetskog naselja, ali naslonjenim na palisadu. Imali su na raspolaganju i osmatra~nicu na palisadi. Odseslobodni su sluìli kao unutra{nji gazde, posrednici izme|u baba i spolja{njih gazda (takozvanih 'gazda-od-posla'), koji su bili ili ~lanovi vlasni~ke porodice, ili unajmljeni gareoti zaduèni da upravljaju kmetovima. Gazde-od-posla stanovale su u ku}ama izvan kmetskog naselja. Vlasni~ka porodica stanovala je, zajedno sa svojim slu`benicima i {ti}enicima iz vlasni~ke klase, u takozvanoj 'Ku}i'. Taj termin, Ku}a, uklju~ivao je ne samo glavnu zgradu nego i svakovrsne dodatne zgrade, ambare, {upe, stani{te gazda-od-posla, pa ipak se prevashodno odnosio na glavnu zgradu. U konzervativnim ku}ama, mu{ka strana (azada) i ènska strana (beza) bili su strogo odvojeni. Stepen izdvojenosti èna odraàvao je bogatstvo, mo} i dru{tvene ambicije porodice. Gareotske ène mogle su imati znatnu slobodu kretanja i bavljenja raznim zanimanjima, ali ène iz bogatih ili istaknutih porodica dràne su u prostorijama ili u ozidanim vrtovima, i nikada nisu izlazile bez brojne mu{ke pratnje. Izvestan broj kmetica ìveo je na ènskoj strani Ku}e. Ove kmetice radile su kao ku}ne pomo}nice, a ujedno su sluìle mu{kim ~lanovima vlasni~ke porodice za zadovoljavanje. U nekim Ku}ama postojali su i kmetovi, obi~no de~aci ili starci; u nekima odseslobodni, koji su tu radili kao sluge. U fabrikama, radionicama, rudnicima i tako dalje, ovaj sistem je odràvan, ali sa nekim preina~enjima. Tamo gde je postojala podela rada na mu{ki i ènski, neka

155

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja naselja baraka bila su u celosti mu{ka, a disciplinu u njima odràvali su samo unajmljeni gareoti; u drugim, samo ènskim naseljima, babama je dopu{teno da odràvaju red, kao u seoskim kmetskim naseljima. Mu{karci unajmljeni da rade u samo mu{kim naseljima imali su prose~ni ìvotni vek od dvadeset osam godina. Kad je po~ela nesta{ica kmetske radne snage, zato {to su kmetovi izvoèni na Jeovu u ranim godinama kolonizacije tog sveta, neki vlasnici su stvarali zadruge za razmnoàvanje, gde su kmetice dobijale da rade samo malo posla, i to lakog, ali se zato od njih traìlo da ra|aju po jednu bebu svake godine. Ovaj tempo su neke 'mnogorotke' uspe{no odràvale i po dvadeset godina, pa i vi{e. Iznajmljeni ljudi: Na Verelu, svaki kmet je bio vlasni{tvo jednog odre|enog ~oveka. (Tek su korporacije na Jeovi izmenile tu praksu; vlasnik robova bila je korporacija kao celina, a ne bilo koji pojedinac.) U verelskim gradovima, kmetovi su, po tradiciji, ìveli u doma}instvu svog vlasnika i sluìli u ku}i. Tokom poslednjeg milenijuma, sve ~e{}e se de{avalo da vlasnik iznajmi nepotrebnog kmeta nekoj firmi ili fabrici, kao kvalifikovanog ili nekvalifikovanog radnika. Svako od vlasnika ili akcionara kompanije mogao je, kao pojedinac, kupovati i posedovati pojedine kmetove; ali iznajmljivala ih je kompanija kao celina, kontrolisala njihov rad i ubirala zaradu koja je posle deljena vlasnicima ili akcionarima. Jedan vlasnik mogao je ìveti od iznajmljivanja dva kvalifikovana roba. Tako su iznajmljeni kmetovi i kmetice postali najbrojniji deo kmetske populacije u svim velikim i u mnogim malim gradovima. Iznajmljeni ljudi stanovali su u 'sindikalnim stanovima' u velikim stambenim zgradama, pod nadzorom unajmljenih gareota gazda. Tu se beleìo svaki izlazak i ulazak, a vaìo je i policijski ~as, odnosno zabrana izlaska od kasnih ve~ernjih do ranih jutarnjih sati. (Treba zapaziti razliku izme|u verelskih iznajmljenih ljudi, koje njihov vlasnik daje u najam, i daleko autonomnijih jeovanskih oslobo|enika, robova koji su sami birali na koji }e posao i}i 'pod slobodnu rentu', a od tog prihoda pla}ali svome vlasniku desetak ili porez. Jedan od ranih ciljeva Hame, voe-deanske kmetske oslobodila~ke organizacije, bio je da uvedu rad 'pod slobodnom rentom' i na Verelu. Ve}ina tih sindikalnih stambenih zgrada i svi privatni stanovi bili su podeljeni na ènske i mu{ke delove, azade i beze, ali neki privatni vlasnici i neke kompanije dozvoljavali su da kmetovi, njihovi ili iznajmljeni, ìve kao parovi, ali ne i da se ven~avaju. Vlasnici su mogli takav par razdvojiti u bilo kom trenutku, iz bilo kog razloga. Vlasnik majke postajao je vlasnik svakog deteta koje bi se iz takve veze rodilo. U konzervativnim kmetskim naseljima baraka, heteroseksualni pristup kontrolisali su vlasnik, gazda i baba. Ljudi koji su 'preskakali jarak' ~inili su to na svoj rizik. Mitski ideal vlasnika bio je da se mu{ko i ènsko potpuno razdvoje, a gazde da primenjuju selektivno uzgajanje, pri ~emu bi odabrani mu`jaci za priplod povremeno, u optimalnim razmacima, 'opasivali' ènke da bi se dobio èljeni broj mladunaca. Glavna briga kmetica na farmama bila je da izbegnu neèljenu trudno}u i ra|anje svake godine po jednog deteta. U rukama dobronamernih vlasnika, babe i odseslobodni ~esto su uspevali da za{tite devojke i ène od silovanja, i ~ak dopu{tali poneko sparivanje iz

156

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja naklonosti. Ali i gazde i babe su obeshrabrivali trajnije vezivanje; nikakav oblik robovskog braka nije bio dopu{ten ni zakonom, a ni obi~ajima na Verelu. Vere Oboàvanje Tuale, koja je bila boginja tipa Kvan Jin, materinsko boànstvo mira i opra{tanja, bilo je dràvna religija Voe Dea. Filozofski, Tuala se sagledava kao najva`nije otelovljenje Duha Stvoritelja, koji se jo{ zove i Ama Inkreator. Istorijski, Tuala je amalgam mnogih lokalnih i boànstava prirode, a u lokalnim tuma~enjima ~esto se deli u mno{tvo manjih boànstava. Gledano sa stanovi{ta nacionalnih interesa, nametanje ove nacionalne religije bilo je ~est prate}i element voe-deanske hegemonije u drugim zemljama, iako ta vera nije inherentno prozelitisti~ka ili agresivna. Tualitski sve{tenici mogu zauzimati, i zauzimaju, visoke poloàje u dràvnim organima. Sa stanovi{ta klasa, slike i statue Tuale i proces njenog oboàvanja nametali su vlasnici u svim robovskim naseobinama, i na Verelu i na Jeovi. Tualizam ili tualitstvo bilo je vera vlasnika, posednika. Kmetovi su primoravani da oboàvaju Tualu, ali su kmetovi ve}inom bili kamijiti (kamijisti). Oni su pojedine delove mita o Tuali i oboàvanja Tuale unosili u svoje kamijisti~ke obrede. Smatraju}i Kamija za 'Vezivatelja', tualitsko sve{tenstvo je uklju~ivalo i dopu{talo prisutnost kamijizma (koji nije imao nijednog aktivnog sve{tenika) me|u robljem i vojskom. Ve}ina veota bili su kamijisti. Knjiga Arkamije ili '@itije Kamija Ma~evaoca' (Kamije je tako|e sto~ar, i gospodar zveri, i vezivatelj, zato {to je dugo sluìo Gospodaru no}i): ratni~ki ep, koji su pre oko tri hiljade godina prihvatili kmetovi, manje-vi{e na celom tom svetu, kao knjigu iz koje izvire njihova vera. Taj ep veli~a ratni~ke i robovske vrline kao {to su: poslu{nost, hrabrost, strpljenje i nesebi~nost, kao i duhovnu nezavisnost, stoi~ku ravnodu{nost prema stvarima ovoga sveta i strastveni misticizam: stvarnost se moè zadobiti samo rastankom od prividne stvarnosti. Kmetovi i veoti uklju~uju i Tualu u svoje oboàvanje, kao jedno od otelovljenja Ame Inkreatora. Me|u misti~kim zamislima i postupcima koji su zajedni~ki kamijitima i tualitima jesu 'stupnjevi ìvota' i 'odlaènje u ti{inu'. Odnosi sa Ekumenom Prvi Izaslanik (e.g. 1724) bio je do~ekan sa ogromnim nepoverenjem. Dopu{teno je poslanstvu da si|e sa broda 'Hugum', ali je dràna pod bliskom straòm; savezni{tvo je odba~eno. Vlada Voe Dea je, zajedno sa svojim saveznicima, zabranila tu|inima ulazak u njihov solarni sistem. Zatim je Verel, pod vo|stvom Voe Dea, krenuo u hitnu, takmi~arsku kampanju razvijanja svemirske tehnologije i ubrzanja sveukupnog tehnoindustrijskog razvoja. Jo{ mnogo decenija posle toga, voe-deanska vlada, industrija i vojska bili su gonjeni svojim sopstvenim paranoidnim idejama o povratku tu|ina koji }e navodno banuti naoruàni, da ih pokore. Ovaj razvoj doveo je posle samo trinaest godina do po~etka kolonizacije Jeove. Tokom slede}a tri veka, Ekumen je povremeno stupao u vezu sa Verelom. Razmena informacija zapo~eta je na insistiranje Univerziteta u Bamburu, ~emu se

157

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja priklju~io konzorcijum drugih univerziteta i istraìva~kih ustanova. Najzad je, posle vi{e od tri stotine godina, Ekumenu dopu{teno da po{alje nakoliko posmatra~a. Tokom Oslobodila~kog rata na Jeovi, Ekumen je pozvan da po{alje ambasadore u Voe Deo i u Bambur, a kasnije Izaslanika u Gataj, u êtrdeset Dràva, i u druge nacije. Tokom izvesnog vrenena, nepo{tovanje Konvencije o naoruànju spre~avalo je Verelu ulazak u Ekumen, bez obzira na to {to je Voe Deo vr{io pritisak na druge dràve, koje su dràle do zadràvanja svog naoruànja. Posle ukidanja Konvencije o naoruànju, Verel se u~lanio u Ekumen, tri stotine pedeset devet godina posle prvog kontakta i ~etrnaest godina posle zavr{etka Oslobodila~kog rata. Po{to je naseljena teritorija Jeove bila svojina korporacija i nije imala nikakvu svoju vladu, verelski vlasnici su smatrali da Jeova ne dolazi u obzir ni za u~lanjivanje u Ekumen. Sa svoje strane, Ekumen je nastavio da osporava pravo ~etiri korporacije da poseduju jednu planetu i narod te planete. Tokom poslednjih godina Oslobodila~kog rata, Stranka slobode je pozvala ekumenske posmatra~e na Jeovu, a dolazak regularnog Izaslanika tamo podudario se sa krajem rata. Ekumen je pomogao Jeovi da putem pregovora izdejstvuje okon~anje vlasti korporacija i voe-deanske vlade nad tom planetom. Malo je nedostajalo pa da Svetska stranka istera i 'tu|ine iz svemira', a ne samo Verelijance, sa svoje planete; ali, kad se taj pokret raspao, Ekumen je stao na stranu privremene vlade i pri tome ostao sve do odràvanja izbora. Jeove se u~lanila u Ekumen u 11. godini Slobode, tri godine pre Verela. Jeove Geografija i ìvi svet Tre}a planeta od svoga sunca, Jeova ima umereno toplu klimu sa malim sezonskim varijacijama. Bakterijski ìvot je prastar i ispoljava, pod normalnim uslovima, ogromnu sloènost i prilagodljivu raznovrsnost. Izvestan broj jeovskih mikroorganizama klasifikovan je kao ìvotinje; ali sva ostala uro|ena ìva bi}a na ovoj planeti bila su biljke. Na kopnu je postojala velika raznovrsnost sloènih ìvih vrsta, koje su se delile na fotosinteti~ke i saprofitne. Ve}ina su bile sesilne, dakle nekretne, ali bilo je i 'puzaljki', grupa biljaka ili pojedina~nih biljaka sa sposobno{}u sporog pokretanja sa mesta na mesto. Glavni krupni oblik ìvota bilo je drve}e. Ju`ni kontinent bio je gotovo ceo pokriven tropskim {umama i umereno-ki{nim {umama, od samih obala, pa sve do {umske granice prema polarnom krugu i tajge nadomak tamo{njeg Antarktika. Drugi kontinent, koji se zove Veliki kontinent, bio je {umovit na svom krajnjem jugu i krajnjem severu, a pokriven stepama i savanama u svojim vi{im, sredi{njim podru~jima; ogromna prostranstva treseti{ta, slatkovodnih mo~vara i morskih mo~vara postojala su u primorskim ravnicama. U odsustvu ìvotinja koje bi prenosile polen, biljke su razvile mno{tvo sredstava za ukr{teno oplo|avanje i {irenje pomo}u vetra i ki{e: eksplozivno

158

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja seme, krilato seme, seme sa mreìcom koja uhvati vetar i omogu}i putovanja od po vi{e stotina ili hiljada kilometara kroz vazduh, vodootporne spore, seme koje 'kopa' sebi put kroz zemlju, seme koje pliva, zatim biljke sa pokretnim delovima nalik na vetrenja~e, sa trepljama, i tako dalje. U morima, koja su topla i srazmerno plitka, i u ogromnim mo~varama sa slanom, odnosno morskom vodom, ishranu sebi nalazi ogroman broj sesilnih i plove}ih biljaka, koje su organizmi po tipu sli~ni planktonima, algama, morskim travuljinama, koralima i sun|erima. Te biljke imale su u sebi trajne delove, uglavnom od silicijuma. Ali bilo je i jedinstvenih organizama, kao {to su 'jedrenjke' i 'ogledalke'. Divovski upleteni '}ilimovi od ljiljana' bili su meta korporacija, koje su ih eksploatisale u tako obimnim ètvama da je ta ìva vrsta izumrla u roku od trideset godina. Bezobzirno uno{enje verelskih biljaka i ìvotinja dovelo je do uni{tenja ili potiskivanja oko tri petine uro|enih vrsta, ~emu je doprinelo i industrijsko zaga|enje vazduha. Vlasnici su uveli jelene, lova~ke pse, lovne ma~ke, i velkonje, samo da bi mogli uìvati u lovu. Jeleni su se silno namnoìli i uni{tili veliki deo prirodne okoline. Ve}ina ìvotinjskih vrsta tako unetih, na kraju je, posle duèg vremena, propala. Osim ljudskih bi}a, odràle su se na Jeovi jo{ i slede}e verelske ìvotinjske vrste: ptice (doma}e vrste, unete da posluè za lov ili kao ìvina; pu{tane su i pticepeva~ice, od kojih se nekoliko vrsta prilagodilo i opstalo) lisicopsi i pegave ma~ke (doma}i ljubimci) goveda (kao gajene ìvotinje, i podivljala u mnogim napu{tenim podru~jima) jeleni (divlji, zvani fenjeleni, prilago|eni na mo~varna podru~ja) lovne ma~ke (meso`derne, malobrojne, u mo~varama). Uvo|enje pojedinih vrsta riba u reke bilo je kobno za uro|enu floru, pa su preìvele ribe uni{tene pomo}u otrova. Svi poku{aji da se riba unese u more propali su. Konji su poubijani tokom Oslobodila~kog rata, kao simboli vlasni{tva i vlasni~ke imovine; nijedan konj nije preostao. Kolonije (naseobine) Prve rakete sa Verela dospele su na Jeovu godine 365. p.p. Istraìvanje, mapiranje i traganje za prirodnim bogatstvima bile su delatnosti kojima su se prido{lice ùstro pozabavile. Rudarska korporacija Jeove, ~iji su vlasnici bili uglavnom voedeanski ulaga~i, dobila je monopol na traganje za rudnim blagom. U roku od dvadeset pet godina, uvo|enjem u upotrebu ve}ih i delotvornijih brodova, rudarenje je postalo unosno, pa je RKJ po~ela redovno da prevozi robove na Jeovu, a rude i minerale na Verel. Druga krupna kompanija koja se uspostavila na Verelu bila je Druga planetna drvno-prera|iva~ka korporacija, DPDK, koja je sekla i slala jeovsku drvnu gra|u na Verel, gde je usled industrijskog {irenja i populacione eksplozije do{lo do drasti~nog smanjenja {uma. Eksploatacija okeana postala je krupna industrija tek krajem prvog veka. Jeovska brodarska korporacija (JBK) '`njela' je tepihe ljiljana, sa ogromnom zaradom.

159

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Kad je taj resurs iscrpen i sasvim nestao, JBK se okrenula eksploataciji i obradi drugih morskih ìvih vrsta, naro~ito me{inki, koje imaju bogat sadràj ulja. Tokom prvog veka naseljavanja Jeove, Agrikult-Plant kompanija Jeove (APKJ) po~ela je sistematski da gaji razne vrste ìta i vo}a, ne samo one donete sa Verela nego i uro|ene kao {to su oe-trska i pini. Topla, ujedna~ena klima na ve}em dalu Jeove i odsustvo {teto~inskih insekata i drugih ìvotinja (obezbe|eno savesnim sprovo|enjem strogih mere karantina) omogu}ilo je kolosalan razmah poljoprivrede. Pojedini delovi ovih korporacija ili pojedina podru~ja bili su zasebna preduze}a, i imali su naziv 'plantaè' bez obzira na to da li su se bavili rudarstvom, {umarstvom, marikulturom ili agrikulturom. Te ~etiri velike korporacije zadràvale su potpunu kontrolu nad svojim proizvodima, iako su decenijama vodile me|usobne pravne (a i fizi~ke) bitke zbog sukoba nadle`nosti oko izvla~enja bogatstva iz pojedinih podru~ja. Nijedna takma~ka kompanija nije uspela slomiti monopol ove ~etiri, koje su imale punu i aktivnu podr{ku vojnu, politi~ku i nau~nu - voe-deanske vlade, zato je ova uzimala za sebe veliki deo njihove ~iste zarade. Glavna ulaganja kapitala uvek su stizala tim korporacijama od voedeanske vlade i voe-deanskih kapitalista. U vreme kad je po~elo naseljavanje Jeove, Voe Deo je bio mo}na dràva, ali posle tri veka bila je najbogatija na Verelu, pa se nametala svima ostalima i upravljala njima. Ali je voe-deanska kontrola nad samim tim korporacijama bila samo nominalna. Dràva Voe Deo je pregovarala sa tim korporacijama kao sa suverenim stranim silama. Stanovni{tvo i ropstvo Tokom prvog veka, samo su mu{karci-robovi prevoèni na Jeovu. To su radile korporacije, koje su, preko svog 'Me|uplanetnog kartela', imale potpuni monopol na prevoz roblja. U prvom veku, veliki deo tih robova bili su iz raznih siroma{nijih nacija; kasnije, kad se uzgajanje roblja za prodaju na Jeovu po~elo isplatiti, glavnina robova po~ela je stizati iz dràva Bambur, êtrdeset Dràva i Voe Dea. Tokom ovog razdoblja, populacija je narasla na oko ~etrdeset hiljada ljudi u vlasni~koj klasi (osamdeset odsto mu{karci) i oko osam stotina hiljada robova (sve mu{karci). Bilo je nekoliko eksperimentalnih 'Emigracijskih gradova' u kojima su se nastanili gareoti (ljudi iz vlasni~ke klase, ali bez robova), koji su dràli uglavnom radionice i uslu`ne radnje. Ovakva naselja korporacije su u prvo vreme tolerisale, a kasnije ukinule, izdejstvuju}i kod verelijskih vlada da se ubudu}e emigriranje na Jeovu dozvoljava samo korporacijskom osoblju. Gareoti su poslati nazad na Verel, a rad u njihovim radionicama preuzeli su robovi. Tako se dogodilo da 'srednja klasa' obi~nih gra|ana i sitnih trgovaca na Jeovi bude sastavljena od polunezavisnih robova (oslobo|enika), umesto od gareota i iznajmljenih robova kao na Verelu. Cena kmetova stalno je rasla, zato {to su sve ~etiri korporacije, a naro~ito rudarska i poljoprivredna, rasipale robovske ìvote (za mu{karca-roba u prvom veku o~ekivalo se da }e imati 'radni ìvot' od pet godina). Pojedini vlasnici sve ~e{}e su

160

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja krijum~arili i kmetice da im budu seksualne robinje i ku}ne pomo}nice. Korporacije su, pod pritiskom tih okolnosti, izmenile pravila i dopustile uvoz kmetica (godine 238. p.p.). U prvo vreme, kmetice, odnosno robinje, smatrane su stvorenjima koja sluè za razmnoàvanje, pa su dràne samo unutar kmetskih naseobina na plantaàma. Kako je njihova korisnost u svakovrsnim drugim poslovima postajala o~igledna, ova ograni~enja su vlasnici na ve}ini plantaà po~eli ublaàvati. Ali robinje su morale da se uklope u vekovni sistem robovanja mu{karaca, i to kao podre|ene, kao robinje robova. Na Verelu, svaka 'ljudska imovina' imala je jednog odre|enog vlasnika, pojedinca (jedino su makili bili vlasni{tvo Korporacije zabave, kao celine). Na Jeovi, svi robovi su bili u grupnom vlasni{tvu korporacije, jer ih je korporacija i kupila od nekog vlasnika na Verelu. Nikome na Jeovi nije bilo dozvoljeno da poseduje, kao privatnik, ijednog roba, niti je ijedan rob na Jeovi mogao biti oslobo|en. âk i oni koji su dovedeni kao li~na posluga, na primer slu{kinje vlasni~kih èna, morali su biti prevedeni u svojinu one korporacije kojoj je i cela ta plantaà pripadala. Iako manumisija nije bila dozvoljena, status oslobo|enika (ili oslobo|enice) postajao je sve ~e{}i, zato {to se robovska populacija naglo uve}avala, do te mere da je na nekim plantaàma nastao ~ak i vi{ak radne snage. Oslobo|enik je nalazio posao kod nekog poslodavca ili je sam, nezavisno, po~injao ne{to raditi; zato je morao pla}ati porez, obi~no oko pedeset odsto prihoda, mese~no ili godi{nje, korporaciji, koja mu je na taj na~in napla}ivala dobijenu slobodu. Ve}ina oslobo|enika obra|ivali su tu|u zemlju kao najamna radna snaga, ili dràli radnje i radionice, naro~ito servisne; tokom tre}eg veka, klasa profesionalno osposobljenih oslobo|enika ~vrsto se uspostavila u gradovima. Pri kraju tre}eg veka, kad se porast populacije ne{to usporio, ukupna broj ìtelja Jeove dostigao je oko ~etiri stotine pedeset miliona; razmera vlasnika prema robovima bila je manja od jedan prema stotinu. Pribli`no polovinu robovske, odnosno kmetske populacije ~inili su oslobo|enici. (Populacija je dvadeset godina posle Oslobodila~kog rata opet dostigla ~etiri stotine pedeset miliona miliona, ali su sad svi bili slobodni.) Na plantaàma, prvobitno, samo mu{koa dru{tveno ustrojstvo odredilo je obrasce ukupnog robovskog dru{tva. Radne druìne zvane 'bande' brzo su se razvile u dru{tvene grupe koje su naprosto nazivane izrazom 'bande', a ove su prerasle u plemena. U svakom plemenu postojala je hijerarhija mo}i: obi~ni plemenici, iznad njih rob koji je 'poglavica' ili 'glave{ina', iznad njega gazda, iznad gazde vlasnik, a iznad vlasnika korporacija. Stvaranje trajnih veza, rivalstvo i takmi~enje, homoseksualne povlastice i rodbinske veze i loze zasnovane samo na usvojenju, postali su institucionalizovani, a ~esto i sloèno kodifikovani. Jedina bezbednost za roba bila je da bude ~lan plemena i da se strogo pridràva plemenskih pravila. Rob prodan drugoj plantaì postajao je rob robova i ~esto godinama ostajao to pre no {to bi kona~no bio primljen u ~lanstvo lokalnog plemena. Kad su po~eli dovoditi ène, gotovo sve su odmah postajale vlasni{tvo ne samo korporacije nego i plemena. Korporacije su ovo podsticale. Njima je i{lo u korist da svako pleme kontroli{e svoje ène, a korporacija da kontroli{e pleme.

161

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Snage opozicije i pobune nikada se nisu uspele organizovati {iroko, i svaki put su smrvljene munjevitom i okrutnom kona~no{}u beskrajno nadmo}nog oru`ja. Glave{ine i poglavice bili su u dosluhu sa gazdama, koji su, rade}i u interesu korporacija, podjarivali neslogu izme|u plemena i grabe` za vlast unutar svakog plemena, a istovremeno odràvali potpuni embargo na 'ideologiju' - {to je zna~ilo: na obrazovanje i bilo kakve informacije iz sveta izvan plantaè. (Na ve}ini plantaà, sve do sredine drugog veka, pismenost je bila zlo~in. Kad bi rob bio uhva}en da ~ita, bio bi oslepljen, tako {to su mu sipali kiselinu u o~i ili mu ih iskopali. Rob koga bi uhvatili da koristi radio-aparat ili informacijsku mreù bio bi ogluvljen guranjem usijanih klinova kroz bubne opne. Korporacijske i planta`ne 'liste prikladnih kazni' bile su duge, podrobne i nedvosmislene.) U drugom veku, kad je robovska populacija na ve}ini plantaà prerasla u vi{ak radne snage, krenulo je preseljavanje, prvo u malom broju, ali kasnije sve ve}e, ka 'redovima radnji'. Polazili su i mu{karci i ène. Tokom slede}ih nekoliko decenija, te 'radnje pore|ane u red' postale su gradi}i, a zatim i gradovi oslobo|enika. Iako su zloslutnici me|u vlasnicima ukazivali na to da se sve vi{e pove}avaju i sve nezavisniji postaju razni 'Kmetgradi', 'Belogradi' i 'Pra{ingradi', i da su sve ve}a pretnja, korporacije su smatrale da su gradovi pod bezbednom kontrolom. Nije bilo dozvoljeno podizanje ma kakve velike zgrade, niti odbrambene gra|evine; kazna za posedovanje oru`ja bila je prosipanje creva; nijednom robu nije bilo dozvoljeno da rukuje ma kojim lete}im vozilom; korporacije su pomno ~uvale sve sirovine i svaki industrijski proces koji bi mogao dati ma koju vrstu oru`ja robovima i oslobo|enicima. 'Ideologija' - naime, {kolovanje - ipak se pojavila u gradovima. Pred kraj drugog veka naseljavanja Jeove, korporacije su, mada uz cenzuru, filtriranje i menjanje informacija, formalno dale dopu{tenje da deca oslobo|enika i neka plemenska deca idu u {kolu do svoje ~etrnaeste godine. Dopu{teno je robovskim naseobinama da osnivaju {kole, kojima su prodavane knjige i drugi materijali. U tre}em veku korporacije su uvele i po~ele odràvati informacionu i zabavnu mreù za gradove. [kolovani radnici vredeli su sve vi{e. Ograni~enost plemena postajala je sve primetnija. Kruto konzervativni, gazde i plemenske poglavice ve}inom su ispoljavali nesposobnost ili nevoljnost da bilo {ta menjaju, ba{ u vreme kad je zloupotreba planetnih resursa zahtevala korenito preispitivanje metoda, ali i ciljeva. Bilo je jasno da }e zarada na Jeovi dolaziti sve manje od povr{inskih kopova rude, se~enja {uma 'do goleti' i monokultura, a sve vi{e od usavr{ene industrije, u kojoj modernim postrojenjima upravljaju kvalifikovani ljudi sposobni da usvajaju nove tehnike i ne drè se samo krutih pravila. Na Verelu, u kapitalisti~kom robovlasni{tvu, rad su obavljali ljudi. Robovi su radili svojim {akama, kako oni na grubim fizi~kim poslovima, tako i oni visokokvalifikovani; a ma{inska tehnologija, iako razvijena do elegancije, kori{}ena je samo da pripomogne. 'Uve`bani kmet je ma{ina najfinija, a najjeftinija.' Proizvodnja ~ak i visokotehnolo{kih naprava ostajala je u su{tini tradicionalni, zanatski rad, samo visokokvalitetan. Ni brzina, ni masovnost proizvodnje nisu mnogo cenjeni.

162

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Na Jeovi, pred kraj tre}eg veka, kad je izvoz sirovina posustao, po~elo je kori{}enje robova na novi na~in. Po~elo se proizvoditi na monta`nim trakama, sa ciljem da se ne samo pojeftini i ubrza produkcija, nego i da se trudbeniku onemogu}i da sagleda celinu proizvodnog procesa. Odbacuju}i iz svog imena re~ 'drvno-prera|iva~ka', biv{a DPDK a sad samo DPK - Druga planetna korporacija - po~ela se baviti novom proizvodnjom. Brzo je nadma{ila stare dìnove, APKJ i APJ, i po~ela zgrtati ogromnu zaradu prodajom masovno proizvedene dovr{ene robe siroma{nijim nacijama Verela. U vreme kad je po~eo ustanak, vi{e od polovine jeovskih slobodnjaka radilo je 'pod rentom' ili na druge na~ine za DPK. Dru{tvenih nemira bilo je vi{e u fabrikama i fabri~kim gradovima nego na plemenskim plantaàma. Funkcioneri korporacija pripisivali su to pove}anom broju 'nekontrolisanih' oslobo|enika, a mnogi su zagovarali zatvaranje {kola, ru{enje gradova i vra}anje svih robova u zatvorena kmetska naselja. Korporacijske gradske milicije (sa~injene od naoruànih, unajmljenih gareota i nenaoruànih oslobo|enika) toliko su se pove}ale da su postale staja}a vojska znatne snage, u kojoj su gareoti imali sad ve} i te{ko naoruànje. Veliki deo nemira i poku{aja protesta u gradovima bio je usredsre|en oko fabrika sa monta`nim trakama. Oni isti radnici koji bi, kad bi ose}ali da su deo jednog razumljivog procesa, trpeli ~ak i vrlo te{ke uslove rada, nalazili su da im je besmisleni rad nepodno{ljiv, ~ak i ako su uslovi rada u pone~emu pobolj{avani. Oslobo|enje je, me|utim, zapo~elo ne u gradovima nego u kmetskim naseljima baraka, na plantaàma. Ustanak i Oslobo|enje Ustanak je potekao iz organizacija plemenskih èna na plantaàma na Velikom kontinentu, koje su se udruìle da zahtevaju prestanak obrednog silovanja devoj~ica i uvo|enje plemenskih zakona protiv seksualnog robovanja kmetica kmetovima, protiv grupnog silovanja, i protiv prebijanja i ubijanja èna, {to je do tada sve bilo neka`njivo. Prvo su delovale na taj na~in {to su radile na obrazovanju èna, a i dece oba pola, a kasnije su zahtevale srazmerno u~e{}e u plemenskim savetima, do tada isklju~ivo mu{kim. Njihove organizacije, kojima su dale naziv 'ènski klubovi', {irile su se po oba kontinenta, tokom celog tre}eg veka na Jeovi. Klubovi su uspevali da pro{vercuju tako veliki broj devojaka i èna sa plantaà u gradove, da su korporacije po~ele obra}ati pa`nju na àlbe poglavica i gazda s tim u vezi. Lokalni plemenici i gazde ohrabrivani su da 'po|u u gradove i vrate svoje ène'. Ovakvi upadi, ~esto predvo|eni planta`nom policijom, a potpomognuti i od strane korporacijskih gradskih milicija, izvo|eni su ~esto sa krajnjom svirepo{}u. Gradski oslobo|enici, neneviknuti na onakvo nasilje kakvo je na plantaàma bilo normalno, reagovali su ogor~eno. Gradski 'vezivaoci' po~eli su se me{ati i braniti ène. Godine 61. p.p. u pokrajini Eju, u gradu Sojesu, robinje su se uspe{no oduprle napadu policije sa plantaè Nadami (APKJ), a zatim krenule u napad i na samu plantaù. Policijske barake zauzete su na juri{, a onda spaljene. Pojedine poglavice iz Nadamija pridruìli su se ustanku, otvorili naselja baraka i pustili pobunjenike unutra. Drugi su,

163

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja me|utim, ustali u odbranu vlasnika i planta`ne Ku}e. Jedna robinja Ku}e otklju~ala je vrata magacina oru`ja i uvela pobunjenike unutra; bio je to prvi slu~aj u istoriji Jeove da je takav arsenal mo}nog oru`ja dospeo u ruke velike grupe robova. Vlasnici su masakrirani, ali ne svi: po{te|ena su gotovo sva deca, kao i dvadesetak èna i mu{karaca. Oni su ukrcani u voz za prestonicu. Nijedan odrasli rob koji se borio na strani vlasnika nije po{te|en. Iz Nadamija, ustanak se {irio, a sa ustankom i pu{ke i municija, na tri susedne plantaè. Udruìla su se sva plemena i potukla korporacijske snage u kratkotrajnoj, èstokoj bici kod Nadamija. Robovi i oslobo|enici iz susednih pokrajina pokuljali su u Eju. Poglavice, babe iz naselja i vo|e pobune sastali su se u Nadamiju i proglasili pokrajinu Eju za nezavisnu dràvu. U roku od deset dana, korporacije su, bombardovanjem i iskrcavanjem vojske, razbile ovu pobunu. Pohvatani buntovnici su podvrgnuti mu~enju, a zatim poubijani. Naro~ita osveta izvr{ena je nad gradom Sojesom: sav narod koji se tamo zatekao, a to su bila uglavnom deca i starci, isteran je na gradske trgove, a zatim izgaèn kamionima i guseni~arima za prevoz rude. Ovom postupku dat je naziv 'poplo~avanje pra{inom'. Pobeda korporacija bila je brza i laka, ali su po~ele izbijati nove pobune tamo, {trajkovi gradskih oslobo|enika onamo, doga|ala su se ubistva vlasni~kih porodica, i tako {irom sveta. Ovaj nemir nije prestajao. Mnogi napadi na planta`ne arsenale i milicijske barake uspeli su; pobunjenici su sad imali oru`je i nau~ili kako se prave bombe i mine. Partizanskim ratovanjem u dùnglama i mo~varama, pobunjenici su sticali prednosti gerile. Postalo je o~igledno da }e korporacijama biti potrebno vi{e naoruànja i vojske. Zato je krenuo uvoz vojnika-pla}enika iz siroma{nijih zemalja Verela. Ali nisu svi takvi bili odani niti uspe{ni kao vojnici. Uskoro su korporacije ubedile voe-deansku vladu da za{titi svoje nacionalne interese tako {to }e poslati trupe u odbranu jeovskih vlasnika. U ovaj poduhvat vlada je u{la u prvi mah sa oklevanjem, ali dvadeset tri godine posle Nadamija odlu~ila je da ugu{i sve nemire, jednom zauvek, i poslala ~etrdeset pet hiljada vojnika. Ovi vojnici bili su svi veoti (pripadnici nasledne ratni~ke kaste), odnosno vlasnici-dobrovoljci. Sedam godina kasnije, na kraju rata na Jeovi, bilans je bio: tri stotine hiljada poginulih vojnika sa Verela. Ve}ina njih bili su iz Voe Dea, a ve}ina od tih, veoti. Nekoliko godina pre kraja rata korporacije su po~ele povla~iti svoje ljude sa Jeove, a u poslednjoj godini rata na planeti nije ostao gotovo nijedan vlasnik-civil. Tokom svih trideset godina Oslobodila~kog rata, pojedina plemena i mnogi pojedinci-robovi ratovali su na strani korporacija, koje su im obe}avale bezbednost i nagradu i davale im naoruànje. âk i u samim danim Oslobo|enja vodile su se bitke izme|u pojedinih takma~kih plemena. Kad su se korporacije i vojska povukli, plemenski sukobi su se uàrili i razbuktali {irom Velikog kontinenta. Nije uspelo uspostavljanje nikakve centralne vlade, ali je Aberkemova Svetska stranka potukla Stranku slobode na mnogim lokalnim izborima i ~inilo se da }e veoma brzo odràti i izbore za svetski savet. Ali u 2. godini Slobode, Svetska stranka se naglo sru{ila zbog optu`bi o korupciji.

164

Ursula Legvin…………………………….……….êtiri puta do opro{taja Izaslanici Ekumena (koje je Stranka slobode pozvala na Jeovu tokom zavr{ne godine rata) podràli su tada Stranku slobode, koja je napisala ustav i odràla izbore. Ti prvi izbori (u 3. godini Slobode), vo|eni po volji Stranke slobode, u~vrstili su novi ustav, ali on je bio u mnogo ~emu slabo na~injen: ène nisu dobile pravo glasa, u mnogim slu~ajevima poglavica je sam glasao za ~itavo pleme, a neke od struktura plemenske hijerarhije su zadràne i ozakonjene. Usledilo je jo{ nekoliko èstokih plemenskih ratova i jo{ nekoliko godina nemira i protesta, ali je dru{tvo slobodne Jeove postepeno sazdalo sebe. Jeova se u~lanila u Ekumen u 11. godini Slobode, odnosno 19. godini p.p, a prvi ambasador poslat je ve} te iste godine. Bitni amandmani na ustav Jeove, kojima je zajem~eno pravo glasa svakome preko osamnaest godina starosti, tajno glasanje i jednaka prava, izglasani su na slobodnim op{tim izborima u 18. godini Slobode.

165