Na strasnom sudu radoje vukcevic by Miodrag Ječmenić

Д Р. РАДОЈЕ ВУКЧЕВИЋ

НА СТРАШНОМ СУДУ

Издање

СКОГ ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРНОГ ДРУШТВА “ЊЕГОШ” ЧИКАГО

НА

СТРАШНОМ

СУДУ

НА СТРАШНОМ СУДУ Између савезничке издаје и комунистичке освете Михаиловићево суђење, трагедија Срба и Југославије

ДР. РАДОЈЕ ВУКЧЕВИЋ

Издање

СРПСКОГ ИСТОРИЈСКО-КУЛТУРНОГ ДРУШТВА “ЊЕГОШ” ЧИКАГО 1968

P r i n t e d in t h e U. S. A. P A X iA N D E C H P R E S S C H IC A G O

С А Д Р Ж AJ : Страна

П редговор .......................................................................................... 7 У в о д .................................................................................................... 9 1. Совјетска инквизиторска машина пренета у Б еоград 15 2. Последице тортура и д р о г а ............................................... 35 3. Љ удска сенка и њени у з р о ц и ...........................................43 4. Процесно понижавањ е по примеру из Москве . . . 52 5. Полицијска и судска подметањ а и ф ал си ф и кати . . 59 6. Кривична одговорност за туђе к р и в и ц е ..................... 81 7. Импутирање измишљених и з д а ј а .....................................96 8. Три највеће издаје које не постоје: A) Сарадња са Н е д и ћ е м ..................................................... 105 Б) Сарадња са Н е м ц и м а .....................................................113 B) Сарадња са П а в е л и ћ е м ............................................... 121 9. Питање приоритета у народном отпору и у грађанском рату: A — Почетак народног у с т а н к а ..................................... 131 Б — М ихаиловић на челу у с т а н к а ............................... 137 10. Питање оба приоритета, у устанку и грађанском рату, гледано кроз комунистичке п р и з м е ..................... 145 11. Питање приоритета и у устанку и у грађанском рату на основу д оказа недозвољених на претресу или објављених после с у ђ е њ а .....................................................158 12. Проблем сарадњ е између обе г е р и л е ...........................167 13. Хрватски комплекс и М ихаиловићева мисија . . . 181 14. Хаос у влади подрива М ихаиловићеву мисију . . . 204 15. Сарадња или с а д е ј с т в о .....................................................224 16. Тито, а не М ихаиловић, у пакту с окупатором . . . 238 17. Ш та кажу Немци и њ ихови с а р а д н и ц и ? ..................... 246 18. Ш та о М ихаиловићу кажу амерички извори: A — Амерички сведоци које суд неће да чује . . . 260 Б — О рганизовањ е М ихаиловићеве одбране у слободном с в е т у ............................................................... 289 В — Глас америчке правде и ј а в н о с т и ..................... 302 19. Ш та садрже британски извори: A — Сукоби с М и х аи л о в и ћ ем ...........................................318 Б — Черчил намеће своје туторство Ју го сл ав и ји . . 332 В — Британски обавеш тајци бране М ихаиловића . 343 Г — Н еодговорни Черчил и њ егова правда . . . . 354 20. Последњи чин велике н е п р а в д е ..................................... 363 21. P o s t M o rte m ............................................................................... 375 22. Е п и л о г ..........................................................................................387

ПРЕДГОВОР Одавно се од Срба у слободном свету очекивао озбиљан и достојанствен одговор комунистичкој правди која је године 1946. осудила генерала Д раж у М ихаиловића на смрт. Српско историјско-културно друш тво “Њ его ш ” узело је на себе да испуни ту дужност. На својој Десетој редовној годиш њ ој скупштини, у јесен 1966. године, на предлог тадаш њ ег председника Централног одбора г. др. Ранка Меденице, чланство је тај огроман и значајан посао поверило г. др. Рад оју Вукчевићу, предратном угледном београдском адвокату, садашњем проф есору универзитета у Сједињеним Д рж авам а и дугогодиш њ ем члану Редакционог одбора часописа “Гласник” СИКД “Њ его ш ” . Бољи избор, заиста, није м огао бити учињен. И као правник од искуства и знања, и као велики познавалад комунизма и политичких збивањ а у свету, и као блиски сарадник генерала М ихаиловића, г. др. Вукчевић је просто био предодређен д а у храм Правде узида велику историјску истину о нашем хероју, мученику и праведнику генералу Д раж и М ихаиловићу. Д а је др. Вукчевић био у Београду, а не у изгнанству, њему би, свакако, била поверена одбрана генерала Михаиловића, уколико би се комунистичке власти сагласиле с његовим избором. Речи које би изговорио пред комунистичким судом 1946. године, читаоци he наћи у овој његовој књизи. Оне, ма колико биле снажне и убедљиве, не би утицале на комунистички суд који је имао готову пресуду пре но што је суђење М ихаиловићу и почело. Али би те речи, можда, пробудиле успавану савест моралних убица М ихаиловићевих и покренуле их, ма и у последњем тренутку, д а своје грешке исправе и спасу ж ивот праведнику. Педантношћу проф есора и савесношћу правника г. др. Вукчевић се бацио на посао. Тачније, наставио је с удвојеном снагом да употпуни грађу коју је јо ш од суђења генералу Михаиловићу почео стрпљиво и зналачки д а прибира. Пуне четири године, скоро, истраж ивао је по великим библиотекам а Вашингтона, Њ ујорка, Чикага и других места као ш то је то, у своје време, чинио у библиотекама П ариза и Рима. Стрпљиво је прегледао ратне и послератне архиве, савезничке и непријатељске, некада тајне а сада сваком приступачне. Ниједан камен није оставио непреврнут. Свуда је и од свих тражио само веродостојна обавеш тењ а, тачне податке, снажне доказе, теш ку истину. Само се из огромне библиограф ије може видети колике је напоре г. др. Вукчевић уложио д а

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

дође до таквих поузданих сазнањ а којим а he, као бранилац правде, до темеља сравнити неосноване комунистичке оптужбе против генерала М ихаиловића. Из тих њ егових неуморних напора добили смо ову књигу — велико дело великог правника о великом мученику и великој правди. Подједнако јак на перу као и на речи, г. др. Вукчевић је овом својом књигом обогатио и правну и историјску литературу. И ако по својој садржини високо стручна, књ ига је, по јасноћи израза, лепоти стила и чистоти језика на највишем ступњу. Књига је, истовремено, и историјски документ, и тврда правна логика, и крик зб ог погажене правде и излив песничке душе. Иако се г. др. Вукчевић трудио д а не изађе из свога строго стручног оквира, он је, на махове, осетио потребу д а озбиљно замери свима онима и прекори све оне који су се огрешили о српски народ, о генерала М ихаиловића и њ егове борце. Неимарима послератног света замерио је на њиховим кобним греш кама које су ставиле трећину света под комунистички срп и чекић. Последице тих њ ихових греш ака најбоље данас осећамо. Г. др. Вукчевић је устао, исто тако, и против оних наш их одговорних чинилаца који, по њ еговој правилној оцени, нису били на висини дужности када се одлучивало о судбини наше држ аве и наш ег народа. И злазећи с овом књ игом г. др. Вукчевића пред слободну српску јавност, СИКД “Њ его ш ” се нада да ће она, једног дана, бити преведена и на енглески језик и, можда, на друге стране језике, и тиме унети светлост истине у домове оних к оји су се једнострано ослањ али и на ж алост и данас ослањ ају искључиво на комунистичке изворе, свагда тенденциозне, нетачне и непоуздане. Они he из књиге г. др. Вукчевића сазнати пуну и праву истину о једном теш ком времену, о једном верном али издатом савезнику, о погаженој правди и о једном правом хероју који је част рода и дужност према отаџбини дигао до божанских висина. Својом књигом “На Страшном Суду” г. др. Вукчевић је одбранио и истину, и правду и српског хероја-мученика Д ражу. У име СИКД “Њ его ш ” нека му је на томе искрено хвала. Њ ујорк, априла 1968. године. ДУШАН ПЕТКОВИЋ Председник Централног одбора СИКД “Њ его ш ”.

УВОД У зроке и изворе велике трагедије света коју су створили зелени столови из Техерана, Јалте и Потсдама студирам и анализирам скоро две пуне деценије. П ривезан за то бескрајно поље фаталних одлука и не увек јасних циљева, дотакао сам јо ш једно скоро заборављ ено поље, у чијој се средини налазе гробови генерала М ихаиловића и њ еговог националног покрета. Страни извори, повезани с домаћим догађаји м а и комунистичким архивама с М ихаиловићевог суђења, отварају нове видике и намећу нове обавезе да истини приђемо што ближе и својој се савести одужимо ш то више. “На Страшном Суду” , или комунистичкој оптуженичкој клупи, није седео само М ихаиловић, већ с њим и цео српски народ, а преко њ их и цела југословенска демократија, са свима својим слободоумним политичким партијама, традицијама и надама. Комунистички диктатор или сведржитељ Југославије, по заједничкој милости и Черчила и Стаљина, пресуду “На смрт” поздравио је тријумфалним речима: “Ово је пресуда светској реакцији” . Смисао ових речи објаш њ авају јасније сви коментари дириговане комунистичке штампе, нарочито свемоћне московске “Правде” од 17. јула 1946. У њеном уводнику читамо: “М ихаиловићев злочин — злочин је Енглеске и целог демократског запада. Целом свету сада је јасна скандалозна историја неколико англо-саксонских представника на Балкану. Увек иста дволичност која верно одаје понаш ање и политику Англо-Американаца за време целог рата” . На овај начин, најмоћнији извор совјетске “јавности” или глас диктатора из Кремља, ломи свој теш ки мач, не само преко М ихаиловићеве главе, већ и преко целе демократије, са свима њеним издаш ним поклонима и дечијим надама. Михаиловићеве такозване издаје укључује у издаје Енглеске и Америке, у чијим рукама Михаиловић изгледа и послушно оруђе и антикомунистичка брана. Д а су два стож ера дем ократије света из ратних дана били такви, каквима их у свом победничком заносу описују и Тито и Стаљин, Тита у марш алској униформи на Балкану не би било, вероватно ни Стаљина у Кремљу, а најмање суђења М ихаиловићу у Београду. Али политика Черчилове и Рузвелтове владе није спасавала ни Балкан, ни Европу, ни свет ни демократију у њему, већ, по несрећи и света и демократије, Стаљина и њ егове црвене агентуре. На њиховом челу, нарочито место заузима Јосип Броз, са десетинама разних имена и професија.

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

Дем ократска помоћ комунизму или несхватљиво наметање Тита Југославији, показали су своје плодове од пољских д о српских Катина, а затим и до самих обала сва три океана. Рузвелт је све то видео тек десет дана пре своје смрти, када је, по опису својих либералних херувима Ане Розенберг, сада Хофман, и проф есора Артура Ш лезингера, левичарског идеолога, безнадно завапио: “ Стаљин је погазио сва обећањ а из Јалте. С њим нема ни мира ни споразума”.*) Ш то је Рузвелт признао месец дана пре свршетка рата, to he Черчил отворено признати тек неколико дана после свог изборног пораза из јула 1945. И он у Фултону, а затим и Труман и Ајзенхауер као председници Америке, сви једнако разочарани целом својом политиком поверењ а у комунистичку рационалност и Стаљинову искреност, обелоданиће свету: “Комунисти су погазили све што су до данас потписали” . Заборавили су само два неславна изузетка: Брест Литовск кога је прегазио распад Кајзерове империје у 1918. и Хитлер — Стаљинов ортаклук из 1939, кога је 1941. погазио Хитлер, упадајући у Стаљинову царевину. У ову необичну међународну пометњу, демократску наивност, Черчилову осионост и комунистичку превртљивост, упао је добронамерни М ихаиловић, који се исувише ослањ ао на здрави људски разум, демократска начела, савезничку верност, своју немоћну владу и свог недораслог краља. “Судбина ме бацила у најтеже вихорове. Много сам хтео, много сам започео, али бура, светска бура однела је и мене и м оје д ело”, каже М ихаиловић у својој последњ ој реченици. Иако је Черчил буру дож ивео, а последице своје погрешне политике јасно увидео, и у Брислу стидљиво признао, он ипак свој грех према М ихаиловићу, Србима и Југославији није никад ни осетио ни зб о г њ ега заж алио. Али што је пропустила њ егова савест, to he урадити Труман, рехабилитујући својим посмртним одликовањ ем и М ихаиловића и његов покрет, пуне две године после М ихаиловићеве смрти. Д огађаји у свету нису, на жалост, дали за право демократским утопистима или романтичарима, наивним, кратковидим, а често и свесним скутонош ама комунистичке немани, већ мртвом М ихаиловићу. Безбројне д оказе пружају нам комунистички “народни ослободиоци” или “добровољ ци”, које је Стаљинов Тито у ж ивот увео, а који се сада разигравају од Кубе д о Кореје, ш ирећи по свету пустош и беду, страх и терор. Ш то дубљ е улазимо у међународне тајне и договоре иза зелених столова, то нам је М ихаиловић све ближи, а с нама заједно и свима осталим противницима комунизма. Уколико смо том послу преданији, утолико М ихаиловићева слика пред очима постаје све ближа и светлија, а српска и југословенска трагедија све јаснија и све тужнија. Многе бесане ноћи, * ) A. S c h le sin g e r , Jr.: O r ig in o f th e C old W ar F o reig n A ffa irs, O ct. 1967, p a g e 24.

УВОД

проведене уз такве изворе, пробудиле би и камено срце, a поготову савест и вољу једног скромног работника, савременика, сведока и сапатника. Мотиви или разлози одлуке да све изворе оживим и изнад њих истину осветлим нису политичке, већ чисто научне природе, без икакве везе с овим неславним данима и безначелним поколењем. У том склопу и мотива и одлуке, и пута и циља, наћи ћемо доста човечанских разлога, који су ме послу приволели. Изнад свих њих истичу се Михаиловићева беспримерна скромност, човечанска душа и правичност, коју у борбама и револуцијама ни сами анђели не могу лако очувати. Док је спонтане акције против усташке погромске деснице кочио па и смрћу кажњавао сваку освету, препуштајући је Богу и југословенским законима, дотле је с комунистичком левицом и пактове стварао, у њихове речи вере имао, топле домове сељачке Србије пред њима отварао, не ради своје личне славе, већ ради мање крви и суза. Та страна Михаиловићеве личности, у којој се срећу наивност и доброта, савест и милост, нада и вера, привлачила би сваког браниоца који једнако улази и у племените људске мотиве и у ризичне људске подухвате. На челу народних покрета против непријатеља било је војника и пре Михаиловића. Међу свима њима историја не памти ниједног јединог с више душе и човечанске самилости, и то према свима, па и према својим љутим непријатељима. Ту самилост наметао је и својим командантима, који су били често склони да се комунистичким мерама бране од комунистичког терора, следујући радије Мојсијев закон Талиона од златног Христовог правила, створеног за анђеле, а не за људе. Тој милости свој живот дугује и један од Михаиловићевих судија, који је стајао на самој ивици гроба. Балкан је препун импулсивних јунака, често и пл>ачкаша, које су му наметали и дивља Азија и мрачна Европа, и турски султани, и европски цезари и господари. Међу свима балканским вођама, који су се радо такмичили с хришћанским велможама из мрачних векова и верских покоља, Михаиловић је први и можда једини, који на своју душу и савест никад није примио ниједан невини људски жувот, ни као наредбодавац, ни као борац. He само што је такав Михаиловић са свима одликама демократе и хришћанина оглашен за “народног издајника”, већ је, исечен на парчад, умро на најстрашнијим мукама, којима се не би поносила ни прастара афричка људождерска џунгла, а најмање хришћанска или цивилизована Европа. Најлепше рефлексе те хришћанске племенитости одају две чиењнице из Михаиловићевог живота, које безбрижна либерална штампа и ово ретко безначелно доба нису ни запазили, ни подвукли. Тито је двапут био у Михаиловићевим рукама, а током два пуна месеца на самом домаку његове власти. Није му се ништа десило, иако је Михаиловић муке

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

имао д а га читавог врати у њ егово терористичко јато. Такве среће М ихаиловић у Титовим рукама не би био, као што такве среће нису били ни многи његови национални команданти или сарадници који су се ослонили на “часну комунистичку реч” . М ихаиловић је британску милост могао повратити примањем бесмисленог диктата о рушењу два моста на Ибру и Морави, и то на истим тачкама које одређује наредбодавац из Лондона, место дветри миље јужније или северније. Ефекат би увек био исти, јер се радило о целој ж елезничкој прузи с више мостова исте величине и значаја, а не само о једном мосту, друге природе. У избору: да ли да осиони и изазивачки диктат прими а с њим на своју душ у и животе читаве колоније босанских избеглица, деце и жена, или инсистира на тачкама руш ења које ће мање невиних прогутати, М ихаиловић је битку с британским агентима изгубио, али спасао душ у своју. На коцки су били цела њ егова судбина и слава. Буде ли примио уцењивачки и понижавајући диктат, британску сумњу замениће старо пош товањ е и стари култ, а британске интриганте нови људи и искренији обавеш тајци. У борби између личног култа и бескрајне славе, с једне и људске савести и хришћанске душе, с друге стране, победили су савест и душ а. Слава се није уздигла изнад савести. Али у тој победи савести лежи пораз и М ихаиловићеве мисије и славе, с њима и трагедија југословенске демократије и српске надије, а с њом и целе његове питоме Србије, најлепш е земље испод небеског сунца, жртвоване ради Бога, ближњих, душ е и савести. Као што је великих мученика и праведника било и пре Михаиловића, тако је случајних победника и туђих најамника било и пре Тита. Као што злу М ихаиловићеву и српску судбину нико није мање заслуж ио од М ихаиловића и Срба, искрених и негда јединих британских савезника, тако маршалску славу и своје троф еје нико није заслужио мањ е од Тита, Стаљиновог агента и Черчиловог миљеника. О вог новог хероја света, са свима одличјима и одама комунистичке пропаганде и лондонске радио станице, овако поздрављ а московски радио од 28. новембра 1948: “Овај буржуј из Одесе, чији је отац као трговац кожама свет варао и крао, овај авантуриста са седам пасоша, ради и данас све што може да би радном народу Југославије пребацио кожу преко ушију. Ш то је ваљано заслуж ио то ћемо му и дати.*) Сличне описе и наводе читао ми је у Риму један бивши високи совјетски официр, који је у Трсту изабрао слободу, преводећи ми пасусе из главног јеврејског листа у слободном свету од 1. маја 1946, и то у присуству двојице још живих сведока. Такве новости могли смо читати *)

H en rik V an B ergh: G en o sse F eu d , st. 26.

УВОД

и у ш вајцарској ш тампи из јула 1946, неколико дана после М ихаиловићеве смрти. Титово порекло за нас је мање важно од М ихаиловићеве судбине. Часни људи, нарочито политички кривди или праведници, лакш е умиру кад им се д а прилика да свету кажу што им лежи на срцу. М ихаиловићу ни то није било дозвољено. У једном дирљивом београдском процесу из 1931. године, оптужени учитељ и тада чувар држ авног блага, отац великог српског војводе Косте Војиновића, рече: “Истина коју је свет чуо на овом мом суђењу или трагедији чуваће м оје име од срамоте, а моју част од грехоте. To ми је важније од сваке пресуде. Осудите ме или ме убите, није ми више важно, јер је спасено оно што је скупље и од ж ивота и од целог земаљ ског блага”. На страшном М ихаиловићевом суду истина се није ни чула нити смела чути, јер би теш ко уздрмала и комунистичке оптуж бе и комунистичке победе. М атеријал из мрачних инквизиторских подрума, засенио је истину, ућуткао одбрану, искључио сведоке и успавао изобличену жртву. С таквим истражним м етодама и оптужним материјалом, пред слободни суд слободног света не би нико м огао или смео бити ни изведен, а још мање стрељан зб ог издаје. Д о к се плодови тортура и ф алсиф иката излаж у пред свет, Титова руља држ и се на суду двадесетог века као некадаш њ а раздраж ена светина у румском циркусу, пратећи последње тр заје мученика на умору. Чим несрећни М ихаиловић почне д а се сналази у својим покиданим сећањима, или браниоци доведу до зида аргументе пропаганде, комунистичка руља загрми, и суд јој даје за право. Две одбране оба браниоца које су трајале преко десет сати прекидане су стотинама пута и претњом и виком “Д оле амерички шпијуни!” У таквој атмосфери која је из Москве пресађена у Београд, нема ни одбране, ни правде, а још мање истине, па и кад би) судије биле њ ихови верни перјаници, а не само послушно оруђе у рукама комунистичке страховладе. Ш то слободни свет није могао чути у тим мрачним даиима терора и страха, чује данас све више, прилазећи све ближе и комунистичком чудовиш ту и његовим искривљеним мерилима. Неоспорне чињенице од исказа свих савезничких посматрача, преко Трумановог посмртног одликовањ а до данас приступачних некада тајних архива, и пријатеља и непријатеља, постају најбољ и М ихаиловићеви браниоци. А рехабилитовањ е М ихаиловићеве мисије и дела значи рехабилитовањ е и његовог сахрањ еног покрета и њ еговог српског народа, заједно с југословенском дем ократијом и свим њиховим порушеним идеалима. Будући правници и историчари наставиће моје скромно дело. Време руши изворе а заборав бриш е доказе, те све што се од њих отме значи частан допринос и науци, и истини и отаџбини. Ту леже сви моји мотиви и све моје намере и амбиције.

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

СИКД “Њ его ш ” дугујем захвалност на почасти коју ми је указало и помоћи коју ми је пружило. Н арочиту захвалност на овом теш ком послу дугујем г. Душ ану Петковићу, који ми је пом огао не само својим саветима, већ и својим архивама и са четничке радиостанице “Карађорђе” из Јерусалима и из Сервиса за одржавањ е радиовезе из Ц ариграда са ш табом генерала М ихаиловића. Писац

COBJETCKA ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА, ПРЕНЕТА У БЕОГРАД Кривични законик предратне Југославије убрајан је у најсавременије и најхуманије законе света. Француски закон, допуњен немачким искуствима и науком, а усавршен скандинавским новељама, служио је за њ егову основицу. Зато смо у њему имали уједињене све тековине француске логике, немачке психологије, и скандинавске хуманости и прагматике. Поред дела и казне, на које се ослањ ају англо-амерички закони, југословенски закон Ј^вео је у процесно поље, и кривца, и његове мотиве. Ретроактивно дејство није признавао, а јо ш мање освету као циљ казне. Совјетски закони збрисали су све те научне тековине и друштвене постулате, не водећи бригу ни о људским животима, ни о људским мотивима, а најмање о судбинама свих, које не могу преваспитати и искористити. Интерес мањине уздигнут је изнад интереса и опстанка већине. Зато је за злочин оглаш ена свака радњ а или нерадња, свака идеја, чак и помисао, која би угрож авала вечност комунистичке диктатуре. Такво мањинско законодавство, с циљем вечитости, мора бити терористичко, јер се укалупити могу само мртве ствари, али никад, ни ствари, ни људи, који живе и умиру. To терористичко залеђе обећали су човечанству и М аркс и Лењин, али је законодавство разрадио и усавршио Стаљин, не штедећи ни недужне породице, или децу, чак ни нехатне кривце или само сумњива и непожељна лица. У слободном свету, политичке кривице издвајају се из -комплекса обичног криминала, да би биле хуманије третиране. Оне се издвајају од обичног криминала и у комунистичком свету или ауторитативним држ авама, али само у циљу да би биле суровије расветљаване и теже кажњене. Д о к у слободном свету већа половина политичких оптуженика може очекивати ослобођавајућу пресуду, у комунистичком свету оптуж ба увек значи осуду, без скоро иједног изузетка. А разлог лежи у томе, што туж иоци стварно представљају партију, а партија мањине — држ аву свих. У таквој држ ави судије су једва видљиви извршни органи, без слободног судијског уверења и самосталности, аутомати терористичке диктатуре, који само спроводе њену вољу, и њене циљеве. Какво је стање и правосуђе у совјетској матици, тако мора бити, не само у свим њеним сателитским колонијама, већ

НА

СТРАШ Н ОМ С УДУ

и у свима комунистичким државама. У свима н>има, вечитн страх и терор у залеђу, држе и обезбеђују диктаторску власт, на исти начин на који су је некада обезбеђивали, и фараони, и цезари, и средњовековни феудали и римски инквизиторн. Римски цезар Трајан, пре скоро 2000 година наредио је да се анонимне доставе не смеју узимати у обзир. Међутим оне су комунистичкој правди главни извори и опште полуге. Штавише, они у своје шпијунске мреже увлаче и децу, преводећи их у “хероје”, а преко таквих прераних хероја разарају породице, што пре комуниста нису радили ни најстрашнији тирани света. И паклене тортуре, страшније од средњовековних, и логори смрти, каквих историје не памте, комунистички су изуми. Њ их he нацистичка сабраћа у злу од њих примити и ради уштеде времена само скратити, настављајући тоталитарну утакмицу и на том пољу, где људске звери замењују бенгалске лавове. Многи инструменти тих тортура, нађени су у Шпанији, пре Дитлерових Бухенвалда, Аушвица и Дахауа. Ту су их совјетски стручњаци за време грађанског рата из 1936. донели и оставили. А западни свет у то није веровао, ни када их је видео. Московски процеси од 1932 до 1938, објављени су у великој изолованости, са жртвама припремљеним на свако понижење. Ако је неки инострани дипломата од свих тих страхота нешто и видео, Стаљин га је лако убедио, да се ради о “немачким и јапанским агентима”, о “људском накоту, који треба истребити да би држава могла процветати” . Отуда и неверни извештаји америчког амбасадора из Москве, који ће сву беду и трагику парадне дипломације увидети тек 1956, када је Стаљинов наследник подигао завесу изнад тих милионских покоља. Черчил у својим Мемоарима излаже, како је у Техерану Стаљина сасвим случајно питао: зашто сте у Русији побили десет милиона првих привредника или кулака. На то Стаљин, не осећајући ни природу својих злочина, ни тежину питања у пријатељском разговору мамурних великана, а камоли грижу савести, одговара: “Није их било то л и ко. . . нешто изнад девет милиона”. Стаљинова савест и Стаљинови закони дошли су и до Југославије, прво по спрези између два прва ортака, Хитлера и Стаљина, а затим по милости два друга, још грешнија ортака, Стаљина и Черчила. Они ће Тита заједнички устоличити у Београду, и то Черчил више и од самог Стаљина. Пратећи Михаиловићево држање на његовом страшном комунистичком суду, ми ћемо у негда слободном и демократском Београду срести и оживети Стаљинове московске процесе истребљења, са свима совјетским тортурама и фалсификатима. Њ егови југословенски агенти чак ће их и усавршити на свом најизразитијем противнику у демократском свету. Комунизам не продире у туђе земље само својим терористичким методама и хордама, већ и својим совјетским законима.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

Совјетски устав и совјетски кривични закон наметнути су и насилно комунизираној Југославији. Између совјетских оригинала и сателитских копија разлике су скоро непознате, и у изразу, и смислу, и у самој форми. Кад су и комунистичкој матици и њеним сателитима исти, и устави и закони, онда им исти м орају бити и путеви њиховог наметања, и циљеви њ иховог одржавањ а. Као што је Југославија била прва жртва, бачена пред чељуст комунистичког империјализма већ у Техерану, тако је м орала постати и прва процесна арена, преко које he Стаљиново правосуђе допрети до самих Алпа. Са тих разлога, анализу комунистичког страш ног суда у Београду почињемо кратким просеком Стаљинових процеса из Москве, јер је Титово правосуђе верна копија Стаљинових судских погрома. Дотичући совјетске процесе истребљ ењ а сваке опозиције ми ћемо лакш е схватити њихову београдску копију примењену против генерала Д раж е Михаиловића. И совјетски оригинал и сателитска копија једнако одају, не само освету и пропаганду, већ и пут којим се страховладе и диктатуре мањина намећу држ авама и народима. Верна копија стаљинистичких процеса пуца пред очима чим отворимо оптужницу или пресуду, нарочито оне делове који су везани за судбину генерала М ихаиловића. Све ш то оптужница или глас полидије тражи, то пресуда или савест суда прима, без поговора, јер су и тајна полиција, и суд два сродна израза или лида исте диктатуре. Услед тога, између московског узора и београдске копије нема разлике, ни у тортурама, ни у истражним, инквизиторским методама, ни у подметањима и лиферовањ у лажних сведока, ни у заједници између туж иоца и судија, ни у ограничавањ у скоро удављене одбране. Нити окривљени може рећи што жели, нити му одбрана у томе помоћи. Сугестивна питањ а и капциозни трикови, хипнотична психоза, измешана с претњама, обећањима или страхом, пљуште стално, од првог до последњег питања, нарочито онда, кад се из успаване и обесправ* љене људске сенке почне појављ ивати пробуђени човек. Четири велика московска процеса,1) позната под именом “процеси истребљења или чиш ћењ а”, који су свету дали моделе за елиминисање сваке комунистичке опозиције, сахранили су скоро све совјетске вође, с педесет и четири најпознатија лидера на челу. Иза њих, и са њима, сахрањени су скоро сви чланови совјетских “парламената и влада”, Лењинових и Стаљинових, са око милион водећих руских интелектуалаца, и бољш евика и некомуниста. П оред њих, без икаквих процеса, исте су судбине били и десет милиона нај1) Процеси Зиновјев— Камењев, Радек— Пјатаков, Бухариц— Риков, Тухачевски и генерали, сваки од њих сахрањујуви хиљаде њихових сарадника.

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

бољих грађана, који су као непоправљиви кулаци нестали по мемљивим сибирским логорим а.2) Ш то се десило у Русији кад је Стаљин на планинама људских костију уздизао свој престо, морало се десити и по совјетским колонијама, где свој култ и своју непогрешивост траж е Стаљинови ученици и апостоли. To имитирање Стаљина, као непогреш ивог савршенства, и свих њ егових метода, као најкраћег пута ка свемоћној диктатури мањине, било је у тим данима најјаче у Београду. И други сателитски диктатори обож авали су свог Стаљина. Али после његових сумњивих совјетских барда нико му није придавао тако узвишене, управо божанске атрибуте, као његове понизне југословенске скутоноше, били то Тито, Ђилас, Пијаде или Кардељ.3) Колико је сличност између московских процеса и процеса М ихаиловићу била и остала очита д оказују и судски записници, и пресуде, и држ ањ е свих ф актора на страшном суду и још страшнијем извршењу. У Москви је Вишински представљао последњег и најјачег од стотина језивих инквизитора, који су му припремали жртве за процесе. Ми друге иза њега не видимо, али их осећамо, гледајући испред себе изобличена лица и туђе гласове, који су некада били понос комунистичке Русије. Сви ти, негдашњи комунистички идоли или фетиши, после припреме и тортура, које су просечно трајале по годину дана, излазе пред комунистичку публику као послушне марионете, а пред своје судије као изобличене авети. Неки од бољшеничких вођа или горостаса, како их је раније називала партија, почињ у првих дана и да се буне, па и поричу своје изјаве у истрази, као изнуђене лажи. Такви су Зиновјев, Бухарин, Камењев или Крешчински, али само првог дана. Већ сутрадан совјетска инквизиција враћа их тамо где су спуштени: на најдубљ е дно, по коме гамижу послушне сенке, признајући све, па чак и оно, ш то им ни ту2) Совјетски логори смрти, којима су дали име “Логора за преваспитавање” крили су 1946. око 16 милиона робова, сходно статистици “Њ ујорк Тајмса” од 7. јула 1946. У “Изабрао сам слободу”, Кравченко овај број означава са 20 милиона, Кравченкове бројеве потврђују: Артур Кеслер у “Јоги и Комесар”, Давид Далин у “N e w L e a d er” од марта 1947, Bopifc Николајевски и др. Јулиус Нарголин у “R ea d er’s D ig e s t” и америчким листовима из децембра 1947. Око 1950. 6p oi је нарастао на 25 милиона, али је првих дана владавине Крушчова и Булганина избила побуна у логорима, под вођством радничког вође Томског, јер је експедиција генерала Серова масакрирала око 2 милиона, а затим је н он нестао с терористичке позорнице. 3) У одама свих ових из 1944 и све д о 1948. налазимо све најлепше епитете “великом Стаљину . . . ослободитељу и ујединитељ у света . . . бесмртном генију и С творитељ у. . . после кога ће птице почети да лепше певају свим људима, . . . сунце да их топлије греје, а цвеће свету лепше мирише” (Ђ и л а с )... “сунце које вечно с и ј а . . . већи и од сунца, јер не само што сија, већ и греје и оживљава”. . . а на крају и нову Ђиласову карактеристику: “Највећи зликовац свих времена”.

СОВЈЕТСКА ИНКВКЗИТОРСКА МАШИНА

ж иоци увек не импутирају. Тако се у Москви, средином двадесетог века, ож ивљ авају старе трагедије из дана средњовековне инквизиције, кад су жртве признавале да су вештице или вампири, зли духови који ноћу пролазе кроз кључаонице, даве у сну све од реда, па и свој пород, возе се у кори од јајета, или лете на држалици обичне метле. Путем комунистичких тортура негдашњи всфи руске револуције толико су спали на људске сенке, да у свакој својо ј мисли или жељи, које никад ником нису саопштили, виде своје злочине, издаје, чуда и покоре, претварајући визије и ф антазије у стварност, а сваку реч или миг туж иоца и судија — у своју доказану кривицу. Под совјетском правдом, најстрашнија је била судбина оних опозиционера, који су имали своје породице. Та је правда превазиш ла и средњовековну, и цезарску, у питањ у колективне кривичне одговорности свих чланова, чак и малолетне деце, уколико им тешку судбину не би олакш ало оптужени, признајући све што се од њега затраж и. А од њ ега се траж и “признањ е”, не само у вези своје личности, већ и свих других, с којима се икада срео у животу. Инквизитори су знали да је Бухарин имао младу и лепу жену, поред сина, који је био дете, као и син Тухачевскога. Иако ова Лењ инова “нада” Совјета, као свемоћни комесар и доктринар, није имао много милости према ближњима, своје је дете бескрајно волео. З б ог жене и сина он је, према генералу Орлову, признавао све што се од њ ега тражило па чак и измиш љао непостојеће кривице, како би се џелатима додворио и породицу спасао. To је била судбина и марш ала Тухачевског, пре њега, и Рикова, Крешчинског и многих других с њима или после њих. Они који нису имали породице, као Јаникиџе и Карахан, П јатаков и Јегоров, могли су бити већи јунаци, али зато су и нестали под тортурама, јер их на претрес нису смели извести.4) П оред језивих тортура и већ познатих дрога, у Москви се први пут у историји правосуђа десило нешто ново. Инквизитори су објаш њ авали бившим бошљевичким перјаницама да he, “ако буду били послушни и лојално се држ али својих исказа . . . сви бити прислоњени уз зид, ради јавности, али не и стрељани”. Место убојних метака имали су бити употребљени маневарски картечи, али они ипак “треба д а попадају као да су побијени”. Ту ће се завеса спустити, а њих “ноћу одвести тајно на Црно море, м ож да и у Сибир, или ван границе где се по Стаљиновом одобрењ у налази и Троцки. Породице с прилично средстава за живот доћи ће за њима” . Д а би боље схватили многе тамне тачке у М ихаиловићевом држ ањ у и одбрани бацимо кратак поглед на московске процесе и њихову етику, или на држ ањ е негдаш њих сведржитеља, звезда и идола комунистичке Русије. Јер ту ћемо наћи многа објаш њ ењ а и многе кључеве. *)

A le k sa n d a r O rlov: T h e S e cret H istory, str a n e 187, 222, 242.

НА

С Т РА Ш Н О М СУ Д У

Риков је био члан централног комитета комунистичке партије од њеног постанка у 1906. години. Од 1917 био је и члан президијума највећег диктаторског тела. Он је први Лењинов министар унутрашњих послова, после Лењина најутицајнији члан свемоћног политбироа, затим председник Велике Русије и Лењинов наследник на положају председника совјетске владе или свих комесара. Поред њега, после Лењинове смрти, све до 1930. године, није било никог, јер су достојанство секретара комунистичке партије други оспоравали или делили, све док их није Стаљин засенио. И овакав Риков, негда чак и славан адвокат, са свима својим комунистичким ореолима, овако се брани: “Признајем све своје монструозне злочине, као што сам и потписао. Моје издаЈе изражене су у мојим издајничким везама с непријатељима С овјета. . . Ми, блок десничара и троцкиста, организовали смо терористичке групе и кулачке побуне. Ми смо, користећи терористичке методе противу партије, криви за убиства Меншинског, Кујбишева, Пешкова и Г о р к о г ... Све оне који нису још ту позивам да окају своје наказне злочине, обелодањене на овом процесу. Њ ихово спасење лежи у указивању помоћи партији, да би открила и ликвидирала све опасне остатке, цео фронт контрареволуционарне завере”.5) Како ће нам тек у фебруару 1956. рећи Хрушчов, Стаљинов сарадник и наследник, све ове “завере” биле су удешене и измишљене, да би лакше попадале главе целе опозиције.6) На челу је могла постојати само једна партија, с једном јединственом и недељивом вољом. Све остале могле су постојати, али само по затворима, гробљима или сибирским логорима, учио је некада Бухарин, који је пао под копита својих бесних, апокалипсних коња. Није било ни блокова ни завера, још мање терористичких група, које Стаљин измишља, а Риков признаје. Није било ни кулачке побуне, коју су “десничари” организовали и признали, већ само покоља кулака, који се нису лако одрицали своје матушке земље. Киров, Кујбишев, Меншински и хиљаде других заглавили су по Стаљиновом плану, како би се покренуо први талас истребљења својих противника, макар били мирни као кипови. Горки и његов син нису жртве недужних опозиционара, већ свемоћног Јагоде, који се саживео са младом и лепом снахом, те су због ње морали изгубити главе, и муж и свекар, макар био и понос совјетске литературе.7) Бухарин је некада био мозак совјетског марксизма, нај5) Записници претреса Бухарин— Риков, као и опис процеса, према Robert Tucker and Stephan Cohen: “The Great Purge Trial”. 6 ) Говор Крушчова на 20 конгресу Комунистичке партије фебруара 1956. — The D ocum entary Records of th e 20th Congress. 7) Процес Јагода из 1938, као и описи Орлова: “Secret History”, K rivitsky: "In Stalin Secret S ervice”, Beck and Godin: ‘'Russion Purge”, iBarmine: “One w h o Survived”, и Tucker и Cohen: “T he Great Purge”, страна 581— 589.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

већи ф илозоф бољшевика, према Лењину и “будућност Совјета”, глава свих њихових академија наука, свемоћни комесар индустрије, члан свих водећих комунистичких комитета, и једна од првих глава Коминтерне. П оред тога, што је током пуних дванаест година, заједно са Зиновјевом, предводио комунистичку интернационалу и био њен први беседник, он је цело то време био и главни уредник оба совјетска листа, и Правде и Известија. И сада овакав совјетски “надчовек”, чак и највећи јунак у свима московским процесима, овако се брани: “Понављам своја потписата признањ а: ми смо сви издајници своје совјетске отаџбине. Ми смо кулаке побунили. Ми смо спремали бјелогардијски устанак противу вођства партије и противу легалне совјетске власти. Слажем се с другом тужиоцем. Заслужио сам најстраш нију казну. М оји су злочини нечувени” . Те последње речи само-оптужењ а и само-понижења поновио је двадесет пута, током пола сата, кад је било време да као јунак умре, кад је као зликовац и живео и главе скидао. И тако, ова негдашња совјетска величина признаје све, што се тиче чисте политике. Али не признаје, већ стидљиво пориче, сваку кривицу за злу судбину породице Максима Горког, који су жртве похотљ ивог Јагоде и његове свевласти. He признаје ни шпијунажу за рачун Јапана, Немачке и Британије, за које га као саучесника и обичног плаћеног шпијуна оптужује и Ш аранговић. Због тога Бухарину у реч упада ова глава негдашње Бело-Русије, урлајући на суду: “He лажи, бар једанпут у свом животу, . . . јер ти лажеш кад зинеш, . . . па то чиниш и сада” . У тој атмосфери негда свемоћни сведржитељ комунистичке мисли заврш ава своја понижења: “И тако . . . ја чекам своју пресуду. Није важан ж ивот једног покајника, већ напредак, цветање и међународни значај Совјетске Р у с и је ... под вођством генијалног Стаљина. Стаљин је нада света . . . Стаљин је Створитељ” .8) Тако се годинама и деценијама у Москви понављају страшни Неронови дани, кад су невини гладијатори или патриције умирали славећи и поздрављ ајући свога цезарског џелата. Раковски, син великог бугарског трибуна, носилац врховних сверосијских звањ а, совјетски амбасадор, и у Лондону и у Паризу, и на крају председник Украјине, још је сићушнији и понизнији од римских робова. Снисходљивије од најситнијег роба, он моли за голи живот “како би окајао своје злочине и умро борећи се за Стаљина и њ егову правду” , или чинећи испод Стаљиновог скута све оно што је тих дана отпочео по Украјини сам Хрушчов, доцнији Стаљинов наследник и судија. Није бољи ни берлински амбасадор Крештински, негда свемоћни члан политбироа, најмоћнијег диктаторског тела, па чак и комесар за правду и за финансије. Једни од негдаш њих бољшевичких з в е з д а причају ка8)

Бухаринова одбрана, као и Александар Орлов, Id em , стр. 52.

НА

С Т РА Ш Н О М СУ Д У

ко су “шпијунирали за Немачку. . . за Јапан, за Британиј у . . . за А м ерику... или за све зајед н о . . . нацисте, фашисте, империјалисте, . . . за свакога ко је то тражио”. Други признају како су хтели да Русију изделе између империјалистичких сила, или им је сасвим уступе. Трећи, да би се боље додворили, не траже милост, већ смрт “јер су њихови злочини толико срамни да их не могу носити”. Четврти, место одбране, понављају до изнемоглости своје “злочине” или партијске крилатице, или обоје заједно. Зидови суда одјекују од језивих гласова: “Д а живи бол>шевичка п а р т и ја ... њене славом овенчане т р ад и ц и је... њен хероизам . . . њено претсказање и пожртвовањ е. . . да вечно живи светски комунизам. . . и наш велики Стаљин, на челу света”.9) Једна од тих негдашњих бољшевичких звезда и великих нада, Розенхолц, на растанку са светом, чијој је ругоби доста допринео, овако завршава своју одбрану: “Нека живи бољшевичка п а р т и ја ... с њеним величанственим традицијама ентузиазма, хероизма, самопожртвовањ а. . . свих лепота, које свет даје само под Стаљиновим руководством. Сто и седамдесет милиона окупљају се око тог свога генија, окруженог оклопима од љубави, оданости и поштовања, које никад неће оспорити . . . нико, никад и нигде”. He само што Розенхолц оптужује себе за непостојећа дела, а величањ ем Стаљина тражи милост, већ он ради те милости на претресу понавља и приче о “сарадњи” са свим лицима, које је Лењин похвалио у свом тестаменту, а нарочито с Троцким, Зиновјевом, Камењевим и Смирновом, које уосталом никад у животу није ни видео, ни срео. Пошто су Лењинови миљеници били први на нишану, а Пјатаков већ и убијен у инквизиторском подруму, то Розенхолц, негдашња совјетска обавештајна и дипломатска звезда, набраја своје “састанке” с Камењевом, између 1932. и 1937. године. Сенка измрцвареног Камењева зна да су. све то бајке, али ипак тражи да “сведок” опише славном суду његов стан или канцеларију, кад је у њима небројено пута био и све видео. Такозвани сведок и “саучесник” муца и после краћег знојења приговара да такво питање може поставити само иследник, а не — издајник. А тужилац, који је истовремено био и иследник, закључује: да суд то све не интересује, јер и без тог објашњења зна целу истину.10) Овакве сведоке с московског процеса наћи ћемо и у Београду, испред бледог Михаиловићевог лица, нарочито два негдашња премлаћена полицајца, о којима he доцније бити речи. Кад се и сл еђ у ју кривице или трагови шесторице Лењинових пријатеља, које овај хвали у свом тестаменту, те би према томе Стаљина могли и искључити као наследника, онда се увек кроз исказе сведока налазе и белешке исписане Стаљиновом руком. Ако окривљени неће да признају што се од 9) 10)

Tucker and Cohen: The G reat Purge Trial, od 504 do 600. A leksandar Orlov, Idem , str. 97—98.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

њих тражи, онда се најгрозније тортуре стављају у покрет. Ако покушају да своја “признања” оспоре, онда се тортуре обнављају у још страшнијем облику, укључујући и невину децу. Ако и то не обезбеђује доказ за свет, онда се у истрагу меша и Стаљин, као што су се у истрагу против Михаиловића мешали, и Тито, и Кардељ, и Ранковић и Ђилас. Тако према негдашњој совјетској велесили, генералу Орлову Стаљин наређује иследнику Миронову: “Кажи Камењеву да све што не призна он лично, признаће за њега — његов син” . И тако је, на крају, папиру поверена истина: да је Стаљинова опозиција у партији хтела да смакне и Стаљина и Ворошилова. Као и у Хитлеровом Рајху, тако су и у Стаљиновој држави, цветале и друге подземне и процесне методе, које слободни свет не може да схвати, радило се о Москви или о Београду. У 1'езивом подруму комунистичке полиције, кроз какве ie и Михаиловић пролазио, убијен је Пјатаков, ЈТењинов блиски сарадник и миљеник, само зато што није признао “да ie хтео да убије Стаљина” . Вест о том убиству и тортурама продрла је и до улице, кад је две недеље доцнше, на истим мукама, и у истом подруму, издахнуо комесао Серго Орионикимие, Стаљинов земљак и комесар тешке индустрије, и под Лењином, и под Стаљином. Али овом “свом челичном комесаоу и другу по оружју” Стаљин приоеђује величанствен спровод, а штампа његова славна дела уздиже до звезда, иако је јуче премлаћен као “издајник” по Стаљиновој наредби. На исти начин, уз исте почасти, сахрањени су и Слутцки и Мали, негдашњи крволочни Јагодини сарадници, који су се замерили наследнику Јежову, новом комесару терора, и чувару комунистичке империје. У великом послу и сталној бризи шта ће Стаљин рећи или урадити, иследници су се утркивали у примени све тежих тортура које су засениле и стару инквизиторску Шпанију. Засениле су чак и нове шпанске методе, усавршене за време “совјетске помоћи шпанском народу, у борби између републике и монархије” . Тадање совјетске величине и генерали Александар Орлов и Борис Бергман причају: “Видели смо иследника Кедрова кад је као муња излетео из своје собе ка канцеларији Слутцког, шефа међународне обавештајне службе. Ислеђивао је злочине Нелидова, универзитетског професора хемије, и унука негдашњег царског амбасадора у Паризу. “Ево, све је признао”, и поче да нам чита: “Признајем да сам члан групе” . . . а ту нагло з а с т а ... и рече: “Није казао “групе, која је организовала убиство Стаљина”. .. “Нећу му дати да се тако лако извуче. Задавићу га својим рукама” .11) Тако је и било. Иследник Кедров одржао је реч и изнудио свако признање које им т р е б а . . . изнудио или задавио. И)

Idem , str. 118.

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Ускоро he задавити и Смирнова, који је победио адмирала Колчака, и негда био Стаљинов и Лењинов идол. У иследним подрумима, пре сваког суда, убијена су и четири обеђена генерала, међу њима и Березин, главни војни саветник владе у шпанском грађанском рату, под псеудонимом Грисина. Тек после њ ихове смрти на мукама, створен је војни суд, д а би мртвима пресудио. На челу тог мрачног суда стајала су два бивш а царска наредника и пијанице: совјетски марш ал Буђони, и совјетски генерал Ш апош њ иков.12) По таквим мрачним и мемљивим мучилиштима, пре и лк после понижавајућих пресуда, заврш или су своје каријере прве совјетске војсковође, са осемдесет продената вишег оф ицирског кора совјетске војске. На њиховом челу налазили су се марш али и генерали, Тухачевски и Јакир, Путна и Корк, Уборевић и Ајдеман, Фелдман и Примаков, Блихер и Дубенко, с хиљадама млађих и способнијих, чији је грех био у томе што им Стаљин није веровао. Кратко и јасно: отворимо ли протоколе московских процеса, и то само оно што је диктаторска цензура пропустила кроз своје руке, стичемо уверење: д а су комунистичку Русију предводили људи без принципа, улизице, варалице, издајице, убице, гангстери, невиђене звери у људској кожи. Нема политичког процеса у целом свету, из кога се једна за другом појављ ују мрачније наказе и огавније људске мизерије. По свом човечанском моралу сигурно нису били модели, иако су сви и по моралу, и по памети, и по свом раду, били далеко изнад својих судија, туж иоца, и свог свемоћног Стаљина. Али да би Стаљин био већи и највећи, управо и догма и сведржилац, пред којим бледи и само сунце, његови ранији сарадници, учитељи, вође, идоли и другови, морали су погубити, не само животе, већ и имена. To је све основни закон комунистичког света, који Бога замењ ује диктаторима, светитеље комесарима, правду својим прохтевима, а људска права бестијалним декретима, кнутама и ланцима, уз вечити звекет вечног страха и бескрајног терора. Ш то се искује у комунистичкој кухињи, то се преноси широм целог комунистичког царства или мрачне фараонске тамнице. Ти крвави таласи нове инквизиције, с епицентром у Москви, нису могли мимоићи Д раж у М ихаиловића у београдској, комунистиккој ћелији смрти, као што га комунистичке интриге и белосветска пропаганда нису могле мимоићи, чим се на великој раскрсници испрсио испред комунистичког империјализма, и немилосрдног искориш ћавањ а људских и народних трагедија. Иако су све истражне тајне пренете из Москве у Београд, заједно са законима, методама и циљевима, оне ипак Драж у М ихаиловића нису толико изобличиле да би њ егова личност потпуно нестала испод планине “кривица” које су му биле напаковане. Тако, упоређен са совјетским упокојеним мар!2)

Id em , str. 222.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

шалима, председницима интернационала, савезних република, совјетске владе, министара или комесара, амбасадора и догматичара, сведржилаца или духовних и политичких вођа бољшевичке револуције — Д раж а М ихаиловић личи на правог џина. Он се не понижава, већ искрено излаже своје невоље, између три једнако страховита оркана. Он не оптужује самог себе, као што су у Москви радили сви Стаљинови супарници, већ се само брани од подметањ а или туђих дела, која није ни хтео, ни траж ио, ни изврш ио. Ако је та одбрана бледа и увек прекинута пре свог краја, то није њ егова кривица, већ процесна тактика комунистичке правде. Дотичући своја дела, у одбрани свог имена и народа, он често оптужује своје команданте, што би у њ еговом полож ају радио и Јан Xvc. Иако је герилска тактика везивањ а за локалне терене, неке команданте претворила у расове, ове оптуж бе нису увек углерене или оправдане. Р азлог лежи у томе, што ни М ихаиловић, ни свет у тим данима, нису појма имали о комунистичким методама фалсиф иковањ а докумената, подметањ а доказа, паковањ а кривица, које су и на његовом процецу изрониле из дубоке помрчине. Зато он пречесто комунистичке исправе или “д оказе” узим а за аутентичне. Тужиоци и суд такве “аргументе” , већином срачунате за светску јавност, не остављ ају дуго пред његовим очима или рукама. У таквој инквизиторској психози и брзини све се преноси у записник као призната истина. To се чини и онда, када М ихаиловић беспомоћно диже руке, не зато ш то је “ухваћен на делу”, већ што је притиснут уз зид комунистичке инквизиције, пред којим су беспомоћни и људи и идеје. Последице и природа тортура највише су видљиви и несумњие и у том делу, иако провирују из сваког детаља, чак и онда када говори о “своја три споразума с марш алом Титом” , тада само сумњивим савезником, или једва знаним и проблематичним човеком. Н ајваж није од тих детаљ а дотаћи ћемо у свом логичном реду, јер из сваког и зб и јају инквизиторске тортуре и психозе, изобличавањ е људске личности и логике, духа, разума и савести, преламање истине кроз мутне комунистичке призме, и претварањ е сваког противника у безличну људску сенку. Али издвајајући М ихаиловића из реда осталих оптуженика, с којима је повезан по комунистичкој логици, етици и потреби, морамо поглед задрж ати на двојицу с исте оптуженичке клупе, које је М ихаиловић дубоко и мрзео и презирао. Реч је о Таси Динићу и Велибору Јонићу, старим М ихаиловићевим непријатељима, а који су, и у животу, и на претресу, били беспримерне и безначајне људске мизерије. Из сваке речи ових и оваквих “саоптуженика” ми слушамо верни ехо московских процеса и метода. Кроз понизне и покајничке речи ових квизлиншких велможа, ми чујемо дословне гласове негдашњих совјетских стубова, Левина, Бесонова, Гринка, Иванова, Зубарова, Розенхолца или Јагоде.

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

Нико други од свих осталих оптуженика, које је у Београду једним ланцем повезала комунистичка стратегија, није пао на тако ниске гране, као ове две древне кукавице. У најдубљем самопонижењ у назиру наду и милост, који су им под таквим условима сигурно и обећани. Д а је београдска инквизиција била на послу дуже времена, као у Москви, не хитајући д а свет што пре чује “атомску бомбу’” из Београда, онда би свакако и од већег б р о ја чули оно исто, што је свет чуо у М оскви.13) Јер ни два прва совјетска маршала, Тухачевски и Јакир, или негдашњи комунистички богови ранга Зиновјева, Радека, Камењева, П јатакова, Рикова и Бухарина, нису никада очекивали свој дубоки пад, и свој трагични зид, у својој Москви, над којом су некада ведрили и облачили. Време или потреба најхитнијег срозавањ а и М ихаиловићевог имена и култа, и југословенске демократије, и српске кичме Балкана, па чак и покровитељ ства западних савезника, који тек сад почињу да се кају за све поклоне из Техерана, Јалте и Потсдама, ограничили су ефекте, али нису изменили московско залеђе и циљеве. У Москви, на челу највећег совјетског политичког суда, налази се Улрих, који је непрекидно у тој чистилачкој функдији од 1936, до 1956. По пореклу је чисти Немац, рођен као немачки држављанин. Као правник био је незнан, али надалеко чувен као комунистички инквизитор и терориста. Иако је у московским судским покољ има био Стаљинова десна рука, он је у истој мисији и служби остао и под Стаљиновим наследницима, без обзира на све анатеме и Стаљина и његових покоља. Овај терориста с највећег престола богињ е правде паралише и наде и воље за одбрану или живот. У исто време поставља више разних питања, и то увек тако, како би одбрана, беж ећи од једне инквизиторске куке, пала у домен друге, д ок се између њих изгубе и глава и част. Капциозна и сугестивна питања, помешана с хипнозом и са психозом страха, годе њ еговој терористичкој души, још више него су годили инквизиторској савести Торквемаде, или бискупа Кошона, траж ећи и част и главу Јованке Орлеанке. Председник Улрих чак се и утркује с врховним комунистичким тужиоцем Вишинским, и у грубом дизањ у гласа, и у претњ ама и понижењима оптужених, било то словом или изразом. Улрихов пример верно имитира и њ егов друг из Београда: и он, председник Ђ орђевић, злонамерно везује различита питања, како би лакш е и збунио, и понизио, и изобличио своју жртву. На какав то начин чини, видећемо доцније, кад уђемо у џунглу од оптужнице. И он се утркује с тужиоцем Минићем ко ће већ искривљене комунистичке параграф е и инквизиторске куке што дубље зарити у М ихаило13 ) Московске суж њ е изводили су пред суд после годинв дана тортура, дочим су у Београду за Михаиловића рок “припреме” скратили на три месеца.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

вићеве трзаје, ж ивот и част. С обе стране пљуште злонамерно заплетена питања, како би контрадикције биле вештачки створене, а свако објаш њ ењ е или одбрана насилно угушени. У московским процесима, туж илац Вишински, далеко јачи од Улриха, цитира Стаљинове речи, како би их судије добро упамтиле и дословно поштовале. Н еколико дана препресуде Стаљин је свету објавио свој суд. To је учинио и кад су на ред дош ли Риков и Бухарин, од којих се највише плашио. И тада говори о “прљавим псима, који ће бити потамањени без милости”, изричући пресуду пре својих послушних судија. И Тито he том примеру и угледу следовати уочи саме пресуде, преламајући свој ош три мач и преко Михаиловићеве главе и преко судбина њ егових бранилаца.14) И сама Титова влада, да не би заостала иза свог московског примера, пре пресуде обавеш тава свет “да су злочини издајника М ихаиловића толико страшни и велики да би се о њима могло и смело расправљ ати.15) Према томе, и у Београду, као и у Москви, претрес се одрж ава формално ради пропаганде и света, а не ради истине. Сама пресуда донета је далеко пре претреса. Њ е се судије у сваком комунистичком царству м орају држ ати, па и када не би били затровани комунисти, већ само смртни несрећници. У Москви, Вишински као државни туж илац овако слика своје и Стаљинове негдашње идоле, носећи стиснуту песницу од једног до другог изобличеног лица: “Цео свет види сада ко су ове људске н а к а зе . . . ови изд а јн и ц и ... и свачији ш п и ју н и ... који м орају бити премлаћени као прљави п с и . . . и згажени као репати акрепи” . На имена највиђених бољшевика сваљују се не само најпрљ авији злочини и политичке и кривичне природе, већ и титуле плаћених ш пијуна Немачке, Јапана, Британије, Француске, Америке, ш то све скупа није могло бити ниједно људско биће, па ни водеће звезде руске револуције. Исти речник грми и даље: “Ш то пре треба са света уклонити овај шљам и измет п рош л ости . . . да би наш љубљени вођа и учитељ, велики Стаљин, на нашем челу, предводио све нас . . . напред, . . . све н а п р е д . . . према блаженству комунизма” .16) Д а би свет више знао о комунистичкој процесној етици, коју ћемо, и после Стаљина или Тита наћи свуда где комунисти жаре и пале, чујмо и крај московског урлањ а: “Нека ваш а пресуда, другови судије, одјекне светом као звоно, које наговеш тава нове победе. Смрвите ове з м и је ... проклете з м и ј е ... јер овакав прљави накот не сме остати у животу. To што су они радили, приличи Америци, где је Ал14) Титов говор на Цетињу од 14. јула 1946. 15) Једнаке изјаве Титове владе, комунистичких листова, Шубаши»а, Ранковића и Симића, Шубашићевог наследника у ресору спољне политике. 16) Речи Вишинског у нападу на Бухарина и Рикова, као и О рлов, стр. 52.

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Капоне још жив, али не и Совјетској Русији. Ј е р . . . упамтите . . . Русија није Америка” .17) Београдски тужилац Минић, према сведоцима више него према комунистичком м атеријалу и цензури, држ ао се верно свог Вишинског, иако без његове муњевите вербалистике и дијалектике. Али и у оном делу, који је процеђен кроз сва комунистичка решета, да би пред светом испали цивилизовани, Минић грми: “Гнусна перфидност лажних изговора оптужених слугу и помагача о к у п а то р а . . . прљаву банду изрода српског н а р о д а ... најсрамније издајнике наших народа . . . и тако даљ е” , елиминишући теже епитете и псовке, којих се можда застидела и сама комунистичка цензура.18) Д ок публика у целом културном свету ћути и слуша, у комунистичким палатама правде, било у Москву или Београду, она често праска и прети. Сваки М ихаиловићев покушај д а се снађе и брани, комунистичка м аф ија или клака, звана — публика, почне да прати урлањем. Држ авни тужилац постаје плански њен диригент, како би психоза колективне хистерије што више депримирала или парализирала сваку одбрану. П одизањ ем или спуштањем гласа он јој даје знак кад треба да заурла и према беспомоћном М ихаиловићу најеж и или искези од Бога обележена лица и изразе. У предратном Београду такве појаве биле су искључене, и путем закона, и путем људске милости. У једном од највећих процеса кад се судило полицијским убојицам а др. Еде М арковића суд је све полицијске агенте избацио из суда, чим су од себе дали гласа или и зраза.19) У комунистичком суду, из колективне дреке, урлањ а или клапе јави се често и неки агентски баритон “смрт издајницима” или “издајнику” . А затим председник суда или тужилац објаш њ авају свету, како је то “отац убијене ж ртве” , и ако је то само обичан комунистички жбир, преобучен у сељачко одело, и убачен у публику.20) Комунистичким диригентима и то треба, не само ради светске штампе, ко ја их не познаје, већ и ради М ихаиловића, чи ја су осећањ а и снага на самој ивици. И М ихаиловић је у животу имао своју породицу као Тухачевски или Бухарин. Дубоки зарез у срцу зб ог погибије старијег сина21) чинио је њ егову судбину још жалоснијом. Без обзира на држ ањ е двоје деце, која су урадила исто, што и !7) Id em , pren eto i u “T im e ” od 29. se p tem b ra 1947. 18) Из конфузног говора тужиоца Минића на Михаиловићевом про. цесу. 19) Предлог за избацивање из сале дао сам ја као адвокат Марковићеве породице, примили и тужилац и оба браниоца, а искључење наредио суд од пет чланова, под председништвом Миодрага Фшшповића, године 1939. 20) Из записника суђења Дражи Михаиловићу. 21) Михаиловић је слушао нападе радија Лондона да се и његов млађи син свог оца одрекао, кад је чуо вест да му је син погинуо у непосредној близини, бореии се у з свог оца и заставу своје продате отаџбине. Ту је поред Михаиловића био и амерички пуковник, проф. Мак Дауел.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

син марш ала Тухачевског, јер то су исти комунистички закони, М ихаиловић се с децом растао као најнежнији отац. Иако су везе са женом покидане, он је у њој ипак гледао последње наде своје неодрасле деце. Свака отпорност или воља да се брани, угрож авајући своје најближе, били су и тим путем умањени. М осковски закони породичне одговорности, који су сахрањени још у средњем веку, могли су увек закуцати на врата незаштићене породице. М осковска самопонижењ а и самооптужења, која су у својим делима мајсторски дотакли и Толстој и Д остојевски, западни игноранти означавају као особину “славенске душ е” , не слутећи иза ње најмрачнију инквизиторску атмосферу. Иако се М ихаиловић у тој атмосфери трза из иследникових и тужиочевих кљешта, ми те инквизиторске справе и поравнања читамо и на њ еговом лицу, и из њ егових речи. Нека сумњива поравнањ а к оја прате све диктаторске страховладе, а која смо срели и у Москви, постају све јаснија. Својој жени, с којом га је измирила голготска судбина, он је уочи своје пресуде рекао “да дође на виђење увек кад јо ј то дозвол е . . . јер он he бити или у Пожаревцу, или у М итровици . . . који нису д алеко”. Свом браниоцу др. Јоксимовићу рекао је још више: “Знате, Јоксимовићу, једва чекам д а се ово чудо сврши, јер имам намеру да се после бавим радиотелеграф ијом ”. Тешку атмосферу тортура, уцена и дрога, поред тортура у вези исхране и воде, доказује и једна специјална копија Политике. Ту су копију за М ихаиловића слагали и само њему на читање предавали. Цео текст био је подешен у складу с уценама или обећањ има о краткој казни, свакако уз постављене услове, којих се обе стране м орају придржати “ради што краће процедуре”. Тајну и тог уцењ ивачког комунистичког трика однели су собом и Јоксимовић и бивши словослагач, чија је савест ипак била јач а од обавезне тајне. Увек у жељ и да М ихаиловићев процес буде верна имитација совјетских мрцварења Рикова, Бухарина, Тухачевског и осталих вођа, Титова и Ранковићева правда искључују све сведоке, као што их је у Москви искључила инквизиција Стаљинових џелата Вишинског и Улриха. Сви предлози бранилаца да се саслушају сведоци, више ради М ихаиловићевог имена и покрета, него ради голог живота, били су неприхватљиви за комунистичку правду. Од свих њих, домаћих или иностраних, та је правда дозволила саслушање само две неписмене жене: М арије Огњ анов и Вукосаве Тркуљац. Али и од њих обе комунистичке судије траже д а буду непристојне према М ихаиловићу, као што су комунисти увек непристојни према сваком свом противнику. Д ок Вукосава Тркуљац М ихаиловића ословљава са “генерал М ихаиловић”, председник суда је опомиње и наређује јб ј да употребљ ава израз “оптужени” , место генерал, како би и тим путем збунио сведока и показао своју инквизиторску власт.

НА

С Т Р А Ш Н О М С.УДУ

Кад скромни сведок одговара мирно: “Оптужен је од комунистичке странке, али не од мене” на њу се сваљује читав пљусак претњи и псовки, од стране и суда, и туж иоца и намештене комунистичке публике.22) Она напушта суд уз дубоки поклон и пијетет испред самртног М ихаиловићевог лица, праћена урлањем побеснелих хистерика. Тако се једна неписмена сељанка својим човечанским и часним држањ ем далеко уздиже и изнад непристојних диктаторских судија и изнад понеких негдаш њих М ихаиловићевих команданата и саветодаваца, с високим ратним и академским титулама, који су седели или ће ускоро сести на ту исту оптуженичку клупу, сваљујући многе своје подвиге на недужна М ихаиловићева леђа. М ихаиловићев процес није био једина копија московских процеса, већ само најваж нија и најизразитија међу свима осталима. И пре и после њ еговог суђења низаће се процеси његовим командантима и присталицама, чак и деци из средњ е школе, увек по истом совјетском моделу, с истим тортурама и сличним пресудама. Д ух Стаљинових процеса истребљења свих антикомуниста, без дуж ног интересовања демократске јавности света, прош ириће се ш иром целе комунистичке империје. Први таласи те диктаторске правде ломиће се о главе водећих демократа и националиста, да би после њих дош ли други, једнако крвави таласи, против свих комунистичких ревизиониста или одметника. Сви они, негда водеће личности оба завађена света, изгледају једнаки на комунистичкој оптуженичкој клупи, не зато што би били једнаки по људским слабостима или врлинама, већ само зато што су прош ли кроз исте истражне тортуре. Уколико су били моћнији и познатији утолико су и њихове муке биле страшније. Такве слике, које су до јавности једва допирале, дају нам сва комунистичка суђења или клања, било то у Риги, Варшави, Прагу, Пешти, Београду, Букурешту, Софији, Албанији или М онголији, Кореји, Куби, Индокини или Кини. З а наш случај и упоређењ а најинтересантније је суђење представницима пољске демократије, које је обављено у Москви, а не у Варшави, непосредно пре М ихаиловићевог процеса. Ово суђење Москви је служило као пробни камен за сва слична истребљењ а по сателитским престоницама, као што су им фински избори били модел за успављивање Запада и несметано комунизирање суседних народа. Шеснаест вођа пољског националног отпора, па савету обе савезничке владе Запада, јавили су се генералу Ж укову “ради споразума о усклађивањ у акције и успостављању мира, на основу резолуције из Јалте” . Совјетски генерал Ж уков исте ноћи послао их је оковане у Москву, и то као “потенцијалне издајнике” Совјетске Русије, иако су они представљали своју угрожену Пољску, a 22)

Записници суђења Михаиловићу.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

не Русију. После више месеци глади, жеђи и тортура, пред совјетске судије појавило се дванаест скелета. Два генерала и један пуковник убијени су или издахнули на мукама у истражним подрумима Љубљанке. Осталима су судили три совјетска генерала и два пуковника под читавим товарима разних медаља. Председавао је исти Улрих из московских кланица, а први заменик државног тужиоца био је генерал Руденко, који he том приликом стећи славу, да би совјетску правду представио и у Нирнбергу, расветљавајући злочине Хитлерових помоћника. Државни тужилац Афамасиев, или нови Вишински, грми: “Криви су за дело вел еи зд аје... јер нису имали поверења у ослободилачку мисију црвене армије за коју је Стаљин казао следеће”. .. А то Стаљиново “следеће”, обавезно и за сателитске државе, по дословном цитату с претреса у Москви из маја 1945 гласи: “Црвена армија је бранилац безбедности народа свих земаља. Није она створена да осваја, већ да брани. Она је увек поштовала, поштује и поштоваће законе суверених нација”. И против такве ослободилачке војске уперени су сви криминални планови оптужених издајника. Чак су се и усудили да кажу како црвена армија значи нову окупацију П ољ ске. . . јадикује совјетски тужилац.23) Поломљена и искривљена логика совјетских инквизитора наставља даље с оптужницом, коју he пресуда дословно примити и оптужене послати у Сибир, на пут без повратка. Њ ихову посету штабу Жукова, камо су их послали савезници Идн и Хопкинс, пресуда инкриминише као “спремање напада на Русију” . Амбасадор Хопкинс тада је био у Москви, спремајући са Стаљином састанак у Потсдаму. Али као што је пре рата амбасадор Девис Вашингтон обавештавао, а поред тога и у књиге унео да је “Стаљин у праву, јер су сви оптужени издајници” тако је и после рата, чак и после Јалте, Хопкинс за право дао џелатима, а не пољским жртвама.24) И британска и либерална штампа ово клање пољских вођа и преговарача окарактерисала је као “совјетско право . . . јер се у совјетску искреност не сме више сумњати, пошто би то значило неверовање у одлуке Јалте”.25) Слепило демократске јавности ишло је и даље, објашњавајући свету и совјетску концепцију о смртној казни, која није само санкција за кривично дело, ћрема природи и тежини, већ “мера друштвене безбедносГи већег реда”, a то значи и превентивна мера, која је вође Пољске лишила и слободе и живота. Таква понизна реакција Запада, па чак и 23) Z. S typulkovski: “In vitation to M oscow”, str. 311 i 333. 24) D avis: M ission in Moscow, d efin isu ci sv a istrebljenja k ao “S taljinovu vidovitost, gen ija ln o st i . . . zasluzen u pravdu”. Sherwood u Hopkins, str. 923. 25) D aily T elegraph, D a ily Express, N ew Cronicle, sv i lib eraln i listovi, dajuci u m aju 1945 pravo sovjetsk im d zelatim a da kazn e svak og ko n e veruje u b lagodeti Jalte, kao §to n e veruju poljski nevernici. Le F igaro u stu d ijam a Stupulkovskog, od decem bra 1949.

C T P A I1IH 0M

СУДУ

Идново ћутањ е у Сан Франциску, кад се злочин у Москви одигравао, а М олотов с Идном и Стетиниусом оснивао Уједињене нације, окуражила је и Совјете и њ ихове сателите. Рефлекси настављања предратне совјетске правде, и после Јалте, па чак и после увођењ а у живот Уједињених нација и њених повеља, осетиће се и у М ихаиловићевом процесу, без икаквог страха од демократске јавности. Али док јавност још ћути, између Вашингтона и Београда долази до измене нота у М ихаиловићевој вези. Из две америчке ноте од 30. м арта и 14. м аја 1946, назире се ипак неки скривени страх од сенке московских процеса пре рата, и процеса Пољацима после рата. Благодарећи Девису раније, а Хопкинсу тада, о тим процесима и њиховим страхотама Америка није много знала, као што није скоро ништа знала, или хтела да зна, о пољском Катину. У једном одговору Титове владе, који потписује Ш у б а шићев наследник Станоје Симић, читамо: “Југославија је правна држ ава у којој влада нема права да утиче на суд” ,26) иако је баш тада свемоћни Ђ илас изменио благу пресуду средњ ош колској деци, коју демократски свет или правна држ ава не би никада ни оптужили, чак ни за иступ, а камоли за — издају отаџбине. И зато сада опет чујмо Вишинског, правног, судског, политичког и дипломатског идола свих комуниста света из тих неславних дана, нарочито југословенских комуниста, који су у дословном имитирању свега совјетског најдаље ишли. “Совјетска правда је најефикаснија рука совјетске политике. Она иде за истим циљевима за којим иде и совјетска политика. Совјетски судија није увек дужан да се повињава легалној политици. Између закона и партијске дисциплине он је дужан да изабере последње, јер је закон само формални израз партијске воље и дисциплине.27) Последице ових обавезних упутстава могли смо видети не само у оквиру комунистичких диктатура, већ и у држању њихових поданика пред слободним демократским судовима. И ту се изнад истине и људских права диже партијска дисциплина и диктат, радило се о политичким или имовинским проблемима. На једном париском процесу из 1952. јавили су се као сведоци и генерал Руденко, инквизитор из Москве против Пољака, а судија СовЈета у Нирнбергу, и жена Кравченкова, који је 1944. изабрао слободу. Сви су пред судом понављали све што је партија хтела, а Руденко надзиравао, те зато виш е личили на марионете, него на људска бића.28) Д а не би било никакве забуне, у вези било каквих граница између полицијске и судске власти, Вишински судија26) Нота југословенске владе Вашингтону од 4. априла 1946. 27) Речи Вишинског, које су истовремено и диктат судијама у процесу Бухарин— Риков, марта 1938. 28) Са процеса Кравче«ко и комунистичке ревије у Паризу “L ettres F Y ancaises”, с понављањем свих доведених сведока: “Већа је слобода у Совјетској Русији него у Француској”.

СОВЈЕТСКА ИНКВИЗИТОРСКА МАШИНА

ма чита и овакву лекдију, која је за њих јача од устава или закона: “Совјетско правосуђе је ефективни орган совјетске политике. Њ ихови су циљеви исти, те услед тога за совјетске судије нема судске самосталности. Закон је форма, а партија је суштина. Зато је њена дисциплина изнад свих закона” . И што је државни тужилац Вишински у име партије наређивао совјетским судијама, то су они дословно спроводили, по цену властитих живота. Тако је било у Москви, и тако је морало бити и у Београду, свуда где је интерес комунистичке мањине уздигнут изнад народа, држ ава и права. А ипак у М ихаиловићевој вези, за такву цезарску правду, необавештени Ачесон, као израз спољне америчке политике из тих дана, рече: да је легална и недотичива, јер израж ава вољу једне државе. Бевин he поћи још даље, и у лондонском парламенту, изјавити “да је то правда једне самосталне и признате државе, у коју се стране силе не могу меш ати”, без обзира, и на Јалту и на повељу Уједињених нација.29) И како је Вишински мислио и спроводио у Москви, тако ће његови верни имитатори резоновати и радити у Београду. Ту нову ф илозоф и ју из Кремља и совјетских процеса репродукује и хвали шеф југословенске терористичке полиције, Ранковић, без икаквог страха од критике слободног света, коју нећемо ни чути. Тих дана кад је М ихаиловић издисао у подрумима њ егових иследника, Ранковић овако почиње своју адресу свом победоносном комунистичком “парламенту” , од 24. м арта 1946: “Противниди политике садање владе м орају напустити сваку наду, да ће се икад више власти домоћи, путем њихових слободних избора. За њих не само што неће бити места у влади, него га неће бити ни у дозвољ еној опози ц и ји ” . A тако су некада у сукцесивном реду говорили и Бухарин, и Јагода, и Вишински, њихов тужилац и судија. И пре свога доглавника Ранковића, и пре својих првих “парламентарних изб ора” Тито ту исту совјетску ф илозоф ију израж ава више пута, од свог говора у Загребу, 22. марта 1945, до говора у Цетињ у 14. јула 1945, и то увек са све више поноса и патоса. У првом говору он каже: “Имали смо девет п а р т и ја . . . а сад је цео народ у једној јединој партији” . У другом он прети, не само опозидионарима, већ и њиховим браниоцима, свима који рај на земљи не би нашли у њ еговој јединоспасавајућој комунистичкој партији. Пре Ранковића, у свом говору на Бањици, из првих дана новембра 1944, Тито је отворено претио: “Србија нема чему да се нада. За њу неће бити милости”. Њ егов далеко паметнији доглавник, Сретен Ж ујовић, објаш њ ава свету, да је та једна, једина партија њихов кому23) То су били одговори владе Вашингтона и Лондона америчким и британским авијатичарима и обавештајцима, који су месеце провели заједно с Михаиловићем и тражили савезничку интерв&нцију.

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

нистички “Народни фронт”, или обична комунистичка камуфлажа, те подвлачи: “Ко није у Народном фронту, тај ни]е у нашој држави”,30) да би се и он три године доцније удавио у ту исту своју комунистичку баруштину. Ни Ђилас не заостаје иза првих, кад је у масовним убиствима, без сваког суда, био међу првима. “Србији није довољно пуштено крви”, жали се овај већ крајем октобра 1944. и то у својој првој изјави из “ослобођеног” Београда. И он терористичку полицију уздиже изнад суда, иако he је после коју годину и сам на својој кожи осетити. “Озна је савршена”, ликује овај неимар многих српских Ћеле кула по Црној Гори и Херцеговини. Он штавише, по законима које је преузео од Вишинског и Улриха, Стаљина и Јежова, ништи доста благу “судску пресуду” демократској омладини, тражећи — смрт,31) иако није судија, ни министар правде, већ само идеолог комунистичког тероризма и врховни чувар Титове страховладе. У својој првој изјави као Ранковићева десна рука за Србију полудивљи Слободан Пенезић грми: “Премного вас је остало у животу, али још имамо времена да ту грешку исправимо”. Како је говорио тако је и радио. Често је са својом пратњом упадао и у беогредске истражне затворе. Пошто би издвојио довољан број оних на којима му се поглед задржи или га “мрко гледају” прислањао би их уз зид и убијао својим револвером, без икаквог суђења, а често и без истраге. Из тих “уставотворних дана” потичу и претње свемоћног Моше Пијаде, који привременом парламенту даје овакве лекције, увек из исте ризнице: “Наш народ he оборити сваку уставотворну скупштину, која не би признала тековине наше народноослободилачке борбе”,32) a то значи комунистичке диктатуре, иако се не ради о “тековинама”, већ о Стаљиновим потезима и Черчиловим поклошша. И тако he предратии и послератни совјетски процеси, с диктатима Стаљина, и филозофијом Вишинскога, оживети и у обесправљеном Београду, где ће улогу Стаљина играти Тито, а место Тухачевског заузети Д раж а Михаиловић.

30)

31) 32)

“Политика”, Београд, од 10. априла 1945. Говор у Београду од 20. септ. 1945. “Политика”, Београд од 15. августа 1945.

п ПОСЛЕДИЦЕ ТОРТУРА И ДРОГА Милиони несрећника прошли су кроз комунистичке затворе. Међу њима нема ниједног јединог, који на својој кожи или костима није осетио њихове тортуре. Таквој судбини, испод тешке кнуте комунисткчке полиције, не могу умаћи ни становници логора смрти. По таквим логорима Совјетске Русије, у данима Михаиловићевог суђења, чамило је преко двадесет милиона обесправљених робова. Од њих се једва пет процената враћало у живот, дочим деведесет и пет процената сахрањују глад и тортуре. У тим данима, лета 1946, по југословенским логорима и затворима издисало је близу пола милиона душа. Тек четири године доцније, Ранковић, врховни шеф комунистичке инквизиције,33) признаће свету, да су од октобра 1944, до маја 1951, равно 3,677.777 грађана или поданика прошли кроз њихове затворе и мучилишта. По његовом признању, сваки трећи био је малолетан, а сваки други потпуно невин, чак и по настраним комунистичким мерилима! Неки од њих још су у животу. Неки су се доцније домогли и слободног света, да би многи од њих у њему умрли. Што су њихови сапатници преживљавали по совјетским подрумима, то су преживљавали и они по југословенским мучилиштима, увек по истом калупу, и увек без иједног изузетка. За демократски васпитани свет, где тортура нема, нити их сме бити, слика је потпуно невероватна. Али за комунистички део света она је и закон и истина. Страх и сила увек прате тортуре, нарочито тамо где нема ни критике, ни јавности, па чак ни закона о заштити људске личности. Тако је некад било под фараонима и цезарима, средњовековним феудалима или нацистичким чуварима реда. Тако је и данас под свим комунистичким диктатурама, у које су се сручила сва зла и насиља старог и новог света. Уколико је Михашговић за комунистичке инквизиторе, иследнике или судије, био важнији од свих осталих затвореника, утолико су биле страшније и тортуре кроз које је пролазио. Увек у самици и најстрожијој изолованости, свет његове муке није могао ни видети, ни чути. Све се изводило под надзором совјетских стручњака А њихове методе из тих дана најбоље илуструје један од преживелих пољских сведока, који нам ,је верно описао иследнике из московске Љубљанке, у чијим је рукама и Михаиловћ био. И сада чујмо др. Владислава Вилхорског, негдашњег професора универзитета у Вилну: 32)

“Борба”, Београд од 5. јуна 1951.

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

“Своју ж ртву држ е у истражној соби неколико дана. He дозвољ авају јој да заспи, храну узме, воде пије или чак из ћелије изађе, макар на минут један. Таква процедура трајал а је најмање шест дана, без прекида. Сваки је морао да као кип стоји уза зид. Кад с ногу падне, или га несвест обори, поливају га хладном водом и тешким кундацима враћају на ноге. Ако је неспособан да на њима стоји, онда неко време усправно седи без повијањ а или сваког знака живота. Ш амарање, ударањ е и пљување у лице или уста, то су благи изрази њихове садистичке бестијалности. Теже падају удари по глави, а најтеже удари по гениталијама. “Многи су већ првих дана покуш али самоубиство, а многи се и обесили. Неки су на мукама издахнули. Тела мртвих остављали су у ћелијама, како би их други данима гледали и знали што их очекује, ако не потпиш у све што од њих траже. Професор Кемпитца се обесио. Био је мој пријатељ, с истог универзитета. Ко би такве тортуре преживео, и разуме се све потписао, њега би спремали за јавно суђење, увек под претњом да ће тортуре бити поновљене, ако порекне и једну једину реч. Пресуда за све које сам знао гласила је: на смрт, по чл. 58 совјетског кривичног законика” .34) Тај пропис совјетског кривичног права, пренет је у Југосдавију, као што су у њу пренете и све истражне методе из злогласне московске Љ убљ анке. П од тај пропис или правну хармонику може се подвести све, и смрћу угрозити сваки људски чин, од обичне жеље, до свршеног факта, према времену, личностима, или потребама комунистичке диктатуре. П од тај исти совјетски кривични пропис подведен је и Михаиловић. Кроз све целом свету д обро познате совјетске тортуре пролазио је и он, без сваког комунистичког страха од протеста демократске и хришћанске јавности. Један од страних новинара могао је дознати нешто више о тим М ихаиловићевим данима и мукама. И сада, да би нам јасније биле везе између московске и београдске правде и правосуђа, чујмо и његов опис: “Генерал М ихаиловић одведен је у подруме Озне и бачен у собу за мучење. У њој је остао 74 сата. Њ егови јауци од мука одјекивали су кроз многа одељења зграде. За време оваквог испитивања потпредседник владе Едуард Кардељ двапут је у њој виђен. “М ихаиловић је издрж ао све тортуре до последње, која је неописива. Њ у на папир не можемо пренети. Тада је престао сваки њ егов отпор. Из собе за мучења изнет је го, и враћен у своју мрачну ћелију. Тортуре су тело претвориле у масу крви, у којој лик М ихаиловића никб не би могао препознати. Сада је на лечењу, јер се трагови тортура м орају загладити, како би могао бити изведен пред суд и јавност. “Пре суђења Михаиловићу је речено да ће опет проћи кроз делу ннкЕИзиторску процедуру, ако измени или порекне 34) — 451.

Prof. E d w ard

R ozek: “A llia n W a rtim e D ip lo m a c y ”, стр. 499

ПОСЛЕДИЦЕ ТОРТУРА И ДРОГА

и једно слово из његовог “записника”. Какво је морало бити Михаиловићево телесно и душевно стање крајем априла 1946, није тешко наслутити. Пролазио је кроз све свету познате московске процедуре, кроз које су прошли и негдашњи Стаљинови идоли, а доцније критичари. Пошто је суђење отворено и представницима демократске штампе, то је морало изгледати достојанственије и ближе двадесетом веку и “социјалистичком реду” .35) Дана 10 јуна 1946, после 40 дана лечења инквизиторских трагова, Михаиловић је показан свету, јер је тог дана почео његов процес, или последњи чин његове трагедије. Тек тада ће свако, ко је икада раније видео Михаиловића, на његовом избразданом и увелом лицу, моћи да чита све надљудске муке и тортуре, кроз које је прошао, од дана хапшења, до дана извођења пред суд. Михаиловићево лоше душевно и физичко стање на претресу, његову подривену и несигурну вољу, памћење и свест, видљиве последице страховите комунистичке инквизиције, одаје донекле и сам председник суда, понеким својим необичним питањима, која нису својствена комунистичком правосуђу. Све оно што људи желе да сакрију пробије кроз неку пукотину, често кроз подсвесна дотицања тог сакривеног комплекса. Расколник Достојевскога стално је навраћао до места свог злочина, што га је на крају и одало. Тако и председник комунистичког суда у Београду стално понавља извесна питања, знајући тачно какав he бити Михаиловићев одговог. Комунистичка машинерија прати сваки покрет и штити своје методе од сваког евентуалног изненађења. “Да ли вам је неки исказ и зн уђен ... и како сте третирани”, пита председник, како би пред светом сакрио нешто што му је већ познато, али што свет не сме ни да сумња. “Није ...в р л о добар”, одговара људска сенка из измрцварених остатака Михаиловићевог тела, човек са свега 53 године, некада здрав и чио, прави див и горски цар, а сада већ оронули старац, којему би свако дао 80 година. “Да ли сте драговољно одбили одбрану из иностранства од америчких адвоката”, опет пита председник суда, издајући поново неко сумњиво залеђе у том одбијању. “Дцаговољно. Нисам хтео ван земље да тражим одбрану”, једва изговара иста сенка, и поред тога што зна да му је браниоце у земљи суд одредио по званичној дужности, јер су и најбољи јунаци знали да их с том мисијом чека исто што he доцније убити и храброг Јоксимовића.36) “Потсећам вас да сте казали да је у истрази према вама лепо поступано и да сте све исказе добровољно дали”, чује 35 K enneth de Courcy in The K evue o f W orld A ffairs od 30. aprila 1946. 36) Михаиловић до тада није имао браниоца, јер их неве видетн све до јуна 1946. Ђоновић и Јоксимовић обојица ретко куражни људи и прваци демократске странке, којој је и Михаиловић био близу, у атмосфери терора и линча одбили су да се приме одбране по избору, те их је Адвокатска комора поставила по званичној дужности.

НА

СТРАШ Н ОМ С У ДУ

се и даље глас истог председника, из свог истог подсвесног комплекса, иако одлично зна каква је истражна “блаженства” преживео несрећни М ихаиловић. П оред тога, председник зна и нешто више: нема комунистичке истраге нигде у свету, која би била “лепа”, кад се ради о најмањем политичким кривцу, а камоли о највећем комунистичком противнику целе Југославије. Знајући све то, и у страху д а се из бледе људске сенке може пробудити и проговорити М ихаиловићев дух, председник не чека одговор већ брзометно прелази на друга питања. У вези с овим истим подсвесним комплексом стоје и честа питањ а суда: “Д а ли сте у м о р н и ... Д а ли да претрес прекинемо за 15 минута” , и томе слично. Све то одаје извесне ненормалности, и у држ ањ у оптуженога, и у страху од њ еговог трзањ а из дубоке летаргије, која би значила и експлозију читаве процесне грађевине. У овој вези симптоматичне су понеке Михаиловићеве изјаве током суђења. Ми ћемо се сетити само оних, које је комунистичка цензура пренела у своје записнике и списе. Једна је: “He могу да се сетим. Код мене је било много догађаја тако да сам физички истрошен, и не могу да се сетим” . Друга је: “И д а сам знао ја се не сећам према стању и ономе што сам пропатио”. Трећа је: “И моје се стање у погледу здравственом поправило” . Четврта је: “Код мене наступа моменат да, када сам преморен, кажем: Јесте”, како дословно стоји у записнику. Међутим, ова реченица, као ни многе друге, није тачно репродукована у објављеним комунистичким списима. Према београдском радију, неким преживелим сведоцима и понеким америчким новинама, ова и зјава дословно гласи: “Ја не знам шта је то са мном. Често хоћу да кажем: не, а ја кажем: јесте” . И д ок се води разговор о томе “да ли д а се да одм ор”, а М ихаиловић одговара: “Ј а нећу да ометам рад” , тужилац Минић упада, не с предлогом, већ с наредбом: “Д а дамо одмор”. И тако, председник даје одмор, ван сваке сумње да би се и кратки одмор искористио ради обезбеђењ а стања летар— гије, апатије и дефектног сећања, из кога се М ихаиловић увек могао пренути. Сличних сцена било је више. И све оне одају исто: Михаиловићеву теш ку изобличеност и несигурност, коју би слободна одбрана обелоданила првог дана суђења. Ово тим пре, ш то је М ихаиловић за време суђењ а често показивао знаке потпуне одсутности, давао конфузне одговоре, неким рогобатним речником и стилом, који нису његови. Једном је чак и заспао. Често је рукама и гласом, давао знаке апатије и индиферентности, све у знак дубоког протеста или несхватљиве, често и неурачунљиве равнодушности. П оред тортура, у којима су комунисти надмашили и нацисте и средњовековне инквизиторе, М ихаиловић је на себи осећао и дејство неке тајанствене дроге, која је повећавала њ егову изобличеност на суђењу. Таквих средстава комуни-

ПОСЛЕДИЦЕ ТОРТУРА И ДРОГА

сте имају више, али се у везу с Михаиловићем доводи највише — мескалин. Сви паклени нзуми нациста и комуниста у тесној су вези. Они су једни друге увек имитирали, допуњавали и искоришћавали. Свима тортурисанима за време окупације шеф београдског Гестапоа објашњавао је: “По цену живота ником не смете рећи то што сте преживели. Све ове методе ми смо нашли у Шпанији. У живот су их увели Совјети, ваша браћа и ваши савезници. Ми им то сада враћамо преко вас, и свих других њихових савезника”, убрајајући у “савезнике”37) све оне, који нису уз окупаторе. Тако су нацистички наследници у Југославији и преузели и усавршавали методе и установе својих претходника, као што су нацисти усавршавали њихове. Данашњи истражни затвор у Београду, инквизиторско страшило и мучилиште, израђен је по најмодернијим нацистичким концептима. Шта више, њих су и пренели и надзиравали бивши немачки архитекти и градитељи, који су путем такве делатности и комунистичке милости, скраћивали своје доживотне казне у Југославији. Многе нацистичке тајне из Дахау-а, Бухенвалда и Аушвитца Совјети су верно копирали и још усавршили. Код њих су тај занат училе и преносиле све комунистичке агентуре, по сателитским колонијама. Међу тим открићима и нацистичким изумима за усавршавање налазио се и мескалин, дестилат пера, корења и сока биљке агаве или пејоте. Тајне те опасне дроге описује швајцарски часопис “Нација” од 29 маја 1946, дакле тачно на помолу Михаиловићевог суђења. Ту читамо: “Дрога мескалин, главни алкалоид мексиканског кактуса, званог пејоте, производ немачке “Мерк компаније у Дармштату”, употребљавана је у концентрационом логору Дахау на приличном броју интернираних. Последице се изражавају у тоталној апатији и индиферентности, чак и у признању злочина, који нису никада извршени. Кад је било немогуће наморати политичке затворенике да говоре Гестапо је приступао овом новом средству. Д оза од 0.20 до 0.75 грама, према отпорности поцијента, једна инјекција или прашак у кафи, вину, храни и сличном, стварају осећање блаженства, с извесним рефлексима, и у очима и у ушима. Пацијент почиње да губи снагу воље, а често тоне и у дубине највећег очаја. He губи свест. На сва питања одговара отворено. Али он је у стању да оптужи и себе, јер је за то и припремљен. Уверен је да тим путем обезбеђује своју слободу". И опис жртава, и карактеристика, иде даље: “Пацијент је индиферентан према свему и свачему. Али осећа страшан страх, који му из сваке сенке живот угрожава. Он даје сасвим нормалан утисак, али су му лице и очи донекле зажарени, подухли и надувени. На рукама се јављају љубичасто обојене пеге. Што се од њега тражи он то и ради. Има увек 37) Такво је објашњење пуковник Фукс дао и мени, а доцније и Славку Дуканцу, Трипку Жугићу и Љуби Сарачевићу, како су ми сами причали.

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

утисак д а је под хипнозом. Хтео би да се брани. Зато се каткад јаве неки трзаји, или мали знаци отпора, пре одговора на питање. Осећа д а је принуђен да каже ствари које ие би рекао, кад би био у нормалном стању. Свестан је како је лако принудити га д а каже и оно, ш то је у сукобу с његовом вољ ом.38) Сада, тачно једанаест дана после овог и зразитог описа, и мескалина и њ егових последица, погледајмо М ихаиловића, или њ егову слику са суђења, које је почело 10 јуна 1946. И лице, и очи, и држањ е, и израз, савршено су исти, каквим их описује један од најугледнијих органа светске јавности. Иста је и апатија, и индиферентност, и тајанствени трзаји, и изобличеност. Упоредимо само предњи став за све жртве “које су принуђене да кажу ствари, које не би рекле да су биле у нормалном стању”, с М ихаиловићевим вапајем на суду: “Ја не знам ш то се то са мном деш ава. Често хоћу да кажем не, а ја кажем јесте”, како је то дословно ухватио и непријатељски расположени орган Черчилове околине “Д ејли Т елеграф ” од 14 јуна 1946. Кад дотакнемо и даље детаљ е постаће јасно и највећим неверницима да судска пракса или мучилишта не могу дати вернијег и и зрази ти јег д оказа о примени и дејству мескалина, него што нам то одају и М ихаиловић и његово држ ањ е на свом страшном суду. Ми који смо познавали М ихаиловића, а не њ егову сенку, знамо да је пре своје и српске трагедије био у пуној снази човека од педесет година, а не оронули старац изнад 80 година. Њ егове очи биле су невероватно изразите, лепе и продорне, пуне ш арма и вере, у једнакој мери. Сваки детаљ на лицу или у души, држ ањ у и изразу, можемо заборавити, али не сјај и изразитост очију, које су одавале и човека и душу. На претресу те очи не видимо више, јер су постале мутне, безизразне, увеле и жуте, каквима их је створио подмукли мескалин. Знамо и то, да се он увек јасно израж авао, као што су из разговора или говора могли запазити и око 600 Американаца из њ егове гериле.39) Њ егове реченице биле су увек кратке, а њ егова мисао јасна и прецизна. Њ и х је дотерала, или исклесала и искристализирала, дугогодиш њ а пракса наставника на нашем највећем војном заводу, као и дипломатска служба на страни. Међутим, на претресу ми чујемо дуге реченице, конфузне мисли, преломљене појмове, блед речник, неодређен и анемичан смисао, бледе рефлексе и трзаје негдаш њ ег човека, ш то су све савршени знаци вештачке силе и јези ве инквизиције. Све жртве мрачних ћелија смрти, били они слабићи или хероји, чак и без тортура, жеђи, глади, отровних дрога и сталних претњ и и понижења, после две, а камоли после више недеља и месеци, мењ ају се из темеља. Атмосфере таквих 38) D ie N a tio n , S v a jca rsk a , od 29. m a ja 1946. 39) Њ егове јасне мисли и реч&нице многи о д њих тачно репродуКУЈУ у америчкој штампи од априла до јула 1946, као што видимо из доцнијег поглавља.

ПОСЛЕДИЦЕ ТОРТУРА И ДРОГА

ћелија, па и кад још не би биле и језива мучилишта, убијају сваку вољу за живот, преламају свест и мисао, кидају сећање, изобличавају све у свету, и људе и догађаје. Што је та атмосфера мрака и страхота подземља већа, то су и последице тоталне дисфигурације све теже. Слушајући свако јутро, кроз узани отвор на вратима, увек исте псовке и исте речи, које значе нове тортуре или скору смрт, значи умирати сваког дана по неколико пута To све покидало би и тетиве, а камоли танане људске нерве и мембране. Већ после таквих десет дана смрт тражимо и осећамо као спасење од надљудских мука и страхота. Ту судбину хиљада по нацистичким или комунистичким мучилиштима, Михаиловић је утолико теже осећао, уколико је за комунисте био важнији од осталих робова, и уколико је више припреман за јавно суђење, којих код нациста на окупационим лодручјима није ни било. Зато нека сви преживели мученици и робови, нацистичких или комунистичких инквизиторских јазбина помисле на те дане и прилике, када су и тортуре, и вероватно мескалини у храни, и цела атмосфера ћелија смрти, претварале живот у костур, а људе у бледе сенке. Тако he нам постати јасније и Михаиловићево држање на суду, и његова бледа одбрана, плодови стоструког умирања свакога дана, од хватања до стрељања. Под комунистичким инквизиторима тортуре се лакше изводе, јер се иследници не плаше ни протеста жртве, која је у њиховој власти, ни суда, који је њихов, ни бранилаца, који су немоћни, ни публике која је скоро увек намештена. Довољан је само један оштар поглед тужиоца, повећани глас судије, или кратак прекид суђења, па да оптужени одмах схвати шта све то значи. He буде ли се све изнудило и припремило у инквизиторском поступку и подземним тортурама, ставиће се у покрет фалсификаторска техника, која све створи или допуни, од пресађивања потписа до фабриковања изјава. Чим се такав мрачни посао доврши, а жртва то све види, она у својој немоћи и очајању чак често и уобрази да је све то заиста њен исказ, свесан или несвесан, као што и фантасте често уобразе да су њихове бајке део суште истине. Колико комунистичка техника у том правцу далеко иде и досеже показали су нам московски предратни процеси и сателитско послератно правосуђе. Случај кардинала Миндзентија и његове групе у Мађарској, који је сушта имитација Михаиловићевог продеса, међу њима је најизразитији, те ћемо га и дотаћи у другој вези. Дуга листа Михаиловићевих кривица пуна је планских фалсификата, као што ћемо видети, додирујући понека од њих. Из исказа америчких обавештајних официра у Титовом штабу, знамо да су комунистички експерти за време рата, на штету Михаиловићевих офидира и сарадника, фабриковали све што су хтели, па и њихове слике преносили на окупа'орске документе. У тој вештини, не само што су се специ-

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

јализирали no совјетским терористичким и пропагандним ш колама и курсевима, већ и у Ш панији за време грађанског рата. Све ш то су били у стању д а раде у шуми, под изузетно тешким приликама, изложени чак и радозналости ближњих, то су наставили и даљ е у миру под повољ нијим околностима и упутствима својих московских учитеља. Ту њихову мајсторску технику назиремо иза многих М ихаиловићевих снебивањ а за време читавог судског поступка, скоро увек кад му се “исправе” показују, да би их за “своје” признао. Тада се претрес ненадно прекида, да би жртва била упозорена на последице оклевања. Тада председник суда или туж илац упорно подвлаче “да је све то у истрази признао за своје” . И тада безвољ на М ихаиловићева сенка беспомоћно диже руке увис, а после прекида прича све што му је наређено, како би целој трагедији ш то пре дош ао крај.40)

40) Сви наводи са суђења Михаиловићу, у целој овој расправи, пренети су из Записника суда, у оба текста, српском к енглеском, збирке: “Издајник и ратни злочинац Дража Михаиловић пред судом”, комунистичко издањ е, Београд 1946. Пошто је преудешавано ради света оно се у неким тачкама разликује о д стенографских бележака, а неки делови бележака су и изостављени.

I ll

ЉУДСКА CEHKA И ЊЕНИ УЗРОЦИ Дејство језивих тортура и мескалина, мрачне ћелије и тоталне изолованости у њој, глади, жеђи, несанице и инквизиторске технике, коју су комунисти довели до свог врхунца, избијају јасно, не само из Михаиловићевог костура, увелог лица, угашеног погледа, подривене воље и покиданих сећања, већ и из највећег дела његових одговора. Ради верне илустрације дотаћи ћемо само најважније. Михаиловић се не сећа ни датума, ни приближног времена, најважнијих догађаја из свог живота, или из свог покрета, чак ни оних, од којих га раздваја веома кратко време. Међутим под нормалним приликама, чак и у мемљивим затворима, такви догађаји остају прилепљени за танане мембране људског памћења целог живота, уколико их нису избрисале надљудске муке и отровне дроге. “Јесте ли се споразумели о томе да се узајамно не нападате” пита председник суда. А Михаиловић одговара: “He није ми ни на крају памети било”, иако he доцније изложити сва три своја уговора с Титом о “ненападању и међусобној сарадњи”. У својој изобличености Михаиловић то основно питање није ни схватио, већ је у њему разумео: да ли сте требали да се ставите под Титову команду. Услед тога он и објашњава да су партизани “лаици, без војничког знања, те у брзини готови да изазову велике репресалије”. Тек после дужих објашњења Михаиловић је питање схватио и потврдно одговорио. Једва минут један после тога председник пита: “Ви сте тада, 22 септембра, ступили у разговоре и споразумели се да се међусобно не нападате”, узимајући за утврђену чињеницу питање првог нападача, или рушиоца тог споразума, иако је оно на самом претресу још отворено. Михаиловићев одговор гласи: “Није било ни речи о томе”, иако баш о томе говоре сва три споразума о ненападању, те би све то ишло у његову корист, јер је јасно да су комунисти први споразуме погазили. Ту комунистичку тактику стварања споразума да би противника успавали, споразуме ваљано искористили, и затим погазили, доказују хиљаде случајева, који су тешко унаказили, и Михаиловића, и његов покрет. Комунисте нигде у свету не могу одустати од те своје основне “дијалектике”, јер то од њих категорички траже сви марксистички идоли. За све њих су сви споразуми или уговори исто што и кора пите:

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

“He можемо питу појести пре него кору поломимо” каже један од њ их.41) To нарочито подвлачи и сам Лењин у једној од својих књига, или комунистичких еванђеља. Ту стоји: “Ми се никад не можемо одрећи употребе сваког лукавства, сваке подвале и преваре, сваког незаконитог пута, или методе, гажења задате речи и изобличењ а саме истине” .42) To је све Михаиловић у својој пракси видео и дож ивео. Али су га дроге.и тортуре толико изобличиле, све њ егове слике или визије растерале, доводећи га до потпуне неспособности за сваку одбрану, било себе, или свог покрета. Из даљ их питањ а и одговора, конфузних, капциозних, измешаних и сугестивних, некад намерно, некад из незнања, јасно произлази: д а је М ихаиловић лично водио напад на непријатељ ске посаде у Горњем Милановцу, Страгарима и Руднику, као и да је он срушио мост на реци Колубари, он а не Титови комунисти. Комунистички суд све те свима познате чињенице не може д а оспори, али ради светске јавности и своје пропаганде, употребљ ава све силе да и неоспорну истину доведе у сумњу. Зато председник суда пита за “годину и датуме напада”, јер зна да су М ихаиловићеве моћи памћења теш ко погођене. Он све то чини летимично, избегавајући да се на догађајим а дуже задржи, јер би тим дао и М ихаиловићу прилике да се теш ке прош лости лакше присети и покидане везе опет састави. Тако, изобличени М ихаиловић беспомоћно одговара: “He могу да се сетим. Код мене је било много догађаја, тако да сам ф изички био и строш ен . . . и не могу да се сетим” .3) А комунистичка правда свакако не жели да му д а ни времена, ни прилике да се снађе, концентрише и помогне истини. Место свега тога, председник суда жели увек да збуни оптуженог, те тако својим новим питањем чини rope по своје властите тезе. “Је ли то било априла 1941” , пита овај најбољ и комунистички правник, иако зна д а то тада није могло бити. Тада, у априлу 1941, као и који месец доцније, његов врховни тужилац Минић играо је карте или шаха по Крагујевцу, заједно с Хитлеровим официрима. Тај посао у Крагујевцу, и он и многи други Хитлерови доглавници, упражњавао је скоро до октобра 1941, када су М ихаиловићеви одреди у својим рукама имали четири града и стотине села Србије, не рачунајући и две трећине Црне Горе. Иако је питање, које треба д а збуни, везано за април 1941, кад гериле још није ни могло бити, јер је 17 априла дош ло до капитулације југословенске војске, М ихаиловић и тада беспомоћно одговара: “Ја се не сећам” . А тај одговор, без ичега даље, одаје целу мистерију инквизиторског залеђа, које је М ихаиловића претворило у сенку. Јер тада у дру41) Из говора Крушчова у Лајпцигу 1960. 42) Николај Лењин, 15 књига његових списа: “Дечије болести комунистичких л&вичара”, Москва, 1920.

ЉУДСКА СЕНКА И ЊЕНИ УЗРОЦИ

гој половини априла 1941, М ихаиловић се пробијао из усташких и немачких обруча у Босни, где га је капитулација затекла, ка Сувобору или Равној Гори, до које је дош ао тек крајем априла, д а би из ње од маја 1941 спремао народни отпор и устанак. Све студије о тајнама људског памћења, уколико оно није поремећено тортурама и вештачким средствима, јасно кажу, да се сви догађаји, у којима смо учествовали, утолико лакш е и дуж е памте, уколико су били важнији или страшнији. М ожемо и не знати да ли на нашем сату, који годинама носимо, римски или арапски бројеви означавају време. Али ипак знамо и памтимо, и марку сата, и место где смо га купили, или на поклон добили, па чак и вредност и време. Сви се сећамо и дана и месеца кад смо били у биткама, у опасним догађајим а, нарочито ту, где људи гину, пламен лиже облаке, а нас од свих тих зала спасава само — чудо. З б о г свега тога, слична заборавност или непамћење судбоносних датума и д огађаја из властитог живота, наморали би сваког слободног браниоца у цивилизованом друш тву да сместа тражи прекид претреса и интервенцију психиЈатрије ради објаш њ ењ а узрока и природе такве појаве или немоћи. Несећање најважнијих ствари, нарочито онда кад би сећањ е помогло, искључује и суђење, ако оно за циљ има истину, а не пропаганду. М ихаиловић се на пример сећа да је у Црну Гору стигао 1 јуна 1942, и био у селу Липову, изнад Колашина, све до маја 1943. Али и поред тога, њ егова изгубљена сенка одговара: “He сећам се колико сам времена остао у селу Л ипову”. На питање “против кога су се борили национални одреди у Црној Гори”, М ихаиловић несвесно и изгубљено одговара: “Против партизана” . Међутим за време најстраш нијих борби против италијанских окупатора, које су се одигравале од 13 јула 1941 до краја 1941, и у којима су пале италијанске стотине и српске хиљаде, националисти и комунисти у Црној Гори били су у истом табору. У том истом табору, у коме су се националисти борили далеко боље од комуниста, јер су били и многобројнији, налазио се и судија Лаковић, један од петорице чланова комунистичкиг суда. Али и он и остале судије желе да забораве све што је М ихаиловић заборавио под тортурама, како му не би помогле да се присети и прибраније одговори. Истина, која је позната и свим судијама, али не и безбриж ном свету, који he чути само пропаганду, гласи: сва црногорска села и градови заливени су крвљу окупатора и српских националиста, поред хиљада попаљених и попљачканих домова, стрељаних бораца и одведених талада. Код свих тих чињеница, које доказују хиљаде свежих гробова, судије се не задрж авају, браниоци то не могу, а Михаиловић их и не види, иако се две године између њих кретао. Кратак осврт на све то, а не увек и само на партизанске банде, кад се већ траж и истина, м огао је продрети до Михаиловићеве подсвести и у замраченом лабиринту наћи по-

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

гашене искре и прави одговор. Јер свега неколико минута доцније, на сасвим другом питању, те се искрице извлаче полако из мрака и дубоког заборава изгубљ еног човека. Тако је у стању д а благодарећи њима или светлим тренутцима искористи за који минут своју “луцида интервала”, док је опет инквизиција пресече и у мрак поврати. У тим кратким тренуцима М ихаиловић тачно и логично одговара на неколико питања, у вези Рудника и пуковника Тришића, дакле догађаја на сасвим другом пољу, или у сасвим другој вези. Неоспорна је чињеница да је М ихаиловић разоруж ао жандармску постају на Руднику. To знају и судије, a то не спори ни тужилац. Али ради светске и дом аће пропаганде председник траж и да М ихаиловић то и докаж е. “Тачно је, али како да се то докаж е”, снуждено одговара М ихаиловић, који зна д а учесника нема више међу живима, али не зна, д а ли и после комунистичке страховладе, има у ж ивоту иједне преживеле бабе, која би им рекла оно што сами знају. Њ ем у је јасно да комунистичке судије затварају и м озгове и савести пред сваким нежељеним доказом , како би из записника суђења излетело само оно, ш то годи њ иховој тези. Судије питају даљ е: “Јесте ли обавестили партизане да сте се повезали с пуковником Тришићем, преко кога је требала бити обезоруж ана и режимска Д рж авна страж а” . И сада светла искрица опет излеће из подсвесних дубина, те Михаиловић за који секунд надкриљује своју сенку, одговарајући: “Нисам . . . јер д а сам, оде Триш ићу глава за трен ока” . A то кратко значи: партизани би га одали Немцима истога дана, као што су одали и многе друге своје националистичке противнике. Овакав одговор није ни мало ласкав по идоле комунистичких судија, али они беже с тог терена, где се Михаиловић већ буди, без сваког укора, или објаш њ ењ а, како не би чули и остатак теш ке жалбе. Једва десет минута, после те две луцидне искре, Михаиловић, пребачен нагло на друго поље, не зна више ни када је произведен у генерала, ни када је постављен за начелника Врховне команде, још мање министра војног, или, команданта југословенске војске у отаџбини. Сви ти догађаји, важни и за њега лично, и за њ егову мисију на челу отпора у земљи, којима се он уосталом никада није радовао, већ их често критиковао и зб о г њих јадиковао, избрисани су из његовог памћења. М ихаиловић се сећа и Робертсона и Хатсона, који су се и према њему понашали као да су у Индији или Нигерији. Али се уопш те не сећа разлога тих сукоба, иако их се некада добро сећао, па у тој вези и неколико депеш а послао Каиру. Сетиће се тек после виш е дана, да први није ни био неки званични представник Британије, већ обичан уцењивач или авантуриста. He само што се М ихаиловић не сећа времена битке о Горњи Милановац, или Лозницу, већ се не сећа ни битке на Виш еграду, која се одиграла пред његовим очима дана 8 октобра 1943, када су и британски генерал Армстронг и амерички пуковник Сајц били поред њега. Ш тавише, кад је ту битку

ЉУДСКА СЕНКА И ЊЕНИ УЗРОЦИ

и победу радио Лондон те исте ноћи поклонио Титу, и Михаиловић и Армстронг су узалудно протестовали, али Лондон ту злонамерну “забуну” никад није исправио. После трагедије Краљева, Крагујевца и Горњег Милановца, Вишеград је био и најважнији и најтужнији догађај у целом герилском рату. Али се Михаиловић не сећа више, ни дана, ни месеца, ни сезоне, ничега, као да се догађај збио у далеким вавилонским данима, а не пре непуне две године и девет месеци. Страховиту бојну тутњаву памте и Србија и Босна, а преживели учесници и љуту зиму, и голе храстове, и разривене улице и мостове. Свега тога нема више на покиданим антенама Михаиловићевих визија и сећања, јер је инквизиција све то збрисала, као што је вероломни Лондон збрисао и продао његове подвиге.43) Михаиловић не памти ни време кад је своје одреде послао на Копаоник и Топлицу. Иако је то било првих дана јула 1944, председник погоршава велику конфузију, те место да потсети, он жели да збуни, додајући: “Можда априла, маја, јуна, јула, пролећа, л е т а ...” Михаиловић тужна изгледа и угашеног погледа, једва сенка, а не више јунак, одговара беспомоћно: “He могу да се сетим времена”, a то значи ни саме сезоне, иако су ти одреди бројали више елитних хиљада, a он he се доцније сетити и многих незгода, које је имао с непослушним командантима са тога сектора. Тек кад је утврђено да се радило о месецу јулу, Михаиловић ће се сетити далеко мањих детаља, као што су ови: “Кесеровић и Р ачић. . . не довршивши операцију до краја, иако су били довели партизане у врло тежак положај. Пре но што су довршили у потпуности операцију и довели до потпуног растурања свих партизанских јединица. . . Рачић се вратио н атр аг. . . После напушта целу просторију и без мога овлашћења иде на други терен” . Кад се сећамо детаља, али не и времена једне важне герилске операције, од које нас деле непуне две године, онда је јасно да су инквизиторске силе и тортуре помутиле све призме, а покидале све везе или успомене. Михаиловић се не сећа ни шта је био циљ посете немачког изасланика Штеркера, као делегата Хитлеровог команданта Балкана, генерала Лера, у селу Прањанима, дана 16 септембра 1944. А циљ посете није била нека ситница, још мање доказ колаборације, већ капитулација целе немачке армије на Балкану. Сви искази у вези те посете Михаиловићу би ишли у прилог, јер је понуда предаје немачке војске на балканском сектору учињена америчком представнику Мек Дауелу, који је још у животу. Кад комунистичка правда ту посету узима као доказ Михаиловићеве “сарадње с непријатељем” иако се ради о предаји непријатеља, а Мек Дауел је пресудни сведок, онда је задржавање на том пољу могло дове* 3 ) Случај Вишеграда једнако описују и осуђују сви присутни англо-амерички официри, међу овима и оба шефа обе обавештајне службе: пуковник Сајц и бригадир Армстронг.

НА

СТРАШ Н ОМ С УДУ

сти у безизлазан положај комунистичке фалсификаторе истине, а светску јавност пробудити на најосетљивијем терену. Место да Михаиловић на те своје светле дане потсети и тужиоце и слободни свет, он једва чујним и беспомоћним гласом моли: “Ја бих молио да ме потсетите”, или ми тим путем помогнете да саставим покидане жице свог сећања, које су убиле или искривиле ваше срењовековне тортуре. Пошто комунистичке судије такву помоћ радо ускраћују, за разлику од демократских судија, то се у том мученичком рвању са самим собом, или судару између свести и потсвести, једна светла искрица покреће из мрачних дубина, али се опет губи, пре него је излетела из мрака. Зато Михаиловић, док је искрица још сијала, у нади да he се освестити и сетити, подиже руку и каже: “Предмет разговора био ј е . . . ја сам дао у самом исказу”, искре је нестало, и он по други пут беспомоћно апелује: “Ја бих молио да ме потсетите”. И док председник молбу одбија и пита “ако сте уморни реците” из потсвести су креснуле нове искрице. И Михаиловић, прелазећи преко питања о умору каже: “Ја знам шта је било”. Сада већ, Михаиловић се сећа ситница, али не још и главног предмета. У својој изгубљености он меша две различите ствари, у којима су увек Мек Дауел и Америка на сцени, а он само сведок, по Мек Дауеловом тражењу. Прву је ствар Мек Дауел везао за Нојбахера, а другу немачки генерал Лер за Мек Дауела и Америку. Између та два питања нема везе, ни стварне, ни формалне, али их Михаиловићево оронуло памћење саставља, и то на своју штету, заборављајући све што га брани од најтежег комунистичког “доказа”, на који ћемо се доцније вратити. Штеркер с Нојбахером није имао везе, већ увек с генералом Лером, у чије је име разговарао о предаји војске, и ничему више. To ће нам бити јасно кад чујемо и Нојбахера и Мек Дауела. Али Михаиловићу све то није јасно, јер су инквизиторска мучилишта све то измешала и изобличила. To и тражи комунистичка правда, како би у судски записник ушле њихове пропагандистичке крилатице: “Очигледно је да се издајник Михаиловић ничега не сећа, кад је у питању његов издаЈнички рад”. Верна копија Стаљинове московске правде развија се даље. Михаиловићеве мисли опет тону у хаос и летаргију. Такве моменте, који су правило, а не изузеци, председник суда искоришћава својим питањем: “Постоји ли иједан ваш командант, који се није упрљао сарадњом с Немцима?” Михаиловић резигнирано одмахује руком, иако питање није схватио. Одговор, који уопште није одговор гласи: “He могу да кажем”, што суд без даљега узима као признање. Међутим, неколико минута раније, и који минут доцније, Михаиловић he тачно дефинисати ту инкриминисану “сарадњу”, која није сарадња, већ случајно садејство два крвна непријатеља, који се боре о судбину Југославије, према трећему који се бори за Совјете у Југославији. А затим, пре тих безличних речи, неколико минута раније, Михаиловић је тачно навео

ЉУДСКА СЕНКА И ЊЕНИ УЗРОЦИ

имена шеснаест својих команданата, који нису ни случајно “сарађивали” с непријатељима, и Југославије, и њених националиста и Стаљинових комуниста. И сада, после читавих процесних плотуна и експлозија, састављених и злонамерних питања, највише од стране тужиоца, тужилац закључује, и то записник прима: “До сада смо констатовали да ви не можете сигурно казати ни за једног свог команданта да није сарађивао с окупатором” . Михаиловић се трза и подвлачи: “Ја не з н а м ... Има маса стареш ина. . . Ја сам знао само најстарије. . . па и њих се не сећам. To је само један део старешина”. Али сва објашњења председник прекраћује, примајући тужиочеву лаконску тезу, и уносећи у записник:“ У погледу команданата то је рашчишћено”, штедећи само Михаиловића, да га не би пробудио из сна. Зато се претрес прекида, с том констатацијом, коју he комунистичка пропаганда разаслати преко свих жица, као Михаиловићево признање, Koje нико није чуо. Михаиловић се не сећа ни зашто је британска мисија, с генералом Армстронгом на челу, напустила његов штаб, иако је тај растанак праћен с доста ларме и прашине, и то не због Михаловићеве издаје, већ због његове “недовољне активности”. Сукоби о два моста на Морави и Ибру, чије је рушење голим рукама Армстронг тражио, а Михаиловић за то узалуд експлозив очекивао, трајао је пуна три месеца. Али је измрцварени Михаиловић све то заборавио, иако је то била савршена лрилика да пред светом изобличи и Черчилову савест, и британску искреност. He сећа се ни времена спуштања Мек Дауела у Равну Гору од 17 августа 1944, иако је то било свега шест дана после дизањ а седамнаест великих америчких авиона с равногорског аеродрома, носећи собом 254 америчка спасена ратника. Михаиловић се не сећа ни тога, да један од његових најближих сарадника, па чак и школски друг из Војне академије, Младен Жујовић, није био адвокатски приправник, већ од 1926 године пуноправни адвокат, и то из најелитније категорије. Излаже да је на конгресу у Ба био и Адам Прибићевић, његов иначе стари пријатељ, иако је Прибићевић тада тешко болестан лежао у својој београдској собици. Наводи да је од патријарха Гаврила добио писмо из манастира Jbyбостиње, иако је патријарх као немачки обесправљени сужањ лежао под јаком стражом у манастирима Острогу, Раковици и Волујици, никад у Љубостињи. Михаиловића питају и “како се разишао с Мекленом, енглеским бригадиром, а он одговара: “Заборавио сам” . Међутим Меклен или фамозни Титов Меклин није никада дошао у додир с Дражом Михаиловићем, нити га је овај икада видео, да би га затим заборавио. Меклин је с једне тајне мисије у Бугарској нашим каналима доведен у Равну Гору, око пола ноћи, између 8 и 9 августа 1944. Рано у зору с првим америчким авионом одлетео је у Италију. Од свих људи из Равне Горе с њим су се срели испод Галовица пољане само

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

седморица Американаца, и ја, а да тада нико од нас није знао, ко се то крије иза имена једног британског “м ајора”, у америчкој униформи. Тек у Италији, кад је дош ао да ме приволи за победоносну Титову и Субашићеву ствар, у њему сам препознао “м ајора М ека” који је из Равне Горе одлетео неколико минути пре мене. Он је тада свој инкогнито брижљиво чувао, те га између пола ноћи и зоре, за свега четири сата глуве ноћи, није могао видети нико други, најмањ е М ихаиловип, који је те ноћи био изнад извора реке Каменице, скоро два сата хода, далеко од нашег аеродрома. М ихаиловићева несећања не заврш авају се с овима, која су дотакнута. У њима нико не може видети бусију, иза које се кривци скривају, јер би сва сећања и тангирањ а тих заборављених д огађаја или изгубљених визи ја ишла у корист њему самом, и то само њему и његовом покрету, а не комунизму и његовим тужиоцима. Зато сва ова несећања, или измешана и изломљена сећања, одају мистериозно, инквизиторско залеђе разних тортура и отрова, који људе претварају у сенке, а јунаке у — издајнике. М ихаиловић се не сећа ни тако важних и судбоносних догађаја у свом животу, које никада не може заборавити ниједно нормално људско биће, јер су дубоко уклесани и у памћење, и у мисли, и у саме снове. Битка на Неретви била је највећа трагедија његове војске у целој 1943 години. А он се после три године не сећа више ни битке на Неретви, ни самог времена кад се одигравала, иако је трајала пуна два меседа. Цело то страховито рвање, ко је је трајало и данима и ноћима, између националиста и комуниста, увек пред запетим цевима оба окупатора, спремних да се баце на оног ко победи, избрисано је из њ еговог памћења, иако је у тој дугој бици националне одреде он сам предводио. Немци и Италијани чинили су све што су могли, како би обе завађене гериле бацали једне на друге. Специјални споразум о истовременом истребљењу, и М ихаиловићевих националиста, и Титових комуниста, који одаје кореспонденција између Хитлера и Мусолинија, дала је целој трагедији на реци Неретви своја специјална обележја, којих ћемо се доцније дотаћи. Ту су сви могући арсенали ратних интрига, искориш ћавани са све четири стране на попришту, и то од свих других више него од М ихаиловића, јер што је више људске савести, то се с њима све теже оперише. Сваки учесник у једном ратном окрш ају, макар био и стогодиш њ ак, зна тачно и дан, камоли месец или сезону тако важ ног догађаја, кад је лебдео између ж ивота и смрти. Кад тај закон важи и за обичног војника, онда важи још више за елитног генерала, вођу целе надионалне гериле, њеног предводника на том бојном пољу, министра рата своје државе, команданта који се дањ у и ноћу кретао по свим селима и планинама целог масива Неретве и Tape. Још више: све то није трајало један дан, већ осам недеља. И на крају, на М ихаиловићеву и српску ж алост све се то заврш ило зароб-

ЉУДСКА СЕНКА И ЊЕНИ УЗРОЦИ

љавањем најелитнијих Михаиловићевих хиљада од стране немачке армнје. Тада се и Михаиловић из своје Црне Горе и Херцеговине опет вратио у своју полазну тачку на Равној Гори, што се никад не заборавља лако. Али Михаиловић чини изузетак од свих тих ноторних правила, не зато што је заборавнији од других ратника, већ што је прошао кроз најмрачнија инквизиторско-комунистичка чистилишта, за које свет зна. Она су све избрисала или искривила, памћење, свест, дух, мисао и вољу, пропуштајући кроз своје зверске канџе само костур и сенку, и ништа више. А све ово јасно одаје, и тајну истраге, и мистерију процеса, и кључеве тужиоца и судија, и њихове инквизиторске тунеле. Ту леже сва објашњења Михаиловићевог несхватљивог или загонетног држања на процесу, на коме се место Михаиловића појављује само његова изрешетана сенка.44)

<■4)

Види напомена бр. 40.

rv ПРОДЕСНО ПОВЕЗИВАЊЕ ПО ПРИМЕРУ 113 МОСКВЕ Совјетско правосзфе из московских процеса нашло је своје верне имитаторе у комунизираном Београду, не само у паковањ у кривица и начину суђења, већ и у планском повезивањ у оптужених, међу којима нема никакве везе, или у сумњичењу других сила преко њ ихових глава, кад то годи комунистичкој* пропаганди или рачуници. У Паризу је заседавао Савет министара спољних послова великих сила, који је створен на конференцији Великих у Потсдаму.45) На дневном реду су биле и совјетске уцене у вези репарација и мировног уговора, те је и западне савезнике требало осумњичити као немачке колаборатере. Ето с тих разлога београдска оптужница М ихаиловића повезује са југословенским квислинзима, с једне, и са америчко-британским факторима, с друге стране. Тако би по заједничкој логици два једва писмена диктатора, Стаљина у Москви, и Тита у Б еограду, Михаиловићев гробар Винстон Черчил испао, —■ “Хитлеров савезник” преко М ихаиловића, а Рузвелт и Труман, послушна оруђа Черчилових авантура — “браниоци нацизма” од совјетске “народне дем ократије”. Нешто слично деш авало се раније и у Москви за време великих процеса истребљења опозиције. П овезивањ а оптужених без сваке везе, и сумњичења “империјалистичких сила, у чијој су шпијунској служби били”, постало је најлакше пропагандно оруђе, и против политичких непријатеља, и против страних држ ава, како би дом аћа раја лакш е схватила опасности од таквих “сумњивих веза” . А поред тога, да би у Москви Рикова и Бухарина што дубље закопали, са њиховим антистаљинистичким крилом, они су у њ ихов процес убацили и Јагоду са његовим пионима. И тако, да би јавно мишљење света знало до које је мере М ихаиловић загази о у “и здају отаџбине” , они су његову судбину и суђење спојили са кривицама стварних издајника и злочинаца, кова Д рагом ира Јовановића, Тасе Динића и Велибора Јонића. Ш тавише, у том специјално комунистичком повезивањ у различитих личности и дела, назире се јасна намера, која више нема за циљ само Михаилови45) P o tsd a m C on feren ce, V, 2, стр. 394, 696 у вези 1500. Конференција у Паризу од почетка маја до краја јуна 1946. почела је с оптужбама Молотова које ј& требао да докаже процес Михаиловића, те су тако и ова два посла синхронизирана по потреби и диктатима Москве.

ПРОЦЕСНО ПОВЕЗИВАЊЕ МО ПРИМЕРУ ИЗ МОСКВЕ

ћеву част и главу, већ и част српског народа, који је с Михаиловићевом мисијом судбински повезан. Што је у једној процесној групи више разнородних личности то је и инквизиторима много лакши посао фалсификовања истине. To се нарочито запажа кад је група хетерогена, с међусобним оптуживањима и контрадикторним изјавама. Има ли у групи и вапијућих кукавица, који у страху за свој живот оптужују и сами себе, да би и тим путем изазвали више милости и сажаљења, онда је и успех сигурнији. Хетерогеност деле групе, на чије је чело Михаиловић постављен у циљу чисте комунистичке пропаганде, била је мајсторски срачуната. Један Таса Динић или Велибор Јонић у њој значи трагедију за све остале, нарочито за Михаиловића, кога изазивају и њихова имена, камоли лица. Малодушност овакве двојке, какви су Динић и Јонић, која у самопонижењу нема ни граница, ни обзира, прелази у гађење света и панику свих осталих, с исте оптуженичке клупе. Бити с таквима, на таквом месту, значи изгубити вољу за живот и за одбрану. Уколико су људи осетљивији и поноситији, у толико је и катастрофа већа. Из близине на оптуженичкој клупи лакше је исконструисати и близину у животу, или везу у делима, иако је никад није било. По тој логици и комунистичкој тактици, у исту оптужницу и суђење могли су бити убачени генерал Михаиловић и полицајац Јовановић, председник владе Слободан Јовановић и међународни шпијун Таса Динић, вођа земљорадника др. Милан Гавриловић и ситни Велибор Јонић, углађени дипломата и песник др. Пурић и вашарски пандур Бошко Павловић, борац и адвокат др. Стеван Мољевић и безлични кицош Коста Мушицки. Многе друге европске земље имале су у тим данима своје процесе, поникле из националних разлога, политичких сукоба или грађанских судара. Али повезивање разних личности путем исте оптужнице, кад међу њиховим делима нема везе, остаће увек комунистички монопол или процесна аномалија. Француски маршал Петен и председник квислиншке владе Лавал били су повезани истим радњама и истом политиком, али не и истом оптужницом. Иза московских преседана није далеко заостало ни питање одбране, која је у овако хетерогеном процесу морала бити мање ефикасна, па и кад би комунистичка правда браниоцима признавала већа права. Ако су ипак у Београду браниоци били далеко изнад московских, и поред тешке хетерогености, то неће бити заслуга комунистичког правосуђа, Е ећ слободарске традиције Београда и његовог негда елитног правничког реда. У московским процесима најважније личности немају уопште својих бранилаца, али их имају само споредни пиони, убачени с рачуном, ради бедније слике, и њихове, и њихових штићеника. У Београду их имају сви, прилепљени за Михаиловићево име. Неки су чак и пре рата били понос своје професије и

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

српске демократије, као што су Никола Ђ оновић, Славко Д уканац, Милан Ж ивадиновић и др. Д рагић Јоксимовић. Сваки њ ихов покуш ај д а своју дужност врше савесно мобилисао је противу њих и тужиоце, и судије, и плански прикупљену публику или агентску клаку. Често су им и сами брањеници затварали све правне и психолош ке канале, увек на то припремљени под претњом теш ких тортура, ако се тужиочевих диктата не би држали. Неки од бранилаца нису никада раније баратали с кривичним правом, најмање у великим или политичким процесима. To им је била прва школа, велико разочарањ е, а често и велики срачунати баласт својим стручним колегама. Као што је оптужница на нишану имала М ихаиловића, тако су и туж илац Минић и председник Ђ орђевић, нарочите и срачунате теш коће правили обојици М ихаиловићевих бранилаца. Њ им а је било јасно д а је М ихаиловић онеспособљен за слободну одбрану, па су улагали све силе да га окураже и каткада пробуде. И њима, и М ихаиловићу, било је јасно да комунизам према својим побеђеним противницима нема обзира. Али и они, као и М ихаиловић, држали су да ће светска јавност утицати на комунистички инстинкт освете и животињске мржње. Свакако, такви оптимисти нису смели бити, са два разлога. Први је, што им је оптужница предата свега четири дана пре суђења, иако су најмањи законски рокови петнаест дана. З а то кратко време нису били у стању да оптужни материјал виде, а камоли простудирају, анализирају и повежу. Нешто још теже и необичније: М ихаиловића су могли видети само на кратко време, и то под строгим надзором, без икакве наде да од њ ега могу добити икакво обавештење. Д руги је, што светска штампа за цело време суђења није могла, ни чути, ни јавити, ништа друго, сем оно што јој наметне “истинољ убива” комунистичка цензура. Ниједан од страних новинара, већим делом филокомуниста или “прогресиста”, какви и сада даве демократску штампу и јавност, није знао српски језик. Свакоме је као преводилац био додељ ен неки печени комуниста, чије преводе нико није могао проверити. Тако су многе важне изјаве, које М ихаиловић стварно није дао, или је хтео да их објасни, ушле и у записник са суђења, и у канале светске јавности. To је нарочито случај кад је реч о појму “сарадњ е с непријатељ ем”, коју, као што ћемо видети, М ихаиловић и комунистичке судије различито дефинишу. Као што се на М ихаиловићеву савест товаре сви ексцеси грађанског рата и многи злочини несумњивих клислиншких злочинаца, тако му се у теж ак грех уписује и цео рад југословенских влада у слободном свету, све до Ш убаш ићевог мандата и Краљеве прокламације, који су га стварно бацили ван закона. Принцип колективне одговорности за сваки акт, који комунистима није иш ао у прилог, толико је растегнут на М ихаиловићеву штету, да обухвата скоро све, од личне

ПРОЦЕСНО ПОВЕЗИВАЊЕ ПО ПРИМЕРУ ИЗ МОСКВЕ

освете у неком селу, до савета или наредбе саме владе, била она британска или америчка, а не само југословенска. По тој логици и стаљинистичком стандарду из Москве, који се у Б еограду само понавља, хиљаде су изгубиле главе само зато, што их је некада срео или познавао неки од Стаљинових противника. Тако су совјетска мучилишта прогутала и сто педесет југословенских комунистичких првака, који су се за време чиш ћења десет милиона првих грађана Русије нашли у својој совјетској Меки, на дом аку совјетских агената, под новим вођством Јоси ф а Б роза Тита.46) Према свим тим московским моделима М ихаиловић је имао да испашта за све, без обзира да ли се ради о подручним органима, о југословенској влади чији је члан био све до Субашића, или чак и о британској влади, која га је доцније сахранила. У ту групу д оказа о “издаји отаџбине” долазе и многи расписи или поруке југословенске владе ван отаџбине, која је земљу увела у рат ради победе демократије, а не ради наметања комунизма. Тим необичним путем, који не може схватити ниједан слободни правник света, доказује се или М ихаиловићева “и здаја” или њ егова “издајничка” неактивност. У распису В. К. бр. 409 од 7 маја 1942. југословенска влада упозорава свог члана М ихаиловића на последице “преурањених акција великог стила зб ог бескорисних и несразмерних ж ртава”, везаних за Хитлеров закон: стотину за једнога. У распису В. К. бр. 646 од 14 јула 1942, иста влада, истим путем саветује “да се устанак подиже само за случај искрцавањ а јачих савезничких снага у Југославију, или за случај слома Н ем ачке. . . а ни у ком другом случају, и ни по каквом позиву других радио станица”. О бразлож ењ е комунистичке оптужнице нарочиту пажњу поклањ а овим расписима, које је М ихаиловић пош товао, јер су долазили од надлежне владе, а које су уосталом изражавале заједничку вољу, и владе, и народа, и свих савезничких фактора. По логици и праву Стаљинових ученика, то је све значило “издају отаџбине и њених народа”, како се подвлачи и у оптужници и у пресуди. Међутим, баш тих дана они су сами загазили, не само у такву и зд ају неактивности, већ и у споразум о ненападању, дакле неактивности, и с Павелићем, и с Хорст Гнајзенаумом, дакле и с усташима, и с нацистима. У сваком случају, кад би све то била издаја онда издајници не би били само М ихаиловић и остали осуђени чланови владе, већ и сам савезнички генерал Ајзенхауер. Многи њ егови расписи или савети у пуном су складу с наведе46) Тита оптгжују неколико преживених жртава, сумњичећи га да их је све сахранио. To гледиште дели и вођа југословенских социјалиста др. Живко Топаловић. Разлози су, поред личне сујете и улоге, могли бити и ови: сви су били с комунистичке деснице, као предратни српски соцстјалисти. А затим: огромна већина били су Срби, који се нису мирили са Стаљиновим тезама на московском конгресу из 1934. о “броју нација у Југославији’'’.

НА

СТРАШ Н ОМ

СУДУ

ним расписима југословенске владе. Један од 20. маја 1944. гласи: “Ајзенхауер герилцима Е в р о п е ... Будите стрпљиви и изнад свега пратите сваки непријатељски покрет. Остајте у потаји док вам се изда наредба за напад”. Други од 6 јуна 1944. још је изразитији: “Свима патриотима који још нису добили моје специјалне наредбе. . . Наставите с пасивним отпором, али не угрожавајте без потребе своје животе све док вам не дам знак да устанете на ноге и нападнете непријатеља. Долази дан кад he ми бити потребне све ваше уједињене снаге. А до тада од вас тражим тешку дужност уздржљивости и дисциплине”.47) Михаиловић је поштовао расписе Врховног савезничког команданта и своЈе владе. Тако су, ради мање жртава, а више успеха, радиле и остале гериле Европе. Али никад кад се радило о националним супарницима комунисти нису мировали или поштовали разумни став ишчекивања и стрпљења, да би се нацистичка тврђава што јаче уздрмала и из саме позадине. За њих су најглавнији непријатељи били и остали домаћи националисти. Према њиховој логици, савезничка војска отераће окупаторе, али he и њих из Југославије, као анационалну мањину и Стаљинову предстражу, отерати Михаиловићев национални покрет. Услед тога, стварно поље њихове активности чини тај домаћи фронт, а не окупаторска машина, која комунистичке банде у Југославији није много осећала, сем кад су испред ње стрмоглаво бежале, како he на свом доцнијем суђењу рећи и немачки генерали. He само што комунистичка оптужница Михаиловића веже за домаће колаборатере, с којима је током целе окупације био у међусобном рату, и за владу, која је легално представљала државу у слободном свету, већ га веже и за америчке и британске органе, а преко њих и за Америку и Британију, које су га у Техерану стварно издале. Читајући оптужницу, често добијамо утисак да Михаиловић на оптуженичкој клупи, не седи само због кривица својих органа, на једној страни, стварних колаборатера или квислинга, на другој страни, владе, чији је члан био на трећој страни, већ чак и западних савезника, за све њихове потезе, који нису увек били у складу с комунистичком политиком у Југославији. Та техника немогућег процесног повезивања једнако вређа све познате правне постулате, било кад се ради о крволочном Павелићу, или о либерално-социјалистичком америчком професору Мекдауелу. Југословенска комунистичка штампа и Титова амбасада у Вашингтону иду још даље, оптужујући и Америку и Британију, као Михаиловићеве саучеснике, често саветнике, — “у издаји Југославије путем колаборације с Немачком”.48) Ако 47) Обе ове наредбе налазимо и у Ајзенхауеровој књизи: “Crusade in Europe”. 48) Напад је објавила Титова амбасада у Вашингтону истих дана кад је у Београду припремана оптужница, а у Москви Молотовљеве тираде за Париску конференцију.

ПРОЦЕСНО ПОВЕЗИВАЊЕ ПО ПРИМЕРУ ИЗ МОСКВЕ

штампа није увек меродавни фактор, иако је у комунистичким државама увек израз званичне политике, меродавни су акти амбасада, које увек представљају своје владе. А Титова амбасада, у једној изјави из самог Вашингтона, отворено оптужује и свету објављује: да су амерички делегати у Михаиловићевом штабу Михаиловића куражили и терали “у сарадњу с Немцима”. Ту читамо и овај став, који баца јасну светлост на цело мрачно и пропагандистичко залеђе Михаиловићевог процеса: “Моћна клика у америчком министарству рата, која стоји блиско генералу Маршалу, осећала је да је Михаиловићева колаборација с Немцима неопходна, како би се зауставило даље продирање комунизма.”49) Међутим Мек Дауел, амерички делегат код Михаиловића, није у јавном животу Америке никад био ни десничар, камоли фашиста, већ увек либерал, још више, социјалиста, али свакако никад комуниста или њихов скутоноша, иако су га обеђивали као “пинк-комунисту”.50) Генерал Маршал није био шеф било какве клике, која Михаиловића фаворизује, већ напротив једини амерички генерал, који је сваким својим чином, од Техерана до краја рата, и даље, све до Труманове доктрине из марта 1947, ваљано, можда и несвесно, помагао, и Стаљина и Тита, и Мао Це Тунга, са свим центрима комунистичке ириденте, и у Европи и у Азији.51) Клевете комунистичке амбасаде у Вашингтону, које је ширила и комунистичка штампа света, на челу са совјетском, клеветањем и Америке, “као Михаиловићевог саучесника у издајама”, изазвале су протесте у америчкој штампи из тих дана, која је све до тада према Титу и Стаљину била невероватно снисходљива. У једном протесту стоји “да се из те ординарне клевете јасно види лице совјетске правде и њених совјетских процеса”, као и судбина генерала Михаиловића, који је унапред на смрт осуђен. У другом се наводи да само несрећни Михаиловић има право жалбе, јер је у Техерану издат он, а не Тито, “кога су стварно окрилатиле комунистичке махинације из куће западне обавештајне службе”. Глас америчке пробуђене јавности, тек тада, у комунистичким клеветама преко Михаиловићеве главе, види “напад на част и добру вољу, и британске и америчке владе, заједно с њиховим ратним департманима, који чине стварни циљ, више него Михаиловићева част или слобода”.52) Међутим, ни свемоћни генерал Маршал, кога је Стаљин 49) Из предњег памфлета, маја 1946, који су саставили амерички филокомунисти, заједно с амбасадом, под руководством проф. Васе Тривановића, све до Техерана, најречитијег присталице Михаилови&а у Аморици. -50) Из изјаве проф. Мак Дауела пред, Њујоршким комитетом за одбрану генерала Михаиловића. 51) Генерала Маршала хвали и Стаљин у Потсдаму, јер је његово поверење у совјеатке савезнике савршено искористио. Гласник, 15 свеска, страна 13 и 14.

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

задрж ао у најлепш ој успомени,53) ни државни секретар Бернс, који је много веровао у старо правило "noblesse-oblige", још мање његов заменик Ачесон, или било ко други у име Британије и Америке, не само што није глас дигао, већ у тим клеветама није ни видео совјетско залеђе и уцене, везане за те дане из јуна и јула 1946. године. А веза је ова: У Потсдаму су Черчил и Труман толико веровали свом случајном савезнику Стаљину да су њему самом поверили и контролу слободних и збора широм свих сателитских држава, које су уговорене и утврђене у Јалти. Током оштре дискусије изме^у Стаљина и Черчила о “блаженом стању” у Титовој држави, Труман је изјавио “да he сва спорна питањ а расправити Уједињене Нације или Савет Министара”, који је у Потсдаму по Трумановом предлогу и образован дана 5 јула 1945. После несхватљивих капитуладија држ авног секретара Бернса на московској конферендији министара, крајем 1945, почиње Труманово сналажење, и све веће неповерење, и према вероломном Стаљину, и према свом неспособном и превареном државном секретару Бернсу.54) З а нову париску конференцију Савета министара спољних послова четири силе Труман је с тих разлога Бернсу додао два цензора, у лицу два утицајна сенатора, Конелиа и Ванденберга. Конференција је била у току маја, јуна и јула 1946, баш у тим данима кад се израђивала М ихаиловићева оптужница, спремало суђење и изречена пресуда. Ради изнуђивањ а нових концесија, на које су навикли од Техерана, a нарочито ратних репарација, које су биле на дневном реду, Совјети су све гласније истицали “д а су они ратну победу извојевали, и против савезничких издаја и неискрености, оличених знатном мером у М ихаиловићевим поступцима и срачунатој сарадњ и”.55) Та совјетска прашина биће и после М ихаиловићеве смрти све више узвитлавана што се ближе примицао октобар 1946, када се у Њ у Јорку министри опет сасгају да би њ ихова конференција донела свету обећани пројект мировног уговора. Према томе, додавањ е М ихаиловићевом процесу и “америчких и британских издаја у рату” д олази из Москве, из које су дош ли и процесни стручњаци за М ихаиловићеву сахрану.

52) K o m u n istic k a o p tu zn ic a k a o i D o ro th y T h o m so n : “W a sh in g to n Star” od 10. m a ja 1946. БЗ) Записници конференције y Потсдаму које je водио, не Хикс, већ Томсон, два пута САД амбасадор у Москви, као и записнкци Мекартијевог сенатског комитета. 54) Крах ове конференције значио је и крај капитулантске Бернсове политике, као и именовање генерала Маршала за његовог заменика. 5п) Московска “Правда” од 17. јула 1946.

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА И ФАЛСИФИКАТИ Између полицијског и судског поступка разлике су велике, а судари могући и у демократским државама. Полицијске власти често хитају да кривично дело што пре расветле, и јавност убеде у своју ефикасност и непогрешивост. Отуда, и у највећим демократијама западног света наилазимо на случајеве изузетног подметања или изнуде исказа, чак и фалсификовања изјаве или исправе. Одговорности за такве поступке, које су и материјалне и кривичне, и органа и власти, значе велику заштиту грађана, кривих или невиних. Али демократски закони највећу заштиту и права и грађанз обезбеђују тим путем што изнад полицијске власти уздижу судску правду. Појаве ли се на претресу неслагања између полицијског оптужног материјала и доказа, изложених на суду, суд за истину узима увек оно, што је на суђењу изложено и расветљено. Према томе, у сукобу између две примене закона, полицијске и судске, суд искључује полицију, са свима њеним записницима и доказима. Старо хуманитарно правило да је боље ослободити деведесет и девет кривих, него осудити једног невиног основна је карактеристика демократског правосуђа. У комунистичким земљама нема ни трага од свих ових демократских постулата. Што по мрачним мучилиштима уђе у полицијске записнике, то се никад више не брише, а још мање исправља од стране комунистичких судија. Кад нема страха од одговорности или јавности, онда нема ни граница полицијској самовољи. Што режимска диктатура тражи то она немилосрдно спроводи, било то у Москви или Београду. Изнад ње се не дижу судови, већ напротив увек остају у њеној власти или сенци. Јавни процеси не одржавају се да би се пронашла материјална истина, већ да би се у пропагандистичким циљевима свету објавило само оно, што је већ запечаћено по полицијским подрумима. Мучења и тортуре, људска понижења и подметања, фалсификати и преваре, постају свемоћно диктатурско оружје, које he комунистичко правосуђе претворити у “доказане истине”. Уколико нека ретко изузетна и отпорна личност претпостави да радије умре на ногама него да живи на коленима, ње ire у иследном поступку и нестати. Такве су судбине били и неки негдашњи најближи Стаљинови комесари или генерали. Неки he “искочити” кроз прозор као Масарик у Прагу, Недић у Београду, или Стаљинова жена Алилујева, за-

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

једно са својим братом, генералом Павлом, у Москви. Гдегод се задржимо, ради упоређења између комунистичке и демократске правде, налазимо огромне разлике, које су у сваком фрагменту исто толико видљиве, као што су видљиве и огромне разлике између два друштвена система и етике. Политичке процесе комунистичка етика не искоришћава само као начин освете или израз мржње, већ и као средство свога опстанка. У Михаиловићевом случају повезана су оба комплекса или мотива, а тим самим и мобилисана сва средњовековна оруђа и комунистичке иследне творевине, од лажних сведока, до фалсификата свих родова. Монтирање слика или потписа улази у ред њихових најубедљивијих “доказа”, која онесвешћене жртве најлакше разоружавају. Њ их на суду не могу оспорити ни жртве, ни њихови браниоци, а најмање у сумњу довести комунистичке судије, изнад чије савести лебди сенка државног тужиоца. У свом домену тоталне неодговорности они су у стању да све створе, измисле, подметну или фалсификују увек држећи своје инквизиторске куке на сваком могућем излазу. A то им увек лакше пада, кад изнад процеса узвитлају огромну прашину, и у процес убаце хиљаде “исправа или исказа, слика или овлашћења” . Извесне слике Павла Ђуришића и Момчила Ђујућа, које могу бити и тачне и монтиране, комунистичка правда узима као важне доказе против Михаиловића, иако за сликања или рекламисања својих команданата, никад у културном свету није одговарао ниједан генерал или командант. Ђуришић се крвнички тукао с Италијанима, и у тој борби скоро опустошио целу ранију Зетску бановину. Али, кад су Црној Гори комунисти наметнули братоубилачки рат, и постали још страшније зло од окупатора, дошло је и до разлаза и судара обе гериле, који ће национални рат противу окупатора претворити у један од најкрвавијих грађанских ратова света. Никакво чудо ако је у избору између два велика зла изабрано мање, ради заштите невиног света од мучких комунистичких злочина, који су национални отпор поткопавали изнутра, сходно својој свуда познатој доктрини и тактици. Та тактика мучког убијања водећих грађана и националиста, дошла је у Црној Гори до невероватног изражаја, јер се у њу крајем 1941. године сручила цела југословенска комунистичка олош, са свима мајсторима и “херојима” из шпанског грађанског рата. “Пасја гробља”, са стотинама најбољих људи, убиства по кућама, домовима, путовима и храмовима, која су ишла у хиљаде, споменици су из тих мрачних дана сарадње с комунистима, којима су печат дали комунистички идеолози, Моша Пијаде и Милован Ђилас.56) 56) Амбасадор Biddle из Лондона у својим извештајима Вашингтону помиње 10.000 жртава комунистичког тероризма из редова Михаиловићевих присталица. D iplom atic Papers, Foreign R elations No. 23, 740. 00116, War 1939 — 560, стр. 812, од 10. септ. или септ. 1942.

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

Тактизирања или ратне интриге с Италијанима, као мањим злом од комунистичке немани,, нису никад имала за циљ да окупатора помогну у било чему, противу било кога, чак ни комуниста, већ да се путем неког несигурног примирја стекне предах и окупе разбијене снаге, ради настављања националног рата, који је окупатору објављен 13 јула 1941 године. Такви тактички потези и ратна лукавства нису били никакав монопол Ђуришића и Ђујића, већ и пракса Јосифа Броза Тита, која he у Загребу бити ваљано искоришћена, и код Немаца и код хрватских погромлија. Обе праксе или лукавства, којима кипте сви ратови, нарочито грађански, имале су исти мотив: искоришћавање једног непријатеља ради успешније борбе с другим. И тако су Ђуришићеви “аранжмани с окупатором” Италијане стварно затворили у градове, до дана када комунисте уразуме, и затим окупаторе разоружају или дотуку. Ту, и у великим губицима по Црној Гори, током више месеци непрекидних битака, леже објашњења затишја, а не у вољи било кога црногорског националисте да стару Зету преда Мусолинију, као српски поклон, или мираз своје принцезе — престолу Италије. Према свему томе, Ђуришићева слика с Пирцијем Бироли,57) намесником окупаторске Италије, значи привремени избор између два зла, ратно лукавство, искоришћавање ратних непријатеља противу комунистичких рушитеља отаџбине и у рату и у миру, то, а не сарадња или мирење са судбином. Али и кад би примили све комунистичке дефиниције и тезе о претварању вапијуће и терористичке мањине у народ и државу, та излишна слика не би била Михаиловићев, већ Ђуришићев грех. Исти је случај и са Ђујићевим сликањем, тактичким потезима, али не и мирењем с италијанским подјармљивањем његове отаџбине. Убачен између три зла: усташког, комунистичког и фашистичког, он је изабрао последње зло, мање од осталих, јер су Италијани угрожавали само борце, комунисти сваког ко није с њима, а усташи још и жене и децу, без обзира на пол и године. Такав тактички потез био је и једини пут да би се спасли преостали српски збегови у погромској држави, све до бољих и славнијих дана, то, а не признавање дегенерисаних окупатора, или мирење с њиховом фашистичком силом или јармом. Мотиви и циљеви дају израз људским радњама. Према томе, у свим сличним сликама људи могу тражити рефлексе сулуде грандоманије, а не издаје. Уосталом и Ђујићев, и Ђуришићев, и Бирчанинов “савезник” генерал Роата, тада италијански командант јадранских обала, био је у британској служби од 1936 године, те се и старао да ради своје сутрашњице буде према Србима, као целини, што мање зао. Као командант Сицилије, он he, после службе у Далмацији, отво57) Хитлер је преко Рибентропа, марта 1943, тражио да се ГТирције Бироли отера из Црне Горе као “непоуздан”. Тада га је Мусолини заменио услед “лоших резултата и неспособности”.

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

рити без борбе капије овог важног острва, испред америчких и британских дивизија, на њиховом путу ка Риму. После ослобођења Рима то тајанствено залеђе пренеће га из мрачне римске тамнице у Лисабон, и то онда кад су Мусолинијеви и Хитлерови доглавници јурени по Европи, као ратни злочинци. Никакво чудо ако су Михаиловићеви команданти, без сваког Михаиловићевог учешћа, у оваквом непријатељу и окупатору нашли далеко мање зло од усташких погромлија и комунистичкх џелата. Велики баласт и за Михаиловића и за његов покрет били су и сви љубитељи великих титула, баласт, али не и издајници, ни свог покрета, ни своје нације, ни своје државе. Иако су се с комунистима јуначки носили, јер су на нужну одбрану били принуђени, они нису увек били дипломате, и крили своје циљеве и трагове, као што су то често радили комунисти. Тако и један од ретко честитих људи, Воја Лукачевић, пише Михаиловићу, како у Херцеговини “наређује немачким и италијанским јединицама”, иако их он каткада само искористи, и увек се од њих држи на свом схватљивом —герилском одстојању. Бацајући и то на терет Михаиловићу, без обзира на даљину од три стотине километара, суд од Михаиловића тражи изјашњење: “Да ли је то сарадња или садејство?”. Ако Михаиловић, из скромности или неурачунљивости, неће да каже “глупост или фантазија” куражни бранилац Јоксимовић даје прави одговор. А одговор гласи: “Најобичније разметање”, што га истовремено доводи и у нови сукоб са судом. У категорију сличних разметања и испада, које подводимо под појам грандоманије, увек веће уколико су људи мањи од јунака, долазе и Калабићеве, Раковићеве и Рачићеве шетње по Београду, или свадбе с исуканим сабљама, по Цетињу, или шетње и мисије, чак и по Загребу, при крају рата, каткада с великим брадама, без велике памети и скромности. Све је то светској јавности могло изгледати сумњиво, а национални полет спутавати у свом замаху и заносу као тежак голготски крст, без сваке Михаиловићеве кривице. Сличне герилце може дисциплиновати само тероризам, који никад није био Михаиловићев пут. Док грандомани својим испадима или ризичним разметањем наносе више штете него користи, Титови органи чинили су нешто много корисније по своју ствар. Путовали су тајно, од Загреба до Скопља, без брада, али с немачким или усташким пасошима, на лажна имена, као што је то радио Вукмановић, звани Темпо. Други су под пуним именима ведрили и облачили из канцеларија немачких и усташких тајних полиција, као Хебранг у Загребу, Рајтер у Београду, или Крклец у Земуну,58) скидајући главе комунистичким противницима. 58) Хебранг је заглавио у Загребу 1948. као нацтстички и усташкн шпијун. Рајтер је недавно погинуо као Титов министар. Крклец је био Павелићев повереник за Срем са седиштем у Земуну. Био је сарадник усташког “Граничара”, заједно с др. Ринардом Чулићем и Секулом Др-

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

Оптужни материјал против Михаиловића преноси и прву страницу листа “Ловћен” у Цетињу, од 11 октобра 1944, с оваквим коментаром: “Издајника Павла Ђуришића, кога су емигрантске владе одликовале Карађорђевом звездом, одликовао је Хитлер гвозденим крстом”. Овај лист под звучним и симболичним, српским именом, био је једини орган такозване “црногорске управе” Љ убе Вуксановића, највећег противника Павла Ђуришића и Михаиловићевог националног покрета. Као што у Београду Динић, Јонић, Лазар Прокић, Драги Јовановић, Данило Грегорић, и слични квислинзи, нису имали обзира према Михаиловићевим присталицама, тако их према њима, или Ђуришићу с њима, нису имали ни њихови “цетињски сарадници, са својим полуписменим листићем. Све немачке архиве давно су отворене, али никад нико у њима није могао пронаћи овакво одликовање. To су црногорски комунисти знали, нарочито Ђилас и Дапчевић. Али, по њиховим мерилима, дозвољено је загазити у свако блато, где се може наћи и најмањи камен за свог противника. He само да Ђуришић није Немцима био близак, да би га одликовали, већ је он био и остао њихов вечити непријатељ, од њих заробљен, мучен, стрпан у логор смрти, и из овог побегао, рискирајући главу,, ради борбе и слободе. Недељама се пробијао кроз три непријатељске државе, док је из далеког Стреја у Пољској, дошао до Дунава, препливао га ноћу, и тада ухапшен. Доведен је у најстрашнији немачки затвор, као живи леш, и ту умирао с многим преживелим сведоцима, међу којима је и мој бивши асистент Рајко Вукчевић. Из немачког затвора извели су га Недић и Нојбахер, иако он то од њих није тражио, као што нам излаже и сам Нојбахер у својим успоменама. Тако, негдашњи председник Беча, и у рату немачки дипломата, показује далеко више поштења и љубави за истину од наших квислиншких перјаница, или и од њих још горих комунистичких тужилаца и судија. Али комунисте траже и такве аргументе, у које никад нису веровале, како би преко оцрњеног лица једног потчињеног и познатог команданта, испало што црње и лице и душа беспомоћног Драже Михаиловића. Комунистичка правда на Михаиловићеву савест сваљује и слово “3 ” , герилски инструменат противу квислиншких издајица, који су једнако угрожавали оба герилска покрета, и национални и комунистички. Смисао и симболика овог слова не значи “заклати” већ “застрашити”, као што и Михаиловић објашњава својим искиданим реченицама.59) To је у ствари стари знак из римских дана и закона цара Августа. На вратима сваког сумњивог противника ударано је последње љевићем. Он јо потписао одлуку, да се “свима Србима, као непријатељима Хрватске и њених савезника одузимају сва имања у Срему”, 1941 и 1942. ЈМеђу осталима и ја сам одлуку добио, иако је Крклец, сада председник хрв. књижевника, пре 1941. био мој пријатељ и клијент. 59) Такво објашњење дала је и лондонска влада, и њен службени орган, и британскн посматрачи.

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

слово, које је наговештавало и последњу опомену. Под то слово никад није стављен ниједан члан, присталица или симпатизер, ни националне, ни комунистичке гериле, већ искључиво њихови заједнички противници. Па кад су жртве те последње опомене били само сарадници окупатора, откуда сада њихове главе, душе и трагови постају брига комунистичке партије и њених комесара? Имена свих лица стављених под то слово обелодањена су пре пресуде, као најбољи доказ против свих комунистичких импутирања и прича о Михаиловићевом тероризму и “партизанским жртвама”. Слово “3 ” које би као опомена или застрашење било унапред објављено преко лондонског радија, код комуниста није постојало, јер је замењено мучким ноћним препадима и убиствима, најчешће у породичном кругу, а каткад и с целом породицом. Жртве таквог комунистичког терора нису били сарадници окупатора, већ изразите присталице и перјанице Михаиловићевог националног покрета, и то на хиљаде, широм целе државе. Путем таквог терора комунисти су уносили страх у кости код својих националних противника и герилских конкурената, објашњавајући ближњима “да ће тако проћи сви, који њихову власт не буду примили”. Јер “кад смо у стању да скидамо главе првих, зашто бисмо штедели репове последњих”, била су једина објашњења њихових злочина. Када изблиза приђемо мистерији слова “3”, којему комунистички записник са суђења посвећује пуних пет страница, увек уперених противу Михаиловића, онда he нам постати јасно како се цела комунистичка оптужба претвара у Михаиловићеву одбрану, без обзира што то не виде ни тужиоци ни судије. Михаиловић је у том питању био у вези са својом владом у Лондону, дајући јој чак и потребна обавештења, која су у Лондону заведена под ДВК број 116 од 27 јуна 1942. Па кад је било све јасно и Михаиловићу и влади, а Михаиловићева објашњења на његовом претресу идентична с изјавом чланова владе у Лондону, дата пре пресуде, онда би такву меру могле нападати само невине жртве или повређени закони, а никада припадници обе гериле које је то слово штитило, а не угрожавало. Жртве слова “3 ” ратног закона и герилског инструмента, њих 76 на броју, били су окупаторски сарадници или функционери, а не сарадници националне или комунистичке гериле. Борба противу непријатељских сарадника коју изражава ово слово није сигурно Михаиловићева сарадња с непријатељем, како то комунисти свет убеђују. Напротив, у том слову лежи један од најјаснијих аргумената противу комунистичких прича о издаји, јер онога с ким сарађујемо, нити угрожавамо, нити убијамо. Тако далеко у свом елану није ишао ни атеиста Тито, а камоли побожни Дража Михаиловић. Оптужни материјал оперише и са бактериолошким ратом у пропагандистичкој намери, да и с те стране баци тешку сумњу, и на Михаиловића, и на његов покрет. Нека сумњи-

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

ва депеша мајора Ђурића нађена је у заплењеној архиви под бројем 384. Тако председник пита Михаиловића: “Је ли вам познато да је један ваш командант тражио тифусне бакциле за убијање издајица?” Михаиловић без много интереса одговара: “Будала има свуда у свету. Ко би смео да да такве бакциле? Ми их нисмо никада ни имали . . . Бактериолошком рату нико није смео да приступи због себе. Такво је средство немогуће за употребу. . . Немогуће”. Из даљих питања постаје све јасније да такву депешу или сугестије о бацилима Михаиловић никада није ни видео, чак ни чуо за њу, све до самог претреса. Кад се “доказ” појављује тек на претресу, а не у истрази, где би га ваљаније искористили, онда постаје све јасније, да је све то исфабриковано између истраге и претреса, у мајсторској комунистичкој кујни, или уз припомоћ аутора депеше — мајора Ђурића. Јер, то је исти Ђурић, који је због немачке и комунистичке шпијунке Вере Пешић побегао из националних редова, и сада се већ као комунистички пуковник јавља на суду, у својству главног сведока против Михаиловића. А неславни комунистички суд не пита сада већ свога бактериолога Ђурића, шта је с депешом мислио и урадио, већ недужног Михаиловића, који је никад није ни прочитао. Окренути, не само противу Михаиловића и његовог покрета, већ и противу Британаца и Американаца, комунистичке судије желе да и живот британског мајора Теренса Атертона превале са себе на Михаиловића.60) Недовољно обавештени и збуњени Михаиловић подвлачи да су истрагу по том злочину водили, и он, Михаиловић, и Атертонов друг, мајор Хадсон. Додаје и то, да је сумња пала и на генерала Љубу Новаковића, који се од Михаиловића одметнуо, иако комунистима није пришао. Михаиловићеви браниоци, ни он сам, нису били у стању да као сведока приведу неког очевидца. Из његове смушене одбране видимо да је потпуно заборавио и тај тежак злочин, који је у своје време сам расветљавао. Капетан Михајло Вемић, сада на југу Франдуске, био је близу Атертона, кад су их изненада напали партизани. Познајући боље терен Вемић се спасао, али су приликом тог напада заробљени Атертон и његов радио телеграфиста. Већ сутрадан, они су покушали да побегну из партизанских руку и врате се у национални табор. При том покушају комунисти су их побили и радио справе присвојили. На челу пролетерске бригаде, која их је заробила и сутрадан побила, налазио се неки важни и окорели комунистички вођа, и то, према обавештењима с терена, главом комесар Дедијер, доцнији “херој” тоспође Рузвелт и младога Шулцбергера. Вест о убиству Атертона и његовог пратиоца потврдили 60) Мајор Ат&ртон био је послат код Михаиловића да би заменио мајора Хадсона као британског делегата. С њим је био и британски радиотелеграфиста с радио станидом, која се после његове смрти нашла у комунистичком штабу.

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

су и доцнији бегунди из комунистичких редова. Капетан Вемић, виши чиновник Управе Монопола, с тог терена послат је у Грчку, ради несуђене везе с генералом Зервасом, и из Грчке 1944, пребачен у Италију. Чим је овај део комунистичке оптужнице објављен на претресу Вемић је тражио мој савет. Тада смо заједнички, преко Енглеза у Риму, обавестили Михаиловићеве браниоце о Атертоновом случају, негде у Херцеговини, недалеко од Фоче. Ван сваке сумње, да та Вемићева представка и понуда сведочења о свему пред слободним судовима до бранилаца није никада ни дошла, већ се заплела у цензуру, британску, или још пре комунистичку. Судећи по свему, комунистички тужиоци знали су истину о трагедији Атертона и његовог радио-телеграфисте, те тако лака срца целу кривицу свалили на неког Дакића и Љ убу Новаковића, само да они не испадну сумњиви. Док Михаиловић међу сумњиве убраја и поручника Недељковића, комунистички тужилац Недељковића брани, иако је био у Атертоновој пратњи, али пре тога и у комунистичким редовима, из којих га је Новаковић извео. Према томе, уношење случаја мајора Атертона у Михаиловићево суђење имало је за циљ скривање сопствених трагова. Отуда и звучна констатација у судском записнику, која гласи: “Четници су убили енглеског мајора Атертона и његовог пратиоца, радио-телеграфисту”. Али за обе гериле, нарочито за савезничке посматраче, није била никаква тајна да су комунисти у тим данима, и све до новембра 1943, нарочито вијали и тражили британске официре, аташиране код Михаиловића, како би их преваспитали или тајанствено уклонили, јављајући исте ноћи, преко Тифлиса: да су то урадили националисти “како би скрили трагове своје колаборације”. Ако су творци оптужнице против Михаиловића у овом делу знали шта раде, у многим другима нити су знали, нити су се последица плашили. На основу приче неког свог агента или премлаћеног сведока они наводе како су Михаиловићеви људи “убили четири америчка авијатичара, који су били принуђени да се спусте на земљу”. Овај сведок је дао и тачна имена “убијених авијатичара” која је свакако добио од истражних органа, иако сви знамо да неписмени сведоци, који не знају ни свој језик, не памте лако ни домаћа, а камоли страна имена. Сличне сензационалне вести кад иду комунистима у прилог, амерички “напредни” новинари ударили су на сва звона, те су се после три дана сви “побијени” из Америке јавили, демантујући све те пропагандистичке сензације. Такав деманти био би поразан за сваки суд у слободном свету, али не и за комунистичке громовнике, који се ничега не плаше, јер се ничега не стиде. Међу сличне процесне делове, увек срачунате на неки пропагандни ефекат, без икакве везе с кривицом, комунисти уносе и политичку боју америчког делегата у Михаиловићевом штабу, капетана Ђорђа Мусулина, као да се не суди само Михаиловићу, и његовом покрету, већ и самој Америци.

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

Тако, комунистичке судије траже од измрцвареног Михаиловића да изложи везе између капетана Мусулина и Српске народне одбране у Америци. Јер грех ове Одбране састојао се у томе, што је истину и Михаиловића бранила од свих злонамерних комунистичких клевета и интрига, којима је киптела америчка либерална и филокомунистичка штампа. На сва та ирелевантна и необична питања тешко да би могли увек одговорити и сам Мусулин или Одбрана, а камоли Михаиловић, па и да је био при својој пуној снази и старом памћењу. Суд чак и то пита “где је радила Мусулинова рођена сестра Јелена, доцније госпођа др. Уроша Сеферовића, Дучићевог наследника на челу Српске народне одбране у Америци. Међутим, она никад није била политичка личност, а у Америци је и рођена, те је Михаиловић никада није видео, а ни она свог брата, за цело време ратовања. Један од даљих процесних спецификума комунистичког правосуђа, све на штету Михаиловића, чини и личност Рут Мичел, рођене у Америци, удате у Енглеској, великог пријатеља Србије, у којој се и затекла за време катастрофе Југославије. Под сумњом да је британски и амерички агент она је међу првима спуштена у мрачне подруме нацистичких мучилишта у Београду. Ту смо је нашли у полумртвом стању кад смо и ми допали исте судбине. Моја жена с њом је спавала на истој сламњачи. Десетине преживелих сведока знају је из тих тешких дана, и то не само националисте, већ и комунисте, јер смо делили исте затворе. Од живих комуниста ту су је могли видети професор Љ уба Радовановић, негда комунистички народни посланик, др. Кара-Пешић, доднији Титов министар Србије, Ото Бихали, најплоднији издавач комунистичких књига и публикација, и пре и после рата. Али за комунистичка мерила и логику Рут Мичел је “агент Гестапоа” и сарадник Михаиловића, јер је после замене с неким важним немачким заточеником из Енглеске, о Михаиловићу, и његовом покрету, рекла слободном свету све што је чула и видела. Као главни сведок против Рут Мичел јавља се нама свима већ добро познати Драгуљуб Јовановић, који наводи “да је видео у Гестапоу с четницима године 1941, а с Пећанчевим људима године 1 9 4 2 ... као и на слици с краљем Петром”. Међутим сликање с младим краљем пре рата, кад се с њим и она сликала, сматрали би тада комунистички судије и тужиоци за читаво брдо од среће. С Пећанчевим људима нико је није могао видети, сем можда у затвору Гестапоа, где је од јуна 1941 издисала у тесној и загушљивој ћелији нацистичке робијашнице, из улиде краља Александра број 5. О православном Божићу 1942, дакле пре 10. јануара, већ је била пребачена за Швајцарску, те је у Југославији нико ни с ким није више могао видети, па ни свезнајући Јовановић. У авлији Гестапоа вифана је са 20 затворених београдских госпсфа, неке од њих и ватрене комунисткиње, али само у кратком и покретном ланцу, под контролом нацистичких чувара и ко-

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

мунистичко-нацистичке перјанице Рајтера, који је имао обичај да јој каткада и пљуне у лице, као и двојиди наших несрећних генерала. Поред свега тога Рут Мичел је позната дама, мајка палог британског хероја, сестра легендарног америчког генерала Мичела, чијем су делу и борби посвећене многе књиге и два филма. Па кад је за комунистичке појмове и Рут Мичел нацистички агент, шта су онда Хитлерови ортаци Стаљин и Молотов, а шта с њима и Тито, са свим својим комунистичким перјаницама, који су тај ортаклук у звезде дизали. Шта су онда Велебит, Црни и Милутиновић, који су по Загребу правили тајне споразуме с немачким генералима о “бацању Енглеза у Јадранско море”, ако се искрцају на југославенску обалу? Цело поглавље с претреса у вези ове велике жене и њене оданости Србима и демократији носи натпис: “Мис Рут Мичел, агент Гестапоа”, јер тако мисле Драги Јовановић, квислиншки надгестаповац и српски џелат, тужилац Минић, кафански партнер нацистичких официра, и председник Ђорђевић, југословенски — фон Улрих. Ради што дубљег срозавања Михаиловићевог угледа и што успешније пропаганде у свету комунистичка правда искоришћава све категорије сведока, од својих агената до заробљених и премлаћених иностраних генерала. Њ ихови искази толико су ирелевантни да их објављени комунистички записници чак и не доносе. Међу овима је и једна жена из Таковског среза, код које су пронађене тајне архиве комунистичких терориста, са стотинама “пресуда на смрт”, без икаквог суђења, све из друге половине 1941 године. Њена кућа била је некада зборно место комунистичких одбора и тројки у западној Србији. Двојицу џелата из тих дана, који су скидали главе националиста за време сарадње између Михаиловића и Тита, крила је у својој стаји, све до краја јула 1944 године. Довели су је у Равну Гору, заједно с њеном кћерком и њеним рођаком, иначе и љубавником и потајним комунистом, сакривеним испод титуле “старешине села у националним одредима”. Стража је спроводила све троје поред мене, судије Герасимовића и инжењера Мишковића ка њиховим иследницима адвокату Лазаревићу и адвокатском приправнику Андрији Полети. Сутрадан смо Герасимовић и ја с њом дуго разговарали. Објаснила нам је да је тачно све ради чега је допала затвора, као и да је терористе крила и хранила, од новембра 1941 до 25 јула 1944. Али додала је и следеће: “Архиву ми је предао рођени брат који је познат комуниста, те брата нисам хтела да одам. Оба мени непозната лица била су његови лични пријатељи, па сам их за љубав брата крила и штитила. To бих урадила и по молби другог брата, који је у Недићевој служби у Нишу, само да ме замолио. Кад су браћа у питању сестре се не обзиру много на политику. Поред тога, мој је муж војник Југославије, сада ратни заробљеник Немачке. Имамо петоро деце, од којих је само ова девојчида изнад дванаест

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

година. Казните ли мене, убићете њих. Па сада како вас уче Бог и ваша савест”. Сељанку су облиле сузе. Њ ена кћерка, боса и гладна, гласно је јецала. Нас двојица, ван сваке судске или сличне надлежности, ганути до суза, замолисмо честиту сељачку породицу, усред села Јончићи, да их сматрају као своје, док надлежни расправе њихову кривицу. Увече смо разговарали с Лазаревићем и Полети. Обојица су, и пре нашег апела, од Михаиловића добили благослов да их пусте кући, с тим да се поступак настави само према старешини села у дволичној улози. И ова сељанка, на Михаиловићевом суђењу игра улогу “мученице”, која је свега један дан била под истрагом, а ноћ, заједно с кћерком, провела у топлом и гостољубивом сељачком дому. Пошто из њених устију сикћу речи комунистичких иследника, а не истине, Михаиловићу се у грех ставља и њен случај “тортурисања”, а титула “џелата и издајника” поткрепљује још једним исказом, и то такве “жртве или мартира”. Од оваквих комунистичких сведока испада још гори инжењер Војислав Мишић, на жалост син славног српског војводе и брат Михаиловићевог најближег друга. У време кад је новембра 1941 Михаиловић био у селу Страгарима, заједно са његовим, сведоковим братом, Александром, млађи брат или сведок, по свом властитом исказу, “био је командир чете колубарског партизанског одреда” . Довољно трениран за своју процесну улогу, овај сведок сипа и дрвље и камење, и на Михаиловића и на свог рођеног брата, “који су га на преваран начин довели у Стругарник . . . и он ту видео кад су преко две стотине партизана и партизанских породица спроведени преко Стругарника из Равне Горе . . . даље за Мионицу . . . одакле су доцније предати Немцима, код Маркове цркве”. Међутим ништа од свега тога овај сведок није никада ни видео, ни чуо, већ само аутоматски причао, оно што су му комунистички иследници урезали у главу, не толико силом, колико обичном — купо-продајом. “Заробљени партизани”, а не породице, нису уопште прошли кроз село Стругарник, те их инжењер Мишић ту није ни могао видети. Њ их нису ни заробили Михаиловићеви одреди, већ квислиншки жандарми Јована Шкаве, и то не н>их две, већ тачно три стотине. Тај је исти Шкава и Михаиловећевог сарадника и школског друга, а сведоковог брата, потпуковника Александра Мишића, предао Немцима у руке, и зато се испред Михаиловићевих потера изгубио из српских планина, где га је очекивала сигурна смрт. Због таквих злочина, овај исти Шкава, слуга окупатора, а не националиста, по Михаиловићевом тражењу -— стављен је под слово “3 ”. Без обзира на све то сведок Мишић срља у грех све даље, излажући како су му Михаиловић и његов брат Александар причали о свему и свачему, што нико нормалан не би урадио, па и кад би прича била истинита. Разлог је веома прост: овај сведок увек је био познат као дегенерисани

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

бонвиван, а не инжењер. Као такав он и измишља “да је био у заробљеништву код Драже”, иако је био у својој кући, у којој су га и Немци нашли, ...а л и је он “у току ноћи, изјутра, побегао” . Међутим он је из Стругарника, где се могло лако погинути, окрећући леђа свакој опасности по живот, у коју је случајно упао, дошао мирно и слободно усред Београда, и ту, сасвим слободно, крао Богу дане, а породици и пријатељима паре, без икаквог страха за свој живот и комунистичке функције. Оваквој китици сведока придружиће се и неки бивши полицијски писари, који су “видели и чули све”, што су им наметнули инквизиторски иследници, њихове тортуре и њихова варљива обећања. Међу свима сличним комунистичким сведоцима најогавнија улога припашће Титовом новопеченом пуковнику, Радославу Ђурићу, једном од најмрачнијих типова Михаиловићевог покрета, у коме је играо и улогу команданта корпуса све до 20 маја 1944. Тада је променио вером због немачке шпијунке Вере Пешић, која је истовремено била и комунистички агент. По исказу овог сведока, који је преко ноћи код Тита добио унапређење, од Михашговићевог мајора у Титовог пуковника, све је тачно што комунисти зажеле. Овај сведок, заједно са судијама, у Михаиловићеву издају убраја и “план о стварању Балканске Уније” са династијом Карађорђевића на челу”, али под окриљем Америке и Британије, а не Совјета, и њихове сићушне комунистичке странке у Југославији. По самој комунистичкој оптужници и пресуди, та је Унија, демократска а не комунистичка, имала да “обухвати Југославију, Бугарску, Турску, Грчку и Албанију”, како сведок Ђурић прича, и тим Балкан смири и уједини под југославенском монархијом, без питања и благослова оца Стаљина. “Какав је задатак требала да има та Балканска Унија” суд пита, а сведок одговара: “Успостављање националног, антибољшевичког блока на Балкану”. Према тој логици, и комунистичког суда, и Титовог пуковника и сведока, бившег Михаиловићевог мајора, комунисти имају искључиви монопол да Балкан уједине, они а не балканске демократе и националисте. He буни га ни то што су у тим данима, пре 1 јуна 1944, комунисти били обични ребели противу легалне власти, a Михаиловић легални представник и своје владе и своје државе. У вези ове несуђене Михаиловићеве “Балканске Уније”, ради које ће доцније Тито и Димитров организовати грчке комунистичке банде и “добровољце” под вођством свог друга Маркоса, оптужни материјал дотиче и Дамјана Велчева, у име Бугарске, и генерала Зерваса, у име Грчке. Поред њих, дотиче и Пренк Паја и Мухарема Барјактара, у име Албаније, а председника Маниу, у име Румуније, дакле све саме непријатеље и фашистичке Италије, и нацистичке Немачке, али не и слуге Совјетске Русије. Сва питања сведоку Ђурићу и његови одговори о Михаиловићевим везама с овим личностима, дакле пуних 20 страница, представљају најсигурније доказе о

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

безграничној Михаиловићевој мржњи према окупаторима. У тој мржњи лежи и узрок тражења савезника на Балкану, ради заједничке борбе и одбране, и то на оба фронта: и противу нацизма и против комунизма. Према томе, сви ти комунистички аргументи против Михаиловића постају Михаиловићева одбрана и несумњив доказ његове герилске, националне и демократске видовитости на немирном Балкану, као и најискреније верности, и према отаџбини и према демократским савезницима, али не и према комунистичким отпадницима и њиховим совјетским покровитељима. Верност њима Михаиловић није никада ни примио, ни дуговао. Кад тога свега нема, не може бити ни издаје. Комунистички оптужни материјал нарочито подвлачи и искоришћава исказ мађарског пуковника Ујсашија, који је после невољне услуге комунистичкој инквизицији, у циљу спасавања голог живота, тајанствено нестао у Пешти, као што he тајанствено у Београду нестати по злу познати Данило Грегорић. Овај сведок био је војни шеф обавештајног оделења мађарског генералштаба за време Хортијеве владе, разжалован почетком 1944, кад су нацисти преузели целу власт у сателитској Пешти. У 1942 и 1943 Пешта је била тајни центар британске обавештајне службе за све суседне државе, нарочито за Пољску, а и дентар неколико виђенијих хрватских земљорадника, који су се склонили из усташког Загреба. После покоља Срба у Бачкој, и ружног терора у Бачкој и Банату, Хорти је осетио страх од последица за све те језиве мађарске злочине. Тако су и он и његови саветници, који су се Хитлера мање плашили после пораза у Африци, тражили начина да умање своје вољне или невољне међународне грехове.61) У тим данима и под таквим страхом, мађарски обавештајац Ујсаши сетио се свога југословенског колеге Михаиловића, јер су 1936. у Прагу истовремено службовали као војни аташеји својих држава. To случајно познанство из Прага и Михаиловићева улога за време рата бациће мађарског хортијевца у заједничке кврге оба комунистичка победника, и Тита и Ракоциа. Под њиховим тешким тортурама, можда и поравнањима, овај he сведок постати неко мађарско издање свих комунистичких сведока или жртава, који потписују све што им се спреми. Тако Ујсаши прича: “Године 1936. срео сам се с Михаиловићем у Прагу, где сам био војни аташе Мађарске. Тада сам сазнао да је Михаиловић био агент мађарског генералштаба, присни сарадник адмирала Хортиа, и да је радио за интересе Хитлерове Немачке”, дакле све што комунистичкој пропаганди годи, иако у све те глупе бајке ни она не верује. Да поред Михаиловића и његовог покрета погодили 61) Годиие 1943. између Британије и Хортијеве владе потписан је тајни уговор о извесним мађарским услугама Лондону. Тако су Британци Хортија пријатељски примили и послали у Мадрид, иако је он тражио да иде у Енглеску.

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

и друге виђене српске националисте у Војводини, овај испребијани сведок или јевтино купљени сарадник, оптужује и др. Милана Поповића, адвоката из Новог Сада, као “мађарског обавештајца”, и владику Иринеја Ћирића, као “мађарског поверљивог човека”, јер су се обојица тешко замерили новој комунистичкој власти. Тако прича иде даље, да би Михаиловића довела у тесну везу с његовим највећим непријатељем, нацистичким генералом Мајснером. Према тој наивно исфабрикованој причи генерал Мајснер је дозволио, да се из Мађарске за Михаиловићев покрет довезе “20.000 пушака, 500 митраљеза и 50 топова” . Прича и то да је 1944 од Михаиловића добио и цедуљу на француском језику, којом признаје “своје везе с мађарским генералштабом”, иако нема ни трага ни таквом писму, ни путу којим га је примио. Излаже у својој бајци, како му је и генерал Вереш причао да је Михаиловићу “послао знатну количину пушака, митраљеза и муниције”, иако Михаиловић за Вереша никад није ни чуо, нити ишта добио. Знајући одлично залеђе ове бајке, ни безобзирне комунистичке судије не траже никакво Михаиловићево изјашњење у вези целе ове приче. Никад из Мађарске Михаиловић није примио ни једног метка, камоли читаве ратне арсенале. Цела помоћ Мађарске, кад би и била тражена, не би могла да се спроведе, с простог разлога што су сва превозна средства била у немачким рукама, и што би се нашао још неко југословенски “сведок”, који би транспорте видео или нешто о њима чуо. Баш зато што је у питању бајка и подметање ни Михаиловићу ни његовим браниоцима није дата ни најмања могућност да се осврну на такве доказе, или својој анализи подвргну сличне приче комунистичког сужња из Будимпеште. На сваком слободном суду света оваква саслушања, изнуђена силом или уценом, без суочења или присуства сведока, односно жртве на суду, и без сваке оцене њене веродостојности, била би довољан разлог, који руши делу процесну грађевину, као најобичнију кулу од к а р а т а ... Такву изнуђену кулу нису комунистички правдољупци ни показали, камоли у грех узели нацистичком генералу Мајснеру, кад му је доцније суђено у том истом мрачном олтару правде. Комунистичкој правди није јасно, да би оваква логика и овакве призме убили и највећег праведника на свету, свакога ко се није приклонио комунистичкој диктатури и терору. Овакве “доказе” о издаји преко Балканске уније, коју воде изразити антинацисти, могу примити само људи, огрезли у праисконској мржњи, за које су сви анти-комунисти света “свачији ш п и ју н и ... и з р о д и ... и издајници”. Таква логика и такви докази, поред титула британског, америчког и империјалистичког агента, окупаторског помагача, или гробара националног јединства, Михаиловићу придају и још две нове титуле: “предратног и ратног шпијуна, и мађарског, и немачког империјализма”. На основу тако искривљених и

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

поломљених призама, апострофирајући Михаиловићеве везе с демократским центрима Балкана, који нису вољни да надистичке ланце замене комунистичкима, тужилац грми, уз урлање “публике” : “Прљава банда изрода српског народа, потонула у блату издаје”. Да би урлање комунистичке публике било гласније, a пропаганда ефикаснија, полуписмени тужилац дитира свог неписменог идола или свезнајућег Тита: “Пошто је Михаиловић на страни окупатора, партизани су га тукли где су стигли”. Слепе очи мржњом затворене, не могу да отворе ни десетине хиљада Михаиловићевих присталица, које су покосили немачки плотуни, од Скеле на Сави, до Горажде испод Ловћена. He отвара их ни тужна истина да је у Сомбору Хортијева влада, можда и с истим сведоком Ујсашијем, као државним тужиоцем, осудила на смрт тридесет и три Михаиловићева официра, већином команданата, похватаних по српској Војводини, у тим данима — Хсртијевој и Хитлеровој заједничкој крајини. Да би свет јасније видео каква страховита пометња у појмовима дави комунистичко правосуђе морамо дотаћи и један мали фрагмент записника, верно огледало целог накарадног суђења њиховом политичком противнику. “Јесу ли тада партизани били у рату с немачким фашистима” ? пита председник суда. “Јесу”, одговара Михаиловић. “Јесте ли се ви налазили на страни фронта немачких фашистичких трупа?” , наставља председник. “He” одговара Михаиловић. “А где сте се налазили?”, пита председник. “Био сам у Босни” каже Михаиловић. “Јесу ли били Немци у Босни?” тријумфално закључује председник. И самим тим пресуђује спор о војевању по Босни, где су на само једном бојном пољу код Лијевча, у борби противу нацистичких погромлија, пале најборбеније Михаиловићеве хиљаде. И још нешто: поред Немаца и њихових хрватских усташа, на једној, Михаиловићевих националних снага, на другој страни, у Босни су се налазили и најјачи комунистички одреди, и то од почетка 1942, до самог краја рата, окренути далеко више према Михаиловићевим одредима него према окупаторима с усташама. Па кад присуство у Босни, кад су у њој били и Немци, и националисти, и комунисти, не значи комунистичку сарадњу с Немцима у Босни за комунистичке одреде, откуда се онда таква сарадња, због случајних кретања по истој Босни, сме и може исконструисати против Михаиловића, без икаквог даљег доказа? У књизи “Михаиловићева Издаја”, коју је напабирчила Титова лондонска амбасада, налазе се 81 “докуменат” већином фалсификовани, најчешће ирелевантни, а затим многи само антикомунистички, и ништа више. Поред ове, “Документи о Издајству Драже Михаиловића”, нека спедијална допуна иследних и судских аката, доноси 760 разних састава, на 735 страница. За ову колекцију подметања и планског фалсификовања проф. Васо Тривановић, у својој брошури “Слу-

НА

С Т РА Ш Н О М СУ ДУ

чај Драже Михаиловића” наводи: “Сви ови документи нађени су код убијених или заробљених”. Међутим по њиховој самој садржини јасно се види да су они најчешће подешавани и фабриковани, како би међу заробљенима било што више убијених, и то већином без сваког суда. Таквих имитација совјетске вештине у подметању и фалсификовању налазимо свуда, те ћемо неке од њих летимично дотаћи, ради илустрације залеђа. Докуменат број 3, од 20 децембра 1941, под насловом “Велика Србија” треба да докаже истребљење Муслимана у Санџаку, што је тих дана био прилично уобичајен посао комуниста. Он треба да покрету Драже Михаиловића импутира и намеру и праксу “чишћења целе Босне од Муслимана и Хрвата”, што Михаиловићев покрет није ни хтео ни радио. Тих дана Немци су у свим правцима гонили разбијене Михаиловићеве одреде, који су стварно сагорели у борбеним таласима између 1 септембра и 10 децембра 1941. Михаиловић је био потиснут до саме западне ивице Србије, не знајући на коју ће страну, како би нашао нову полугу, ради новог груписања остатака своје војске. Није тада имао ни писаће машине, коју овај “докуменат” претпоставља, још мање штампарије, или било чега другог, сем голог живота. Под таквим очајним приликама од 20 децембра 1941, нико ко разума има не пише слична грандоманска писма или поруке, нарочито кад све то није у складу, ни с његовим ставом, ни с његовим могућностима. Поред тога, никад Михаиловић није био присталица Велике Србије, већ до краја живота Југославије, чији је ратни шеф био, без обзира на хрватске погроме и покоље, који he Србе страховито осакатити, а Југославију тешко угрозити. А затим, Михаиловић није никада био ни против Муслимана, ни против Хрвата, јер би их у противном за недељу дана нестало, и из Санџака, и из Босне, као што је нестало Срба са подручја усташке Хрватске. Према томе, веродостојност целог “документа” оповргава и људска логика и трагичне околности, у којима се децембра 1941 Михаиловић налазио, увек у трострукој животној опасности. У том истом фамозном “документу”, наводи се, како су “капетану Ђуришићу дате инструкције да побије све комунисте”. Међутим тог дана Михаиловић још и није знао где је Ђуришић или, да ли је жив, или да ли уопште постоји, јер су се после тога дана срели и упознали, у планини Голији, а Ђуришић тек 3 јануара 1942 почео с организовањем националиста Црне Горе. Поред тога, децембра 1941 не само што националисти комунисте нису убијали, већ су их штитили по својим планинским азилима. И на крају, природу овог фалсификата доказује и скраћени потпис или иницијали Д. М. јер је Михаиловић увек употребљавао псеудоним “Ђ ока”, као вођа националне гериле, а пун потпис, као командант југословенске војске у отаџбини или министар војни. Из “документа број 653" произлази да “Завод за пре-

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

васпитање”, који је био искључива установа Збора, “шаље 104 преваспитана студента у три разне формације: Љотићеву, Недићеву и Михаиловићеву”. Везе између ових завађених организација нису никад постојале, никад, ни за један једини дан. Према томе сви студенти који би се изјаснили за Михаиловићев покрет, не би из тог Завода злогласног Поповића никада изашли. “Докуменат број 203” доказује “да Херцеговци и Црногорци раде по изричним жељама и наредбама Анте Павелића”, иако баш у тим српским покрајинама живе најжешћи Павелићеви непријатељи. Зато ће и њихове последње борбене остатке Павелићева војска уништити на Левчем пољу, или у Великој Градишци. Уосталом зликовачке трагове Анте Павелића и његових погромлија Херцеговина he памтити све док постоје њене планине, и надљудске Голготе. “Докуменат број 661” прича “да се четници Србије слободно крећу по Србији, под заштитом немачке војске. . . како би могли да кољу комунисте и њихове симпатизере”. Међутим Михаиловићеве присталице немачка војска стално је вијала, затварала и убијала. Бескрајна костурница у Јајинцима код Београда62) причаће свету о тим њиховим мученичким данима и кад комуниста не буде више било у свету. Михаиловићева војска у Србији није никада ни носила ознаку “четника”, већ увек “Југословенска војска у отаџбини”, јер је Михаиловић био југословенски министар војни, а не само покрајински четнички командант. “Докуменат број 22” репродукује Михаиловићеву наредбу Павлу Ђуришићу из фебруара 1944 “да у Санџаку, заједно с Немцима учествује у операцијама противТитове војске.” Међутим таквих заједничких операција није никада ни било, а тада их није ни могло бити с Ђуришићем, који се једва домогао својих планина, бежећи к њима из немачког заробљеничког логора, у који је одведен 14 маја 1943. Један од тих “докумената” чини и писмо Петра Баћевића од 2 априла 1943, којим се хвали “да је спржио читава села”, иако је писмо измишљено, а с њим и попаљена села. Тих дана, у борбама око Неретве, комунисти су национална села уништавали, јер комунистичких у том крају није ни било. Зато су им такви “документи” и требали, да би своје трагове лакше крили, a злочине на друге сваљивали. Међу таквим “документима” налази се и Глишићево писмо од 10 децембра 1943, којим јавља “да се затворене жене из комунистичких породица сексуално злоупотребљавају”, све у циљу да би и оптужница и пресуда биле искићене са свим злочинима. Злочине сличне природе не одају ни окорели злочинци, а камоли академски официри, и то чак свом 62) Јајинци код Београда крију 80.000 побијених Срба. Међу њима има највише 1000 комунистичких симпатизера. Сви остали су Михаиловићеве присталице, непријатељи и1 нацизма и комунизма. Зато им комунисти нису споменик подигли, као што су урадили са својим следбеницима, по целој држави.

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

команданту и ретком пуританцу, генералу Михаиловићу. Годину дана пре тога измишљеног писма Михаиловић је потписао наредбу: да се свако употребљавање, а не само злоупотребљавање или силовање жена кажњава смрћу. На основу тог драконског и герилског акта изгубио је главу и млади студент Глишић, рођак аутора овог фалсификованог извештаја, за кога сам и ја лично милост молио, али је нисам измолио. Злоупотребљавајући најчешће монтиране слике или отиске оригиналних потписа, пренетих на лажне документе, односно писмена, комунистички суд оперише и једном сликом из Босне. На њој видимо генерала Михаиловића и пуковника Мек Дауела заједно с пет муслиманских сељака. Испод слике читамо: да су то окореле усташе, те се тако том заједницом на фотографији доказује и заједница у политици, а тим самим и Михаиловићеве “везе с усташима” . Али иако је таква логика необична за нормалне људске појмове, ових пет муслимана са слике нису никада били усташе, већ симпатизери националних муслимана, које је у Михаиловићевом штабу представљао народни посланик Мулагић. Даље анализирање овог кодекса “докумената”, међу њима и број 31, о измишљеном Хитлеровом одликовању Павла Ђуришића, далеко би нас одвело. Сви они одају исте справе и трагове из совјетске матице, које су слободном свету обелоданили негдашњи совјетски мајстори на том фалсификаторском пољу, од генерала Кривицког до мајстора Сулнера. Летимично дотицање ових делова, и оптужнице, и пресуде, враћају нас натраг у московску праксу и процесе, с истим фалсификатима и подметањима. Циљ оправдава средство, кажу сви комунисти света. Да би свој циљ постигли, они не само подмећу, изнуђавају и фалсификују, већ често и убијају. Убијају не само политичке противнике већ и своје присталице, да би покољем невиних или побуном против недужних — “осветили његову главу”. Тако је по Стаљиновој наредби погинуо Киров у Петрограду 1 децембра 1934, на исти начин, на који је нестало и прве Хитлерове партијске опозиције, дана 30 јуна 1934, с Ремом на челу. Бивши совјетски обавештајни генерали Орлов и Кривицки, оба догађаја доводе у везу, с тим што је тада Стаљин имитирао Хитлера, као што he Хитлер имитирати Стаљинове логоре и Катине.63) Хитлерова обавештајна служба, по доцнијем признању њеног шефа адмирала Канариса, израдила је све “документе” против целог совјетског генералштаба и ратног савета. Те су документе “потајно” доставили Бенешу, а он Москви, што у првом делу својих Мемоара Черчил хвали, не знајући да је Бенеш само искоришћен као мост за једну од најгрешнијих 63) Кривицки: Агент де Салин, 1939, стр. 242. Кривицки је био шеф војне совјетске шпијунаже до 1938, када је изабрао слободу и зато убијен у Њујорку 1945.

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

интрига двадесетог века.64) Описујући московске продесе побијеним генералима амерички амбасадор у Москви једнако слави и Бенеша, који је ту одиграо неславну улогу, одајући “руске издајнике”, и судије који су их побили на основу ординарних фалсификата и изнуђених признања.65) Али тада нико од свих учесника изван Немачке није знао да је “писма” два главна немачка генерала свом совјетском колеги Тухачевском искитио фамозни нациста Хенрих, по Хитлеровој и Химлеровој наредби, а она “сасвим случајно “пала у руке људи из Златног Прага.66) Док су једни у тој интриги гледали нацистичку подвалу ради обезглављивања совјетске ратне машине, други ту виде заједничко нацистичко-совјетско дело, или прве степенице ка савезу између Хитлера и Стаљина, који ће бити потписан годину дана доцније. Ову тајну свету су одали тадањи врховни, војни, совјетски обавештајци, генерали Слуцки и Кривицки, а после њих и Орлов и Суварин.67) Тухачевском и његовом штабу судило је осам генерала, који су после своје џелатске улоге нестали, сви сем једног најпоузданијег, и то сви као обични издајници. Као обични издајници, и то са свим изнуђеним признањима и доказима биће побијени и сви генерали који су судили члановима Ратног совјетског савеза од осамнаест генерала или маршала, за којима је нестало и 35.000 виших и водећих совјетских официра. Сви су постали жртве своје сервилности, како би трагови подметања и силе, фалсификата и изнуђених признања, остали вечита тајна. Тим путем “Стаљин је побио стотине хиљада невиних комуниста” , каже нам Крушчов на двадесетом партијском конгресу од 5 фебруара 1956. Том приликом, подвлачи и даље Стаљинов наследник ”од 139 чланова и кандидата Централног комитета совјетске комунистичке партије, изабраних на седамнаестом конгресу, Стаљин је ликвидирао 98 својих првих другова, a то значи дивљачки побио 70 процената комунистичких првака”. Када су оволико људских и човечанских обзира, милости и правдољубивости имали према својим всфама и фетишима, било то у Москви пре рата, или у Београду после рата, онда тек можемо замислити шта се све дешавало с изразитим антикомунистима, какав је Михаиловић био и остао. Нема фалсификата ни злочина, који комунисте неће искористити, кад им то треба. Колико су на том пољу превазишли све cra pe тираније и своју нацистичку сабраћу, причају нам они сами. Многи њихови иследници и фалсификатори изабрали су слободу, кад су на ред дошле и њихове грешне главе. Међу 64) W inston Churchill: Closing th e Ring, str. 359—362. 65) Joseph D avis: M ission to Moscow, str. 280. 66) K. H. O vshagen: Canaris 116— 118. 67) Сви cy били врховни совјетски обавештајни' генерали и терористе, на основу описа својих подвига у служби Стаљину. Сви су објавили своје успомене које су довољне да баце праву светлост и на комунистичко друштво и на овакве чуваре.

НА

С Т РА Ш Н О М СУ Д У

њима најважнији су негдашњи совјетски обавештајци, инквизитори и генерали. Начин на који су се домогли вођа царске емиграције, генерала Кутјепова и Милера из 1937, описује нам и генерал Кривицки. Главни јунаци у тим злочинима били су, он сам, Скоблин, Шпигелглас и Слуцки, сви совјетски обавештајни генерали и џелати, који су савршено знали како he своје комунистичке злочине подметнути другима. И на крају, да не би једног дана уста отворили, сви су побијени, чим су одиграли своје улоге, исто тако као што he врхов: ни џелат Јежов убити свог претходника Јагоду, да би ускоро и његов наследник убио њега.68) У овој вези сетимо се и Катина, с 15.000 пољских официра. Комунисти су злочин приписали Немцима, па чак и прекинули односе с пољском владом, која је покушала да свету каже истину. У шињелима побијених пронађене су совјетске новине с датумима из дана њихове погибије, a то значи меседима старије, од немачког уласка у Катинску шуму. Совјетска убеђивања у своју невиност, или заједничке клевете и немачке и пољске владе, убедили су и америчког амбасадора Девиса, као што he коју годину доцније и клевета против Михаиловића убедити стотине његових наследника. Дана 8 маја 1943, преко америчких радио станица, овај штићеник, госпође Рузвелт и Хопкинса изјавио је “да су све приче о Катину и совјетским злочинима у њему — најобичнија Гебелсова измишљотина и пропаганда”. Када је свет и поред оваквих дипломата и Стаљинових невољних помагача истину чуо, Девис, чак и негдашњи адвокат, признао је пред комитетом Конгреса у новембру 1952, “да га је на такву лажну изјаву навело совјетско негирање злочина”. Поред овога, прислоњен уз зид одговорности, он признаје и то: да је за америчку дипломатску службу препоручио дванаест ноторних америчких комуниста, који су сви листом тек после рата откривени као плаћени совјетски агенти, што он амбасадор — “није могао да наслути”. У својим исказима пред истим форумом, московски амбасадор Америке излаже “да ни Рузвелт није веровао у оптужбе пољске владе о Катину, јер је и Стаљин у Техерану казао да су у питању заједничке интриге и сарадња између Хитлера и пољске владе генерала Сикорског у Лондону”. Амбасадор Девис одаје пред истражним комитеом Конгреса и још једну стару тајну, на штету Рузвелта, који је наредио генералу Клајтону Биселу, шефу америчке ратне обавештајне службе, да све извештаје о Катину, с истином у њима, стави под етикету “највеће тајне”, како нико у н>их не би завирио, без његовог знања и одобрења. Бивши амбасадор највеће силе света и тврђаве демократије све то правда овим речима: “Да су тада покварени односи с Москвом Ста68 ) Кривицки, Idem, стр. 212 и 245. Скоблин, совјетски генерал и агент, био је некада царски официр, и под бољшевицима главни шшгјун против царских генерала. Слуцки је био врховни шеф совјетске шпијунаже у свету.

ПОЛИЦИЈСКА И СУДСКА ПОДМЕТАЊА

љин би се опет споразумео с Хитлером, те тако не би било ни Јалте, ни руског учешћа против Јапана, ни самих Уједињених Нација”. Али суочен с последицама свих тих творевина бивши амбасадор и ратни саветник генерала Ајзенхауера покајнички изјављује: “Преварили смо се у св е м у ... и то је све”.69) Као што се Девис преварио и душу и савест огрешио, помажући Стаљина и његове методе, тако ће се и после њега преварити хиљаде Девиса, који верују у било какав доказ из комунистичких извора. У обмањивању света комунистти не презају ни од убиства својих људи како би оправдали освету “империјалистичких жртава”. Тим путем су изазвали хитни долазак “Вишинског у Букурешт и Зорина у Праг, ради устоличења комунистичких мањина, како би стишали “револт побуњеног народа”. У том духу, Ана Паукер, на челу уличне руље, појавила се испред краљевског двора, ломећи прозоре револверским или пушчаним метцима, разуме се све у “име румунског народа”. Легална и демократска влада знала је да се иза те “демонстрације” крије нешто теже, те је гарди наредила да оружје не сме употребити. Кад су комунистички лидери под вођством горопадне наказе на улици, а Вишинског у совјетској амбасади, видели да нема мртвих, оружје су окренули у своје редове. Осморица су остали на крвавом асфалту. И тада се бесна река покренула поново “ради освете своје невине браће”. Затим је дошао ултиматум из Москве, с овим и Вишински на невидљивом престолу, а Гроза и Паукерка на челу владе и терористичке диктатуре. У том истом духу вечитих подвала и подметања комунисти су 1948. убили америчког новинара Ж оржа Полка, иначе комунисту и Маркосовог пријатеља, како би сутрадан цела комунистичка штампа оптужила “атинске зликовце у служби америчких империјалиста”. У тим протестима њима се придружио и знатан део либералне штампе демократског света, све док се следеће године од Маркоса одметнуо Грегори Стактопулос и тајну смрти овог црвеног мартира свету одао, јер га је заједно с Маркосом и убио. И на крају, да би боље схватили и оценили комунистичке “доказе против издајника Михаиловића” у Београду, чујмо исказе два учесника у сличним комунистичким потезима, оба из суседне Мађарске, и то из истих дана, кад су исти фалсификати сахрањивали и Михаиловићз и његово дело. Брачни пар, Ласло и Хана Сулнер, били су експерти комунистичког суда у Пешти за време владавине Ракоција и Рајка. Ханин отац Фисоф, који је услед јеврејског порекла нестао у нацистичким погромима, по закону изабране pace, оставио је иза себе одличне, предратне апарате за експертизе рукописа. Комунистички инквизитори дали су им неколико писама с аутентичним потписима кардинала Миндзентија, који је у 69)

C ongressional Records iz 1952.

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

дубокој ћелији чекао своју пресуду. Искоришћавајући тачне потписе, они су исфабриковали десет исправа, које је комунистички тужилац поднео суду “као доказ за Кардиналове злочине издаје” . На основу таквих исправа Кардинал је осуђен на доживотну робију, а неколико његових такозваних “саучесника у издајама” на смрт, која је сутрадан и извршена, као што he бити случај и с Михаиловићем. И Кардинал и остале жртве комунистичких подметања и фабрика фалсификата, бранили су се да су у питању најобичнији фалсификати,, јер таква писма нису никада била у њиховим рукама. Сам Кардинал, гледајући те фалсификате изнад свог властитог потписа, беспомоћно изјављује на суду: “Потпис личи као да је мој, али све ово ја нисам ни потписао, нити био луд да потпишем”. Упамтимо ове речи из сателитске Пеште, јер ћемо их сутрадан опет чути у самом Београду, на другој обали плавог Дунава. И Михаиловићу ће бити показани такви “докази”, вероватно из исте фабрике супружника Сулнер, када he и он изјавити: потпис је мој, али не и писмо. После извршене пресуде у Пешти, Сулнери су 1950 пребегли у Аустрију, носећи собом и микрофотографије својих творевина, које су невине људе у смрт отерале. Овај фалсификаторски материјал предали су америчким властима, а ове Међународном суду у Хагу, где се и данас налазе, јер су и такве владе, као Титова или Ракоцијева, изван домашаја међународне правде.71) Ова иста комунистичка фабрика “доказа” скратиће 1952 за главу и свемоћног шефа мађарских комуниста Рајка, к о ј и их је с Ракоцијем увео у праксу, а после њега и његове комунистичке колеге у Прагу и Софији, који су их искоришћавали, као што су их ваљано искоришћавали и његови другови по злу у самом Београду. Они би сустигли и Стаљиновог Ракоција да се за време Нађине владе није нашао у Москви.72) Док су у комунистичком свету слична подметања постала правило без изузетка, у бурним Наполеоновим данима од њих је пала свега једна једина жртва. To је био војвода од Ангиена, осуђен на основу сличних, иако далеко невичнијих фалсификата. Јозеф Фуше, Наполеонов министар полиције, каже на умору: “Није то био само злочин већ и велика срамота”. Векови пролазе. Мењају се и људи и политички режими и системи. Али, комунистички диктатори нигде у свету не знају за срамоту, а још је мање осећају. Зато су оптужни материјал против Михаиловића искитили стотинама подешених “исправа”, монтираних у истој радионици “стручњака” .73) 71) Le Figaro, Paris, The N ew York Tim es, The Herald Tribune, N ew York, od 7. do 17. ju la 1950, u vi§e nastavak a, reprodukujuci isp ovesti ovih n evoljnih falsifik atora, a docnije cak i — m artira. 72) Удовица Рајка била je c мужем на тортурама, а сада већ у Америци, описујући све фалсификаторске методе искоришћене против њега, као шго их је и он на власти искоришћавао против других. 7 3) Види напомена бр. 40.

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЋЕ КРИВИЦЕ У Стаљиновим процесима истребљења својих противника, оптуженима се не стављају на терет поступци потчињених лица и органа, ако их они сами нису тражили, помогли, проузроковали, или их исфабриковали сами тужиоци. На нирнбершком процесу преживелим нацистичким всфама, нико није оптужене правио одговорним за дела потчињених, ако нису заснована на њиховим наредбама и декретима. Надбискупу Степинцу нису на терет стављени злочини усташких душебрижника, које ћемо дотаћи у другој вези. Он није чињен одговорним или оптужен за дела потчињених духовника, у којима сам није имао учешћа, речју или делом, иако су њихови погромски подвизи и харанге подвлачени и слављени у нацистичкој штампи, без икаквог надбискуповог укора или казне. На Михаиловића се, међутим, сваљује читава планина свих могућих туђих кривица, у којима он никада није имао учешћа, ни као иницијатор, ни као наредбодавац, ни као извршилац. Штавише, од свих тих кривичних дела, које оптужница купи по целој држави, а често и измишља, Михаиловић је и просторно стајао далеко, те за њих није ни знао, камоли их хтео. Грађански ратови, нарочито кад се у њих уплете трострука мржња, и класна и идеолошка, и национална и верска, пуни су догађаја и поступака, које под нормалним приликама здрава људска памет не може ни да схвати. Д а су случајно улоге измењене, и на оптуженој клупи седео Тито, што би му се без протекције Черчилове неминовно десило, нико му не би на терет стављао ниједан од безбројних хиљада језивих комунистичких злочина, које он није нарочито ни тражио ни за њих знао. За Пасја гробља по Црној Гори и Херцеговини одговарали би свакако Моша Пијаде и Милован Ђилас, с њиховим џелатима, али не и Тито, који је тих дана, коју стотину километара био далеко од места трагедије. Михаиловић међутим по законима и логици Титових правника одговара за све што се десило од Триглава до Ђевђелије, иако је био у планинама Сувобора или Сињајевини, данима хода далеко од догађаја. Колико се у тој' правној и човечанској аномалији иде далеко, много даље него је то и сам Стаљин хтео или трасирао, п^оизлази из скоро деведесет и девет од сто случајева, на којима је оптужница заснована и пресуда изречена.

C TPA IIIH O M

СУДУ

Милош Глишић и Вучко Игњатовић имали су своје одреде у Санџаку, и били под командом Недићеве владе. Као и сам Недић, они су у Михаиловићу гледали свог великог непријатеља и опасног ребела. Док је после прве изгубљене битке у Србији био на путу ка Црној Гори Игњатовић мучки напада Михаиловића, чим се појавио у Санџаку. “Рањава ме на 24 места. Остојић је хтео да га на месту стрељамо, а ја то нисам дао”, каже нам Михаиловић на свом претресу. Али и поред таквих односа, сваки грех оваквог Игњатовића сваљује се на Михаиловићева леђа, изузевши тешког злочина према самом Михаиловићу. Јосиф Костић, генерал и министар пошта у Недићевој влади, био је и остао Михаиловићев лични непријатељ, од дана кад је овај постао поручник. Пошто је Костић, као солунски белорукац, био између два светска рата увек утицајан, он је Михаиловића стално и прогонио и чак запостављао у производству колико је могао. Никада се током целог рата Михаиловић с њим није ни срео. А ипак комунисти га оптужују и за “саучесништво у злочинима издаје”, чак и с таквим — саучесником, а да о делима и не говоримо. Последице герилске децентрализације, или везивања појединих одреда за своје локалне области, значиле су каткада и праву анархију, коју ниједна слична герила не може избећи. За такво стање, Михаиловића не могу правити одговорним комунистичке судије, баш зато што је негативна страна фаталне децентрализације више годила њима самима, него националном Михаиловићевом покрету. Зато М ихаило вић на претресу скоро вапије: “Вршио сам улогу патријарха, желећи да измирим завађене старешине. Маса мојих депеша (које оптужница ниже) иде на мирење тих завађених људи а брани мене. Они су као обласне старешине увек један другом нешто сметали. И ја сам као што рекох вршио улогу патријарха”. Председника не интересује одбрана, колико оптужба, те осионо прекида Михаиловића: “Како то патријарха?”. И Михаиловић допуњава своју мисао: “Они су се често међусобно свађали, а моја је дужност била да их мирим”. И у том моменту Михаиловићеве светле искрице тону у помрчину инквизиторске припреме, те се окреће тужиоцу с напоменом: “Ето, сад сам заборавио што сте ме питали”, иако је питање о патријарху дошло од председника, а не од тужиоца. Посве свог губљења и делимичног сналажења Михаиловић с муком хвата покидане нити и наставља, без везе с тужиочевим питањем о извесним разликама у објављивању имена одликованих: “Свађа је често пута била тако јака, да сам чупао косу и напуштао расправу”. Али и ту нит тужилац прекида, иако би њено извлачење била Михаиловићева најбоља одбрана од свих импутација туђих поступака. Сличне хаотичне прилике Михаиловића нису остављале на миру, ни у Србији, ни у Црној Гори. Он њих на свом суђењу често дотиче, али никад не расветљава у целини, јер му

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЂЕ КРИВИЦЕ

то не дозвољавају ни комунистичка правда, ни његова покидана сећања. Кад се ради о Црној Гори, ово жалосно стање било је још конфузније, услед претеране, а ја бих рекао и болесне осетљивости црногорских главара, с једне, и рефлекса старе политике и племенских традиција, с друге стране. Нису се смањиле ни после повратка из Липова у Равну Гору, када је заједно с Остојићем и Балетићем хтео да војску из Србије преводи у Босну, а команданти се противили, јер су хтели “да чувају Србију”. Нису га остављали на миру ни кад су без његовог знања и одобрења каткад одлазили и до Београда, а једном чак и до Загреба, уз велике ризике, свакако увек без икакве зле намере, изузевши личног истицања или расовског разметања. У тај ред неурачунљивих подвига дошла би и једна свадба усред Цетиња, испод стотину исуканих мачева, којима ту заиста није било место. Цео тај расовски хаос неће Михаиловића оставити на миру ни на разним својим или туђим суђењима, радило се о љигавом мајорџ Ђурићу, малодушном др. Ђуровићу, самовољном мајору Кесеровићу, тврдоглавом и сувише поноситом Воји Лукачевићу, и многим другима. Цео тај хаос повећаће и Михаиловићеву и српску трагедију, како на Левчем пољу, тако и на Сутјесци, где су поломљена оба крила негда крилате војске, с којима је сахрањена и сама отаџбина. Део кривице лежи и на њему, баш зато што је често био “патријарх”, место да увек буде и остане вођа националне гериле, правичан колико је увек и био, али далеко строжији и јачи према свима својим командантима и одредима. Сва та пропуштања, нечињења, или грешке, нису издаја отаџбине, већ трагедија целог покрета^ и целог српског народа, којима су слободе и демократија насилно отети баш зато, што их је Михаиловић исувише ценио и чувао. Што су поједини команданти хтели да буду самосталнији на својим секторима, са свима својим грешкама, то су и њихови извештаји слати Михаиловићу били све ружичастији, а подвизи и заслуге све веће. О дисциплини у једној герили, на великом простору, и на шест окупационих подручја, не може бити речи, изузев код комуниста чије право, ратно и мирнодобско, за сваку девијацију гласи — метак у потиљак, и то без сваког суда. “Ђујић је хтео да буде директно са мном у вези, место с Остојићем”, жали се Михаиловић. Доста жалби има и на Ђуришића, нарочито на његов рад у Санџаку, који је на жалост био само претерана реакција на издајнички рад муслиманских села. Ова су постала крволочна непријатељска гнезда и италијанска милиција, а поред тога и опасна усташка авангарда, у стратегијски важном Санџаку. Весковића, једног од познатих Ђуришићевих команданата, оптужује као потпуно неспособног. Жали се и на “керенштину” у старој Црној Гори, која није значила бескомпромисно истребљење комуниста, како то суд импутира, већ више јавашлук, нерад и хаос, а затим претеране племенске

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

обзире или ‘буржоаски сентиментализам”, који су комунисти увек умели савршено да искористе. Према Михаиловићевом суду, који је своје људе боље познавао, и Рачић је био неки рас или кабадахија. “Место да брани Копаоник од партизанских напада он без моје наредбе иде на Златибор”. У тим жалбама против својих потчињених, Михаиловић не жели да правда своје поступке, али још мање да на своју душу прима туђе поступке, ни добре, ни лоше. “Рачић и Кесеровић могли су растерати све партизане у Копаонику и Топлици, али Рачић се вратио у Жупу, а из ове на Златибор”. У вези шетње, а не борбе по Копаонику, Михаиловић, поред ове двојице оптужује и генерала Трифуновића и Нешка Недића. У тој вези 'оптужба се простире и на Остојића и Лалатовића. He штеди ни Звонимира Вучковића, који је стварно као Србин по мајци, а Хрват по оцу, био Михаиловићев мезимац, и један од најбољих млађих официра. Ширење оптужбе или жалби на Остојића, Лалатовића и Вучковића, одаје тешку Михаиловићеву депресију, или стварну процесну неурачунљивост, која је комунистичком суду годила, а браниоци је нису на време осетили. Јер ова три официра нису уопште били на Копаонику. Остојић је био у Босни, а остала двојица у Равној Гори, и то Лалатовић у самом штабу, а Вучковић на послу прикупљања америчких авијатичара са свих сектора, као и помагању при организирању њихове евакуације. Па кад Михаиловић и то не памти, после једва две године дана, иако се ради о најближим и некад најмилијим сарадницима, онда је и ту један нов доказ апсолутне деменције, или сигуран рефлекс страховитих тортура и дрога. Ко је икада видео или срео иједног елитног генерала на земаљској кугли који не би знао, нити се сећао где су били његов помоћник, његов шеф штаба, и његов мезимац, баш зато што је то био и једини Хрват, од самог почетка у његовим редовима. Забуна је утолико загонентнија, што се ради о једном великом и судбоносном походу, какав је био Копаоник. А Михаиловић је био и елитни генерал, и министар рата своје државе, и командант прве гериле у Европи из другог светског рата, негда био, али не и тада, 1946 кад су га комунистичке тортуре и дроге претвориле у људску сенку. Овај феномен или степен људског изобличавања запрепашћује утолико више, што Михаиловићеве поломљене призме и нереални одјеци или рефлекси иду на његову штету, као што нам то јасно показује и овај мали детаљ, један од стотина сличних. Поред подручних команданата, чије радње суд ставља на терет Михаиловићу, без обзира да ли су се они од комуниста бранили или их нападали, суд му у грех уписује и све што су хтели, желели или предложили делегати Велике Британије. Ради се о Хадсону и Белију, старим познаницима и Београда и Србије, који су, све до 1943, од Михаиловића тражили најенергичнију борбу против комуниста, као што ће после Техерана

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЂЕ КРИВИЦЕ

све воде скренути на комунистичке воденице. Тај други део њихове скоро комунистичке делатности оптужница не инкриминише, јер им је ишао у прилог, без обзира што је све то било насилно претварање Југославије у британско-совјетску колонију. Али зато цео њихов рад у првом делу употребљен је као “доказ” Михаиловићеве издаје, иако издајницима нико верност не дугује, па ни онда кад их Черчилово авантуристичко лудило производи у — родољубе и “спаситеље отаџбине”.74) У овој вези вредни су помена неки ставови из писма мајора Хадсона, који је септембра 1941, заједно с мајорима Остојићем и Лалатовићем, изашао из једне подморнице код Петровца, испод Ловћена. Прва Хадсонова порука Михаиловићу, донета из Британске команде с Блиског Истока, била је кратка и јасна: “Да се борба у Југославији има водити за Југославију, не дозвољавајући комунистима да је претворе у борбу за Совјетски Савез”. У тој својој првој мисији Хадсон је убрзо, као и његови остали британски сарадници, постао исувише препотентан, обећавајући све у име Британије, а ширећи само интриге између свих, до којих дође. Како то и Михаиловић подвлачи на свом претресу, Хадсон је “сматрао да су виши генералштабни официри Остојић и Лалатовић њему подређени”, као што су му пре рата у руднику Крупањ биле подређене неколике стотине радника. Хадсоновог писма од 11 јуна 1942, када је Михаиловић био изнад Колашина, овај се и не сећа, јер му тада, после много искустава с овим герилцем, никакве важности није ни придавао. Али цело то писмо комунистичка оптужница употребљава као доказ Михаиловићеве “издаје”, иако је Хадсон био под британском, а не Михаиловићевом командом. У том писму читамо: “Желео бих се састати с капетаном Ђуришићем и пук. Станишићем и осталим вођама, који су се тако успешно борили против комуниста и од њих ослободили своје крајеве. Ја мислим да би можда помогло, кад бих њима лично саопштио, да је Велика Британија решена да стопроцентно помаже вас за обједињење свих националних снага у земљи, и спремање за предузимање акције против окупатора онога дана, кад ваше шансе буду имале изгледа на успех. Ја сматрам да је и моје унапређење још један доказ британске владе да подупре Вашу националну акцију... Прошло је време за примитивно драматизирање моје улоге. Пре су Ваши официри замишљали моју улогу, као улогу једног Лауренса, и то је јако сметало моме раду и изизвало сумњу. Сад они гласно и случајно у мом присуству говоре о мени као баксузу за српско наоружање. Дакле, моја је улога официра за везу и посматрање прилика под којима би Велика Британија могла дати већу помоћ у погледу материјала или евентуалне акције.. У рукама мајора Хадсона биле су све везе са британским 7^)

Из Черчиловог говора у свом парламенту од 25. јануара 1945.

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

властима. Њ егова несолидност и интригантство досадили су и британским наредбодавцима. Зато су за своју везу с Михаиловићем послали професионалног новинара Атертона, задржавајући Хадсона само као његовог помоћника и преводиоца. На путу ка Михаиловићу, крајем јануара 1941, комунисти су Атертона ухватили и убили, заједно с његовим радио-телеграфистом и националним пратиоцем. Везе с британским властима преузео је Бели, да би их септембра 1943 предао генералу Армстронгу. Већ крајем 1943, Хадсон је прешао у комунистички табор и у њему постао толиго важна личност да је као Титов скутоноша завршио у Дрвару, 24 маја 1944, заједно са својом женом. Кад је по среди комунистичка логика и правда, онда никакво чудо што су у истом Хадсону комунисти пронашли две разне лигности. Д ок је био код Михаиловића он је “империјалистички агент и смртни непријатељ комунизма”, чија се дела и планови претварају у Михаиловићеву “издају отаџбине”. А кад је “империјалистички агент” променио веру, као и Черчил и Черчилов син, онда је постао комунистички херој, кога нико више није ни питао за све оно што је Михаиловићу, у име Британије, наметао. Штавише, у комунистичком штабу провео је пуних пет месеци, не доживљавајући Атертонову судбину, све док нису Скорценијеви падобранци изненадили Титов штаб. Поред Хадсонових дела и функција, обављених за Британију, а не за Југославију, Михаиловићу се у терет ставља и вишемесечни рад пуковника Белија, предратног стручњака или британског обавештајца, у служби рудника Трепче. Он је код Михаиловића у Липово дошао крајем децембра 1942, и отада до децембра 1943, као емисар своје владе, био и остао “највећи српски непријатељ”, како то Михаиловић подвлачи у многим својим депешама. Али и поред тога, комунистички суд настоји да и таквог Белија, са својим неделима, свали на савест Михаиловића, и то не више ради самог Михаиловића, колико ради своје оптужбе против целе Британије, свакако по наговору и интенцијама тадашње совјетске пропаганде. “Од кога сте сазнали да he доћи до искрцавања савезника” пита тужилац Михаиловића, мислећи на јадранску обалу, коју су комунисти намеравали да од савезника чувају заједно с Немцима и њиховим усташким сателитима. И сада, британски пуковник Бели постаје центар суђења, или боље речи Британија, која је југословенске комунисте устоличила, више него и сам Стаљин. “Да ли је Бели од вас тражио да обуставите нападе на партизане и да заједно с партизанима сарађујете у нападу на окупатора. . . “размеће се и даље тужилац, иако зна да су комунисти постали британски миљеници тек од Техерана. И сада Михаиловић даје дуже објашњење, увек искидано, као што су током целог суђења искидане све његове мисли и визије: “Ту морам бити одређен и молим да ми се не замери за извесну ствар, која изгледа невероватна”, почиње Михаило-

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЂЕ КРИВИЦЕ

вић, јер се присетио нечега, што he убрзо изветрити, из искре памћења. Затим наставља: “Имао сам намеру да излазећи на терен потражим везу да се на неки начин дође до додира. To је за вас невероватно, али ја сам њему саопштио: “Идем и покушаћу”, али нисам могао покушати, јер су ту борбе биле врло оштре. Он је мени казао друго, оно што је у оптужници изнето, a то је ликвидирање или уништење комунизма”. У том часу др. Јоксимовић, као бранилац, прави грешку, прекидајући Михаиловића питањем: “Комуниста или комунизма”, кад је јасно да се радило о југословенским комунистима, а не о комунизму као светском проблему. “Комуниста или комунизам, не знам тачно”, одговара Михаиловић, доказујући и том приликом да не влада више, ни својим мислима, ни својом старом академском и професорском логиком и прецизношћу. И сада. неке искре опет избијају из мрака и апатије. Михаиловић би хтео нешто да објасни, што задире у тадањи британски став и политику, те према томе може бити и неко подизање међународне завесе, у корист његове тезе и одбране. Зато и пита “да ли ово није за тајну седницу”, јер је Бели био делегат једне савезничке силе, по Југославију фаталније и од самих Совјета. “У Федеративној Народној Републици Југославији пред судом је слободно казати све”, одговара председник суда, подвлачећи увек неограничене слободе, које тој новој републици недостају на сваком човечанском домену. И Михаиловић наставља делић своје прекинуте мисли: “Казао је, уништити партизане”, не додајући што му је било на уму, а на име; јер је на терену видео колико cv опасни, и по Југославију, и по савезничку cfBap, а нарочито no свако искрцавање на јадранске обале, ако се не ради о совјетским “ослободиоцима”. Тада, када је Бели говорио о “уништењу партизана”, јер се очекује савезничко искрцавање, које би комунисти дочекали заједно с Немцима, Михаиловић је имао свој план звани “директива број један”. Састојао се у нападу окупатора из позадине, нападајући и комунисте, који би се нашли међу њима, или покушали да ометају савезничке операције на Јадрану. Михаиловићеве директиве за напад, и то у пуном тексту, биле су у оптужном материјалу. Зато Михаиловић подвлачи: “Ви то имате у материјалу под насловом “Операцијске директиве”. To је уперено против окупатора, разрађено, умножено и разаслато свима вишим командантима”. У овом документу налазе се најсигурнији докази о Михаиловићевој борби против окупатора, као и свих других, који би им помогли у том судбоносном рвању о јадранске обале, a то су били такозвани партизани и усташе. Читање тог документа на суђењу, или свака расправа о њему, одјекнули би поразно по комунисте широм целог слободног света, с обзиром на тадање преговоре између Титових и нацистичких представника у Загребу о “заједничкој одбрани против империјалиста на Јадрану”.

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Зато тужилац, сасвим понизно, чак и пристојно, објашњава: “To нам није познато. Волео бих да имам такву депешу, јер ми није стало до депеше, него до објективног испитивања. Али ви знате да ми делу вашу архиву немамо у рукама”. Михаиловић зна да је имају, јер су је у истрази имали, те инсистира на томе, кад већ и тужилац “тражи објективно испитивање”. Он штавише и упозорава: “Операционе директиве ви сте могли да имате са Равне Горе.. Ја верујем да их имате”. Али тужилац који тражи “голу истину”, нагло прелази на сасвим друго поље, јер Михаиловић показује извесне знаке буђења и сналажења. Пошто је тај доказ који у прах обара темељ његове оптужбе, брижљиво сакрио, тужилац доста стидљиво изјављује: “Добро. Да се вратимо поново на четврту офанзиву”. Браниоци оптужни материјал нису никада могли ни видети, да би схватили важност тих директива или “депеше”. Иначе, они би се на том раскршћу дуже задржали, тим пре што тужилац бежи с њега, а својим истицањем “објективног испитивања” издаје своју мрачну подсвест. Ако им не би успело да тај заплетени чвор прободу, успело би им да га својим питањима или предлозима дотакну, те тако Михаиловића освесте, а светску јавност упозоре, на све старе комунистичке махинације, познате из московских процеса. Овај исти британски пуковник и представник Бели, који је почетком 1943 тражио уништење комуниста, као “опасне рак ране на могућем балканском фронту”, из основа је променио своје држање после великих националних пораза на реци Неретви, нарочито после доласка генерала Армстронга. Некада је тај исти Бели предлагао својој команди да се функција герилског вође пренесе на Павла Ђуришића, зато што је у борби против комуниста одлучнији од Михаиловића. А после свега седам месеци октобра 1943, Бели ће путем својих подвала и превара комунистима поклонити и цело италијанско оружје у Југославији, које је већ било пред самим рукама Михаиловићевих одреда. Белијеве интриге против Михаиловића почињу с депешом из Липова када је у многим деловима фалсификовао Михаиловићеве нетактичне речи о британској саможивости, па доцније своја додавања и толковања исправљао и порицао. Употребљавао је и корупцију да би команданте завадио и створио хаос, који су њему слични већ створили и искористили у Каиру. Михаиловић се жали својој влади да је исти Бели присвојио и националних 5000 долара. Према Михаиловићевим жалбама: “Све тешкоће које имамо потичу од Белиа. Он је наш највећи непријатељ . . . наш страховити злотвор”, иако као човек и пријатељ није био познат ни пре рата. Кад комунистичка правда, за доказ Михаиловићевих “издаја”, употребљава и радње оваквих Михаиловићевих и српских непријатеља, какав је био Б ели,(О нда никакво чудо што he у торбу “доказа” о Михаиловићевим злочинима, стрпати

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЂЕ КРИВИЦЕ

и речи, и мисли, и радње, и намере, све и свја, што је урадио било који од његових команданата, официра, војника, па чак и обичних присталица. И оптужница и судије Михаиловићу уписују у грех и све оно, што импутирају Доброславу Јевђевићу, за неко време једном од његових бескомпромисних команданата из Босне. У сталној борби, и с комунистима, и с усташима, који су заједнички пустошили Босну, он је у великој мери примио методе својих крвних непријатеља, иако их никада није могао, ни достићи, камоли претећи. Постављен између та два једнака зла он се често ослањао на треће, окупаторско зло, или Италијане, далеко хуманије од усташких звери и комунистичких манијака. У непрекидној борби с опаснијима, и у наслањању на мање зло, он је стално долазио у сукоб с упутствима и ратном дисциплином, коју му је наметао Михаиловићев штаб. Тај његов екстремизам довео га је у сукоб и с Остојићем, који је намеравао да га лиши сваке команде. До тога је стварно, иако не формално, дошло у самом почетку 1943 године, када је Јевђевић у предвечерје саме битке на Неретви напустио борбени фронт, и тим самим изашао из Михаиловићевих одреда, све до самог краја рата или до окупљања остатака у Словеначкој. Иако судија Лаковић све то зна из многих Михаиловићевих изјава у истрази и на суђењу он ипак иронично констатује: “Ви Јевђевића представљате као шарлатана . . . а одредили сте га за једну од главних ваших спона с Италијанима”. “Никада”, одговара Михаиловић кратко и категорично. “У документима тако стоји“, наставља судија, иако тога и нема у документима, чак ни комунистичким. “Ја молим да ми се тај материјал предочи” тражи Михаиловић, желећи да расветли и прекрати бар тај део сталних импутирања, у вези с Јевђевићевим методама у борби за опстанак српских збегова по опустошеној Босни. To је била и најбоља прилика да се подвуче Јевђевићева самостална акција с једне, и судбина несрећне Босне и њених усташко-комунистичких гробара, с друге стране. Али комунистички суд бежи и с тог терена, а судија Лаковић не показује своје “документе”, јер их пре свега никад није ни било, а истрага није доспела да их на време изфабрикује. И ту прилику, кад је Михаиловић сасвим случајно комунистичке судије ухватио за језик, браниоци не искоришћавају, не да би Михаиловићу много помогли, већ да би доста одмогли комунистичкој пропаганди о Михаиловићевој “сарадњи с Италијанима, преко Јевђевића” . Импутирања туђих радњи, без обзира на њихово залеђе или оправдање, ниже се и даље у недоглед, нарочито онда кад се на Михаиловићу осећа ненормална реакција, или појава светлих момената. Таквом једном приликом Михаиловић излаже: “Трифуновић јавља да са командантима не може да изађе на крај. Образовали су неки војнички савет, али нису могли да се сложе. Ивањицу су напустили пред малим парти-

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

занским снагама”. Сличне жалбе објашњавају много, и Михаиловића екскулпирају још више. Ту је и жалба над жалбама: да је Краљева прокламација од 12. септембра, или устоличење Тита, донела право расуло. “Ово су сада избеглице. С њима се ништа не може”, извештава генерал Трифуновић из Санџака. Поред свега тога, Михаиловић је ипак мислио да се према саветима професора Мек Дауела одржи у планинама Србије, док преко земље прођу дивљи совјетски таласи повампирене Азије, “јер је Црвена армија била само у пролазу”, не слутећи да иза ње трава више не ниче. He само што комунистичке судије Михаиловићу импутирају сва дела потчињених команданата, чак и кад су од њега били одметнути, или на великој просторној даљини од комуниста бранили своје крајине, већ му у грех уписују и борбе, за које није ни знао, а у којима су се на истој страни налазили и комунисти и хрватске усташе. Реч је о трагичном Левчем пољу и легендарном пробијању националних од* реда између три једнако језиве смрти ка Словеначкој и такозваним савезницима. Само два питања комунистичког тужиоца илуструју сву беду и процеса и његове правничке дипломе. “Каква je улога Секуле Дрљевића у увлачењу Остојића на Лијевче поље?” пита тужилац. Таквим питањем он од изгубљеног Михаиловића тражи немогуће. Откуда је Михаиловић могао бити упознат с туђим мислима, а нарочито са сатанским плановима и мотивима Павелића, Дрљевића и Лубурића, на тој стравичној људској касапници. To је не само немогуће знати, већ је немогуће и очекивати од иједног људског бића, чија је елитна војска на том фаталном пољу доживела своју националну катастрофу, коју превазилази само још фаталнија Сутјеска, или крај српске герилске трагедије. Тужилац безглаво, у свом незнању и садизму, срља све даље. “А што је мислио Секуле Дрљевић”, пита поново, и суд такву мудрост уноси у свој записник. He утичу на њих ни логика ни право, а такође ни факат да су таква питања била страна и фараонској, и цезарској, и феудалној, и инквизиторској, чак и совјетској правди. Нико не зна што други мисле, нити туђе мисли ижеље могу интересирати право сведокне 6и прешле у дела. Интимне мисли једног оживотињеног Дрљевића најмање је могао познавати Михаиловић, који га никада у животу није ни срео, камоли с њим друговао. To су далеко боље могли знати комунистички тужилац и свих пет судија, њихов Тито, Ђилас, Пијаде и Продановић, отац и син, који су пре рата с Дрљевићем и друговали и пактирали, у скоро истој мери,, у којој су то радили и Павелић, и Будак и Артуковић. Међу туђим греховима, и комунистичких изазивача, и својих расова, Михаиловић је на свом процесу најтеже осећао неколико туђих исправа, међу којима су многе и фалсификоване. У једној од њих, можда најтежој од свих сличних, стоји: “За убиство Баја (Станишића — примедба тужиоца) и

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЂЕ КРИВИЦЕ

Блажа (Ђукановића — примедба тужиоца) тражио сам од наших људи у Подгорици да интервенишу преко Арсе Петровића код Немаца да се стрељају три стотине комуниста, пуштених из затвора из Бара, и који су поново ухапшени у Подгорици”. Пре свега, Михаиловић такву сугестију није никада примио, већ је напротив осудио. Она је могла доћи од поттписника депеше, ако је и депеша тачна, као неурачунљиви, хистерични испад једног емоционалног и до зла бога експлозивног капетана, који ипак и поред свог јунаштва никад није учествовао ни у једној борби, никад заклао ни обично јагње, а камоли недужно или дужно људско биће. He само да никад није дошло до одобрења таквог чина, већ није никада дошло до било чије интервенције у том правцу, а камоли до предложеног покоља беспомоћних талаца, без обзира ко су и чији су. Значи, све се завршило на једном донкихотском потезу или импулсивном подвигу, који нико није озбиљно узео, a још мање спровео. He само да Арсо Петровић није интервенисао у вези овог злочина, него то од њега никад нико није ни тражио. Поред тога, Петровић је бивши предратни помоћник министра унутрашњих послова, далеко озбиљнији, искуснији и одговорнији од предлагача, те у такав тежак злочин никад не би загазио. А затим, Петровић није никада био неки немачки фаворит, чак ни онда, кад су тражили кандидате за своју прву квислиншку управу у Црној Гори, коју су поверили патолошком Љуби Вуксановићу. И на крају, све те три стотине “комуниста”, и из Бара, и из Подгорице, преживеле су овај неурачунљиви предлог и поред све грмљавине остале здраве и читаве. To случајно признаје и оптужница, те због тога за њихову смрт не терети ни младог потписника “предлога”, ако га је и било у ствари, а камоли Михаиловића. Али и поред тога депешу узима као доказ “небројених злочина, које су извршили Михаиловићеви људи”, те се за њих тражи — Михаиловићева глава. Циљ и намера важнији су од наших жеља. Није важно што људи кажу у изузетном и тешко изазватом стању, изнад гробова двадесет и двојице својих присних пријатеља, из трагедије Острога, већ само оно што ураде, и што ближње може да погоди. He би саме жеље и слични ексцеси били довољни ни за осуду младог капетана Вукадиновића, а камоли Драже Михаиловића, јер за језиви острошки злочин никад ниједан комуниста није ни предат Немцима, нити стрељан у Подгорици, или било где у свету. А комунистички злочин из Острога, по својој ругоби и срамоти, прелази све могуће људске злочине од гажења часне речи до зверског касапљења својих наивних жртава, предатих на веру и частан суд, који комунистичким савестима нису у крви. Завршни пасус у образложењу пресуде против Михаиловића гласи: “Набројени злочини само су мали део злочина, које су четници оптуженог Михаиловића, спроводећи њего-

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ва наређења и директиве, извршили у свим крајевима Југославије”. Међутим то све што оптужница и пресуда инкриминишу, у свом дугом низу, није само делић, већ све што су могли покупити, увеличати или измислити, широм целе државе. Ту највећим делом улазе и страшни плодови грађанског рата, у којима су комунисти и квислиншки одреди били противници, без учешћа Михаиловићевих националиста, или које су комунисти намерно изазвали, ради што јачих репресалија и даљег ловљења у мутној води. Велик део чине и жртве анационалних села, која су се од првог дана ставила на страну окупатора и постала опасна змијска гнезда и тврђаве, фашистичких господара, и усташких погромлија, њихово залеђе и њихова авангарда. Међу њима свакако има и случајева прекорачене нужне одбране или стања нужде, националне или верске експлозије, често и освете, жалосних појава сваког грађанског рата, нарочито кад се рат води између четири непомирљиве струје: националне и комунистичке, анационално-фашистичке и усташконацистичке. Све жртве целог овог фаталног заплета, нарочито у Босни и Санџаку, комунисти често узимају под своје, како би национални непријатељи испали што грешнији. И овакве жртве, и живот и патње сваког свог присталице, чак и оних који су као џелати и убојице пали у руке својих жртава, оптужница и пресуда сваљују на Михаиловића. Ту своју процесну тактику или пропаганду оправдавају својим хипотезама, да се све у свету што им није годило, развијало према Михаиловићевим “наређењима и директивама”. Пошто Михаиловић признаје и то често понавља “да се борио против партизана”, то је онда крив за све последице те борбе, иако је у тим борбама бранио свој народ, као представник легалне владе у рату с анационалним издајницима или с комунистичким ребелима. А да би комунистичка пропаганда била убедљивија, он је према њиховој оптужници и пресуди, целу ту борбу изазвао и комунистичким праведницима и патриотима наметнуо. Њ ихова пропаганда у свом слепилу не држи много до здраве свести слободног света, фатално безбрижног и успаваног у тим судбоносним данима. У свим сличним констатацијама комунистичка правда чак се и не труди да пружи доказе о Михаиловићевој вези и одговорности за сва бескрајна гробља грађанског рата, која су великим делом плод комунистичке воље и разорности, иако су и националисти својом реакцијом каткад достигли комунистичку акцију. Слушајући данима сва зла и покоре, која су други заплели, без његовог знања, а често и сами иследници измислили, Михаиловић категорички подвлачи да са свим тим ексцесима или злочинима није имао никакве везе. Такве изјаве невиног човека, који је осуђен и пре суђења, а на којима се нико није задржао, понављају се тачно двадесет и осам пута током суђења. Оне гласе: “Никада нисам издао ни једну наредбу о убијању”. .. “Ниједног заробљеног

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЂЕ КРИВИЦЕ

или предатог нисам никада убио”. . . “Никада нико није никад ни чуо ни прочитао моју наредбу: убиј заробљеног, убиј рањеног, убиј овог или оног” . .. “Никада нисам ни наредио ни дозволио да се убијају неборци, нарочито жене и деца”. .. “Борбе је било, али убијања никада”. .. “Расчишћавање борбом, разјуривање и разбијање организације, то је био мој посао, а не убијање невиних”. .. “Моје наређење за убијање жена и деце апсолутно не постоји, ни усташких, ни било чијих”. .. “Наређења о убијању ван борбе нисам никад давао”. Овакве Михаиловићеве изјаве комунистички тужилац није никад довео у сумњу, било каквим доказом, чак ни исправама или архивама, које су месецима пре претреса пале у њихове руке и под њихове фалсификаторске призме. Испод исте комунистичке гиљотине прошле су, и пре Михаиловића и после њега, многи његови команданти и сарадници, негда легендарни јунаци, а тада једва људске сенке, које се повијају према тону гласа, или удару мамуза. Тортуре и крвге из њих су исцедили и оно, што нису никад урадили. Али ниједан од тих људских скелета није Михаиловића окривио за било какав злочин према грађанству и неборцима, заробљеницима или рањенима, болеснима или нејакима, женама или деци. Према свему томе, његове изјаве на суду у тој вези нису само речи, већ истина, којом се за време другог светског рата није могао много поносити ниједан други герилац света, a најмање комунистичко крило. Међу самим водећим комунистима Југославије није незнатан број оних, који су били пали у руке Михаиловићеве војске, али су остали у животу, па се чак опет нашли у свом комунистичком јату, живи и здрави, благодарећи многим Михаиловићевим командантима. Многи од њих, своје животе дугују Михаиловићевим ритерским обичајима и познатој доброти, који би били и остали на истој висини, и да није био министар војске и представник своје државе у поробљеној отаџбини, све до 1 јуна 1944. При самом крају пресуде стоји и то, разуме се као Михаиловићев “злочин”, што је “почетком августа 1944 године Душан Радовић-Кондор, командант Михаиловићевог корпуса, заклао два америчка авијатичара француског порекла, који су се били принудно спустили падобранима код реке Лима” . Али пре него је комунистичка правда и овај Михаиловићев “злочин” уклесала у своју пресуду “убијени” су се преко свог посланства депешом јавили, живи и здрави, благодарећи пожртвованости Михаиловићевих команданата и Михаиловићевог прикупљања и враћања у њихове базе свих спасених падобранаца. У пресуди, међу Михаиловићеве злочине, налазимо и овај: “У новембру 1941 године четници су стрељали у селу Браићима, на месту званом Дренови Врх, око 500 заробљених партизана и њихових присталица”. У тим данима, Михаиловић је из Планинице послао у Пожегу 150 заробљених Немаца, јер је Пожега била у националним рукама, те је и исхрана

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

била лакша. Један одред партизана, међу њима и понеки опасан пљачкаш, пао је у руке Недићевог, а не Михаиловићевог официра, Шкаве, који је по целом масиву Сувобора једнако вијао и Михаиловићеве и Титове присталице. Као што смо у другој вези навели, њему је у руке пао и Михаиловићев најближи сарадник потпуковник Мишић, с многим другим Михаиловићевим присталицама. Како су и где су сви они заглавили, то се ни данас не зна тачно. Али знамо из другог поглавља, да је Шкава, за кога Михаиловић подвлачи “да никад није био мој официр”, по Михаиловићевом тражењу стављен под слово “3 ”. О неком партизанском гробљу у селу Браићима, о засеоку Дренови Врх, становници села Браићи, по којему сам се недељама кретао, никад нису ни чули, јер га ту и нема, без обзирг што се ради о туђем, противничком, а не Михаиловићевом греху. Михаиловићу се у грех уписује и “напад Баћовића на партизанску територију у околини Прозор — Бугојно”, иако су тада на том сектору биле усташке јединице, а не Баћовић, или било ко други из Михаиловићевих одреда. Председник суда игра се чак и с оваквим питањима генералне природе и претпоставкама надљудског памћења. “Је ли вам познато да су октобра месеца 1942 године снаге попа Ђујића учествовале заједно с Италијанима”, пита он Михаиловића, без икаквог даљег прецизирања сектора или дела. Међутим, баш тих дана, кроз област Имотскога, за Макарску, прошли су Ђујићеви одреди, и у Прозору напали усташе, а не партизане. Михаиловић се тога присећа и понавља: “усташе . . . опет кажем усташе”, објашњавајући даље: “Јер је један од циљева био напад на Павелићеву државу”. И још нешто: кад је Ђујић нападао усташе у Прозору, комунисти су с усташима били у неком тајном савезу или пакту о ненападању, заједнички окренути према истом непријатељу: Михаиловићевим одредима. А затим после многих комунистичких позивања на “документе”, које Михаиловић тражи да види, али их суд не показује јер их сигурно и нема, председник се плаши новог Михаиловићевог буђења, те снисходљиво пита: “Јесте ли се заморили? Реците то суду”. “Јесам, уморан сам”, одговара Михаиловић. И настаје одмор, а с њим вероватно и ново “аранжирање” даљег тока претреса. Председник суда пита и то: “Д а ли вам је познато да су четнички команданти у Источној Босни, non Саво Божић, Цвијетин Тодић, Раде Радић и други, склопили споразум с усташима, децембра 1941, у циљу борбе за уништење снага Народноослободилачког покрета у томе крају”. Михаиловић одговара: “To ми није познато. Ја нисам знао ни да постоје одреди попа Саве Божића, Раде Радића и Цвијетина Тодића”. Али и ако комунистички наводи немају основе ни за ова лица, која нису ни у саставу Михаиловићеве војске, ако и постоје у тој улози, у пресуди he ући и та Михаиловићева “издаја”, преко овог несигурног моста и “сарадња с усташима”.

КРИВИЧНА ОДГОВОРНОСТ ЗА ТУЂЕ КРИВИЦЕ

Чак и кад би споразума између усташа и ових лица изван Михаиловићевих одреда уопште било, тај сумњиви споразум не би могао бити створен “ради уништења комунистичких снага у том крају”, јер њих децембра 1941 у том крају Источне Босне није уопште ни било. Михаиловићу се у грех уписује и “састанак Раковића с Миланом Аћимовићем, средином 1944” . Бивши Павелићеви сарадници као Назор и Аугустинчић, или џелати и издајници Југославије као Филиповић, Пирц и Месић, састајали су се не само с Титовим комесарима, већ и с Титом, певајући му из највеће близине исте песме, или вајајући исте бисте, које су у усташкој престоници “подастрли Павелићу”, милион пута већем џелату од изгубљеног Милана Аћимовића. Уписује му се у грех и такозвана сарадња између Фране Новака и Италијана у Словеначкој, на сасвим другом крају државе, до кога Михаиловић није ни дошао за цело време рата. Док се и та словеначка ратна лукавства и искоришћавања мањег зла, уносе у последице “Михаиловићевих директива”, ево што нам кажу “директиве”, које су у комунистичким рукама. Ради се о Михаиловићевој депеши упућеној том истом словеначком мајору Новаку: “Нису пожељни разговори с италијанским командантима. Ако можете да их израдите на погодан начин учините то, не компромитујући ни покрет, ни себе. У тешкој борби коју водимо треба искористити једног непријатеља против другог” . Директиве су јасне и нимало не указују на издају, већ на чисто ратно лукавство. Али и то је привилегија или монопол комунистичке гериле, и никог више, а најмање Михаиловића, чија се издаја проналази и у таквој јасној и патриотској директиви.76) На једном месту у својој одбрани Михаиловић још ближе прилази проблему ратних искоришћавања мањег зла, дотичући тактику “маскираних напада”. После таквих маскираних напада једног Михаиловићевог одреда на Италијане, у борбу је ступао други његов одред, зато већ припремљен, који би “нападаче” отерао, и од “ослобођених Италијана” покупио све оружје до последњег метка или пушке. Такви примери ратног лукавства често су наоружавали његове одреде у Црној Гори, Херцеговини и Санџаку. Али за комунистичку правду то је све издаја отаџбине, баш зато што оружје није дошло у комунистичке руке, и искоришћено за њихове сврхе.77)

75) Целу архиву из Михаиловићевог штаба предао је комунистима м ајор Слепчевић, присиљен њиховим тортурама. 76) Комунисти у Словеначкој имали су с Немцима два споразум а о ненападању, један преко др. Вилфмана, а други преко К ардељ а и Бебл&ра, да би уништили словеначке националисте. О том сп ор азум у амбасадор Biddle извештава своју владу 13. октобра 1942, п о д бр. 29, Reg. 740. 00116, EW 1939—633, D iplom atic Papers, стр. 82К77) Ввди напомена бр. 40.

VII

ИМПУТИРАЊЕ ИЗМИШЉЕНИХ ИЗДАЈА Комунистичку логику и процесну стратегију, необичне за савремене правне појмове и установе, налазимо и у оптужници и у пресуди, гдегод би се задржали ради анализе. У државама где се велики процеси отварају и воде ради проналажења материјалне истине, оптужница је увек опширнија од пресуде. Знатан део инкриминација отпада у процесном поступку, да би у пресуду ушло само оно што је — несумњиво. Комунистичка правда никад не тражи материјалну истину, већ заштиту владавине своје диктаторске мањине. Услед тога, што комунистички тужиоци убаце у оптужницу, то комунистичке судије преносе у пресуду. Репродуковање званичне комунистичке историје о бици на Неретви има за циљ наметање свету своје једностране тезе, путем сталног понављања и планског искоришћавањЗ Михаиловићеве беспомоћности на претресу. Нижући при томе своје “подвиге и победе”, они испред себе увек и свуда виде Михаиловићеве команданте, па чак и тамо где их никада није било. Јевђевићу придају амбасадорску улогу “посредника с Италијанима”, иако се пре Неретве Јевђевић одметнуо од Михаиловићевог покрета, те га у тим борбама није ни било у било ком својству. Као што тужиоци у Јевђевићу виде “посредника”, који хипнотише и Мусолинија и његове генерале (страна 37 судских записника) тако и у генералу Трифуновићу и капетану Раковићу проналазе и “преговараче с Немцима у селу Трбушанима”. Ту доводе чак и др. Живка Топаловића, и то у априлу 1944, “кад су две Титове дивизије продирале у правцу Ваљева”, Међутим и то је све измишљено да би Михаиловићеве “издаје” што јаче подвукли, и на дому, и пред светом, иако у целој тој причи Михаиловића уопште нема, чак ни по комунистичкој оптужници. А затим, ни Трифуновић, а камоли др. Топаловић, не само што није био на било каквом сличном састанку, већ тада није био ни у том селу, или крају. Оптужница Михаиловићу ставља на терет и колаборацију Came Михаиловића с Драгим Јовановићем, шефом квислиншке полиције у Београду(47 стр.). Међутим никад није било ни Михаиловићевог знања и одобрења, нити икада икакве сарадње с овим изразитим нацистом, највећим непријатељем Михаиловићевог покрета. Михаиловић је одлично знао, да је овај Јовановић хиљаде његових присталица предао Немцима, који су на мукама нестали. Зато је од Михаиловића уведен у листу великих грешника, који су на смрт осуђени, а не само стављени под слово “3 ”. Свих 105 првака националног по-

ИМПУТИРАЊЕ ИЗМИШЉЕНИХ ИЗДАЈА

крета у Београду овај Јовановић је оптужио, а немачка полиција похапсила, и већином побила. Он је чак био и страх и трепет самој Недићевој влади. Без икаквог овлашћења ове владе, чак ни окупатора, он је у два маха стрељао по десет Михаиловићевих присталица за по једног свог агента, што је чак изазвало и немачку забрану таквог преотимања њихове џелатске улоге. Америчког пуковника Мек Дауела оптужница терети, заједно с Михаиловићем, “зато што је захтевао од Немаца да оружје положе искључиво Михаиловићу” (49), a то значи — не Титу. Међутим полагање оружја, једном или другом, значило би предају немачке балканске армије, па према томе и победу савезника на том фронту, коју комунисти желе да за себе монополишу, као да је Америка у рат ушла ради Титове величине и совјетске превласти. У оптужници и пресуди читамо да је “Михаиловић вршио истребљења Хрвата и Муслимана под изговором да је то одмазда за покоље Срба, које су вршиле усташе, а на делу је сарађивао с усташима и против српског и против хрватског народа” (61). Међутим, о “истребљењима Хрвата”, у вези Михаиловића, не говоре ни најокорелије усташе, кова Павелића или Кватерника, Лубурића или Артуковића, Камбера или Омрчанина. Таква “истребљења” постоје само у комунистичкој рачуници, заједно с “осветом и сарадњом”. Нема Хрвата који је, зато што је Хрват, нкад био лишен и слободе, камоли живота, не само по Михаиловићевој наредби, већ ни по наредби Недићеве владе, или Љотићеве организације. Велики број Хрвата живео је у Београду, са свим правима, и под истим условима и околностима, као и Срби, уколико нису били органи или симпатизери загребачке погромске владе, са свим привилегијама окупатора, а не обичних грађана. У знак протеста против погрома и страховладе нацистичке Хрватске многи од тих југословенски оријентисаних Хрвата тражили су и прелаз у православље. Листа молби била је све већа, уколико су и грехови преверавања, и ортаклук између хрватске цркве и државе, били све јачи. Ниједну од тих молби Српска православна црква није уважила током целог рата, већ их све одложила за послератне дане, кад страх или сила не утичу на људске воље и одлуке. У тим данима хрватска црква, на основу свога и погромског закона од јуна 1941, преверила је 240.000 “православних шизматика”, од којих је пола побијено, а преживели се после пада усташке државе опет вратили у своју верску матицу. Д ок су комунисти и усташе често били у сарадњи или пакту ненападања, таквих аранжмана никад није било између Михаиловића и усташке државе или цркве. Као што ће се видети из посебног поглавља, у вези погрома, није га ни могло бити, ни за један дан, а камоли “током целог рата”. Све усташке архиве налазе се у комунистичким рукама. У свима њима нема ниједног слова или трага о сарадњи с Михаиловићем. Напротив, оне су препуне доказа мржње, и пре-

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

ма Михаиловићевом покрету, и према свим Србима, чак и онима, који су и веру променили, из страха за голи живот. “Зашто сте и преверене убијали”, питао је кардинал Тисеран др. Лорковића. А понеки погромски духовници са Широког Бријега или из Камберове школе одговарали су: да би лакше ушли у царство небеско, јер то као православни шизматици не би могли. И на крају: само комунисти из мрачне тамнице једног старог србофоба, какав је Броз-Тито, могу тако лака срца и образа мењати улоге Срба и Хрвата у рату, окупацији земље и погромима у њој, представљајући Хрвате као “невине жртве . . . Михаиловићеве освете”. Михаиловићеве “издаје” образложавају се и тим, што је “спроводио кроз све време рата, све до саме капитулације хитлеровске Немачке, активну политику и војну сарадњу са свима окупаторима(498)”. Југославија је стварно имала шест окупаторских сила на разним подручјима: Немде, Италијане, Бугаре, Мађаре, Арбанасе и најстрашније међу свима њима хрватске усташе. И тужиоци и судије знају да је сарадња са свима тим силама, и измишљена и немогућа, па и кад би је Михаиловић хтео. Поред тога, право увек тражи да се означи: у чему се састојала та “политичка и војна сарадња”, без свих смелих генералисања, која су увек доказ лајичке површности и процесне сиротиње. Даља образложења Михаиловићевих “издаја” састоје се у томе, “што је у циљу да одржи окупацију ...д а в а о директиве својим командантима да склапају споразуме и да сарађују са усташима уз признање суверенитета такозване “независне државе Хрвата”, и уз полагање заклетве Павелићу, организатору масовних покоља српског и хрватског народа” (498). Нема суда на земаљској кугли, изузев комунистичког, који би у једној реченици сабио више немогућности, и то све без иједног доказа, чак ни из њихове инквизиторске кујне. Ко то у свету, сем комуниста, може веровати да је иједан частан Србин, а камоли Михаиловић “имао за диљ да одржи окупацију”, која је његов народ у црно завила? Где су икакве индиције о “признању суверенитета усташке Хрватске”, рођене из издаје, а саздане од злочина? Где су те “заклетве Павелићу”, које би положио ико из Михаиловићевог покрета, као што су их положиле многе Титове перјанице, на челу с Хебрангом и Велебитом? Зар свако ко барата са законима, изузев затрованих комуниста, не зна да су Павелићеви погромски закони донети против Срба и Јевреја, а не против Хрвата, макар били и демократе? Каква то људска и правна логика дозвољавају констатацију из пресуде да су “масовни покољи” једнако уперени и “против српског и против хрватског народа”, а иза њих Михаиловић са својим Србима или командантима, који су сви Срби, а према титистима још и — српске хегемонисте? Михаиловићеве “издаје” комунистичка пресуда образложава и тим, “што је разбијао јединство српског народа у борби против окупатора и наметао му братоубилачку б о р б у . . .

ИМПУТИРАЊЕ ИЗМИШЉЕНИХ ИЗДАЈА

што је распиривао националну и верску мржњу и раздор међу народима Југославије, . . . чиме је подржавао окупацију и слабио ратне напоре Југославије” (499). Пре свега, разбиЈање јединства најјачег народа у било којој држави, циљ је комуниста широм целог света. Против српског јединства изјаснио се и Стаљин на конгресу Комунистичке интернационале из 1934. Против њега је увек био и Јосиф Броз-Тито, и то са четири разлога: аустро-угарског каплара, мржњом задојеног противника коалиције са Србима, југословенског примитивног комунисте, и извршиоца Стаљинове тезе о пет разних нација, у окриљу српског народа. Јединство једног народа, па и српског, било то у рату или миру, не разбијају никад националисти, зато што су увек у већини, већ увек комунисти, зато што су свугде у вапијућој мањини. Мањине, а не већине, служе се терором, као јединим путем ка свом циљу. Таквим терористичким путем разбијања постојећих вредности и сила, наоружани својим законом “што горе то боље”, они свугде стварају једнаки хаос, како би воде што теже замутили, и из њих испливали са својим пленом у зубима. Мржњу и раздор међу народима Југославије нису могли ширити Михаиловић и Срби, против којих се устремила цела стара немачка мржња и нацистичка ратна машина. Ширили су је Павелић као расиста, на челу “изабране нације и њене хиљадугодишње културе”, с хиљадама погромлија, с расног и верског поља, и Тито, као стаљиниста и србофоб, на челу “изабране класе и доктрине”, људског олоша, а не пролетера, с противног пола класне мржње и бестијалности. Ратне напоре Југославије паралисала је и до нуле довела издаја у рату, у којој су једнако грешни ортаци, и хрватске дефетисте, и југословенске комунисте, први с погромима, а други са страхом и терором, обе силе уједињене у издаји. Њ ихову заједничку издају доказује и Титов проглас из Загреба од 3 априла 1941.78) Своје апсурдне разлоге и логику комунистичка пресуда допуњава и наводом да је Михаиловић организовао терористичке банде и групе, као једино преостало му средство. . . уз помоћ Гестапоа организовао школе за терори сте... вршење терористичких аката . . . угрожавање уставног демократског поретка у Федералној Демократској Републици Југославији” (499). Пре свега, комунистичка критика тероризма звучи необично, јер то је комунистичко еванђеље, од МарксовогМанифеста, и тако he бити до последњих трзаја и дегенерације. Затим, Михаиловић није никада имао “школе за терористе”, јер и то је комунистичко-погромски монопол, а још мање их отварао “заједно с Гестапом”, од чијег је тероризма његов покрет патио, далеко јаче него Титов. И на крају: о каквом то комунистичком “уставном поретку” говоре комунистички 78) Овај проглас Централног комитета комунистичке партије Југославије, с Титом на челу, од 3. априла 1941, дакле уочи самог рата, објављен је у Гласнику, свеска 17, страна 5.

100

НА

С Т Р А Ш Н О М СУ Д У

правници, пре месеца новембра 1945, кад су земљи устав наметнули? Даља анализа сличних инкриминација потпуно је излишна, јер нам ових неколико типичних примера одају целу њену беспомоћност или процесну абсурдност. И оптужница и пресуда, гдегод би загребли, одају читав низ радњи и разлога, који не могу бити у складу са савременим кривичним правом. Комунистичко правосуђе не дели логику владајућег права, јер је тајна полиција врховни закон, тужилац самостални законодавац, закон растегљив као хармоника, а правда — власт и интерес комунистичке мањине. Ради илустрације те лоше правде, и још горих судија, дотаћи ћемо и неколико типичних комунистичких “образложења”, која значе вапијуће правне аномалије. Михаиловићеве “издаје” доказују се и тим “што је под својукоманду примио већи број војвода КостеПећанца” (500). Ако је Пећанац веровао да су комунисти већа опасност и веће зло од нациста, многе његове војводе нису с Немцима биле у савезу, чак ни у додиру, иако су ван сваке сумње све биле антикомунисте, а поред тога и антинацисте, кад би им се год указала прилика. Пршем таквих “војвода” под своју команду, не може бити издаЈа, ако нема доказа да су се ови издајнички понашали или било чим окупаторе помогли. Поред тога, Михаиловићеви Калабићи и Глишићи, могли су бити у борби с комунистима исти, какви су комунисти били према њима и свим националистима. Али у националном рату, они су били прави Робин Худи према људским мизеријама, i.oje је Тито примио из погромских редова. Амерички официр Илија Поповић, који је био у Титовом штабу, заједно с Черчиловим сином и Меклином, описује те Титове погромско-комунистичке перјанице, јер их је и видео и знао. Титов генерал и командант авијације Фрањо Пирц побегао је из југославенске војске у нацистичке редове. Постао је и погромски и немачки пуковник, командујући хрватском и немачком артилеријом против америчке авијације, која је продирала у “хрватско небо”. Добио је по две ратне декорације, и усташку и нацистичку, за своју ревносну службу против Срба, Михаиловића и англо-америчких непријатеља. Са свим својим издајама и погромско-нацистичким производствима и ордењима Тито га је 1944 примио у своју војску, из које је наставио борбу против Срба и Михаиловића, с енглеским оружјем. У касапници последњих остатака Михаиловићеве војске, у Зеленгори, овај нацистичко-комунистички генерал играо је, кажу, видну улогу. Сличног “хероја” Тито је добио и у свом ужем земљаку, генералу Маретићу, комунистичком команданту X корпуса. И он је одмах у почетку рата као поручник побегао из југословенске војске, и постао немачки ратни пилот, па за показане подвиге и против своје Југославије, произведен у чин Хитлеровог капетана. До Тита је доспео тек августа 1944 и постао убрзо комунистички генерал. Сличан је херој и Су-

ИМПУТИРАЊЕ ИЗМИШЉЕНИХ ИЗДАЈА

101

лејман Филиповић, издајник своје југословенске војске, који је ушао у Павелићеву погромску машину, постао у њој пуковник, пришао Титовим одредима у Босни 1943, после многих окршаја с Михаиловићевим јединицама, да би погромску каријеру завршио као Титов генерал и државник. Међу Титовим звездама из 1944, према којима су Пећанчеве “војводе” права јагњад, видимо и двојицу бегунаца из југословенске војске, затим усташких пуковника и погромских претходника, на крају Титових генерала и перјаница, са по пола туцета усташких и нацистичких одликовања, и с погромских поља, и са самог Стаљинграда. Једно је Месић, Титов џелат у Србији, и долини Мораве, из октобра 1944. A друго је Рукавина, Титов шеф штаба у комунизираној Хрватској, где се као Павелићев и Хитлеров официр нарочито истакао у борби против Михаиловићевих људи и сународника, али никад у борби против Тита и његових герилаца.79) Михаиловићеве “издаје” пресуда образложава и на овај начин: “Децембра 1941 Михаиловић је упутио у Црну Гору своје официре, Миливоја Недељковића и Перхинека, са задатком да успоставе везу с четничким командантима у Црној Гори и Санџаку” (25 и 50). Слање својих официра с једног фронта на други није кривично дело, а још мање, када су тада у Црној Гори и Санџаку, обе гериле биле у формалном савезу и истом отпору, с тим што су комунисти већ тада позадину чистили од својих потенцијалних противника. Уосталом, послати неког у борбу за отаџбину, није издаја, па чак ни онда, ако би такав делегат у издају и загазио без наредбе свог команданта. И на крају, овим официрима, ни комунистички оптужни материјал не импутира никакву кривицу, сем своје комунистичке логике да је “издајник свако ко није с њима”. По комунистичкој правној логици из пресуде Михаиловићеву издају доказује и то “што је мајора Бошка Тодоровића поставио за команданта Источне Босне и Херцеговине, a овај је по доласку на терен закључио писмен споразум о сарадњи четника и италијанских окупатора, у борби против партизана” (27 и 50). Међутим мајор Тодоровић био је један од најчеститијих југословенских официра. Он се још кретао по слободним планинама, те Италијане није ни видео, камоли с њима савезе правио. У свом замаху и препотентности комунистички тужиоци чак и не покушавају да та тврђења докажу, а судије још мање. И они знају истину, да је Тодоровић мучки убијен на састанку с комунистичким терористима, апелујући на њихов разум и заједнички фронт. Један од џелата добиће и Титов генералски чин за тај вероломни злочин, а доцније и дипломатске функције у Америци и Канади, иако је био полуписмен, а поред тога и џелат свог рођеног ода. 79) Изјава САД капетана Иље Поповића, Chicago Daily Tribune, од 2. априла 1946.

102

НА

СТРАШ Н ОМ

СУДУ

По тој истој посувраћеној логици и образложењу “издаје”, Михаиловић је крив и зато, “што је у Словеначку послао мајора Карла Новака” (28 и 504). He наводи се никаква Михаиловићева наредба Новаку да предузме ишта, што би значило колаборацију. Још мање се дају икакви конкретни подаци Новакових кривица, изузевши да је у Словеначкој основао Плаву Гарду, а сарађивао с Белом гардом. А такве неодређене везе, без навсфења радњи, не би биле довољне да окују ни мајора Новака, камоли генерала Михаиловића. По комунистичкој логици и праву, Михаиловић је “издајник”, и по томе, “што је из Србије прешао на планину Златар, а одатле у Црну Г ору. . . у намери да угуши народни устанак” (28 и 504). Међутим, устанак у Црној Гори, и Санџаку, избио је 13. јула 1941, и на жалост у крви угушен ране јесени 1941, дакле неколико месеци пре него је Михаиловић и кренуо из Србије. Намере се увек цене по делима. Михаиловићев долазак у Црну Гору није значио крај народног устанка, већ предах у окриљу слободних планина, после великих губитака, од Авале до Ловћена. Тај предах у планинама тражио је и Тито, да би се из Херцеговине докопао Босне и њених азила, а из ње спремао и пактове о ненападању с усташима и окупаторима, али не и с Михаиловићевом герилом. Да намере о ликвидирању народног устанка није било доказују даље борбе и саботаже непријатеља, широм деле земље, увек уз припреме општег устанка, које су једнако реметили и Титови партизани, и Павелићеве погромлије. Према комунистичкој правди и логици, Михаиловић је “издајник” и за то, “што је из Липова руководио четничком акцијом на уништавању народног устанка, подржаван од енглеског мајора Хадсона” (29, 30 и 506). Међутим и тај “британски колаборатер” Хадсон, постаће доцније Титов идол, чим га је у његовим грандоманским интригама заменио и истиснуо пуковник Бели. Михаиловић из Липова није радио на “уништењу народног устанка”, који је настављен и у Црној Гори и у Србији, иако су из њих ишчезли сви Титови герилци. Италијанске трупе затворене су у градове, а саботажа немачких транспората ка Солуну и Африци настављала се без прекида. У тим данима Тито је већ био у пријатељском пакту о ненападању с Немцима, као што нам кажу немачке архиве и затишје на терену, не само услед немоћи, већ и услед уговорних обавеза започетих преко нацисте Ота. Михаиловић је по тој правди и логици издајник и с тих разлога “што је издашно помаган материјалом и политички од емигрантске владе у Лондону” (32 и 506). Међутим, цела помоћ емигрантске владе Михаиловићу имала је негативне ефекте, од Михаиловићевих нових титула, до лоших обавештења. Али и да је његов покрет, који је водио народни отпор, влада помагала, то не би била издаја, већ право министра рата легалне владе, и још живе државе. Помоћ од такве владе, “која је слуга империјалиста”, Тито сигурно није могао очекивати, не зато што је Стаљинов агент, већ што је

ИМПУТИРАЊЕ ИЗМИШЉЕНИХ ИЗДАЈА

103

тој истој влади, на исти начин као и Павелић, објавио рат, чим се одрекла заштите Осовине, и новог реда у свету, који је обећавао ортаклук између Стаљина и Хитлера. Да би ова апсурдна логика била убедљивија, пресуда подвлачи Михаиловићеву издају и овим разлозима: “Што је примао материјалну помоћ и директиве од емигрантске влад е . . . као и поруку енглеског мајора Мастерсона, да што пре ликвидира комунисте” (46 и 507). Овим образложењем понавља се претходно, како би издаје изгледале страшније, a Михаиловић само агент у британским рукама”. Пресуда не наводи о каквој се то поруци ради, у чему се састоје помоћ и директиве владе, како би Титова герила испала што славнији победник, и без помоћи владе која није њена, па и против воље Британије, чији he их Премијер тих истих дана (1943) и извући из амбиса и немоћи. Према комунистичком правосуђу, Михаиловићеве “издаје”, у заједници с четворицом његових сарадника, кулминирају у томе, “што су после величанствених победа Народноослободилачке војске, а нарочито после историјских одлука, донетих на Другом заседању АВНОЈ-а, у јануару 1944 године, у селу Ба, организовали конгрес такозваних равногораца и реакционарних елемената, из бивших партија и груп а.. (513 и 514). Међутим, из других поглавља видећемо да би их све њихове “величанствене победе” и “историјске одлуке” довеле пред народни суд и пресуду, да их Черчил није дигао из прашине и пораза у Техерану, а устоличио заједно са својим сином, 24. маја 1944, и то у часу Титовог бекства из земље. На овај конгрес у селу Ба позвати су и комунисти, а позив за сарадњу против окупатора донео и сам конгрес, доказујући свој циљ заједничког отпора, место братоубилачког рата. Ако су комунисти грађански рат претпоставили националном рату, то није никакав југословенски изузетак, већ Марксово, Лењиново и Стаљиново правило или догма, обавезна за све комунисте света, радило се о Куби, или Монголији. У образложењу овакве “издаје” комунистичка пресуда понавља своје стереотипске разлоге и омаловажавање сваке опозиције, претварајући своје банде у народ, а своје интересе у законе. Михаиловић је за комунисте “издајник” и по томе, “што је у децембру 1941, у срезу пожешком, мешовити немачкочетнички суд само у један мах осудио на смрт дванаест присталица партизана”. Михаиловић је с овим суђењем имао исто толико мало везе колико и Тито. Тада је био у Златар планини. Тада су Немци по Србији хватали остатке његове разбијене гериле, и према њима поступали на исти начин, као и лрема Титовим присталицама, убрајајући све заједнички у “комунистичке банде” . Никад ниједан члан Михаиловићевог покрета није седео у истом суду, заједно с Немцима. To у случају Пожеге нису чак радили ни Пећанчеви “четници”, већ представници

104

НА

СТРАШ Н ОМ С У ДУ

Љотићевог Збора, прогањајући једнако, и националисте из Михаиловићевих редова, и комунисте из Титових јединица. И на крају, прави герилци нису лако излазили пред суд, већ убијани, или у логоре одвођени, без икаквог суда. Према свему судећи, “пожешки јунаци” које пресуда помиње, нису ни били борци, већ делови пљачкашких банди, или ничије војске, које су титовди убројили у своје “хероје и жртве”, слично пљачкашкој банди, из села Планинице. Даље дотицање стотина примера комунистичког резоновања и правосуђа, којима кипте и оптужница и пресуда, увело би нас у безизлазну комунистичку правну џунглу. Враћање на основна питања и основне стубове комунистичког страшног суда даће нам јаснију слику, и комунистичке правде, и комунистичке логике, коЈе цео свет гледају кроз своје искривљене или поломљене призме и појмове.80)

80)

Види напомена број 40.

VIII

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ А) САРАДЊА С НЕДИЋЕМ Из дуге листе Михаиловићевих злочина оптужница и пресуда издвајају три велике и “основне издаје”, свака од њих угрожена смрћу, кад би уопште постојале. Све три су везане с личностима генерала Недића, Немца Нојбахера и погромлије Павелића, јер се састоје у сарадњи са свима њима. Сама сарадња образложава се лажним сведоцима, који су прошли кроз све земаљске тортуре, и фалсификованим писменима, која су подешавана према туђим интересима или инквизиторским, комунистичким справама. Такви разлози или докази изветрели би у слободном свету после три унакрсна питања. Међутим таква питања, суочења или расветљавања комунистичко правосуђе никад не дозвољава, ако имају намеру да у сумњу доведу комунистичку — истинољубиваст. Прву од тих основних Михаиловићевих “издаја” чини “сарадња с Немцима”, преко генерала Милана Недића. Примајући све непроверене приче из оптужнице, комунистичка пресуда дословно наводи: “Михаиловић је крив... што је још августа 1941 склопио споразум с квислингом Недићем. . . a то делимично и признао. . . и што су се 1944. Михаиловић лично и његови команданти састали с Недићем, Љотићем и усташима . . . с Недићем закључио у го в о р . . . како то сведочи Драги Јо в а н о в и ћ ... итд. (536, 537). Све чињенице у вези ове непостојеће “издаје” овако изгледају: Поред многих својих команданата, које у децентрализованој герили нигде на свету није могуће довољно дисциплиновати, Михаиловић је за својим леђима, и на својим леђима, осећао и људе, с којима никад у животу није имао ничега заједничког. Желећи да се уброје у ред Михаиловићевих присталица, кад је његова звезда високо сијала, и то било из личне сујете, или квислиншке срамоте, а можда и ради посмртног гласа, они су на претресу постали Михаиловићу тешки као планина. Ако Ђура Докић, који је и срцем и душом био у покрету, иако формално противу њега, не прави употребу од таквих својих осећања, сви остали окупаторски сарадници од својих доброжетељних фантазија праве велику злоупотребу. Заборавимо Мушицког, Павловића, Јонића и Динића, који постају огавни у својој понизности, да би тим кукавичким путем спасли грешне главе или дословно имитирали Стаљинове сужње из Москве. Али најглавнијег међу

106

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

њима, у чијим је рукама негда стајала и Недићева глава, не можемо заборавити, јер он на претресу постаје нека врста крунског комунистичког сведока, противу Михаиловића. Преко овог сведока, комунистичка правда купује доказе, како би утврдила Михаиловићеву издају и путем сарадње с генералом Недићем, које није никада било. Реч је о Драгомиру Јовановићу, управнику београдске полиције и општине, човеку без мозга и морала, који се старао да умре на ногама, кад је целог свог живота пузио на коленима. Јовановићево хвалисање да је био у некој вези са приличним бројем Михаиловићевих команданата у Србији, било би безначајно пред сваким некомунистичким судом, јер ни он сам не тврди да је за те везе Михаиловић уопште знао. Прво његово “повезивање с покретом, преко окружног начелника Милана Калабића а то је отац Николе Калабића, звучи фантастично. Стари Калабић био је и остао љути противник Михаиловићевог покрета, можда најкрволочнији од свих полицЈијских начелника комесарске и Недићеве владе. Све Михаиловићеве присталице прогањао је без милости, а многе и стрељао без суда, не правећи никакве разлике између националне и комунистичке гериле. Првих месеци, у својој осионости, која му је у 1927 години поклонила осамнаест година робије за два мучка убиства браће Мијушковића ова људска звер прогањала је и свог рођеног сина Николу, једног од Михаиловићевих команданата у Србији, јунака без страха, али и силовитог раса, без сваке мере. Иако су команданти, нарочито београдски, хтели да искористе свемоћног Јовановића, како би било мање суза и крви, предаје Немцима, и стрељања ноћу, то неће бити сарадња, већ ратно лукавство, дозвољено и герилама и редовним војскама. Тим путем они су могли да олакшају притисак, и према себи, и према својим људима, кад је Јовановић већ држао “да тој организацији припада будућност”, како то он сам изјављује на претресу, тражећи и улазницу у ту будућност, а с њом и откуп својих тешких грехова. Приче овог Јовановића “о везама између Недића и Михаиловића”, на којима почива један од главних стубова пресуде, постају све тежи камен око Михаиловићевог врата. Таквим баснословним причама треба да се несумњиво докаже постојање немогуће тројке: Михаиловић — Недић — Павелић, која је била једнако драга и Шубашићу и хрватским франковцима у Америци, и совјетској радио станици у Тифлису, и англо-америчким, филокомунистичким круговима и штампи. Недић никад за свог живота није крио свој негативни став и осуду, и Михаиловића, и целог његовог покрета. Представницима комора у Београду, адвокатске, лекарске и инжењерске, он је већ крајем септембра 1941 излагао бреме жалби противу“ полуделог пуковника, који неће да се преда, нити његов савет чује, већ мисли на отпор сили пред којом је

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСГОЈЕ

107

капитулирала цела Југославија, а с бојног поља побегла цела Европа”.81) Те је нападе устостручио после трагедије Краљева и Крагујевца, а тим и наморао једног од својих министара др. Радосављевића да напусти владу. Те нападе понављао је у многобројним изјавама, и преко штампе и преко радија, као и у својим говорима и апелима на народ. Најближи Недићеви сарадници, као Ђорђе Перић, не крију, већ отворено подвлаче ту бескрајну Недићеву мржњу, и противу Михаиловића, и противу његовог покрета. Он је према Перићу чак и онемогућио нешто злехуде кријумчарске помоћи у оружју, до које је ратно Михаиловићево лукавство много држало, продирући све дубље у Недићеве редове.82) Адам Прибићевећ, пре рата лични пријатељ, и Недића, и Михаиловића и Љотића, чинио је све да по апелима Михаиловићевим утиче на Недића и Љ отића, како би у Србији обуставили братоубилачке нападе на националне одреде, а потајним каналима помогли отпор преживелих остатака усташких погрома у Срему и у Босни. Недић није крио “да се жртвује за спас свог народа, кога Михаиловић води у пропаст”, изјављујући Прибићевићу: “Лако је отаџбини дати живот, јер то заболи за секунд, два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу”.83) Љ отић је, међутим, био човек другог кова. Он је све до напуштања граница Југославије, а можда и до последњег секунда, веровао у немачку победу. Д а би и тим путем подвукао своју неизлечиву мржњу према Михаиловићу, и целом његовом послу, он је Прибићевићу рекао: “Немачка he победа доћи изненада. . . путем неке нове технике, неких нових летећих чуда, којих је све више у немачким арсеналима” .84) Љ отић је ваљда мислио на летеће бомбе V2, које he тек у другој половини 1944 постати опасност по Енглеску, а о којима ни он марта 1944, кад је с Прибићевићем разговарао последњи пут, није свакако ништа више ни знао. Ту разлику између Недића и Љ отића није крио ни Роберт Кранхолц, аустријски конзул у Београду пре аншлуса, велик демократа, Недићев и Љутићев предратни и ратни пријатељ, али од 1930 81) Недићеве речи представницима коморе у Србији, септеибра 1941, које су одбиле да се придруже његовом апелу у овом смислу, раније потписатом од многих доцнијих Титових првака. 82) Из брошуре Ђорђа Перића, једног од најближих Недићевих саветника и шефа пропаганде, објављена у Јоханесбургу, Јужна Африка. 83) Ове речи Прибићевић ми је саопштио иств ноћи, децембра 1943, а сутрадан их поновио и нашим другим пријатељима, од којих су двојиЦа још у животу. 84) Прибивевићеве речи у Равној Гори, почетком јула 1944, кад је прешао у шуму испред немачких потера, односиле су се на разговор из марта 1944. Оне су дословно унете и У његов Дневник.

108

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

и поуздани пријатељ британске дипломатске обавештајне службе.86) Кад све ово знамо, онда he бити лакше расветљавање свих доказа о вези између Михаиловића, с једне, и Недића или Љотића, с друге стране, којима комунистичка оптужница и пресуда доказује једну од најтежих “Михаиловићевих издаја”. Сарадњу с Недићем суд образложава исказима Недића, који је убијен у истрази, и сведочењем Јовановића, који је с Михаиловићем суочен на претресу. Обојица говоре о “закљученом споразуму, за помоћ у оружју, оделу и храни”, као и за официрске плате, којих у Михаиловићевом покрету током целог рата и герилског страдања није никада ни било. Питање плата било је чак и питање принципа, јер је покрет имао близу милијарду динара, отетих из Државне маркарниде на Сењаку, а не поклоњених од било кога.85) Оба исказа, или терећења, Михаиловић и одбија и оспорава, с пуно права, јер су оба излагања неких појединости толико идентична, да се све то може наћи само у намештеним нли изнуђеним записницима, а не у речима, ни мртвог Недића, ни живог Јовановића. У понеким тачкама, оба записника апсолутно искључују један другог, услед промене или недоучености иследника. Недићев записник је уопште сумњив, с обзиром на његов трагичан крај и тајанствени начин истраге. Оригинал Недићеве изјаве браниоци нису никад ни видели, већ га је председник и читао и од јавности чувао, с простог разлога, што га Недић није никада ни потписао. Кад је Михаиловић све те приче из “Недићевог саслушање” чуо и попратио својим категоричким “Немогућно”, суд је у помоћ позвао и живог сведока Јовановића, или боље — његову испребијану сенку. Д ок “Недићево саслушање” говори о неком споразуму, који је морао бити писмен, а истрага је заборавила да ту писменост споразума потврди, Јовановић зна поуздано да је споразум био само — усмен. “Ништа није писано, нити је прављен какав уговор, већ је Недић у пет тачака формулисао споразум, који је Дража Михаиловић прихватио”, каже овај преостали сведок. А затим, као сваки робот, сведен на ломни и преломљени костур, Јовановић изјављује: “Ево и тачака споразума”. Сада се већ у истражном записнику нижу пет тачака, у 117 речи, које су свакако саставили исти Недићеви и Јовановићеви инквизитори. Тек кад је председник суда осетио да Михаиловић цео тај или било какав споразум с Недићем категорички пориче, и да у том нема попуштања, он Михаиловића пита снисходљиво: “Да ли су такав споразум могли закључити Калабић, 85) Др. Хорватски, предратни помоћник министра финансија био је умешан у ову ствар, те је због тога доцније и стрељан. S6) Кронхолц је био мој клијент и лични пријатељ од 1935. Од њега сам чуо исто Љотићево мишл>ење, које потврђује Прибић&вићеве речи.

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

109

Рачић и Раковић”. С таквим питањем он истовремено открива целу сумњиву позадину исфабриковане сарадње. Михаиловић одговара: “Допуштам могућност, али без мога знања”, а поред тога и без сваке даље интервендије његових бранилаца, који би у слободи овакав сумњиви чвор расплели, или покидали својим унакрсним копљима. На овом месту, председник суда пада у своју властиту клопку, питајући Михаиловића: “Откуда то да се тако у детаљима слажу искази и Недића и Јовановића”, уверен да је и тим путем своју жртву довео у безизлазан положај. Михаиловић није правник, али својом још неугашеном интуицијом налази савршени правнички одговор: “Овакве детаље он није могао запазити. Он све то не би могао никада запамтити ирема свом менталитету”, иако би хтео да каже — интелигенцији. И заиста “менталитет”, a то значи интелигенција Драгомира Јовановића, толико је ниска и оскудна да је и на универзитету међу својим колегама важио као пример људске глупости, па тако и добио надимак “Ћалов”. Цео текст исправе очито је из комунистичке кујне, што се јасно види по терминима, који нису својствени, ни Недићевој правној стручности, ни Јовановићевом дефектном памћењу. Уосталом, за савремено право, овакво дословно навођење нечега што не може ни стати ни остати у празној лобањи оваквог сведока, значи и велику и глупу смелост. Таква тотална идентичност у исказима два различита сведока, дата под различитим приликама, и у дужем временском размаку, а поред тога и опширни “споразум” упамћен или дословно задржан пуне две године у глави једног ретко ограниченог човека, изазвали би праву експлозију пред сваким правим судом. Браниоци у слободном друштву апеловали би на све интелектуалце света, да је све то немогуће. Такав апел давно смо чули из устију Марије Антоанете, која на једну гнусну оптужбу смело јакобинцима одговара: “Питајте све мајке Француске. . . и од њих ћете чути да је све то искључено и за најгору међу свима њима”. Али комунистички инквизитори страшнији су од јакобинаца. Под њима су свезане руке и ошамућене свести, и оптуженима и браниоцима, па и када су кова др. Драгића Јоксимовића, који је већ тада био осуђен да јуначки умре, бранећи част и традиције своје узвишене бранилачке професије. Каква сс људска беда крије иза оваквих сведока, иследника, судија и тужиоца, јасно нам причају и огромне разлике између истражних записника и суочења на суду. На суочењу, нико од Јовановића не тражи да репродукује “споразум” или бар једну од пет тачака тог “вербалног уговора”, које је истрага плански исмислила. Знали су да глупи Јовановић све то не би могао, те је свако претходно припремање за ту папагајску улогу било бесмислено. Д ок он у истрази прича “о разговору и о споразуму” на претресу и суочењу с Михаиловићем каже стидљиво: “Михаиловић је ћутао приликом

110

НА

СТРАШ Н ОМ

СУДУ

целог Недићевог излагања”, иако се приликом прављења сваког споразума уста морају отворити, или перо употребити. Према њему Недић је обећавао “30.000 пушака, 500 пушкомитраљеза и један број минобацача”. .. али је Михаиловић и даље ћутао. Подвлачи и то како је Недић рекао: “Ви ми гарантујете да све ово (оружје и одела) неће бити употребљено против окупатора, а ја гарантујем да ћу учинити све што је потребно код Немаца да ово издејствујем”. А затим сведок додаје: “Михаиловић је и на то ћутао”. Оваквим подвлачењем Михаиловићевог сталног ћутања, Јовановић на суочењу негира најважније делове својих исказа у истрази, које је свакако за њега иследник и састављао, потврђујући нехатно најважннје делове Михаиловићеве изјаве. Михаиловић не спори случајни састанак с Недићем у планинама Србије, који је Недић тражио, и који не би одбио ни један разумни командант гериле, било где у свету. Док је Недић свакако мислио на Михаиловићеву капитулацију, како би бар Србију сачували од пропасти, Михаиловић је мислио на подривање и искоришћавање целог Недићевог апарата, са преко 100.000 службеника, који су се све више окретали ка Михаиловићевој герили. Као што је и на претресу изјавио, путем тог случајног састанка, он је указивао помоћ генералу Дамјановићу, помоћнику генерала Недића, који је од првог дана потајно припадао Михаиловићевом покрету. Преко Дамјановића многе присталице Михаиловићевог покрета уведене су у Недићеве установе, неке и у војску, паралишући их изнутра, или их искоришћавајући за ствар националног покрета. Тако је већ крајем јула 1944 Михаиловић у Равној Гори, на Галовића пољани, или горском аеродрому, изјавио пред 250 Американаца, на растанку са Србијом: “Оружје . . . оружје и ништа више. A то оружје могле би нам обезбедити највише две савезничке дивизије, прислоњене уз наше планине, тамо негде између Бојане и Улциња. Чим би се оне ту појавиле цео простор од Јадрана до Ђердапа преконоћ би се нашао у нашим чврстим рукама, све, све, и села и градови, с Београдом на челу. Таквим препадом окупатора бисмо избили из седла, да више не може за сваког свога тражити стотину наших, јер би све мисли и рад морао концентрисати на спасавање голих живота и грешних глава”. Том истом приликом, на истом растанку, Михаиловић тачно обавештава Американце о свим домаћим односима, па у тој вези наставља: “Цео државни апарат Србије и Црне Горе, које би поново постале поприште великих догађаја, у нашој је власти. He питајте ништа више. Али све, од последњег поштара и железничара, до самих врхова, сем шачице непоправљивих, уз нас је, a то значи уз вас, за једну једину ноћ. Зато, ми не тражимо ништа више, него долазак, чување обале и материјал. Све друго биће наша брига”.

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСГОЈЕ

111

Крајем своје беседе у Равној Гори Михаиловић оповргава не само оптужбу о сарадњи с Недићем, већ и сваку сумњу о било каквој сарадњи с окупаторима. Ево и тих крилатих речи: “Буде ли се то прихватило, Југославија је опет на ногама, а све непријатељске силе на Балкану у бекству или у нашим рукама. Ми смо уверени да ћете ви, наши ратни другови и сапатниди, бити најбољи израз наших осећања и највернији амбасадори наше праведне ствари. Помогните ли ту нашу жељу, помогли сте и слободу и Америку, која је једина нада, и наша и ваша, и целога света”.87) Што је Михаиловић отворено говорио, то је и мислио и спремао. А ово није речник колаборатера с освајачима, а још мање с Недићем, који му је, као претпостављени, и пре рата у службени лист зарезао један доста тежак ожиљак. Кад су Михаиловићев про-савезнички став и демократско верују познати хиљадама његових бораца, стотинама савезничких официра и свима противницима, од крајње деснице, до комунистичке левице, онда бледи и фантастични искази једног премлаћеног и усамљеног сведока Јовановићевог ранга, не значе много, па и кад не би били контрадикторни. Њ егово сведочење у сумњу доводе и његове приче с претреса, како је он “напоменуо . . . приликом тог састанка. . . да би требало да буде мање злонамерности и мање непријатељског држања од стране добровољаца према четницима, да не праве сметње једни другима, као што су досада чинили” . Међутим појам “четници” био је у Србији везан за Пећанчеве људе, никад за Михаиловићев покрет. А затим, ако је сведок ту и био, он сигурно није давао никакве савете, ни Недићу, ни Михаиловићу, већ уколико је ту био, стајао непримећен у дубокој позадини. Апатичан према свему, а још и нервиран сличним бајкама о непостојећој сарадњи, или измишљеном споразуму, Михаиловић, који никада до тада Јовановића није ни видео, резигнирано одговара: “Да сам ја знао да сте ви тај организатор логора на Бањици, ви ни из Београда не би живи изашли”. На црној листи националне гериле овај сведок био је далеко изнад Цеке Ђорђевића или Масаловића, чије су главе већ пале. Али без обзира на све то, овај надлогорник Бањице, кроз чија су мучилишта прошле хиљаде Михаиловићевих људи, подједнаки крвник и комуниста и националиста, постао је комунистички крунски сведок, не само противу беспомоћног Михаиловића, већ и против генерала Недића, чије је кораке некада стално пратио и о свему немачке власти ревносно обавештавао. Минхаузенска сведочења оваквог сведока, истерана хиљаду пута страшнијим тортурама, него их је сам он знао и некада употребљавао, постапе за комунистичку правду главни доказ Михаиловићеве “сарад87) Овај Михаиловргћев говор као и још два у вези Американаца, ја сам преводио. Објављени су више пута од 1944. до 1966. Види Гласник, 17 свеска, стр. 82— 88.

112

CTPALUHOM СјУДУ

ње c Недићем и окупаторима”, као што he и фалсификована загребачка бланко писма постати доказ — сарадње с крволочним усташким нацистима. И кад би се одрекли сваке правне анализе Јовановићевих исказа и контрадикција, већ их без поговора примили, ми у њима не би ипак нашли никакав доказ противу Михаиловића, за који би могао одговарати пред било којим некомунистичким судом. Из Недићевих обећања која нису никада остварена, као што то потврђује и Недићев сарадник Ђорђе Перић, и Михаиловићевог ћутања, без иједне изговорене речи, као што то признаје и сведок Јовановић, може се исконструисати једино теза о дозвољеном ратном лукавству и искоришћавању противника, а никада сарадња с непријатељем, или издаја отаџбине. Све те изнуђене приче и “споразуме”, па да их је Михаиловић и примио и потписао, а не само ћутао и слушао, постале би доказ о ратном и герилском лукавству, а не сарадњи, самим тим што су после свега тога, Михаиловићеви комнаданти од Немаца отели више градова и предали их у руке својих мародерских — совјетских савезника. Кад с Недићем ствари тако стоје, онда тим самим постају беспредметни и сви комунистички наводи везани за име Димитрија Љ отића, Недићевог рођака, али не увек и једномишљеника. Борба између Михаиловићевих и Љотићевих одреда била је у Србији непрекидна, од првог до последњег дана окупације. Ту никад нису помогли, ни посредници, ни саветници. Љотићеве покушаје да дође до Михаиловића овај је категорички одбио, јер је знао да би ЈЂотића на том путу нестало. С убитсвима на веру Михаиловић се никад није служио, јер је то монопол комунистичког подземља. А према свима убеђењима или разлозима, охоли Љотић био је увек имун, и као адвокат, и као политичар. Разлог је увек био исти: у својој мистичној побожности и аскетизму Љотић је себе сматрао за непогрешивог Божјег изабраника, а окупацију непријатеља за најбржи пут, да би “усрећио и народ и државу”, и своје тоталитарне тезе, и своје личне амбидије. Долажење Љотићевог тадањег секретара Бошка Костића до Михаиловића, кад је марта 1945 био у Босни, није више сарадња с Љотићем, већ Љотићева тотална предаја. А примити предају противника не значи колаборацију, већ његово интегрирање у свој национални план о будућем уређењу Југославије, без комунистичке диктатуре и без совјетског туторства, или смртног загрљаја.88) И сада, враћајући се на наводе, и оптужнице и пресуде, у вези ове непостојеће издаје, имајмо на уму: Нигде у целом судском материјалу са суђења Михаиловићу нема ниједне речи о његовом споразуму с Н едићем. .. “још од августа 1941” који је Михаиловић сходно пресуди чак .. .’’делимично и признао”. Кад таквог “споразума нз 88)

Види напомена бр. 40.

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

ПЗ

1941” нема ни у списима или оптужници, ни у доказима макар и комунистичким, онда га још мање може бити у Михаиловићевом “делимичном признању”. Из целог исказа непоузданог и премлаћеног сведока Драгог Јовановића, кад би га и узели озбиљно, као што то чини комунистички суд, не може се исконструисати ни најмањи основ подозрења, а камоли доказ, довољан за образложење смртне пресуде. О Михаиловићевом споразуму с Љотићем не говоре ни премлаћени сведоци или фалсификовани докази, већ напротив искључују сваку такву претпоставку. Чак и премлаћени сведок Јовановић прича о сталним сукобима и непријатељству између Михаиловићевих и Љотићевих присталица, што је “у бригу доводило” и њега, немачког квислинга број један, који се тим сударима највише и радовао. Кад се помињу издаје извршене преко других лица, били то команданти или емисари, свако право, чак и право примитивне џунгле, уколико је урезано у камен, дрво или пергамент, тражи означење таквих лица и њихових мандата. Али највећи комунистички суд, с нарочито истакнутим и одабраним члановима, заостаје за афричком џунглом и у том основном правном питању. В) САРАДЊА С НЕМЦИМА Михаиловићеву “издају” комунистичка пресуда образложава чак и путем исказа само једног сумњивог и намештеног лица, које би и по самој комунистичкој етици дошло у ред последње екипе, па и кад не би његова прича била сложена у подрумима комунистичких мучилишта. Према тој причи, пренетој у саму пресуду, Михаиловић је “крив, зато што се лично састао са шефом управног штаба немачког војног заповедника за Србију, Нојбахером, у селу Рошцима, августа 1 9 4 4 ... и са гестаповцем Штеркером још четири пута”. A затим: “Састанак с Нојбахером суд је утврдио на претресу из исказа сведока Владе Јовановића, коме је суд поклонио пуну веру” (537). Пошто је ова “издаја”, заснована на исказу невидљивог сведока, у вези невиђеног Нојбахера, који никад није ни био “шеф управног штаба немачког војног заповедника”, најдаље и најтеже одјекнула широм целог света, то јој морамо ближе прићи, заједно са свима учесницима у тој измишљеној историји. Пре свега, у селу Рош цим а. .. августа 1944... није било никаквог састанка било с ким од свих лица из комунистичке пресуде, најмање с Мек Дауелом, Михаиловићем или Нојбахером. Измишљени су, и место, и време састанка, као и све личности у тој вези. Међутим, као “пресудни доказ” Михаиловићеве “сарадње с непријатељима”, не само с Павелићем, Недићем или Љотићем, већ директно с Немцима, служи састанак с немачким делегатом Штеркером, у селу ГТрањанима, дана 16. септембра 1944, дакле истог дана, кад су комунисти

114

НА

СТРАШ И ОМ

СУДУ

заједно с Немцима “спасли” Требиње од херцеговачких и црногорских одреда. Михаиловићева сенка на суђењу не може ни да се сети више о чему се то радило, док је у последњем трзају прикупио сву вољу и снагу за последњу одбрану части, а не живота. Њ егове физичке и душевне моћи, на самом издисају, нису му дозволиле ни да оживи те недавне разговоре, те је то место њега урадио сам комунистички тужилац, преко свог “сведока и очевидца”, бившег полицијског писара Владимира Јовановића. И сада, “сведок и очевидац” који својим исказом откупљује своју главу, грешну или не, описује састанак Михаиловића и Нојбахера, који уосталом никад није нико видео, јер га никад није ни било. Али он нам ипак прича, а тужилац и судије с том причом још се и поносе: “Пред залазак сунца стигла су два аутомобила. У првом је седео Аћимовић с једним човеком, кога до тада нисам познавао. Касније сам сазнао да је то био Нојбахер. У другом аутомобилу био је Ш теркер. . . а с њим и још један мени непознат човек . . . Један Раковићев војник одвео нас је преко једне речице, где нам је пришао Раковић и даље нас о д в е о ... Ишли смо даље један километар до једне ливаде где смо нашли Дражу Михаиловића и пуковника Балетића. Поздравили смо се и сви руковали. Дража, Балетић, Аћимовић, Нојбахер, Штеркер и Раковић ступили су у разговоре. Повукли смо се Раковић, Штеркер и ја. А у разговору су остали Дража, Балетић, Нојбахер и Аћимовић”. .. И “сведок очевидац” наставља: “После краћег времена пришла су им преко ливаде још тројица људи. Била је месечина. Један је изостао, а друга двојица који су пришли били су амерички пуковник Мек Дауел, и његов пратилац, амерички капетан Лалић. Лалић је одмах дошао код нас, док су остали разговарали с Дражом, Нојбахером и другим а... Они су ту разговарали више од једног сата, па су се растали.89) У једној групи су отишли Дража, Балетић, Мек Дауел и Лалић, а у другој ми остали, којима се придружио и Раковић... Ја сам сутрадан од Раковића дознао да је Мек Дауел разговарао с Нојбахером, и од њега тражио да Немци евакуишу територију и нас наоружају. Нојбахер је одговорио да he реферисати Хитлеру, па потом одговорити” . Као што видимо, прича је сложена “убедљиво”, како би Михаиловићу сама по себи одрубила главу, а Мек Дауела и целу Америку, изобличила као “Хитлерове сараднике” противу комуниста и њиховог совјетског промотера. Од целе ове приче, сложене у истражним мучилиштима, Михаиловића је спопала мука, те је и претрес одложен, уз његов кратак одговор: “Све је то неистина, мада би све ишло у моју одбра89) Иследник је заборавио да је кап. Лалић једини из те групе знао ©нглески и српски, а Михаиловиа само француски и српски. Балетић такође. Значи без Лалића не би могли разговарати ни један минут, камоли “читав сат”, па и да су ту били.

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

115

ну”. Тужилац и суд мислили су друкче, све док су својим инквизиторским доказима Михаиловића пробудили и потсетили на “догађај”, који из дубоке потсвести полако прелази у свест и танане антене покиданих сећања. Сада већ и тужилад и суд знају да су Михаиловићеве меморијалне мембране и антене затрептале, те се могу лако оживети изгубљене визије и цела намештена прича пасти у прах и пепео. Зато од ових изоштрених копаља нису хтели да праве никакву даљу употребу. Они су знали да ће овакву изјаву уцењеног и премлаћеног сведока и очевидца узидати у своју пресуду, и као доказ о Михаиловићевој “издаји уз америчко покровитељство” објавити целом свету. Што је на претресу већ речено t o he белосветски, филокомунистички новинари пренети преко свих жица. Тако he се, преко капитулантске и дефетистичке штампе, и у Америци из тих дана чути протести, али не противу комунистичке инквизидије и паковања, већ противу “Михаиловићеве издаје и америчке сарадње у том велеиздајничком злочину". Браниоцима није ни дозвољено да са својим пробуђеним штићеником дођу у везу и затраже његова обавештења о целом догађају, који he по Михаиловића имати тежих последида, него то очекују и они и Михаиловић. He знајући о чему се ради, а слушајући мајсторски искићену причу, они су свакако могли и претпоставити да се и у том грмену крије нека процесна — несита аждаја. Да не би тражећи боље истерали горе они су и пропустили да питање сведочења и доласка на суд самог Мек Дауела том приликом оживе, тим пре што је Мек Дауел то једва чекао. У том страху да ситуацију могу погоршати, или их Михаиловић дезавуисати, као што he то урадити с америчким сведоцима, они нису тражили ни сведочење самог Нојбахера, који је у београдском затвору чекао своје суђење. Шта је истина, у вези тог састанка од 16. септембра 1944, у селу Прањанима, Михаиловић нам није рекао, ни кад је суђење настављено. Значи, буђења су збрисана преко ноћи. Све визије растеране су са својих мембрана, а сва сећања са својих срушених невидљивих антена. Али што су иследници и судије покидали и избрисали из памћења, рећи ће нам доцније, после Михаиловићеве смрти, и Мек Дауел и Нојбахер. Од беспомоћног и изгубљеног Михаиловића знамо само толико: “да је код Мек Дауела, а не код њега дошао Штеркер, а не Н ојбахер. . . да је Штеркер Нојбахера извинио зашто сам није дошао, јер је хитно морао да оде у Грчку. . . те да тако преко њега Немачка жели да разговара са западним савезницима” . Несрећни Михаиловић не сећа се ничега више, иако би свака реч коју је том приликом чуо, као гром одјекнула широм света, и њему олакшала тешки голготски крст, који аутоматска и инквизиторска комунистичка правда прави још тежим. Сама ова беспомоћност, у обиљу доказа за одбрану,

116

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

којих се неће ни сетити, камоли их искористити, објашњавају нам јасно, како је Михаиловић на свом суђењу изгледао, и како се осећао, или ко је стајао испод оштре комунистичке гиљотине: генерал Дража Михаиловић или његова пребијена сенка. Бледу Михаиловићеву слику, једва костур, а не тело, једва дубоку летаргију, а не свест, видимо и следећег дана на оптуженичкој клупи, јер се комунистичка правда и зато преко ноћи побринула. Зато се он и не сећа састанка и понуде у селу Прањанима, већ нам прича о доцнијим посетама истог Штеркера на Вучјаку у Босни “марта или априла 1945”. Ту у Босни, при крају самог рата, а не раније у Равној Гори, пре пуних осам месеци, “Штеркер је донео понуду предаје генерала Лера, команданта немачких трупа у Југославији, коју би доставио савезницима. Ово достављање имало се обавити “по најповерљивој шифри, јер се Лер плашио да га Гестапо не ухвати, пошто су моје шифре биле компромитоване”. Како комунистичком суду изгледа сумњиво да се немачки генерал више плашио свога Гестапоа, него туђег Михаиловића, што здрава памет у тим данима не би никад сумњичила, председник лаконски констатује: “Из тога може да се закључи да кријете, да штитите Лера,” који тражи прилику за предају било ком, само не комунистима, а кога Михаиловић уосталом никад није ни видео. “Ја да га кријем од Гестапоа?”, пита Михаиловић у чуду. “Значи чувате Лера” узвраћа и понавља осиони председник суда. При томе председник се чува да не би, преко посета у Босни, на Вучјаку, оживео посету у селу Прањанима, Равна Гора, од 16. септембра 1944. Везивање те две посете било је по комунистичку правду нежељено, јер је друга последица прве и главне, а ова везана директно за Америку, преко њеног представника Мек Дауела. Иначе свака доцнија посета у Босни није више разговор о предаји, већ апел да се безусловна предаја достави савезницима. Такве радње не могу бити издаје, чак ни по комунистичкој правди, па и да је Михаиловић савезнике о том обавестио. Он то чак није ни урадио с простог разлога, што у тим данима није ни имао више ниједне радиовезе са слободним светом, јер су их покидале савезничка издаја и југословенска анархија. Мек Дауел је одлетео натраг за Америку 23. новембра 1944. Нудећи немачку предају и на Вучјаку Штеркер претпоставља да веза с Мек Дауелом још постоји. Пошто Штеркер не тражи ништа, сем предаје, коју по здравој логици и праву може свако даље саопштити или чак и примити, то сви ти “контакти” после Мек Дауела постају безначајни. To је морало бити јасно и комунистичким правницима, те су зато мало пажње поклонили трећем Штеркеровом покушају контакта у селу Драгињи, негде у Босни, крајем саме 1944. године. Тај покушај за одбрану Михаиловића далеко је важнији него за тужиоце, који хоће чак и да га сакрију. Зато

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

117

чујмо Михаиловићев приказ и коментар, који ни тужилац није оспорио: На питање “Зашто се тада Штеркер с вама састао“, Михаиловић одговара: “По једној ствари која ме запрепастила кад сам за то сазнао, и коју ћу у даљем излагању најбоље објаснити. О својим људима мислио сам најбоље. Једна група начинила ми је највеће малере. Том приликом сазнао сам ствари које су ме поразиле. Баћевић, користећи моје потписе, које сам му бланко дао, а ја сам и то радио, поднео је под мојим потписом Немцима понуду преко Сарајева, и то је отишло даље, да се четничка организација стави у службу Немаца. Они су видели мој потпис и Штеркер је дошао и рекао: “Ми смо добили овај предмет”. “Није то донео собом, јер му ја не бих дао да изиђе са таквим једним фалсификатом, иако мојим оригиналним потписом. Штеркер је питао: “Је ли то ваша жеља?”, а ја сам казао: “Ми смо били и остали непријатељи. Случајност је жалосна да се и ја тучем против партизана, а и ви”. Ту жалосну случајност јако ж али м . . . Морао сам да се браним”. To је све што суд тражи претварајући сваку реч са Штеркером у “несумњиву сарадњу”, иако се ради о најобичнијем дипломатском сиктерисању. Комунистички суд не интересују Михаиловићеве речи Штеркеру, непослушност извесних команданата и злоупотреба бланко потписа. Улажење у сваки од тих проблема користило би Михаиловићевој одбрани, a можда и одало неки немачки трик, у вези Баћевића. Јер правди за вољу, Баћевић на челу својих херцеговачких одреда, није сео у немачке возове код Рудог, већ између три једнако убилачке ватре прешао босанску Голготу и завршио у усијаној пећи усташко-нацистичке циглане у Јасеновду, на сам дан немачке капитулације. Без обзира на све истине, тада већ познате или непознате, комунистичка оптужница и пресуда много држе до свих састанака са “шефом Управног штаба немачког војног заповедника у Србији, Нојбахером”,90) којих никада није ни било. Новим господарима Југославије било је главно да истовремено дискредитују и Михаиловићев национални покрет, и америчку искреност према Совјетима. Зато у вези састанка у Прањанима од 16. септембра 1944, нарочито подвлаче “да је амерички пуковник Мек Дауел од Штеркера захтевао да Немци оружје положе искључиво М ихаиловићу. .. У том циљу својим бајкама додају и претходни “састанак с Нојбахером у селу Рошцима, среза Љ убићког, негде у августу 1944”, који је постојао само у њиховој машти, јер је Мек Дауел изнад села Прањана слетео тек 17. августа 1944, Штеркера први пут видеа 16. септембра, а Нојбахера никад у свом животу. Да би нам било јасније цело ово комунистичко замешатељство из оптужнице и пресуде, као и Михаиловићеве тан90) Нојбахер уосталом није имао ниједну од ових функција у немачком штабу, јер је био само дипломатски представник за Балкан.

118

НА

СТРАШНОМ

СУЛУ

таловске муке, у вези Лерове понуде за предају, која је изокренута у најтежи доказ Михаиловићеве “издаје”, чујмо сада најмеродавније сведоке о том поглављу: Немца Нојбахера и Американца Мек Дауела, као представника и Немачке и Америке. Њ ихова реч је утолико важнија што комунистичка пресуда “доказује” Михаиловићеве и Мек Дауелове “везе с Немцима”, преко Нојбахера, оглашавајући за једнаке издајнике и оптуженог Михаиловића и америчког пуковника Мек Дауела. А разлог је овај: “јер је од Немаца тражио да оружје положе искључиво оптуженом Михаиловићу . . . уверавајући оптуженог Михаиловића да се мора одржати у народу. . . јер Америка искључиво помаже њега и његову организацију”. Све те комунистичке наводе и “доказе” Нојбахер категорички пориче. За време Михаиловићевог суђења он је већ био у рукама комунистичке силе, чекајући у подрумима београдске Озне дан свог суђења. Као беспомоћни сужањ, негда председник Беча, у рату дипломатски представник Немачке за цео Балкан, он се бранио голом истином и одбранио и своју част и своју слободу, те се данас налази на челу абисинске привреде. Кад је као познати антикомуниста, али и частан хришћанин, изнео главу испод комунистичке гиљотине онда му морају веровати и комунисти, који су покушавали на све начине да и преко њега бар једну кап исцеђеног отрова излију на Михаиловићеву главу. Њ егове исказе из комунистичких мучилишта нико не зна, али је свима јасно да ниједан од њих није погодио Михаиловића. У својим Мемоарима, објављеним пет година после комунистичких чистилишта, Нојбахер дотиче све оптужбе, у вези Михаиловића и Мек Дауела. Њ егови наводи у свему се слажу с наводима Мек Дауела у Њ ујорку и Вашингтону, и с одбраном Драже Михаиловића, уколико му је дозвољена, а он био у стању да се брани. Мек Дауел, обавештен о Нојбахеровом раду, који је сасвим случајно залутао у Хитлерову службу, чека прилику да се с њим нађе и разговара о немачким репресалијама и њиховим послератним последицама, с обзиром на међународно право и тевтонско-нацистичку праксу. To исто жели и Нојбахер, па зато тражи одобрење од својих претпостављених. Обраћа се Рибентропу, који о томе обавештава Хитлера, a Хитлер у хистеричном беснилу нита: “Да ли је тај човек полудео?”. И тако је без Хитлерове дозволе састанак између Мек Дауела и Нојбахера остао само пуста жеља. Дозволу своје владе за разговоре имао је први, али не и други. Сваки корак без такве дозволе значило би за Нојбахера сигурну смрт, нарочито после атентата на Хитлера, откада је његово лудило постало опасније. Тако, Нојбахер не само што се с Михаиловићем и Мек Дауелом није никада састао у селима Рошци, Прањани и Драгиња, како комунистичка пресуда подвлачи, већ их он никада, нигде, није ни видео, нити иједног ретка или речи с њима измењао.

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE Г10СТ0ЈЕ

119

У својој књизи Нојбахер подвлачи јасно и категорички: “Дража Михаиловић је остао до краја непријатељ окупатора и веран савезник западних сила. У једној наредби он је и осудио неке своје потчињене органе жигошући их као издајнике, зато што су тактизирали с окупатором”. .. А затим додаје: “Ни Немачка, са своје стране, није желела никакву сарадњу с Михаиловићевим националистима у борби противу комуниста, јер им није никад веровала, као што су им веровали Италијани”.91) Сада чујмо још меродавнијег М екДауела и његов суд о свим тим комунистичким “доказима”, који су сахранили Михаиловића, уз невољно садејство испребијаног и изобличеног полицајца Јовановића. Први део његове изјаве за време Михаиловићевог суђења, за коју је добио специјалну дозволу — гласи: “Често се потезало питање доласка неког Хер Штеркера, чиновника немачког министарства спољних послова, у штаб генерала Михаиловића, крајем 1944. године. Ево тачног објашњења тога догађаја. Немачки службеник тражио је везу са мном, да би продискутовали питање предаје немачких снага. Као што се сада већ зна, таквих немачких понуда и контакта било је више за време последњих месеци немачког отпора. Они су били од малог значаја баш зато, што нацисти нису били вољни да схвате суштину савезничког тражења безусловне предаје. “Био сам овлашћен да чујем и даље пренесем сваку немачку понуду. Генерал Михаиловић није хтео да има било какав контакт с Немцима, али је на моје инсистирање пристао да Штеркер дође до мене. Са Штеркером сам имао два разговора. Оба пута, и пре и после разговора, генерал Михаиловић био је са мном. Тако уопште није ни било могућности за било какав посебни разговор између Михаиловића и Штеркера. “Д ок су ови састанци трајали комунисти су се стално и озбиљно трудили да Михаиловића заробе. Тако је и Немцима јасно било да Генерал није био у могућности да им помогне или од њих помоћ прими. Уосталом, део инцидент само је пример покушаја да се путем фалсификовања истине сруши Михаиловићев углед”.92) Док ствари тако стоје како је репродукују и Мек Дауел и Нојбахер комунистичке бајке о Михаиловићевој сарадњи с Немцима преко Штеркера, а каткад и самог Мек Дауела шире се као помамни таласи преко левичарске америчке штампе. Два Титова промотера у Америци, Луј Адамич и Стојан Прибићевић, у свом победничком заносу или филокомунистичком слепилу чак и пишу “како је Михаиловић од Штеркера добио 5500 немачких пушака”, које је измислила 9!) H erm a n N eu b a ch er: “S on d er A u ftra g S u d o st”. 92) Из изјаве проф. Мак Дауела пред Њујоршким комитетом за Михаиловићеву одбрану, маја 1946. Види и поглавље: “Михаиловић и Американци”.

120

НА

СТРАШ Н ОМ

СУДУ

комунистичка пропаганда, а они то примили као да су их сами бројили. Ни либерални дефетисти из Државног департмана, кова Хиса, Коена или Вајта, не седе скрштених руку. Благодарећи њиховим интригама, које су увек у Валасу и Хопкинсу налазили своје залеђе, ни Мек Дауел, за време самог Михаиловићевог суђења, није могао рећи све што зна. Криптокомунисте на утицајним положајима увек су подвлачили да би америчка обавештење Лондона о немачкој понуди предаје, без истовременог обавештења Москве, Стаљин могао узети као велику америчку неискреност. Пуну слободу Мек Дауелу надлежне власти као чувари државних тајни дале су тек после многих разочарења и са Стаљином и са Титом нешто испред Труманове доктрине од 27. марта 1947, и то на заузимање војних власти. У том извештају који од децембра 1944. лежи међу државним тајнама, а који је до јавности дошао тек неколико месеци после Михаиловићеве пресуде, можемо наћи: Америчком делегату пуковнику и универзитетском професору Мек Дауелу и генералу Михаиловићу, као команданту националних снага у земљи, сада већ у критичном одроњавању, немачка војска нуди предају свих војних сила на Балкану, које чине 275.000 припадника. Али како Михаиловић не представља више своју владу, а команда југословенске војске пренета је на Тита 12. септембра 1944, то се тражи да се у Србију спусте 500 америчких падобранаца, који би предају немачке балканске армије формално примили и стварно спровели. Немачку понуду балканског команданта генерала Лера у Равну Гору донео је Штеркер, његов делегат, дана 16. септембра 1944, и то Мек Дауелу, у Михаиловићевом присуству. Ту немачку понуду генерала Лера, а не дипломатског представника Нојбахера, како то наводи комунистичка пресуда противу Михаиловића, Мек Дауел је спровео својим претпостављенима у Вашингтон, тражећи и овлашћење и падобранце, јер су 254 америчка падобранца одлетели из Равне Горе у Италију 9. августа 1944. Вашингтон спреман да предају прими и спроведе тражи сагласност од Лондона. Место пристанка који би други светски рат прекратио за тачно девет месеци, Черчил одговара: “Предаја балканске војске има се понудити, не само Америци и Британији, већ и Совјетској Русији”, која тих истих дана сличне процедуре и черчилијаде у Бугарској неће делити са западним савезницима. Мек Дауел је одговор саопштио Немцима, али су ови одбили сваку предају и Совјетској Русији, што би њихове дивље банде довело у само срде Балкана, пре него их је Тито довео. Тако су сви даљи разговори прекинути да се стварно никад више не понове, до прекасног покушаја на Вучјаку, пет месеци после Мек Дауеловог напуштања земље. Мек Дауел из урођене скромности не иде даље од оног што је сам чуо и видео. Али и из тог јасно произлази да је и Америку и демократију Черчил и том приликом тешко

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

121

осакатио, продужујући бесциљно p a r од 16. септембра 1944. до 7. маја 1945, на штету, и Европе, и Америке, и своје Британије. Д а фатални Черчил није сахранио ову капитулацију немачке војске на Балкану, ту на самом Балкану завршио би се септембра 1944. други светски рат као што је ту новембра 1918. довршен и први светски покољ. Совјетске хорде биле би задржане на самим Карпатима, далеко и од Дунава, и од Паноније, и од самих Алпа. После те пропуштене прилике, коју су према Мек Дауелу комунисти ометали сталним нападима на Михаиловићев штаб, Тито се изгубио с Виса, да би се сутрадан нашао у Москви, и из ње вратио у Тољбухинов штаб истога дана октобра 1944, када су Черчил и Идн завршили своје московске разговоре са Стаљином, и Југославију дотукли путем својих шајлочких процената. На тај начин, после Нојбахерових Мемоара, и Мек Дауелових извештаја, комунистички докази о “Михаиловићевој сарадњи с Немцима, преко Нојбахера и Штеркера”, остају без своје основе, као сваки пропагандистички чардак, подигнут на вештачким комунистичким облацима. А та сушта бајка, у вези Штеркера и Нојбахера, чини најтежи и најсигурнији комунистички стуб или доказ у целој инквизиторској грађевини противу генерала Михаиловића.93) С) САРАДЊА С ПАВЕЛИЋЕМ У пресуди се подвлачи да је Михаиловићева тешка “издаја” утврђена и тим путем, “што је у марту 1945, преко адвоката Брашића успоставио везу и слао писма надбискупу Степинцу и Анти Павелићу, организатору покоља српског и хрватског народа” (508). Пре свега, у очи падају извесне контрадикције између ове речениде у пресуди и списа претреса, заједно с инкриминисаним писмима и истражним питањима. Писма потичу из друге половине априла, а пресуда их баца у месед март 1944, да би “време Михаиловићеве сарадње” и с оваквим српским крвником испало што дуже. Поред тога, и србофобска логика комунистичког сведржитеља Југославије тражи увек српско истицање као “грешника”, али српско и хрватско изједначење као жртава. Зато комунистички суд Павелића титулише као “организатора покоља српског и хрватског народа” на равној нози, иако су покољи и погроми били само антисрпски и антијеврејски, али не и антихрватски, што све јасно произлази из Павелићевих закона и трагова.. Само дотицање имена апостола погрома Анте Павелића Михаиловића дубоко узбуђује на самом претресу и то кад је скоро успаван. Њ егов одговор на прво питање пресецају за93) Три најтежа доказа, сходно комунистичкој оптужници и пресуди, чине>: сарадња с Немцима, сарадња с Павелићем, сарадња с Недићем, које су посебно и третиране.

122

CTPALUHOM

ОУДУ

једнички и тужилац и председник суда, а тим самим паралишу и Михаиловићеву одбрану од сваке помисли сарадње с овим најстрашнијим крвником његове нације и његове отаџбине. Што у тој вези нису дозволили Михаиловићу на судском процесу, дотаћи ћемо доцније. Али и пре, дотицања Павелићевих закона и стопа, сарадња с Антом Павелићем, који је својим злочинима засенио и самог Хитлера, постаје далеко проблематичнија и тежа, него што би била колаборација са самим Хитлером. И сада чујмо суд комуниста и глас разума, како би јасније увидели целу немогућност треће Михаиловићеве издаје, свакако најтеже, после “сарадње с Немц и м а ... преко Мек Дауела и Нојбахера” : Комунистичка оптужница наводи да је Михаиловић “упутио своја два делегата за преговоре са пуним овлашћењима да увери Павелића да he се он и његови помагачи стриктно придржавати пројектованог споразума, који његови делегати треба да закључе с Павелићем”. Репродукује се и писмо надбискупу Степинцу, послато преко Ранка Брашића, у којему се истиче нада, да he Степинац, већ тада надалеко познати преверитељ, и сугробар стотина хиљада невиних душа “идући стопама својих великих претходника одговорити свим овим историјским дужностима и задацим а. . . од чега he зависити и место, што he га историја хришћанства, а напосе хрватског народа, доделити Вашој Преузвишености”. Навече самог изрицања пресуде Михаиловићу, са свог излета по држави, Тито грми из Цетиња: “Дража Михаиловић је постао интимни пријатељ Павелића, џелата Срба, и Степинца, главе хрватске католичке цркве, иначе свачији шпијун и пре рата”. Што комунистички сведржилац мисли, а оптужница његове свемоћне полиције тврди, то мора и ући у пресуду, без обзира на све доказе. Тако у пресуди читамо: “На линију борбе против народно-ослободилачког покрета оптужени Михаиловић је у марту 1945. године, преко адвоката Брашића, успоставио везу и слао писма надбискупу Степинцу и Анти Павелићу, организатору покоља српског и хрватског народа” . О овој “вези” с Павелићем и Степинцем, не постоје никакви даљи докази, изузев писама или “овлашћења”, чији је конфузни текст више него сумњив, а понеки изрази сасвим туђи, и Михаиловићу, и коректном српском језику. Тек доцније, у фебруару 1955, дакле после скоро десет година од пресуде, генерал Ђукић дотиче тај проблематични комплекс преко листа “Српске Заставе” у Аргентини. У тим својим делимичним успоменама Ђукић прича како је у Павелићевом кабинету. . . где је био и Макс Л убурић. . . затекао Ранка Брашића . . . у интимном разговору . . . као делегата . . . па се чак и зачудио . . . јер Брашића ту није очекивао . . . као што свакако ни Брашић није ту очекивао ни њ е г а ... генерала Ђукића.94) 94) Два чланка генерала Ђукића у “Српска Застава”, B u en o s A ires, Божић, 1955.

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈћ

123

За Михаиловићеву судбину Ђукићеви наводи нису важни, јер су обелодањени годинама после суђења и извршења смртне казне. Али су важни у једној чињеници, која из темеља обара комунистичке доказе о “два делегата за преговоре с Павелићем”. Кад би било који од “делегата” заиста долазио од Михаиловића, с његовим овлашћењем, они се не би могли толико чудити “откуда и тај други ту”, кад су се код Павелића срели, јер би знали да су — двојица, те би ту заједно и дошли, или би им то Михаиловић саопштио, ради усклађивања, и мандата и мисије. После овог јасног и основног дефекта целе приче о “вези” с Павелићем, преко “пуномоћника”, пуномоћства у сумњу доводе и датуми од 16 априла 1945. Ако их је тога дана Михаловић заиста и издао пуномоћници не би већ сутрадан 17. априла могли бити у Павелићевом кабинету, услед тадањих саобраћајних тешкоћа и покиданих веза између Босне, у којој је био Михаиловић, и Загреба, где је још царевао Павелић. А седнице с Павелићем, на основу таквих овлашћења почеле су 17, настављене 18, прекинуте до 22. а п р и л а ...95) да би пуномоћници заједничку заветрину из Загреба напустили тек 2. маја 1945, кад је на пут кренуо и Павелићев штаб, не враћајући се више у Босну, где би о тим “дугим разговорима и утаначењима” обавестили необавештеног Михаиловића. Ако “везе и овлашћења” о било каквом контакту, још мање споразуму с Павелићем, не доказује ни комунистичка оптужница, непостојање таквих веза и овлашћења доказује сам Михаиловић на свом претресу. Том приликом он категорички подвлачи: “Оно што оптужница износи да је Брашић добио задатак да хвата везу са Степинцем и Павелићем, то није истина. Тај задатак није му дат” . Пошто председник суда много држи до ове судбоносне “Михаиловићеве издаје” он по други пут пита: “Јесте ли тада у марту — априлу 1945. године, кад сте слали Брашића у Загреб, поставили као задатак хватање веза с Павелићем и Алојзом Степинцем?” A Михаиловић поново одговара, кратко и јасно: “Никада”. За овим категоричким одбијањем сваке везе, и с овлашћењима, и с Павелићем, председник и тужилац окрећу сва копља ка једном писму “Преузвишености др. Алојзу Степинцу”, чији оригинал и показују. “To није моје писмо” одговара Михаиловић. И тада тужилац иронично и дрско додаје: “Нисам га ја написао”. Али и Михаиловић рипостира: “Ни ја ”. Посматрајући писмо из тужиочеве руке Михаиловић додаје: “Потпис је мој, али писмо није моје”.96) Председник суда чита писмо, датирано под 15. априлом 1945, које није упућено Степинцу, већ неком “Поштованом Б. P., који према Михаиловићу може да буде “само Брашић” . Гледајући ово чудно писмо с конфузним и полуписме95) Датуме тако Ђукић означава у свом опису. 96) Ради бољ е илустрације фалсификата упоредимо овај одговор с оним кардинала Миндзенти у Пешти, или с Михаиловићевом изјавом о бланко потписима из предњег поглавља.

124

НА

СТРАШ Н ОМ С У ДУ

ним речником, Михаиловић хоће да нешто објасни, и почиње: “Десетог јануара 1944. године, почео сам борбе с усташи м а . . Ту га председник нагло прекида, јер слути да ће Михаиловић непрекидне борбе с Павелићевим погромлијама, које су трајале до последњег дана, употребити као негирање сваке могућности билокаквог пријатељског контакта с његовом усташком екселенцијом и његовом погромском војском. На његово осорно питање: “Да ли је ово ваше писме?” Михалиовић одговара: “Није”. “А потпис” , навал>ује председник? “Потписможе да буде мој, али писмо нијемоје” . Председник показује Михаиловићу и друго писмо од истог 15. априла 1945, на адресу Њ егове Преузвишености др. Степинца, надбискупа загребачког и митрополита хрватског, с истим питањем: “Је ли ово ваше писмо?” “Моје писмо није”, одговара Михаиловић. А затим даље питање: “Је ли потпис ваш ?” И даљи одговор: “Потпис је мој, и сматрам да су ми оба писма у згодној прилици подметнута”. Свој одговор Михаиловић допуњава тражењем: “Молићу за датум”. Ван сваке сумње да се у својој изгубљености присетио стотина бланко потписа, од којих су нажалост каткад прављене и извесне злоупотребе, као самоовлашћења, самолегитимације, самопохвале, и томе слично. Али председник, осећајући знаке Михаиловићевог буђења, ту јасну и оправдану молбу неће да услиши, већ претрес прекида, да би сутрадан, после нове “припреме” био настављен, у истој атмосфери, без сваког даљег објашњења о датумима. После тачно 360 разних питања, нека од њих и састављена, са по седам или осам реченица, прескачући или мешајући, догађаје, везе и саме године, суд се опет враћа на питање “сарадње” с усташима. Али питање су опет оставили на крају дана, када је Михаиловић потпуно исдрпљен, те му се све лакше може наметнути, па чак и изнудити неко од тешких “признања”. У таквом душевном стању тужилац тријумфално констатује: “Ви сте јуче, кад је председник питао за оно писмо адвоката Брашића казали да вам га је неко подметнуо”. Михаиловић одговара: “У то сам убеђен”. Тужилац иронично наставља: “Ко вам га је подметнуо, да нисам ја” ? Михаиловић: “He”. “Да ли је неко из ваше околине” ? И Михаиловић одговара: “Могућно је”. Жалећи се на своју околину, Михаиловић објашњава и своју трагедију међу људима разних схватања, различитих политичких погледа и циљева. Таквој трагедији није могао умаћи досада ниједан герилски вођа света, изузимајући комуниста, који сваку опозицију ликвидирају без суда. Најмање би јој умакао Јосиф Броз Тито, да га је судбина поставила на исту оптуженичку клупу. Тек тада би свет знао какву је околину имао, и како је у њој изгледао, док је крвава чистилачка рука Стаљинистичког диктатора наметнула ропску послушност. To му је било лакше од других, јер је то и у доктрину уклесано, а покрет увек централизован, комесари свемоћни и одговорни само своме укалупљеном диктатору, a

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

125

не народу, обзирима или законима, увек са својим комунистичким “уставом” : убиј сваког, кога не можеш искористити. He потпуно изгубљени Михаиловић, већ његов бранилац Ђоновић дотиче кајфаталнији извор многих Михаиловићевих тешкоћа, a то су бланко потписи, које је Михаиловић објаснио, у истрази, чак и у вези Баћевића али тада опет све заборавио. Такви потписи не могу се нажалост избећи у ниједној герили, где су одреди везани за своје локалне територије, а разбацани по целој земљи, с пресеченим комуникацијама и покиданим везама. И тако Ђоновић пита: “Да ли сте давали више примерака ваших потписа на бланко папиру вашим штабовима, сарадницима, командантима, новинарима, пријатељима, или оним поверљивим лицима, која су код вас долазила”. Михаиловић, долазећи полако свести, одговара: “Давао сам и легитимације и бланко потписе. Један је бланко потпис отишао чак и Немцима”.97) Председник суда прекида Ђоновића, као што ће после њега прекинути и Јоксимовића с новим предлозима. Тако је ово питање бланко потписа, познато стотинама из покрета, само додирнуто, али не и расветљено. Ђоновић показује један докуменат, на коме је Михаиловићев потпис невероватно сличан, али ипак фалсификован. И тужилац и суд тај очигледни фалсификат радије признају, како би избегли анализу других, или елиминисали доказну вредност свих бланко потписа, изнад којих су очигледно откуцани текстови, према личним жељама и потребама оних, у чијим су рукама. Питање загребачких “овлашћења и писама” није била никаква мистерија за све оне, који су познавали и природу и залеђе бланко потписа, као и њихову злоупотребу, и то увек у личном интересу. И када не би било Михаиловићевих објашњења, и Ђукићевог писања, несумњиву злоупотребу ових “исправа” одају и многе друге чињенице, које ћемо само сумарно дотаћи. Суд није Михаиловићу дозволио да објасни апсолутну немогућност и бесциљност сваке везе с Павелићем, у било које време, а најмање у априлу 1945. У тим данима, савез с Павелићем не би ни тражио, ни примио, ни један нормалан човек света. Павелић се тада давио у својим злочинима. Њ егове крволочне банде биле су већ на издисају, немоћне и несигурне за сваку акцију, изузевши пљачке и мародерских препада. Ни највећи игнорант, камоли један елитни генерал, не би могао доћи на идеју, да се разбијене Павелићеве банде могу интегрирати у билокакву борбу против комуниста, па и када иза ових не би стајала дивља армија совјетског генерала Тољбукина. Поред тога, Срби ни једног сата не би могли сарађивати с Павелићевим погромлијама, који су се показали крволочнији и од нациста и од комуниста. Откуда онда “разговори и закључење једног жељеног аранж м ана... директно уређење овог народног п о сл а. . . провођење пројектованог 97) Изгледа да се ово односи на случај Баћевића, у вези већ описаног Шт&ркеровог питања.

126

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

споразума”. .. све то с највећим крвником српског народа, који се већ пакује за бегство под Хитлерово окриље, заједно са својим џелатима и сандуцима попљачканог злата и драгоцености? Прочитамо ли било коју реченицу ове страховите конфузије и неписмености, из оба спорна писмена, онда he нам бити јасно, да она не потичу ни од писменог и прецизног Михаиловића, ни од осталих лица из његовог штаба. Ту се у четрдесет редова само једног писма једанаест пута употребљава* крупна титула “Екселенција”, и то у писму, које није адресовано на његову крволочну “екселенцију Анта Павелића”, већ само на Ранка Брашића? Необична понизност Михаиловића као “потписннка” ове лажне исправе, уздизање Анте Павелића, с једне и Ранка Брашића, с друге стране, откривају нам све, без свих других доказа. Неколико израза то ће најбоље илустровати. Ту Михаиловић “пише” Брашићу: “Молећи вас да будете веран тумач ових разлога пред Екселенцијом, ја користим ову прилику да преко вас Екселенцију умолим да господи официрима којима сам вођење преговора поверио, поклони пуно поверење”. Где су онда ти официри из тог “аутентичног писмена” ? Њ их Павелић није никада видео, никог сем Брашића, који није официр, и Ђукића, који се чуди откуда да Брашића нађе код Павелића? Нема ни “аранжмана. . . пројектованог спор а з у м а ... утаначења. . чак ни најобичнијег извештаја о исходу разговора. Нема чак ни повратка у Босну после тог састанка с Павелићем, ничега што би уредно овлашћена лица морала урадити, и ради своје мисије, и ради свог мандатора. У овом писмену, а у вези “пројектованог споразума. . . и стриктног придржавања свих утаначења, која господа делегати у име Врховне Команде буду прихватили”. .. стоји даље: “Са своје стране ја изражавам своју наду и дубоко уверење да he тим истим духом држања војничке часне речи бити прожети Екселенција, Њ егови команданти и трупе” . Заборављајући уздизање усташке “војничке часне речи”, Павелићевих трупа крајем априла 1945. није ни било, сем за покоље ненаоружаних бескућника на Левчем пољу, и за спаљивање живих мученика у Јасеновцу. “Војничку часну реч “Екселенције Павелића” , и “Њ егових команданата и трупа” Михаиловић одлично познаје, не само из погромских злочина, већ и из априла 1941, јер га је капитулација Југославије затекла у Босни, у сталном страху од издајничких, усташких хијена. Услед тога, све ове ретко понизне епитете из фалсификованог акта, не би Михаиловић никада могао везати за најогавније издајнике и најстрашније гробаре његовог властитог народа и отаџбине. Великом сумњом одише и панегирик с краја писма, који више личи на самохвалисање или декорације Брашићу, него на легитимацију или речник Драже Михаиловића. Ту, на Брашићеву адресу, или славу, стоји: “Вама захваљујем на пожртвовању и напорима, што их уносите у остварењу овога по народ корис-

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

127

ног посла, и верујем да ћете и у будуће у свакој прилици и на сваком месту да послужите интересима наше отаџбине, чије Вам признање надам се неће изостати” . Необичан је и завршетак писма: “Срдачно Вас поздравља Ваш генерал Драг, М. Михаиловић”. Између речи “Ваш” и потписа мали размак сувише је сумњив. Михаиловић је био ретко васпитан и официр и дипломата, те је знао да се никад испод “Ваш” не потписују титуле, већ само име. И на крају свега: нема правника света, који је икада баратао с кривичним правом, а који не би из самог текста исправе уочио њену вапијућу позадину. И њихове садржине, и слогови, и рогобатни стил, и време, и личности, све то потврђује Михаиловићеву категоричну одбрану. А ова укратко гласи: потпис је м о ј . . . дат бланко у стотинама примерака, али текст изнад злоупотребљеног потписа није мој. Према томе закључак је јасан: ради се о обичној злоупотреби бланко потписа и поверења, а не о Михаиловићевој сарадњи и везама с Антом Павелићем, како се то нарочито подвлачи у комунистичкој пресуди. Да је Михаиловић споразум или аранжман с Павелићем хтео и тражио, не би било трагедије на Левчем пољу, која се одиграла тих истих дана. Ту су последњи трзаји усташке горопади, прво путем мучких препада, а затим превара, сахранили негда елитне Михаиловићеве одреде из Црне Горе, Боке, Санџака и Херцеговине. У том хијенском послу утркивали су се Павелић, Лубурић и Дрљевић, с њиховим генералом Метикошем и усташким заседама. Да је Михаиловић било какве везе хтео или имао с Антом Павелићем, Лубурићем и Степинцем не би у Јасеновцу дошло до спољивања живих 380 официра и интелектуалаца, елитних сарадника и саветника генерала Михаиловића. Они су се на своју и нашу несрећу и сувише ослонили “на војничку часну реч Њ егове Екселенције Павелића” и његових џелата, која се нарочито истиче у фалсификованом тексту Брашићевог писма. Према Ђукићевом опису разговора с Павелићем вест о овој усташкој заседи и превари под всфством Павелићевог генерала Метикоша, дошла је усред тих разговора, те је седница прекинута, “јер је Лубурић хитно отпутовао — на терен”. Од тог прекида загребачких разговора, до кога је према Ђукићу дошло 18. априла, па до Лубурићевог повратка с терена, и краја “споразумевања” од 22. априла 1945, одиграла се једна од најјезивијих српских трагедија, из целог рата, започета у Градишки, а довршена доцније у усијаним пећима Јасеновца, настрашнијег мучилишта света. Међу ретким мученицима који су ту живи спаљени налазе се и Павле Ђуришић и Драгиша Васић, цео Михаиловићев генералштаб из Липова и Равне Горе, преко три стотине официра и интелектуалаца, које је Михаиловић лично знао и волео. И то све после 17. априла кад је “споразумевање” отпочело и 22. априла, кад је довршено, све за време шетања самозваних делега-

128

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

та no усташком Загребу. Све ово искључује само по себи, без других доказа, сваку Михаиловићеву везу с усташким зверињаком, с њиховом “екселенцијом” Павелићем и “преузвишеношћу” Степинцем. Јер да је те везе било, не би усијани пакао Јасеновца прогутао и Михаиловићеве сараднике и саветнике, понос његовог покрета и његове негдашње крилате армије, део његове личности, и перјанице његове гериле. Свака од дотакнутих чињеница искључује сваку Михаиловићу одговорност за све загребачке разговоре и шетње самозваних делегата, или сваку везу с Павелићем и његовим погромлијама, који су за Михаиловића били и до краја остали најстрашнији и најкрволочнији гробари, и Југославије и његове нације. Кад су све сумње у вези “сарадње с Павелићем” упућене, не више према недужном Михаиловићу, већ према самозваном делегату Брашићу, намеће се питање: о каквом се то Брашићевом интересу могло радити, који је довео до целог овог фаталног загребачког замешатељства, на Михаиловићеву штету, без сваког Михаиловићевог удела? Ову мистерију најбоље he нам објаснити Михаиловићеве речи са суђења. Неки официри као М. Недић и Рачић, ишли су у Загреб ради преговора о предаји војске генерала Лера, али никада ради разговора или билокаквих веза с Павелићем и његовим погромлијама. У тим данима Брашић је “тражио да може отићи у Загреб, и да he тамо апсолутно моћи да опстане, јер тамо има пријатеља”. Радило се о вези с мачековцима,а не Павелићем и усташима, јер њих Брашић није ни поменуо, нити убрајао у своје пријатеље. Баш зато, што Брашић није ишао код Павелића, већ у мисији противу Павелића, Михаиловић се плашио да Брашића може одати “флека на лицу” , и угрозити, и његов живот, и његову мисију. Михаиловић још није знао, а можда ни Брашић, да се у Загребу не може наћи с инжењером Кошутићем, замеником др. Мачека, јер се овај пет месеци пре тога предао комунистима у Топуском. Али свакако, страх због знака на лицу јасно доказује, да Михаиловић из свих разговора искључује Павелића, јер да је код њега Брашића слао —• “флека на лицу” не би била ни помињана. Према даљем Михаиловићевом исказу, Брашић га је известио из Загреба “да је ухватио везу с мачековцима, да су веома неодређени, да траже да се од стране Централног националног комитета упуте представници на разговор и да траже још да буду из Србије, а не из других крајева”, што савршено личи, и Брашићу, и Ђукићу, али никад Михаиловићу. Брашић је одлазио и долазио у Загреб, увек заузет проблемом мачековаца и домобранаца, које је Михаиловић хтео да уведе у своје одреде, али без сваког овлашћења да ступи у било какав контакт с Павелићем, чак ни са Степинцем. Па зашто га је онда генерал Ђукић нашао код Павелића и Лубурића, кад је и он до њих дошао као самозвани делегат?

ТРИ НАЈВЕЋЕ ИЗДАЈЕ КОЈЕ HE ПОСТОЈЕ

129

Борба између Михаиловићевих одреда, под командом Павла Ђуришића и Павелићевих усташа, под командом генерала Метикоша и Макса Лубурића, завршена је на Левчем пољу 6. и 7. априла, дакле десет дана пре загребачких разговора у Павелићевом кабинету. Она је свим Србима, који су по билоком основу залутали до загребачког азила, као Брашић и Ђукић, утерала страх у кости. Искоришћавање бланко формулара и Михаиловићевих потписа, као избор мање опасности, од илегалног кретања по Загребу, могли су изгледати за најбољи пут, да се у том језивом вртлогу и усташком зверињаку сачувају русе главе. Тако су и Ђукић и Брашић, без икакве међусобне везе, могли доћи на исту идеју, да ће то бити далеко мањи ризик, од евентуалног откривања усред Загреба. Претварајући себе у делегате генерала Михаиловића, или амбасадоре српске војске, која је дошла близу Загреба, они су самима себи дали и неки дипломатски имунитет, а његовој “екселенцији”, крволочном Павелићу, и нарочити значај, значај и поштовање, и то прво са српске стране, откада га је Луцифер саздао. Док ми “његову преузвишеност” надбискупа Степинца не видимо више, јер га ни сам Брашић можда никада више није видео, отвара се читава серија састанака с Павелићем и Лубурићем, како то прича сам Ђукић. Све то случајно пада у време, кад су Ђуришића са преко хиљаду његових пратилаца вијале усташке банде испред Бања Луке, и када су сви они, на наиван и преваран начин, упали у клопку Павелићевог генерала Метикоша. Кад је 20. априла 1945 Ђуришић с пратшом доведен у Градишку и ту угледао Лубурића, као и даљу судбину своје војске,, он је излетео на балкон и све своје позвао да се докопају одложеног оружја и боре до последњег. Међу двадесет усташа који су се бацили на њега био је и Макс Лубурић, дакле исти Лубурић, који је 18. априла увече добио вест да је на превару Ђуришић ухваћен, те са седнице одјурио у Градишку, како нам сликовито излаже “делегат” Ђукић. Седнице су настављене 21. и 22. априла, кад је Лубурић дошао с пута, а Михаиловићеви официри и саветници чекали смрт, у ланцима и пред ужареним цигланама. Вести с тога пута Лубурић можда неће саопштити ни Брашићу ни Ђукићу, већ их брижљиво крити од сваког, до свог одласка у Аустрију. Тек тада he се у језивом Јасеновцу, 7. маја 1945, a то је дан немачке капитулације, завршити последњи чин трагедије са Левчег поља. Да то — тако се надамо — није био циљ Брашићевог “амбасадорства” у Загребу, како пишу неки од великих мученика и преживелих остатака с Босанске Голготе98) доказује и још једна жалосна истина. Поред Павла Ђуришића у Јасеновцу је жив спаљен и српски елитни правник и писац Драгиша Васић, у чијој је канцеларији Брашић некада радио, и као писар, и као адвокатски приправник.

тзо

НА

СТРАШ НОМ

СУДУ

Враћајући се на загребачке састанке једно је несумњиво: Павелићу и Лубурићу “делегати и њихова овлашћења” добро су дошли, јер ће се преко њих, и с њима, наоружани таквим документима, лакше пробити кроз Словеначку. Ова је тих дана била препуна разбацаних јединица негдашње Михаиловићеве војске, под командом генерала Дамјановића. Пут ка Аустрији, између таквих одреда, преко целе Словеначке, могао се рискирати само уз велико маскирање, и још веће бдење самозваних “амбасадора” и смелих корисника Михаиловићевих бланко потписа. Тако су “делегати” постали мост за спасавање језивих џелата српског народа, налазећи у Павелићу свога верног савезника, а у Загребу своју савршену заветрину. Зато су се уговарачи, a то значи наши “делегати”, и погромске перјанице, каткада кроз Словеначку нашли један другом близу, за сваки предвиђени случај. Услед тога и жучни сукоби између Брашића, као “наредбодавца у име генерала Дамјановића”, без Дамјановићевог знања, с једне, и неких Михаиловићевих официра као капетана Ђаковића и Пеиновића, с друге стране, и то тада поводом Брашићеве заштите усташких “екселенција” . Ово поглавље, с неким писменим изјавама у том правцу, нема даље везе с Михаиловићевом судбином. Ми га само зато дотакосмо, да би и тим путем утврдили Михаиловићеву апсолутну невиност за све манипулације с бланко потписима и све злоупотребе његовог имена. Тако сам по себи лада и један од три најглавнија стуба пресуде противу Михаиловића, везан за загребачке разговоре и измишљену сарадњу с погромским чудовиштем Антом Павелићем.

98) ")

Михаило Минић: “Расуте Кости”. Види напомена бр. 40.

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА У НАРОДНОМ ОТПОРУ И У ГРАЂАНСКОМ р а т у A — ПОЧЕТАК НАРОДНОГ УСТАНКА И оптужница и пресуда имају за циљ да по сваку цену од Михаиловићеве сенке изнуде признање и доказ неколико својих “приоритета”, како би преко њих присвојили све плодове народног отпора, и тим оправдали своју гласовиту пропаганду по свету. Ради тога се цео процес, без рада и смисла, окреће око неколико основних питања, која често засењују сва остала, јер из њих увек изроне, као празно буре из највећих таласа. Да нас тај продесни хаос не би захватио, основна и спорна питања морају се издвојити и посебно расветлити. Међу њима прво је питање: ко је први, где и како, подигао народ против окупатора? Комунисти, свугде у свету, било то у Русији, или Југославији, Кини или Шпанији, траже прво место и водећу улогу, макар били и незнатна мањина. У Југославији, на предвечерју другог светског рата, њихов број је био мањи него било где у свету.100) А разлог је прост: после 1934 Стаљин је до Југославије све мање држао, а њену разривену и рахитичну партију скоро и избрисао из своје Интелнационале. Што су људи или покрети мањи, то све више настоје да се покажу што већи и моћнији. Али и поред тог општег психолошког закона, питање приоритета у народном устанку пресуђује и проста чињеница, што су комунисти све до јуна 1941 били Хитлерови сарадници и химнопевци, гледаЈући опасност за своје тезе у англо-саксонском, а не тоталитарном, нацистичком империјализму. Тако ето, услед тог фамозног пакта између Стаљина и Хитлера, они ни на отпор, ни на устанак, нису ни могли мислити месеца маја и јуна 1941, када је Михаиловић своје организадије стварао и устанак припремао. Прве искре народног отпора против окупаторских сила и њихових домаћих савезника креснуле су у Херцеговини, недалеко од Гацка, где су и хрватски погроми, под нацистич10°) На конференцији југословенских комуниста у Загребу од 19. и 20. октобра 1940, преко 101 делегата било је представљено цело чланство од свега 1500 чланова. Тек првих месеци рата тај број су почели да повећавају од 4000 до 12.000, убрајајући и чланове и омладину и симпатизоре, које he укључити у своје као “партизане”.

132

НА

СТРАШ Н ОМ

СУДУ

ким покровитељством, били у пуном јеку. На усташку жандармеријску станицу, извору свих антисрпских покоља из тих дана, нападају сељаци, које предводе свештеник Гадојица Перишић и поручник Милорад Поповић. Пошто се италијанска окупациона војска у одбрани својих усташких сателита појављује испред српских сељачких таласа, то долази до судара с Италијанима. Од 27. јуна 1941. борбе се не воде више само против хрватских погромлија, већ и против њихових италијанских заштитника. Из пећина и савладаних непријатељских магазина извире оружје, те борбе постају све ч еоћ е и све жешће, ширећи се јула и августа 1941. на све остале херцеговачке срезове. У Херцеговини комуниста тада није стварно ни било, те их и нема у свим тим окршајима с италијанским сателитима, и с италијанском војском. А на том сектору Италијани су били окупатори, исто тако као и Немци у Србији, или Фолксдојчери у Војводини. Тек средином септембра, кад је Тито из Београда прешао у герилу, појављују се мање групице комуниста и у Херцеговини. Они се не придружују сељачком устанку против окупатора и њихових домаћих слугу, већ се увек држе позадине, причајући свету “о таласима руске војске, која се примиче Дунаву”. У тој дубокој позадини они се полако организују и на том послу све више сналазе, од краја септембра, до краја 1941. године, увек без иједне борбе, било с усташима, или с Италијанима. До општег народног устанка у Црној Гори долази 13. јула 1941, после прогласа једне вапијуће мањине о отцепљењу Црне Горе од Србије, а тим и од Југославије. Њ ихову скупштину Италијани су и сазвали и штитили. Изнад старог дворца великог Србина краља Николе, стари капетан и тада већ “народни посланик” те скупштине, Саво Челевић, доцнији Титов генерал, уздигао је нову заставу старе Црне Горе, уз почасне плотуне и поздраве италијанске војске. Тога неичекиваног часа, без икаквих припрема, спонтано избија народни устанак, који се шири у концентричним таласима, од падина Ловћена до реке Лима. У Црној Гори није било никаквих домаћих оружаних јединица у служби Италије, те је све гарнизоне, и по селима, и по градовима, држала редовна италијанска војска. Све те њене гарнизоне нападају наоружани сељаци, под водством официра и утицајних грађана. У неким од тих битака против побуњеника учествовале су италијанске хиљаде, очајнички бранећи своје угрожене позиције. Битка у селу Кошћеле, између Цетиња и Ријеке Црнојевића, била је једна од првих и најтежих, јер се водила на главном колском путу. Битка је трајала 12 сати, уз учешће и италијанске авијације и артилерије, који су бомбама и гранатама засипали, не само нападаче, већ и околна села. На крају битке, чувени италијански батаљон “Дука од Оасте”, са свим својим трофејима из Абисиније, предао се побуњеницима и победницима, са својим командантом на

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА У НАРОДНОМ ОТПОРУ

133

челу. Италијански батаљон је на бојном пољу, између две клисуре, оставио 75 мртвих, 145 рањених и 630 заробених. Побуњеници су том приликом од Италијана одузели 42 камиона, 54 митраљеза, 4 топа, 6 бацача мина и 900 пушака, с доста великом количином муниције и ратног материјала.101) Овај напад на италијанску војску предводио је капетан Јаков Кусовац, официр националне војске, из првих легиона Михаиловићевог покрета, који још као “издајник отаџбине” живи у Јоханисбергу, Јужној Африци. У тој његовој куражној јединици, од свега 80 борада, сви из исте општине, било је свега седам комуниста. Пуким случајем нашли су се у селу, кад се ово ненадно претворило у бојно поље, са кога нису могли умаћи. Њ ихов шеф Пеко Дапчевић, доцнији Титов генералисимус, и командант целе његове војске, налазио, се изнад самог села Кошћела, кад је почео напад на Италијане. С њим је тада било 20 комуниста. He само да у нападу нису учешћа узели, већ су се повукли уз планину, до села Убао Љуботињски. И ту, непун сат хода до попришта, мирно су чекали исход борбе или очекивану гробницу своје смеле браће. Током дванаест сати страховите борбе ниједан од њих није ни покушао да попришту ближе приће, акамоли у борби учествује. Одјеци победе са Кошћела дизали су нове народне таласе, који су почели да се ломе о све италијанске посаде и гарнизоне, између Јадранског мора и Санџака. Исте бројеве заробљених или погинулих, с великим количинама ратног материјала, дале су и остале битке. Напади који су почели на Вир-Пазару, у Црмници, а проширили се на Сутоморе, Петровад и Обзовицу, сви од 13. јула, уродили су неочекиваним победама. Батаљон италијанских Алпинаца, изненађен код села Пресеке, скоро је преполовљен. Остаци су се стрмоглаво повукли уз морску обалу, под заштитом своје јадранске флоте. Овом јединицом побуњених горштака командовао је национални капетан Јакш а Новаковић, кога he доцније комунисти мучки убити, заједно са својим неуравнотеженим оцем. Поред њега, на челу овог смелог одреда нападача, од којих су двадесеторица пали на попришту, били су и два млада поручника, Пламенац и Ђуковић, који ће доцније погинути у одбрани од комунистичких “ослободиоца” . У свим тим борбама, групице комуниста из Црмнице нису учешћа узеле, већ у дубокој позадини чекале исход борбе, по примеру свог шефа Дапчевића. Следећег дана, 14 јула, таласи устанка на оружје запљуснули су и долину Зете. Националисти су напали италијанске посаде у Спужу и Даниловом граду, код Богетића и на Пандурици. На том подручју сви су Италијани разоружани после куражног отпора и много жртава с обе стране. Посаде су износиле од по 200 до 800 војника. У Даниловом граду, !01) Гласник, свеска 4, 1959, страна 58— 71, по приказу мајора Б. П етричевића, као и стр. 53 и 54, по приказу Николе Зеца.

134

НА

СТРАШ Н ОМ С У ДУ

италијански гарнизон чинио је један елитни батаљон с осам топова и шест тенкова. Националне снаге предводио је пуковник Бајо Станишић, доцнији командант Михаиловићевих одреда у Црној Гори, који ће 1943 погинути у манастиру Острогу, благодарећи ружној превари комунистичких “ослободиоца”. Искоришћавајући гомиле отетог оружја, националисти су с гребена званог Веље Брдо, припремали напад на три батаљона Италијана у граду Подгорици. Тек тада први пут у свим тим борбама појавили су се из позадине стотина комуниста, који су пристали да учествују у том нападу, заједно с око 3000 националиста, под командом пуковника Станишића. Али у зори, следећег јутра, ниједног од њих није више било у бојним редовима. Наређено им је да се одмах повуку из борбе. А они о том свом повлачењу и напуштању свог фронталног сектора никог нису ни обавестили. Такав поступак не само што фронт отвара и угрожава, већ значи и ружну издају, и у миру, а камоли у судбоносној борби на живот и смрт. Таласи народног устанка прегазили су и италијанске гарнизоне и постаје на Биочу, Лијевој Ријеци, Матешеву, Колашину, Беранима, Андријевици и Мурини. У самој Андријевици Италијана је било близу два батаљона, с две чете карабинијера, и око 10 топова. Борба с том тврђавом трајала је четири дана и четири ноћи, када је и завршена италијанским поразом. У Беранима су имали један батаљон пешадије, с једном четом карабинијера, и једном четом финанса и полицајаца, поред артилерије и тешких митраљеза. Борба с њима била је равна оној на Кошћелама. Италијанску хиљаду опколиле су две српске хиљаде и приморали их на предају, уз 150 мртвих на италијанској и 30 на националној, српској страни. Све те спонтане борбе Италијанску војску у Црној Гори тешко су осакатиле. Изгубили су преко 800 палих и 1500 рањених. Број разоружаних и заробљених прелазио је осам хиљада. Међу нападачима, не само да није било ниједне комунистичке јединице, макар и десетине, већ није било ни комуниста, изузевши њих седам на Кошћелама, који су у борбу случајно упали. Они су све борбе плански избегавали и у позадини чекали вести и команде од свог партијског штаба, који he се тек 16 септембра 1941 преселити из Београда у планине. А тај датум пада тачно 63 дана после народног устанка у Црној Гори са непрекидним борбама, победама и жртвама. Дана 18. јула 1941, у рукама побуњених националиста Црне Горе налазиле су се све италијанске окупационе постаје и тврђаве, изузевши градова Подгорице, Цетиња, Никшића, Бара и Улциња,102) с хиљадама разоружаних и заробље102 ) Ово he постати, и цела италијанска окупациона зона, сведена на бодљикаве жице око ових пет градова.

ПИТАЊЕ п р и о р и т е т а у н а р о д н о м о т п о р у

135

них Италијана, и то све без икаквог комунистичког учешћа. Борба се водила под југословенском заставом, да би се ускоро сви борци сврстали под команду Драже Михаиловића, чим је успостављена прекинута веза између Црне Горе и Србије.103) Са тих разлога, народни устанак против окупатора почео је у Херцеговини, кад су комунисти као послушна Стаљинова деца били у савезу с Хитлером, и у Црној Гори, кад су већином као деца бивших сепаратиста били ближи Италији него Југославији. За време свих тих борби, широм свих црногорско-херцеговачких планина, Италијани су се храбро бранили, нарочито њихови официри, под заштитом своје јаке флоте уз јадранске обале, или авијације и технике, по селима и блокираним путовима. Међу погинулима у свим тим тешким борбама нема комуниста. Њ их нећемо међу борцима наћи ни онда када своју побеђену војску Италија замењује новим дивизијама и са 120.000 свежих трупа прелази у противнапад. Њ ихови тенкови и топови, с отворених путова, руше домове и села,, које комунисти и не бране, већ и ту мисију препуштају националистима. Трагови фашистичке казнене експедиције били су страховити, јер су страховити били и порази њихове војске. Стари град Ријека Црнојевића, с првом штампаријом на Балкану, иначе родно место италијанске краљице — срушен је до темеља. Са земљом су сравњена и сва села, од тог градића, до Вира и Бара, на једној, а Подгорице, Никшића, Берана и Плава, на другој страни. Национална војска је разбијена, с остатцима повученим у планине. Комуниста нема ни међу тим остацима. Њ ихов број био је и незнатан, у упоређењу с националним снагама и побуњеним народом. Али тај незнатни број од једва 5 процената окупиће се у својим планинским азилима. Из ових he почети са својим мучким препадима и убиствима својих политичких противника, најчешће одличних домаћина, или националних првака. И тако h e , по старој комунистичкој пракси из Шпаније и из Русије, комунистички терор и убиства национални отпор претворити у грађански рат. У тим тешким и судбоносним данима комунисти су се слепо држали диктата свог команданта Пека Дапчевића, као што се и овај држао упутстава свог шефа, Јосиф а БрозаТита.104) To Дапчевић и не крије у својој књизи: “Како смо водили рат”. У тој књизи он тачно десет пута подвлачи Ти103) Комунистички првак Илија Лутовац, на народном збору код Берана од 15. јула 1941, отворио је питање заставе, под којом ће се сви борити. Хиљаду гласова, против свега пет комунистичких, одлучили су: под заставом своје отаџбине Југославије. На другим народним скуповима питање се није више покретало, јер је комуниста било само по н еколико, или ншедног. Види: М. Јоксимовић, Гласник, свеска 1, стр. 91. 1°<) Пеко Дапчевић, 1956. написао је доста велику књигу: “Како смо водили рат”. У њој нема ниједног ретка о комунистичком учешћу на Кошћелама, код којих је и Дапчевић рођен, као ни о осталим првим бкгкама с Италијанима у Црној Гори.

136

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

тову наредбу: “Избегавати сваку фронталну борбу с окупатором”, о којој ће доцније бити речи.105) Како је Стаљинов претор на Балкану наређивао тако је морало и бити, па и да је тадања шачица комуниста, већином недоучених студената, била спремна да умре за Југославију. Проблем приоритета у нападу на окупатора, на том првом отвореном фронту и народном устанку, јасно расветљавају и следећа питања: Кад је 13. јула 1941. спонтано плануо народни устанак, који су то комунисти у борбама учествовали, или за такве подвиге добили титуле народних хероја? У давању таквих титула комунистичка партија била је увек издашна, оглашавајући за хероје и обичне убојице и комораше, акамоли — јунаке? Кад су све борбе из тих дана вођене под југословенском или српском заставом, а под командом редовних или резервних официра, увек националиста, где су се и када су се комунисти борили под националним амблемима и командантима, радило се о Црној Гори, Србији, целој Југославији, Шпанији, Кореји или Индокини? Кад је комуниста под титулом партизана, у упоређењу с националистима, било једва пет процената, која би то логика света, сем комунистичка, и всфство и приоритет у устанку поклонила таквој мањини, па и да је у борбама учествовала или у њима оставила своје борбене трагове? Ако то све није био спонтани устанак народа, и то без комуниста, откуда онда преко 2500 попаљених и разорених домовва или кућа, близу хиљаду на смрт осуђених и преко две хиљаде у логоре одведених националиста из Црне To pe?106) Откуда онда прокламација италијанске казнене експедиције од 22. јула 1941. која гласи: “He смете имати сажаљења према народу, чију сте земљу окупирали. Своју трагедију сами су хтели и заслужили. Рат је рат, и он има своје неумитне законе. Био би злочин бити милостив према онима, који су расчеречили Месину, нашу дивизију црних кошуља”. А с том фашистичком, а не само италијанском дивизијом, која је страдала 15. јула 1941, као ни с осталима из тих бурних дана, комунисти нису имали ни додира, још мање судара. После Црне Горе и Херцеговине народни устанак избија и у западним српским крајевима, где борбе против окупатора и узурпатора почињу од 26. до 28. јула 1941, ширећи се од Дрвара до Книна. Августа 1941. устанак избија и у Босни, прво у источном, а затим и у западном делу. И у тим борбама„ на челу народног устанка видимо националне официре и 105) Види напомена под бр. 104, 126 и 128. 10 6 ) Стрељања на стотине вршена су 20 метара испод Цетињског манастира. Сви стрељани били су националисти. Међу интерниранима било је око 5% који су имали везе или симпатије с комунистима, или им били родитељи, као што је случај и с оцем Пека Дапчевића, ретко честитим националистом и прваком демократске странке у Црној Гори.

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА У НАРОДНОМ ОТПОРУ

137

домаћине, свештенике и работнике, међу којима комуниста уопште и нема. Уколико их има, они се и у тим крајевима окупљају у дубокој позадини, тражећи везе и наредбе од свог партијског секретара, који још мирно седи у Београду и ту чека диктате из Москве. Између западних српских делова, под италијанском, и Србије, под немачком окупацијом, све су везе биле покидане од капитулације у априлу до самог краја 1941. И као што су устанци у Црној Гори, Херцеговини, Босни и западно до њих спонтано експлодирали, тако he спонтано избити и народни устанак у Србији. Припреме за тај устанак, већ су у току од 14 маја 1941, када је Михаиловић на Равној Гори из прашине дигао југословенску заставу, у прашину спуштену на дан капитулације владе од 17. априла 1941. Према овој краткој рекапитулацији догађаја из првих судара с окупаторима, првенство у нападу припада националистима, а не комунистима. Тим самим руше се и све њихове тезе из пресуде и из пропаганде, заједно с “признањима” Михаиловићеве сенке, која се устанка у Црној Гори није више ни сећала, а још мање га на претресу истицала.

В — МИХАИЛОВИЋ НА ЧЕЛУ УСТАНКА Повлачећи се из Босне, где га је затекла капитулација војске и владе, Михаиловић се креће ка Сувобору, уз маше сударе с наоружаним бандама окупаторских слугу код Олова и код Хан Пијеска. До планине Сувобора долази тек 11. маја 1941. У селу Струганику између, 14. и 16. маја, одржавају се први састанци између првих Михаиловићевих сарадника, у слободним српским планинама. Тога дана почиње и постављање локалних команданата и месних старешина, с инструкцијама за спремање устанка, организујући мање одреде од 50 до 300 људи. Дана 1. јуна 1941. Михаиловић шаље упутства број 5 о начину припремања устанка, којом приликом и именује 27 команданата и месних старешина, официра или првих домаћина. Значи, четири ранија упутства, сва у истом циљу ствдрања покрета и организовања отпора, издата су у месецу мају 1941.107) Покрет се шири из Равне Горе ка границама Србије, током јуна и јула 1941, повећавајући и број присталида и број одреда. Дана 28. јула 1941. нађен је код Косјерића један немачки мотоциклиста мртав на друму. Батаљон Немаца упао је у градић и на месту погибије свог члана стрељао 85 грађана, националиста, без иједног комунисте међу њима. To је и убрзало превирање у народу, те је те ноћи и дошло до обједињавања националних снага, од Косјерића до Дрине и Саве. 1°7) Упутства бр. 1, 2, 3, 4, налазе се у заплењеној архиви коју је чувао мајор Слепчеви'ћ, те нам је познат само бр. 5, од 1. јуна 1941.

138

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

Сутрадан, 29. јула 1941, старешине округа Подриње образују на реци Дрини и свој војнички и свој политички штаб. У овом другом штабу видимо пет грађанских лица, без иједног официра, што значи пуну интеграцију народне демократије и надионалне борбености, у самом почетку. Током августа то исто чине и Мачва и стара Ваљевска нахија. Тако већ 28. августа 1941, имамо заједнички штаб сва три округа, с оба крила, војничким и политичким. Крајем месеца, у Равној Гори формира се и први Национални одбор, с три републиканца и призната демократа на челу.108) Тај почетак, с три либерална политичара, даје демократски печат целом Михаиловићевом покрету, који ће све више расти, и око себе окупљати све остатке разбијене српске демократије. Тог дана од Михаиловићевог штаба нова упутства добија и команда Београда, која је формирана крајем маја 1941, када су совјетски бродови мирно пловили плавим Дунавом, поред пустог Београда, носећи Хитлеру спасоносне товаре украјинских сировина. Влада генерала Недића образована 31. августа 1941. осећа да се нешто ново ваља иза брда, с Михаиловићем на челу. Зато своје прве апеле, под притиском немачке власти, упућује народу Србије, који устанак спрема у потаји, а не шачици комуниста, који се још нити виде, нити осећају. Апел “Српском Народу”, а не комунистима или Титу, који још мирно седи у Београду, потписују виђени грађани престонице, у једнаком страху и за своје главе и за остатке своје разривене отаџбине. Сви прекори из тог апела упућују се Михаиловићу и његовом покрету, као и “шачици туђих плаћеника и саботера, које помажу и комунисти”. Тако, комунисти по селима и планинама траже само азиле, а не и Немце. Без обзира на све апеле, и владе и одбора грађана, дана 31. августа 1941. долази до првог оружаног судара с окупаторским гарнизоном у Лозници и у Ковиљачи. У том првом нападу, комуниста уопште није било. Њ ихово вођство још је у Рибникаревој вили на Топчидерском брду у Београду, те ће до окриља слободних планина, које држе Михаиловићеви сељаци и одреди, доћи тек 16. септембра 1941. Тада су већ жестоке борбе између Михаиловићевих јединица и немачке војне силе биле у току, на више места у западној Србији. Те борбе, у којима још није било Тита, дају Хитлеру повода да 6. септембра потпише свој тевтонски декрет о “стотини за једног”. И сада, ако још има сумње у вези приоритета, н>у решава Хитлеров декрет, донет против Михаиловића, а не Тита, који се тек после декрета појављује на сцену. Расправу спора у корист Михаиовићеве тезе описују и Титови пратиоци на том путу до шума, који отворено признају да су планине биле у Михаиловићевој власти. Ево шта нам прича Титов немачки пратилац и нацистички курир Јохан Рајтер, тада слуга Гестапоа, а доцније Титов министар: 1*8)

Драгиша Васић, др. Војислав Вујанац и Младен Жујовић.

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА У НАРОДНОМ и П 1

13V

“На Буковима планини, између Ваљена и Косјерића . . . ишли смо пешице до једне кафане да се одморимо. Када смо ушли унутра нашли смо се у гомили четника, за које нисмо знали ни ко су ни шта су. Није нам било познато да ли су били четници Косте Пећанца или Драже Михаиловића. Почели су да нас испитују ко смо, шта смо, где идемо, како можемо да идемо у несигурне крајеве и тако даље. Тада се наша другарица умеша у разговор: “Па зашто да се бојимо? Овај господин који иде с нама је Немац”,, показујући руком на мене. Четници су скочили и опколили ме пушкама. Погледао сам друга Тита да видим шта треба да радим. Имао сам код себе оружје, али хтео сам његову сагласност за употребу оружја. Друг Тито ми је дао знак очима да будем миран и упитао је четнике ко је од њих најстарији. Позвао га је у страну, проговорио с њим неколико речи и после тога од четника смо добили пратњу, која нас је пратила до партизанске територије.109) Командир ове Михаиловићеве јединице, који је Тита и његову пратњу у највећој сигурности, спровео до села Столице, код Крупња, био је капетан Петровић. Исти овај догађај, по Титовом подешеном опису, описао је и амерички "Life", 1950. И ту читамо Титове речи: “Рано у септембру било је време да напуштамо Београд и преселиммо свој штаб у поље операција. Немачке мере обезбеђења стезале су јаче него икада раније. Али као што су се ствари развиле, ја нисам имао нарочитих тешкоћа све док нисам дошао међу своје ратне снаге. Узео сам воз за Пожегу, око сто миља јужно од Београда. Ту сам нашао једна кола и најмио шофера да ме повезе у правцу територије, коју смо држали. Прескакали смо преко излоканих рупчага више сати. Тада се једна партизанска стража појави са стране и заустави нас. Узех га по страни и рекох му ко сам. Он ми ипак није веровао, већ је позвао и своје другове. Ови су ме скинули из кола и под стражом одвели у свој месни штаб. “Дежурни официр сумњао је нешто и надуго и широко испитивао ме. За то време дође и други официр, који ме срећним случајемм препознао. Тако сам наставио пут за Столице, у Западној Србији, где смо формирали свој главни штаб, дана 25. септембра 1941... Неких десет миља далеко у планини Равне Горе био је главни штаб Драже Михаиловића. Удесио сам да се састанем с њим у једном селу, северно од Равне Горе” .110Између описа “маршала Југославије” и његовог нацистичког заштитника велика је разлика, јер први говори за америчке милионере и сензационалисте, а други за Титове обожаваоце у земљи, и то на свечаној прослави “десетогодишњице народне револуције”. Обојица признају да је та њихова револуција почела 16. септембра 1941, када су у сло109) no)

“Политика”, Београд, од 15. септембра 1951. L ife, N e w York, m a ja 1950.

140

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

бодним српским планинама већ нашли Михаиловића и његову војску. Разлика је у томе што је нациста истинољубивији од маршала, јер признаје да их је кроз планине спровела Михаиловићева војска, која је већ ту била, дочим маршал све њих, па и Михаиловићевог капетана Петровића, . . . “који га је срећним случајем препознао”, убраја у — своју војску”. Али маршалове бајке у свим другим питањима можемо оценити по овој причи, коју је разголитио његов немачки пратилац и будући министар, не знајући шта је све славни маршал другима испричао. Градић Крупањ за комунистичке историчаре и правнике постаје важан са два разлога. Први је Титов долазак до близине тог места, 16. септембра 1941, иако је тачно четири месеца раније, 14. маја 1941, Михаиловић већ био на том терену, са почецима своје националне гериле. Други је напад на немачку постају код Крупња, кад се Тито још налазио у Београду, који напад комунисти убрајају у “прву борбу о градове”, заборављајући и јулски устанак у Црној Гори Преко историје Крупња комунистички тужилац и судије настоје да докажу неку своју компромисну средину: да је Михаиловић први отпочео борбе против окупатора по селима, али је Тито био први у борби о градове. Пре свега, први град, пред којим је пао и први Михаиловићев командант, није био Крупањ, већ далеко важнија Лозница. До борбе о Лозницу дошло је 31. августа 194i, а до борбе о Крупањ 2. септембра, према комунистичким изворима, а дан доцније према стварним подацима. Ту, код Крупња, десиће се и прво чудо, широм целе Србије, Црне Горе, Босне и Херцеговине: да се комунисти стварно нађу заједно с националистима, на истом бојном пољу. Из капциозних питања изгубљеном Михаиловићу на претресу, јасно произлази да комунисти Крупањ урачунавају у свој први тријумф против Немаца, зато што су нападаче предводили два доцнија комунистичка савезника, свештеник Зечевић и поручник Мартиновић. Тај процесни аргуменат пада сам по себи и чињеницом, што су ова обојица команданта ослободилачку борбу водили под Михаиловићевом националном заставом, а не црвенсш звездом, као Михаиловићеви, а не Титови официри. Ако је приближна четвртина учесника у борби била комунистичка или се комунистима придружила две недеље доцније, кад је до шума и Тито доспео, то за питање приоритета у устанку нема важности, јер се оцене дају према већини учесника и према команди, а не према боји мањине и њиховим претензијама, Д а су Михаиловићеви националисти чинили већину и на Крупњу, доказују њихови амблеми, њихова имена и њихова сељачка порекла из најближе околине. Да су оба команданта у нападу на Крупањ припадали Михаиловићевом покрету, и наредбе примали од њега, а не од Тита, који је још седео у Београду, поткрепљују и ове чињенице:

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА У НАРОДНОМ ОТПОРУ

141

Свештеник Зечевић био је члан Главног одбора демократске странке и носилац њене народне политике у свом срезу. У том срезу Крупња комуниста није ни било све до лета 1941, када су и њиховим групицама племенита села отворила и своја недра и своје домове. Незнаним и страним људима сељаци Србије могу дати и уточишта и заштиту у заједничкој несрећи, али никад и команду, тим пре што се радило о мањем броју према њиховим стотинама, и што је тај мањи број био и без угледа и без имена. А затим, не само што је свештеник Зечевић напад на Крупањ предводио као Михаиловићев командант, већ је у саставу Михаиловићевог покрета остао све до новембра 1941, дакле читавих десет недеља после Крупња. Недељама после Крупња, он је, као Михаиловићев командант, учествовао и у борбама против Немаца у Мачви, под командом капетана Рачића. Приликом безглавог бекства Титових присталица из Србије, крајем новембра 1941, таласи су с њима однели и свештеника Зечевића, луди таласи и изолованост терена, а не Титова комунистичка политика, све док није недељама доцније, зај едно с њима, загазио у крв до колена. Поручник Ратко Мартиновић, други командант напада на Крупањ, био је један од првих 27 Михаиловићевих команданата, одређених за организовање националног покрета у Инструкцијама број 5 од 1. јуна 1941. Као његово подручје одређен је срез Рађевски. На састанку Михаиловићевих команданата из Подриња, Мачве и Ваљевског краја, од 28. августа 1941, a то је уочи устанка у Подрињу, исти Мартиновић, са својом националном јединицом из Крупња, одржава ред и обезбеђује састанак. Поручник Мартиновић у Михаиловићевом покрету остаје и недељама после Крупња, када по Михаиловићевој наредби прелази у Босну, где му се крајем 1941. губе даљи трагови. Ако је Мартиновић доцније и пришао Титу, као што Михаиловић претпоставља у својој одбрани на претресу, то не значи да је недељама или месецима доцније собом однео и Титу поклонио све карактеристике напада на Крупањ, који су освојили српски сељаци, а не још безглаве комунистичке луталице. Борба код Лознице, која преко Подриња прелази у Мачву, убрзала је национално окупљање око Михаиловића. Тако, већ 5. септембра, мајор Булајић, с осам официра, спрема Топлички устанак. Три дана доцније, мајор Пилетић, десна Михаиловићева рука у Србији, образује свој горски штаб у манастиру Горњаку, спремајући и Хомољске планине као борбено залеђе. Све до Титовог доласка у Столице код Крупња, комунистичке групе по селима и планинама биле су сведене на сталну бежанију, а затим и на понеку позадинску саботажу, већином бесциљно паљење и уништавање општинских архива и грађевина. Али девет дана после тога долази до првог састанка између Михаиловића и Тита, који комунистима отвара недра Србије, као што су Михаиловићеви официри и од-

142

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

реди самом Титу отворили путове до Крупња. Тај је састанак Титу и његовим присталицама признао герилску равноправност, увек у уверењу да су још део раније Удружене опозиције или Народног фронта, из 1935. Поред тога, то су и тешки дани рвања о Мачву и напада на Шабац, који су били у току, без комунистичког активног учешћа, увек у нади да их извесне повластице или подела власти могу уразумити и увести у заједничку борбу. Михаиловићева настојања остала су без много успеха. У непрекидним борбама од Лознице до Ваљева и Шапца комуниста није било, нарочито у првим редовима. To све јасно доказују и немачке архиве, које су после рата постале приступачне свима, па и југословенским комунистичким историчарима. Те архиве бране и истину и Михаиловића против свих коунистичких фалсификата, који су на претресу дошли до свог правог израза. Већ 5. септембра 1941. немачки фелдмаршал Лист тражи од Берлина појачања ради одбране од побуњеника у Србији, не помињући Титове јунаке, ]ош мање њега, који је у Београду мирно седео, неколико блокова јужније, од Листа. У том свом вапају генерал Лист наводи: “To је оружани уста* нак добро организованих, вешто вођених и прилично наоружаних побуњеника” . А, затим, Хитлеров елитни маршал јадикује, не због Тита, који he тек после 11 дана постати одметник, већ због Михаиловића, који побуњенике предводи. Ево делова из његове жалбе његовој Врховној команди: “Морамо с тим рачунати да he се устанак и даље ширити. И наше јаче јединице претрпеле су знатне “неуспехе и губитке”. Зато фелдмаршал Лист тражи “тенкове, борна кола и авионе”, јер је за неколико дана “изгубио 400 бораца” . Тих првих 400 Листових бораца пали су у борби с Михаиловићевим побуњеницима од 31. августа до 5. септембра 1941, када комуниста још није ни било у борбеној линији, изузевши једне залутале групице код Крупња. Својим наредбама 342. немачкој дивизији и својим извештајима Немачкој врховној команди, Хитлеров генерал Боеме, 21. септембра 1941, издаје поверљива упутства, не против Тита и његових јунака, којих још нема на попришту, већ против Михаиловића и његових ратника који су у поновном рату с Немачком од 31. августа 1941. У тој наредби читамо: “Непријатељске банде, које предводе српски официри, у подручју Саве, западно од линије Ш абац — Митровица, као и Јуж н о од ње, у пространим брдовитим крајевима — угрожавају наше снаге. Том бунтовничком устанку придружило се становништво из тих крајева”, дакле сељаци Мачве, а не комунистичке придошлице. А затим генерал наређује: да се непријатељски отпор има савладати, сви учесници огласити за герилце, сва побуњена насеља разорити, a све грађане од 15 до 65 године стрпати у логоре. Становниди тих логора имали су служити као храна Хитлеровим чуварима закона “о стотини Срба за једног Немца”, издатог у

11ИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА У НАРОДНОМ ОТПОРУ

143

тим данима, 6. септембра, али у Мачву уведених тек 16. септембра 1941. Даље, сурови нацистички генерал наређује да се “похвата и за радове употреби женско становништво”, и “сва стока прикупи уз обале реке Саве”.111Дана 23. септембра 1941, с многих прозора града Шапца отворена је пушчана и митраљеска ватра на немачке патроле по граду. Тако је истог дана, исти генерал, поново наредио истој дивизији “безусловно уништење противника”, које је предводио, не Тито, тада већ у одметништву, ни његови јунаци, тада још у недоумици, већ Михаиловићев капетан Рачић, који he при крају лета погинути у борби против комуниста.112) Док су напад на Шабац и помоћ нападачима из самог града даље трајали, Немци су почели да по граду купе све мушкарце и пребацују их у хрватске концентрационе логоре, северно од реке Саве. По наређењу истог немачког генерала мере се проширују на све грађане између 14 и 70 година живота.113) Тих дана, уз немачку војску, видимо и војску и полицију нове Хрватске, на истом послу српског уништења, и Шапда и Мачве, заједно с борцима и неборцима. По тој истој немачкој наредби отпочиње и крвави марш грађана Шапца од 25. септембра 1941, са стотинама невиних жртава. Све који би у маршу посрнули на месту су убијали. На том стравичном маршу, између Шапца и Јарка, који је трајао три и по сата, на простору од 24 км, утркивали су се нацистичкоусташки спроводници ко he у злу и убијању стећи већу слави. Ту су вечним сном заспали и многа средњошколска деца, чија је кривица била у томе, што су покушали да са земље подигну своје посрнуле родитеље или старе професоре. У том планском пустошењу Шапца, према извештају команданта немачке дивизије, погинуло је 830 а ухваћено 8400 грађана, од којих две трећине никад нише нису испловиле из дубоког мрака.114) Што је немачки притисак бивао страшнији то је била већа и потреба сарадње између две гериле. Тако су већ после првог споразума између Михаиловића и Тита заједнички народни зборови све чешћи, а на њима комунисти све отворенији и смелији.115) У знаку искрене сарадње, Михаиловић, 10. октобра 1941, издаје писмена упутства свима својим командантима “да са комунистичким јединицама, уколико у т ) Из наредбе ген&рала Боеме бр. 8 6 1 — 1941. од 21. септ. 1941. 112) Ова наредба немачкој дивизији 342, носи број 864 од 23. септембра 1941, када комунистичких одреда у Шапцу није ни било. 113) Наредба истог немачког генерала бр. 867 од 25. септембра 1941, у вези исте 342 дивизије. 114) Из извештаја генерала Хингхофера, команданта 342 дивизије, бр. 128 — 1941, Комаиданту немачке војске у Србији. ш ) Све до тада, крајем септембра 1941, комуниста на народним зб о ровима сељака и грађана није ни било, а њ ихове партије још мање. Појавили су се на њима први1 пут 11. септембра 1941. у селу Пампуковцу, под вођством др. Пантива, који је тражио — да се гласа по некој одлуци. Народно гласање дало је комунистима 4 гласа, сви месни цигани, а националистима 470 гласова, сви сељаци и Михаиловићеве присталице.

144

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

борбама узму учешћа, искрено сараћују и поштују споразум о сарадњи од 25. септембра 1941”. На тај начин, од 25. септембра 1941. комунисти су укљ учени у општи народни покрет, иако их у борбама нећемо тако лако наћи, као у позадинском пљачкању, каткад и силовању, а каткад и саботажи, ређе против Немаца него против домаћих,, месних власти. Природу њихове ратне сарадње и њихово извлачење из борбених обруча око Ужица, Чачка. и Краљева, Горњег Милановца и Ваљева, дотаћићемо у другој вези, кад се будемо осврнули на комунистичке тезе и фалсификате из оптужнице и са суђења. Овај кратки излет кроз догађаја доказује јасно да су националисти пре комуниста напали Немде и у Србији, и по селима и по градовима, као што су пре њих, и без њих, напали и Италијане, с њиховим усташким милицијама и савезницимма по Црној Гори, Херцеговини, Босни и Лици. Током целог Михаиловићевог суђења, комунисти мобилишу све своје силе и апарате да би приоритет у нападу и у устанку од Михаиловића преотели и пред светом оправдали своју грлату пропаганду, у коју су поверовали не само Стаљин, и Москва, већ и Черчил и Лондон, а на крају и заведени Вашингтон.

ПИТАЊЕ ОБА ПРИОРИТЕТА, У УСТАНКУ И ГРАЂАИСКОМ РАТУ, ГЛЕДАНО КРОЗ КОМУНИСТИЧКЕ ПРИЗМЕ Када смо догађаје из првих дана устанка дотакли, а они јасно доказују приоритет националиста у народном отпору против непријатеља, онда се вратимо на комунистичке судске списе, да бисмо видели каквим начином доказе стварају и битке добијају, чак и тамо где није било ни битака, ни њих у њима. Оптужница против Михаиловића, плански, и без реда и логике, повезује оба питања: ко је први напао непријатеља и ко је ту националну борбу скренуо на поље грађанског рата. Пошто је грађански рат прогутао десетине хиљада, a окупаторске силе смањио за коју стотину војника, то друго питање: ко је кога први напао у данима народног устанка постаје далеко компликованије од првог питања: ко је народ дигао на устанак. Пребацивање одговорности на Михаиловићева леђа за бескрајну пустош, коју су комунисти сејали гдегод су дошли, постаје главни циљ целог процеса. У том безобзирном и агресивном процесном маневру утркују се тужилац, судије, комунистичка штампа и пропаганда, па чак и такозвана публика, сви мобилисани да би национализам и демократске партије што више понизили, а комунизам и његове крваве трагове што јаче сакрили, па чак и цвећем засули. У том циљу и тактиди, који је део комунистичке доктрине и праксе, свугде у свету, они сваку агресивну пљачкашку групу оглашавају за “своју јединицу” а сваки пљачкашки испад, или препад, према сеоским властима или насиље према мирним и голоруким грађанима, за свој — ратни “подвиг”. Убијање оних, који би из градова дошли по намирнице за своје гладне породице, објављују као “ликвидирање петоколонаша”. А сада дотакнимо ток самог суђења да бисмо видели на какав процесни начин комунистичке машине, зване “народно правосуђе”, решавају све те проблеме. Измешана и капциозна питања, с нешто реда, који морамо у њих унети, иако га нема током целог процеса, гласе: да ли је било споразума о заједничкој акцији између обе гериле, сматрајући да је то могло бити искључиво под њиховом, комунистичком, командом; ко је тај споразум погазио и тим грађански рат изазвао, и коме припада заслуга за први напад на немачке јединице? Из ове процесне рачунице, која плански меша и догађаје и појмове, раздвојене и про-

146

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

стором и временом, произлази јасно да сви одговори морају бити у комунистичку корист. Михаиловић, полумртав, покиданих сећања, прекидан стално чим би показао бледе знаке сналажења, објашњава да су сва три његова споразума с Титом имала исти, заједнички диљ: ненападање и сарадњу у заједничкој борби против окупатора. Али док суд хоће да све то представи као дело и мудрост комунистичке партије, Михаиловић одмах подвлачи да су комунисти тада били велики “лаици у погледу војног знања, способни само да голоруки народ изложе репресалијама и ништа више”. Све те репресалије комунисте нису много болеле, јер њихових чланова и присталица није више ни било на немачком домаку. Њ ихова незнатна и покретна мањина од једва 3000 чланова, која ће доцније нарасти до 12.000, окупља се по шумама и планинама од краја јуна до почетка октобра 1941. године. Нацистичке репресалије нису више погађале њих, већ Михаиловићеве редове, које су већиномм чинили сељаци и најбољи домаћини Србије.116) He само да репресалије нису погађале комунисте, већ су им ишле у рачун, исто тако као што су им у рачун ишли усташки погроми по Хрватској. Репресалије су биле најбољи пут да раднике избаце из фабрика, учитеље из школа, чиновнике из канцеларија, а могуће симпатизере из њихових домова. Јер ранији симпатизери, вечином политички критичари, очајници, шпекуланти или анационални елементи, одбили су да им се прикључе, како за време совјетског ортаклука с Хитлером, тако и у борби за Совјете, или за своје главе, израженој у сталном бежању. Комунистичко непознавање вођења војних операција, које је избијало из сваке Титове речи, уз безобзирну препотентност за репресалије, Михаиловић жели да и суду објасни. А сва објашњења воде ка закључку да је свака намеравана сарадња с њима, у борби против окупатора, морала бити условљена за национално и стручно вођство, а не за комунистичко вођство или туторство. Председник суда осећа опасност од те тезе по целу комунистичку пропаганду, те радије прима “игнорантство комуниста као сасвим разумљиво у почетку рада организације”, како би јаче истакао комунистичку видовитост у тражењу борбе, без обзира на последице. Овим самим додирује се из даљине и ново питање: ко је требало да одлучи о времену напада, лаици или стручњаци? Састанци с Титом, у селу Прањанима, јасно су наговестили да је код те мистериозне личности све сумњиво: и име, и језик,, и порекло, и пут, и циљ, и искреност и добра воља. Са тих разлога Драгиша Васић, после првог, а Узелац и Орел> после другог састанка, хтели су да ликвидирају Тита, заједно с пратњом. Михаиловић их је спасао такве судбине, коју he они с највећим уживањем наметнути доцније многим Михаиловићевим хиљадама, каткад на веру, често из заседе, a увек ради елиминисања сваке опозиције. Јер Михаиловић је

ПИТАЊЕ ОБА ПРИОРИТЕТА, У УСТАНКУ И У РАТУ

147

искрено веровао да he сарадња с комунистима бити могућа, кад је до ње дошло и на међународном заједничком фронту. При томе, он је могао мислити на извесну поделу сфера, нешто интегралности, али никад и на потпуну слободу акдије комунистичке странке, изван сваке његове надлежности. Та наивна нада о могућности сарадње с комунистима, коју је Михаиловић наследио од демократског Народног фронта или југословенске Удружене опозиције, с којом је духовно био повезан, била је фатална и за Михаиловића, као што ће бити фатална и за све демократе света. Док је Титу било до пропаганде и рекламе, како би и свог Стаљина могао питати да ли да удара фронтално или с бока, Михаиловићу је било до резултата, јер се радило о његовој отаџбини, за коју одговара он, а не белосветски, и још безимени Тарас Буљба. Зато се плашио прераног устанка и прераног пораза, те је услед тог логичног страха прикупљао и организовао снаге за прави дан и сигурни удар, како су то саветовали и влада, и западни савезници, преко својих првих емисара. Али у тим данима ни опрезни Михаиловић није могао предвидети изузетне искре и догађаје, који могу креснути из сваког сусрета с Немцима, али не и с комунистима, без обзира на репресалије. Сваки даљи Михаиловићев покушај да објасни време и догађаје прекида председник суда својим претећим и пропагандистичким питањем: “Како то . . . за време споразума с партизанима о ненападању. . . кад сматрате да за устанак још није погодан моменат — нападате једну партизанску чету, иначе вашег савезника” ? Реч је о селу Планиници, које је Михаиловић ослободио од насиља једне обичне пљачкашке банде, тек доцније признате “за своју” од стране комуниста. И овде се већ нераздвојно везују оба питања: приоритета у борби против Немаца и у међусобној борби између два домаћа фронта или гериле. Кад је град Лознида био већ у рукама Михаиловићевих јединица, село Планиницу “освојили” су пљачкаши. Они су тада били ничија војска, али их за време суђења комунисти убрајају у своје јединице, како би доказали да су ту, у Планиници, почели Михаиловићеви напади на комунисте, а не на обичне пљачкаше. Те најобичније пљачкаше Србије, из августа и септембра 1941, председник суда, у јуну 1946, претвара у “чету Ваљевског партизанског одреда”. Те се “чете” или боље рећи разбојничке банде, Михаиловић одлично сећа, јер ју је он, по преклињању села, напао и разоружао, али не и побио. Иако у оптужници нема ни речи о било каквој комунистичкој жртви из те “чете”, председник то питање трипута понавља. И Михаиловић мирно одговара: “Напао сам их .. . и разоружао сам и х . . . Нисам их сматрао као савезнике. . . јер су били само пљ ачкаш и. . . Чувао сам села од пљ ачке. . . To ми је и омогућило упориште на Равној Гори”. Слушајући глас човека који се буди и подвлачи, “да би напао и своје рођене људе кад би пљачкали села”, суд нагло

148

НА С Т РА Ш Н О М СУ Д У

прелази на случај Пожеге из септембра 1941, тражећи у њему јачи доказ за први “напад на партизане” . Али ни Пожега не пружа згодан пример, јер су њу заузели Михаиловићеви одреди, а комунисти их напали, како би град преотели. У том изненадном нападу ослобсфеног града, они су и заробили Милоша Глишића, тада команданта националне гериле у Пожези, али га је Михаиловић од стрељања спасао у последњем минуту. Кад су Глишића нашли у Пожези, на челу свог одреда, па га на препад заробили и скоро убили, онда су први нападачи комунисти, а не националисти, резонује Михаиловић. Пошто су Михаиловићеви одреди ослободили Пожегу, а од њих је комунисти на препад преотели, то је Михаиловић у праву. Зато никакво чудо ако су одреди националне гериле отерали комунисте и Пожегу вратили у своје руке. Михаиловићеве испрекидане речи и мисли у записник улазе још покиданије, јер га прво треба уморити и ошамутити, па тек онда записник искитити, по свом плану и укусу. Пошто ни случај Пожеге није убедљив, још мање прикладан за комунистичку пропаганду, то се председник хвата за трећу сламку, у вези Косјерића. “Је ли вам познато да су ваши четници у околнни Косјерића напали партизанске камионе, који су носили 150.000 метака на фронт” ? пита председник суда. “To ми је познато тек сада из оптужнице” одговара Михаиловић, поричући и сам напад, камоли своју кривицу. Ни тужилац у својој оптужници, ни председник на претресу не дотичу уопште време кад се све то десило код Косјерића. Оптужница говори само о првој фази “Прве непријатељске офанзиве и борцима, који су држали блокаду Ваљева, водећи крваве борбе против јаког немачког гарнизона у Ваљеву”. Ако је тако, онда су се у тим данима, на том фронту, обе гериле заједнички бориле против Немаца, те ту борбу није могла саботирати ниједна Михаиловићева јединица. Везу између обе гериле одржавао је Михаиловићев капетан Митић, те би он Михаиловића и обавестио о том тешком испаду код Косјерића, — да је овај постојао. Недалеко од Косјерића био је и Михаиловић, те би такву жалбу одмах чуо или преко својих официра за везу, или на другом састаку с Титом, до кога је дошло 26. октобра 1941, дакле после “напада код Косјерића”. Значи, и Косјерић из 1941, комунисти су измислили за време истраге у 1946, како би некакву случајну свађу између два шофера изокренули у доказ о Михаиловићевој неискрености као савезника или кршиоцу потписаног споразума о сарадњи и међусобном ненападању. У другој половини октобра до Равне Горе доспели су југословенски мајори Остојић и Лалатовић с британским капетаном Хадсоном, послати за везу с Каиром. И сада, бежећи и од Косјерића, као доказа против Михаиловића, суд настоји да у овом доласку пронађе индиције “о првом нападу”,

ПИТАЊЕ ОБА ПРИОРИТЕТА, У УСТАНКУ И У РАТУ

149

јер су већ у рукама имали и једно Хадсоново писмо, којим се тражи “да се комунистима не да сувише маха” . У том писму изражена је и порука из слободног света “да се борба има да води за Југославију, а не за Совјетски Савез”, како то и Михаиловић репродукује на суђењу. Пошто ни на том пољу не налази тражене доказе о томе: ко је кога први напао, то председник суда, чувајући увек комунистичку невиност, дотиче и Ужице и Ивањицу, између 1. и 2. новембра 1941. Како ни ту националисти нису први напали, Михаиловић одговара, да је све то нашао у оптужници и да све то није тачно. У вези Ивањице, у којој је, према оптужници, Божа Јаворски напао комунисте, Михаиловић додаје: “Божа Јаворски није био м о ј . . . Он ни]е био ни Пећанчев... Он је био дивљи”, a то значи само свој или ничији. Изненађен јасним и тачним одговором, председник суда бежи и с тог терена, и у догађајима око Крал>ева тражи јаче аргументе. “Ви рекосте да сте издали наредбу да се скине опсада Краљева”, каже председник, иако све то, као Михаиловићева изјава, није уопште ни унето у судски записник. Затим тек пита: “Да ли вам је познато да су ваше јединице тада напале партизанске тенковске јединице и артилерију, и да су том приликом побиле посаду” ? Иако је питање звучно да би свет више импресионирало, а Михаиловића унизило, јер “тенковских јединица” око Краљева није никад ни било, Михаиловић прибрано одговара: “Побиле посаду? Немам ни појма”, јер се опет ради о пропагандистичкој бајци а не о чињеници. “А јесу ли напали артилерију” ? пита председник, заборављајући на своје измишљене тенкове. И Михаиловић излаже: “Ја сам имао два топа и мислим да су била и два партизанска. Њ има је управљао један мој официр. Звао се Дероко. Није он преотео топове, него су их њему преотели на Љубићу. И он је ту погинуо” . Тако се и овај последњи удар окреће против комуниста, као нападача, а не против Михаиловићевог храброг команданта, који је своје топове бранио. И бранећи их — погинуо. Преотимање Михаиловићевих топова од стране комуниста, и то после заједничког похода на Краљево, као и покољ и бранилаца топова и многих других Михаиловићевих војника и домаћина, после многих ранијих испада и мучких злочина, значило је отварање грађанског рата и постепено претварање националног устанка у грађански сукоб, хаос и покољ. Гдегод се сличне трагедије појаве, радило се о Русији, Југославији Кини, Кореји или Индокини, нападачи су увек комунисти, јер је све то глас и слово њихове “марксистичке дијалектике”. Њ ихове класне доктрине, животињска мржња, примитивна препотентност и искључивост, револуционарна тактика и стратегија, засноване на подвалама и преварама, лажима, страху и терору, увек су исте, без обзира на време и простор. Услед свега тога, њихово првенство у отварању међусобне борбе представља и њихову доктрину и њихову ноторну праксу, а тим самим и југословенску, нарочито српску

150

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

трагедију, без свих даљих доказа, које дотичу поломљени Михаиловићеви рефлектори и рефлекси. Председник комунистичке правде осећа нову опасност од могућег Михаиловићевог буђења и сналажења, те заборавља да расветли комплекс догађаја између Мачве, Лознице и Крупња. А ово је била дужност сваког ко правду тражи, тим пре што у записник за пет непуних минута, улазе пет контрадикторних изјава. Ево и њих: “Мислим да је с Крупњем почело . . . Мислим да је у Мачви почело . . . He, већ у Посавини . . . He у Посавини него у Мачви. . . Иза тога долазе веће акциј е. . . напад на Шабац, Лозницу, Ковиљачу и Крупањ”. Бежећи с овог поља, које може донети изненађења, председник се враћа на своју линију и тим још једном одаје сву беду своје правде. A то ћемо најбоље видети ако тај део записника пренесемо дословно: “Дакле, почетак акција сматрате напад на вароши. Оптужени: “To сматрам као почетак. Председник: Молим према томе, јесу ли партизани герилски ратовали пре од четника, пре почели напад на окупатора? Оптужени: Ја сам то рекао малопре, да су нападе на градове започели прво партизани. Председник: Колика је разлика у то време била? Ви сте потврдили да су партизани били први који су започели борбу против окупатора, а онда да су деловали ваши. Оптужени: Ја не могу ништа прецизирати, то је везано једно с другим. Председник: Да ли се ради о три, четири, пет или више дана? Оптужени: He, не, врло кратко време, али не могу да тачно прецизирам. Тражим да се то унесе у записник: “Борбу против окупатора почели су први партизани и то, поред гериле, и нападима на градове”. Оптужени: Да. Председник: Значи пре почетка партизанских напада на градове било је герилских напада партизана против окупатора. Је ли то тачно, А сада настаје период од ваших акција на градове. Д а ли је сада јасно? Оптужени сматра да је напад на градове нешто крупно, а нападе на градове први су почели да врше партизани, да први туку окупатора, али за кратко време почели су и његови делови. Пре почетка напада на градове постојали су напади гериле, то јест у оно време, кад су партизани путем гериле вршили нападе на окупатора. Као што је оптужени рекао: У почетку су се против окупатора борили први партизани” . На мањем простору, тешко да се могло наћи више правних аномалија и конфузије, поред потсвесног одавања исувише сумњивог процесног залеђа. Својим речима: “Ја не могу ништа прецизирати, то је везано једно с другим”, Михаиловић поново истиче да су акције обе гериле против истог непријатеља биле тада тесно повезане, везујући комунисте за саботаже, а националисте за фронталне борбе. Тим својим магловитим наводом, он поново и јасно негира сваки комунистички приоритет у борбама против окупатора. Комунистичке групе или групице, све до 16. септембра, када је Тито дошао из Београда у Крупањ, биле су измешане с Ми-

ПИТАЊЕ ОБА ПРИОРИТЕТА, У УСТАНКУ И У РАТУ

151

хаиловићевим јединицама, скоро увек у позадини, никад у првим борбеним редовима. Суштину једног фронта, одреда или покрета, не дају делови, већ целина, коју највише чине, и у почетку герилских борби искључиво воде, Михаиловићеви људи. Место пуног објашњења и расветљавања започете мисли, председник суда полусвесног и премореног Михаиловића прекида и баца на сасвим други терен, не више о приоритету између обе гериле, већ само о временском размаку између њихових напада. И том приликом председник више сугерира или намеће него што пита. Њ егове сугестије “три, четири, пет или више дана” Михаиловић спонтано одбија, желећи опет да објасни, како такав размак стварно и не постоји, јер не износи чак ни један дан. Али ову нову опасност, од неке нове и ненадне искрице из Михаиловићеве подсвести, гаси тужилад својим диктатом, преотимајући то право од свог свакако способнијег председника. Резигнирани Михаиловић, већ у знаку нових тортура, које наговештава тужиочев глас, спасава себе са два сумњива слова “да”, која и краткоћом, и смислом, и тоном, одају своје инквизиторско залеђе. После Михаиловићевог “да”, и ништа више, председник осећа да му је последњи удар преотео његов сабрат, тужилац, па према томе и последњу победу пред судом слободног света и комунистичке пропаганде. Зато се у следећим наведеним констатацијама утркује с тужиоцем, ка he јаче за крст приковати и Михаиловића и његов национални покрет. Приоритет комуниста, на штету националиста, у борби против Немаца, било то по селима, ван градова или по градовима, па скоро и по Месецу или Марсу, понавља више пута, и плански, и нестручно, и неспретно, као што се јасно види из његових предњих речи. А сада се сетимо једног од основних процесних постулата или боље кључева из науке о кривичном праву, који је истовремено и рефлекс подсвесних дубина људске психе. Кад је неко свестан да заобилази истину, он своју причу необично искити, и излишним понављањима сувише преоптерети, те је тим самим и ода као планско фалсификовање истине. Ова скромна жеља да се бајка “потврди фактима” личи на рахитичне ноге, које су превелико бреме на се дигле, те се под њим повијају, посрпу или ломе. Што је премного на изглед, то је премало у ствари. И што је нешто несигурније и мање, t o h e прича о величини сићушности бити све веha. По тим законима или инстинктима, мали људи дижу необично главу или ципеле, да би изгледали већи и постали оно што нису. Овај закон важи за све: и смртне људе, нарочито фалсификаторе, и несигурне сведоке, нарочито лажне, и лош е судије или председнике суда, нарочито навијене и своје савести лишене. Сетимо се још једног од таквих подсвесних кључева. Кад се оптужени не сећају догађаја, или су инквизиторске силе покидале њихово памћење, они he радије дати несигурне опи-

152

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

се, или нетачне одговоре, него што he признати своје незнање или своје несаћање. Док такво стање, често и полусвесно, лоши тужиоди искоришћавају, па га зато и стварају, добри браниоци чине све да те мрачне моменте расветле, и своје штићенике заштите од нетачних или неопрезних изјава, чијих могућих последица нису ни свесни. Али Михаиловићевим браниоцима такво право суд није признао ни у једном покушају. Јер комунистичко правосуђе или црвена инквизиција такво право не признаје нигде, била то у Русији, Кини или Југославији. И тако, према својој филозофији и њеним поломљеним и подешеним призмама, комунизам мора увек бити у праву, и на туђем, а камоли на свом суду. Што њихови интереси траже то се и спроводи, без обзира да ли се ради о логици, људским животима или судским записницима. Оба спора о приоритету морала су бити расправљена у њихову корист, a на Михаиловићеву штету. Истина за њих не лежи у чињеницама, већ у њиховим уценама и фалсификатима, дакле у судским записницима. Зато и записници морају бити такви, какви најбоље годе њиховим тезама и њиховој пропаганди. Кад би се с многих страшних попришта дигли мртви, или чуо глас преживелих, свет би чуо непобитну истину, коју из комунистичких извора неће никада чути. А као што смо видели, истина гласи: Михаиловић је у рату, и против Немаца и Италијана од 6. априла, а у припремама герилске борбе од 14. маја, да би до отворене борбе дошло 31. августа 1941. Тито је био у савезу и с Немцима и с Италијанима, од августа 1939, када су Стаљин и Хитлер постали савезници, до 22, јуна 1941, кад је међу њима дошло до рата, издајући и подривајући за све то време и своју отаџбину и њене демократске савезнике, да би из београдске виле дошао до герилског попришта тек пред ноћ 16. септембра 1941. Тек тада, 120 дана после Михаиловићеве националне гериле, почиње Титова комунистичка герила, сакривена иза такозваних партизана, обе у даљој борби и рату, с оба окупатора и њиховим вазалима. После његовог доласка у Крупањ, 16. септембра 1941, почели су мучки препади комуниста на националне јединице и њихове територије, које су се сходно комунистичкој доктрини и пракси изродиле у грађански терор и рат. Тако се вољом Стаљинових ученика национални рат за ослобођење отаџбине претворио у грађански рат и крваву револуцију за наметање комунистичке власти и силе. Ту међусобну братоубилачку борбу прво he окупатори савршено искористити, паралишући обе гериле. Још страшније he је искористити комунисти, уз сваку тајну и свесну подршку и пропаганду Совјета, а несвесну помоћ и нечувено слепило целе Черчилове политике у Југославији. Поред ноторних чињеница, познатих и деци западне Србије из тих дана, комунистичку тезу: да су Михаиловићеви национални одреди, а не комунисти, отпочели грађански рат у Југославији, обара и једно случајно признање из њи-

ПИТАЊЕ ОБА ПРИОРИТЕТА, У УСТАНКУ И У РАТУ

153

хове оптужнице. Према оптужници, трећи споразум између Михаиловића и Тита, а то и Михаиловић каже, закључен је 23. новембра 1941. Сетимо се да је то био и дан кад су комунисти избачени из Ужице, без икаквог Михаиловићевог учешћа. На дан-два после тога, a то значи 25. новембра, према судским записима, Тито телефоном тражи Михаиловића и пита: “Шта ћете ви радити” ? мислећи на Немце, а не на комунисте и националисте. Немци су већ прешли у напад, а борба је још заједничка, поред свих размирица о ослобођене терене или комунистичких апетита да што више приграбе. Нема жалби на Михаиловићеве одреде, баш зато што нису никад били нападачи, иако су своје територије упорно бранили. He само што Михаиловићев командант Рачић није напао Ужице, како оптужница наводи, већ он тада није ни био близу овог града, налазећи се испред Немаца, северно од самог Ваљева. Са тих разлога, Тито се приликом последњег разговора с Михаиловићем, од 25. новембра 1941, не жали на неискреност Михаиловићеве гериле, већ на опасност од немачке силе и њених сарадника, испред којих безглаво бежи ка Црној Гори, остављајући Србију у помамном пламену. Према томе, све комунистичке “доказе” о неискрености и агресивности Михаиловићевих одреда, почевши с Планиницом у августу, па све до напуштања Србије крајем новембра 1941, брише сам Тито својим последњим споразумом и телефонским разговором, два дана после бекства из Ужица. Јер разговор се води о бежању главом без обзира или о безнадешном отпору за који су све полуге прерано поломљене. Тако и комунистичка оптужба, да су националисти, а не комунисти, увек харни на свако зло, отпочели грађански рат, пада све више, те и сам суд на претресу узмиче полако с тог клизавог пута. И са тих разлога, ово пресудно питање остаје нерасветљено, иако је оно за све преживеле сведоке јасно као дан. У тој вези нема чак ни Михаиловићевог “признања”, изнуђеног или подметнутог, како би на Михаиловићеву савест и душу свалили и ту тешку планину. Комунистички суд много држи до Михаиловићеве изјаве “да је устанак преурањен” мотивишући је на свој начин, како би доказали: да су комунисти нападани и зато што је према њима, (и њиховим призмама), за устанак било право време. Ту њихову намеру заобилазним путем Михаиловић назире, покушава да се снађе, и пита: “Зашто на томе инсистирате? Преурањено има разна значења. Може бити и с погледом на непријатељске снаге? Кад остане мало снага онда није преурањено. Када је непријатељ са појединим снагама одлазио, ја сам лично нападао на Горњи Милановац, Страгаре и Рудник”. “Да ли су партизани водили борбу” ? прекида га председник. “Они су вршили више саботажу, а борбе су се водиле у Мачви и П о д р и њ у ... Главне борбе су биле у Мачви и По-

154

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

дрињу, а око Ваљева су биле мање. Напад је вршен на Шабац, Лозницу, Бању Ковиљечу и Крупањ” — одговара Михаиловић. Суд му не дозвољава да објасни ко је те борбе предводио, јер је већ партизане ограничио на саботажу и дубљу позадину. Михаиловићеви браниоци не могу много помоћи свом штићенику, јер нису довољно обавештени о догађајима, a Михаиловић их не може обавестити, нити они с њим доћи у додир. Тако, током целог суђења остају скривени од света сви догађаји из заједничке борбе против Немаца, која је трајала све до краја новембра 1941, и поред свих комунистичких подвала и позадинских маневара. Суд све то намерно прескаче, иако се расветљава питање: ко је први напао Немце, националисти или комунисти? Није више никаква тајна да је Михаиловић на отпор окупатору почео да мисли 17. априла 1941, као дана неславне југословенске капитулације. Кад су крајем јуна 1941. и комунисти почели да склоништа траже по планинама, били су свесни да без помоћи српских села, којима је доминирао Михаиловићев покрет, не могу сачувати ни своје голе животе. На неку борбу с окупатором, изузевши одбране голих живота по планинским азилима, нико од њих није ни мислио све до 16. септембра 1941. Пре Титовог селења из Београда у Крупањ, борбе су се данима водиле на разним секторима. Као што смо видели на Дрини и у Подрињу почеле су већ 31. августа 1941, истог дана када је немоћну комесарску владу заменила јача влада генерала Милана Недића. Од тога дана, до 12. октобра 1941, Лозница и Ковиљача налазе се у Михаиловићевим рукама. Под командом његовог официра, мајора Мисите боре се око 2000 побуњеника. Мисита је пао на њиховом челу отимајући град од немачког гарнизона. Борбе се воде и широм целе Мачве, нарочито око Шапца, под командом Михаиловићевог официра, капетана Рачића. Без много успеха око Шапца, где су биле јаке немачке снаге, борбе се шире и из Крупња, под командом поручника Митра Мартиновића, из Михаиловићевог одреда. У тим борбама, поред националиста, учествује и један део комуниста, али под командом свештеника Владе Зечевића, који је још тада био на националној страни. После Титовог доласка у Крупањ, који су обе гериле заједнички нападале и освојиле, настаје неко тајанствено затишје и комунистичко припремање Ужичке Републике, која је проглашена 24. септембра 1941, дакле тачно пет дана после првог Титовог споразума о сарадњи с Михаиловићем од 19. септембра. Из те неочекиване комунистичке тврђаве, која значи и комунистичко издвајање из народног отпора, почела је посебна комунистичка акција, и повлачење њихових разбацаних група, с отворених попришта, ка граду Ужицу и сигурнијој позадини. Уколико после краја септембра сретнемо и комунистичке јединице у борби, нећемо их срести као искрене савезнике, већ више као могући ризик. Дана 2. окто-

ПИТАЊЕ ОБА ПРИОРИТЕТА, У УСТАНКУ И У РАТУ

155

бра 1941, три Михаиловићева одреда заузела су Чачак, и Немце наморали на стрмограво повлачење ка Краљеву. У тим борбама око Чачка видимо и две комунистичке јединице, увек у саставу Михаиловићевих одреда, и то, на жалост, никад у првим редовима. Већ сутрадан, 3. октобра, Михаиловићеви одреди заузимају Страгаре, с тамошњим скромним стовариштем оружја и муниције. Чета Немаца, која је градић чувала, била је заробљена без много жртава. Титових партизана није било нигде на домаку попришта. Дана 5. октобра 1941. почиње и опкољавање града Краљева, највећег немачког упоришта у Западној Србији. Опкољавање се претвара у праву опсаду са близу 5000 бораца, којима је Михаиловић командовао, и међу којима је било и око 1000 комуниста. Заједничке припреме за фронтални напад на Краљево биће доцније прекинуте кривицом комуниста. Али у исто време, кад је Краљево узето на нишан, почела је и изградња обруча око Крагујевца. И на том фронту, као и око Краљева, комунистичке јединице имале су бити интегриране у исти напад, под командом Михаиловипевог официра, мајора Палошевића. Између овог и комунистичког комесара Владимира Дедијера створен је чак и нарочити план о заједничкој борби. Код села Бари, око 20 км. испред Крагујевца, Дедијерови “револуционари” пропустили су без борбе и сваког алармирања немачке колоне, које су истог дана, 14. октобра 1941, изненадиле и тешко угрозиле Михаиловићеве одреде код Белог Пања и Рапај Брда. Борба с Немцима, из које су благовремено умакли Дедијер и његови партизани, или “пролетерска авангарда”, трајала је дан и ноћ. У тој борби Михаиловићеви одреди изгубили су једног официра и двадесет пет војника, без иједног комунистичког губитка. Заробили су чак и два немачка тенка. Своју победу Немци су платили са 36 жртава, поред 60 својих савезника, који су пали на њиховој страни . Истих дана, иста трагедија одиграла се и око Ваљева. Ту су се Немци домогли и Александра Мишића, сина великог српског војводе, Михаиловићевог школског друга и најбољег пријатеља. Са њим је заједно заробљен и погинуо мајор Иван Фрегл, Михаиловићев пријатељ и помоћник, који је тада био и начелник Михаиловићевог штаба. Таласи ових смелих борби шире се по целој Србији, низ долину Велике Мораве, која је тада била најважнија артерија за Северну Африку и Ромелов поход ка Нилу. Таласи допиру и до Ђердапа и Хомољских планина, где Михаиловићеве одреде предводе потпуковник Пилетић и мајор Оцокољић. У свим овим одредима из источне Србије и долине Мораве, кроз коју пролазе афрички арсенали, није никад било ниједне комунистичке јединице или ћелије, камоли борбених одреда. У тим данима великих борби и неизвесности долази и до другог састанка између Михаиловића и Тито од 26. октобра 1941. На овом састанку чуле су се Михаиловићеве жал-

156

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

бе против комунистичких препада и неискрености, више него Титове против Михаиловићевих одреда или подручних команданата. Зато што се кривим осећао, Тито је и пристао да знатан део ратног материјала из Ужица преда Михаиловићевим јединицама. Између 1. и 2. новембра 1941. комунистичка агресивна тактика долази до своје експлозије. Мучки препади иза леђа и убиства водећих домаћина у позадини фронта прелазе у отворене нападе, прво код Пожеге и Ужица, а затим и око самог Краљева, где се припремао заједнички напад. За комунистичке стратеге Михаиловићев национални покрет постаје главни непријатељ, опаснији од окупатора. Јер док је окупатор равнодушан према судбини изгубљених територија, Михаиловићеви одговорни официри о њима воде бригу, штитећи их не само од националних непријатеља, већ и од комунистичких зулумћара. Тако се и распада заједнички фронт код Краљева, пре напада на град. Комунисти су и ту из заседе напали националне одреде. Затим су убили и капетана Дерока, једног од најхрабријих Михаиловићевих офидира, који је командовао и партизанском делу. Д а би изблиза боље видели праву слику односа између обе гериле према окупатору, и обе једна према другој, морамо подвући неколико несумњивих чињеница. Где су обе домаће гериле оперисале заједнички против истог непријатеља, као у Горњем Милановцу, Крупњу, Краљеву или Крагујевцу, комунисти су чинили једва једну четвртину, никад трећину заједничких снага. Никад у било којој заједничкој борби команду нису имали у рукама, нити се икад много истицали у првим борбеним редовима. Док су само у два освојена града Михаиловићеви одреди заробили око 170 Немаца, комунистички или партизански одреди нису имали ниједног немачког заробљеника до краја новембра 1941. Међу многим официрима који су пали за време борби против Немаца, од Лознице и Ковиљаче, до Краљева и Петровца на Млави, нема ниједног комунисте који је предводио Титове одреде. Сви они, од Мисите у Лозници, Мишића у Ваљеву и Мојсиловића код Љиљака, испред Крагујевца, били су Михаиловићеви официри икомаиданти. У борбама против Немаца, од31. августа, кад су Михаиловићеви одреди отпочели с нападима, или 16. септембра, када су им се придружиле и комунистичке јединице, па све до краја новембра 1941, заробљено је око стотину официра. Сви су они били из Михаиловићевог одреда, без иједног комунисте, који су се све до лудачког напада на Плевље клонили позиција, где се лако могло погинути. Поред свих ових чињеница, које су јасне као дан, а које не дотичу ни Михаиловић, ни његови браниоци, јер им то ни суд не да, председник тријумфално пита, јер одговор већ зна, или ће га сам дотерати: “Јесу ли ваши четници почели борбу против окупатора пре него партизани” ? Пошто су питања приоритета обе борбе: и међусобне, и против Немаца мајсторски спојене, то Михаиловић, имајући на уму међу-

ПИТАЊЕ ОБА ПРИОРИТЕТА, У УСТАНКУ И У РАТУ

157

собнуборбу и грађански рат, одговара мирно: “В ерујем дасу партизани почели први борбу”. Како је тај одговор двосмислен, а комунизам одбија први приоритет, у вези међусобне борбе, присвајајући други, у вези напада на Немце, то председник диктира у записник: “Оптужени изјављује: “Верујем да су партизани први почели борбу против окупатора”. Пошто је Михаиловић партизане ограничавао на саботаже, а председник бежи од сваког прецизирања “у чему се састоји тај први напад партизана на окупаторе”, радило се о селима или градовима, то је судски записник искићен с више могућности, без несумњивог комунистичког приоритета у заједничкој борби, али и с индицијама њиховог несумњивог приоритета у грађанском, братоубилачком рату. Тако, бежећи с другог терена, председник нарочито истиче први, констатујући по десети пут: “Први напади против окупатора водили су се са стране партизана.” Тада на сцену излази и подсвест, која увек хоће да нарочито истакне или завеже оно што је сумњиво, те председник још и додаје: .. како рекосте у Посавини”. Тај додатак, који издаје нешто теже у залеђу, буди Михаиловића, који као што смо видели, резигнирано меша, и Посавину и Крупањ и Шабац и Мачву, заборављајући своју Лозницу и Ковиљачу, прву искру и прву погибију свога официра, с којима је устанак почео. Али заборавимо ли и то, националистички приоритет у нападу на непријатеља биће једнако јасан и несумњив, без обзира на варљиве комунистичке списе и несумњиве процесне конфузије. Припада ли приоритет Мачви или Посавини, с градом Шапцем на челу, у њима ћемо наћи Михаиловићеве борце и официре, под командом Михаиловићевог Рачића, с малим бројем комунистичких луталица, без икаквог значаја или учешћа у одлукама за напад или у акцијама напада. Дамо ли приоритет Крупњу, који је иначе за који дан иза Лознице, приоритет се расветљава по броју учесника и личности команданта. Већину учесника и оба команданта чинили су тада Михаиловићеви сељаци и официри, уз учешће и комуниста и знатног броја левичара, и то као гостију, а не господара. Признамо ли приоритет Лозници и Ковиљачи, којима и припада , и нападачи и официри, који их предводе, били су Михаиловићеви ратници, на челу с вишим официром Миситом, коме he у јуришу на град немачка граната и главу однети. Зато што је питање приоритета расправљено с Лозницом и Ковиљачом, комунистички списи ова места плански заобилазе, с простог разлога, што ту није било ниједног јединог комунисте у борби. Кад комунистички записници нису од истине јачи, па и да им је Михаиловићева сенка првенство признала, онда ћемо питање приоритета дотаћи и оним доказима, које је комунистичка правда онемогућила на свом суду, или су доцније света угледали.117) 117)

Види напомену под бр. 40.

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА И У УСТАНКУ И У ГРАЂАНСКОМ РАТУ НА ОСНОВУ ДОКАЗА НЕДОЗВОЉЕНИХ НА ПРЕТРЕСУ ИЛИ ОБЈАВЉЕНИХ ПОСЛЕ СУЂЕЊА Комунистичка правда не тражи само да преко Михаиловићевог процеса освоји прво место у нападу на непријатеља, већ и статус невине жртве у грађанском рату и крвопролићу, које је сама хтела и ближњима наметнула. За разлику од свих других партија света, идеолози комунизма нису само адвокати једног новог поретка, већ и немилосрдни мајстори у сваком свом потезу. Моша Пијаде, Ђилас и Дедијер не предњаче само у проглашењу Стаљина за бога, а комунизма за једину дозвољену религију света, већ и у најбестијалнијим злочинима, којима су своју борбу отпочели и завршили, Свака њихова реч написана током целог рата, и свако њихово дело, с крвавим траговима, масакрирањима, гробљима, пуним јамама и амбисима, доказује несумњиво првенство у убиствима и братоубилачком рату. Од хиљада, које су пратиле њихове стопе и харанге, неколико десетина још је у животу. Они су њихове жртве из дубоких јама вадили и сахрањивали недељама пре него је дошло до сналажења и нужне одбраке националиста. Главно поље њихових подвига чине Црна Гора и Херцеговина, у којима нема села које нису обезглавили, нити јаме, коју нису напунили невиним жртвама, побијеним увек из потаје или на превару, и то већином у данима “заједничке сарадње против окупатора”. Комунистички циљ био је увек исти: преко лешева побијених првака утерати страх у кости свима осталима, како би се поклонили пре него буду с пута уклоњени, на исти начин, на који су уклоњени и јачи од њих. У полемици са совјетским тезама, после свађе или раскола из 1948, Моша Пијаде признаће све што су Михаиловићу на суђењу импутирали, a то је: одговорност комунистичке партије за грађански рат у земљи. Већ почетком 1942, како то Пијаде искреније прича 1949, Тито је стално подвлачио свој приоритет у грађанском рату, који је, по Стаљиновом предратном лењинизму, далеко важнији он националног рата. У својим извештајима Москви и Тифлису Тито је стално подвлачио како је цела комунистичка активност уперена на “партизанску борбу против четника”, и то не са разлога што се од њих бране, већ што их морају истребити као опаснијег не-

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА ПОСЛЕ ОБЈАВЉЕНОГ СУЂЕЊА

159

пријатеља. Јер туђа војска једног дана ће се и повући, а националисти остати, као јача борбена сила у “класном обрачуну”. Моша Пијаде, у тој старој полемици, чак и признаје, да су услед такве политике и од Коминтерне добили прекоре, “јер је неопортуно подвлачити да је партизанска борба била углавном уперена против четника”, када то није у складу “с међународним мерилима и британско-америчком и совјетском коалицији”. Да су у тим данима југословенски комунисти, на челу с Титом и Пијадом, били далеко већи стаљинисти од самог Стаљина, признаје и Пијаде, наводећи и Стаљинове речи као одговор Титу на Титову депешу од 23. фебруара 1942. А речи гласе: “Нема ли заиста у целој Југославији и других југословенских патриота, изузевши комуниста”.118) Тиме се јасно доказује не само Титова агресивност, већ и Стаљиново опортунистичко неслагање с давањем првенства грађанском рату на штету националног, бар пре његовог Стаљинграда. Комунистички приоритет у грађанском рату и убијању, свакако у сагласности с предратним, а не тадањим Стаљином, доказује и сам акт оснивања и проглашења Ужичке републике од 1. новембра 1941. Други споразум између Михаиловића и Тита од 26. октобра 1941. био је још на снази. Али Тито и његови комунисти, не само што проглашењем своје републике објављују рат својим националним савезницима, који Краљево и Ваљево држе у опсади, већ рат објављују и самој држави Југославији. Акт “прокламације” једнако открива обе издаје: и државе, и својих националних савезника, одајући истовремено и своје првенство у братским покољима. Та стварна објава рата националној герили спасава опсађене немачке гарнизоне, и као што смо навели, рат против заједничког непријатеља претвара у отворени грађански рат. Таква комунистичка тактика, коју су могли да схвате само познаваоци Стаљиновог лењинизма, утицала је и на првог британског емисара Хадсона, иначе социјалисту из предратних дана, да од Михаиловића тражи безусловно уништење банди, “које се боре за Совјете, а не за Југославију”, сходно Хадсоновим речима. Овај савет Михаиловић није послушао, већ и после тога, путем трећег споразума с Титом, тражио сарадњу и апеловао на разум и националне интересе, које комунисти увек проламају кроз своје искривљене призме. Чим су се Титови одреди из Србије стрмоглаво повукли, и преко Плеваља допрли до Рудог и Чајниче, они су почели да стварају своје пролетерске или чисто комунистичке бригаде. До тог стварања бригада није дошло ради борбе против окупатора, којих на том сектору није ни било, И8) Стаљин — Титу, 23. фебруара 1942. Моша Пијаде: “About th e Legend”, стр. 9, 111.

160

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

већ ради подмуклог истребљења опозиције, сврстане под заставом Михаиловићевог покрета. Титова друга пролетерска бригада у Чајниче, формирана после прве у Рудом, “образована је да би разбила четничке снаге, које су уништавале муслиманско становништво”, признаје и Титов генерал Пепо Дапчевић.119) Међутим, то становништво није било ни национално, ни комунистичко, већ чисто фашистичко, претворено у фашистичку милицију и терористичке банде Санџака. Зато, на заштиту оваквих елемената комунисти тада нису ни мислили, ништа више, H e ro на заштиту Италијана, који су их код Плеваља страховито потукли. To комунистичко планско уништавање и мучко убијање свих, који нису с њима, није поштедело, не само српске националисте, већ ни њихове британске савезнике и сараднике. Тих дана формирања својих бригада за грађанско истребљење, и објашњења чак и са Стаљином,120) комунисти су код Фоче убили и британског мајора Ференца Атертона, и то чак на реону комунистичког комесара Владимира Дедијера. Комунистичка мржња и против Атертона и против његове Британије почиње још из предратних дана, када је Атертон у Београду уређивао пробритански лист "South Slav Herald", а својим “капиталистичким писањем” тешко се замерио тада још младом и незнаном комунистичком новинару Дедијеру. Зли гласови говоре да је тада овај новинар британском листу нудио и своју сарадњу, разуме се за фунте, која није примљена. Тих зимских дана, почетком фебруара 1942, британски официри К. Елиот и В. Р. Шапман, пали су падобранима између Рогатице и Романије, тражећи штаб генерала Михаиловића или његове одреде у Источној Босни. По једним вестима, убили су их усташи, а по другима, убили су их комунистичке банде, јер су, с њима заједно, пала и два југословенска официра, сви аташирани националном, а не комунистичком покрету или герили. Поред несхватљивих и свакодневних убистава, стара комунистичка доктрина “што ro pe — то боље” изазивала је и планске саботаже и отимачине по противничким селима. Циљ је увек био исти: изазивање непријатељских репресалија и покоља, које су тешко и ненадно погађале све истакнуте националне тврђаве. У складу с таквом политиком опустошене су многе општине. По том новом и народу непознатом закону, подмукле а не отворене борбе, страдала је и цела општина Бојник у Топлици. У Црној Гори, Херцеговини и Босни, комунисти већ јануара месеца 1942. издају прогласе о озбразовању терористичких тројки, увек уперених против националиста, а п з)

Пеко о јер је штаб у ро огласио за 120 )

Дапчевић: “Како смо водили рат”, стр. 35. комунистичким протестима против Стаљиновог опортунизма, Фочи себе прогласио за тумаче лењинизма, а Стаљина скоотпадника — говори и М. Пијаде. Id em стр. 10— 12.

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА ПОСЛЕ ОБЈАВЉЕНОГ СУЂЕЊА

161

не окупатора. У једном од њих који издају петорица првих Титових доглавника из тих дана, почетком 1942, дословно стоји: “Треба избегавати борбе с окупатором, све док се не спроведе пуна организација и позадина очисти од свих противника” .121) Противници су увек националисти из Михаиловићевог покрета, јер све док се мучки не разбију њихови редови, они he их испред себе увек наћи, чак и онда када савезничке силе разбију у парампарчад Хитлерову ратну машину и нацистичке таласе врате у њихове тевтонске матице. Са тих разлога, својствених свима комунистима света, наредба иде даље: “Треба образовати летеће тројке, петорке и седморке за брзо ликвидирање разбијача народне слоге”. “Разбијачи народне слоге”, по комунистичкој логици полулуде мањине од око 3000 чланова из 1942. широм целе државе, увек су Михаиловићеви националисти, иза којих су сви српски сељаци, a то значи преко 90 процената српског народа, с исто толиким процентом официра, грађана и интелектуалаца. Како су црногорска племена љубоморно чувала своје старе витешке традиције и тврђаве, то ћемо у истој наредби, истих комунистичких громовника, наћи и овај сатански став: “Треба путем изазивања крвне освете разбити јединство црногорских племена” . Што су комесари наређивали, црвени џелати су спроводили. Тако су почеле да падају невине главе и племените душе, од Чеде Минића, великог националног работника, генерала Иличковића, одличног лекара ван сваке политике, Светозара Лазаревића и Вуксана Бакића, два елитна члана највишег суда, до општинских председника и утицајних домаћина. Међу жртвама “издајницима и колаборатерима”, по укалупљеној комунистичкој терминологији, налазиле су се читаве стотине, које су се после капитулације повукле у своје планинске азиле, немајући ни воље ни прилике да виде иједног окупатора, Немца или Италијана, а камоли да с њима сарађујуАко поједине националне величине из својих и племенских тврђава нису могле покренути ни комунистичке претње или тројке, ни срачунати апели, чак и славопојке, то су онда џелати тражени међу најближим сродницима, у које се могло најмање сумњати. Тако су генерал Иличковић и његова жена, Рускиња, погинули од руке свог комунистичког сестрића, кога су хранили и школовали. Капетан Ковачевић из Грахова погинуо је од своја три сина, од којих he један доцније постати Титов генерал и дипломата, без икакве школске или грађанске спреме. Међу жртвама, домамљеним на превару или разговоре, налазе се и неколико разумнијих и 121) Штаб у Радовчу, Пипери, који чине: Моша Пијаде, др. Недељковић, Пеко Дапчевић, Блажо Јовановић и Иван Милутиновии. У овом њиховом лудачком декрету читамо и ове — постулате: “Треба поткопати верски и породични1 морал сељ ака.. . Треба мобилисати што већи број жена и девојака за сваку партијску јединицу, како би се борци што лакше окупљали уз нашу борбену партију”.

НА С ТРА Ш Н О М СУ Д У

162

негда водећих комуниста, као што су Слободан Марушић, Алекса Павићевића и учитељ Милован Анђелић. Њ ихов грех састојао се у томе, што су осудили овакву братоубилачку политику и претварање националног отпора у грађански покољ. Претварање сваког националног рата у класни није Титов изум, већ део комунистичке доктрине од 1848, или дана појаве комунистичког манифеста. Ако је полуписмени идол југословенских комуниста имао увек муке да схвати Маркса, он је ипак имао прилике да чита Лењинову “Државу и Револуцију”, која му је о тој трансформацији могла дати најбоља упутства. Што је Лењин радио у Русији из 1918, и поред ружног краха и понижења у Брест Литовску, то су бољшеници преузели као своје свето писмо, и наметнули свима филијалама своје Интернационале. Међу бољшевицима, иако пуким случајем, више инстинктивно него свесно, био је и Тито 1918, као што he међу њима бити и у шпанском грађанском рату, десет година пре Михаиловићевог суђења. Д а Тито у оцени грађанског рата не заостаје иза својих совјетских учитеља, и комунистичке доктрине и прагматике у Шпанији, доказује нам савршено једно његово писмо из Источне Босне, од 28. децембра 1941, када је процес преношења борбе с националног на партијско и класно поље био већ у свом току. Писмо је упућено Миловану Ђиласу, који је тих дана с Мошом Пијадом био на територији Црне Горе, организујући своје банде за покоље својих противника, па и својих негдашњих блиских сарадника у такозваном Народном фронту из 1938. године. Документи ове врсте нису радо истицани све док се комунисти нису осетили сигурнима на свом диктаторском престолу. Том Титовом писму и етици из писма, комунисти су дали публицитет тек после Михаиловићевог процеса, и то у години 1948, када су због своје непослушности искључени из Коминформе. У писму читамо: “Често се не може познати ко је четник, а ко је партизан, и то не само због одела, већ и због менталитета и политичког схватања. Према томе, био је дванаести час да смо стигли овамо, јер he пролетерска бригада бити од огромног значаја, не само у борби против окупатора и усташа, већ и у учвршћивању и политичком развитку наших босанских партизанских јединица”.122) У том класном или строго комунистичком оквиру и знаку, увек ради разбијања националних редова, родиле су се и прве пролетерске бригаде, и прве терористичке тројке! У овом истом писму Тито наводи, да he током 1942. формирати пет пролетерских, чисто комунистичких бригада, a то значи комунистичку војску за грађански, братоубилачки рат и истребљење, а не за борбе против окупатора, којих тих месеци није ни било. У комунистичкој уредби о пролетерским бригадама Тито 122)

Ј. Б. Тито: “Стварање и развој Југословенске армије”, стр. 102.

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА ПОСЛЕ ОБЈАВЉЕНОГ СУЂЕЊА

163

отворено подвлачи, да су “бригаде војне, ударне формације под руководством комунистичке партије ,123) И да би тероризам Ђиласа и Пијада, који иза себе остављају гробља највиђенијих противника комунизма, био све дубљи, Тито и 5. фебруара даје Ђиласу даља упутства, како би “Пасја гробља” била већа и многобројнија. У том другом документу читамо: “Првобитна је дужност пролетерских бригада да се боре против пете колоне” .124) Сви комунисти света под “петом колоном” увек подразумевају све своје политичке и класне противнике на домаћем фронту, били то и највећи национални борци и патриоти. Иако невичан и писању и говорима, Тито у својој књизи и тактиди нарочито подвлачи: “He примати фронталне борбе с окупатором, већ вршити препаде на комуникацијама”. А затим: “Никад не дозволити да вам непријатељ наметне фронталну борбу”. И још даље: “Умјешност, храброст и способност старјешина, цијенити по томе како се непријатељ напада: из позадине или фронтално”. А после тога: “He дај старјешинама да примају фронталне борбе”.125) Све су ово Титови декрети, често понављани од Столице код Крупња, крајем септембра до Рудог на Дрини, крајем дедембра 1941. године, које и Тито и његови доглавници радо истичу после Михаиловићевог процеса, али не и раније. Зашто не? Зато што су они, с једним јединим изузетком, код Плеваља, увек тако и поступали, како је диктатор наређивао. A то све значи: фронталну борбу радо су препуштали и Михаиловићу у Србији и његовим националистима у Црној Гори. Чак и у безглавом нападу на Плевље од 4. децембра 1941. већину нападача чине залутали националисти, који he се од Тита тада и одвојити, а многи доцније и погинути у националним одредима, било од окупатора или комуниста. Додирнутим фактима расветљавају се истовремено оба спорна питања или приоритета и у националном отпору и у класном, грађанском рату, оба на штету комунистичких теза. Јер кад њихови декрети гласе да се морају строго држати позадине, и то бурне 1941. године, код Лознице или Ваљена у Србији, као и код Вир-пазара или Берана, у Црној Гори, онда се тим обарају све комунистичке приче о “фронталним нападима”, а потврђују Михаиловићеви наводи, пре него су их фалсификати изломили у записнику суђења. Законе и налоге свога шефа радо понавља и Пеко Дапчевић, његов први ратни доглавник, и то не једном, већ тачно дванаест пута, у својој књизи: “Како смо водили рат”.126) Као једини изузетак од тог свог правила, Дапчевић наводи напад на Плевље, пуних пет месеци после народног устанка у Црној Гори, или пуна три месеца после Михаиловићевог 123) 124) 125) 126)

Idem, str. 117. Idem, str. 145. Idem, str. 141. Пеко Дапч&вић, Idem, стр. 117, 139, 140, 141, 183 итд.

164

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

напада на Лозницу и Подриње. Зато Дапчевић подвлачи: “Било је сасвим погрешно и нецјелисходно да се још 1941. напада на Плевље” . Упамтимо смисао речи “још ”, иза које се крије подсвесно признање, да су Титови ратници и пре, све до краја 1941, избегавали фронталне борбе, које су се током целе те године водиле по Србији и Црној Гори, с комунистима увек у позадини. У својој пропаганди, па и на Михаиловићевом суђењу, комунисти су ваљано искористили наводе домаћих власти у окупаторској служби, који и устанак народа, и жртве окупатора, радо приписују комунистима, да би села заштитили од репресалија. Свакоме је било познато да по селима Србије није било комуниста, изузевши понеког учитеља или пропалог студента. Д ок су с националистима били у савезу, благодарећи Михаиловићевим уговорима с Титом, они су борбу против окупатора увек избегавали, да би имали слободније руке према позадини, или својој класној линији. Али и кад их је из Србије нестало, локални органи су њима импутирали све што Михаиловићеви одреди ураде, верујући да тим путем олакшавају судбину, и села, и хиљада Михаиловићевих талаца по затворима, увек испод оштрице Хитлеровог закона о стотинама за једног. Тако су се комунисти годинама китили и с уништењем једне немачке јединице испред Крагујевца, октобра 1941, због које је Крагујевац изгубио своје најбоље хиљаде. Међутим, ову јединицу напали су војници Првог шумадијског корпуса, не слутећи каква he трагедија Крагујевац задесити после пет дана. Последњи остаци тих храбрих герилаца Србије, заједно са својим командантом, можда њих десетина, живе у Канади и Америци од 1948. године. У својој кореспонденцији Хитлер и Мусолини не мешају обе гериле, већ, напротив, обе држе за своје “једнаке и заклете непријатеље”, узимајући националну за опаснију, јер представља српски народ и његову ратничку традицију, коју обојица прилично познају из првог светског рата. Оба немачка генерала, који су командовали Хитлеровим дивизијама у Србији, побуњенике називају “бандама” или “ребелима”.127) И Пеко Дапчевић признаје “да је генерал фелдмаршал Лист под именом “комуниста” означавао све устанике, такорећи читав наш народ”.128) Такво признање пре Михаиловићевог процеса од комуниста нисмо могли чути, јер би таквим признањем тешко ослабили своју тезу и о монополисању устанка и о приотитету напада. И сада, када и бојна поља, и национални гробови, и Титови декрети, и немачке архиве јасно кажу, да су Михаиловићеви национални одреди први напали окупатора, и у Црној Гори и Херцеговини, и у Србији и Босни, онда тим са127) Немци своју борбу против свих тих “банди” означавају као B a n d en b ek a m p fu n g , а комунистички преводи и тог израза и израза “г еb e li”, преводе са — “партизани”. 128) Пеко Дапчевић, Id em , стр. 34 и 35.

ПИТАЊЕ ПРИОРИТЕТА ПОСЛЕ ОБЈАВЉЕНОГ СУЂЕЊА

165

мим падају и све комунистичке тезе и историје о приоритету у народном устанку. Таквим тезама и сталним понављат њима искићено је цело Михаиловићево суђење, без икакве правне потребе или логике. Али комунистима све то треба ради пропаганде, и у земљи и у иностранству, а највише ради својих лажних хвалисања која су свакодневно слали Тифлису, а затим од 1943. и Лондону. Поред тих несумњивих чињеница, комунистичка странка у Југославији није уопште била ни припремљена за било какву борбу, изузевши позадинских препада и пљачкања, све до краја 1941, када су престали први борбени таласи. Ту своју ратну немоћ, бар до краја 1941, признају прећутно и Тито, у својим наредбама, и Дапчевић у својој к њ и зи . Дапчевић наводи: “Дана 22. децембра 1941, по одлуци Врховног штаба формирана је прва пролетерска народно-ослободилачка ударна бригада у варошиди Рудом, Источна Босна, као основно језгро за стварање регуларне народно-ослободилачке војске”. Све до тих дана војску и официре имао је само Михаиловић, а Тито расаднике глагољивих прапагатора, луталица, пљачкаша и авантуриста. Формирање те своје прве борбене јединице и комунистичког нуклеуса, ради класног а не ради националног рата, комунисти стварно и узимају за почетак своје комунистичке акције. Тако је тај дан из Рудог од 22. децембра 1941. комунистичка Југославија узела као дан рађања “Југословенске народне армије”. Према томе, и по комунистичким историјама и великим датумима, такве армије није уопште ни било до краја децебра 1941, јер је Немци и Италијани нису, с малим изузетком Плевља, ни запазили, ни видели, ни осетили, у преко стотину ратних окршаја с Михаиловићем и српским националистима, од 13. јула до рађања комунистичке војске у Рудом. И тако питање: ко је кога први напао у 1941, постаје све јасније. Све јасније постаје и питање: ко је први напао окупаторе. Док сви докази, изузевши пропагандистичких, Јасно доказују, да је Михаиловић, са својим националним одредима, на бојном пољу против окупатора био први, на целој линији од Ловћена до Авале, други спор о приоритету у грађанском рату не може никад ни бити споран, кад се води с комунистима, било где у свету. У грађанском рату и покољу, политичкој и класној мржњи, они су увек први, било то у Финској или Баварској, Југославији или Пољској, Кореји или Вијетнаму, пољским Катинима или српским гробљима, јамама и урвинама. Њ ихова марксистичка дијалектика, лењинистичка етика и стаљинистичка стратегија унапред одређују њихове потезе и карактеришу њихове трагове. Нема противничке групе у свету на коју комунисти нису први насрнули, нарочито кад се ради о првенству или водећој улози, без обзира да ли су у питању раднички синдикати, партијске фракције или политичке гериле. Зар совјетски

166

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

комесари и сви филокомунисти света нису свету годинама причали да је Катин немачки, а не комунистички злочин? Зар у том фалсификовању истине и подметању својих недела другима нису толико далеко ишли да су у заблуду довели целу демократску јавност света, с Рузвелтом и Черчилом на челу? Зар они сваки свој плански напад било то Финска, Вијетнам, Конго или Куба, не представљају увек као своју праведну нужну одбрану, јер су комунисти, по својој посувраћеној логици, увек и свугде само “миротворци”, никад нападачи, а камоли терористи? Све комунистичке терористичке школе ту линију тачно оцртавају и њом иду, без обзира где су. Да би растројили своје противнике, и то на класном, радије него на заједничком, националном пољу, они из залеђа уносе хаос у борбене редове, не одричући се ни највећих злочина и подвала, ако их само ближе доводе њиховом циљу. Д ок су се Михаиловићеви национални редови окупљали око опсађених градова, комунисти су терорисали позадину, уклањајући с пута све своје потенцијалне противнике, од старих генерала, до сеоских домаћина. Док је у Србији њихов позадински терор отпочео и пре народног устанка против окупатора, остале српске крајеве запљуснуо је тек после Титових декрета и бригада, a то значи после Јануара 1942, кад су се разбијене комунистичке банде из Србије сручиле у црногорске и херцеговачке планине. На мом је столу листа имена тридесет и осам дубоких јама, урвина или бездани, са више од 3800 невиних жртава, међу њима и стотине чедних девојака, од Ђиласовог гробља код Колашина, до дубоког угљенокопа код Гацка. Сваки од тих језивих споменика доказује да су братоубилачки рат комунисти хтели и отворили, а тим путем заједничку националну борбу, против заједничког окупатора, претворили у грађански рат, по истој идеологији и калупима, које је Лењин разрадио 1918. године. Да би те своје трагове сакрили пред светом, они су Михаиловићев процес искористили као црну завесу, како би иза ње чули Михаиловићева “признања”, а тим самим стекли и индулгенције за све своје злочине из грађанског рата. На који начин све ове јасне чињенице преламају кроз своје пропагандистичке призме, и тим путем пишу своје историје, одају нам јасно само суђење и Михаиловићева сенка пред вербалним плотунима и тужиоца, и судија, и комунистичке публике или руље, и монополисане штампе или комунистичке јавности.

хп ПРОБЛЕМ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ОБЕ ГЕРИЛЕ Подвлачећи и у оптужници и пресуди тешку и искључиву Михаиловићеву одговорност за грађански рат, комунисти нарочито истичу шегов категорички став против сваке сарадње с комунистичком герилом. Импутирају му чак и два разлога или мотива за такву искључивост: жељу да елиминише конкуренте “уз које је сав народ”, и интерес окупатора ”у чијој је служби”. На тај начин и ово спорно поглавље о сарадњи између обе гериле постаје важно и скоро одлучно у вези одговорности за братоубилачки, грађански рат. С тих разлога, и у тој вези, морамо дотаћи најважније чињенице, како бисмо јасно видели да Михаиловић сарадњу стално тражи, али Тито на њу никада и не мисли, те је зато никад нити тражи, нити прима, па чак и не помиње, нити у тим данима, нити у својим споровима с Москвом из 1949. године. Све до краја новембра 1941, Михаиловић је веровао да је искрена сарадња с комунистима и могућа и неопходна. Тако су веровале и све демократске партије у Југославији. Из таквог веровања поникао је и фронт Удружене опозиције из 1935. и 1938. којему је и Михаиловић био близак. To његово уверење нису сасвим поколебала ни три горка искуства, која је с комунистима имао. Прво је увек последица комунистичког учења и патолошке грандоманије, изражено у Титовим претензијама да се водећа улога у народном отпору призна његовој комунистичкој мањини. Друго је комунистичка тактика да своје чланове извуче из сваке националне битке, где се лако може погинути, уколико нису опкољени. А трећа је да тероришу позадину, мучким препадима на све утицајне националне људе, за које знају да их никад неће “преваспитати”. Свако од тих искустава у пуном је складу с политиком свих комунистичких партија света. А, затим, такви су и дух и упутства свих њихових централа или интернационала, од Маркса до Стаљина. Она увек једнако гласе: искористити сваку прилику, свако средство и сваког савезника, али вођство увек задржати у комунистичким рукама. Од тог свог правила нису се одрицали ни 1941, иако је тада цела њихова “герилска војска” у Југославији износила највише 2-3000 чланова.129) Поред те прве истине, врховни комунистички командант или секретар био је лице без имена. Изузевши узаног круга водећих комуниста, нико још није ни знао ни слутио ни ко је, ни одакле је. Шачици сумњивих људи, више очајницима него војсци, на челу с безименим вођом, чак и полуписменим, који чести-

168

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

то не зна ни свој језик врховну власт не предаје нико ко разума има. To је најмање могао урадити генералштабни стручњак и академски професор, с хиљадама официра, привредника, интелектуалаца и домаћина, иза којих стоји цео један народ. Али ако Михаиловић таквој војсци и њеном безименом вођи није признао водећу улогу, он их је све признао за равноправне сараднике, у заједничком отпору, против заједничког непријатеља. Ту сарадњу Михаиловић је потврдио и путем три споразума, против савета своје околине, која је тражила да се безимени вођа ликвидира као сумњив савезник и несигуран сарадник, истим кратким путем, којим he и он, Стаљинов емисар, ликвидирати хиљаде својих противника или конкурената.130) У том знаку искрене сарадње, Михаиловић тражи од своје владе, дана 19. октобра 1941, дакле и после комунистичке издаје код Краљева и Чачка, “да се искористи свако средство ради одржавања заједничке акције између обе гериле, како се борба против окупатора не би расплинула у међусобну борбу” . Југословенска влада у Лондону тај апел узима за свој. Пошто се ради о комунистима, она преко свога посланика др Гавриловића у Кујбишеву моли Совјетску владу “да искористи свој уплив и комунисте сврста иза заставе пуковника Михаиловића, који је на челу народног отпора у држави”. Исти овај апел, преко своје владе, Михаиловић обнавља у својим депешама од 9. и од 11. новембра 1941, када су Титове банде из терористичких напада све више газиле у грађански рат, искоришћавајући и дане најтежих страдања и борби с Немцима. Дана 13. новембра 1941. југословенска влада тражи помоћ од британске владе. Ова, преко министра Идна апел доставља Москви, чију је међународну политику и правду представљао по злу познати Вишински. Тога истог дана југословенска влада долази у додир и са совјетским амбасадором Мајским, а овај с Москвом, увек у циљу избегавања грађанског рата, који је Тито стално наметао. После пораза код Плеваља, који су предводили комунисти, а у њему највише страдали националисти, Титове банде тону све дубље у тероризам, не заборављајући ни припремање за своје терористичке школе и јединице. Тако 23. јануара 1942. Михаиловић опет моли своју владу “да успостави колаборадију обе гериле, како би се све борбене снаге окренуле против окупатора и квислинга”, апотрофирајући нарочито, и Недића, и Љ отића и Пећанца. Пошто су Црној Гори и Херцеговини комунисти већ наметнули грађански рат, устручавајући се сваког вољног додира с окупатором, дана 22. марта 1942, Михаиловић и даље наставља исте своје вапа129) На последњем предратном конгресу југословенских комуниста у Загребу од јуна 1940. 130) После првог састанка такав предлог д а о је Драгиша Васић, адвокат и књижевник, који је с Михаиловићем о д првог дана, а после другог, мајор Орељ, један од команданата из борбене линије.

ПРОБЛЕМ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ОБЕ ГЕРИЛЕ

169

је влади “да се учини крај братоубилачком рату”, који све више гледа из непосредне близине. Југословенска влада, 1. априла 1942, понавља апеле “за сарадњу и заједнички отпор”, и преко совјетског војног аташеа у Лондону, пуковника Сизова. У њеној ноти, по Михаиловићевом пристанку, чак се и истиче “да се не тражи никакво укључеше комуниста у општи народни покрет, под исту националну команду, већ само искрена сарадња, у заједничком отпору”. Из Михаиловићевог штаба долазе такви апели и 24. априла 1942, те југословенска влада 29. априла 1942. преклиње совјетске савезнике да уразуми партизане, како не би “стално нападали националне одреде под командом генерала Михаиловића”. У тој депеши, коју је др Гавриловић предао совјетској влади, истиче се да “народни отпор постоји и у Француској, али без сваке поделе на две гериле, и без сваког мећусобног уништавања у братоубилачком рату”. Тек у месецу мају 1942. долазе први совјетски одговори, који, по свом старом обичају, своју најмоћнију одбрану налазе у нападима и клеветама, а ове закључују речима: “To су унутрашње страви Југославије”. За случај Француске налазе друга објашњења, с простог разлога што је Француска иза Алпа, и што би сваки покушај њеног терорисањв и комунизирања у рату изазвао спонтану англо-америчку, нарочито Черчилову, реакцију, коју за Југославију нису очекивали. Јовановић, као председник владе, ни тада не престаје с новим апелима, увек по Михаиловићевим молбама, међу којима је и молба од 9. маја 1942. Зато 16. маја 1942, долази до разговора између председника југословенске владе и Богомолова, новог совјетског посланика. Док први подвлачи “да комунисти усред рата отварају цео комплекс социјалних питања и спорова, те тако слабе ствар отпора”, Богомолов узвраћа “да се Совјети никад не мешају у туђе ствари”, иако је такво мешање основни услов целе њихове идеологије и тактике. Наводећи нове и све теже случајеве комунистичког терора и истребљења некомуниста”, увек у позадини, далеко од сваке борбе с непријатељем”, Михаиловић своје молбе обнавља 26. маја и 6. јуна 1942. Тада је већ у Москви заседавао “панславистички комитет”, a то значи шачица совјетских агената из славенских земаља, ка којима је Стаљин стално пружао своје пипке. И на том “сабору”, под фирмом Славена, а не комунистичке олоши, Стаљинови агенти Михаиловића обележавају као “фашисту и издајника”, јер те епитете пре напада увек прикаче сваком свом изразитом противнику. Ту комунистичку тактику и етику свет не би лако схватио, кад их доцније не би срео, и у Пољској, и на целом европском Истоку, затим у Грчкој, Персији, Кореји и Индокини. И тамо, широм два континента, гдегод су се појавиле комунистичке “народно-ослободилачке војске”, увек на миг

170

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

из Кремља, а с Титовим примером пред очима, изрониће и исте титуле против свих противника, који комунизам не примају као — “спас света”. Тек после Стаљинове похвале рада тога “конгреса” почињу комунистичке оде њиховом Титу, уз све теже нападе на Михаиловића и српске националисте. Те нападе у Америку преносе “Совјетске Ратне Новине”, које издаје совјетска амбасада у Вашингтону.131) Из совјетског извора преноси их комунистички DailyWorker у Њ ујорку, жигошући као “фашисте . . . нацисте. . . антисемите”. . . све који нису уз Тита и његове другове. О свим тим узалудним Михаиловићевим покушајима да учини крај комунистичком мародерству, како б и јаче угрозили окупаторске силе, докази се не налазе само у његовим депешама и владиним нотама, већ и у званичним документима и Вашингтона и Лондона. 132) Тако и дипломатски документи Вашингтона, у вези Југославије за време рата, почињу првом Михаиловићевом депешом, у којој, тражећи оружје, стоји и ово: “Добио сам саопштење британске владе да се морамо борити за Југославију, те зато и не дозволити комунистички устанак за Совјетску Русију” . Вашингтонски документи репродукују и многе доцније Михаиловићеве апеле, у циљу успостављања заједничког фронта место братоубилачког рата. Ту је и извештај америчког посланика Бидла из Лондона од 10. септембра 1942. У њему налазимо “да је Јовановић 2. септембра послао Богомолову ноту, у вези напада на Михаиловића” преносећи и “Михаиловићев извештај влади о убиству '10.000 невиних Срба”. “Због ових злочина српски народ гледа у партизанским јединицама скупину међународних криминалаца, знатним делом убаченим споља”, читамо у Бидловом реферату.133) Навод је не само био тачан, већ су, како се доцније открило, многобројније и жртве комунистичког терора, разбацане по дубоким јамама и провалијама, и тортуре, којима су обележена измрцварена тела. Амбасадор Бидл иде даље, обавештавајући Вашингтон да је и он разговарао са својим совјетским колегом Богомоловим о истом проблему сарадше обе завађене гериле у Југославији. Дана 11. септембра 1942. он преноси и одговор Богомолова, увек по укалупљеном совјетском рецепту, који само комунистима даје за право. Овај гласи: “He може Совјетска Русија да иза Михаиловића сврста све Југословене. Сама чињеница да Михаиловић није у стању да иза себе окупи разне факторе доказује д а не ужива поверење југословенског народа. Услед тога. на сцену испред њега излазе друге 131) Број 332 од 2. августа 1942, сав је испуњен овим клеветама из кујне “московских панслависта”. 132) Foreign {Relations of th e U nited S tates — D iplom atic Papers, str. 807—818. 133) Idem , broj 740.00116... 1942.

ПРОБЛЕМ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ОБЕ ГЕРИЛЕ

171

вође, да би дале правад енергијама оних, који одбијају његову команду”.134) У овим речима изражена је цела комунистичка филозофија или совјетска политика у Југославији, која замућене воде мора окренути на своју воденицу. За њих нема народа, изван тесних комунистичких ограда, нема јунака и вођа, чак ни људи, изван редова комунистичке партије. Само комунисти, уједињени у својим партијским бандама, макар их било једва један на сваких народних пет хиљада, могу масе окупљати, покретати и предводити. Тако су пресудиле и “панслависте” у Кремљу, по Стаљиновом благослову, све док се не би уверили да та бразда неће дати плода. Последице потеза “панслависта” из Москве шире се по свету у све већим таласима, са све чешћим причама о беспрекидним Титовим борбама и подвизима. Тако и Стендле, амбасадор код совјетске владе у Кујбишеву, дана 1. октобра 1942, извештава Вашингтон “да последња три месеца совјетска штампа пише много о борбама у Југославији, истичући увек партизане, а не помињући Михаиловића”. Према речима овог одличног амбасадора, који је гледао даље и од Черчила и од Рузвелта, разлог те необичне рекламе лежи у совјетском политичком и међународном плану. А тај план увек тражи “да вођство гериле остане у комунистичким рукама, да би ствари тако испале како то жели совјетска ратна стратегија за време р а т а . . . и како би, после рата, комунисти или комунистички симпатизери имали пресудну улогу у Југославији.” 135) Где је највише дима, ту је најмање ватре, кажу и Руси. Да би природа и последица такве совјетске пропаганде и стратегије биле јасније, ваља истаћи да у тим месецима највећих похвала Титу и његовим победама, борбе између његове гериле и окупатора није ни било, већ је, напротив, Тито био сигуран у свом босанском азилу, ослоњен на пактирање о ненападању, које ћемо дотаћи у другој вези. У тим даиима великог хаоса и замешатељства и Велс у Вашингтону разговара с Литвиновим, амбасадором Совјета у Америди, а Идн с Мајским, совјетским амбасадором у Британији. Совјетски одговори увек су исти: у праву сме и може бити само онај ко је с њима. Затим обе владе подвлаче своје дивљење Михаиловићу и његовом покрету, јер их већ у приличној мери, на својој кожи, осећа и Ромелова армија у Африци. Отуда, управо из тих истих дана најтежих комунистичких интрига долазе највеће похвале Михаиловићу и његовој војсци. Седам савезничких водећих командана134) id e m , str. B16— 818. 135) M em o ra n d u m S ta n d le y to H u ll, No. 835 u v e z i N o. 448, stran a 819 D o cu m en ts.

172

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

та истичу Михаловићеве доприносе заједничкој борби. To исто раде и чланови америчке и британске владе.136) Иако Черчилова влада још стоји уз Михаиловића, она, према извештајима амбасадора Бидла, Михаиловића све Ma tte истиче “како не би изазвала другу страну. . . јер не жели да озлоједи Совјете”. При томе Бидл савршено резонује: Совјети знају да је Михаиловић противник комунизма, а савезник западних сила, те ће радије ићи с демократским савезницима, него улетети под совјетско окриље. Ту су, према наводима америчког амбасадора, сви кључеви за објашњење совјетских напада на Михаиловића, имајући пред очима, не њега, већ цео Балкан. У овој вези и објашњењима Бидл подвлачи и суд монсењера Кухара, Словенца и католика, а не Србина с којим дели исте тезе и слутње. А оне су: “Совјети хоће цео Балкан, па зато с пута уклањају све који то неће. Отуда и сви напади на Михаиловића, као и убиства највиђенијих грађана и домаћина, увек зато што су утицајни, а не што би били криви”.137) После комунистичког “сабора” у Бихаћу од 28. новембра 1942, совјетска радио-станица у Тифлису све је гласовитија, те су и наде у сарадњу између обе гериле све мање. Децембра 1942, у Михаиловићев штаб се спушта нови британски делегат и посматрач пуковник Бели. Он на Михаиловића врши стални притисак у циљу сарадње с комунистима или бар пакта о ненападању, немајући појма ни о ранијим покушајима из 1941, ни о комунистичким зверствима током целе 1942. Д ок једног дана пуковник Бели као и његов претходник мајор Хадсон тражи “истребљење комуниста”, другог дана тражи “додир и сарадњу”, из чега произлази да се у њему самом боре две силе. Једна је он сам са својим уверењем, а друга је британска политика, са својим очајним непознавањем целог проблема. У том замешатељству, ни британска политика није увек јасна, јер док сарадњу намеће, она никад и не покушава да то питање расправи сама са Совјетима, кад је све јасније да је Тито истовремено и шеф југословенских комуниста и послушно оружје у рукама Совјета. Залеђе битке на Неретви или пребацивања комуниста из нацистичке Хрватске у окупирану Србију била је тајна за пуковника Белија, као што је у тим данима била мистерија и за цео свет. Михаиловић је слутио нешто труло иза тог покрета, али ни он није знао да је до њега дошло на основу Титовог договора с Хитлеровим генералима и дипломатским агентима. Подручје Неретве било је ослобођена Михаилови136) G en e ra l E ise n h o w e r, D e G a u lle , A lle n Brook, A u c h in le c k , a d m ira l H arw ood, m a r sh a l Tedder, g e n e r a l G iraud, S u m n e r W elles, Lord S elb orn , A n th o n y E d en ; текстови свих ових изјава налазе се на стр. 12 и 13 свеске 17 Гласника — 1966. 137) B id d le—H u ll, 7. i 13. ok tob ra 1942, N o. 29, E. W. 139— 578 i 139— 633 D o k u m en a ta .

ПРОБЛЕМ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ОБЕ ГЕРИЛЕ

173

ћева територија, у коју су комунисти упали и Михаиловићеву тврђаву угрозили на најосетљивијем месту. Народ се уз огромне жртве ослободио и усташких погромлија, и комунистичких јамара, страшнијих од свих нацистичких освајача. Према томе, Михаиловићева је дужност била јасна: да и своју територију и свој народ брани од нове комунистичке инвазије, као што би је бранио и од погромске или нацистичке.138) Та Михаиловићева самоодбрана, дозвољена и појединцима у миру, а камоли герилама или народима у рату, могла је Енглезима у Титовом штабу изгледати сумњива, јер су на бојном пољу, увек с различитим диљевима, биле обе гериле и оба окупатора. Међутим, на крају битке Хитлерови декрети и уцене уклониће сваку сумњу у вези било какве Михаиловићеве сарадње, као што ће no свршетку рата немачке тајне архиве одати и цело колаборатерско залеђе Титовог покрета, од Бихаћа ка Мојковцу. Док је борба у току, без обзира ко је изазвао, нема ни примирја, а камоли мира. А Бели је “мир и слогу” тражио баш у тим данима, кад комунисти хоће не слогу, већ уништење Михаиловићевих одреда. Из дискусије извиле су се искре, а из ових Белијеве интриге против Михаиловића, у вези “липовске беседе”. Та интрига и комунистичка нова зверства по свим селима у која су упали, искључила је Белија, као арбитра између две гериле, отварајући врата његовом шефу, бригадиру Армстронгу. Иако је Армстронг у наметању сарадње био обазривији, јер је комунистичке методе упознао код Вишеграда, он у свим својим изјавама признаје Михаиловићеву добру вољу и апеле да би улогу посредника између југословенских н а ционалиста и комуниста примила Велика Британија. Из тајанствених разлога, везаних за Черчилову личност и карактеристике, не само што британска влада ту улогу није хтела. већ је и југословенској влади забранила сваки додир са Совјетима у том циљу, све док није Југославији наметнула Титову и Шубашичеву владу.139) Помоћник министра иностраних послова југословенске владе био је др Илија Јукић, свакако један од највреднијих чланова Хрватске сељачке странке. По својим породичним традицијама и западно-европском упливу, он је антисрпски био мање настројен од свих Хрвата у слободном свету, који су сарађивали с Крњевићем, Шубашићем и Шутејом. Тих 13S) у својим објашњењима с Москвом из 1949, Тито је отворено признао да је на Неретви био нападач он, а не Михаиловив, иако није одао споразум с нацистима о том походу, који ће други обелоданити. 1:^ ) Армстронг у свом лондонском говору из 1961 и 1966 (нап. 439 и 440) признаје ове чињениц&. To признање баца ружну светлост на Черчилове намере из писма од 29. марта 1943, као и Иднове из писма од 7. маја 1943, оба упућена председнику југословенске владе, као жалбе против Михаиловића. У тим писмима тражи се сарадња ове гериле, али се стварно Михаиловићу намеће капитулација и повлачење до линије Копаоника, како би у напуштену област упали Титови — ослободиоци.

174

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

истих дана када су у Загребу завршени колаборатерски разговори и споразуми између Титових делегата и Хитлерових представника, чују се најјачи протести у енглеској штампи: зашто још нема сарадње између две југословенске гериле? Једном од тих извора протеста, и поред британског одбијања сваке арбитраже, а забране сваког заобилазног контакта са Совјетима, чак и под Идновим надзором, био је близак и сам Јукић. Д ок од краја 1942, нарочито од Титове инвазије преко Неретве, Михаиловић своје раније апеле о сарадњи замењује све више апелима о ненападању, тај лондонски протест, објављен 26. марта 1943, тражи и једно и друго.140) Према својим наводима, Јукић је у име своје странке рекао председнику југословенске владе, који је истовремено био и заменик његовог ресорног министра: “Досада смо слушали само Дражино з во но. . . Чујмо и Титово” ___a то значи “да влада у Лондон позове три делегата с Дражине и три делегата с Титове стране”. . . свакако у циљу измирења или поделе територије. Пошто и Јукић верује да у “измирењу с комунистима” лежи спас, то се пролећа 1944. нашао у Каиру и с Ђиласом и с Августинчићем. Тада је Ђиласа и питао: да ли би њихова страна позив прихватила да га је добила у циљу измирења? И сада чујмо Ђиласов одговор, према речима самог Јукића: “Одговорио је као из пушке: ми бисмо то зграбили с обе руке”. А затим Јукић објашњава: “Да би појачао искреност тих речи наставио је износити ми све добре последице, које би од тога настале. Био сам изненађен толиком отвореношћу и запитао сам га: “А сад?” Одговорио је поново као свијетлица: “Сад је касно”.141) Јукић, иако на положају помоћника, а затим и најобавештенији дипломата с хрватске стране, није у свему томе видео или назрео савест Милована Ђиласа и стару тактику свих комуниста, који споразуме примају кад се даве, како би кризу лакше преживели и уговарача преварили, али на њих сигурно и не мисле онда, кад је већ с њима и премијер Черчил, заједно са својим сином. Зато Јукић несвесно резимира: “Југословенска влада пропустила је дивну пригоду, коју су јој пружили Черчил и Идн, да на вријеме изврши измирење између Драже и Тита, стварањем јединствене фронте отпора, којој би се могла прикључити и већина хрватских домобрана. Та јединствена фронта могла се образовати само уз претходни политички споразум да се уређење односа између Срба, Хрвата и Словенаца, као и будући друштвени сустав, оставе слободној вољи народа, након свршетка рата”.142) ’ Из ових неколико речи јасно провирују две необичне 140) Реч је о нападу утицајног либерала Барлета, који је објављен у “N ew Cronicle”, од 26. марта 1943, који у својој књизи подвлачи и др. И. Јукић, на страни 156. 14!) Др. Илија Јукип: “Погледи на прошлост”, страна 157. 142) Idem .

НРОБЛЕМ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ОБЕ ГЕРИЛЕ

175

истине: Јукић не познаје комунистичке камелеонске дефиниције споразума, које увек потписују с намером и одлуком да их искористе и изиграју. Међу свима њима, од Брест Литовског до данашњих дана, поштовали су само један једини, вољно или невољно, и то споразум с Хитлером од августа 1939, све док га Хитлер није ваљано искористио, ксцедио и погазио, Хитлер, а не Стаљин. Јукић не види ни бездане амбисе, које су отворили хрватски погроми, пунећи планине српским бескућницима, чије је беспомоћне азиле Тито савршено искористио. Још мање види комунистичко мајсторско искоришћавање и жртава погрома и Хитлерове животињске мржње према Београду и Србима, изражене у тевтонском закону стотину за једног, који никад није постојао на подручју Независне Хрватске. Дипломата Јукић најмање види фаталне грешке Черчилове политике, која Тита уздиже све више, уз несвесну подршку хрватских министара, а Михаиловића спушта све ниже, уз планску помоћ свих србофоба, и савршено слепило на самом врху. Препуштање свих проблема народном плебисциту и слободним изборима после рата, а не терористичким диктатима комунистичке мањине из Бихаћа и Јајца, пут је демократије, који оберучке примају и цео Михаиловићев покрет и српска већина у избегличкој влади. Али како ћемо видети у другој вези, тај пут не прима хрватски део, ни у влади ни изван ње, заслепљен Павелићевим границама до капије Београда, које је Хитлер повукао, и Титовом новом звездом, која све јаче сенчи Михаиловићев култ и мисију. После несхваттБивих британских поступака у вези Вишеграда и Соколца, па чак и после јуна 1943. у вези повлачења на линији Копаоника,143) Михаиловић све своје наде преноси из Британије у Америку. Лишен сваке везе са слободним светом, осим британског туторства, па и радио станице “Карађорђе” у Јерусалиму од 28. марта 1943, Михаиловић и не слути да је цела западна политика у Европи повереиа Черчиловој “генијалности”. Зато своје вапаје, а не више само апеле, наставља и у 1944. години, тражећи савезничку заштиту од комунистичких препада, “само заштиту и ништа више, и то онда, кад ови са савезничким оружјем нападају” његове трупе за време рвања с Немдима. Што се тиче његовог покрета, он прима сваку савезничку конролј.', као гарантију за обе гериле у свим борбама против заједничког непријатеља Југославије, а не комунистичке партије. Тако у свом телеграму број 299, од 8. јануара 1944, Михаиловић јавља својој влади: “He треба нимало сумњати да бих ја као војник с оружаним снагама југословенске војске много слободније радио кад не бих био принуђен да водим рачуна о страшним репресалијама које се примењују према народу. С друге стране комунистима је главни диљ грабље14з) Види свеску 19. Гласника из 1967, страна 5— 37 у вези диктата о Копаонику.

176

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ње власти, услед чега смо у оштром сукобу. Налазимо се на два фронта, и то према окупатору и свим квислинзима, с једне, и комуниста удружених с усташима, с друге стране”. Ову мисао Михаиловић допуњава и у свом телеграму број 377. од 12. фебруара 1944, у коме вапије: “Комунисти нападају једино наше одреде и ми смо приморани да се држимо нужне одбране. Комунисти и усташе раде заједно”, као што су већ у тим данима заједно радили и Шубашић, са својим корисним будалама, и Луј Адамич, са својим комунистичким пропагаторима. До конгреса демократских партија и Михаиловићевих водећих личнисти дошло је 27. јануара 1944, дакле два месеца после Техерана и Јајца, кад је британска политика напустила Михаиловића, да би што јаче уздигла Тита. Извештавајући владу о раду и одлукама тог конгреса, до кога је на жалост дошло прилично касно, и то више кривидом немоћне владе у слободном свету и приватних послова главног покретача из Београда,144) него Михаиловића у земљи, Михаиловић јавља: “Закључци Конгреса изражени су у резолуцији, која је једногласно прихваћена и којом су ударени темељи једном широком, општенародном програму. Око тога демократског и народног програма окупљају се све политичке странке и све неполитичке организације у једну моћну коалицију, која се, на основу одлуке Конгреса, зове Југословенска демократска и народна заједница. Задатак је ове коалиције борба против окупатора... По завршеном Конгресу делегатима се пружила прилика да присуствују ревији трупа, које су обезбеђивале Конгрес. Рђаво одевена и обучена, ова храбра војска, која се никада и ни под којим условима није хтела предати непријатељу, и која је и досада учествовала у безброј битака против окупатора, оставила је незабораван утисак на све присутне.” У овом истом телеграму Михаиловић обавештава владу да још није напустио све наде у неки аранжман с комунистима, верујући доста наивно у неки нови “демократски фронт с комунистичком партијом”, макар то било и на ограниченом пољу ненападања. Ево његових речи и одлука Конгреса у тој вези: “Конгрес је позвао и комунистичку странку да обустави своју штетну разбијачку акцију, на војном и 144) разговори о декларацији, коју бн' заједнички дали демократске српске партије и Михаиловићев национални покрет почели су у септембру 1943. Израда је поверена Адаму Прибићевићу и др. Живку Топаловићу. По првобитној замисли до конгреса и објављивања декларације имало је доћи пре 1. децембра као дана постанка Југославије или четири дана раније као дана уједињ ењ а свих српских земаља из 1918. Тај рок није одржан Топаловићевом кривицом, који је прво хтео да посвршава све своје приватне послове и после декларације остане у Михаиловиђевом штабу. Тако је конгрес у Бау одржан тек 27. јануара 1944, дакле два пуна месеца после Техерана и Јајца, који су већ синхронизирани. Да је до Башке декларације дошло пре комунистичке прокламације из Јајца, све ствари у Техерану не би тако глатко ишле у прилог Титу и комунистима.

ПРОБЛЕМ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ОБЕ ГЕРИЛЕ

177

политичком пољу, и да се као све остале народне скупине, у ослободилачком рату потчини општој народној дисциплини”.145) Неколико дана доцније, 22. фебруара 1944, под број 387, Михаиловић извештава владу о новим таласима немачких прогона, и о хапшењу 105 водећих личности у Београду, сарадника Михаиловићевог покрета. Међутим, такве “колаборатере”, од којих су свега неколицина преживели немачке тортуре, радио Лондон поклониће комунистима, иако су сви били изразити антикомунисти, као и антинадисти, јер су били српске демократе.146) Д ок комунисти, савезничким оружјем без сваке контроле или обзира, тероризирајући народ, намећу комунизам, немачка полиција допуњава њихово дело планским прогонима и затварањем Михаиловићевих људи, на броју око једне хиљаде, током прва два месеца 1944. Зато Михаиловић, под бројем 394 од 2. марта 1944. јавља: “Хапшења наших људи стално се множе и продужавају. Поред тога, почеле су све чешће борбе с Љотићевим јединицама, које Немци помажу и наоружавају. Када бисмо с њима имали неке везе онда сигурно не би било ових хапшења, ни ове борбе” . Дана 1. маја 1944, под бројем 449, Михаиловић јавља о великим успесима Павла Ђуришића у Црној Гори, мајора Драшковића на Дрини, капетана Момчиловића у Романији, и Зарије Остојића у области Власенице и Семберије. Јавља такође и о поразу комунистичких одреда, који су преко Златибора покушали упад у Србију, а којима је радио Лондон лриписао и “ослобсфење Ужида од непријатеља”. Тих дана Титова војска налазила се у пуном расулу широм целе Босне, Херцеговине, Црне Горе и Санџака. Пошто су пропали сви покушаји да се докопају Србије, из које су избачени новембра 1941, то су све силе и ново британско оружје бацили ка Рашкој. He слутећи да је свадбена влада завршила своју улогу Краљевим венчањем од 20. марта 1944, Михаиловић истог дана, под бројем 450, обавештава да на том новом попришту “авионске транспорте Енглеза, с оружјем и муницијом, комунисти употребљавају искључиво за истребљење својих националних противника”, које лондонска пропаганда означава — за непријатеље. “С овим оружјем и муницијом, енглеским ратним поклонима, комунисти убијају једино Србе, избегавајући сваку борбу против окупатора”, гласи нова Ми145) Михавловићев телеграм влади број 379 од 12. фебруара 1944. 146) У овој групи, поред највиђенијих београдских демократа и радикала, били смо др. Иво Вукотић, др. Боја Вујанац, Никола Зубер и ја. Код мене се тада нашао инж. Живојин Величковић, главни курир из Михаиловићевог штаба, кога је пратило сто потерница. Благодарећи куражи и одлучности овог ретког националисте и ја сам с н>им заједно преко кровова умакао испред нацистичких џелата и домогао се слободних лланина, из којих су ме Американци пребацили у Италију својим авионом. Вујанца, везу између Михаиловипа и Београда, убили су Немци, а Вукотић умро на мукама у логору Дахау, где су и остали завршили.

178

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

хаиловићева жалба, од 1. маја 1944, уз вести о мучким нападима преко Рашке и Студенице. У телеграму број 456 од 19. маја Михаиловић јавља о поразу Титових елитних бригада, србијанске, црногорске и крајишке, заједно с две дивизије. Цела ова војска, нарочито три наведене бригаде, била је одлично наоружана, прво италијанским, затим савезничким оружјем, и то у данима кад су Михаиловићу одбили и једну једину пошиљку ексцлозива за рушења два челична моста, опкољена јаким бункерима. “Комунисти су опљачкали сва места кроз која су прошли. Иако радио Лондон јавља да им народ листом прилази, не прилази им нико. Напротив од њих беже и нашим се јединицама предају сви војници које су мобилисали путем силе. He буду ли их Британци спасли, ми ћемо их ускоро дотући”. Тим речима завршава Михаиловић телеграм Пурићевој влади, која се већ крха по Черчиловом плану о Краљевој предаји Југославије Титу и Шубашићу. Дана 31. маја 1941, под бројем 421, Михаиловић јавља влади “да никаква подела зона с Титом није могућа, нити икакав заједнички рад, јер се комунисти никада неће одрећи свог главног циља, који значи тотално комунизирање државе”. Ову депешу неће више примити национална влада, коју је Черчил “сиктерисао” 24. маја 1944, већ прокомунистичка влада др Шубашића, који ће по Черчиловој и Титовој милости бити и влада и држава, све до средине јула 1944. Поделу зона, место сваког другог немогућег споразума, заступао је и бригадир Армстронг све до повлачења британске мисије од 29. маја 1944. А тога дана Тита већ није ни било више на бојном пољу своје државе, јер се бежећи испред Скорценијеве чете нашао у Барију, а затим на острву Вису, под заштитом британске флоте.147) После одлука у Техерану, британска војна мисија код Михаиловића остаће још пуних шест месеци. Како место Михаиловићевих сталних понуда о неком споразуму с комунистима, ради међусобног ненападања у борбама с непријатељем, радио Лондон шири све фантастичније вести о непостојећим Титовим победама и Михаиловићевим поразима, Михаиловић у свој штаб позива, англо-америчке новинаре. Њ ихово упознавање са стварним стањем у држави, место дословних ширења комунистичке пропаганде, било би најубедљивија деманти и Черчилових беседа у парламенту и сумњивих извора с којима оперише, а у које је уплетен и његов син. Од 1. децембра 1943. Михаиловић такве позиве обнавља неколико пута, а њих британски и амерички делегати спроводе својим командама, али без икаквог одзива. Многи амерички и британски делегати ту чињеницу подвлаче у сво147) Ову фаталну игру датума од 24. маја 1944, када је Черчил Тита устоличио преко др. Шубашића и Краљевог мандата, а Тито побегао и спред Скорценијеве чете у Дрварима, да би га Енглези сместили на Вису, описује и Черчил, и то нехатно јер везе догађаја и не види, у својој књизн “Closing the Ring”, стр. 476, 478 итд.

ПРОБЛЕМ САРАДЊЕ ИЗМЕЂУ ОБЕ ГЕРИЛЕ

179

јим исказима из слободног света за време Михаиловићевог суђења. Овај Михаиловићев позив савезничка агенција Ројтер објављује тек 23. јуна 1944. Позив гласи: “Да би прекинуо једном за свагда с лошим вестима о сарадњи својих снага с Немцима, генерал Михаиловић је свечано позвао у свој главни стан америчке и енглеске новинаре, да би на самом извору истину сазнали. Истовремено је генерал Михаиловић оптужио Тита да савезничким оружјем намеће превласт комунистичке мањине и народу и Југославији, место стварне борбе против окупатора”.148) Овакве позиве, слате и преко савезничких мисија и агенција никад не шаљу људи а најмање одговорне вође народа под оружјем, ако у кући има икакве тајне, коју сваки критичар или намерник не би смео и могао видети. Новинари нису похитали а и да су покушали зауставиле би их британске баријере, које су у Барију задржале и пуковника Живана Кнежевића, све до тада југословенског војног аташеа у Вашингтону. Овај позив и ја сам обновио лета 1944. у Риму, на састанку с двадесет и двојицом америчких новинара у редакцији војног дневника "Stars and Stripes".149) Новинари су најчешће послушно оружје својих послодаваца, а ови су у огромној већини, током целог другог светског рата, били склони да се лако и радо ослоне на комунистичке агендије и изворе. Њ их од те болести, иза које се крије претпостављање сензација истини, а интереса начелу, неће излечити ни све трагедије света, од Тита до Хо Ши Минха. Иако Михаиловића, као министра рата, нема више у Шубашићевој влади, коју од 1. јуна до 15. јула полако попуњавају Титови пиони, он ни тада не престаје с даљим апелима о ненападању између две гериле. Један од њих, број 519 од 14. јула 1944, још једном обавештава свет “да су Тито и његови назови ослободиоци чисти комунисти, којима је бољшевизирање земље једини циљ”.150) У разговорима с америчким официрима, које сам лично преводио, јула 1944, изнад извора реке Каменице, Михаиловић се највише задржао на питању својих узалудних апела, прво ради заједничког фронта, а затим ради међусобног ненападања. Њ егове речи разнете су и по америчкој штампи, од 1944. до 1946, увек као глас вапијућег у пустињи. Међу њима и ови су редови: “Борба против свих националних снага које нађу на путу ка свом циљу био је и остао је — глав1.48) Ројтер од 23. јуна 1944, у веви Михаиловићевог апела и телеграма број 207 — 1944. 149) Са мном су том приликом били новинар Вељко Кривошић и адвокат Весел, сада професор Америчке војне академије у Монтереј, Калифорнија, дочим је главни говорник редакције био амерички новинар Фирст, прво Титов обожавалац, а затим и критичар те је као такав и протеран из Београда у 1946. 150) Један од таквих апела објављен је и у Сулцбергеровом органу “The N ew York Tim es”, од 6. августа 1944.

180

CTPAII1H OM С У Д У

ни циљ комуниста. Гдегод дођу они наш национални отпор претварају у грађански рат. Док ми мислимо на ослобођење отаџбине, они мисле на освајање власти, ради завођења своје диктатуре. Уколико се боре против окупатора, та је борба сведена на одбрану живота, њиховог, а не народног. Њ ихова главна брига састоји се у сталним нападима на моју војску и националне људе. За време сваке борбе с Немцима и њиховим савезницима, нађемо их иза себе. Тако целу њихову борбу осећамо на својој кожи, много теже ми, него окупатори”. На опроштају са 255 Американаца — где сам, такође, имао улогу тумача, — Михаиловић их моли да свету кажу све што су видели, те да тим утичу и на америчку јавност како би своје органе послала где жели, уз обавезу њихове заштите, без обзира на жртве, као што је то чинио и онда кад је њих саме спасавао из немачких кљешта и тортура.151) Михаиловићеве вапаје нису схватили, још мање послушали, ни његов Краљ, ни његова влада, ни његови савезници, а најмање велика штампа, која је више била просовјетска, него англо-америчка. Што је било у људској моћи, он је предузео како би народни отпор био јединствен, а заједнички удари против непријатеља тежи и ефикаснији. Ако се национални рат изродио у грађански рат и братоубилачко истребљење, то није н*егова кривица, већ политичка филозофија и пракса свих комунистичких партија света. Међу свима герилцима које је историја забележила до сада нема ниједног с више душе и људских обзира, а с мање невине крви на савести и рукама од генерала Драже Михаиловића. Ту истину не би било тешко доказати пред било којим слободним судом света. Зато су сви наводи из оптужнице и комунистичке пресуде о Михаиловићевим злочинима организовања, распиривања и сталног продужења грађанског или блатоубилачког рата и покоља, велика неправда и према беспомоћном хришћанину, искреном и издатом демократи, a изнад свега — према самој истини.152)

151) Из Михаиловићевог говора који су поред наших новина пренеле и неке америчке станице у форми изјава америчких официра с терена Србије, које ћемо доцније дотаћи. Види и Гласник страна 32 до 38, свеска 17, јуна 1966. 152) Види напомена под бр. 40.

хш ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАНЛОБИЗкЕВА МИСИЈА На страни 499. своје оптужнице и пресуде комунистичка правда Михаиловићу придаје и злочине “што је у складу с политиком окупатора, као представник свих противнародних и антидемократских елемената у циљу разбијања братства и јединства народа Југославије и успостављања националног угњетавања, распиривао националну и верску мржњу и раздор међу народима Југославије, услед чега су његове четничке банде извршиле масовне покоље хрватског муслиманског као и српског становништва, које није прихватило окупацију” . Према овом основном наводу Михаиловић је издајник отаџбине и због “злочина према Хрватима”, иако нема ниједне хрватске жртве, која би се могла Михаиловићу у грех уписати, ниједне једине. У свом покрету Михаиловић је имао и око 300 Хрвата, југословенске оријентације, на челу с југословенским генералом Матијом Парцем, потомком једне од најстаријих, аристократских хрватских породица. Прекор о неправдама према Хрватима чини и један део Черчиловог писма од 29. марта 1943, на основу Белијевих интрига из села Липова. У “приче” о погромским страхотама, широм целе такозване Независне Хрватске не верује скоро нико, к о је б и о далеко од тих невероватних злочина. У њих неће да верује ни др Шубашић, са хиљадама америчких Хрвата, чак ни онда кад председник Рузвелт прети наметањем туторства средини која је још недозрела или неспособна за живот у државној заједници. Кад др. Крњевић преко лондонског радија погроме помиње, он их само хипотетички осуђује “ако постоје”, што и њему изгледа невероватно иако политику преверавања види и осуђује. Влада, са њим заједно, о трагедији погрома сасвим је обавештена, али су сви сложни да зло крију пред светом, постојало оно или не. To скривање главе у песак иде на штету Михаиловићевог покрета, нарочито његовог дела у погромским крајевима. Сваку њихову оправдану одбрану у борби за опстанак, усташка пропаганда удара на сва звона као напад, желећи да с-лица земље збрише и слободне азиле бескућника, као што су усташе збрисале њихове домове и храмове. Оспоравајуји им и право на опстанак и право на одбрану, број невиних жртава расте све више, до огромног гробља од преко

182

НА

С Т РЛ Ш Н О М С У Д У

700.000 Срба и преко 60.000 Јевреја. Позивајући у помоћ и статистику, ти бројеви значе покољ 48 процената Срба и свих Јевреја уколико се нису на време склонили с хрватске територије. Наша тема није питање издаје у рату, радило се о официрима, војницима или грађанима, јер је, уосталом, то питање довољно расветљено и путем ратних извештаја и путем описа и признања водећих фактора и учесника, публикованих после слома Југославије, и то увек као трибут њеној катастрофи. Нећемо се задржати ни на проглашењу Независне Државе Хрватске од 10. априла 1941, a то је четири дана после немачког напада, а седам дана пре југословенске капитулације. Нећемо дотицати ни заједницу проглашења распада Југославије, коју чине Павелићев заменик Кватерник и Хитлеров изасланик и загребачки spiritus rector Каше. He тиче нас се овом приликом ни Мачеков позив, којим тражи од хрватског грађанства да се покори усташкој власти и влади, и с њом искрено сарађује, иако та влада позива хрватски део војске на побуну против Југоалсвије, а Мачек је југословенски потпретседник владе, чија је домовина још у судбоносном рату. Нећемо време губити ни с говорима водећих личности нове државе и њиховим хвалисањем: како су издајом и нападом с леђа прекратили рат, помогли Хитлеровој победи и југословенској пропасти. Заборавићемо и састав Павелићевог Хрватског сабора са 14 католичких првосвештеника и већом половином хрватских чланова парламента.153) He тиче нас се ни објава рата Хрватске свима државама, које су у рату с Хитлером, па и самој Америци, а још мање говори, речи и харанге хрватских перјаница из тих дана. Али да бисмо и ми и свет боље схватили “хрватски комплекс” у Југославији, као и погромску експлозију у највећој српској и јеврејској трагедији, те тим Михаиловића и његов покрет лакше бранили, морамо дотаћи само фрагменте трагедије. И ништа више. Ти фрагменти даће довољну слику целог погромског чуда и мрачног лабиринта, да се виде и лице оних који се с погромима поносе и савест оних који их од света крију, као и правду оних који Михаиловића у тој вези оптужују или клеветају. , Хиљаде изјава српских жртава, које су по милости неког надземаљског чуда избегле “погромске пресуде”, описују стање у Хрватској, од првих покоља у селу Гудовцу који су почели четвртог дана рата, 10. априла 1941, до последњег дана језиве касапнице у Јасеновцу, која је завршена 9. 153) Усташка статистика подвлачи да је с Паведићевом владом сарађивало 90 процената хрватских народних посланика у парламенту бивше Југославије. Драгутин Шпорер, присталица Хрватске сељачке странке, а раније и официр Павелићеве војске наводи “да је од S3 хрватска народна заступника Павелић у Сабор примио њих 46, али их је у Сабор ушло само 33, што ипак значи 73 процента од примљених. “Хрватска Зора” бр. 85 и 86 из 1960 и 1961.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС т, / . , . . л .,;1ЛОВИЋЕВА МИСИЈА

133

маја 1945, два дана после немачке капитулације.154) Њ их у свему потврђују и неколико описа из публикација нацистичких и фашистичких писаца за време рата, као и изјаве многих похватаних џелата, било пред органима националне или комунистичке гериле, а затим и пред послератним комунистичким судовима. Неке од погромских неимара нове pace похватале су и окупаторске власти, кад су прекорачили границе Хрватске и свој посао наставили и у самом Београду.155) Поред ових извора о погромским страхотама у нацистичкој Хрватској важно место заузимају и описи самих Хрвата југословенске оријентације, од којих су неки заједно са Србима или Јеврејима патили, а други њихове патње пратили из нацистичких или фашистичких затвора, и честих разговора с избеглим сапатницима.156) Кад су описи свих тих извора идентични, архиве отворене, статистике сачињене, масовна гробља пребројена, а с њима и рушевине разрушених домова и храмова, онда их цео свет може и мора узети као верно огледало погромских апокалиптичких пустошења. Хиљаде слика усташких џелата с отсеченим људским главама, повађеним очима и утробама, поклане деце, силованих и искасапљених жена и девојака, све то снимљено с великим поносом, као доказ њихових трофеја, не могу се наћи нигде у свету изван погромске Павелићеве државе, чак тешко и у афричкој џунгли.157) Из мноштва свих тих доказа и слика ми ћемо репродуковати само изјаве двојице погромлија, чија је слава и одговорност далеко мања од знатног дела свештенства, одметнутог и од Бога и од Христа, а камоли од врховних џелата Артуковића и Лубурића, које људска правда још није стигла. Први исказ описује покољ Срба у Глини, и то у њиховом хришћанском храму, чији ће сводови затрпати последње таласе своје пастве, и то у данима кад су Михаиловићеви Срби 154) Погромски логор и усијана пећи у Јасеновцу прсгутале су на дан немачке капитулације Михаиловићевог команданта Павла Ђуришића и Михаиловипевог првог саветника, елитног адвоката и књижевника Драгишу Васића са 380 националних официра и јавних радника. 155) Изјава једног од тих, између десетак сличних, репродукозана је под нап. 161. 156) Најбољ е описе погромских злочина дали су две групе Хрвата: погромлије који с& с тим поносе, а у з “трофеје” још и сликају, с једне стране, и, Хрвати југословенске оријентације као др. Виктор Новак и др. Николић, прзи роб из немачких мучилишта, а други из самог Јасеновца. О Јасеновцу доста је знао и мени лично у Риму причао др. Иван Пернар, који је из тог пакла једва главу изнео. У њему је био и др. Мачек, али је цедо поглавље о Јасеновцу избрисано из његових објављених “Успомена”. i 3?) Слике жртава и описе тортура с поносом доноси званична усташка штампа током рата, поред хиљада записника преживелих, од којих су најважнији у мојо.ј архиви, сакривеној у Београду. Савршене репродукције дају и др. В. Новак: M a g n u m C rim en, др. Никола Николић: “Јасеновачки логор”, M a n h a ta n Avro: “Terror over Y u g o sla v ia ”, E d m o n d P aris: “G en ocid e in S a te llite C roatia”, многи нацистички и фашистички бивши обавештајци, међу њима и S a lv a to re Loi: “Y u g o sla v ia ”, M a la petre: “K a p u t”, итд.

184

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

били у борбама и против Немаца и против Италијана. А сада читајмо делове те исповести: “Осам дана после капитулације Југославије ступио сам у војску Независне Државе Хрватске. Наређено нам је да по селима хватамо сва лица мушког пола и српског порекла.158) У почетку није било отпора, али је до отпора дошло доцније, те је сваки такав на месту искасапљен. Све похватане дотерали смо у затвор, па их голе и босе у затвору држали по десет до двадесет дана, с мало воде, али без хране. “Из затвора смо их водили у православну цркву, ту у Глини. Посао клања у цркви почињао је ноћу око 10 сати. Срби су на нас јуришали као пси, али су лако падали, под ударима наших ножева. Бранили су се очајнички. Црква је била затворена, те из ње нико није могао умаћи. Уједали су нас и зубима. Али кад су видели да им нема спаса, сви, још живи, почели су да вичу: Живела С рбија. . . доле усташи!” “Клање је увек трајало до четири сата изјутра. Онда су лешеви товарени у камионе и бацани у реку Глину. Ја сам учествовао у само четири клања, од десет, колико их је ту б и л о ... У цркви је могло да стане око хиљаду људи. Доцније сам и од другова сазнао да их је ту у дркви заклано око дванаест хиљада. Крви је било толико да се преливала преко прага и текла ка улици. “Учествовао сам двапут и у стрељању Срба на реци Глини. Стари и млади били су везани један за другог. Стрељање је вршено по групама, а свака група бројала је од 300 до 350 људи. Падали су полумртви у реку, јер смо их стројницама убијали уз обалу. Река их је даље носила. Поред реке простирала се и шума. И тамо су вршена стрељања, али ја у њима нисам учествовао. “У прво време купили смо само мушкарце, а доцније и девојке и жене, од 15 до 20 година, затим и старије, све до 50 година. Жене у почетку нисмо мучили, али је сваком било дозвољено да узме коју зажели, и да с њом ради што му је мило. Тако су радили и наши официри.159) Највише су нам уживања пружала оне, које су биле невине. Њ ихово отимање да би сачувале дјевичанство, доносило им је смрт. Свака је убијена, која је до краја остала упорна. “После извршеног клања, два наша официра шетали су кроз варош, са по два низа извађених очију, и са три низа отсечених ушију и носова, обешених о врату. Такве смо их могли видети после сваког клања у цркви.160) “Месец дана престали смо с масовним убијањем, како би се сви бегунци повратили својим кућама. Они су почели да се враћају из шуме, а ми смо, тражећи их по кућама, на158) Јевреји су хватани по градовима, ј&р су о д првог дана погромске државе обележени Давидовом звездом и лишени слободе кретања. 159) Официри су били Јосиф Добрић, кога је Југославија подигла и Михаило Цвитковић, раније учитељ у Сплиту. 160) Ђердане таквих поклона официри су слали Павелићу, а он се с тим бисерјем у корпи хвалио римском писцу Малап&тре и италијанском посланику у Загребу. Види “Капут”.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

185

лазили њихове жене. Ко би се противио нашој вољи изрешетан је бајонетима. У једној кући биле су четири кћерке и син јединац. Нисмо поштедели ни најмлађу од 12 година. Све смо то радили на очиглед родитеља. Оне су почеле да запомажу, а отац, избезумљен, појури напоље. На самим вратима изболи смо га бајонетима. Пао је на земљу, а ми смо га и даље пробадали. Син му је потрчао у помоћ, али смо и њега преко оца на исти начин оборили. Жене су се браниле, гребле нас ноктима по лицу, ударале ногама, али им све то није помогло. Ми смо своје извршили. Неколико нас се на њима изређало. А после тога искасапили смо их ножевима. “Нас петнаест из моје сатније одређени смо да се пребацимо у Београд. Наредили су нам да ноћу, или у згодној прилици, убијемо и по неког Немца. А ово смо зато радили, јер су Немци за свакога свога убијали по стотину Срба. Носили смо немачку униформу, те смо и оружје и муницију добијали од Немаца, ради одржавања реда у Београду. Новац од наше јединице добијали смо стално преко курира који нас је стално обилазио. О убијенима извештаје смо слали преко њега, а наша нам команда стално захваљивала. “Тада се у Београду мислило да лешеве по улицама Немци авионима однекуда доносе, и ту преко ноћи бацају, да би било више покоља по размери стотину за једног. Међутим, то није било тачно. Ми смо та убиства вршили, јер смо тим хтели да се светимо Србима”.161) Други исказ или исповест на умору садржи слику стања у једном од двадесет и три погромска логора нацистичке Хрватске, којима је на челу стајао министар полиције Артуковић, а затим Лубурић, обојица и у животу и у слободи, шетајући од Мадрида до Лос Анђелеса и Буенос Ајреса. А сада читајмо исповести младог усташе, који је “уредовао” око Коренице, и то не само ради описа његових подвига, колико ради илустрације личности његових шефова: “Још као ђак шестог разреда гимназије у Госпићу ступио сам 1939 у верску организацију Крижара.162) Ту су нас под фирмом вјере одгајивали у усташком духу. На наше састанке долазили су Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба. “Наша парола је била: У име Криста убиј антикриста. A антикристи су били Срби и Жидови. Организовали смо и своју ударну јединицу. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске, ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе, јер смо то сматрали својом националном дужношћу. “Мене, с још неке из Госпића, одредили су у логор Сла161) Исказ једног од хиљада сличних погромлија, Ибрахима Мехмедовића, дат код окупаторских власти и VIII кварта у Београду, кад је ухваћен на делу. 162) На челу ове црквене организације, под именом “Братство Криж ара”, стајао је велечасни теолог фра Грга Пеиновић, из реда Светог Фрање Асиског, Христу најближег од свих мученика и светитеља.

186

НА

С ТРА Ш Н О М С У Д У

но, на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби.163) Кад сам онамо дошао запањило ме мучење људи, које сам ту видео. Спавали су у жицама под ведрим небом. За храну им нису давали ништа осим сланих риба. Воду им нису давали, те су многи полудели од жеђи. У те дане дошла је нова скупина заточеника. Старешине су нам дали наређење да из прве партије одвојимо двеста заточеника, да их онда одведемо на море и све побијемо. “Ја и неки моји другови нисмо то могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам — какви смо ми Хрвати и усташе. Говорили су да није усташа онај ко не може с весељем да убије Србина или Жидова. Да би нас придобили за убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су нам заточене девојке, свлачили све са њих и говорили нам да можемо узети коју хоћемо, али да их после акта морамо убити. Ја нисам могао. Гадило ми се, и то сам јавно рекао. “Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба. Звао се Лубурић.164) Дошао је да погледа рад. логора. Тек тада је започело право људско клање. Све море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферисали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор. У говору је рекао да су издајице усташтва они, који не могу да убијају Србе и Жидове. “Тада је и упитао: ко је тај “усташа” који не може да убија? Јавио сам се ја, и још неколико нас. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме позвао пред строј и упитао ме, какав сам ја усташа кад не могу убијати Србина и Жидова. Рекао сам му да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убити непријатеља у борби, али да не могу убијати овако голоруке људе, а нарочито жене и дјецу. “Он се на то насмијао и рекао да је и ово борба и да Срби и Жидови нису људи, него звијерад, и да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а ко то неће тај је непријатељ Поглавника и Хрватске, као што су и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње дјеце.165) “Лубурић ми је предао једно дијете и рекао ми да га закољем. Одговорио сам да не могу. На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали — ус аса, а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и преда мном заклао ди163) По хрватским логорима чамили су и неки англо-амерички грађани, међу њима н жене покошених Срба или Јевреја. 164) В.јекослав Макс Лубурић, управник свих погромских логора смрти у нацистичкој Хрватској, неко врем& и становник луднице у Лепоглави, а сада "весник слободе” и издавач свога листа у Мадриду. Године 1963, председавао јенеком скупу себи сличних у Њ ујорку, свакако под туђим именом, под којим се Америке докопао и његов бивши шеф др. Андрија Артуковић. 165) Једно је било јеврејско, а друго српско, прво од две године, а друго од шест месеци.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

187

јете, говорећи: Е в о ... овако се то ради. Кад је дијете вриснуло и прснула крв, око мене се све завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прихватио рекао ми је Лубурић да подигнем десну ногу. “Дигао сам је, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда ми је заповиједио: “Удри” ! Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапкао ме по рамену и рекао: “Браво . . . бићеш ти још добар усташа” . “Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опио до смрти. У пијанству сам заједно с друговима силовао неке дјевојке, а онда смо их поубијали. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници побијени, послат сам у котар Кореницу на чишћење Срба. Шта сам ту радио, то већ сви знате .. ,”166) И раније је било погрома у свету, као и других великих људских трагедија, везаних за верске, расне, класне или националне комплексе. Једна је задесила древни Вавилон пре 3000 година, али су ипак тадањи варвари били људи према усташким погромлијама. Први су током ноћи поклали 70.000 грађана, али међу свима њима ниједне жене, ниједног детета. Верски рат, окончан тек 1648, свео је Немачку, од 12, на 4 милиона, а Чешку од 4 милиона на једва 800.000 душа. Ниједна страна није убијала децу и жене, сем ако су их покосили глад, болест и епидемија. Пре непуних десет година два црначка племена заратила су у дубоком Конгу. Шефови оба табора, иако близу степена људождера, наредили су својима: да се штеде деца и жене, сви који се нису латили оружја. Такву су наредбу издале обе групе за време грађанског рата у Нигерији, 1967. године. Сви ти стари људски обзири и закони погажени су у нацистичкој Хрватској, која је у злочинима далеко претекла и постидела и саме своје нацистичке учитеље. Јер док је Хитлер тек септембра 1941. наредио истребљење Јевреја, нацистичка “Независна Држава Хрватска” декретирала је истребљење и Срба и Јевреја, д о д а ј у ћ и Цигане и лудаке, крајем маја те исте 1941. године, a то значи скоро четири месеца пре Хитлеровог Рајха.167) Усташки декрети били су изненађење, које свет није очекивао, нити људски разум предвиђао, и поред њихове терористичке традиције. Али запрепашћење је настало и гром из мутног неба и ударио тек онда, кад се Хрватска католичка црква одрекла Христа и хришћанства, а у погромским харангама претекла и саму усташко-нацистичку државу. Јер док је држава могла да наоружа и на зло покрене градску олош, Црква је покренула шире слојеве, и својим индулгенцијама, 166) Из записника Јоце Орешковића, заробљеног о д Михаиловићевих јединица код Коренице, у 1943. години. 167) Кодекс закона Независне Државе Хрватске, под датумима 18. и 30. априла 1941, у вези наредбе број 48468 — 194, објављене у “Католички Т једник’, од 30. јуна 1941.

188

НА

С ТРА Ш Н О М С У Д У

често и са светог олтара, таласе крви подигла до самих планина. Док је вести о погромима, као што на жалост знамо, југословенска влада крила од света, њен хрватски део упорно их је негирао, сматрајући да су све то “бајке и фантазије српских националиста”, који се све више окупљају уз покрет генерала Михаиловића. Ето ту у том погромском паклу и неверовању невероватног крију се прве клице интрига против Михаиловића, поред комунистичке пропаганде, с којом he се Хрватска слободна пропаганда све више братимити, до заједничке катастрофе, и своје и српске. Кад је Шубашићу, Крњевићу, Јукићу, па чак и Шутеју, чија је жена, као Српкиња, усташку правду на својој кожи осетила, све то фантазија, бар у данима кад су Михаиловић или 'Гито били једини избор, онда прелетимо само летимично кроз хрватске изворе из тих мрачних дана. Званични орган нацистичке Хрватске описује и у звезде кује учешће хрватског католичког реда францисканаца у усташком покрету и у подземном рушењу Југославије. Ту се с поносом излаже како су духовниди овог реда своју хришћанску цркву претворили у усташку, терористичку агентуру, која је као таква од 1927. године рушила и државу и њене законе. Нарочито истичу усташког хероја и хришћанског душебрижника др. Петра Берковића који је у априлу 1941, за време рата с Немачком и Италијом, на челу својих усташких бандита, разоружао једну српску дивизију.168) Ти исти нацистички извори до звезда дижу и Берковићевог сабрата др. Радослава Главаша, старешину Широког Бријега, с велечасним Гргом Пеиновићем, директором “Братства крсташа” и председником усташке централне пропаганде.169) He заборављају ни подвиге Драгутина Камбера, усташког џелата и Христовог “мироносца” из Добоја у Босни, чији ће поздрав “Хитлеру и Рајху, вечитим савезницима мајке Хрватске, а истребитељима Срба, Јевреја и демократа” уливати стид у лице, догод људи знају за Бога, Христа и људску савест.170) У овој акцији рушења своје отаџбине и величања издаје не заостаје ни учевни др. Феликс Неудзиелски, са својом сулудом молитвом: “Нека је слава Богу на небу, а Хитлеру на земљи, уз бескрајну љубав и оданост нашем вођи др. Анти Павелићу”.171) Дионисије Јуричев, глава верских ствари у Загребу, с Христовог олтара, у свечаној беседи својој пастви рекао је, а затим и написао, почетком јуна 1941: “Није више никакав злочин убити чак и децу, кад то захтијева интерес наше усташке државе”. Фра Анте Кларић, виђени францискан из 16*) “Хрватски Народ” од 36. августа 1941. 169) “Хрватски Народ” од 10. августа 1941. и “Н едељ а” од истог дана. 170) Усташка “Н едељ а”, од 27. априла и усташки “Нови Лист”, од 16. августа 1941. 171) D itto.

ХРВАТСКИ К0МГ1ЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

189

Тромошниче, своју сељачку паству која је чувала своју душу, овако је корио с Божјег и Христовог олтара: “Ви сте старе женетине, који би требали да сукњу носите, јер досада ниједан од вас није убио ниједног Србина. Прекивајте косе и српове у оружја, којим ћете пресијецати врат сваког Србина, гдјегод га сретнете.172) Свештеник или фра Срећко Перић, душебрижник из Лијевна, неколике своје мисе завршавао је оваквим сатанским речима, не у пијаној биртији, већ са светог Христовог олтара: “Идите и кољите сваког Србина на кога наиђете. Међу њима закољите и моју властиту сестру, која се за Србина удала. Кад их све истријебите до посљедњега дођите код мене да вас разријешим свих гријехова”.173) Са светог олтара, испод слике великог праведника и мученика светог Фрање Асишког изговорено је и “Еванђеље из Удбине”, које је с поносом на своју прву страну пренео и црквени “Нови Лист” од 24. јула 1941. Сада чујмо и то чудо, које свет раније никада није чуо: “До сада смо, мила моја браћо, ширили своју свету вјеру крстом и молитвеником, али је дошло вријеме да то сада радимо пушком и револвером”.174) Овог необичног духовника и душебрижника хиљадите пастве, под сатанским именом Мате Могуше превазишао је по злу душебрижник Петар Пајић, чију је мудрост и хришћанство нарочито подвукао и похвалио главни орган Шарићеве надбискупије у Босни. Ево те нове наказне теологије, која је хришћанстЕО анатемисала, Србе у црно завила, а Хрватску и њену дркву тешко осрамотила: “Бог је досада говорио кроз Папине енциклике, молитве, катехизисе, хришћанско слово и штампу, кроз мисионаре, херојске примере светитеља и мартира. А сада је Бог благоизволио да узме друге методе. Он спрема мисије, светске мисије. Али њих неће више носити свјештеници, већ војни команданти, на челу с Хитлером. Нове молитве и предике биће надалеко чувене, преко топова, митраљеза, тенкова и бомбардера.175) Што су овакви пастири и одметници од Христа и људске савести рекли и написали, то је штампа хрЕатске цркве за своје примала и даље ширила. Из ових нечувених придика, с хришћанских амвона, родиле су се стотине сличних, без иједне опомене или казне од стране црквених власти, a 172) Edm ond Paris: “G enocide”, стр. 98 и Herve Laurier, стр. 120, као и “Католички Лисг” No. 38, 1941, поред “Хрватски Народ” од 12. јуна 1941. !73) После тог позива који репродукује “M agnum Crim en”, жена учитеља Мартиновика из Црне Горе убила је на спавању свог мужа и оца заједничко четворо деце, те његову главу отсекла секиром и као “искупљење греха”, предала погромској власти. . . све доказ колективног лудила које су наметали овакви хришћани. 174) Ово је део из беседе с олтара фра Мате Могуше, коју је “Нови Лист”, као црквени орган, с поносом пренео у свој број од 24. јуна 1941. “Католички Тједник” од 31. августа 1931, под комп&тенцијом надбискупа Шарића, који је био лични пријатељ и Шутеја и Крњевића.

190

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

најмање Хрватског надбискупа. Тако су, путем закона о имитацији, и утакмице у мржњи против Срба и Јевреја, и цркве и школе постале погромски расадници. Један део Срба по милости Пија Дванаестог Преверитеља могао је спаса тражити у окриљу католичке цркве, по условима и избору усташких власти и душебрижника.176) Међутим, Јеврејима у Хрватској и та је “милост” законом ускраћена.177) Језиве трагове ове нове теологије не морамо пратити, ни преко српских и јеврејских доказа, ни преко комунистичких процеса и судских списа, већ преко католичке званичне штампе у Хрватској, која се с оваквим подвизима поносила, од првог до последњег дана свога ортаклука с погромском владом и државом. Глас великог и часног католичког бискупа из Мостара, који својим протестима спасе и име и душу, није био једини. Али је на жалост таквих било исувише мало, према великом броју грешника, у крвавим мантијама и с крвавим рукама. Из овакве теологије, увек под одором хришћанских свештеника, родили су се разни Филиповићи — Сотоне, Брекала, Ђурићи, Жупанчићи, Берковићи, Симићи, Бунтићи, Брале, Драгићевићи и велика листа њима сличних. По нашим подацима, које су проверавали католички свештеници из Словеначке, таквих убојица у мантији било је близу две стотине. Професор Новак, који је и католик и Хрват, набраја их поименично око четири стотине. Какву су пустош иза себе остављали оваква теологија и овакви душеорижници, с њиховом непогрешивошћу, то зна сваки од преживелих, који су, благодарећи оваквим, “хришћанима”, умирали по сто пута. Слике кућа у пламену, деце и жена на мукама, таласа мртвих, силованих, попљачканих и понижених, прате до последњег даха, са неизлечивим гађењем и револтом у души. Из бескрајног низа тих погромских злочина дајемо кратак опис само једног од њих, чији јунак није био обичан усташа, већ хришћански свештеник и Христов слуга, који дословно спроводи “нова еванђеља” полуделих духовника. Ради се о покољу деце у основној школи према опису хрватског лекара и сведока: “Данас сам дознао неке детаље о овом страшном и беспримерном злочину — покољу школске деце у селу Криваја, близу Бања Луке. Учитељица у том селу била је Мара или “Мила”, сестра Стипе Шуњића. Лично је знам. Чини ми се да сам је штавише и лијечио. To је здрава и једра црнка, врло отресита и енергична. “Обучен у фратерски хабит, ушао је Филиповић у разред, с усташком капом на челу, у пратњи неколико усташа. Тражио је од учитељице да одвоји православну дјецу од ка176) Број преверених под насиљем износио је 240.000, према званичној статистици тадање цркве и државе. 177) Закон Независне Хрватске од 30. априла 1941, пренет у “Народне Новиие” од истог дана, и доцније у “Католички Тједник”, од 25. маја 1941. Србима је наметнут знак П, а Јеврејима Давидова звезда.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

191

толичке и муслиманске. Кад је то учинила, не слутећи ништа злога, он је поклао православну дјецу на очиглед и врисак малих другова. Дјеца су трчала с пререзаним вратовима по разреду, изнакаженог лица од бола и страха. Учитељица Мара Шуњић оболела је нервно и душевно, те још ових дана сва дршће. Остала су дјеца полуђела од ужаса. Од Маре, здраве и јаке дјевојке, остала је рујина” .178) Људима с даљина све то изгледа као бајка, јер су на бајке личиле и вести из Дахауа, Бухенвалда и Аушвица, које хрватски ратни логори, с Јасеновцем на челу, нису посрамили. Даљине и невероватности, утолико веће, уколико су злочини страшнији, још више ослепе људе, кад се ради о догађајима из њиховог краја и средине, а нарочито кад и влада својим фаталним ћутањем зло крије, и својим нечињењем злочинце умножава. Иако су хрватски погроми, над свима погромима, некада личили на бајку, чак и британском бригадиру Армстронгу, па и пуковнику Белију, иако су прогутали сву децу гордог Сијона, чије je rope Бели лист, сву, сву, без последњега, они данас нису више бајка, већ жалосна истина. Није више бајка покољ ситне српске деце по основним школама западне Босне и Баније са селом Дракулићем, Метлићем и Кривајом на челу, где сотона у мантији покла њих шездесеторо на броју. Није бајка ни кланица у Брчком, где су за два дана пале три хиљаде кршних босанских сељака, по наредби духовника Анте Кларића и Монтанија, високог полицајда, чак и из негдашње Мачекове околине, — два џелата обадва једнака. Није бајка ни паклени предлог жупника Иве Бркљана о злоупотреби шест стотина младих српских удовица, или “искоришћавању, и имања и лепих снаша”, како то Загребу јавља, овај хришћански калуђер, и то “снаша”, чије је мужеве тога истог дана у смрт послао. Нису бајке ни порушени храмови, с Глином на челу, изнад мртвих глава хиљада верника, којима мир и милост не пружи ни Божја кућа, препуна анђелске крви. Нису бајке ни рудник Раковац, село Сардовац, бескрајна гробља, широм свих српских насеља, до којих су дошли најстрашнији џелати, апокалиптичка чудовишта, пречесто предвођени душебрижницима у мантијама или преко ших — и у крвавим усташким униформама. У сећању на погромске страхоте дођосмо до још једног чуда, невиђеног у свету. На челу дванаест најпакленијих логора смрти, од двадесет и три, колико их је нацистичка Хрватска имала, стоје свештеници — усташе и погромлије. Међу овима су и Јадовно и Јасеновац, и Градишка и Крапље, и Сисак и Копривница, и Ђаково и Брочице, и Горња Ријека и Слано. Такви одметници од Христа и Апостолске ка178) Из доживљаја др. Николе Николића: “Јасеновачки логор’’. Зликовац је фратер Мирослав Филиповић-Мајсторовић, звани фра Сотона, к о ј и ће као управник логора у Јасеновцу “својеручно” заклати 36.000 Срба, како се сам хвалио и од своје цркве никад није био рашчињен.

192

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

толичке цркве, у крвавим усташким одорама, под официрским или полицијско-инквизиторским чиновима, од сатника до пуковника, утркивали су се у злочинима и с Францетићима, Милошима и Лубурићима, па често од њих били и страшнији. Овакав ортаклук утицајне Цркве с огромним упливом, и погромске државе, која се дави у крви, чини једно од најтужнијих поглавља хришћанског лудила. To је необични спецификум нове погромске теологије. Оваква паганска еванђеља и богохуљење са светих олтара, овакве душебрижнике и убојице Црква није ни опоменула а камоли рашчинила. Сви су ови злочини обављани јавно, хваљени јавно, те погромска мантија није скинута ни с фра Филиповића — Сотоне, који је на свом суђењу признао да на души носи 36.000 невиних живота, од којих је већину заклала његова рука. Протести Протестантске Цркве, босанских Муслимана, словеначких католичких свештеника, племенитог бискупа Мишића, француског кардинала Тисерана, донекле и патријарха Венеције, па и шефа кабинета Пије Преверитеља данашњег папе Павла Шестог, допрли су и до негдашњег југословенског и солунског борца Степинца. Међутим и он је остао нем, све до 23. октобра 1943, када је Италија већ лежала у прашини пораза.179) Ако је када дигао свој глас, то је било увек у славу Павелића, с чијом је страховладом 26. јуна 1941. спојио и своју цркву или у славу Павелићевог Сабора, у који је послао тринаест својих представника, поред себе као њихове главе и неме савести. Из такве хришћанске савести поникао је и предлог Ватикану о_ преверавању православних “шизматика”, као и једно лично и пастирско писмо папи Пију Преверитељу у коме читамо: “Валови ортодоксног византизма ударили би о граниде Италије, кад се не би разбили о хрватске зидине” 180) a то за те дане значи — “о погромске секире, дубоке провалије и логорске тортуре”. Да је надбискуп Хрватске, идол свих Хрвата, и у земљи и ван ње, остао на висини својих предходника Штросмајера, Рачког или савременика Мишића и Учелинија, његова анатема злочина, место благослова злочинцима, могла је спасти стотине хиљада невиних душа. Такав предлог Ватикану и свом папи, место грешних предлога о преверавању и “валовима византизма”, обуздао би усташку звер, или из њених редова искључио Цркву, чија је мисија свугде у свету да зло прогони, а не да га распирује и спроводи. А Ватикан и Св. Отац у њему, који је доцније анатемисао Надбискупове судије, јер су и од њега далеко гори, анатемисао би и његове свештенике, који нису 179) Те« тога дана, после 30 месеци погромских пустошења, у којима учествују заједнички, а често се и утркују, држава и црква, надбискуп, спреман и за лишавање слободе, осуђује поступке против Јевреја и Срба, не дотичуии тотално истребљење првих и сталне покоље других, који he зато трајати још пуних 18 месеци. 180) Степинчево писмо папи Пију Дванаестом од 18. маја 1943.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

193

само судили и “уредовали“, већ убојице предводили и својеручно невине убијали. Јер читав један народ, макар то били “шизматици”, “византинци”, “накот дозрео за секиру”,181) Божја правда и људска милост, увек су претежнији и од папа и прелата, и од поглавника и краљева. Да би у својој анализи, коју траже и мртви и живи, били правичнији, сетимо се следећих истина: Свештеника у мантијама и усташким униформама, с декорацијама и похвалама погромске страховладе, није било ни у Немачкој, ни у Италији, ни у Стаљиновој Русији, ни у Мао Це Тунговој Кини. Цела Италија је католичка, па ипак није дала ниједног свештеника крвавих руку, иако је с Југославијом била у рату. Баварска и Аустрија католичке су земље. И оне су биле у рату с Југославијом. Али ни у њима, старим српским непријатељима, није било ниједног католичког свештеника у нацистичкој униформи, или полицијској улози, с ратним одличјима и режимским титулама, а камоли да их је било међу погромским џелатима или громовницима из логора смрти. Подвлачећи све ове хришћанске монструме Хрватске, чија се Црква одметнула и од Христа и од хришћана, сетимо се још ових чињеница: Док преко 95 процената хрватских свештеника поздрављају всфу нацистичке Хрватске “као Божјег посланика”, a Надбискуп, са свима бискупима, приликом свечане посете и поздрава, благосиља његов погромски посао, Шарић, духовна глава Босне, пева Павелићу оду. У тој оди налазимо и овај стих: “Др. Анте Павелић, име драго, Има у њему Хрватска с неба благо. Нека те Краљ Небески вазда прати, Всфо наш златни..’182) Звучне и поданичке епитете Павелићу не штеди ни бискуп др. Антун Акшамовић, из Ш тросмајеровог Ђакова, после рата и Титов миљеник. Из једног од његових првих говора ево само неколико руковети Павелићу: “Велики син хрватског народа . . . Херој наше хрватске крви . . . Ослободилац и творац слободне државе Хрватске. .. Суверен и Поглавн и к . . . Уз захвалност Богу на тако дичном поклону”.183) Иза Акшамовића не заостаје ни бискуп од Сења Виктор Бурић. “Павелића нам је послала Божја п р о ви д н о ст... Павелић је остварио вјековни идеал Хрвата”, ликује и овај “апостол”. Занети примером и хистеријом већих, оде Павелићу долазе и од млађих, а упоредо и с тим одама “о новом Божјем посланику”, расте и авет непогрешивости, са све ширим погромским круговима. “Поглавник је бескрајно велик и непогреш ив. . . С њим на челу Хрватска црква лети на еванђелским Христовим начелима”, весели се слуга Сотонин Драгу181) Речи др. Анте Старчевића, кога су и Павелић и Степинац 1941. произвели у “Оца Хрватске”. 182) “Врхбосна”, број 7. и 8. 1941. и “Хрватски Народ”, од 25. децембра 1941. !83) “Нови Лист”, од 17. јуна 1941.

194

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

тин Камбер, усташки духовник и данас духовни вођа слободних Хрвата Америке и Канаде. А тада, у тим данима његове “непогрешивости” и “еванђелских начела” у делој Хрватској није било ниједног живог Јеврејина, ниједне не срушене синагоге, ниједне читаве православне цркве, са стотинама хиљада поклатих и растераних мученика. Други духовни сабрат и нова теолошка звезда хвали се: “Хрвати су у току рата активном борбом одострага, а Немци сприједа, ломили и коначно сломили Југославију, а с њом и целокупну југо-источну и балканску фронту” . Трећи позивају и у својим окружницама моле, и Хитлера и Бога, и свог Поглавника, “за што скорију победу, над непријатељима Хрватске”,184) у које не убрајају само “Русију и њене агентуре, Енглеску и Америку, њене “послушне слуге” Србе, с Михаиловићевим бандама на челу”, “већ и остатке католичке Француске”, с којима је Хрватска у рату.185) Италијански фашистички писац Малапарте, у дванаестој глави своје књиге “Капут”, описује прву посету хрватском Поглавнику, заједно с италијанским послаником Касертаном. Велику корпу на столу, пуну повађених људских очију, које су му на дар послали његови официри и јунаци Нове Европе и Нове Хрватске у њој, Павелић овако објашњава: “To је поклон мојих верних у с т а ш а ... двадесет килограма српских очију”. А те очи, с којима се поноси понос државе, повађене су из живих глава Михаиловићеве браће и војника, и то путем најстрашнијих тортура, које свет памти. Египатски цар Менелик вратио је живе 5000 побеђених Италијана 1905. године, иако их је све кастрирао. Цивилизовани свет се бунио и био је у праву. Шеф Независне Државе Хрватске повађене српске очи држи на свом столу и још се хвали звездама Мусолинијеве империје таквим Језивим злочином, који би узбудио и Атилину савест. Па кад је такав био вођа, онда нам је лакше схватити каква је била његова држава и његова војска, а какви демократски државници, кова хрватског бана Шубашића, који те срамоте не осуђују, већ их приписују “српској фантазиЈи” или “Михаиловићевом шовинизму”. Мој пријатељ и колега др. Иво Политео, приликом одбране др. Степинца, пред комунистичким судом у Загребу, на адресу комунистичке публике и целе Хрватске, рече: “Сви сте ви ћутали и мирно гледали како тече невина српска и јеврејска крв, сви без изузетка”.186) Али ипак, Христов надбискуп није смео ћутати, као што 1871. није ћутао ни Штросмајер у Риму. Нису ћутали ни велики Хрвати: др. Мажуранић 184)

D itto: Анте Оршанић и “Хрватска Смотра”, стр. 548 — 1941. Др. и бискуп Аксамовић у “Посланици број 3294”, од 24. септембра 1942. 186) Из одбране др. Ива Политеа у Загребу, бране*и пред комунистичким судијама надбискупа Степинца, оптуженог тек онда, када је осудио комунизам с исто толико жара, с којим је благословио усташе. 185)

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

195

у самом Загребу, на почетку погрома,187) др. Гавранчић у Јасеновцу, испод страховитог челичног јежа, језиве инквизиторске справе, ни Павлек Мишкин, сељачки песник и Радићев пријатељ, ни многи други честити Хрвати, који у најстрашнијим данима погрома поделише српску судбину. Следујући позиву свог шефа на сарадњу с усташком владом, иако је рат још у току, многи народни посланици Мачекове странке улазе у Хрватски народни сабор, a то значи — Павелићево законодавно тело. Пред тим Сабором нови.министар иностраних послова с поносом излаже, како су “хрватске регименте дезертирале с Драве и с леђа напале Србе који су бранили југословенске границе”, заједно са Словенцима. Затим, уз делиријум одушевљења, и законодаваца, и публике, и улице, др. Младен Лорковић прича: “Доприносом хрватског народа и хрватске народне револуције, уштеђена је скупоцена крв наших савезника, скраћено је трајање рата, смањени су губици. . . да би се на источним границама Србије задао смртни удар Југославији”.188) Овакав почетак Независне Државе Хрватске која he ускоро изабрати и свог краља из италијанске владајуће лозе, крио је у себи плански покољ Срба и Јевреја, чекајући само долазак својих терориста из Италије и заробљеника из Немачке. Док се ствари развијају тако трагично и у држави и у цркви, увек у уверењу да је Бог Хитлера изабрао за врховног судију света, а Павелића за његовог доглавника, огледало бившег официрског кора хрватског порекла у југо> словенској војсди одаје страховиту слику. О југословенском авијатичару Крену, који лети за Немачку у предвечерје самог рата, са свим ратним плановима, нећемо говорити, jep сваки народ има и своје грешнике. Заборавићемо у овој вези и отворену издају деведесет и пег процената хрватских официра, који су плански отварали капије Југославије пред непријатељем, бунили своје сународнике, напуштали борбене линије, па чак организовали и нападе на браниоце отаџбине, предводећи дезертерске и усташке банде, или правећи ратно расуло и хаос још страшнијима. Пошто цело ово раздобље илуструјемо примерима, то ћема у примерима показати и морал хрватског официрског кора из ратних дана: Међу 4500 заробљених југословенских официра у немачком Офлагу број VI код Варбурга било их је 1200 хрватског порекла. Њ ихов шеф и вођа, a no чину најстарији међу свима, био је генералштабни пуковник Иван Кочевар. Пре рата Кочевар је радио у Главном југословенском генералштабу, чак и на изради ратног плана П. 41, имајући у 187) Д о суза је дирљиво опроштајно писмо овог великог Хрвата и српског брата, јер не може да преживи злочине и срамоте, које погромска држава и црква свалише на хрватску душ у и име. 188) Из говора др. Лорковића, приликом отварање Хрватског сабора од 1. фебруара 1942.

196

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

рукама све ратне тајне и неограничено поверење најодговорнијих југословенских фактора. Дана 15. јуна 1941. хрватски официри, на челу с Кочеваром, поднели су немачком команданту заробљеничког логора понизну молбу на немачком језику, у којој читамо и ове ставове: “Поздрављамо распад Југославије и стварање слободне и независне државе Хрватске . . . , на челу с др. Антом Павелићем, великим борцем за хрватска народна права.. Захвални смо Вођи великог Немачкаг Рајха и његовој славној војсци, што су уништили наше мрске угњетаче и тако остварили вечити сан свих Хрвата, оснивајући нашу слободну и независну државу, савезницу великог Рајха. “Нисмо никада желели рат против великог Немачког Рајха, што смо и делом доказали, окрећући оружје против Срба, или бацајући га, како би олакшали задатке немачке војске у борби против оних који су током двадесет година тлачили хрватски народ. “Поглавника Независне Државе Хрватске молимо да код Вође великог и савезничког Немачког Рајха издејствује наше хитно ослобођење и повратак у милу нам домовину. Тако би своје снаге могли одмах ставити у службу отаџбине и одбрану заједничких интереса, са савезничким великим Немачким Рајхом. “Поглавника молимо такође да личним заузимањем код Фирера издејствује наше одвајање од оних, који представљају морално ругло Версаја”. На крају ове исповести долазе и четири велика “Живели”, у славу Адолфа Хитлера, савезничке немачке војске, поглавника Павелића и слободне домовине Хрватске. Исти апели и ружне исповести, с истим панегиридима Хитлеру и Павелићу, пренети су и на све остале логоре заробљених југословенских официра, где су заједнички све до тада чамили сви, без разлике на народност или веру. Преко 95 продената официра хрватског порекла, који су овакав пут изабрали, ослобсфени су заробљеништва, да би се ускоро обрели у Павелићевој погромској држави и војсци.189) Хиљаде потписника оваквих “апела”, које је Југославија школовала и спремала за своје стубове, нису припадали класи потиштених или омаловажених, већ напротив класи владајућих и изузетно привилегованих. Према томе, повод оваквом понижавајућем ставу није мржња коју према Југославији и Србима привилеговани нису ни осећали, ни испољавали, већ страх за свој живот и своје привилегије, улазница у нови свет, не као одговорна и побеђена каста, већ као “страдалничка класа”, која Павелића није прогањала, нити Хитлера изазвала. И Срби и Хрвати знали су да је рат изгубљен. Али док 189) Текст овог апела или манифеста пренет је крупним словима у загребачку штампу с именима свих потписника, током јула 1941, а затим често репродукован и у емигрантској штампи.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

197

су се Срби мирили са судбином побеђених, без сваког даљег избора, њихова хрватска браћа и другови примили су понижавајући избор сналажења и интеграције, без обзира на своје заклетве и своје одговорности. Кукавичлук и благоутробије, а не мржња и освета, које би Срби заслужили, уздигли су прах изнад духа, а срамоту изнад људског достојанства. Тако, на жалост, хрватски официрски кор неће обуздати, већ напротив повећати два таласа помахниталих руља, на чијем се челу утркују два једнака тероризма: Јанка Пусте и окрвављених мантија. Такав пакао, који Хитлерови пандури не виде, нити осећају, изазива запрепашћење свих Италијана и знатног дела Немаца, у којима нацизам није душу сасвим уништио. Зато Италијани сужавају погромску територију, а Немци од њих отимају Срем. Ученици у злу превазилазе учитеље, не видећи да уништавајући Србе сахрањују и себе, јер ће “изабрана раса” од њих преотети све истим путем којим су и они Србе с пута уклонили. И као што то не виде водећи кругови у земљи, у упоређењу с немачком аждајом, неће све то видети ни водећа мањина у слободном свету, у вези нове и још страшније комунистичке опасности, на коју се све више наслањају и све ниже падају. Да ли су у залеђу мржња мањине, или страх од погромске освете, стари спорови или нове границе, расправљаће други. За нашу тему важне су везе између оваквих несхватљивих појава у држави, држања хрватских чланова владе у слободи, и Михаиловићеве мисије и судбине у земљи. Јер после повратка из заробљеништва сви су се хрватски официри пријавили у Павелићеву војску, а с њима и понеки Србин, на челу с генералом Велебитом, оцем Черчиловог и Титовог Велебита. Велики део њих поздравио је хрватску објаву рата Америци и Британији, неки своје одреде водили до капија Стаљинграда,190) многи командовали погромлијама, а многи предводили Павелићеве “домобранце”191) против Срба. Крајем 1941. број “домобранаца” износио је 275.000, и то без Немаца који су их преваспитавали, сви под немачким оружјем, и сви под немачком командом.192) Многи од ових “покајника” који су за жене имали Српкиње, Јеврејке, или припаднике антинацистичких народа, отерали су своје жене, а често и мајке своје деце, исто тако лака срца, као што су Хитлерови поданици лака срца отерали своје супруге јеврејског порекла. При таквим ружним 190) Бивши југословенски пуковници Маркуљ, Бабић, Павичић, Месић, сви негда велики Југословени и србофили, с десетинама осталих. 191) Међу овима је> и пуковник Сулејман Филиповић, који је за н>егова погромска зла 1943, стављен под слово 3, да би пет недеља доцније>, у октобру 1943, п о с т а о и Титов пуковник, доцније генерал и државник. 192) Драгутин Шпорер, негда официр Независне Хрватске, у “Хрватској Зори” за новембар, децембар и јануар, 1961— 1962, бројеви 96, 97, 98. “Хрватска војска на Стаљинграду, бројала је 5000 момака, прво под командом Бабића, а затим Месића”, каже г. Шпорер.

198

НА

СТРАШ Н ОМ С У ДУ

поступцима они су својим разводима или ништењима бракова давали велики публицитет, како би својој средини доказали да су је достојни. Такве официре срешћемо често и испред Михаиловићевих одреда, било као усташке перјанице ранга Метикоша, или прво усташке, а затим Титове звезде, ранга Сулејмана Филиповића, и на крају погромско-хитлеровске, а затим совјетско-титовске предходнике, ранга Пирца или Месића од Стаљинграда. Четири најстрашније хрватске дивизије Немци су и формирали и њима командовали, заједно с послушним хрватским официрима. Дивизије су носиле имена: Вражја, Тигар, Ханџар и Плава. Прва је чак носила и ознаку праве немачке дивизије, број 369. У њој су сви виши официри били Немци, с хрватским колегама као колонијалним особљ ем . . . Ми овај ред људи дотићемо баш зато, што ћемо их на челу погромлија срести с Немцима, и у Мачви, и на Копаонику, а затим и на Дурмитору, увек на српским деловима државе, у казненим експедициЈама против Михаиловићеве војске и српског станољништва. А ипак њихово држање и њихово присуство на тим фронтовима и у немачкој најамној служби, оспоравају за време рата, не само Шубашић и Крњевић, већ on њих далеко бољи и разумнији др. Илија Јукић.193) Сумарне слике с домаћег фронта изгледаће још несхватљивије и тамније кад српско-хрватски комплекс пренесемо на међународну арену. Међу првим искрицама из којих ће оживети српскохрватски комплекс у Америци, био је и спор о месту из кога комунистичка радио станица “Слободна Југославија” бљује ватру против Михаиловића и његовог покрета. Иако се налазила у Тифлису, на совјетској територији, она је стално подвлачила да “све вести шаље директно из земље”, a то значи да се налазила у земљи. Пошто је станица била великог капацитета, а приче о погромима само “великосрпска фантазија”, то су водећи Хрвати из Америке ову станицу поставили “негде у Хрватској”. У такву вест поверовао је и Самнер Велс, помоћник министра Хала, иначе један од првих одговорних америчких дипломата, који је увек Михаиловићев покрет пратио с највећим симпатијама.194) Југословенска влада још није знала где се станица крије, али по јасном гласу и чистом изговору није било лако ни претпоставити да то све долази из далеког Тифлиса, или с било које веће даљине, ван граница државе. Српска етничка група у Америци, и поред оскудне штампе, и узаног броја интелектуалаца, нагађала је да та станица мора бити далеко од земље, и то с разлога “што су њене вести далеко од сваке истине”. Пошто су комунисти мајстори у камуфлажама, а хрватска група увек склона да противречи Србима, то је спор расветљен тек доцније, бацајући вели193) 194)

Др. Илија Јукић, Idem , стр. 230— 231, 238—239. “D iplom atic Papers” pod S. W. No. 860—H. 00—1408, str. 807.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

199

ку сумњу на тај дотада неприкосновени “извор из Хрватске, који погроме никад и не помиње”. У тим данима, августа 1942, амерички посланик код југословенске владе у Лондону био је Антони Дрексел Бидл. Један од његових првих извештаја Вашингтону дотиче Крњевићеве протесте против “српске фаме о погромима”.19®) За Бидла погроми нису били “фама”, јер су му познати и разговори између Рузвелта и Фотића с једне, а и Иднова интервенција с друге стране, све у вези те нове српске трагедије.196) Дана 11. септембра 1942, Бидл и даље обавештава Вашингтон о стању у Југославији, задржавајући се највише на речима совјетског посланика Богомолова, који Михаиловићу пребацује “да не ужива поверење југословенског народа”. “Разне снаге које су против Михаиловића”, Богомолов не помиње, али се из разговора с Бидлом јасно види да су то Титови партизани и Хрвати. Речи Богомолова: “Друге вође појављују се на сцену”, односиле би се не само на Тита, већ и на потенцијалну “хрватску герилу”, која већ постоји у Крњевићевој глави. Из тог извора, она је лако прелазила и до совјетске амбасаде, јер су и Хрвати — као и Срби — међу Богомоловим шпијунима или саветницима могли имати неког свог Чубриловића. И док др. Нинчић, помућени мозак наше међународне политике, наводи “да је Богомолов све лакши и бољи, а Совјети све склонији да утичу на своје”, Бидл јасно види да сви бољшевички аргументи крију у себи форсирање својих, били то комунисти, или с њима још — и корисне будале.197) И сада читајмо Бидлову репродукцију разговора с Крњевићем у Лондону: “Крњевић нарочито истиче велико поштовање које хрватски народ осећа према Сједињеним Државама . . . као и њихову веру у наше установе и у наше вође. Истиче даље: да наши државници, штавише, уживају велики ауторитет код његовог народа . . . Рузвелт је идол за Хрвате”. Ако је све тако, као што Крњевић каже, онда је заиста велика трагедија, и српска и хрватска, да хрватске вође у слободном свету, место негирања погрома, нису америчког Председника сами замолили да учини неки апел на те своје тадање хрватске обожаваоце. Још је већа трагедија да то нису урадили представници америчких Хрвата, јер би апел или претња “Рузвелта, хрватског идола” могла укротити погромске хорде, или против њих на оружје дићи “храбри и америчкофилски” хрватски народ.198) 195) A n th o n y D re x el B id d le Jr. to H u ll, 24. a v g u s t a 1942, N o. 124. 60 H— 73 “F o reig n R e la tio n s”. 196) Фотићева и Ш ервудова књига које су често цитиране. 197) Извештај B id d le бр. 24. 939— 561, који је у Вашингтону заведен 21. септембра 1942. 198) Бела Кућа тада је чекала представника америчких Хрвата ради демарша председника Рузвелта у вези погрома, али они нису дошли, јер су Крњевић у Шубашић сматрали да би то значило признање погрома у прилог српских жалби, Југославије, њ ене владе и српске већине у н>ој, без обзира на стални хрватски вето.

200

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

У Бидловом извештају читамо и даље: “Др. Крњевић се чуди да председник Рузвелт у својој адреси на конгресу међународних студената није убројио и Хрвате као борце против нацизма, већ је у те редове уврстио само Норвежане, Холанђане, Белгијанце, Французе, Чехословаке, Пољаке, Србе и Грке”. А сада своје чуђење вођа Хрвата у слободном свету овако оправдава: “Хрватски отпор у Југославији стално расте, нарочито у Далмацији, Литоралној Хрватској и у Северној Хрватској, где се борбе с окупатором воде без прекида”. Све те вести “с извора” Крњевић доставља необавештеном, просрпском америчком посланику, да би преко њега Вашингтон све то знао и упамтио, када тачну истину још не зна, и то вероватно — кривицом Михаиловића, његовог култа и његових Срба. Зато Бидл даље наводи: “Крњевић се плаши да ће ова необавештеност америчке јавности лоше утицати на хрватске борбене снаге у земљи, а уз то и разочарати њихове сроднике у Америци, где већ живи једна десетина Хрвата у свету”.199) Тако, из најмеродавнијег америчког извора дознајемо, с каквим су фамама хрватски прваци хранили своје сународнике у Америци, и којим су путем и њих и америчку јавност обмањивали о стању у земљи. Зато и у Велсовом меморандуму од 16. октобра 1942, читамо жалбе против подземног рада хрватских министара Крњевића и Шутеја, који све више угрожава и државу и истину, а које и Фотић помиње у својим жалбама.200) Интервенција посланика Бидла у циљу лојалније сарадње у влади и декларацији о конструктивној будућности није имала много успеха, јер су, према Бидлу, искрсли “неповољни фактори”. У чему се састоје ти фактори? Бидл их овако репродукује: “Хрвати и Словенци оптужују Нинчића . . . панс р б и за м ... Велику С р б и ју ... и . . . немогућност федерације без српске превласти или хегемоније”. Те оптужбе подвлачи и монсењер Кухар”, свакако не зато што је намерни непријатељ Срба, већ, што је више ватикански достојанственик, него Словенац. Старе тезе унитаризма или интеграције не лостоје више од стварања Хрватске бановине у августу 1939. Али нове тезе о федерализму или конфедерацији, постају камен спотицања, или бура у чаши воде, јер та питања не расправљају групице завађених политичара, већ народни плебисцити, и то увек у миру, никада у рату. Али рат, стање у држави, и све веће совјетско мешање, кураже хрватску (кадкад и словеначку) мањину, ради удена и све већег хаоса, како би испод подигнуте прашине погроми остали невиђени. Овај извештај о неутешној слици у влади, поред Крњевића, апострофира и три завађене политичке групе, као и три мајора, који су улетели у политичку арену, где им није било места, сви Срби и сви “каирски јунаци”, али ниједан 199) B iddle to H ull No. 29 E eg. 740. 00116, E. W. 1939 — 633, str. 825 zbirke D okum enti. 20°) Sum ner W elles M em orandum Reg. 860, H. 00, 1419.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

201

од њих у савезу с Крњевићем.201) Д ок из свих Бидлових извештаја стичемо утисак да се америчка влада све јаче интересује за југословенски проблем, са све више нада да he га преотети из британских руку, др. Шубашић иде даље и од Крњевића. Зато Бидл обавештава своју владу: “Др. Шубашић је прекинуо све везе с југословенском владом, па је о томе обавестио и британску, и совјетску, и америчку владу. Њ егов је циљ да питање хрватских будућих односа с државом Југославијом изнесе пред међународни форум” .202) A то прекидање односа с владом, или потпуно одметање од државе, пружало је савршену прилику за сваку разумну владу да свет обавести, о свему што се дешава у Шубашићевој бановини, преносепи све расправе са будућих проблема послератне конфедерације на садању трагедију погрома и усташког нацизма, као и на Банов став према погромима. Свађе у влади без компаса, и хрватске интриге, усклађене с комунистичким, прелазе у 1943. У другој вези видели смо да се поред декларација о будућности, како би се прешло преко садашњости, уноси у спорове и проблем сарадње између две гериле. Ако ње нема, за то, по хрватском суду, једини кривац може бити Михаиловић, иако он ову стално тражи, дочим је Тито никад и не помиње. Хрватске тезе о сарадњи, коју Тито уопште не тражи, а Енглези све мање, имају прво за циљ смањивање Михаиловићевог култа, затим изједначење обе гериле, и, на крају, фаворизирање Тита, нарочито од лета 1943, када се обелоданило да је Тито Хрват по пореклу. Мржња изобличи и мисли и изразе. Зато ће први Шубашићев доглавник, Богдан Радица, написати: “He може бити Југославије у којој би Михаиловић био херој, а Павелић издајник, јер су они једна те иста појава, или обадва издајници или обадва хероји”. У оваквој логици крије се подсвесни диљ и смисао целе хрватске кампање против Михаиловића и Срба: изједначење на дубоком дну, на коме се заборављају и издаје и погромски злочини. Д ок Шубашићев експерт и саветник тако мисли и пише, а чак и Ситон Ватсон Хрвате кори “што не осуђују погроме”, Шубашић често понавља, на свим својим зборовима у Чикагу, Питсбургу и Сан Франциску: “Најенергичније одбијам сваку везу хрватског народа с покољима Срба, за које кажу да су у току, ако су уопште у току, јер су све то српска претеривања”. А што Бан каже, то присталице и сународници 2 0 1 ) Ради се о г. г. Кнежевићу, Рожђаловском и Вохоски, страна 829, “D o cu m en ts”. Часопис “F o ru m ”, из Загреба, бр. 5-6, 1966. доноси и Титову захвалност америчким Хрватима: “На концу је истина побиједила. Велика заслуга за то припада и вама, наше драге браће преко Океана”. 2 0 2 ) B id d le to H u ll, No. 32, R eg. 860. H. 0 0 —1941 c, str. 827— 830, D o cu m en ts.

202

НА

СТРАШ Н ОМ С УДУ

верују, па му често верује и америчка штампа, под заједничким филокомунистичким и хрватским упливом.203) Услед те неизлечиве мржње, која очи заслепи а савест угаси, Шубашић је, месецима пре свог мандата, Титовог емисара Велебита уверавао, и то плачући, како је “душом и телом за Народно-ослободилачки покрет”,204) који he свакако његове погромније заштитити од Срба. Амерички писац Леман излаже да је са Шубашићем често разговарао о српско-хрватским споровима. Зато и подвлачи: “Шубашић се много више плашио Срба него Тита, зато што је Тито Хрват”.205) По том основу, из страха од последица погрома, Титу су пришли и седам водећих чланова Хрватске сељачке странке, бивши народни посланици, на челу с Кошутићем, који је све до Шубашићевог мандата био уз Михаиловића.206) После Техерана, а нарочито после избора Ивана Шубашића за “спасиоца” Југославије, хрватски министри сматрају да су сада сви кључеви југословенске судбине у њиховим рукама, као што су 1918. били у рукама Србије. Завесе спуштене испред погрома, да би свет о њима мање знао, и у будућност Југославије више веровао, претвориће се у самртне покрове и Михаиловића и Срба, а преко њих и Хрвата и Словенада. Мој пријатељ др. Тома Јанчиковић, хрватски трибун, Мачеков и Шубашићев лични пријатељ, писао ми је из Лондона у Бари 1944: “Оно што су Срби били 1918, сада смо ми Хрвати, с том разликом што ми своју државотворну улогу нећемо злоупотребити, као што су је злоупотребили Срби 1918. године”. Несрећни, наивни и куражни Јанчиковић није ни слутио да ће коју годину доцније издахнути на мукама у комунистичким мучилиштима, којима су заједнички и Тито и Шубашић усрећили Југославију, с Хрватима у њој. Страховиту грешку свих Хрвата у влади или око ње, са свима њиховим анти-српским плановима и потезима који су се ломили преко Михаиловићеве главе, најбоље осветљавају Михаиловићеве речи на растанку са 250 америчких официра и сабораца, у јулу 1944. Док Хрвати оптужују Србе за цео хаос у Југославији, образују владе без икога из Србије и Црне Горе, а Михаиловића оглашавају за “српског шовинис т у . . . хрватофоба”, па чак и за Балканског Пруса, ево шта нам каже сам Михаиловић, дотичући погроме “небратске немане” у усташкој Хрватској. “Ако они изгубише главе и душе, ми ипак оетадосмо при свести и одлуди: за сваки злочин пуна лична, али никад 203) с Ве до оваквог Шубашићевог говора и става Хрвати у Калифорнији, заједно са Србима, купили су новчане прилоге за помоћ Михаиловићевом покрету, с Михаиловићевим сликама у својим клубовима. 20i) Владимир Д едијер: “Дневник”, 1951, сгр. 765. 205) H a l (Lehm an: “R u ssia ’s E u rop e”, str. 146. 206) Ради ce o Кошутићу, Бабиау, Борићу, Бркљану, Ворковићу, Гргурићу и Крче, који су веровали да Шубашић зна шта ради, те се октобра 1944, пребацили на Титову и Шубашић&ву страну, код бање Топуско.

ХРВАТСКИ КОМПЛЕКС И МИХАИЛОВИЋЕВА МИСИЈА

203

колективна одговорност. Губу из своје торине у Хрватској he чистити закон и они Хрвати, с којима очувасмо везе и братство, без обзира на све препреке, које окупатор између нас посеја, а које ми сложно и братски уклањамо са пута заједничке, националне будућности, среће и славе”. To нису речи ни српског шовинисте, ни хрватског непријатеља, већ великог југословенског националисте, који још верује у честите Хрвате и њихово братство, у њихову здраву памет и будућност заједничке, демократске Југославије, “без жеља да неправду другима чинимо, а без воље да пред неправдама других, малих и великих, своју поносну главу погнемо” . Те хришћанске, а не осветољубиве речи, и то из дана најфаталнијих Шубашићевих пактова с Титом, и против Срба и против Михаиловића, потписао би данас и Шубашић, кад би из гроба устао, као што би их потписали сви велики Срби и Хрвати, од Њ егош а и Штросмајера, до Желимира Мажуранића и Љ убе Давидовића.

XIV

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ Знатан део Михаиловићевих “издаја” спојен је с радом југословенске владе ван отаџбине, у којој је формално носио титулу министра војног. По свом комунистичком моделу, свака некомунистичка влада мора бити “издајничка”, нарочито ако није пливала низ комунистичке воде. И да би везе или саучесништво били већи комунистичка оптужница протегла се и на шест најагилнијих чланова те владе. Ван сваке сумње, изоставила је све, који су сарадњу с комунистима примили или их помагали својим свесним или несвесним поступцима, као што је то био случај с хрватским члановима свих тих “издајничких влада” . Саучесништво у такозваним издајама између Михаиловића и владе оптужница доказује и једним писмом мајора Живана Кнежевића, разуме се без датума, иако то писмо значи ретко леп прилог Михаиловићевој одбрани, и пред комунистичким судијама, и пред судом историје. Као шеф кабинета министра војног, мајор Кнежевић искрено излаже понеке тешкоће, које је осетио у разговорима с британским обавештајним официрима, Бовием и Мастерсоном. и то већ од децембра 1942, када су односи између комуниста и окупатора били прилично сумњиви. Кнежевић скреће пажњу свом председнику владе на прокомунистички став ових британских обавештајаца и свакако сарадника црвеног мајора Клугмана, јер су према њима, “и Михаиловић и Недић једнаки окупаторски агенти, и то први —- италијански, а други •— немачки”. Осећајући близину таласа комунистичке пропаганде, који ће тек 1943. ударити о стене, Кнежевић пише: “Југословенска влада није ништа урадила да Енглезима објасни ситуацију у нашој земљи и изложи жртве од скоро милион душ а”. Он скреће пажњу и на злонамерну пропаганду од стране Дирекције за информације у Лондону и Информативног Центра у Њ у јо р к у ... обе против Михаиловића, . . . клеветајући га за рачун комуниста. . . и то благодарећи фондовима југословенске владе, чији је највакнији члан сам он, Михаиловић. У том писму читамо даље: “Имам утисак да је Енглезима мало стало до тога што he српски народ бити потпуно истребљен, и то без икакве стварне користи, уз скупу цену насилног комунизирања дркаве”, Зато Кнежевић искрено подвлачи: “Последњи је час да краљевска влада заузме не-

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

205

двосмислен став . . . по питању Михаиловића и његових одр е д а . . . јер га сервиси све више стављају у исти ред с Антонеском и Недићем, а сутра ће и с Павелићем”. A то ће Југодентар у Њ ујорку, под упливом Шубашића и Радице, скорих дана и учинити. У овом оправданом апелу, који само комунистичка правда може да инкриминише, крије се нешто труло у југословенској влади, што ради потпуније Михаиловићеве одбране, морамо и дотаћи и оценити. Југословенска влада, која се нашла на челу државе приликом Хитлерове инвазије, била је по свом саставу једна од најрепрезентативнијих, али и најхетерогенијих влада, које је држава имала између два рата. У њој су биле заступљене све партије с кореном у народу и сва три народа која чине Југославију. Знатан број чланова били су и у ранијим владама, неки чак и на њиховом челу. Скоро половина чланова владе били су и шефови политичких странака, поред најпознатијег правног теоретичара целе државе, као потпредседника владе. Са тих разлога, огромна већина народа веровала је да влада таквих људи зна шта ради, и да је помоћ Запада обезбедила пре него је Немачку изазвала. Разочарање је било поразно кад је истина или утопистичка авантура војног преврата пукла пред очима, а Југославија без игде икога у свету постала плен нацифашистичких освајача, суседних лешинара и њихових хрватских савезника. У тим данима, и све до половине јуна 1941, Дунавом су безбрижно пловиле совјетске лађе, носећи пуне товаре сировина немачким ратним арсеналима. Место настављања рата у планинама Западне Србије, Црне Горе и Херцеговине, где ће се ускоро појавити обе гериле, влада бежи из земље, остављајући народ у чељустима осовинских сила и њихових хрватских, нацистичких пандура, језивијих од свих освајача и џелата света. Таква влада, негда узданица три народа, а сада ратни бегунац без војске, наишла је на неочекивано лош дочек, чим се навратнанос докопала слободног света. Чак и њени авиони, који су је пренели до Египта, били су сместа конфисковани од стране британских савезника.207) Изненађење свих било је утолико веће, што се ниједан једини британски авион није појавио на мутном југословенском небу, током свих једанаест дана трајања безнадног рата с две велесиле. Међутим, изненађење је било наговештено и у писмима Черчила Камбелу, британском посланику у Београду, нарочито у писму од 17. априла 1941,208) Револт против такве капитулантске владе, која he своје једине заслуге пронаћи у спасавању Совјета, a то јој у подвиге могу убројити и Черчил и Идн, смањиће се у извесној мери, после доласка у Лондон. Нови британски посланик Рен207) 208)

K in g P eta r o f Y u g o sla v ia : “A K in g ’s H e r ita g e ”, str. 105. w . C h u rch ill: “T h e G rand A llia n c e ”, str. 223.

206

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

дел наводи: “Кад је југословенска влада долетела у Лондон Југословени су дочекани као хероји услед преврата од 27. марта”, a то значи не и услед ратних подвига, без којих је земљу напустила. Том дочеку “хероја” нису присуствовали ни Черчил ни Идн, коме “хероји” нису дозволили ни посету из Атине, када је намеравао да против Немачке и Италије уједини Балкан и Турску, без икакве турске жеље. “Овај дочек, пун ентузијазма и узбуђења ошамутио је мало њихове главе . . . с толико много генерала, а с толико мало војника”, наставља лорд Рендел.209) Већ првих дана живота у слободном свету владу су почели да раздиру сукоби, у којима се на једној страни виде генерали без војске, а на другој сви остали чланови. У свим тим сукобима, према запажањима британског посланика, Лондон је увек био уз генерале. И док се раздор у влади све теже осећао, пуковник Михаиловић, који владину капитулацију није примио, подиже југословенску заставу из прашине, примајући на себе две тешке мисије. Прва је била да народ спрема за устанак против пет окупатора, без много наде у савезничку помоћ. А друга је била да по планинама спасава азиле избеглица, невиних жртава хрватских наци-терориста, чија је погромска држава и Србе и Јевреје бацила ван закона, три месеца пре хитлеровских закона о надионалном или расном истребљењу.210) Михаиловићева борба против окупатора, изваи Хрватске, која се од Југославије отцепила пре њене капитулације, била је скоро паралисана Хитлеровим законом од 6. септембра 1941. По том закону, који оживљава старо тевтонско право с једне, и закон Виљема Освајача, из једанаестог века, с друге стране, свака немачка глава плаћа се са стотину српских живота. А оправдање закона лежи у чињеници, што је југословенска влада капитулирала, те се после формалне капитулације свака побуна њених грађана кажњава по законима освајача, без икакве заштите међународног ратног права. Без икакве везе с владом у Лондону, Михаиловић већ 8. септембра 1941, помоћу неког примитивног радио апарата, или станице, долази у везу с Малтом, а преко ове и са својом избеглом владом. Тада се већ народни устанак гасио по Црној Гори, а пламтео по западној Србији и Босни, док су се групице комуниста окупљале у позадини, по националним селима и планинским насељима. И док се у држави воде борбе против окупатора, на живот и смрт, а у Хрватској језиви погроми гутају и деду на мајчином крилу, југословенска влада у Лондону препире се о два безначајна питања. Прво је питање буџета хрватске бановине, који тражи бан Шубашић, ра209) Sir G eorge E e n d e l: “T h e Sw ord a n d th e O liv e ”, str. 210. 210) Хитлерови закони o Јеврејима y Југославији од 13. септембра 1941. долазе 4 месеца после објављивања загребачких закона против Срба и Јевреја од 30. априла 1941.

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

207

ди посебне хрватске пропаганде у свету.211) А друго је питање повишице плата официрима без војске, који су хтели и превласт, као да су рат добили, и све дипломатске повластице, као да су отаџбину задужили подвизима. У вези првог питања, отпочеће хрватска опструкција у влади, која се случајно развија паралелно с усташким погромима у земљи. Обе стране и Шубашићева и Павелићеве сматрају да је то богомдано време за повлачење нових међа између Срба и Хрвата, слажући се прећутно и у питању граница, које је Хитлер повукао. Ова неочекивана опструкција извојеваће двојици хрватских министара у влади право вета, које he no будућност Југославије бити фаталније од доцнијег совјетског вета, по мисију и циљеве Уједињених нација. “Све одлуке владе морају бити једногласно донете”, тражио је хрватски представник Крњевић. А Срби и Словенци у влади тај су ултиматум примили, и тим своју отаџбину предали на милост и немилост једног тоталитарног шовинисте, који се у помамној мржњи дави и мржњу другима намеће. Последице тог фаталног вета најтеже ће осетити Михаиловић и његов национални покрет. Њ ихова судбина, а преко њих и судбина српског народа у судбоносном рату и хрватској издаји, која је прешла у погроме, зависиће од антисрпске мржње и антихришћанске биготерије Крњевића, Шубашића или Шутеја. Ова мржња he расти све више, уколико расту и погромска гробља. Страх од освете Срба, и поеледица гажења свих позитивних југословенских закона и људских права, прећи he у страх од ослобођене Југославије. Трагедији хрватског вета у влади придружиће се и трагедија официрске афере у Каиру, која he једнако погодити и југословенску демократију и Михаиловићеву мисију. Један од првих грехова Каираца, чак и пре експлозије њихове афере, везана је за савезничку агенцију Ројтер. Преко Бранка Денића у Јерусалиму, Јован Ђоновић, као владин представник, закључио ]е с агенцијом уговор о објављивању свих вести из Михаиловићевог штаба. Међутим, генерал Илић, као министар војни, објавл>ује “да се све операције у Југославији врше по плановима његове команде у Каиру’ . Тим је славољубиви генерал хтео да своју генијалност нарочито истакне, како би је сви у свету видели и признали. Међутим Ројтер је знао да је то неистина, те је дошло до жучних објашњења, а затим и до раскида целог споразума. Такс су Михаиловићеве борбе у тим данима, од септембра до децембра 1941, као и вести о побуни Црне Горе против Италије, остале без свог светског публицитета, скоро тајна за светску јавност. Тачно у тим данима комунистичка станица “Слободна Југославија” из Тифлиса, под фирмом “негде у отаџбини”, разноси широм света “Титове победе по Србији”, дочим глас свемоћне агенције Ројтер прекида генералова же211) Уцене с буџетом почеле су лета 1941, када су погроми у Бановишг отварали најстрашнију страну историје »з свих људских покоља.

208

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ља да своју личност уздигне изнад истине и изнад свога побуњеног народа.212) Вето који је српска већина поклонила хрватској мањини, неће ослабити само Михаиловићево дело у земљи, већ и владин углед на страни. Он he страховито погоршати и судбину Срба и Јевреја у погромској Хрватској, с 23 концентрациона логора смрти, далеко језивија и од Хитлерових и од Стаљинових логора. Место да хрватски чланови владе апелују или запрете својим погромлијама, a то исто траже и од Америке, и од хрватске заједнице у њој, они и погроме и све покоље у својој ужој домовини просто негирају као “српске клевете и измишљотине” .213) А што они неће, то не може ни влада, услед вета. И тако, увлачењем главе у песак, равно потсвесном ликовању, с једне, и паралисањем владе путем вета, с друге стране, погромско зло се стално ширило и пустошило све страшније. Тим путем у отворени амбис, југословенска влада спречава и самог Рузвелта да правду пробуди и слободни свет обавести о хрватским погромима и издаји савезника. У том послу три утицајна Хрвата у слободном свету иду даље од своје владе, оспоравајући и издају и погроме, и све крваве трагове нацистичке владе погромлија. Поред папе Пија Дванаестог Преверитеља и Павелићевог патрона, др. Шубашић, као бан Хрватске, био је најпозванија личност да свој народ упозори на природу и последице погрома. “Преклињао сам хрватске министре да јасно и неопозиво осуде усташке злочине. Али они су одбили да буду и паметни и племенити”, жали се британски посланик код југословенског Краља и владе.214) Узалудне апеле и жалбе чини и Ситон Ватсон. Хрватски чланови владе, заклоњени иза вета и владиног става, не воде више бригу ни о саветима пријатеља, ни о последидама. У таквој парализованој југословенској влади, која тоне под теретом хрватског вета и каирске афере, нашао се и Михаиловић, и то мимо своје воље. Док је ветирање сваке осуде погрома, крилатило комунисте, а подривало Југославију, каирска официрска “бура” у чаши воде судбину Југославије полако преноси у британске руке.215) Све да то афере, Дановен, шеф америчке обавештајне службе, имао је намеру да Михаиловићев национални покрет укључи у америчку ратну машину и политику. Зато је у Каиро послао свог помоћника Франка Морана, који је с генералом Мирковићем, као 212) Ројтер ве доцније у Титов штаб послати агилног либерала Талбота, који ће се поред Тита наћи у Дрварима 24. маја 1944, а цела агенција постати Титов промотер. 213) Тако изјављује и Шубашић у Америци. Међутим кад се Крњевић само једном приликом јавља преко лондонског радија, он осуђује лреверавање, сматрајући да су погроми немачко дело ако уопште постоје. 214) Sir G eorge R en d el, D itto, str. 216. 215) Према лорду Ренделу каирска афера трајала је ц&лу годину, од новембра 1941, до новембра 1942, паралишући и владу и Михаиловива у њ ој. D itto страна 215.

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

209

пуномоћником југословенске владе, закључио уговор о америчкој помоћи Михаиловићу. Помоћ се састојала у америчком ратном материјалу, који би до Михаиловићевих одреда преносила четири америчка бомбардера. С материјалом у Михаиловићев штаб долетали би амерички стручњаци и сарадници. Према томе, све везе између Михаиловићевог покрета и западних савезника, ишле би кроз америчке, а не британске канале. Сав материјал долазио би из америчких арсенала, не зависећи од британског проблематичног посредништва, а често и присвајања америчког материјала, послатог Михаиловићу или српским ратним заробљенидима. Са споразумом о помоћи Михаиловићу задовољни су били сви, све док генерал Мирковић није постао главни Јунак каирске афере или ружне свађе између две завађене официрске клике, које су у своју провалију срозале и целу владу. Луди страх да би амбициозни генерал Мирковић, који је споразум потписао, могао монополисати све везе с Михаиловићевим покретом, и тим се уздићи изнад саме владе, изазвао је личне интриге и борбу о угрожене престиже. Две завађене групе, уздижући своје личне интересе и мотиве изнад заједничке целине и заједничке судбине, разочарале су и разоружале су и америчке плодоносне планове и Михаиловићеве националне наде. Делић те југословенске, или боље рећи српске трагедије, Константин Фотић, као југословенски посланик у Вашингтону, овако описује: “Обавештен сам од стране генерала Дановена, како је председник Рузвелт одлучио да пошаље 400 тона конзервиране хране као први поклон генералу Михаиловићу, у знак признања његове помоћи савезничкој ствар и . . . Десет пакета, сваки од по 5 фунти биће обавијени у тробојну југословенску заставу, с Председниковим поздравом на њима.216) Како је обећано, тако је требало бити и урађено, отварајући нову, спасоносну еру, и за Михаиловићев покрет и за будућност нове Југославије, повезане с америчким, а не с британским — савезником и заштитником. Каирска афера, или љубомора, сахранила је цео споразум. Тако су први амерички поклони, у Египту, лета 1942, покупљени од стране Енглеза, и послати у њихова британска стоваришта на Малти, a то значи — отети. А ружна отимачина правдана је тим путем што није било ни владе, ни њеног представника, који би материјал од Американаца примали и Михаиловићу уредно слали, примајући сваку одговорност, и за пошиљке, и за везу са земљом. Србија и Црна Гора биле су већ опустошене услед народног устанка и неједнаке борбе, од Јадранског мора до Дунава. Али баш у тим данима, лета 1942, Михаиловић је окупљао своје разбијене снаге по Црној Гори и Херцеговини, хватајући све јаче везе с Босном и западним крајевима. Долине обе Мораве и жељезничке пру216)

K o n sta n tin F o tic: “T h e W ar w e L ost”, str. 167.

210

СТРАШ НОМ С У ДУ

re преко Ниша и Косова, биле су под контролом његових одреда или присталица, угрожавајући све више везе преко Солуна ка афричком фронту.217) Ти дани, од пролећа до краја 1942, били су судбоносни за снабдевање Ромелове армије у Африци. Препади и саботаже на саобраћајним линијама у Србији, који he Михаиловићу донети многа савезничка признања, били су тада у току, и то без иједне једине комунистичке јединице на том целом позадинском попришту. Да у тим данима америчку пом >ћ није сахранила официрска свађа у Каиру Михаиловићев положај у окупираној држави био би далеко лакши, a вла/, ин углед у слободном свету далеко већи, и поред несхва гљиве саботаже хрватског дела. За време тог хрватско-каирског хаоса ступају у дејство совјетска пропагандистичка машинерија с једне, и антисрпска и антијугословенска хрватска политика и штампа, с друге сфане, праћени свим могућим интригама филокомунистичких кругова Запада, а с њима и самог радио Лондона. Сви ти напади и интриге све више годе комунистичкој тези. Према њима, комунистичка герила, која никад не може бити народна, постаје сада и народна и борбена тврђава, иако никад није била ни једно ни друго. Народна није ни могла бити баш зато што је комунистичка, спремна да цео народ жртвује својим диктаторским циљевима. Још је мање била борбена, јер се увек налазила у сталном бекству пред окупатором, а управо тада ступила и у уговорну тајну сарадњу и с нацистима и с усташама. Овим планским и синхронизираним нападима и извртању истине придружила се и западна либерална штампа, која је увек имала човечанске милости за јеврејске жртве нацистичких покоља, али скоро никад и за остале невине жртве нацистичког или комунистичког терора, нарочито ако су биле словенског порекла. Пошто је и српска већина у југословенској влади од света крила хрватске погроме, у које хрватска мањина није хтела ни да верује, то ни америчка либерална штампа никада није могла много дознати за Шубашићево и Крњевићево свесно или несвесно одбијање да погроме осуде. Описани хрватски вето трагедију је правио све већом, а погромске таласе све страшнијима. Ако 700.000 српских жртава нису за либералну штампу толико важни, важни би били јеврејских 65.000, које су погроми прогутали, заједно са Србима. Ово тим пре, што је америчка штампа, с јеврејским залеђем и капиталима, чинила 80 процената, и сва била савршено организована и мобилисана, и против нациста и против свих њихових саучесника. 217) Као један пример те саботаже, познат и писцу, била је саботажа у Шеловим слагалиштима погонског материјала код Београда. У тенкове бензина, који је слат Дунавом, доливана је вода. Мефу радницима било је више десетина бивших официра и Михаиловићевих присталица. На челу једне од тих група био је капетан Шошкијевић, доцније Михаиловићев командант Боке. Поред вод& сипали су и песак, у з често ломњење цеви и прекиде рада.

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

211

У тој куражној антинацистичкој борби, она је на жалост испустила из вида комунистичку опасност. Штавише, она је пречесто била страшно неправична према свима антикомунистима света, импутирајући им фашистичке репове или шовинистичке методе, баш зато што никад није била у стању да схвати њихова национална осећања. На тај начин, демократима је поклонила Шубашића, заштитника хрватских нациста и погромлија, дочим је Михаиловићев национализам огласила за “фашизам”, иако су југословенски Јевреји некомунисте по Михаиловићевим штабовима нашли своја братска уточишта. У таквој великој пометњи и фаталном ћутању југословенска влада окреће против себе и против Југославије целу либералну штампу, да би преко ње и њене необавештености комунистичке интриге што теже погађале Михаиловића и његов национални покрет. Ту мутну атмосферу и велики грех деце гордог и великог Сиона, повећава отварање Југоцентра у Њујорку, коме тон и диљеве дају бан Шубашић, адвокат пакта с Хитлером, и Богдан Радица, веран слуга свих диктатора. Мисија тог Центра састојала се у рушењу Михаиловићевог угледа, путем интрига из комунистичких извора, а с новцем југословенске владе, у којој је Михаиловић био највиђенији члан, а поред тога и једина веза с народом у земљи. Дана 18. септембра 1942, дакле непосредно после одлука “московских панслависта”, долази до конгреса издавача југословенских листова у Америци. На том састанку, део хрватске штампе, иначе већина, покушао је по совјетском узору “напада место одбране” да дискредитује Михаиловићев покрет “као чисто српски”, још више као “антихрватски”. По налогу Државног секретаријата за спољне послове, том састанку присуствовали су и Адолф Берле, један од првих саветника, и Елмер Девис, референт Одељења за ратне информације. Аргументи хрватског дела заснивали су се на пропаганди панслависта из Москве, која је до Америке допирала преко “Слободне Југославије” у Тифлису, а они ову станицу, ради више веродостојности, сместили “негде у Хрватској”. Из меморандума двојице америчких представника, на том шареном скупу ипак произилази “да се Михаиловић бори против Немаца и његових помагача, и да he све док такво стање траје, америчке симпатије бити на његовој страни”.218) Тих истих дана, после тог истог састанка југословенских издавача штампе у Америци, када је дошло до првог јавног напада њеног хрватског дела против Михаиловића, у септембру 1942, Југословенско посланство у Вашингтону подигнуто је на степен амбасаде, и то као “трибут нацији за њен храбри отпор”, a то значи признање Михаиловићу и његовол! покрету. Дана 2. октобра 1942. Државни потсекретар Велс, шаљући упутства амбасадору Бидлу, шаље и неколико питања ју218)

M em o r a n d u m W e lle s N o. 711. 0, Н— 27, S e p t 18, 1942.

212

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

гословенској влади у изгнанству, који су рефлекс тадањег америчког става и политике. Прво је питање: да ли је британска влада предузела какве кораке да се између обе фракције у земљи успостави сарадња, јер њихова борба одмаже савезницима? Друго је питање: да ли су тачни поверљиви извештаји да је британска влада све мање уз Михаиловића, а све више уз Тига? И треће пигање: да ли има наде да ће се изгладити унутрашње разлике у самој југословенској влади, које шире раздор међу Југословенима, били где били? Из трећег питања пуцају пред очима последиде Шубашићевих интрига, које су се, уз помоћ скоро свих хрватских кругова у Америци, окренуле против Михаиловића и Срба. Ове се интриге све више синхронизирају с комунистичком пропагандом, отварајући Крњевићу ново поље политичких уцена и препада. Интриге су утолико теже уколико свет M a tte зна о погромском “доприносу савезничкој победи”, a Срби у влади и не мисле да оживе Рузвелтову тезу о туторству. Америчко негодовање о раздору међу Југословенима у Америци Шубашић и Крњевић искоришћавају на тај начин, што траже и “декларацију о будућем уређењу државе”, a то донекле значи и пластер преко погромске рак-ране, или нови услов за старе раздоре. Иако се радило о срачунатој провокацији, до декларације је ипак дошло, мада јој није било време, нити је нешто слично, у тим данима, имала иједна друга избегличка влада. У тој декларацији коју је 1. децембра 1942, a то је дан рађања Југославије, преко лондонске радио станице, читао Краљ, налазимо и ове најважније делове: “Југославија као држава биће обновљена, јер је то животно питање и интерес свих нас, Срба, Хрвата и Словенаца. To је и гаранција будућег мира у Европи. “Југославија he добити нов устав, у сагласности са слободном вољом њених народа. Устав he гарантовати посебне интересе ужих заједница, јачајући заједничке темеље. “Сви грађани Југославије, којој год вери или националности припадали, имаће исте политичке, економске и духовне могућности, и у раду и у животу, заснованим на једнаким правима за све” . Ту беспрекорну прокламацију, с којом је и он задовољан„ амерички амбасадор спроводи својој влади као базу за успостављање међусобне сарадње свих емигрантских фактора у слободном свету, а преко њих и обе гериле у земљи.213) Страх, и од такве, и од сваке будуће Југославије, у којој би Срби са својим борбеним националним покретом могли опет одиграти улогу своје војске из 1918, а тим имали и пресудну реч у држави, мрачио је све теже и свест хрватских трибуна. Као што полуинтелигентне етничке групе у Америци, нарочито латинског и словенског порекла, сву своју ело219)

B id d le to H u ll od 2. dec. 1942. No. 86GH. 01—424, “D o c u m e n ts”.

ХАОО У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

213

квентност посвете “изради статута”, који их најчешће и заморе и растерају, тако и хрватски део владе тражи: да се сваки спор унапред расправи на папиру, како доцније не би било неспоразума на терену. Уосталом, борба о статуте, или о уставну декларацију, најприкладније је средство за сваку саботажу, за коју су браћа Хрвати свој занат испекли и у бечком и у пештанском, и у београдском паруаменту, скоро увек као опозиција, и национална и борбена, а често и дисциплинована. У садашњој срачунатој саботажи без икаквог страха од мирољубиве већине у влади, хрватски чланови, заједно с комунистичком пропагандом и про-усташком штампом, све гласније дотичу српске азиле, по хрватским планинама. Али док те азиле комунисти оптужују за сарадњу с усташама, слободни Хрвати и усташка јавност оптужују их или “за сарадњу с комунистима”, или с Италијанима, увек ради “уништења хрватског становништва”, а не нужне одбране голих живота. Те оптужбе америчком амбасадору дају повода да се све више заинтересује за унутрашње прилике у Југославији. Тако је дана 16. децембра 1942. у Вашингтону заведен његов нови извештај, више ради циља сарадње између обе гериле, него осврта на сталне интриге и свађе у влади. Прелазећи цело стање, од Љубљане до граница Грчке, увек са симпатијама за српску борбу и судбину, он наводи: “Извесне формације српских националиста, које су изван команде генерала М ихаиловића. . . под вођством Бирчанина и Јевђевића, имају за циљ борбу против Павелићевих усташа, како би у извесној мери спречили потпуно уништење Срба, које је у плану Павелићеве државе”. У том акту ова два западна покрета, везана за одбрану од погрома, издвајају се из српске целине и Михаиловићеве надлежности. Али пошто хрватски критичари у погроме неће да верују, или их објашњавају као “самоодбрану”, они у тим азилима и одбранбеним српским одредима виде само “антихрватске банде”, а не уједињене снаге погромских остатака и њихова човечанска права нужне одбране.220) У овој вези, извесна хвалисања српских команданата на том погромском сектору, као и начин кажњавања једног од окорелих усташких џелата са Широког бријега, све по класичном закону талиона из Мојсијевих дана, нису нимало олакшали тежак голготски крст српских бескућника у погромској држави. Још су мање олакшали Михаиловићев крст у слободном и необавештеном свету, који не верује лако да школовани католички свештеници могу бити вође погромлија, а још мање и управници погромских логора смрти. Краљева декларација није умирила хрватске одметнике у влади. Још мање је неискусни Краљ, с приличном дозом ниподоштовања искусних политичара, био у стању да заједно с њима пресече југословенски Гордијев чвор, избаци220)

D itto, No. 860 Н. 20— 98 S ta te D ep a rtm en t.

214

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

вањем саботера из владе, коју су потпуно паралисали. Пошто је огромна већина њихове гласачке војске на немачкој страни, чак и у рату са Западом, то би таква операција по Југославију била далеко ман>е зло од доцнијег избацивања из владе и Михаиловића, а с њим и свих представника и Србије и Црне Горе. Краљеву немоћ и жалбе, не увек оправдане, амерички амбасадор овако описује у извештају својој влади: “Краљ једино жели да се ослободи извесног броја старих фосила у својој влади, јер су стално против сваког формулисања једне конструктивне политике, која гледа напред у будућност. Они се стално свађају један с другим, па да су млађи сигурно би све своје спорове завршили тако, што би један другог скратили за главу”.221) Фосила у влади тада није било. Али је било сталне неслоге, прво између Нничића и његовог помоћника Јукића, a затим између Крњевића и свих Срба, изузимајући самог Краља, на једној, и три амбициозна генерала без војске, на другој страни. Ни на српској страни, скамењеној или не, слика није била савршена, јер се све више осећају две фракције. Али ипак сви су још сложни у домаћој и нечујној осуди погрома и Крњевићевих маневара.222) Центар спорних питања поново постаје проблем сарадње обе гериле, коју Михаиловић преко своје владе стално тражи, јер комунистичке препаде све теже осећа. Али ка том диљу сви иду с претпоставком да ће Тито и његови комунисти послушати “глас савести” и наредбу своје владе, радије него директиве “панслависта из Москве”, где су и његове владе и његове наде. Везујући проблем сарадње с проблемом способније и ефикасније владе, амерички амбасадор сматра да би “влада с Миланом Гролом на челу била најбољи излаз из кроничне кризе”. Свакако на основу разговора са самим Гролом, те своје наде у бољу и сложенију владу амбасадор овако излаже: “Грол сматра да грађански рат у Југославији прелази у међународни конфликт. . . Ауторитет који те снаге може консолидовати лежи у рукама Лондона и Москве”. Иако је Југославија постала нека британска колонија, после каирске афере, ипак је несхватљиво зашто Грол из те мисије искључује Америку, чија је влада на Михаиловићевој страни. To he и Гролу постати јасније после Черчилове и Стаљинове поделе Југославије на проценте, коју је први предложио, а друге изиграо. У том истом акту подвлачи се да је Грол спреман за такву мисију, жалећи се на владу, чији је утицајни члан, с разлога “што пренебрегавав да Михаиловићу изда одговарајуће политичке директиве”.223) 221) 22 :1)

Извештај No. 860 Н. 20-94, Dec. 19, 1942, “D ocum ents”. На стр. 829 Документа има више података о тој међусобној борби и свпђк у влади. 223) Ditto, Biddle No. 37. 860 Н. 01— 134 od 28. dec. 1942, u vezi janu ara 1943.

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

215

У тим првим данима 1943. југословенска влада имала је седамнаест чланова. Четворица су били у Америци. Одатле су преко Југословенског информационог центра, с новцем југословенске државе, ширили или безбрижно присуствовали стварању протитовског култа и подгрејавању свих хрватских србофобских теза, заборављајући и погроме у земљи и углед државе у свету. Дефетистички и разорни рад овог интригантског гнезда, у коме је и Јевтић, изазива и државног секретара Хала. Зато он и наређује свом амбасадору код југословенске владе “да поново утиче на владу, ради смирења и мира међу америчким грађанима југословенског порекла”, који су се обојили као титисте, с већином Хрвата, и михаиловисте, с већином Срба. У тим упутствима лондонском амбасадору стоје и ови редови: “Размирице између српских и хрватских елемената у Сједињеним Државама, доводе до последица, нежељених по наше национално јединство, које прелази и на остале групе других етничких залеђа” .224) Хаос у влади неће престати, али он ипак нимало неће смањити Михаиловићев углед у Америци и у свету све до Черчилове појаве на сц,ену. Година 1943. почиње с похвалама Михаиловића и његове мисије, које истовремено долазе из оба министарства: међународне политике преко Самнера Велса, и рата, преко секретара Стимсона. Из тих дана датирају и савезничке похвале и поздрави Михаиловићу, ниједан Титу, а међу овима и телеграм генерала Ајзенхауера.225) Тада још нико није слутио, чак ни Михаиловић, да је Тито на самом прагу закључења новог пакта о ненападању с Хитлеровим агентима у Загребу. У години 1943. Шубашић је преко Радиде и Југо-Центра, у којему још седи Чубриловић, тајни шпијун совјетског амбасадора Богомолова, дошао у везу с круговима “московских панслависта” и америчких филокомуниста. Д ок Крњевић увек мисли на изазивања с новим декларацијама и километарским дискусијама, Шубашић све више верује “да је изношење питања будућих хрватских односа у вези Југославије пред међународни форум и решење”, наЈбоља солуција свих спорова. А међународни форум, од кога помоћ очекује, то је Совјетска Русија, Титова стварна отаџбина, чије мешање у спор може ићи само на штету и Срба и Михаиловића. На штету Срба, ишла би по комунистичкој логици, која, увек и најпре, крха најјачега, био то народ или личност. На штету Михаиловића и његовог огромног култа, по томе, што се иставио испред Тита и угрозио не само његову комунистичку победу, већ и његову личност бунтовника и државника. Иза ове Шубашићеве солуције свих спорова са Србима, коју тражи онда, кад његова Хрватска плива у невиној српској крви, стоји Литвинов у Вашингтону, или Мајски с Б о 224) H u ll to B id d le, Id em , No. 430 D ec. 30, 1942. 225) Текст депеш е ген. Ајзенхауера као и осталих савезничких команданата р&продукован је на стр. 12, 13 и 14, свеске 17, Гласника из 1966.

216

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

гомоловим у Лондону, јер су сви умешани у спор између две гериле, као што ћемо видети у другој вези. Шубашић у тим данима највећих признања Михаиловићевој мисији није ни слутио да ће ускоро и неочекивано проблем решити сам Черчил, благодарећи српској наивности и инфантилном ослањању на своје “савезнике”, били то браћа Хрвати у земљи или велике силе у свету. На хрватским скуповима у Чикагу и Питсбургу, где. су 1918. одјекивале оде Србији, чују се сада Шубашићеве харанке против Срба и “српског хегемонизма”, и поред строгог америчког закона, који забрањује сваку расну, верску, или националну манифестацију мржње. Све до тих говора хрватског бана Шубашића, већи део хрватских организација у Америци, па чак и комунисти пре појаве панслависта у августу 1942, с извесним симпатијама су пратили вести о Михаиловићевом покрету, а комунистички лист давао чак и новчане прилоге. Преокрет који Шубашић прави међу америчким Хрватима од преко 400.000 душа, синхронизиран с комунистичком пропагандом, Крњевић преноси међу утицајне католичке кругове Лондона, и то већином преко окретног др. Илије Јукића, помоћника министра спољних послова југословенске владе. Др. Јукић био је у Лондону скоро једини југословенски јавни радник који је као помоћник министра спољних послова одржавао сталне везе с британском јавношћу, а често и с британским утицајним сервисима. Иако најмање србофобски настројен међу свим Хрватима, он је ипак чинио све у својој моћи да Михаиловићев култ што више умањи, а мисију што више угрози. Тако је и од једне Михаиловићеве депеше својој влади отворио читаво национално питање. Реч је о извештају из новембра 1942, у којему стоји “да су на Копаонику против националних одреда с Немдима оперисали и Хрвати”. 226) Али пошто је свака сумња у лојалност Хрвата постала табу, то председник владе Јовановић објашњава Јукићу “да Нинчић није смео рећи да су Хрвати оперисали на Копаонику него усташе” . У складу с политиком владе и с хрватским ветом у њој, др. Јукић излаже: “Ја сам и то побијао”, јер према његовој логици сакриваше погромских злочина пред светом обвезује владу на слепо веровање у хрватску лојалност и према Југославији и према демократији.227) У свом извештају и вапају Михаиловић дотиче само Копаоник, и ништа више, од свих безбројних погромских страхота по свим српским крајевима, широм Хрватске и Славоније, Босне и Хердеговине, Баније, Лике и Срема. Али ни Јукић, а камоли Крњевић и Шубашић, с франковачко-усташком штампом иза њих, у погроме неће да верују, јер што је језиво то треба брисати, не само из писаних извештаја, 226) Реч је о Михаиловићевој депеши под V. К. бр. 935 од 5. нов. 1942, коју је др. Јукић прилично прерадио. 227) Dr. I. Ju k ic, D itto, str. 230.

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

217

већ и из саме истине. Јукићу је то лакше, јер је “Серџент, тада заменик сталног државног подсекретара у Foreign Office-y, преко Нинчићевог писма, које репродукује Михаиловићев извештај, својеручно написао: “He верујем ниједну ријеч у писму”, a то значи у Михаиловићевом извештају из земље.228) По овој логици пустињске птице ноја, а не разумних државника, неверне Томе, били они Јукићи или Серџенти, још би мање веровали у остале погромске трагове, од храмова разрушених над главама својих верника, до францисканских свештеника на челу дванаест логора смрти, Војску нади-фашистичке и погромске државе срели смо и у Мачви, крајем 1941, заједно с немачком казненом експедицијом, али далеко страшнијом и од ње. Срешћемо је и на Дурмитору, у улизи немачке претходнице и савезника, која је са својим крвавим траговима посрамила и Хитлерове есесовце. О погромима на подручју Хрватске сви чланови југословенске владе, па и др. Јукић с њима, били су довољно обавештени, и поред политике ћутања и сакривања пред светом, па и пред британским државницима. Преко пет католичких свештеника из Словеначке подаци о погромима слати су југословенском посланству при Ватикану, на чијем је челу био, поред Copra, и честити хрватски дипломата Москатело. Њ еговом помоћу ти су извештаји слати даље југословенском посланству у Лисабону, а преко овог влади у Лондону. С извештајима су слате и публикације антихришћанске и погромске хрватске цркве, која се одметнула и од католичанства и од Христа, и од хришћанства, али не и од свог протектора папе Пија Преверитеља. Поред напада на свако откривање погромских трагова, др. Јукић илуструје и саботерски став хрватске мањине у влади, у којој је страх од Михаиловићевог култа засенила и Југославију, и Хрватску у њој. Један од разлога Крњевићеве храбрости у лудачким нападима на своју владу, и у саботирању свих њених апела и трзаја, др. Јукић види у том “што je Крњевић ишао на сигурно, јер је наступао у име Краља Петра, који се хтио женити, па се желио пошто пото отрести покојног Јовановића”. Развијајући даље ову мисао др. Јукић каже: “Шутеј је био посредник између краља Петра и Крњевића. Крњевић се поводио у свом раду тада за начелом “што горе то боље”, па је радо распиривао свађе међу српским чимбеницима” . А кад је сличним интригама оборио Јовановићеву владу, и то као њен потпредседник и громовник, с хрватским ветом у руци, др. Крњевић је рекао Гролу: “Реците Јовановићу да га је оборио Енгелберг” , што илуструје целу беду у избегличкој владди и њеном залеђу.229) 2 2 8 ) Idem , str. 231. 229) Ditto, стр. 233 и 234. Према др. Јукиву, Енгерберг је Крњевиђев пријатељ из Загреба, који се налазио у Гибралтару, увек у страху од нацизма. Крњевић је наводно молио да га априла 1943. преведу у Лондон. To Јовановић није урадио, те су Енгелберг и Крњевив овог старог

218

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

Интриге и кризе у влади једнако су погађале и Југославију и Михаиловићев покрет у њој, јер је Михаиловић био њен члан, без икакве могућности да утиче на њен став и њену политику. Крњевићево “што горе то боље” комунистичка пропаганда је савршено искоришћавала и Титов углед све в и ш е дизала, благодарећи југословенском хаосу и хрватском комплексу. Шубашићеви антијугословенски и антисрпски говори пред хрватским сународницима у Чикагу и у Питсбургу, не дотичу своје погромлије и њихову страховладу, већ све стреле окрећу према Србима и српским жртвама у погромској земљи. На свом скупу у Чикагу, нападајући Југославију као српску творевину, Шубашић, у својој мржши и конфузији, тражи од владе декларацију “да је за Југославију”, a то значи да није за Србију, разапету на три крста. Том приликом, можда и ради више аплауза своје сабраће, у већини заведених људи, Шубашић подвлачи: “Погроми су српска претеривања, ако уопште и постоје... За њих Хрвати нису криви”. А Србин Сава Косановић, чак и сестрић Николе Тесле, као члан владе, под упливом “обавештеног Бана“ још и додаје: “Погроми су фантазија српских шовиниста. Та фантазија помаже Хитлерове и Мусолинијеве при че. . . да Срби и Хрвати не могу живети у заједничкој држави”.230) Ову “фантазију” др. Јукић тих дана још и погоршава, импутирајући Черчилу и речи: “Срби су балкански Пруси” . Ако овакве декларације нису могле погроме збрисати с лица земље, нити из гроба дићи погромске жртве, оне су ипак све више скретале воде ка комунистичким воденицама и Титовој слави. Тако њихов сарадник, Стојан Прибићевић, син једног од највећих југословенских антикомуниста, овако свет обавештава о стању у земљи: “Масе се окрећу партизанима, који народу нуде све демократске слободе. А међу партизанима демократска интелигенција далеко је јача и утицајнија од комунистичке мањине”.231) Све ово либерална јавност верује и хвали, иако комунистички закони и терор глас демократске интелигенције не би никад дозволили, па и кад би га било. Док “корисне будале” обмањују свет, најутицајнији међу њима, Луј Адамич, отворено се хвали да је он, после покровитељства госпође Рузвелт, које га је довело до Беле Куће 17. децембра 1942, оружје из комунистичких арсенала искористио и употребио ради монтирања целе кампање против Михаиловића и против Срба.232) И тако, уз све ове удапријатеља свих угледних београдских Јевреја, нарочито круга Геце Кона, прогласили за — “антисемиту’. 230) D a v id M artin : “A lly B etra y ed ”, str. 53. 231) “F o rtu n e ”, јуна 1943. И поред улоге ова два виђена Србина, који погроме нису видели, погроми су прогутали' десетине њихових рођака. Породицу Косановића свели су на непуну трећину, а број Прибкћевића, смањили за 68 н&виних глава. 232) Luj A d a m ic: “W ar a n d P ost-W ar”, v o l. 2, O ct. 10, 1943, i "M y N a tiv e L a n d ”, str. 46.

XAOG У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

219

ре, који су америчку јавност припремали за капитулације, дошле су и нове тешкоће у вези Краљеве женидбе. Српски део владе није је одобравао, али су је одобрили и поздравили хрватски чланови, с њима и словеначки. Необавештен о целом залеђу, ту жеиидбу поздравиће и генерал Михаиловић, једини национални члан владе српског порекла, који ће најтеже и осетити све последице већ закљученог савеза између Краља и хрватске мањине. Упознати с тим залеђем, питање женидбе постаје сада полуга свих интрига у влади, и честих сукоба између Краља и владе, без сваког парламента као посредника или судије. Женидбени проблем хрватска мањина искоришћава као средство да би обезбедила Краљеву наклоност. Тражећи стално “владину декларацију о будућем уређењу Југославије”, они се намерно преносе у будућност, како би се мање знало или чуло о садашњости. Границе Хрватске које еј Хитлер поставио ближе су им срцу од оних које су поставили сами они, путем споразума о бановини Хрватској. To све јасније постаје и српској већини у хетерогеној југословенској влади. Зато се Јовановић жали свом секретару Павловићу против неискрености својих хрватских сарадника: “Они су пред иностранством за Југославију, док су пред својим Хрватима у земљи за границе Независне Државе Хрватске”, коју је Хитлер створио и омеђио.233) Хрватским испадима придружује се и бивши председник владе, генерал Симовић, којему су политичке интриге постале важније од народне судбине. Да би се у .хаосу опет домогао неке власти и значаја, Симовић тражи владу “неполитичких људи”. Поред тога, он, под покровитељством Ситона Ватсона, изазива српске политичаре, и то у данима Черчилових напада и Белијевих интрига, у вези Михаиловићевог несрећног говора у Липову.234) Сваку декларацију владе о будућем уређењу Југославије до које све више држе и хрватски чланови владе и њихово разорно британско залеђе, хрватска опозиција или саботажа није примала, јер су за цил> имали обарање Јовановићеве владе с Михаиловићем у њој, уз све веће ширење хаоса и анархије. Мандате за састав нове владе, која је имала бити свадбена влада, добили су прво Крњевић, а за њим др. Крек. Ови су мандате, a то значи свадбене поклоне, одбили, јер су знали да су у великој мањини, те тако и свака влада под њиховим вођством сасвим искључена. Обојица су предложили Грола за Јовановићевог наследника, али под условом да из своје владе искључи Михаиловића. И тако, по милости хрватских министара, Михаиловић постаје камен спотицања, иза кога се као диљ крију и српска већина и југословенска држава. 233) Павловићеви Записници у Њ егошевом Гласнику бр. 2. — 1958, св. 4. — 1959. и св. 6. — I960. 234) D itto, sv . 4, str. 8 — 1959.

220

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Мандат је поверен Јовану Бањанину, против кога су устали и демократи, и радикали и српски земљорадници, свакако на своју, српску и југословенску, штету, и поред осионе Бањанинове личности. Дошао је на ред и Милош Бобић, један од најпоштенијих политичких људи. Али и поред тога што је искрен и велики радикал, њему су сваку помоћ одрекли водећи радикали, Нинчић и Трифуновић, на своју срамоту и српску трагедију. Учешће у Бобићевој влади одбио је и Крњевић, у име Хрвата, чије војске од 10. априла, а можда и до 27. марта 1941, и нема више испод југословенске заставе. “До сагласности не може ни доћи, јер Краљ хоће свадбено министарство, а на то ни један Србин не може пристати”, исповеда се Јовановић свом секретару.235) To исто потврђују и остали српски чланови његове владе. To смо децембра 1949. чули и од Бобића, на једном његовом ужем састанку с пријатељима у Паризу. На крају крајева, из нове буре у истој чаши воде, која траје од 17. до 26. јуна 1943, рађа се Трифуновићева влада, у којој ћемо видети Михаиловића, вођу анти-нацистичке силе и анти-комунистичке гериле, поред неурачунљивог Чубридовића, совјетског агента и измећара, по свом властитом признгљу и хвалисању.233) Будисављевић, представник самосталних демократа, одбио је улазак у нову владу, не због Крњевића и Чубриловића, већ због учешћа генерала Петра Живковића, који је, поред своје старе осионости, увек био и остао искрен Југословен. Тога дана, 26. јуна 1943, Михаиловић је поново био у Србији. Хитлерова сила разбила је била његове одреде у Црној Гори и Херцеговини, одводећи скоро половину преосталих у ропство, с другом половином повученом у високе планине. Борбе с Немцима вођене су све до тих дана између реке Tape и Горажде на Јадранском мору. A то су, уосталом, били и дани између Хитлерове и Мусолинијеве пресуде на смрт обе југословенске гериле, с једне, и уцене на по сто хиљада златних марака за главе оба герилска команданта. А ова тешка уцена на Михаиловићеву главу није пала зато што је Михаиловић с окупаторима колаборирао, већ што се као њихов заклети непријатељ против њих борио до последње могућности. Под истим кроничним проблемом будућег уређења Југославије почела је већ првог дана да посрће и Трифуновићева влада, иако се уставна питања не решавају у рату и у изгнанству, већ у миру и на народним изборима или плебисцитима. Декларацију нове владе, која је била скоро идентична с декларацијом претходне, примили су и хрватски министри, дана 1. јула 1943, да би је већ сутрадан на Шубашићев миг, оспорили и напали. Тако већ 2. јула Крњевић, у име Хрвата, категорички тражи да се речима “југословенска политика” из декларације додају и речи “што значи политика 235)

D itto, str. 5

8 s v e s k e 4, 1959.

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

221

базирана на стварној равноправности и сарадњи свију трију народа Југославије: Срба, Хрвата и Словенаца”. Понављање ових истих речи у даљих петнаест реченица Крњевић тражи тачно четири пута, претварајући писмену декларадију у неписмени галиматијас, све у циљу свађе и хаоса, ради новог обарања нове владе и паралисања сваке југословенске активности. После дугих објашњења с конфузним Крњевићем и уношења додатака “израз сагласне воље Срба, Хрвата и Словенаца”, српски део владе намеравао је да Хрвате стави пред избор: примити или иступити из владе. Али тада на сцену излазе Аспазија Манос и њена лепа и млада кћер принцеза Александра. У створени хаос упада и британски посланик лорд Рендел, који, у име своје владе, све отвореније намеће Краљеву женидбу. Док се Трифуновићева влад а женидби противи с више разлога, Крњевић, у име хрватског дела, истиче нове додатке или амандмане двапут примљеној декларацији. И тако “буџет хрватске бановине”, претворене у погромска гробља, поново излази из прашине. Томе тражењу додаје и “признање споразума између Цветковића и Мачека о хрватској бановини, који није био ни споран, ни актуелан, већ својевремено и примљен и спроведен. Проблем женидбе и британског притиска на српску опозицију, јер је у питању ствар њихове утицајне сараднице, све више храни хрватске рушилачке претензије и потезе. Тако, после Јовановићеве владе, пред Крњевићеве ноге пада и Трифуновићева влада, да би дошло до рахитичне владе др. Е>ожидара Пурића од 10. августа 1943. У овој влади с непознатим и ситним личностима, изузевши самог Пурића, остаће и Михаиловић, да би немоћ такве чиновничке владе све теже осећао и сносио. Пурићев мандат за састав нове владе, треће по реду, у непуна два месеца, био је условљен: без Михаиловића. Тако су тражили хрватски политичари. А тако су саветовали и британске дипломате. Тај захтев, који је и Краљ истицао по британском савету, Пурић није примио. Тако је Михаиловић и даље остао у влади, с којом није имао ничега заједничког. За време сваког потреса у влади, бан Хрватске, нашао се увек близу, иако му је домицил био у Америци. Тако се и дана 10. јуна 1943. нашао у Лондону, и то “по Краљевој жељи” према тадашњој америчкој штампи, “како би узео учешћа у решавању кризе”, из ког се учешћа први пут и појавило питање свадбеног кабинета. У тим данима Шубашић је Титовом делегату Велебиту одао своје тајне везе с Черчилом и с Черчиловом политиком, у вези линије Копаоника. Десет дана пре пада Јовановићеве владе, изјавио је отворено “да he у сагласности с Енглезима, најдаље кроз две_ недеље образовати владу, у којој неће бити ниједног Србијанца”. Што је Шубашић тада обећао, to h e, благодарећи Черчилу и совјетском рушилачком залеђу, урадити после непуне године даиа. У његовој влади, по споразуму између Чер-

222

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

чила и Тита, нема неколико недеља никог сем њега, како би велико расуло и пометња створили услове за Титово устоличења.236) Кад је тек средином јула као апсолутни диктатор, чак и б ез Краљевог знања и интересовања, образовао своју “владу”, у њој нема више, ни Михаиловића, ни никога из целе Србије. Није их ни могло бити, јер је Шубашић 16. јуна 1944. с острва Виса донео уговор с Титом, који стварно значи предају целе државне власти у руке комунистичког шефа. Краља о уговору није ни обавестио, али га је преко Черчила наморао да Михаиловића и његов покрет стварно стави ван закона, својом капитулантском прокламацијом од 12. септембра 1944, која је значила — издају отаџбине. Све до Шубашићеве појаве Срби нису хтели ниједну владу без хрватских представника, макар били и Крњевићевог ранга, иако су је тада у Лондону лако могли имати, и без Крњевића, и без Шубашића, или с оним Хрватима, који примају братску и лојалну сарадњу. Било би за светску јавност Америке и политику Вашингтона довољно да Шубашића оптуже пред светом, као ранијег отвореног пристаницу осовинског пакта, и бана Хрватске, који ниједном речју погроме у својој Хрватској није осудио, а још мање своје бирачке масе упозорио на последице колективног лудила и националне срамоте. У свом пакту с Титом, који ће му Титов штаб на Вису 16. јуна диктирати, а Стаљин у Москви допунити 16. новембра, укључено је и признање државног континуитета у корист комунистичких диктатора. Та клаузула у праву значи тотално легализовање свих комунистичких издаја, покоља, декрета и злочина, од првог до последњег дана. Тим самим, та иста клаузула у злочин претвара сваку радњу, неповољну по комунисте, долазила она од ранијих влада, или Михаиловића, као њиховог члана или грађанина, заједно са свима његовим присталицама. Тевтонски закон о стотини за једног који је Србима поклонила капитулација Симовићеве владе и Шубашићев поклон државног континуитета и легалности самозваном маршалу Титу, уз државни благослов свих комунистичких покоља, значе два једнако тешка крста и два једнако срамна злочина. Под њима he се срушити Југославија, с преломњеном српском кичмом у њој, заједно с Михаиловићем и целим његовим покретом, а доцније и са Шубашићем и његовом Хрватском. Шубашићеву мањину у заједничкој влади Тито неће поставити на оптуженичку клупу, јер су му својим антисрпским интригама и слепилом, уз несвесну помоћ недораслог Краља, поклонили Југославију, с ретроактивним дејством и легалитетом од 17. априла 1941. Та дискриминација, необична у праву цивилизованог света, и то ретроактивно ле236) Ч&рчвдово писмо Титу од 17. маја 1944. “C lo sin g th e R in g ”, страна 478.

ХАОС У ВЛАДИ ПОДРИВА МИХАИЛОВИЋЕВУ МИСИЈУ

223

гализовање комунистичких злочина и велеиздаја, путем државног континуитета, доказује двоје: хрватске везе с комунистима и њихову заједничку мржњу према Србима, изражену у Михаиловићевој судбини.

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО Оптужница дословно репродукује званичну комунистичку историју такозване “четврте офанзиве”, у вези похода и повратка преко реке Неретве. У тој репродукцији она излаже “да је одлука о тој офанзиви донета у Риму 3. јануара 1943. на састанку пет генерала, уз Мусолинијево учешће” (страна 35). Међутим, ни седнице, ни одлуке генерала, није било у Риму, ни 3. јануара, нити икада пре или после, у вези обе југословенске гериле. Одлуку о њиховом заједничком уништењу донео је Хитлер, па је почетком марта 1943. наметнуо Мусолинију преко свог емисара Јохана фон Рибентропа. И кад би комунистичке историје биле тачне, навод је ипак нетачан према самој оптужници, према којој су генерали у Риму на нишану имали само њихову комунистичку герилу. Па када су Михаиловићеву герилу сасвим заборавили, онда значи да с њом уопште нису ни рачунали, па према томе нису је ни могли претворити у своје “сараднике”. У јануару 1943. непријатељски планови, било то у Риму или Берлину, нису рачунали ни са садејством, у било каквој акцији. А ако је до случајног садејства и дошло, оно је било последица Титове одлуке да Хрватску напусти, како би све своје силе окренуо против Михаиловића. За такав потез добио је и нацистички и усташки и италијански благослов, јер се потпуно слагао с Хитлеровом одлуком да једним ударем уништи обе гериле. А последице пуне сагласности између обе политике, изражене су у комунистичко-нацистичким загребачким пактовима, за које је свет дознао сувише касно, Тек када је Титова герила упала у Михаиловићеву територију, дошло је до спонтане, националистичке одбране свога ослобођеног подручја и свога угроженог народа. А и кад би наводи о конференцији непријатељских генерала у Риму од 3. јануара 1943 били тачни, они би ишли на Титову, а не на Михаиловијеву штету, јер није Михаиловић упао у Титову, већ Тито у Михаиловићеву територију. А поред тога, Титово пактирање у Загребу из тих истих дана, које су одале и непријатељске архиве и Милован Ђилас, поткрепили би сумњу да је саветовање у Риму било у вези с оном странком, која се из Хрватске повлачи и свог националног противника напада у његовој тврђави. Из спора: ко је први напао окупаторе и ко је први изазвао грађански рат, а затим и из покрета ка Неретви, јавља

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО

225

се и трећи велики спор о природи, смислу и дефиницији самог појма “сарадње с непријатељем”. У демократском свету, пред демократским судом, на овом пољу браниоци би отворили главну процесну битку, расветљавајући и разлике и границе између сарадње и садејства. Комунистичка правда намерно узмиче с тог поља, те до њега долазимо на самом крају, и то пуким случајем, или срачунатом упадицом браниоца Ђоновића. На том пољу између Михаиловића и суда настају читава објашњења, јер Михаиловић покушава да се снађе и искористи своје краткотрајне светле тренутке, који каткада засијају из целог инквизиторског мрака. Ту су му и браниоци од веће помоћи, јер сам проблем задире и v правни домен. Њ ихова смелија интервенција Михаиловићу је добро дошла, јер је у свом депресивном душевном стању, и сталном процесном бомбардовању, заборавио основне и дубоке разлике између сарадње и садејства. Тако је често за “сараднике с непријатељем” означио многе своје команданте, који су се, било то намерно, или сасвим случајно, нашли у борби против -комуниста, у исто време, кад су с њима у борби били и Немци и Италијани, или било која њихова агентура. Истовремене борбе између обе југословенске гериле, док је нека од њих водила борбу с окупаторским снагама, или испред њих узмицала, нису били изузетци, већ нека врста правила. Такво правило не може се никад избећи, кад су и обе гериле у рату, без сваког заједничког плана или команде, радило се о Југославији или и најхомогенијој држави света. Такво стање још више погоршава и истина, да су у Југославији били измешани сви конци између националног и грађанског рата, или између две једнаке мржње: против окупатора, која им је заједничка, и против свог герилског ривала, у којој су комунисти били далеко безобзирнији. Објашњавајући трагедију на Неретви Михаиловић искрено признаје да се његова војска против партизана нерадо борила, осећајући “да се ради о братоубилачком рату, који користи највише непријатељу”. Услед таквих осећања “керенштина” у Црној Гори, или братски и племенски обзири, окрилатила је комунисте, које је њихова безобзирност могла сахранити почетком 1942. године. Такви обзири поштедели су и комунисте у Босни, почетком 1943, када су заједничким нападима свих националних снага могли бити разоружани. Тактику нападања националиста, кад су ови у најтежим борбама с окупаторским јединицама, комунисти су увели у живот и ваљано искоришћавали, од првог до последњ ег.дана грађанског рата. Чак и пре отварања грађанског рата, док су обе гериле биле у савезу, комунисти су се извлачили из борбе, чим је до ње дошло, остављајући националисте на цедилу, ради што тежег страдања и планског разбијања. Од те тактике правили су једнако велику употребу, и

226

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

у Србији, и у Црној Гори, утолико већу, уколико су борбе теже. После избијања отвореног непријатељства они су се радо јављали у позадини националиста, и то онда, кад су ови у највећим окршајима с непријатељем. To се десило и маја 1943. на Тари и Сињајевини, октобра 1943. на Вишеграду и Соколцу, марта 1944. код Рудог и Рашке, септембра 1944. код Требиња, и тако даље, увек и свуда, где су комунисти могли допрети и националисте приковати између две унакрсне ватре. Такав морал и мржња у њему, свети ес сваком, па ће се често осветити и комунистима. Према томе, никакво чудо, ако су се за време вишенедељних борби на Неретви и комунисти нашли у истој ситуацији, коју су често другима наметали и мародерски искоришћавали. На Неретви то се није могло избећи и да није било ранијих комунистичких преседана, јер су комунисти упали у националну територију, која их је ослободила пре годину дана, у жељи да их никада више не виде, у својим опустошеним и обезглављеним селима. Кореспонденција између Хитлера и Мусолинија, која је герилцима с обе стране била непозната, јасно доказује окупаторску решеност “да обе гериле истовремено униште”, сматрајући Михаиловићев покрет још опаснијим по своју власт на Балкану од комунистичких банди, које су у тим данима биле и немоћне и ненаоружане. И Немци и Италијани, увек кад су то могли, а нарочито на Неретви и Тари, бацали су обе југословенске завађене гериле једну на другу, и то комунисте још радије на националисте, уколико су им националисти били и опаснији. А та опасност била би увек већа после елиминисања комунистичке гериле, јер би се све народне снаге окупиле око националног победника, а преко ових цео Балкан дигао на устанак. Балкански или нови Солунски фронт, који би Срби отворили, а савезници искористили, лебдео је стално пред Хитлеровим очима, као рефлекс из 1918. године, који је на том бојном пољу сахранио све немачке снове. Комунисти, па и да су тада имали оружје, које им је додније дала кагштулација Италије, нису на тај фронт, где је Улцињ могао заменити Солун, никада ни мислили, већ се, напротив, од њега увек плашили. Тај фронт није ишао Совјетима у рачун, а комунисти Југославије били су увек њихов инструменат, што he ови често и с поносом признавати и истицати. У том заједничком страху од јадранске или егејске обале, лежала је несумњива, иако невидљива, интересна заједница између нациста и комуниста, која ће ускоро пући пред очима приликом преговора између комунистичких емисара и Хитлеровог генерала Хорста Гнајзенау у Загребу. Ето, с тих разлога, имајући на уму и комунистичку тактику и нацистичко искоришћавање рата између обе гериле, с тим да увек дотуку јачу, ни Михаиловић, ни његови браниоци, не очекују никакав пораз упуштајући се у анализу појмова сарадње или садејства. Без слободе да праве упо-

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО

227

ређења или оспоре савршеност комунистичке ратне тактике и стратегије, иза леђа националне гериле, браниоци ипак отварају пукотине на комунистичкој процесној тврђави. Тај процес почиње Ђоновићевим тражењем “да Михаиловић објасни разлике између појмова: случајно садејство, прећутна сарадња, ратне интриге, ратно лукавство и ратне преваре” , све то упоређеио с појмом сарадње и издаје, који често провирују из оптужног материјала, или Михаиловићевих изјава. У тим објашњењима, за сваки слободни суд налазе се сви кључеви Михаиловићеве судбине, јер што комунисти узимају за несумњиву сарадњу и помоћ непријатељу, то полако постаје ратно лукавство и искоришћавање непријатеља, a не издаја. Према Лојоли, Марксу и Лењину, циљ увек оправдава средство. Ту своју аморалну филозофију комунисти су наметнули свом домаћем противнику, те би онда морали примити и све њене нежељене последице. Овим путем, јер су им други сви затворени, видовити бранилац указује на излаз из зачараног круга, који не могу да виде Михаиловићеве угашене очи и покидане мисли. Али, полако, мисли се повезују, и Михаиловић буди, видећи све више у својим теренским борбама с комунистичким хордама неки од ових случајева садејства, а не сарадње. Уосталом, граница између њих постаје све јаснија, што смо ближе анализи. Ко праисконски мрзи, као што су Немце мрзели и Михаиловић и његова војска, тај никад не сарађује, већ само искоришћава ако може, до боље прилике и сигурнијег удара. Михаиловић од нациста, па чак ни Немаца као таквих, није никад ништа добро очекивао, па и да није било сурових тевтонских закона о стотини за једног. Баш зато што од њих ништа добро није очекивао, он им се априла 1941. није ни предао, као што је то урадио Тито са свима својим перјаницима, живећи спокојно по великим југословенским градовима, све док их, месецима после предаје — страх за живот из њих није истерао. Под овом изненадном светлошћу, Михаиловић боље види да сарадње с непријатељем нема без воље и намере, и да садејство никад није сарадња, јер победу не желимо непријатељу, већ себи. Ако ратно лукавство успе да искористи ситуацију на штету комуниста, као што је они искоришћавају на штету националиста, то су само ратни потези, ваљано искоришћавани у сваком рату, националном и грађанском, а нарочито кад су оба уплетена један у други. Својим нападом на Михаиловићеве одреде код Вишеграда, кад су ови, борбом заморени, прикупљали све снаге за поход ка Сарајеву, комунисти су спасли и Немце и њихову власт у Сарајеву. Али то планско садејство с комунистичке стране није била сарадња, већ искоришћавање непријатеља, ради лакт е г елиминисања нациноалне гериле. Комунисти нису тим хтели да нацистичку власт овековече или помогну, већ да је наследе без сутрашње националне конкуренције. Према свему томе, расветљавање случајно дотакнутог комплекса

228

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

значи Михаиловићево уздизање изнад сваке издаје, а још више изнад страховито крваве пољане, на којој леже његове хиљаде, већим делом једнаком заслугом и нациста, и комуниста. Бранилац јасно пита: “Шта сматрате за случајно садејство, шта за прећутну сарадњу, шта за ратно лукавство и шта за ратну интригу” ? Михаиловић одговара и мирно, и прибрано, али доста развучено: “У комплексу догађаја где постоје три непријатељске сн аге... што је такорећи нешто невиђено. . . деси се да се две снаге нађу на једној страни, а једна на другој страни, и да ове без икакве везе међу собом, без икаквог споразума, раде против оне треће . . . ето то је ратна интрига”. Михаиловић би хтео још нешто да објасни, те завршава још конфузније: “Када нешто једна од ове две убаци трећој, то јест једна другој међусобно користи” како стоји у записнику. Када не би било инквизиторске наркозе, он би то свакако јасније рекао: у том међусобном заплету једна искористи другу, на штету треће, што су практиковали и комунисти и националисти, а на обострану жалост — највише окупатори. Бранилац Ђоновић жели да му скрене лажњу на то питање, те наставља: “сматрате ли за ратну интригу или за ратно лукавство, ако сте некада успели да подметнете неки батаљон Италијана и Немаца под окршај партизанима?” Михаиловић одговара описно: “Када дивизија “Мурђе” пропада од стране партизана, ја сам био задовољ ан. . . To је ратна интрига”. Велика је штета, ради светске јавности и комунистичког искоришћавања њених канала, што овај комплекс “сарадње или садејства” није дотакнут у самом почетку, већ при крају. Михаиловићеву одсутност и покидане представе комунистичка правда ваљано је искористила, да би свако садејство или ратну интригу претворила у издају сарадње с непријатељем, радило се о појединим командантима, или биткама, а нарочито о Неретви. После ових искрица, цео ток суђења заузеће злоупотребљени бланко потписи, чак и фалсификати Михаиловићевог имена, а затим сукоб између куражног Јоксимовића и суда око америчких сведока, када he се Михаиловић опет изгубити или вратити у мрачне сводове, које је инквизициЈа дигла изнад њега. Вишеград и Неретва, Тара и Требиње, били су еклатантни примери ове велике збрке у појмовима, коју су комунисти хтели, а Михаиловић њене пропагандистичке последице није на време ни схватио. Д ок комунисти сматрају да је Вишеград, и херојски подвиг и ратна интрига, заједно с Немцима и усташама противу Михаиловићевог покрета, они Михаиловићу оспоравају право на исту такву логику и герилску привилегију, у вези Неретве. И тако, стотине каприциозних питања, разбацаних без икаквог реда, кроз цео истражни и процесни поступак, теже да битку на Неретви прикажу као Михаиловићеву сарадњу и с Немцима и с Италијанима.

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО

229

Тако је ову српску трагедију са Неретве у слободни свет пренео и Дикин, Черчилов писар, британски емисар и Титов хвалопевац, пре самог Мек Лина и Рандолфа Черчила. Ти спорни терени око Неретве, у самом српском расаднику, које је Михаиловић ослободио и држао, постали су герилски кључ за трећину државе. Мешање Италијана и Немаца у ту пресудну борбу између обе гериле помогло је комунистима, а не националистима. Ослањајући се исувише на чудотворност ратних интрига, националисти су били наивнији од комуниста, резервишући своје снаге за последњи удар. А последњи и пресудни удар нису они задали комунистима, већ Немци њима, опкољавањем и заробљавањем најборбенијих Михаиловићевих одреда. Кореспонденција између Хитлера и Мусолинија, која дословно потврђује Михаиловићеву тезу о Неретви, Михаиловићу није била позната, за време суђење, иако је на француском објављена, септембра 1945. Али му је била позната заједничка немачка уцена, иМихаиловића и Тита, као подједнаких немачких непријатеља, коју је комунистичка пропаганда и правда брижљиво крила, да не би издала сву беду својих подметања и идентификовања ратних интрига и издаје. Док је ово једва дотакнуто питање пресечено наглим прелажењем на друга, базначајна питања, судски записник с поносом подвлачи и речи “смех у дворани”, који се као судски скандал у записнике и не уноси. Нова записничка констатација: “У дворани ироничан смех и буран аплауз”, ненадно прекида ово пресудно питање. После планског заплета суђења. путем разнородних питања, на која нико живи не би могао да да јасан одговор, Михаиловић се поново губи, а тужилац пита: “Да ли сте водили борбу против народноослободилачког покрета као против комунистичког покрета, или на некој другој основи” ? Бранилац Јоксимовић осећа оштрицу двоструког ножа, те тражи да се одговор одложи за доцније. Пошто тужилац не прима сугестију, бранилац Ђоновић моли “да се питање прецизније формулише, јер се борба против покрета не може водити”. Тужилац понавља питање без икаквог прецизирања. Михаиловић се не сналази, јер му смисао није јасан. Тужилац диже још више свој диктаторски глас и дрско урла: “Одговорите: јесте ли водили борбу против Народноослободилачке војске као против комунистичких јединица, или сте водили борбу на некој другој основи” ? Михаиловић мирно одговара “да не разуме то питање”, а председник од тужиоца тражи “да питање понови лаганим тоном”. Тужилад је вољан да питање заборави, али Михаиловић одговара: “Била је то борба против комунистичких јединица”. Сада је тужиоцу много стало до признања “да су партизанске одреде чинили и комунисти и некомунисти”, те пита: “Како сте могли водити борбу против осталих родољуба, који нису били комунисти” ? И сада се опет отвара нови спор између браниоца Ђоновића, тужиоца Минића, и

230

НА

СТРАШ Н ОМ СУДУ

председника Ђорђевића. Очито је да бранилац навија свог несвесног штићеника на изјаву “да се борио против комуниста”, јер се некомунисти или такозвани комунистички “родољуби” иза њих нису ни видели, ни осећали, па чак никад ни били свесни маневара и циљева, који су срођени с комунизмом. Али Ђоновићево питање: “Јесте ли се борили против партизана као борбене силе против Немаца” ? председник суда мења у питање: “Јесте ли се борили против Народноослободилачког покрета, који је био носилац борбе против окупатора у Југославији” ? He ради се само о формалној нијанси питања, већ о самом смислу, јер бранилац питање прецизира, а председник преклудира и сам одговор. Зато Михаиловић, и преморан и нервозан, одговара кратко, и тим спор прекраћује: “Борио сам се”, не правећи разлику између комуниста и “родољуба” у комунистичким квргама, нити између њихових антинемачких и антидемократских потеза, пошто су сви једнако пустошили државу и подривали њене темеље. Иако Михаиловић своју мисао није могао довршити, из других изјава постаје нам јасно шта је хтео да каже. “Нисам никада борбу водио против комуниста, зато што се они боре против окупатора, било то за своје животе, или своју Совјетску Русију, већ зато што од њиховог дивљег тероризма не страдају окупатори, већ голоруки народ и њихове националне в о ђ е ”. To је смисао Михаиловићевих недовршених речи: “Борио сам се”. Док завесу изнад видљивог дела битке на Неретви подижу дотакнуте чињенице, невидљиви део расветљавају већ отворене непријатељске архиве, које су у данима Михаиловићевог суђења свету још биле непознате. У њима ћемо наћи и извештаје нацистичких ратних обавештајаца, који су свакако најмеродавнији сведоци по питањима: с ким су све Немци и Италијани сарађивали у окупираној земљи. Валтер фон Хаген био је један од првих.237) Пред његовим рефлекторима нацистички работник инжењер От закључио је с Титом споразум о извесним изменама заробљених, који се претворио у први пакт о ненападању. Тај пакт је трајао, од августа 1942. до почетка 1943, када је замењен новим споразумима с водећим личностима Хитлерове силе. У перфектуирању тог пакта Тита су представљали бивши београдски књиговођа, затим московски ђак, Сретен Жујовић, и адвокатски приправник из Загреба Велебит, Титова веза с окупатором у хрватској престоници. Велебит је код усташке Павелићеве владе био од почетка легализиран као покатоличени Србин, поред Хебранга, вође хрватских комуниста и комунистичке везе с погромском владом. Кад читамо и оптужницу и пресуду, јесно видимо да се 237) W alter von Н агеп: "Die Ge'heime Front”, D aily T elegraph — D avid Floyd, 11. sept. 1953.

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО

231

борбе око Неретве узимају као најјачи докази Михаиловићеве сарадње с оба окупатора. Д ок се те борбе воде између две гериле, непријатељске дивизије налазе се у близини. пратећи кретања, и једне и друге, или бацајући гериле једну на другу. Комунистичка образложења не желе све то да виде, те троструко замешатељство на Неретви неверно приказују, да би Михаиловићеву герилу претворили у послушно оружје обе окупаторске команде. Д ок Михаиловић стално подвлачи стање случајног садејства, а не сарадње, његови браниоди су и беспомоћни и необавештени, да би дубље ушли у цело то питање. Разговоре и објашњења с Михаиловићем, без којих је и најбоља одбрана дефектна и неефикасна, никад им нису били дозвољени, јер се то коси с комунистичким инквизиторским поступком. Та забрана контакта с брањеником, и пре претреса, и за време претреса, оставила је цело залеђе Неретве као неку "terra incognita" пред очима оба Михаиловићева браниоца. Већ у данима Неретве Михаиловић је слутио да је тај цео комунистички покрет, од западног ка источном делу државе, плод неких сумњивих потеза, а не само пролаз ка Косову и Метохији, а затим Македонији, како је то веровао британски пуковник Бели. Народ Херцеговине и Црне Горе, чије су бездане јаме комунисти претворили у гробља највиђених домаћина и националиста, познавао је “Титове ослободиоце” много боље од свих британских обавештајаца, из обе герилске команде. А затим, Михаиловић је сарадњу с тим “ослободиоцима” прескупо платио у првим таласима народног устанка из 1941, без икакве воље да последице и пустош те нове великодушности још једном осети на телу и лицу свог народа. А све ово тим мање, што “ослободиоци”, с Титом на челу, не траже пролазе већ подјармљивања или освајање слободне Михаиловићеве територије. А Михаиловић, који ту своју скупо плаћену територију, брани од комунистичких окупатора, далеко тежих и страшнијих и од нациста и фашиста, налази се у стању нужне одбране, а не окупаторског сарадника. За све време трајања те нужне одбране своје националне територије, немачке силе налазе се поред пруге Сарајево — Вишеград, далеко од Михаиловића. Пошто је богата Србија одређена за немачку житницу, иако несуђену, услед Михаиловићеве одбране, то су Немци комунистичке таласе с те пруге бацали према југу и кањонима Неретве, где се налазе црногорскохерцеговачки одреди. Јужно од те линије налазе се гарнизони и усташа и домобранаца, који по неком тајном плану никад не улазе у борбу с Титовим јединицама, већ им увек додају немачко оружје и муницију, како би што лакше пробили Михаиловићев зид одбране. Полазећи од пруге и путева према Вишеграду и Србији Немци се савијају ка Црној Гори и своје полипске пипке пружају преко Бијелог поља и Плеваља ка Рожају и Чакору, ради опкољавања целог герилског клупчета, које се у сталним борбама котрља низ брда и планине. To је био

232

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

циљ свих немачких планова и пактова с Титом, који су на првом месту требали осакатити Михаиловићев покрет, а затим и Титов, оба искрвављена у међусобним борбама од Неретве до Tape. Држећи се увек позадине и близине, ван бојног домаш аја ове гериле, а хитајући да затворе све излазе ка Санџаку и Србији, Немци су с великим надама ишчекивали исход герилског рвања, како би преживеле остатке, и једних и других, лакше разоружали и уништили. Италијанске дивизије лежале су у Мостару, а понеки гарнизони, без сваке борбе, предавали или продавали своје оружје, и комунистима и националистима, управо оном ко је до њих први дошао. Такве маневре и уобичајену карактеристику италијанске окупационе војске у 1943. комунистичка логика узима као доказ колаборације Михаиловићевих, али не и својих јединица. Тако и ту наилазимо на иста посувраћена комунистичка мерила, по којима ће и совјетска штампа следеће године са својим Иљом Еренбургом, предаје немачких прадова на реци Рајни, узети као “споразумну акцију између Ајзенхауера и Хитлера, како би се нацисти у све већем броју могли окренути ка совјетском фронту” .238) Овај и овакав ток ствари, класични пример случајног садејства, али не и сарадње, доказују све чињенице, од првог судара на Неретви до трагичног краја на Тари и Сутјеци, без обзира на сва међусобна терећења. Нема борбе у којој су се Немци или Италијани нашли заједно с Михаиловићевим јединицама или имали икакве споразуме или додире о било каквом заједничком војевању. Обе гериле једнако су избегавале сударе с немачком војском, и то комунистичка по Титовим наведеним декретима о фронталном нападу, а националистичка и по ангажовању свих сила у нужној одбрани, поред бројне слабости, која просто запрепашћује. Исто тако ове гериле радије су се кретале према Италијанима, отимајући или примајући њихово оружје, како под њим Мусолинијеви јунаци не би случајно и погинули. На герилском бојном пољу немачке војске није ни било, јер је увек стајала ван ратног домашаја, чекајући своју прилику коју су им обе стране једнако пружале. Тито је до Неретве дошао са целом својом војском, јер тако су прописали и загребачки пактови, увек с диљем да уништи свог националног противника, који ће, иначе, уништити њега, ако не пре краја рата, а оно сигурно чим рат престане. Михаиловић је битку на Неретви страховито потценио, не доводећи ни свежу војску из Србије, од које су се једнако плашили и комунисти и Немци. Поред тога, Михаиловић је већ био у отвореном сукобу с британским саветнидима, те ће у средини саме битке доћи и у сукоб и с Черчилом, не због Не238) Еренбургове речи пренела је и совјетска “Правда”, нападајући А јзенхауера “који телефоном добија битке” зато што је први мост на Рајни преко телефона председника општине предат савезницима, како би о д рушевина сачували и мост и град.

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО

233

ретве, већ због излишних речи или вицева из села Липова. Михаиловићеву тезу о садејству, а не о сарадњи, најјасније доказује сам исход борбе или уништење Михаиловићеве елитне војске на Тари, из које је сам он једва главу изнео. Један део те војске заробљен је муњевитим немачким обухватом са две стране, поред затварања позадине, а други је растеран у планине, с великим губицима, и с још већим разочарањима. После страховитог краја Михаиловићевог дела на Тари, дошло је и до урвина реке Сутјеске, где је страховито страдао и Титов део. Немци су тек тада ступили у акцију против изрешетаних остатака обе гериле, вијајући једне ка клисурама Неретве, а друге ка Ловћен планини. У целом том свом бежању испред Немаца, који њихове историје означавају као “рат с Немцима” или “офанзиве”, до борбе је дошло тек у Сутјесци, где је Титова војска била опкољена, на раскрсници између предаје или пробијања под заштитом ноћи.239) Херман Нојбахер, негдашњи председник бечке општине, а током рата Хитлеров специјални пуномоћник за Подунавље, са седиштем у Београду, бележи Хитлерова упутства у вези Срба и њихове улоге на Балкану. И тако, према Хитлеру “Срби су државотворан народ, с великом мисијом и циљевима на Балкану”, јер их Хитлер памти из ранијег рата кад је био каплар у аустријској војсци, а ова војска од Срба доживела неколико тешких пораза. А “народ који такве мисије носи у свету мора на себи осетити немачку силу, а никад помоћ, гдегод би се сусрели”, наређује Хитлер свом чиновнику, који је далеко мањи србофоб.240) Поред осталог Хитлер је савршено памтио продор на солунском фронту и светлу улогу Србије у том подухвату и стварном распаду Кајзерове силе. Од исте Србије и њене герилске улоге у новом светском рату зависи опет успех или пораз на том истом опасном фронту, који би немачког идола 1943. угрозио још теже него што је немачког цара или аустријског каплара угрозио 1918. Плашећи се тог опасног фронта, Хитлер је 1941. наредио муњевити напад на Југославију пре него што би се Британија снашла и део афричких армија пренела на Балкан, најосетљивије место у целој нацистичкој творевини “Нове Европе”. Поред ових старих сећања и упоређења, Хитлер је улогу Србије и Михаиловићеве гериле у њој памтио и из дана Ромеловог пораза у Африци, јер су све везе ишле преко Србије и Солуна, а саботажу на њима вршили Михаиловићеви 239) После пораза националиста на Тари заробљене хиљаде одведене су у немачке логоре у Пољској и у Грчкој, Многи су сахрањени на путу по разним мучилиштима, међу којима је Сајмиште код Земуна било најстрашније. Исту судбину националиста доживеће затим и комунисти код Сутјеске, јер се све савршено одигравало по замисли немачког Фирера, коју налазимо у наведеном писму Мусолинију. У теснаиу Сутјеске Тито и Дикин разговарали су и о предаји, против које су били свештеник Зечевић и "Baiiac, али не Рибар, Дедијер и други учесници у дискусији. 240) H erm an Neubacher: “Sonder A uftrag Siidost”, str. 157.

234

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

одреди. У њој целе 1942. и 1943. Титове гериле није ни било, јер је сабијена у планине Босне, куда не пролази никаква веза са светом, а најмање с Африком. Пошто је Михаиловић био представник Срба и Србије, Хитлерови планови о истовременом уништењу и Михаиловића и Тита, почињу 1943. Али да би позадину боље разумели морамо дотаћи и предратне канале између нациста и комуниста у вези и Титовог доласка у Југославију. Ево шта нам о том Титовом пребацивању из Швајцарске у Југославију каже Герхард Емскотер, најповерљивији нацистички обавештајац за целу Југославију, и то у данима кад је Тито био на врхунцу своје моћи и оданости Стаљину, са свима привилегијама, поклонима и титулама гордог Албиона: “Тито је био наше оруђе. Зато смо га преко балканског бироа Министарства спољних послова у Берлину превели из Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци су сматрали да треба искористити све силе против монархиста и српске династије, на чијем се челу доцније појавио Михаиловић. Тако је радио и Лудендорф 1917, кад је руске револуционаре искористио ради пораза царске Русије. 241) Министар фон Рибентроп нарочито је до тога држао, како би јаче продубио ривалство између комуниста и националиста. Благодарећи таквом ставу Немачка је могла парирати све италијанске претензије на Балкану. Тајна помоћ комунистима указивана је и због тога да би успоставили равнотежу ушгива у Хрватској између нацизма и фашизма, а затим омели и крунисање војводе од Сполета под изговором ‘“политичке неизвесности”.2*2) Како су нацисти хтели и желели тако су се ствари и развијале у Југославији. Од 1934. до 1937. Тито је у Москви пролазио кроз све терористичке припреме за своју нову превратничку мисију у Југославији, под надзором бугарско-совјетског терористе Георги Димитрова. За то време совјетски логори прогутали су 150 водећих југословенских комуниста на челу с четворицом ранијих секретара комунистичке партије. Кад су нестали сви конкуренти, и то скоро сви Срби, и сви присталице тезе о три, а не о шест југословенских народа, онда је Тито као њихов наследник доспео и до Шпаније, свакако ради надзора 670 југословенских “Шпанаца”. С надистичком визом под именом инжењера Валтера појавио се у Загребу 1940, и то, ради веће камуфлаже, — преко окупиране Чешке. 241) Према званичној совјетској статистици у запечаћеном возу који је преко царске Немачке убацио Лењина у Русију, из Швајцарске, било је 165 особа, и то: 23 Руса, 128 Јевреја, 3 Ђурђијанца, 4 Јермена и 1 Немац. 242) Изјава Берхарда Емскотера у Хамбургу, коју преноси G au lt M ac G ow an у “T he E vening Sun”, N ew York, од 12. јуна 1946. Репродукциjy исте изјаве нацистичког обавоштајца доноси и "'Daily Tribune”, Chi cago, од 8. јуна 1946. Тако одаје и T elegram (Geh., Ch.V .) Каше-Рибентроп, бр. 1174, од 17. марта 1943.

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО

235

У тој новој мисији из дана Стаљиновог и Хитлеровог ортаклука он је издао и три прогласа које би у тим данима заједнички с њим могли потписати и оба његова “антиимперијалисте”, Стаљин и Хитлер. Дана 20. октобра председавао је конференцији југословенских комуниста у Загребу, која је преко 101 делегата представљала 1500 чланова партије јер их на дан његовог доласка у Загреб није у Југославији ни било више. На том партијском илегалном састанку дошло је до темељите измене комунистичког става и наглог скретања линије од “Народног фронта ка објави рата Београду, a с њим и капиталистичкој олигархији Запада и њиховог крвавог империјалистичког рата” . А после разорне улоге у Југославији дошле су на ред и све остале мисије које нацистички повереник и Титов познаник Емскотер јасно описује. Зато пратимо све те мисије према даљим нацистичким описима и подадима, a no линији комунистичког аморала и тактике. И тада ћемо знати што смо увек слутили да су “немачки стручњаци” нашли да he тајна помоћ комунистима, поред усташких погрома, створити највећи хаос, на штету Срба и њихове “мисије на Балкану”, који Хитлеру могу бити опасни и после победоносног рата, у новој тврђави његове препорорене “Нове Европе”. У том знаку, Јоаким фон Рибентроп, спроводећи Хитлерове планове против обе гериле у Југославији, укључујући и комунистичку с одиграном улогом, резимира и Мусолинију објашњава: “У српско-хрватском проблему имамо три групе: комунисте, Михаиловићеве присталице у које улазе и четнички и нередовни одреди. Сви ће ови похитати да помогну савезнике кад би допрли до Балкана”. Тада је Мусолини додао, како то излаже немачки обавештајац, “да су четници у завади с партизанима, увек противници и Италије и Немачке... и кад су у борби против партизана”. А затим Мусолини, на основу истог извора, наводи мишљење генерала Роате, команданта италијанске војске, према коме би четници могли бити искоришћени, да униште партизане, а тада би и њих разоружали и уништили. Значи италијански и немачки планови имали су исти циљ, с тим што су Италијани намеравали да искористе четнике против комуниста, а Немци комунисте против четника, уништавајући на крају остатке и једних и других.243) Тако смо сада дошли до самог раскршћа: ко he бити употребљен против кога, Тито против Михаиловића или Михаиловић против Тита. За прву тезу навија Рибентроп у римским преговорима, марта 1943. За другу је Мусолини на основу савета генерала Роате, који је од 1931. у близини британске обавештајне службе, а пре 1943. командовао и 243) D itto. У комунистичку тезу сарадње, а не садејства, поверовао је 1943. и Черчилов Дикин, па преко н>ега и велики антикомуниста др. Живко Топаловић, у својој књизи: “Како су комунисти дограбили власт У Југославији”, стр. 93 и 98.

236

CTPALLIHOM С У Д У

италијанском војском на Јадрану. Сви би комунистички симпатизери и либерални левичари претпоставили да he избор пасти на Михаиловића, не водећи бригу о Хитлеровој праисконској мржњи према Србима и немачкој старој тактици подривања јачега и опаснијега. Али пошто је победу однела логика, која је истовремено била и Хитлеров избор, то ће Михаиловић бити први на удару. А у том удару треба ваљано искористити Тита и његове “хероје”, кад су с нацистима били и пре рата, нацисти их у земљу пребацили из Швајцарске или Француске, а затим с њима у вези од августа 1942.244) Доказе о свима овим чињеницама, после осовинских утаначења у Риму, дају нам једва отшкринуте нацистичке архиве, које ћемо дотаћи у другој вези, доказујући несумњиво Титово пактирање с Немцима, Титово а не Михаиловићево. У тим архивама наћи ћемо и трагове разговора Титових емисара с представницима Хитлерове дипломатије и војске у Загребу, из марта 1943, a то су дани дуге битке на реци Неретви. У једном акту Министарства спољних послова Хитлеровог Трећег Рајха налази се извештај Сигфрида Каше-а, Хитлеровог опуномоћеника у Загребу, свом министру фон Рибентропу. У том извештају читамо и ову реченицу: “Постоји могућност да Тито са својим присталицама обустави борбу против Немачке, Италије и Хрватске, како би се сручио у Санџак и тамо извршио обрачун с Михаиловићевим четницима.245) У том истом акту и преписци између најповерљивијих Хитлерових доглавника наводи се даље “да су о свима преговорима у тој вези обавештени и Италијани и Хрвати” . Ван сваке је сумње да је Павелићева Хрватска била срећна таквом одлуком, јер уништењем Михаиловића уклањају с пута “српску опасност”, како би после ње Немци и Италијани заједнички уклонили и задње рефлексе те српске опасности, уз Титову комунистичку герилу, заједно с њом. Да су Михаиловићеви браниоци ове поуздане изворе имали за време суђења, а да се суђење развијало пред слободним, а не диктаторским судом, свет би већ тада чуо: у какве је руке вероломни Запад још тада поверио, и част и судбину српског народа, а не само Михаиловића и његове војске, а затим и судбину целе југословенске грађевине. Тако би битка на Неретви доказала, место “Михаиловићеве сарадње или садејства”, планове и пактирања између комуниста и нацисто-фашиста, на пољу тоталног уништења Срба. To дуго сакривено пактирање јасно доказују и сами датуми: 15. марта, кад Титови делегати долазе у Загреб, 16. марта кад се састају с Хитлеровим пуномоћницима и 17. марта кад амбасадор Каше о свему томе обавештава Берлин, и то све за време најтежих окршаја на реци Неретви. Тим путем Михаиловићева одбрана, у вези Неретве, окренула 244)

Каше— Рибентроп бр. 1174 од 17. марта 1943.

245)

id em .

САРАДЊА ИЛИ САДЕЈСТВО

237

би се против тужилаца, на сваком суду слободног света.246) Расветљавањем комплекса Неретве, уз рефлекторе појмова сарадње и садејства, дало би суђењу сасвим други ток, обарајући једним ударом све главне стубове комунистичке оптужниде. Тим путем Михаиловићево дело дошло би до свог правог израза, а многи Михаиловићеви команданти, жртве те процесне конфузије и Михаиловићеве немоћи, поштеђени свих комунистичких сумњи и импутирања издаје. Тог пута или процесног кључа Михаиловић се на претресу сетио сувише касно, а заборавио га сувише рано, не схватајући ни суштину проблема, ни последице пропуштања. Необавештени браниоци, којима контакт са њиховим штићеником никад није био дозвољен, нису били у стању да буђењем Михаиловића пробуде и истину. Праву опасност која се јавља с овим проблемом нису на време увидели ни комунистичке судије, али су с тог терена процес скренуле кад су осетили да се Михаиловић опет буди и опет сналази. Знак за то скретање дала им је и комунистичка клака, звана публика, јача и од одбране и од истине, па чак и од свога суда. Тако је проблем сарадње или садејства остао нерешен, и у вези Неретве, и у вези осталих рвања између две завађене гериле, остављајући велику пукотину у самој средини процесне грађевине. Кроз ту пукотину, без стотина осталих процесних дефеката, слободна одбрана, пред слободним судом, срушила би лако целу пресуду, враћајући залуталу процедуру на основно питање: сарадње која је кажњива или садејства које је дозвољено и од кога су комунисти правили неограничену употребу.

246)

Види напомену пол бр. 40.

XVI

ТИТО, A HE МИХАИЛОВИЋ, У ПАКТУ С ОКУПАТОРОМ Према комунистичкој оптужници и пресуди Дража Михаиловић би могао бити не само колаборатер, већ и велики обожавалац немачког нацизма, немачке нације и немачке културе, са свима карактеристикама, којих никад није имао ниједан официр Србије, чак ни Недићеви колаборатери. Као млад официр Михаиловић се у Првом светском рату борио против Макензенове армије, од Београда до Солуна, те су ти дани оставили дубоке трагове у свим његовим сећањима и доживљајима. Кајзерови ратници били су далеко хуманији од Хитлерових терориста и освајача, јер je немачка аристократија осећала одговорност пред светом и историјом, коју нацистички варвари нису никада осећали. Према томе, ко је осећао мржњу према Кајзеровој Немачкој, није никада могао осећати било коју врсту љубави или поверења према Хитлеровој владавини, или суровом нацистичко-тевтонском империјализму. Увек под упливом старих официрских традиција Србије и њихових француских узора, Дража Михаиловић никад није ни имао било какве везе с немачким или нацистичким круговима, ни у држави, ни у иностранству. Јосиф Броз, пре него што је постао Тито, имао их је увек, и то од своје ране младости, прво као војник Аустро-Угарске, а затим као случајни припадник бољшевичке револуције, и на крају као комунистички агитатор, са десетинама разних имена, и у земљи и ван ње. Д ок Михаиловић у немачким земљама никад ни једног дана није провео, Тито се кроз њих често шетао, у својим мисијама, од Москве до Париза. Док Михаиловић, као националиста и патриот, има своје одређене и утврђене путеве ка циљу, Тито их као комуниста мења и подешава према приликама, као што камелеон мења боје према својој околини. Док националиста и патриота све своје одлуке доводи у склад с људским достојанством, традицијама и моралним постулатима, за комунисте је главна ствар циљ, који оправдава свако средство, радило се о издаји или убиству, о најтежем неморалу или најстрашнијем злочину. У предходном одељку дотакли смо и велику нацистичку тајну о пребадивању Јосифа Броза алиас инжењера Валтера из Швајцарске у Југославију и то преко канала Балканског 247) Ови прогласи од 30. нов. 1939, 27. и 31. марта и 3. марта и 3. априла 1941, објављени су у часопису Гласник, свеска 17, јуна 1966.

ТИТО, A HE МИХАИЛОВИЋ, У ПАКТУ С ОКУПАТОРОМ

239

бироа немачког министарства спољних послова. Шта су нацисти с тим подвигом хтели то су и постигли, јер су се ствари у Југославији развијале даље по тој њиховој жељи и линији. “Ми ћемо искористити сваку подвалу и свако лукавство, сваку закониту или незакониту методу и махинацију, а затим и свако фалсификовање голе истине, све што годи нама и нашим тезама”, учио је Лењин. А што је учитељ наметао то је полуписмени ученик халапљиво гутао и спроводио. Зато је Тито у Београду, као и Хебранг у Загребу, био у неким везама с нацистичким агентурама. У споразуму с овима, он је преко Ђиласа организовао “антиимперијалистички збор” на Славији, септембра 1940. Он је у истој вези, преко Оскара Давича и Лоле Рибара, припремио и антифранцуски испад на Београдском универзитету, приликом комеморације адмиралу Гепрату. Њ егови доглавници били су чак и нацистичке корисне будале, обавештавајући немачко посланство и о интимним разговорима, које су имали с члановима тадање југословенске владе.248) Док се Михаиловић ниједног секунда није задржао у окупираном Београду, Тито се по њему слободно кретао све до напада на Совјете, а у њему остао и даље све до 16. септембра 1941. Тога дана, дакле тачно пет месеци после Михаиловићевог одметања, Тито прелази у слободне планине под протекцијом нацистичког агента Јохана Рајтера. У шумама западне Србије Тито упада у Михаиловићеве одреде и овима се представља као Михаиловићев човек. Том приликом и Рајтера означава као свог сарадника, иако he ускоро стотине Михаиловићевих присталица оштри нож тог “Титовог сарадника” и нацистичког официра осетити испод свог грла, не у герили, већ по мрачним немачким мучилиштима.249) Од августа 1942. до краја марта 1943. између Тита и нациста, с једне, а Тита и хрватских погромлија, с друге стране, постоји и тајни пакт о ненападању, који оживљавају два немачка обавештајца, Валтер фон Хаген и Герхард Емскотер.250) Титово, а не Михаиловићево пактирање с Немцима, одају и два још меродавнија сведока: Хитлеров генерал Глез Хорстенау са својим штабом, и Хитлеров “амбаса24») Л. Рибар и Давичо саопштили су немачком посланику фон Херену, речи др. Константиновића, члана Цветковићеве владе, а доцније и Ћгговог савезника, које су гласиле: ако ваши Шпанци хоће да се. боре против нацизма онда he им то лакше бити на француском фронту где се рат води, него код нас који смо ван рата. Али ако Шпанце није довела влада, — довешће их Немци. Због ружне издаје овог разговора дошло је и до немачког протеста. Види стр. 7, свеске 17, Гласника. 249) Нациста и титиста Рајтер, тај заједиички пут описује у “Политици” од 15. септембра 1951, признајући да су га Тито и Титова пратња спасли од Михаиловивевих четника, који су Тита примили и до Крупња довели као “савезника”. 250) W. H agen: ‘‘D ie G eheim e Front”, Zurich 1950, str. 159—16S. Em skotter: T he E v en in g Sun, N ew York, od 12. ju n a 1946.

240

НА

СТРАШ НОМ V .

дор” Фридрих Каше, организатор и тутор нацистичке Хрватске, оба представници немачке војске и немачке дипломатије, у Павелићевој Хрватској. Према првом немачком обавештајцу са самих врхова, чије је право име Виљем Хетле, фолксдојчерски и црвени “инжењер От спојио је Титов штаб са штабом Хитлеровог генерала Хорстенауа. . А затим подвлачи: Хорстенау је придао највећи значај успостављању директне везе с Титом, ради немачке мисије у Хрватској”. Под именом др. Петровића, Титов делегат и генерал Велебит, донео је генералу Хорстенау уговор о ненападању на одређеном сектору”, a то је била западна Босна, у којој се збила Титова герила, “Петровића, a то је Велебита, Хорстенау је најсрдачније примио”, подвлачи нацистички обавештајац Хетле. Мађарски комуниста Золтан Гат донео је Титу вест из Москве о предстојећем англо-америчком искрцавању на јадранске обале. Овај мађарски комуниста и веза с Москвом, са знањем и под контролом немачке обавештајне службе, постаће после рата мађарски комунистички генерал и шеф обавештајне службе у Пешти, с нарочитим задатком шпијунаже против западних сила. Чим је овај вест из Москве Титу донео, увек уз пратњу и помоћ нацистичке сенке, Тито је Велебита поново послао у Загреб ради споразума с Немцима о заједничкој акцији против заједничке опасности и “инвазије”. С обзиром на значај проблема, генерал Хорстенау најхитније је тражио од Берлина представника министарства спољних послова ради даљих разговора. Тада је делегат Велебит Немцима саопштио Титову поруку, да је у случају англо-америчког десанта спреман за заједничке операције с немачким дивизијама у Хрватској. Међутим Титову понуду Хитлер није примио. Чим је преко Рибентропа добио извештај свог генерала из Загреба о понуди сарадње и заједничке борбе против Англо-американаца, Хитлер је лаконски пресудио: “Ја с побуњеницима не преговарам, нити сарађујем, већ их просто помлатим”. Тако је према Хитлеровом обавештајцу, а често и сведоку, Хитлер спасао Тита од нове колаборатерске срамоте, која Англо-Американце не би бацила у море, али би Черчилу отворила затворене очи, пре него што је Југославију поклонио оваквом “савезнику”. Према истом обавештајцу Виљему Хетле, елијас Хаген, “немачка војна полиција ухватила је и курира између Тита и генерала Роате”. Нацистички обавештајац не зна природу те тајне, јер се ту кида његово излагање у вези Титових односа с Италијанима. Ту празнину попуњава извештај америчког посланика код југословенске владе у Лондону од 19. октобра и 2. новембра 1943, наведен у другој вези, под бр. 3 2 . . . 860. X. У том извештају својој влади у Вашингтону Бидл наводи, “У марту 1942. дошло је до тајног састанка у Љубљани. Састанак је одржан између југословенских комуниста и јед-

ТИТО, A HE МИХАИЛОВИЋ, У ПАКТУ С ОКУПАТОРОМ

241

ног водећег италијанског комунисте, који је до Љубљане дошао у аутомобилу немачког Гестапоа” . Шта је могао бити циљ тог тајног и необичног састанка, о коме је тачне податке добио и монсењер Кухар, доцније Титов савезник и жртва — пита сам себе амерички посланик Бидл. Он истовремено и одговара: “Или се ради о немачко-италијанском плану да се продубе раздори и ослаби фронт, или је посреди нека завера комуниста Италије, Југославије и Немачке? На најтачнији одговор указује нам тадањи нацистички обавештајац, који је вероватно био и у аутомобилу немачке полиције на том заједничком путу од Трста до Љубљане, с благословом генерала Роате или без њега. А одговор је: Титов пакт с Италијанима и Немцима о ненападању у Словеначкој који су у Титово име потписали Кардељ, Видмар и Беблер, а к о ји је за целу једну област поштован с обе стране све до Хитлерове нове одлуке. Према наводима истог немачког обавештајца, у истом извору, Тито је био у вези и с мађарском владом у Пешти. Та је стална веза ишла преко другог мађарског агента и комунисте Мартиа, који је истовремено био и агент генерала Ујсаши, Хортијевог шефа обавештајне службе у Пешти. Немачки обавештајац не зна много о даљим Титовим везама с Пештом, која је његове банде у Бачкој и Банату прилично мазила, и то у данима кад је тридесет и три Михаиловићева официра осудила на смрт. Исти генерал Ујсаши даће после рата неколико изјава против Михаиловића, како би и ти Титови злочини, које Хетле само дотиче, пали на Михаиловићево име и судбину. Али што нацистички обавештајац није знао, или није написао, одао је негдашњи Титов друг и сарадник Ласло Рајк, вођа мађарских комуниста. Рајк је у 1949. као “девизиониста и титиста”, по тужби свог супарника стаљинисте Ракоција, изведен пред комунистички суд. Знао је одлично оба своја и Титова агента, Гата и Мартија, чије улоге дотиче нацистички надобавештајац. Зато на суду отворено изјављује: “Тито је био у сарадњи с Немцима све до 1943. године” . Своје наводе он је потврдио многим чињеницама и описима, које су даље пренели сви комунистички листови Европе, изузевши Титових. Вести о Титовој сарадњи с Немцима за време рата преносиле су и совјетске агенције и станице у 1948. и 1949. години. На том послу највреднији је био париски “Хуманите”, а поред њега и лондонски “Дејли Воркер”, који је током рата ширио Титову славу и величину по свету, са стотинама измишљених битака и победа. Сви ти лаворови венци слагани су на Титова рамена у истим данима када је он заједно с Немцима спремао “дочек Англо-Американаца” испод далматинских планина, на јадранској обали. Један мали део завесе испред својих пактирања с усташима и окупаторима с поносом подижу и сами комунисти.

242

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Књига “Хердеговина у Народно-ослободилачком Рату” представља званично издање комунистичке партије Југославије. У тој књизи читамо описе сарадње између комунистичког лидера Попаре и погромског таборника Халида Ћомића(82). Читамо и историју једног дела Титове војске који се после Неретве повукао на одмор под усташко-окупаторске окриљ е((131). Читамо и то како је Титов војсковсфа Темпо слободно путовао по Херцег-Босни, наоружан оригиналном легитимацијом погромског Министарства шумарства и рударства број 13197, револвером Валтер број 17472 и домицилом у шехер Сарајеву, Теребашинова улица број 8, а често и с фашистичко-нацистичким аутомобилима. На свим тим подручјима која је обилазио господарили су заједнички усташе с оба окупатора, који су Темпа чували и подизали, не против своје окупаторске власти, бећ против Михаиловићевих националиста и конкурената.148) Далеко више од свих нацистичких обавештајаца реће нам Хитлеров генерал и Хитлеров амбасадор у Загребу, који су примали и Титове делегате и њихове понуде о сарадњи. Ако би обавештајци били у стању да своје призме подешавају према времену, генерал и амбасадор су изворни докази, а њихови колаборатерски споразуми с Титом историјски документи, пренети и у дипломатске архиве Берлина. Мемоари генерала Хорстенау садрже многе ратне тајне из тих мрачних дана, али ће они, по његовом тестаменту, бити објављени тек 1996 године. Међутим, делове тих мемоара већ је објавио његов сарадник и најближи пријатељ генерал Кисцлинг, на основу личних сазнања и Хорстенауових исповести.251) По том нацистичком извору, Титов делегат Велебит ступио је у везу с Немцима августа 1942, кад је Титова герила била стварно затворена у планинама западне Босне. Разговори и споразуми кретали су се око два питања: пакта о ненападању и заједничке одбране јадранске обале, ако би британска војска покушала да се на тој линији домогне Балкана. Те везе и пактирања трају месецима, свакако с различитим циљевима, али увек уперене против два заједничка непријатеља: западних демократских сила и српских националиста. Д ок их оба генерала, као и оба новинара, површно дотичу, “амбасадор” Каше прилази ближе самим темама разговора. У свом извештају Берлину 17. марта 1943. Каше наводи: да је ступио у разговоре с Титовим делегатима,252) по претходном знању и одобреџу италијанског посланика Казертана. и Павелићевог министра др. Лорковића.253) У свом извештају наводи и то “да је с Титовим де251) K iszling: “Die Kroaten”, M iinchen, 1956, ob javljen a tacno deset -godina posle sam oub istva gen erala fon H orstenaua, 1946. 252) Титови делегати c y били: Сретен Жујовић, Иван Милутиновић, др. Владимир Велебит, под именом Петровић и Светозар Вукмановић — звани Темпо. 253) Из извештаја Каше—Рибентроп бр. 1174 — 1947.

ТИТО, A КЕ МИХАИЛОВИЋ, У ПАКТУ С ОКУПАТОРОМ

243

легатима и раније био у додиру и разговорима”, мислећи свакако и на делегате, и на сарадника и загребачког доглавника, Андрију Хебранга, који је био стална веза с погромском владом, a 1948. био и ликвидиран, како би све те комунистичке пактове и тајне у гроб однео. У овом истом извештају Каше објашњава и залеђе похода ка Неретви, које смо дотакли у посебној вези, подвлачећи: да Тито напушта Хрватску, свакако по међусобном споразуму, да би се кренуо ка Санџаку и тамо обрачунао с Михаиловићевим покретом. Каше у том потезу види добао знак за Немачку, јер из тих загребачких разговора изводи овакав закључак: “Постоји и могућност под овим приликама да се Тито, остављен на цедилу, окрене и против Москве и против Лондона”. А овакву раскрсницу знатним делом описује и Ђилас, признајући и пактирање и циљ, с објашњењем “очајне ситуације питања живота и смрти у пресудној борби између опречних светова”.254) Д а би Берлин лакше склонио да одобри пактирање с Титом, Каше дословно наводи “да је Титова војска у целом свету позната због своје борбености”, те би њено хватање у коштац, с Михаиловићевом војском умирило Хрватску, из које се повлаче, а олакшало мисију Немачке, за последњи удар. У свом извештају Каше излаже и жалбу против генерала Литерса из штаба генерала Хорстенауа зато што је “себе огласио ненадлежним за политичка питања”, у која укључује пактирање с Титом и окретање комунистичке гериле против Михаиловићевих националних одреда. Док све то, према опрезном генералу Литерсу, значи више политику него ратовање, према Кашеу то је лакши пут ка циљу, изражен у завади и у искоришћавању две гериле, с две различите идеологије. Поред ове жалбе против једног неполитичког Хитлеровог генерала долазе похвале у прилог политички зрелог генерала Хорстенау, који политичка решења и разуме и прима. Каше чак и подвлачи неку врсту генераловог одушевљен>а “што he с пактирањем нестати и партизана из Хрватске”, јер се крећу ка Санџаку, не зато што их Немци тамо упућују, већ што они, комунисти, хоће да из главне националне тврђаве истребе садањег и будућег такмаца, генерала Михаиловића, с његовим националним покретом. У свом извештају из Загреба “амбасадор” Каше отвара и затвара питање: да ли се Титу и његовим пактовима сме веровати? Ево његових речи и утисака, стечених свакако на основу дужих односа и додира између августа 1942. и марта 1943: “На Титову реч можемо се ослонити, јер је наше поверење заслужио на основу досадашњих односа”, подвлачи Каше, дајући свој суд и о свом уговарачу и о њиховим ранијим пактовима, током више месеци тајне сарадње. 254)

М. D jilas: “Conversation w ith S ta ljin ’’, str. 10 i 33.

24 4

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

У великом страху да Берлин неће лако схватити то поверење у Тита и његову комунистичку етику, Каше још јаче срозава своје уговараче, одајући њихову понизну сервилност и аморални опортунизам. “Стварне гарантије да he утаначења поштовати спремни су дати у таоцима, који би били Титови водећи људи”,255) a то сигурно значи: Хебранг, Кардељ, Велебит, можда и Рибар, Назор и Недељковић. Међутим, све ове нацистичко-комунистичке планове и пактове, стваране у Загребу, пореметио је споразум између Хитлера и Мусолинија, уз Рибентропово посредништво. По том споразуму између два осовинска диктатора, који ћемо доцније дотаћи, Хитлер је испао далеко часнији, и од Тита и његових делегата и од својих генерала и амбасадора, јер је одлучио да с пута уклони обе гериле, и то у отвореној борби, а не у дипломатским интригама и пактовима. Зато Рибентроп 28. априла 1943. у Хитлерово име одговара својим представницима у Загребу: “Немамо потребе да туткамо четнике и партизане једне против других, већ их морамо уништити, и једне и друге”. А овај одговор, без икаквих других доказа, довољно објашњава и залеђе битке на Неретви и све Титове планове из тих дана: да се у споразуму с Немцима ослободи и Михаиловића и његовог покрета.256) Сви тоталитарци света, нарочито комунисти, пактове лакше закључују, јер их се лакше и одричу, чим их до краја искористе. Али за питање Титове или Михаиловићеве колаборације с Немцима нису важни исходи, већ мотиви, циљеви и путеви. Њ их Каше у својим извештајима јасно одаје, и то на Титову, а не на Михаиловићеву штету. Ако се завеса над Титовим пактирањима с Немцима овде спушта, она се ускоро подиже августа 1943. На основу нових додира и околности Каше опет оживљава своје старе предлоге Берлину. Тако долази и до конференције у Хитлеровом штабу од 30. августа 1943. На тој конференцији, у присуству три своја прва генерала и министра Рибентропа, Хитлер пита Кашеа: да ли би Хрватска после победе у рату постала део немачког Рајха? Иако је Каше дао пожељан одговор, који би био тачан да је Рајх победио, Хитлер му ипак није дао своје одобрење ради нових пактова с Титом.257) Што Хитлер није хтео, противно плановима и Тита к својих представника у Хрватској, то ће у Техерану урадити Винстон Черчил, када ће Михаиловића напустити, а Тита устоличити, увек у дубоком незнању о свим Титовим старим пактовима и новим покушајима. И после Техерана, у страху од Черчилове преваре, Тито је преко Велебита и даље био у сталном контакту с нацистичким факторима у Загребу, па 255) Kroatien, A usw aertiges Amt, No. 1174, od 17. m arta 1943. Kase—Riibentrop. 256) Хитлеров одговор и крај Титове сарадње с Немцима репродукује само његову одлуку из писма Мусолмнију, преко Рибентропа, од 16. фебруара 1943. Види Гласник, стр. 10. и 11, свеске 17, 1966. 257) м. D jilas, Idem , str. 9, 10, u vezi 33.

ТИТО, A HE МИХАИЛОВИЋ, У ПАКТУ С ОКУПАТОРОМ

245

чак и с генералом Лером, увек у страху од енглеско-америчког искрцавања уз јадранске обале. Све нацистичке та]не архиве, заједно с онима из Загреба и Београда, већ су отворене. У њима има доста ружних трагова Титових пактирања и с Немцима и с усташама, које су и једни и други ваљано искоришћавали у борби против српских националиста и Михаиловића на њиховом челу. Али у свима њима нема ниједног јединог реда о било каквом Михаиловићевом покушају или пакта с Немцима, Италијанима или усташама, које архиве не би прогутале, а још мање сакриле од Стаљинових и Титових радозналих жбира и заштитника. Ето зато, сви комунистички наводи из оптужнице и пресуде о Михаиловићевој сарадњи или пактирању с окупаторским силама или њиховим сателитима остају само куле у облаку, али не и доказ за било какву Михаиловићеву кривицу, а најмање за — издају отаџбине. Све ове чињенице годинама доцније признаће и Милован Ђилас, шеф југословенске комунистичке пропаганде и први Титов саветник и сарадник. Њ егова признања наведеног пактирања с Немцима донеће му и тешку казну затвора, зато што је издао државне тајне, a то значи комунистичко пактирање с Немцима. Описујући контакте са Хитлеровим представницима у Загребу, Ђилас нам прича: “Требали смо обавестити Москву о свему овоме. . . Али смо исувише знали, Тито зато што је знао Москву, а Ранковић више по инстинкту, да је најбоље ако им ништа не јавимо. Тако смо Москву обавестили да преговарамо с Немцима ради измене заробљених. Међутим, Москва и не покушавајући да се пренесе у наш положај, није према нама имала поверења, и поред река проливене крви. Одговорила нам је веома оштро. Сећам се, били смо у неком млину код реке Раме уочи прелаза преко Неретве, фебруара 1943, када је на све ово Тито овако реагирао: наша је првенствена дужност да водимо бригу о својој војсци и свом сопственом народу”.257) И тако, путем тајних пактирања с надистима и усташама, Тито и његове комунистичке перјанице водили су довољну бригу о својим главама, уколико им је то било могуће, али не и о својим савезничким дужностима, не само према свом устоличитељу Черчилу, већ често ни према свом “небеском сунцу” — Стаљину.258)

258) М. Ђилас: “Чланци”, стр. 32 и 174, пише године 1946: “Сунце би без Стаљина тмурно сијало . . . Стаљин је епоха. . . Стаљин је човечанство . . . највећи неимар људске племенитости. . . неимар судбине човечанства. . . у чију he славу људи певати и __ цвеве цветати’ . А сада чујмо истог писца, негда првог до Тита, у “C onversation w ith S ta lin ”, стр. 190191: “У историји света нема деспота бруталнијег од Стаљина, потпуни криминалац, спреман да сахрани девет десетина, како би усрећио једну десетину, монстер, чудовиште, које познаје само силу, физичко и духовно истребљење”.

XVII

ШТА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВМ САРАДНИЦИ?

ттт

Комунистичка оптужница неколико стотина пута понавља, а пресуда прима, “да је Михаиловић ступио у сарадњу с Немцима . . . Италијанима. . . усташама . . . љотићевцима. . . увек у циљу . . . да угуши Титов народно-ослободилачки пок р е т . . . и изазове братоубилачку б о р б у . . . издајући и свој народ и своју отаџбину”. Све комунистичке партије света,, под “народно-ослободилачком борбом”, разумеју сваки свој акт, укључујући и терор и убиства народних првака, нарочито антикомунистичких интелектуалаца, политичара и привредника. У том погледу, њихове дефиниције су увек исте и увек једнаке, радило се о Југославији или Кореји. Прве искрице у такве дефиниције уплео је Лењин у свом делу “Држава и Револуција”, да би их доцније распирили сви његови комесари и идеолози, од Бухарина, Луначарског и Радека, до Стаљина, Пијаде и њихових џелата. За све комунисте света, свако је издајник ко није с њима, а нарочито они, који људска права и грађанске слободе куражно бране од њихове мањине. Цела Михаиловићева архива пала је у комунистичке руке крајем 1944. Од краја 1945. године у комунистичким рукама налазе се и све загребачке архиве, и државне и црквене. Међу хиљадама разних списа комунисти су нарочито тражили оне, који би указивали на било какву везу између Михаиловићевог покрета и усташке власти. Нису их нашли. Напротив, обе архиве кипте Михаиловићевим жалбама против погромлија и погромском мржњом против Срба, нарочито против Михаиловића. Последњи излив те мржње осетиће хиљаде Михаиловићевих ратника на Левчем пољу и у мучилиштима Градишке, а неколико елитних стотина чак и у пећима Јасеновца и то на дан немачке капитулације, a то значи до последњег дана и даха. Љотићев покрет “Збор” спасао је своје тајне архиве, али је оставио своје листове, беседе и свакодневне нападе на “Михаиловића и његове лудаке”. Баш зато што је Михаиловић представљао преко деведесет процената Срба, а Тито једва два процента Срба, Хрвата и Словенаца, покрет “Збор” је у Михаиловићу гледао далеко већу опасност него у Титу. Њ ихова штампа препуна је напада на Михаиловића, иако не штеди ни Тита. “Љ уди који мирне савести жртвују стотину за једног и воде тоталном истребљењу српског народа, нису Срби, већ британски агенти, нису јунаци већ лудаци”,

ШТА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ САРАДНИЦИ ?

24,

понављају често и Љотићева штампа, и Љотићеве беседе или изјаве. Стотине крвавих судара између њихових наоружаних одреда и Михаиловићевих јединица доказују сталну борбу, a не сарадњу. Сарадњу ниједна страна никад није ни тражила све до последњих дана рата, када је ЈБотићев покрет понудио капитулацију у Босни.259) Према комунистичким списима суђења, Љотић је имао намеру да се у планинама 1944 састане с Михаиловићем. Међутим Михаиловић је и ту добру вољу осујетио, јер је знао да је свака сарадња искључена, с обзиром на опречне идеологије два различита покрета и света. Све немачке нападе и уцене Михаиловићеве главе Љотићева штампа доноси на првим странама, увек масним словима, понављајући и појачавајући све немачке епитете: зликов а ц . . . разбојник . . . лудак . . . авантуриста . . . бандит. . . крим и н ал ац ... и з р о д ... које су Немци слагали на Михаиловићеву главу и име. У својим “Упутствима добровољцима” од 28. јуна 1942. наћи ћемо понеки од ових епитета. И ту се Михаиловић и његов покрет означавају као “непријатељи српског народа, који се у лудачком истребљењу нације утркују с комунистичким авантуристима”. Од краја 1944, у комунистичким рукама су и све архиве Недићеве владе, изузевши његове личне. Своју личну архиву поверио је патријарху Гаврилу који је предао Адаму Прибићевићу, а овај Слободану Јовановићу у Лондону. Пола те архиве чине напади на “Михаиловића и његове лудаке”, који Тита прво чувају од народног суда, а затим га са свим његовим бандама остављају на миру у Босни, где спрема нова пустошења Србије. Архиве Недићеве владе одишу истим духом. У њима нема никаквог трага о било каквом пактирању с Михаиловићем. Међутим у тој архиви има исувише доказа који оповргавају све комунистичке клевете. Ту се налазе и стотине протеста против прогањања Михаиловићевих људи, који долазе и из националних кругова. негда блиских генералу Недићу. У тим архивама налазе се и подаци о кажњавању десетина високих функционера Недићеве владе које је спроводила Михаиловићева а не Титова герила, од пуковника Масаловића до полицајца Ђорђевића.261) Истим духом одишу и све Недићеве изјаве или говори од 1. августа 1941. до последњег дана рата. Све оне у Михаиловићу и у Титу гледају једнаке рушитеље реда и узроке народних страдања и истребљења. Иако знатан део чланова 259) Михаиловићев покрет у Срби'ји имао је 34 листа, већина недељних, са два у најбољем слогу: “Равна Гора” и “Равногорски Глас”. Љотићев Збор, поред локалне штампе имао је у Београду као свој орган: “Ha ma Борба”, а као савезника: “Обнова”. Сви ови листови кипте међусобним нападима који су доказ неизлечивог непријатељства, а не сарадње. Најтежн напади против Михаиловића долазе из пера самог Дим. ЈБотипа, Један од њих потиче из дана највећих Михагошвић&вих страдања. — Види “Наша Борба ’, од 23. новембра 1941.

248

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

Недићеве владе на челу с њим, нису веровали у немачку победу као што је у њу Љ отић стално веровао, они су увек и били и остали не само Михаиловићеви непријатељи, већ и непријатељи владе чији је члан. Та је влада већину од њих, по Михаиловићевом тражењу, ставила под слово 3. Тако је Недићева влада прогањала и све своје официре или чиновнике који су за Михаиловићев покрет показивали било какве симпатије а камоли с њим били у вези. Адам Прибићевић, Михаиловићев пријатељ, укорио је при неком сусрету генерала Недића због тешких прогона Михаиловићевих присталица и пречестих напада у владиној штампи и изјавама. Децембра 1943. Недић му је отворено и искрено одговорио: “Ја јасно видим свој пут и своју судбину: ви ћете ме стрељати или обесити. Али пре него што душу предам Богу, висећи уз неку бандеру на Теразијама, ја ћу тамо далеко испред небеског престола видети бар један милион Срба, који ми у једном гласу кажу: остали смо у животу благодарећи теби и твојој издаји. Ви ћете ме убити а они he ме мртвог бранити, и пред Богом, и пред Србима и пред судом историје. Они су моје судије, а не Михаиловић и његова безбрижна ловдонска господа. Михаиловић може жртвовати живот, али ја ради тог милиона и целог свог народа жртвујем нешто више од свих људских ж ивота... жртвујем своју част и своје светло име”.260) Према свему томе, Недићеви и Михаиловићеви путеви нигде се и не дотичу, а још мање своде на исту линију, с истим или различитим циљевима. У том погледу, архиве, изјаве и дела искључују све комунистичке претпоставке о споразумима и сарадњи, којих није никада било ни с Недићем а поготову с Павелићем.261) Давно су отворене и све фашистичке архиве, а у животу су и сада многи Мусолинијеви доглавниди, сарадници и обожаваоци. Многи од њих, нарочито обавештајци, под окриљем новинарске и списатељске професије, написали су и своје успомене и своја запажања. Сви ти извори не садрже ниједне индиције, а камоли доказа који би Михаиловића теретили или сумњичили за било какву форму колаборације. Оне чак не терете ни Михаиловићеве команданте на италијанском окупационом подручју, јер им не импутирају сарадњу, већ стално непријатељство и неповерење, чекајући и спремајући свој дан. Према њима, неповерљиви су чак и онда, кад су ови, између два зла, погромског и фашистичког, бирали мање. Спасавање голих живота из погромског пакла, тражећи азиле код Италијана, далеко хуманијих од погромлија, 260) Ове речи Прибићевић је исте ноћи саопштио др. Ђоки Тасиву и меки са доста човечанских симпатија према свом старом пријатељу и елитном генералу. 261) “Ново Време”, званични орган Недићеве владе, у свакодневним нападима на Михаиловића, превазилазио је и званични нацичлички лист “Donau Z eitung”.

ШТА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ САРАДНИЦИ ?

249

није ни сарадња, ни пријатељство, већ људско или ратно лукавство, трагедија и лична и национална. To лукавство ради спаса и сналажења, предаха и настављања борбе, није било искључиви монопол националиста, већ заједничка судбина и тактика и националиста и комуниста. Разлика је била само у томе што су на западном подручју комунисти чинили једва пет процената националиста, али увек тражили ропску послушност већине, намећући јој своју терористичку власт и у самим азилима. Везе с англофилским генералом Роатом, увек ради предаха, а не сарадње, одржавали су поједини команданти из обе гериле, али никад с Михаиловићевим одобрењем. Међутим, судећи према исказу Хагена и састанцима у Љубљани, без Титовог одобрења нису могли путовати курири између њега и Роате, нити до Кардеља и Кидрича долазити италијански комунисти у колима немачке полиције. После љубљанског састанка, а затим и споразума о ненападању у Словеначкој, комунисти су у том крају урадили исто што и националисти у Црној Гори под генералом Ђукановићем који месец пре Михаиловићевог доласка у црногорске планине. Према томе, пактирање ради предаха у Словеначкој не може бити дефинисано као херојство, а исти такав пакт и предах у Црној Гори, као — издаја отаџбине. Исто непријатељство према окупаторима, које су осећали сви Словенци, црни или дрвени, национални или анационални, осећали су и становници Црне Горе, били они националисти или комунисти. Међутим, став националиста био је утолико искренији и одлучнији, уколико су они, a не комунисти, с игалијанском армијом водили тешке битке за време јулског устанка и на себе примили скоро све фашистичке ударе и пустошења. Поред овог, Михаиловићеву војску у Црној Гори чиниле су присталице вечитог уједињеша са Србијом, а преко ње и с Југославијом. Титову војску, напротив, чинили су у огромној већини противници тог уједињења, под вођством деце старих сепаратиста, као што су Ђилас, Милутиновић, Јовановић, Челебић и много других. Док је прве чувао национални дух и понос, други тог духа и поноса, као комунисти, нису ни могли имати, те су зато увек били и спремнији и спретнији за сваки могући пакт или понижење ради предаха, никад не бирајући путеве ка свом циљу. Уколико италијански ратни извори дотичу Југославију и њено предратно подручје, то све не иде на штету Михаиловића и његових националиста, колико на штету комуниста и хрватских усташа, две једнаке терористичке силе, увек спремне на свако зло. Ако би нека градација била потребна, онда се увек може закључити да су нацисти и усташе били благонаклонији према комунистима него према националистима, с простог разлога што су им националисти били опаснији, и у рату и у миру. Међутим, Италијани, поред деле своје фашистичке помпе и емоционалности, били су и бољи

250

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

људи и лакши непријатељи националиста, не зато што су по њихове планове на Балкану националисти били мање опасни, већ зато што су комунисти, као и усташе — далеко крволочнији. Нацистички став према Титу и комунистима довољно је расветљен у ранијем поглављу, од Титовог довођења из Швајцарске, до Титовог искоришћавања на Неретви, ради Михаиловићевог пораза у Србији. Загребачка пактирања, све док их Хитлер није пресекао и одлучио истовремено истребљење обе југословенске гериле, бацају ружну светлост на многе Титове намере и трагове. Најружнији међу њима, покушаји “сарадње ради бацања англо-америчке војске у Јадранско море, уколико би се дотакла југословенских обала”, још чека свој дан расветљавања. Трагови те сарадње с Хитлеровим генералима и амбасадорима, са заједничком мржњом против западних сила, угледаће света идуће године. Свет he тек тада, испод маршалске титуле белосветског комунисте, видети правог Тита, који је вољан да Југославију привремено или стално дели с нацистима, као што је недавно Стаљин с Хитлером делио Европу. Истина о антикомунистичким борцима никада се не може сазнати и очекивати из комунистичких извора и приказа, који део свет гледају кроз своје искривљене и подешене призме. У том погледу и нацисти и фашисти далеко су поузданији. У њиховим архивама, додајући им и нацистичке сателите, нема ни трага о било каквом споразуму или сарадњи с генералом Михаиловићем. Напротив, из сваког нацистичко — погромског парчета хартије избија бестијална мржња против Михаиловића и његовог покрета. А јасан узрок лежи и у том, што је мржња према српском национализму, као стожеру и будуће, послератне Југославије, коју је Михаиловић представљао и наговештавао — далеко већа од мржње према комунизму и његовим “пролазним валовима”. Кад од комуниста истину не можемо чути, а окупатори или њихови сарадници Михаиловића не приказују као сарадника већ као заклетог непријатеља, онда чујмо шта о том Михаиловићу и његовом покрету кажу Немци и њихове архиве. Ту се налазе најпоузданиЈи докази у целом спору, јер нацистички извори и архиве забележе све, па чак и своје крваве трагове, радило се о Крагујевцу, Краљеву, Лидицама, Аушвицу или Бухенвалду. Герхард Емскотер био је нацистички ратни обавештајац и дописник у Југославији током целе немачке окупације. Док су пролећа 1946. комунистичке тортуре Михаиловића припремале за суђење, он је америчкој штампи дао следећу изјаву: “Присуствовао сам многим тајним конференцијама у Be en генерала Михаиловића, и то за све време рата и окупације, док сам био на Балкану. Из свега тога што сам на тим састанцима дознао о Михаиловићу, као и из свих других

ШТА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ САРАДНИЦИ?

251

наших извора, Михаиловића оптужују за сарадњу с нама без икаквог разлога и оправдања. “Србе и Михаиловића наши су стручњаци сматрали за заклете непријатеље. Кад су се политички таласи окретали против Михаиловића, ми смо хтели да слабијега подигнемо, како би борбу наставио, са сада већ јачим од себе, јер су и Русија и Британија биле уз Тита. “Сви наши покушаји да с Михаиловићем дсфемо у додир остали су узалудни. Таквих покушаја било је више, али су сви једнако пропали. Према томе, до везе између нас није никада дошло, нити смо ми у овом циљу могли ишта постићи. “Ми смо се надали да he Михаиловић, издат од свих својих савезника, на крају крајева увидети да му је сарадња с нама једини излаз. Али он сарадњу с нама није хтео, нити икада наше емисаре примио и чуо, што све могу посведочити и амерички и британски официри из његове околине”.262) На челу нацистичке ратне обавештајне службе за целу Источну Европу налазио се генерал Гален, нека врста надамбасадора свих немачких обавештајаца. У данима кад Черчил Михаиловића обасипа својим сумњама, на основу Белијевих интрига, а затим и Дикинових фантазија, Хитлеров генерал, проглашава Михаиловића “за најопаснијег немачког непријатеља на целом југоисточном сектору” . Њ егови извештаји с многим другима, сви против Михаиловића као непријатеља, а не колаборатера, нису остали непознати ни самом Химлеру. У данима Черчиловог напуштања Михаиловића, Химлер диктира свом помоћнику Милеру нову “заповест против Михаиловићевих банди”, ради њиховог уништења, а не поштеде. У тој заповести читамо и ово објашњење: “Нема успеха ни у Србији, ни у целој предратној Југославији пре него што потпуно уништимо и Михаиловића и његов покрет”.263) На суђењу немачким ратним злочинцима у Нирнбергу генерал Алфред Јодл, негдашњи командант немачке војске, поднео је савезничком суду један ратни извештај Хитлерове врховне команде. И у том документу дословно се наводи “да је генерал Михаиловић у герилским борбама против немачке војске, сваког дана, током 1942. и 1943, губио просечно од 15 до 30 војника”. У том истом документу, који на несрећног Михаиловића сваљује и све последице ратног права због стрељања српских хиљада, налазе се и описи “сталних хапшења у Београду, као и непрекидних стрељања талаца, услед Михаиловићевих напада и препада на немачку ратну силу”. После Михаиловићевих напада на Немце у западној_ Србији дошао је Хитлеров закон од 6. септембра 1941, који је излепљен по зидовима Београда 13. септембра 1941. У том 2 6 2 ) Berhard Em skotter, Ham burg, “T he E ven in g Sun”, N ew York, od 12. jun a 1946, “Chicago D aily Tribune” od 8. ju n a 1945. 263) G alenov izveStaj u A usw aertiges Amt, Berlin od 30. okt. 1943.

252

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

закону подвлачи се да he се за сваког погинулог Немца стрељати стотину српских талаца, смањујући број на педесет за сваког рањеника. Тај је закон, у тим данима, био уперен против обе гериле, које су биле и у покрету. Међутим, закон је погађао Михаиловићеве националисте, везане за своје домове, а не шачицу покретних Титових комуниста, к о ј и својих домова често нису ни имали. У том закону, који раније Кајтелове бројеве за рањене повећава од 5 на 50, а за погинуле од 50 на 100, налазе се и ови редови: “Људски живот у овим земљама нема вредности. Њ их могу уразумити само драконске казне”. Темеље за такав закон Хитлер је стварно подигао 9. јуна 1941, када је потписао “Директиве број 31”, којим целу Србију проглашава ратним подручјем иако је рат с Југославијом престао 17. априла 1941. А повод такве изузетне мере, која је проширена и на Грчку, биле су несумњиве припреме народног отпора или побуне. Њ их у Србији или било где у Југославији није спремао Тито, са шачицом својих комуниста, јер су они на основу пакта између Стаљина и Хитлера били и остали нацистички савезници све до 22. јуна 1941. Повод за ту меру дао је Михаиловић са својим присталидама, који капитулацију југословенске војске од 17. априла нису примили, већ се као одметници окупљали на падинама Сувобора, чекајући време за устанак. Хитлеровом закону следовале су и три наредбе генерала Бема: од 25. септембра, од 14. октобра и од 10. новембра 1941. У првој, која носи натпис “Наредба немачкој војсци у Србији од 25. септембра 1941”, читамо: “Услед српског устанка пале су већ стотине немачких војника. Наши he губиди бити неизмерни ако устанак не угушимо без сваке милости. “Ваш је задатак да прокрстарите земљом, по којој је немачка крв потоцима текла и 1914. године. “Нашу тешку казну мора осетити цело становништво Србије. Ко према њима буде имао обзира, тај тим обзирима угрожава животе својих најближих. Зато he сваки такав бити изведен пред ратни суд, био ко био” .264) Пошто је савез између националиста и комуниста, с потписима Михаиловића и Тита, престао крајем новембра 1941, а Тито већ 28. новембра напустио Србију, то је 8. децембра 1941. на Михаиловићеву главу пала прва иемачка уцена, објављена и у новинама и по градским зидинама. Пренета из листа “Ново Време” од 9. децембра 1941, под потписом Врховног немачког команданта у Србији, уцена гласи: ‘Ко ухвати вођу одметника и бунтовника Дражу Михаиловића, сада у бегству према Босни. . . добиће награду од 200.000 динара”. Ако уцена није скинула Михаиловићеву главу, Хитлеров за264) Све ове наредбе и претње које с у пратиле дела објављене с у истог дана у Недићевом “Ново Време”, и у Љотивевом “Наша Борба”, к иемачком “D onau Z eitun g”, поред стотина хиљада објава по градовима и путовима.

ШТА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ САРАДНИЦИ?

253

кон стигао је и сахранио хиљаде Михаиловићевих присталица. Сва јавна места у Србији била су искићена именима стотина стрељаних талаца. И стална стрељања српских националиста, у вези Михаиловићевог покрета и народног отпора, а не мира и сарадње с окупатором, настављају се даље. Генерал Бадер, нови командант немачке војске у Србији, 29. јануара 1943, објављује даљу, следећу прокламацију: “Једна група одметника, под вођством бившег пуковника Драже Михаиловића, продужује борбу. Ови одметници приказују се као редовна југословенска војска с намером да рат продуже, иако је правилно завршен преко овлашћених лица”. Ову групу одметника Хитлеров генерал кажњава и тим путем што у затворе тера њихове породице, па чак и ближе сроднике.265) На све те тевтонске уцене и пустошења Михаиловић одговара из Липова: “Прошла је година и по откако сам отпочео борбу на живот и смрт, у циљу истребљења окупатора са подручја Југославије. Наш борбени дух заснован је на нашој традиционалној љубави према слободи и непоколебљивој вери у победу наших савезника. . . За сваког немачког војника, убијеног или несталог, ви убијате стотину невиних и беспомоћних српских жртава. Већ сада вас упозоравам на дан суда, који није далеко. Опомињем вас да ћу одговорити истом мером према немачким војницима, ако наставите и даље са својим бестијалним одмаздама” .266) У једном документу Хитлеров генерал Бадер обавештава Берлин да “број побијених побуњеника у Србији прелази 20.000”, укључујући ту само жртве палих од 6 септембра до децембра 1941. Тај генералов извештај допуњава и дипломатски саветник Фајне. Овај се тешко жали на “српске бандите под командом пуковника М ихаиловића. . . с којима иду и комунисти” . И док Михаиловића обасипа свима погрдама он подвлачи лојалну сарадњу на смиривању побуњене земље коју указују Недић, Љотић и Пећанац.*) Неколико дана после оваквог Михаиловићевог одговора, дана 16. фебруара 1943, Хитлер пише Мусолинији: “Поред садашњих операција против комуниста, ја видим, Дуче, специјалну опасност у плановима на дуже стазе, којима иду присталице Михаиловића, да би уништили или разоружали ваше властите снаге у Херцеговини и у Црној Го р и . . . Сасвим свестан опасности од Михаиловићевог покрета, ја сам наредио својим снагама уништавање свих његових одреда на целом окупационом подручју. Сматрао бих 265) Стотине породица Михаиловићевих људи одведене су у затворе а један део и у логоре. Свако цепање предње уцене са зидова кажњавано је смрћу. *)■ Види: Germany Auswcsrtigss Amt, 1930,—1945. Diplomatic History, vol. 12. i 13, 1941. број 533 од 3. д&ц. 19-41, стр. 946— 948. 288) Михаидовићев одговор на уцену објављен је и у централном листу, тада у Липову, од 10. фебруара 1943, и преко лондонског радија.

254

C T P A U IH O M С У Д У

ложељним да и ваша Друга армија на исти начин узме Михаиловића и његове официре као заклете непријатеље Осовине. “Ради тога, Дуче, ја тражим да шефовима ваших одреда издате инструкције у овом смислу. Свакако ликвидација Михаиловићевог покрета неће бити лак посао, имајући у виду снаге којима сада располаж е. . . Области окупиране од стране ових банди треба брижљиво ставити у обруч, и отпор ослабити путем глади, несташице у оружју, и у муницији. Преостаци ових снага биће дефинитивно уништени у концентричном нападу”.267) Овај најмеродавнији приказ и Михаиловића и његовог покрета, Мусолинију је у Рим донео, и од њега одговор у Берлин однео, први Хитлеров политички доглавник Јоаким Рибентроп. Тај Мусолинијев одговор Хитлеру од 13. марта 1943. гласи: “Министар фон Рибентроп обавестио Вас је сигурно, Фиреру, о разговорима које смо имали у вези партизана и четника. Потпуно се слажемо у констатацијама да су партизани и четници једнаки непријатељи Осовине, који ће, нарочито у случају савезничког искрцавања, помоћи наше противнике, и тим нас довести у тежак положај. Иако радио партизана Михаиловића третира као издајника, он тим није ништа мањи наш непријатељ .. .”.268) Истога дана кад је Рибентроп с Мусолинијевим писмом кренуо из Рима, кренули су из Титовог штаба комунистички делегати ради преговора с нацистичким пуномоћницима у Загребу. Ако ти преговори и поред најбоље комунистичке воље нису уродили жељеним плодом, они су ипак проузроковали Михаиловићеву трагедију на Неретви и Тари, а затим и Титову на реци Сутјеска. Нацистички орган "Donau Zeitung" и колаборатерски лист “Ново Време”, оба од 21. јула 1943, објављују уцену на по сто хиљада златних марака за живе или мртве Дражу Михаиловића и Јосифа Броза-Тита. Иако су “истинољубиве штампе”, комунистичка, британска и левичарско либерална објавиле само други део о Титу, а изоставиле први о Михаловићу, ево тачног превода немачког текста испод Михаиловићеве слике: “Овај криминалац сурвао је земљу у најстрашнију беду. Удављен у распуснички начин живота, он уображава да је “богомдани ослободилац” свог народа. Као британски агент, овај настрани самохвалисавац крчи пут бољшевизму. To радећи, он ради на разарању свих националних вредности, исувише драгих целом народу, од његових најстаријих дана. Он руши миран живот становника села и градова, разарајући њихову имовину и сахрањујући хиљаде живота. Њ егове провокације бациле су земљу у пламен, доносећи јој неописиву трагедију” . 267) Превод овог Хитлеровог писма и одлуке донет је и у 17 свесци Гласника, стр. 10, 1966. 2 6 8 ) Ditto.

ШТА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ САРАДНИЦИ?

25 5

“Услед оваквих дела, на главу овог опасног бандита ставља се уцена од стотину хиљада златних марака. “Свака особа која докаже да је овог криминалца уклонила са света, или која га преда најближој немачкој управи, не само што he добити накнаду од сто хиљада немачких марака у злату, већ ће учинити и ретку услугу својој нацији. Тим he свој народ и своју отаџбину ослободити страховитог бича овог бестијалног провокатора”. Овај текст уцене објавиле су и све веће новине немачког Рајха, од 20. или 21. јула 1943. Док Немци Михаиловићеве стопе прате уценама и оваквим карактеристикама, комунистичка и филокомунистичка штампа у њему види немачког колаборатера, а у Титу националног хероја, иако су обојица у тим данима заједнички уцењени и прогањани, а до тада с Немцима пактирао само Тито, никада Михаиловић. Овом фронту комунистичких вољних или невољних скутоноша прилази и Черчил, под упливом криптокомунистичких клеветника, и својих обавештајаца, кова дона Дикина и Харисона. Најтежи Черчилови напади на Михаиловића, који су почели крајем марта, падају у те исте дане, кад су најтежи и немачки напади и уцене, уз све изложене епитете, који се увек дају својим заклетим непријатељима а никад пријатељима или сарадницима. У тим данима најтежих лондонских клевета Михаиловићева жена лежала је скоро на издисају у нацистичком логору на Бањици, само зб о г тога што је “супруга вође српских бандита”. Тих истих дана, поред многих других касапница по целој Србији, стрељано је 2995 српских домаћина, сви из М ихаиловићевих националних редова и то само на подручју три среза: Параћинског, Раваничког и Деспотовачког. Њ ихова имена, б ез иједног комунистичког друга налазила су се по немачким зидним објавама Поморавља. На зачељу сваке листе стајао је натпис “сарадници уцењеног бандите Драже М ихаиловића”. Овакви таоци и гробови нису нигде у свету “докази сарадње или савеза” већ страшне борбе до истребљења, нигде под сунцем сем у логици комунистичког подземља и покровитељства Л ондонског радиа. Колико је у свом неверном суду о Михаиловићу погрешио Черчил, а не Немци, показују јасно и искази свих носилаца нацистичке власти у побеђеној Југославији, и то пред комунистичким судовима, и под комунистичким истражним методама. Главни немачки генерал у Србији, Мајснер, на свом суђењу у Београду, новембра 1947, дакле шеснаест месеци после Михаиловићевог стрељања, описује и жали немачке репресалије и пустошења, вршена по наредби Берлина. При томе он подвлачи: “Семе трагедије посејали су комунисти, који су се спуштали из планина Србије у села и градове, убили понеког немачког функционера и опет нестали у планине, немајући

2 56

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

куражи да приме борбу с немачким трупама, а тим самим и последице својих напада. Чим би се немачке трупе појавиле у близини, они би се изгубили у шуме, остављајући на цедилу невине да плаћају њихове рачуне”. За овог плиткоумног нацистичког генерала и охолог Аустријанца својство “комуниста” носе сви герилци, које је он увек тако титулисао, и увек подједнако третирао, били они из Михаиловићевих или из Титових одреда. To дефинисање оба герилска покрета истим термином, или идентификовање сваког народног револта или отпора с комунизмом, признају и сами комунисти, нарочито њихов најинтелигентнији, иако у терору најстрашнији, генерал Пеко Дапчевић.269) Уосталом, од новембра 1941. до августа 1944, када су нацистичке репресалије и стрељања стотину за једног били најстрашнији, комуниста није више ни било у Србији, а још мање њихових напада или саботажа. Што није довољно разликовао или знао генерал Мајснер, знао је др. Фукс, нацистички полицијски пуковник и шеф Гестапоа за Србију. Зато је његов исказ на београдском суђењу немачким оптуженицима и меродавнији и прецизнији. На питање комунистичког тужиоца о односима између генерала Михаиловића и немачке полиције, чији је шеф био, др. Фукс одговара: “Никада Гестапо, чији сам шеф стално био, није имао никаквих веза с генералом Михаиловићем. Штавише, ми смо Михаиловића увек сматрали за непријатеља немачког народа број један. Зато су сви припадници Михаиловићевог покрета од стране Гестапоа били прогањани без милости. “Сви Немци увек су једнако мислили да је национални покрет у Србији под Михаиловићевом командом највећа опасност за безбедност немачких трупа на Балкану. И на крају: то је покрет који је Немцима задао највише зала и к о ји .. ,”.270) Др. Фукс своју мисао није могао завршити. Претседник му је реч одузео, а затим и претрес одложио да свет истину о Михаиловићу и Немцима не би слободно чуо, и то из исказа најмеродавнијег сведока, који је Хитлерове законе у Србији спроводио, и сва стрељања српских талаца лично потписивао. Даљи претрес и искази др. Фукса остали су тајна за свет, јер је идућег дана претрес настављен без публике и без страних дописника. Истина је ипак излетела кроз прозоре, летећи од уста до уста. Случајни сведоци тврде да је то била најизразитија рехабилитација и Михаиловића и његовог покрета, и то од стране највећег српског и Михаиловићевог непријатеља, после Адолфа Хитлера. Овај немилосрдни Хитлеров џелат у Србији, током целе окупације, и то увек на челу нацистичких терориста, свака269) Пеко Дапчевић: напомена под бр. 104, 126 и 128. 270) Сви су наводи са Суђења немачким ратним злочинцима у Београду, 1947.

11ГГА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ САРАДНИЦИ?

2 57

ко је боље знао немачке односе с Михаиловићем и његовим националним покретом од филокомунистичке штампе, тенденциозног лондонског радија и штампе или осионог и осветољубивог Винстона Черчила. На челу немачке привреде у Југославији, затим ограничен на Србију, као једини привредни резервоар, налазио се инжењер Франц Нојхаузен. На београдском суђењу Немцина за ратне злочине тужилац Минић јавности ради, подвлачи: “Немачки Рајх није могао из Србије извлачити храну, зато што вам то нису дале наше борбене партизанске јединице”. Ту комунистичку бајку Нојхаузен мирно расветљава овим речима: “Ми партизане или комунисте у Србији нисмо ни осећали. Ако су наша слагалишта била стално нападана, пљачкана или уништавана, то је била кривица Михаиловићевих људи, а не партизана. Они су испред нас затварали све путеве до села и ризница, те тако и онемогућили сваки немачки извоз из Србије”.271) Ту се кида даљи Нојхаузенов исказ, јер је и њему реч одузета, иако у његовим делима ни комунисти нису могли пронаћи никакав тежак злочин, те је и пуштен из затвора, да би недавно умро у свом слободном Минхену. И да су немачке архиве могле заборавити Михаиловићеву герилу и борбе с њом, не би их могли заборавити бивши носиоци немачке окупационе власти у Србији, чији је број износио преко две десетине. М еђу њима видимо врховне генерале, дипломате, полицајце, администраторе, обавештајце и чиновнике. Највећи број њих налазио се у комунистичком затвору док је Михаиловић још био ван комунистичке силе. За време Михаиловићевог претреса нико од њих није пред судом доведен као сведок, у вези било каквог пактирања или сарадње с Михаиловићем. На свом претресу у октобру и новембру 1947. сви су данима саслушавани поред месеца или година проведених по мемљивим комунистичким подрумима. Зато што с Михаиловићем нису имали никаквих веза, сем борбе и мржње, они ни у истрази ни на суду нису изнели ниједну једину чињеницу која би Михаиловића теретила као “немачког колаборатера”. А да је икакве колаборације с Михаиловићем уопште било за њу би најбоље знали сами они, који су на окупационом пољу представљали и ратну, и политичку, и административну, и привредну немачку и нацистичку силу и вољу. Комунистика инквизиторска истрага уложила је све силе како би и из суве дреноваче исцедила бар једну кап воде за усахле Михаиловићеве очи. Нису је нашли, ни у истрази ни на суду. И ту лежи разлог зашто су немачки ратни кривци тако касно изведени пред суд, и зашто ниједан од њих није искоришћен против Михаиловића, на његовом суђењу или на њиховом процесу. Ту лежи и разлог честих искључења јавности за време њиховог суђења, како би гвет о Михаило2П )

D itto.

258

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

вићу што мање чуо, и то из уста најмеродавнијих сведока и Михаиловићевих заклетих непријатеља. Али у том грмену лежи и повод великом преокрету према успомени Драже Михаиловиће, који ће му донети рехабилитацију у Америци и Труманово посмртно одликовање од 29. марта 1948. Поуздани докази о кривици или невиности всфе једне гериле у окупираној земљи, могу бити не само непријатељски извори, искази, уцене и прогони, већ и људска гробља, посејана између гериле и окупатора. Хиљаде немачких плаката, наредаба, саопштења или огласа, издатих у стотинама хиљада копија и расутих по целом окупоционом подручју, причају јасно о десетинама хиљада стрељаних српских талаца. Поред дугих листа имена, у њима читамо да су пали на основу Хитлеровог закона о стотини за једног, или на име освете за нападнуте возове, оштећене пруге или мостове, слагалишта и нацистичке постаје. Сва та образложења њихове трагичне погибије, од села Скеле, лета 1941, до покоља на Бањици, октобра 1944, значе немачка сведочанства о невиности Драже Михаиловића и природи његовог покрета. Нису та невина гробља прекрила Србију зато што су Срби помагали окупацију и окупатора, како наводе комунистичка оптужница и пресуда, већ зато што су били у сталној борби и отпору против нацистичке окупаторске силе и терора. Ако је један немачки гроб, који се свети животом стотине српских талаца, могао бити дељен између националиста и комуниста док су се у Србији заједнички борили, те је деобе нестало после 28. новембра 1941, када су се Титови одреди сасвим издвојили и напустили Србију. Преко 99 процената свих тих огласа о стрељању талаца потичу из времена од 1. децембра 1941. до 1. септембра 1944, када Титових јединица у Србији није ни било. Амерички сведоци из дана Михаиловићевог суђења у Београду, у својим изјавама дотичу те необичне плакате из тих старих дана, кад смо их по Србији заједнички читали, неке ја и преводио, а највећи део видели и запазили од Дунава до Равне Горе, где им је био центар окупљања. Они сами знају и сведоче да у тим данима њиховог кретања по терену, комуниста у СрбнЈИ није ни било. Зато им се немачке жртве не могу ни приписати или од Михаиловића преотети и ти трагични докази његове борбе, а не сарадње, његове невиности, а не издаје. Жртве тих немачких покоља чине градски интелектуалци, привредници, а највише угледни сељачки домаћини, међу којима комуниста никада није ни било. Комунистичке статистике ћуте о огромном броју тих српских националних жртава у вези Хитлеровог закона од 6. септембра 1941, не рачунајући жртве усташких погрома и комунистичког терора. Међутим, број тих жртава на српском подручју, које је овај закон угрожавао, прелазио је 250.000. Међу 7000 стрељаних у Крагујевцу док су обе гериле још биле у савезу, девет десетина били су Михаиловићеве присталице. Крагујевац није био

ШТА КАЖУ НЕМЦИ И ЊИХОВИ САРАДНИЦИ?

259

највеће српско гробље по том закону нацистичке освете. To место припада гробљу у Јајинцима, које су хранили три надистичка затвора у Београду, Логор на Сајмишту и мучилишта на Бањици. Према Михаиловићевим речима америчким официрима у Равној Гори, јула 1944, број стрељаних у Јајинцима износио је близу стотину хиљада. Прве жртве нестале су на том гробљу још док је Тито седео у Београду, а српски сељаци водили борбе против немачких постаја од Лознице до Шапца. Према подацима југословенских Јевреја, Јајинце је прогутало 80.000 невиних жртава.272) Међу овима су и изрешетани остаци око седам хиљада Јевреја, да би се Јеврејска гробља повећала и с преко пет хиљада гробова код Јабуке, и преко 65.000 из поргомске Хрватске. Према томе, од око 72.000 Срба с неколико стотина југословенски оријентисаних Хрвата и Словенаца, комунисти чине највише два процента. Тако произлази да само село Јајинци крије преко 70.000 Михаиловићевих присталица, у које се убрајају и сви стрељани Хрвати и Словенци, јер су Јевреји гинули на основу специјалног расног Хитлеровог закона. Зато што ово гробље, вечити доказ Михаиловићеве активности и српских страдања, о којима говори и Јодл у Нирнбергу, не терети већ брани Михаиловића, на њему нема уобичајених споменика, како би га што пре заборав прогутао. Гдегод лежи и мала комунистичка група, над њом су комунисти подигли споменик, више у знаку рекламисања и пропаганде, него пијетета, признања или сежања. У Јајинцима код Београда, споменика нема, зато што ту леже национални Срби (и део Јевреја, поред мале групе стрељаних и часних комуниста, који су с њима заједно пали). Тако, Крагујевци, Краљева и Јајинци у Србији, без осталих српских жртава по другим српским крајевима, допуњавају непријатељске архиве и доказе, једнако бранећи и Србе и Михаиловића од свих комунистичких подметања и Черчилових грехова.

272) Билтен Удруж&ња југословенских Јевреја у Њујорку од 28. јануара 1966, под насловом “Последње жртве рата”.

xvin ШТА O МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ? A — АМЕРИЧКИ СВЕДОЦИ КОЈЕ СУД НЕЋЕ ДА ЧУЈЕ Михаиловићеву тоталну немоћ да се брани или одбрани најјасније приказује случај с америчким сведоцима. Комунистички агент Миленко Јовановић посведочио је пред судом да су Михаиловићеви људи “убили четири америчка авијатичара, који су бшга принуђени да се спусте на земљу за време једне ваздушне операције”. Комунистички сведок свом комунистичком суду дао је том приликом и имена све четворице убијених авијатичара, која он не би упамтио па и да их је икада срео, али је имена добио од свезнајућег тужиоца Минића. Чим су новине објавиле имена убијених Американаца, тактика срачунатог ризика комуниста окренула се противу њих. Сва четворица “убијених” јавили су се Михаиловићевим браниоцима једним телеграмом, наводећи да су, благодарећи Михаиловићевим људима, и живи и здрави. Штавише, они су затражили да се појаве пред судом и у Михаиловићеву одбрану кажу све што им је лично познато. А познато им је доста, јер су 1944. прокрстарили целу Србију, од Ђердапа до Равне Горе. Чим је бранилац Јоксимовић обавестио суд де је телеграм сведока добио из Америке, диже се ларма са свих страна, у којој се утркују и тужиоци и судије, са хистеричном и неодговорном комунистичком руљом у судској сали. Јоксимовићу суд и не дозвољава да образложи свој предлог о саслушању живих сведока, или “побијених Американаца” . Комунистичка репродукција процеса, у оба своја издања касапи и кроз своје призме прелама Јоксимовићеве речи и разлоге, све у жељи да пред светом омаловажи њихов значај и смисао. Репродукују само оно што је додато у објашњењима с председником суда, који зна значај предлога па зато и хоће да својом виком и вербалистиком збуни беспомоћног браниоца. Још више, председник суда зна да he све веће замешатељство, услед овог предлога, све теже утицати на Михаиловићеве помућене рефлексе, како би што лакше обезоружали и његову одбрану. Бранилац Јоксимовић, спутан кратким и нестручним текстом телеграма четири америчка официра, не може да изложи све околности о којима би васкрсли сведоци могли сведочити. Никакво чудо ако је и сам све до тада веровао да је нека трагична забуна сахранила сведоке, кад “славни” суд све то нарочито подвлачи. С тих разлога

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

261

он тражи њихово глобално саслушање противу педесет и пет навода, или “злочина”, из оптужнице. Председник суда настоји да до краја искористи браниочеву немогућност прецизирања свих околности за сведочење, јер га од сведока деле и континент и океан, а највише комунистичка гвоздена завеса, иза које се обнављају сва средњовековна чуда и срамоте. Зато он од браниоца категорички тражи “да свој предлог прецизно формулише, наводећи све чињениде за сведоке”, јер зна да је то све у тим приликама искључено. Истини за вољу, ни куражни бранилац, без свих потребних обавештења, не капитулира лако, већ упорно остаје уз свој исувише генерални предлог, без икаквог сужавања или прецизирања. А прецизирање околности тражи свако кривично право света, те је Јоксимовић мирне душе могао околности нанизати, и тим комунистички суд надмудрити својим сналажењем, ослањајући се више на чисту логику, него на било какав срачунати ризик. To је био и моменат кад је могао и морао тражити прекидање претреса ради кратког консултовања с Михаиловићем, у циљу формулисања свог предлога о саслушању америчких сведока. Комунистички суд то свакако не би дозволио, већ наставио продесну игру својим одређеним путем. Али у том судару између права и силе победу би однео бранилац Јоксимовић, доказујући и том приликом да суд бежи од истине, нарочито кад она долази с америчке стране. А тај судар пробудио би и америчке новинаре на претресу, као и штампу коју су представљали, заједно са својим комунистичким преводиоцима. Та процесна епизода пробудила би и Михаиловића, који, уопште, није био у стању да схвати значај предлога или одроњеног камена из комунистичке оптужнице. Тако се на крају крајева, услед опште заморености и апатије оба браниоца и самог Михаиловића, предлог своди на анемичну и општу чињеницу негативне природе: да Михаиловић није сарађивао с непријатељем. Пошто проблем сарадње различито дефинишу тужилац и суд, с једне, а Михаиловић и његови браниоци, с друге стране, то је бранилац мирне савести могао бити прецизнији и конкретнији, па и кад то не би тражило само право. Ово тим пре што је и без Михаиловића могао знати или слутити да су сви ови сведоци месеце провели по шумама и планинама Србије, мењајући сваке недеље, а често и ноћи, своје засеоке, стаје и колибе, бежећи под гранате храстове, чим се изнад глава појаве немачки авиони. Хитлерови извиђачи, ловци и бомбардери нису изнад тих шума и падина тражили пријатеље и колаборатере, већ увек своје крвне непријатеље. Могуће је да би комунистичке судије у свом победничком заносу истакле “да су ови по шумама тражили Титове јунаке”, којих тада у Србији није ни било. Тада не само у Србији већ у целој држави није нигде било ни Тита, јер је пред Скорценијевим падобранцима побегао у Бари, да би га Черчил устоличио на Вису.

262

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

Лом копаља на том процесном пољу могао је боље одјекнути и до незаинтересованог Лондона и до успаваног Вашингтона. Један од тих сведока, мој лични пријатељ Роџер, двапут је разговарао с Михаиловићем, и ја преводио оба разговора. Овај сведок, лечен је и кзлечен од кемачких рана у једној скромној сељачкој кући, недалеко од Рипња. И његов лекар, др. Лалевић, мој негдашњи клијент и пријатељ, заједно с нашим честитим сељацима, све је то радио без паре и динара, уз највећу животну опасност, и по себе и по своју породицу. Али да је Роџер дошао до Београда, ту би чуо да су нашег заједничког пријатеља и његовог спасиоца убили, не Немци, већ Титови јунаци. Ту би чуо, и он и свет цео, да је др. Лалевић главу изгубио зато што је лечио и излечио и њега и с њим многе америчке авијатичаре и њихове српске савезнике. Све је то остало неречено, јер је председник суда на увелом Михаиловићевом лицу прочитао тајну за коју су га мајстори инквизиције припремали више недеља. Зато се доста снисходљиво, мењајући свој тон да жртву не би тргао из дубоког сна, обраћа Михаиловићу речима: “Хоћете ли да дате одговор какво је ваше мишљење?” Из Михаиловићевог апатичног држања, председнику је јасно да он целу дискусију о америчким сведоцима није ни схватио ни пратио, те зато и објашњава: “Бранилац нуди сведоке који имају да посведоче извесне околности у вашу корист”. Значи председник избегава да буде јаснији и место “извесне околности” часно подвуче тачне речи: “Амерички официри који траже да дођу на претрес и посведоче да Михаиловић није никад сарађивао с окупатором” док су били у земљи, јер се најтежа сарадња импутира у тим месецима њиховог кретан»а по Србији. Пошто је Михаиловић стално подвлачио да с окупатором никад није био у било каквој сарадњи, то би га таква тачна репродукција целе дискусије о предлогу пренула из дубоке летаргије, у којој се давио. На такво питање и објашњење Михаиловић не би никад одговорио “не слажем се с предлогом браниоца”, јер би то, донекле, значило и негирање целе његове одбране. Али Михаиловићево тотално одсуство духа или изобличење целе личности помогли су председнику да и том приликом ликује, заједно са својим другом — тужиоцем. У том ликовању овај последњи још и додаје “да би ти сведоци побијали самог Михаиловића и његове изјаве”. .. уз ироничан смех на Михаиловићеву штету, и “буран аплауз целе публике”, читајмо комунистичког олоша. Ове речи, смех и аплауз руље, не могу да пробуде успаваног и изобличеног Михаиловића, јер он није ни свестан, ни обавештен о чему се ради. Оне не могу да оживе више ни саме браниоце, који су једним нехатним пропуштањем прилике формулисања околности за сведочење, а још више таквим

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

263

неочекиваним одговором свога изгубљеног штићеника, и обезоружани и разочарани. После победничког аплауза и дреке олоша, који одају сву дубоку беду процеса, без страха да ће их избацити из судске дворане, јер су сличне сцене постале комунистичке процесне декорације, тужилац стиче нова крила. He само што осионо вређа беспомоћне браниоце, већ он чак и тврди да је на суду прочитао и депешу британског генерала Армстронга. Ту депешу чак и означава као доказ “да је један британски официр видео сарадњу Михаиловића с окупатором”, без икаквих даљих појединости. Браниоци знају да такве депеше нема у актима, нити је икада иком у процесу показана. Знају да ни Армстронг никада није оптуживао Михаиловића за било какву сарадњу с непријатељем, већ увек — “за недовољну активност”. To знају и тужилац и суд, али све такве бајке улазе у записник и у канале светске јавности, и то без икаквог протеста, како би такве констатације одјекнуле по свету као “непобитна истина” , иако је све то само ружно подметање, на штету и Армстронга и Михаиловића. На крају целе баладе, Михаиловић још и изјављује: “Ја знам да би ти сведоци могли донети нове ствари у моју корист, али из принципијелних разлога ја то не желим”. Овакве речи, у оваквој прилици, доказују Михаиловићеву тоталну одсутност, лишеност свести, моћи расЈфивања и могућности сваке одбране. Слободни браниоци у слободном свету, тражили би сместа да се Михаиловић изјасни о каквим се то принципијелним разлозима ради. Тако би цео свет најлакше дознао да разлози не леже у принципима, јер су у питан>у истина, живот и част, и Михаиловића и његовог народа, већ у инквизиторској психози, варљивим обећањима и уцењивачким “поравнањима”, које комунистички инквизитори искоришћавају до последње мере.273) Титова влада, ускраћујући дозволе, а америчка влада, ускраћујући заштиту, онемогућиле су стотинама америчких сведока да из Београда свету кажу истину и о Михаиловићу и о његовом националном покрету. Али што пред комунистичким судијама и инквизиторском правдом мржње и освете нису могли рећи, рећи he нам путем слободне штампе света, и пред слободним демократским судом у Њ ујорку. Комунистичка пропаганда плански је истицала да је генерал Михаиловић био и антидемократа и антисемит, зато што је био антикомуниста. Левичарски или “напредни” део некомунистичке штампе за праве демократе признавао је само комунисте и њихове вољне или невољне скутоноше, жигошући све остале као тоталитарце или чак “нацистичке симпатизере”. Та незаслужена титула прво је прикачена генералу Де Голу, и генералу Сикорском, а затим и генералу Михаиловићу, нарочито зато што су генерали, и што се, према 273)

За све наводе види напомена бр. 40.

2 64

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

њима, у Русији није радило ништа ново, већ само повампирили најмрачнији дани средњег века. Међу америчким официрима и сведоцима, који су с Михаиловићевом војском провели месеце и године, било је великих либерала, чак и социјалиста какав је био и најстарији међу њима професор и пуковник Мек Дауел. Међу њима било је и деце поноситог Сиона или Американаца јеврејског порекла. Југословенских Јевреја било је и по многим Михаиловићевим штабовима, као што их је било и у официрском кадру, па и међу многим палим херојима негдашње Србије. Нема земље на свету, изузевши Америке, и сада Израела у којој су се Јевреји слободније осећали него у предратној Србији, па чак и у ЈугославиЈи. Многе од њих по дени живота, и својих и својих породица, крили су Михаиловићеви симпатизери, и по својим домовима, и под својим крововима.274) Најмање 500 америчких грађана и сведока, с најмање десеторицом њих, јеврејског порекла, разговарали су с Михаиловићем и од њега чули шта све мисли о демократији. Те своје демакратске мисли и концепције Михаиловић је поновио на растанку с највећом групом, од око 270 њих, месеца јула 1944. Њ егове речи, с Галовића пољане, амерички сведоци пренели су и у америчку штампу.275) Један од њих репродукује Михаиловићеве речи, и о Америци и о демократији: “Више година студирам демократске установе и учења. Што о њима више знамо, то их више и ценимо и заволимо. Моја је највећа жеља да моја отаџбина узме амерички устав и америчку демократију као свој узор.276) Цео један дан крајем јула 1944, преко две стотине америчких сабораца провело је с Михаиловићем, постављајући питања и слушајући његове одговоре. Из тих речи, које сам брижљиво бележио, јер сам и њих лично преводио, сви су донели закључак да је у свету тешко било наћи иједног генерала с више слободоумних и демократских схватања од генерала Михаиловића. To су, уосталом, и закључци свих америчких делегата у Михаиловићевом штабу, од професора Мек Дауела, пуковника Сајца и адвоката Менсфилда до најмлађих обавештајаца.277) Сада чујмо угушени глас сведока из слободног света, 274) Хитлерове претње од 6. априла и 4. маја о “брисању Београда, тог сталног превратничког гнезда, с лица земљ&” многе је определило да спаса траже у Пешти или у Загребу. Тамошњи' нацистички режими ниједног од њих нису оставили у животу. А Шубашић се по Америци хвалио све до 1944, када »е и Степинац проговорити, да је Хрватска склониште јеврејских мученика. 275) Делови овог говора објављени су у више прилика о д августа 1944, “Србобран”, "Књига о Дражи”, Гласник, Михаиловићеви говори и у изјавама америчких сведока из 1946. 27е) С. K enneth Gracz, N ew Post, Baltim ore, od 14. aprila 1946. 277) Пуковник Алберт Сајц, све дотиче у својој књизи “Hoax or H ero”, као и многи други амерички сведоци у својим изјавама из 1946. или на Њујоршком суду.

ШТЛ О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

265

који су у саставу Михаиловићеве војске слободно крстарили по целој његовој територији, истину знали и видели, далеко боље од филокомунистичких новинара и комунистичких пропагатора, с других континената, и огромних даљина. 0 ’Конел, поручник, пилот из Чикага, описује Михаиловића међу његових 5000 бораца, и зд ва корпуса Шумадије. “Сви су били скоро боси и голи, али сви спремни да умру за слободу и отаџбину”.278) Пол Мото и Карл Валпуск додају: “Од Михаиловићевих људи нема бољих, нити њима сличних. Михаиловић им је и идол и командант, а сви они храбри борци и верни амерички савезници”.279) Карл Грац резимира: “Ако је ико икада био одан најузвишенијим америчким традицијама, то је био генерал Михаиловић са својим борцима”.280) Мајор Фулер провео је неколико месеци код Михаиловића, а један месец и код Тита, описујући огромну разлику између обе личности: школованог и скромног Михаиловића и нешколованог и осионог Тита. “Гостољубивост Михаиловићевих људи не да се описати, а Михаиловићева доброта још мање”, закључује сведок и Михаиловићев саборац.281) Џон Пес из исте групе додаје: “Била би страховита неправда према човечанству, а још више срамота за Америку, ако дозволимо комунистима да убију и овог праведника”.282) Капетан Радебох описује пробијање своје екипе кроз хиљаде опасности, на даљини од 500 миља. “Заједно с Михаиловићевим ратницима у источном делу државе борили смо се и против Бугара и против комунистичких банди. Нарочито смо избегавали сваки додир с последњима, који су били безобзирни. Михаиловићеви људи лечили су наше рањенике. A међу овима био сам и ја, пуних 66 дана”.283) Један од најистакнутијих стрелаца из летећих тврђава, Вилиам Крокет, заједно с поручником 0 ’Брајеном, набраја сва пожртвовања Михаиловићевих људи под смртном опасношћу. Тако Крокет подвлачи: “Михаиловићеви ратници били су спремни да нама, америчким савезницима, даду све што имају, а за нас ураде све што могу. Никад нису хтели да приме никакву награду, сматрајући да је Америка и њихова држава, јер је њихов вечити савезник. На мом походу погинула су четири члана, а шесторицу су они спасли и спровели у своје базе”.284) Сличним подвизима у одбијању сваке награде, и за услуге и за исхрану, присуствовао сам лично бар 278) D avid Ј. O’Connell, Chicago H erald od 4. aprila 1946. 279) P au l Moto i Carl W alpusk, Chicago S un day Tribune od 14. aprila 1947. 280) Charles K enneth Gracz, N ew York Journal od 31. m arta 1946. 281 i 2 8 2 ) K enneth C. F uller i John W. Pace, D allas, “C hicago Herald A m erican” od 4. aprila 1946. 283) D w ight R adabaugh, Idem , od 28. m arta 1946. 284) 'W illiam Crockett i O’Brian, bombarder 925 W, Idem od 15 aprila 1946.

266

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

стотину пута, често и заједно с професором Хефлингом и адвокатом Твилингом.285) Студент права, поручник Вилиам Роџер, рањен је пао из летеће тврђаве, недалеко од Београда. У скривеном сељачком дому недељама га је лечио и излечио београдски лекар и члан Михаиловићевог покрета др. Лалевић. Млади Роџер, кога се одлично сећају 5000 Михаиловићевих герилаца из Равне Горе, јер је једном босом куриру дао своје једине ципеле, овако јадикује: “Пао сам поред Београда у неком кукурузу с рањеном ногом. И болови и самоћа били су тешки. Али после неколико сати пронађоше ме Михаиловићеви сељаци. Ускоро затим доведоше лекара. Положили су ме у воловска кола, јер других није ни било. Излокани пут поврати све болове. Тада су направили нека носила и дигли ме на леђа. Пошто сам лечен и излечен у сакривеном скровишту, спровели су ме код Михаиловића, а он ме послао за Америку. Да су моји спасиоци били немачки сарадници, предали би ме или продали Немцима, јер су све главе америчких падобранаца скупо плаћане”. . . И Роџер наставља: “Ако су ови јунаци немачки колаборатери, онда смо то били и сви ми Амери-канци у њиховим одредима, јер смо се заједно кретали, и кроз исте љесе смрти заједнички провлачили до слободних планина. . . Герингу је дозвољено суђење по нашим законима, пред савезничким међународним судом, са свима правима неограничене одбране. Ко онда таквог права сме лишити Михаиловића, познатог и признатог првоборца против нацизма и комунизма, који је спасао стотине америчких падобранаца, и мене међу њим а . . . Место правог суда и слободне одбране Михаиловићу прете страшним судом, срамотом сваког правосуђа. Није више у питању његов живот, већ његово племенито дело. Сви ми који смо га знали, у њему смо гледали српског патриоту и симбол дем ократије. . . Њ егов процес под притиском комунистичке диктатуре биће ругло од суђења, јер је пресуда унапред изречена. He дозволимо такав злочин, било што било, јер to he бити издаја демократије и срамота свих демократских држава света”.286) Поручник и пилот Доналд Паркерсон описује сусрете с Михаиловићем и репродукује његове речи и поруке, изражене на растанку: “Кад се повратите својим срећним домовима, реците свима да се дивимо и Америци и њеној деди. С њеном и с њиховом помоћу ми ћемо укротити горопадне комунисте и њихов терор, а истребити немачке нападаче и 285) Породица Новаковића испод аеродрома Галовића пољане, јула 1344, када смо планирали послератну заједничку посету о слави или свадби.. 280) W illiam ^Rogers, Chicago, Tim e od 27. m aja 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

267

њихов нацистички отров”. Паркерсон подвлачи: “Сви смо били сведоци Михаиловићеве борбе и жртава. Борио се истовремено на два фронта: против Немаца и против комуниста; штитећи нас увек, као део своје војске. . . Борили су се витешки и то скоро голим рукама. Ако смо живи то је Михаиловићева заслуга”. Њ егова млада и лепа жена додаје: “Стално се Богу молим за спас тог великог човека, који нас је толико задужио и кога, без обзира на даљине и судбине, сматрамо чланом наше породице”.287) Поручник Ален Карико рањен је у ваздушном лету изнад Србије. Пао је међу Михаиловићеве људе, и ови га чували и лечили по својим селима. И Карико излаже: “Приликом нашег пробијања ка планинским азилима и нашем американском центру рањен је један официр. Иако су његове ране биле теже од мојих, а крв још текла низ његово тело, он ме посадио на свог коња, а поред мене пешке ишао. Кад су ме излечили постао сам њихов саборац и герилац. Заједно смо били у многим борбама и против Немаца и против комуниста. С њима сам био кад смо напали немачки воз с храном и оружјем”.288) Капетан Норман Вернер, који је међу Михаиловићеве герилце пао 30. маја 1944, дакле истог дана кад је Черчил повукао своју мисију из Михаиловићевог штаба, каже: “Све што смо ми гледали, биле то надљудске борбе или пожртвовања, гледали су пре нас британски обавештајци. Нема ниједног, ни међу њима, ни међу нама, који би се на Михаиловића и његове људе бацио каменом, за било какву ствар, већ и н>ему и свима његовима одао нашу вечиту захвалност”.289) Такву захвалност изражава и Мел Валкер који дирљиво описује како су “Михаиловићеви људи своје америчке савезнике дочекали и третирали као браћа браћу иако су били у сталној борби и опасности”.290) Носилац највећег америчког ратног одликовања Орвил Нуак излаже: “Михаиловићеви ратници отели су нас од Немаца и повели собом. С њима смо недељама живели и сваку њихову борбу пратили. Поред нас спасавали су и Британце који су падали из неба, и Русе, који су бежала од Немаца”.291) Амерички угледни адвокат и храбри ваздухопловац Антони Мек Грат каже: “Михаиловић је наредио свима својим јединицама да нас спасавају од Немаца, без обзира на жртве и тешкоће. Оне су то јуначки радиле, a то све знају и Британци, 287). 283) 289) 2'Ju) 291)

D onald Parkerson, Chicago, Chicago Herald od 29. m arta 1946. A llen Carrico, O akland Post Enquirer od 27. m arta 1946. Norm an Werner, San Francisco Cronicle od 29. m arta 1946. M el. W alker, Los A n geles E xam iner od 29. m arta 1946. Oi-ville Nouak, S eattle Post In telligen ce od 1. aprila 1946.

НА СТРАШНОМ СУДУ

268

јер смо заједно били. Према свему што смо на лицу места видели Михаиловић није већи колаборатер од било ког савезничког генерала, заједно с Черчилом. Све клевете о Михаиловићевој сарадњи с непријатељем значе обичну комунистичку пропаганду и увреде, којима комунисти увек заките своје противнике".292) С Михаиловићем је у Србији био и пуковник Артур Лунг, који више пута подвлачи “да је Михаиловић и јунак и човек, и веран савезник, и искрен демократа, и велики антинациста и антикомуниста”, дајући довољно разлога из свог личног искуства и сазнања.293) Америчком лекару, др. Митрани, Михаиловић је казао: “Ми не желимо комунизам v својој отаџбини, као што га не желите ни ви у Америци. A то је и глас народа и глас Божји, веровао то Черчил или не”. Овај искрени сведок и велики левичар био је заједно с Михаиловићем, кад су Титови партизани, с америчким оружјем, напали Михаиловићеву болницу у Прањанима, која је била пуна и Михаиловићевих и америчких ратника, рањених у борбама с Немцима или комунистима, како сам излаже. Он је с Михаиловићем био и код Ваљева за време истовремене борбе и против Немаца и против комуниста. “Пред нама су били Немци, а иза нас Титови партизани”, подвлачи амерички лекар и мајор, илуструјући стару комунистичку тактику, која увек комунистички интерес уздиже изнад националног. Напади с леђа за време борбе с окупатором стална су комунистичка карактеристика, а тада још и с америчким оружјем и британским прокомунистичким обавештајцима. Своју речиту исповест др. Митрани, друг шпанских револуционара, и мој с њима, овако закључује: “Михаиловићеви националисти дали су нам своје домове, свој хлеб, a многи и своје животе да би нас од Немаца отели или одбранили. Никада док живим нећу заборавити ове храбре ратнике и ретко честите људе. Комунистичке оптужбе против њих и генерала Михаиловића сувише су ружне и злонамерне”.294) Слично др. Митрани, у истој ситуацији, између нациста и комуниста, налазио се и чикашки лекар др. Нешков пре њега. Он наводи: “С Михаиловићевим националистима заједно сам био и од рана их лечио. Једном приликом 5000 комуниста напало је на 1000 националиста. Цело село су опљачкали и опустошили. Кад су Немци попришту ближе пришли, комунисти су побегли, не примајући борбу с Немцима, дочим су националисти борбу примили и после тешког страдања у комунистичком нападу”.295) Пилот Браун каже: “Пет месеци живео сам с војницима генерала Михаиловића, који су ме седам пута за то време 292) 293) 294)

A nthony McGrath, Sun Telegram , Pittsburgh od 1. aprila 1946. Lt. Col. Arthur J. Lung, Exam iner, Los A n geles od 2. aprila 1946. Major Dr. Jacques H. M itrani, Chicago D a ily Herard od 11. aprila 1946. 293) Dr. Peter Neskov, Chicago D aily Tribune od 3. aprila 1346.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

2 69

спасавали из немачких руку, по цену својих живота. Давали су нам све што су сами имали: храну, одело, уточиште и пријатељство, a то им никада не можемо заборавити. Пред нашим очима борили су се против Немаца за нашу заЈедничку ствар. Али комунистичка пропаганда сада изокреће истину како би њима годила, клеветајући боље од себе. A бољих људи од Михаиловићевих војника, с више храбрости, пожртвовања и вере нисам никада у животу срео. Ако су они сумњиви, онда сам сумњив и ја ”.296) Ове исте карактеристике Михаиловићевим ратницима даје и поручник Џон Срогс, који каже: “Ми који знамо истинито стање у Србији запрепашћени смо ружним нападима против Михаиловића и његових ратника. Кад би било људи да отворе слепе очи размажене америчке јавности, један ретко племенити и заслужни народ доживео би своје заслужено признање. На несрећу свих, они међу нама, који су с овим народом живели, нису многобројни, a no свету су разбацани . . . Уз све животне опасности нама су дали све, штитили нас, хранили нас, облачили нас, иако су сами били и голи и боси, и гладни и премрзли. Излагали су своје животе да нас спасу од Немаца. Њ ихово пожртвовање и племенитост, и људи и жена, широм целе Србије, остају урезани у наша сећања. Ми то не смемо никада заборавити. Голема неправда према њима боли и мене, њиховог савезника и сапатника. Заједно с њима саосећам и њихову страховиту трагедију и бескрајне неправде, које им не наносе само америчка и британска влада, већ и дела америчка штампа”.297) Капетан Вилиам Харел млађи, пао је изнад Србије 15. јула 1944. Несрећа је хтела да су се ту близу нашли Немци, који су похитали да заробе целу екипу из срушеног бомбардера. Између Немаца и Михаиловићевих војника дошло је до окршаја изнад самог ЈБубића. Осам Американаца је било спасено, а двојица су погинули. Харелов верни опис тог подвига Михаиловићевих људи, који сам из непосредне близине посматрао, заједно с капетаном Ервином, прочитао је у Конгресу Алберт Томас, посланик Тексаса. Текст тог писма, послатог с даљине, најбоље илуструје делу трагику Михаиловићевих националиста, чија суза нема родитеља, јер су против н>их окренута, и комунистичка, и дефетистичка копља света, како то увек бива код Москва у покрет стави своје пропагандистичке мреже и криптокомунистичке антене.298) Леонард Лајонс не може да схвати камелеонство комунистичких метода, које истину изокрећу према својим мерилима, а сва мерила мењају према времену и својим тезама и 296) Gus Т. Brown, The N ew Leader od 10. okt. la 1946, Chicago S u n d ay Tribune od 23. aprila 1946 T elegram od 29. aprila 1946. 297) John D. Scroggs, The N ew Leared od 10. aprila 1946. 298) W illiam H arrell Jr. C ongressional Records, la 1946.

1944 i od 13. aprii N ew York W orld okt. 1944 i od 13. A ppendix, 1. apri

270

НА

С ТРА Ш Н О М С У Д У

интересима. Свој исказ завршава речима: “Ако Тито оптужује Михаиловића за колаборацију, онда су колаборационери и сви наши официри и ваздухопловци, који су с Михаиловићем и његовим људима били на бојном пољу, спремни и вољни да сведоче о свему, што су тамо чули и видели”.293) Поручник Ричард Фелман, с којим сам се и ја десетинама пута срео по шумама Србије, излаже: “Пали смо близу Михаиловићевог штаба, на повратку ка Италији, после бомбардовања румунских извора нафте у Плоештију. У извршењу те мисије погинуо је наш инжењер, а нас остале спасли су Михаиловићеви војници. На погребу нашег друга било је преко 800 Михаиловићевих присталица са свештеницима у хришћанској одори, изражавајући ретку љубав Срба према Америци. Придружили смо се Михаиловићевој војсци, делећи с њом добро и зло, до 9. априла 1945. када смо пребачени у ослобођени део Италије”.300) Мајор Давид Осборн пао је код Београда 6. јуна 1944. И он каже: “Михаиловићеви герилци нашли су се поред нас чим смо пали из бомбардера Б-24. Један од наших рањен је у борби. После неколико сати већ је био у рукама њиховог лекара, а ми с њима по сељачким дом овим а. . . С њима смо се десет недеља кретали по држави, док смо дошли до центра, у коме је био Михаиловићев штаб. Убију ли генерала Михаиловића свет ће изгубити једног од својих најплеменитијих људи и највећих хероја”.301) Своје доживљаје с Михаиловићевим војницима излаже и пилот Едмунд Фланаган, оборен код Сарајева 3. априла 1944: “Погинуло је најмање десет Михаиловићевих ратника у борби с Немцима док су ме после 32 дана пробијања кроз линије довели до безбедности, а после послали у своју базу. Туга ме хвата кад само помислим како су храбро и хришћански животе своје излагали да би мој спасли. Све што су м о г л и за мене су дали баш зато што сам Американац, иако су увек били у борби на два фронта, и с нацистима и с комунистима”.302) “Био сам нишанџија летеће тврђаве петнаестог корпуса у Фођи, Италија. Међу нама проносили су се гласови да Михаиловићеви четници сарађују с Немцима, да су амерички непријатељи и да би сваког од нас предали Немцима кад бисмо им пали у р у к е ...303) Дана 4. јула оборени смо изнад Југославије. Целу нашу екипу од Немаца су спасли Михаиловићеви људи. Кад смо сви Немцима умакли ови су између Михаиловићевих присталица узели двадесет људи као 2^») Leonard Lyons, Chicago D aily N ew s od 24. m aia 1946. 300) Richard F elm an, N ew York T im es od 5. ju n a 1946. sol) D avid Osborne, Tim es, Los A n g eles od 5. m aja 1946. з ' Ц Edm und F lan agan, Journal A m erican N ew York od 21. m aja 1945. 303) Те je фаме пре«о Бариа ширио Титов пропагандни штаб с Дедијером и Ђиласом на челу, уз помоћ филокомунистичких сарадника из ратног листа “Stars and Stripes”, на челу с комунистом Фирстом.

LIITA O МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

271

таоце. Десеторица од њих су стрељани зато што нису одали куда су нас одвели. Ко онда сме рећи да су такви јунаци немачки симпатизери и сарадници, ако има срца и савести?. . . “Око 500 миља превалио сам заједно са својим спасиоцима и на том путу срео и упознао многе Михаиловићеве поштоваоце. Пут нас је водио и кроз Горњи Милановац, мртви град, спаљен и срушен до темеља, без иједне читаве куће, изузевши усамљене цркве. А повод тих језивих рушевина био је напад Михаиловићевих одреда на немачки гарнизон, који је уништен или заробљен. Нацистичке репресалије град су запалиле бацачима пламена и побили све становнике које су ту нашли. И сада ко то сме рећи и веровати да су такви људи, бич Немаца без обзира на последице, немачки симпатизери или сарадници? ... “Током две недеље пробијао сам се према планинама, у друштву 800 Михаиловићевих ратника. За све време, од 4. јула до 9. августа, говорио сам с многим људима и Михаиловићевим симпатизерима, док сам једног дана и Михаиловића срео. Међу свим тим стотинама, по разним крајевима, не нађох нигде никога, који нацисте, окупаторе своје отаџбине није бескрајно мрзео. И сада, зар овакви људи и наши саборци могу бити немачки сарадници или помоћници? . . . “Неоспорно је да се Михаиловић тукао с комунистима, на једној, а с Немцима, на другој страни. Али зар ико сме рећи да је Михаиловић помагао Немце, зато што се борио с комунистима. Ако би таква логика била дозвољена, онда пред суд и Тито мора бити изведен, јер је помагао Немце, борећи се против Михаиловићевих националиста. Нас стотине Американаца своје животе дугујемо Михаиловићу и његовим људима. Ето зато с правом тражимо од Америке да се у страшном часу и времену сети Михаиловића, као што се он јуче сећао Америке и њених синова” .304) Вилијам Вилен излаже да је пао поред рудника Бор, где су га од осам Немаца отела два Михаиловићева војника. И он нам каже: “У Југославији сам био 85 дана. Прошао сам кроз многе крајеве и срео многе људе, али никада нико од нас није чуо ниједне жалбе против Михаиловића или оптужбе о његовом издајству. To бих хтео да као сведок, који је с народом био, кажем и комунистичком суду и слободном свету” .305) Роберт Иген провео је у Михаиловићевим редовима пет месеци и две недеље. Ево његових речи: “Михаиловићеви људи често су се пред мојим очима тукли с Немцима, а кадкада их за време те борбе Титови партизани нападали с леђа. Моје симпатије су уз Михаиловића. Комунистичке методе су безобзирне и разорне, те их цивилизовани свет не може примити. Власт су приграбили путем силе и терора, а не путем 304) M ike Me Cool, akvokat iz D allasa, “D a llas T im e Journal”, od 5. aprila i od 10. m aja 1946, kao i N ew Leader, od 4. m aja 1946. 305) W illiam P. W helan, Pittsburgh, “W ashington and the N ation” od 11. m aja 1946.

272

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

народне воље. Хоћу да сведочим пред сваким поштеним судом света, јер од света тражим правду према Михаиловићу, правду а не освету”.306) Леланд Портер је близу Београда спасен од стране Михаиловићевих људи и органа. Своја запажања овако приказује: “Одвели су ме даље од града до једне куће у којој смо нашли три заробљена Немца. За време ноћи опколиле су нас немачке потере и борба се развила у густом мраку. Погинула су три Михаиловићева војника, а Немци су ту изгубили четворицу палих и шесторицу заробљених. Д ок су они ради мене гинули, мене су склонили да не бих погинуо или Немцима у руке пао. Четвртог дана наишли смо на неки не> мачки транспорт. Заробили смо три камиона и педесет немачких војника. Евакуисали су ме са двадесет и једним Американцем”.307) Портера допуњава Бернард Ларвин: “Био сам с Михаиловићевим војницима четири и по меседа. Да је сарадн>е с Немцима било, ми бисмо је осетили. Михаиловић је невин и искрен. А све тужбе о колаборацији с непријатељем значе злонамерну комунистичку пропаганду и клеветање”.308) Едгар Смис пао је без свести с преломљеним вратом. Кад се мало освестио “чуо је немачке гласове и видео Немце како трче к нама. Али к нама су трчали и Михаиловићеви људи”, описује сведок и наставља: “Спасли су нас и одвели у своје центре. Ту су с нама делили и храну, и шаторе или склоништа. Обишао сам све делове Михаиловићевог подручја. Да је ту било ичега сумњивог, ја или други са мном, све бисмо то видели или осетили. И на крају, да је у Михаиловићевом раду било ичега сумњивог, он не би од нас тражио да после евакуације у наше базе позовемо америчке новинаре да код њега дсфу и све виде на лицу места, место јевтиних сензација и комунистичких неистина ,309) Алек Чесовић своја излагања о Михаиловићу и његовима закључује речима: “Од неколико стотина америчких падобранаца, и мене међу њима, било би их мало у животу да нас нису спасли Михаиловићеви герилци”. Тако излаже и Хенри Се, описујући Михаиловићеве војнике "као ретко гостољубиве, искрене и несебичне људе, каквих никад пре нисмо срели”.310) “Био сам с Михаиловићевим герилцима 77 дана”, излаже пилот Рудолф Јанци. “С њима сам дуж Србије прешао преко 300 миља. Новац нам никад није био потребан, јер су нам сељаци, Михаливоићеви симпатизери, давали све што нам је требало, а они имали. Ако се Немци приближе селу зазвоне црквена звона, a то је знак да упадамо у околне шуме. Гледао сам изнад себе наше авионе, који храну и оружје ба306) sot) 30S) 309) 31°)

Robert L. E agen, Chicago, Ditto, L elan d Porter, L exington, Ditto. Bernard Larvin, Austin, Ditto. Edgar W. Sm its, O segon, Ditto. A lex Cheshowitz, Brooklyn i Henry Shay, K ansas City, Ditto,

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

273

цају у комунистичко подручје, а ови то сутрадан искористе нападајући и нас Американце и наше заштитнике, српске националисте. Народ страховито мрзи комунисте који су до јуна 1941. били нацистички савезници. Они су за народ веће зло и опасност од самих Немада. А наши “свезнајући” причали су нам: на плашите се Титових, већ Михаиловићевих људи, јер вас могу предати Немцима. А ја питам све: где је један једини кога су Немцима предали?”311) Исту слику дају нам и Екман и Лабосонијер, додајући: “Своје кревете нама су уступали, а они с породицама спавали на поду или по шталама и колибама. Михаиловић је био наш отац. Пробијао се кроз немачке линије и заседе да би нас видео и куражио. И зар такав човек и јунак да буде издајник било чији?”312) Капетан Ђорђе Мусулин добио је највећа одликовања за своја тачна и важна обавештења о Михаиловићевом покрету, као и за своју ризичну улогу у Михаиловићевој герили, и то по предлогу генерала Дановена. Између свих савезничких официра у Србији он је Михаиловићу био најближи, a код народа најомиљенији. Кретао се кроз српска села и планине уз све могуће опасности, да би дошао у ближи додир с хиљадама бораца и домаћина. Свог помоћника Мајка Рајачића често је слао у Београд по важна обавештења о немачким покретима и трзајима, и то увек у простом сељачком или радничком оделу, како ником не би сумњив био. Прилике у држави савршено је познавао, те је зато комунистичке бајке о колаборацији најтеже и осећао. Ево само неколико реченица из најмање десет његових исказа и описа: “Сви чланови англо-саксонских мисија и свих шест стотина америчких ваздухопловаца које је спасао Михаиловић са својом војском одлично знају да су све Титове приче обична комунистичка рачуница или пропаганда. Политичка мржња, супротне идеологије, лични сукоби, комунистичка мерила, све то значи Михаиловићев крај пред сваким Титовим судом. Михаиловић је био и остао израз свог народа, наш верни савезник, никад нацистички сарадник. Увек у нашим разговорима дивио се америчкој демократији и поретку, желећи исти поредак и својој Југославији. . . “Ништа се у Југославији није десило, што ми Американци нисмо могли знати или осетити. Михаиловић се увек борио за исте принципе, за које смо се и ми борили. Ако се траже правда и истина, ми смо за Михаиловићев рад и покрет најмеродавнији сведоци, јер смо с њима били, увек заједнички смрти изложени. Поред тога ми и знамо да разликујемо правду од политичког насиља, од балканских интрига и од комунистичких појмова и етике”.313) з и ) N udolph М. Janci, A nn Harbor, Tim es, Detroit od 7. aprila 1946. 312) (Robert E ckm an i D avid L abissoniere, M ilw aukee, Exam iner, Los A n g eles od 4. aprila 1946. 313) George M usulin, W ashington, Johnstow n Dem ocrat, od 24. aprila 1946.

274

НА

СТРАШ Н ОМ С У ДУ

Капетан Ник Лалић, амерички учитељ, у рату обавештајац и помоћник пуковника и професора Мек Дауела, изјављује: “Месецима сам био код Михаиловића, сарађивао с његовим ратницима и из Србије евакуисао 432 ваздухопловца, које су ови спасавали од Немаца и спроводили до сабирног планинског центра с нашим аеродромом. Тита и његове нисам нигде срео. Једини контакт с њима био је кад су нас напали и неколико дана вијали с најмодернијим америчким оружјем. За своје обављање дужности и мисије добио сам нарочиту похвалу, у којој пише: зато што се заједно с Титовим партизанима борио против Немаца, и путем борбе, заједно с н>има спасавао америчке падобранце”. “Кад сам све ово видео протестовао сам код своје надлежне команде у Казерти, јер партизане нисам ни срео ни видео, а још мање с њима заједно Американце спасавао. Они су ми на моје запрепашћење наредили да свету “истину заборавим, јер иначе могу имати неприлика”. Али ја истину заборавити не могу и нећу. Зато ње ради и ради своје чисте савести идем пред суд да је кажем: Михаиловић никад није колаборирао с непријатељима. Нека објаве све извештаје наших обавештајаца и они ће онда истину открити и Михаиловића одбранити. . . “Ми живи сведоци и очевидци (ОСС и парашутисте) знамо истину те тражимо да нам Државни Секретаријат дозволи њено обЈављивање свету, који је преплавила планска комунистичка пропаганда”. Уз ову исповест америчког обавештајца који је, поред Михаиловића и Мек Дауела, сваког дана могао погинути од Немаца или од титоваца, вашингтонски лист наглашава да су ратну похвалу с описаном и протитоистичком тирадом својим очима видели, чудећи се и исправи и њеном залеђу”.314) И капетан Мансфилд, адвокат из Њ ујорка, први амерички обавештајац у Михаиловићевом штабу, а поред тога и Михаиловићев саборац у многим биткама с Немцима, обавештава свет о Михаиловићу, и то путем неколико изјава преношених кроз више новина. У њима ћемо наћи и ове редове: “Хрвати су 1941. поздравили Хитлерову победу. Кад је рат узео други ток, онда су се и они окренули Титу, зато што је Хрват. Титова малена комунистичка банда, благодарећи руској пропаганди и помоћи, почела је да расте. Совјети су им створили и радио станицу у Тифлису, причајући да је у Југославији, рекламишући стално свог експонента. Британска радио корпорација из Лондона то је примила и прогутала. . . Било нам је тешко на души, слушајући радио Лондон како све Михаиловићеве победе поклања Титу. Ово тим теже, што су свет обавестили како је Тито од Немаца освојио град (Вишеград на Дрини) који смо ми Американци заједно с Михаиловићем од Немаца отели уз тешке гуз 14)

N ic k L a lich , W a sh in g to n P o st od 1. m a ja 1946.

ШТЛ О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

275

битке, али Тита на том попришту никад нисмо ни видели” .315) Затим Мансфилд, у невезаним разговорима, наставља: “Нема села у Србији, из кога би се Тито жив повратио кад би тамо дошао без своје тешке телесне гарде” . А онда, заједно с Холом Сутером, у другој вези, изјављује: “Издаја . . . против к о г а ? . . . Зар против Југославије? Зар против демократије и слободе? H e . . . н е . . . Михаиловић је крив само због издаје против интереса комунизма, против кога се јуначки борио и у тој борби пао”.316) Мансфилдова исповест иде даље: “Слушали смо преко британске и совјетске радио службе да Михаиловић сарађује с Немцима, и то баш онда кад је с њима водио борбу на живот и смрт, а ми били,и саборци и сведоци. Нисам Југословен. Нисам ни југословенског порекла. Американац сам са свих страна, и, на жалост, осуђен да слушам и гледам једну од највећих неправди света, за коју знају историје”.317) Да бисмо боље схватили револт овог меродавног сведока, а и природу саме неправде, чујмо Мансфилдове описе: “Код Михаиловића сам парашитирао 18. августа 1943, као први амерички официр за ве з у. . . Била је средина септембра 1943. кад смо се повратили у Михаиловићев тајни горски штаб, после освајања Прибоја, италијанског гарнизона и упоришта. Михаиловића сам затекао нерасположеног. Около њега, иза једног грубог стола, под бујним гранама, седели су високи и брадати штабски офидири. Тада ми саопшти да је BBC из Лондона (British Broadcasting Corporation) у свом дневном извештају из Југославије у небо дизала Тита и његову комунистичку герилу, а ниподаштавала и вређала Михаиловићеве ратнике. Нису се обазирали ни на чињеницу што је Михаиловић већ дуго у борби против нациста на целом фронту, купећи и италијанске заробљенике, све ово пред мојим сопственим оч има . . . “Тито (Јосип Броз), у Русији обучени подземни агент за Југославију, организовао је герилске банде у 1941, тек кад су нацисти напали Русиј у. . . Крајем 1941, покушај да се уједине обе гериле. . . није успео. Услед тога судари између Титових партизана и Михаиловићевих четника претварали су се све више у општи грађански рат. Михаиловић ме молио да од Каира тражим више америчких офидира, који би се падобранима спустили међу његове одреде и све догађаје на самом терену пратили и проверавали. У средини целе ове пометње Каиро ме радиом обавестио да he до нас, за време септембарске месечне периоде, долетети један амерички пуковник и један британски блигадир. “При крају септембра 1943, после више ноћи чекања по леденим и меседем обасјаним планинским падинама, чули смо тешко хуктање бомбардера, који су се приближавали на315) sl6 ) 317)

W alter M ansfield, “T he Detroit T im es”, od 1. ap rila 1946. W. M an sfield i H ul Soutner, Ditto. Press C lipping, vol. 2, June 1946.

276

ПА С Т Р А Ш Н О М С У Д У

шим сигналним ватрама. Кад сам своју џепну светиљку окренуо према авионима осетио сам и узбуђење и жалост за својом отаџбином. Ту, изнад моје главе, налазе се моји сународници, који се за пет сати могу спустити на неки од наших савезничких аеродрома изван немачког обруча. Како бих се срећним осећао кад бих с њима и ја био! “Наша делегација већ је поред нас. Чинили су је: британски бригадир Армстронг, шест британских официра и ратника, и мој нови амерички претпостављени официр, пуковник Алберт Сајц. Том приликом спустило се из неба и неколико тона ратног материјала, који нам је био исувише потребан. Пуковник Сајц је доказао да је велики и драги син Вирџиније, који је својом другарском простодушношћу срда гериле на брзину освојио. Пошто сам га о свему обавестио, ми смо заједнички с генералом Михаиловићем одржали више конференција. Тада смо и одлучили да већим снагама нападнемо град Вишеград, с немачким гарнизоном од преко 800 војника. Наш је циљ био да збришемо ову постају с лица земље, и разоримо важни железнички мост преко реке Дрине, који је спајао Србију и Босну. “Михаиловић је одмах послао наредбе својим герилским всфама на том сектору, да се тајно прикупе по шумама, око десет миља јужно од Вишеграда. Тако је ту, током једне недеље, на окупу било 2.500 герилаца. Рано изјутра, 4. октобра 1943, напад је почео тешким бомбардовањем. Пузећи обазриво до гребена, с кога се цео град могао видени, имао сам савршену прилику да посматрам наше артилерце у акцији. Никада нећу заборавити стручност и храброст тих људи, многи међу њима ранији артилеријски официри редовне југословенске војске. Одевени у закрпе, без иједне једине справе или заштитних подлога и оклопа, који би за нас Американце били неопходни, они су на одабране циљеве слали гранату за гранатом, све са савршеном тачношћу. “Борба је трајала цело јутро. После подне град је био у нашим рукама, с 300 Немаца мртвих и рањених. Страшна експлозија затресла је планину, док смо ми чекали, скривени иза бетонских зидова. Мост је био пресечен на јужном делу и пресавијен сурван у дубоку речну провалију. “Наша герила настављала је гоњење Немаца према Рогатици и Сарајеву. На повратку ка свом штабу у шуми, застасмо мало ради ваљано заслуженог предаха, слушајући лондонски радио. Сви смо били запрепашћени кад смо из Лондона чули Титов ратни и дневни извештај. Овај је свету објављивао велику и славну победу над Немцима. Према том извештају, Титова герила освојила је и град Рогатиду. Међутим, нико од нас, нигде у близини и околини, није видео ни партизане нити ишта чуо или осетио од њихове битке с Немцима”. Пред налетом Михаиловићевих герилаца Немци и усташи из Рогатице побегли су ка Сарајеву, а у Рогатицу ушли Михаиловићеви, а не Титови ратници.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

277

“Та лондонска вест и бајка била је нов и страшан удар за Михаиловића. Свој смо штаб преместили у планину Равење, гледајући испод себе долину, која води ка Рудом. Једно после подне, кад смо пуковник Сајц и ја шифровали своје извештаје нашој OSS (Стратегијска служба) v Каиру, чули смо шум авиона, који нам се приближавао. Ускоро је над нама била немачка штука, летећи исувише ниско, јер је ван сваке сумње тражила нашу постају. У том часу неки од наших герилаца с брда, према нама, направише грубу грешку, окрећући митраљеске рафале ка брзој штуки. Ова се после тога поче около окретати и све ниже спуштати, обасипајући нас својим убојним оружјем и товарима експлозива. “Чим је овај напад изнад нас прохујао један од Михаиловићевих емисара, трчећи к нама, донесе нам вест: “Ово место морамо што пре напустити”. Затим додаде: “Генерал је тако наредио, јер се јаке немачке снаге примичу долином од Рудог, те њихов напад очекујемо сваког часа”. После непуног пола сата, с времена на време, чује се пушчана и митраљеска ватра. Одјеци постају све јачи. Прве топовске гранате почињу да експлодирају около, уз одјеке околних планина. А затим се и немачки авиони поново враћају, и обасипају нас новом ватром. “Како се битка развија, то од нас још нико не зна. Зауставих два војника, који се из битке враћају, носећи на обичним гранама једног свог рањеног друга. “He плашите се”, каже ми један од њих. Наш Чича тамо је отишао (надимак за Михаиловића) и ту где се он појави, јавиће се и наша одлука и снага да непријатеље задржимо све до мрака”. Били смо Свевишњем захвалии кад се мрак спустио. Непријатељ није више могао разликовати своје од туђих, те је употребљавао светлосне сигнале и светлеће метке, да би се боље оријентисали. У том часу дође и Махаиловићева наредба да се повлачимо натраг у планину. И док смо се лагано кретали стрмим стазама ватра је малаксавала. Ноћ нас је спасла. “Јаке немачке снаге нису се лако мириле с поразом. За време ноћи и следећег дана стално су нас потискивале ка северу. Тако и исцрпљени и у блату удављени допресмо до малог града Прибоја. Ту сам се, малаксао, спустио на под старе и порушене железничке станице, са 40 до 50 својих сабораца. Када сам на се навлачио своју ноћну врећу, ту, на хладном зиду, видех и нацистичку објаву, на немачком језику, с једне, а српско-хрватском с друге стране. И тада прочитах: “Услед злочиначких напада разбојника Драже Михаиловића били смо принуђени да стрељамо ова л и ц а . . . На листи су се ређала имена 122 Михаиловићева “злочинца”. Тај свакодневни акт нацистичких репресалија и покоља завршавао се потписом: Улм, генерал и надкомандант Београда, из немачке војне управе за Србију”.318) Исти меродавни сведок Мансфилд, представник Амери318)

W alter M a n sfie ld , “T h e W a sh in g to n P o st” od 24. ju n a 1946.

278

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ке у Михаиловићевом штабу, негда државни правобранилац, а затим адвокат у граду Њујорку, десет година после Михаиловићеве смрти, на скупу канадских Срба у Нијагари, наставља излагање својих успомена с Михаиловићем и његовим јунацима. Ево даљих Мансфилдових описа: “Прва ствар коју сам с вашом српском браћом научио у вашим планинама била је крилатица: Слобода или смрт, велики закон и још већи идеал, за велика времена и велике људе. Да је и дело било у складу с идеалом, уверио сам се кад сам с њима и многима од вас бранио и ослобађавао српске крајеве. Нисам имао прилике да пречесто сретнем велике људе. Али један од тих великана, мој добри и никад заборављени Чича (Михаиловићев надимак) живеће у мојим визијама док ме буде било. Гледао сам га са свих страна, које могу да осветле дух и добра воља, увек у тешким приликама, кад се све верније види и упамти. Било да прах гори пред очима, смрт вреба или неправда боли, он је увек био велики и искрен. Такав је остао и кад је све било у знаку скоре победе, и кад је пораз свуда пустошио. Цео, и духом и телом, био је саздан од љубави према земљи, народу и ствари слободе, жртвујући им и себе самог, и животе палих и славу преосталих. У ноћи 18. августа 1943. спустио сам се из ваздуха на падине планине Чемернице, где су ме његови џинови дочекали и одвели своме генералу. “Преда мном је стајао кротки праведник, прав као храст, проседе браде, продорних очију, благих као плаво небо, с искреним осмехом на лицу, и радошћу у срцу. Ни по свом оделу, ни по начину живота, између њега и његових људи, нема разлике било у чему. Тога часа осетио сам човека, рођеног за друге, који се више брине о ближњима својим, међу њима и о мени, него о самом себи. Отада смо делили заједнички и добро и зло, увек у покрету између живота и смрти, заседа и изненађења. Тако, још и сада чујем његов благи, братски глас: “Добар дан, Бош ко”, јер ми је то име дао у својој гер и л и ... “како се осећате? Све ће се добро свршити”. “Присебност, храброст и сналажење током свих операција, између Ивањице и Дрине, Златибора, Ваљева и Шапца, остали су увек легендарни. Сећам се једне ноћи код Рудог, када је страховита борба беснела пуна три сата, а Немци нас обасипали ватром, и са земље и из ваздуха. Чича је тада ишао од једног до другог, с краја на крај бојног поља, уносећи веру и снагу у наша малаксала тела. Њ ему имамо да захвалимо што смо челични обруч сломили и животе спасли. Јер без таквог генерала и јунака ке би ни мене било данас међу вама. “Поред таквог витешког срца лежале су све велике врлине, међу њима ратно частољубље и ретка хришћанска самилост. Зато Чича није, зарад свпје славе, пред чељусти страшног нацистичког Крона, бацао рођену децу никада, кад би он сам могао да их у томе замени. Штедео је невину

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

279

крв, и избегавао безнадежне битке по сваку цену, мада је увек лакше друге својој слави жртвовати, или је подизати на хиљадама невиних и непотребних гробова. Током тешке зиме 1943, заједно смо се пробијали кроз долине смрти. A већ тада, у данима Техерана, видици су се мењали и радио Лондон славио човека, који је у Југославију послат с мисијом да ослободилачки рат претвори у братоубилачки, а на рушевинама националне државе подигне комунистичку Ћеле кулу.319) “Нема зверског средства и пута који црвена неман није испробала. А наивни савезници, да би Совјетима угодили, опасну и отровну змију све су више грејали и снажили у својим недрима. За њен рачун бајке су претварали у историју, а туђе заслуге и славу употребљавали као перје у крила голог лешинара. Били смо вен ушли и у Рогатицу, после победе Михаиловићеве војске на Вишеграду. И исте ноћи радио Лондон, који је претходно Вишеград поклонио Титу, јавља како су у град Рогатицу ушли победоносни Титови партизани! Међутим, Немци су после свог пораза на Вишеграду бежали испред нас ка Сарајеву. У Рогатицу су ушли национални Михаиловићеви одреди. А око ње, на домаку пушке или топа, нигде ниједног Немца под оружјем нити иједног Титовог комунисте, а камоли њихове борбе о Рогатицу. “Кад смо се 1944. растали у братском загрљају, војничком осећању и савезничком поштовању — био је насмејан и поред поразних техеранских одлука. Али је дубока туга ипак сенчила божанствено лепе очи, јер смо већ слутили какви се дани ваљају иза брда. Шта је дошло с издајом верног савезника и поклона Југославије белосветском комунизму познато вам је свима: рај, варл>иви и пролазни рај за крволоке, а ропство, беда, тамнице, логори, лудачки експерименти и сама смрт или ропство за цео радни на ро д. . . Историја све исправља и мртве праведнике диже из гробова. To и историја и сви пали и преостали, заједно с нама дугујемо Михаиловићу, великом савезнику, ретком праведнику и издатом мученику”.320) Мансфилдов претпостављени шеф и најстарији амерички официр у Југославији до августа 1944, кад је у Михаиловићев штаб спуштен пуковник Мек Дауел, био је обавештајни пуковник Алберт Сајц. Он ће тек неколико година после Михаиловићеве смрти бити у стању да о свом сараднику Михаиловићу истину каже, јер му 1946. надлежне власти нису дозволиле да уста отвори, пошто би их отворио против Тита, а никад против Михаиловића. У Михаиловићевој герили био је заједно са својим помоћником, адвокатом Мансфилдом, учествујући заједно с њим у свим Михаиловићевим окрша319) Споменик турске победе над Србима из 1813. код града Ниша, подигнут из 1500 отсечених глава палих српских бораца из одреда Синђелића. 320) Гласник, свеска 17, 1966, стр. 22—25.

280

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

јима с Немцима, од Рудог до Романије планине, нарочито у бици на Вишеграду. Али пошто је за време београдског суђења био на свом обавештајном послу у Немачкој, дакле и у обавези ћутања до бољих времена, то је, поред Мансфилда, који је говорио у име обојице, за одсутног Сајца узела реч његова мајка, како би по молби свог сина апеловала на америчку јавност и олакшала тешки и незаслужени крст, под којим су пуцале Михаиловићеве кости. Што сину нису дозволили за њега је изложила мајка, а њене дирљиве апеле преносила и штампа.321) Поред ове америчке мајке на сцену се јавља још једна: Луиса Крафорд, чијег је сина Михаиловић од смрти спасао и мајци у наручје послао. Капетан Крафорд свој апел свету, послат преко мајке, потписао је код своје команде на Далеком истоку. И у том апелу читамо: “Пао сам из запаљеног авиона међу Михаиловићеве војнике. Немци су појурили ка том месту, али су ме од њиховог ропства, можда и смрти, спасли Михаиловићеви борци. Они су ме спровели и до Михаиловићевог штаба, који је био далеко око 150 миља. На том путу моји спасиоци неколико су пута били у борби с Немцима, али никада у било каквом савезу с њима. Зашто онда све ове ружне приче против честитог човека и великог јунака, нашег савезника и нашег саборца?” Дајући широк публицитет речима свог сина добра мајка пита новинара Дру Пирсона, ко о Михаиловићу може да да прави и тачни суд: Пирсон, својим клеветама, удаљен од Михаиловића неколико хиљада миља, или њен син, амерички официр, с осталим својим саборцима, који су код Михаиловића били, заједно с њим борбе против Немаца водили . . . борбе, а не савез?322) Међу сведоцима, који су били ограничени у својим изјавама, већином зато што су се налазили у активној и обавештајној служби, на критичним позицијама у Европи, био је и један амерички официр из обавештајне службе, за време рата саборац Михаиловићевих војника. Ево шта он изјављује: “Три месеца сам сарађивао с Михаиловићевим људима на терену. С њима сам био и 3, 4. и 5. септембра 1944. на Кадиној Луци где смо разорили железничке везе. С њима сам био и у борбама код Лазаревца и Љига, недалеко од Београда, где смо стотину Немаца побили а три стотине заробили. Вијан од нациста, фашиста, усташа, Мађара и Бугара, као и од комуниста свих народности, Михаиловић ће у већ отвореном гробу наћи мира, и то мирне савести да је искрено и куражно дао све што је било у људској моћи, и то увек под најстрашнијим околностима”.323) 321) “Sun T elegram ”, P ittsburgh od 29. m arta 1946. 322) D rew Pearson i Mrs. L ouise Crawford, “The W ashington Post” od 29. i 30. m arta 1946. 323) “W ashington Post” i T im es — 'Union, Rochester N .J . od 4. aprila 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

281

Те изузетне околности и један фрагмент Михаиловићеве трагедије могли би описати и дванаест совјетских официра и војника, који су се обрели у његовим одредима, на његовој страни, и учествовали у извесним биткама, a 9. августа 1944. пребачени у ослобођени део Италије, заједно с највећом групом америчких авијатичара. Њ има су одлично познате и танталске муке Михаиловићеве војске у Дурмитору лета 1943, где су се нацистички савезници из Хрватске, и из Власовљеве армије, показали још крволочнијим од својих немачких господара. Њ их су совјетске власти у Италији примиле и саслушале. Али пошто су њихови искази били повољни по Михаиловића и његов покрет, то су им ту и нестали сви даљи трагови. Видно место међу америчким сведоцима заузима и пуковник Џон Ричардсон, чије су искрене речи у Михаиловићеву одбрану забележиле све веће америчке новине почетком јуна 1946. Ричардсон је био специјални аташе Петнаестог ваздухопловног корпуса у Фођи, чији су бомбардери свакодневно летели изнад Балкана. Њ егова је мисија била да пале падобранде тражи и спасава. Он је ову обављао преко Михаиловића и америчких делегата у његовом штабу. Зато најбоље и зна Михаиловићеве услуге савезничкој Америци. И као такав каже: “Михаиловић је наше људе спасавао широм целе Србије и Црне Горе. Затим их је преко својих канала окупљао у централној планини, ради пребацивања у ослобођени део И талије. . . Ми смо увек имали великих тешкоћа с британским командама да би извојевали њихов пристанак улажења у Михаиловићево подручје, не ради политике, већ ради спасавања наших људи. Свој британски уплив на Балкану љубоморно су чували и фаворизирали комунисту Тита, а не демократу Михаиловића. И зар због такве њихове и Титове политике смемо дозволити да нашег савезника и спасиоца наших стотина, генерала Михаиловића, убију као — издајника”. Амерички пуковник ово питање поставља и америчкој јавности и делом свету, иако није добио одобрење за било какву изјаву, јер је био у високој активној и ратној позицији. Али ако генерал Маршал или Стимсон такво одобрење не би дали, да би очували своју политику “неутралности”, дао је генерал Натан Твининг, командант америчког ваздухопловства на Средоземљу, који је с Михаиловићем искрено сарађивао, уколико је то Черчил толерисао. Тешкоће с британским командама осетили су обојица и 9. августа 1944, на аеродрому у Бари, када је из Михаиловићевог штаба долетела највећа група спасених америчких авијатичара, њих 255 на броју, у пратњи двадесет брзих ловаца. Д ок су амерички новинари на лицу места хтели да чују шта се то дешава у земљи Србији, a то им амерички официри најтачније моглн рећи јер су с Михаиловићем на бојном пољу били, Британци су онемогућили сваки контакт и сваку изјаву. А разлог

282

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

је био тај, што су се сутрадан у Казерти састали Черчил и Тито, те би истина о Михаиловићу могла уздрмати све њихове споразуме, а Черчиловом сину с главе скинути ореоле југословенско-британског Лоренца од Арабије.324) Као што су оба пуковника америчке војске и Сајц и Ричардсон били ограничени у својим изјавама за време Михаиловићевог суђења, тако је ограничен био и пуковник Мек Дауел, који he, као и Сајц, пуну истину рећи тек доцније, после Михаиловићеве смрти и свог пензионисања. Али као што су и Сајц и Ричардсон својој савести дали одушке и против забране, тако је то урадио и Мек Дауел, који he тек у Њујоршком комитету за Михаиловићеву одбрану рећи све што зна. Њ егове изјаве у том Комитету наћи ћемо у другим везама, дотичући за сада само оно што је саопштио јавности ван тог тела. “Код Михаиловића сам дошао средином августа 1944, а натраг долетео средином новембра исте године. По целој Михаиловићевој територији слободно сам се кретао и слободно разговоре водио са свима које сам сматрао да треба да чујем. Преко својих органа пратио сам догађаје или у њима лично учествовао. Никакве Михаиловићеве колаборације с Немцима није било, нити наши органи у такве вести икад веровали. “Сви извештаји Титових партизана преко радија у Лондону о њиховим победама и Михаиловићевим издајама биле су најобичније неистине. Као своје територије и комунисти и лондонски радио означавали су све крајеве Србије и Источне Босне у којима сам нашао Михаиловића и његову герилу, само њих, а не Тита, и његове партизане . . . Комунисти нису за циљ имали борбу против окупатора или ослобођење отаџбине, већ наметање народу своје комунистичке диктатуре и терора. “Немци су много више мрзели и теже прогонили Михаиловићеве националисте, него Титове комунисте, јер су се првих више плашили, зато што је иза њих народ, а не само ограничене комунистичке снаге. И баш зато што су их се више плашили, јер су им опаснији били, и у рату и после рата, они су по Србији, на.Михаиловићевој територији, и држали своје дивизије. А на том терену комуниста није ни било све док их није крајем 1944. тамо превео Тољбухин, са совјетском силом”.325) С америчким сведоцима и саборцима била су у Србији и два канадска официра, два горостаса с црним брадама ко324) Разговоре с Британцима на аеродрому водио је пуковник Ричардсон, а затим мени, који сам свару из предсобља пратио лично саопштио “да су Британци монополисали целу савезничку политику у Европи, нарочито у Југославији. Опис ове дискусије донет је у свесци Гласника из 1963. г., страна 22—23. 325) Ове описе пук. Мак Дауел поновиће и пред Комитетом у Њ ујорку у улози главног сведока. Report of C om m ission of Inquiry, M ay, 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

283

ји су нам на терену били тежи од преко 250 америчких официра, с којима су се заједно кретали. Били су пилоти бомбардера Велингтон који је срушен изнад наших глава. У почетку су се плашили за своје главе, слушајући комунистичке бајке, које шири лондонски радио. Доцније им је истина пукла пред очима, те су баш зато имали за сваку појаву или вест више интереса, уколико су некада били веће неверне Томе. Обојица су и с Американцима, и с Михаиловићевим герилцима, провели 98 дана, и из своје богате Алберте дали овакве изјаве: “Никада нисмо видели ни сарадње ни мира између Михаиловићевих људи и Немаца, ни нас двојица, нити шест стотина Американада с нама, који смо се кретали по целој Михаиловићевој територији. Све наше успомене и доживљаје с тим храбрим људима и нашим пријатељима доказују њихову надљудску доброту и несебичну помоћ. Били смо чести сведоци њихове борбе с Немцима. И као такви знамо и свима кажемо да је генерал Михаиловић искрен витез и савезник а не — издајник”.326) Око три стотине даљих изјава америчких сведока можемо наћи разбацане кроз пробуђену америчку штампу, од краја марта до краја јула 1946. Све оне садрже увек исту истину о Михаиловићу и његовом националном покрету. На таква сведочења и такве сведоке, сваки са извора, и сваки очевидац или учесник, без икаквог интереса да истину улепшава или деформише, свет се увек може ослонити. Њ ихова доказна вредност постаје апсолутна кад долази од више стотина, разних политичких схватања, професија и улога, и то из свих делова државе кроз коју су крстарили, нарочито кад су све изјаве истородне и све јасне и категоричне.327) Кад смо чули јасни и непристрасни суд америчких сведока о Михаиловићу и његовим војницима, чујмо сада и глас оног дела Американаца, који су с комунистима у додиру били, или су у самом Титовом штабу представљали Америку. Њ их има равно двадесет, и сви они оповргавају комунистичке лажи о Михаиловићу, упознајући свет с многим махинацијама, које Черчил и Рузвелт у Јалти и Техерану нису, на жалост, ни знали, ни слутили. Јосеф Хартмут, амерички падобранац, био је у додиру и с Титовим партизанима и с Михаиловићевим људима. Чујмо његове исповести: “Издајник је Тито, а не Михаиловић. С неколико америчких авијатичара заједно, сви скривени на једном пропланку, видели смо кад су партизани збрисали цело једно село, куће попалили и становништво побили. Те исте ноћи нашао сам се заједно с четницима Михаиловића у борби против Немаца. И сутрадан, док је борба још трајала, титовци 326) Norm an Reid i Tom Brawshow, “Edm onton Journal”, od 11. m aja 1946. i W innipeg Free Press od 4. m a ja 1946. 327) Многе од тих изјава, разбацаних no великом броју разних листова садрже к сведочанства једног за целу екипу или групу, у укупном броју од око 600 сведока и сабораца.

284

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

су нас с леђа напали. . . Видео сам и то кад су маја 1945. Британци у Словеначкој предали комунистима Југославије око 12.000 националиста, за које смо доцније чули да су сви побијени”.328) Из екипе Вилијама Крокета, оборене 21. јула 1944. погинула су четворица, а у пустим босанским шумама обрели се шесторица преживелих. После лутања од више дана наишли су на Титове војнике. И сада памтимо речи америчког сведока: “Један од Титових војника обема рукама зграби аутоматски пиштољ, калибра 45, који је носио поручник 0 ’Брајен. Свој пиштољ овај није лако давао, већ у том отимању понављао: “Све док стојим на својим ногама, ово he оружје бити само моје”. На главама свих људи из ове насртљиве групе биле су капе с црвеним звездама. Како Брајен није револвер испуштао из руку то су на њега навалили и остали с кундацима од пушака и нашег друга тукли све док није од удараца пао на земљу. Ми смо све то гледали али били немоћни да се боримо с јачима и наоружанима. “Код ових Титових разбојника с црвеним звездама на глави, вређани и понижавани остали смо десет дана. Једне ноћи искористили смо згодну прилику и побегли. Нашли смо се код Михаиловићевих људи, с националним знацима на капама. Код њих је било довољно рећи да смо Американци, и тада смо били сигурни да се налазимо код својих. С њима смо делили све што су имали. Никакве награде ни за храну ни за остале услуге и помоћ од нас нису никад ни примили ни тражили”.329) И сада, да су ову америчку екипу у бекству комунисти случајно стигли пре него су националисти нашли, њиховој трагедији не би било трага, нити над њиховим гробовима знака као што га нема ни над незнаним гробом мајора Атертона, кога су Дедијерови “пролетери” убили код Фоче. Месеца септембра 1944, двојица америчких официра, додел.ених Титовим партизанима, требали су да с овима поруше део пруге између Београда и Загреба. И сада чујмо једног од њих, поручника Мјулена: “Амерички авиони спустили су нам експлозив. Да бисмо сигурни били, јер смо за то били и одговорни, ми смо од партизана тражили да пругу заједно минирамо: ми, као стручњаци, а они као помоћници и заштита. He, н е . . . то је наша дужност за коју ми одговарамо, те ћемо то ми и урадити. Детонације су се заиста чуле, и они нас известили да је пруга пресечена на 250 спојева. Међутим, сутрадан рано, воз је пругом пројурио као и раније. У чуду смо их питали, како је то могуће. Па они раде брзо, и ноћ су искористили да рушевине оправе, објаснише нам ове варалице. Према томе, нешто експлозива запалили су без излага328) Joseph Harmuth, “Sun T elegram ,” Pittsburgh od 4. aprila 1946. 329)i W illiam Crockett, Chicago Herald N ew s od 15. aprila 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

285

ња опасности ако приђу колосеку, како бисмо ми чули експлозије. Остали део експлозива сакрили су за своје терористичке сврхе, а не за ратну саботажу”.330) С британским блигадиром Меклином и Рандолфом, Черчиловим сином, у Титов штаб се спустио и амерички обавештајни капетан Или Поповић, те су тако чинили скоро исту екипу. Али, иако су заједно живели, они ипак ствари нису једнако гледали. Дајмо сада реч првом америчком делегату у чисто комунистичком Титовом штабу: “Бригадир Меклин и мајор Рандолф Черчил дали су неколико изјава преко британске штампе, подвлачећи да је Михаиловић крив и да су савезници били у праву што су га напустили. Поред тога, они су и изјавили да је већина народа била уз Тита, који је био активнији у борби против Немаца, као и да су видели меродавне доказе о сарадњи четника и Немаца. “У Југославију сам парашутирао 20. јануара 1944, заједно с мајором Лином М. Фаришом, мојим претпостављеним официром (који he доцније погинути у Грчкој), бригадиром Меклином и мајором Черчилом. С њима сам остао у Титовом главном штабу све до 20. марта 1944. Пошто сам говорио српско-хрватски, јер сам од родитеља југословенског порекла, то сам био у привилегисаном положају према осталим члановима мисије. За све време мог боравка с бригадиром Меклином и мајором Черчилом никад ниједном члану англо-америчке мисије није било дозвољено да присуствује иједној бици. “Поред свих наших протеста, ниједан од нас није се нигде и никада могао слободно кретати без комунистичке оружане страже. Често су нам партизани показивали документа, наводећи да су их нашли код заробљених четника. Причали су нам често да су заробили четнике, који су били на немачкој страни. Али кадгод сам тражио, јер ми је то и дужност била, да лично испитујем те четнике, речено ми је да то није могуће. “Бригадир Меклин и мајор Черчил у свим својим везама били су искључиво ограничени на Тита и његове команданте. Стварно, ја се не могу сетити да сам их икада видео у разговору с месним становништвом, као што је то био мој случај и поред свих партизанских мера предострожности. Сви су грађани изражавали бескрајну мржњу према партизанима и запрепашћење због те целе наше англо-америчке политике. Скоро су ме увек питали: “Зашто да ви, Американци, помажете комунисте? Зар не знате да су то и ваши најгори непријатељи?331) “Дана 16. априла 1944, мајор Фариш и ја, с мајором Ђаном и с више британских официра, опет смо се падобранима спустили у Југославију, близу Копаоника, у југо-источ33°) 331)

Jam es M ulane, In dian ap olis N ew s od 12. dec. 1966. John H eneker Senior, Lean M. Farish, E li Popovich.

286

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ном делу Србије. Сељаци су нас примили забринути и неповерљ иви. . . Мајор Фариш и ја били смо забринути због савезничке политике и осећали се кривим услед присилног терања српских сељака у покрет комуниста, које праисконски мрзе. Али такве су нам биле заповести. “Закључци мајора Фариша и моји разликују се од оних бригадира Меклина и мајора Черчила, два виша британска официра код Тита. За време целог нашег боравка у Југославији, ни Фариш, ни ја, нисмо никада видели ниједан доказ о колаборацији четника с Немцима, изузевши: “заплењена документа”, с којима су нас партизани редовно обасипали. Али зато, у више прилика, били смо принуђени да доказујемо неистинитост њихових оптужаба против четника . . . “Једном приликом кад су партизани, којима смо тада били аташирани, преотели један град од четника, ми смо у четничкој болници нашли три рањена америчка ваздухопловца. Партизани су нам саопштили да су све друге чланове исте екипе четници изручили Немцима у суседном граду. Ми смо доцније све те чланове, чија су имена код мене, нашли у Италији, здраве и веселе, јер су евакуисани с Михаиловићеве територије. “Закључци мајора Фариша у његовом последњем извештају, с којим се у свему слажем, били су: да је то била лоша политика бацати једну герилу против друге, у рату међусобног истребљења. Јер савезници су требали да помогну обе стране и наметну стање међусобног ненападања обема југословенским герилама”.332) Ако би неко посумњао да капетан Поповић, дете српских родитеља, који су у младости Америку изабрали за своју отаџбину, није довољно објективан, чујмо сада мајора Темпл Филдинга, који је и даље остао у Титовом штабу, и чији су преци амерички грађани из Вашингтонових дана. Ево делова његове изјаве: “Као званични члан незваничне америчке војне мисије код Тита, сада диктатора Југославије, пратио сам с правог места највеће преваре и подвале из другог светског рата, које су се по совјетским моделима одигравале против генерала Михаиловића и његове воЈске. “Није важно на који начин музете партизанску козу, јер he њено млеко увек бити црвено. Партизански официр за везу у Барију био је наша цензура, од кога смо већ добили пропагандни материјал: да ли ми верујемо да је Тито месија, ослободитељ и спаситељ југословенског народа? Зар не ве332) Ели П оп о в и ђ , “Journal A m erican”, од 1 9 . априла 1 9 4 6 . Последњи извештај мајора Фариша о ком сведок говори, нестао је из архиве Министарства. Био је према Поповићу поразан по Тита. Фаришев извештај који је у Техерану изокренут против Михаиловића а за Тита, фалсификован је према Фаришовим сарадницима. To се донекле и види из немогућих тврђеља, често и контрадикција. Тај извештај читамо у документима из Техерана.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

287

рујемо да је Михаиловић пас-колаборатер, Јуда који је своја рођена права продао фашизму? “Титова пропагандистичка машина била је иста коју су сачинили Лењин и Троцки, под експериментима Совјета скоро тридесет годин а. . . Све крилатице директно су долазиле из Москве. С угла сваке улице неког ослобођеног града или села плакате су причале слушаоцима о “Михаиловићевој издаји” . Руски стручњаци давали су цртеже и слогане “Смрт четницима”. .. “слава Стаљину”. .. По зградама, страћарама, стенама. . . биле су ове излепљене свугде где су дошли. Посела, скупови, параде, светковине, све се то развијало по совјетској директиви. Папир и штампарије, на жалост, увек амерички поклони, долетали су с Урала да би ширили најотворније клевете против Михаиловића и четника. “Седамдесет процената партизана били су млади људи испод 26 година, које је било лако убедити, јер за боље нису ни знали. Тако су свуда около сејали култ о Русији и приче о “Михаиловићевој издаји” . Десетине хиљада Титових сународника, највише Срба и Михаиловићевих присталица, убијани су истог дана кад би били заробљени, јер код Титових партизана није било заробљеника. “Да ли је Михаиловић колаборирао с непријатељем? Познавао сам седемдесет процената свих Американаца на Титовој територији, током рата. Познавао сам и највећи део наших храбрих официра за везу с четничким одредима. Разговарао сам лично с најмање шездесет америчких ваздухопловаца, које су Михаиловићеви људи спасли и кроз партизанске линије предали члановима наше мисије.333) “Никада ни од једног од свих њих нисам чуо или дознао о најмањем доказу да је овај војник и демократа предратне Југославије — пријатељ нациста. Ова ружна фама типичан је пример и основни темељ московске клеветничке кампање. Д о к ази . . . где су им они? Разуме с е . . . сви су им ту, у совјетском стилу и оделу. “Титови партизани покупили су 600 страница “докумената и фотографија”, уз помоћ своје ОЗНЕ, језиве тајне полиције, изграђене према совјетској НКВД. А ова сорта људи клеветничку црну уметност познаје боље од иког у свету. И зато верујем да ни једно једино парче од свих ових “доказа” није аутентично. “Стаљинова стратегија клеветања и блаћења Михаиловића сувише је очита. Русији је било потребно да има своју марионетску владу у Југославији . . . “У септембру 1944. Тито је обасуо Сједињене Државе с читавом серијом ултиматума. Никад нешто дрскије нисам читао за време рата. Тражио је и да се одмах повуку три Американца за везу с Михаиловићевим одредима. He примимо ли — сваки he Американад из његове државе бити из333) Таквих авијатичара које су од Немаца спасли Михаиловићеви војници, па me ради лакше евакуације преве-ли на комунистичко подручје, било је око педесет.

288

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

бачен главачке, без претходне опомене. Био је то сувише оштар речник за једног џепног диктатора према Ујаку Сему. Али напабирчени теоретичари и дипломатски аматери Рузвелтове владе обвезали су нас на слепу попустљивост према Москви. Највећа надија на земаљској кугли још је једном пала на колена по мигу Москве . . . “Монтирања против Михаиловића нису ништа ново у марксистичкој торби трикова. To је њихова надалеко и'дубоко испробана пропагандистичка техника. “Чак и сада, овде у Америци, ту технику блаћења пробали су и на мени, за време моје недавне турнеје предавања. Председници платформа или рострума, на које сам излазио, добијали су “међуградске телефонске позиве”, који директно долазе из Државног секретаријата”. Тражили су “званично” да мој говор буде отказан пре моје појаве. Фалсификована писма, с “мојим потписом”, поричући сва моја тврђења, преплавила су разне редакције. Комунистичка клеветничка кампања не зна за људске обзире” . Комунистичку клеветничку кампаљу, с њеним методама и циљевима, свет је срео и пре Михаиловићевог суђења. Кад је своје совјетске вође и неимаре бољшевичке револудије, a поред њих и своје маршале и своје прве генерале, цвет своје совјетске армије, као издајнике и туђе шпијуне сахранила по вољи Стаљина, неће она поштедети ни туђег генерала, чију главу и част тражи тадашњи Стаљинов миљеник и маршал Јосиф Броз-Тито. И што је глас најмеродавнијих сведока јачи, то је јача и комунистичка клеветничка пропаганда. Тако, совјетска диригована штампа која увек сателитској штампи даје и пут и пулс, у својим лажима против Михаиловића, превазилази и своје југословенске роботе, како би ови куражније и безобзирније довршили свој терористички посао. У тој штампи с последње Михаиловићеве раскрснице кипте повампирени епитети из московских процеса и покоља, као што су “познати издајник и шпијун и Немаца и Италијана . . . корумпирани непријатељ нове Југославије. . . један од најтежих и најсрамнијих Хитлерових зл и ко вац а... нациста . . . фашиста . . . непријатељ н ар о да. . . шпијун”, што све приличи најтамнијој фалсификаторској јазбини света и века. И тако, по искривљеним совјетским појмовима и неронским мерилима, генерал Михаиловић, један од највећих антинациста и антикомуниста света, постаје “хитлеровац”, иако се он с Хитлеровим хордама тукао још онда кад су комунистички клеветници, нарочито Стаљин и Тито, били понизни Хитлерови савезници и скутоноше.334)

334) ја 1946.

Цитати су из “Christian Science M onitor”, Boston, од 13. ма-

ШТЛ О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

289

В — ОРГАНИЗОВАЊЕ МИХАИЛОВИЋЕВЕ ОДБРАНЕ У СЛОБОДНОМ СВЕТУ Неколико дана после саопштења свету да је Михаиловић пао у комунистичке руке, почело је организовање америчких сведока под крилатицом: “Он је спасао наше животе, и ми морамо спасти његов”. Крајем марта 1946. створен је у Чикагу и Надионалки комитет америчких сведока, уз који су се Ј^скоро окупили свих шест стотина, тражећи помоћ и своје јавности, и своје владе и свог конгреса. У свом меморандуму влади истичу и три основна предлога, тражећи најхитнију интервенцију и упозоравајући свет на природу и последице југословенске трагедије и МихаилоЕићеве личности. Први је предлог: право и дужност америчких сабораца да се на Михаиловићевом суђењу у Београду појаве као сведоци, јер су у саставу његових одреда месецима били, а с његовом војском прокрстарили целу Србију, неки од њих и Црну Гору и Херцеговину, а један део и Источну Босну. Образлажући тај предлог, они подвлаче да на целом Михаиловићевом терену колаборације с непријатељем није било, јер да је било, они би је морали и видети и осетити. Наводе да су их Михаиловићеви ратниди спасавали од Немаца, с њима се кроз непријатељске линије пробијали, већина на дугој стази од по 500 миља, често у борби, а увек под претњом смртне опасности. На том трновитом путу хранили су их сељаци, Михаиловићеви земљаци и присталице, као да су били њихова браћа или синови. Многи од тих часних савезника своју помоћ и пожртвовање платили су животима, каткада и са својим породицама, у својим порушеним или спаљеним домовима, мемљивим затворима или нацистичким стрелиштима. Други је предлог: непристрасно суђење, а не освета, и то пред међународним судом, уз садејство Уједињених нација, јер су међународне природе и Михаиловићева личност и мисија и комунистичке оптужбе против њега. Свима сведоцима, као и обавештеним грађанима слободног света, довољно је позната комунистичка правда или инквизиција, која никад нема за циљ истину, већ истребљење својих противника. Поверити таквој правди судбину човека, који је од терора и насилног комунизирања бранио свој народ и своју отаџбину, значи сигурну смрт сваког изразитог антикомунисте, а камоли генерала Михаиловића, најенергичнијег и најчувенијег непријатеља комуниста у целој Европи. Трећи је предлог: најхитнију публикацију свих докумената и доказа, којима располажу оба министарства, рата и спољне политике, у вези Михаиловића и његове миси)е. Извештаји свих америчких представника у Михаиловићевом штабу или по појединим одредима и крајевима, сви пуни и похвала и истине, нису никада света угледали, да не би увредили и Черчила и Совјете, који су стварну слику генерала Михаиловића крили од света. Сада је време да се ти извеш-

2 90

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

таји објаве, и ради истине, и ради угроженог Михаиловића, и ради заштите његових националиста, а с њима и целог једног савезничког народа.335) Док и окупљање и организовање шест стотина америчких сведока иде својим током, дана 30. марта 1946. америчка влада тражи од Београда да америчким сведоцима дозволи појаву пред судом, у Михаиловићевом процесу. У тој ноти истиче се “да је Михаиловић организовао и предводио знатне снаге отпора окупатору. . . и да је под најтежим приликама, без потребних средстава, у херојској борби, заједно са својим ратницима, ствари савезника учинио велике услуге”. У истој ноти истиче се даље “да и поред политичког залеђа, америчка влада не верује у оптужбе да је Михаиловић сарађивао с непријатељем”. Наглашава се и то “да су у Михаиловићевом штабу као веза били и амерички официри током дугог ратовања, као и да су Михаиловићеви одреди од Немаца спасли стотине америчких падобранаца”. На крају ноте читамо и закључак: “Знатан број ових авијатичара, из непосредне Михаиловићеве близине, располаже доказима од велике важности, у вези питања Михаиловићеве колаборације, те интерес правде налаже да им се на суђењу омогући слободно сведочење”.336) Дана 4. априла 1946, Титова влада, унапред обавештена да се цео спор о судбини Михаиловића своди на дипломатске ноте, осионо одговара: “Војни суд је једини у праву да одлучи кога he позвати пред с у д . . . јер на суд не може утицати ни сама влада”. Одговор Америци састављали су Ђилас и Дедијер, заједно с нацистичко-усташким колаборатером Велебитом. Колико је подвлачење “судске независности” у свакој комунистичкој држави илузорно и произвољно објасниће нам доцније сам Ђилас. “Тајна полиција је и изнад суда и изнад закона, али ту неоспорну истину нећемо наћи записану нигде у комунистичким законима”, каже он сам.337) У истом овом одговору на прву америчку ноту, и то четири месеца пре суђења, Титова влада унапред осуђује Михаиловића, као што је то унапред већ маја 1945, дакле годину дана раније, у свом србофобском бесу и мржњи урадио сам Шубашић, тада Титов делегат при оснивању Уједињених нација у Сан Франциску. На новинарско питање, шта би његова и Титова влада урадила кад би Михаиловића живог ухватили и пред суд извели, овај негдашњи адвокат мирно одговара: “Дође ли тај дан . . . суђење ће бити на највећој висини, и ми Михаиловића стрељати као издајника”. И тако, у том истом фараонско-феудалном духу убијања пре суђења, комунистички одговор Америци Михаиловића унапред осуђује к а о ... “издајника и сарадника Немаца, Италијана 335)

“The N ew Leader”, od 4. m aja 1946. 336) “W ashington Star”, od 2. aprila, preneto je u “W ashington P ost” od 1. m aja 1946. 337) m . D jilas: “The N ew C lass”, str. 70.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

291

и усташ а. . . који се није борио, већ нашу борбу мирно гледао све до 2. новембра 1941, када нас је напао”. Сада Титова влада, као надсудија, излаже: “Велика Британија је своју мисију из Михаиловићевог штаба повукла зато што је утврдила да је издајник”. Међутим, Черчилове изјаве у британском парламенту, као и његови мемоари јасно кажу да је британска мисија, 29. маја 1944, повучена из Михаиловићевог штаба, не због Михаиловићеве издаје, већ “због недовољне сарадње и активности”, бацајући и сумњу сарадње на “неке потчињене команданте”, али никада на самог Михаиловића. Да би своју диктаторску пресуду, без обзира на доказе и политичку мржњу и освету, без обзира на јавност и право цивилизације, јаче испољили Титова влада и то наводи у свом одговору да се “Михаиловић састао с Немцима у закључаном вагону код градића Љига, августа 1941, ради споразума о заједничком нападу на Народно-ослободилачки покрет”, a то значи — комунистичку герилу. Међутим, у тим данима, августа 1941, таквог покрета или гериле, још није стварно ни било, јер је Тито у шумску герилу ушао тек 16. септембра 1941, а образовање покрета објавио тек недељу дана доцније. Још је мање могло бити разговора с Немцима, јер је крајем августа отпочела Михаиловићева борба с њима, припремана од маја 1941, за које је време Тито, са својим јунацима, седео у Београду, а његов главни државни тужилац и друговао по кафанама с надистичким официрима. “Комунисти увек своје разлоге почињу неистинама или полуистинама, па их онда правдају лажима, понижени до перверзије”,338) објасниће нам доцније и аутор ових клевета, Милован Ђилас, сликајући ружно и комунистички неморал и комунистичке методе, које је негда свету наметао. Стављајући овакве редове на хартију, десет година после Михаиловићевог убиства, писац је вероватно имао на уму и своју улогу у преписци с Вашингтоном поводом Михаиловићеве судбине. Да би своје донкихотске слике и прилике боље свету објаснила, Титова влада овакву своју логику и етику допуњава и једним ружним памфлетом, који објављује преко своје комунистичке амбасаде у Вашингтону. У том памфлету читамо: “Амерички офидири куражили су Михаиловића на колаборацију с Немцима. Једна утицајна клика у самом Министарству рата, блиска генералу Маршалу, сматрала је да је Михаиловићева сарадња с Немцима потребна како би се лакше зауставило ширење комунизма”. Међутим и совјетске и америчке архиве, нарочито записници из Техерана, Јалте и Потсдама, с две Стаљинове личне здравице на њима, генерала Маршала не приказују као немачког пријатеља и сарадника, још мање као Михаиловићевог промотера, већ, напротив, 338)

D itto, str. 129.

292

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

као несвесног и фаталног помагача црвеног Стаљиновог империјализма и у Европи и у Кини. Комунистичку пропаганду, изражену у оваквом памфлету, а синхронизирану и са совјетским клеветањем Америке и њене ратне искрености, ради лакших уцена на предстојећој конферендији министара у Паризу, америчка влада не прима лако. Зато својом другом нотом од 14. маја 1946. поново тражи дозволу присуства и саслушања меродавних америчких сведока. Одговор Титове владе на ову нову ноту потписује ранији Шубашићев помоћник, а сада већ наследник, Станоје Симић, иако и она долази из истог ранијег извора. Поред понављања ранијих клевета, овај одговор од 25. маја 1946. кулминира у реченици: “Америчко тражење у вези америчких сведока значи недозвољено мешање у унутрашње ствари наше државе”. А држава Југославија, благодарећи Черчиловим процентима из Москве, лудачкој наивности из Јалте и проиграном поверењу у Стаљина из Потсдама, била је већ својина комунистичке диктатуре и страховладе, на челу са највише 3 процента њених најгорих грађана и најстрашнијих терориста.339) Док су дипломатске ноте у току, један комитет америчких новинара долази до Београда, у циљу да се боље упозна с природом доказа којима комунисти располажу против Михаиловића. После неуспеле мисије, госпођа Болтон, у њихово име, наводи: “Показали су нам многе фотографије. На једнима су били Немци а на другима Михаиловићеви четници, увек одвојено. Ја сам приговорила да нас такви докази не убеђују, јер овде видимо једне, а тамо друге, само их нигде не видимо заједно. Напоменула сам и то, да сличне доказе америчко правосуђе никад не би примило . . . тражећи стварне доказе, а не само приче”.340) Још је горе судбине била и Елеонора Пакард, дописник “Јунајтед Прес” за Европу. И она је такође тражила обавештење о доказима против Михаиловића, који се тако издашно помињу и у владиним нотама и у њеној хомунистичкој штампи. Кад је своју новинарску агенцију известила да се докази састоје у пропаганди, клеветама и освети против свог првог противника, била је протерана из земље и стражарно спроведена до границе. Али ако комунистичка мерила нису за америчку јавност, она могу бити корисна у совјетским дискусијама са западним савезницима, било то на конференцијама министара 339 ) у Потсдаму су сахрањене све нзде из Јалте која је предвиђала слободне демократске изборе у свима доцнијим сателитским државама. Ту су Труман и Черчил коктролу избора у вези одлука из Јалте препустили Стаљину и Молотову, не слутећи какчим he плодом уродити то последње и најфаталније поверење у Москву. Док и 4'ерчил у својим “Мемоарима” о томе ћути, а такође и протоколи из Потсдама, искрени Труман у својим “Успоменама”, и то одаје не видећи последице те> велике наивности. Види: Harry Trum an: “Year of D ecission”, стр. 362 и моје коментаре у Гласнику, свеска 14, из 1964, стр. 6— 42. 310) C ongressional Records, Appendix, 1. aprila 1948.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

293

спољних послова или на нирнбершком процесу. Тако, совјетској делегацији у Нирнбергу Титова екипа, на челу с Беблером, предаје своје “доказе да је Михаиловић од Немаца примао и паре и оружје, ради борбе против партизана као совјетских савезника”. Сви ти “документи” ’ састојали су се из изјава немачких органа, премлаћених по подрумима Титове полиције или од обичних фалсификата, подешених по њиховом циљу и укусу. С тим изјавама совјетски члан суда у Нирнбергу, и Молотов на конференцији у Паризу, имали су доказати да су Англо-Американци у заједничком рату били неискрени, јер су помагали совјетског и комунистичког непријатеља, а преко њега и самог Хитлера! Иако је “нове доказе” објавила и Стаљинова и Титова штампа, совјетски судија и саветници Молотова нису их озбиљно узели, јер су фалсификати били несумњиви. Зато се “нови докази” нису појавили ни у Нирнбергу, а још мање премлаћени или уопште непостојећи сведоци, које никад није видео ниједан суд, ни комунистички, а камоли међународни.341) Кад је америчка дипломатија застала пред тезом о “независном правосуђу и сувереност Југославије”, без права мешања у њене унутрашње ствари, Комитет америчких сведока постаје све агилнији. Својој влади, у име 600 чланова, шаље 75 апела из 55 највећих америчких градова. Њ ихов конгрес у Чикагу одређује своје делегате, које Дин Ачесон, као заменик државног секретара, одбија да прими. Неће их примити ни министар иностраних послова Бернс, а још мање председник Труман, на чија су врата двапут куцали: 29. маја и 13. јуна, увек без успеха,342) Кад за ваздушне хероје и Михаиловићеве саборце није било времена за пријем код Бернса, тражио је пријем и пуковник Џон Ричардсон, веза између америчког петнаестог ваздухопловног корпуса и Михаиловића. “He будемо ли помогли Михаиловића у великој невољи, наше породице he своју државу сматрати неблагодарном према спасиоцима, савезницима и саборцима њене деце”, јадикује много пута одликовани пуковник. И док пуковник Ричардсон упозорава своју владу на Михаиловићеве жртве при спасавању америчких сведока, Бернс му одговара: “Нама су познате Михаиловићеве заслуге за нашу ствар, али у овом часу ми му не можемо помоћи”. Том приликом Бернс је само обећао да ће се амерички елаборати и докази о Михаиловићевом доприносу савезничкој ствари ускоро објавити, те тим и удовољити бар једном од предлога америчких грађана. Али Бернс своје обећање никад није одржао, каже нам и сам Ричардсон.343) 341) Из дописа Моргана v “D a ily N ew s Foreign Service”, за Европу, маја 1946. 342) “D etroit T im es” od 4. m aja, “Journal A m erican” od 2. m aja, “The C hicago Tribune” od 15. m aja 1946. 343) John W. Richardson, T im es — Detroit, od 24. ap rila 1946.

294

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Што је америчка дипломатија пасивнија, окована у међународне кавезе и празне наде у Уједињене нације и Комитет министара спољних послова, то амерички грађани постају све агилнији. С једне стране, они буде успавану америчку штампу, а с друге покрећу најелитније америчке јавне раднике да Михаиловићев случај узму у своје руке, и у Њ ујорку створе Комитет за обезбеђење правде према Михаиловићу. Док се Комитет организује, поштенији део штампе почиње да објављује и сва сведочења у Михаиловићеву корист. “Њ ујорк Хералд Трибјун”’, који је 1943, благодарећи филокомунистичким подвалама и британској политиди, објавио само немачку уцену Тита, изостављајући Михаиловића из заједничке уцене, објављује сада и Михаиловићев заборављени део или половину. Тако, за нацистичку уцену Михаиловићеве главе, лета 1943, у округлом износу од 100.000 златних марака, америчка шира јавност тек тада дознаје, иако је та тешка уцена једна од најречитијих исправа против свих клевета о Михаиловићевој сарадњи. Уцене никад не падају на главе сарадника и пријатеља, већ само на заклете непријател>е. To знају и сви чикашки гангстери из дана Ал Капона, али не и комунистичке агенције и њихове корисне будале.344) Клер Лус, тада члан Конгреса, доцније сувласник највећег штампарског труста Америке, и доцније њен први женски амбасадор у Риму, изјављује: “Ко истину тражи, тај се никад сведока не плаши”. Она истовремено апелује на америчку јавност да се “комунистичке оптужбе не примају без доказа”, јер амерички учесници и очевидци стоје далеко ближе истини од комунистичких трубадура и игнораната.345) На састанцима у Вашингтону, међу првим утицајним личностима, који за Михаиловића траже истину и правду, помажући апеле америчких сведока, видимо сенаторе Тафта и Вандерберга. “Иако је при крају рата постао спорна личност, Михаиловићеве велике заслуге за ствар слободе у почетку рата нико не може оспорити”, изјављује други,346) дочим први Михаиловићеве доприносе признаје и подвлачи током целог рата, као што чине и сви амерички сведоци с којима је у вези.347) Истих тих дана у Сенату Бартон Вилер изјављује: “Од целог блата, бацаног на лице генерала Михаиловића, током више од годину дана, ниједна једина мрља није тачна. Ниједна једина оптужба против њега није доказана. Из свих тих комунистичких интрига, он је испливао као чо~ век изузетне видовитости, чистих убеђења и гвоздене кура344) 345)

“H erald Tribune”, N ew York, od 31. m arta 1946. Mrs. Clare Luce, “Chicago H erald” od 20. aprila 1946. 346) Senator W anderberg, “Sun T elegraph” od 28. m arta 1946. 347) Сенатор Роберт Тафт, B ulletin, P hiladelp hia, од 29. априла 1946. Настојања амернчких сведока помагали су искрено и сенатори L a F o llette, M cClellan, O’D aniel и други.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

295

жи”.348) Комаде мача, често пута преламаног преко недужне Михаиловићеве главе, купи сада и најутицајнији амерички лист, да би их употребио у Михаиловићеву одбрану. У н>ему, из тих дана, налазимо трезвенија гледања, а у њима, и ову реченицу: “Ко на Балкану изгуби битку, тај he је изгубити и на суду”.349) После ове тачне и немиле констатације читамо даље: “Михаиловић је за цео свет важна и историјска личност, те свет не би смео дозволити неправду освете и њено извршење. И кад не би било других разлога, Михаиловићев отпор Немцима, у чију искреност и важност за ствар савезника не може бити сумње, заслужује правично и исцрпно суђење пред форумом целог света. Зато је апел у овом циљу упућен Уједињеним нацијама на свом месту. Издајник или патриот, то би свет морао знати без сваке сумње. Према томе, најбољи савет Југославији био би: да спор с Михаиловићем, уз све доказе против њега, преда међународном суду”.350) Сличним духом одише и вашингтонска штампа, у којој читамо: “Черчил је под своје окриље узео совјетског агента и његове џелате”.351) Правду за Михаиловића и његов покрет тражи и либерално-левичарски, често и сасвим социјалистички часопис “Њ уЛ идер”, у коме ћемо наћи савршене адвокате истине. У овом часопису, под насловом “Мајсторски посао међународне пропаганде” налазимо и верну карактеристику трагичне Михаиловићеве личности: “Михаиловић је либерални вођа српских сељака, који је увек био за ствар југословенске националне демократске заједнице”. .. “На миг комуниста, њихових злих сапутника и утицајних либерала широм целог света, отворене су злонамерне интриге против генерала Михаиловића, који је све до данас био и остао познат и својим суграђанима, и Немцима, и многим британским и америчким војницима, као лојалан борац на страни својих деократских савезника. Ова савршено срачуната кампања успела је у толикој мери да их је премало који су вољни да подигну свој глас против једног планског и срачунатог злочина . . . “Буду ли такве клевете Михаиловића убиле, to he бити најсрамнији злочин од премного њих, који прате совјетски поход кроз некомунистичку Европу. Дозволимо ли да се и то деси без сваког правог суђења, ми ћемо тим логазити све своје лепе мисли и заклетве богињи правде".352) А неколико дана доцније, исти часопис наставља: “Правда коју he Ми343) Senator Barton W heeler, C ongressional Records, 29. m arta 1946. 349) “N ew York T im es”, од 27'. марта 1946. Међутим, многи прилози у овом истом листу из пера млађег Сулцбергера, значе чисту филокомунистичку пропаганду. 350) Ditto. 351) “W ashington E ven in g Star” od 26. m arta 1946. 352) “The N ew Leader” od 30. m arta 1946. iz pera g la v n o g uredn ik a Henry C ham berlaina i D avida D alina.

296

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

хаиловић осетити у Титовом терористичком суду, апсолутно је иста коју један осумњичени Црнац може очекивати од помахнитале руље у линчоваљу. . . Михаиловић је заслужио правду, а не линчовање. . . јер је Америку задужио спасавајући њене синове, а његов случај није криминални, већ политички проблем”.353) 0 ’Конски, члан Конгреса, устајући у Михаиловићеву одбрану, сличним аргументима, иза целе трагедије види крваве Стаљинове руке. И зато Михаиловићеву судбину упоређује са судбином всфа пољске гериле, на челу с генералом Леополдом Окулицким. “Ратовао је под Ајзенхауером, и са 16 сарадника затворен и осуђен у Москви, а не у Варшави, и то као издајник Совјета. Безбрижни надамбасадор Хопкинс стишавао је револт света речима: “спасиће их Стаљинова племенитост”. А та је “племенитост” четвртину њих задавила у својим мрачним подрумима, пре сваког суда”.354) “Није у питању само живот једног праведника, већ правичност као принцип, преко кога се безобзирно гази” , каже посланик Висконсина. Посланик 0 ’Конски у својој изјави напада политику председника Рузвелта “који је дозволио Черчилу да Југославију поклони Титу и комунизму”, наглашавајући да би енергично залагање Америке спасло Михаиловићеву главу”. На крају своје изјаве, овај искрени поборник правде према издатим српским и пољским савезницима подвлачи: “Сви Михаиловићеви контакти с Немцима састоје се у томе, што је са својим снагама од њих бранио и Британију у Египту”.355) Списатељка и одличан познавалац и Југославије и Михаиловића, Рут Мичел, сестра фамозног и видовитог генерала Била, каже: “Убију ли Михаиловића, крв његова пашће на савест Америке, која је заборавила или издала свог великог пријатеља”.358) Истога дана мајор Џон Кнежевић, амерички обавештајац с Блиског Истока и Балкана, истиче: “Наше агенције у рату, а и сада, срамно, и изгледа злонамерно сакриле су истину од наше јавности, како не би видела дрвену наказу, која угрожава све наше слободе. Зато и Југославија и Пољска леже на савести америчког народа. He будемо ли уложили све силе да спасемо невиног Михаиловића, а с њим, могуће, и југословенски народ, ми ћемо се огрешити и пред Богом и пред свим аманетима, сувише драгим америчком народу. Где су сада правда и истина, и шта се то десило с нашим америчким и демократским идеализмом, с нашим националним поносом? Да ли смо на путу да и ми постанемо жртва руског комунистичког империјализма? Зар победе генерала Михаиловића над Немцима, у ко353) D itto od 6. aprila 1946. 354) Овај совјетски злочин дотакнут је у другој вези с више података. 355) “Herold A m erican”, W ashington Bureau od 5. aprila 1946. 356) Ruth M itchell, “Journal A m erican”, N ew York od 27. aprila i “Chicago Herald" od 24. aprila 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

297

јима су с њим заједно учествовали и амерички официри, нису слављене као — “Титове победе”, уз неславно ћутање наше добро обавештене Агенције за ратне информације?”357) Најутицајнији хришћански лист Америке, у свом тражењу истине о Михаиловижу, осећа затворене комунистичке гвоздене завесе. Зато и напада комунистичке власти “које процес Михаиловића оглашавају слободним, а ускраћују визе свима новинарима, који нису довољно либерални, или комунистима сасвим наклоњени”. Услед тога, цео случај или трагедију овако карактерише: “He ради се стварно о Михаиловићевој колаборацији, већ о опозицији Титу и комунизму, којих не може бити у комунистичким државама” .358) Један од вашингтонских листова, у вези Михаиловићеве трагедије, пише: “Живот једног народног вође, чак и кад је познат владама великих сила као поштен и исправан човек, од велике је вредности за политичке рачунице. Ниједна од влада које су га пре коју годину обасипале гомилама похвала и почасти, није била у стању да за њега ишта уради”, корећи нарочито своју и британску владу”.359) Да ли је Михаиловић издао своје савезнике, или су савезници издали њега може се расправити само пред слободном правдом, a не пред судом силе и освете”, подвлачи други вашингтонски лист.360) После Вашингтона буди се све више и штампа Њ ујорка. Један од њених листова резимира: “Једини Михаиловићев грех је у томе што се испрсио испред Совјетске Русије у одбрани слободе своје угрожене отаџбине. Напуштајући њега, да би устоличила гробаре слободе његове државе, америчка влада починила је недостојан акт издаје. Дозволи ли још и то да га убију његови комунистички непријатељи — срамота he бити вечита. . . Генерал Михаиловић је био наш пријатељ. И, према томе, ако наша влада учини маше од максимума, како би онемогућила срачунато убиство. . . биће крива за тешку издају, које ће се амерички народ са стидом сећати за вечита времена”.361) Други њујоршки лист отворено оптужује: “Сада нам свима све јасније постаје да смо у Техерану, Јалти и Потсдаму преварени од својих властитих представника”. А затим категорички тражи да Михаиловићу суди међународни суд, или суд за ту прилику образован под кровом Уједињених нација, увек “под сунчаном светлошћу слободне штампе” .362) Трећи и највећи њујоршки лист, често Совјетима исувише наклоњен, предлог о међународном суду радо дотиче, тражећи јасно: “Правичан суд и објективну пресуду, не пред Ти357) John K nezevich и скоро сви листови из Лос Анђелеса од 24. априла 1946. 36s) Christian Science M onitor od 24. aprila 1946. 359) “The E ven in g Star”, W ashington, od 26. m arta 1946. 360) “W ashington Post”, od 30. m arta 1946. 361) “The Journal A m erican”, N ew York od 30. m arta 1946. 362) “T he E ven in g Sun”, N ew York, od 15. m a ja 1946.

298

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

товим, већ пред међународним судом”. Тражећи "fair trial", лист подвлачи да би само тим путем биле задовољене и правда и истина, с којима се не слажу комунистичка пропаганда и освета.363) У том резоновању из истог броја, налазе се и ови редови: “У судској дворани Титових партизана, под диктаторском владом која је пресуду унапред донела, не може бити ни правог суђења ни правде. Њ их нам може дати само међународна правда, којој би Тито и н>егова влада предали Михаиловића у свом властитом интересу, ради историјске истине”. Четврти њујоршки лист или “лист елите” истиче: “Хаотично стање, под којим се суди, свима је видљиво: истовремена борба између ројалиста и републиканаца, Срба и Хрвата, демократије и комунизма, мањина и српске већине. Зато је сигурно да под Титовом владом неће бити правде за Михаиловића. Све што Титове судије желе, они h e исконструисати и смрт објавити. И тако he завршити симбил отпора свога народа и поробљене Европе”.364) Таласи кригике против америчке индолентности и дипломатије враћају се у Чикаго, где су и почели, чим је створен Комитет америчких сведока. Њ ихов лист масним словима подвлачи: “Сенатори Америке морали би ствар узети у своје руке. Јер ако је Михаиловић немачки сарадник, онде су немачки сарадници и сви амерички официри, који су код н>ега били, и с њим сарађивали и који сада траже да пред светом изложе истину”.365) И док леп део сенатора од државног секретара за спољне послове тражи даље дипломатске кораке, а то Бернс и Ачесон увек обећавају, до даљих интервенција није никада више д о ш л о . . ,366) Против такве заборавности устаје и помоћник државног секретара, честити и видовити Адолф Берле, који је у том кључном ресору био увек уз апеле америчких сведока и заштиту части њиховог спасиоца, генерала Михаиловића.367) Резимирајући револт америчке јавности, који није допро до либералне дипломатије Државног секретаријата за спољне послове, либерално-социјалистички “Њ у Лидер” упозорава свет: “Черчил је наводно изјавио: “Био сам лоше обавештен. Преварен сам” . Бивши председник владе Шубашић и бивши министар финансија Шутеј, без чије помоћи не би била могућа протитовска влада у Лондону, избачени су из Титове владе, те се већ налазе у кућном затвору у Београду... “Бригадир Меклин и мајор Рандолф Черчил, чија је оцена о Титу допринела промени британске политике, не могу 363) “The N ew York T im es”, od 14. m aja i 5. ju n a 1946. 364) “Herald Tribune”, N ew York, od 7. m aja 1946. 365) “C hicago D aily N ew s” od 24. m aja 1946. 366) Бернс je све концесије правдао c “n oblesse o b lig e”, али тим путем није уразумио ни Молотова, ни Тита. Дин Ачесон је у капитулацијама “ради мира у свету’” ишао толико далеко, да је добио и титулу “D ean A pp easem en t.” 367) A dolph A. Berle, Tim e, N ew York, od 27. m aja 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

299

више да сакрију свој непријатељски став према режиму. Они су веровали да партизански покрет представља стварну коалицију свих националних снага. Веровали су и да је Михаиловић реакционар, који сарађује с непријатељем. Д а све ове ствари нису такве, данас ће свако признати. Али ипак остаје питање: како су људи на великим положајима могли себи дозволити да буду преварени?.. . “Титови заштитници били су у стању да истину тешко изобличе, примајући без сваке резерве вести из кујне комунистичке пропаганде. Штавише, били су у стању и да фалсификују британску и америчку војну обавештајну службу. Кад су потпуковник Вилиам Дикин и бригадир Фицрој Меклин дошли из Титовог штаба, доносећи собом славопојке партизанском команданту, било им је дозвољено да све то изруче пред британску штампу као јавне и тачне констатације. Али кад су пуковник Бели и бригадир Армстронг, с другим члановима британске мисије код Михаиловића, дошли натраг у Енглеску, они су одмах стрпани под карантин. “У Сједињеним Државама пуковнику Лујис Хуту, с многим другим официрима, Титовим симпатизерима, дата је пуна слобода речи и изјава у јавности. Али кад су пуковник Сајц и капетан Мансфилд, послати у Југославију као обавештајци о Михаиловићу, и натраг дошли с извештајима, није дозвољено чак ни члановима ратног сенатског комитета да их виде и од њих истину чују”.368) Ово упоређење две тактике и две етике теже одјекује, кад се сетимо да Хуту и остали Титови обожаваоци нису никада учествовали у било којој борби против Немаца, док су Сајц и Мансфилд, заједно с Михаиловићем и британским бригадиром Армстронгом, немачке мостове у ваздух дизали, и у многим биткама учествовали, да би затим чули како либерална штампа и британски радио све те битке и победе великодушно поклањају Титу. Док у овом америчком опису имамо тачну анализу целог југословенског комплекса уочи Михаиловићевог суђења, најутицајнији амерички лист дотиче и природу Титове диктатуре, коју је овај лист својим писањем прилично помогао. Ево само неколико констатација из тог моћног гласила америчке јавности, и то недељу дана пре него је отпочело суђење Михаиловићу: “У Југославији данас влада незнатна комунистичка мањина, на челу с маршалом Титом, који кроз своју доктринарну сумњу гледа и капиталистички и социјалистички Запад, али себе ипак сматра за руског проконзула и вођу комунистичког продирања према западном делу. Пошто је легализирао своју владавину путем нарочитих тоталитарних избора, уз бојкот свих остатака опозиције, он сада у живот уводи све што је научио током дугих година тренирања у превратничкој комунистичкој пракси. И тако, у Југославији не368)

“T h e N e w L ea d er”, W a sh in g to n , 13. a p rila 1946.

300

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

ма више никакве слободе, ни политичке, ни верске, ни једне једине. “Штампа је паралисана, опозиција је разбијена. А ОЗНА или тајна полиција води бригу о томе да сваки Југословен, и то без изузетка, приђе Титовим силама, и до неба слави “Всфу”, ако не жели да умре од глади. Најмањи израз опозиције значи одузимање карата за исхрану и одело, па чак и легитимација, a то већ води у затвор. Штавише, и УНРА је присиљена да послужи као инструменат “револуције”. Намирнице које бесплатно дели гладнима, представљају као “поклон Русије”. Поред тога храну гладних продају за рачун владе, уз велике зараде . . . “Морамо знати и памтити да ово нису испади недисциплиноване руље, почињени у превирању људских страсти, већ стална и планска политика владе, која још тражи међународно признање. Обећања дата народу Југославије, и народима других држава европског Истока, морају ипак бити остварена”.069) Ове тачне констатације и верне слике Титове владавине изазвали су жустре протесте, и Југословенске амбасаде у Вашингтону, и “Уједињеног комитета југословенских Американаца”, a то значи шачице комунистичких агената у Америци. Доносећи њихове протесте, уместо свог коментара, исти лист, пет дана после отварања Михашговићевог процеса, наставља своје даље приказе нове “демократије” или Черчилове и Стаљинове комунистичке тамнице, зване Југославија: “Непобитна је истина да је америчка влада за дуго времена одбијала пуно признање Титовог режима услед тога, што је овај погазио све обавезе, примљене у компромису из Јалте. Ту су долазиле обавезе о успостављању “личних слобода, слободе од страха, слободе савести, слободе збора, договора и удруживања”. А затим и због тога што избори, који су “легализовали” Титову владавину нису “дозволили никакву могућност слободног бирања народних представника” . . . “Све ове оптужбе доказују и многи страни кореспонденти, а поред њих и многи Југословени . . . међу овима и Шубашић и Мачек. Они се слажу у томе да то што Тито ради значи тероризирање државе и наметање комунистичке диктатуре” . . . Како ова наведена комунистичка протеста подвлаче “да су обављени избори били слободни”, а професор Ласки још и то “да су то најслободнији избори откако Балкан постоји”, то овај лист куражно и отворено одговара: “Тако исто били су слободни и Хитлерови избори, као што је познато свима који су их посматрали . . . Гласачи су марширали ка биралиштима са једном једином листом . . . на основу диктаторског изборног зако н а. . . под притиском 369)

“N e w York T im e s” od 3. ju n a 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

301

страха и т е р о р а ... јер тамо слобода постоји искључиво за комунисте. . . “Намирнице УНРЕ, већином поклон Америке, исхрањују Титову војну машину. Један део кријумчаре и у Трст, да би била успешнија пропаганда окупације. При подели хране од Унре све најбоље и највише иде комунистима и њиховим савезницима. Народ убеђују да наша америчка храна, одела и лекови, које шаљу Америка и Британија, долазе из Совјетске Русије. Титова влада чак и тргује с тим производима, које бесплатно шаљемо за спасавање гладног народа. Сви који реч једну писну против Титовог режима губе карте за исхрану, као и личне исправе, те тако или не једу или једу у — затво ру . . . “Савезници не смеју заборавити да су они Тита устоличили. Ако Тито гази све слободе, за тај злочин они сносе заједничку одговорност. Када су херојски догађаји експлодиирали у Београду Тито је био веома запослен у Загребу ради чувања и ширења мирољубивих односа са савезничком Немачком”.370) Госпођа Дороти Томсон, савест америчке журналистике за време другог светског рата, у самој средини Михаиловићевог суђења, допуњава изложене описе комунистичке страховладе у Југославији, повезујући Титове, “реформе” с Михаиловићевим процесом. Међу њеним реченицама, уклесаним у гранитне стене истине, налазимо и ове редове: “Суђење Дражи Михаиловићу постављено је на неком џиновском клеветању и Велике Британије и Сједињених Држава, све то срачунато за предстојеће дане Париске конференције Великих сила . . . “Покушавају да докажу како су британски и амерички војници у Југославији били више забринути да што пре ликвидирају партизане, него да се победе Немце, радећи све преко Михаиловића. У овој вези, није оптужен само генерал Михаиловић, већ и пуковник Роберт Мекдауел, шеф америчке војне мисије код генерала М ихаиловића. . . “Америчка војска и влада изведени су на суд и то на начин који често погађа америчку част. Ми све то мирно гутамо. Тако нам и треба. Али истина је на сасвим противној страни. Британија, а за њом и Америка, напустиле су Михаиловића и владу коју је представљао. Лишиле су га и оружја и муниције, дајући све то његовом најстрашнијем непријатељу, који је у рат ушао тек онда, кад су нападнути Совјети и који је нашу помоћ искористио за своју комунистичку диктатуру. Тим путем он је узурпирао врховну власт, против воље огромне већине југословенског народа . . . “У Мек Дауеловом извештају читамо: “Стварни злочин за који је Михаиловић оптужен, по мишљењу 80 процената југословенског народа тај је, што је постао и остао симбол једноставне, дубоке и непоколебљиве отпорности југословен370)

D itto, 15. ju n a 1946.

302

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

ских сељака према свакој тиранији, страној или домаћој” . . . “Кад једна држава добије репутацију да издаје своје пријатеље, она полако, као и појединци који тако раде, изгуби све своје пријатеље. Министарство војно и спољних послова не јављају се уз Михаиловића, нити штите Мек Дауела. Прво је пуковнику Мек Дауелу дозволио да да свој приказ састанка с Немцима Комитету за часно суђење генералу Михаиловићу, због чега је Београд оптужио, и њега и Михаиловића, за злочин колаборације с непријатељем. Мек Дауел је изјавио да је до разговора дошло по тражењу Немаца, у вези њихове понуде да се предају Американцима и Британцима. Михаиловић у разговоре није био укључен, јер је Мек Дауел добио инструкције из Вашингтона да се тражи — безусловна предаја .. .371) “Зашто министарство војно не би изашло с делом на видело пред једну конференцију штампе? Чему служи њихова сугестија да они не знају где се сада налази пуковник Мек Дауел.372) Ако су министарство војно и министарство спољних послова желели да створе код нас утисак о њиховој одговорности, тешко да су могли изабрати пут, који би донео тежа компромитовањ а. . . “У свему овоме, најстрашнија је истина да свет ове земаљске кугле све више долази до сазнања како се заиста не исплати бити пријатељ и присталица западне демократије”.373) Кроз искрене речи Дороти Томсон говорила је цела обавештена и трезвена америчка јавност, и то не ради Михаиловића, колико ради истине и свих неславних последица либералне безначелности, у сусрету с апокалиптичким комунистичким аморалним чудовиштима. Д ок су дипломатске капитулације, и на туђи и на свој рачун, покушавале да концесијама укроте или уразуме комунистичку горопад, њени апетити расли су у истој мери, у којој су расле и капитулације. Према томе, једини форум који је још остао на бојном пољу,, уз издатог Михаиловића, био је Комитет или слободни суд у Њујорку. С — ГЛАС АМЕРИЧКЕ ПРАВДЕ И ЈАВНОСТИ Слободни суд у Њ ујорку чинила су 72 елитна грађанина и јавна радника Америке, како са деснице, на челу с Џон Дјуи, будућим гувернером Њ ујорка и председничким кандидатом републиканске партије, тако и с левице, на челу с Норманом Томасом, вођом америчких социјалиста. Међу члановима овог Комитета видимо пет гувернера, шест сена371) Гласник, свеска 17, 1966, стр. 52—53. 372) Мак Дауел јв тада био у активној служби, а после пензионисаи>а повукао се на своје имање у Clearwater, Florida. 373) Dorothy Thom son: “On th e (Record, Bell Syndicate”, 2. jun a 1946.

ШТА О МИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

303

тора, осам народних посланика, десет чувених новинара и писаца, двојицу председника универзитета, десет познатих процесних адвоката, неколико угледних свештеника, рабина и официра, бивших и будућих гувернера и чланова Конгреса, професора, научника и јавних радника. Међу члановима видимо и Самнера Велса, првог помоћника министра спољних послова Конрада Хала, као и Дороти Томсон и Роџера Балдвина, две блиставе звезде на доста замућеном новинарском небу.374) Дана 24. маја 1946, тачно две недеље после отварања Михаиловићевог процеса у Београду, објављен је њихов извештај, не остављајући ни најмању мрљу на светлом лицу и лику генерала Михаиловића. Свака реченица у овом извештају од 8850 речи, који прате искази сведока, од око 100.000 речи, с разним изјавама и исправама у двоструком обиму, представља савршену рехабилитацију беспомоћног Михаиловића и апсурдност свих оптужби против њега. Све то најјасније доказују делови извештаја, који гласе: “Дана 24. марта 1946. садашња југословенска влада, на челу с маршалом Титом, објавила је свету да је 13. марта заробила генерала Михаиловића који he ускоро бити изведен пред суд. Оптужба је Михаиловићу импутирала дела издаје, колаборације с Немцима и предаје савезничког особља немачким властима. Овакве оптужбе против генерала Михаиловића од нарочитог су и од огромног интереса по Сједињене Државе с разлога што је за цело то време претпостављене колаборације генерал Михаиловић не само гледан као савезник Америке, већ је за своје саветнике имао америчко војно особље, потчињено у свом раду Заједничким шефовима генералштаба . . . “Дана 5. априла југословенска влада одговорила је на ноту владе Сједињених Држава од 30. марта 1946, (којом се тражи дозвола сведочења члановима америчке ратне силе, на раду у Југославији за време рата), истичући да једино војни суд им може одлучити кога he на суђење позвати као сведока. У том истом одговору додаје се: “Злочини издајника Драже Михаиловића против народа Југославије толико су велики и страшни да би могла бити или смела бити икаква дискусија о томе: да ли је крив или не”. У овој реченици садржана је и пресуда коју је много раније обећао и Шубашић у Сан Франциску, те се тако цело суђење претвара у обичну комунистичку пропаганду и садистичку партијску освету . . . “После оваквог става, чланови Истражне комисије изабрани су ради саслушања америчког војног особља у границама Сједињених Држава, које може имати непосредног сазнања о свим импутацијама, како би свој налаз доставила југословенској влади и југословенском суду. На тај свој по3V4) На фотостату налазе се имена свих чланова овог слободног демократског суда у Њујорку.

304

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

сао прешла је rope означених дана (маја 14, 15, 16, 17. и 18. 1946) и на горе означено место (New York, 901 Lexington Avenue). Сва саслушања пред Комисијом била су јавна. Свако ко би имао икаквог сазнања о стварима истраге позват је био ради сведочења. Послат је позив и југословенској влади да пошаље своје представнике у п р о ц есу ... “Пошто су саслушања сведока обављена, Комисија је једногласно нашла: Сви сведоци, саслушани пред Комисијом, били су амерички држављани. Изузевши два случаја (жене једног америчког пуковника са службом ван Америке и једног официра из Петнаестог ваздухопловног корпуса) сви су чланови америчких ратних снага, који су за време последњег рата били у Југославији. “Сви сведоци спадају у три категорије: 1) Чланови америчких мисија, званично аташираних генералу Михаиловићу. 2) Чланови америчких мисија, званично аташираних маршалу Титу. 3) Амерички ваздухопловци које је непријатељ оборио за време ратних акција у Југославији. Није било никаквих спорних момената у сведочењу између ове три класе сведока . . . “Никакав доказ Комисији није показан који би био у стању да ода било какву колаборацију између генерала Михаиловића и Осовинских сила. Напротив, сви прикупљени докази и сувише јасно искључују постојање сваке такве сарадње. У овој вези ваља имати на уму да су све класе сведока стално биле дужне да питању колаборације посвете пажњу, да су све биле у стању да је открију, и да би је морали неминовно открити кад би je уопште било. Чланови америчких мисија, послати на обе стране, и код Михаиловића и код Тита, били су нарочито упућени да истражују и известе о свему што би показивало Михаиловићеву колаборацију с Осовинским силама. “С обзиром на могућности посматрања и обавештења, сви су сведоци посведочили да им је на Михаиловићевој територији дозвољена пуна слобода кретања, без икакве пратње, гдегод би то хтели или желели, као и слобода разговора с војним и цивилним лицима, без сваког ограничења, све у циљу слободног посматрања свега, по њиховој жељи и потреби. Многи сведоци и то су посведочили да је од њих лично генерал Михаиловић тражио независно посматрање свега и обавештење о свему, сматрајући као личну услугу наше извештаје о свему, што смо у земљи видели док је нисмо Ha iryстили”. .. У извештају се наводе и искази два америчка официра о свему што су као амерички делегати видели у Титовом штабу и подручју. Један од њих наводи “како је Титов командант, пред окупљеним трупама Англо-Америчку мисију послату у Титов штаб у којој је био и Рандолф Черчил, узео

ШТА О Л1ИХАИЛОВИЋУ КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

305

као несумњив доказ о Михаиловићевој колаборацији. Исти официр износи да је ту био кад су Немци оборили један амерички авион, који је пао на Михаиловићеву територију, и комунисти из Титовог штаба их обавестили да су свих осам авијатичара Михаиловићеви четници “предали Немцима”. Међутим, он је сам разговарао доцније с петорицом из те екипе, које су Михаиловићеви људи евакуисали у Италију. Тројиду рањених нашао је у болници коју су комунисти преотели од националиста, “али се четнички лекар тајно ноћу пробијао кроз комунистичке линије и рањене лечио и излечио”. Други официр придодат Титовом штабу прича шта је све у том штабу видео. Тамо је наишао и на “фотографску лабораторију у којој су фалсификоване и монтиране слике, које су имале за циљ доказивање братимљења између Михаиловићевих четника и Немаца”. Наводи се и случај једног америчког официра из Михаиловићевог одреда који је заједно с Михаиловићевим људима од Немаца град један освојио и заробљене Немце предао Русима из Тољбухинове армије. Неколико сати доцније Руси су разоружали националисте, америчког официра бацили у исти затвор, у коме су били и предати им немачки заробљеници, а Михаиловићевог команданта на мукама уморили, јер је “признао” да је — колаборатер. . . Даље у извештају Америчке истражне комисије читамо: “Искази америчких официра пред Комисијом доказују непостојање колаборације између генерала Михаиловића и Осовинских сила. Још више, они доказују да је генерал Михаиловић са својим људима наставио непријатељске операције и против Немаца и против Италијана, чак и онда кад су му савезници одрекли сваку помоћ, и ову пренели на Тита. У овим борбама, заједно с Михаиловићем или његовим трупама, учествовали су и амерички оф иц ири. . . нападајући и немачке и италијанске гарнизоне. “Један амерички официр, благодарећи Михаиловићевим људима и каналима, продро је и у Београд, кад су га чувале три немачке дивизије, ради обавештења о немачким снагама и плановима, те се истим каналима здрав и весео вратио у Михаиловићев штаб . . . У извесним случајевима Михаиловићеве трупе у борби против Немаца биле су принуђене на повлачење и обустављање битке с непријатељем да би се браниле од комунистичких напада, с бокова или с леђа. “Члановима Америчке мисије у Михаиловићевом штабу дата је пуна слобода присуства и упознавања са свим операционим наредбама и извештајима, кад долазе или се шаљу, као и слободног учешћа на конференцијама с Генералом и његовим штабом. Овај део сведочења доказује да су не само генерал Михаиловић, већ и особље под његовом командом, као и цивилно становништво на целој његовој територији, давали израза осећању најдубљег непријатељства

306

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

према Немцима. Међу узроцима који су их спречавали или задржавали од ширих операција били су: недовољна помоћ и опрема, немачке репресалије и комунистички напади. . . “И против великих тешкоћа и оскудица за време савезничког упада у Италију, Михаиловићеве операције имале су за последицу, поред осталог, и везивање и заробљавање знатних Осовинских снага. Приближно годину дана доцније, септембра 1944, Михаиловић је наредио општу мобилизадију и америчким официрима у свом штабу саопштиб да спрема освајање Београда, иако су Немци град с великим снагама држали у својим рукама. Али његове планове о општој офанзиви у тим данима пореметио је комунистички напад на његов штаб, који га је присилио на повлачење . . . “После септембра 1943, вероватно услед тадашње промене савезничке политике, британски радио, који је био главни информативни извор у Југославији за све вести из слободног света, усвојио је праксу да све подвиге отпора у земљи приписује Титу, не помињујући ни Михаиловића ни његове четнике. Амерички официри, у свом сведочењу, изнели су многе случајеве кад су и онн лично, заједно с Михаиловићевим одредима, нападали Немце и разоружавали немачке гарнизоне, да би одмах затим чули од британског радија, како је све то херојско дело партизанских трупа, под командом маршала Тита . . . “Амерички официри читали су и плакате о уденама Михаиловића и Тита, живих или мртвих, с наградом од по стотину хиљада златних немачких марака, једнаку за обојицу, с тим што су Михаиловића означавали као “британског агента”, а Тита као “совјетског агента” . .. И против свих комунистичких напада. . . често с леђа, кад је у борби с Немцим а . . . Михаиловић је наставио да од себе даје све што може и борбу против Немаца води даље, иако су му савезници отказали сваку помоћ”. .. У вези спасавања и евакуисања савезничких авијатичара, оборених на Михаиловићевом подручју, извештај садржи многе описе и детаље, а међу њима и ове: “Произвољна је оптужба да су Михаиловић или његови људи предавали савезничке ваздухопловце немачким властима. Напротив, потпуно је утврђено, и то без сваке сумње, да су и Михаиловић и његови људи, како војници тако и грађани, чинили и учинили све напоре да би спасли, заштитили и превели на савезничку територију све савезничке парашутисте, свих народности, са целе територије под њиховом контролом, с тим што су ти напори били плодоносни . . . “Сведоци доказују да је овим путем спасено и евакуисано преко 500 савезничких авијатичара, највећим делом америчких. Али и с осталим савезничким особљем, укључујући Британце, Французе и Русе, поступали су на исти начин. .. Никада нико од њих није чуо или дознао за иједан случај било кога савезничког авијатичара, који није наишао на најбољи пријем у људским могућностима код свих Михаилови-

ШТА О МИХАИЛОВИЋА КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

307

ћевих људи, а још мање да је икада ико од њих био напуштен или Немцима предат. Напротив, сви су они једнодушно и “једногласно до највеће мере хвалили помоћ и сарадњу које су од њих добили”. .. Понављајући више пута и помоћ, савезничку и братску, и пожртвовање, отворено и неограничено, свуда исто на целој Михаиловићевој територији, извештај даље наводи: “У једном случају, који је истраживао амерички официр, аташиран Титовом штабу, партизанске трупе привеле су једног заробљеног и испребијаног четника, под оптужбом да је убио једног америчког авијатичара. Заробљени је оптужбу порицао, а доцније је утврђено да је авијатичар у питању, жив и здрав, пребачен у своју базу од стране четника”. .. У Извештају и то налазимо: да је Михаиловић својим људима “издао инструкције објашњавајући им како је један савезнички авијатичар, враћен у своју савезничку јединицу, по заједничке савезничке интересе далеко важнији од 150 његових војника”. И Извештај излаже даље: “Утврђено је да су ове Михаиловићеве инструкције дословно и лојално спровођене и од старне његових војника и од стране његових сељака. Немачке власти објавиле су понуде великих награда за сваког предатог савезничког ваздухопловца. Међутим, нема ниједног случаја, који би показивао да су ове понуде икад имале икаквог ефекта на Михаиловићеве националисте. . . “Утврђено је и то да су Михаиловићеви људи, кад нису били у стању да савезничке авијатичаре евакуашу са своје територије, налазили начина да их кроз линије комуниста пребаце на партизанску територију с које могу бити послати у своје базе. Евакуације у оваквим случајевима убрајане су у заслуге партизана”. .. На крају свих констатација и разлога, који су само делимично репродуковани, а сви од реда, без и једног изузетка, у Михаиловићеву корист, судска Комисија једногласно доноси своје одлуке и препоруке: “По мишљењу ове Комисије, искази америчког војног особља, дати пред њом, од важности су, и материјалне и релевантне, на основу опште признатих мерила цивилизоване правде, a no питању кривице или невиности генерала Михаиловића. Сви сведоци који су саслушани били су у савршеном стању да колаборацију открију, кад би је било, a поред тога и дужност им је била да тако учине. Међутим, ниједног таквог случаја није никада било. Напротив, обиље утврђених чињеница искључује свако постојање колаборације. “Сви сведоци, који су се појавили пред Комисијом, јавно и под заклетвом изјавили су да су вољни да пођу у Југославију, ако им се дозволи, како би у сваком процесу против Михаиловића посведочили све што су пред Комисијом навели, на исти начин, и ради истог циља.

308

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

Пошто су изгледи да до такве прилике неће доћи Комисија препоручује: “Да се копија овог Извештаја, са свима доказима који иду уз исти, као и предоченим материјалом, преда у руке Министарства спољних послова, ради достављања југословенској влади, с тим што се једна копија има непосредно послати суду, којему је додељен предмет спора” . Истог дана, 24. маја 1946. Извештај су предали Министарству, Артур Гарфилд, Чарлс Полети, Адолф Берле и Теодор Киндл, сви познати правници и државници.375) На овај Извештај о слободном суђењу у Њ ујорку, с изјавама најмеродавнијих сведока, комунистичко правосуђе ниje се ни осврнуло. Цео тај материјал прогутала је помрчина, као што he на крају прогутати и самог Михаиловића. Материјал није ни читан на суду, нити у свим судским записницима остављен и најмањи траг о њему. Диригованој комунистичкој штампи било је забрањено да донесе било какву вест и о суђењу у Њ ујорку и о предаји доказног материјала Београду. Комунистичкој пропаганди, која је процес инсценирала и водила, то није годило. А што није у њеном интересу, тога не сме бити ни у свету. Један од најважнијих америчких сведока у Њ ујорку имао је бити пуковник Сајц, који је с Михаиловићем месеце провео, заједно с њим у многим борбама учествовао, познавао све Михаиловићеве команданте, јер се кретао од једног до другог и о свему Вашингтону предао савршене извештаје, који никад нису објављени. Значај и доказна вредност овог сведока и обавештајног стручњака из стратегијске службе није била само у његовој високој и одговорној функцији, већ и у чињеници, што је из Михаиловићевих прешао у Титове одреде, и у њима провео своја последња три месеца, проведена у Југославији. Тај прелаз је уследио по наредби надлежне америчке команде, како би дошла и до потребних обавештења с друге стране баријере. Упоређујући обе гериле, све симпатије пуковника Сајца остале су уз Михаиловићеву герилу, те су та чињеница и оштра критика комунистичких пустошења биле довољни основи да Сајцев благовремени извештај остане вечита тајна. Тек осам година после Михаиловићеве смрти, пуковник Сајц, као пензионер, био је у стању да свет обавести, и о Михаиловићевом и о Титовом покрету, као и о свему што је срео и видео, вршећи своју обавештајну мисију. Цела Сајцова књига “Варалица или Херој”, представља најубедљивију и најдирљивију апотеозу мртвом Михаиловићу и његовој војсци. У борби на Вишеграду Сајц је био централна лич375) Извештај Истражне комисије публикован је као “Report ot Com m issio n of Inquiry of th e C om m ittee for a fair trial for Draza M ihailo v ich ”, те ce под тим насловом налази y свима већим библиотекама Америке. У извештају се објашњава да се Титове присталице означавају као партизани, а Михаиловићеве као четници. У преводу се први најчешће помињу, као комунисти, а други као националисти.

ШТА О МИХАИЛОВИЋА КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ ?

309

ност, поред генерала Михаиловића и британског бригадира Армстронга. И сада, у тој вези, чујмо описе пуковника Сајца: “He могу да заборавим величанствену Михаиловићеву помоћ у заједничкој борби, из тешких дана, кад се Ромелова армија примицала капијама Александрије. Све Михаиловићеве снаге биле су тада на послу опструкције, саботаже и блокирања свих пруга у долини Мораве, које воде ка Солуну и Африци. Огромне жртве пратиле су ово дело”. .. “Град Вишеград лежао је око 45 миља источно од Сарајева на немирној реци Дрини, која се кроз узани кањон пробија ка реци С ави. . . Дана 2. октобра 1943. нашли смо се с Михаиловићевим помоћником, пуковником Остојићем, ради разговора о нападу на Вишеград. Са мном су били бригадир Армстронг, мајор Марко (Hudson) и мајор Џон (Arsie John). Имали смо два циља: да збришемо немачко-усташки гарнизон, отимајући им сва стоваришта и да разрушимо велики челични мост, шест миља југозападно од града. Преко тог моста ишле су све комуникације између Дубровника на морској обали и Београда, с линијом ка Крагујевцу и И стоку. .. “Напад на град, који је спремао и Михаиловићевом војском командовао пуковник Остојић, давао нам је савршену прилику да посматрамо из непосредне близине герилску тактику Михаиловићевих јединица, као и спремност и храброст офидира и војника. . . Марко и ја приближили смо се уз неко дрво, кад су митраљези почели да скидају гране изнад наших глава . . . “Напад на град текао је својим током. У самом почетку јуриша електрична централа избачена је из дејства. Својим очима гледао сам Михаиловићеве герилце кад под заштитом пушчане ватре својих другова прилазе непријатељским бетонским бункерима, ваде своје бомбе, држећи их откачене два секунда у руци, и убацују их у отворе, из којих ватра бљује. Ту су многи и п огинули... “Једна батерија са топовима од 105 милиметара, укопана на врху брда, преко саме реке, на ивици неког кукурузног поља, давала нам је паклени отпор. Једна Михаиловићева бригада натерала је у бекство. Сутрадан је ову батерију разрушио мајор Џон када је једна граната улетела у њихову цев, а наши саборци пушчаном ватром довршили њену мисију. Пошли смо ка нашој “артилерији”, жоју је чинио један једини топ од 46 милиметара, без свих инструмената за гађање. Поред њега била су два војника предратне војске. На свом послу били су сјајни. To смо могли видети преко ватрених језика, који су избијали из непријатељских барака и слагалишта, с друге стране реке Дрине. “Следећег јутра ушли смо у град. Куће су још биле у пламену. Побијени Немци и Усташи прекривали су улице са својим челичним шлемовима и црним чизмама. Побили смо

310

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

их 350, али је неколико стотина побегло испред нашег налета. Михаиловићеви ратници пожурили су за њима и већину побили. С визијама својих најмилијих, тортурисаних и палих уз најстрашније муке, већином и пред њиховим очима, нису према злотворима имали много милости. “Масивни мост који су Турци подигли у петнаестом веку остао је иза нас. Немачка постројења преко моста била су у пламену. Срби су из њих и ватре покупили добар плен у муницији и гранатама. Пет стотина пушака, 19 топова, два железничка воза, 7 чамаца и два аутомобила, радио станица, огромна количина муниције, болнички уређај, с великим бројем аутоматског оружја и два тежа пољска топа, прешли су у наше руке, заједно с две велике нацистичке заставе . . . “Окренули смо се ка мосту, западно, према С ар ајеву ... Носили смо 650 фунти пластичног експлозива, . . . осмотрили положаје . . . и одлучили да нападамо рано пре зоре у два сата изјутра. На хриду изнад моста лежали смо чекајући знак нападача на бункере, с друге стране реке. Марко и ја проклињали смо облак, који све покрива изузевши једва видљиве светлости, с обе стране моста. Одједном плотуни одјекнуше и борба поче. Око десет и по сати није више око моста било ниједног живог непријатеља. “Бејаше то дивна структура моста, дуг 450 стопа, а подигнут стотину стопа изнад реке Лима. Одлучисмо да he 450 фунти експлозива све сурвати у реку. Морали смо да с пута уклањамо побијене Немце, како би циљу ближе пришли и у два тунела сместили екразит. Кад су Марко и Џан, с два Михаиловићева офидира све поставили на право место, а ја нашао да је све у реду, фитиљи су запаљени, и ми трчећи два минута, упали у своје заштитне тунеле. Једна велика челична полуга пролеће поред главе једног герилца на устима самог тунела у коме сам био. Кад смо погледали испод себе, мост је пресавијен у два дела лежао на дну реке. “Недељу дана доцније слушали смо лондонски BBC, обавештавали су свет, како су храбри Титови партизани срушили мост, варајући и свет и себе.276) Пуковник Сајц је заједно с Михаиловићевим одредима учествовао и у другим биткама против окупатора. Он је у ваздух дигао и један важан мост близу Мокре Горе. Учествовао је и у многим саботажама на пругама и путовима између Београда и Бора, с великим бакреним рудником и 54.000 рудара у њему. Допро је и до великог и негда богатог села Страгари, које је гледао у пламену, као и многа друга места у Србији, не зато што су колаборирали, већ што су окупатора стално нападали. Био је сведок и саборац окршаја око Нове Вароши, Ивањице, Равне Горе и Јабланице, нападајући и узмичући с Михаиловићевим војницима. 376) Albert Seitz: “'M ihailovich H oax or Hero”, str. 10, 17, 21, 27-30, 31, 33, 91. S n jim su skoro u vek bill: m ajori Hudson, Archie John, Peter Rains, Border Scot, k apetan H igh i colonel Bert Howard of South Africa.

ШТА О МИХАИЛОВИЋА КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

Сајцу се утолико пре мора веровати, што је своју мисију обавештајца Америке почео у Михаиловићевом, а завршио у Титовом покрету, дајући свету сјајну слику првог, а лоше описе другог, заједно са свим главним јунадима из обе гериле. Ако је пре суђења у Њ ујорку професору Мек Дауелу ограничена слобода да каже све што је у својој Мисији код Михаиловића видео и доживео, тада, за време суђења, та му је слобода враћена, баш зато што га комунистичке оптужбе означавају као Михаиловићевог саучесника у колаборацији, оптужујући за дело издаје и њега и саму Америку. Док је Америка у процес уплетена ради совјетских уцена на предстојећој париској конференцији Министара великих сила, Мек Дауел је осумњичен да би из процеса био искључен као сведок, уколико би Вашингтон то сведочење енергично тражио. Пошто је у Њ ујорку Мек Дауел био најважнији сведок, a no свом чину и мисији био најстарији амерички офидир у Михаиловићевом штабу, то чујмо сада најважније ставове из његовог исказа: “У самом почетку подвлачим да сам целог свог живота био либерал, а каткада чак и означаван као “пинк” или комуниста. Године 1942, пре него је Тито признат, ја сам тражио војну помоћ и за његове партизане, на исти начин као и за националисте. После своје мисије код Михаиловића добровољно сам тражио да се поново вратим у Југославију ради даље истраге у друштву партизана и савезничких официра. Моју понуду нису примили. “Нити сам видео нити апсолутно чуо о било каквом доказу који би генерала Михаиловића лично, или официре под његовом директном командом, доводили у везу колаборације с Немцима, у било каквом облику. Ова чињеница о непостојању такве сарадње заснована је не само на личном посматрању, већ и на целини докумената које сам видео, и разговора, које сам имао с особљем америчким, савезничким, чак и непријатељским, и то увек лично. Ово укључује и британске јавне личности, на високим положајима и одговорностима. “Поред овога, веома важан део чињеница потврђује закључак, који у целини потписујем: да је генерал Михаиловић, познат и пре рата као огорчени антинациста, све силе од целог свог срца заложио како би Немце и њихове сателите истерао из Југославије. Ако је у овом циљу мало постигао, то је последица околности изнад његовог домашаја, нарочито грађанског рата, који му је наметнула комунистичка партија Југославије. “Материјал који Михаиловића оптужује, у једном делу је лажан, а у другом унаказивање истине. Њ егови тужиоци, без обзира на све канале које створе, чине шачицу Југословенских комуниста, који су својим обманама проституисали и разорили покрет народног отпора који су водили, и који

312

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

су, током рата, у сталном обнављању, били криви за грубе фалсификате и обмане света. “Извесне вође отпора, укључујући ту и комунисте и националисте, правиле су акомодације с осовинским властима. Али како сам већ горе навео, ни Михаиловић, нити други под његовом директном командом, за такве појаве никад не могу бити оптужени. Међутим, извесне вође, комунисти исто тако као и националисте, склапали би примирја или споразуме о неоперисању на извесним подручјима, а такође и о размени намирница за оружје итд. Немачке власти стално су на томе радиле да би повећале мере колаборације. Југословенске комунистичке вође данас већ заборављају своје властите рекорде у том прилагођавању, каткада праву колаборацију с Осовином, импутирајући Михаиловићу радње с којима није везе имао. “Осовинске репресалије против националиста, нарочито против оних који су били познати због своје лојалности Михаиловићу, биле су по правилу теже од оних уперених против комуниста. Доста је доказа да су се Немци увек више плашили и више мржње показивали према Михаиловићу, него према Титу. Зато су Михаиловићеви Срби више страдали од Чеха или других група отпора у Западној Европи. “Михаиловић је био нарочито активан против Осовине током 1941. и *942. године, када је, као што је несумњиво потврђено, много допринео англо-америчкој борби у Африди, нападајући немачке комуникационе линије. Током 1943, и у првој половини 1944, силина немачких репресалија принудила га је да прими обазривију политику, сличну оној какву су савезници наредили свима европским групама отпора.377) У том истом времену комунистичке банде стално су нападале одреде националиста” . За овим Мек Дауел описује и нападе тих банди са америчким оружјем, и у августу и септембру 1944, и то с бокова и с леђа, кад је све било спремно за општи напад на немачке гарнизоне, депое и комуникације, заједно с нападом на сам град Београд. И после тог дужег описа продужује своје излагање: “Уколико је мала група америчких официра могла да допре и види, националисти су у септембру напали Немце и Бугаре, сходно свом капацитету и опреми. Осовински покрети били су искидани, знатна количина муниције узета уз знатан број заробљеника. У том моменту комунистичке сна3?7) Међу овима најважније су две заповести генерала Ајзенхауера, које сам превео и Михаиловићу прадао. Оне гласе: “Прикупљајте своје снаге за општи напад, за који ћу вам наредбу послати. Долази дан кад ћу требати све ваше снаге. He излажите своје животе све док вас н& позовем на устанак и борбу. До тог дана од вас тражим послушност и дисциплину”. Наредбе су текстуално објављене у трећој свесци Гласника, 1959, страна 89, под насловом: “E isenhow er to th e Underground of Europe”. Ове наредбе унете cy и y Ајзенхауерове Мемоаре: “Crusade in Europe”.

ШТА О МИХАИЛОВИЋА КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

313

ге, под командом маршала Тита, напале су Михаиловићеву војску на широком фронту. И ја лично, и мој штаб са мном, били смо ту, кад је дошло до овог напада. Нападајући Михаиловићеве одреде Титове су снаге прошле кроз линију немачких гарнизона на реци Западна Морава, остављајући Немце на миру, како би јаче напали националисте, који су већ водили борбу против Немаца. И од тада па даље, главни напори Титових снага нису били уперени против Немаца, већ против Михаиловића и америчке мисије, како би нас заробили. Серија оваквих напада приморала је генерала Михаиловића да се повуче у Босну. “Постоје довољни докази, а међу њима и запажања једног америчког официра из моје мисије, да су Михаиловићеве снаге реорганизоване у Србији, октобра 1944. и доцније, чиниле веома знатне доприносе поразу немачких сила, укључујући и заједничке операције, заједно са совјетском војском, све док их нису разбиле комунистичке интриге и напади”. Мек Дауелов исказ детаљно описује како су му комунистичке агенције у Каиру, прве половине 1944, пре него се спустио иза непријатељске линије, целу Србију и Босну представљале као своје подручје, и то на основу извештаја и званичних мапа комунистичког главног штаба. Сумњу у све те мапе потврдила је и чињеница да је он на тој територији нашао Михаиловића и његову војску, с тим што на делом том подручју комунистичке контроле није било, ни тада, нити икада раније. “Становништво Западне Србије у којој сам био носило је краљевске ознаке и имало своје националистичке школе и болнице. И док сам по овој територији путовао, чуо сам амерички радио који јавља да су то подручје на коме сам лично био —■ “ослободили” југословенски комунисти. To се исто поновило и доцније кад сам био у базену Добоја, на реци Босни. Националисти, које су заједнички изабрали Срби, Хрвати и Муслимани, против дотадашњих усташа, немачких сателита, управљали су тим подручјем. Али исти радио, опет сам чуо, истицао је како у том делу земље комунисти воде борбе против окупатора, којих ту није ни било”. На крају свог сведочења Мек Дауел подвлачи: “Према свему што сам видео, уверио сам се да су сви редови и делови покрета под вођством Тита и осталих комунистичких вођа имали за циљ отпор Осовини исто тако као што су то за свој циљ имали и националисти. Међутим, стварни отпор Осовини био је строго ограничен, или спутан, тим што су комунистичке вође првенство дале грађанском рату и својим напорима да разоре Михаиловићев уплиз. Услед тога, ни једна, ни друга група југословенског отпора није била у стању да довољно допринесе победи, током деле 1944. и 1945. године”.378) 378) Statem ent of Colonel Robert N. M cD owell to C om m ission of Inquiry into Case of Draza M ihailovich.

314

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

На крају своје изјаве пуковник Мек Дауел обавештава свет и о немачкој понуди капитулације од 16. септембра 1944, коју комунистичка оптужница и логика узимају као доказ “сарадње с непријатељем”, оптужујући за такву “издају” и њега, и Михаиловића и Америку с њима. Тај део исказа дотакнут је у другој вези. Понуда капитулације утолико је била условна, што се немачка војска на Балкану не би предала југословенским комунистима или Совјетима, већ искљ уч и во во јсц и А мерике и В елике Британије. Тако је свет први пут дознао да се други светски рат могао завршити половином септембра 1944, на истом Балкану, на којему је стварно завршен и први рат. Али ту понуду предаје елитне немачке војске на Балкану од 280.000 бораца Вашингтон је доставио Лондону, јер им је предаја заједнички понуђена. Чарчилова државничка генијалност открила је и Вашингтон тако известила “да је то условна, а не безусловна предаја, која би увредила Совјете, те услед тога има бити понуђена свима савезницима”. Немци су ту допуну одбили и рат наставили до 7. маја 1945. Међутим, тих истих дана Совјети су сами објавили рат Бугарској и договорно с њом примилк њену капитулацију. Од својих англо-америчких савезника све су то крили док су свој посао сасвим окончали, а Бугарску, и без њих, окупирали, затим и присвојили. У страху од такве понуде, која и ск љ уч ује С о в је те, Тито је 23. септембра, б е з знањ а и одобрења свог команданта из Казерте, одлетео за Москву и после месец дана, са совјетским маршалом Тољбухином, ушао у Београд, без Черчиловог благослова, или обзира на његове шајлочке проценте, утврђене са Стаљином у Москви. Што је професор Мек Дауел изјавио 1946. то је поновио после 22 године у свом одличном говору из Сан Франциска од 17. марта 1968. Том приликом он оживљава и све тешкоће с Мекмиланом, Черчиловим амбасадором код савезничке Средоземне команде. Ти разговори осветљавају залеђе многих несхватљивих британских потеза, које у својим Мемоарима дотиче и сам Мекмилан. Ту налазимо и Мекмиланово признање да је он по Черчиловом благослову већ децембра 1943. свој секретаријат, на челу с Бродом, и Титов подземни комесаријат, на челу с Меклином, претворио у “стварну југословенску владу” изнад и поред легалне владе у Лондону. Мекмиланова британска амбасада у тој вези подземног наметања комунизма Југославији у толико је грешнија и аморалнија што је тих дана такву сепаратистичку политику одбијао и Стаљин. To све, поред других наведених доказа одаје и обавештени Моша Пијаде у својој “Легенди”, а неколико пута наводи и сам Меклин у својој књизи “Спорне Барикаде”.*) *) Приказ Меклинових Мемоара из 1967. с описом “владе” из Бариа дали смо у 21. броју Гласника из јуна 1968.

ШТА О МИХАИЛОВИЋА КАЖУ АМЕРИЧКИ ИЗВОРИ?

315

Овакви сведоци и учесници у судбоносним догађајима и борбама далеко су меродавнији за све спорове између Михаиловића и Тита, националиста и комуниста, него што су то светски авантуристи, филокомунисти или стаљинистички и титистички фалсификатори и варалице, уз које се, на жалост, често нашла и англо-америчка либерална штампа и кратковида демократска дипломатија. Ако су мерила штампе превртљива и често дозлабога површна, дипломатија мора имати више начела, јер су у њеним рукама кључеви рата и мира, хаоса или реда, нација и држава. Демократска дипломатија и Америке и Британије све те кључеве положила је на Стаљинов сто, кријући или кривотворећи истину, како би светлија и победоноснија испала мрачна фигура стаљинисте Тита, са свима његовим терористичким траговима.

316

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

COMMITTEE FOR A FAIR TRIAL FOR DRAZA MIHAILOVICH DOROTHY THOMPSON, H onorary Chairman GEORGE CREEL, Chairman DAVID MARTIN, Secretary; CHISTOPHER T. EMMET, T reasurer Hon. A lfred M. Landon Gov. Dwight Griswold (Nebr.) Gov. E rn est Gruening (Alaska) Gov. F rank J. Lausche (Ohio) Gov. Coke Stevenson (Texas) Gov. Simeon Willis (Ky.) Sen. Thomas C. H a rt (Conn.) Sen. R obert LaFollette (Wis.) Sen. Jos. C. O’Mahoney (Wy.) Sen. Robert T aft (Ohio) Sen. Millard Tydings (Md.) Sen. Milton R. Young (N. D.) Rep. J. Lindsay Almond Jr. (Va.) Rep. Wesley A. D’E w art (Mont.) Rep. John Lesinski (Mich.) Rep. Clare Boothe Luce (Conn.) Rep. Mike Mansfield (Mont.) Rep. K arl E. M undt (S. D.) Rep. Chas. A. Plumley (Vt.) Rep. Jerry V oorhis (Calif.) John Dewey Roger Baldwin The Very Rev. R obert I. Gannon The R t. Rev. William T. M anning Sumner Welles D orothy Thompson George Creel Virginia C. Gildersleeve The Rev. John Haynes Holmes Justice Ferdinand Pecora Joseph H. Choate Jr. Hon. M atthew M. Levy Jam es M. Byrne Charles C. Burlingham Hon. F rancis E. Rivers M ajor George Fielding Eliot

Capt. W alter Mansfield Oswald G arrison Villard Elliot V. Bell Norm an Thomas Dr. William Bohn E d g ar Ansel Mowrer C hristopher Em m et F red Vanderschmid H arry Scherman Eddie Dowling Miriam Hopkins Isaac Don Levine William Green Gene Tunney R ay Brock William Philip Simms William Smyth John Dos Passos Louis Waldman A rth u r J. Goldsmith Col. Arnold W hitredge Luigi Antonini Dr. L. M. Birkhead F ran k Crosswaith Prof. Horace M. Kallen Chistopher L a F arge Edw ard Skillen Jr. H arold K. Guinzberg G. P rescott Low William A stor D rayton R uth Mitchell Chauncey Stillman Rev. Sturgis Lee Riddle Eugene Lyons Alexander Kahn Lionel Trilling

Committee H eadquarters: 901 LEXINGTON AVENUE, NEW YORK, N. Y.

XIX

ISITA САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ A — СУКОБИ С МИХАИЛОВИЋЕМ Органску везу између оптужнице и пресуде поштују чак и све полицијске државе, јер се суђење развија по линији прве, а пресуда заснива на резултатима и провереним доказима са самог суђења. Југословенска комунистичка правда у том питању прелази и своје московске узоре. У своју пресуду уноси кривице к о ј и х и нема у оптужници, а које током целог суђења нису честито ни додирнуте, камоли расветље' че. Тако у пресуди читамо: “Енглески и амерички официри при штабу оптуженог Михаиловића, гуркајући га у борбу против комуниста, у ствари су га потпиривали на сарадњу с окупатором у борбу против ослободилачког устанка народа Југославије. Поступање тих официра било је израз политике извесних реакционарних кругова у иностранству, који су хтели дати политичком развоју у Југославији и на Балкану правац, који би одговарао њиховим интересима, а не интересима народа Југославије и осталих балканских народа”. Део оптужбе и пресуде против америчких представника, а иза њих и целе Америке, већ смо дотакли. У антибритански део пресуде уносе “да је енглески мајор Хадсон, делегат британске владе, харангирао Михаиловића, на уништење комунистичке гериле, као и да је Михаиловић спроводио поруку енглеског генерала Мастерсона, да би комунисте што пре ликвидирао”. Уз ове инкриминације када се и Михаиловић и Британија појављују као саучесници у издајама, сусрећемо и име британског пуковника Белија, чији се цео рад карактерише као плански злочин самог Лондона. Увлачење и Велике Британије у Михаиловићеве “издаје” звучи необично са три јасна разлога. Први потиче још из 1942 године, кад је Тито, 5. марта 1942. на све срачунате оптужбе Британије од свог Стаљина добио овакво писмо: “Тешко се сложити с тврђењем да су Лондон и југословенска влада у дослуху с непријатељем. Ми најозбиљније од вас захтевамо да добро размотрите своју тактику и акцију. Да ли сте заиста све учинили у циљу васпостављања стварног националног фронта ради постизања заједничког циља: истеривање окупатора и свих других завојевача”. И на крају те оштре Стаљинове лекције Титу, у вези његових жалби против Британије од 22. фебруара 1942, Стаљин пита свог

318

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Тита: “Нема ли заиста других југословенских патриота изузевши комуниста” ?379) Други је разлог у томе, што је Черчилова влада од априла 1943. радила свим силама да Михаиловића дискредитује а Тита уздиже, и то све у знаку освете за неколико неопрезних речи из села Липова, или у знаку великог слепила, које је Черчил наметао својој влади, а њему његов једини и необични син, заједно са својом комунистичком околином. Трећи разлог, који одаје целу неозбиљност овакве оптужбе, указује на неко мрачно залеђе или комунистичку рачуницу већег стила, која оправдава и највратоломније процесне скокове. Кад ни Стаљин не верује у Черчилову сарадњу с Хитлером, још he мање у такву бајку веровати правници и државници слободног света. Тим самим оптужба одаје сво~ ју пропагандистичку природу, јер кад је британска сарадња у било којој форми искључена, онда је сумњива и Михаиловићева издаЈа, пошто је оптужен као “британски саучесник”. У заједници рада између њега и Британије, па и да га ова није издала у корист Тита, уноси се и заједница одговорности, с том једином разликом, што је Тито, по Черчиловој милости, постао господар Југославије, али не и Британије. Залеђе и тог вратоломног процесног скока налазило се у совјетским уценама и комунистичкој етици коју је шеф главног ратног Черчиловог штаба лорд Ален Брук овако описао: “Тражити пријатељске односе с комунистима узалудан је посао, као и свака нада у милости крокодила. Крокодил нас може довести у недоумицу да ли да га погладимо испод врата или лупимо по глави. Кад отвори уста ви никада не знате да ли жели да покаже своју радост или би хтео да вас прогута”. У тим данима маја, јуна и јула комунизам је отварао своје незајажљиве чељусти ка ратним репарацијама, које је тражио преко конференције министара четири велике силе, створене у Потсдаму, на основу наивног Трумановог предлога.330) Као што смо видели, тројица великана у Потсдаму закључили су да се југословенски проблем повери четворици министара, и Уједињеним нацијама. Очекујући да ће демократске силе тај југословенски комплекс изнети пред конференцију, која је у Паризу заседавала, Молотов је у повезивању Михаиловића с Америком и Британијом тражио своје аргументе, припремајући истовремено и листу билионских репарација. Ове би утолико лакше бранио, уколико би преко својих београдских пиона и Михаиловићевих леђа доказао да су совјетске претензије засноване и на огромним губицима које је проузроковала савезничка сарадња с “нацистичким сарадницима и агентима”. Да би ове делове, и оптужнице и пресуде, боље расвет379) Стаљиново писмо објавио је Моша Пијаде за време раскола у 1949; Гласник, 17 свеска, 1966, стр. 17 и 18. 380) Potsdam Conference, V, 2, стр. 1500 у вези стр. 394 и 646, као и Trum an Papers, No. 1384, Idem , стр. 1501.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

319

лили морамо у кратким потезима расветлити и односе између Михаиловића и британске владе, од првих панегирика Титу до Черчиловог признања “да је помагање и уздизање Тита једна од његових највећих заблуда у целом рату”. Оба британска делегата, и Хадсон и Бели, живели су пре рата у Југославији. Стварно су били британски обавештајци, a no професији “стручњаци” два српска рудника у Крупњу и у Трепчи. Први савети које су одвојено, и у разним временима, дали Михаиловићу, били су: да се комунистичка герила ограничи или уништи, јер циљ њене борбе није слобода Југославије, већ интерес и проширење Совјетске Русије. С доста грандоманије и колонијалних навика, а затим и извесног ниподаштавања свих предратних југословенских влада и установа, они већ од првих дана не крију, ни своју арогантност, ни своју препотентност. Тако, наводећи комунистичке оптужбе, Хадсон, 11. јуна 1942, негде с положаја ...п и ш е Михаиловићу: да he националне команданте уразумити “да раде само по Вашим наредбам а. . . јер је Велика Британија стопроцентно решена да Вас помаже .ш ) Кад је Хадсон с два југословенска генералштабна официра дотакао јадранску обалу код Петровца, у црногорском Приморју, ту, у оближњој Црмници, већ се налазила и “Соња”, учитељица совјетске терористичке школе из Петрограда. Али док је она, између Тифлиса у Совјетској Унији и југословенских комуниста, успоставила директну радио везу, Хадсон је везу с националнистима, по наредби своје команде, стално чувао и очувао као британски монопол, тада већ у његовој искључивој цензури. Пошто је ускоро његова авантуристичка природа и превртљивост додијала и Михаиловићу и његовој команди, то је крајем 1942. у Михаиловићев штаб као главни британски делегат послат пуковник Бели.382) Радио везе са слободним светом остале су и даље у британским рукама. Као цензор и тутор Бели је био још тежи и безобзирнији од Хадсона. Тако је Михаиловић у самом почетку сарадње с Британијом и своје герилске акције, постао нека врста британског заробљеника, у својим слободним планинама, што he тешко осакатити и њега и његов покрет. И пуковник Бели, далеко утицајнији и углађенији од мајора Хадсона, радо је давао савете, чије би спровсфење пооштрило братоубилачки рат, али сигурно пронашло и Титов штаб, управо, азил, у планинама западне Босне. Како их Михаиловић није увек слушао, то је почетком 1943, дошло и до првих запаљивих искрица у њиховим личним односима. У тим данима Тито се покренуо из своје “републике” у 381) После ода Црногорцима зато што требе комунистичку губу из своје торине истог Хадсона наћи ћемо у мају 1944. код Тита у Дрвару, где ће и завршити 24. маја 1944. 382) Бели је заменио Хадсона као британски делегат у Штабу 27. децембра 1942. Између Хадсона и њега послат је мајор и новинар Атертон, кога су комунисти убили на путу ка Михаиловићу.

320

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Бихаћу, ка Неретви и Тари, на основу споразума с нацистичким агенцијама у Загребу, које открива Хитлеров амбасадор Каше. Док је Тита привлачило богатство Санџака и Србије, с планом о уништењу Михаиловићевих одреда, Немци и усташи једва су чекали да се обе завађене гериле ухвате у коштац изван њихове хрватске области. Међутим, Бели, који залеђе тога покрета, из усташких азила ка источним границама није уопште знао, веровао је да he комунистичка герила само проћи кроз Михаиловићеву територију и сместити се уз северне и јужне падине Шар планине, без даље опасности по национални покрет. Нови тон радио Лондона које се све више претвара у Титово гласило, јер је филокомунистичка пропаганда и њега запљуснула, утичу на промену Белијевог става. Титов агент Харисон за њега је био важан фактор и пре рата, када је Харисон живео у Београду, као дописник лондонских листова. Ако није веровао Харисоновој комунистичкој пропаганди о Михаиловићевим издајама, јер је с Михаиловићем стално био, постало му је све јасније да се британски ветрови окрећу ка Титовим једрима. У тој атмосфери коју одаје радио Лондон, увек под упливом званичне политике, Бели мења своје мишљење о комунистима. Зато од Михаиловића, место ранијег истребљења, тражи и споразум, и неку врсту поделе територије. О комунизму и намерама комуниста није много знао, јер је био либерал, за разлику од социјалисте Харисона. Још је мање знао, или веровао, о искуствима која је Михаиловић већ имао услед својих уговора с Титом из 1941. године. Ствари и односе гледао је кроз обичне и нормалне призме, не знајући да их комунисти увек и гледају и виде кроз своје абнормалне спектре, тада у Југославији, сада у Вијетнаму, увек с истом рачуницом и мерилом, без обзира на простор и време. У тим објашњењима о циљевима, путевима и доброј вољи комуниста, нарочито југословенских игнораната и терориста, Михаиловић је у селу Липову, изнад Колашина, на једном скромном крштењу новорођенчета породице Илинчића одржао кратки пригодни говор, или боље речено здравицу, чије је речи Бели једва дочекао, осећајући их као удар у лице. Ту необазриву здравицу с непромишљеним речима, под утиском претходне дискусије и изузетне вечере, Бели је исте ноћи претворио у “говор”, и искитио својим мислима и речима, представљајући Михаиловића као сумњивог савезника, па чак и непријатељског сарадиика, иако је с њим заједно и био и сарађивао. У тој Белијевој репродукцији “говора” налазе се и следеће речи: “Енглези се сада боре до последњег Србина у Југославији. . . и траже српску крв по цени незнатне помоћи у оруж ју. . . али ја нећу никада постати саучесник у тој бесрамној тр гови н и ... која приличи енглеској традиционал-

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

321

ној перфидији”. Међутим, цео “говор” који је био обична здравица, после вечере и црмничког вина, представљао је не говор, већ и често репродукцију шала или вицева, које је Михаиловић радо низао у веселијем расположењу. Једна од тих шала, коју је чуо 1918. на солунском фронту од својих француских савезника, с којима je често био, а која је искована у Фландрији 1916, гласи “да су Енглези спремни за борбу с непријатељем све до последњег Француза” . Те речи Бели није схватио, већ их озбиљно узео као увреду гордог Албиона, иако његови сународници јеврејског порекла сличне шале, макар то и подсвесне жаоке, и разумеју и често практикују. Који минут доцније Белијев извештај о Михаиловићевом “говору” у Липову таласи су носили ка британској команди на Средњем Истоку, са свима додацима антихрватске и антимуслиманске природе. Из ове команде, у којој се као шеф обавештајаца за цео европски, и блиски Исток налазио и комуниста Клугман, извештај је доспео до Лондона, а већ крајем марта 1943. био је и у Черчиловим рукама. Реакција гордог Албиона била је страховита, јер је сваку Белијеву реч узео за истину, а све скупа за националну и личну увреду, претпостављајући да се ради о програмском говору пред војском и масама, а не о пригодној здравици у сељачкој колиби, чија трпеза не може да прими ни две десетине људи, камоли масу слушалаца. По том питању, између Черчила и Председника југословенске владе, настала је ненадна преписка, увек преко британског амбасадора, a то значи дипломатским путем, иако би лично објашњење и неопходно извињење мутну атмосферу разбистрило лакше од свих дипломатских канала и звона.38®) После подигнуте прашине и неочекиваних објашњења пуковник Бели се тргао, чим је увидео какву је цену Черчил дао његовом извештају, или импулсивном изливу жучи на Михаиловићево лице. Михаиловић је спонтано негирао све ружне импутације, а Бели чак и званично изјавио “да све речи не морају бити тачан превод, јер је услед недовољног познавања језика у томе могао и погрешити”. Цело то ретерирање није могло ублажити Черчилов бес, иако је даљу преписку у тој вези и интриги вратио у Иднове руке. Али из ових првих Белијевих интрига родиће се и друге, доводећи Михаиловића у све тежи положај, до саме смрти. Тада се већ из овог судара, и поред признања да се већином ради о неспоразуму, родити споразум о даљој фази сарадње између британске и југословенске владе, који је за циљ имао Михаиловићево потчињавање британској команди и све веће несреће, и по питању сарадње и по углед Југославије.384) 383) Черчилово писмо од 29. марта 1943, носи ознаку R. 2538-2-G Министарства спољних послова, јер је тада замењивао Идна. 384) Британски акт R. 3995-2-G од 7. маја 1943. и акт Југословонске владе — С.П.2.В.К. бр. 99 од 11. маја 1943.

322

НА

С 1РА Ш Н 0М

СУДУ

Taj писмени споразум Британци су погазили првим својим актом. Без обавештења, а још мање сагласности југословенске владе, или Михаиловића као њеног представника у држави, Средоземна британска команда наређује Михаиловићу да све своје одреде повуче до планине Копаоника, a то значи препусти три четвртине Југославије, са скоро целом Србијом, Титовим терористима и комунистичкој освети. После Михаиловићевог протеста, уз речи: “Нисам капитулирао пред Хитлеровим диктатима, па нећу ни пред оваквом савезничком неправдом”, наредба је објашњена као случајна грешка и неспоразум, те је одмах и повучена. Међутим, такве случајне грешке и неспоразуме, од неколико страница, а не само речи, с толико контрадикција, неписмености и апсолутних немогућности, тешко је наћи, и у обичном писму, a камоли у ратној наредби, од које зависе људски милиони.385) После тог нелојалног акта, који би већ тада значио катастрофу националне гериле, с Михаиловићем на челу, а истовремено уздизање његових комунистичких ривала, став ирема Михаиловићу није измењен, већ је комунистичка пропаганда против Михаиловића текла и даље. На том пољу, лондонска радио станица, изражавајући британску политику, све се више и фаталније такмичила са совјетском станицом у Тифлису, убацујући комунистичку пропаганду у британску штампу и ратне извештаје. Тако, је и цео ток и исход битке на Неретви Лондон свету приказао кроз комунистичке призме и пропаганду, иако су целу трагедију окупатори инсценирали, да би се две гериле теже искрвавиле, а они лакше дотукли преостале и осакаћене остатке. Такво абнормално стање није се променило, већ, напрртив, погоршало септембра 1943, кад је у Михаиловићев штаб, као шеф британске војне мисије, спуштен бригадир Армстронг, дугогодишњи службеник у Индији, навикнут на колонијалну послушност више него на савезничку равноправност. Крајем августа, целог септембра и октобра 1943, Михаиловићеви одреди били су у сталним борбама против окупатора. Поред америчких официра, у првим редовима видимо и британске официре из Михаиловићевог штаба, нарочито у борбама око Прибоја, Рудог и Вишеграда.386) У нападу на град Вишеград, с јаким немачким и усташким посадама, поред Михаиловића видимо и бригадира Армстронга, новог шефа британске мисије. Експлозив испод моста на Дрини, који везује Србију и Босну, постављају шеф америчке ратне мисије, пуковник Сајц и његов помоћник капетан Мансфилд, заједно с два британска официра. Према њиховим описима у ослобођеном Вишеграду, најтежој тврђави између Србије и Босне, нашли су на попришту 300 по385) Наредба је репродукована и у Михаиловићевом Меморандуму влади бр. 1598 од 11. маја 1943. 3*6) W alter M ansfield: “The W ashington Post” od 24. jun a 1946. као и извештаји британских обавештајаца, које »емо доцније AOTahw.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

323

гинулих Немаца. Број свакако није астрономски, али је далеко већи од броја свих Немаца палих у свим борбама око река Неретве и Tape, током марта, априла и маја 1943, када he се на самом крају комунистичке бежаније, поред Тита, појавити и Черчилов емисар и предратни помоћник у писању књига — дон Дикин. Штавише, пораз Немаца у тој бици био је далеко тежи од свих пораза, које су им до тих дана задали сви комунистички одреди, широм целе државе.387) “После недељу дана чули смо преко радија Лондон да су Титови партизани освојили Вишеград и бацили мост у ваздух”, јадикују једнако и амерички пуковник Сајц и британски бригадир Армстронг, који су у бици учествовали и Михаиловићеве одреде пратили, кад комунистичких јединице у делом том крају није ни било. Михаиловићеви ратници наставили су гоњење разбијених Немаца ка Сарајеву допирући и до града Рогатице, кад ни на том подручју није било ниједног Титовог партизана. Али чега нема у Босни, то ће створити комунистичка пропаганда, уз саучесништво званичног Лондона. Тако ће, после Вишеграда, лондонска станица, на челу с црвеним Харисоном, објавити свету “да је победоносна Титова војска ушла и у Рогатицу”, иако њих и Немце, у целом том крају, нико није видео у било каквом додиру, а камоли у борби.388) Све везе са слободним светом биле су тада у рукама британског бригадира Армстронга. Он је Лондон, преко своје команде на Средоземљу, тачно обавештавао о свим тим ретким подвизима Михаиловићеве војске, у којима је и сам учествовао. Али место његових извештаја, и поред његових протеста, британска пропаганда претпоставила је “Титове ратне извештаје”, како би Черчилова вендета против Михаиловића била ефикаснија. Као што и сам Армстронг признаје, разочарани Михаиловић није од њега тражио никакво објављивање његових победа над Немцима, али је тражио да истинољупци из Лондона “националне подвиге и победе не поклањају комунистичким грабљивцима, бар онда кад су с њим на попришту и британска и америчка мисија”. У својим исповестима у вези тих дана, бригадир Армстронг иде и даље наводећи да се Михаиловићевим протестима и он придружио и од Лондона исправке тражио, као што је за то молио и амерички пуковник Сајц. Међутим, ни британска команда, а још мање радио Лондон, са својим филокомунистичким спикерима, тражену исправку никад нису донели, а још мање престали да ту планску комунистичку пропаганду и ружне преваре обуздају или онемогуће. Тако he се иста трагикомедија преко таласа исте Лондонске станице 38?) Тај немачки пораз и у бројевима и' у изгубљеном материјалу описује САД пуковник Сајц у књизи: “(Hoax or Hero”, страна 11. и 12, поред Мансфилда а доцније и бригадира Армстронга. 388) W. M ansfield, Idem, i u svom iskazu pred N jujorskim kom itetom .

324

C T P A I1IH 0M С У Д У

поновити и после неколико дана, у вези напада Михаиловићевих одреда на немачки брод “Кентауер” код Кладова, на Дунаву. И у том нападу, поред Михаиловићевих артилераца без иједне техничке справе, видимо и британске официре. После који дан радио Лондон је и тај подвиг поклонио Титовим јунацима, иако их нигде није било дужином реке Дунава, не само на даљини од десет, већ ни од 200 миља. Али док Лондон тако обмањује свет, и то без сваког протеста анемичне југословенске владе, сутрадан he слушати, и британски официри и ми с њима, тужну истину, коју објављују, и берлински радио и плакате по свим градовима Србије. Она гласи: “За тешко оштећену немачку лађу Кентауер стрељано је 250, а за три убијена Немца, с капетаном лађе на челу, — 300 талаца, сви из зликовачких одреда бандита и британско-америчког агента Драже Михаиловића”.389) На несхватљиву етику Лондона, с којом се помирио и бригадир Армстронг, свакако у вези неких тајанствених директива, нису утицали ни амерички протести. После стотину трагичних дана од 28. фебруара или такозваног “говора” у Липову, и 1. јуна, или британског покушаја да Михаиловићеву војску сабију у угао око Копаоника, односи с Британцима постају све критичнији. На основу тајних инструкција, с којима је бригадир Армстронг дошао у Михаиловићев штаб, и америчка војна мисија пуковника Сајца била је потчињена строгој британској цензури. Тако пуковник Сајц, охолог бригадира Армстронга и његов колонијални менталитет овако описује: “Мрзео је Американце, чак и њихову близину. Ниједне депеше својој команди нисам могао послати, сем преко бригадира Армстронга, који их је увек цензурисао. Жалио сам се често на вести радио Лондона, који све Михаиловићеве победе поклања Титовим партизанима. Жалбе сам слао и својој Команди, у К аиру. . . али све је било узалуд” 390) Па када је тешка цензура и колонијална чизма оваквог цензора и савезника била таква према америчким пуковницима и делегатима америчке владе, онда ћемо лакше схватити каква је тек била према изолованом Михаиловићу, и његовим заборављеним Србима! И у таквој атмосфери, уз нагло подизање култа, и Титу и његовим комунистима, дошли су дани Техерана, када је Черчил у фаворизирању Тита далеко превазишао и Титовог идола или бога, Стаљина. Техерански записници одају да је Черчил Титове дивизије стално повећавао до броја од 250.000, иако је број Титових партизана у тим данима износио мање од 25.000.391) 389) Jasper Rootham : M iss Fire, str. 146. 390) Albert Seitz, Idem , str. 10, 13 i 14. 391) Број од 25.000 означава и Титов пријатељ, а Черчилов емисар Дики, иако су према Ђиласовом доцнијем писању, па чак и Дедијеровим описима, те снаге биле мање.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

325

He само што Черчил Титовим бројевима додаје само “једну нулу”392) већ повећава и број немачких дивизија “које је Тито приковао за Балкан”, иако су оне биле приковане за Србију, у којој Титових јунака тада није ни било. На основу неверних обавештења или комунистичке пропаганде, у Техерану настаје читава утакмица ко he Тита више уздићи и обасути га громопуцателним одама. Ту су, на жалост, једнаки, и политичари и генерали, и с британске и с америчке стране, оперишући измишљеним бројевима и непостојећим победама. Изузетак у томе, не прави ни лоше обавештени генерал Ајзенхауер, који се лакомислено ослања на проблематични извештај заведеног и превареног мајора Фариша. Још га мање прави генерал Маршал, који је током целог рата, чак и до тоталног комунизирања Кине, увек под неком наркозом кружока госпође Рузвелт, или филокомунистичке пропаганде. У том несхватљивом заносу, од кога би се данас пред судом историје сви црвенили, уз Черчила и Идна најдаље. иде њихов генерал Џон Кенинген, иначе у својој средини велики конзервативац. “Све што је у нашој власти требали би дати Титу, који под својом командом има неколико стотина хиљада бораца”, тражи овај британски ратни стручњак или чаробњак. “Стотине хиљада герилаца”, он сувише лако изводи из Ђиласове и Дедијерове пропагандистичке фабрике с једне, и свог радио Лондона, под упливом камуфлираних комуниста, с друге стране. С тим фантастичним бројевима “стручњака” оперише и Черчил. “Бројеви премијера нису тачни”, прекинуо је Черчилова излагања совјетски диктатор Стаљин, оспоравајући и Титове и Хитлерове дивизије на Балкану.393) И на крају свих одлука у Техерану, које су Тита и његове банде извеле на међународну сцену, на којој је до тада сијала само њихова бежанија и пропаганда, влада Британије чини још један несхватљив грех према Михаиловићу и Србима. И Стаљин и Молотов знају да је Михаиловић у Југославији далеко јачи од Тита, те зато Черчилу и Идну предлажу да код Михаиловића пошаљу своју војну мисију. Они у то нису сумњали, већ знали да је већина народа уз Михаиловића, а не уз Тита, и да је Михаиловић искрени савезник, а не издајник, правећи велику разлику између своје пропаганде и саме истине. Ето зато Молотов, према записницима из Техерана, пита Идна: “Зар не би било боље да радије имамо своју мисију код Михаиловића, него код Тита, како бисмо добили боље информације?” Из самог питања произилази јасно да совјетска влада није уопште веровала у Михаиловићево “колаборатерство”, већ све те приче узимала као неки загонетни британски маневар, ради што слободнијег ангажовања на западном 392) Кад се краљ Петар позвао на Дикинове бројеве, Черчил му је одбрусио: “Ја сам додао једну нулу. . . и шта сада” ? 393) Teheranski zapisnici, Foreign R elations, str. 547, k ao i Cercil: “C losing th e R ing”, str. 367 i 370.

326

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

фронту. Предлог Молотова изненадио је Идна, те је свој одговор одложио “за сутра”, које никад није дошло. Међутим, сва је врата ка бољем совјетском обавештењу на терену самог отпора Идн затворио својом напоменом: “Михаиловић је врло тежак за сарадњу”.394) Неколико дана после Техерана, предлог југословенске владе о споразуму са Совјетима, у коме је прва тачка била односи с Михаиловићевим покретом, Черчил и Идн категорички одбијају као што су одбили и све раније покушаје исте владе из 1942. Узрок таквог несхватљивог британског туторства и све тежег мешања у југословенске ствари, постаје све више Михаиловићев липовски “говор”, место дотадашњег страха за Каирце и за хрватске и муслиманске невине “страдалнике”. И као што је Михаиловић у својој отаџбини, после лудила каирских јунака које је искључило америчко покровитељство, постао заробљеник британских агената, тако је и југословенска влада у изгнанству постала и остала заточеник британске владе и њених кратковидих агенција. Кад техеранске документе осветлимо са свих страна, у њима нећемо наћи ниједне једине совјетске жалбе против Михаиловића, као ни једне једине совјетске похвале Титу. Према томе, и на основу меродавних извора из Техерана, мач преко Михаиловићеве главе и будућности југословенске демократије нису преломили Стаљин и Молотов) већ Черчил и Идн, уз помоћ својих агената, чије су реферате писали или инспирисали комунисти и филокомунисти, њихова тајна стратегија и јавна пропаганда. Титове одлуке у Јајцу од 28. новембра 1943. донете су истог дана када су се у Техерану ломила копља преко Михаиловићеве главе и саме Југославије. Све то указује на неку тајанствену синхронизацију акције између Титовог штаба и његовог британског залеђа или осветољубиве личности Винстона Черчила.395) Против тих Титових одлука, које нису уперене само против Михаиловићевих националиста, већ против самог демократског система и уређења Југославије, британска влада не диже свој глас, али га дижу Стаљин и Молотов, у овом изузетном случају много правичнији и видовитији од својих сарадника Черчила и Идна. Док у Техерану генерал Ален Брук, шеф британског генералштаба, с поносом истиче “да Титови партизани у Југославији вежу двадесет и једну немачку дивизију”, совјетски маршал Ворошилов одговара: “Нека британска обавештајна служба боље провери ваше бројеве, који су нетачни”. Черчил одмах прилази у помоћ свом првом ратном стручњаку и генералу, речима: “На Балкану су 21. немачка и 21. бугарска дивизија”. А самом Черчилу у помоћ иде и Рузвелт 394) Техерански записници' стр. 574, 575, 579, 757. Черчил и Идн су ветирали и предлог југослове«ске владе о уговору са Совјетима. 395) Немачке архиве отворене после пораза одају да су оборили авион у коме је био пољски председник Сикорски, по претходном извештају из британске кујне.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

327

с наводима: “Титови партизани с другим везују на Балкану 40 дивизија”, мислећи под појмом “другима” српску и грчку националну герилу. Док Стаљин иза зеленог стола и даље ћути и чуду се чуди, јер он Титове силе зна боље од њих, Черчил додаје: “Британија нема интереса на Балкану. . . сем да се тамо преко Т и та. . . прикују и униште 21 немачка дивизија . . . како би се помогло Русији”. Тек тада је Стаљин сагледао наивност демократских “надљуди”, и подвукао, као да с Титом помаже западним савезницима: “Д о б р о ... помоћи ћемо п ар ти зан е... али то, по схватању Совјета, није тако важна ствар”. Ни ову Стаљинову стратегију или замку не могу да схвате англо-амерички “горостаси”, те Рузвелт објашњава своју мисао: “He сметнимо с ума значај 40 дивизија, које Немци држе на Балкану. Балкан и Југославија морају се помоћи преко Тита, без икаквог оптерећења плана “Оверлорд” . Тек после овог свестраног понављања једне обичне бајке, Стаљин излази из своје резерве: “У Југославији Немци имају осам дивизија, у Турској пет, а у Бугарској свега четири. Према томе бројеви Премијера о Немцима на Балкану нису тачни”.396) Тај тешки шамар свезнајућем Черчилу и његовој необавештеној обавештајној служби, који су хтели да буду већи титовци од Стаљина, на њих није много утицао, као ни Стаљинова објашњења да је та војска већином у богатој Србији ради одмора и исхране, те би ту вероватно била и без сваке гериле. И док се у овом тону развијала дискусија о Титу и “четрдесет немачких дивизија” из Техерана, Тито се у Јајцу заиста и понашао као да је таква сила, каквом су га направили Черчил и Идн, а с њима и сам Рузвелт. Себе је произвео у маршала Југославије, а своје неписмене доглавнике у генерале, државу претворио у своју републику, а демократију у своју диктатуру. Черчил и Идн, са својим лордовима и генералима, аминују такву трагикомедију, на чуђење и увесељавање својих нових комунистичких савезника који се таквом поклону или благонаклоности Лондона никад нису надали. Ван сваке је сумње да су је унапред обезбедили, јер то доказују и синхронизирање Јајца и Техерана и дискусија између Великих. Милован Ђилас, главни неимар одлука у Јајцу, најверније ће нам објаснити какве су големе невоље мориле “законодавце” из Јајца, све док Черчил није благословио њихов авантуристички посао, управо стварање њихове комунистичке владе. А сада чујмо Ђиласа: “Резолуција у Јајцу значила је исто што и легализација новог социјалног и политичког поретка”, a то значи чистог стаљинистичког комунизма. А затим његове исповести теку даље: “Д ок је Централни комитет комунистичке партије припремао ове резолуције стало се на гледиште да о свему томе не обавештавамо Москву, пре свршеног чина. Знали смо 396)

Техерански записниси, стр. 574— 579, као и 757;

328

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

из ранијег искуства с Москвом и из њене пропагандистичке линије да неће бити у стању да нас схвати. Тако је и било. Реакције Москве на ове резолуције биле су негативне у толикој мери да неки њихови делови нису ни били објављени преко радио станице Слободна Југославија, која је из Совјетске Русије служила потребама покрета у Југославији. Тако је Совјетска влада била немоћна да схвати најважнији акт југословенске револуције, акт који је претворио ову револуцију у нов поредак и изнео је на међународну сцену. Тек онда када је постало јасно да је Запад резолуције из Јајда примио с разумевањем, Москва је променила своје становиште и прилагодила се стварности”.397) Из овог признања творца тих резолуција јасно произлази да је комунизам у Југославији устоличио Черчил, а Стаљин ту неочекивану услугу примио с извесном резервом или неповерењем. Све одлуке из Техерана односе се на војна питања, ниједна на политички поље или послератна уређења савезничких држава, по било ком моделу, најмање комунистичком. Војна и политичка акција не могу се никад одвојити, ни у рату, ни у миру, јер су пулсирање истога срца. Ту истину демократски мозгови у Техерану нису уопште видели, иако је јасно видео Стаљин са својим штабом.398) У суштој супротности с техеранским одлукама о ограничењу на војне проблеме, цела политика британске владе према Југославији прелази све више на политичко поље свесног или несвесног помагања комунизма, и путем ратних лиферација, и путем благосиљања комунистичких чисто политичких резолуција и препада. To све утиче на целу совјетску политику, која се тек сада, после Техерана, без икакве резерве или страха од последица, баца на Титову страну. Њ у је Москва до тада доста прикривено помагала на пропагандном пољу. Али тек после Техерана и Черчиловог отвореног покровитељства југословенских комуниста, Черчил и Стаљин почињу да се отворено утркују: ко he Титу указати већу пажњу и придати му већу цену. Док је код комуниста свака одлука везана за политичко залеђе и циљ, Черчил о политичким последицама својих тешких заблуда није бригу водио, јер се радило о туђим народима. Тако свом новом емисару Меклину, који је аташиран код Тита, заједно с Рандолфом Черчилом, Черчил отац даје упутства: да не воде бригу о томе ко he после рата владати у Југославији, комунисти или демократија, јер ни он, Меклин, ни Черчил, неће у њој живети.399) У свом парламенту без иједног протеста Гледстонових или Аскитових ученика, Черчил с поносом истиче да ни он, премијер горде Британије, нити иједан члан оба дома, неће ни у сну бригу водити о 337) *9*)

М. D jilas: ‘“C onversations w ith S ta ljin ”, str. 11 i 219. U .S. gen eral John D ean: “The Strange A llia n ce”, str. 21, 41, 42, 43, podvlaci ovu vezu„ kritikujuci i sv og predsednika Ruzvelta. 399) M cLean: Tito, str. 207.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

329

томе, ко ће и на основу каквог устава владати сутра у савезничкој Југославији.400) Али док овако неозбиљно говори у свом парламенту, на делу је далеко гори, јер је он југословенске владе по својој вољи мењао, а краља по својој рачуници женио, како би и тим путем стекао “легалну базу” за Титово устоличење.401) Своју државничку етику и политичку “незаинтересованост” за судбину Југославије Черчил одаје све отвореније. У тој вези насилног комунизирања савезничке државе, сетимо се само неколико чињеница. Вашингтон је Черчилову политику у Југославији почео да прати с великим неповерењем, чим је у Техерану показала своје лице и наличје. Десет дана после Техерана, или 10. децембра 1943, државни секретар Америке Кордел Хал хтео је да своја неслагања с Черчиловим подвизима отворено изрази путем једног званичног саопштења. Либерални кругови и референти, међу којима и Ачесон, ову су меру онемогућили по Черчиловом тражењу, како се “неслоге савезника не би износиле пред јавност света”.402) Дана 29. децембра 1943. Черчил из Марекеша у Африци пише Идну у Лондон да његов син Рандолф чека на спуштање у Југославију, и то не код Михаиловића, већ код Тита. Следећег дана, из болесничке постеље, Черчил наставља: “Меклин и Рандолф спустиће се за који дан. Јавите ми форму како да се одбаци Михаиловић и Краљ позове да то уради. По мом мишљењу то је све што Петру преостаје”.403) Ова порука звучи необично и за дивљу Монголију, камоли за Југославију, нарочито тада, кад Черчилов син свакако мора бити на страни победиоца, дајући му и измишљене победе, без обзира на истину, морал и право, којих се Велика Британија пре Черчила и Чемберлена није лако одрицала. Овакво уздизање комунистичких пустолова и терориста, с једне, спуштање националних хероја у крв и сузе, с друге, а претварање неискусног краља у државу, с треће стране, представљају ружну новост у међународним односима и политичкој етици. С више обзира и пажње третиране су пре Черчила и британске колоније, са својим крунисаним људождерима, поготову с послушним раџама и махараџама. Черчил се ни ту не зауставља, већ иде све ниже, отварајући и непосредну коресподенцију с Титом, дакле с бунтовником, заобилазећи легалну и признату владу, код које има и свог амбасадора, с лордовском титулом. У свом првом, али не и последњем писму од 8. јануара 1944, Черчил понизно извештава Тита да га је о његовим 400) Л з Ч'ерчиловог говора у Доњем Дому од 18. јануара 1945. 401) W. Churchill: “C losing th e R ing” str. 468 i 469. 402) Из извештаја Халовог помоћника Дана, доцнијег америчког амбасадора у Паризу, као и из Халових Мемоара и Самнер Велсових објаш. њења 403 ј 404) w . Churchill, Idem , str. 470 i 471.

330

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

витешким подвизима упознао Дикин “који је мој пријатељ”, и да he код њега доћи Меклин, “који је такође мој пријатељ”, а с њим заједно и Рандолф Черчил, који је — Черчилов син. У том опширном и необичном писму Черчил пише Титу “да се Британија нимало не интересује за будуће владе Југославије”, иако he скорих дана Југославији наметнути Титовог најамника др. Шубашића, као што већ месецима свету све више намеће свог фетиша Тита. Британски премијер пише даље Титу, иза леђа легалне владе и њеног члана Михаиловића, чак и ово: “Одлучио сам да британска влада ускрати сваку даљу помоћ Михаиловићу и помаже искључиво в ас ... Бићемо срећни ако га југословенска влада искључи из својих редова” .404) Међутим, оваква Черчилова одлука и политика у суштој је супротности с америчким намерама “да помажу све борбене редове против окупатора”, били они националисти или комунисти. Тако су техеранске споразуме схватили и Рузвелт и Ајзенхауер, поред свих ода Титу, на штету Михаиловића. To he Ајзенхауер јасно и нагласити подводећи под појам “патриота”, све борце против окупатора, а не само Тита и његове комунистичке одреде. Предајући Титу све герилске кључеве и монополе у Југослави ји, Черч ил м у стварно предаје сва кормила државе у руке, што није био ни смисао Техерана, ни циљ америчке политике. Черчилово и Идново брзометно уздизање Тита постаје Москви толико сумњиво да и званични орган совјетске пропаганде с подозрењем дотиче и Титово величање и форсирање.405) На Черчила ни то не утиче, већ хаос у југословенској влади продубљује све даље доводећи на арену и Аспазију Манос. Док Черчилова освета и мржња према Михаиловићу немају краја, до Вашингтона долазе извештаји америчких делегата Сајца и Мансфилда, који су с Михаиловићем у заједничким борбама провели месеце и најтеже дане у свом животу. Њихови извештаји, повољни по Михаиловића, а поразни по Тита, сакривени су од јавности, да не би свет сагледао ружно залеђе Техерана, са свим заблудама и забунама. Али и поред тога, генералу Дановену, шефу америчке обавештајне службе, успело је да на неправде према Михаиловићу и српским националистима скрене пажњу председнику Рузвелту. На основу бољих обавештења са самог извора, Рузвелт је 13. априла 1944. наредио да се “генералу Михаиловићу шаље ратна помоћ, како би наставио борбу против окупатора”, а тим самим и зауставио комунизирање Југославије. У тим данима, Черчил је био у све приснијој тајној кореспонден404) 405)

Винстон Черчил, Idem , стр. 470 и 471. “Рат и радничка класа”, Москва од 2. априла 1944.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

331

цији с Титом, а његов син Рандолф, у Титовом штабу, мост између британског Премијера и југословенског комунисте, припремајући смену југословенске владе, избацивање Михаиловића и устоличење Шубашића и Тита. Зато је својим интригама паралисао цео Рузвелтов спасоносни план. Три дана после те Рузвелтове одлуке, која је могла спасти и Михаиловићев покрет и југословенску демократију, Черчил и његов маршал Тедер наредили су прво бомбардовање Београда, на сам дан православног Ускрса, дана 16. априла 1944. Пошто је тај зликовачки напад, десет пута страшнији од Хитлеровог, лишио живота невине српске хиљаде, са свега осам убијених Немаца, то је исте ноћи Лондон утешио и свет и Србе, новом вешћу “да је бомбардовање извршено по тражењу маршала Тита”, дакле Черчиловог изабраника, а не из савезничке нужности и целисходности.406) Што су тежи комунистички порази у земљи, а већа народна мржња у свим југословенским крајевима, то су све фантастичнији њихови подвизи и победе, које све више измишља Титова пропагандистичка фабрика, а све смелије шири радио Лондон. У једној од њих из марта 1944, читамо како је “Тито заузео град Ужице, једну од тврђава Србије”, иако Тито тих дана у целој Србији није имао ни једну једину десетину својих “јунака”. Затим радио Лондон јавља свету “о великим хапшењима Титових сарадника у Београду, њих 108 најпознатијих интелектуалаца и јавних радника престонице”. Међутим, ниједан једини од тих 108 страдалника, који су нестали по нацистичким мучилиштима, није био Титов присталица. Све су то били Михаиловићеви сарадници, а већи део и народни делегати на тајном састанку Михаиловићевог покрета и демократских странака у селу Ба. Свакога од њих лично сам познавао и с њима био на истој листи кандидата за смрт, од које ме спасло бекство и чудо, заједно с двојицом пријатеља, који смо данас једини у животу од те целе националне, а не “комунистичке групе” . Ова двојица које су комунисти затекли у земљи изашли су као скелети из Титових мучилишта, после 13 година одлежане робије, што доказује да су сви страдалници били Михаиловићеве, а не Титове присталице.407)

406)- To објашњење радио Лондона трајало је неколико дана, да би истовремено руке опрали и сваком до знања ставшш да Британија спроводи Титову вољу, а ову нам&ће и америчким савезницима и југословенској влади и самом народу. 407) Види бр. 146.

332

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

В — ЧЕРЧИЛ НАМЕЋЕ СВОЈЕ ТУТОРСТВО ЈУГОСЛАВИЈИ У таквој акцији терора и страха Черчил је гледао два циља: насилно наметање Тита и притисак на Краља да прими његов избор, дајући легалну основу најобичнијем политичком злочину, иза кога вире два једнако ружна лица, и Магбета и Шајлока. Чарчилов фатални уплив на Рузвелта био је огроман. Тако је на тајанствен начин опозвана Рузвелтова наредба о слању помоћи Михашговићу, и то дана 17. априла 1944, сутрадан после Тедеровог разарања Београда. Кевендиш Канон, тада директор одељења за Источну Европу у Вашингтону, овако је расветлио ту чудну мистерију: “Председник је наредбу обуставио на личну молбу и наваљивање Винстона Черчила”.408) Један грех или злочин уводи у други, нарочито кад остане неоткривен. Спасти Михаиловића значило би открити све Черчилове грехове, које је доцније открио он сам, репродукујући своју тајну преписку с Титом у својим Мемоарима. Черчил не поклања Титу више туђе победе, већ их просто измишља, као Езоп или Лафонтен своје јунаке. Тако, дана 5. маја 1944. Лондон објављује свету нови дневни извештај свог славног маршала Тита, који је исфабриковао његов пропагандистички штаб у Бари и Лондону, заједно с Ђиласом и Дедијером. “Ратни” извештај гласи: “Титова ослободилачка флота упловила је данас у реке Вардар и Ибар”, иако су обе реке непловне на целој својој дужини, никада на себи ничију флоту нису носиле, Титове није ни било, а његови одреди у тим данима били далеко од оба подручја. Дана 17. маја 1944, Черчил наставља своју тајну кореспонденцнју с Титом, јављајући му “да је по савету британске владе краљ Петар отпустио Пурићеву владу, у којој је генерал Михаиловић био министар рата”. Јавља и то да ће нову владу образовати др. Иван Шубашић “уз одобрење владе Њ еговог Величанства Краља Британије”, као да се ради о простој колонији, а не о самосталној држави, коју нису стварали ни Черчил, ни Тито. Необично писмо, с необичним политичким моралом, с којим се не поноси ни један иоле озбиљан човек, завршава необичним апелом или понизном молбом комунистичком лидеру да и он дигне свој глас против легалне југословенске владе, без обзира на њен став: “Много бих желео кад бисте се пожурили да је изобличите у јавности”, тражи британски премијер и надлорд од Тита! Може ли се замислити тежи грех и већа срамота!409) Дана 24. маја 1944. Черчил поново пише Титу, и у писму 408) Константин Фотии: “Рузвелт и Дража Михаиловић”, Споменица, 1961, стр. 83. 409) W. Churchill: ‘'Closing th e R ing”, str. 478.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

333

подвлачи “да је Краљ сиктерисао Пурића и компанију”, и то тачно шест дана пре него што се све то формално десило. У том новом писму Премијера Титу, читамо и ово: “Хрватски бан”, који је већ раније доведен из Америке, по Краљевој жељи, “окупиће око себе извесне снаге”, иако их овај није уопште имао на целом демократском сектору, чак ни у својој партији, нигде сем у гнездима комунистичких скутоноша и франковачко-усташких погромлија. Читамо даље: “Моја је замисао да Шубашићева влада сасвим мирује за неко време и пусти да догађаји узму свој ток. Јер ово је, како бих рекао, у сагласности с Вашом идејом из првих телеграма које смо измењали”.410) У састављању ових телеграма и савета, приличну су улогу играли Черчилов син Рандолф и Нинчићева кћерка Олга. А смисао речи “да догађаји узму свој ток” значи наморавање Краља, који је већ и ожењен, а у мадам Манос добио и свог новог саветника, да отера свадбену владу и мандат повери Шубашићу, како би Краљ с једне и влада једног човека, с друге стране, дали легалну основу за Титово устоличење на власт.411) Из ових Черчилових признања коју годину доцније јасно произлази да британски Премијер и шеф конзервативаца, укључујући скоро целу англосаксонску аристократију, прима рушење свих демократских тековина једне савезничке државе, како би у тој пометњи и анархији Тито све државне волане узео у руке и савезничко оружје спустио на главе своје опозиције. Том приликом не заборавља да дода и следеће речи: “Изручите моју љубав Рандолфу, дође ли у Вашу близину”, иако се син Рандолф није никад ни удаљавао из штаба или пропагандистичке комунистичке кујне, пуне подметнутих жена и љуте шљивовице.412) На крају овог писма Черчил истиче: “Желео бих да тамо дођем и ја лично, али сам сувише стар и тежак за искакање падобраном”, обмањујући и себе и своје ближње, јер га није било ни шест недеља доцније на далеко ближем и важнијем бојном пољу, или Ла Маншу, поред генерала Ајзенхауера, кад је његова војска прешла на европско копно. Д а би иронија и трагедија биле тужније и веће, за време писања таквог писма, и тирада Титу, у свом парламенту од истог 24. маја, Тито је са својих “лаворика” или Черчилових облака побегао из свог штаба у Дрвару, који су му отели 400 Скорценијевих падобранаца. Сутрадан је Тито замолио Енглезе да га спасавају. И та410) Черчилово писмо Титу од 24. маја 1944, Idem, стр. 479. 4П) Тачно по овом тајном договору између Ч'ерчилаиТита, Шубашић је био цела влада од 1. јуна до 15. јула 1944, како би 16. јуна 1944, могао у име државе потписати с Т т о м на острву Вису фамозни “споразум”, који је Краљ послушно одобрио и тим Устав Југославије погазио, а истовремено сахранио и своју круну и своју отаџбину. 412). Черчилов син Рандолф и кћ&рка Сара протерани су кз Америке као изгредници који у пијаном стању стварају уличне скандале. Одлука о кћерки донета је у Лос Анђелесу 1956, а о сину у Њујорку, 1957.

334

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

те, остаљајући бојно поље, с кога се Михаиловић никад није удаљавао. Поверавањем владе Шубашићу, Михаиловић ко се, уз британску помоћ, обрео у Бари, с друге стране Јадрана, а затим на острву Вису, под заштитом британске флоје престао бити министар југословенске војске. Међутим, и против Шубашићевог и Титовог споразума на Вису од 16. јуна 1944, Михаиловић је и даље формално остао командант Југословенске војске у отаџбини, све до 12. септембра 1944. Тога дана престала је и та функција, преношењем целе војне власти, с југословенског генерала Михаиловића на бившег аустро-угарског цугсфирера Јосипа Броза. Черчилови притисци и преваре крунисани су успехом, који је британски Премијер хтео и спровео, благодарећи капитулацијама краља Петра II, као врховног команданта, и на нашу заједничку жалост — јединог уставног фактора Југославије. Диктаторски устав од 1931, који је Краља изједначио с државом, увек у нади да сви краљеви знају шта раде, сломио се о главе и династије, и државе и нације. Бескрајна тежина овакве трагедије постаје још тежа кад Черчилове махинације и Краљеве капитулациЈе доведемо у везу, не само с Титовим бекством из државе, већ и са самим Стаљиновим ставом према Титу и његовом покрету. Милован Ђилас, као Титов представник, налазио се у Москви, тражећи да Стаљин призна Титов Национални Комитет као “једину легалну владу Југославије” . To Стаљин, у тим данима, маја 1944, или није смео или није хтео, те се Ђилас празних руку вратио из Москве. Извештаји совјетске војне мисије код Тита били су неповољни или далеко искренији и тачнији од извештаја Черчилових обавештајаца. Како нам један од њих, и то Титу најближи, бригадир Меклин, прича, Стаљин је том приликом питао Молотова: “Да ли можемо изиграти Енглезе, признајући Тита”. Према истом обавештајцу, који је све то од Ђиласа чуо, Молотов је одговорио: “He, то је немогуће, јер Енглези тачно знају право стање у Југославији”.413) Али што бегунцу с бојног поља, из страха од демократске реакције, нису дали Стаљин и Молотов, дали су му Черчил и краљ Петар, и то у данима кад се таквом поклону нико у свету није надао, а бегунац с Виса мање од свих других. Дана 9. августа 1944. из Михаиловићевог штаба долећу и 17 великих америчких Даглас авиона, у пратњи двадесет ловаца, са 254 америчка официра и ваздухопловца, поред 22 Канађана, Енглеза, Француза и Руса. Сви су они на аеродрому Бари убачени у строги карантин, да не би у светску јавност продрла ниједна једина њихова реч о Михаиловићу и његовим одредима, с којима су месеце провели, у заједничкој борби и заједничким мукама. О доласку тих часних ам413) str. 62.

MoLean: “T ito”, str. 212 i D jilas: “C onversation w ith S ta lin ”,

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

335

басадора Михаиловићеве ствари, савезничке новине нису донеле ниједан једини редак, да не би цела зграда лажи о “Михаиловићевој сарадњи с Немцима” пала у блато из кога је и сазидана. Извештаје најмеродавнијих савезничких официра и сведока са самог извора Черчил је искључио, јер се већ сутрадан у Риму и Казерти имао састати с Титом, у Геринговом лику и облику, под бременом ордена, како би уз што блиставију славу комунистичког сунца јаче засијало и име Черчиловог сина. Што се Черчил све више залаже за Тита, то су све фантастичнији и Титови ратни извештаји, којима радио Лондон даје најшири публицитет, иако британски делегати из Михаиловићевог штаба упозоравају своје команде на нетачност извештаја из комунистичких извора. Како сва та упозорења, често и протести, нису имали одјека, то се полако, по закону имитације, или по сили Черчиловог имена, чији је син јединац на комунистичкој страни, британска мисија све више прилагођивала званичној политици и Титовом култу. Ако пуковник Бели својим интригама из села Липова није хтео да уздиже Титов култ, он је ипак подигао читаве таласе мржње против Михаиловића, које он сам није очекивао. Са тих разлога, с мржњом и осветом у позадини, ми запажамо огромну разлику између рада британске мисије код Михаиловића, и њених сведочанстава о Михаиловићу после повратка у своје команде, нарочито после Черчиловог пораза на парламентарним изборима у 1945. години. “Наши планови брже би напредовали кад би генерал Михаиловић имао мање ауторитета”, јавља пуковник Бели својој команди, лета 1943, после свих судара у вези говора у Липову или повлачења до Копаоника.414) Колико је у тој мржњи према Михаиловићу ишао далеко види се и по томе, што је пре пораза на реци Неретви својој команди давао и сугестије да се Михаиловић замени другом борбенијом личношћу, предлажући за ту функцију Павла Ђуришића, Михаиловићевог команданта у Црној Гори, а поред тога и ретко истрајног и куражног антикомунистичког борца и организатора. Даље Белијеве извештаје или нападе на Михаиловића још крију британске архиве, али их јасно одају Михаиловићеви извештаји својој влади. У једном од њих читамо: “Борба против комуниста у земљи нужно је зло, које нас, на жалост, држи у стању нужне одбране. Енглези помажу комунисте, зато што су безобзирни у погледу жртава. А те страшне жртве подноси народ за дела која немају никакве војничке вредности”.415) Нико од Енглеза није дошао на помисао да тим путем комунисти намерно изазивају непријатељске репресалије, које не погађају њихове редове, јер их нема у селима, већ Михаилови414) Пуковник Бели својој команди у Каиру под бр. 4, од 30. августа 1943, Гласник, св. 5, страна 25. 415) Михаиловићев телеграм влади. Гласник, свеска 5, стр. 27.

336

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ћеве националисте и сељаке, који су попуњавали Хитлерову једначину “стотину за једнога” или губили и домове и животе за обичне комунистичке пљачке или ситне препаде. У другом извештају Михаиловић јадикује: “Енглези корумпирају команданте да би их окренули против мене”, наводећи случај мајора Кесеровића, коме је, у том циљу, Бели дао и nape, а овај их са својим рапортом предао националној благајни. Ту се додаје: “Енглези су се надали да ће моћи да створе исте свађе међу нама, као што су то створили међ у вама у Каиру”.416) Даље читамо: “Павле Новаковић донео је 5000 долара за наш покрет, али их је Бели за себе задрж ао”, без икаквог страха од одговорности, коју за отимачине или утаје предвиђају и југословенски и британски закони.417) Једну Белијеву депешу, послату из Берана, кад је италијанско оружје предао комунистима, иако су Италијане у опсади држали Михаиловићеви одреди, открила је Михаиловићева станица. У њој Бели својој команди шаље лажне извештаје о Титовим одредима, да би свакако што ближи био Черчиловом сину. С тих разлога, Михаиловић подвлачи у свом даљем извештају влади: “Пуковник Бели је наш највећи непријатељ, страховити злотвор. Све тешкоће које овде имамо потичу од његових интрига”.418) Затим следује тешка оптужба против Белија, који је националну војску код Берана “подло преварио”, не знајући да је ту Бели поступао по Черчиловом диктату Бадоњију, а овај својој војсци наредио “да се предаје Титовим партизанима” . Место да пуковник Бели тражи разоружање Италијана, као што је тражила и команда Средоземља и нова италијанска влада, Титови комунисти делове италијанске дивизије “Венеција” уводе у борбу против Михаиловићеве војске, без сваког Белијевог протеста, који је предају спроводио. У те редове ушли су и 1500 италијанских официра и војника, које су Михаиловићеви војници заробили у Прибоју, Бели их је предао комунистима, а ови окренули ту ђе оружје против својих победника, испред цеви комунистичких надзиратеља. “Кад Енглези не би подржавали комунисте ми би уз малу помоћ савезника могли с успехом извршити ослобођење државе”, јавља Михаиловић, после својих успеха од Дрине до Романије, и комунистичких напада с леђа од Вишеграда до Соколца.419) “У појединим крајевима народ се сам диже на устанак против комуниста и против тог великог зла бори заједно с окупатором”, наводи Михаиловић, и затим излаже: “To је 416) Idem, str. 28. 417) T elegram , No. 7 od 30. avg. 1943, Idem , str. 29. 418) Извештај влади бр. 104 од 19. октобра 1943, као и телеграм од 13. новембра 1943, Гласник, свеска 7, страна 33. 419) Извештај Лондону од 12 новембра 1943, под бр. 164, Гласник, свеска 6, страна 57.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

337

најбољи доказ колико су комунисти омрзнути у народу. И ова нова ситуација с комунистима, дело је Енглеза. Енглезима није стало до наших огромних ж р т а в а ... Генерал Армстронг, место да поправи досадање нелојално енглеско држање, које нам је нанело много штете и непотребних жртава, продужује исту политику, као и његови претходници”. Дајући тачан опис комунистичких банди, које је Черчил прогласио за хероје, Михаиловић наставља: “Комунисти, под фирмом Народноослободилачке војске, уништавају с в е . . . кољу, убијају маљевима и на друге најсвирепије начине. Бацају у јаме своје многобројне жртве. Комунисти су најшаренији скуп олоша из целе Југославије: најгори отпаци Срба, Муслимана, поред Арнаута, хрватских усташа, Цигана, Италијана и других политичких група и мањина. He боре се они, ни против окупатора, ни против квислинга. Материјално помогнути од Енглеза, они постају све више обесни, уништавајући немилосрдно, убијањем у масама, национално и исправно становништво. Они се једино боре против нас, нападајући наше одреде. Нападају нас с леђа и онда када смо ангажовани у борби с Немцима, Бугарима и усташима. У све се то уверио и сам шеф британске војне мисије у мом штабу, генерал Армстронг. Њ ему су познати случајеви код Соколца, који смо ми опсели, код Вишеграда, Руда и Прибоја, које смо ми од окупаторске и усташке војске заузели и држали”.420) Најфаталнији од свих спорова с Енглезима био је проблем како да се поруше два моста на рекама Ибру и Морави, први на споредној прузи Краљево — Косово, а други на главној прузи Сталаћ — Ниш, која води ка Солуну и Цариграду. Ево шта Михаиловић јавља својој влади у вези спора с мостовима: “Нападом на два моста Енглези би хтели да на себе навучемо јаке немачке снаге из Санџака, које се тамо боре против комуниста. На тај начин, навлачећи непријатељске силе на себе, ми би помогли комунистима да несметано упадну у Србију, коју би потпуно уништили баш зато што је она стуб нашег покрета. He заборавимо недавну трагедију Соколца, кад су нас комунисти с леђа напали док смо од Дрине ка Сарајеву терали и Немде и усташе. “За овакве задатке требамо имати и експлозива, и оружја, и муниције, јер после рушења мостова долазе немачке безобзирне репресалије, те своје становништво морамо бранити, и од Немаца и од Бугара. Током многих конференција с бригадиром Армстронгом ми смо видели да Енглези немају сажаљења за наше огромне народне жртве, како досадашн>е тако и будуће. Све што траже ми ћемо извршити, али 420) Idem , у вези извештаја бр. 141 од 23. октобра, бр. 160 од 8. новембра 1943, Гласник, свеска 17, страна 15—17.

338

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

оружја, оружја без кога сличне акције не могу успети”.421) У вези комунистичких намера да се докопају Србије, вероватно по неком новом аранжману с Хитлеровим амбасадором Каше у Загребу, који их је ка Србији покренуо и марта 1943, Михаиловић шаље даљи извештај својој влади: “Наши односи с енглеском мисијом постају све тежи. Они се жале на нашу недовољну активност према окупаторима, иако нам не шаљу ни средства, ни оружје. Њ ихов став утолико је несхватљивији, што знају да нас комунисти за време наших борби против Немаца, нападају с леђа, преотимају места, која смо ми од непријатеља ослободили, а затим мучки убијају наше најбоље људе. Знају и то, да ове терористе свуда иза себе остављају пустош и рушевине, благодарећи помоћи и оружју које им Енглези шаљу, док га нама ускраћују. А поред овога, ултиматум генерала Вилсона о два моста има више политички него војнички значај, јер^дои обе пруге можемо разрушити и на другим местима. “Дана 23. децембра 1943. имао сам даљу конференцију са шефом енглеске мисије. Стање и залеђе грађанског рата који комунисти стално намећу њему је познато, те би Енглеска могла утицати на комунисте које наоружава да она том братоубилачком рату учини крај. Рок за рушење мостова од 29. децембра продужили смо за прву половину јануара 1944. Напали смо и немачке трупе у Далмацији. Један комунистички функционер кога смо ухватили тврди да he комунисти из Далмације упасти у Источну Босну, Црну Гору, Херцеговину и Санџак. Тврди и то да је енглеска мисија код Тита учествовала у изради тог плана за нове мучке нападе на наше одреде и територије. “Према томе, тешко искуство и оправдана нужна одбрана уче нас да се од комуниста осигуравамо кад непријатеља нападамо, јер они увек злоупотребе нашу борбу, и то мучким нападима с леђа, док се рвемо с окупатором. Енглеска мисија одлично зна колико су нетачни сви наводи комунистичке пропаганде против нас, и то нарочито сада, када су све слабији, доживљавајући сталне поразе, и поред поклоњеног италијанског оружја” .422) Из ових Михаиловићевих извештаја видимо јасно комунистичку неман и њене апетите иза сваког подухвата националиста. Пораз националне гериле њен је главни циљ, далеко важнији од ослободилачке борбе против окупатора. Отуда и сви позадински комунистички напади у исто време кад ■421) Телеграм Михаиловића влади број 235 од 16. децембра 1943, Гласник, свеска 17, страна 80. Том приликом Армстронг ј& предлагао за напад 5000 људи, а Михаиловић приговорио да би 20 бомбардера постигли више од 10.000, не рачунајум последице закона о стотини за једног, које искључује учешће бомбардера. He водећи рачуна о љ удским жртвама Армстронг је дословно приговорио: “To би могло значити губитак најмање два бомбардера”. 422) Михаиловићев телеграм влади бр. 265 од 24. децембра 1943, који је тадањи шеф сервиса за одржавање радио-везе у Цариграду, г. Душан Петковић, репродуковао у целини на стр. 81, св. 17, Гласника за 1966.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

339

се отвори борба с Немцима, како би се националне Михаи« ловићеве снаге нашле између две једнако убиствене ватре. Проблем мостова развија се у тој атмосфери, више због страха од већ познате комунистичке тактике, него од свих немачких репресалија. И када већ британски савезници наоружавају комунистичко залеђе, обезбеђујући им прво италијанске арсенале, а затим злоупотребљавајући и америчко оружје, онда би били дужни да део те злоупотребљене помоћи у оружју пошаљу и Михаиловићу, јер се голим рукама не освајају немачки челични бункери. Михаиловићев апел да британска команда и влада пошаљу бар експлозив за рушење мостова или заштите његово залеђе од комунистичких препада с њиховим властитим оружјем, није имао успеха. Лондон је молбу одбио, иако је био у власти да комунистичку тактику измени претњом обустављања сваке даље помоћи. Југословенска слаба чиновничка влада, коју су Черчил и Идн, заједно с Крњевићем, Шубашићем и мадам Манос, свели на ничију владу, са свадбеним мандатом, Михаиловићеве апеле није ни схватила. Без сваког уплива, она није била у стању да британску владу убеди у последице њеног издашног помагања комуниста, односно злоупотребу савезничког оружја. Тако су Михаиловићеви извештаји остали вапаји изгубљеног у великој пустињи, без икакве помоћи од стране своје владе или свог Краља, чији се углед срозавао све ниже. Иако је цела европска политика препуштена Черчиловој мудрости, а оружје, које комунисти у Југославији ломе о главе својих националних противника, америчког је порекла, југословенска влада Михаиловићеве вапаје није ни ставила до знања Вашингтону, иако се таква употреба америчког оружја коси са техеранским одлукама и АЈзенхауеровим изјавама. Ако је сарадња између обе гериле немогућа, могуће је било ускраћивање савезничке помоћи у оружју, оној герили, која то оружје употребљава у комунистичке, а не у националне или ослободилачке сврхе, против својих домаћих непријатеља далеко више него против нацистичких окупатора. У својим даљим извештајима, у вези рушења мостова, Михаиловић ниже даље своје узалудне жалбе, не само против комунистичких метода и препада, већ и против прокомунистичке пропаганде преко радија Лондона. Овај све више постаје полуга за комунизирање Југославије, ширећи и овакве вести: “Цела Србија листом прилази Титу”, иако у тим данима Тито у Србији никог није уз себе имао, јер “народ од комуниста бежи као од куге”, како то Михаиловић тачно подвлачи у свом извештају влади.424) Овакве вести узнемиравају и британску војну мисију код Михаиловића, која с њим заједно крстари по Србији, и најбоље зна колико су вести измишљене. Али тако мора бити, кад их из Титовог 423)

Михаиловићев телеграм влади и од 6. јануара 1944, бр. 293.

340

CTPALUHOM С У Д У

штаба шаљу заједнички, увек мамурни Рандолф Черчил, и његова помоћница Олга Нинчић-Хумо. У оваквој ситуацији генерал Михаиловић јавља влади: “На моју молбу генералу Армстронгу да нас радио Лондон више не помиње, ни у добром ни у лошем смислу, пошто је компромитован у народним масама, генерал Армстронг поручује својој команди у Каиру да ову молбу не треба уважити. Пуковник Бели у свом извештају признаје “да је радио Лондон у Србији страховито компромитован”, те овакве вести паралишу народни отпор и елане, а помажу заједнички у истој мери и комунисте и нацисте.424) Што је најфаталније по савезничке интересе и ствар истине, све се ово дешава уочи дана, кад се проблем мостова ломи о Армстронгову тврдоглавост и осионост, свакако под упливом оваквог лондонског става и Черчилове освете. Да бисмо и то доказали вратимо се на Михаиловићев извештај “да се обе железничке пруге могу разрушити на другим местима”, и то с мање жртава, а истим ефектом, што је бригадиру Армстронгу узалудно предлагао. И на Морави и на Ибру било је више мостова, те нема разлога изабрати управо она два, која су опкољена најјачим утврђењима, a изложена најстрашнијим репресалијама. Пошто је циљ прекидање железничког саобраћаја на обема пругама, а избор мостова Михаиловићева, а не Армстронгова одговорност и право, то чујмо сада Михаиловићеве речи и објашњења са самог претреса: “Армстронг је тражио да се поруши један мост, јужно од села Полумира, на Ибру. У том Полумиру налазило се тада хиљаду избеглица из Босне. Зато сам тражио од Армстронга да порушимо мест јужно од Рашке, јер је свеједно да ли ће на истој прузи која води од Београда до Скопља, преко Косова, бити порушен један мост северно или јужно. Армстронг је то тврдоглаво одбио”.425) А затим су и комунисти, окуражени лондонским бајкама, напали с леђа Михаиловићеве одреде на Ибру, при самом покрету ка месту напада, и то не оном, које је Михаиловић предложио, већ оном који су Британци одредили. Што се тиче моста на Морави, који је везан с мостом на Ибру, а место рушења није било у спору, њега се полусвесни и од тортура изнемогли Михаиловић на претресу више и не сећа, или његове речи записник изоставља, као и многе друге, које му у прилог иду. Док Михаиловић спор о мостове детаљно објашњава у 424) Михаиловиће« телеграм влади бр. 296 од 8. јануара 1944. Део Дражиних телеграма објављен је у неколико бројева часописа “Гласник”, С.И.К.Д. “Његош”. ■ — Друштво “Његош” припрема издање свих Дражиних телеграма као и главнијих његових извешта.ја објављених преко чегничке радиостанице “Карађорђе”. Овај посао поверен је г. Душану Петковићу, уреднику “Гласника”, који је био и уредник радиостанице “Карађорђе” и, потом, у Цариграду шеф сервиса за одржавање радио-везе са Штабом генерала Михаиловића. 425) Навод је дословно пренет из Записника суђења, страна 297.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

341

склопу других чињеница, које су на одлуку утицале, бригадир Армстронг све то своди на неколико површних реченица, које делимично потврђују Михаиловићеве речи. Чујмо сада британског бригадира: “Ја сам тражио акцију по наредби Команде Средоземља, а Дража је тражио оружје ради рушења објеката. Из Каира су јавили: ако нема акције нема ни оружја. А Дража је одговорио: да би било акције морам имати оружје. Кад је генерал Вилсон инсистирао да се мостови безусловно поруше, Дража је пристао. . . Ја сам пресрећан Каиро обавестио и свакако молио за нешто оружје. А Команда из Каира јавља: “О оружју ни говора”, јер нису хтели да ишта пошаљу, пре него што се рушењем мостова докаже добра воља и одлучност у даљој борби против Немада. Све сам то Дражи саопштио, и он је одобрио да пошаљемо официре на Мораву. Међутим, Цветић, командант корпуса, одбио је акцију, јер су партизани угрозили његов рејон. После тога Каиро је одлучио да из Дражиног штаба повуче своју војну мисију”. Бригадир Армстронг неће да каже, или је заборавио да је у том мучком нападу с леђа, који је Михаиловић назирао у својим извештајима, мајор Цветић тешко рањен и доцније убијен од стране Титових јунака, и то с америчким оружјем, које су Британци Титу товарима спуштали из неба. Један од америчких делегата у Михаиловићевам штабу, упознат са свима разговорима о рушењу мостова, обавестио је своју владу, али је за њу глас и суд Черчилов био пречи од тачног извештаја свога обавештајца. Узимајући мостове као разлог, а Михаиловићево тражење експлозива, који је благовремено послат за мост код Вишеграда, као доказ “Михаиловићеве неактивности”, Черчил he 29. маја 1944. опозвати своју мисију из Михаиловићевог штаба. Њене извештаје, који негирају сваку Михаиловићеву сарадњу с непријатељем, Черчил забрањује, импутирајући му само “недовољну активност”, а не сарадњу, за коју окривљује, не Михаиловића, већ “неке од његових команданата”. Ослањајући се сувише на Титове извештаје, преко свог емисара бригадира Меклина и свог сина, дана 24. маја 1944, Черчил овако обавештава свој парламенат: “Михаиловић држи сигурне локалне позиције, те не можемо предвидети шта се све може десити. Ми смо стали на страну маршала Тита, због његове херојске и масивне борбе против немачке армије. Зато му шаљемо и слаћемо највеће товаре оружја, а с њим имати све тешњи контакт. . . Маршал Тито је у великој мери утопио своје комунистичке аспирације у своју функцију вође југословенских патриота. . . Срби су раса с историјском прош лош ћу... Велики број Срба бори се на страни маршала Тита. Тако је наш циљ да све 426) Из говора бригадира Армстронга у Лондону од 23. јуна 1961, који је пренела “Наша Реч” од јула 1961.

342

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

силе у Југославији, и све уједињене снаге у Србији, окупимо и оживимо под војном управом маршала Тита”. Черчилов занос не зауставља се са овим галиматијасима, иако је сваки навод о Титу срачуната комунистичка фантазија. У свом парламенту он и даље ликује: “Тито је ујединио у својим грудима и мозгу своју комунистичку доктрину са својим ватреним жаром за своју родну гр уду .. . Постао је вођа присталица који немају шта да изгубе, сем својих ж и во та. . . и који су спремни да умру и да убију, кад се већ мора м рети. . . Никаква казна, без обзира како је страшна, и по таоце, и по сељаке, није их задржала. За њих је питање било: смрт или слобода”. У овом свом несхватљивом заносу и усклађивању британске политике с интересима и фантазијама свог неурачунљивог сина, Черчил избегава да каже: чији су то таоци и сељаци испред Хитлеровог закона смрти, Михаиловићеви или Титови? He каже свету ни то: ко највише страда од америчких “товара оружја”, које он поклања Титовим терористима, а не јунацима — Михаиловићеви националисти и вечити британски савезници, заједно с југословенском демократијом, или нацистички окупатори, са својим негдашњим комунистичким савезницима? Ако у тим данима заноса Черчил још није знао за Титова пактирања с Хитлеровим генералима и агентима “о бацању Британаца у море, кад се појаве на Јадрану”, морао је, као стари познавалац комунизма, знати бар то да се “комунистичке аспирације” и циљеви, с једне, и “демократски патриотизам” и савести с друге стране, не могу измирити нигде у свету, па ни у његовој Британији. Какав то “жар за своју родну груду” Черчил намеће вођи југословенских комунистичких банди, кога су нацисти из Швајцарске довели у Југославију, као што су њихови ипмеријални претходници Лењина превели у Русију, увек у истом разорном циљу? Зар тај исти Черчилов “патриота”, са “жаром љубави за своју родну груду”, није све до јуна 1941, као нацистички савезник, позивао на пубуну и југословенске народе и југословенску војску, издајући своју отаџбину у њеним најстрашнијим данима? Зар он лично, као шеф југокомуниста, није потписао пет комунистичких прогласа, од 30. новембра 1939. до 31. марта 1941, који сви кипте нападима на “бесне британске ратне хушкаше, на челу с Черчилом. . . западне империјалисте и њихове савезнике великосрпске националисте. . . зликовце из Лондона, Париза и Београда, који угрожавају мирољубиви посао Совјетског Савеза и Немачког Рајха” ? Зар у једном од тих прогласа не каже “да су народи Југославије, с великим одушевљењем примили пакт између Хитлера и Стаљина” и да се “у класном рату”, класном, а не националном, “помоћне трупе развијају према главнини”, a то значи југословенски комунисти према совјетским наредбодавцима ?

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

343

Зар за време најтежих дана рата, када се Југославија бацила на страну усамљене Британије, овај Черчилов “патриота, с пуно жара за своју родну груду”, није својим комунистичким издајницима, у својој наредби одредио овакве задатке: “Да дезорганизирају отпор југословенске војске, стварајући забуну међу официрима и људством, тако да пораз изгледа као последица неспособности официрског кора, чији углед мора бити коначно уништен. . . Да се пружи сва могућа потпора усташима, македонским терористима, Арбанасима и другим националним мањинама, уколико би могле допринети што бржем рушењу државе Југославије . . . великосрпске творевине” ?427) Ко је 1941, заједно са “српским пандурима западних империјалиста и узурпатора”, како су Британију заједнички крстили и Хитлер, и Стаљин и Тито, нашао своју душу и спасао част Југославије, Михаиловић, елитни српски демократа, или Черчилов нови “патриота”, и миљеник, комунистички агент, са стотину имена, Стаљинов чувар мира и реда у оквиру ортаклука с Хитлером из 1939? Ко је за надљудска страдања и беспомоћну борбу на три једнако страшна и синхронизирана фронта, све до Черчилове освете из Техерана, добијао највећа признања и похвале савезничких команданата и влада, Михаиловић, увек верни савезник Британије, или Тито, који је шуровао с Хитлеровим доглавницима, не само против српских националиста, већ и против британске појаве на јадранским обалама?

С — БРИТАНСКИ ОБАВЕШТАЈЦИ БРАНЕ МИХАИЛОВИЋА

Михаиловићева страдања по комунистичким мучилиштима, истражним и судским, пробудиће успаване савести и госпође Рузвелт, покровитељке Титовог култа, и Рандолфа Черчила, фабриканта Титових победа и подвига. Савест гордог британског премијера, у сенци мржње и освете, неће се пробудити ни тада, без обзира на сва разочарања и са Стаљином, и са Титом и са целом својом капитулантском политиком из Техерана, Москве, Јалте и Потсдама. Што скамењена савест осионог лорда неће осетити, осетиће савест британских делегата у Михаиловићевом штабу и покрету, без обзира на личне односе и фаталне неспоразуме или спорове. Али ипак њихове искрене и часне исповести неће чути све док се Черчил налази на челу Британије. Свемоћни државници употребљавају каткада и свој уплив, ■427) Сви су наводи из комунистичких прогласа од 30. нов&мбра 1939, јуна 1940, 27. и 31. марта 1941, и 3. априла 1941, сви по Титовим диктатима. Објављени су у њиховом листу “Комунист”, а после рата пренети у њихове збирке, с подешеним текстом, који је често сасвим супротан предратном оригиналу. Види Гласник, свеска 17, 1966, стр. 4 до 7.

344

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

и своју силу, и своју цензуру, да никада нико не би порушио њихове творевине, уклесане у облаке, нарочито кад би рушевине могле изазвати и сумњу у генилајност градитеља. Тако је Черчилова лична цензура забранила чак и објављивање извештаја бригадира Армстронга и пуковника Белија, који су порицали сваку Михаиловићеву сарадњу с окупаторима и њиховим слугама, иако су обојица Михаиловићеви љути противници. Необичну природу такве цензуре прави још грешнијом чињеница да су вести из кујне Рандолфа Черчила и његове комунистичке околине, која је монополисала лондонски радио, несметано ширене по свету, измишљајући Михаиловићеве “колаборације и издаје”’. Привилегије млађег Черчила и Меклина из Титовог штаба брисале су све друге изворе, па и извештаје пет виших британских официра с Михаиловићевог сектора, који су се по земљи слободно кретали, а изворима сазнања и самој истини ближе стајали. Поред свега тога, да би загонетка била још већа, ни Черчил се није лако мирио с причама својих мезимаца и Титових скутоноша, јер није никада Михаиловића оптужио за колаборацију с непријатељем, већ једино “за недовољну активност’”. Кад смо Черчилов глас већ чули, а тешке неправде осетили, чујмо сада и речи његовог сина: “Био сам и с комунистима и с ројалистима. Михаиловић је био мање активан, али спасавајући Русију спасао је свет”.428) Черчил с “ројалистима” није никада био. Михаиловић Совјете није спасао, нити сматрао да спасавање Стаљинове тираније значи спас, већ напротив пропаст света, зло још rope од Хитлеровог, и по путевима и по циљевима. Али ако Черчилов син не клевета Михаиловића, он својом нетачном изјавом и незнањем доказује на каквим су лажним и лабавим ногама постављени и његово знање и његови извештаји из Титовог штаба, судбоносни и по Југославију и по цео свет. Британски капетан М. И. Витоу први је савезнички официр који је већ 22. јуна 1941. доспео до Михаиловићевог штаба, после свог бекства из немачког заробљеничког логора. Годину дана пре Михаиловићевог суђења, 3. јула 1945, он је у британској штампи изјавио: “Био сам код Чачка у Србији, кад су партизани напали Михаиловићеве јединице, и тако, из позадине, за време борбе, олакшали Немцима да град поново зау зм у . . . “За цело време које сам провео у Југославији Михаиловић је у народу био популаран исто толико колико су партизани били омрзнути. . . “Ако је Михаиловић издајник, онда су издајници и сви Срби. Ако је издајник цео српски народ, онда сам издајник и ја. А какви смо ми издајници спреман сам да покажем све428) Из изјаве Рандолфа Черчила, “The D a ily T elegraph”, од 9. априла 1946.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

345

ту излазећи пред сваки британски суд да би свет дознао истину и о Михаиловићу и о Србима”.429) Британски мајор Харолд Греј, који је био члан британске војне мисије у Југославији, 5. августа 1945, изјављује у Лондону: “Ако су Михаиловић и његови четници издајници, ја сам поносан и срећан да заједно с њима примим на се крст издајника. Сматрао бих великом чашћу кад бих могао пред сваким форумом света посведочити да сам био у друштву тих ретко храбрих војника”.430) Мајор Кенет Гринлис био је британски изасланик и обавештајац у Михаиловићевим одредима, поред бригадира Армстронга, пуковника Белија, мајора Хадсона, Гринвуда и Рутема. Сталној смртној опасности био је увек најближи од свих њих. Пуних осамнаест месеци крстарио је од Тимока до Дрине, од Дунава до Зете, те његовом оку ништа у целој Србији није могло остати непознато, све до 29. маја 1944, када је одлетео са Равне Горе. У његовој садржајној изјави, која прелази четири пуна ступца, налазимо и ове редове: “Немци су савршено искоришћавали сваку прилику да би семе грађанског рата што јаче развејали. Почели су убијањем стотина, а затим хиљада беспомоћних Срба, за сваки акт саботаже. Ова тактика истребљења није у толикој мери спровођена на Титовом подручју. . . “На своју велику срамоту Англо-Американци су себи дозволили да због краткотрајних интереса ратну помоћ и пропаганду пренесу с Михаиловића на Тита. Тим путем, они су у Југославији устоличили антибританске комунисте . . . “Док је Михаиловићева војска спасавала и евакуисала америчке ваздухопловце, против ње је употребљавано британско оружје и муниција, поклоњени Т и т у ... “Жртвовање лојалних пријатеља мржњи њихових заклетих непријатеља постаје кардиналан принцип британске политике у овим данима распада Империје . . . “И ко нам сада може рећи какви су то кукавички мотиви у капитулацијама према Русији ушли у нашу понижавајућу рачуницу. . . “Михаиловић је знао да ће Немци бити избачени из земље. Тако је у комунистичком подјармљивању видео највећу опасност, и за свога Краља, и за своју отаџбину, опасност која је постала стварност. Организовао је своје снаге за општи устанак истога дана кад дође до савезничког искрцавања. Није било лако схватити зашто би он своје људе жртвовао пре времена, док се од свих осталих снага европског отпора тражило да чекају док дође обећани д а н ...431) “Михаиловићеве присталице биле су највећим делом Срби, одани британски пријатељи још из дана, када су се 429) w . Ј. Vitou. из изјаве у лондонској штампи од 3. јула 1945, пренета и 5. августа 1945, као и маја 1946. <зо) Harold Grey, у лондонској штампи од 3. јула и 5. августа 1945. 43г) Тако су гласиле и сведоку познате Ајзенхауерове наредбе од 20. маја и 6. јуна 1944, објављене у Гласнику, страна 88, свеска 3, 1959.

346

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

заједно борили против Кајзера. Стари солунски борци преваљивали су миље пута, за време бура и олуја, преко брда и планина, само да би се могли руковати с британским официрим а... “Није трагедија само у томе, што смо Михаиловића издали, а српско пријатељство и поштовање проиграли. Нешто теже и од тога: ми смо их својом комунистичком пропагандом бацили Титу у руке. Тако смо највећи део света Југославије претворили од пријатеља у непријатеље, и тако свој утицај на Балкану свели на — нулу. .. “Своје грехове већ скупо плаћамо. Грчки комунисти пуцају на наше трупе. Југословенски комунисти обарају наше ави оне. . . “Наша штампа оправдава комунистичке режиме. Шта свет може да каже кад прочита “Тајмс” од 12. новембра 1945, у којему стоји: “да су југословенски избори, с обзиром на балкански стандард, били релативно слободни и демократски”. .. Према тој штампи алтернатива комунизму била би анти-семитска, нацистичка контра-револуција. И да до тога не би дошло “Тајмс” благосиља анти-британске режиме .. ,432) “Они који од Запада траже инспирацију, налазе на Западу само абдикације и уцене у корист комунистичких тир ан и ја... “Михаиловић, велики српски родољуб, није издајник. Увек је био пријатељ Британије. Своју судбину повезао је с британском, кад је ова била на издисају. Па зар он да улети у колаборацију с непријатељем, кад је победа на самом домаку руке његових савезника?... “Пре суђења Михаиловић је страховито мучен, a то зна и америчка штампа. “Оронули и сломљени старад с претреса у Београду, с којим сам по српским планинама провео осамнаест месеци, није више Михаиловић. Ниједна од његових изјава које су му изнуђене на мукама не би била дозвољена пред британском правдом. Тако је процес био само пут да би се англо-америчка ствар дискредитовала у очима југословенског народа . . . “BBC (радио Лондон) срећан је што је створио легенду о великом Титу. Али то није пут за британске циљеве и политику на Балкану. Глас ове радио станице већ се дави у Михаиловићевој крви” .433) Куд he дирљивијих речи и изразитијих истина од ових, које долазе из срца и душе великог и више пута одликованог 'чританског ратника, поноса горде Британије у истој мери, у којој су Черчилова понизна, прокумнистичка политика у Југославији, и грешни глас лондонског радија и његових 432) Ове речи звуче потресније кад долазе од либералног изданка Израила. 433) K ennet Greenless, “The Truth” od 17. nov. 1946. i “T he Tab le t”, London, od 16. ju la 1946.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

347

комунистичких бајки о Титу — трагедија и срамота и поноситог Албиона и демократског света. Британски пуковник Жаспер Рутем провео је у Михаиловићевим одредима тринаест месеци, крећући се по целој Србији, заједно с осталим британским делегатима, а највише с мајором Енриком Гринвудом. У години 1946. кад се цела британска штампа налазила на Титовој страни, а Титови “добровољци” спремали да усреће и Грчку, објавио је у Лондону “Мис Фајер”, са својим ратним доживљајима у Србији. Као добар Британац, и то из Кембриџа, ни он не верује у све “приче”, које је чуо о погромима. И он сматра да се плаховити Дунав може затворити голим сељачким грудима, лакше него британским бомбама, посејаним ноћу дуж широке реке. И поред таквог неповерљивог става или резервисаности неверног Томе, већи део Рутемових описа даје верне слике прилика у Србији, који тешко демантују сва лондонска сумњичења у вези сарадње или злонамерне неактивности Михаиловића и његових Срба. Међу осталим борбама, Рутем описује и напад Михаиловићевих голоруких бораца на немачку лађу “Кентауер”, код Кладова, на Дунаву. Ту је пред Рутемовим очима погинуо и капетан лађе, с двојицом морнара, да би сутрадан у Београду на име освете било стрељано 250 талаца за лађу, а три стотине других за три погинула Немца, сви Михаиловићева браћа и савезници.434) Пуковник Рутем, као мајор, учествовао је и у припремама за кидање железничког саобраћаја на свим пругама између Београда, Ниша, Пожаревца, Зајечара и Неготина, као и свих инсталација Борског рудника, увек у саставу Михаиловићеве војске. Признаје искрено да експлозив који је обећала Средоземна британска команда за операције на Дунаву и пругама, никада није дошао, јер је Черчил од маја 1943. припремао Титово устоличење и Михаиловићево деградирање, чак и клеветање. Рутем описује и напад на Вишеград, истичући само присуство британских, али не и америчких официра, који су на том сектору били далеко важнији, активнији и изложенији. He таји ни вести из Лондона, који све победе и жртве Михаиловићеве војске поклањају Титу. Подвлачи да је све то било толико ружно да је несрећни Михаиловић још и молио своје британске сараднике како би од Лондона тражили да његово име више и не помињу, кад им је комунистичка пропаганда важнија од истине. Рутем напада Черчилову политику у Југославији, “јер је Велика Британија, само она, могла обуставити грађански рат у Југославији и све наредне силе ујединити против заједничког^ непријатеља”, кад је она комунистима оружје слала. У својим описима, као сведок с извора, не штеди много ни “перфидност Албиона” како сам подвлачи, означавају434)

Jasper Rootham: “M iss Fire”, str. 144.

348

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ћи целу ту игру или политику — “недостојну Велике Британије”.435) Из целог Рутемовог епилога, као и из наведене Гринлисове исповести, проговара савест човека, више него глас британског послушног официра из 1943— 1946, када су Черчил и Тедер били израз и савест Британије. Све Рутемове описе и доживљаје у Србији оживљава и његов нераздвојни друг и члан исте мисије, мајор Гринвуд. Све што је Рутем видео, видео је и он, подвлачећи у својој изјави мучке и планске партизанске нападе из позадине, нарочито за време борбе с Немцима. Један мали део британске штампе све се више отима хипнози, коју им је наметала Черчилова политика и лондонска радио станица. Као што у Америци Михаиловића од клевета брани левичарски часопис “Њ у Лидер”, тако га и у Британији брани левичарски и фебијански “Економист”. Он јасно види да се преко Михаиловићевих леђа и имена ломе комунистичке клевете, које су преко њега уперене на цео демократски свет. Кад су у процес умешане две идеологије, а правду дели комунистичка диктатура, “онда из београдског процеса не може никад изронити стварна истина”.436) Неколико британских официра, које је Черчил 29. маја 1944. евакуисао из Србије, били су и часни и куражни да заведену јавност своје државе тргну из сна. Сви они, излажући своје доживљаје на исти начин као и њихови амерички сарадници, категорички изјављују: да су приче о Михаиловићевом колаборатерству најобичније комунистичке бајке и клевете. Подвлаче да Михаиловић никада није био немачки, већ увек англо-амерички савезник. Истичу да су његове нападе на Немце поткопали комунистички терор и препади, све страшније немачке репресалије и све загонетније британско држање. Сви они једнако искрено подвлаче Михаиловићеву борбу на два фронта, и против нациста, и против комуниста, који савезничко оружје не употребљавају против нациста, већ против Михаиловићевог покрета. Један од ових официра, Џемс Инкс, који је из авиона па* рашутирао недалеко од Ловћена, те с националистима из Црне Горе доспео до Михаиловића у Босни, описује британска бомбардовања на целом голготском путу, од Ловћена до средине Босне. Кад га је Михаиловић пребацио у партизанске редове, да би се тим путем лакше докопао Британије, и избавио босанске гробнице, комунисти су га послали у Београд, који је већ стењао у комунистичким оковима. “Ту су од мене и мојих осталих другова тражили да дамо изјаве како су нас Михаиловићеви четници цело време држали као своје заробљенике, а не савезнике”, исповеда се мајор Инкс. Он даље наводи и разговоре с Михаиловићем: “Једног 43 5) Наводи, описи и борбе, изложени су у овој књизи, све до маја 1944. године. 436) “The E conom ist”, London, od 20. ju la 1946.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

349

дана Михаиловић нас је позвао као сведоке да бисмо по повратку у нашу отаџбину свима рекли како комунисти злоупотребљаваЈу савезничку помоћ и савезничко оружје, не против Немаца, већ против остатака његове војске. Ми смо се позиву одазвали и својим очима видели нападе Титових јединица на четнике, а не на Немце”. Инкс репродукује и последње Михаиловићеве речи на растанку: “Ваши државници ускоро ће видети какву су тешку грешку направили. Немци су већ на издисају, и кад их скрхате, Стаљину и његовим слугама нећете више бити потребни. Ојачали сте их и наоружали сте их на своју штету, јер he они све своје силе против вас окренути. He варајмо се: комунизам и демократија не могу живети заједно. Још није дошао дан да вук спава поред јагњ ета. . . И Стаљин и Тито биће против вас. Мене неће више бити да бих својим очима видео колико сам био у п раву. . . Али вама је суђено да видите где вас је довело ваше слепило. Кад то видите све може бити касно”.437) Мајор Инкс се као пуковник повратио с новог фронта у Кореји године 1954, дакле скоро десет година после растанка с Михаиловићем. Сећајући се Михаиловићевих речи и људи који су га спасли, он по повратку с далеког кореанског бојног поља допуњује своје раније изјаве “јер не може да се лако ослободи Михаиловићеве визије и лекције”. Зато подвлачи: “Издали смо човека, који је био наш велики пријатељ. Ја 6rfx рекао да је цео рат у Кореји последица те наше издаје. Ништа нисмо предвидели, баш зато што нисмо остали ни верни ни лојални својим принципима. И зато што смо те своје принципе компромитовали стигло нас је Михаиловићево пророчанство, које се данас остварује”.438) Од свих британских сведока са извора, по чину најстарији, и по свом држању за Михаиловића и Србе фаталнији и од Белија, био је бригадир Армстронг, негдашњи колонијални командант батаљона из Индије, а у 1943. и из Африке. Поред свих сукоба с Михаиловкћем, и своје несхватљиве упорности или задртости у спору о мостове, бригадир Армстронг брани Михаиловића и од Тита и од Черчила. Ево делова из његове исповести, коју је својој команди дао по повратку из Србије, али је ова никад није објавила да не би покварила рачунице куће Черчилове: “Спустио сам се код Прибоја 27. септембра 1943, и у Михаиловићевом штабу остао до 1. јуна 1944... Михаиловић није знао циљ мога д о л аска. . . јер му то нису ни јавили. Био сам с њим у многим борбама, као и приликом освајања Вишеграда од 7. и 8. октобра 1943. Ја сам опис борбе и победе послао Л ондону. . . али овај то никад није објавио . . . To је Михаиловића увредило. Зато је тражио да о свим његовим акцијама и не обавештавам више своју «7) 438)

Jam es Inks: “E ight B illed Out”, 1954, str. 212, 213, 21.8, 222. (Ditto, str. 222—223.

350

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

команду. Нисам то прим ио... Победу на Вишеграду партизани су објавили као своју. “Ја сам тражио а к ц и ју ... Дража је тражио оружје за извсфење акције. Каиро нам јавља: ако нема акције неће бити ни оружја. А Дража одговара: ако нема оружја неће бити ни акције. Поделили смо Југославију на два дела: Србију, и аападно од ње. To је била основна погрешка, која је Михаиловића увредила. Али Команда у Каиру је држала да Дража западно од Србије нема никог, већ је тамо Тито. “Послао сам Белија и Хадсона како би Каиро убедили у вези решења нашег спора. У пролеће 1944. генерал Вилсон из Каира тражио је рушење два м оста.. . . Дража је пристао и ја пресрећан то Каиру јавио тражећи нешто оружја. Каиро је одбио, јер нису хтели да помоћ шаљу, пре него се тим рушењем докаже даља одлучност у настављању борбе против Немаца. Све сам то Дражи рекао и он одобрио да пошаљем своје официре на Мораву. “Михаиловић је знао да he савезници победити, Тито остати, а Немци репресалије настављати. Партизанима је било лакше водити рат, него четницима, јер су репресалије погађале народ, који први страда, a то су били Михаиловићеви љ уд и . . . Од Михаиловића се очекивало исувиш е. . . и команд а н т . .. и политичар. . . и министар рата. Чини ми се да су догађаји великог рата били за њега исувише велики, те су га собом и однели”.439) Армстронг сматра да је зао дух Михаиловића био др. М ољевић. . . који је стално причао “о милион српских жртава”. Те је жртве Мољевић истицао, и мени самом о том говорио, кад је Михаиловић покушавао да се поруши “мост јужно од Рашке, који је важнији, место моста јужно од села Полумира, где су смештене босанске избеглице”, из Мољевићевог родног краја. Али као што видимо, бригадир Армстронг у те “погромске приче” није веровао. У њих није веровао ни мајор Рутем. Разлог тој сумњи нормалан је за све нормалне људе, док се не увере, јер је нормалном људском уму тешко веровати да би браћа, исте крви, и истог језика, из Хитлеровог окриља, могла искасапити око осам стотина хиљада људских бића, само зато што су Срби заједно са 65.000 Јевреја, само зато што су Јевреји. Неколико година доцније, поводом двадесетогодишњице од Михаиловићеве смрти бригадир Армстронг изјављује: “Михаиловић је био велики патриота. Заробљен је на крају од комуниста који су га нападали са свих страна. Као што је он -био веран своме Краљу и својој отаџбини, тако су њему били верни и одани сви њ е г о в и официри и војници. Остајући веран до краја идеалима за које се борио, он 439) Charles Armstrong, говор у групи Ослобођење, Лондон, 23. јула 1961. године.

ШТА САДНлжс D t-ri 1а п о ч и Ш ВОРИ

351

је своју незаслужену судбину дочекао храбро и достојанствено”.440) Иако се изјаве бригадира Чарлса Армстронга не одликују ни стилом, ни мисаоношћу, оне увек подвлаче да су све оптужбе о Михаиловићевој сарадњи с непријатељем, или о издаји отаџбине, обичне клевете, које је он увек порицао и у својим јавним извештајима и у својим приватним изјавама. Да не би много противречио Черчиловој слави и “непогрешивој политици” Армстронг је увек сматрао да су Михаиловићеви напади на Немце могли и морали бити непрекидни и јачи, без обзира на Хитлерове законе и репресалије, јер се ради о Балкану, а не о Енглезима. У тој својој ограничености и упорности, он погроме иза леђа не види, нити признаје, иако је с Михаиловићем дотакао и део Босне, у којемцу су сви Срби побијени или растерани а њихови домови и храмови разорени, остављајући само планинске азиле и голоруке осветнике. У својим изјавама наводи и “суђење двојици националиста. . . који су стрељани због ексцеса у освети”, иако је ту био те одлично зна “да су полудели несрећници светили своје спаљене домове и нејаку децу, поклану и сахрањену на дну рушевина. И пре изношења на јавност изјава британских сведока Доњи Дом је слутио нешто труло у залеђу целе Черчилове политике према Југославији, нарочито према Михаиловићу и његовом покрету. Та слутња постоји још од фебруара 1945, када су половина чланова владе устали против Черчилових концесија и наивности у Јалти, али се од оставке уздржали да такав потрес при крају рата непријатељи не би схватили као доказ слабости или савезничке неслоге. Сада су слутње прешле у нападе и тражење да се пред парламент изнесу докази против Михаиловића. Како их нису могли наћи у озбиљним изворима, мимо реферата Рандолфа Черчила и Меклина, то је Иднов тадашњи заменик Мек Нил, посланике обавестио “да су информације противречне у толикој мери, да се не дају употребити”. А “противречност се састојала у томе, што су свих пет британских делегата при Михаиловићевом покрету порицали наводе два британска делегата из Титовог штаба. Од маја 1945, оба британска делегата код Тита у знатној мери мењају свој став, као што га мења и Черчил, без довољно части и куражи да још тада, док је био пред народним изборима, и у функцији премијера, отворено призна своју велику забуну, коју ће као шеф опозиције признати у Бриселу. Кад велики државници на свом скуту хране и подижу фетише, из обичног блата, или крви, а не из ратних лаворика, па им још дају и титуле “ослободитеља и ујединитеља”, онда им не пада лако да своју успавану савест пробуде, a 440) Из говора Чарлса Армстронга, приликом двадесетогодишње комеморације Михаиловићу, у Лондону, 27. јуна 1966, “Наша Реч”, јун—јули, 1966. године.

352

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

јавности и истини поврате што су им отели. У овом случају, не ради се само о Титу, као фетишу, а за комунисте још и “надчовеку”, јер је и Черчила преварио, већ се ради о судбини савезничке државе, бачене у чељуст комунистичке немани, по пресуди Черчиловог дома, а не Британске заједнице народа. Ако Черчилу није било лако да своје оде Титу, са свима поклонима, призна као велику заблуду, а тим самим пред својим изборним телом открије и своју “непогрешивост”, он је ипак већ у мају 1945. знао и схватио: какав је грех починио својом фаталном заменом Михаиловића с Титом. Ако то он неће да ода у својим књигама, одаје га шеф Британског ђенералштаба, лорд Аленбрук, његов први ратни саветник. Кад га је у мају 1945. Труман обавестио “да he с Титом убрзо пречистити рачуне”, Черчил је био пресрећан, подвлачи лорд. Тих дана пустошења по Корушкој и Истри, и масакрирање хиљада националиста на аустриЈској граници, Ајзенхауер је из Вашингтона добио наредбу да силом или милом Титове пљачкаше и дивљаке пребаци преко одређене линије, била то Морганова линија или корушке границе. Један неодужени део Черчиловог дуга части према Михаиловићу и српским савезницима, одужиће радничка влада, доказујући да су социјалисти далеко поштенији, и од лордова и од магната. Иако је министар Бевин, Атлијев први сарадник, и негда савест британских радничких унија, био често и опортуниста и прагматичар, више него фебијанац и социјални идеалиста, он је ипак у име своје владе покушао да спасе Михаиловићеву част и истину о његовом покрету. Изјављујући да је “Југославија суверена држава, а њена правда — њена надлежност”, он је ипак дана 23. маја 1946. известио енглески парламенат “да су београдској влади, ради Михаиловићевог суђења, послата сведочанства пет британских официра”. Том приликом Бевин је нагласио да су ти официри као британски делегати с Михаиловићем били на терену, те су као такви меродавни и дужни да доставе свој суд о свему што знају”. И сада читајмо наводе свих окршаја Михаиловића с Немцима, у којима су на Михаиловићевој страни, као саборци и обавештајци, учествовали британски сведоци, укључујући и најтеже међу њима: пуковника Белија и бригадира Армстронга. Ево тих навода и описа: “Борба против Немаца и Бугара у Жагубици, Хомоље дана 8. јуна 1943. Борба против немачких дивизија од Чачка до Прањана, у Западној Србији, дана 13, 14. и 15. јуна 1943. Борба код Мучња, јужно од Ужица, против једне бугарске дивизије, дана 30. и 31. јула 1943. Сталне борбе на сектору Чачка, Ужица и Ивањице, за време од више дана, током целог августа 1943.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

3 53

Борбе против Немаца и њихових домаћих сарадника, под управом генерала Недића, код Чемерца и Ивањице, дана 6. септембра 1943. Борбе на Лиму и код Пријепоља, у Санџаку, од 11. септембра 1943. Борбе од Мокре Горе до Ужица од 29. септембра 1943. Борбе од Вишеграда до Сарајева, током истог дана, 29. септембра 1943. Напад на Вишеград и Дрину, против Немаца и њихових хрватских коморџија, од 8. октобра 1943. Борбе на Дунаву, с нападом на немачке лађе код Бољетина, од 11. октобра 1943. Две борбе против Немаца у Санџаку, између 5. јануара и 14. фебруара, спроводећи ка британској подморници код Цавтата, на Јадрану, пуковника Белија,, пуковника Сајца и капетана Мансфилда”. Поред листе изложених борби против Немаца, а не комуниста, и то током пола године дана, јер Хадсона није било више у животу, да да свој извештај за раније битке, од септембра, 1941. до краја маја 1943, британски сведоци наводе и дугу листу осталих Михаиловићевих услуга Британији и помоћи савезничкој ствари.441 и 442) Према датумима ових пет британских обавештајаца и сабораца, све ове битке падају између наредбе “да се Михаиловић повуче до Копаоника” и Черчилове пресуде у Техерану, услед “недовољне активности”. Затим још нешто: ова листа садржи само борбе против Немаца током шест месеци у Србији, где су се налазили британски делегати, без Црне Горе и других српских крајева, у којима су до тада всфене очајне борбе и с окупаторима и комунистима. Борбе у Црној Гори, после комунистичког продирања преко Неретве до Колашина, продужиле су се до Грбља, на Јадранском мору, иако су Немци 14. маја код Колашина опколили и заробили половину Михаиловићеве војске на том подручју. Док је исказе америчких сведока Титовој влади и суду послала Комисија Судија из Њ ујорка, а не америчка влада, исказе британских сведока очевидаца послала је британска влада, у којој Черчила није више било. Судбина обе групе доказа у одбрани оптуженог Михаиловића прогутао је мрак комунистичког правосуђа. Нити су на претресу читани, нити се суд на њих обазирао, нити су о њима страни новинари појма имали, све по плану комунистичке пропаганде, а не проналажења материјалне истине. Ниједан од свих ових ис441) Bevin to the H ouse o f Commons, M ay 23, 1946. Svi ovi referati reprodukovani su u “T he Truth”, London, od 27. dec. 1946. 442) Черчилов делегат код Тита, бригадир Меклин признаје “да цела савезничка помоћ, послата генералу Михаиловићу, не досеже за наоружање једног батаљона од 800 војника”, у војсци која је имала око 100.000 бораца. Само једне ноћи између 8. и 9. августа 1944, исти авиони који су из Србије превели 274 савезничких војника и официра поклонили су своје товаре Титу, и то за наоружање преко 2000 људи.

354

НА

С ТРА Ш Н О М С У Д У

каза најмеродавнијих сведока, ни оптуженом Михаиловићу, ни његовим браниоцима, никада није показан, а још мање стављен на расположење. Зато су, у вези савезничких сведока и чињеница о којима би сведочили, оба браниоца били и необавештени и беспомоћни, као што је био беспомоћан и изобличен и Михаиловић. У вези британских сведока пада у очи да међу њима нема три британска мајора: Флоренца Алтертона, Кенета Елиота и В. Р. Чапмана, које је Команда Средоземља доделила Михаиловићевом штабу. Судбина првог већ нам је позната: убили су га Титови и Дедијерови џелати код Фоче, заједно с двојицом Михаиловићевих пратилаца, и с једним британским радиотелеграфистом. Друга двојица пали су у планини Романији, код Сарајева, где су се фебруара 1942. налазиле и комунистичке и усташке јединице. Пошто су код њих нађена пуномоћства за Михаиловићев штаб, они су своју тек започету мисију главом платили. Усташка штампа није се никада похвалила таквим злочином, који би Загреб у звезде ковао. Па како је Алтертонова судбина у рукама Титових робота већ утврђена, онда је оправдана претпоставка да су на исти начин, код истих судија, изгубили животе и Елиот и Чапман. Са њима је комунистички мрак прогутао и Михаиловићеве официре Павла Црњанског и Петра Миљковића, који су с њима чинили исту екипу, од Каира до свог трагичног краја.

D. — НЕОДГОВОРНИ ЧЕРЧИЛ И ЊЕГОВА ПРАВДА Своју авантуристичку политику према Југославији и Михаиловићу, или освету за излишне искрице из Липова, Черчил је завршио читавим низом вапијућих међународних злочина и демократских издаја, биле оне свесне или не. Прва је планско сакривање истине од света, како би Михаиловићева слика испала што беднија, а Титова што величанственија. Друга је ординарна превара над неискусним и недораслим југословенским Краљем како би преко њега и својих агената устоличио Тита, поклањајући му и државни легалитет и државотворни континуитет. Трећа је употреба женидбе, пресије и разних уцена, чак и бомбардовање српских градова и националних тврђава, и то увек онда кад то Титу годи, или кад носилац државне легалности или круне покушава да од бездушног Магбета спасе своју разорену државу или проиграну круну. Четврти Черчилов злочин или издаја састоји се у паралисању сваке америчке помоћи Михаиловићу, чак и онда кад ту помоћ најхитније траже и оправдавају и амерички обавештајци и делегати. У тај злочин укључује се и други Шу-

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

355

башићев мандат у предвечерје саме Јалте, који је Черчил по други пут наметнуо Краљу, поред категоричког америчког савета и упозорења. Пети злочин чини ауторство пакта између Шубашића и Тита од 16. јуна 1944, као и стављање ван закона и Михаиловића и целог његовог покрета, уз све остале фаталне последице и за Србе, и за Југославију и за судбину демократије на целом европском Истоку. Шести необични злочин, и за колоније, камоли за суверене државе, чини нечувена трговина на проценте, са Стаљином у Москви, од 23. октобра 1944, противна свима међународним и човечанским постулатима, која је и Стал>ина изненадила, а тешко осакатила целу америчку политику у Европи. Седми је наметање Југославији Тито — Шубашићевог пакта, који је 16. новембра 1944. диктиран у Москви, a 6. фебруара 1945. прокријумчарен у Јалти, обмањујући изнемоглог Рузвелта, свој парламенат и цео демократски свет путем одлука о слободним, демократским изборима и плебисцитима, којих у царству комунистичког мрака и терора никада и нигде у свету не може бити. Осми је Черчилов предлог у Потсдаму, који he нам у својим Мемоарима одати Труман, a no којем се Черчилова Британија одриче сваког учешћа у надзору слободе избора, обећаних у Јалти, а сахрањених у Потсдаму, самим тим што су контрола избора и оживотворење свих одлука из Јалте поверени совјетском сведржитељу Стаљину, а у Југославији Стаљиновом пандуру и Черчиловом фетишу — Титу. Девети је вероломна предаја Титовим џелатима преживелих остатака или костура Михаиловићеве националне армије, на броју: 12.000 Срба, 8000 Словенаца и 300 Хрвата, које су у Словеначкој, на најстрашнијим мукама, прогутали Титови Катини, и то после краја рата, од 15. до 25. маја 1945, уз превару и саучесништво Черчилових емисара и официра. Десети тешки Черчилов грех, над којим се дижу сви остали, састоји се у срозавању суверене и савезничке Југославије на степен последње британске колоније, којој Черчил намеће и господаре и уређење, иако у свом парламенту изјављује да су све то уставне ствари које се Британије не тичу. У земљама с демократским слободама сваку лошу владу може изменити слободна народна воља, али све те слободе комунизам сахрањује чим се власти докопа, било својим терором или Черчиловом милошћу. Откуда онда наметање Тита а сахрањивање Михаиловића, кад су обојица у борби против Немачке, али увек с различитим циљевима и коренима у народу? Откуда онда проценти у Москви из октобра 1944. или необична колонијална трговина, без примера у међународном праву и демократској етици?

356

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

И на крају, кад су трагови Черчилове политике исувише видљиви, а Југославија, Черчиловом кривицом више него Стаљиновом, окована у комунистичке ланце, чујмо речи истог Черчила, у размаку од свега десет месеци, које најбоље илуструју и његову авантуристичку политику у Југославији и његове злочине према Југославији. Дана 25. јануара 1945. у свом препуном парламенту Черчил се поносио: “Ја сам први Титов присталица изван Југославије. Пре више од једне године ја сам упознао свет с подвизима његове гериле. Моја је најозбиљнија нада да he Тито бити и спасилац и ујединитељ своје државе, као што је данас њен неоспорни господар” . Дана 6. октобра 1945, два месеца после свог послератног изборног пораза, у белгијском граду Бриселу, исти Черчил признаје пред светом: “За време рата веровао сам да Тито неће изиграти моје поверење. Обећао ми је да ће у целини поштовати споразум, који је потписао са Шубашићем. Сада ми је већ јасно да сам тим починио једну од својих најфаталнијих и највећих грешака у овом рату”. Између панегирика Титу, с једне, и признања “заблуде” , с друге стране, леже гробови невиних хиљада, с Михаиловићем на челу и с комунистичким крвавим таласима до самих Алпа. Ако се, благодарећи Черчилу, истина о Михаиловићу није смела рећи у његовом царству или сенци, чујмо сада истину о Черчилу, према суду његових најближих сарадника и пријатеља. Више светлости с те стране објасниће верније и незнани гроб Драже Михаиловића, заједно са свим његовим покошеним легијама. Јер несрепног Михаиловића и његов национални покрет нису победили и сахранили, ни Стаљин, ни Тито, већ свемоћни и бездушни британски велможа са злоупотребљеним америчким ратним арсеналима. Према наводима лорда Авона, ранијег најближег Черчиловог сарадника Антони Идна, последице своје фаталне политике, и према Југославији и према Михаиловићу, Черчил је почео да осећа већ у августу 1944. Тада пише Идну: “Тито сада може да подјарми целу Југославију, с оружјем које су му поклонили савезници”. И Идн коментарише: “Био сам ипак, и то сам Премијеру рекао, забринут да југословенски председник владе, и сам Хрват, дели Титово гледиште, по коме нема јаза између Титовог покрета и српског народа. Јер Черчил и ја слагали смо се у томе, да морамо предупредити сваки већи напор партизана, уперен против Срба, чак и онда ако су то Михаиловићеви Срби”.443) У овом страху за Србе, чије ће искасапљене остатке изручити Титу у Словеначкој, а овај их, уз британску помоћ, поклати до последњега, по словеначким Катинима, Идн свог шефа и идола тешко оптужује овим речима: “Премијер је заиста упорно помагао Тита, против свих наших опомена. . . 443)

Earl of Avon: “The Reckoning", str. 545.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

357

Ова опасност ми је увек била пред очима. To су последице наше политике према Југославији, диктиране краткотрајним ратним потезима више него дугорочним политичким интересима. С ових разлога ми смо дуго спутавали политику притиска на Краља да раскине с Михаиловићем, пре него обезбедимо позиције Срба против комуниста у послератној Југославији. Иза свега овога била је нада да помажући јединствени фронт не дозволимо да оружје дато Титу буде употребљено против опозиције, кад дође дан ослобођења”.444) Даља судбина “Михаиловићевих Срба” или Југославије не интересује више ни Идна, ни Черчила, иако he се двадесет дана после тога Тито обрести у Москви, без Черчиловог знања или одобрења команде Средоземља, са свима Черчиловим поклонима и мандатима. Наоружан њима, он he у Београд довести и дивљу Толбухинову војску, те тако остварити све Иднове слутње, без британског протеста или споразума на проценте. “To је сељак који о политици ни појма нема”,445) рекао је Молотов Идну и Черчилу у Москви октобра 1944, кад су заједно са Стаљином и Молотовом делили Европу, без америчког знања и пристанка. Идн је сигурно тако и веровао, иако he глупи балкански “сељак”, с комунистичком етиком и дијалектиком, преварити и њега и Черчила, а на крају и своје идоле Стаљина и Молотова, заједно с Труманом и Ајзенхауером. Поред дипломате Идна, у свом суду о Черчиловој генијалности нису увек ласкави ни оба Черчилова војничка идола: лорд Аленбрук и лорд Монтгомери. Први каже: “Черчил је генералу Лихи сугерирао да се Родос не напада директно, већ да се уништи глађу’”. A то није велико чудо за човека и пуританца који је лорду Тедеру 1944. године наредио да бомбардује Београд и главне српске градове, како би и Србима и Југославији лакше Тита наметнуо. Чудо је још мање кад на његовој души, поред Михаиловића и стотине хиљада покланих Срба, лежи и судбина генерала Сикорског, с једне, и незаштићеног града Дрездена с друге стране.446) Неповерљив према Титу, “који се окренуо против Запада”, Аленбрук је ипак “захвалан Свевишњему што је створио таквог надчовека какав је Черчил” . Међутим о свом “надчовеку” овако пише: “Винстон је потцењивао све што војска р ад и . . . Сваки командант, од Жумбо Вилсона, до последњег команданта чете, беше за њега излишан, цела организација бесдиљна, 444) D itto, str. 546 i 547. 445) Ditto, str. 559. 446) Трагедију Сикорског одале су тајне немачке архиве у октобру 1967. Трагедију града Дресден, описао је британски посланик Гутман у “Post”, од 22. октобра 1966, стр. 112, наводећи и 500.000 невиних жртава. Пре него се Хитлер снашао у Италији 1943, када је требало марширати на Рим, Черчил је у свом парламенту изјавио: “Сада ћемо их пустити да се за неко време даве у свом властитом сосу”.

358

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

Американци безначелни. . . Право је чудо како сам се могао уздржати а да не експлодирам. . . Осећам да нисам у стању да издржим сва понижења поред њега, те бих све у свету дао само да га никада више не видим . . . Нити је био пам ет. . . нити војник, а још мање геније”.447) Други Черчилов ратни геније, Лорд Монтгомери, додаје: “Черчил је у једном лицу комбиновао скоро све људске особине. И као што се дешава са свима смртнима, оне све н и уко м случају нису биле добре”.448) Вођа радничке странке и дугогодишњи потпретседник Черчилове владе, умерени и скромни лорд Атли, који је пуне четири године Премијера из близине посматрао, каже: “Педесет процената Винстона Черчила значе геније, а других педесет процената •—■ крвожедни лудак”.448) У ових лудачких и крвожедних педесет процената упали су, по игри немиле судбине, и Михаиловић, и Срби и с њима цела Југославија. Најближи Черчилов пријатељ, лорд Моран, лични лекар и нераздвојни сапутник, који је поред Черчила био и дан и ноћ, нарочито за време рата, пише: “У Техерану, 29 новембра 1943. Черчил ми рече ’Изгледа да he избити још један крвавији рат, али мене тада неће у њему бити. Спаваћу вечним сном. И тако бих хтео да спавам билионима година’ Тога дана, Черчил је у Техерану судбину света и демократије скренуо на Стаљинове шине, предајући комунизму и све демократске победе, и све ратне и послератне иницијативе. И пошто је лудачка половина Черчилове личности завршила своју дневну улогу, јавља се друга генијална половина, како је Атли карактерише, која у даљинама назире апокалиптичне визије својих техеранских подвига. Кад се свемоћни Премијер мало освестио “заваљен у свом кревету” , наставља даље исповести свом лекару и другу лорду Морану: “Љ уди лако могу створити хаос и срушити целу цивилизацију. Европа може постати пустиња, а ја — њен гробар”. После поклона Југославије Стаљину и Титу, a то значи проламање првог обруча око совјетске тамнице, Черчил у својим исповестима иде даље, те лорда Морана засипа жалопојкама: “Господе Б о ж е ... зар не видиш како Руси газе Европу као бесни таласи. Ничега нема више што ће их задржати да не прегазе и Турску и Грчку”. И док тако мрачно гледа последице својих техеранских капитулација, он Стаљину и комунистичком империјализму све више отвара капије Бео<47) V iscount Alenbrook: “Triumph in th e W est”, Arthur Bryant, str. 159, 318, 481, kao i Lord Moran od M anton: “D iaries o f W inston Churchill”, str. 85, casopisa “L ife” od 22. i 29. aprila 1966. 448) “M ontgom ery’s M em oirs”. 449) По Клемент Атли, речима: “50 Procent a Bloody F ool”, преузето из Моранове књиге “Ч'ерчилови Дневници” страна 86 наведеног часописа. Иначе Атлијев суд о Черчилу још је поразнији у “Listener”, од 22. јануара 1959. године.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

359

града, употребљавајући и преваре и екразит, а жртвујући с Београдом и Варшаву и Праг. Лорд Моран репродукује и Рузвелтов суд о Черчилу, a Черчилов о Рузвелту, те у свој Дневник записује: “Свом секретару Перкинсу Рузвелт је рекао: ‘Винстон има стотине идеја за само један дан. Али од свих њих само су четири нешто ваљале’, не означавајући да ли се у те “четири” убрајају њихове заједничке капитулације и порази у Техерану и Јалти. Кад је Черчил све то чуо, онда је лорду Морану изразио свој суд о Рузвелту: “To је безобразлук, нарочито онда кад долази од човека, који у целој својој глави нема ни једне једине идеје”. Док Рузвелтов суд о Черчилу и Черчилов о Рузвелту потичу из другог светског рата, нешто слично о Премијеру рекао је и Лојд Џорџ, његов шеф владе за време првог светског рата. “Черчил о свему има десет идеја од којих само једна може бити добра, али он никада не зна која је то”. To су, уосталом, карактеристике свих смелих и препотентних авантуриста који ништа не знају темељито, баш зато што хоће да знају све и да постану све. Тим путем, па и плаћањем других да им пишу књиге, они пред светом крију своје основне недостатке или комплекс инфериорности, нарочито кад су га свесни. После рата, сада већ као шеф опозиције, 17. децембра 1947, у мароканском граду Маракешу, Черчил горко јадикује: “Ваљда he се наћи неко ко би се супротставио комунизму у свету”, иако је сам он двојицу таквих јунака, Сикорског и Михаиловића, већ примио на своју грешну душу. И затим наставља: “Ја сам већ спреман на један злочи н. . . да први бацим бомбу, јер се смрти не плашим више”, иако је ту бомбу Стаљину поклонио у Јалти, а благословио у Потсдаму. И онда, да би Черчилова слика била вернија, он од своје боље половине, леди Черчил, тражи: “Налиј ми више коњак а . . . жедан са м .. ,”45°) иако коњак не гаси жеђ, као што ни невина људска крв не гаси мржњу и освету. Черчилова личност, или дволичност, генилајна и сатанска, како то Атли каже, привлачила је нарочиту пажњу и двојице елитних америчких генерала, Кларка и Ведемајера. Кларк пише: “Сумњам да у целој историји света има човека, који је крив за више грешних потеза, од Винстона Черчила, без обзира што је свом народу улио толико снаге и полета, па чак и весеља”, иако га бар распад Империје није много овеселио451), Ведемајер наставља: “Председник Рузвелт је знао да Черчил помаже печеног хрватског комунисту Тита, против српског патриоте Михаиловића. Несхватљиво је како је то могао дозволити и веровати да Југославији не предстоји никаква опасност од комунизма. При томе, Пред150) Сви су наводи из Морановог дневника: “D iaries of W. Churchill”, на основу репродукције у “iLife”, Њујорк, од 22. и 29. априла 1966, стр. 101 до 110. 4s i) G eneral Marc Clark, “Reader's D ig est”, A u gu st 1967, str. 79.

360

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

седник је подвлачио “да није паметно везивати планове војне стратегије са спекулацијама у вези политичких последица” . Пошто су политички циљеви разлози војне стратегије, ова теза заиста нема много смисла”.451) Нападајући све капитулације, у којима су се Черчил и Рузвелт често утркивали, генерал Ведемајер оживљава и Черчилове речи свом бригадиру Меклину, у вези незаинтересованости за будућност савезничке Југославије, не знајући да је те речи Черчил без протеста поновио и у свом парламенту од 25. јануара 1945. Узимајући такав грех, као основ свих послератних трагедија света, Ведемајер наставља: “Кад смо једну аждају претукли, ми смо испред себе нашли другу, још страшнију и још опаснију. Тражећи победу по сваку цену ми смо окрилатили далеко гору, опаснију и незајажљивију силу него што је то била нацистичка Немачка. И та сила већ је поробила више народа, него што смо их ми ослободили. Та несита сила приморала нас је да Немачку дижемо из рушевина после три године од њеног пораза. Наш захтев за безусловном предајом Немачке значио је стварно безусловну помоћ Совјетској Русији. И сада се од Елбе до реке Јалу шири комунистичка неман, која на свакој тачки света по Америку значи сталну опасност, већу од свих које смо срели од свог постанка до данашњег дана”.452) Своје жалбе генерал Ведемајер преноси поново на Черчила “који је Југославију, пре свих осталих, чак и пре италијанског пораза, поклонио познатом комунисти”453) намећући јој своје вратоломне изборе. Свој суд о Черчиловој политици дале су стотине позватих и непозватих, дотичући и његова лудила, и његову генилајност, па чак и прекид школовања у петом разреду гимназије. Од свих тих оцена, ми смо изабрали само оне, које долазе од највећих и најближих сарадника, те ћемо их и завршити речима Мекмилана, Черчиловог и Идновог наследника у функдији британског Премијера. У разговорима о прошлости и будућности, Черчил је 1945. дотакао и Кромвелове дане: “Кромвел је био велики човек. Али у страху од моћне Шпаније он није уопште видео дизање нове и јаче силе, француске силе, далеко виталније него је Шпанија”. А затим, изгубљен у мрачна назирања будућности света, и то не више Кромвеловом, већ његовом, Черчиловом кривицом, Черчил пита свог саветника и наследника: “Шта he свет и историја рећи о мени” ?454) Тада је већ слутио да је уздизањем комунистичке империје на рушевинама нацистичке починио далеко већи грех од Кромвела, који је, рушећи Шпанију, подигао Француску. Јер док 452 и 453) Сви су наводи из: “G eneral Albert W edem eyer’s Reports”, 1959, str. 230, 242 i 92. 454) M acM illan: “M em oirs”, 1966, — navod je iz “W all Street Journal”, N ew York od 3. okt. 1966, str. 16.

ШТА САДРЖЕ БРИТАНСКИ ИЗВОРИ

361

је Француска могла бити такмац својих суседа, комунизам своје крваве руке шири по целом свету, угрожавајући и цео свет и Британију у њему. Према Черчилу, суд историје биће утолико тежи, што је комунизам познавао далеко боље него Кромвел француску виталност и шпанску декаденцију. Већ првих месеци комунистичке револуције у Русији Черчил пише: “Лењина и његову банду убацио је у Русију Кајзер у пломбираним вагонима препуним бацила људске куге . А кад је куга кренула даље, Черчил је тражио: “Задавимо ову наказу у самој колевци” . Године 1937. кад је куга тешко морила и Русију и свет, Черчил пише: “Пред нама је земља из које је Бог прогнат, а човек сваљен у настрашнију беду, лишен и наде и милости, с обе стране гроба. Пред нама је систем, у којему је људски живот несигуран, а слободе непознате, где самилост и култура умиру, а наоружање и спремање за рат стално напредују, где сва настојања иду за тим да се угрозе и сруше постојеће цивилизације, тајним каналима, пропагандом, а кад се усуде и — крвавом руком”. Ту комунистичку кугу Черчил је Југославији поклонио, жртвујући Михаиловића Титу, отварајући слободну британску штампу и лондонске радио таласе комунистичкој пропаганди, српске градове својим бомбама, а српска села и градове комунистичким хордама. Савршено познавање комунизма Черчил доказује и даљим наводима: “Под заставом слободе и демократије комунизам намеће ропство и насиље, огњем и м ачем . . . Метода зла и насиља део је комунистичке вере и д о к тр и н е... Слобода речи, јавних састанака, критике, свака форма политичке акције или употребе уставних п р а в а ... не живе више. Под формом пацифизма шири се мржња међу људима, која никада раније није постојала у толикој м ери... Сваки израз добре воље, помирљивости, милости, толеранције, великодушности, влада или државника, искоришћавају се за њихово уништење. Кад време дозволи или се прилике укажу, сваки облик познатог насиља, од побуне гомила до убиства, мора бити примењен, без зазора или гриже савести. . . Чим се бич власти нађе у њиховим рукама, свака опозиција, свако противно мишљење, морају се збрисати с лица земље и искоренити смрћу. Демократија је оружје, које се да искористити, а затим уништити. Слободе су за њих сентименталне лудости, недостојне људске л о ги к е. . . Све ово сложено у прозаичне уџбенике, а исписано људском крвљу, чини комунистички пут, циљ и вјерују”.455) Тај пакао на земљи, који је пре рата и познавао и описао, Черчил је у Техерану, Јалти и Потсдаму наметнуо Југославији, а с њом и целој источној Европи, до самих Алпа. Ради победе тог неситог комунистичког чудовишта, исти 455) Сви су наводи из Черчилове предратне књиге: W. Churchill, "Great C ontem poraries”, 1937, стр. 43, 44, 169, 172 и 173.

362

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Черчил, бранећи своју Јалту, изјавио је у свом парламенту: “Забрањујем да се дискутује или у сумњу доводи совјетска искреност из Јалте или вредност Стаљинових потписа”.456) После ових речи из лабиринта сатанске половине Черчилове личности, ускоро he у Фултону креснути и искре из дубина прве генијалне половине. Черчиловом кривицом и кобним упливом на Рузвелта све he бити касно. Нове химне Стаљину, после старих титула “чудовишта и рак ране света”, кугу су пренеле преко свих океана. Тако ће се к у г а ... марта 1946. јавити и испод Черчилових прозора у њујоршком хотелу, после беседе у Фултону, против терора “великог Стаљина или новог Петра Великог”, како је ово језиво људско чудовиште титулисао у рату.457) Зашто Черчил није проговорио за време Михаиловићевог суђења, кад је и о Михаиловићу и о Титу пуну истину знао, a то у Брислу и изјавио, годину дана пре Михаиловићевог страшног суда? Под притиском друге половине своје личности Черчил је годинама убеђивао и своју владу и свој парламенат, и своју британску и светску јавност... да су комунисти искрени савезници, Стаљин велика душа нове Русије, Тито херој раван Робин Худу, и још више — савршени шампион демократије. Када је своје идоле погледао из близине, без сваке комунистичке маске, његов се син вратио из Југославије без ореола Лоренца од Арабије, скоро протеран наврат нанос, а Титови “добровољци” испред саме Атине, Черчил се нашао у чуду или амбису између своје две супротне личности. У њему је поново оживео предратни Черчил, антикомуниста и демократа, али већ окован у ланце својих прокомунистичких беседа, ода и капитулација. Свесна и разумна половина постала je заробљеник несвесне или подсвесне половине, њене авантуристичке емоционалности и неумерене вербалистике, својих тешких грешака и неопростивих заблуда, биле они намерне или не. У тој унутарњој борби и вртлогу, или сукобу између свести и подсвести, он је и за време изборне кампање, лета 1945, истину од света крио, и битку неславно изгубио, као сваки охоли велможа, који улогу непогрешивог присваја и чува, чак и онда кад цео свет посрће под бременом његових тешких грехова. Јунаци признају, а људи се кају. Али охоли Черчил није био ни јунак, ни човек, ни 1943. када је Михаиловића сахранио, ни 1944. када је Тита у Београду устоличио, ни 1945, када је у Потсдаму издао и своје властито дело из Јалте. 456) Из Черчилове одбране одлука у Јалти пред својим парламентом дана 28. фебруара 1945. године. 457) Тада су студенти' Колумбије универзитета блокирали Черчила у хотелу, при повратку из Мисуре, дајући му титуле: “повампирени Хитлер”, коју му је исте ноии преко московског радија прикачио и њесов

“Uncle Joe”.

ПОСЛЕДЊИ ЧИН ВЕЛИКЕ НЕЛРАВДЕ У свом образложењу предлога о смртној казни државни тужилац подвлачи да је “општа линија свих оптуженика у току рата и окупације била јединствена”. По лошој људској навици и комунистичкој логици већег подвлачења навода који су мање истинити тужилац наставља: “Та јединственост опште линије рада свих оптужених слугу и помагача окупатора показала се у току претреса јаснијом него што се могло видети из саме оптужнице”. И тако, што комунистички тужилац ту “јединственост опште линије рада” јаче истиче, ми је видимо све мање, и у усменим исказима, и у писаним доказима. Оваквим општим констатацијама које висе у ваздуху и у комунистичкој дијалектици тужилац излази и из граница своје сопствене оптужнице. У оптужници само повезује разнородне групе окривљених, без икакве везе у животу или у делима, увек ради већег пропагандистичког ефекта, и у земљи и у слободном свету. Пошто су везе између националиста и квислинга остале недоказане, тужилац ту празнину попуњава својим тврђењима, из којих би произишло да је те везе открио судски претрес, који их није ни расправљао, а још мање расветлио. Тим путем комунистички правници две хетерогене и увек завађене групе узимају као део исте целине, или исте завере, иако у свим судским такозваним документима нема ниједног јединог, који би указивао на било какво јединство акције, чак ни намере. A то питање саучесништва ради света и пропаганде у њему, које је по себи значило смртну пресуду, браниоци нису отворили, нити то могли, док га полусвесни Михаиловић није ни схватио. Међутим, то вештачко саучесништво било је први знак за узбуну и протесте слободних правника света, који су одлично знали да између српских националиста и окупаторских слугу везе није било, нити је могло бити У свом завршном нападу југословенски Вишински наводи “ да су Михаиловићеви злочини доказани путем прочитаних хиљаду писмених докумената, од којих сваки потврђује све ставове оптужбе”. Место “хиљаде докумената” прочитано је свега неколико разнородних писмена, најчешће фалсификованих, како би их страни новинари, преко својих комунистичких преводилаца, што пре пренели у канале светске јавности. Међу свима њима нема ниједног јединог са стране одбране, чак ни оних који су били у судским

364

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

списима, а Михаиловић тражио да се извуку на видело. Један од тих сакривених доказа, који је Михаиловић уочио у списима и на исти се позвао, била су Михаиловићева упутства свима његовим командантима за припремање напада и општи напад на окупаторске гарнизоне. Даљи сакривени докази, далеко важнији од тужиочевих измишљених “хиљаду доказа”, чине извештај америчких и британских сведока и обавештајаца из Михаиловићевог штаба и покрета. Оба су суду предата пре отварања претреса, и то први директним, а други дипломатским путем. Губљење или сакривање од јавности доказа такве природе баца ружну светлост на целу “хиљаду тужиочевих списа”. Али без обзира какве су природе, Михаиловићу и његовим браниоцима показани су само неколико, и то они, који су носили злоупотребљени Михаиловићев бланко потпис, и ништа више. После оваквог увода, државни тужилац, света и пропаганде ради, нарочиту пажњу поклања свом тврђењу “да су у националном ослободилачком покрету учествовале широке народне масе, те да сви учесници нису били комунисти”. Иако тај чисто комунистички покрет није био ни национални, ни ослободилачки, истицање везе с “народним масама” има за циљ да сваку борбу против комунизма претвори у борбу против народне целине, a то значи — у несумњиву издају. Д ок на суђењу које и свет прати партизански параван стоји испред комунистичког тела, у својим партијским списима или извештајима Москви, комунисти су много искренији. Ту отворено одају да им партизанско име, маска или народно одело, служи за прикривање комунистичког залеђа, тежње и тактике. Свету су већ познати многи комунистички расписи, наредбе, упутства о раду или терору, нарочито они који носе Титов потпис. Сви они оповргавају сва пропагандистичка идентификовања народа ,и комуниста под фирмом партизана. Несумњиво је да су многе некомунисте чак и антикомунисте усташки погроми отерали у шуме или збегове, националистичке или комунистичке, до којих су се домогли. Али сви они, који су случајно упали у комунистичке азиле, морали су се прилагодити комунистичкој вољи, сили и терору, постати што пре комунисти или изгубити главу, као што су их погубили и многи доучени комунисти, који се с терором и подметањима нису слагали. Уз своје честе епитете из мрачне школе Вишинскога, комунистички тужилац подвлачи “огромне жртве српског и осталих народа Југославије, које су пале од Михаиловићевих људи и осталих оптуженика”. Тим путем комунистички тужилад жели да изједначи Михаиловића с Павелићем, a српске националисте са хрватским погромлијама, иако нема Хрвата, изузев погромлија, који би се на Михаиловића могли пожалити. Такав грех не би могли импутирати чак

ПОСЛЕДЊИ ЧИН ВЕЛИКЕ НЕПРАВДЕ

365

ни Недићу да га пре суђења нису убили, јер нема Хрвата који је под његовом управом страдао зато што је члан хрватске нације или католичке цркве. Многе стотине Хрвата и Словенаца, који су остали у Београду и после окупације, тражиле су прелаз у православну веру, протестујући и тим путем против насилног преверавања Срба у Хрватској, на основу заједничког плана папе Пија ХП Преверитеља и надбискупа Степинца. Српска црква умолила их је да све молбе одложе за послератне дане,,како ни тим путем не би дала икаквог повода за нападе. У том циљу да се одговорност кривих не би преваљивала на недужне суграђане били су једнако исправни и шеф владе генерал Недић и шеф цркве митрополит Јосиф. Михаиловић је то тим више био што је духовно припадао предратном Народном фронту и братству с Хрватима, а у свом покрету имао и нешто Хрвата. Противно свом циљу да иза терористичке комунистичке мањине од непуне две хиљаде чланова пре рата пребаци огромну већину народа, тужилац признаје “да су уз Михаиловића биле све бивше политичке партије Југославије... и српске и хрватске и словеначке”. У тој вези, свакако ради доказа “реакционарног савеза”, он и набраја свих пет српских политичких странака: демократску, радикалну, земљорадничку, социјалистичку и народно-југословенску. Изоставља само републиканску странку, иако је ова цела, изузевши Јаш е Продановића, била у Михаиловићевом покрету, чак и прва у спонтаним таласима народног отпора, често и на њиховом челу. Дотичући нехатно тај убедљиви политички домен и народни барометар, тужилац помиње и политичке партије Словенаца и Хрвата, на челу с др. Мачеком, све у савезу с Михаиловићевим покретом и — издајама. Према томе, око Михаиловића, а не око Тита, биле су груписане све југословенске политичке партије, и демократске, и либералне, и социјалистичке и сељачке, и радикалне и конзервативне. Изузетак су чиниле само две: комунистичка и усташка, два иначе стара терористичка савезника из дана Стаљиновог и Хитлеровог споразума, па чак и годинама пре њега, а делом и после и за време рата. Да би свету доказао како народ није био тамо где су биле реакционарне партије, које су га “заводиле” тужилац се поново враћа на болесно место, идентификовања народа и комуниста преко “партизанског” моста. Такво “признање” импутира чак и самом Михаиловићу, како би део свет што јасније видео комунистичку народну целину. Према самом тужиоцу признање гласи: “У партизанским јединицама нису били само комунисти, него народ”. To измишљено признање тужилац чак и изокреће против оба Михаиловићева браниоца, иако се они на том питању нису ни задржали из простог разлога што им то нису дозволили, ни свемоћни комунистички тужилац ни његов суд.

366

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Сва акта суђења прошла су кроз све комунистичке цензуре, које радо објављују све што им годи. Међутим, у њима нећемо нигде наћи ни такво Михаиловићево “признање” нити чак отварање самог проблема, а још мање расветљавање. Радило се искључиво о питању: да ли се Михаиловић борио против комунистичке идеје као такве или само против југословенских комунистичких противника и њихових метода? Али чим је одбрана то питање отворила, тужилац и суд су нашли начина да га затворе, како би на крају крајева доказали да су комунистички збегови представљали народну целину. Нетачне наводе из записника, које смо у тој вези раније дотакли, тужилац допуњава и тим необичним путем, јер he благонаклоњена светска штампа његове наводе узети за истину, иако су најобичније процесно подметање. Пошто су тих дана у Паризу всфене дискусије између четири министра четири велике силе, у вези мировног уговора и репарација, то је и на том процесном сектору ваљало доказати, какве су силе у Југославији биле и Титова армија и Титови ослободиоци. Зато и у свом последњем нападу на Михаиловића и његов покрет тужилад оживљава Черчилове приче из Техерана о “четрдесет дивизија које су комунистички хероји приковали за Југославију”. У том замаху не утиче на комунистичког тужиоца ни чињеница да је те баснословне Черчилове бројеве оспорио сам Стаљин, његов тадашњи идол и сунце, сводећи их на свега седам дивизија. А затим, те су дивизије биле стварно приковане за богате долине Србије, где тада Тита није уопште ни било. Да би у свом верном имитирању учитеља из Москве био што ближи својим фетишима, тужилад с поносом чита и Титове расписе из 1942. године, у којима, према његовој правној логици, леже сви кључеви. Док такво позивање на највеће изворе сазнања и истине, који увек леже у диктатору, макар био и ограничен и неписмен, оживљава дане процеса из Москве, за нас све то значи доказ више против комунистичких процесних превара. Тај доказ даје Титово признање у тим старим ратним расписима из 1942, да је цео његов партизански покрет значио обичну камуфлажу или зелену доламу, испод које се крије комунистичка клика и њене терористичке методе, увек у име народа или “широких народних маса”. У завршној речи, далеко више него и у самој оптужници, подвлачи се саучесништво између Михаиловића, југословенске владе чији је члан био, Америке и Британије, у заједничким издајама и колаборацији с Немачком, и то увек преко Михаиловићевог покрета, па чак и преко саоптуженика, какви су Динић и Јонић. Да би све то Молотов и Вишински у Паризу боље искористили, њихов комунистички грамофон из Београда истиче да су у мрачни посао колаборације с непријатељем умешане и британска и америчка

ПОСЛЕДЊИ ЧИН ВЕЛИКЕ НЕПРАВДЕ

367

влада “које су преко својих делегата Михаиловића гуркале на сарадњу с окупатором”. (Види 40). Завршној речи свог тужиоца комунистички записник поклања четрнаест пуних страница, без једног јединог ретка из речи два Михаиловићева браниоца, које су трајале дуже, и за свет и истину биле далеко значајније. Њ их заборављ ају и страни дописници, преносећи у своје матице само оно што им излиферују комунистички преводиоци и цензори. Целу Михаиловићеву последњу реч комунистички записник своди на две и по странице, и то само о везама с осталим националним вођама балканских народа или мађарске опозиције. О свим осталим проблемима и односима између обе гериле с једне, и окупатора с друге стране, комунистичке архиве не одају ни једну једину Михаиловићеву реч, иако је он пуна четири и по сата, у последњој речи, говорио о томе, а не о везама с Велчевим, Зервасом, Пренк Пајом, Маниуом, Ујсашијем и др. Мачеком. Поред неколико прокомунистичких страних новинара с комунистичким преводиоцима и цензорима, Михаиловићеве речи могла је чути само одабрана комунистичка публика или клака. Док неки страни филокомунисти наводе да је за цело то време у судској сали владао мир, обавештења из меродавнијих извора одају сасвим другу слику. Извежбани комунисти или агенти сваку Михаиловићеву реч пратили су својим бестијалним гримасама или изразима, показујућу рукама на танки врат који he ускоро пререзати или на сличне своје садистичке инстинкте, које садизам и дивља мржња не могу сакрити. Д ок су у “ослобођеном Београду” такве слике и сцене пратиле нову правду, сетимо се сада старе правде бивше Аустро-Угарске, коју су Срби праисконски мрзели и нападали, не слутећи да ће им, преко Москве, правду делити далеко гори људи и мрачније судије. На велеиздајничком процесу у Загребу, 1908. године, британску јавност представљао је Ситон Ватсон. Он нам прича у својим извештајима са суђења: “Један агент често је правио дивљачке гримасе и покретом руке показивао шта све чека велеиздајнике Беча”. Поштени британски новинар и историчар зграњавао се над том сценом, док његови наследници из истог лондонског “Тајмса” о свему томе не кажу ни речи, иако се није радило само о једном дивљаку, већ о десетинама далеко горих. To све, четири пуне деценије доцније, не само што He be видети и осудити новинарска савест Запада, већ то неће осудити ни Ватсонов син, тада већ професор историје, велики либерал и велики фалсификатор истине о Михаиловићу. Испред своје ломаче Јан Хус је видео само једну погурену бабу или “блажену простоту” с нарамком грања, како би ватра била што јача. Испред Михаиловићевог погледа за време његове последње одбране низали су се читави редови блажених простота, на челу с комунистичком штампом

368

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

и пропагандом, с комунистичким агентима, тужиоцима и судијама, па чак и с приличним бројем страних либералних новинара. У таквој атмосфери губе се и највећи правници а камоли измрцварене људске сенке. Последњи напад државног тужиоца прилично је освестио изгубљеног Михаиловића. Осетио је да се не ради више о животу, већ о части и имену. Зато је у својој одбрани далеко прибранији и присебнији него што је то био током целог суђења. Није искључено да су смањене и дроге и тортуре, кад је цело суђење текло по комунистичком плану, a свет дознао само оно што је ширила црвена пропаганда. Комунистичка правда и пропаганда имале су довољно разлога да од светских форума сакрију Михаиловићеве речи. Зато су прекинуле сваку радио везу, а забраниле сваку репродукцију. А оно што је из одбране дошло до Лондона били су само делићи пропуштени и преломљени кроз призме комунистичких преводилаца или цензора. To све не чини ни два процента Михаиловићевих исповести из целе одбране која је трајала четири и по сата. Према недовољним подацима из круга бранилаца, и Михаиловића и осталих саоптуженика, највећи део Михаиловећеве одбране везан је за неколико најспорнијих проблема, до којих је комунистичка правда највише држала, како би Михаиловића што теже изобличила, а цео његов покрет представила као устанак против свог народа, а не против окупатора. У самом уводу Михаиловић је подвукао и разлоге свог неслагања с југословенским генералитетом и политиком предратне владе. Док су се други више плашили Совјетске Русије, он је главног непријатеља и рушиоца Југославије видео у нацистичкој Немачкој. Ту је и први разлог који обара све претпоставке о било каквој Михаиловићевој симпатији према Немачкој, старој или новој, а још мање о колаборацији с њеним освајачима. Михаиловић је у својој одбрани оживео и дане припремања отпора, као и устанка против окупаторске силе, подвлачећи да су борбе отпочеле код града Лознице, а затим се пренеле широм целе западне Србије. Том приликом Михаиловић је често понављао да су борбу отпочели његови одреди под вођством његових официра, не поричући ни комунистички удео у саставу српских националиста и сељака. Оживљава и своје састанке и споразуме с Титом, које нико није дуго поштовао изузевши њега самог, све до дана кад су комунисти своје оружје окренули против његових националиста. Ако је грађански, братоубилачки рат све више узимао маха, t o je све била кривица других и свима позната филозоф ија комунистичке странке која гласи: што горе то боље. Упоређује Хитлеров закон о стотини за једног, с једне, и терор својих противника по националним селима и домовима, с друге стране. Закључује да су последице два уједињена зла биле једнако страховите, паралишући све теже на-

ПОСЛЕДЊИ ЧИН ВЕЛИКЕ НЕПРАВДЕ

369

родни отпор и одлуке. Зато је увек тражио прилику да се братоубилачком рату учини крај, како би народни удари што теже погађали окупаторске силе. У тој вези Михаиловић је дотакао и све кораке које је предузимао и код своје владе и код британских делегата у свом штабу, изражавајући своју спремност да се још једном састане с Титом, и народ поштеди од даљих пустошења и последица планског терора. Тај део своје одбране завршава наводима да је за отварање грађанског рата и преношење целе борбе с националног на класни терен мање крив од свих других фактора у свету. Све то он никада није хтео или желео, наредио или помогао. Колико је у том погледу Михаиловић био недужан, навео је и овај случај, или, боље рећи, критику његовог хришћанског и официрског става, у великом домаћем злу или вртлогу. “Рекоше ми једног дана, — излаже Михаиловић, — да је штета, што ја нисам постао патријарх, а наш патријарх Гаврило вођа народне гериле. Залеђе ове критике било је у томе што сам у помирљивости и праштању ишао даље и од највећих хришћана, какви су сигурно наши патријарси. Да су други такви били, Немци би нас теже осетили, а упокојене десетине хиљада наших врлих домаћина биле би с нама, без икакве потребе да бели Београд место нас осваја совјетски генерал Толбухин”. Дотичући се Совјета Михаиловић је нагласио да је за Совјетску Русију имао много симпатија све док га нису разочарали сами домаћи комунисти. “Некада сам веровао да се у Русији родило нешто ново, велико и боље, као што је боље изникло из француске крви и револуције. Зато нисам ни избегавао везе са својим совјетским колегама, које сам срео у Софији и Прагу. Али моја вера прешла је у неверу. Зато нисам хтео комунизам у Југославији, а мој народ хтео га је још мање, нарочито кад се уводи путем и методама, KOje су необичне и у миру, а камоли у рату за национални опстанак”. Пошто су борбе око реке Неретве пречесто узимане као одраз Михаиловићеве сарадње с Немцима, то је Михаиловић у тој вези навео: “Васпитан сам и у свом дому и у свом позиву да Немцима не верујем, чак ни онда кад би нам доносили поклоне, а не бомбе. Непријатељска осећања из првог рата пренео сам и у други, и то с једнаком одлучношћу, радило се о Кајзеровим или о Хитлеровим генералима. Ето зато нисам хтео да им се предам ни овог рата, као што им се нисам предао ни прошлога. Против њих сам се борио колико сам знао, могао и умео, не мислећи никад на сарадњу, већ на ослобођење народа. Да су ме савезници помогли оружјем, ја га против браће ни бех окретао, чак ни онДа кад бих окупаторе избацио из земље. Власт и слава које пламте из крви и суза не доносе ни мир, ни срећу, ни народима, ни властољубивима”. На крају своје речи Михаиловић је подвукао: “Ја знам

370

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

да победници у једном рату, био он национални или грађански, немају много милости према побеђенима. Знам и то да је моја савест мирна, јер нема људског створења, а камоли шефа једне гериле, који би на мом месту боље чувао и очувао и своју савест, и своју дужност, и своју душу”. To су биле последње Михаиловићеве речи из последње одбране на његовОм страшном суду.458) Затим је мирно сео и главу наслонио на скоро увеле руке, не плашећи се смрти, али плашећи се страховитих тортура, кроз које he поново проћи, пре него што га небо не ослободи свих земаљских мука и жувотињске људске мржње. Дописник лондонског “Тајмса”, иначе познати либерални левичар и фило-титиста, уз своје пристрасне извештаје са суђења од 12. јула 1946. додаје: “Михаиловић је говорио без беседничке позе, без икакве срџбе на своје противнике и личне непријатеље, течно и детаљно. Био је пред нама војник по професији, који у својој пуној једноставности даје свој дневни извештај. Показивао је пуно поштовање према суду и пуно праштање према гомили. Зато се за све ово време није чуло њено урлање. Слушала је одбрану у пуној тишини”. Двојица других лондонских сарадника, у својим листовима од истог дана, додали су: “Своју реч завршио је око пола ноћи, предизно и достојанствено. И све док реч није престала, гробна тишина владала је у судској сали”. Према овим лондонским изворима Михаиловићева последња реч на стравичном комунистичком суду гласила је: “У првом светском рату био сам рањен и више пута одликован за храброст. На бојном пољу, у непрекидној борби, био сам и остао цело време рата, иако су одмори били дозвољени и могући. Никада нисам био суров ни према непријатељу, још мање према својима. “Као војни аташе између два светска рата био сам један од мало нас, који смо посећивали и совјетске амбасаде. Нисам никада био присталица нашег старог режима. Чак сам и тражио погодно време за отворени протест. Али наш генералштаб био је и корумпиран и неспособан за било какве сличне подухвате. Непосредно пре овог рата био сам у пријатељским везама с мајором Кларком, британским војним аташеом. Та веза била је довољна да ме генерал Недић као министар војни казни с тридесет дана затвора. “Немце сам и презирао и мрзео због њиховог традиционалног непријатељства према мом народу. Забрањивао сам све нацистичке састанке. Предузимао сам све могуће да за борбу припремим и оспособим нашу омладину. Знао сам да he борбе бити. Зато сам хтео и да модернизирамо нашу војску. Али и та лепа жеља донела ми је још једну казну. 458) Ово су само делићи из задављене Михаиловићеве одбране. У току је и покушај реконструкције осталих делова као и трагање за списима упокојеног браниоца др. Јоксимовића.

ПОСЛЕДЊИ ЧИН ВЕЛИКЕ НЕПРАВДЕ

371

“Кад је дошло до овог рата и наш се фронт пребрзо распао, остао сам са народом, чији је борбени дух угрозила ненадна капитулација. Тешко наслеђе две пуне деценије нерада или распада осећали смо сви. Домогао сам се шуме и планина, позивајући свој народ да сакрије што више оружја. Одлучио сам се да продужим прекинуту борбу и спуштену заставу дигнем из прашине. И тако сам постао први побуњеник и герилац против Хитлерове свемоћне империје. “У тим данима само Британија и ја били смо још у рату против заједничког непријатеља. Своју војску прогласио сам за југословенску армију. Известан део мојих потчињених команданата сматрао је да морамо обновити не југословенску већ само српску војску, која се по планинама и окупљала. Убедио сам их у величину Југославије као државне заједнице и идеје, без обзира на тешке и неслућене ратне издаје других. Моји команданти су се покорили мојим схватањима, која су нерадо примили. “По уласку Совјетске Русије у рат појавили су се и партизани. Отпочеле су и борбе, а с њима и немачке репресалије. Неки од мојих људи молили су ме да борбу одложимо. Међу првим успесима било је и хватање и разоружање десет тешких пљачкаша. Били су то партизани, које су сељанке оптужиле за многе пљачке и испаде по селу. Вратио сам им слободу са строгом опоменом да је никад више не злоупотребљавају ради личног благоутробија. “С Титом сам имао три састанка, на које сам дошао отворена срца. Изразио сам му своју наду да бисмо могли доћи до неког општег споразума. Било је грешака и судара с обе стране. Тако нам је цело то време разговора прошло већином у међусобним оптужбама. Једва смо се растали a битка је опет отпочела. “Немци су крајем лета 1941. почели да се повлаче из Србије. Тада сам одлучио да их нападамо, без одлагања. Према томе, није истина да сам икада издао икакву наредбу о ненападању, већ, напротив, о нападању, што нам показују и тада отворена бојна поља. “Нисам имао ратног материјала, јер су оскудне резерве у борби истрошене. Ето, услед тога саветовао сам многим својим официрима који су хтели да ми се придруже у борби: остајте у припреми и чекајте док вас позовем. “Мој први додир са светом изван југословенских граница била је посета совјетском посланству у Софији. До даљег важног додира дошло је путем радио апарата који је некако скрпио један од аматера из мог штаба. После успостављања те везе са слободним светом дошао је из Британије капетан Хадсон. Донео ми је савете да не дозволимо претварање националне борбе у борбу за Совјетску Русију или комунизирања државе. Додао је и донета упутства да се цео покрег отпора у држави мора ставити под моју команду.

372

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Кад сам своје јединице послао на све стране, ради обједињавања свих снага, партизани су их напали. У таквим подвизима изгубили су своју територију и били принуђени да напусте Србију. Ја сам све то унапред предвидео јер су их предводили људи без сваког животног или националног искуства. “Велика је неистина да сам икада иједног јединог партизана предао Немцима. Према томе, за све такве приче срамота лежи на сведоку који је искоришћен против мене и који је на своју срамоту био колаборатер. “Немачке репресалије биле су страховите. Гледао сам читава села у пламену. Мојих 5000 људи били су нејаки према пет немачких дивизија с најмодернијим оружјем. Тражио сам инструкције од владе у Лондону али их никада нисам добио. И тако сам на своју руку и одговорност с двојицом пратилаца отишао на састанак с непријатељем, који су сами тражили. Сви смо узели бомбе за случај немачке подвале, с којом смо рачунали. “Немци нису били вољни да преговарају већ да диктирају. Све што смо од њих могли чути било је тражење наше безусловне предаје. Такав став ме изазвао. Подвукао сам да се борим за своју отаџбину, те ту борбу као ратници и људи морају да схвате. Стално сам се плашио да би неки од моја два пратилаца у свом револту и тим жучним објашњењима могао да откачи бомбу. Понудише и вино. Понуду сам одбио јер нисам хтео с њима ни вино да пијем. Рекао сам енергично да с капитулацијом не смеју рачунати, јер ћу борбу наставити и радије погинути него се предати. И тим су наши разговори завршени. До примирја није никад дошло. To је, ето, тачан преглед свега што се збило том приликом. Један од сведока, наоружан против мене, све је то измешао, а присутан није ни био. “Непосредно после овог догађаја Немци су напали мој штаб на Равној Гори. Ту су многи од њих и погинули. Ја сам се пробијао кроз њихове линије. Једном приликом прођоше поред мене, на свега неколико метара. Био сам покривен лишћем. “Неки од мојих команданата, против моје наредбе, склизнули су у колаборацију. Други су водили међусобну борбу. Неки су и покушали да ме смене у улози шефа народног отпора. Ђурић, сада пуковник у Титовој војсци, који сведочи против мене, одбио је да изврши више мојих наредаба о саботажи. На крају свега, његови сопствени војници окренули су се против неке жене Вере Пешић, која је живела у његовом штабу. Убили су је. И тек тада, мој мајор Ђурић оде у Титове редове. “Комунисти су имали двадесет година праксе у подземном раду. Морао сам да ствари гледам и примам какве су биле и да их побољшам уколико могу. Имао сам премного тешкоћа, а премало времена да бих спровео све што сам хтео и организацију поставио на здраве ноге.

ПОСЛЕДЊИ ЧИН ВЕЛИКЕ НЕПРАВДЕ

373

“Није истина да сам икада игде имао иједног свог представника у италијанској команди. “Нисам никада и нигде наредио било какву акцију против грађана, нити бих такве поступке икада могао одобрити. Чак не могу ни да верујем да се икад ишта од свега тога десило, што сам на овом суђењу чуо. Чак не верујем да се то могло десити или десило ни у једној јединој од свих мојих јединица. Црне тројке биле су потребне да бих увео ред у своју средину и своју властиту организацију. Али у било каквом убиству без суђења нисам никада учествовао у било којој форми, нити бих то могао по својој природи и савести. “Покушао сам да успоставим везу с наведеним лицима из суседних земаља. Имао сам намеру да се сви повежемо у једну демократску балканску организацију. Пуковник Бели гледао је са симпатијама на успостављање веза с генералом Зервасом у Грчкој. Али британске власти то све нису желеле. Одбио сам да примим оружје од румунске владе, и то због њиховог услова да обуставим борбу против Немаца. Прави циљ свих ових мојих веза био је борба против Осовине. “Суду скрећем пажњу на Хитлерову поруку Мусолинију, у којој подвлачи да сам ја највећи непријатељ Осовине, који једва чека свој дан за удар . . . “Британска мисија напустила ме. Амерички пуковник Мек Дауел остао је са мном. Рекао ми је да је моја даља борба против Немаца мање важна од мог присуства у народу и с народом. “Са седамдесет процената својих људи, болесних од тифуса, губио сам све више своје темеље. Совјетска армија примицала се све ближе. Све моје жеље да се с њом повежем остале су узалудне. “Мој други састанак с Немцима, у заједници с пуковником Мек Дауелом, имао је за циљ преговоре о предаји Немада и њиховог оружја, а не о сарадњи. На сарадњу нисмо мислили никада, најмање тада. Никада, па ни тада, нисам наредио било какво легализирање својих трупа. “Надао сам се да he на крају овог рата доћи до неке врсте народног плебисцита целе нације. “За себе нисам никада ништа тражио. Француска револуција дала је свету основна људска права. И руска револуција дала је нешто ново. Али ја нисам хтео да 1941. почнем ту где су они почели 1917. “Нисам никада желео враћање стања старе Југославије. Време и прилике били су против мене. Био сам само војник који је организовао отпор Осовини у својој отаџбини и спремао устанак против окупатора на целом балканском сектору. Упао сам у вртлог догађаја и у вихор новог словенског јединства, за које сам некада био, док сам ствари кроз снове гледао.

374

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

“На раскрсници између комунистичке револуције, назване руске, и западне демократије с којом је био и остао мој народ, ја сам се приволео овој. Ако је прва добра за друге, ова је боља за нас, јер је наша била и остала. “Јасно ми је да против себе имам јаке конкуренте, комунистичку партију, вичну свему, која тражи своје циљеве без сваког компромиса. Сумњиче ме за све. Али ја сам те несреће био и пре њих, под својом а не туђом владом. И она ме некада сумњичила за све могуће или немогуће везе с тајном службом или сервисима, непријатељским или савезнчиким. “Веровао сам увек да сам био на правом путу. Зато сам позивао и стране новинаре и совјетску војну мисију да на извору самом све виде и све опишу, јер није ничега било што добри људи, нарочито савезници, не би смели видети и знати. “Судбина је према мени била без милости. Убацила ме у своје вихорове. Много сам хтео, много сам предузео и много веровао. Зато су светске буре и олује однеле и мене и моје дело. Нека суд у савесну оцену узме све што сам навео, истине и историје ради!459)

459) “The T im es” od 12. ju la 1946. k ao “M orning P ost” od 12. ju la 1946, sv e preneto str. 194—199.

XXI

POST MORTEM Дана 16. јула 1946. комунистички суд је Михаиловића осудио на смрт. Следећег дана, 17. јула 1946, извршена је смртна казна. Начин на који је извршена нико не зна, иако је пресуда предвиђала стрељање. По многим верзијама Михаиловић је прошао кроз све земаљске муке и тортуре, које је усавршила комунистичка правда. Нико не зна ни где је сахрањен. Али незнани гроб није могао угушити глас људске савести, која је неправду слутила и осећала. Први вапај дошао је од југословенског Краља, који је преношењем легалне власти на Шубашића и Тита сахранио и Михаиловића и његов покрет, а с њима и српску и југословенску демократију. У свом вапају од 16. јула, између пресуде и извршења, краљ Петар очекује интервенцију британског Краља Ђорђа. У апелу подвлачи: “Михаиловић се за време овог рата верно борио на страни савезника. Осуђен је од својих политичких противника из чисте партијске освете. У њему мој народ гледа главног представника свог отпора против непријатеља”. Тог истог дана Краљ је сличне апеле послао и савезничким владама у Лондону и Вашингтону. Њ егов вапај пробуђене савести остао је глас вапијућег у великој духовној пустињи и пометњи. Пробудила се и савест утицајне госпође Елеоноре Рузвелт, свесне или несвесне заштитнице свих америчких филокомуниста и Титових покровитеља, на челу с одвратним Лујом Адамичем. У својој изјави за америчку јавност, негдашња прва дама и најфаталнија жена у демократској политици наводи: “Била сам много тужна кад сам овог јутра у новинама прочитала да је стрељан генерал Михаиловић. Јутрос, у подземној железниди, један путник поред мене, говорећи о том догађају са својим пријатељем, рече: “To је руски начин расправљања. Није он био издајник своје државе. Борио се у почетку против Немаца. Али је био противник владе какву Југославија сада има. To је, ето, судбина опозиције” ! “Ја бих рекла да је ово опште мишљење које многима задаје бриге . . . У Сједињеним Државама, у Великој Британији, Француској и многим другим државама, свако може рећи све што мисли о јавним радницима на власти. Може бити и за промене у влади, без страха да he бити изведен пред суд и стрељан чим мрак падне”.460) Госпођа Рузвелт је то и раније знала кад је у Белој Кући, поред свог оболелог мужа, и ведрила и облачила. 460)

Mrs. Eleonor Roosevelt, “The Chicago T im es” od 19. ju la 1946.

376

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Али пошто је веровала свом штићенику амбасадору Девису “да је Стаљинова правда непогрешива, са свима покољима њених противника у Русији” , то је веровала и гласовитом сенатору Пеперу “да је Тито југословенски Вашингтон, ујединитељ и ослободитељ свог народа”. Буде се полако савести и извесних либералних левичара, каткада и филокомуниста, често жртава комунистичке пропаганде. Један од њих који је присуствовао Михаиловићевом суђењу, и често био пристрасан, пише сада и ове покајничке редове: “Черчил је на крају крајева признао да је цела британска политика у Југославији била заблуда. А ову тешку заблуду најјасније доказује Михаиловићева судбина . . . “Све су новине забрањене ако не славе Тита. Титове слике виде се свуда... Титов режим не подноси никакве критике, ни домаће, ни стране... “Садашња влада носи сва обележја регресивне диктатуре, која постаје позната под именом — Тоталитаријанизам”.461) За разлику од Католичке цркве у Хрватској, која се у рату одрекла Христа, или у Аустрији и Италији, које су осенчили нацизам и фашизам, католички свет са симпатијама и хришћанским осећањима пратио је и Михаиловићево дело, уперено против нациста и комуниста, и шегову судбину у безбрижном и декадентном демократском свету. Међу првима чуо се глас Ђорђа Бернаноса, сколастика, проповедника и књижевника. Е.во његових човечанских речи између Михаиловићеве пресуде и смрти: “Д ок седим и ово пишем, у раном сумраку, крај обала тихог мора, Михаиловић се налази пред запетим цевима. Мене се не тиче шта је први герилац Европе урадио или пропустио. Што ме мори то ј е . . . да се нико не брине за њ ега... нигде нико. И зато нећу више да се молим Богу за овакав свет, који као богаљ седи на атомској бомби, сав жут од мржње, с језиком који блебеће о социјалној правди и празним срцем у коме нема љубави”.462) Католичка штампа у Енглеској, гласније него њихова остала хришћанска сабраћа, не само што оптужује успаване савести безбрижног Запада, већ и своју британску утицајну и корумпирану штампу. Ево њеног израза: “На Михаиловићевом суђењу никакви докази нису били дозвољени, изузев оних које су покупили сами џелати. Искључили су и америчке и британске изворе. Ни званична изјава британског Министарства спољних послова, уредно уручена југословенској влади, на најкоректнији дипломатски начин — никад није суду предата. Али цело то искључење истине није никог изненадило, јер су влада и судије исти свет. Као доказ колико је наш модеран свет дубоко 461) « 2)

Newbold N oyes Jr., ‘W a sh in gton P ost” od 28. ju la 1946. George Bernanos, “La B a ta ille”, Paris, 15. ju la 1946.

POST MORTEM

377

пао, оваквој влади признате cy све дипломатске привилегије. И да везе између британске и југословенске владе не би биле помућене, лондонски лист, “Тајмс” посветио је свој уводник, осуђујући Михаиловића. Пошто је Михаиловићев рад уперен против садашње владе Југославије, то је и пресуда за дело издаје на закону заснована, каже нам “Тајмс”. “Шта значе овакви аргументи? Михаиловић је предводио народ у отпору против немачких окупатора све док није увидео да је његов противник Тито уложио све силе како би Југославију комунизирао за рачун Москве. Уколико је Михаиловић Немце више терао, утолико је све више помагао изручивање своје отаџбине Совјетима. A то је била страховита дилема. “По његовом искреном уверењу комунистичка опасност била је далеко тежа од нацистичке. Зато се борио против обе. И када су комунисти, благодарећи помоћи британске владе, битку добили и с њом власт, која стварно значи туђинску окупациону владу, Михаиловић је оглашен за издајника такве владе. “Свет се тресе из темеља. Михаиловић, часни југословенски родољуб, пао је као жртва и мученик пред ноге победоносне комунистичке инвазије с Истока. Освајачи су већ у пуном замаху да задаве хришћанство у Југославији. Будимо поштени и храбри те признајмо жалосну истину, онакву каква је”.463) Ове племените укоре јавним факторима и капитулантском ставу негда горде Велике Британије наставља кардинал Грифин у својој беседи на великом конгресу католичког удружења “Наша Богородица”. Ево делова његове апостолске исповести: “Недавно суђење генералу Михаиловићу наш је народ осетио као груби удар. Судије су постали тужиоци, одричући туженом свако право правне одбране. . . Понашање публике у суду било је одјек понашања руље у Колосеуму, која урла од среће гледајући масакрирање првих хришћана”. Овакве речи све више шире таласе протеста или негодовања, јер се не ради само о животу једног мученика, већ о човечанским принципима, које мрве апокалипстична копита бесних комунистичких силеџија. И сада чујмо само један од тих изразитих протеста, заснованих на исповестима и исказима оних који су Михаиловићев процес на лицу места пратили, било као новинари или дипломатски обавештајци: “Није ово први пут, рећи ће нам енглеска господа, кад су људи издали своје пријатеље, да би умилостивили своје непријатеље. Ипак, жалосна је судбина, кад је председник владе, који је за европску слободу 1940. урадио више од иједног појединца, могао прогутати најсрамнију, најнесрећнију, најјевтинију и сигурно најфаталнију заблуду у анали463)

“T h e C a th o lic T im e s”, L ondon, 28. ju la 1946.

378

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

ма британске дипломатије. Признајући све ово, они ће додати да је на крају крајева господин Черчил часно и покајнички дотакао грешку, а за великог човека и то је доста. Али они he и упитати: шта се деси са свима другим гласовима, који су о слободи били тако гласовити 1940. године? Зашто су сада толико неми носиоци наше националне савести? Зашто, и то баш сада када нас запљускују таласи безбожног комунизма, који не зна за Бога, па услед тога не зна ни за Човека? “Иако ово пишем с Алпа, где се вечна поезија меша с лепотама језера, мене ипак даве магле енглеске хипокризије. Можда се господин Пристл вратио микрофону! Можда Mr. Мартин Кинсли није заборавио кад је минхенско клање Чехословачке назвао злочином. Можда је неко уденуо тањи крај принципа у међународну политику “Економисте”. Било је међу њима људи који су некад знали и рекли шта је што. Јавно мнење тражи и њихово мишљење о убиству Михаиловића. Сад већ можемо на прсте да пребројимо те правичне људе с Левице. Господин Коланц, лорд Беверик и лорд Пакенхам, с малим бројем других. Они стоје усамљени за предуго време. Радничкој странци снагу је давао енглески идеализам, а моралне изворе енглеско осећање природног, човечанског права. По самој природи ствари или политике г. Бевин није вечност. Али где је ипак др. Далтон? “Шта се то збива с енглеском савешћу кад и “Тајмс” одобрава пресуду?... Ја ћу само дићи косу на глави уредника ако их подсетим на савет који су дали Чесима, а који је гласио: жртвујте себе за добро Немаца. Сличан савет дали су и Пољацима: да се жртвују за добро Руса. А Грцима и Југословенима: да се мирно предају тим истим добротворима. По примеру Понтија Пилата, “Тајмс”’ самом себи поставља питање “Шта је истина?” А затим, он је као и Пилат довољно обазрив да опере своје руке . . . “Револуционар по својој п р о ф еси ји ... назван маршал Тито, све нам је објаснио: “Пресуда против Михаиловића значи пресуду међународној реакцији”, иако то није убедило православне Србе “да се устручавају свих веза с католичком црквом” . Све је у реду, јер сада већ знамо где смо. Али ипак, ако желимо да будемо спасени, јер је ово заиста ствар Спаса, ми смо дужни да препознамо непријатеља међу капијама наше сопствене савести. Једна стара формула открива нам путеве којима грех долази. Они могу бити и чињење и нечињење. Из оквира те формула не можемо побећи. Зато сви ми који смо се последњих година бавили политиком или публицистиком, запитајмо своју савест: да ли смо сасвим недужни за крв овог Праведника?”465) Док британска и америчка велика штампа ћути, заслепљена комунистичким рефлекторима, или задављена у својој прашини и филокомунистичким тирадама, не ћути штампа 465)

“T im e a n d T id e ”, L on d on , o d 17. a v g u s ta 1946.

POST MORTEM

379

мањих држава и ужих утицајних сфера. Међу првима налазимо швајцарску штампу, која је од првог до последњег дана претреса према обесправљеном Михаиловићу и правична и милостива. У њеном најутицајнијем листу читамо: “Трагикомедија београдског суђењ а. . . путем сумњивих доказа, покушава да дискредитује и владе Лондона и Вашингтона, обеђујући их да су оне Михаиловића навеле на колаборацију с непријатељем. . . Зар би таква логика поштедела маршала Тита, кад су за време бомбардовања Београда, априла 1941, југословенски комунисти подвлачили: овај рат нас се не тиче? Поред тога, њихов партијски комунистички комитет позвао је тада отворено и писмено све чланове: да полажу оружје окупатору (или Стаљиновом ортаку) јер неће да се боре за западну плутократију. . . “Међу свима доказима против Михаиловића нема нигде ниједног, који би носио његов потпис или доказивао било какву сарадњу с непријатељем. Неки од потчињених команданата имали су додира с Немцима и Италијанима, али се то све ниуком случају не може подвести под појам сарадње или колаборације. . . А шта да се каже о уговору који је потписао Хитлеров SS генерал Глобоцник с Титовим Кидричем и Беблером, данас већ председником владе Словеначке, и замеником југословенског министра спољних послова? Зар тамо не нађосмо и споразум о ненападању и споразум о ослобођењу заробљеника за целу Истру и Словеначку? Цео овај београдски процес гола је политика, иста ствар која се десила у Москви 1936, и све у служби комунистичке пропаганде”.466) Протестима из Швајцарске придружује се и Грчка, која је Титове “добровољце” и “ослободиоце” осећала на свој и м леђима. Њ ен први лист Михаиловићеву судбину прати са симпатијама и саучешћем. У њему читамо: “Краљ и влада напустили су покорену земљу. Али је Михаиловић из разбијених остатака југословенске војске створио сво ју . . . и с њом постао први герилац овога рата. Њ егово име одјекивало је широм света. Михаиловић прнмер . . . Михаиловић полубог. . . Михаиловић легендарни хер о ј... Време је пролазило. На југословенску сцену појавио се претендент за Михаиловићеву славу — ковач, авантуриста, хрватског рода. To је био Т и то. . . Помоћ савезника почела је да прелази с једне на другу страну. . . т и к ... так, Михаиловић — Тито. И Тито је био јачи, јер је с њим цео комунистички свет. “После капитулације Италије Би-Би-Си из Лондона окренуо се против Михаиловића јављајући свету да су “издајника” напустили и сви његови официри, који су пришли Титу. Тада је лондонски радио био и за наш црвени Е.А.М. Зар се не сећате какве смо све приче слушали из Лондона о стању у нашој Грчкој? Савезниди су Михаиловића напустили и сву 466)

“L a G a z e tte d e L a u sa n n e ”, o d 16. j u la 1946.

380

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

помоћ и пажњу поклонили Титу. Мало је недостајало па да исте судбине буде и наш Е.Л.А.С. Од тога нас спасе признање старог Черчила, које гласи: две моје најстрашније грешке биле су помоћ дата грчким и југословенским комунистима. . . “Зар за комунизам није питање живота или смрти доћи главе целој својој опозицији? Сећате ли се судбине Троцког? Стаљинова рука пронашла га је и у Мексику. Ми. већ добро знамо како сви пред комунистичким судом све “признају” . Оптужени понавља све што од њега траже. Преко ноћи га припремају како he се сутрадан држати. У ћелију Тухачевског довели су нејаку децу и . . . кад је одбио да призна оно што никад није урадио, деца су залелекала у џелатским рукама, осећајући оштрице ножа испод свог такног грла. “С в е ... све . . . само не то”, зацвилио је совјетски маршал ... и умро је као издајник. . . “Инквизиторски калуђери средњег века били су права деца у примени својих тортура. Комунисти употребљавају савременије, методе . . . мучење путем гласа и светлости. Пре него се спусти ноћ, у ћелији се запале рефлектори, с хиљадама волти који просто заслепе. За то време електрична звона стварају паклену ларму, која слух паралише. Људски мозак не размишља више. Човек постаје луд. Где је тај који не пада пред овим новим проналасцима нове технологије и науке? Али ово није све. Ту су такође и многи изуми. Ето само толико о “признањима” пред комунистичком правдом . . . “Једну ствар знамо сви и према оном што смо у свом дому срели: кадгод комунизам хоће да уништи свог непријатеља, уз помоћ својих безбројних агената широм целог света, он своју жртву обаспе пљуском таквих клевета, да и сама жртва посумња у с еб е. . . Краљ Петар је молио савезничке владе да Михаиловића спасу смрти од комунистичких вампира. Али да ли су оне хтеле да га спасу? Сви Михаиловићеви пријатељи од првог дана окрећу очи ка Енглеској и Америци. Мали народи траже од великих — велике ствари. И кад се ништа не деси, њихова се вера губи. Али зар је и то важно? Бог их је малима дао. Зато he све преболети сами”.467) Таласи протеста против комунистичке инквизиторске правде допиру и до Истамбула. Сутрадан после пресуде најелитнији турски лист доноси ове коментаре: “М ихаиловић. . . генерал кога су савезници годинама у звезде ковали. . . и који је по слободним планинама наставио рат против Немац а . . . шта је данас: издајник или херој, родољуб или жртва трговачких рачуница?... Још више и још важније: је ли он Југословен или комуниста? “Зар није и туга и трагедија осудити Михаиловића зато што је сарађивао с Енглезима и Американцима, са својом емигрантском владом у Лондону, с којом су у вези били и 467)

A cropolis, A tin a , 18. ju la 1946.

POST MORTEM

381

зато ce поноснима осећали неки од данашњих југословенских државника?... Јесте . . . јесте . . . Михаиловић је крив што је побеђен у домаћој б о р б и . . . између две стране и две идеологије . . . побеђен јер је издат. “Да је Михаиловић победио био би херој. Али зато што је побеђен постао је издајник. Овај рат дао нам је више случајева ове природе. A то све не чини част нашем веку. A наш век постаје још мизернији баш зато што је Михаиловић напуштен и издат од оних на чијој је страни био и од којих издају никад није очекивао” .468) Овај дирљиви и човечански глас из негда најмрачније државе света, значи право кандило на незнаном гробу младог српског официра, који је своје ратне трофеје почео да стиче у борби против негдашње турске империје. Тај глас одаје и праву срећу нове Турске што није примила Черчилово и Идново покровитељство, јер, иначе, по њеном Истанбулу жарили би и палили исти комунистички дивљаци, које Британија устоличи у Београду. И најчитанији лист новог Израила даје израза својим протестима против комунистичке страховладе и њеног правосуђа, апострофирајући нарочито вероломну политику Велике Британије, која је и младој јеврејској држави нанела доста несрећа. Ево најважнијих навода из њиховог протеста: “м члост, то је знак слабости у свету политичких пигмеја. Михаиловића нема више. Њ егове груди изрешетане су куршумима. Британска влада. . . опрала је своје р у к е . . . као што је то рађено и пре две хиљаде година. To је било суђење према законима једне суверене државе, утеши нас Бевин... “Чудновате ствари десише се с Михаиловићем. Немци су током дугих дана рата уложили све своје силе да би га смакли са света. . . И што ни Адолф Хитлер није могао то сада за њега ради овај сулуди свет. Што је Михаиловић дочекао јуче, то ће сутра многи дож ивети. . . Али господин Бевин неће ни прстом маћи, јер је тако записано и урезано у стубове и знамења — суверености. “Михаиловић није фашиста, чак ни по совјетском тумачењу речи. А совјетском тумачењу мора се веровати. Премного је света који се слободом размеће а којему епитет фашизма далеко више приличи. Комунизам и фашизам рођена су б р а ћ а ... За данашњу штампу важније су забаве и сензације од истине. Највише плаћени новинари такмиче се с комедијашима и с лепим холивудским ногама. Место Гардинера, Спенсера и Скота, добисмо лордове Бивенбрука, Кимслеа, Кампоса и Ротермира. А “Би-Би-Си” — сада већ и Черчила баца у бригу’.469) Тих трагичних дана по правду и право, Михаиловићеве мученичке смрти сетио се и племенити јеврејски песник Аронсон. У својој дирљивој песми “Успомени Драже Михаиловића” од 17. јула 1946. песник пита и људе и богове: “Где су 468) 469)

‘4La R epublique”, Istam bul, 18. ju la 1946. P alestin e Post”, Jerusalem , 18. ju la 1946.

382

НА

СТРАШ М О М С У Д У

громови кроз које су некада говорили пророци? Где је глас који човечански зацвили над судбином нејаких кад их газе, и добрих кад их вређају? Где су речи оних који и ватру пречисте даби из праха мученика васкрсла армија ф ен и кса... како би свет бранили од силе, а слово пророка од заборава? Кад силни греше, грешни су неми. Зато, прво с осећањем стида, а затим с молитвама— поздравимо Србина и Јунака!”470) Песникове визије и мисли наставља његов сабрат, писад и новинар Алтмајер, социјалиста и по милости самог чуда преживела жртва Хитлерових покоља. Њ егов глас долази из Хамбурга, изражавајући и осећања препорођене Немачке, и душу њене разбијене вајмарске демократије. И сада чујмо Алтмајерове речи: “Хитлерове, Герингове и Кајтелове ескадре засенише отворену и небрањену југословенску престоницу. Тридесет хиљада праведника заспало је испод њих вечитим сном. Немачки тенкови и италијанске регименте, без сваке објаве рата, сручише се са три стране на несрећну државу. Пришли су и албански плаћеници, како би из раскрвављеног тела извукли које перо. “Иза Немаца и Италијана јавише се дуго припремане банде хрватских усташа и квислинга, које he пола милиона Срба узети на своју савест. Етерске звуке Лилимарлен, надкрилили су самртни јауци осамдесет хиљада Јевреја и десетина хиљада српских талаца, људи, жена и школске деде. Југославија је претворена у људску кланицу. Осам милиона Срба живело је у Југославији пре рата. Један и по милион од њих не живе више. Или су пали у рату и погромима или у грађанском покољу. “To је залеђе из кога се диже лик Драже Михаиловића, који је од “народног суда услед сарадње с непријатељем” осуђен прошлог понедељника, а стрељан у Београду после 48 сати. Дигао се из рушевина југословенске војске. И поштујући прастари закон српских сељака окупио је око себе разбијене делове своје арм ије. .. С њима се повукао у шумовите планине. Ту су се родили његова герила и његова борба заслободу. У мрачној и дубокој ноћи несрећног народа тај подвиг засијао је као звезда. Михаиловић је постао први војник, а његови ратници први борци, који су се на поробљеном европском континенту први дигли на оружје против фашистичко-нацистичке немани. У тим данима били су једини европски савезници Енглеске. “Михаиловића сада нема више. Убијен је као обичан зликовац. Како се све то да схватити и помирити? To ће разумети само они, који познају вековну, крваву и бескрајно тужну трагедију балканских народа, нарочито Југословена. С времена на време њихова је судбина била да б у л у зрно између два млина великих сила. Такво зрно сада је Михаиловић. Упао је између та два млинска камена, који су га смр47°)

L. Aaronson: “Poem in M em ory of Draza M ihailovich ”.

POST MORTEM

3 83

вили. Михаиловић je тип српског патриоте и сељачког војника, који нема ничега више, изузевши свог оружја и свог јунаштва. Све што је хтео и тражио, то је врапање слободе својој земљи, и у њој мирно и сигурно место испод сунца. “Михаиловић је био и остао српски, демократско-грађански родољуб. За Тита и његове партизане неутралност је била закон све док је трајао савез између Хитлера и Стаљина. Спољни рат водили су за ствар Совјета, а унутарњи, класни р а т . . . макар био и против четника и патриота — за превласт у будућој држави. Нашли су се један против другог два света. Тито је на међународном пољу био безусловни савезник Истока, борац за јединство свих подјармљених Славена, од Владивостока до Трста. Напротив, Михаиловић је био и остао скромни ратни сељак, који све од 1789. снева о братству и човечанству, о слободи и самоопредељењу и појединаца и народа. “И тако се неодемократија смеје Михаиловићу који је савезник, а истовремено воли и “матушку” Русију. Смеје се Михаиловићу који је трагична синтеза Кориолана и Хамлета на славенско — достојевском подножју. Из овог унутрашњег и спољног контраста Михаиловић — Тито избио је страховити грађански рат између националиста и комуниста. Те ретке борбе и страхоте знамо већ из немачког сељачког рата, из француске револуције, и све даље до братског судара анархиста, комуниста и социјалиста за време шпанског грађанског рата. “Михаиловић, издајник и савезник фашистичко-хитлеровских армија?”. .. “Народни суд у Београду са својим подешеним статистикама?”. Ми већ дуго знамо ту песму а знамо и мелодију. Све што се приписује побеђеним националистима видимо на дугом и подвученом рачуну. Али где су рачуни победоносних комуниста, и ко њих прави данас у Београду? Михаиловић је побеђен. Зато је и стављен на оптуженичку клупу, поред обичних зликоваца да би с њима у истом секунду био и осуђен и постављен пред исте цеви. Христос и Б ар н аб ас ... ништа ново испод сунца! “Исток и Запад, источна и западна оријентација, стали су један против другог у београдској судској сали. Ни о чему другом није се радило. И зато је Михаиловић морао да умре. С њим су били оптужени, иако нису присутни били, представници старих српских демократских партија и традиционалне демакратско — српске државне идеје. Чему служи цео овај театрални процес, недостојан једног херојског народа?... У Михаиловићу је изражена опозиција југословенског народа тоталитарној држави. Да је слободан народ судио Михаиловићу и његовим сарадницима пресуда би друкче изгледала. “У хиљадама сељачких домова запалиће се данас кандила испод иконе српског Светитеља Саве, за покој душе стрељаног Мученика. Довршен је трагичан акт у трагедији Југословена. Отвара се ново поглавље. Али ипак, и у њему

384

НА СТРАШНОМ СУДУ

he блистати светло име Драже Михаиловића. Народни херој, иако мртав, биће далеко јачи него је то икада за живота био или могао бити у свету велике неправде” .471) Протести против комунистичке пресуде или судског убиства великог антикомунисте низали су се на хиљаде, широм целог слободног света. Ми смо репродуковали само неколико њих, из разних средина. Али и тих неколико типичних примера дају верну слику расположења целог обавештеног света. Изузетке свакако праве комунисти, били где били, као и капиталистички капитуланти, без човечанских и националних мерила и приндипа, са својим меркантилистичким и дефетистичким ставом и појмовима. Велика и водећа америчка штампа није се изнад капитуланата и дефетиста много уздигла, иако је често критиковала и истражне методе и комунистичко правосуђе. Ток суђења и непознавање инквизиторског залеђа разочарао је многе, а многи су се томе и радовали. С тих разлога, и услед своје раније проблематичне улоге у југословенском спору, пресуду су донели без много коментара, али са доста симпатија према Михаиловићу и његовом сахрањеном покрету. Иако од краја 1943, под утиском комунистичке пропаганде и притиском филокомунистичке јавности, та штампа није имала много милости ни према истини, ни према Михаиловићу, сада је, ипак, постала нешто истинољубивија и милостивија или много неповерљивија према свима комунистичким изворима. Ниједан од озбиљних америчких листова није поверовао у Михаиловићеву “сарадњу с непријатељима” и “издају отаџбине”, иако то нису увек казали отворено и куражно, као што су некада исувише куражно по свету ширили славу и подвиге комунистичких мародера и терориста. За разлику од америчке јавности утицајни “Тајмс”, најугледнији лист Британије, једини који је и против несхватљиве Черчилове хипнозе често чувао истину, а увек и правду, био у питању Тухачевски или Михаиловић, свет је прилично запрепастио. Према њему Михаиловић није невин умро, јер је бледе речи Михаиловићеве сенке заменио с правим Михаиловићем. Тих истих дана, и Бевин, савест честитих фебијанаца и нова звезда социјалне демократије света, мирне душе изјавл>ује “да је све у реду, јер је таква правда и право суверене државе, у чије се послове други не смеју мешати”. Тај кратки пут затварања једног отвореног питања у међународним односима, обично је пут оних, који на својој савести носе неку тешку планину, те једва чекају да се планина сруши на туђе главе, а они што пре забораве и своју издају и своју жртву. При свему томе, британски министар спољне политике и не покушава да мало подигне гвоздену завесу испред ис471)

Ј. A ltm a y er, “H a m b u rg er E ch o ”, 20. ju la 1946.

POST MORTEM

385

кеженог лица те нове правде и необичне суверености, коју је он, једним делом из Потсдама, и својим дипломатским признањем, наметнуо несрећној Југославији. За време московских процеса који су сада дошли и до Београда, сличну комунистичку правду ваљано су решетали, и он као савест радничких унија, и Атли, као вођа радничке партије. Али времена се мењају, а с њима и људи, нарочито политичари. На крају се отварају и два питања: зашто протести демократске јавности и њене штампе, на челу с оба “Тајмса”, и лондонског и њујоршког, нису били искренији или гласовитији, и зашто се није чуо и глас Беле Куће, кад су с истином сви савршено били упознати? На прво питање одговор he нам дати више људска или социјална психологија него логика. А друго питање расветлиће сама историја једног Трумановог одликовања. Видели смо да они који измишљају приче могу у почетку и сумњати у све те своје фантазије. Али честим понављањем сумња се постепено губи и бајке претварају у истину. Тако их као сушту истину на крају крајева узму и они, који су их с планом измислили, а с њиме и они који су их само чули. “Савезничка солидарност” са Совјетском Русијом тражила је концесије а наметала бајке, које је белосветски комунизам савршено искористио. У том знаку низале су се славопојке и Стаљину и његовим агентима, а губиле све старе сумње у њихову добру вољу и савезничку искреност. Зато је совјетски Катин прикачен Немцима. Зато су совјетске бајке из Тифлиса и пропаганда комунистичке интернационале преко московских “панслависта” изнад генерала Михаиловића дигли ковача Тита с десетинама разних пасоша и имена, сви лажни као што су лажне и његове победе. У тим славопојкама и Стаљину, “већем и од Петра Великог’”, и Титу, “ујединитељу и ослободитељу свога народа”, нико није тако далеко ишао као Черчил, иако је комунизам савршено познавао, а о Стаљину пре рата писао поразније од иједног другог светског државника, изузевши можда Троцког, негдашњег Стаљиновог идола. Благодарећи Хопкинсу, Девису, Валасу и Моргентау, а затим Липманима и криптокомунистима, број совјетских симпатизера растао је све више, а новинарска објективност у англо-америчкој штампи падала све ниже. Овој заразној психози пришла су у помоћ још два вештачки исконструисана фактора. Први је фама да су комунисти заклети непријатељи нацизма, једина сила о коју се могу и морају сломити, без обзира на комунистичко — нацистички ортаклук из 1939, из кога се стварно родио други светски рат. Други је несхватљиво уверење многих јавних радника и писаца света, нарочито јеврејског порекла, који су антисемитске тенденције назирали свуда више него у комунизму, не слутећи шта све Јеврејима у Русији спрема Стаљин, или

386

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

Стаљинови наследници јеврејској оази и азилу, малом, часном и куражном Израилу. Сумњајући у све остале, нарочито у официре и националисте, ова синтеза психозе и хипнозе хероје је радије тражила у стаљинистичком свету и безименом авантуристи, него у елитном генералу и академском професору. Поред тога, дух сензација увек тражи нешто изузетно, зачето у машти, рођено у крви, необичне појаве и подвиге који се најчешће налазе тамо где их уопште нема, нити их је икада било. Тако им “патриоте” међу анационалним комунистима, а “издајници” међу најчистиЈим националистима, постају ближи, привлачнији, чак и вероватнији, јер су и сензациЈе уносније од голе истине. Што су људи или фактори већи и утицајнији, то су фаталније и њихове политичке или професионалне заблуде. Кад их открију велики људи лакше их признају него проблематичне величине. Али велику демократску штампу у другом светском рату нису водили велики људи и савесни новинари, као што ни демократију за зеленим столовима Великих нису представљали велики и видовити државници, без обзира на све епитете о Черчиловој и Рузвелтовој генијалности. Страх за своју репутацију или глас “објективног посматрача догађаја” угаси често и светлост истине и глас савести. Грешни људи увек желе да остану непогрешиви. У љ уб о м о р н о м ч ув а њ у репутације “непогреш ивост п” налазимо кључеве многих грехова према Михаиловићу и истини, тада изражених у ћутању, као што су раније изражавани у ширењу комунистичке пропаганде. Непогрешивост грешних засенила је грех необавештених, све у нечистој намери да с Михаиловићевим изрешетаним телом у незнани гроб спусте и све своје грехове, и према истини и према демократији.

ххп ЕIX И Л О Г Политика је често несхватљиви компромис између начела и интереса. Велика начела из Вилсонових дана засениле су фаталне капитулације Рузвелтове владе. У Вилсоновим прокламацијама, неколико месеци после бољшевичке револуције, читамо: “Са земаљске кугле морамо збрисати сваку силу која угрожава мир света”. А млађи и неутицајнији Черчил из тих дана додаје: “Комунистичку наказу морамо задавити у самој колевци” . Демократија, сувише уверена у своју снагу и своја начела, совјетско чудовиште није задавила, већ га, напротив, одржала у животу, и то најчешће уз давање велике помоћи, кредита, концесија, капитулација и понижења. И док је тако голуждраво чудовиште стицало све јача крила, и ближњима задавало све јачи страх, из праха су се дигле две нове немани: фашизам и нацизам, и то обе у сенци страха од комунистичке опасности. Године 1936. пред Друштвом народа у Женеви Хаиле Селасије вапије: “Дошао сам из поробљене Абисиније да обавестим Европу о катастрофа која је очекује. Није у питању само фашистичко освајање туђих држава, већ је у питању цео међународни морал. Бог и историја cehahe се вашег суда”. Европа није послушала апел, па чак ни осетила или схватила. Фашистичко-нацистичку тврђаву није угрозила кад је још стајала на рахитичним ногама. Те капитулације зближиће и против демократског света окренути две подједнако агресивне и империјалистичке силе, обе незајажљиве у подривању и освајању слободног света. А кад се савез о подели Европе, закључен између Хитлера и Стаљина, претворио у њихов међусобни рат, слободни свет није обе несите силе оставио саме да би се што пре сурвале у своје властите амбисе. Цео други светски рат, сасвим несвесно, и без иједног старог политичког начела, демократски запад тако је водио, да је место једног зла устоличио друго. А друго, ново зло, постаће далеко страшније, замењујући расну мржњу класном и ширећи своје апетите по целој земаљској кугли, од једног до другог леденог пола. Опасност по Европу, која је долазила из Рима и Берлина, претворила се у опасност по цео свет, коју из Кремља шире Стаљин и његови наследници. Рузвелтове четири основне слободе из Адресе надији од 6. јануара 1941, “на којима he у међународном миру и сарадњи цветати и свет и све човечанске слободе у њему”, одјекују све тужније, као што тужно одјекују и све његове

388

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

остале демократске крилатице. Још тужније одјекују и свих осам великих начела из Атлантске повеље, на која се и Стаљин заклео. А шта да се каже о свим људским и народним слободама, обећаним у Јалти, а проиграним у Потсдаму, са свима послератним признањима диктаторских комунистичких влада, пониклих из крви и суза, страха и терора, демократске наивности и совјетске незајажљивости? Дух и душа комунистичке секте и све опасности које собом носи, нису биле непознате демократима света. Између оба рата, скоро свакодневно, понављане су многе Лењинове крилатице, а нарочито ова: “Ми ћемо искористити сваку подвалу и свако лукавство, сваку незакониту методу или маневар, а затим и свако фалсификовање голе истине, све што годи нама и нашим тезама”. Да не би оставио свет у сумњу о ублажавању терористичких метода на које се комунизам увек ослања, Лењин је додао: “Комунистичка диктатура значи ни мање ни више него пуну неограничену власт која се ослања на силу, апсолутну власт без икаквих граница, без икаквих правила и без икаквих законских оквира”. Ову нову политичку концепцију, мрачнију и од фараонске, и од цезарске, и од феудалне, допуњава Лењинов први просветитељ Луначарски овим речима, које су постале комунистичко еванђеље: “Мрзимо и мрзићемо и хришћанство и хришћане. Најбоље ме$у њима ми сматрамо својим најгорим непријатељима. Проповедају љубав према ближњима, a с њом милост и праштање, дакле све оно што је у суштој супротности с нашим начелима, с нашим радом и с нашим планом. Хришћанска љубав значи подизање бедема испред таласа револуције. Зато нека иде до ђавола свака љубав према ближњима, јер нама је потребна мржња, мржња, а не љубав. Ето, услед тих разлога морамо да учимо и памтимо како да мрзимо и прогонимо, јер ћемо само тим путем освојити свет”. Сличних крилатица или апотеоза мржњи и терору из пера или слова комунистичких мозгова света имамо на хиљаде. Запад их је прилично памтио, јер смо их могли читати и по комунистичким школским уџбеницима, који све формалне споразуме или разговоре с “капиталистичким империјалистима” узимају као средство преваре или успављивања како би лакше ушли у њихове тврђаве и лакше дотукли сваког противника” . Предратна предавања Мануилског по совјетским универзитетима била су и довољна и јасна да би свет видео какво се аморално и несито чудовиште ваља иза брда. Највернију слику тог чудовишта оставио нам је и Бухарин, негда први комунистички идеолог и Стаљинов идол и учитељ: “Стаљин не зна ни зашта друго сем за освету. Сетимо се теорије о слаткој освети коју је једне ноћи обелоданио пред лицем Камењева и Ђержинског: изабрати своју жртву, брижљиво јој припремити омче и на њу сручити своју немилосрдну освету. . . а тада се спустити у кревет. . . Ничега на свету нема слађег од тога”.

ЕПИЛОГ

389

Невини милиони жртве су оваквих погледа и метода, диктатора и њиховог лудила. Изрази могу мењати форме према времену и приликама, али комунистичка суштина, заснована на терору и мржњи, вечном страху од бољег и вечној бризи за своје грешне тековине, остаје непромењена и иста, гдегод се налазили. Што су њихови фанатици прорекли, или шизофреници обећали, to he они свету наметати на свакој земаљској тачки, које се докопају силом или преваром. To је, уосталом, увек стари закон мањина, које се само тим крвавим путем могу докопати власти и на њој задржати. Коминтерне или коминформе, Русија или Југославија, Куба или Кореја, увек исти циљеви и исте методе, исте диктатуре и исти терор, исто деградирање људске личности и исти мрак, последице и узроци страха и лудила, мржње и насиља. С таквим циљевима пред очима оперишу и комунистичке диктатуре и њихови диктаторски закони, с бескрајним траговима по мрачним подрумима, невидљивим мучилиштима или логорима смрти. Кад се комунистичка правда преко јавних и добро припремљених процеса појави на видело, онда се увек ради о обичној комунистичкој пропаганди, са свима могућим и немогућим подвалама и фалсификатима. Суђење Михаиловићу у Београду, пољским генералима у Москви, Миндзентију у Пешти, Манију у Букурешту, Петкову у Софији или незадовољним песницима и књижевницима у Русији, ноее увек истоветна пропагандистичка обележја, с уливањем страха у кости, а драконске казне и у мисли и у дела. Пре неколико дана, двадесет и две године после страшног Михаиловићевог суда, завршено је суђење четворици совјетских књижевника, који су тражили мало више слободе, а мало мање комунистичког туторства. И ништа више. Унук Максима Литвинова, негда верног друга Луначарског и свемоћног Стаљиновог комесара за међународне односе, овако описује механизам совјетског правосуђа: “Судска сала испуњена је нарочито одабраним светом, највише агентима тајне полиције или добровољцима милиције, како би свет стекао уверење да се заиста ради о слободном и јавном суђењу. Оваква публика прави паклену ларму, исмејава и вређа и оптужене и сведоке” . И када се из московског суда 1967. вратимо у атмосферу Михаиловићевог страшног суда из 1946, или Тухачевског из 1936, угледаћемо пред собом исту комунистичку укалупљену правду и инквизицију, исте судије и исту публику. Што млађи Литвинов из совјетских ланаца није смео рећи, рекла нам је исте недеље Стаљинова кћерка: “Цео овај процесни циркус и хаос предводи тајна полиција, спроводи њен државни тужилац, а помажу послушне судије”. Којим путем непроменљива комунистичка пропаганда ствара доказе, било то раније или сада, илуструје савршено и цела посада америчког брода “Пуебло”, са 83 официра и

3 90

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

морнара на њему. Чим су са својим бродом насилно доведени из слободних међународних вода у комунистичке базе Кореје, свету је дата прилика да чује и овакву “изјаву” команданта брода: “Мој злочин нема оправдања, јер сам ухваћен на делу криминалне шпијунаже, од стране људи који су се бранили. Мој злочин који сам извршио ја и моји људи не може се избрисати”. А да би трагедија света била још већа а комунистичка правда видљивија, чујмо сада и колективну “изјаву” ’ целе посаде, према тексту из “Њ ујорк Тајмса” од 19. фебруара 1968: “Демократска народна република Кореје потпуно је у праву да сама одлучи о нашој судбини. Пошто ми нисмо више ратни заробљеници већ криминалци, ухваћени на самом делу шпијунаже, то немамо права на било какву жалбу, чак ни онда ако нас снађе најгоре”. Оно што либерална савест Америка или њена велика штампа нису хтели да верују, ни 1936. у Москви, ни 1946. у Београду, верују тек сада 1968. И њима и целом свету сувише је јасно да су све те изјаве обични фалсификати или плодови мрачних ћелија, јер је лађа нападнута на слободној морској пучини. Поред тога, сличну изјаву не би потписали официри ниједне државе света, па и кад би били обични шпијуни, а не бранитељи слободе и своје отаџбине. Калупи комунистичке пропаганде исувише су јасни, и увек исти, непромењени, радило се о Москви, Београду или Кореји, баш зато што долазе из истог идеолошког извора, или из исте мрачне тамнице. И у назаднијој Куби, фебруара 1968. чућемо исте речи којима је своју одбрану завршио понизни и изобличени Бухарин. “Да би ликвидирали секте и догматична неслагања, морамо се вратити на прави пут, а он је само један: комунистичка партија с Кастром на челу”. To су речи Емилија Гуесаде Рамиреза, негдашњег Кастровог учитеља и идола. И тако, место старе истине да се у свету мења све сем промене стичемо још једну: испод сунца све се мења сем комунистичке пропаганде и комунистичког мрака. Пропаганда и вечити терор, страх у кости и свођење људске личности на степен робота, то су две једнако оштре стране комунистичког мача. Политички процеси дају најјаснију слику целог тог заплета у комунистичком бићу. Што налаже интерес привилегисане владајуће касте, која увек чини најгори и најдубљи друштвени талог, то закон намеће, а пропаганда оправдава и истиче као “вољу и глас народа, полугу прогреса и гарантију мира” . Као свака тешка епидемија и комунизам се дегенерише, али се никад не одриче својих терористичких инструмената, у којима леже једине гарантије његове класне или кастинске владавине. У својим методама, путевима и циљевима, које прате терористичка машинерија, комунисти увек виде сушту правду и народно одушевљење, све док под тим истим справама не почну да пуцају и њихове кости. Зато им

ЕПИЛОГ

391

је лако да у сибирским логорима смрти, који и даље на страшним мукама гутају деведесет и пет процената робова, виде само “установе за васпитање”, све док такво васпитање и њих не прогута. Све појмове којима се цивилизовани свет некада поносио комунисти преправљају и подешавају према својим интересима или калупима, радило се о економским, правним, политичким, филозофским, па чак и биолошким концепцијама. Као народну демократију обележавају све што владајућу касту уздиже изнад народа, претварајући државу у своју баштину или феуд, а народ у своје послушне роботе. Кратко: комунистички интерес говори све могуће језике, игра све могуће и немогуће улоге, намеће сва могућа и немогућа схватања и дефиниције, па чак и веру у своју грешну непогрешивост. Таласи комунистичке пропаганде осетили су се нарочито за време рата, после планског Стаљиновог ликвидирања Коминтерне и камелеонског увођења демократске терминологије у све комунистичке установе и дефиниције. Те таласе демократска јавност, а нарочито штампа, схватиле су као нагли и плодоносни преокрет у целој совјетској грађевини, која у своје старе зидине уноси нову народну, прогресивну и демократску садржину. И тако западна јавност својим ћутањем или одушевљењем, а западна штампа, својим неверним приказивањем, постају моћне антене совјетске комунистичке пропаганде. У том несхватљивом заносу и опијености, преламају се све слике, из којих испадају сви убеђени антикомунисти прави фашисти или надисти, а сви комунистички фанатици и сарадници постају — једини хероји и борди за народна права и слободе. Ту фаталну појаву, која је комунизам стално крилатила а демократију тешко спутавала, означавајући често и највеће антикомунисте за “потајне антисемите”, илуструју хиљаде случајева од дана Техерана, преко Маркосових “хероја ”, до данашњих кореанских и виетнамских “народних ослободитеља”. Стаљинова и Титова заједничка радиостаница из Тифлиса, служила је западној штампи као “извор истине” за све њене нападе на Михаиловића и “његове српске хегемонисте”. Та иста станица, целог дана 12. септембра 1944, а затим и целе следеће недеље, увек у главним вестима од 20:05, јављала је свету “да је генерал Бор Комаровски агент Гестапоа, и да је цео његов устанак у Варшави Хитлеров посао и Химлеров план”. Док генерал Ајзенхауер тражи од совјетске команде најхитнији марш ка Варшави, како би пољски устанак помогли и искористили, Совјети наређују застој на целом пољском фронту, јер неће да помажу “Хитлерове агенте”. To су од њих тражили и пољски комунисти, како не би до свог изражаја дошли пољски националисти и њихов херојски подвиг. Тако he се ратна линија скаменити испред саме Варшаве, док Немци потпуно не збришу националну герилу, као што

392

C T P A IU H O M С У Д У

су годину дана раније на том истом попришту, огњем и мачем, збрисали очајнички јеврејски устанак. Маја месеца 1944. Тито је без своје китњасте маршалске униформе и товара свемогућих декорација, највише властитих, побегао из Босне и обрео се у Барију, а затим на Вису, по Черчиловој несхватљивој милости, под сигурним окриљем британске флоте. Британски новинар Voigt, уредник часописа "Nineteenth Century", објавио је ту тачну вест, коју је Черчилова обавештајна служба брижљиво чувала као највећу тајну, јер је случајно свега неколико сати пре тога вратоломног бекства с бојног поља Черчил устоличио и Шубашића и Тита, славећи подвиге “великог маршала”, уз прилични скептицизам свог парламента. Млади Сулцбергер, још и данас савест највећег листа Америке “Њ ујорк Тајмс”, у том утицајном органу и савршеном оруђу целе комунистичке пропаганде, у вези Тита и Југославије, овако реагује: “Вест о Титовом бекству из земље најобичнија је лаж, јер се Тито налази у земљи на челу својих ослободилаца”. Демантујући ту “лаж” која је била истина, а не бајка, и Сулцбергер и његов истинољубиви орган обасипају недужног новинара читавим плотунима својих укора и напада, не штедећи с њим ни самог Михаиловића, из чијих извора долазе све сличне “приче”. Три недеље после истинског бекства с попришта, и то 17. јуна 1944, друга америчка новинарска и либерална звезда из велике штампе, прискаче у помоћ Сулцбергеру овим речима, расутим широм више листова: “Све вести о бекству маршала Тита из Босне најобичнија су српска измишљотина, јер се херој и идол ослободилачке гериле налази у земљи, на челу својих неустрашивих ратника, увек у сталним и победоносним биткама”. Липман и Пирсон у Америци, а Силахус, Силберберг и Ласки у Енглеској, прискачу у помоћ и Сулцбергеру и Блер Болу, а не истини. Слични подвизи и обмањивање јавности нису били изузетак, већ све више неко правило укорењено у демократској штампи запада из тих судбоносних дана. Тако је тада изгледала и либерална јавност и либерална савест, која из дубоког америчког залеђа и сумњивих фондова, по мигу комунистичке пропаганде, трчи испред бесних комунистичких пегаза, прво ка Алпима, а затим и ка Кини, Кореји и Вијетнаму. Д ок је савест западног и либералног света тако функционисала 1944. или 1945. за време Михаиловићеве и југословенске трагедије, њихових Катина и мучилишта, она се неће променити ни онда, кад су њихови “ослободилачки идоли” закрочили и у Атину, колевку демократије света. Велики либерални органи, с њима и доцнији гувернер Илиноиса, па скоро и председник Америке Стивенсон, с понеким чланом саме владе, па чак и с госпођом Елеонором Рузвелт, јавно су протестовали “што се америчке оружје налази у рукама фашиста, којим убијају народне борце и америчке са-

ЕПИЛОГ

393

везнике” . По њиховим посувраћеним мерилима, савезници Америке нису били Грци и грчка демократија, већ Стаљинови, Титови и Маркосови терористи, ослободиоци или “добровољци”. Тек у марту 1947. Труманова доктрина унела је више светлости у ове свесне или несвесне канале комунистичке пропаганде. У месецу мају 1948. Маркосови “ослободиоци” или Титови “ослободилачки добровољци”, које he Кореја доцније само имитирати, запалили су село Елефторон, а испод рушевина оставили две стотине покланих сељака, с њиховим породицама, међу овима и четрдесеторо деце у колевци. Оружје у рукама комуниста, знатан део преко Титових канала, било је америчког и британског порекла, дакле исто које је срушило и Михаиловићев национални покрет. Демократска штампа запада остала је скоро нема, нарочито гласовити и велики листови. Протести се нису чули ни из Државног секретаријата за спољне послове, на чијем су челу били либерали. Целом свету, па и утицајним либералима, било је јасно да иза те целе грчке “народне побуне” стоје Стаљин, Тито и Димитров, или владе Совјетске Русије, Југославије и Бугарске. Повеља Уједињених нација коју су потписале и ове три комунистичке владе, изрично забрањује свако мешање у домаће послове других држава, па и када сви учесници не би били чланови те исте међународне организације, а комунистички “ослободиоци” обичне терористичке банде из редовне комунистичке војске, убачене у туђу земљу. Услед пречестих злочина таквих банди, Маркосових “ослободилаца”’ или Титових “добровољаца” стотину и двадесет терориста осуђено је на смрт, и то после редовног суђења и несумњивих доказа. Међу разлоге пресуде судске архиве помињу “убијање талаца . . . паљење к у ћ а . . . и читавих сел а. . . клање деце и жена, скрнављење домова и храмов а . . дакле све оно што је било предмет суђења у Нирнбергу, и што заједнички инкриминишу и Повеља Уједињених нација, и њен закон о људским правима, који су подједнако били обавезни и за све комунистичке државе, њихове миротворце и ослободиоце. Против тих пресуда редовних грчких судова, на основу предратних демократских закона, преконоћи је устала цела либерална јавност и Америке и Британије, која се судбине Елефтерона и многих сличних грчких Катина никада није ни сетила. Против таквог “злочина” дигла се заједнички и левичарска и десничарска штампа Француске, на челу с католичким листом “ЈГФигаро” и великим католиком и бесмртником Франсоа Мориаком. Свој глас протеста изразила су и оба “Тајмса”, с обе стране океана. На њихов самарићански став, без икакве самарићанске љубави према грчкој деци и сељацима, нису утицали ни невини гробови, ни море комунистичких крилатица које је прекривало древне зидине старе Акрополе.

394

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

Све до тих дана 28. јуна 1948, када су југословенски комунисти стрмоглаво избачени из Коминформе, Титови “добровољци” заједно са својим грчким друговима по територији Грчке остављали су своје дубоке бразде. Из Грчке су одвели и око 15.000 деце, највише путем крађе од родитеља, нарочито оних који комунистичке банде нису признавали за своје ослободиоце. У првој половини 1948, преко комунистичких новина у Југославији могли смо читати и изјаве тих младих и свесних “комуниста”, међу којима многи испод 5 година, а сви испод 12 година. Ти невини и несуђени јаничари, по комунистичкој логици меродавне судије, у својим “изјавама” не само осуђују, већ се и “одричу својих реакционарних родитеља и издајника . . . реакдионара и туђих измећара” . За свако киднапирано дете америчка штампа с пуним правом подиже читаву узбуну, јер се ради о недужним људским анђелима, према којима морају бити милостиви и људи и животиње. Али за хиљаде таквих злочина које амерички закони кажњавају смрћу, Титове хуманисте нико на западу није ни укорио или осудио, а најмање у покрет ставио и Повеље о људским правима и дужностима, основне дужности свих чланица Уједињених надија. У тим данима, по суду либералне савести демократског света, сваки комунистички злочин оглашаван је за “политичку кривицу” иако цело међународно право тероризам и анархизам искључује из реда политичких деликата. У тим истим данима свака спонтана народна одбрана против комунистичког терора и насилног подјармљивања путем страха, огња и мача, жигосани су као “реакција. . . фашизам или нацизам”, увек по устаљеним калупима комунистичке терминологије и пропаганде. Зато, охрабрен таквим капитулантским ставом демократије, Молотов прети, заједно с Титом, јер су још тада Грчку заједнички уређивали: “He буду ли грчке слуге британског и америчког империјализма престале с покољима свог н ар о да. . . ми ћемо упасти у Грчку и Атину сравнити са земљом”. Да нису на путу стајали и Труманова доктрина и Стаљиново неповерење у балканска замешатељства, која спремају Димитров и Тито, то се могло и десити, без много протеста из либералних трустова. Издајничка улога др. Шубашића и његови дефетистички, често и про-надистички говори по америчким градовима, нису привлачили велику штампу која је сматрала да су то све емигрантске ситнице, иако се радило и о судбини свих грађана, не само српског, већ и јеврејског порекла на целом подручју његове бивше бановине. Велика либерална штампа могла је претпоставити да Черчил зна шта ради, али је могла дотаћи и залеђе Шубашићевих говора против Југославије и Срба, а с њим и против Михаиловића као њиховог заједничког израза. Тада би лако пронашла да Шубашићева дела политика има за циљ скривање погрома у његовој ба-

ЕПИЛОГ

395

новини, који су једнако гутали и Србе и Јевреје, а једнако разарали и њихове домове и храмове, светиње и светове. Ако рачуне о том негирању погрома, које услед хрватског вета крије и влада, не би тражили немоћни Срби, тражиле би их свемоћне јеврејске организације, које су слооодни свет мобилисале и против Хитлера, далеко више него сви остали фактори демократске јавности. Само једно питање савесне демократске штампе: зашто Шубашић никад није осудио погроме у његовој бившој бановини, која је прогутала близу милион Срба и Јевреја, с децом у колевци? Такво питање искључило би хрватског бана из сваке савезничке политике или комбинације. Друго питање савесне штампе: да ли је Шубашић, можда и у најбољој намери, тражио и помогао Мачеково потписивање пакта с Хитлером, саветујући му да се појави поред Кватерника и Кашеа приликом отцепљења Хрватске? Такво питање би Шубашића дотукло. Јер истина је и једно и друго: пакт је желео као и цела сељачка Хрватска, а Мачеку је савет дао три сата пре Мачекове изјаве, хитајући из Загреба ка авионима у Сарајеву и Никшићу. Из тих питања родила би се многа друга која би Черчила освестила а краља Петра уразумила, и тим самим спасла и Југославију и Михаиловића у њој, одричући сваку легалну основицу таквом државнику и таквом превртљивом савезнику. Што демократска, либерална или јеврејска штампа нису ни знале, ни слутиле, јер је цела пропаганда југословенске владе сручена у Шубашићев њујоршки Југо-Центар, то су савршено знали комунистички фактори иза либералне штампе, на челу с Адамичем. Ту везу и Тито he доцније признати, честитајући својим комунцима “на савршеном вођењу комунистичке пропаганде у најутицајним центрима америчке јавности”. И Тито и његови сарадници у Америци и ван ње знали су и то: да је др. Шубашић све комунистичке идеологе у Хрватској, на челу са Словенцем Кершованијем и Србином Прицом, изручио усташима дана 10. априла 1941, који су их нашли по Шубашићевим ћелијама, иако су у Србији и Словеначкој сва њихова браћа пре капитулације нашла отворена тамничка врата. Ту је вероватно и лежао разлог Шубашићеве снисходљивости па и суза у наручју др. Велебита. Дефектна Шубашићева личност привлачила је комунистичко залеђе либералне штампе и с ових разлога: међу свима старим југословенским политичарима, изван комунистичких редова, Шубашић је увек био и остао најтежи Михаиловићев противник јер је у његовој личности гледао и израз Срба и израз Југославије. Шубашићев страх од југословенских закона у рукама Срба и Словенаца као државотворне већине био је измешан са страхом од српске освете за усташке погроме и издаје. Поред тога, његов страх од Михаиловићевог култа, као што смо раније навели, био је и рефлекс

396

НА

СТРАШ НОМ С УДУ

страха од “нове српске хегемоније” или пресудне улоге српске већине, ако би Михаиловићев национални покрет испливао из крви и суза, као што су из њих на солунском фронту 1918. испливале победоносне српске дивизије, с којима је и Шубашић био. Велика светска штампа из тих дана носи на својој души још један велики грех и према Југославији и према Србима. Она је редовно са својим посувраћеним мерилима доносила делове споразума између Шубашића, као Југославије, и Тита, као комунистичке гериле, који су закључени на Вису 16. јуна и у Москви 16. новембра 1944. У те споразуме без икаквог њиховог протеста или коментара ушле су и две клаузуле, обе у суштој супротности и с правним начелима и с међународним законским традицијама. Те необичне и плански уметнуте клаузуле признају Титу, не само државни континуитет од дана неславне капитулације, којој су допринеле и његове издаје, већ и ретроактивно дејство свих његових терористичких декрета у грађанском рату, благосиљајући све комунистичке злочине, а за њима и с њима и све злочине Шубашићевих погромских штићеника, а доцније присталица. Тако су се те две маказе нашле састављене изнад издате Југославије, с Михаиловићем, српским и словеначким националистима, па и самим др. Мачеком, вођом хрватских сељака и Шубашићевим политичким шефом — у њиховој средини. А што велика штампа није хтела да види или осети, то he правници и политичари лакше прогутати и тим самим демократију спустити пред тешке ноге комунистичке руље. Док посувраћена либерална мерила свој лек налазе чим комунизам и његово дело погледају из близине, комунистичка мерила лека немају, јер и доктрина и систем намећу свестрано слепило и ропску послушност, култ диктатора, па и када је луд, с одрицањем своје личности и свог достојанства. Ту њихову карактеристику одају и закони и њихово спровођење, и школски уџбеници и њихова литература. По тим својим изопаченим мерилима, све Хитлерове или Павелићеве скутоноше или џелате, који су им пришли милом или силом, комунисти преконоћ претварају у народне јунаке, без обзира на њихову прошлост. Паулус са Стаљинграда, усташко-нацистички Пирци, Месићи и Филиповићи дају нам најизразитије примере такве превртљиве филозофије и етике. Немачки маршал фон Мајнштајн био је један од хуманијих Хитлерових војсковођа. Стара аристократска школа остала је јача од нове плебејске етике и праксе, које су нарочито цветале у Хитлеровим и Стаљиновим простачким редовима. Кад је изведен пред суд победилаца, британски официри тражили су милост, јер су знали да је и Мајнштајн често имао милости према британским заробљеницима. Британски став изазвао је совјетског судију, иначе Стаљиновог џелата из московских процеса, да за

ЕПИЛОГ

39 7

Мајнштајна тражи — смрт. Савезничка поравнања свела су се на осамнаест година робије. Цела диригована совјетска и комунистичка штампа гракнула је у један глас: да је то криминална милост према ратном злочинцу, скандал и издаја према совјетском савезнику, а срамота према споразуму о заједничком суђењу ратним кривцима. Западна либерална штампа није се ни бранила, јер би одбрана и истина могла увредити “мирољубиве и истинољубиве” савезнике либералне демократије. У тим истим данима Хитлеров маршал фон Паулус, после своје неславне предаје код Стаљинграда, постао је совјетски сарадник, са сталним послератним мисијама и везама између Москве и Берлина. Иако је као маршал рушио руска села и градове, a у совјетској штампи означаван као најтежи ратни злочинад, он је сва та својства изгубио истог дана када се упрегао у совјетска кола. Стаљинове судије фон Паулусу никад нису судиле, јер га совјетска правда никад није ни тужила, као што Титови громовници нису никада тужили већ у генерале унапредили Павелићеве погромлије, међу којима и Месића, двоструког издајника и ратног зликовца. У упоређењу с фон Паулусом, несрећни Мајнштајн које he на робијииум рети, био је и човек и частан противник, ратник али не и војни ратни зликовац. У Напуљу је 12. октобра 1945. англо-амерички суд осудио на смрт немачког генерала Антона Достлера, и то за иста дела којих је много на својој души носио и совјетски Паулус. Као разлог пресуда наводи “што је оптужени потписао наредбу о стрељању шеснаест америчких командоса, који су неколико дана пре инвазије Италије спуштени иза непријатељске линије”. Генерал је истицао да је у томе био само извршилац закона и Хитлерове заповести, дакле више жртва ратне дисциплине, него своје воље или савести. У адвокатском двобоју, који сам из близине слушао, војни тужилац је подвлачио да се слични закони и заповести који се противе свим ратним традицијама и људским обзирима не смеју спроводити ни по цену властитог живота. Њ егова теза однела је прву победу у свима даљим суђењима ратним злочинцима. To је уствари био, не само први случај примене новог ратног права, већ и увод у нирнбершки процес, са совјетским учешћем, али без совјетског вета. Д ок је западна штампа била одушевљена таквом логиком и одлуком, совјетска штампа није случај ни коментарисала, јер сличне тезе угрожавају и комунистички државни поредак, који се, као и нацистички, заснива на безусловној и слепој послушности млађих. Али, не бранећи сам принцип, совјетска штампа се окренула против римског папе Пија Дванаестог Преверитеља “зато што је од англо-америчке команде тражио милост према ратном злочинцу”. Интервенција, свакако заснована на хришћанским и хуманим мотивима, а не на правним принципима,

398

НА

СТРАШ НОМ С У ДУ

није помогла. Тако је Хитлеров генерал својом главом платио животе шеснаест смелих командоса, док Хитлеров маршал Паулус под совјетским окриљем није ни узнемираван, иако на души носи хиљаде, а не само десетину сличних ратних злочина. И при крају, док је Ватикан према Мусолинијевом савезнику и заштитнику био милостив, хришћанске милости није се сетио ни у Драјфусовој трагедији, ни у великим трагедијама Михаиловића, Петкова, и осталих великих жртава комунистичке неправде, изузимајући надбискупа Степинца који је и хришћанску и човечанску милост, на нашу општу жалост и несрећу, најмање заслужио. Кад смо већ додирнули и Драјфусов процес, морамо те дане, с краја прошлог века, упоредити с данима после проигране победе из другог светског рата. Само један једини процес, и то невином капетану Драјфусу, изазвао је тада више протеста у демократском свету него што ће их после више деценија овог неславног двадесетог века изазвати сви процеси водећим антикомунистима света, од генерала Михаиловића до данашњег дана. Поред тога, крађа атомских тајни и осуда плаћених совјетских агената, супружника Розенберг, изазвала је у великој штампи Америке више буре него што he их подићи продеси свима жртвама комунистичке неправде од Јалте до Вијетнама. И сада у тој вези, и ради упоређења догађаја и мерила људског и дефетистичког морала, чујмо жалбе председника Ајзенхауера са стране 223. до 225. његових Успомена из Беле куће: “Гринглас је све признао у јуну 1950. На основу тих доказа Розенбергови су изведени пред суд у јануару 1951. Комунисти и пацифисти заједно су до неба викали и оптуживали: “Њ ихове главе траже само зато што су Јевреји”. Један од мојих пријатеља бунио се чак и против извршења смртне казне. Било ми је и сувише јасно да су ови тешки кривци својим злочином издаје изложили људске милионе највећој смртној опасности. . . Ускоро се јавише и поворке демонстраната пред самом Белом кућом. Две хиљаде и пет стотина протестантских свештеника траже милост. Испред зграде, као таласи, пролазе свештеници, жене, људи, бели, црни, неки у два дуга реда, према Белој кући, а неки натраг. . . да би се с друге стране ускоро опет појавили. Тако се на сликама, које је штампа ревносно доносила виде безбројне хиљаде”. У тим данима, да би било лакше правди на њеном престолу, ускраћена је виза члану британског парламента малом и накострешеном Силверману, иначе комунистичком сапутнику, који је са својом лондонском групом хтео да увелича прошпијунске демонстрације ради још живих Розенбергових. Протести тог јединог ускраћивања визе једном једва урачунљивом хистерику и старом Титовом водоноши изазвало је читаву буру протеста, које нико није чуо кад су у

ЕПИЛОГ

399

комунистичком паклу падале главе стотина хиљада невиних жртава, чији се грех у томе састојао што су у комунизму видели средњи век, а не будућност човечанства. Изнад овакве либералне јавности и комунистичке пропаганде, које још и данас пречесто насрћу на исту Белу кућу, с истиад! паролама и амблемима, нису се често уздизале ни водеће политичке личности успаваног запада. Сетимо се само једног манифеста те велике либералне забуне, и то из уста негдашњег потпредседника Америке, а тада активног члана Труманове владе. Пред дефетистичким хиљадама ова тадања либерална душа америчке демократије излаже у њујоршком Медисон Сквер Гардену, а либерална штампа масним словима проноси, његово слово и дефетистичко верују. Оно гласи: “Шта се нас тичу политичке ствари источне Европе. To је надлежност Русије и ми се у њене послове не смемо мешати, исто тако као што се ни они не смеју мешати у политичка питања Латинске Америке. Допадало нам се то или не, Русија he социјализирати подручје њеног утицаја, исто тако као што ми демократизирамо оно што је у нашој власти. Нити Руси могу уносити комунизам и комунистичку активност у западну Европу, Латинску Америку или нашу државу, нити ми смемо водити бригу о стварима и односима између Русије и источне Европе”. Овако висока либерална звезда, која замало није постала и глава и душа Америке, не мари ни за уговоре из Јалте, ни за Вилсонова начела, ни за Атлантску повељу, ни за сва основна људска права на слободу и људско достојанство. Па кад су такви либерални мозгови у данима страшног Михаиловићевог суда и југословенске и источноевропске трагедије, онда можемо замислити и праву слику либералне штампе, која је сваку бесмислену реч овог капитулантског апостола преносила од северног до јужног пола. У ред таквих апостола из тих неславних дана долазе и Ачесон и Хамфри и Бернс, познији велики противници и комунизма и комунистичких превара. Валасово гледиште у Медисон скверу делио је пре њега најутицајнији Рузвелтов саветник Хопкинс, са читавом групом дипломата, које је он сам или заједно с госпођом Рузвелт или амбасадором Девисом увео у највеће државне функције. To исто гледиште деле и данас бивши амбасадор др. Џорџ Кенан и најскупље плаћени амерички професор Шлезингер, један од првих саветника пок. председника Кенедија.*) На велику срећу и Америке и света оваквих демОх^рата све је мање, уколико је све више крви и суза, од Кубе до Кореје. Док је Черчил, од лета 1943. све већи непријатељ и Михаиловића и његовог покрета, преносећи све воде на комунис*) A. Schlezinger Jr., “Origin of the Cold W ar”, Foreign Af fairs, od 1967. str. 24.

400

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

тичке воденице, Рузвелт је између Техерана и Јалте трипут покушавао да Михаиловићев покрет спасе путем америчке помоћи у оружју. Све те покушаје Черчил је онемогућио својим интервенцијама у Вашингтону, које више нису никаква тајна. У том осветољубивом послу, Черчил је за своје разлоге наводио или Михаиловићеву “недовољну активност” или “непослушност”. Колико су наводи о “недовољној активности” без сваког основа, па штавише и без свих човечанских обзира, најбоље he нам објаснити две познате чињенице. За време другог светског рата Срба у Европи било је шест пута мање него Британаца. Док британске жртве изнасе тачно 244.000 мртвих, српске жртве прелазе милион и три стотине хиљада, од којих је преко 250.000* пало захваљујући Черчиловом наметању Тита и Черчиловом оружју у рукама комунистичких терориста. Према Черчиловој, Идновој, Мекмилановој и британској политици, Михаиловић није смео мислити на невине и излишне српске жртве “јер на њих није мислио ни Тито” , баш зато што су све жртве биле из Михаиловићевог српског јата или националног покрета. Међутим, у својој британској средини британски државници и Черчилова влада имали су друга британска мерила. Тако су дана 15. фебруара 194-2. одобрили капитулацију и предају генерала Персивала (Регcival) у Сингапуру, заједно с целом скоро нетакнутом британском армијом на Далеком истоку, од равно 90.000 ратника, с најмодернијим оружјем из америчких арсенала. И тако, спасавајући своје на рачун других, они су целу одбрану три континента пренели на америчке савезиике. И поред сличних упоређења, од којих дотакосмо само два основна случаја, Черчилови аргументи о “недовољној активности” или “непослушности” истицани су највише у данима кад је Тито лежао на Вису под окриљен британске флоте, без иједне борбе с Немцима, или кад је британским авионом и са совјетским пилотом одлетео у Москву. Тај “дисциплиновани” Черчилов миропомазаник изгубио се с бојног поља без знања и одобрења Средоземне команде, којој је био потчињен, па чак и без знања самог Черчила који га је из прашине дигао и до зуба наоружао. До Титовог одласка у Москву 23. септембра 1944. дошло је непосредно после немачке понуде о предаји целе балканске војске, која је америчком делегату професору Мек Дауелу, и генералу Михаиловићу понуђена 16. септембра 1944. Као што армија Бора Комаровског у Варшави није смела бити спасена тих истих дана, тако се није смела дозволити ни немачка предаја на балканском фронту, јер је понуђена Американцима и Србима, а не Титу и Совјетима. Интерес Совјета и њихових комунистичких сателита дигао се и тада изнад општег савезничког интереса и што скорије савезничке победе. Черчил и Идн, према Черчиловим Успоменама,

ЕПИЛОГ

401

чули су тек у Кремљу да је и Тито ту близу, и то 20. октобра 1944, тачно месец дана после сваког губљења трага овом “храбром и дисциплинованом” Черчиловом ’’Робин Худу”. За такву ратну непослушност Тита није укорила ни надлежна ратна команда у Казерти, још мање Черчил, који питање Михаиловићеве дисциплине и патриотизма гледа кроз наочари свог сина и својих филокомунистичких агената. Да су савети “недисциплинованог и за сарадњу тешког Михаиловића” у обзир узети, његова војска могла је у септембру 1944. цело балканско поприште претворити у отворени пролом Хитлерове тврђаве, без сваког даљег британског ангажовања, изузевши поверења и везе с америчким арсеналима. Исту улогу коју је војска Србије одиграла на Солунском фронту 1918, одиграла би Михаиловићева војска септембра 1944, прекраћујући ратне покоље за читавих девет месеци, без Тита, Толбухина и њихових дивљака и силеџија. Ни тада, 1918, српски војвода Мишић није био послушно оружје генерала Фоша, главног команданта свих савезничких армија. Фош је тражио да се ратна линија окрене ка Цариграду, избегавајући подручје Ниша на коме је Лудендорф концентрисао двадесет и четири елитне немачке дивизије. У заповести великог Фоша стоје и ови редови: “Пораз испред града Ниша, у срцу Србије, смањио би значај свих досадашњих победа на балканском фронту”. Војвода Мишић није своје армије повео ка Цариграду, који се већ давио у свом хаосу и парализи, већ ка Београду, без икаквог пораза код Ниша, где га Лудендорф није зауставио. Та “недисциплинованост’” српског војсковође није му донела деградирање или укоре, већ највећа савезничка одликовања, с похвалама и самог Фоша. Али осветољубиви Черчил није био Фош, те зато није ни дозволио Михаиловићу да буде Мишић, а још мање Србима да још једном одиграју своју победоносну улогу на вулканском Балкану. Заборавимо ли још једном и фаталну Черчилову игру с Југославијом и његов вето немачке предаје англо-америчким победницима, али не и Совјетима, морамо се ипак вратити на интриге у Вашингтону, које су пресекле сваку помоћ изолованом Михаиловићу, “како свет не би стекао уверење о размирицама између два западна савезника” . Те интриге уродиле би мањим плодом да став либералне штампе није имао своје јаке савезнике у самој вашингтонској влади из тих дана. У Девисовој групи од дванаест совјетских агената, које је он препоручио за високе дипломатске функције у Вашингтону, налазио се и Лаусин Кари,*) главни административни секретар председника Рузвелта. Близу њега био је и Алџир Хис,*) Рузвелтов саветник и секретар из Јалте, а представник Америке, заједно са Стивенсоном, приликом стварања Уједињених нација у Сан Франциску. Јасна признања њихових шпијунских сарадника Чемберса и Елизабет Бентил, све су расветлила на велико запрепашћење и разочарање њихових либералних покровитеља.

402

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Поред ових либералних дипломата, у страној шпијунској служби налазили су се и Михаил Гринберг*) стручни референт за све ратне проблеме у одбрани нације или помоћи савезницима, међу којима и Михаиловића. Сутрадан после експлозије шпијунског скандала, овај дипломатски и национални стручњак обрео се у Москви, где he га доцније и нестати. С њим, на истом послу, били су Силверман, Коен и Илман*), сва тројица из обавештајне службе америчке авијације. Трагове и оваквих “либерала” и њихових даљих сарадника неће открити само њихови другови већ и два совјетска генерала из совјетске обавештајне службе, који су с њима трговали и који he доцније изабрати слободу, све признати и све описати. У самом кабинету Државног секретара за спољне послове, поред подсекретара Самнера Велса (Sumner Welles), великог Американца и антикомунисте, седео је “дипломатски стручњак” Роберт Мајнор*), с двема масним платама и америчком и совјетском. Недалеко од ових дипломатских “работника”, на другом пољу и плану налазила се скоро цела околина потпредседника Валаса, сви утицајни и поштовани, на челу с Овен Латимором, Џон Картер Виндентом и Стајгером*). С њима је за дуго и Ерл Браудер*), једини отвооени комуниста који he тај криминални, шпијунски кружок први напустити, и благовремено и добровољно. Кад отворимо списе чувеног генерала Ведемајера (Wedemeyer) и амбасадора Америке у Кини Патрика Харлија (Pa trick Hurley) наићи ћемо на још страшнија разочарања или сумњиве стручњаке око штаба црвенкастог генерала Стилвела (Stillwelle), ауторитета за Кину из Маршалових неславних мисија и дана. Ту околину већином су чинили совјетски симпатизери или обожаваоци, међу које је неким пуким чудом упао и ипак душу спасао тадашњи Стилвелов дипломатски саветник Дин Раск, доцнији одлични државни секретар Америке. Двојица од њих, Џек Сервис и Џафе*), затворени су као совјетски агенти, а трећи, Девис*), пребачен је у Москву, где је према наводима генерала Ведемајера и амбасадора Харлија и даље наставио своју трговину са Совјетима, док му нису доцније сви трагови били и откривени и пресечени. Генерал Ведемајер у својим исказима не даје нимало ласкав суд ни о данашњем новинару Дру Пирсону*), великом клеветнику генерала Михаиловића и великом химнопевцу “надчовека” Тита. Простор и време не дозвољавају нам да оживимо ликове, улоге и везе, и с либералном штампом и са комунистичким подземљем, многих других “прогресиста” на великим положајима, публицистичким или дипломатским. Том при*) L auchin Currie, A lgir H iss, Cham bers Bentley, Greenberg, Silverm an, Cohen, U hlm an, Robert Minor, Owen Lattimore, J. Carter Vincent, A ndrew Steiger, Earl Browder, Jack Servis, M. Jaffe, M. Davis, D rew Pearson, W ilder Foote, W eintraub, A braham Feller, Caplan, Oscar Schacher.

ЕПИЛОГ

403

ликом не бисмо могли мимоићи дипломату Вилдера Фута, Штетинијусовог првог саветника из Јалте, као ни Абрахама Телера*), Хисовог заштитника и шефа, који се после избора слободе од стране два ранија совјетска сарадника нашао на калдрми, испод свог вашингтонског стана са дванаестог спрата. Тројица из тог ширег кружока, и то Вајнтрауб, Каплан и Сахер, пронађени су у Уједињеним нацијама, у којима су по Штетинијусовим и Моргентауовим препорукама постали представници издате Америке. Центар совјетских обавештајаца у самом Вашингтону окретао се највише око “финансијског генија” Декстера Вајта (Dexter White), помоћника свемоћног министра Моргентауа, иначе најближег Рузвелтовог пријатеља. Овај исти Вајт творац је Моргентауевог плана о безусловној предаји и претварању Немачке у праву пустињу, који је план стварно Стаљин тражио, а Моргентау Рузвелту наметнуо. Свемоћни Моргентау био је и члан ратног кабинета од петориде, те је преко његових списа Вајт долазио до свих америчких тајни, а неке од њих, као на пример план о послератној Немачкој, и до самог Хитлера. Кад су двојица пребеглих совјетских генерала обавештајаца казали све, Вајт је искочио кроз прозор с десетог спрата, те тако либералном залеђу и самој влади уштедео многе неприлике, скопчане с јавним суђењем и публицитетом. Ево шта о овој мрачној либералној величини и финансијском генију, преко кога су многе милијарде улетеле у бездану совјетску врећу, каже сам Браунел, (Brownell), министар правде у првој Ајзенхауеровој влади, и то на основу навода из “Чикаго Трибјун” од 6. новембра 1953: “Хари Декстер Вајт био је свемоћна личност, а ипак руски шпијун. У мом министарству много је доказа који одају да је Федерални Биро за Истрагу (FBI) више пута скретао пажњу на ову сумњиву личност и њене још сумњивије трагове. Они су увек протестовали кад је влада оваквом стручњаку за све ствари у Вашингтону поверавала и велике функције и поверљиве мисије. Шта се из свега тога на крају родило? Велика америчка штампа није напала Вајта, већ Хувера, зато “што путем сличних интрига прави политички капитал, а поред тога чак и шири — антисемитизам”. И та свемоћна либерална и велика штампа демократске Америке, која је Тита из блата створила а Михаиловића сахранила, оставила је честитог и енергичног Хувера на миру тек онда, кад су обелодањени сви мрачни Вајтови трагови и издаје. Све ове наводе свог правног сарадника потврђује и председник Ајзенхауер преко четири странице своје књиге "M an date to Change". Повод за расветлавање овог великог мрака од стране и министра правде и председника Америке дала је та већ позната велика либерална штампа, која је својим плотунима или нападима кочила истину, а помагала совјетско подземље и пропаганду. He само у тим данима већ често, ни данас она не оставља на миру ниједног ловца подземних

40 4

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

комунистичких пацова, којима је совјетско злато прече од отаџбине, а комунизам и његови хероји важнији од устава и истине. Та велика жалба лежи на срцу милиона немих и обесправљених жртава комунизма по свету, изнад чијих се живота и слобода дижу и величају диктатори с крвавим рукама и сатанским душама. Благодарећи оваквим службеницима и оваквој атмосфери мрак је гутао сваки извештај с правог извора, који је Михаиловићу ишао у прилог, радило се о извештајима америчких пуковника Мек Дауела и Сајца из Михаиловићевог, или мајора Фариша и Флеминга из Титовог штаба. Ту леже и објашњења зашто диплома о америчком одликовању америчког капетана Ник Лалића надови “његове подвиге у заједници с маршалом Титом'’, кад је храбри амерички херој своја одликовања заслужио у раду с генералом Михаиловићем, а не с Титом. Ту леже и кључеви тајне: зашто су невидљиве мрачне силе "месецима терорисале и пуковника Мек Дауела, који је био с Михаиловићем и мајора Флеминга, који је био с Титом, обојица критичари Титових метода, превара и уцена. На те закулисне, невидљиве силе мислио је и Џон Лисински, члан Конгреса, када је према Congressional Records број 128 од 23. јуна 1944. у вашингтонском парламенту завапио: “He могу да схватим по каквој то логици и разлозима наша Дирекција за ратне информације кљука амерички народ најобичнијом комунистичком пропагандом о Југославији и њеним приликама!” Слични амерички стручњаци из самих центара, очарани Черчиловом политиком у Југославији, нису стајали усамљени на послу ширења планске комунистичке пропаганде против свих изразитих антикомуниста, нарочито генерала Михаиловића. С њима у вези била је и британска група, исто тако као што је с либералном америчком штампом била у вези и лондонска штампа. Поред Клугмана и Џонсона*), стајале су новинарске звезде или плаћени совјетски шпијуни. Једна од тих звезда тада је преко лондонског “Тајмса” стално клеветала Михаиловића, а Тита до неба уздизала. To је био Адриан Расел Филби (Adrian Russel Philby), доцнији шеф британске обавештајне службе у Америци, совјетски агент од 1934, сада већ у свом луксузном московском стану и канцеларији. Кад су двојида сумњивих британских дипломата побегли у Москву, свет је тражио њиховог шефа и заштитника који их је обавестио о опасности. Пуковник Маркус Липтон, посланик Лабуристичке странке, уперио је прст у парламенту директно на врховног британског обавештајца у Вашингтону. На нападе је одговорио сам Мекмилан (Macmillan), доцни*) Major W illiam Johnson, који је последње Михаиловићеве хиљаде у Словеначкој изручио Титу као храну за нове Катине, маја 1945.

ЕПИЛОГ

405

ји Черчилов и Иднов наследник на челу британске владе. Ево Мекмиланове дословне изјаве: “Фантастично звучи свако сумњичење овако честитог и савршено исправног јавног службеника Велике Британије. У том дипломатском скандалу он је потпуно невин, те бих с тих разлога за њега могао преузети сваку одговорност”. И напад пуковника Липтона (Marcus Lipton) и одбрана министра Мекмилана унети су у записник британског парламента од 7. новембра 1955, кад је Лорд ућуткао фебијанца а с њим и сушту истину, бранећи највећег издајника и Британије и демократије. А ту своју издајничку титулу совјетски шпијун и Мекимланов “савршени јавни службеник” с поносом истиче и признаје у својој свечаној изјави из Москве дана 8. децембра 1967. Никакво чудо што су из окриља и заштите овако “видовитих” државника слободног света могли несметано пословати трговди људских слобода и живота, са свима последицама у свету, од Тита до Кастра и Хо Ши Минха. Њ их лордови и штампарски магнати још не осећају, као што су их осетили невини милиони од Михаиловића до данашњег дана. Кад отворимо Мекмиланову књигу Ратних Успомена од 1939. до 1945, па његове тезе у вези Југославије и Михаиловића доведемо у везу с одбраном највећег совјетског агента, онда нам је јасно из каквих је извора британски државник црпао своје податке. Тих дана, кад се решавала судбина и Михаиловића и његовог покрета, Мекмиланов “савршени јавни службеник” био је сарадник лондонског “Тајмса”, и плаћеник совјетске Амбасаде у Лондону. Пре њега “Тајмс” је често бранио и истину и све верне британске савезнике, на чијем су челу стајали и Михаиловић и његови Срби. Кад су таласи комунистичке пропаганде запљуснули лондонску радио станицу, “Тајмс” је почео да мења тон, постајући све више гласноговорник Титове пропаганде и Черчилове рачунице, благодарећи Мекмилановим “честитим работницима” и Британцима. Из оваквих извора и уста долазе Мекмиланови редови на страни 147. његових Мемоара. Ево и њих: “Дотакнемо ли питање Југославије одмах наилазимо на парадокс: Американци помажу десницу а ми левицу. . . Михаиловић, љубимац Американаца, за нас је био неактиван или увек запослен нападајући друге Југословене”. Наставимо ли читање између страница 435. и 445. исте књиге, наћи ћемо и друге новије изворе Мекмилановог сазнања, без даљег хваљења Филбијеве величине, која је у међувремену открила све своје трагове. Тамо ћемо наћи: “У разговору с Премијером о Југославији Фицрој (Fitzroy Maclean) и Рандолф (Randolph Churchill), који су се тада, јуна 1944, задесили у Лондону, најенергичније су заступали гледиште да и Британија и краљ Петар све своје силе морају ставити иза Титовог п о к р е та ... Стара српска партија правила је исувише тешкоћа. Допунски споразум између Тита и Шубашића дошао нам је у руке 7. децем-

406

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

бра, те је сада Черчилов и Иднов посао био: како да склоне Краља да би све примио. He бих рекао да постоји икаква нада која овом сиротом дечку може помоћи да дође до свог престол а. . . Обојица Стивенсон и Меклин завршили су своју дужност вешто и стрпљиво. Ми смо дали своје најбоље од себ е. . . Национални фронт добио је на изборима огромну већину. После овога и Британија и Француска признале су Титову в л а д у ... Марфи (амерички најспособнији саветник Murphy), нагињао је Михаиловићу, те се није слагао с протитистичком политиком нашег Премијера .. Иза сваке реченице вири искежено лице комунистичке пропаганде. Филбија Мекмилан не узима у заштиту због политике или личности већ ради одбране многих својих теза и обавештења, која је добијао из оваквих извора. Према томе можемо очекивати и још које изненађење у вези британске љубави према Титу и Черчилове и Мекмиланове мржње према Михаиловићу. Из комунистичке кујне су и жаоке против “старе српске партије” иза које и он назире “српску некомпромисност” као што је Черчил, према др. Јукићу, назирао код Срба “балканске Прусе”. Све то више приличи Стаљиновим и Титовим куварима него британским лордовима. Највећег Михаиловићевог и српског непријатеља др. Шубашића нису на чело Југославије довеле његове пропогромске и негда проосовинске заслуге, већ совјетски интереси и комунистичка пропаганда, која увек нађе своје корисне будале. Из оваквих шпијунских и пропагандистичких извора појавио се у Техерану и извештај америчког мајора Фариша, који је састављен у Барију, а који није верно репродукован у Техерану. Њ егов други извештај из Титовог штаба у суштој је противности с техеранским текстом, како то наводи и Фаришов први сарадник и помоћник, амерички капетан, Иља Поповић. Тај други и пунији Фаришов извештај из септембра 1944, који иде више у прилог Михаиловићу него Титу, није никада објављен, већ од јавности сакривен као нека особита тајна. А тајна се састоји само у томе, што тај извештај с потписом мајора Фариша, јер потписа нема на техеранском извештају, открива сумњиво залеђе целе прокомунистичке политике, с додавањем само једне нуле Титовој војсци. Историју те “нуле” одаје и Дикин, који Титове снаге одмерава са 25.000, док их нула из Техерана повећава на пуних 250.000. С тим измишљеним бројем оперише и Мекмилан у својим Успоменама, ослањајући се на Меклина и Рандолфа Черчила, а вероватно и на свог “савршеног” Филбија, који је преко угледног “Тајмса” пружао своје пипке до сваке шпијунске јазбине. У овај сумњиви комплекс комунизирања Југославије унето је више светлости тек две пуне године после Михаиловићевог стрељања. Скривање свих америчких извештаја о Михаиловићу, контрадикције између правог и забаченог Фаришовог извештаја о Титовој герили “коју Немци и не осећају”, везе проказаних совјетских агената на важним позицијама

ЕПИЛОГ

407

изазвале су сумњу у све одлуке везане за Михаиловићев покрет и Титово “херојство”. Последице тог преокрета биле су Михаиловићево посмртно одликовање, a то значи пуна рехабилитација издатог праведника. Уз посмртно одликовање, које Америка не даје без солидне подлоге, иде и Труманова повеља од 29. марта 1948, у којој читамо: “Михаиловић је организовао и предводио знатне снаге народног отпора против окупатора Југославије све од децембра 1941. до децембра 1944. Захваљујући неустрашивим подвизима његове војске спасени су и у савезничке руке враћени многи амерички ваздухопловци. И генерал Михаиловић и његова војска допринели су знатно савезничкој ствари и дали свој обол савезничкој победи, и поред тога што су оскудевали у неопходном материјалу а борећи се под најтежим приликама”. После свега овога поставља се питање: зашто до таквог одликовања и рехабилитадије није дошло лета 1946. за време страшног Михаиловићевог суда, кад све те чињенице налазимо у исказима свих америчких сведока, очевидада и обавештајада, па чак и у исказима Флеминга, Поповића, можда и самог Фариша, из Титовог штаба? Одговор је прост и јасан: у 1946. још су били на свом мрачном послу сви наведени совјетски агенти, који су 1948. већ били у бекству, затвору или у Москви. Велика штампа која увек воли сензације ћутала је и даље од голе срамоте, као што је за време Михаиловићевог стрељања ћутао и сам Черчил, са својим Идном и Мекмиланом. Та се штампа своје саЕести није сетила ни 1967. године кад је посмртно одликовање добило свој израз, јер је тада била запослена с подвизима Титових ученика у Вијетнаму, Камбоџи и Ј1аосуч Питамо ли и свет и себе: где су онда разлози многих комунистичких успеха, бесциљних пропуштања, нечињења или злих чињења, често и обичних фалсификата, у демократским и либералним центрима запада, радило се о штампи или судбоносним политичким одлукама? Одговор није лак, али ја бих рекао да се истини најближе примакао један од највећих британских либерала овог века — Ситон Ватсон. Историчар и кегда најутицајкији енглески новинар, пратио је два велика политичка процеса при крају прошлог и почетком овог века. За први процес једном невином официру у Паризу заинтересовала се штампа целог света, док за други из 1909. у Загребу та иста штампа није показивала ни најмањи интерес, иако је и по самој суштини проблема, и броју оптужених, био далеко значајнији. “Да су ових педесет и двојица врлих грађана и српских патриота, оптужених за дело велеиздаје против Аустро-Угарске, били по свом пореклу Јевреји, цела светска штампа брујала би и о њима и о њиховим патњама, као што је брујала и о Драјфусу”, пише Ватсон*). *)

S. W atson: Велеиздајнички процес у Загребу.

408

НА

СТРАШ НОМ СУДУ

Ситон Ватсон је преминуо 1951. У данима Михаиловићевог страшног суда, да је био онај исти из 1909, а Британија иста као из дана Гледстонових либерала, он би свет поново питао: где је та истинољубива либерална штампа света, која слави крвопије а заборавља мученике? Њене луче нису никад свету, слободи и истини биле потребније него данас, на судбоносној раскрсници светлости и мрака. Јер исто начело велике правде и истине, које је с Драјфусом падало или васкрсавало, пада или васкрсава сада с генералом Михаиловићем. Упоређење свет неће утешити као што га ни разлике у мерилима неће усрећити. “Титова влада стрељала је Михаиловића. Д а су дозволили спровођење плана генерала Александра из лета 1944. прича би добила свој друкчији крај”, теши нас Черчилов Мекмилан. А тај друкчији крој био би овај: Тита би прогутале сибирске џунгле, са делим његовим стаљинистичким друштвом, исто тако као што су некада прогутале све Титове југословенске другове и партијске конкуренте у азилима московских џелата. Нешто још више: да нису у Потсдаму Стаљину предати у руке сви кључеви из Јалте, до своје слободе могао је доћи и сам Сибир, с милионима гробова најбољих Руса, које је прогутао и даље гута, све док терор и страх спутавају обесправљене роботе. У својим Успоменама Черчил наводи: “Да је Бенеш окренуо топове у несигурну Хитлерову војску 1938, рат би тада избио и био окончан много лакше и много брже”. Тако кажу и сви Хитлерови генерали у Нирнбергу. Али нам “албионски горостас”, “највећи државник двадесетог века” не рече: како би овај узбуркани свет изгледао да у Техерану, Јалти и Потсдаму није било њега, Винстона Черчила, свемоћног британског премијера, далеко већег капитуланта од свих Чемберлена, Рансимана и Бенеша целог света. Атомска бомба у америчким рукама, а савезничке одлуке о свим слободама из Јалте на зеленом столу уразумиле би Стаљина исто тако као што ће који дан доцније уразумити непобедивог Микада. Стаљинову шизофренску осетљивост на том пољу најбоље илуструју два ранија савезничка ултиматума, и то у самом почетку и на крају рата, с неколико ситнијих у том размаку. Кад му је Атлантска повеља пружена ради потписа, он је тражио само једну допуну: да се из ње изузму сва она подручја која је Совјетска Русија имала у својим рукама, благодарећи савезу с Хитлером. Радило се о Балтику, половини Пољске и Бесарабији. Рузвелт је по савету секретара Хала предлог одбио, и Стаљин је тада Павељу послушно потписао, јер га је Хитлерова сенка истерала и из тврдог Кремља. Кад су Титове хорде харале по туђим земљама, Труман је наредио Ајзенхауеру да их силом врати преко штајерске границе, уколико иј^ за двадесет и четири сата не буду повратили Стаљин и Тито. Страх од јачега и пре атомске бомбе учинио је своје. Тада је била савршена прилика да Чер-

ЕПИЛОГ

409

чил, још на власти, тражи од Стаљина своје трговачке проденте, уговорене у Москви октобра 1944, кад их није тражио у месецу новембру. Када су његове претходнице биле и у Дубровнику и у долини реке Зете, испод самог Острога. “Прах и п еп ео. . . то је све што нам је остало од народних слобода источне Европе”, јадикује Черчил у свом делу “Тријумф и Трагедија” . “Стаљин нас је ружно презарио”, жали се и Рузвелт у последњој недељи свога живота. “Сваки уговор који смо с Русијом закључили Совјети су изиграли и погазили” исповедају се пред својим народом оба америчка председника: Труман и Ајзенхауер. С том жалбом на души умро је и Черчил, пре рата велики Стаљинов критичар, а у рату највећи химнопевац и најсервилнији скутоноша. “Мира у свету нема нити га може бити све док у њему један поред другога живе и капитализам и социјализам. На крају крајева, један од њих мора победити, a другога нестати с попришта. И тако he посмртна звона испратити или Совјетску републику или капиталистички свет”. To су речи Владимира Илича Лењина и “вјерују” свих комуниста света, који сваку концесију или коегзистенцију дефинишу као наркозу за успављивање наивних противника, како то с поносом подвлаче и сви совјетски политички уџбеници од Луначарског и Мануилског до данашњег дана. “Рат је велика несрећа, али је ропство далеко већа”, све нас чешће подсећа и Ајзенхауер. Михаиловић није био ни идеолог, ни фантаста, већ велики демократа и родољуб, човек из народа, без политичких претензија, али с пуно воље и одлучности да Лењинова посмртна звона и Ајзенхауерови ропски ланци мимоиђу његову сељачку Југославију и његов несрећни српски народ. Да је у свету било више “издајника” Михаиловићевог кова, а мање савезничких издаја, не би данас храбра деца велике Америке, својом невином крвљу, по азијским џунглама брисала мрље са зелених столова и фаталне последице слепе вере у невере. “Заклео сам се у Божјем олтару и ту ћу заклетву поштовати: да ћу бити и остати непријатељ сваке силе која тиранише људску мисао” , рекао је Џеферсон у својој првој адреси нацији. Док су ту велику заклетву поштовали сви амерички председници пре Јалте, њу су нажалост и Америке и света заборавити и Рузвелт у Јалти и Труман у Потсдаму. “Они који жртвују основне људске слободе да би добили прегршт привремене безбедности, не заслужују ни безбедност ни слободу” гласи слово великог Франклина. Ту вечиту истину великог апостола слободе и правде заборавили су многи перјаници демократије, од Черчила и Рузвелта, до Идна, Стетиниуса и Бернса. “Право је далеко важније од мира. Зато тражимо владавину закона, изграђених на слободном пристанку грађана”, изјавио је Вилсон у Конгресу при крају првог светског рата,

410

НА СТРАШНОМ СУДУ

не слутећи какву he трагедију и свету и Америци донети ружне капитулације које су угрозиле и његова начела и његово дело. “Што више гледамо цареве, кајзере и микаде, то све више ценимо демократију”, учио је своје поколење Теодор Рузвелт, мислећи само на своје крунисане савременике. Руски цареви или немачки кајзери, у упоређењу с њиховим комунистичким панданима, изгледају прави анђели, и то у истој мери у којој су одговорни аристократи далеко изнад неодговорне и бездушне уличне крвожедне руље. Те црвене цезаре гледали су из највеће близине чувари демократског света, али ништа нису ни видели ни научили. Вечни страх од најгорег, вечита несигурност с билионским буџетима и милиони под оружјем, са хиљадама у гробовима, последице су тог (ћаталног демократског слепила и поверења. “Већи ми страх задају новине него стотина хиљада бајонета” , јадиковао је Наполеон, и то у данима када су и новине и штампа били у својо 1 колевци. Терор такве јавности или монополи великих среброљубаца из наших дана носе велик део одговорности за сва бескрајна зла и капитулацшр које су свету донели зелени столови, њихове фаталне коцке и гажење најосновнијих демократских начела и традиција. Шта би у нашим данима и приликама рекли и Наполеон, читајући велику светску штампу, и Рузвелт гледајући Кореју, Кубу, Вијетнам и тпећину гветр. с цр^апима и сведожитељима далеко страшнијим и од Ивана Грозног и од Цезар? Борџије или Калигуле? Страх и терор, кнута и насиље, лаж и ланци, подвале и преваре, диктатура сићушне мањине великог олоша и мрачног подземља, синтеза фараонске, феудалне и цезарске силе, заснована на интересу касте и мржњи класе, ето то су комунистички путеви и циљеви, које су безбројне демократске капитулације окрилатиле, а не спутавале. Терор је њихов пут, а вечни страх њихово оружје. Интерес је њихова истина, а мржња је њихова вера. Ланци су њихова слобода а насиље је њихова правда. Михаиловић, Срби и Југославија њихова су прва жртва а слободни свет њихов даљи циљ. Спас не лежи у самим жељама и начелима, већ и у делима. И када слободни свет са својим свемоћним арсеналима осети и види све што је крајем 1941. осетио и видео први герилац двадесетог века, а тек после пуних двадесет година и генерал Ајзенхауер — крај комз^низма биће све ближи, a царство правде, истине и слободе све сигурније. Здрави разум демократије и прагматични дух Америке из искуства уче, a no својим делима цене и успехе и поразе, и трагове и циљеве. У том знаку лежи победа, а у тој нади — спас света.