Master teza_Dom Civila Srbije by Miona Zdravkovic

ARHITEKTONSKI FAKULTET UNIVERZITETA U BEOGRADU Beograd, školska 2013/2014 godina

Modul M9 _ Master projekat 4. semestar master akademskih studija _ Arhitektura 2014/2015 Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

Teza _ Dom civila Srbije_Nove prirode domova Vojske Srbije iz perioda socijalizma

Nastavnik _ v.prof. Aleksandru Vuja Članovi mentorske komisije_Dr Miodrag Nestorović, Dr Milica Milojević Student _ Miona Zdravković M-2013/035

Apstrakt Rad istražuje istorijat, trenutno stanje i planiranu budućnost tipološke grupe domova Vojske Srbije kroz studiju slučaja tri doma Vojske Srbije (u Nišu, Ćupriji i Leskovcu), od kojih je svaki trenutno u različitom pravno imovinskom statusu. Istraživanje ima za cilj da ispita potencijale i ograničenja ovog arhitektonsko-urbanističkog produkta napuštenog režima, kao i da anticipira projekciju domova Vojske u savremenom društvu. Pronicanjem u značenje sintagme „nove prirode“, nametnulo se pitanje šta su to stare prirode? Dok „novo“ razmatramo kao raskid sa „starim“, „priroda“ jeste narav tj. "esencijalni kvalitet, urođena dispozicija" koja je neraskidivo vezana za korene. Kao urođena i negovana vrednost, priroda jednog mesta nipošto nije produkt globalno ustanovljenog sistema. Upravo ova divergentnost u pojmu „nove prirode“ provocira ispitivanje njegovih domena, tačaka oslanjanja i njegov odnos prema nasleđu. Činjenica je da savremeno društvo velikom brzinom stare zamenjuje novim stvarima i proizvodima, pa shodno tome i prostorima, odnosno da proizvodi napuštene prostore. Sa jedne strane, kao urbane ruine, oni negativno utiču na atraktivnost i ekonomsku vitalnost urbane sredine, a sa druge, kroz transformaciju, predstavljaju pozitivan stimulans unapređenju identiteta lokalne zajednice i razvoja grada u celini. Kako je obim graditeljskog nasleđa vremenski i prostorno preširok, a fokus na konkretan segment „starih priroda“ podrazumeva izdvajanje jednog programski, stilski, ideološki autentičnog polja graditeljskog nasleđa, istraživanje je vršeno u okvirima vojnog graditeljskog nasleđa, sa fokusom na objektima domova Vojske iz doba socijalizma. Ovaj deo graditelljskog nasleđa ima namenski, ideološki i vremenski precizno postavljane granice, te se može otrgnuti iz konteksta istorije i zasebno analizirati kao pečat

jedne

napuštene ideologije, jednog perioda ne tako daleke prošlosti, kao šupljina nastala prelaskom iz jednog sistema u drugi. On svedoči o gradu kao otisku društva u prostoru i može biti identifikator u istraživanju arhitektonskih promena koje prate i/ili uslovaljavaju društvenu dinamiku. Ključne reči:

nove prirode, graditeljsko nasleđe, napušteni prostori, grayfield,

demilitarizacija, transformacija, obnova, reciklaža, Dom Vojske, Niš 2

Sadržaj Uvod............................................................................................................................................4 Graditeljsko nasleđe u kontekstu urbane obnove.....................................................................................4 Urbana reciklaža i regeneracija brounfield/grayfield područja ...................................................................5 Vojno graditeljsko nasleđe.................................................................................................................7 Ideološke promene, tranzicija i njene posledice na vojno graditeljsko nasleđe ..............................................7 Vojno graditeljsko nasleđe Srbije danas - posledice transformacije Vojske Srbije.........................................8 Domovi vojske u Srbiji iz perioda socijalizma.....................................................................................10

Studija slučaja 1: Dom vojske u Nišu.......................................................................................11 Istorijat........................................................................................................................................11 Trenutno stanje..............................................................................................................................11 Planirana budućnost........................................................................................................................13 Konkursna rešenja..........................................................................................................................14

Studija slučaja 2: Dom vojske u Ćupriji...................................................................................16 Istorijat........................................................................................................................................16 Trenutno stanje..............................................................................................................................16 Planirana budućnost........................................................................................................................17

Studija slučaja 3: Dom vojske u Leskovcu...............................................................................17 Istorijat........................................................................................................................................17 Trenutno stanje..............................................................................................................................18 Planirana budućnost........................................................................................................................20

Zaključak...................................................................................................................................21 Nove stare prirode..........................................................................................................................21 Potencijali i ograničenja u reciklaži domova Vojske Srbije_rezultati studije slučaja ....................................21 Anticipacija nove prirode Doma Vojske u Nišu ...................................................................................22

Literatura...................................................................................................................................25 3

Uvod Problem napuštenih prostora i neaktivacija vojnih objekata, koji su izgubili svoju primarnu namenu, je velik i kreće se u širokom luku od ekonomskih do ekoloških. Reč je o jednom sasvim novom fenomenu u diskursu arhitektonske i urbanističke struke, što konkretno znači da ne postoji tradicionalno uokvireno znanje u rešavanju ovih problema. No, u poslednjih nekoliko godina, svedoci smo razvoja različitih modela i strategija za re-afirmaciju napuštenih prostora u savremeni život grada. Predloženi modeli kreću se u širokoj skali intervencija i formata, od prviremenih do stalnih struktura, makro i mikro razmera, do društveno odgovornih ili pak ekonomski motivisanih akcija. Spram toga da pitanje i problem napuštenih prostora čini jedan od najizazovnijih problema u razvoju savremenih gradova, a u kontekstu sve rasprostranjenijih negativnih uticaja antropogenih faktora na životnu sredinu, ovaj rad pokušava da rasvetli neke od mogućnosti i načina postavljanja napuštenih prostora kao okosnice kulturnog i ekonomskog razvoja grada. U tu svrhu, rad započinje određivanjem pojmova graditeljskog nasleđa i napuštenog prostora. Zatim se govori o savremenom diskursu u tumačenju ovog fenomena, te uloge napuštenih prostora u urbanom razvoju, urbanoj obnovi i urbanoj reciklaži. Graditeljsko nasleđe u kontekstu urbane obnove „Pod pojmom graditeljskog nasleđa danas podrazumevamo sve ono što je u prošlosti bilo sagrađeno, a što ima određene spomeničke vrednosti, koje ga valorizuju i po kojima se utvrđuje potreba za njegovim očuvanjem.“ (Nenadović, 1980, str. 6) Mada još iz doba antike postoje dokazi o obnovi starih građevina, tek od 19. veka postupci zaštite dobara materijalne kulture vođeni su razvijenim teorijskim postavkama. Koreni ovog pokreta beleže se u pisanim i izvedenim delima francuskog arhitekte Viole-le-Dika (Viollet le Duc), kao jednog od začetnika koncepta restauracije, a zatim istaknutog engleskog umetničkog kritičara Džona Raskina (John Ruskin), koji se nasuprot le Dik-ovim stavovima, zalagao za koncept konzervacije.Nakon toga usledile su mnoge teorije o zaštiti i prezentaciji graditeljskog nasleđa (Alois Riegl, Max Dvorak, Kamilo Boito, Luca

Beltrami, Gustavo Giovannoni, Ambrogio Annoni, Roberto Pane...), koje su dalje razvijane, kritikovane i dopunjavane od strane savremenih arhitekata i teoretičara. Takođe, usledile su brojne konferencije i konvencije, na kojima su razmatrani aspekti tretiranja kulturne baštine i usvajane povelje, opšti akti... (Vučenović, 2004) Suštinsko pitanje, odnosno predmet rasprave još od samih početaka razvoja koncepta zaštite i prezentacije graditeljskog nasleđa, jeste stepen intervencije, odnosno najdosledniji način za očuvanje autentičnosti, integriteta i kontinuiteta konkretne građevine. Na čelu ovih pokreta bili su UNESCO, a zatim i dve veoma značajne organizacije: IKOMOS i IKROM. Zakonska regulacija zaštite i prezentacije graditeljskog nasleđa u nekim evropskim državama sprovedena je već u 19.veku, dok je naša zemlja zakon o zaštiti kulturne baštine donela tek u socijalističkoj Jugoslaviji, nakon II Svetskog rata. (Nenadović, 1980.) Zaštita i prezentacija su, međutim, i danas nepotpuno dosledno sprovedene i najčešće se odnose na objekte koji sežu iz daleke prošlosti. Bitna arhitektonsko-urbanistička ostvarenja iz skorije prošlosti, koja su takođe izgubila svoju ulogu u savremenom funkcionisanju grada, zarobljena su u nerešenim pravno-imovinskim odnosima, u dugim procesima prethodne zaštite ili neznanju na koji način se odnositi prema istim. Urbana reciklaža i regeneracija brounfield/grayfield područja Urbana reciklaža predstavlja strategiju revitalizacije urbanog nasleđa gradova, odnosno strategiju u korišćenju i rehabilitaciji fizičkog fonda gradova. Njenom primenom se čuvaju, održavaju i aktiviraju devastirani, zapušteni ili neadekvatno korišćeni prostori gradova koji su pasivni nosioci urbanih potencijala. (Gligorijević, 2008, str. 83-91) Tokom 70-ih godina u SAD-u se prvi put javljaju programi urbane rekonstrukcije, u kojima kultura ima važnu ulogu u tretiranju graditeljskog nasleđa, odnosno čitavih brounfield područja. Pittsburgh je bio jedan od prvih gradova u kojem su se interesi umetničkih organizacija poklopili s interesima političara – obnova zapuštenih centralnih delova grada – i investitora, koji su smatrali da bogat kulturni život može da utiče na rast vrednosti njihovih investicija. Američki primeri povezivanja programa urbane rekonstrukcije i kulture, tokom 80-ih, izvršili su snažan uticaj na razvoj debate o ulozi kulturne politike u procesu urbane regeneracije u Evropi, a neke evropske države, poput Velike Britanije, počele su i da razvijaju slične programe. Do kraja druge polovine 80-ih, veliki broj manjih evropskih gradova, snažno pogođenih procesom deindustrijalizacije, uložio je velike napore u razvoj novih ekonomskih sektora, kao što su: industrija zabave, turizam, kulturne industrije, uključujući i modu, dizajn i nove 5

tehnologije. Ovim projektima razvoja najčešće su tretirani napušteni objekti industrijskog nasleđa ili vojnog graditeljskog nasleđa iz gradskih jezgara, a najčešće potenciranje na očuvanju autentičnosti ovih zgrada posledica je ekonomičnosti i ekologičnosti daleko pre nego li principa o negovanju kulturno- istorijskih svedočanstava. (Landry, Greene, Matarasso, Bianchini, 1996.)

Problem ili neiskorišćeni potencijal napuštenih objekata (tzv. braunfilda) prisutan je do danas u mnogim zemljama, kako razvijenim, tako i u onim manje razvijenim. Srbija u tome ne predstavlja nikakav izuzetak. Naprotiv, u većini naših lokalnih samouprava postoje brojni objekti koji se uopšte ne koriste (vojna imovina, zgrade koje su pripadale propalim preduzećima i sl.) Od nedavno je uveden i pojam grayfield, koji podrazumeva nekretnine ili zemlju koja je slabo iskorišćena i obično proizvodi daleko manju zaradu nego što bi mogla,ako se njome pravilno raspolaže. Za razliku od braunfield zemljišta, koja su mahom kontaminirana (industrijske zone), grayfield obično ne zahteva ekološku sanaciju pre renoviranja. Grayfield imovina može imati različite oblike. Najčešće su to zgrade koje su zastarele ili loše održavane, ili prostori koji su nekada uspešno korišćeni a zatim izgubili na posećenosti i prihodima zbog promene potrebe stanara i zajednice, demografskih promena i sl. U mnogim slučajevima, grayfield zemljište je okruženo asfaltiranim parkinzima, što objašnjava ime. Objekti koji su napušteni, prazni i neiskorišćeni ne služe ničemu, pa se preporučuje da predstavnici lokalnih samouprava budu inicijatori ideja i aktivnosti, sa ciljem da se ovakve građevine ponude poslovnim ljudima kojima bi odgovaralo da na konkretnoj lokaciji započnu novu poslovnu aktivnost. Ideja je da se od onoga što ne donosi nikakvu korist obezbede pozitivni efekti za lokalnu zajednicu, zajedničkom saradnjom javnog i privatnog sektora (oblik javno-privatnog partnerstva). Ukoliko pomenuta inicijativa izostane, pred lokalnom zajednicom će se naći dve mogućnosti: da objekat stoji prazan i neiskorišćen ili da se iz javnih izvora investira u adaptaciju. Neiskorišćen objekat predstavlja propuštenu dobit, a investiranje u objekat bez jasne vizije o tome ko će, kada i u koje svrhe koristiti adaptiran objekat nosi sa sobom visoke oportunitetne troškove i rizike. U oba slučaja lokalna zajednica gubi. Jedno od mogućih alternattivnih rešenja je i da se objekat ponudi na prodaju i/ili rentiranje u postojećem (lošem) stanju po minimalnoj i simboličnoj ceni uz preciziranje uslova pod kojima neko taj objekat može kupiti i/ili iznajmiti. (Molnar, 2014.)

Vojno graditeljsko nasleđe Vojni objekti počeli su se graditi već u pradavno doba, u obliku utvrda ili fortifikacija. Izgradnju su na području starog Egipta i Asirije vodili vešti inženjeri, za Aleksandra III Velikog. Osvojene gradove je utvrđivalo pokoreno stanovništvo, a u starom Rimu te radove su izvodili vojnici. U srednjem veku počeli su se javljati specijalizovani vojni inženjeri, a u XVIII i XIX veku radove su postupno preuzimale inženjerske firme(inženjerije), dok su vođenje gradnje svih objekata u većim garnizonima preuzeli časnici inženjeri. Takav trend se nastavio i u XX veku, kada se, osim inženjerije,zbog opsega i raspršenosti graditeljskih radova u nekim državama osnivala i graditeljska služba. Danas, međutim, vrlo mali broj država ima posebnu vojnu graditeljsku operativu, već se izgradnja stalnih vojnih objekata uglavnom prepušta civilnim preduzećima, kakav je slučaj i u Oružanim snagama RS. (Hrvatska enciklopedija, n.d., odrednica „vojno graditeljstvo“)

„Vojnim građevinama smatraju se svi objekti koji se koriste za potrebe Vojske i Ministarstva a nalaze se u vojnom krugu.“ (Vlada RS, 2007.) Ideološke promene, tranzicija i njene posledice na vojno graditeljsko nasleđe "Uloga arhitekture je da slavi. Tamo gde nema šta da se slavi, nema ni arhitekture", smatrao je Ludvig Vitgenštajn (Ludwig Wittgenstein), čime je obuhvaćena suština istorijskog konteksta u kome su nastajali pojedini stilovi, koliko i pokreti u arhitekturi. Arhitektura je oduvek služila oprostoravanju pojedine političke ideologije, volje ili jednostavno moći. Ovaj fenomen jasno možemo čitati sa primera vojnog graditeljstva, koje u periodu socijalizma dostiže svoju kulminaciju. Ipak, arhitektonska ostvarenja neretko nadživljavaju političke idelogije, pa arhitektura ostaje kao par cipela koji je dete preraslo. Bitna razlika između dve upoređene situacije je upravo obim prevaziđenog materijalnog dobra (naročito kada su u pitanju izgrađene strukture kao posledica nekog totalitarističkog sistema) kao i metafizički značaj, koji se u slučaju arhitektonskog nasleđa vezuje za snažnu memoriju mesta. Istraživanje nekadašnjeg, trenutnog i naslućenog društveno-političkog diskursa u zemlji i šire, upućuje na jasnu, a retko razmatranu činjenicu o obimu i značaju vojnog graditeljskog nasleđa koje je izgubilo svoju prvobitnu ulogu u funkcionisanju grada. Takođe, postavlja osnove za definisanje okvira koje će nastaniti nove prirode. Nakon prvog talasa demilitarizacije u zemljama centralne Evrope, 1989-1995, i povlačenja ruskih snaga iz Poljske, Republike Češke, Estonije, Mađarske, Latvije, Litvanije, istočne Nemačke, usledio je drugi talas zatvaranja vojnih baza i to u Jugoistočnoj Evropi, 7

2002- 2003. Samo u Bugarskoj, Hrvatskoj i Rumuniji bilo je predviđeno zatvaranje oko 1028 vojnih baza, od čega najvise u Bugarskoj, oko 650. Albanija, Makedonija i FRY su u 2003 godine takodje imale najavu zatvaranja vojnih baza. Proces konverzije vojne imovine u civilne svrhe je dugačak i komplikovan, a dodatna otežavajuca okolnost ovom procesu u zemljama jugoistočne Evrope je što se odvija paralelno sa socijalnim, političkim i ekonomskim transformacijama nakon kolapsa socijalističnog režima u tim zemljama. Ekonomski impakt zatvaranja vojnih baza, pristupi konverziji viška vojne imovine i socijalna inkluzija viškova zaposlenih u vojsci, u zemljama zapadne Evrope i zemljama u bivšem socijalističkom režimu, su prilično različiti. U zemljama zapadne Evrope, jedno od centralnih pitanja u procesu konverzije i zatvaranja vojnih baza je ekonomski impakt tj., direknti i indirektni gubici zaposlenja, i pomoc lokalnim samoupravama koje su pogođene zatvaranjem vojnih baza, iz razloga što su vojne službe u zemljama zapadne Evrope više koristile usluge lokalnog civilnog sektora i lokalne male privrede. U zemljama jugoistočne Evrope, vojne službe su bile nezavisnije u svakom pogledu od civilnog i privatnog sektora, i uglavnom su imale svoje farme za proizvodnju hrane, a službenici vojske su u znatno manjem obimu koristili usluge lokalne male privrede: odlazak u restorane, hotele, bioskope itd. Centralno pitanje konverzije viška vojne imovine se odnosilo na rešavanje stambenog pitanja zaposlenih u vojsci.U Evropskoj Uniji su razvijeni mehanizmi podrške i pomoći zemljama jugoistočne Evrope u predpristupnom periodu članstva u EU. Takvih programa je bilo više do 2006 godine. (Ilić, 2013.) Vojno graditeljsko nasleđe Srbije danas - posledice transformacije Vojske Srbije Vojna imovina u Srbiji vredi oko 800 miliona evra, dok je neki procenjuju i na sumu od približno deset milijardi evra. Ovom procenom obuhvaćeno je 3.766 kasarni na 1,729.000 m2 sa 2.809 ha okolnog zemljišta, zatim, 627 administrativnih objekata na 766 000m2 i sa 334 ha, 102 kluba (oficirski domovi i domovi vojske) sa 93 000m2 i 22 ha, 124 zdravstvene ustanove na 293 000m2 i 48 ha zemljišta, 342 različita objekta u Srbiji na 131 000m2 i 1.205 ha, 431 ekonomija na 175 000m2 i sa 9.062 ha, 2.469 skladišta na 584 000m2 i 2.243 ha, različito zemljište na 38 lokacija, sa ukupno 1.268 ha i oko 1.639 ostalih objekata sa preko 10.229 ha. (Dragaš, 2006)

„Fond za reformu sistema odbrane Državne zajednice Srbija i Crna Gora (u daljem tekstu Fond) osnovan je uredbom Saveta ministara 2004. godine. Cilj njegovog formiranja bilo je obezbeđenje sredstava neophodnih za sprovođenje reforme sistema odbrane komercijalnim raspolaganjem nepotrebnom vojnom imovinom. Poslujući „kao firma“ , Fond 8

je trebalo da obezbedi novac koji bi bio upotrebljen za izgradnju 22.000 stanova za pripadnike vojske i Ministarstva odbrane (MO), za davanje nadoknada licima koja bi ostala bez posla tokom procesa reforme sistema odbrane, za nabavku opreme, za pomaganje vojne industrije i za slanje pripadnika vojske u mirovne misije“ (Tadić, 2012.). Nakon raspada Državne zajednice Srbija i Crna Gora, došlo je i do prestanka funkcionisanja Fonda. Sam proces komercijalizacije vojne imovine ipak je nastavljen 2006. godine, usvajanjem Strategijskog pregleda odbrane i Master plana za komercijalizaciju viška vojne imovine. Ovaj plan usvojen je sa ambicioznim ciljem da se, prodajom ili ustupanjem uz nadoknadu nepotrebnih vojnih objekata, reše dva velika problema Vojske Srbije. Prvi problem odnosio se na ogroman broj nepotrebnih objekata, a drugi, na značajan nedostatak materijalnih sredstava. Kako bi ovaj plan bio sproveden u delo, Vlada je juna 2006. godine usvojila dva dokumenta – „Informaciju o nepokretnostima na teritoriji Republike Srbije” koje nisu

neophodne

funkcionisanje

Vojske

„Master

plan“

raspolaganja

ovim

nepokretnostima. (Tadić, 2012.) Master plan zamišljen je kao javno dostupna baza podataka o vojnim nepokretnostima, koje više nisu potrebne. U njoj zainteresovani kupci mogu pronaći sve neophodne informacije o objektima koji se prodaju. U trenutku usvajanja, ova baza podataka obuhvatala je 447 objekata, od čega suinvestiranje u stanogradnju – 6 kompleksa, klubovi vojske – 42, kasarne – 51, sportskorekreaciono turistički centri – 7, aerodromi – 12, skladišta – 103, poligoni vežbališta i strelišta – 56, objekti uređenja i pripreme teritorije – 38, zemljište – 120 lokacija, ostalo (put, luka, vojna ekonomija i slično) – 18 kompleksa. Predviđena je i mogućnost unošenja novih objekata ili pak povlačenja nekih objekata iz prodaje. (Rančić, 2008, str. 75–83) Predviđena su tri načina komercijalizacije imovine, i to: 1. prodaja putem tendera; 2. razmena sa institucijama koje koriste sredstva u državnoj svojini; 3. ulaganje u zajedničku izgradnju stanova. Autori plana uočili su značaj koji vojni objekti mogu imati za lokalne samouprave na čijoj se teritoriji nalaze. Zbog toga je predviđeno postojanje prava preče kupovine, koje važi za lokalne samouprave ukoliko su zainteresovane za neki od objekata na svojoj teritoriji. U praksi se pokazalo da je model zamene imovine za imovinu najzastupljeniji. Po ovom modelu, lokalna samouprava preuzima vojnu nepokretnost, a zauzvrat predaje ili gradi stanove za pripadnike sistema odbrane u vrednosti koja je jednaka vrednosti preuzetog objekta. Odmah po usvajanju plana, od 79 opština koje na svojoj teritoriji imaju objekte obuhvaćene planom, 59 opština bilo je zainteresovano za preuzimanje nekih od objekata. (Tadić, 2012.) 9

Nakon donošenja Master plana, u više navrata i od strane različitih inicijatora pokušavano je pojednostavljivanje procedura za komercijalizaciju viška vojne imovine, čija se vrednost danas procenjuje na 1,5 milijardi evra. Do sada je od 531 objekta (broj nakon proširenja liste o višku vojnih nepokretnosti) prodat tek 71 celokupni kompleks i još 6 u delovima dok je za 72 zaključen ugovor. Ostali objekti propadaju i neophodno je da se kroz efikasniju proceduru olakša lokalnim samoupravama da tu imovinu stave u funkciju ekonomskog razvoja. Procenu vrednosti vrši Poreska uprava i ona po pravilu prelazi realnu vrednost i mogućnosti opština, pa tako ovi objekti - koji su neretko u gradskim sredinama - i dalje stoje prazni. Vojna imovina se

isključivo doživljava kao ekonomski resurs, osim u slučaju

novosadske kasarne "Arčibald Rajs", koju su krajem 2011. na par meseci okupirale nevladine organizacije i aktivisti. (Matić, 2014) „Problem spore komercijalizacije leži u komplikovanim procedurama otuđenja, neažurnoj planskoj i imovinskoj dokumentaciji, kao i postupcima procene vrednosti.“ (NALED, 2015)

Domovi vojske u Srbiji iz perioda socijalizma Kako je vojna arhitektura vrlo širok pojam, uključujući građevine od utvrda, tvrđava i bedema, do kasarni, bunkera i vojnih zgrada raznih namena, rad se fokusira na konkretnu tipologiju domova Vojske, čija se gradnja vezuje za jedan specifičan period i koji namenom, pozicijom i arhitektonskim oblikovanjem na specifičan način demonstriraju tadašnju društveno-političku situaciju u državi. Vojni klubovi se ugrubo mogu podeliti na one iz perioda pre Drugog svetskog rata (tzv. Oficirske domove) i klubove iz perioda socijalizma (tzv. Domove Vojske). Izgradnja oficirskih domova bila je prouzrokovana potrebom za prostorima na kojima bi oficiri mogli da se okupe i zabave. Neki od oficirskih domova kasnije su proglašeni kao domovi vojske, dok su drugi kroz vreme menjali svoje namene civilnog karaktera. Domovi vojske građeni nakon Drugog svetskog rata uživaju bitnu ulogu u životima vojnog ali i civilnog stanovništva i uopšte u funkcionisanju gradova. To su bili, praktično, kulturni centri - središta u kojima su se održavali različiti kulturno-zabavni i sportskorekreativni sadržaji, ne samo za vojna lica nego i za ostale građane. U gradovima, naročito manjim, domovi vojske postali su epicentri za okupljanje građana i sva bitnija zbivanja. Pozicionirani uvek u samom centru grada, monumentalni i građeni iz neskromnih budžeta, ovi kompleksi demonstrirali su položaj vojske u socijalističkom državnom sistemu, moć institucije i autoritet. 10

Racionalizacijom broja zaposlenih u Vojsci Srbije, smanjivan je broj ljudi koji radi u domovima vojske, samim tim su se sužavale i aktivnosti koje su oni obavljali, do toga da su, na kraju, potpuno ukinuti u većini garnizona. Oni su u ovom procesu promene društvenih vrednosti i reorganizacije, nekako izgubili tu svoju osnovnu ulogu i kao najslabija karika su uglavnom prvi stradali. (Transformacija domova vojske, 2010)

Studija slučaja 1: Dom Vojske u Nišu

(Balt, 2008.)

Istorijat Projektovan 1953-1954 godine od strane beogradskog arhitekte Jovana Petrovića, a izveden 1959-1960 godine, Dom Vojske u Nišu svrstan je u I kategoriju vojnih domova. Kasnije je proglašen značajnim reprezentom moderne arhitekture u Nišu i kao takav zaštićen zakonom, čime je zabranjeno narušavanje njegovog eksterijera (fasade, volumena...). Trenutno stanje Tretiran kao „perspektivan“ dom Vojske Srbije, prodaja ovog objekta nije u planu jer vojska ne želi da ga se odrekne. Trenutno se ovaj dom vojske koristi za različita kulturna dešavanja: u holu se održavaju izložbe, kokteli i slično, dok se velika sala koristi za koncerte, predstave (oko 60 predstava u toku godine) i slično. U maloj sali se održavaju seminari, predavanja i naučni skupovi. U administrativnom bloku još uvek su kancelarije koje pripadaju vojsci i upravi, kao i centar za učenje stranog jezika, radio-amaterski klub i slični programi namenjeni dodatnoj edukaciji i usavršavanju vojnih službenika.

Izgled iz pravca Sinđelićevog trga

Podužni presek

Osnova podruma

Izgled iz ulice VoždaKarađorđa

Poprečni presek

Osnova prvog sprata

(Buđevac, 2012.)

Osnova prizemlja (Buđevac, 2012.)

„Arhitektonsko-urbanistički ovo je jedan od najmarkantnijih objekata u Nišu, ne samo po tome što svojom složenom kompozicijom zauzima veliki deo jednog od centralnih trgova grada, već i pročišćenom arhitekturom Internacionalnog stila. Dominantnom korpusu administrativnog bloka dodati su ostali, funkcionalno jasno postavljeni, traktovi foajea i velike sale, veznog dela odnosno foajea male sale, kao i bočnog trakta restorana. U centralnom delu kompleksa je atrijum-bašta restorana. Projekat enterijera velike sale sa 800 sedišta delo je G. Samojlova, koji je izvestan nedostatak u akustici rešio naknadnim projektovanjem i izgradnjom balkona(statički proračun D.Dančević). Fasadna obloga izvedena od Istarskog mermera dodatno je ankerovana krajem devedesetih, ali je ceo kompleks zadržao neizmenjen izgled i kvalitet izvođenja.“ (Čemerikić, 2010, str. 79)

Planirana budućnost Iako Vojska Republike Srbije neće da se odrekne ovog značajnog objekta, kako bi se njegov potencijal maksimalno iskoristio neophodna su velika ulaganja u obnovu (oko 6 miliona evra), zbog čega se predviđa sklapanje ugovora u vidu javno-privatnog partnerstva. Planira se da Dom Vojske u Nišu nakon obnove postane kongresni centar, koji će pored svih ponuđenih i očekivanih sadržaja imati i hotel. Hotel treba dograditi na postojeći volumen kompleksa, koji se treba restaurirati sa što manje izmena. 2012. godine grad Niš u saradnji sa Društvom arhitekata Niša raspisao je pozivni konkurs za izradu idejnog programskog rešenja rekonstrukcije Doma Vojske Srbije u Nišu, u 13

smislu funkcionalnog transformisanja u Kongresni centar sa svim potrebnim sadržajima (restoran, multifunkcionalne sale, hotelski i drugi sadržaji). Za učešće na konkursu je pozvano pet niških arhitektonskih biroa: Arhitektura Buđevac, Kapa projekt,Forma antika, Garage group i Alterno, od kojih je prva nagrada pripala Arhitekturi Buđevac. (Marković, 2012) Konkursna rešenja Arhitektura Buđevac je potencirala na poštovanju vrednosti i potpunoj zaštiti arhitekture postojećeg objekta. Svi dodati elementi likovno su neutralni, da ne bi konkurisali jasno definisanioj arhitekturi postojećeg objekta internacionalnog stila. Dograđeni kubus hotela je u neutralnoj duploj fasadi od perforiranog lima od nerđajućeg čelika. Dograđeni kubus je niži za jednu etažu od postojeće kule, pa sa njom čini stepenastu kompoziciju. Hotel u svim vizurama ostaje u drugom planu, ne remeteći arhitektonski izraz postojeće kompozicije,dok materijalizacijom uvodi duh aktuelnog arhitektonskog trenutka.

Rešenje studia Arhitektura Buđevac (Marković, 2012.)

Studio Alterno potencira na fleksibilnosti i multifunkcionalnosti, modernizaciji objekta i usklađivanju sa duhom vremena bez ugrožavanja njegove autentičnosti i identiteta. Teži se naglašavanju značaja objekta kao bitnog gradskog repera i principima ekološke arhitekture i energetske efikasnosti. Pozicija objekta i njegov značaj kao gradskog repera, kao i potrebno proširenje kapaciteta, uslovili su njegovu dogradnju po vertikali i formiranje kule visine 44m.

Rešenje studia Alterno (Marković, 2012.)

Studio Garage group svojim rešenjem u postojeću strukturu inkorporira dve upadljivo savremene strukture: pokrenuti volumen na potezu Voždove ulice i kubus aneksa uz postojeću kulu. U oblikovnom tretmanu izabran je neomodernistički (dekonstruktivistički) pristup kao način postizanja jasne razlike između starog i novog u okviru istorijski slojevitog šireg konteksta (pozorište, sud, pošta).

Rešenje studia Garage group (Marković, 2012.)

Konkursno rešenje studia Kapa projekt predviđa specifične fasadne zastore u duhu oparta, sa namerom da se dizajnerski savremenom i tehnološki zasnovanom dinamikom fasadnih rastera predstavi civilizacijski napredak i nova namenu objekta učini prepoznatljivom. Osim estetske, uloga zastora je i u energetskoj efikasnosti objekta.Između spoljnjeg fasadnog zastora i unutrašnje strukturalne fasade postavlja se ambijentalna, kompjuterski kontrolisana LED rasveta koja, u zavisnosti od konkretne programske ponude kongresnog centra, stvara dinamiku njegove noćne vizure. (Marković, 2012)

Rešenje studia Kapa projekt (Marković, 2012.)

Studija slučaja 2: Dom Vojske u Ćupriji

(MO: sektor za materijalne resurse)

Istorijat Kako ovaj objekat još uvek nije otuđen od MO i VS, nije ni menjao namene. U funkciji doma Vojske Srbije, korišćena je od strane vojnika i civila njegova pozorišna sala unutar najšireg horizontalnog volumena, kuglana (koja se nalazila u užem horizontalnom traktu) i kafana u prizemlju šestospratnice. Sale, kancelarije i biblioteka na višim spratovima vertikale, namenjene su bile pripadnicima Vojske Srbije. (Stojković, 2015) Trenutno stanje Dom Vojske u Ćupriji se trenutno nalazi na listi prodaje nepokretnosti MO i VS i čeka se zainteresovani investitor koji bi ga otkupio. Objekat površine od 2.543m2 nalazi se na površini zemljišta od 0,2421ha u centru grada, oivičen najprometnijom ulicom (Karađorđevom), rekom Ravanicom, parkovskim prostorom sa jedne strane i stambenim zgradama sa druge strane. Organizacija samog kompleksa podeljena je po dominantnim volumenima pozicioniranim oko centračne letnje bašte. Pozorišna sala se nalazi unutar najšireg horizontalnog volumena. Vertikalni šestospratni element kompozicije, koji je okrenut ka platou ispred Doma vojske i ka Karađorđevoj ulici , u prizemlju ima kafanu, dok su na spratovima administrativne prostorije. (Ministarstvo odbrane: sektor za materijalne resurse, 2015)

Situacija(MO: sektor za materijalne resurse)

Planirana budućnost Dom JNA je velelepna zgrada u koju bi po mišljenju lokalne samouprave trebalo da se izmesti neka od ustanova kulture, kao što su Centar za kulturu ili Televizija. Ćuprija nema stanove, ali ima zemlju koju bi mogla da ustupi Vojsci Srbije, gde mogu da se izgrade stanovi za vojne penzionere. Ipak, budućnost ovog vojnog kompleksa još uvek neizvesna jer se čeka na odluku investitora o kupovini i daljoj obnovi objekta radi njegove komercijalizacije.

Studija slučaja 3: Dom vojske u Leskovcu

(MO: sektor za materijalne resurse)

Istorijat Izgrađen 1964. godine kao kompleks u čijem su sastavu 4 elementa predviđena i opremljena za namensku funkciju u predhodnom vremenu eksploatacije: Dom Vojske Srbije, ambulanta, nadstrešnica I smetlište. U Vojsci Srbije nisu urađeni urbanistički planovi za ovaj deo zemljišta. Kompleks je prodat 2010.godine gradskoj upravi Leskovca u zamenu za 20 stanova. Pored stanova, vojska je dobila i dve lokacije za izgradnju stambenih objekata za potrebe Vojske Srbije. (Bogdanović, 2015) Nakon što je ustupljen lokalnoj samoupravi, nameravano je da se prostor u Domu Vojske ustupi obrazovnim institucijama i institucijama koje će doprineti unapredjenju lokalne zajednice i razvoju grada. Iste godine u adaptirane prostorije bivšeg Doma vojske Srbije, uselila se na godinu dana Osnovna škola „Svetozar Marković“ sa oko 200 svojih učenika. Dok se ustanova, gde su ovi đaci ranije slušali predavanja, adaptirala, ne bi li se koristila kao Centar za stručno usavršavanje prosvetnih radnika juga Srbije, vršena je dogradnja zgrade glavne vaspitno-obrazovne ustanove u Leskovcu. U roku od godinu dana, đaci su se iz bivšeg

Doma vojske preselili u dograđenu školu, sada proširenih kapaciteta, a Dom Vojske je dobio novu namenu. (D.K., 2010) Gradonačelnik Leskovca potpisao je ugovor sa leskovačkom firmom Kingswood DOO o zakupu dela zgrade Doma Vojske za otvaranje engleskog koledža City of London College/ LCMIT. Oko 2.200 kvadratnih metara lokalna samouprava je dala besplatno na 25 godina korišćenja.Zauzvrat, koledž se obavezao da će prve školske godine stipendirati pet studenata iz Leskovca, da će studenti svake godine imati 35% popusta na školarine I da će nadalje na svakih 35 upisanih studenata lokalna samouprava dobijati jedno mesto gratis. (Ilić, 2011) City of London College/ LCMIT još nema licencu Ministarstva prosvete, a nepoverljivost građana Leskovca i opozicionih partija nakon ovog poteza gradske uprave, rezultirala je tek nakon dve godine i nakon smene vlasti, jednostranim raskidom postignutog ugovora. Trenutno stanje Pozicioniran je u centru Leskovca i zauzima zemljište površine 45a i 97m2 vredno oko 1,2 miliona evra. Kompleks čine 2 objekta ukupne površine 3902,08 m2, među kojim su zgrada bivčeg Doma vojske(površine 2224,38 m2) i ambulanta (površine 1592,07 m2).

situacija (MO: sektor za materijalne resurse)

Objekat Doma Vojske je spratnosti PO+P+3+Pk, sa sledećim sadržajima: podrum-pomoćne prostorije prizemlje-dva ulazna trema, prijavnica, salon, restoran, kuhinja,bioskopska sala, tri glumačke sobe, magacin, mokri čvor i letnja bina. 1. sprat-hol, bilijar,šah sala, četri kinokabine, dva magacina i dva mokra čvora i terasa. 2. sprat-hola, čitaonica, biblioteka, učionica i mokri čvor. 3. sprat-hol, predprostor, foto klub, šest kancelarija i dva mokra čvora. Potkrovlje-hol, magacin, ostava i mokri čvor i prohodna terasa. 18

Osnova prizemlja

Osnova 1. sprata

Osnova 2. sprata

Osnova 3. sprata

Osnova potkrovlja

(MO: sektor za materijalne resurse)

Objekat ima dva glavna ulaza iz pokrivenog trema i jedan pomoćni ulaz iz letnje bašte. U konstruktivnom smislu objekat je zidan kombinovano: deo objekta u klasičnom sistemu sa nosećim zidovima od opeke debqine 12 i 25cm, a drugi deo je skeletni sa nosećim armirano betonskim stubovima i zidovima ispune od opeke. Temelji nosećih zidova od opeke su trakasti armirano betonski, a ispod stubova su armirano betonski samci. Međuspratne konstrukcije su ravne armirano betonske ploče. Stepeništa su dvokraka armirano betonska, koja vode na sprat i u podrum zgrade. 19

Krov je ravan (u oba dela zgrade), krovna konstrukcija je ravna armirano betonska ploča, min. nagiba za pokrivač od ravnog pocinkovanog lima. Prohodne krovne terase na prvom spratu i potkrovlju popločane su teraco pločicama. Odvodnjavanje se vrši putem olučnih vertikala od pocinkovanog lima do kišne kanalizacije. Postoji jedan dimnjak. Stolarija je drvena, bojena masnom bojom: prozori jednostruki i dvostruki, zastakljeni običnim staklom. Unutrašnja obrada podova, zidova, plafona je u skladu sa namenom prostorija. Fasada je omalterisana i prskana, a donjim delom zgrade obložena kulijer pločama. Objekat ima sve potrebne instalacije.

(MO: sektor za materijalne resurse)

Ipak, zgrada bivšeg Doma JNA trenutno nije u upotrebi a nakon negativnih iskustava i prethodnih mahinacija sa ovim prostorom, u toku su izrade analize stanja sa vrednosnim pokazateljima i razmatranje najadekvatnijeg načina i forme korišćenja tog prostora. (Bogdanović, 2015)

Planirana budućnost Ne postoji.

Zaključak

Nove stare prirode Stare prirode se sedimentacijom stapaju u jedno slojevito nasleđeno tlo, pomešanih značenja i označitelja, na koje se treba osloniti arhitektura novog doba. Danas ograničenja tradicionalno projektovanih prostora sputavaju inovativne odgovore na savremene potrebe, realizaciju strategija koje stimulišu globalni ekonomski i politički napredak grada-metropole, dok sa druge strane, nepostojanje uporišta u prethodnom, lokalnom, tradicionalnom, dovodi do generisanja nemesta. U tom rasponu između savremenih tendencija društva i kolektivne memorije, kao sentimentalne veze sa onim što je nekad bilo, mnoštvo nasleđenih kodova treba sistematizovati i učiniti čitljivim, te na njima zasnovati razvoj glokalnog identiteta (lokalni identitet,

autentičnom

porukom,

izražen

korišćenjem

internacionalnog

jezika).

Revitalizovane stare prirode treba nenasilno uvezati sa novim i pretpostavljenim, a da istovremeno svaka od njih dobija na kvalitetu usvajajući komplementarne vrednosti prethodne ili buduće prirode. Potencijali i ograničenja u reciklaži domova Vojske Srbije_rezultati studije slučaja Zbog zakona o tajnosti vojnih podataka, najveći deo vojnog nasleđa ostao je misterija, pa je gotovo nemoguće konstatovati mogućnosti, a još manje preduzeti nešto po pitanju njegovog statusa u savremenom društvu. Nove prirode zaobilaze ove sveprisutne vojne komplekse kao nepristupačno tle. U retkim slučajevima gde je nedostatak prostora u zbiru sa nedostatkom kapitala za novu izgradnju, nametnuo mogućnost savremene upotrebe ovih zaboravljenih kompleksa, intervencije se svode na stidljive prenamene. U ovim procesima revitalizacije, uloga arhitekata obično izostaje jer su objekti najčešće zatečeni u dobrom stanju (konstrukcija, materijali, instalacije), pa se smatra da nisu neophodne značajnije intervencije. Međutim, da li su na ovaj način dovoljno iskorišćeni potencijali nasleđenih vrednosti? Na osnovu studije slučaja tri doma Vojske Srbije iz perioda socijalizma, uočene su razlike ali i zajedničke karakteristike ove specifične tipološke grupe. Svaki od tri slučaja, iako izgrađen u sličnom periodu i korišćen na sličan način, različitog je trenutnog statusa i planiranih tokova razvoja. Kroz njihovu međusobnu komparaciju, možemo uočiti razliku u prisustvu i uvažavanju arhitektonskog stava o budućnosti doma Vojske.

Tako se na primeru Doma Vojske u Nišu može primetiti arhitektonsko-urbanističko,kao i planersko promišljanje o sudbini visoko kvalifikovanog objekta Vojske Srbije, ispitivanje i valorizacija mogućih opcija kroz arhitektonski konkurs, dok ne primeru Doma vojske u Leskovcu uočavamo tretman ovog nasleđa jedino kao najekonomičnijeg rešenja za goruće probleme lokalne samouprave. Dom vojske u Ćupriji je još uvek neizvesne budućnosti, jer njegova zaštita i prezentacija zavisi isključivo od volje investitora koji ga bude kupio. Nezavisno od zastupljene prakse, očite su zajedničke vrednosti i nedostaci analiziranih domova Vojske. Pozicionirana na samoj granici između institucije i društva, političkih i demografskih potreba, ova tipološka grupa ne predstavlja samo svedočanstvo o napuštenoj ideologiji već i prostor snažne kolektivne memorije. Veliki potencijal ove vrste vojnih kompleksa je programski koncept, vrlo sličan savremenim konceptima projektovanja multifunkcionalnih centara sa interaktivnim komponentama kulture, edukacije, rekreacije i zabave. Sa druge strane, ma koliko domovi Vojske u korišćenju uključivali i civilno dručtvo, u samoj postavci projektovani su kao ekskluzivni prostori namenjeni pre svega veličanju vojne moći i odgovaranju na potrebe pripadnika vojske i tadašnje elite, što ima za posledicu glavne nedostatke ovih prostora u savremenoj upotrebi: institucionalizaciju, ekskluzivnost, elitizam i ograničenost. Danas javni gradski prostori i centri podrazumevaju, kao jedan od osnovnih parametara kvaliteta, inkluzivnost, dakle pristupačnost širim društvenim grupama. Takođe, današnje tendencije ka demokratičnosti u korišćenju prostora, suprotstavljene su napomenutim nedostacima objekata domova Vojske. Kao epilog istraživanja, otvaraju se pitanja šta je to projekcija doma Vojske u savremenom društvu; kako arhitektonskom intervencijom uskladiti promenu korisničke grupe i očuvanje prostora,programa i koncepcije ovih objekata; da li je moguće i na koji način projektovati inkluzivne programe unutar ekskluzivnih prostornih struktura; da li se dekomponovanjem nasleđenih struktura, oduzimanjem ili dodavanjem, može obezbediti kvalitetan prostor za naseljavanje novih priroda...

Anticipacija nove prirode Doma Vojske u Nišu Na jasno definisanoj arhitektonsko-urbanističkoj kompoziciji niškog Doma Vojske uočljivi su pomenuti nedostaci tradicionalnih odgovora (institucionalizacija, ekskluzivnost, elitizam, ograničičenost) na potrebe koje postoje i u savremenom društvu. Ovaj kompleks sadrži pozorišnu/bioskopsku salu, konferencijsku salu, izložbeni prostor, kafe-restoran sa atrijumom, administraciju i učionice za neformalnu edukaciju. Svaki od pomenutih programa i danas je potreban gradu ali savremene koncepcije ovih sadržaja zahtevaju viši stepen fleksibilnosti, liberalnosti, transparentnosti kao i mogućnosti povezivanja i daljeg nadograđivanja komplementarnim sadržajima koji se generišu oko kulturnog centra, čine ga konzistentnim i održivim. U tendenciji da se niški Dom Vojske obnovi, revitalizuje i dogradi potrebnim prostornoprogramskim elementima, a da se istovremeno ne naruši kompozicija i značaj ovog dominantnog kompleksa internacionalnog stila, lokacija za pretpostavljenu intervenciju zahvatila bi i deo užeg konteksta. Namera je omogućiti ekstenziju zarobljenih programa iz rigidnih nasleđenih formi, uvezati ih sa sadržajima kulture, umetnosti i edukacije iz užeg okruženja i dograditi novim prostorno-programskim slojem, koji u korespondenciji sa postojećom namenom postiže kontinuitet u korišćenju, kao i ekonomsku, sociološku i ekološku održivost sistema... Baziranost na potencijalu, a ne na dovršenosti u bilo kom smislu, predstavlja ključ u savremenoj interpretaciji ovakvih prostorno-programskih koncepcija. Nasuprot postojećih zaokruženih stavova o formi, u koju je smeštena funkcija isključivo prilagođena potrebama trenutka projektovanja, potrebno je omogućiti promenljivost, kao prostornu podršku društvene dinamike, sinonim za novi događaj, koji omogućava trajnu vitalnost prostora. Dakle, umesto preorijentisanja stare u novu prirodu, koja će opet jednom postati stara, princip reciklaže podrazumeva postizanje kondicije prostora, uspostavljanje sistema koji se u kontinuitetu obnavlja i prilagođava novim i novim potrebama, ideološkim, umetničkim i estetskim shvatanjima... Cilj je dekompozicija postojećih formi na elemente od kojih su sačinjeni. Savremen pristup, kao želja i i pravo na novo i promenljivo, dekonstrukciju prihvata kao oblik tranzicije do uspostavljanja novih kompozicija. Potreba da se postojeći sistemi vrednovanja dekomponuju, a zatim struktuiraju kroz definiciju novih arhitektonskih vrednosti, redefiniše i samu formu.

Literatura Nenadović, Slobodan. (1980). Zaštita graditeljskog nasleđa. Beograd. Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu; Vučenović, Svetislav. (2004.). Urbana i arhitektonska konzervacija, tom 1, Svet-Evropa. Beograd. Društvo konzervatora Srbije

Charles Landry, Lesley Greene, Francois Matarasso, Franco Bianchini, (1996), The Art of Regeneration, Comedia, London; Gligorijević, Žaklina. (2008). Beogradski braunfildi: od urbane reciklaže do plana detaljne regulacije. PAGLO, Beograd; Molnar, D. (2014) Art inkubatori: kreativna rehabilitacija graditeljskog nasleđa gradova i opština u Srbiji, Edicija Communications, Beograd: Grupa za kreativnu ekonomiju; Vlada Republike Srbije, (2007), Zakon o odbrani, Beograd: "Službeni glasnik RS", br. 116/2007, 88/2009; Ilić,Danijela.(2013). Inicijativa za rešavanje pitanja vojne braunfild imovine u nerazvijenim opštinama (elektronska verzija).SKGO.Beograd; Tadić, Marina, (2012), Šta sa viškom vojne imovine (elektronski izvor), Beograd: Beogradski centar za bezbednosnu politiku; Rančić, Nebojša, (2008), Komercijalizacija vojne imovine za projekte lokalnog ekonomskog razvoja. U: Rančić Nebojša Oživljavanje braunfilda u Srbiji, Beograd: PALGO centar; Transformacija domova vojske, (2010), Glas javnosti, 5.jul, deo: društvo Čemerikić, Zoran, (2010), Dom JNA U: Čemerikić, Zoran, Savremena arhitektura Niša 1946-1966, (str.79), Niš: Društvo arhitekata Niša

Elektronski izvori:

n.a.,n.d.,Grayfield land. Korišćeno marta 2015. sa http://www.wisegeek.com/what-is-greyfield-land.htm Dragaš, B (2006), Vojna imovina vredi 10 milijardi evra. Korišćeno marta 2015. sa http://www.dragas.biz/vojna-imovina-vredi-10-milijardi-evra/

Matić, Srećko, (2014), Vojni objekti: Razvojni planovi ili iluzije. Korišćeno marta 2015. sa http://www.dw.de/vojni-objekti-razvojni-planovi-ili-iluzije/a-17905401 NALED, (2015), Lakše do vojne imovine. Korišćeno marta 2015. sa http://www.pirotskevesti.rs/lokalna-samouprava/lakse-do-vojne-imovine/ Marković, Dragan, (2012), Rezultati konkursa za idejno rešenje rekonstrukcije Doma vojskee u Nišu. Korišćeno marta 2015. sa http://www.superprostor.com/rezultati-konkursa-za-rekonstrukciju-doma-vojske-unisu/1369

Ministarstvo odbrane: sektor za materijalne resurse, (2015), Master plan: lista prodaje nepokretnosti MO i VS. Korišćeno marta 2015. sa http://www.mod.gov.rs/master_plan/index.php D.K., (2010), Dom Vojske Srbije u Leskovcu pretvoren u školu. Korišćeno marta 2015. sa sajta http://www.danas.rs/danasrs/srbija/hronika/dom_vojske_srbije_u_leskovcu_pretvoren_u_skolu.73.html?news_id =190571 Ilić, B., (2011), Dom vojske razmenjen za stipendije. Korišćeno marta 2015. sa sajta http://www.pressonline.rs/svet/balkan/150849/dom-vojske-razmenjen-zastipendije.html

Usmeni izvori: Stojković, Goran, (2015), lični intervju, 15. mart, Beograd Bogdanović, Aleksandar, (2015), lični intervju, 20. Mart, Ministarstvo odbrane: sektor za materijalne resurse, Beograd

Grafički prilozi:

Balt, Vladimir. (2008.). Sala Doma Vojske-Niš [fotografija]. Korišćeno marta 2015. sa sajta http://www.pressonline.rs/svet/balkan/150849/dom-vojske-razmenjen-zastipendije.html Buđevac, Andreja. (2012.). Crtež postojećeg stanja Doma Vojske u Nišu [crtež]. Elaborat konkursnog rešenja za Dom Vojske u Nišu, Niš.

Marković, Dragan. (2012.). Konkursno rešenje Doma Vojske u Nišu [3D prikaz]. Korišćeno marta 2015. sa sajta http://www.superprostor.com/rezultati-konkursa-za-rekonstrukciju-doma-vojskeu-nisu/1369 Ministarstvo odbrane: sektor za materijalne resurse. Dom Vojske u Ćupriji [fotografija i crtež]. Korišćeno marta 2015. sa http://www.mod.gov.rs/master_plan/index.php Ministarstvo odbrane: sektor za materijalne resurse. Dom Vojske u Leskovcu [fotografija i crtež]. Preuzeto marta 2015. na lični zahtev.