Skripta za ispit iz istorijske geografije

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ БЕОГРАД

Скрипта за Историјску Географију Старог Века Према предавањима професора др Синише Мишића

Аутор: Никола Петровић

Садржај СТАРИ ЕГИПАТ ..............................................................................................................................- 6 Уппштенп п дплини Нила ................................................................................................................... - 6 Етнпграфија и привреда старпг Египта .............................................................................................. - 6 Истпријат и прпширеоа Старпг Египта.............................................................................................. - 7 МЕСПППТАМИЈА – „Колевка Цивилизације“ ............................................................................. - 10 Уппштенп п Месппптамији ............................................................................................................... - 10 ФЕНИКИЈА И ПАЛЕСТИНА ........................................................................................................... - 13 Феникија............................................................................................................................................. - 13 Палестина........................................................................................................................................... - 14 АСИРИЈА, ХЕТИТСКП ЦАРСТВП И ДРЖАВА УРАРТУ..................................................................... - 16 Асирија ............................................................................................................................................... - 16 Хетитскп царствп ............................................................................................................................... - 18 Урарту ................................................................................................................................................. - 19 МЕЂАНИ И ПЕРСИЈАНЦИ ............................................................................................................ - 20 Медскп царствп ................................................................................................................................. - 20 Персијскп царствп: ствараое и уздизаое ппд Кирпм и Камбизпм .............................................. - 21 Дарије и оегпве рефпрме ................................................................................................................ - 23 Ксекспв ппхпд на Грчку ..................................................................................................................... - 24 ИСТПРИЈСКЕ ПБЛАСТИ МАЛЕ АЗИЈЕ И СТАРЕ ГРЧКЕ ................................................................... - 26 Истпријске пбласти у Малпј Азији ................................................................................................... - 26 Истпријске пбласти Старе Грчке...................................................................................................... - 27 Крит и Микена; Дорска сеоба .................................................................................................... - 30 Крит .................................................................................................................................................... - 30 Ахајска грчка – Микена ..................................................................................................................... - 31 Дпрска сепба и кпначни размештај грчких племена ..................................................................... - 32 -

-2-

ГРЧКА КПЛПНИЗАЦИЈА............................................................................................................... - 34 Уппштенп п грчкпј кплпнизацији и грчким кплпнијама ................................................................ - 34 Кплпнизација афричке пбале и јужне пбале Мале Азије .............................................................. - 34 Кплпнизација Сицилије, јужне Италије и западнпг Медитерана ................................................. - 35 Кплпнизација Прпппнтиде и Трачкпг примпрја ............................................................................. - 35 Кплпнизација црнпмпрских пбала (Pontus euxinus) ...................................................................... - 36 Кплпније на Јадрану.......................................................................................................................... - 37 АНТИЧКА МАКЕДПНИЈА ............................................................................................................. - 38 Усппн ппд Филиппм II ....................................................................................................................... - 38 Александар Велики и оегпва псвајаоа (336 – 323) ....................................................................... - 40 Дпба дијадпха.................................................................................................................................... - 43 Државе Птплпмеида и Селеукида ................................................................................................... - 45 СТАРИ РИМ ................................................................................................................................. - 46 Прирпдне карактеристике Италије .................................................................................................. - 46 Истпријске пбласти Италије ............................................................................................................. - 46 Станпвништвп Италије у предримскпм перипду ........................................................................... - 48 Осниваое Рима и дпба краљева (753 – 509. гпд. п.н.е.) ............................................................... - 49 РИМСКП ПСВАЈАОЕ ИТАЛИЈЕ

(509 – 265. год п.н.е.) .............................................. - 50 -

Галска најезда.................................................................................................................................... - 50 Латински рат (340 – 338. гпд. п.н.е.) ................................................................................................ - 50 Самнитски ратпви (343 – 290 гпд. п.н.е.)......................................................................................... - 51 Освајаое јужне Италије .................................................................................................................... - 52 ПУНСКИ РАТПВИ И РАТПВИ НА ИСТПКУ

(264 – 146. п.н.е.) .................................................... - 54 -

Први пунски рат (264 – 241. п.н.е.) .................................................................................................. - 54 Илирски ратпви и псвајаое Цисаплијске Галије (229 – 228; 219) ................................................. - 55 -

-3-

Други пунски рат (218 – 201. п.н.е.) ................................................................................................. - 56 Први Македпнски рат (215 – 205. п.н.е.) ......................................................................................... - 59 Други македпнски рат (200 – 197. п.н.е.) ........................................................................................ - 59 Сирски рат (192 – 188. п.н.е.)............................................................................................................ - 60 Трећи македпнски рат (171 – 167. п.н.е.) и римскп псвајаое Македпније и Грчке .................... - 60 Учвршћиваое римске власти у Шпанији (154 – 133. п.н.е.) .......................................................... - 61 Трећи пунски рат (149 – 146. п.н.е.) ................................................................................................. - 62 ДАЉЕ ШИРЕОЕ РИМА И ГРАЂАНСКИ РАТПВИ (133 – 27. п.н.е.)................................................. - 63 Фпрмираое прпвинције Азије (129. гпдине п.н.е.)........................................................................ - 63 Рат са Галима (125 – 122. п.н.е.) ....................................................................................................... - 64 Југуртин Рат (111 – 105. п.н.е.) ......................................................................................................... - 64 Ратпви са Кимбрима и Тевтпнцима (113 – 101. гпд п.н.е.) ............................................................ - 65 Савезнички рат (90 – 88. гпд. п.н.е.) ................................................................................................ - 66 Први и други рат са Митридатпм и ппчетак Грађанских ратпва: Марије и Сула ........................ - 67 Трећи рат са Митридатпм (74 – 64. гпд п.н.е.)................................................................................ - 68 Први тријумвират (60. гпдине п.н.е.) ............................................................................................... - 68 Цезарпвп псвајаое Галије (58 – 51) ................................................................................................. - 69 Друга фаза грађанских ратпва: Цезар и Ппмпеј (49 – 45) .............................................................. - 70 Мутински рат (44 – 43) и склапаое другпг тријумвирата .............................................................. - 72 Рат тријумвира прптив Брута и Касија; Сукпб са Секстпм Ппмпејем............................................ - 73 Трећа фаза грађанских ратпва: Маркп Антпније и Октавијан ....................................................... - 73 ДПБА ПРИНЦИПАТА (27. п.н.е. – 284. н.е.) ................................................................................. - 74 Ратпви у Августпвп време и даља прганизација прпвинција ........................................................ - 74 Теритпријална прпширеоа за време Клаудија (41 – 54. н.е.) ....................................................... - 76 Трајанпва псвајаоа (98 – 117) .......................................................................................................... - 76 -

-4-

ДПБА ДПМИНАТА (284 – 476. н.е.) ............................................................................................. - 77 Дипклецијан и оегпве рефпрме (284 – 305) .................................................................................. - 77 Кпнстантин ......................................................................................................................................... - 78 РИМСКИ ПУТЕВИ ........................................................................................................................ - 79 СЕПБЕ НАРПДА ........................................................................................................................... - 81 Сепбе Германа ................................................................................................................................... - 81 Гпти и Визигпти.................................................................................................................................. - 82 Вандали .............................................................................................................................................. - 83 Бургунди ............................................................................................................................................. - 84 Сепбе у Британију.............................................................................................................................. - 84 Сепбе Нпрмана у Енглеску ............................................................................................................... - 85 Франци ............................................................................................................................................... - 86 Хуни .................................................................................................................................................... - 87 Острпгпти ........................................................................................................................................... - 88 Лангпбарди ........................................................................................................................................ - 88 Викинзи (Нпрмани) ........................................................................................................................... - 89 Мађари ............................................................................................................................................... - 89 -

-5-

12. Октобар 2010.год

СТАРИ ЕГИПАТ Уопштено о долини Нила Територија Египта се налази у Североисточној Африци. Северна граница је Средоземно море, јужна први катаракти (брзаци) Нила, на западу се простире до Либијске пустиње, а на истоку до Арабијског полуострава. Овакве природне природне границе су биле тешко премостиве препреке зе освајаче, па се египатска цивилизација доста дуго неометано развијала. Највећи утицај на развој египатске цивилизације имала је река Нил, која је својим плављењем стварала доста плодног земљишта што је пак омогућавало прехрану већег становништва на негостољубивом простору. Нил настаје спајањем Плавог и Белог Нила, код града Картума у данашњем Судану. Плави Нил, који је одговоран за плављење јер доноси снег који се отапа са планина, такође доноси и минерале са тих планина и чини поплављено земљиште плодним. Плави Нил извире из језера Тана у Етиопији, а Бели настаје спајањем река које извиру из Албертовог и Викторијиног језера. Бели Нил носи доста органиских материја. Нил се изливао сваке године у тачно одређено доба (август – октобар) и тај период се називао доба поплава (ahet). То је погодовало развоју земљорадње. У најстарије време се сматрало да је Нил граница између Азије и Либије (како се некад звала Африка), а тек је Херодот поставио правилну границу – Црвено море. Клима је у наранијем периоду египатске историје била блажа него данас, а биљни и животињски свет богатији.

Етнографија и привреда старог Египта С обзиром да се налази на обали Медитерана, Египат је био у контакту са земљама из медитеранског басена. То је повољно утицало на развој културе. Промене климе у Африци и Азији су условиле миграције. Долина Нила је због своје плодности и блаже климе била примамљива дестинација за већину околних племена. Прва насеља оснивана су на брежуљцима, због поплава. Насеља су се, ради изградње и одржавања иригационих система уједињавала у села, а села у сеоске општине – номе, на челу са номархом. Временом су се уједињавале и номе и у долини су настале две државе – Горњи и Доњи Египат. Горњи Египат се налазио у горњем току Нила и простирао се од првих катараката Нила и града Елефантине до Мемфиса. Центар Горњег Египта била је нома Хиераконполис. Доњи Египат се налазио у доњем току Нила и простирао се од Мемфиса до ушћа Нила, обухвативши тако и делту Нила. Центар Доњег Египта била је нома Буто. Ове две државе је према легенди ујединио Менес, оснивач прве династије фараона, који је живео између 3100 – 3000 год п.н.е. У долини Нила су се населила племена различитог етничког порекла. Хамитска племена, која су дошла из Либије и Нубије, затим Самнитска племена из јужне Палестине и са Синаја, а било је и негроида. Нека од ових племена су долазила као трговци, нека као

-6-

робље, а нека као најамници. Временом је долазило до мешања ових, а можда и још неких раса. Ова разноврсност у етничком погледу се показала као проблем приликом уједињења Горњег и Доњег Египта, јер су становници причали различитим језицима. Временом су разлике превазиђене. Првобитна насеља у долини Нила су била примитивна. Колибе су грађене од глине, прућа и блата јер других грађевинских материјала попут дрвета и камена није било. Тек освајањем Синаја се дошло до рудника камена, док је дрво добијено освајањем Палестине (Либан = „Земља Кедрова“). Највеличанственији споменици египатске културе су свакако пирамиде – гробнице фараона. Најстарија пирамида је Зосерова, коју је 2650. год п.н.е. изградио Зосеров везир Инхотеп. Највећа пирамида је Кеопсова пирамида у Гизи, и достиже висину од чак 146м. Временом се у Египту оснивају и градови, као резултат густе насељености. Најважнији градови били су: Мемфис, Теба, Саис, Асуан, Хелиополис... У Египту је била развијена бродоградња, па самим тим и поморство. Египатски бродови су господарили Црвеним морем, и одатле своје производе превозили чак до Индије. Као последица рудних ископавања на Синају, доста рано се развило и занатство. Развој занатства је условио и развој трговине. Египћани су трговали са острвима из Средоземног мора, али и са Сиријом, Пунтом (данашња Сомалија)...

Историјат и проширења Старог Египта Египатска историја се дели на периоде Старог царства (око 2686 – 2160 год п.н.е.), Средњег царства (око 2055 – 1690. год п.н.е.), Новог царства (1549 – 1069 век п.н.е.) и Саиског Царства (655 – 525. год п.н.е.). Период пре историје Старог царства је подељен на Прединастички, Протодинастички и Ранодинастични период. То је период од око 3200. до 2686. године п.н.е. и ступања III династије на престо. Између Новог и Саиског царства Египтом су владали Либијци, Нубијци и Асирци, а након слома Саиског царства долином Нила су загосподарили Персијанци. Египатски фараони су своја освајања из привредних разлога усмеравали ка североистоку, на Палестину, Сирију и Синај, и ка југу, на Нубију. На Синају је било рудника бакра и камена, а Сирија је била раскрсница путева између Мале Азије, Африке и Месопотамије, док је у Нубији било рудних богатстава у којима је Египат оскудевао, а одатле су добављани и робови (ратни заробљеници). Фараон III династије, Зосер је започео освајање Синаја и Нубије, а његови наследници из IV династије – Кеопс и Кефрен су наставили такву освајачку политику. Египатска територија се у време Старог Царства протезала до мало испод првог катаракта Нила. После фараона из IV и V династије, у Египту је ојачала моћ номарха па се царство за време владавине VIII династије распало на номе. То је означило крај Старог царства (2686 – 2160. год. п.н.е.) Убрзо се поново јавља жеља и потреба за уједињењем, а носиоци борбе за уједињење су били градови Теба, у Горњем и Хераклеополис у Доњем Египту. Владари града Тебе су ујединили Горњи и Доњи Египат и створили Средње царство (2055 – 1690. год. п.н.е.), са престоницом у Теби. Средње царство је свој процват доживело за време XII династије, која је из економских разлога, централизовала власт. Територија Средњег царства се простирала до другог катаракта. Међутим, временом је централна власт

-7-

ослабила и то користе азијски номади Хикси који освајају Египат и владају њиме око 100 година. Против Хикса су се побунили становници Тебе, победили их и протерали из Египта. Тиме је основано Ново царство, под владаром Ахмозеом I, фараоном из XVIII династије. За време Ахмозеових наследника, Египатска моћ била је на врхунцу. Освојена је Сирија, до велике избочине Еуфрата и цела Нубија. Фараон Тутмес III (1479 – 1425 год. п.н.е) повео 17 похода на Сирију и извршио опсаду града Мегидо у Палестини. Један од његових наследника, Аменхотеп IV је извршио верску реформу с циљем да ограничи моћ првосвештеника бога Амона-Ра. Ново врховно божанство је постао Атон, а сам фараон се назвао Ехнатон. Његов наследник, Тутанкамон се одрекао реформе и вратио врховни култ Амона-Ра. Услед ових унутрашњих превирања, долази до слабеља моћи Египта, те он губи неке поседе у Азији. Нови успон моћи Египта почиње с XIX династијом фараона. Рамзес II je ратовао против Хетита и освојио обалу Сирије. Хетити су му се супротставили код Кадеша 1296 год п.н.е. Услед нерешеног исхода битке, обе стране су се повукле и 1258. године п.н.е. је склопљен први мировни уговор са поделом интересних сфера који је сачуван. Уговор су склопили Рамзес II и Хатушилиш III, према коме је Сирија подељена – јужни део, са Палестином је припао Египту, а све северно од Кадеша Хетитима.

-8-

Након смрти Рамзеса II поново долази до слабљења моћи Египта, узроковане нападима „народа с мора“ и исцрпљивањем природних ресурса. Слабљење моћи фараона су искористили Амонови првосвештеници и почињу да се сматрају важнијим од фараона. Након смрти последњег владара из XXI династије, Египат је пао у руке освајача. Смењивали су се Либијци, Нубијци и Асирци, а касније и Персијанци. У X веку п.н.е., вођа либијских плаћеника, Шешонк се прогласио за фараона и то означава почетак либијске владавине Египтом. Крајем VIII века п.н.е. Египат је потпао под власт Нубијаца, али се њихова власт показала краткотрајном. Асирци су 671. године освојили египат и владали њиме ослањајући се на локалну аристократију. Псаметих I, владар Саиса је поново ујединио Египат 655. године п.н.е. Псаметиха I је наследио Нехо II, који је био савезник Асираца и ратовао на њиховој страни у рату против Међана. Али, након што је Асирско-египатски савез поражен од Међана и Вавилонаца, египатски фараони су били принуђени да бране границе свог царства од сталних напада Набукодоносора II, владара Ново-Вавилонског царства. Египћани су, уз помоћ грчких плаћеника успели да одоле Набукодоносору, али је њихово царство покорио персијски владар Камбиз, 525. године п.н.е. након што је победио Псаметиха III у бици код Пелузије.

-9-

19. Октобар 2010. год

МЕСОПОТАМИЈА – „Колевка Цивилизације“ Уопштено о Месопотамији Месопотамија (грч. Међуречје) је простор између река Тигра и Еуфрата. На северу се граничи са Јерменском висијом, јужну границу представља Персијски залив, на југоистоку се простире до Елама1, на истоку до планине Загрос и Иранских планина, а на западу до Сиријско-Месопотамијске степе. У Месопотамији је такође долазило до великих поплава, као у Египту, али оне овде нису имале сталан караткер већ су зависиле од прилива воде. Због тога је иригација и дренажа терена била тежа. Као што је речено, Месопотамија се налази између Тигра и Еуфрата. Река Тигар извире у близини језера Ван у Јерменској висији дужина му износи око 1.850 километара. Тигар носи веће количине воде, али Еуфрат има плиће корито па чешће долази до изливања воде из ове реке. Еуфрат извире код Ерзурума у Турској и дуг је око 2.600 километара. У Старом веку, обе реке су имале своје ушће у Персијски залив, а сада се оне спајају у реку Шат-ел-Араб те преко ње воде Тигра и Еуфрата доспевају у Персијски залив. У Месопотамији није било грађевинских материјала, па су првобитна насеља сачињавале куће од трске, глине и блата. Али, попут Египта, и Месопотамија је била велика житница. Гајила се пшеница, јечам, раж и овас. Доминантна привредна грана овде је била пољопривреда, али су се становници бавили и ловом и риболовом и сточарством, посебно у северном делу земље. Месопотамија је била изузетно привлачна за све освајаче, а пошто није била заклоњена иза тешко премостивих природних препрека, као Египат, многи народи су у различитим периодима имали власт у Међуречју. Изградња иригационог система у Месопотамији је била далеко тежа него у Египту, јер није било сталних изливања река, а било је већих суша. Изградња и одржавање иригационих система је био посао који је трајао генерацијама. Најстарији становници Месопотамије били су Протосумерци који су живели на крајњем југу земље. Они су и отпочели изградњу иригационог система на овој територији. Сумерци су дошли са истока и населили се на простору Протосумераца. Северно од Сумера, налазила се област Акада. Акађани су семитско племе, које је у Месопотамију дошло са запада. Тако су у најранијем периоду у Месопотамији створене две историјске области – Сумер на југу и Акад северније од Сумера. Сматра се да су ови народи били присутни на овим просторима још у V или почетком IV миленијума п.н.е. У Сумеру и Акаду никао је велики број градских насеља. То су били први прави градови, а Месопотамија је у то време била најгушће насељена област. Најважнији градови у Сумеру били су Ур, Урук, Лагаш, Ериду и Нипур, а у Акаду Киш, Опис, Сипар и касније основани Вавилон. И на овом простору је била присутна тенденција уједињавања из привредних разлога. Прво је Лугал Загизи ујединио Сумерске градове око града Лагаша, а затим је и Саргон I ујединио Акадске градове. Убрзо након тога је Саргон I кренуо у поход на 1

Елам је држава на источној обали Персијског залива, односно на западној и југозападној територији данашњег Ирана.

- 10 -

Сумер. Након што је победио свог противника, Саргон I је створио прву јединствену државу на тлу Месопотамије – Сумерско-акадско Царство. У царству су постојале велике разлике – Сумерци и Акађани су говорили различитим језицима, а постојале су и привредне и културне разлике. Царство није било чврсто, али је опстајало из економских разлога. Саргон I је након Сумера освојио и земљу Мари и прикључио је свом царству, а напао је и Елам. Један од Саргонових наследника, Нарамсин дошао је у својим походима до Ливана и Антиливана и заузео Либан – „земљу кедрова“. Сумерско-акадско царство су срушили Гути, који су дошли са планине Загрос и владали Месопотамијом у периоду 2228-2104. год п.н.е. У периоду њихове владавине, култура и привреда су назадовали. Гути нису умели да одржавају систем иригационих канала, па се Месопотамија врло брзо претворила у мочвару. Због незадовољства, градови Ур и Урук започињу борбу за ослобођење од Гута и коначно успевају да их протерају. Владар Ура, Шулги, поново је ујединио Месопотамију и то јединство је трајало до око 2007. год п.н.е. Пред крај трећег миленијума п.н.е. Месопотамија је опет била подељена. Јужне делове су населили Еламити, а некадашње Акадско царство Аморити. Еламити су успели да стовре јединствену државу, са центром у граду Ларси, док су Аморити створили неколико мањих држава од којих је најјача била она са центром у Вавилону. Аморити и Еламити су водили ратове за превласт у Месопотамији. Аморитски владар, Хамураби (17921750) је поразио Еламите и заузео град Ларсу. Тиме је Месопотамија опет уједињена, али овај пут под влашћу Аморита. Хамураби је успео да освоји и земље Мари и Елам, а продро је и у Асирију и стигао до Палестине и обала Средоземног мора. Тиме је Хамураби формирао тзв. Старо Вавилонско царство. Хамураби је обновио иригационе канале. Након

- 11 -

Хамурабијеве смрти, Царство слаби и постаје мета околних народа. Најопаснији нападачи били су Хетити и Касити. Хетити су нападали са северозапада и у једном моменту су чак успели да заузму Вавилон (1595), али су превагу у рушењу Хамурабијеве државе однели Касити који су нападали са североистока. Касити су дуго водили борбе са Аморитима док се нису асимиловали са њима. Најезда Касита се завршила средином XV века, а њихова владавина је, почевши од почетка најезде, трајала око 500 година. Касити су одржавали дипломатске и трговачке везе са Хетитима, Еламом, Асиријом и Египтом. У XII веку п.н.е. у јужне крајеве Месопотамије продиру Халдејци, племе са Арабијског полуострва. Отприлике у исто време поново продире и већа група Еламита. Халдејци нису могли да створе јачу државну заједницу јер је суседна Асирија била изузетно јака. Асирци су успели да сруше Каситску државу, и на том простору су се населили Халдејци. Асирци су власт у освојеним градовима препуштали Халдејцима. Тако се један асирски намесник, Набупалсар 626. године побунио и ослободио асирске власти. Он је основао Ново Вавилнско царство. Набупалсар је ступио у савез са Међанима и њихова заједничка војска је успела да порази Асирце код Ниниве 612. године п.н.е. и код Кархемиша 605. године п.н.е. Након ових пораза је уништена Асирска држава. Набупалсара је 604. године п.н.е. наследио Набукодоносор I (604-562 год п.н.е). Зе време његове владавине Ново Вавилонско царство је достигло свој врхунац, а престоница, Вавилон је постао један од најлепших градова старог света. Набукодоносор је завладао простором некадашње Асирије, а покренуо је и поход на Египат али није имао успеха. Његово царство се протезало од Персијског залива на југу до Средоземног мора и обронака Ливана и Антиливана.Освојио је и Палестину, заузео и спалио Јерусалим, а становништво одвео у ропство („Вавилонско ропство“). Након Набукодоносора, владао је Набонид. Зе време његове владавине царство је непрекидно слабило, а на истоку се појавио нов и опасан противник – Персијско царство, на челу са Киром. У бици код Описа 539. године п.н.е. Кир је поразио Набонида и тиме сломио Ново Вавилонско царство. Али, Кир није могао да заузме Вавилон јер је тај град био јако добро утврђен. Због тога се Кир упустио у преговоре са аристократијом у граду која га је 538. године п.н.е. признала за владара и пустила га у град. Овом победом, Кир је своје територије проширио до граница са Египтом.

- 12 -

26. Октобар 2010.год

ФЕНИКИЈА И ПАЛЕСТИНА Феникија Феникија се налазила у Малој Азији, уз саму обалу Медитерана. Простирала се од Ливана и Антиливана на северу и до планине Кармел на југу. Најважнији феничански градови били су Тир, Сидон, Библос, Триполи и Угарит. Но, Феничани су били поморскотрговачки народ па су основали бројне колоније у Медитеранском басену. Феникија је била скучен простор, без великих равница. Сезала је свега двадесетак километара ка унутрашњости континента. С обзиром да је била сусед великих царстава, пре свих хетитског, египатског, те бројних држава у Месопотамији, Феникија никада није могла да постане снажна држава. Свој процват је доживела у X веку п.н.е., када је формирано Тирско-Сидонско царство, под Хирамом I. Након Хирамове смрти, царство се распало под ударом Асираца. Феничани су се у највећој мери бавили трговином и поморством, али је било развијено и занатство (обрада стакла и тканине) и сточарство (само у северним крајевима). Пољопривреда је била слабо заступљена, али су узгајали винову лозу и маслине. Феничани су остали упамћени као најбољи морепловци старог века. Опловоили су скоро цео тада познати свет. Први су прошли кроз Хераклове Стубове (Гибралтар), стигли до Британије (рудници ћилибара и калаја), а постоје веровања и да су опловили афрички континент, али за то не постоје докази. Скоро свуда где су путовали, Феничани су оснивали колоније и факторије (трговачка насеља). Феничани су колонизовали Кипар, који је био богат рудницима бакра, гвожђа, а делимично и олова. Затим, основали су и велики број колонија на обали Северне Африке, од којих је свакако најзначајнија Картагина, према традицији основана 814. год п.н.е. која је касније и сама оснивала своје колоније на Сицилији, Сардинији и Корзици, па и на Иберијском полуострву. Поред Картагине, Феничани су на тлу Северне Африке основали и Хипон, Утику и Велику Лепту (Magna Leptis) и Тингис (данашњи Тангер) на афричкој страни Херкулових стубова и Гадес (данашњи Кадиз) са европске стране Херкулових стубова. Главна феничанска колонија на Сардинији била је Каралис (данашњи Каљари), а на Сицилији Панормос (данашњи Палермо). На овим

- 13 -

просторима су се Феничани сукобљавали са Грцима, који ће на крају ипак успети да однесу превагу. Најзначајнија културна творевина Феничана био је њихов алфабет, који је имао 22 знака. Грци су преузели Феничански алфабет, прилагодили га свом језику и тај алфабет, нараво више пута прерађиван и прилагођаван се користи и дан данас.

Палестина Палестина обухвата простор од Газе на југу до јужних обронака планине Кармел на северу. Западну границу представља Средоземно море, а источну горњи ток реке Јордан, затим граница прати ток реке Јармук и иде на југ до области Амон и Моаб. Југоисточна граница Палестине иде до Акабског залива. Палестина се дели на четири географске области – приморски појас на западу (Филистеја), затим висораван између обале и долине реке Јордан (Галилеја), долина реке Јордан и висораван источно од Јордана. Постојале су такође и четири историјске области – поред Филистеје (приморје) и Галилеје (северни део), постојале су Јудеја (јужни део земље) и Самарија (централни део). Филистејци (или Филистинци) су били поморски народ, који је живео на острвима у Средоземном мору, али је током сеобе „Народа с мора“ прешао на копно и настанио се у приморској области Палестине. Пошто су Филистејци били и технички и цивилизацијски напреднији од староседелаца, било им је лако да наметну свој утицај у овој области која је касније по њима и названа. Јудија је била најсиромашнија област, због великих суша и оскудне вегетације, за разлику од Галилеје у којој је било мноштво плодних равница око Галилејског језера. У најранијем периоду долина Јордана је била мочварна па стога и слабо насељена. Палестина је била мета многих освајача, али не због привредних ресурса у којима је оскудевала, већ због тога што је била раскрсница путева између Египта, Месопотамије и Мале Азије. У Палестини је било доста градова, али су то више била градска насеља. Најзначајнији међу њима били су Јерусалим, Салем и Витлајем у Јудеји, затим Самарија и Сихем у Самарији, Назарет и Мегидо у Галилеји. Највећи значај Палестине за данашњи свет је тај што је на њеном простору настала прва монотеистичка религија (Јудаизам – бог Јахве). Међутим, и та религија је настала тек након што је персијски цар Кир ослободио Јевреје из „Вавилонског ропства“. Први становници Палестине били су Хананејци, који су се на овом простору настанили још у III миленијуму п.н.е.

- 14 -

Хананејце су покорили Јевреји (Хабири), који су били номадски и полуномадски народ, који се бавио сточарством. Јевреји су се дуго сукобљавали са Филистејцима, да би их на крају покорили, под царем Давидом. Покушаја стварања јединствене јеврејске државе било је много. Ујединитељем јеврејских племена и царем прве јединствене јерверјске државе сматра се Давид. Он је покорио Филистејце и проширио власт на север. Након Давида, на престо је дошао његов син Соломон и период његове владавине се сматра златним веком Јевреја. Он је развио трговачке везе са Феничанима и другим средоземним народима, а од Јерусалима направио верски, културни и политички центар. Након Соломонове смрти, до изражаја долазе економске и политичке разлике између северног и јужног дела земље. Соломон је уједно био и последњи цар уједињене државе Јевреја. Након његове смрти, царство се распало на две државе – Јудеју (Јудеја и Филистеја) и Израел (Самарија и Галилеја). Крајем VIII века п.н.е. Асирци су освојили Јерусалим и опљачкали Самарију. Јудеја је тада опстала, али су њени цареви постали Асирски најамници. Владар Нововавилонског царства, Набукодоносор II је 586. године освојио Јудеју и већину становништва одвео у ропство („Вавилонско ропство“), из кога је Јевреје ослободио персијски цар Кир када је победио Асирце, 538. године п.н.е. Пораз који су Јевреји доживели од Асираца 586. године означио је почетак њихове селидбе по свету која и дан данас траје. Многи од њих се прво насељавали у грчким градовима у Малој Азији и египту, а касније су се раширили по градовима римске империје.

- 15 -

26. Октобар 2010.год

АСИРИЈА, ХЕТИТСКО ЦАРСТВО И ДРЖАВА УРАРТУ Асирија Асирија је област у северној Месопотамији, око средњег тока Тигра и његове притоке Заба. Клима у Асирији је оштрија него у остатку Месопотамије – лета су топлија, али и зиме хладније. Асирци су, због терена на коме се налазе били приморани да развију специјални вид наводњавања. Требало је да воду из река „подигну“ до насеља која су била на брдима и планинама. У ту сврху су користили пумпе за наводњавање којима су „подизали“ воду с ниже надморске висине на вишу. На планинама се развијало сточарство (узгајане су овце, козе, а касније и коњи), а у долинама река земљорадња. Асирија је била богата каменом и металима, што је погодовало развоју металургије (пре свега обради гвожђа) , па самим тим и изради бољег оружја. То је допринело стварању јаке војне силе по којој су Асирци били познати. Асирци су први направили и развили борна кола што им је у оно време доносило превагу против осталих армија. У Асирији су постојала природна налазишта асфалта, који је коришћен за изградњу путева. Путеви су грађени из стратешких разлога, а били су широки довољно да се двоја борних кола мимоиђу. Кроз Асирију су пролазиле две, можда и најважније саобраћајнице у Месопотамији. Једна је ишла рутом Вавилон – Мари – Палмира – Дамаск, а друга долином Заба и водила је ка Јерусалиму. Асирску технику путоградње су преузели Персијанци и усавршили је. Најстарији центар Асирије био је град Ашур, по коме је читава област добила име (северно од Акада). Средином I миленијума п.н.е. велики значај је стекла Нинива која је постала престоница Асирских владара. Асирци су у том периоду успоставили трговачке односе са свим значајним државама у региону, а против оних мање значајних су углавном ратовали. Добро развијена металургија, тачније израда оружја, је од Асирије створила претежно војничку државу. Асирци су први успели да створе „светско царство“. Асирци су дуго водили борбе против северних суседа, државе Урарту и народа на својим јужним границама – Аморејци (Аморити). У периоду између IX и VII века п.н.е. Асирско царство је достигло свој врхунац – срушили су Хетитско царство у Малој Азији и освојили Сирију и Феникију. Историја Асирије бележи три уздизања. Прво уздизање Асирије догодило се у XIII веку п.н.е., под Салманaсаром I (1263-1233) и његовим сином Тукулти-Нинуртом I (1233 – 1196). Тада је покорена држава Митани на Еуфрату и утврђена граница Асирије према Хетитима. У XII веку Тиглат-Палсар I (1115 – 1076) је освојио Библос, Сидон и Вавилон, међутим, његова освајања су прекинули и поништили Арамејци (СиријскоМесопотамијска степа). Након напада Арамејаца, Асирија је сведена на граница из периода Тукулти-Нинурте.

- 16 -

Друго уздизање је почело у IX веку п.н.е. Асирци су успели да се ослободе Арамејаца. Потукли су их код Кархемиша, на великој избочини Еуфрата и загосподарили овом стратешки веома важном облашћу. Међутим, држава је опет ослабила, овог пута због сталних сукоба са сиријским градовима на западу и државом Урарту на северу. Један од наследника Тиглат-Палсара I, Тиглат-Палсар III (745-724 год. п.н.е.) је у VIII веку успео да створи прво „светско царство“. Он је поново освојио Вавилон, који се у међувремену био ослобио асирске власти, и целу Месопотамију, а уништио је и остатке Хетитског царства. Асирија се тада поново учврстила у Сирији (Дамаск је освојен 732. год п.н.е.) и Феникији. Када је након Тиглат-Палсара III, на власт ступио Саргон II (722-705), Сирија и Феникија су покрене у потпуности. Освјен је Изарел, након битке са Египћанима код Рафије, освојена је и Газа. 717. год п.н.е. је освојио делове планине Загрос и хетитски град Кархемиш, а након тога је покорио и царство Урарту 714. год п.н.е. Један од његових наследника, Асархадон (681-668 год п.н.е.) је 671. год п.н.е. успео да заузме и Египат. Асирија се тада налазила на свом врхунцу. Под њеном влашћу се налазио Египат, Месопотамија, Блиски Исток и све до Јерменске висоравни. Међутим, асирска власт над Египтом није дуго трајала. Ојачали су владари града Саиса и изборили се за самосталност Египта. Последњи велики асирски владар, Асурбанипал (668-625) био је суочен са великим и унутрашњим и спољашњим проблемима. Након Асурбанипалове смрти, Асирско царство је било изложено сталним нападима Међана и Халдејаца. Међани су 614. год п.н.е. освојили Ашур, а царство је

- 17 -

практично престало да постоји након великог пораза код Ниниве 612. год п.н.е., мада је део Асирске војске остао у граду Кархемишу који је одолевао нападима све до 605. године када су Међани поразили и последње остатке Асирске војске.

Хетитско царство Хетити су индоевропски народ који се у II миленијуму п.н.е. населио у источном делу Мале Азије. Не зна се одакле су тачно Хетити дошли, а једна од претпоставки је да су се спустили са Кавказа. Хетити су асимиловали аутохтоно становништво са ових простора. Пошто тло није било погодно за развој земљорадње, осим у долини реке Халис (грч. Халус), Хетити су се бавили сточарством и металургијом. О развијености сточарства говори и један пронађени трактат о узгајању коња. Обрађивали су злато, сребро и бакар којих је у околним планинама било у изобиљу, а такође су масовно користили и предмете од гвожђа. Хетити су у почетку били организовани у више племена, а око 1800. године п.н.е. су створили јединствену државу под краљем Анитом. Центар Анитине државе био је у граду Неши на реци Халис. Хетите су са севера угрожавала Газгејска племена, а са истока Асирија. У XVII веку Хетити настављају своје јачање, под царем Лабарном (или Табарном), који је престоницу преселио у Хатушу. У периоду XVII-XVI века п.н.е. долази до даље експанзије Хетитске државе. Под Муршилишом I, Хетити су заузели Алепу, у северној Сирији и опљачкали Вавилон 1595. године п.н.е. Овим упадом у Вавилон и рушењем последњег аморитског владара, Хетити су индирктно отворили пут за јачање Касита, који већ 1593. године п.н.е. заузимају Вавилон и стварају своју династију. Након Муршилишове смрти, држава запада у кризу. До новог уздизања долази у XV веку. Цар Шупилулиума је освојио царство Митани и стиже до Еуфрата и Ливанских планина. У XIV-XIII веку п.н.е. држава Хетита је, поред Египта, била најјача држава старог Истока. До разграничавања интересних сфера између Египта и Хетита долази након битке код Кадеша 1296. године п.н.е. Хетима су након склапања уговора између Хатушилиша III и Рамзеса II припале области северно од Кадеша, а Египту јужна Сирија и Палестина (јужно од Кадеша). Хетитска држава је поново ослабила након сеобе „народа с мора“, и коначно је срушена од стране Асираца. Јединствена хетитска држава је престала да постоји, али су широм Мале Азије основане нео-хетитске државе, међу којима су посебан значај стекле Лидија и Фригија.

- 18 -

Хетити су представљали културну спону између Месопотамије и Египта с једне стране и грчких полиса, са којима су одржавали интензивне везе, са друге стране. У ископинама древног града Хатуше, пронађени су зидови који јако подсећају на архитектуру микенског света.

Урарту Урарту је била античка краљевина, која се налазила на Јерменској висоравни, између планина Загрос и Таурус. Источни део ове области лежи између језера Севан, Урмија и Ван. Природни услови су били погодни за развој сточарства и заната, јер су планине биле богате бакром, гвожћем, оловом и калајем. Нарочито је било развијено коњарство. У областима око реке Аркас и језера Ван било је погодног обрадивог земљишта, а гајене су углавном житарице. Становништво је познавало технике наводњавања. Ова област је природним границама, попут Египта, била заштићена од напада Хетита и Асираца. У XIII веку је створен савез племена назван Уруатри, али се убрзо распао. Након распада савеза, дошло је до уједињења неколико племена око језера Ван. Једно од њих било је и Урарту са престоницом у Тушпи. До јачања државе Урарту долази у IX веку. Владари Ишпуна и Менуа освајају област између језера Ван и Урмија, из привредних разлога. Цар Аргисти (781-760) је предузео походе на исток, потукао Асирце и учврстио владавину и око језера Севан. Његова освајања наставио је Сардур II (760-730) који је предузео походе на земљу Ерах, северозападно од језера Севан. Ратовао је и у северној Сирији. Асирски цар Саргон II је потукао државу Урарту и потиснуо га ка северу. После овог пораза, царство Урарту је ослабило али је ипак очувало независност. До њиховог коначног пада долази у VI веку п.н.е. под налетима Међана, а затим и Скита.

- 19 -

26. Октобар 2010.год

МЕЂАНИ И ПЕРСИЈАНЦИ Међани и Персијанци су индоевропски народи који се населило на простору Иранске висоравни током II миленијума п.н.е. Ту су затекли староседелачко становништво, највероватније пореклом из Средње Азије. Међу староседеоцима су најразвијенији били Еламити (држава Елам), чији је центар био у Сузи и који су били изложени утицајима држава Месопотамије. Иранска висораван је оивичена великим планинама – на северу се налази планина Елбрус, на западу Загрос, а на истоку планина Белуџистан. На овом простору влада изузетно оштра клима па готово да нема области погодне за земљорадњу, те је на Иранској висоравни било развијено сточарство и рударство, због богатих налазишта злата, среба, олова, бакра, камена и мермера.

Медско царство Међани су се населили у северозападном делу Иранске висоравни и та област је по њима названа Медија. Значајна обавештења о њиховој најранијој историји даје Херодот, у првој књизи својих Историја (95-140 стр). Херодот каже да су Међани живели подељени у шест земљорадничких племена, да су лењи, да лажу, да су лоши ратници и да су слабог карактера. Међани су у почетку живели у беззакоњу. Када су одлучили да прекину такав начин живота, изабрали су Дејоку за врховног судију, како би овај уредио државу. Он је донео бројне законе и изградио Екбатану – престоницу Медије. Дејока је, додуше под именом Дајака, посведочен и на неким асирским писаним споменицима, тако да се може сматрати историјском личношћу, мада постоји шанса и да је дејока заправо титула медског владара. Током VIII и VII века п.н.е. Међани су били углавном под влашћу Асираца који су у то време стално упадали на њихове територије. Први владар који је успео да уједини медска племена и створи јединствену државу био је Дејокин син, Фраорт (675-653). Фраорт је покорио до тада још увек слабо развијене Персијанце и ушао у рат против Асираца, међутим, овај рат је изгубио и убијен је од стране асирског владара Асурбанипала. Према Херодоту, након Фраортове смрти, Међане су покорили Скити, и владали су њима до 625. год п.н.е. када је скитског краља Мадију с власти свргнуо Фраортов син Кјаксар (625-585). Након што је ступио на власт, Кјаксар је реорганизовао војску и поделио је према родовима оружја. Ову реформу је извршио у намери да се обрачуна са вечитим непријатељима Асирцима. У ту сврху је склопио и савез са Ново-вавилонским царством, а како би ојачао савез, удао је своју кћер Амитис за Набукодоносора II, сина Набупалсара, владара Ново-вавилонског царства. Овај савез је успео да сруши Асирско царство, након битака код Ниниве 612. год п.н.е.и Кархемиша 605. год п.н.е. Кијаксар је након тога покорио и царство Урарту и заузео Кападокију. Његовом даљем напредовању ка западу супротставила се краљевина Лидија, једна од неохетитских краљевина. До сукоба између две државе је дошло на реци Халис. Тачније, до сукоба није дошло, јер се непосредно пре битке догодило помрачење Сунца, што је код владара обе државе окарактерисано као Божији знак да до битке не треба да дође. Након

- 20 -

тога су се војске повукле, а владари, уз интервенцију владара Киликије и Вавилона, склопили примрје којим је река Халис одређена за границу између Медског царства на истоку и краљевине Лидије на западу. Након Кјаксара, на чело Медског царства дошао је његов син Астијаг (585-550). Међутим, 559. године п.н.е. на власт у Персији долази Астијагов унук, Кир. У тренутку када је Кир дошао на власт, Медско царство се простирало од реке Килис на западу до области које су држали Парћани на истоку. Парђани су били народ који се налазио на североисточној граници Медског царства, док Персијанци су били на југоисточној граници. Покушавши да се ослободи утицаја Међана, Кир је заратио са Астијагом. Када је чуо да је Кир кренуо са војском на Медију, Астијаг је наредио свом врховном војсковођи Харпагу да крене и супротстави се Киру. Међутим, Харпаг је склопио савез са Киром и стао на његову страну. Тада су племићи у Медији окренули леђа Астијагу и он је 550. године п.н.е. био збачен с власти, а власт над Медијом је преузео Кир, који је Међанима наметнуо власт Персијанаца. Астијаг је остао последњи медски владар.

Персијско царство: стварање и уздизање под Киром и Камбизом Након што је ступио на власт у Персији, и преузео власт над Међанима, Кир је спровео даљу реорганизацију војске. Увео је регуларне коњичке јединице које су постале ударна снага персијске војске. Свесни опасности која им прети од Персијанаца, владари Лидије, Вавилона и Египта се удружују с намером да пруже отпор Кировом напредовању. Персијски владар Кир је прво дошао у сукоб са Крезом, владарем Лидије. Крез је, наиме, након покоравања Медије од стране Персије, одлучио да прошири своје територије ка истоку, преко раније утврђене границе између Лидије и Медије. То се наравно није ни мало допало Киру који је одлучио да напредовање Лидијаца заустави и пре него је оно почело. Долази до битке код Птерије у јесен 547. године п.н.е. Тактички, битка је завршена нерешеним исходом јер се Крез повукао преко реке Халис. Међутим, Кир је након битке себе прогласио владарем Медије, тако да се може сматрати да су Персијанци однели стратешку победу. Поред тога, Кир је са војском пратио повлачење Лидијаца и до нове битке је дошло већ децембра 547. Године, код Тимбре. Крез је за ову битку успео да скупи много више војника и према неким изворима је на бојном пољу било скоро дупло више Лидијаца него Персијанаца. Упркос томе, Кир је успео да порази Крезову војску и након тога је опсео Сард, престоницу Лидије. Након 14-дневне опсаде, Кир је успео да освоји Сард и тиме је свом царству припојио и Лидију. Кир је бившег лидијског владара Креза поставио за свог саветника. Након Лидије, Кир се окренуо Ново-вавилонском царству. Прво је, до 540. године п.н.е. покорио државу Елам и тиме своје царство проширио до граница са Вавилонским царством. До сукоба са вавилонском војском је дошло 539. године п.н.е., код Описа. Ту је Кир поразио Набонида, последњег владара ново-вавилонског царства. Међутим, Кир се није усуђивао да покуша да освоји Вавилон који је био јако добро утврђен. Због тога се упустио у преговоре са аристократијом у граду. Преговори су трајали годину дана и 538. године п.н.е. Кир је признат за владара Вавилона. Том приликом Кир је ослободио Јевреје из „Вавилонског ропства“ у које су запали након освајања Јудеје од стране Вавилонаца. Уз то, Кир је помагао Јеврејима да обнове Јерусалим. Овим потезом, Кир је себи правио упориште одакле је могао неометано да напада Египат. Освајањем Вавилона, Кир је својој

- 21 -

држави прикључио и области Сирије, Јудеје и Арабије и прогласио се за „владара четири стране света“. Након освајања Вавилона, Кир је желео да утврди персијски утицај североисточно од Иранске висоравни. На наговор свог саветника, Креза, Кир је напао племена Сака и Масагета која су онде живела. Године 529. п.н.е. Кир је погинуо у једној од битака са Масагетима. Кира је 529. године п.н.е. наследио син Камбиз (529-523). Камбиз је по доласку на власт био принуђен да угуши неке устанке, а након тога се посветио припремама за освајање Египта. У ту сврху је склопио савез са Феничанима, чија морнарица му је била преко потребна. Након што је прешао преко Синаја, Камбиз се 525. године п.н.е. сукобио са Псаметихом III последњим владарем Саиског царства у Египту. До битке је дошло код Пелузија где Камбиз је поразио Египћане. Након тога, Египат се нашао под влашћу Персијанаца, али је Камбиз поштедео живот Псаметиху III. Након освајања Египта, Камбиз је желео да покори и Картагину и Нубију, међутим, Феничани су одбили да учествују у опсади града који су сами основали неких 300 година раније, па до похода на Картагину није дошло. Пошто му за поход на Нубију није била потребна морнарица, Камбиз је, привучен великим рудним богатствима ове области, кренуо у поход али је доживео велики пораз и претрпео огромне губитке у људству. Након тога је запао у лудило и убио Светог бика Аписа у Мемфису. То је изазвало жесток револт међу Египћанима који су подигли устанак против Камбиза. Међутим, устанак је крваво угушен, а Камбиз је овог пута убио и раније поштеђеног Псаметиха III. Но, убрзо и у самој Персији избијају побуне против Камбизове власти. Најопаснији устанак је подигао свештеник Гаумата који је тврдио да је Камбизов брат. Камбиз је тада кренуо назад да угуши устанак, али је на путу умро под неразјашњеним околностима 523. године п.н.е. Устанак је ипак угушен, и то захваљујући Камбизовом војсковођи Дарију, који је касније преузео и власт у Персији.

- 22 -

Дарије и његове реформе Након што је угушио устанак подигнут против већ умрлог Камбиза, Дарије се прогласио за владара Персије. Наиме, он је био син Хистаспа, који је потицао из бочне гране владарске лозе Ахеменида. Иако је уживао велику подршку аристократије, Дарије је на почетку своје владавине био суочен са бројним побунама које су плануле због лоше и слабе централне власти. Дарије је ступио на персијски престо када је држава била на врхунцу моћи. Њена територија се протезала од Инда до Сарда и од Кавказа до Етиопије. Дарије је, зарад лакшег управљања, државу поделио на 22 или 23 сатрапије (23 је са Тракијом). Сатрапијама су управљали сатрапи, који су били под „контролом“ Даријевих обавештајаца, како би се евентуална побуна неког од сатрапа могла на време угушити. Поред тога, Дарије је основао сталну војску која је била јача од сваког сатрапа понаособ, тако да је и на тај начин спречена идеја о евентуалном сепаратисању појединих сатрапија. Дарије је спровео и новчану реформу. Почео је да кује сопствени новац – златан Дарик (8,36g злата). Дарике је могла да кује само царска благајна. Поред дарика, кован је и сребрни шекел (5,6g сребра) који су могли да израђују и сатрапи самостално, а постојао је и бакарни новчић који су могли ковати поједини градови у царству. Највећа обрачунска јединица био је таленат који је износио 3.000 дарика (око 25kg злата/сребра). Свака сатрапија је морала да даје годишњи порез цару и Персија је била прва држава која је увела директан порез. У просеку је свака сатрапија плаћала око 400 талената сребра годишње, али је било и сатрапија које су плаћале порез у намирницама (Египат је давао житарице). Од ових средстава, Дарије је плаћао прву стајаћу војску у свету. Дарије је настојао да своје царство повеже саобраћајницама што је боље могуће. Најзначајнији и најдужи био је Царски пут који је од Сузе, преко Арбеле, Тигра, Еуфрата, Киликије и Кападохије, водио до Сарда. Део овог пута се одвајао и за Персеполис. Постојао је и „северозападни пут“ преко Загроса који је водио преко области данашњег Авганистана према Индији. Путеви су мерени парасангама (око 5,5km). На сваких 5 парасанги се налазило коначиште, а на сваких 20 војна посада која се старала о безбедности пута. Још једна јако важна саобраћајница коју је изградио Дарије био је Суецки канал, који је спојено Црвено море са делтом Нила, а самим тим и Средоземним морем. Поред наведених, Дарије је спровео и војну реформу. Оформио је стајаћу војску, а уз то је свака сатрапија морала да даје одређени број војника. Једном годишње вршена је мобилизација и смотра војске по територијама.

513/12. године п.н.е. Дарије је кренуо у поход на Ските, номадски народ који је живео у залеђу Црног мора и руским степама, уз токове Дњепра, Дњестра и Буга. Дарије је у овом походу гонивши Ските са војском прешао Дунав, али су се Скити и у повлачењу бранили и константно вршили мале нападе на претходницу персијске војске, избегавајући отворен сукоб. Суочен са недостатком потрепштина, Дарије је обуставио потеру за Скитима и вратио се преко Дунава. Ипак, из овог похода је Персијском царству остала Тракија.

- 23 -

Почетком V века п.н.е., тачније 499. године п.н.е. избио је јонски устанак у граду Милету против персијске власти. Пошто је Милет једна од грчких колонија, грчки градови, Атина и Еретрија су подржали устанак. То је Дарије искористио као повод за поход на Грчку. Устанак у Милету је угушен 492. године п.н.е. Након тога персијски цар је отпочео припреме за поход на Грчку. Први поход је уследио 492. године п.н.е. под вођством Мардонија, али је пропао због буре која је захватила персијску флоту код полуострва Акте (Атос, на Халкидику). Други поход је уследио 490. године п.н.е. под командом Датиса и Артафернеса. Персијанци су овог пута успели да се искрцају на острво Еубеју и заузму Еретрију. Одатле су могли неометано да пређу у Атику. Међутим, у Атици, на Маратонском пољу их је чекала атинска војска на челу са Милтијадом, уз неколико помоћних одреда Платејаца и нанели им тежак пораз уз огромне губитке.

Ксексов поход на Грчку Неколико година након пораза на Маратонском пољу, цар Дарије је умро (486. год п.н.е.), а населдио га је син Ксеркс (486-465). Ксерксов долазак на власт је, већ по правилу, пропраћен бунама и немирима у царству, и овог пута је владар морао да угуши устанке у Вавилону и Египту. Након што је осигурао своју власт, Ксеркс је отпочео припреме за нови поход на Грчку, овог пута и копненим и поморским путем, јер је у међувремену прокопан канал који је одвојио Атос од Халкидика па је било могуће са флотом проћи до обале Грчке. Персијска копнена војска је прешла Хелеспонт преко понтонског моста између Сеста и Абидоса, те се затим преко Македоније и Тесалије упутила ка Грчкој.

- 24 -

Грчка војска је своје упошриште поставила у Термопилском кланцу, на прелазу из северне у средњу Грчку. Ту се одиграла чувена Термопилска битка 480. године п.н.е. Упоредо са Термопилском битком на копну, вођена је и поморска битка код рта Артемизијума. Атинска флота, под командом Темистокла нанела је персијској флоти велике губитке. Након битке, Темистокле се са преосталим бродовима повукао у мали мореуз између Атике и острва Саламине. Након што је Ксеркс са војском прошао Термопилски кланац, бесан због огромних губитака које је претрпео већ у првој бици, ушао је у небрањену Атину и спалио је. Становништво Атине се нешто раније повукло на острво Саламину, на предлог пророка из Делфија. Ксеркс је наредио напад на атинску флоту, укотвљену око острва Саламине, али је овде персијска флота претрпела тежак пораз, и Ксеркс се са делом војске враћа у Персију. Остатак војске је препуштен Мардонију, који је презимио у Грчкој. Наредне, 479. године п.н.е. долази до битке код Платеје у којој су Персијанци поново поражени, а Мардоније убијен. Грчком војском је у овој бици командовао Спартанац Паусанија. Исте године је и остатак персијске флоте потпуно поражен, у бици код Микале, близу обале Мале Азије. Рат је потом пренесен ван територија Грчке, а борбе су с прекидима трајале до 449. године п.н.е. када су Грци остварили победу код кипарске Саламине и када је склопљен „Калијин мир“. Персија је тим миром изгубила власт над грчким градовима у Малој Азији. Персијска држава је након Ксерксове смрти слабила великом брзином. Након смрти Ксерксовог унука Дарија II 405. године п.н.е., Египат се одвојио од персијске власти и био самосталан све до 340. године п.н.е. Персијску државу је срушио Александар Македонски након битке код Гаугамеле 331. године п.н.е.

- 25 -

02. Новембар 2010.год

ИСТОРИЈСКЕ ОБЛАСТИ МАЛЕ АЗИЈЕ И СТАРЕ ГРЧКЕ Историјске области у Малој Азији Мала Азија је полуострво које је са три стране окружено морима, а са четврте планином Таурус која је одваја од остатка Азије. Северну границу Мале Азије представља Црно море (Понт). Црно море је Босфором повезано са Мраморним морем (Пропонтида), а Мраморно море је преко Дарданела (Хелеспонт) повезано са Егејским морем. Западна граница Мале Азије је Егејско море, а јужна Средоземно море. На истоку се Мала Азија простире до поменуте планине Таурус и реке Халис. Најсевернија област Мале Азије и уједно јужна обала Црног Мора је историјска област Понт, која се простире од реке Халис на западу до града Трапезунта на истоку. Источно од Понта налази се историјска област Колхида, на источној обали Црног мора. Западно од Понта и реке Халис, па све до града Амастриса налазила се Пафлагонија, са Синопом као најважнијим градом. Западно од Пафлагоније налазила се Битинија, која се простирала од Амастриса до града Брусе и планине Олимп. Планина Олимп је граница између Битиније и Мизије. У Мизији се налазе и две мање области – Дарданија (залеђе Хелеспонта) и Троада (око града Троје). Јужно од Мизије се налазила Лидија, јака држава са центром у Сарду. Правцем север-југ, Лидија се простирала од реке Каикос до реке Меандар, односно од града Пергама до Ефеса, ка истоку, Лидија се простирала до области Фригије. Јужно од Лидије налазила се Карија, а од Карије, јужном обалом у правцу истока налазе се редом – Ликија, Памфилија (залеђе Анталијског залива) и Киликија, од Анталијског залива до планине Таурус. Уска равница између Тауруса и Средоземног мора назива се Киликијска врата. У унутрашњости Мале Азије, поред већ поменуте Фригије налази се Кападокија (источно од Фригије па све до Иранске висоравни). Између Фригије и Кападокије, у средњем току реке Халис настала је Галитија. Приобални појас запане обале Мале Азије био је настањен Грцима. Јужни део обале и острво Родос насељавали су Дорци па се област назива Дорида, средњи део су насељавали Јонци – Јонија, а северни едо Еолци – Еолида. Најбогатије области биле су Лидија и Фригија које су обиловале племенитим металима.

- 26 -

Историјске области Старе Грчке Грци су себе називали Хеленима, а своју тертиторију Хелада. Назив Грци и Грчка је римског порекла. Хелада обухвата територију на крајњем југу Балканског полуострва, сва острва Егејског и Jонскоg мору и западну обалу Мале Азије. На југу Хеладе се налазе два велика полуострва – Атика и Пелопонез која су међусобно била повезана Истамском превлаком (до 1893. године када је прокопан Коринтски канал). Грчка је претежно планинска земља и реке су углавном мале и кратких токова те често пресушују. Знаменитије реке су Еурота, Пенеј и Ахелој. Равница има само у Беотији и Тесалији. Континентални део Хеладе је окружен морима – Егејским, Средоземним и Јонским, и на север се простире до планине Олимп и реке Аоос (у данашњој Албанији). Северно од ове линије се налазила античка Македонија. Хелада је подељена на три дела – северну, средњу и јужну Хеладу. Границу између северне и средње Хеладе представљају Малијски залив на истоку и Амбракијски залив на западу. Термопилски кланац одваја ове две области на копну.

- 27 -

У северној Хелади, најзначајнији планински венац је Пинд, који одваја Тесалију од Епира, две највеће области у овом делу Хеладе. Тесалија, која се налази у источном делу северне Хеладе, представља највећу равницу у Грчкој и кроз њу протиче река Пенеј. Због своје конфигурације, ова област је била погодна за развој земљорадње као и за узгој коња. У средњем веку је ова област називана Велика Влашка (Magna Vlachia) због тога што је била позната по сточарству. У Тесалији се налази и полуострво Магнезија, а између њега и копна је Пагасетски залив, са луком Јолк (полазиште Јасона и Аргонаута). Најзначајнији градови Тесалије су Лариса, Трикала, Фарсала и Теба Тесалска. Са друге стране планине Пинд се налазила историјска област Епир, која била претежно планинска, са налазиштима сребра и бројним рудницима. У Епиру се налазило и светилиште свих Грка – Зевсов храм у Додони. Најважнији градови у Епиру, поред Додоне, били су и Амбракија и Никополис. Становништво Епира се доста мешало са Илирима и Македонцима, и Хелени су их све до IV века п.н.е. сматрали варварима. Средњу и јужну Хеладу одвајају Коринтски залив на западу и Саронски (Егински) залив на истоку, а копнену границу представља Истамска превлака. У средњој грчкој је било више историјских области, од којих је најзначајнија полуострво Атика, на крајњем истоку средње Грчке. Атика је углавном брдовита област, са неколико мањих равница: Атинска, Елеустинска и Маратонско поље. Брдовите области су Китерон (граница између Атике и Беотије), Пантеликон, планина Парнес и брдо Лаурион. Атика се делила на приобални део – Паралију, средњи део – Мезогеј, подручје саме Атине – Атис и брдовиту област на северу – Оропију. Од насеља постојала је Атина, Елеустина (западно од Атине), Пиреј (атинска лука – јужно од Атине), Декелеја (северозападно од Атине) и Ороп (крајњи север Атике). Северозападно од Атике налазила се Беотија, друга велика равница у Хелади. Равничарски део ове области је на истоку, док су на западу планине. Најзначајнији град у Беотији били је Теба, а поред ње и Платеја и Херонеја. Северозападно од Беотије се налазила Фокида, са планином Парнас у чејем се подножију налазило најзначајније светилиште Хелена – Делфи. Значајно насеље је полис Елатеја. Западно од Фокиде се налазе историјске области Локрида Озолска и Локрида Епикнемитска, које су раздвојене малом планинском облашћу Доридом. На крајњем западу средње Хеладе налазила се Акарнија, а између Озолске Локриде и Акарније налазила се област Етолија, које је постала значајна тек у хеленистичком периоду. Последња регија средње Хеладе била је Мегарида, са центром у полису Мегари, који се налазио на самој Истамској превлаци. Јужна Хелада, односно Пелопонез је област јужно од Коринтског Залива и Истамске превлаке. И ова област је такође планинска. На северу Пелопонеза налазио се град Коринт и мала област око њега – Коринтија. Западно од Коринтије налазила се Ахаја, са центром у Патрасу. Југозападно од Ахаје налазила се Елида са центром у истоименом граду, а поред тога постојао је и град Олимпија, у којем су одржаване Олимпијске игре у Зевсову част. Источно од Елиде се налазила слабо развијена област Аркадија, са градом Мегалополисом, који је основан тек након битке код Леуктре 371. године п.н.е. Источно од Аркадије се налазило полуострво Арголида, где су се налазили најзначајнији ахајскомикенски градови: Микена, Арг и Тиринт. На југу Пелопонеза се налазила најзначајнија и најпознатија област у овом делу Хеладе – Лаконија (Лакедемон), са центром у Спарти. Кроз ову област протиче једна од највећих река у Грчкој – Еурота. У Лаконоји се налази и планина Парнон. Западно од Лаконије се налазила плодна област Месенија, коју су

- 28 -

Лакедемоњани настојали освојити још од најранијих дана. Лаконија и Месенија су одвојене планином Тајгет. Бројна острва Егејског и Јонског мора припадају Хеленском свету. Уз саму обалу Атике налази се велико острво Еубеја са два значајна полиса Халкидом и Еретријом. Остала, мања острва у Егејском мору спадају у две групе, тј архипелага – Киклади и Споради. Киклади се налазе југоисточно од острва Еубеје, а најважнија острва су Наксос, Делос, Сифнос и Миконос. Споради се деле на Северне и Јужне Спораде. Северни Споради су острва која се налазе североисточно од Еубеје и источно од тесалске обале. Јужни споради су велики архипелаг који се простире дуже малоазијске обале и сачињавају га острва Родос, Тера, Кос и Икарија. Поред ових архипелага налазе се и велика острва Самос, Хиос и Лезбос (северно од Јужних Спорада), затим острва која контролишу улаз у Хелеспонт – Иброс, Лемнос, Самотрака. Постоји још и острво Тасос (поред обале Тракије) и Крит (јужно од Пелопонеза). Као што је већ раније наведено, у хеленски свет су спадала и острва Јонског мора: Закинт, Итака, Коркира, Леукада. Грчка је оскудевала у природним ресурсима и обрадивим површинама. Развијена је била металургија, а главна налазишта руда били су Лаурион (сребро), Пангајски рудници (злато) и острва у Егејском мору (гвожђе и бакар). Једине веће обрадиве површине у Хелади биле су у Тесалији и Беотији и једино су ове две области могле да прехране саме себе, док су све остале морале да се окрећу увозу житарица. Због тога, и дан данас, више од ¾ укупног увоза Грчке одлази на увоз житарица. Због претежно планинског рељефа, копнена комуникација у Хелади је била отежана, па су грађене луке, што због комуникације са осталим полисима што због трговине. Највећа лука била је Пиреј (Атика). Грци су били, поред Феничана, најбољи морепловци старог света. Извозили су маслиново уље, занатске производе и вино, а увозили, како је већ речено, претежно житарице.

- 29 -

02. Новембар 2010. год

Крит и Микена; Дорска сеоба Крит Крит је острво смештено на самом југу хеленског света. Земљиште острва је претежно планинског карактера, са планинским масивом Ида (по легенди, место рођења Зевса), као највишом планином на острву. Поред Ида, постоје и Леука на западу острва и планина Дикте на истоку острва. Равнице чине мање од 4% укупне површине острва, те је због тога, као и недостатка река сталног тога, на Криту било развијено сточарство, а тек по мало земљорадња. Основне делатности Крићана били су риболов и морепловство. Једно време су чак имали и најјачу морнарицу у Средоземном мору (талесократија), којом су бранили своје острво од упада осталих народа. Бавили су се и трговином и одржавали су редовне везе са Египтом и Сиријом, одакле су увозили слоновачу, као и Кипром, где су била главна налазишта бакра. Од ових материјала су Крићани израђивали оруђе, оружје, накит. Металургија је била на високом ступњу развоја.

Како се цивилизација на Криту (Минојска цивилизација) изузетно брзо развијала, доста рано су настали и први градови: Кносос, Малија, Фестос, Тилисос и Аја Тријада. Ови градови су углавном били смештени у унутрашњости острва, из безбедносних разлога. Крајем III миленијума Кносос је постао водећи критски град, али се не зна поуздано да ли је под својом влашћу држао и градове са самог истока и запада острва.

- 30 -

Цивилизација на Криту је хронолошки подељена на три периода: Раноминојски период (3.000 – 2.200 год п.н.е.), Средњеминојски период (2.200 – 1.600 год п.н.е.) и Позноминојски период (1.600 – 1.250 год п.н.е.). До првих разарања Минојске цивилизације долази у XVIII веку п.н.е., али се не зна да ли због природних катастрофа или људског фаткора. Након тога су насеља и палате обновљене и у периоду између XVIII и XV века п.н.е. Минојска цивилизација је достигла свој врхунац. Средином II миленијума п.н.е. дошло је до велике ерупције вулкана на острву Тера (данашњи Санторини), када је уништен највећи део Минојске морнарице. Слабљење морнарице је олакшало Ахајцима да продру на Крит и заузму највеће градове. Ахајци су наследели минојске тековине и поново обновили палате и градове. Коначни прекид развоја минојске цивилизације дешава се у XII веку п.н.е. када Крит освајају Дорци. Минојска култура била је изузетно развијена и њен утицај на каснију грчку цивилизацију је био изузетно велик. Крићани су развили своје писмо, тзв. линеарано писмо А.

Ахајска Грчка – Микена Крајем III и почетком II миленијума дошло је до продора грчких племена Ахајаца са севера. Они су се посебно задржали у Арголиди, Месенији, Беотији, Атици и Тесалији. У Арголиди су изградили најзначајније градове – Микену, Арг и Тиринт. Ахајци су у XV веку п.н.е. освојили и Крит, њихово присуство је било осетно и у Малој Азији и на Кипру. Постоје претпоставке да су народи Akhaiawa, како се помиње у хетитским натписима и Akaivasa како се помиње у египатским натписима, заправо Ахајци. Ахајска култура је названа „Микенска“, према истоименом граду. Микенска култура је свој процват доживела између 1.600 и 1.100. год п.н.е. Микенска култура је настала под утицајем минојске, а Ахајци су заслужни и за преношење минојске цивилизације са Крита на континентални део Хеладе. Ове две културе су биле аутохтоне, али прожете међусобним утицајима. Најснажнији ахајски град била је Микена. Она се налазила на челу државе. Била је утврђени град и имала је зидове од јако крупног камења, висине преко шест метара – тзв.

- 31 -

„киклопски“ зидови (каснији хеленски народи су сматрали да су ове зидове подигли једнооки дивови, киклопи). Најзначајнији споменик Микенске цивилизације је Лавља капија, на самом улазу у град. Такође, у Микени су израђиване маске покојника од којих је данас сачувана и једна за коју се верује да је припадала краљу Микене, Агамемнону. Остаци Ахајске културе су пронађени и у Пилосу, у Месенији. Тамо је нађена архива пословних књига на глиненим таблицама, исписана линеарним писмом Б, које су 1592. године превели Вентрис и Чедвик. Линеарно писмо Б представља модификовану верзију критског писма, Линер-А. Микенску културу су, као и минојску, срушили Дорци у XII веку п.н.е.

Дорска сеоба и коначни размештај грчких племена Дорска сеоба је последња велика сеоба народа у Хелади и она доводи до коначног размештаја грчких племена. Дорци долазе на просторе Грчке у XII веку п.н.е. из Македоније и Тракије. По традицији, најпре су боравили на југу Тесалије, а затим покушали да се преко Истамске превлаке населе на Пелопонезу. Пошто су на Истамској превлаци наишли на јак отпор, Дорци су затражили од Локриђана, који су живели на северној обали Коринтског залива, да их превезу преко залива, на Пелопонез. Локриђани су то и учинили, и Дорци насељавају област Лаконије, оснивају полис Спарту, а касније заузимају и суседну Месенију. Друга скупина Дораца, која је из прапостојбине кренула бродовима, искрцала се и настанила у Арголиди. Из Арголиде су протерани Ахајци, који се сада насељавају у Атици. Дорци који су настанили Арголиду су временом освојили Крит, Арг и Микену и највећи део Истамске превлаке. Дорци касније одлазе и на простор око Амбракијског залива и на острва Леукаду и Коркику. Након насељавања Пелопонеза, Дорци прелазе и на острва у Егејском мору. Освојени су Крит, Родос, Кос, а поједини огранци племена се насељавају и на јужном делу западне обале Мале Азије. Доласком Дораца дошло је до коначног размештаја грчких племена (Дорци, Јоњани и Еолци). Према традицији, Јоњани су насељавали области Атике и Еубеје, затим острва Киклада, Северне Спорада и средишњи део западне обале Мале Азије. Еолци су настанили области Тесалије и Беотије,

- 32 -

затим трачко-македонско приморје и северни део западне обале Мале Азије. Све остале области насељавала су западна грчка племена (Акарнија, Етолија, Локриде, Фокида, Ахаја и Елида). Они све до IV века нису сматрани Хеленима већ варварима. Насеља која су основана на западној обали Мале Азије су била изузетно развијена и представљају културни и политички центар Грка током VII века п.н.е. Најзначајнији град је био Милет који је све до краја VI века п.н.е. био значајнији и развијенији од Атине. Ни након коначног размештаја грчких племена није дошло до стварања заједничке државе, већ се образују полиси. На ову чињеницу су пресудно утицале слабе комуникације, односно географски фактори. Највећи полис је била Спарта, а највећи полис са урбаном територијом Атина. Настанак великог броја полиса доводио је до сталних сукоба и ратова који су врхунац достигли током Пелопонеског рата. Зближавање појединих полиса је довело до стварња савеза, али ни један од тих савеза није довео до стварања државе. Најближи тој идеји био је Атински поморски савез из V века п.н.е. Ипак, код Хелана је постојала свест од заједничкој припадности једној етничкој скупини и једној култури.

- 33 -

02. новембар 2010. год

ГРЧКА КОЛОНИЗАЦИЈА Уопштено о грчкој колонизацији и грчким колонијама Најинтензивнија грчка колонизација пада у период између VIII и VI века. Главни узроци грчке колонизације били реалтивна пренасељеност, трговина, политички сукоби али и авантуристички дух колониста. Релативна пренасељеност је појава када једна држава неуспева да произведе дољољно хране да прехрани своје житеље, па онда један део становништа буде пресељен на неку другу територију. Трговина као узрок колонизације се јавља с развојем металургије и привреде уопште. Грчки градови су оснивали колоније којима су обезбеђивали своје трговачке руте. Након појединих политичких сукоба у неким грчким полисима, поражени је морао да се исели из земље, и на тај начин примораван да оснива нова насеља. Земљиште за колоније је обезбеђивано на више начина: 1. освајањем, ако је било могуће. 2. Куповином земљишта. 3. Ако колонисти на туђој земљи затекну становништво које је у међусобном сукобу, стајали су на страну слабијих, а за узврат тражили земљу. Колонизација је била дуготрајан процес и неки градови су се истицали више, а неки мање. Нпр. град Милет је основао преко 80 колонија, а неки градови, пре свега Еолски, нису основали ни једну. Јоњани су били најактивнији у периоду колонизације и основали велики број колонија. Дорци су пак основали далеко мање колонија, али су се скоро све њихове колоније касније развиле у доста јаке засебне градове који су оснивали своје колоније (Сиракуза, Тарент, Херсонеза). Колонија је у односу на метрополу која ју је основала имала слободан положај. Иако је углавном имала исто друштвено уређење, оно јој није било наметнуто, већ је прихваћено као наставак традиције. Односи између колонија и метрополе нису морали уопште постојати, али су ипак одржаване везе из привредних разлога, али и због сродсвта и заједничких култова. Једино су колоније Масилије биле у потпуној покорности од стране своје метрополе. Грчка колонизација је одвијана у сва четири правца – на север ка трачким и македонским земљама), ја југ ка Африци, на запад ка Сицилији и јужној Италији и на исток ка Малој Азији.

Колонизација афричке обале и јужне обале Мале Азије Најслабија колонизација одвијана је у правцу југа – у Либији, тј. Африци и на јужној обали Мале Азије. У Либији је погодних места за насељавање било мало, а и то мало су углавном већ заузели Феничани. Из тог разлога су на овом простору основане само две грчке колоније – Кирена и Наукратис. Према легенди, Кирену су основали становници острва Тере, у потрази за плоднији земљиштем. Науктрис је основан тако што је египатски фараон одредио земљу на којој ће се настанити многобројни Хелени који су живели у Египту, јер локално становништво није желело да се меша са странцима.

- 34 -

Што се тиче јужне обале Мале Азије, тамо је основана само једна важнија колонија – Фазелида у Ликији. Разлог томе је неприступачан терен и чести сукоби ондашњег староседелачког становништвa.

Колонизација Сицилије, јужне Италије и западног Медитерана Колонизација у правцу запада је била најинтензивнија и почела је већ у VIII веку п.н.е. Одлучујући разлози колонизације у овом правцу били су географског карактера – иста или слична клима као у Хелади, близина матичне земље (један дан пловидбе), могућност визуелне пловидбе (пловило се од острва до острва, са копном као сталним оријентом), као и пуно природних лука и места за пристајање. Становници Халкиде и Куме са Еубеје су на обали Кампаније основали једну од првих колонија – Куму. Колонизацију Тарентског залива започели су Дорци. Лакедемоњани су основали Тарент, а Месењани Сибарис и Кротон. Ове три колоније су биле у сталном сукобу, као и њихове метрополе на грчком тлу. На овој територији су и Локриђани основали своју колонију – Локриду Епизефирску. Све ове колоније су биле у сталним сукобима са локалним домородачким племенима – Јапигима, Месапима, Луканцима и Самнитима. Грци, су тежили да колонизују и Сицлију, највеће острво у Средоземном мору. Сицилија је била погодна за нсељавање је је имала бројне природне луке и благе увале, а постојале су и бројне простране равнице које су Хеленима фалиле. На ово острво су такође претендовали и Феничани и феничанска колонија Картагина. Најважнија феничанска факторија на Сицлији била је Панормус, на северу острва. Прва грчка колонија на Сицилији била је Наксос, основана 735. године п.н.е. од стране Наксоса и Халкиде са Еубеје. Халкиђани су на североистоку острва, на обали месенског залива основали прво колонију Занкле (Месина), а касније је део становништва пребачен на другу обалу залива и тамо је основана колонија Региј (Ређо ди Калабрија). Јужну обалу Сицилије су колонизовали Дорци. Становници Мегаре су основали Мегару Хиблејску, а град Коринт је основао Сиракузу, 734. године п.н.е. Сиракуза је имала најбољи залив и најбољу луку и прилично се брзо развијала. Касније је била мета сукоба Спарте и Атине у Пелопонеском рату, па и Римљана и Картагињана у Пунским ратовима. Сва ова насеља су у почетку била аграрног типа, а временом су постала привредни центри. Због темпа и густине насељености Грка у овим крајевима, Сицилија и јужна Италија су названи „Великом Грчком“ (Magna Graecia). Колонизацију западног Медитерана су отпочели Фокиђани, чија најзначајнија колонија је била Масилија (Марсеј), на јужној обали Француске. Масилија се временом развила те је у свом залеђу и сама основала бројне колоније које је држала у потпуној покорности све док овај простор нису освојили Римљани.

Колонизација Пропонтиде и Трачког приморја Македонско и Трачко приморје припадају северни обалама Егејског мора. Македонским приморјем се сматра обално подручје од планине Олимп до ушћа Струме, а даље на исток је Трачко приморје. Македонском приморју припадало је и Халкидик, са три полустрва – Акте, Ситонија и Палене (Касандрија). Халкидик је и добио назив по Халкиди са Еубеје. На Халкидику је основано тридесетак колонија, а највише су их

- 35 -

основали становници Халкиде и Ерерије са Еубеје. Најзначајнији полиса Халкидика били су Тороне, Олинт, Потидеја, Сане и Акантос. Халкида и Еретрија су основале и Пидну и Метоне у Солунском заливу. На ушћу Стримона настао је Амфипољ, а на ушћу Месте Абдера. Дуж трачког приморја основане су дорске колоније Маронија, Енос и Дориск. На Хелеспонту су своје колоније оснивали Милет и Мегара, а на северној обали Пропонтиде (Мраморно море) основан је Перинт, затим Селимбрија и Визант. На јужној обали основани су Кизик, Абидос и Лампсак.

Колонизација црноморских обала (Pontus euxinus) Изузев јужне обале Понта, овде је грчка колонизација најмлађег датума. Разлог за то је тежа пловидба Црним морем него Средоземним (јаки ветрови, чудне струје и непостојање острва). Јужна обала је приступачна морем, а за становнике Мале Азије и копненим путем. Најстарија колонија на овом простору је Синопа у Пафлагонији, која је касније основала Трапезунт. На обала Битиније, Мегарани су основали Хераклеју Понтијску и то је једина значајна дорска колонија на јужној обали Црног мора.

Западна обала је колонизована у VII и VI веку, и на овој страни су најважнији полиси Аполонија, Месамбрија и Одесос. Северно од Одесоса је основана колонија Томис (Констанца). Северна обала Црног мора је најкасније колонизована. Тај простор није климатски одговарао Хеленима, а било је и ратоборних Скита. Ипак, тај простор је обиловао житарицама, а ту се налазило и стратешки важно полуострво Хорсенс Тауријски (Крим). Ту је основана и колонија Херсонс (Севастопољ), од стране исељеника из раније дорске колоније Хераклеје Понтијске.

- 36 -

Колоније на Јадрану Грчки морепловци су залазили све до северних обала Јадранског мора, Истре и Венеције. То су пре свега била трговачка путовања, па су и колоније биле трговачког карактера пре свега. Прво су колонизована острва у Јонском мору. Коринћани су основали значајну колонију на Коркири, који су касније заједно са становницима острва Леукада основали Аполонију (Валона) у данашњој Албанији. Значајна насеобина био је и Епидамнос (у римско време Дирахион, а данас Драч). У IV веку Сиракужани су такође основали своју колонију на јадранској обали. Они су подигли град Лис (дан. Љеш). Љеш се временом развијао па је и сам основао своју колонију – Иса (Виса), а касније је и Иса основала Трагурион (Трогир) и Етепион (Стобреч код Сплита). Становници острва Фарос су основали Фарос на Хвару, а Линђани са Родоса су основали Црну Коркиру на Корчули. На обали Јадранског мора је због ратоборних Илирских племена, али и лоших животних услова основано мало градова и заправо су све горе поменуте колоније биле факторије, тј. трговачка пристаништа.

- 37 -

09. Новембар 2010. год

АНТИЧКА МАКЕДОНИЈА Успон под Филипом II Македонија је област у залеђу Термајског залива, у доњм и средњем току река Халиакмон (Бистирца), Аксиос (Вардар) и Стримон (Струма). Полуострво Халкидик такође географски спада у области Македоније али је оно политички припало Македонији тек за време владавине Филипа II. Македонија се дели на Горњу и Доњу Македонију. Горња Македонија обухвата средње и горње токове река, а Доња доње токове река и залеђе Термајског залива. Северну Македонију су насељавала племена Линкеста, Ореста и Пелагонаца. Македонија се на југу простире до планине Олимп, реке Аоос и 40. паралеле географске ширине. На истоку се граничила са Трачким племенима, на северу и северозападу са Илирима, а на западу и југозападу са Епирцима. Становништво Македоније је представљало мешавину Илира, Трачана и Грка. Земљиште обилује речним долинама и шумама па је погодно за развој сточарства и земљорадње. Сточарство се развијало у вишим пределима, а земљорадња у речним долинама. Такође је било и племенитих метала и других руда па је и металургија била развијена. До првог сукоба Грка и Македонаца долази када су грци постали заинтересовани за македонске ресурсе те су колонизовали македонску обалу и Халкидик. Македонија је, према Херодоту, била монархистички уређена у којој се власт преносила принципом сениората, а не принципом примогенитуре. Новог владара је бирала војна скупштина која је била и највиши суд у држави. Све до свог највећег успона у IV веку Македонија је задржала облике племенског друштва. Македонијом је, према традицији, од VIII века п.н.е. владала династије Аргеада. Први значајнији владар био је Александар I (498-454) коме је признато Хеленско порекло те су тако и Македонци признати за Хелене. Александар I је током Грчко-Персијских ратова играо двојаку улогу, али је примарно био персијски вазал. Крајем V века, на македонском престолу се налазио Архелај (419-399). Он је пренео престоницу из Еге у Пелу, подигао велики број утврђења, реогранизовао војску и изградио путеве којима је повезао своју државу. Сматра се да је он урадио више за Македонију него сви претходни краљеви.

- 38 -

У IV веку п.н.е. долази до династички х сукоба из којих као коначни победник излази Филип II (359-336). Филип је укинуо локалне династије Елимеја, Линкеста и Ореста у северној Македонији и на тај начин централизо вао власт. Већ на почетку владавине се сукобио са Илирима, Епирцима и Трачанима. Са Трачанима је првобитно склопио мир, склопио и династички брак са епирском принцезом Олимпијадом, а Илире је поразио и протерао их до Дунава. Потом је поразио и Трачане и проширио македонски утицај ка истоку. Малтене од 357. године Македонци ће бити у рату са Атињанима јер је те године Филип освојио атинску колонију у Тракији – Амфипољ, важну стратешку тачку на ушћу Струме. Источно од Амфипоља налазила се колонија Кренида коју су угрожавали Трачани. Филип је заузео и Крениду и на њеном месту основао град Филипи. Град се налазио у подножју Пангајских планина на којима су били рудници злата и сребра. Филип се потом окренуо Халкидичком полуострву. Прво је заузео Потидеју 356. године, а потом је заузео и остале градове. На крају се обрачунао са градом Олинтом који ће освојити и разорити 348. године п.н.е. Након што је загосподарио Халкидиком, Филип и Македонци су постали озбиљна претња за Хеленски свет. То је први приметио атински беседник Демостен који је држао доста говора у којима је позивао на супротстављање Филипу. Ти говори су познати као „Филипике“. У Грчкој је од 356 – 346. године трајао III Свети рат, између Фокиђана и Тесалаца. Фокиђани су опљачкали Делфе и тим средствима опремили велику најамничку војску којом су харали по северној и средњој Грчкој. Филип је овај рат искористио за проширивање свог утицаја у Хелади и стао на страну Тесалаца. Након што је поразио Фокиђане, Филип је преузео њихова два гласа у Амфиктионској скупштини у Делфима и тиме је Македонија практично ушла у грчки политички свет. Филип је након овог рата именован и за хегемона Тесалије, а заузео је и Термопилски и Темпијски кланац, једине пролазе и северне у средњеу Грчку. После 346. године Беотија и Атина су се удружиле у

- 39 -

пружању отпора даљем ширењу македонског утицаја у Грчкој. До одлучујуће битке дошло је августа 338. године код Херонеје, у северној Беотији. Филип је поразио удружене снаге Тебе и Атине и практично постао хегемон Грка у најави. Након пораза, Атињани су се бојали за своју државу, али се Филип према њима понео крајње великодушно и понудио им мир. Филип је знао да не може Грцима да управља као апсолутни монарх, па је тежио да постане хегемон свих хеленских држава. То му је и успело након свехеленског сабора у Коринту 337. године на коме је основан и Коринтски савез. Филип је именован за хегемона свих Грка, а одређен је и за главног стратега похода на Персију. Након 337. године и стварања Коринтског савеза, Македонија се простирала од обала Понта, испод планина Балкан на северу, све до средње Грчке на југу, и од Хелеспонта на истоку на Епира, којим је владао његов шурак, на западу. Грчки полиси су били под Филиповим покровитељством али су имали унутрашњу самосталност. Филип је извршио најзначајније реформе македонске војске. Основао је познату македонску фалангу, а створио је и прилично јаку коњицу. Доста је посветио увежбавању садејства коњице и пешадије и тиме је створио најјачу војску у тада познатом свету. 337. године Филип је спремио своју војску за поход на Персију. Послао је претходницу под Парменионом и Аталом у Малу Азију да припреме терен за главнину снага коју је Филип лично требало да поведе на Персијанце. Међутим, Филипа је у овој намери спречио Паусанија који га је убио на свадби Филипове кћерке Клеопатре, 336. године п.н.е. Након Филипове смрти, македонска скупштина је за новог краља изабрала двадесетогодишњег Филиповог сина, Александра. Било је и оних који су се бунили против доласка Александра на власт, али су они врло брзо ликвидирани.

Александар Велики и његова освајања (336 – 323) Након Филипове смрти и ступања Александра на македонски престо, Грци су се надали ослобађању хегемоније Македоније. Илири и Трибали (трибали су живели између Тимока и Дунава, а касније су ту дошли Тимочани) су извршили упад на северној Македонској граници. Александар им је одмах по преузимању прстола, 336. године кренуо у сусрет. Овај Александров поход је био изузетно успешан и он је протерао Трибале преко Дунава. Александар је потом са војском прешао Дунав и тамо разбио војску Гета. На повратку је код Охрида победио и Илире. Грчком су се потом пронели гласови да је Александар погинуо у сукобу са Илирима. Ту причу су искористили Тебанци који су се побунили и збацили македонску власт у свом граду. Александар се мешутим врло брзо појавио под зидинама Тебе, напао је, и покорио град. Александар је, ради демонстрације силе, срушио град а становнике распродао у робље. Наредне године је одржан Коринтски конгрес на коме је Александар, као наследник свога оца изабран и за новог хегемона Грка. Александар је кренуо у поход на Персију 334. године п.н.е. прешавши Хелеспонт и повевши око 30.000 пешака и око 5.000 коњаника. У Троји се поклонио на гробу Ахилеја, једном од својих предака и потом кренуо ка реци Граник на Пропонтиди, где су му се супротставили перисијски сатрапи који су окупили далеко бројнију, али не тако добро увежбану војску. Александар је поразио Персијанце, игубивши свега 50-ак људи. Персијски губици су бројали између једне и две хиљаде људи. Овом победом је Александар себи отворио пут ка Малој Азији. Сард му се предао без борбе, као и Ефес и

- 40 -

други градови Јоније и Еолиде. Једино су се Милет и Халикарнас опирали Александровој власти јер им им је био дражи персијски цар хиљадама километара далеко, него Македонски који им је био знатно ближе. Ипак, оба ова града су на крају освојена. Александар је презимио у Фригији, где је разрешио чувени гордијев чвор. Према предању, онај ко разреши гордијев чвор, завладаће целом Азијом. Из Фригије се Александар 333. године п.н.е. упутио, преко Киликије, ка Сирији. На излазу из Киликијског теснаца га је чекала огромна персијска војска. Александар се са војском повукао у уску равницу код Иса и ту намамио персијског цара Дарија III, чија бројна војска није имала пресудан фактор због уског терена. Применивши тактику сличну оној коју је Леонида применио у Термопилској бици против Ксеркса, Александар је поразио Персијанце. Дарије је побегао и оставио своју породицу, и оно што је Александру било много важније, целу ризницу. После пораза персијски цар Дарије је Александру понудио све територије источно од Еуфрата и своју кћер за жену у замену за мир, али је Александар ову понуду одбио.

Александар се након победе код Иса упутио ка Феникији и Палестини. Феничани су били савезници Персијанца (феничанска морнарица), те је Александар страховао да би Феничани могли да дођу бродовима на Хелеспонт и униште македонску флоту. Да би то спречио, Александар је желео да освоји феничанске луке и у томе је успео. Најдуже се опирао град Тир, али је и он након седмомесечне опсаде пао. Након освајања Палестине, Александар је освојио и Газу и упутио се у Египат где је дочекан као ослободилац од персијске власти, а локални сатрапи му нису пружили отпор. Александар је у Египту, на ушћу Нила, 332. године п.н.е. основао Александрију која ће свој процват доживети пуно након Александрове смрти. Након посете Амоновом светилишзу у Либијској пустињи, Александар се са војском преко Мемфиса, Газе и Јерусалима вратио у Азију и прешао реку Еуфрат код Никефориона. У долини Тигра и Еуфрата, Александрова војска је прошла и кроз Нисибис, а потом се упутила ка Арбели, која се налазила са оне стране Тигра, на главном персијском путу (Сард – Персеполис). Испред Арбеле, Дарије је са огромном војском дочекао Александра и Македонце код села Гаугамела. Код Гаугамеле се одиграла чувена битка 331. године п.н.е. где је Александар до ногу потукао персијског цара који је побегао са бојног поља. Дарије је побегао у Ектабану, а Александар је преко Описа и

- 41 -

Вавилона стигао у Сузу где је запленио још једну персијску благајну, од 50.000 таланата сребра. Из Сузе се Александар упутио ка Персеполису, који је спалио а становништво распродао у робље. Овај поступак, сличан оном у Теби из 336. године говори такође о демонстрацији моћи Александра и немоћи Персијанаца да му пруже било какав отпор. Александар је из Персеполиса кренуо ка Ектабани с намером да ухвати Дарија, али је овог убио локални сатрап. Александар је Даријево тело покопао, а сатрапа погубио. Потом је распустио грчку савезничку војску и кренуо у нова освајања ка истоку. Александар се, прошавши кроз Каспијски теснац упутио ка земљи Парћана, а потом и ка Арији, где је основао град Александрију у Арији. Потом је, преко Дрангијане и Арахозије стигао у Кабул. Недалеко од Кабула, Александар је основао град Александрију на Кавказу, а потом кренуо ка Бактрији. У Бактрији и Согдијани су Александра дочекали с највећим отпором још од битике код Гаугамеле. Ипак, и ове крајеви око Црног мора су освојени. Александар је у периоду од 330. до 327. године освојио и источне крајеве Персијског царства, а онда се упутио ка Индији, желећи да дође до краја света како се тада мислило. У међувремену је Персеполис прогласио својом престоницом. После припрема, Александар је са војском кренуо ка Индији. 326. године се сукобио са тамошњим краљем Пором на реци Хидасп, левој притоци Инда. Тада се македонска војска први пут сусрела са борним слоновима што је у почетку нанело велике губитке Македонцима. Ипак, гађајући их великим копљима, Македонци су успели да уплаше слонове и тако их натерају у бег. Бежећи, слонови су газили индијске војнике и тиме им разрушли борбени поредак. Сам краљ Пор је рањен, а његови војници су, мислећи да је краљ мртав, побегли са бојишта. Македонци су однели победу, а краљ Пор је заробљен, али му је Александар поштедео живот. У бици на Хидаспу је страдао чувени Александров коњ Букефал. У његову част је Александар подигао град Букефалију на левој обали Хидаспа. Након победе на Хидаспу, Александар је кренуо даље на исток и стигао до реке Хифазис где је војска одбила да иде даље, па је Александар био принуђен да се врати. Враћајући се долином Инда, Александар је основао још један град, најдаљи од свих које је основао - Александрију на Инду. На Инду је Александар поделио војску на три дела. Први део војске, на челу са Кратером је требало да се врати у Сузу копненим путем, проалзећи кроз новоосвојене сатрапије у Арахозији, Дрангијани и Карманији, учвршћујући успут Александрову власт. Други део војске је повео Неарх. Они су требали Индом да се спусте до његовог ушћа у Индијски океан, а потом да преплове у Персијски залив и тако се поморским путем врате у Сузу. Трећи део војске, којим је командовао сам Александар, је требало да се креће дуж обале ради координације са флотом. Овај део војске је имао најтежу руту јер су морали да прођу кроз пустињску област Гедрозију. На овом делу пута Александар је, услед недостатка хране и воде, изгубио велики број војника. У Сузу је 324. године п.н.е. први стигао Кратер, а потом Александар и на крају Неарх. Ту је направљена чувена „свадба Европе и Азије“. И сам Александар се оженио Персијанком Роксаном, кћерком једног сатрапа са истока. Роксана је затруднела са Александром, али је њихов син рођен тек након Александрове смрти.

323. године п.н.е. Александар је стигао у Вавилон. Одатле се спремао за поход ка областима око Каспијског језера, али се изненада разболео и умро 20. јуна 323. године. Неки сматрају да се Александар разболео због последица марша кроз Гедрозију.

- 42 -

Доба дијадоха Дијадоси су били генерали у војсци Александра Македонског. Они су наследили Александрову државу. Александар није имао живих наследника (Роксана се још увек није била породила), осим полубрата Аридеја, којег Олимпијада није убила у сумрак Александровог доласка на врласт, јер је био делимично ретардиран. Након Александрове смрти, избио је сукоб у његовој војсци. Мегакле, заповедник пешадије је био за то да Александрове земље наследи Аридеј, а Пердика и хилијарси који су били у елитним коњичким одредима су сматрали да треба сачекати Роксанин порођај па уколико дете буде мушко да га треба прогласити за наследника. Када се Роксана породила и родила мушко дете, Александра IV склопљен је договор по коме је Аридеј и Александар IV требало да владају заједно до Александровог пунолетства, а онда да он сам преузме власт. Међутим, пошто је Аридеј, који се прогласио за Филипа III био неспособан за власт, а Александар IV само беба, изабрана су тројица намесника: Пердика, Кратер и Антипатар. Пердика је желео да генералима да поједине области на управу како би их склонио из Вавилона потшо је страховао од њихове евентуалне побуне. Тако је Птолемеј добио Египат, који је и желео, Антигон је на управу добио јужну Малу Азију и Сирију, Леонат је добио Битинију, Понт и део Мизије, Лизимах је добио Тракију, Антипатар је добио управу над Македонијом и Тесалијом, а Селеук је остао у Вавилону. Еумен, једини Грк међу генералима и лични саветник Александра, залагао се за очување централне власти, те је увек био на страни оног дијадоха који се залагао за централизовање државе.

Када је требало разговарати о месту сахране Александра Великог, сваки од дијадоха је желео да се сахрана обави у његовој области јер је сматрао да ће тако да област добити на значају. Међутим, главни намесник, Пердика је желео да сахрани Александра у породичној гробници у Македонији. Међутим, на путу из Вавилона ка Македониј, Птолемеј је са војском украо саркофаг са Александровим телом и сахранио га у Мемфису. Пердика је кренуо за њим, али његова војска није успела да пређе набујали Нил. Из страха од Пердике, формирана је коалиција против њега и Еумена, коју су чинили готово сви остали дијадоси – Кратер, Птолемеј, Лизимах, Антипатар, и Антигон. Пердика је убијен 321. године а на његово место главног намесника долази Антипатар.

- 43 -

Како је он већ био прилично стар, одмах је саставио тестамент којим је власт над Македонијом и Грчком оставио сину Касандру, а за населедника на месту намсесника је прогласио Полиперхонта. Након Антипатрове смрти 319. године п.н.е. формира се друга коалиција, овога пута усмерена против Полиперхонта као главног намесника и Еумена, као фанатичног поборника јединствене државе. Коалицију су чинили преостали дијадоси – Антигон, Птолемеј, Лизимах и Касандар. Борбе су се свеле на сукоб Полиперхонта и Касандра у Македонији и Антигона и Еумена у Азији. Касандар је био врло успешан и убрзо је сатерао Полиперхонта на Пелопонез, и преузео управо над Македонијом и Грчком. Тада је убијена и Олимпијада (316), а годину раније је по Касандровом налогу убијен и Филип III. Антигон је после неколико година сукоба поразио и убио Еумена, који је нешто раније поразио и убио Кратера. Тиме су сва тројица првобитних наследника била лишена живота. Нови намесник постаје Антигон, али већ као по правилу, ствара се коалиција против актуелног намесника. Овога пута, мета је био Антигон, а на супротној страни су били преостали дијадоси – Птолемеј, Лизимах, Касандар и Селеук. Сукоби су трајали од 316. до 312. године. 312. године је дошло до битке код Газе у којој су се сукобиле војске Птолемеја и Селеука на једној страни и Антигоновог сина Деметрија на другој страни. Деметрије је поражен и склопљено је примирје. Након битке код Газе, Селеук је успео да ојача своју државу проширивши се све до Инда. Тиме је прикупио значајна новчана средства и од 311. године он постаје равноправан са осталим дијадосима, а касније ће постати и најмоћнији међу њима. У наредном периоду, дијадоси су све мање заинтересовани за постојање јединствене македонске државе. Због тога Касандар 309/308. године одлучује да ликвидира и јединог преосталог Александровог наследника – Александра IV и његову мајку Роксану. Тиме је окончана дотадашња македонска династија Аргеада.

306. године п.н.е. Антигон узима титулу краља, а исто чине и Касандар, Лизимах, Селеук и Птолемеј. Тада се обнавља коалиција против Антигона. 301. године долази до битке код Ипса у Фригији коју је Антигон изгубио и био погубљен. Главни дијадоси постају Лизимах и Селеук, а Антигона наслеђује Деметрије коме су добар део области одузели Лизимах и Селеук.

297. године п.н.е. умире и Касандар и најјачи дијадох у Европи остаје Лизимах. На месту краља Македоније се 294. године учвршћује Деметрије, који је убио Касандровог сина Александа. Међутим, он је од стране епирског краља Пира и Лизимаха прво протеран из Европе, а онда га је у Малој Азији поразио и Селеук који га је и заробио 286. године. Након три године у заробљеништву, Деметрије је умро. Након свега долази до обрачуна преостале двојице – Лизимаха и Селеука. Селеук је био далеко надмоћнији у Азијским областима, док је Лизимах био неприкосновен у Европском делу државе. До одлучујуће битке долази 281. године код Курупедиона у Лидији. Селеук је однео победу, а Лизимах је погинуо током битке. Већина историчара сматра да се овом битком завршава епоха дијадоха јер нестаје прва генерација Александрових генерала који заправо и били именовани за дијадохе.

283. године, дакле 2 године пре одлучујуће битке између Селеука и Лизимаха, дошло је до смене на престолу у Египту. Након смрти Птолемеја Лага, престо је преузео његов млађи син Птолемеј Филаделф, док је старији, Птолемеј Кераун побегао из земље и на кратко се наметнуо као македонски краљ али је признавао врховну власт Лизимаха.

- 44 -

Након победе код Курупедиона, Селеук је проширио своју власт и на Тракију и тиме завладао свим Александровим државама осим Египта и Македоније. Селеука је убио Птолемеј Кераун 281. године на његовом двору. У периоду 284 – 279. године п.н.е. дошло је до велике провале Гала (Келта) у Македонију. Њих је сузбио и поразио македонски краљ Антигон Гоната, син Деметрија Полиоркета. гали прешли и Хелеспонт и у Малој Азији формирали своју државу – Галитију, између Фригије и Кападокије. Наследници дијадоха називали су се Епигони. Они су образовали три велике државе – Птоломеиди у Египту, Селеукиди у Малој Азији, Месопотамији и Палестини (једно време су држали све сатрапије до Инда) и Антигониди у Македонији и Грчкој. Поред тих држава постојале су и мање – Родос, Пергам, краљевина Понт, краљевина Битинија, Босфорска краљевина са династијом Спартокида....

Државе Птоломеида и Селеукида Држава Птоломеида у Египту се одржала најдуже од свих хеленистичких држава. Постојала је све до 30. године п.н.е. када постаје римска провинција. Иако се власт Птоломеида протезала и на области јужне Мале Азије (Киликија), Сирије, и Егејског басена, временом је дошло до ограничавања власти само на Египат и долину Нила. У Египту су постојали хеленистички градови, а најважнији били су Александрија, Наукратис и Птоломеида коју је основао Птолемеј Лаг. Птолемеиди су од Александрије изградили велелепну престоницу у којој је становништво било грчког порекла или хеленизовано. Иако су се Птолемеиди проглашавали за краљеве, локалну становништво је у њима идаље видело фараоне. Птолемеј I је довршио изградњу канала између Нила и Црвеног мора и на њему су постављене уставе, а изграђиван је и унапређиван и иригациони систем. Пошто је имао развијену пољопривреду, Египат је постао највећа житница. Египтом су владале и краљице. Краљице нису биле само владареве жене, већ се дешавало да то буде и краљева сестра (Клеопатра VII). Због блиских сродничких бракова долази до дегенерације владајуће лозе, а то је и један од разлога пропасти Египта. ***** Селеукиди су имали огромну државу која се простирала од Егејског мора на западу до реке Инд на истоку. Временом се држава осипала, а прво су се осамосталиле источне сатрапије. Први Селеукиди – Селеук и Антиох I Сотер, су били једини способни владари да одрже велико краљевство. Средином III века образована је Парћанска држава која је обухвала северне области државе Селеукида, а убрзо потом је и Бактрија постала независна држава. Парћани су вршили константан притисак на северну границу Селеукида и отимали им део по део земље. Антиох III Велики (223 – 187) је на кратко успео да поврати моћ Селеукидима али је доживео пораз од Римљана. После његовог повлачења из Тауруса, у Малој Азији је настао велики број мањих хеленистичких држава које су временом пале под власт или велики утицај Рима. Држава Селеукида постојала је до 64. године када је основана римска провинција Сирија. Селеукиди су основали пуно градова – девет Селеукија и једанаест Антиохија, од којих су најважније Антиохија на Оронту и Селеукија на Тигру.

- 45 -

СТАРИ РИМ Природне карактеристике Италије Апенинско полуострво је са три стране окружено морима, а са четврте стране тешко проходним Алпима. Западне обале полуострва запљускују воде Тиренског мора, источне обале воде Јадранског мора, док се на југоистоку налази Јонско море. На самом између „штикле“ и „врха прстију“ налази се велики Тарентски залив из кога се излази у воде Средоземног мора. У античко време, Италијом су сматрани само полуострвски и острвски део данашње Италије, док се Падска низија и обронци Алпа сматрају делом Италије тек од доба Принципата (31. год. п.н.е. – 284. год. н.е.). Имену ИТАЛИЈА кумовали су Грци према хероју Италу. Као што је већ речено у Италију се убраја и острвски део који чине три велика острва – Сицилија, Сардинија и Корзика и неколико група мањих острва – Тосканска острва, Липарска острва, Егатска острва и острва у Напуљском заливу. Преко полуострва се правцем северозапад – југоисток простире планинсе венац Апенини чији делови су и Сицилијске планине на Сицилији и планина Атлас у Северној Африци. На Апенинском полуострву услед морских струја влада блага медитеранска клима, са умерено топлим летима и благим зимама. У северној Италији (Пијемонт и Ломбардија) клима је знатно оштрија па се у тим пределима људи нису дуго задржавали све до доласка Гала у V веку п.н.е. Доласком Гала област Ломбардије је добио назив Цисаплијска Галија. На југу полуострва се налазе три велика вулкана – Везув у Кампанији, Етна на Сицилији и Стромболи на Липарским острвима. Највећа река Апенинског полуострва је Пад (данашњи По) у северној Италији, са својим притокама Тицин, Требија и Ада. У средњој и јужној Италији нема значајнијих водотокова. Најзначајнија и у старом веку једина пловна река био је Тибар, а постоје још и Арно, Лири и Волтурно. На северу се налази и река Рубикон (дан. Фјумићино) који је имао значајно место у римском праву – ни један римски генерал није смео са војском да пређе ову реку. У приобалном подручју постоје мање равнице, углавном са западне стране Апенина. Апенинско полуострво се на југу завршава са два велика полуострва. То је Апулија („пета“, „штикла“) и Калабрија („прсти“). Између Сицилије и Калабрије се налази Месински мореуз који је још у античко време имао велики значај и доносио велику предност онима који су имали контролу над њим.

Историјске области Италије Етрурија – Налазила се на северозападу ондашње Италије и простирала се од реке Арно на северу до Тибра на југу. Ка унутрашњости се, као и све приобалне области, простирала до обронака Апенина. Ова област је назив добила према својим староседеоцима – Етрурцима, најстаријем становништву Италије. Данас је то област Тоскана. Лациј – налази се југоисточно од Етрурије и простире се од Тибра на северу до реке Лири на југу. Област око ушћа Тирга је у најранијем периоду била мочварна па је становништво

- 46 -

ове области од самих почетака своје историје било принуђено да налази начине да исушује земљиште и од њега прави плодно тло. Простире се до Лепинских планина. Кампанија – простире се од реке Лири на северу до Посејдоније, односно краја Салернског залива на југу. Кампанска равница има изузетно богато и плодно земљиште па је увек била густо насељена. Поред грчких колонија Напуља и Куме у овој области постојао је и значајан град Капуа. Умбрија – налази се са источне стране Апенине и простире се од Рубикона на северу до Анконе на југу. То је планинска област која захвата извориште Тибра. На северозападу се граничи са Етруријом, а на југу са Сабинском облашћу. Умбрија није била густо насељена, а приморски део ове области се звао и „Галска земља“ пошто су се крајем V века ту населили Гали. Пиценум – је област која се простирала од Анконе на северу до Пескаре на југу. То је била прилично сиромашна и заостала област коју су насељавали ратоборни Пицени, етнички сродници Илира. Самниј – простире се од Пескаре до полуострва Монте Гаргано. Ово подручје обухвата простор јужних Апенина и на западу се граничи са Кампанијом. Луканија – простире су уз обалу Тиренског мора, јужно од Кампаније и одухвата залеђе Тарентског залива. Брутијум – налази се јужно од Луканија. На крајњем југу полуострва налазе се већ поменуте области Апулија – на истоку и Калабрија – на западу. Временом су се имена неких области мењала, па тако данашња Апулија обухвата и античку Апулију и античку Калабрију, а антички Брутиј је данашња Калабрија. Венетија – област које се простире између реке По, Алпа и Истре. Назив је добила по Венетима који су етнички представљали мешавину Илира и Италика. Лигурија – област у залеђу Ђеновљанског залива, између Роне и Поа. Ова област је назив добила по Лигурима који су се ту настањивали. Ова област је, осим уског приобалног дела, брдско-планинска област, а Лигуријски Апенини представљају вези између Алпа и остатка Апенина. У јужним областима Апенинског полуострва земљишта и клима су били погодни за развој земљорадње и због тога су ове просторе у најранијем периоду колонизовали Грци, а у средњишњим областима и брдским крајевима становништво се бавило сточарством. Континетални, северни део Италије су у V веку населили Гали и од тада се ова област назива Цисалпијском Галијом.

- 47 -

Становништво Италије у предримском периоду Почетком II миленијума п.н.е., око 1800. године п.н.е., у северној Италији се развија Теранова култура. Представници ове културе су живели у Сојеницама, у свакодневном животу су користили бакар и бронзу и бавили се сточарством. Крајем II миленијума долази до развоја Виланова културе. Назив потиче од имена села Виланова код данашње Болоње у коме су пронађени остаци ове културе. Виланова култура се развијала у периоду од 1000. до 800. године п.н.е. и њени становници су употребљавали гвожђе у свакодневном животу. Период ове културе се поклапа са периодом гвозденог доба. Током прве половине I миленијума у Италији се појављују Италици, индоевропски народ, подељен у више скупина. Најпознатију скупину чинили су Латини који су се населили у област Лациј. Брдовите области око Лација настанили су Екви, Херници и Волсци. Умбри се насељавају у Умбрији, а планинске области јужно од Умбрије окупирали су Пелигни, Марси и Сабињани. У Кампанији су се настанили Осци, а поред Оска, у Самнији су се населили Самнити. Крајњи југ полуострва населили су Луканци и Брутијци. Као што се може приметити, већина историјских области Италије је назив добила по првим становницима који су их насељавали. Поред Италика, Италију су насељавали и други народи. На југу, у Апулији су живеле разне скупине Илира, а северно од њих Пицени, у истоименој области. Што се острвског дела Италије тиче, на Сицилији су своје колоније оснивали Грци и Феничани, а ово острво настањивали су и староседеоци. На Сардинији и Корзици живели су Сарди, народ веома близак Иберијцима. У северној Италији живели су Венети и Лигури, а од V века п.н.е. и Келти. Посебан народ, који је настањивао северозападне делове античке Италије били су Етрурци. О њиховом пореклу се не зна готово ништа па су антички писци о њима износили разноврсне теорије. Херодот је писао да су дошли из Лидије, Тит Ливије да су се преко Алпа спустили са севера, а Дионисије из Халикарнаса је Етрурце сматрао аутохтоним становништвом Италије. Етрурска цивилизација је била поприлично развијена. Они су јако рано познавали систем исушивања мочварног земљишта, а бавили су се земљорадњом и сточарством. Такође, било је развијено и занатство јер је у самој Етрурији било доста налазишта бакра, а са оближњег острва Елбе су довозили гвожђе. Етрурија није била јединствена држава већ савез више градова. Они су свој утицај ширили најпре ка северу, у Падску низију, а касније и ка југу, у Лациј и Кампанију. Временом је етрурски утицај слабио. Најпре су их Грци након победе у бици код Куме 474. године п.н.е. протерали из Кампаније, а онда су им Гали преотели власт у Падској низији. Преостали етрурски градови су током IV и III века п.н.е. потпали под власт Рима.

- 48 -

Оснивање Рима и доба краљева (753 – 509. год. п.н.е.) Становништво Лација се око 1000. године п.н.е. бавило неком врстом полуномадског сточарства, и у мањој мери земљорадњом. Доласком Италика на Апенинско полуострво, неке скупине су се населиле на брежуљцима који су лежали на левој обали Тигра. Та прва насеља су била сеоског типа, али су се временом удруживала и тако је 753. године п.н.е. настао град Рим. Оснивање Рима у 753. годину п.н.е. датује Тит Ливије, али досадашња археолошка ископавања нису пронашла остатке старије од VII века п.н.е. О оснивању Рима постоји више легенди, али свакако најпознатије су оне о доласку тројанског јунака Енеје и легенда од браћи Ромулу и Рему. У сваком случају, град је постојао на почетку VII века п.н.е. и налазио се на левој обали Тибра, неких 25 км од његовог ушћа у Тиренско море. Тај део Тибра је био плован и представљао је поморски пут до Рима. На ушћу Тибра је највероватније у IV веку п.н.е. основана лука Остија, међутим, ова лука се данас, због насипа Тибра налази неких 5км од обале. У близини Рима је преко Тибра постојао газ и ту је пролазио пут који је из Лација водио у Етрурију. Историја Рима дели се на 4 главна периода: - Доба краљева (753 – 509. год. п.н.е.)

- Доба републике (509 – 27. год. п.н.е.)

- Доба Принципата (27. п.н.е. – 284. год. н.е.)

- Доба Домината (284 – 476. год. н.е.) Најраније становништво Рима се бавило земљорадњом и сточарством. Према легенди, Ромул је сваком становнику поклонио по 50 ари земље. Међутим, већ у најранијим временима се између становника јављају имовинске и политичке разлике и тако настаје подела на патриције и плебејце. Патрицији су биле јаче сточарске групе, са јачом војном силом. Они су временом наметнули своју власт плебејцима и постали једини пуноправни грађани Рима. Плебејци у почетку нису имали готово никаква права, али су након бројних сецесија временом успели да се изборе за већину права која су у почетку имали само патрицији. Шести римски краљ, Сервије Тулије, који је владао средином VI века увео је поделу на пет класа и свака од тих класа је морала да даје одређени број центурија. Овај цензус за војску је 104. године п.н.е. укинуо Гај Марије у склопу војних реформи које је спровео.

- 49 -

РИМСКО ОСВАЈАЊЕ ИТАЛИЈЕ (509 – 265. год п.н.е.) У VI веку практично почиње римска историја. Почетак доба републике датира се у 509. годину п.н.е. Почетком V долази до склапања Латинском савеза који је за циљ имао одбрану области Лациј од спољних непријатеља – Етрураца, Волска и Еква. Волсци и Екви су желели да се спусте са обронака Апенина у област Лација и да загосподаре плодним равницама. У периоду ране републике, Римљани су ратовали и против Веја. Римљани и Веји су се сукобљавали око права на коришћење пловног дела Тибра. Последњи сукоб са Вејима окончан је 396. године п.н.е. када је диктатор Марко Фурије Камил заузео Веју. Од тада је Рим једини господар пловног дела Тибра.

Галска најезда Крајем V и почетком IV Гали почињу да из Цисаплијске Галије продиру у Етрурију. Галско племе Сенона се преко Апенина спустило у Етрурију и напао град Клузиј. Тит Ливије овај догађај датира у 390. годину п.н.е., а Полибије у 387. годину п.н.е. Становници Клузија су затражили помоћ од Римљана који су се одазвали и похитали им у помоћ. Међутим, Гали су тада напали и сам Рим и до сукоба долази на малој реци Алиј, десној притоци Тибра. Гали потукли Римљане и затим кренули на Рим. Упали су у град и извршили велики покољ. Тада су, према легенди, Јунонине гуске спасиле Рим тако што што су упозориле браниоце и они су успели да одбране Капитол. Гали су, након добијања великог откупа од Римљана напустили Рим и вратили се у своје области. Након ових догађаја у Риму је започета изградња великих бедема.

Латински рат (340 – 338. год. п.н.е.) Ослабљени поразом који су претрпели од Гала, Римљани су били суочени и са новом најездом Волска и Еква. Ипак, Римљани су успели да сузбију упаде ових брдских племена и да их потчине Риму. Такође, 348. године Римљани су успешно ратовали и против Гала. Успели су да их приморају да се повуку назад преко Апенина и склопили су са њима дуготрајан мир. Ови напади на области Римљана су допринеле негодовању осталих градова припадника латинског савеза. Како је временом моћ и утицај Рима јачао, латински градови су се побунили и између њих долази до сукоба који је трајао од 340. до 338. године п.н.е. Рим је из ових сукоба изашао као победник и остали градови латинског савеза су прикључени Риму. Покореном становништву Римљани су доделили латинско грађанско право, док су они сами задржали римско грађанско право. У том периоду, Римљани су наметнули своју власт и Етрурцима.

- 50 -

Самнитски ратови (343 – 290 год. п.н.е.) Између успешног покоравања Волска и Еква и освајања остатка Лацијума, Римљани су дошли у контакт са плодним земљама Кампаније. Привучени плодним земљиштем, области Кампаније су средином четрдесетих година IV века почели да нападају Самнити. Осци, италско племе које је настањивало ове области, су затражили помоћ од Рима. Римљани, који су и сами увиђали погодности које је пружала Кампанија, одазвали су се позиву и то је био узрок за избијање тзв. Самнитских ратова. У Првом самнитском рату (343 – 341) Римљани су заузели кључне положаје у Кампанији и потиснули Самните. Наредних 15 година било је мирно, све до 327. године када су Римљани заузели Напуљ. Тада је избио и Други самнитски рат (326 – 304) који је трајао знатно дуже од првог и био много крвавији. Римљани су у почетку имали доста успеха па су рат пренели у Самнију. Међутим, 321. године Римљани су доживели праву катастрофу у Каудинском кланцу у Самнији, када су Самнити успели да заробе читаву римску војску, заједно са оба конзула. Након више недеља опсаде и изгладњивања, римски конзули су потписали примирје, али су били приморани да прођу испод јарма што је окарактерисано као велика срамота за Римљане. Због тога је римским конзулима након 321. године одузето право склапања мира на бојном пољу које су до тада имали. Након пораза у Каудинском кланцу, Римљани су схватили да велике легије нису практичне за борбу на брдовитим теренима па су приступили реорганизацији војске. Легија је тада подељена на више мањих, тактички делотворнијих јединица. Поред тога, римски легионари су добили и ново оружје – кратке мачеве и копља која су била краћа од оних која су до тада користили. Неколико година након потписивања мира у Каудинском кланцу, ратне операције су настављене. Римљани су, ради лакшег снабдевања и бржег дотурања појачања 312. године почели са изградњом прве деонице пута Via Appia који је од Рима водио до Капуе. Овај пут је касније продужен до града Брундизија на јадранској обали. Из Брундизија је пут настављао преко мора до Драча где се прикључивао на пут Via Egnatia који је водио од Драча до Солуна, па се онда прикључивао на Via Militaris до Константинопоља. Самнити су до 304. године пили економски потпуно ојађени па су пристали на примирје и прихватили статус римских савезника. У годинама након завршетка Другог Самнитског рата, Гали, Умбри и Етрурци су били незадовољни сталним јачањем Рима па су склопили савез са Самнитима и ушли у нови рат са Римљанима. У периоду од 298. до 290. године је вођен тзв. Трећи самнитски рат који је заправо само условно био „самнитски“ јер су у њему подједнако учествовали и Гали и Умбри и Етрурци. Римљани су одмах након избијања рата упали у Етрурију, а затим су 296. године у бици код Сентина потукли самнитску и галску војску. Након овог пораза, Самнити су поново постали савезници Римљана и у рату су остали једино још Умбри и Гали. Убрзо након заузимања Самнија, Римљани су кренули на север и потчинили Умбрију и Пиценум где је основана римска колонија Адрија. У бици код Вадимонског језера 288. године п.н.е. Римљани су поново поразили Гале и овог пута их дефинитивно приморали да се повуку преко Апенина. Након тога Римљани су овладали и „Галском земљом“ на обали Јадранског мора која се простирала између реке Рубикон и Анконе. Тако су Римљани постали господари читаве средње Италије.

- 51 -

Освајање јужне Италије Након победа у самнитским ратовима, Римљани су дошли у контакт са грчким градовима на јужној обали Апенинског полуострва, од којих је најјачи био град Тарент, на обали Тарентског залива. До сукоба између Рима и Тарента дошло је због града Турија, у залеђу Тарентског залива. Град Туриј су угрожавала племена Луканаца и због тога су Туријци позвали Римљане да им помогну. Римљани су се, већ традиционално, одазвали позиву, послали део своје војске, поразили Луканце и свој гарнизон оставили у Турију. Тиме су међутим угрозили интересе Тарента који је, изреволтиран овим чином Римљана, напао Туриј, освојио га и протерао римске гарнизоне из града. У међувремену су Тарећани потопили једну римску трговачку флоту која се због олује на мору склонила у Тарентски залив. Сви ови догађаји створили су предуслове за избијање рата са Тарентом (280 – 272).

- 52 -

Тарент је био хеленистички град, без снажније војске. Због тога су становници града у помоћ позвали епирског краља Пира II који се одазвао позиву и са око 25.000 људи је преко Брундизијума дошао у Тарент. Пир је имао идеју о стварању великог западног царства које би, према његовим замислима, требало да обухвати запдну Грчку, јужну Италију, Сицилију и Картагину. До првог сукоба између Пира и Римљана дошло у близини Хераклеје 280. године п.н.е. где је Пир однео велику победу. Након ове победе, Пир се осмелио и кренуо ка Лацију. Надао се да ће му се ондашњи народ, који су Римљани покорили, придружити те да ће тако, заједничким снагама поразити Римљане. Међутим, Етрурци и Латини су остали верни Риму и Пир је, без значајније подршке морао да се врати назад на југ Италије. До новог сукоба долази већ 279. године код Аускула у Апулије. Пир је и овог пута извојевао победу, али је и сам претрпео велике губитке. Ово су увиђали и Римљани па су одбили примирје које им је Пир тада понудио. Након битке код Аускула, Пир се посвађао са аристократијом града Тарента те је напустио Италију и прешао у Сицилију где се борио против Феничана и Сиракужана. Међутим, убрзо се Пир вратио у јужну Италију и до коначног сукоба са Римљанима долази код Беневента 275. године п.н.е. када су Римљани успели по први пут да поразе Пира. Након пораза, Пир се вратио у Епир, али је један део војске оставио у Таренту. Када је Пир 272. године п.н.е. погинуо приликом пљачкања града Арга, његов гарнизон у Таренту се предао Римљанима и Тернт је постао савезник Рим. Римљанима су се након рата са Тарентом потчинили и Самнити, Луканци и Брутијци. 270. године Римљани су заузели Региј, град на крајњем југозападу Калабрије, након заузимања Волсиња 265. године п.н.е., последњег независног града у Етрурији, Рим је постао апсолутни господар целе полуострвске Италије. У наредном периоду Рим је почео да игра и значајнију улогу у Средоземном мору, што је довело до сукоба са Картагином. Ови сукоби су названи Пунски ратови, према имену којим су Римљани називали Картагињане.

- 53 -

ПУНСКИ РАТОВИ И РАТОВИ НА ИСТОКУ (264 – 146. п.н.е.) Северну и северозападну обалу Африке су још у IX и VIII колонизовали Феничани. Картагина, колонија града Тира, временом се развијала да би у VI веку стекла велику моћ, припојила остале феничанске колоније из околних области и проширила свој утицај на Сицилију и Иберијско полуострво. Картагињани су, као и Феничани, пре свега били трговци и морепловци. Уз то, Картагињани су имали и развијену пољопривреду. Гајили су маслине и винову лозу која је имала велики привредни значај јер је била скупа, а тражена роба. Картагинска флота је била најјача у Средоземном мору, док Римљани једва и да су имали ратну морнарицу. Поред тога, Рим је и у првиредном и економском погледу био у потчињеном положају у односу на Картагину која је била изузетно богат трговачки град. Међутим, свага Римљана и оно што је однело превагу у Пунским ратовима, лежала је у народној војсци, коју су чинили само римски грађани и њихови италски савезници. Картагињани нису имали јаку сопствену војску па су се углавном ослањали на најамнике из Грчке, Либије и Нумидије, што је их више пута скупо коштало.

Први пунски рат (264 – 241. п.н.е.) Узрок Првог пунског рата била је борба за превласт у Средоземљу, а непосредни повод, догађаји око Месане (Занкле). Наиме, Мамертинци су заузели Месану 288. године п.н.е. и тиме угрозили интересе Сиракузе која се налазила на југоисточном крају Сицилије. Сиракужански тиранин Хијерон II је кренуо у напад на Мамертинце и до сукоба је дошло око 265. године на реци Лонган. Након тога, Мамертинци су позвали Картагињане, али и Римљане у помоћ. Римљани су оклевали да пошаљу помоћ, док су Картагињани одмах дошло и заузели утврђења Месане. Месана је била сопашена, али су интереси Рим били угрожени овим присуством Картагињана на самој источној обали Сицилије. Због тога, народна скупштина одлучује да пошаље војску на Сицилију и одмаци Картагињане и Месане. Римљани су најпре разбили картагинске одреде под командом Хеноа у Месани, а потом су опсели и Сиракузу па је Хијерон II био је приморан да склопи мир и савез са Римљанима. Тада су и многи грчки градови са Сицилије пришли Римљанима и Картагињани су били приморани да се повуку на крајњи југ острва, у град Агригент, који су изабрали за своју базу на острву. Након шестомесечне опсаде, Римљани су 262. године п.н.е. успели да поразе Картагињане и заузму Агригент. Ипак, ове прве победе нису биле од пресудног значаја за Римљане пошто су Картагињани идаље имали огромну премоћ на мору. Због тога Римљани оснивају своју ратну морнарицу и долази до неколико важних поморских битака. Први сукоб на мору догодио се још 264. године п.н.е. код Липарских острва када су Римљани поражени. Прву поморску победу Римљани су извојевали такође код северних обала Сицилије, код рта Мила 260. године п.н.е. Римљани су настојали да рат приведу крају и у ту сврху су опремили војску и 256. године је под командом конзула Регула послали у северну Африку. Тада је дошло и до битке код рта Екнома у којој су Римљани такође извојевали победу. Након овог пораза, Картагинска флота је била

- 54 -

десеткована. Римљани су у Африци најпре заузели Тунес, а потом кренули и ка Картагини. Тада су Картагињани ангажовали спартанског војсковођу Ксантипа. Ксантип је Римљане дочекао у долини реке Баграде и нанео им пораз 255. године п.н.е. Том приликом је заробљен и сам Регул. Након ове победе, Картагињани нису предузели конкретније потезе против Римљана и ови су успели да се опораве, али и опреме нову флоту за напад на Картагињане. У новом налету, Римљани су заузели читаву Сицилију и Картагињанима су остале једино луке Лилибеј и Дрепана на западној обали острва. Римљани су луку Лилибеј држали у опсади од 251. године п.н.е. до краја рата и на неки начин, на Сицилији је постигнута пат позиција између зараћених страна. Ипак, Римљани успевају да однесу превагу и то новом поморском победом, у бици код Егатских острва 241. године п.н.е. када је римском флотом командовао Гај Лутације Регул. Убрзо после битке је склопљен мир између Рима и Картагине. Римљани су, као победници, диктирали услове мира и приморали су Картагињане да плате велику ратну одштету, у висини од чак 3.200 талената. Поред тога, Картагињани су морали да се одрекну Сицилије и свих мањих острва између Сицилије и Апенинског полуострва. Након што је у Картагини избио устанак плаћеника 241. године, Римљани су искористили новонасталу ситуацију и 238. године заузели и Сардинију и Корзику. Завршетком Првог пунског рата и као резултат догађаја из 238. године, Римљани су формирали своје прве колоније – Сицилију 241. године и Сардинију и Корзику 238. године п.н.е. Од тада, Римљани су оснивали своје провинције у свим освојеним областима ван Италије.

Илирски ратови и освајање Цисаплијске Галије (229 – 228; 219) Римљани су искористили победу у Првом Пунском рату да се умешају у дешавања на источној обали Јадранског мора. У периоду између два пунска рата, Римљани су 229228 и 219. године п.н.е. водили Илирске ратове. Илирска племена, која су настанила Балкан када су и Италици дошли у Италију, временом су ојачала и створила своје државе. Најјачи међу њима били су Ардиејци чија држава се налазила на југу јадранског мора. Они су временом постајали још јачи и почели да угрожавају грчка острва Фарос и Ису и градове Епидаур и Епидамнос. Становници ових грчких градова су тада затражили помоћ од Римљана. Римљани су послали своје посланике илирској краљици Теути, са захтевима за престанак нападања грчких градова. Међутим, римски захтеви су одбијени, а посланици обешени. Одмах након тога је избио Први илирски рат (229 – 228). Римљанима су у овом рату приступили Ахајски и Етолски савез и практично су само војске ова два савеза и ратовала, у интересима Римљана. Илири су поражени и одузете су им неке територије. Било им је забрањено да плове даже од Лиса (Љеш), а и у Јадранском мору нису смели да плове у скупинама већим од два брода. Уз то, морали су да плаћају и данак Риму. Коркира, Епидамнос и неки други градови су тада постали савезници Римљана.

- 55 -

219. године п.н.е. Деметрије са Фароса је подигао устанак који се сматра Другим илирским ратом. Деметрије заправо није био Илир, већ Грк, некадашњи савезник Римљана који се побунио против њихове власт. Римљани су овај устанак угушили исте године када је и избио, а Деметрије је ухваћен и погубљен. У Периоду између два илирска рата, Римљани су настојали да реше питање Гала у Цисалпијској Галији. Гали су 225. године п.н.е. извршили нови продор на југ и у почетку имали неких мањих успеха. Међутим, онда су Римљани преузели иницијативу и у кампањама у периоду од 224. до 222. године п.н.е. поразили Гале и приморали их да се врате назад. Гали су 222. године п.н.е. затражили мир и од њихове области је створена нова римска провинција – Цисалпијска Галија. Становништво је било приморано на плаћање пореза, због чега је долазило до честих побуна у овој области.

Други пунски рат (218 – 201. п.н.е.) Док су Римљани ратовали са Илирима и Галима, Картагињани су обнављали своју моћ. Хамилкар Барка је настојао да нађе замену за изгубљено Сицилију и због тога је одлучио да крене у поход на Иберију. Иберија је била примамљива јер је обиловала рудницима злата, а било је и доста јефтиних најамничких трупа на које се ослањала картагинска војска. Ипак, нека иберијска племена, попут Ибера и Келтибера нису признавала туђу доминацију на свом тлу, па је Хамилкар морао да ратовима осваја нове територије. Када је Хамилкар погинуо 229. године, наследио га је зет Хаздрубал. Хаздрубал је основао Нову Картагину на источној обали полуострва која је била војноекономски центар Картагине у Шпанији. Све до оснивања Картагине, Римљани се нису мешали у дешавања на Иберијском полуострву. 226. године је склопљен први уговор између Рима и Картагине којим су подељене интересне сфере у овој области. Граница између интересних сфера два народа је повучена на реци Ебро. Када је 221. године Хаздрубал убијен, командант картагинских снага у Иберији постао је Ханибал, син Хамилкара Барке. Други пунски рат је избио након догађаја око града Сагунта, који се налазио јужно од Ебра и себерно од Валенсије. Иако је био у картагинској интересној сфери, град није признавао власт Картагине и због тога је позвао Римљане у помоћ. Ханибал је дошао под

- 56 -

Саргунт, опседао га осам месеци и 219. године коначно успео да га освоји. Римљани су тада поставили ултиматум Картагињанима, обећавајући мир ако им се преда Ханибал. Како захтев није испуњен, уследила је објава рата. Тако је почео Други пунски рат који је трајао од 218. до 201. године. Обе зараћене стране су сматрале да је боље водити рат на непријатељској територији па су похрлиле једна другој у сусрет. Рим је за овај рат опремио две војске – први део војске је требао да нападне Иберију копненим путем, а други је, уколико би копнена војска извршила задатак и поразила Картагињане у Иберији, требало да нападне Африку, поморским путем. Међутим, Ханибал је у пролеће 218. године, оставивши брата Хаздрубала у Шпанији, кренуо у поход на Италију. Он је прешао Пиринеје и сусрео се са римском војском у долини реке Родан (Рона). Ханибал је тада, избегавајући директан сукоб, скренуо на север ка Алпима, и настојао да се преко Алпа спусти на Апенинско полуострво. Не зна се тачно где је Ханибал са војском која је бројала преко 50.000 људи прешао Алпе, али се слути да је искористио превој Мон Женевр, с обзиром да је избио у залеђе Торина, где иначе води овај пролаз. Током преласка преко Алпа, Ханибал је изгубио велики део војске и у северну Италију се спустио са свега 25.000 војника. Ипак, Ханибал је рачунао на помоћ од стране Гала, коју су му они и пружили. Тако су се Римљани нашли у незавидном положају. Суочени са непријатељским хордама на северу полуострва, Римљани су вратили војску коју су послали у Шпанију а коју је предводио Публије Корнелије Сципион, а такође су и војску која је на Сицилији чекала да се пребаци у северну Африку, вратили у Италију. До првог сукоба у другом пунском рату дошло је већ 218. године, код реке Тицин, леве притоке Пада, где је Ханибал разбио војску Корнелија Сципиона. Сципионова и војска са Сицилије су се убрзо спојиле, али су исте године, и тако удружене, доживеле нови пораз, код Требије.

- 57 -

У пролеће 217. године Римљани су са две велике војске припремили заседу Ханибалу, код Аримина и Ареција, где су очекивали да ће Ханибал сигурно проћи уколико крене на Рим. Међутим, Ханибал је поново изабрао тежи пут и спустивши се кроз мочварну долину реке Арно, заобишао обе римске војске. Конзул Гај Фламиније, који је командовао војском код Ареција, је тада кренуо у сусрет Ханибалу и до битке је дошло код Тразименског језера 217. године п.н.е. Римљани су поново поражени и Ханибалу је сада био отворен пут кад Риму. Међутим, с обзиром да није имао опсадне справе, Ханибал је одлучио да не нападне Рим, већ да крене ка јадранској обали и тамо покуша да придобије Илире и Самните. Ханибал се потом спустио на југ, у Апулију где је добио подршку Илира, а овде је било и лакше допремати залихе и појачања из Картагине. Након што се Ханибал спустио у Апулију у римском сенату су се јавила супротна мишљења у вези са пружањем отпора Ханибалу. Једна струја је сматрала да се треба упустити у отворену битку, а друга да Картагињане треба исцрпети те их тако приморати да се повуку из Италије. На несрећу Римљана, победила је прва струја и то је довело до битке код Кане, у Апулији, 216. године. У овој бици, Ханибал је своју војску распоредио у облику потковице, што је била права иновација за ондашње схватање ратовања. Ханибалова стратегија је коштала Римљане једног од најтежих пораза у својој историји. Погинуло је преко 80.000 Римљана, међу којима и конзул Луције Емилије Паул, 40-ак сенатора и скоро 2/3 командног кадра. Као резултат овог катастрофалног пораза код Кане, један део римских савезника је пришао Ханибалу. Након ових догађаја, у Риму је преовладала умерена струја која се изнела план чувања римских градова, нападања Ханибалових савезника и као најважнија ставка било је избегавање отвореног сукоба са Ханибалом. Тако су се Римљани сконцентрисали на нападе на градове у јужној Италији и на Сицилији који су пришли Ханибалу – Тарент, Капуа и Сиракуза. Ханибал је, желећи да олабави притисак на савезнике 211. године п.н.е. продро са војском ка Лацију и Риму. Међутим, како није успео да навуче Римљане на отворени сукоб повукао се након што је опустошио Лациј. После 211. године Ханибалова ситуација постаје све тежа. У јесен 211. године Римљани су освојили Сиракузу и убили њеног заповедника Архимеда. Исте године је освојена и Капуа, а 210. године је пао и Агригент. Римљани су нешто раније, 218/217. године послали браћу Гнеја и Публија Сципиона у Шпанију. Они су тамо пронашли савезнике међу потчињеним Иберијским племенима, али су обојица погинула 211. године и тиме је Ханибал био надомак победе. Међутим, Римљани већ 210. године у Шпанију шаљу и трећег Сципиона – Публија Корнелија, усвојеног сина истоименог римског конзула кога су Римљани на почетку рата послали у Шпанију, па га вратили након што је Ханибал продро у Италију. Публије Корнелије Сципион је 209. године успео да заузме Нову Картагину, а до 206. године Римљани су заузели и све картагинске поседе на Иберијском полуострву. Након пада Тарента 209. године Ханибалов положај је био још више пољуљан. Када је његов брат Хаздрубал погинуо 207. године у бици код реке Метаура против Сципиона, Ханибалов поход се приближавао крају. Након што се Сципион 204. године искрцао у Африци, Ханибал је опозван из Италије. До одлучујућег сукоба између Сципиона и Ханибала дошло је 202. године п.н.е. код Заме. Римљани су, захваљујући нумидској коњици која је издала Ханибала, успели да по први пут победе Ханибалову војску. Иако је ово једини пораз који је Ханибал доживео, он је на њега и његову државу имао дугорочне последице.

- 58 -

Након пораза код Заме, Картагина је била на рубу амбиса. Поражавајући мировни уговор потписан је 201. године и њиме је Картагина задржала једино афричке поседе и то не у целости пошто је део њених поседа предат Нумиђанима у знам захвалности за учешће у бици код Заме. Поред тога, Картагина није смела да има никакву флоту, а могла је да ратује једино на територију Африке и то уз дозволу Рима. На све то је долазила и ратна одштета у висини од 10.000 талената коју су Картагињани морали да плате у року од 50 година. Ханибала је 195. године протерала картагинска олигархија и он се склонио у Сирију, а потом и Битинију где је такође водио антиримску политику све то своје смрти 183. године п.н.е. Римљани су од картагинских територија у Шпанији 197. године п.н.е. створили две провинције – „Овострану Шпанију“ и „Онострану Шпанију“, које су обухватале источни и југоисточни део Иберијског полуострва.

Први Македонски рат (215 – 205. п.н.е.) Након битке код Кане, македонски краљ Филип V је склопио савез са Ханибалом отпочео ратове против римских савезника у Илирији. Ти сукоби се називају Првим македонским ратом који је трајао од 215. до 205. године п.н.е. Римљани су успели да придобију Етолски савез и пергамског краља Атала I који су у њихово име ратовали против Македонаца. Међутим, Филип V је поразио римске савезнике и приморао Римљане на потписивање примирја. Мир је потписан 205. године и њиме су Филипу V призната сва дотадашња освајања.

Други македонски рат (200 – 197. п.н.е.) После сламања моћи Картагине 201. године, приоритет Римљана је постало сређивање односо међу хеленистичким државама: Македонијом, Сиријом, Египтом и бројним државама које су до II века п.н.е. настале у Малој Азији, од источних крајева државе Селеукида – Парћанска држава, Пергам, Битинија, Кападокија, Понт и Галатија. Поред њих, важну улогу имале су и трговачка република Родос и Босфорска краљевина. Македонски краљ Филип V је склопио савез са владарем Сирије – Антиохом III у циљу прерасподеле египатских поседа у Малој Азији, Сирији и

- 59 -

Палестини. Када је Филип V заузео Тракију и ушао у Карију, угрозио је интересе Пергама и Родоса те ове дрве државе стају на страну Египта и заједно са њима траже помоћ од Римљана и са њима склапају савез. У савез је укључен и етолски и ахајски савези из Грчке, и прве ратне операције отпочињу у Илирику 199. године п.н.е. До одлучујуће битке између савезника на једној и Филипа V на другој страни долази код Киноскефале у Тесалији, 197. године п.н.е. Римљани су у овој бици нанели тежак пораз Филипу V и он је био приморан да потпише примирје којим се одрекао свих поседа које је освојио у овом али и Првом македонском рату, а обевезао се и на плаћање ратне одштете. Овим миром Филипу је било забрањено да држи више од 5.000 војника а био је приморан и да подари слободу грчким градовима које је био освојио.

Сирски рат (192 – 188. п.н.е.) Римљанима су се уласком у сукобе са Филипом V наметнули и проблеми са Антиохом III, краљем Сирије, чија су освајања у почетку признавали. Антиох III је успео да поврати моћ првих Селеукида. Освојио је Партију и Бактрију на истоку и дошао до Индије. Успео је да поврати и Сирију и Палестину, а потом је прешао и на европски континент где је освајао грчке градове. Угрожавањем грчких градова Антиох III је угрозио и римске интересе. Када је антиохијски двор пружио уточиште Ханибалу након што је он протеран из Картагине 195. године п.н.е. те касније одбио да га преда Римљанима, нетрпељивост између Римљана и Селеукида је још више порасла. Међутим, и неки од римских савезника су били незадовољни, пре свих Етолски савез. Етолци су 192. године позвали Антиоха III да пређе у Грчку и ослободи их римског утицаја. Антиох је исте године прешао у Грчку и тако изазвао Сиријски рат (192 – 188). Ахајски савез, Родос и Пергам су остали верни Риму, а Филип V, ранији савезник Антиоха, остао је неутралан. Антиох је врло брзо након избијања рата био приморан на повлачење назад у Малу Азију. Након битке код Магнезије 190. године п.н.е. Антиох је поражен и отпочели су дуготрајни мировни преговори. Преговори су трајали све до 188. године када је мир коначно закључен у Апамеји у Сирији. Његовим одредбама, Антиох је морао да се одрекне сви поседа у Малој Азији северно и западно од планине Таурус, морао је да плати ратну одштету и да испоручи Ханибала који је још увек био на његовом двору. Ханибал је тада побегао у Битинију, међутим када је сазнао да и краљ Битиније жели да га испоручи Римљанима, отровао се 183. године п.н.е. После потписивања мира, дошло је до осамостаљивања Партије, Бактрије и Согдијане, а временом је дошло и до јачања Парћанске државе. На истоку више није било снажне државе која би се супротставила Риму.

Трећи македонски рат (171 – 167. п.н.е.) и римско освајање Македоније и Грчке Трећи македонски рат (171 – 167) почео је након смрти краља Филипа V. Након Филипове смрти, поставило се питање његовог наследника и избор је пао на антиримски орјентисаног сина Персеја. Персеј је одмах почео са припремама за рат против Римљана и у ту сврху склопио савез са илирским вођом Генцијем. Ахајски и етолски савез су у почетку били неутрални, а Родос и Пергам су остали на страни Римљана, али више из

- 60 -

страха него из убеђења. До пресудне битке дошло је 167. године п.н.е. код Пидне у којој су Римљани поразили Персејеву војску. Нешто пре тога Римљани су код Драча победили и заробили Генција и он је заједно са Персејем одведен у Рим и бачен лавовима. Ахајски савез је након битке код Пидне одмах стао на страну Римљана, а етолски је исте године распуштен. Македонија је тада престала да постоји као јединствена држава и њена територија је подељена на 4 округа (мериде) који су били потчињени Риму. Први округ се простирао између Месте и Стримона, са центром у Амфипољу; Други се простирао од Стримона до Аксиоса, и центар му је био у Тесалоники; Трећи се простирао од Аксиоса до Халиакмона, а центар му је био у Пели; Четврти се простирао од Халиакмона до граница Епира и Илирика и није имао већих градских центара. Након поделе на 4 округа, становништво Македоније је било у подређеном положају у односу на све друге становнике римских територија. Због тога је 149. године избио устанак под командом извесног Андриска, који је издавао за Филипа – Персејевог сина. Њега су Македонци дочекали са одушевљењем и он се прогласио за македонског краља. Римљани су уз помоћ Атала II, пергамског краља, поразили лажног Филипа, и потом га погубили. Након угушивања устанка, укинтуа је и подела на округе, и 148. године и формирана провинција Македонија – прва римска провинција на Балкану. На овом простору Римљани су имали доста проблема са Трачанима и Илирима, па су зарад ратних потреба изградили пут Via Egnatia који је спајао Солун и Драч. Овај пут је био на неки начин наставак пут Via Appia који је протезао Апенинским полуострвом и ишао до Брундизија. Упоредо са избијањем устанка у Македонији, дошле је до одређених проблема и на Пелопонезу. Спарта се 149. године издвојила из Ахајског савеза, а онда су на њену страну стали Римљани и заједно ратовали против остатка Ахајаца. До одлучујуће битке је дошло 146. године на Истамској превлаци. Ахајци су поражени, Коринт порушен, а његово становништво распродато у робље. Ту је исте године формирана нова провинција – Ахаја. Од тада су од грчких градова једино још Атина и Спарта задржале делимичну самосталност.

Учвршћивање римске власти у Шпанији (154 – 133. п.н.е.) Најзначајнија римска упоришта на Иберијском полуострву били су градови Саргунт, Нова Картагена и Таракон. На Иберијском полуострву је често долазило до устанка локалног становништва. Први устанак покренули су Келтибери 197. године п.н.е., па онда поново 186 – 179. Нарочито су тешке биле борбе против Лузитанаца (194 – 189) који су насељавали територију данашњег Португала. Лузитанци су подигли нови устанак 154. годие. Током преговора који су вођени са Римом 150. године, убијене су скоро све вође устаника, али су Лузитанци наставили борбу и за новог вођу изабрали Виријата. Римљани су након тога претрпели више пораза и на крају су римски команданти у Шпанији 141. године приморани да признају Виријата за краља. Међутим, ову одлуку није потврдио и римски сенат. 139. године, Виријат је мучки

- 61 -

убијен, али су устаници наставили борбу за ослобођење од римске власти. Сукоби су потрајали све до 133. године када је Публије Корнелије Сципион Емилијан освојио Нуманцију, престоницу устаника. Након тога је већи део Шпаније потпао под римску власт.

Трећи пунски рат (149 – 146. п.н.е.) После другог пунског рата, Картагина је постала политички другоразредна држава, али је идаље имала велики утицај у трговини и као таква је угрожавала трговачке интересе Римљана. Због тога се у римском сенату јавила струја предвођена Марком Порцијем Катоном која је заговарала политику потпуног уништења Картагине. Марко Порције Катон је остао упамћен и по томе да је сваки свој говор завршавао речима – „Уосталом, сматрам да треба уништити Картагину“. Ипак, Катон је умро 149. године п.н.е. и није доживео да види остварење својих идеја. Према одредбама мира из 201. године Картагина није смела да води никакве, па чак ни одбрамбене ратове без дозволе Рима. То је искористио нумиђански краљ Масиниса који је напао Картагину. Картагињани су у почетку одолевали да не пруже никакав отпор, али су на крају то ипак учинили. Тада се Масиниса пожалио Римљанима и они су 149. године Картагињанима упутили ултиматум. Пуни су прихватили све захтеве Рима осим оног да напусте свој град и удаље се од морских обала. Тада је уследила објава рата и отпочео је Трећи пунски рат који је трајао три године и свео се на опсаду Картагине. Након дуге опсаде, када су Римљани коначно и успели да продру у град, борбе су на градским улисама настављене још читаве две недеље. Ипак, отпор Картагињана је на крају срушен и 146. године је Публије Корнелије Сципион Емилијан заузео Картагину, разорио је и преживело становништво распродао у робље. Делове картагинске територије добили су Нумиђани, али и градови Утика и Хадрументум, за помоћ коју су пружили Римљанима. Од остатка картагинских територија 146. године формирана је провинција Африка.

- 62 -

ДАЉЕ ШИРЕЊЕ РИМА И ГРАЂАНСКИ РАТОВИ (133 – 27. п.н.е.) Формирање провинције Азије (129. године п.н.е.) Након решавања проблема са Картагињанима, римска политика је била окренута источном Средоземљу и хеленистичким државама, које су још увек формално биле независне од Рима. Пергамски краљ Атал III (138 – 133) завештао је своју краљевину Риму, јер су његовом државом већ увелико владали римски зеленаши. Међутим, против тога се побунио непризнати син краља Еумена II, Аристоник. Еумен II је био отац Атала II и III. Аристоник је устао против Рима, учврстио се у Пергаму и окупио око себе војску састављену углавном од одбеглих робова. Од 133. до 129. године Пергамом је беснео Аристоников устанак. Устаници су се одлучно борили и успели су да код Леуке нанесу пораз римској војсци који је предводио конзул Публије Лициније Крас. Међутим, после дуге и одлучне борбе, Аристоник је 129. године био поражен. Након битке код Стратоникеје он је ухваћен и погубљен, а устанак је потом угушен. Од западног и централног дела пергамске краљевине Римљани су одмах по угушењу устанка (129) формирали провинцију Азију. То је била прва римска провинција у Малој Азији.

- 63 -

Рат са Галима (125 – 122. п.н.е.) Римљани су везе са провинцијама у Шпанији одржавали морским путем, преко луке Масилије у јужној Галији, која је била одани римски савезник. Копнени пут до Иберијског полуострва није био безбедан због ратоборних галских племена која су се насељавала у областима између Алпа и Пиринеја. Када је племенске савез Арверна са десне обале Роне, угрозио Масилију, Масилијци су се за помоћ обратили Римљанима. Тако се Риму пружила прилику да се разрачуна са галским племенима из јужне Галије. Рат са Галима вођен је од 125. до 122. године и завршен је победом Римљана. Овом победом Римљани су заузели стратешки изузетно важан простор, а како би се ту учврстила римска власт, Римљани су на поменутом простору основали две провинције – Акве Секстије 122. године п.н.е. и Нарбон 118. године п.н.е. у које су послати римски грађани. Када је 121. године п.н.е. на овом простору формирана провинција Нарбонска Галија, ове колоније су ушле у њен састав, а Нарбона је постала и средиште провинције. Галско становништво је овај простор звало „Провинција“, и тај назив се на неки начин очувао и до данас у називу француске покрајине Провансе. Кроз ову провинцију је пролазио пут Via Aurelia којим је Италија повезана са провинцијама на Иберијском полуострву. Прва деоница овог пута изграђена је још 241. године п.н.е. и повезивала је Рим са Генуом (Ђенова).

Југуртин Рат (111 – 105. п.н.е.) Након III пунског рата, краљевина Нумидија, у западном делу северне Африке, била је увећана и оснажена. Крајем II века п.н.е. њоме су владали унуци краља Масинисе – Југурта и Адхербал. Њих двојица нису могла да се договоре око управе над државом па су послали посланике у Рим и од Римљана затражили арбитражу. С обзиром да је Адхербал био син старијег Масинисиног сина, требало је да добије бољи део земље, с обзиром да се његова права била јача. Југурта је био син млађег Масинисиног сина, али је он потплатио сенаторе у Риму и добио западни, бољи део земље. Његов брат је добио источни део, али је у тај део државе улазио и главни град Цирта. Југурта је желео да се докопа и њега и тако овлада целом државом, па је напао и погубио Адхербала. Римски сенат је тада објавио рат нумидијском краљу због кршења споразума и тако је почео Југуртин рат (111 – 105).

- 64 -

С обзиром да је поседовао огромна финансијска средства, Југурта је подмићивањем убедио римске генерале који су били послати против њега, да потпишу примирје. Југурта је тада позван у Рим да пред Сенатом оправда своје поступке. Међутим, он је и тамо наставио са корумпирањем, те је врло брзо био приморан да побегне из града. Верује се да је тада изрекао реченицу: „Поткупљива ли града!? Ускоро ће пропасти, само ако буде нашао купца!“. Римљани су у другом делу сукоба у почетку трпели поразе, али је онда Квинт Цецилије Метел поразио Југуртину војску и бици на реци Мутулу 109. године и тиме приморао Југурту да пређе на герилски начин ратовања. 107. године п.н.е. римску војску у Нумидији је преузео Гај Марије из породице Јулијеваца, пореклом Латин. Квестор Сула, који је био подређен Гају Марију је заробио Југурту и он је 104. године спроведен на Маријевом тријумфу, а потом погубљен. Део нумидске краљевине је 105. године п.н.е. претворен у провинцију Нова Африка. Ова провинција није дуго постојала као самостална јер је убрзо прикључена провинцији Африци. Нумидска краљевина није у потпуности нестала. Оно што је од ње остало је поверено неком Југуртином брату, а део територије је добио и мауритански краљ Бокхо који је пружио помоћ Римљанима. Тај остатак нумидске краљевине је припојен Риму 46. године п.н.е. када је формирана провинција Нумидија.

Ратови са Кимбрима и Тевтонцима (113 – 101. год п.н.е.) Око 120. године п.н.е. нека германска племена са севера су почела да притискају северну границу римске републике. Постојбина тих племена је данашња Данска, односно полуострво Јитланд. До сукоба са Римљанима је дошло 113. године п.н.е. и трајали су до 101. године п.н.е. Кимбри и Тевтонци су се 113. године п.н.е. најпре спустили долином Одре у Норик где су дошли у сукоб са римским савезницима Таурисцима. Таурисци су затражили помоћ од Римљана и из Рима је послат конзул Гнеј Папириус Карбон. Након његовог доласка, Кимбри су се повукли, али су одмах поново напали. До прве битке између Римљана и удружених снага Кимбра и Тевтонаца је дошло 112. године п.н.е. код Нореје у данашњој Аустрији, где су Германи нанели тежак пораз Римљанима. Кимбрима је након победе пут ка Италији био отворен, али су они ипак отишли на запад, у Галију. Римљани су у наредне две године претрпели неколико мањих пораза, а Германима су се придружили и Гали. 109. године п.н.е. Римљани су доживели два тешка пораза. Прво је поражена војска конзула Марка Јунија Силануса, команданта Нарбонске Галије, а потом је у Бурдигали (данашњи Бордо) поражен и конзул Гај Касије Лонгин. Сви ови сукоби са римском војском били су наметнутима Германима и њиховима савезницима, и они све до 105. године п.н.е. нису директно напали Римљане на њиховој територији.

105. године п.н.е. Римљани су доживели још један катастрофалан пораз од Кимбра и Тевтонаца. До битке је дошло у јесен 105. године п.н.е. код Араузиона на Рони и Римљани су у бици изгубили око 80.000 војника и сигурно још десетак хиљада помоћних одреда. Рим је у том тренутку био потпуно изложен Германима, али су они поново отишли у другом правцу. Након овог пораза који су претрпели од Германа, у Рим се 104. године п.н.е. из Нумидије вратио Гај Марије који је преузео команду над војском. Постављен је за конзула за наредних пет година. Он је прво спровео војну реформу. Укинуо је војни цензус који је до тада постојао и одредио рок служења војске на 16 година. Даље је одредио да војник

- 65 -

ветеран има право на парче земље. Такође, у оквиру легије је увео више тактичких јединица – кохорте, манипуле и центурије. Овим је створена професионална, стајаћа војска у којој је постојала обука. Лоша страна ове војне реформе била је могућност појаве оданости центуриону или неком вишем вођи који је давао средства за ратовање и плаћао војску. Стварање ових полуприватних војски представља почетак укидања римске републике. Након неуспешне авантуре на Иберијском полуострву, Кимбри и Тевтонци су се поново враћали ка Италији. На реци Рону, Кимбри и Тевтонци су се одвојили, па су Тевтонци пошли ка западним пролазима у Алпима, а Кимбри ка северним. Гај Марије је сачекао најпре Тевтонце и поразио их код Акве Секстије 102. године п.н.е., да би потом 101. године п.н.е. код Верцеле у северној Италији поразио и Кимбре. Након ових пораза преостали Тевтонци су се асимиловали са народима у северној Италији. Ови ратови су уједно били и први контакт Римљана са Германима.

Савезнички рат (90 – 88. год. п.н.е.) Убрзо након рата са Кимбрима и Тевтонцима, Римљани су били суочени са савезничким ратом (90 – 88). То је био рат између Римљана и неких њихових италских савезника. До сукоба је дошло због тога што су Италици били незадовољни својим статусом у римској војсци. Већина ратног плена је ишла римским грађанима, а уз то су римски велепоседници заузимали земљишне поседе Италика док би ови били у рату. Италици су тражили да им се изједначе грађанска права са римским грађанима. За испуњење њихових захтева се залагао народни трибун Друз али је убијен 90. године п.н.е., и тада су избили сукоби између Италика и Римљана. Међу Италицима су најактивнији били Марси, Самнити и Сабелска племена. Верни Риму остали су Етрурци и Умбри. Прве борбе су избиле на северу, али тамо није било значјнијег мењања територија. Након што су устаници заузели Кампанију, Римљани су прибегли дипломатији и својим савезницима подарили римско грађанско право. Већина побуњених савезника је прихватила услове примирја сем Марса који су наставили борбу. Они су се чак за помоћ обратили и краљу Понта, Митридату VI Еупатору, али им он није послао тражену помоћ и након тога Марси су поражени. Након завршетка рата 88. године п.н.е. сви слободни становници Италије су стекле римско грађанско право, а годину дана раније су Гали из Цисалпинске Галије добили латинско грађанско право.

- 66 -

Први и други рат са Митридатом и почетак Грађанских ратова: Марије и Сула Понти краљ Митридат VI Еупатор је са очеве стране вукао порекло од Ахеменида, а са мајчине од Селеукида. Образован је у хеленистичком духу, али је ипак био класични источњачки владар. Он је освајањем Колхиде и Босфорске краљевине проширио своју државу. Склопио је и савез са јерменским краљем Тиграном II Великим против краљева Сирије и Кападокије, држава које су настале распадом царства Селеукида. Проблем је био у томе што су владари ове две државе били штићеници Рима. Сула, који је био намесник Киликије 92. године п.н.е. поставио је своје штићенике у Битинији и Кападокији. Када је по наговору Римљана краљ Битиније напао Понт, Митридат се одбранио, а Римљани су потом понтском краљу објавили рат. У првом рату против Митридата (89 – 84) Митридат је поразио битинијске и римске трупе, а затим је ушао и у провинцију Азија, где је дочекан као ослободилац. Одатле је прешао и у Европу где је заузео Тракију, Македонију и северну и средњу Грчку. Сенат је тада именовао Сулу за врховног команданта римских снага у рату са Митридатом али су популари захтевали да у поход крене и њихов вођа Гај Марије. Пошто је Сенат био принуђен да испуни захтеве популарима, Сула је са војском освојио Рим, а Марије је са својим присталицама побегао у Африку. Сула је потом наставио припреме за поход на Митридата и у ту сврху се 87. године искрцао у Грчкој одакле је започео рат са понтским краљем. Међутим, чим је Сула напустио Рим, Гај Марије је искористио новонасталу ситуацију, вратио се у Италију и преотео Рим, а потом увео проскрипције. Проскрипције су били спискови политичких противника који су били стављани ван закона. Проскрибовани су били кажњавани прогоном или смрћу и одузимањем имовине. Гај Марије је умро 86. године п.н.е., за време свог седмог конзулата. У међувремену, његове присталице су послале војску у Грчку која је имала задатак да се бори и против Митридата и против Суле. Међутим, ова војска је одбила да ратује против Римљана и ставила се под Сулину команду, и под њим ратовала против Митридата. Сула је водио врло успешан рат. Неколико месеци је опседао Атину, и најзад је освојио 1. марта 86. године. Исте године Сула је поразио Митридата и у биткама код Херонеје и Орхоменоса па је понтски краљ био принуђен да се повуче назад у Азију. Сула је кренуо за њим па га је и из Азије потиснуо даље на исток. У јесен 85. године закључен је дардански мир. Према одредбама мира Митридат је морао да плати ратну одштету и да се повуче на своје првобитне поседе – Понт, Колхиду и Босфорску краљевину. Сула је до краја 84. године завршавао борбе у Азији и Грчкој и потом се вратио у Рим да се разрачуна са Маријевцима. Други Митридатов рат (83 – 82) избио је између Митридата и римског намесника провинције Азије, Луција Мурена. Мурен је мислио да је Понт на ивици пропасти, међутим, Митридат га је поразио и захтевао од Суле да интервенише, што је овај и учинио и поново вратио стање договорено Дарданским миром. Сула се поново вратио у Италију 83. године, а у Рим је ушао 82. године, након победе над Маријевцима. Он је, по узору на Марија спровео проскрипције у којима је страдао велики број људи. Изабран је за диктатора на неодређено време са задужењем да донесе законе и уреди државу (dictator legibus scribundis et rei publicae constotuaende). Сула се из политике изненада повукао 79. године, а годину дана касније је и умро. У годинама

- 67 -

након Сулине смрти у Риму су јачале три личности – Гај Јулије Цезар, Гнеј Помпеј и Марко Крас. То јачање је на крају кулминирало новим грађанским ратом.

Трећи рат са Митридатом (74 – 64. год п.н.е.) Никомед III, краљ Битиније, ја на самтри своју државу завештао Риму. То међутим није одговарало понтском краљу Митридату VI и он је наступио као савезник Никомедовог сина и објавио рат Риму. Тако је почео трећи рат са Митридатом који је трајао од 74. до 64. године п.н.е. У почетку је Митридат имао више успеха. Упао је у провинцију Азију и стигао све до Хелеспонта. Намесник Луције Лииније Лукул је у брзој контраофанзиви потиснуо Митридата и чак успео да заузме Битинију. Митридат је тада побегао код свога таста Тиграна II Великог у Јерменију. Јерменија је под Тиграном II успела да се прошири на Киликију, Кападокију, северну Месопотамију и Сирију, а нова престоница је постала Тигранокерта, на граници Јерменије и Месопотамије. Око 71. године п.н.е. Лукул је пошао у потеру за Митридатом, али је због сукоба у Сенату опозван. Митридат се тада вратио у Понт и успео да преотме Битинију. Сенат је 66. године п.н.е. именовао Помпеја за врховном команданта у рату против Митридата. он је већ у лето исте године упао у Понт. Митридат је покушао да побегне из земље, али га је Помпеј гонио и сустигао, а потом и поразио у бици на Еуфрату. Тигран II се тада, не желећи да ризикује да зарати са Римом, предао Помпеју, а овај му је вратио краљевину и именовао га з савезника Рима. Митридат је након пораза на Еуфрату побегао у Колхиду, а потом и у Босфорску краљевину где је покушао да се уз помоћ Скита учврсти на власти. Томе су се противили неки грчки градови, а пре свих Фанагорија. Митридат је 63. године п.н.е., након што га је издао и рођени син, извршио самоубиство. Босфорска краљевина је тада постала савезник Рима, а Фанагорија слободан град. Помпеј је 64. године створио провинцију Битинију и Понт (1 провинција), а још 67. године је донео одлуку да се формира и провинција Киликија. Помпеј је 63. године п.н.е. освојио и Јерусалим и одмах формирао и провинцију Сирија. Сирији је убрзо прикључена и Јудеја, мада је ова област задржала одређени степен самоуправе. Рим је тиме постао непосредни господар Мале Азије и дела Блиског Истока. Помпеј се 62. године вратио у Рим, а следеће је приредио тријумф. У исто време Цезар је успешно завршио рат са Лузитанцима и прилично се обогатио. Исте године када је је почео трећи рат са Митридатом, Римљани су формирали и провинцију Киренаику. Ову област је још 96. године Риму завештао египатски краљ Птоломеј Апион. Римљани су у почетку градове ове области оставили слободним, али су их честе буне и немири приморале да градове Киренаике укључе у провинцијски систем.

Први тријумвират (60. године п.н.е.) Након 61. године Сенат је искључио Помпеја из политичког живота, страхујући од његове велике моћи, а слично је било и са Цезаром који је 59. године желео да се кандидује за конзула и да истовремено одржи тријумф у част победе над Лузитанцима. С обзиром да конзул није могао да одржава тријумф, Цезар се тријумфа одрекао, али се кандидовао за конзула и победио на изборима. Нешто пре тога дошло је до споразума тројице најмоћнијих људи у Риму – Цезара, Помпеја и Краса. Овај споразум, склопљен 60.

- 68 -

године п.н.е. постао је као Први тријумвират. То је заправо био усмени договор тројице највећих моћника у Риму да ће помагати један другоме у остваривању политичких интереса. Најутицајнији међу њима је у почетку био Помпеј, због својих успеха на истоку. Цезар је уз његову и Красову помоћ 59. године п.н.е. изабран за конзула. Цезар је за време свог конзулата донео два закона којима је на неки начин помогао Помпеју. Наиме, Сенат је доста одуговлачио са легализацијом Помпејевих дела у Азији, а избегавао је и да подели земљу његовим ветеранима. Због тога је Цезар донео законе којима су ова питања била регулисана, наравно у Помпејеву корист. Исте године су у Риму спровдене нове проскрипције. Овог пута су проскрибовани чувени беседник Цицерон и Катон Млађи, вођа партије оптимата.

Цезарово освајање Галије (58 – 51) Цезар је по истеку свог конзулата добио на управу Цисалпинску Галију и Илирик, као и право да мобилише две легије. Провинција Илирик је основана нешто пре 59. године п.н.е. и обухватала је јадранску обалу Балканског полуострва. Овај простор је под римску власт дошао још више од 100 година раније, тачније 167. године п.н.е., након победе над илирским краљем Генцијем. Када је 58. године преминуо намесник Нарбонске Галије, Цезар је прузео и ту провинцију и тако дошао у контакт са Галима који су живели северно од Нарбоне. Бројна келтска племена, која су Римљани називали Галима, живела су на територији од Пиринеја до Рајне. Такође, Келта је било и на Иберијском полуострву, у Британији, данашњој Немачкој, на Балкану (Скордисци), данашњој Чешкој (Бои), па чак и у Малој Азији (Галитија). Цезар је у својим коментарима од Галском рату Гале поделио на три скупине: Белге, који живе од Рајне до Секване (Сене), Гале у ужем смислу, који живе од Секвоне до Гароне и око Лоаре и Аквитанце који живе од Гароне до Пиринеја. Ове скупине су се међусобно разликовале по језику, обичајима, степену економског развитка и сл. Међу овим скупинама Гала је стално долазило до унутрашњих сукоба и то је била главна препрека њиховом уједињењу у једну државу, чиме су и Римљанима у знатној мери олакшали посао. Бавили су се

- 69 -

земљорадњом и сточарством и они који су живели ближе граница са Римом били су развијенији због сталног контакта са римском културом и трговцима. Када је галско племе Хелвета напустило своје првобитно станиште између Рајне и Мајне и дошло на простор данашње Швајцарске, њихове територије сапосели су Свеви. У исто време је трајао сукоб Секванаца и Едуа, два главна галска племенска савеза. Секванци су позвали у помоћ Ариовиста, вођу Свева и заузврат му обећали трећину земље. Међутим, Едуи су у помоћ позвали Римљане, па се Ариовист окренуо против Секванаца и заузео целу њихову територију. Тада су се Хелвети, уплашени најездом Германа, почели спуштати ка Нарбонској Галији и у саму провинцију су упали 58. године п.н.е. Тада су почели Галски ратови (58 – 51). Цезар је најпре победио Хелвете у бици код Бибракта, а потом их и потиснуо назад на територију данашње Швајцарске. Хелвети су убрзо били присиљени на савезништво са Римом. Цезар се потом окренуо Свевима које је поразио негде у близини данашњег Стразбура.

57. године п.н.е. Цезар је пренео ратне операције на север, у Белгику. Цезару су се тамо супротставила локална племена Германа и сва племена Белга, осим Рема који су ступили у савез са Римо. Посебно јак отпор су пружили Нерви, али је цезар после неколико битака успео да покори земљу Белга. За то време је Везаров легат, Публије Крас, син тријумвира Марка Краса, до 56. године покорио Аквитанце. Пошто су Германи са десне обале Рајне пружали помоћ Белгима, Цезар је саградио мост на Рајни, превео војску и два пута напао Германе, 55. и 53. године. Ови походи нису имали за циљ освајање земље Германа, већ су били превентивног карактера, са циљем да застраше и спрече Германе да упадају на територију Римљана преко Рајне. Цезар се два пута искрцао и у Британији. Први пут 55. године п.н.е., а други пут годину дана касније. Тада је продро дубуко унутар Британије, крећући се дуж Темзе. Галска племена су била незадовољна римском влашћу и убрзо је избио устанак на чијем челу је био вођа Арверна Верцингеторикс. И поред масовног ширења устанка коме су приступила и племена која су до тада била верни римски савезници (Едуи), Цезар је успео да угуши устанак. Током 52. године устаници су били изоловани по градовима, а након битке код Алезије, Цезар је заробио Верцингеторикса и устанак је коначно угушен 51. године п.н.е. Цезар у Галији није увео провинцијски систем након победе код Алезије јер је ова територија била економски сиромашна и није била спремна да постане римска провинција.

Друга фаза грађанских ратова: Цезар и Помпеј (49 – 45) Кад год је требало расподелити интересне сфере Први тријумвират се нашао у кризи. Првобитни споразум између Цезара, Помпеја и Краса је ревидиран 56. године споразумом у Луки. Овим споразумом Цезар је задржао Илирик и све Галије, Помпеј је добио Шпанију, а Крас је кренуо на исток да ратује са Парћанима. Красов поход се неславно завршио, а његовом смрћу 53. године Први тријумвират се практично распао. Односи између Помпеја и Цезара су се погоршали и свој врхунац достигли када је Помпеј у Шпанију послао свог легата а сам остао у Риму где је 52. године изабран за јединог конзула (consul sine collega – конзул без колеге). У предстојећем сукобу између двојице преживелих тријумвира, већина Сенатора је стала на Помпејеву страну. Сенат је већ 50. године п.н.е. позвао Цезара да се врати у Рим и распусти војску, али је Цезар на то пристајао само уз услов да Помпеј са војском

- 70 -

напусти Италију, што Помпеј и Сенат наравно нису прихватили. Цезар се тада одлучио на брзу акцију. Већ у јануару 49. године је кренуо из Цисалпинске Галије и након краћег премишљања прешао Рубикон. Након два месеца је преузео власт у Италији, а Помпеј је са својим следбеницима побегао у Грчку где је почео да окупља војску за рат против Цезара. Тиме је почео други римски грађански рат (49 – 45). Цезар је под својом влашћу држао Италију, Илирик и све Галије. Помпеј је имао огромну војску у Шпанији, али је био одсечен од ње. Цезар је, нежелећи да ову војску остави себи иза леђа када крене на Помпеја, прешао у Шпанију и у бици код Илерде 49. године победио Помпејеве присталице. Одмах након тога је освојио и Масилију којом је управљао Помпејев легат.

48. године п.н.е. Цезар се са војском пребацио на Балкан и у Епир. До првог сукоба између Цезара и Помпеја је дошло у близини Дирахиона где је Цезар претрпео мањи пораз. Међутим, Цезар је наредне, 48. године п.н.е. добио одлучујућу битку. Код Фарсале, у Тесалији је Помпеј доживео потпуни пораз након чега је морао да бежи у Египат. Цезар је кренуо за њим, али када је стигао у Египат Помпеј је већ био мртав пошто је египатски краљ наредио његово убиство. Доласком у Египат, Цезар је био увучен у тзв. александријски рат, између владара Египта, Краља Птолемеја XIII Диониса и његове сестре краљице Клеопатре VII. Цезар је покушао да уреди примирје али је Птолемеј одбио његово решење по коме је требало да Птолемеј и Келопатра заједно владају Египтом. Због тога је дошло до битке у долини Нила у којој је Цезар поразио Птолемеја. У бици је египатски краљ и погинуо, па је тако једини владар остала Клеопатра VII. У исто време у Битинији је Митридатов син Фарнак подигао устанак против римске власти. Цезар је устанак угушио победом над Фарнаком у бици код Зеле 47. године п.н.е. У свом извештају Сенату поводом ове битке Цезар је написао: Veni, vidi, vici!. Фарнак је убрзо након битке убијен у Босфорској краљевини, а Цезар се вратио у Рим. Иако је Помпеј био убијен његове присталице су наставиле борбе против Цезара. До новог окршаја је дошло 46. године п.н.е. код Тапса у Африци, где су Цезарове трупе победиле Помпејевце. Након тога је читава провинција Африка признала Цезарову власт.

- 71 -

У овој бици је на страни Помпејеваца учествовао и нумидски краљ Јуба I коме је, пошто је погинуо, одузета држава и претворена у провинцију Африка Нова. Источни део ове провинције је двадесетак година касније Август припојио провинцији Африка, а западни је постао провинција Нумидија. Помпејеви синови Гнеј и Секст су покушали да поврате власт у Шпанији, али им то није пошло за руком. Цезар их је победио у бици код Мунде 45. године п.н.е. у којој је Гнеј погинуо. Секст је након битке побегао у северне области Иберијског полуострва. Након битке код Муне све римске провинције су признавале Цезарову власт. Почетком 44. године Цезар је одбио краљевску титулу, али је прихватио звање доживотног диктатора. Поред тога, Цезар је од 48. године п.н.е. био доживотни трибун, а од 63. године п.н.е. pontifex maximus. Цезара су 15. марта 44. године п.н.е. убили завереници, републиканци, међу којима су били Дециум Брут, Гај Касије Лонгин и Марко Јуније Брут. Завереници су после овог догађаја побегли из града, а у Риму је сазван скуп на коме су присуствовале Цезарове присталице на челу са Марком Антонијем и присталице завереника. Сенат је донео одлуку да се Цезарове убице не казне, али да се признају сва Цезарова дела и да закони које је он донео идаље важе. Ови догађаји су довели до пада угледа Сената.

Мутински рат (44 – 43) и склапање другог тријумвирата Након Цезарове смрти, сва његова имовина припала је његовом деветнаестогодишњем посинку Октавијану који се у то време налазио у Епиру. Након сазнања да је Цезар убијен, Октавијан је прешао Јадранско море, дошао у Брундизиј и ту окупио Цезарове ветеране и друге његове присталице и за себе затражио конзулат, који је након уласка са војском у Рим и добио. Нешто пре Октавијановог доласка у Рим, дошло је до сукоба између Антонија са једне и Сената и Децима Брута са друге стране. Сенат је након Цезаровог убиства власт у Цисалпинској Галији доделио Дециму Бруту, а Антоније је потраживао управу над истом облашћу. Пошто је није добио, Антоније је опсео Брута у Мутини (Модена) и тако повео Мутински рат (44 – 43). Док је Антоније опседао Брута у Италији се појавио и Октавијан који је стао на Брутову страну и Антоније је поражен код Мутине 43. године п.н.е. Антоније се након пораза код Мутине склонио код Марка Емилија Лепида, намесника Нарбонске Галије и Шпаније и Цазарове присталице. Лепид је такође био противник Сената и републиканаца. С обзиром да је Сенат само искористио Октавијана у рату против Антонија, Октавијан је, схвативши то, пребегао Антонију и убрзо долази до склапања другог тријумвирата између Марка Антонија, Октавијана и Марка Емилија Лепида. Савез ове тројице је склопљен новембра 43. године, и он је за разлику од првог тријумвирата, био легализован у Сенату. Тријумвири су одмах спровели треће по реду проскрипције, а међу жртвама се овог пута нашао Марко Тулије Цицерон.

- 72 -

Рат тријумвира против Брута и Касија; Сукоб са Секстом Помпејем Тријумвири су држали власт над Италијом и западним провинцијама, док су источне провинције контролисали Марко Брут и Касије, завереници против Цезара. Марко Антоније и Октавијан су са војском кренули у сусрет Бруту и Касију. Након што су се са војском искрцали у Драчу, продужили су даље на исток, према Грчкој. У јесен 42. године дошло је до две битке у близини Филипа, где су тријумвири савладали Брута и Касија, након чега су ова двојица извршила самоубиство а њихова војска је прешла на страну тријумвира. Октавијан се потом вратио у Рим, а Марко Антоније је отишао у Египат. Међу тријумвирима је након решавања проблема са Брутом и Касијем дошло до поделе интересних сфера: Октавијан је добио Запад са Илириком, Марко Антоније исток, а Лепид Африку. Како би овај савез учврстио, Марко Антоније се оженио Октавијановом сестром Октавијом иако је у то време био у љубавној афери са Клеопатром. У то време, на Сицилији је своју власт успоставио Секст Помпеј, син Гнеј Помпеја, који је на Сицилију прешао из Шпаније. Он је оформио велику флоту и успоставио контролу над Средоземним морем чиме је задавао велике проблеме Сенату. Због тога је Сенат издао задатак Октавијану да очисти Средоземље од пирата и Секстове флоте, што је он, уз Лепидову помоћ, 36. године п.н.е. и учинио. Након победе над Секстом Помпејем, Лепид је настојао да се учврсти на Сицилији, али га је војска напустила и прешла Октавијану па је и он био присиљен да се повуче из политичког живота.

Трећа фаза грађанских ратова: Марко Антоније и Октавијан Марко Антоније се и поред брака са Октавијом оженио и Клеопатром. Односи између њега и Октавијана су и пре тога били прилично затегнути, а склапањем овог брака су доведени на ивицу пуцања. 32. године п.н.е. Октавијан је затражио од Сената да отвори Антонијев тестамент тврдивши да он има антиримски садржај, односно да је Антоније тестаментом Клеопатри и њеној деци завештао неке римске територије. У питању су били Крит и Кипар. Пошто су се Октавијанове тврдње показале истинитим, Сенат је Октавијану дао дозволу да нападне Антонија. 31. године п.н.е. дошло је до битке код рта Акција у Амбракијском заливу. Иако су Антоније и Клеопатра имали већу и боље опремљену флоту, Октавијан је уз помоћ свој најспособнијег војсковође Марка Агрипе извојевао победу. Након битке, Клеопатра и Антоније су се вратили у Египат. С обзиром да се спремала зима, Октавијан се вратио у Рим да окупи војску за даље борбе са Антонијом. До нове битке је дошло у близини Нила и Антоније је поново поражен. Након овог пораза Антоније је извршио самоубиство. Исто је учинила и Клеопатра 30. године п.н.е. Тиме се угасила династија Птоломеида. Египат је 29. године п.н.е. постао римска провинција, а после поделе провинција на царске и сенатске 27. године п.н.е., постао је царска провинција, пре свега због свог стратешког положаја, али и због економских богатстава. С обзиром да су приходи из царских провинција ишли директно цару, Октавијан је из Египта, али и других провинција црпео огромна новчана средства.

- 73 -

ДОБА ПРИНЦИПАТА (27. п.н.е. – 284. н.е.) Принципат је уведен 27. године п.н.е. По својој форми био је република, али се у пракси показао као царство. Октавијан је све своје титуле вратио и задржао једино право да први говори у Сенату (princeps Senatus). Због тога је добио и почањни назив Август (Augustus – узвишени). Поред овлашћења принцепса Октавијан Август је задржао и imperium, тј. врховну команду над војском која је на неки начин постала његово полуприватно власништво. У пракси, Сенат је био подређен принцепсу, из више разлога. У Сенату су углавном биле присталице принцепса, принцепсова ризница је била богатија јер је већина најбогатијих провинција била под влашћу принцепса. Поред тога, јавне функције су готово потпуно изгубиле свој значај и сада су представљала само почасна звања. Иако Октавијан Август није поседовао ни војно ни политичко знање које је красило Цезара, он је око себе окупио најбоље војсковође и саветнике. Октавијан није лично водио ни један рат осим оног против Антонија. Све остале његове прљаве и мање прљаве послове су извршавале његове војсковође. Како Октавијан Август није имао мушких потомака, све време је покушавао да себи обезбеди наследника. Прво је усвојио Марцела, сина своје сестре. Након Марцелове смрти 23. године п.н.е. за Октавијановог наследника је именован Марко Агрипа, а када је 12. године п.н.е. и он преминуо, за наследнике су именовани Агрипини синови Гај и Луције Цезар. Међутим, Октавијанова жена Ливија је настојала да наследство добије њен син из првог брака – Тиберије. Након што је 9. године п.н.е. Ливијин млађи син Друз умро под неразјашњеним околностима, и после преране смрти Гаја и Луција Цезара, за наследника је 4. године п.н.е. именован Тиберије.

Ратови у Августово време и даља организација провинција 26. године п.н.е. у Шпанији је избио нови рат, изазван устанком Кантабра и Асутра, аутохтоних иберијских племена са севера полуострва. Рат је вођен по тешким, планинским теренима, али захваљујући способном војсковођи Марку Агрипи, устаници су савладани и 19. године п.н.е. је коначно цела Шпанија потпала под римску власт. Након тога уследила је реорганизација провинција на овом простору. Раније провинције биле су укинуте а створене су нове – Тараконска Галија, на територији од Пиринеја до Нове Картагине, са центром у Таракону; Бетика, у сливу реке Бетис на самом југу Шпаније; и провинција Лузитанија која је отприлике обухватала простор данашње Португалије.

- 74 -

Реорганизација провинција је извршена и у Галији, тј. на територијама које је раније освојио Цезар. Формиране су провинције: Белгика, на простору од Рајне до Сене, затим Лугдунска Галија, између Сене и Лигера, и Аквитанија, на простору јужно од Лунгдунума до Пиринеја. Од 17. до 15. године п.н.е. освајана су подручја у источним и средњим Алпима. Ос освојених територија су формиране две провинције: Реција и Винделициј и Норик. Провинција Реција и Винделициј се налазила уз Дунац, на територији данашње Баварске и Швајцарске. Источно од ове провинције се налазио Норик. Обухватао је територије на десној обали Дунава, између реке Ина и града Виндобоне (Беч). То су, грубо речено, територије данашње Корушке и Штајерске. Ове две првовинције су називане „алпским провинцијама“. У Августово време је завршено и покоравање Балканског полуострва. Од 36. до 33. године п.н.е. практично је освојен цео Балкан. Илирик је проширен на север, а на простору источно од Илирика формирана је провинција Мезија, од које су касније настале две провинције – Горња и Доња Мезија. Горња Мезија је обухватала просторе Косова и Метохије и јужне, источне и централне Србије, а Доња Мезија је обухватала територију данашње Бугарске између Дунава и планине Балкан. Граница између ове две провинције била је река Циабрус (дан. Чибрица у Бугарској). Што се Илирика тиче, он је до 10. године н.е. обухватао све територије на Балкану западно од Горње Мезије. Међутим, од 6. до 9. године н.е. трајао је устанак који је почео на простору Баната и Срема, а затим се проширио на целу провинцију. После угушења устанка,Илирик је подељен на две провинције – Далмацију и Панонију. Далмација се простирала од реке Раше у Истри на северу све до Лиса на југу и тако обухватила готово целу јадранску обалу Балканског полуострва. Од Лиса, граница Далмације је ишла на исток, долином Дрима, па преко Проклетија све до слива Ибра, обухватајући слив Лима. Источна граница Далмације била је река Дрина. Панонија се простирала све до Емоне и Трста и обухватала је долину Саве. Ратови са Германи су почели 16. године п.н.е. Под Друзовом командом, Римљани у периоду од 12. до 9. године п.н.е. стижу до Елбе (=Лабе) где је Друз умро под неразјашњеним околностима. Но, рат са Германима је настављен и после Друзове смрти. Друза је наследио брат Тиберије чије акције су довеле до тога да већина Германа призна римску власт. Између Рајне и Елбе је око 5. године п.н.е. формирана провинција Германија. Овде је за команданта 2. године п.н.е. постављен Квинтилије Вар. Због незадовољства римском управом, 9. године је избио велики устанак Германа. Вар је са три легије кренуо да угуши устанак али је упао у замку у Теутобуршкој шуми где је доживео катастрофу. Према традицији, Август је, чувши за овај пораз својих снага данима био у лудилу и бунилу и непрекидно понављао „Квинтилије Варе, врати ми моје легије!“ Када је дошао себи, Август је одлучио да се граница римског царства задржи на Рајни. Тиберије и Германик су 15-16. године н.е. одлучном акцијом угушили устанак Германа, и чак се и проширили на делове германске територије источно од Елбе, а Арминије, вођа устанка, је убијен. Ипак, и поред освајања нових територија, граница између Рима и Германа је остала на Рајни. Око 17. године н.е. на територији северно и источно од провинције Белгика формиране су две провинције – Горња и Доња Германија. Доња Германија се налазила на простору од ушћа Рајне преко доњег тока Шелде на југ до Ардена. Горња Германија је обухватала области уз срењи ток Рајне на њеној левој обали. Границе између ове две области била је отприлике у висини града Бона. Западна граница Горње Германије био је

- 75 -

планински венац Вогеза. Због непостојања природне границе, између долина Рајне и Дунава изграђен је Германски лимес, односно систем утврђења. Римљани су тај простор називали Декуматским пољима, а данас је то територија немачке провинције БаденВертемберг. У доба Августа изграђена ја већина римских лимеса. Логори легија били су мало повучени иза самих кастри (утврђења) на граници. Јака утврђења на дунавском лимесу, са по једном легијом, били су на пример Сингидунум и Виминацијум. Временом су око логора легија почела да ничу насеља и тако су легије и легионари остварили неку врсту колонизације.

Територијална проширења за време Клаудија (41 – 54. н.е.) За време владавине цара Клаудија (41 – 54) основано је неколико нових провинција. У Африци су 42. године на територији краљевине Мауританије основане две провинције – Тингиса Мауританија, која је обухватила западне делове и ЦЕзарејска Мауританија, која је обухватила источне делове некадашње краљевине. Ове две провинције су добиле имена по својим средиштима – Тингису и Цезареји. Краљевина Тракија која је према Риму била у вазалном односу, 46. године н.е. је након смрти последњег краља претворена у римску провинцију. Провинција Тракија се простирала од планине Балкан на северу до Егејског мора на југу.

43. године н.е. Римљани су започели освајање Британије. На освојеним територијама образована је провинција Британија која је после даљих освајања крајем I н.е. подељена на Горњу и Доњу Британију. Римске војске су у својим походима на север острва стигле најдаље до Единбурга и никада нису успеле да покоре Каледонију (Шкотска). Због одбране од Келедонаца су изграђени Хадријанов и Антонинов зид.

Трајанова освајања (98 – 117) Последњи римски цар који је успео да води систематску и освајачку политику био је Трајан (98 – 117). Он је успешно водио рат са Дачанима од 101. до 107. године. Ратне операције су трајале од 105. до 107. године. Он је, да би пребацио војску у Дакију, изградио мост на Дунаву код Турну Северина и Текије. До данас је сачувана Трајанова табла којом је обележена изградња моста. У подножју Карпата налазили су се велики рудници злата и Трајан је заузимањем Дакије стекао огроман плен. Због благостања које је то донело држави, Трајан је упамћен као најбољи владар. Провинција Дакија је основана 107. године. Била је то последња провинција коју су Римљани основали у Европи и прва коју су изгубили. Трајан је водио ратове и са Парћанима који су деценијама били противници Рима. Ратови су почели 113. и трајали до 115. године када је Трајан поразио Парћане и заузео њихову престоницу Ктесифонт. Тако је Трајан стигао до обала Персијског залива. На повратку за Рим, Трајан је 117. године преминуо у Јерменији. Од територија које је освојио, 116. године су формиране провинције Месопотамија и Асирија. Трајанов наследник, Хадријан је ове области касније вратио Парћанима. Од неких територија провинција Кападокије и Сирије створена је нова провинција Месопотамија.Она је обухватала области северне Месопотамије и области које леже западно од Еуфрата. У

- 76 -

доба Трајана, на простору Палестине и Јордана је од територија које су чиниле Набатејску краљевину створена провинција Арабија. Владавина потоњих римских царева, и поред благих успона, била је само увод у кризу која је задесила римско царство у III веку н.е.

ДОБА ДОМИНАТА (284 – 476. н.е.) Диоклецијан и његове реформе (284 – 305) У тзв „времену војничких царева“ (235 – 284) владала је општа нестабилност. С обзиром да је војска за цареве иѕвикивала своје команданте, у држави је постојало више царева. Од свих војничких царева готово ни један није умро природном смрћу. Такву ситуацију прекинуо је Диоклецијан 284. године својим доласком на власт, такође као војнички цар. Он је био извикан од своје војске у Илирији, а и пореклом је био Илир. Он је на престолу остао скоро двадесет година, што је била сушта супротност ранијим војничким царевима, и уз то се сам повукао са власти. Он је реформисао царство и омогућио његов даљи опстанак у кризним временима. Он је увео доминат, прогласио себе „господарем и богом“ и увео проскинезу. Управо због оне титуле „господар и бог“ (dominnus et deus) облик владавине који је створио Диоклецијан се назива доминат. Диоклецијан је схватио да државом величине римског царства не може да управља само један човек па је увео тетрархију, чиме је практично озванишио стање вишевлашћа, с тим што су цареви, уместо да се сукобљавају, сарађивали и заједно радили у интересу државе. За свог савладара Диоклецијан је изабрао Максимијана, свог друга из војске, такође Илира пореклом. Њих двојица су носили титулу августа и били су потпуно равноправни. Обојица су 293. године изабрала по једног савладара, нижег по рангу, који је носио титулу Цезара. Диоклецијан је изабрао Гаја Галерија, а Максимијан Констанција Хлора. У то време је и Италија која је некада била ван провинцијског система претворена у две провинције и цареви су своје нове престонице поставили ближе границама. Диоклецијан је столовао у Малој Азији, у Никомедији, а Гај Галерије у Сирмијуму, док му је резиденција била Felix Romuliana (Гамзиград). Гај Галерије је био задужен за контролу Дунавског лимеса. Максимијан је престоницу прво сместио у Медиоланум, а потом је пребацио у Равену, а средиште његовог савладара Констанција Хлора било је у граду Augusta Treverorum (дан. Тријер) на Рајни и он је био задужен за контролу Германског Лимеса. Диоклецијан је спровео и војну реформу. Дотадашњу поделу на лимитанеје (војска у лимесу) и преторијанце (војска у Риму, царева гарда) је заменио „пратиоцима“ – comitates војска која је стационирана уз августе и цезаре и која је за разлику од лимитанеја била лако покретљива. Војску преторијанске гарде је смањио да две кохорте и напунио је својим верним сународницима – Илирима. Диоклецијан је спровео и административну реформу. Смањио је територије провинција и тако им повећао број за скоро дупло, а потом их поделио у 12 дијецеза. Број дијецеза се након Диоклецијана попео најпре на 15, а потом их је било још више.

- 77 -

Првих 12 дијецеза биле су: 1. Британија – део Британије који је био под римском влашћу 2. Галија – Горња и Доња Германија, Белгика и Лугдунска Галија 3. Вијенска дијецеза – Нарбонска Галија, Аквитанија и део Лугдунске Галије 4. Хиспанија – све шпанске провинције и тингиска Мауританија 5. Италија – Италија, Цисалпинска Галија, Сицилија, Сардинија, Корзика, Реција и Винделициј.

6. Панонија – Норик, Панонија и Далмација 7. Мезија (касније подељена на Дакију и Македонију) – Горња и Доња Дакија, Дарданија, Превалитана, Горња Мезија (ове су касније укључене у Дакију), Македонија, Епир и Тесалија (ове су касније укључене у Македонију) 8. Тракија – Тракија и Доња Мезија 9. Понт – Битинија и Понт, део Кападокије, Галатија и Пафлагонија 10. Азија – Лидија, Ликија, Фригија, Памфилија, Пизидија и Карија 11. Оријент (убрзо подељена на Египат и Оријент) – Египат и Либија (касније укљуене у Египат), Палестина, Сирија, Киликија, део Кападокије, Месопотамија и Арабија (касније укључене у Оријент) 12. Африка – Африка, Нумидија, Цезарејска Мауританија. У време Константина (305 – 324) дијецезе су груписане у префектуре, а под њим је извршено и одвајање цивилне и војне власти. Префектуром је управљао префект преторије, дијацезом викар, а провинцијом президенс. Префектуре које је установио Константин биле су: 1. Галија – све галске дијецезе, Хиспанија и Британија 2. Италија – дијецезе Италија и Африка 3. Илирик – дијецезе Дакија, Македонија и привремено Панонија 4. Оријент – дијецезе Египат, Оријент, Азија и Понт Италија је касније је касније подељена на две дијецезе – Италија Анонарија (северно од Рима) и Италија Субурбиракија (јужно од Рима). За време Диоклецијана је извршена и реорганизација провинције Далмација. Издвојен је њен јужни део (отрпилике територије данашње Црне Горе) и створена је Превалитана, а из Горње Мезије је издвојена територија Косова и Метохије и створена је провинција Дарданија. Након што је 271. године напуштена стара провинција Дакија,од Горње Мезије су на десној обали Дунава формиране Ближа и Даља Дакија.

Константин Диоклецијан и Максимијан су се 305. године повукли са власти. Када је у Британији 306. године умро Констанције Хлор пре него су именовани нови цезари, Констанцијева војска је за цезара изабрала његовог сина Константина. Следећи пример колега из Британије, војска у Риму је за цезара извикала Максимијановог сина Максенција. Тада је избио грађански рат између двојице цезара, а у рату су учествовали и двојица прживелих владара из тетрархије – Максимијан и Галерије. Када су 310. и 311. године умрли Максимијан и Галерије, у сукоб између цезара се умешао Галеријев цезар Лициније. 312. године је дошло до сукоба између снага Максенција и Константина код Мулвинског моста, преко Тибра. Битка се завршила Константиновом победом, а Максенције се удавио у Тибру. Константин и Лициније су се међусобно признали и

- 78 -

заједно су 313. године издали милански едикт којим је хришћанство постало званична религија у римском царству. Нови грађански рат је 324. године избио између Лицинија и Константина. Исте године рат је и завршен Лицинијевим поразом и Константин је остао једини владар. Исте године подигнути су темељи града Константинопоља, не месту античког Византа. Град је завршен до 330. године и овештали су га и хришћански и пагански свештеници. Под Константиновим покровитељством 325. године је одржан Први васељенски сабор на коме је установљен симбол хришћанске вере. У IV су одржана још два васељенска сабора и на оба су се појавили отпадници од симбола вере. Константин је за своје савладаре прогласио синове који су га касније један по један наследили. Теодосије Велики (378 – 395) је успео да обнови јединство царства, а његовом смрћу 395. године оно се коначно распало на западно и источно. Граница између два царства није била прецизно утврђена, али је приближно ишла од залива Велика Сирта (између Триполитаније и Киренаике), па на север до Будве, па преко Динарида и дуж Дрине до северне границе царства. Западно римско царство је пало под ударом Германа 476. године, али су Римљани неке територије напуштали још много раније. 260. године су напуштена Декуматска поља под притиском Алемана, а из Дакије се римска војска повукла 271. године, док је 410. године напуштена и Британија.

РИМСКИ ПУТЕВИ Римски путеви су грађени постепено. Путеви у Италији су угланвом били из доба републике, а путеви у провинцијама су углавном изграђени у Афгустово доба. Они су грађени првенствено из стретешких разлога, али су имали и економски значај. Путеве је градила римска војска, када није ратовала. Пут је био дугачак 18 стопа и обавезно је био поплочаван или је бар насипан песком. Важнији путеви били су: - Via Appia – спајао је обале Тиренског и Јадранског мора. Ишао је у први деонице, од Рима до Брундизија. Прва деоница од Рима до Капуе изграђена је 312. године за потребе снабдевања војске у самнитским ратовима. Друга деоница је ишла од Капуе до Тарента, а трећа деоница од Тарента до Брундизија и завршена је 264. године. Овај пут се, после Јадранског мора, настављао на Via Egnatia који је спајао Драч и Солун и касније настављао путем Via Militaris до Константинопоља.

- Via Latina – повезивао је градове у Лацијуму. Његова изградња је почела 390/389. годие п.н.е. и трајала је око 50 година.

- Via Valeria – повезивао Рим са Хадријом на Јадранској обали - Via Aurelia – повезивао Рим са Генуом. Изграђен је 241. године п.н.е. и на њега су се настављали путеви кроз Нарбонску Галију који су водили кад Хиспанији.

- Via Flaminia – изграђен око 220. године п.н.е. Повезивао је Рим са Ариминумом.

- Via Aemilia – ишао је кроз Ломбардију, паралелно са реком Пад (дан. По).

- Via Popilia – представљао наставак прве деонице пута Via Appia и повезивао Капуу и Региј на крајњем југозападу Италије. Изграђен је 152. године п.н.е.

- Via Militaris – ишао је правцем Сингидунум – Наисус – Константинопољ. Постојали су и неки веома важни провинцијски путеви, нпр, Via Augusta или Via Agrippa.

- 79 -

- 80 -

СЕОБЕ НАРОДА Сеобе Германа Постојбина Германа обухвата простор од Северног и Балтичког мора на северу, до Дунава на југу и од Рајне на западу до Висле на истоку. Нека германска племена су живела и у јужној и источној Скандинавији, на острвима у Балтичком мору (Готланд, Сјеланд, Лоланд...) и на острву Јитланд (територија данашње Данске). Германи се деле на: 1. Северна германска племена – Скандинавија и Балтичка острва 2. Западна германска племена – око Везера и Рајне 3. Источна германска племена – око Висле 4. Полапске германска племена – око Лабе Само нека од многих германских племена су и током и после сеобе задржали своје имана која су носили и пре велике сеобе народа. Међу таквим племенима су: 1. Фризи – Фризија (данашња Холандија) 2. Хауци – око ушћа Везера 3. Лангобарди – доњи ток Лабе 4. Марси и Сугамбри – јужно од Лангобарда, средњи и горњи ток Лабе 5. Маркомани (Квади) – на територији данашње Чешке 6. Алемани – Декуматска поља („германски лимес“) 7. Тиринжани – горњи ток Везера 8. Баварци – Баварска 9. Франци – доњи ток Рајне 10. Јити и Англи – Јитланд и северна Немачка 11. Саси – Сасксонија

- 81 -

Готи и Визиготи Готи припадају скупини источних Германа и њихова постојбина је била око доњег тока Висле и на обалама Балтичког мора. Настаљивали су и острво Готланд у Блатичког мору и сам југ Скандинавије. Готи су своју сеобу започели средином II века, спуштајући се на југ уз горњи ток Висле. Њихово кретање је у почетку зависило од годишњег доба, гајења култура и сл. Због тога су њихове, али и сеобе многих других народа трајале годинама, па и деценијама. Коњички и сточарски народи, попут Хуна, су се много брже селили с једног места на друго што је, природно, убрзало и ток њихових сеоба. Готи су се селили у два правца – 1) уз Вислу до Дњестра, па низ Дњестар до Црног мора и 2) уз Вислу до Западног Буга, па у долину Припјата, одакле су се долином Дњепра спуштали до обала Црног мора. Овом сеобом у два паралелна правца, Готи су се поделили на две скупине – Визиготе (западне Готе) и Остроготе (источне Готе). Граница између ове две скупине била је река Дњепар. Насељавање обе скупине на нове просторе завршено је око 230. године и они ће на том простору остати, додуше Визиготи нешто краће од Острогота. Од 238. године почињу сукоби Гота са Римом, и то најпре Визигота, пошто су они били ближи границама римског царства. Визиготи су прелазили Дунав и упадали на територију Царства, пљачкали села и градове а потом се враћали преко реке. 240. године су опљачкали Никопоље, и упали у провинције Тракију и Македонију. 251. године је дошло до велике битке код Абрита у Доњој Мезији између Гота и Римљана. У овој бици је погинуо римски цар Деције. Током наредних двадесетак година, напади Гота су ишли у два правца и они су продирали на територије Рима и копненим и морским путем. Морским путем су преко из Црног мора пролазили кроз Босфор, Пропонтиду (Мраморно море) и Хелеспонт (Дарданели), и нападали готово сва острва у Егејском мору све до Крита. У овим акцијама су активнији били Остроготи. Што се продора копненим путем тиче, Готи (најчешће Визиготи) су преко Дунава упадали најпре у Горњу и Доњу Мезију, па затим Тракију и Ахају и долазили чак до Атине, а неке скупине су прелазиле и на Пелопонез. Отпор Римљана био је прилично неуспешан све до доласка цара Клаудија на власт. Клаудије је током 268. и 269. године сузбијао нападе Гота у неколико мањих битака, а 269. године је у великој бици која се одиграла у близини Ниша потукао велику готску војску. Неки извори кажу да је погинуло око 50.000 Гота. Након ове победе Клаудије је добио надимак Готски. Међутим, ова победа над Готима није зауставила њихов продор на територије царства већ му је само променила облик. Након 269. године Готи, уз дозволу Римљана почињу да се насељавају на тлу Царства. Цар Аурелијан је 271. године појединим скупинама Гота дозволио да се населе на територији Дакије. У наредним годинама, Готи ће на неки начин постати савезници Римљана јер ће им Цар дозвољавати да се насељавају у пограничним областима Царства како би спречили упаде других варвара. Готи су своје прве државе формирали на прострору од Црног мора до доњег Дунава. Нови талас сеоба покренули су Хуни, који су у другој половини IV века из Азије почели да продиру у Европу. Они су 375. године поразили Остроготе и укључили их у свој племенски савез. Већ наредне године Визиготи су, притиснути од стране Хуна, молили цара Валенса да им дозволи да се населе у трачкој дијацези. Међутим, Готи који су ту већ били насељени су убрзо подигли устанак против Рима и 378. године долази до чувене

- 82 -

битке код Хадријанопоља где су Готи нанели катастрофалан пораз Римљанима, а римски цар Валенс је погинуо у бици. Након те победе Визиготима је био отворен пут ка даљем насељавању Балкана. Крајем седамдесетих и почетком осамдесетих година IV века Визиготи су преплавили Балкан и њихово даље ширење је тек цар Теодосије успео да сузбије. Теодосије је 387. године склопио мир Визиготима и дозволио им да се населе у дијацези Илирик. До тада, Визиготи су бесумучно пљачкали римске градове на Балкану, а нарочито у Грчкој. Односи Рима и Визигота били су добри све до смрти цара Теодосија 395. године. Током владавине намесника Теодосијевих синова Аркадија и Хонорија, Визиготима није редовно исплаћиван данак и они су поново почели да пљачкају Тракију. Од 395. до 408. године владар из сенке западног римског царства био је magister militum Стилихон. Он је 400. године склопио договор са Алариком, вођом Визигота и тиме дозволио Визиготима да се населе у провинцији Епир. Међутим, Аларик се већ наредне године оглушио о договор и продро све до Венеције. Стилихон га је поразио у Ломбардији 403. године, и Аларик се враћа у Илирик, али не и у Епир. Међутим, већ 408. године је Стилихон убијен у завери, што је Аларик искористио па је заузео провинције Панонију и норик, а 410. године је успео да освоји и сам Рим. Аларик је наредне, 411. године умро, а наследио га је Аталуф који је Визиготе повео у Галију где је 412. године заузео Нарбон. Визиготи тада поново постају најамници у служби Рима и бране Царство од налета Алана и Вандала. Као награду су од цара добили Аквитанију где су убрзо након 412. године основали своју држацу са центром у Тулузу.

507. године у бици код Вујеа у близини Тура, Визиготи су страховито поражени од стране Франака и они се из Аквитаније повлаче у Шпанију. Тамо су основали нову државу и она је постојала све док је 711. године нису уништили Арапи.

Вандали Вандали такође припадају скупини источних Германа. Њихова постојбина је био средњи ток Одре. Седамдесетих година II века Вандали су почели да нападају римске границе. У III веку су били у некој врсти заједнице са Готима и цар Проб им је дозволио да се населе у западном делу провинције Дакије уз услов да ратују на страни Рима. Вандали су се потом, преко Дунава пребацили из Дакије у Панонију за време владавине цара Константина Великог. Услед најезде Хуна, Вандали се померају даље запад, према Норику, Рецију и Винделицију. Стилихон их је око 400. године убедио да заобиђу Италију и оду у западну Европу. Тако су се Вандали у зиму 406/407. године нашли у групи варвара који су прешли Рајну и ушли у Галију. Они су даље заједно са Свевима кренули ка Иберијском Полуострву и 409. године коначно стижу у Шпанију. Са њима долазе и Алани, неко азијско племе за које се сматра да потиче из области око Кавказа. У Шпанији Вандали су основали више својих државица, а Свеви, који су дошли заједно са Вандалима оснивају јединствену краљевину у области Галиције. Вандали, Силинзи, Асдинзи и Алани запоседају Бетику и ту стварају своје државе. Вандали су у Шпанији остали свега двадесетак година, када се под притиском Визигота који долазе у Шпанију селе у Африку.

429. године Вандале је краљ Гизерик превео преко Гибралтара и они су после само десет година заузели Картагину и ту створили своју краљевину. Вандалска краљевина је од стране римског цара и осталих народа призната тек 442. године. Вандали убрзо почињу да се баве гусарењем по Средоземном мору, припајају својој држави Сицилију, Сардинију и Корзику, а 455. године освајају и сам Рим који је том приликом крвнички опљачкан.

- 83 -

Након 15 дана пљачкања, Вандали се повлаче из Италије. Њихову државу је 455. годину уништио византијски војсковођа Велизар и припојио је Јустинијановом царству. Касније је ту основан картагински егзархат.

Бургунди Бургунди су живели у доњем току Одре, а насељавали су и острво Борнхолм, одаткле су их протерали Ругијци. Под притиском Ругијаца, Бургунди се спуштају у долину реке Варте, па одатле крећу најпре на југ, а потом на запад и долазе до долине Мајне где ће остати неких 200 година. 406. године су заједно са Вандалима и Свевима прешли Рајну, ушли у Галију и око града Вормса створили своју државу. Загосподарили су и долином РОне и околином Женевског језера. У састав њихове државе ушли су градови Лион, Женева, Оранж и Дижон, и на југ све до Авињона. 416. године су примили аријанство, а 436. године у поражени од Хуна у бици у којој је погинуо и њихов краљ Бундехар. Бургунди су дошли у сукоб и са Францима и Алеманима. Око 530. године Хлодовехови синови су покорили државу Бургунда и прикључили је Франачкој. Касније је на бившој територији Бургунда основано војводство Бургундија чије војводе су биле час на страни француског краља, час на страни немачког цара. Бургундија је коначно пала 1477. године након што је војвода Карло Смели претрпео низ пораза од фрнацуског краља Луја XI и Швајцараца.

Сеобе у Британију Римљани су Британију освојили 43-46. године н.е. и тамо формирали две провинције. Те провинције су се простирале до Шкотске која никада није освојена.Хадријан је према Шкотској саградио зид у висини Њукасла, а Антонин Пије је саградио други зид, у висини линије Глазгов-Единбург. Почетком V века, када је криза римског царства достизала свој врхунац, Стилихон је опозвао легије из Британије, а са

- 84 -

њима је кренуо и велики број римског становништва чиме се отворио пут за варварске народе. Пре Римљана, на тлу Британије су живели Иберијци и Келти. У Ирској су на јужној страни острва живели Ирци, а на северној Шкоти. На територији данашње Шкотске су живели Пикти и Брити (келтска племена). Након повлачења Римљана, прво почињу сеобе варвара који су већ насељавали Британију. Најпре Ирци потискују Шкоте, који прелазе на суседно острво и одатле потискују Пикте који даље потискују Брите. Ирци запоседају и области Велса, а Шкоти оснивају краљевину Далриаду на северу. Око 430. године, Англи, Саксонци, Јити и Фризи нападају територију данашње Енглеске. Њихово даље насељавање на простору Британије је дуг и спор процес који је трајао преко 100 година. Германи, заједно са Пиктима и Ирцима из Британије потискују Брите који прелазе Ла Манш и насељавају се у Бретањи, на северу Француске. Након насељавања у Енглеској, Германи оснивају неколико држава. У VII веку германске државе у Британији су се свеле на седам краљевина: Јити јужно од Темзе формирају краљевину Кент, а Саксонци поред Кента оснивају Сасекс. Западно од Сасекса основан је Васекс, а северно од ушћа Темзе и Есекс. Андли северно од Есекса формирају Источну Англију, па западно од ње Мерсију, а на најсевернијем делу Енглеске основана је и Нортамбрија. У VII веку најјача од ових краљевина је била Нортамбрија којиа је водила ратове са Мерсијем и ширила своје територије све до данашњег Велса.

Сеобе Нормана у Енглеску Скупине Нормана од IX до XI века врше нападе на територије Енглеске и Ирске. Данци у IX веку нападају источне обале Енглеске и освајају Нортамбрију и Мерцију. Након чега Васекс постаје доминантна германска краљевина. Након Данаца, долазе Нормани из Норвешке и Шведске. Поред Енглеске, Нормани су нападали и друге области у Европи. У Француској су у другој половини IX века основали совје војводство. Вилијем Освајач се 1066. године искрцао у Енглеску и у бици код Хестингса поразио последњег краља Васекса и ту успоставио своју власт. Енглеском је тада завладала норманска династија. Нормани су, иако су били владајући слој, били у мањини у односу на германе и англосаксонце, али су и поред тога били прилично значајан елемент у формирању енглеске нације.

- 85 -

Франци Франци на границе Рима долазе у III веку. Цар Јулијан Апостата их је потукао 358. године, а после им је дозволио да се населе у провинцији Белгика. Део главне скупине Франака су били Силијски и Рипуарски Франци. Силијски Франци су настањивали простор око доњег тока Рајне, а Рипуарски око средњег тока Рајне. Поред њих, ту су биле и мање скупине Франака (Хамави, Хати, Батавци...). Франци су живели у доњем току Рајне и на острвима око њене делте. Селили су се постепено не напуштајући своју постојбину на десној обали Рајне, а прелазили су и на леву, у Галију. Били су пре свега земљораднички народ са развијеним ратарством. ИМали су тзв десетерачки систем организације, а тако су се и насељавали – десетина се насељавала на једном простору. То је омогућавало брзу мобилизацију у случају потребе. У Галији Франци преузимају и виноградарство, а имали су и донекле развијено сточарство, лов и риболов. У зиму 406/407. године су прешли Рајну. У почетку нису били претерано значајни, али 451. године прилазе Римљанима и они заједничким снагама успевају да зауставе продор Хуна. Главни део војске римског војсковође Аеција у бици на Каталунским пољима били су Франци. После ове битке, Франци су запосели северну Галију, али нису формирали јединствену државу и имали су више краљева. У V веку се код Силијских Франака устаљује краљевских род Меровинга. Први значајнији владар био је Хлодовех (481 – 511) који је 486. године организовао поход на западну Галију коју је државо богати Римљанин Сиагрије. Хлодовех је поразио Сиагрија и припојио његове територије својој држави. Хлодовех је убрзо окупио све Франке под својом влашћу, а примио је и хришћанство из Рима. Хлодовех је у два наврата ратовао и са Алеманима и на крају их покорио. 506-507. године ратовао је са Визиготима и истерао их из Аквитаније након чега су они били принуђени да се спусте у Шпанију. Док је ратовао са Алеманима и Визиготима, Хлодовех је био у савезу са Бургундима и Тиринжанима, а када је рашчистио са овима, окренуо се и против савезника. Његови синови су око 530. године покорили и Бургунде и Тиринжане. Меровинзи су покоравањем поменутих народа створили велику и јаку државу која је обхуватала целу Галију изузев Провансе и део Немачке око Рајне. Проблеми за Франачку државу настају када су Хлодовехови синови желели да поделе државу на три дела. Од тада је Франачка готово стално била подељена на три дела – Аустразију (око Рајне), Неустрију (северна Галија) и Бургундију (око Роне и Сене). Све ове области имали су посебне владарске домове и мајордоме. Једини од Меровинга који је поново ујединио раздвојене области био је Дагоберт (623 – 638). Јединствена држава се након Дагобертове смрти поново распала. Услед вракова сродника, лоза Меровинга се временом дегенериссала и пропала. Државом су тада најпре управљали мајордоми, а касније су и мајордоми међусобно заратили. Међу способним мајордомовима се издваја мајордом Аустразије Карло Мартел који је поразио своје противнике и практично завладао целом државом. У његово време почиње најезда Арабљана који су 711. године покорили Визиготе а потом прешли Пиринеје и упали у Франачку. Карло Мартел их је зауставио победом у бици код Поатјеа 732. године. Карла Мартела је 741. године наследио Пипин Мали. Пипин Мали је коначно угасио лозу Меровинга, али на легалан начин. Када су Лангобарди 751. године освојили Равену, римски папа се уплашио велике моћи Лангобарда и позвао је Пипина Малог у помоћ. Он је 755. године поразио Лангобарде и предао папи Равену. То је означило

- 86 -

почетак стварања Папске државе која ће постојати током наредних векова и бити главна препрека ка уједињењу Италије. Папа је у знак захвалности Пипину Малом подарио краљевску круну. Пипин је касније покорио и Баварску и протерао Арабљане назад преко Пиринеја. Франачка је свој највећи успех доживела за време владавине Карла Великог који је освојио део Шпаније, Баварску, већи део Паноније, Корушку и Штајерску област, краљевину Ломбардију у Италији, а ратовао је и против Авара и победио их 796. године. Његова држава обухватала је практично целу западну и део средње Европе. Папа је на Божић 800. године крунисао Карла за цара под изговором да у Византији нема цара. Карла је 814. године наследио син Лудвиг Побожни, али се он бише бавио црквом и аскетизмом него управљањем државе. Практично су још током његовог живота државом владали његови синови. По споразуму у Вердену 843. године тројица Лудвигових синова су поделили царство између себе. Лотар је добио Италију, већи део Бургундије, Алзас и Лорену, али и царску круну. Лудвиг Немчки је добио немачке земље, а Карло Ћелави галске, односно француске земље. Ова подела Франачке државе представља и рађање Француске и Немачке као одвојене државе. Наредних четити до пет векова трајале се борбе између Француске и Немачке око Бургундије и на крају ће тек 1461. године Бургундско војводство освојити француски краљ Луј XI.

Хуни Хуни су били номадски народ туркемнско-монголског порекла. У II веку их је из Азије потиснуо народ Сијен-Пи, из кинеске династије Хан и они средином IV века продиру у Европу. У свом продирању најпре долазе у контакт са Аланима у областима око Кавказа и покоравају их. 375. године у бици побеђују Остроготе које такође укључују у свој племенски савез, и током наредне, 376. године и Визиготе потискују даље на запад. Крајем IV века Хуни су у свој племенски савез укључили и Гепиде и један део Словена (Анте). Касније се померају у Панонију где стварају своју базу за даље продоре ка западној Европи. Хуни својим кретањем ка западу потискују Германе који 406/407. године прелазе Рајну и насељавају се у Галији. С обзиром да су били коњички народ,

- 87 -

сеоба Хуна су се одвијале доста брзо. Углавном су се кретали равничарским пределима јер њихова војска састављена највећим делом од коњаника, на брдовитом терену није била делотворна.

445. године један од синова хунског вође, Атила убија свог брата и почиње самостално да влада. У то време долази до јачања хунског племенског савеза и они средином V века пустоше области на Балкану и у Тракији. Визанзинци су Хунима плаћали годишњи данак како их ови не би нападали, па се Атила окреће Западном римском царству. Хуни најпре продиру у Галију, пустоше Тријер, Мец, Ремс и долазе до Орлеана. У том свом продирању поразили су и Бургунде и један део њиховог народа укључили у свој племенски савез. 451. године долази до битке на облаи реке Сене, на Каталунским пољима, између Хуна и Римљана. Хуне је у бици предводио Атила, а Римљане magister militum Аеције. Иако је битка изгледа била нерешена, Атила је после битке почео да се повлачи према Италији и 452. године се састаје са папом Лавом I који га је одвратио од похода на Италију и Рим. Атила је умро 453/454. године и после његове смрти племенски савез Хуна се распада. До коначног размимоилажења разних племена Хуна долази након битке на реци Недао у Панонији 454. године. Тада се хунске власти ослобађају и Острготи. Највећи део Хуна се након ове битке вратио у своју постојбину, а преостале су асимиловали Авари који долазе крајем V века. Када се Авари касније буду повукли, Хуне ће асимиловати Мађари.

Остроготи Остроготи (Источни Готи) су на обалама Црног мора остали све до до Атилине смрти када су се ослободили хунске власти. Тада се померају ка Панонији, али не успевају да створе јединствену државу. Поделили су се на више скупина које крећу ка Италији, Балкану и Грчкој. Део народа који је повео Страбон је кренуо у Мезију и Тракију. Део који је повео Теодорих је кренуо ка Италији. 476. године Одоакар је предводио Острготе који су упали у Рим и збацили последњег цара Западног римског царства Ромула Августула. Одоакар није желео да постане нови цар Западног римског царства већ је као краљ остао на челу своје дружине. 478. године је кренуо у поход на Остроготе који су били у Илирику. Међутим, погинуо је 493. године. Тада Теодорих остаје једини вођа свих Острогота и преузима Одоакрове територије. Он влада као краљ у Италији и великом делу провинције Далмације, отприлике до Оногошта. Ову државу Острогота уништили су Јустинијанове војсковође Велизар и Нарсес у ратовима од 534. до 554. године.

Лангобарди Лангобарди су живели у доњем току Лабе, а касније долазе до обала Дунава. У VI веку су омогли Јустинијану у ратовима против Гота и временом почињу да се насељавају у Панонији, поред Гепида. Ту су остали све до 567. године када су Авари поразили Гепиде и почели да се настањују на њиховим територијама. Тада су Лангобарди, не желећи да живе у близини Авара напустили своје станиште и 568. године продиру у северну Италију. Освојили су северну Италију, средњу Италију без Рима и већи део јужне Италије. Лангобарде је искористио Папа у ратовима против Византије током VI и VII века. Лангобарди су 751. године заузели Равену али су је изгубили после само три године, од

- 88 -

Пипина Малог. Државу Лангобарда је 774. године уништио Карло Велики и од ње је остало само име једне покрајине у Италији.

Викинзи (Нормани) Сеобе Викинга биле су практично последње сеобе и одвијале су се у периоду од краја VIII до краја XI века. Викинзи су свој први напад усмерили ка Енглеској, 787. године. На почетку су ишли у малим групама, од по неколико бродова. Обично су преко ушћа река улазили у копне, али нису залазили много дубоко. Почетком IX века на удару Викинга била је и Ирска. Једна викиншка флота је први пут презимила у Ирској 840/841. године. 843. године једна викиншка скупина је презимила и у Франачкој, а 851. године једна скупина се насељава у Енглеској. Они су 845. године Сеном дошли и до Париза и спалили делове града. У следећих двадесетак година нападали су и пљачкали градове и села на обалама Сене, Роне и Гароне. 865. године се искрцавају у Источну Англију и освјају је, као и источну Мерсију. Након смрти Карла Ћелавог 877. године Нормани су жестоко опљачкали француске земље, а највише је страдала Фландрија. 882. године су долином Рајне дошли и до Тријера. Норманске сеобе су ослабиле током X века. 902. године су их Ирци протерали из Дабилна, али је њихов утицај опстао у Енглеској, нарочито после смене династија 1066. године. У XI веку део Нормана је прошао кроз Гибралтар и ушао у Средозмено море где су освојили Сицилију и делове јужне Италије и основали своју краљевину. Током XI и XII водили су ратове са Византијом око Балкана. До краја XII готово све њихове државе нестају као последица разних сукоба.

Мађари Мађари продиру у Европу 895. године и трајно се насељавају у Панонији где су пре њих били Хуни и Авари. Оно што је омогућило Мађарима да се задрже на освојеним просторима било је то што су променили свој начин живота. До тада су били номадски народ и бавили се сточарством, а доласком у европу постају седелачки народ. Ипак, имали су амбиције да продру даље на запад, али их је у томе спречио немачки цар Отон I који их је 955. године поразио у бици на Леху. Након тог пораза, Мађари се враћају у Панонију и ту стварају своју државу – Мађарску (Угарску) која ће постати значајна средњовековна држава. Мађари су доста бити за сеобе Словена јер је тек њиховим коначним смештањем у Панонију дошло до поделе на Источне, Западне и Јужне Словене пошто су се Мађари практично настанили у између ових скупина.

- 89 -