Kant o svesti u "Kritici čistog uma" by MPhil Olivera Z. Mijuskovic

Autorska prava su zaštidena zakonom. Svako korišdenje tekstom bez citiranja I umnožavanje bez dozvole autora smatrade se prekršejem i bide sankcionisano pred nadležnim organima.

www.filozofski-pogledi.op.rs Miloš Mihajlović, Filozofski fakultet, Beograd

Kant o svesti u Kritici čistog uma Miloš Mihajlović

Uvod Kantove tvrdnje o svesti predstavljaju glavno mesto Kritike čistog uma, na šta se možda ne ukazuje dovoljno pažnje. Kantove tvrdnje o svesti predstavljaju jedno odlično polazište za dalje bavljenje problema svesti i njegova stanovišta su značajno uticala na kasnije filozofe, što na nemačke filozofe u XVIII i XIX veku, što na novije filozofe koji su se bavili ovim problemom u XX veku. Kantovo stanovište o upotrebi pojmova i sintetisanja čulnih podataka je prihvaćeno sa dosta simpatija od strane takozvanih funkcionalista u novijoj filozofiji duha, dok se Kantove tvrdnje o tome da je svest mentalno stanje drugog reda tj. da je jedno mentalno stanje koje prati sva ostala mentalna stanja subjekta, često koriste i danas kada se govori o ovom problemu. Ja ću u ovom radu govoriti najpre o Kantovoj teoriji kako saznajemo čulne predmete, a zatim ću preći na njegove tvrdnje o svesti. Na kraju teksta ću naglasiti da smatram da Kantovo stanovište implicira da moramo svesno opažati, tj. da ne postoji nesvesno opažanje; što je možda interpretacija sa kojom se neće svi složiti. Dakle, u ovom radu razmotriću neke Kantove tvrdnje o svesti koje je on izneo u Kritici čistog uma. Redom, biće govora o: načinu na koji saznajemo predmete, sintetičkom jedinstvu svesti kao jednom nužnom uslovu za mogućnost iskustva, svesti o sopstvenoj egzistenciji, i načinu na koji smo svesni sopstvenog identiteta.

Elementi saznanja Glavna razlika koja postoji kod Kanta po ovom pitanju je razlika izmeĎu čiste svesti i empirijske svesti.

Empirijska svest jeste zapravo bilo koja aktuelna svest. Kant ovim terminom

označava to da smo mi svesni nečega. Po Kantu, kako ćemo kasnije videti, da bismo bili svesni nečeg moramo da imamo i neki čulni utisak, što znači da empirijska svest sadrži i neki opažaj koji je praćen nekim osetom. Empirijska svest nije potpuna suprotnost od čiste svesti, jer i sama empirijska svest pretpostavlja jednu formu mišljenja to jest čistu svest. Kada Kant govori o ,,čistoj svesti’’ on govori u kontekstu njegovog transcendentalnog ispitivanja, dakle govori o jednom uslovu za moguće iskustvo. On apstrahuje od onog što je dato u pojavi, i pronalazi da postoje takve predstave koje su dobijene samim mišljenjem. Onda Kant tvrdi i da sve te predstave čistog mišljenja imaju jednu zajedničku formu, tj. da subjekt prilikom mišljenja mora imati predstavu ,,Ja mislim’’. Čista svest je jedna forma misli, to je ,,čista’’ misao pošto ona ne sadrži ništa empirijsko što nam je dato preko čula. Kant koristi ovaj termin ,,čista svest'' da bi označio svojstvo naših misli, a to je da mi ukoliko mislimo moramo svesno da mislimo. U daljem radu ću pokušati da što potpunije izložim šta Kant podrazumeva pod ovim pojmovima čiste i empirijske svesti i kakve posledice slede iz toga. Čista svest je u odeljku ,,Transcendentalna analitika’’ izložena kao osnovni uslov za mogućnost iskustva. Pod ,,iskustvom’’ Kant podrazumeva saznanje uopšte, saznanje bilo kog predmeta. A kada govori o saznanju podrazumeva da postoji subjekt koji saznaje, i nešto što subjekt saznaje ( predmet ili objekt saznanja). Kant razmatra koji su uslovi pod kojima se može formirati naše iskustvo i transcendentalnim metodom izlaže te nužne pojmove koji se moraju pretpostaviti ukoliko je moguće da se formira iskustvo. Bitno je istaći elemente jednog saznanja. Osnovno Kantovo stanovište je da mi možemo imati samo znanje o pojavama, a ne o stvarima po sebi. To jest, mi možemo znati samo kako se nama nešto pojavljuje, a ne kakva je stvar po sebi, bez odnosa prema nama. Kant na pojavi razlikuje materiju i formu. Materija je ono što nam je dato u opažaju i to pripada osećaju. Forma je ono što nam nije dato u osećaju, već što mi sami pridajemo pojavama. Postoje forme mišljenja, to su pojmovi; i forme čulnosti, to su prostor i vreme.

Kant razlikuje dve sposobnosti duše: sposobnost da ona prima predstave (čulnost) i sposobnost da ona povezuje predstave (razum). Da bismo imali iskustvo ili saznanje potrebna je i jedna i druga sposobnost duše, potrebno je i da opazimo neke predstave i da ih povežemo: ‚‚Opažaji bez pojmova su slepi, misli bez sadržaja su prazne''.1 Kant, dakle, smatra da mi spajamo različite čulne predstave i na taj način formiramo iskustvo. Ukoliko imamo jednu čulnu predstavu ona ne bi bila ni u kakvom odnosu sa ostalim čulnim predstavama. U tom slučaju mi bismo imali samo neke trenutne čulne utiske2 , meĎutim Kant smatra da je potrebno da imamo u svesti i odnos nekog pojedinačnog utiska sa drugim utiscima, i tek na taj način formiramo odreĎenu predstavu nekog objekta. Te odnose izmeĎu različitih čulnih utisaka stvaramo mi sami kao misaona bića. Dakle, mi kao saznajni subjekti, moramo još i da povezujemo različite predstave i tako formiramo jedno iskustvo. Nama su preko čula dati neki utisci, pa ako, na primer, gledamo u nešto, mi ćemo imati možda neke šarene mrlje, ali Kant smatra da mi ne bismo imali predstavu nekog objekta3 , već je potrebno da ove različite mrlje povežemo na neki način, a to povezivanje obavlja subjekt posebnim kognitivnim aktima. Pa ako mi, na primer, usmerimo pogled prema nekom dvorištu u kome se nalazi neka kuća, nama će preko čula biti data neka materija (neke boje), ali mi samim tim ne bismo imali predstavu te kuće, već je potrebno da mi te različite čulne datosti povežemo na neki način da bi to bio opažaj jednog predmeta, u ovom slučaju kuće. Da bih povezao ovu raznovrsnost koja je data u opažaju potrebno je , po Kantu, da imam i neku predstavu koja nije data u čulima, a to je čist pojam. Pojam bi bio jedan princip (pravilo) po kome povezujemo raznovrsnost. Kant navodi da mi prilikom brojanja pretpostavljamo da brojimo po nekom ,,zajedničkom principu jedinstva čulne raznovrsnosti’’4 . Za primer jednog takvog principa, Kant uzima dekadni sistem. Sam pojam dekadnog sistema nije nešto što nam je dato u opažaju već je to predstava jednog metoda po kome spajamo čulne predstave. Pa, dakle, samo pod pretpostavkom da smo svesni jednog načina na koji povezujemo predstave, moguće je samo povezivanje. Bitno je, da Kant, kako sam već naveo, smatra da je moguće jedno spajanje 1

Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Grafički atelje DERETA, Beograd, 2003. god., str.86. Kant koristi termin ,,čulna raznovrsnost'' kada govori o utiscima koji su nam dati preko čula. 3 To jest, svest o nekom objektu. 4 Zajednički princip po kome se od različitih čulnih utisaka formira jedna predstava. Pa smo tako, recimo, svesni principa dekadnog sistema, to jest da brojimo jedinice na odreĎeni način. TakoĎe smo svesni i šta je jedinica u brojanju. 2

različitih predstava samo ako imamo pored čulnih predstava i predstavu jednog metoda po kojem spajamo te predstave to jest ako smo svesni tog metoda. Da bismo obavili povezivanje (sintezu) predstava potrebni su nam pojmovi koji su čiste misli i ne sadrže ništa što je dobijeno empirijski. Kant će potom tvrditi da postoje i takvi čisti pojmovi koji su nužni u svakom iskustvu i naziva ih kategorijama. Pošto se oni nužno nalaze u svakom iskustvu oni onda sačinjavaju i samu mogućnost iskustva što Kant kasnije dokazuje u transcendentalnoj dedukciji. Ovi osnovni čisti pojmovi označavaju osnovne kognitivne radnje samog subjekta5 bez kojih nije moguće iskustvo. Tako, recimo, kategorija jedinice označava to da mi iz neke date čulne raznovrsnosti izdvajamo ono što ćemo uzeti za jedinicu u brojanju. Ako imamo neku sliku koja se sastoji od šarenih kvadrata koje opažamo mi možemo odabrati za jedinicu plave kvadrate ili kvadrate neke druge boje ili možemo uzeti da su jedinice recimo plavi i zeleni kvadrati koji stoje jedni pored drugih pa brojati koliko ima takvih jedinica. Dakle, sam taj akt odreĎivanja jedinice predstavlja jedan čisto subjektivni akt ili Kantovim rečnikom jednu ,,moć subjekta'' i nije nešto što je dobijeno empirijski. Kant, pored prethodno navedenih tvrdnji, govori i da je za iskustvo potrebno čulno opažanje (data raznovrsnost), prosto povezivanje ili reĎanje u uobrazilji6 , i pojmovi: ,,Pojmovi daju jedinstvo čistoj sintezi i jedino se sastoje u predstavi nužnog sintetičkog jedinstva’’.7 Da rezimiram ono što je prethodno rečeno o pojmovima. Svaki pojam je neko jedinstvo, i može se reći da je to jedinstvo postupka sinteze.8 Da bi se izvršila sinteza potrebno je da u tom aktu sintetisanja budemo svesni pravila sinteze; ukoliko nismo svesni pravila, taj akt sintetisanja nije ni moguć (ako, na primer, zaboravim šta mi je jedinica u brojanju). Dakle sinteza kao jedan čin sadrži raznovrsne čulne opažaje i istovetan postupak sintetisanja koji je izražen u pojmu. Čin sintetisanja se obavlja kao jedan jedinstven akt, a to je obezbeĎeno pojmom tj. time što imamo u svesti jedno pravilo sintetisanja.

Po pretpostavci, predstave su dobijene ili delovanjem objekta na subjekta koji saznaje, ili samim delovanjem subjekta koji saznaje. 6 Uobrazilja je jedna funkcija duše pomoću koje predstavljamo predmete iako nam nisu dati u opažaju. 7 Imanuel Kant, Kritika čistog uma, op. cit., str. 98. 8 Videti: Miloš Arsenijević, ,,Kantova teorijska filozofija'' u Filozofske studije VI ,Filozofsko društvo Srbije, Beograd, 1975 god., str. 29-32.

Sintetičko jedinstvo apercepcije (svesti) Kant navodi da sve naše predstave moraju biti obuhvaćene u jednoj svesti. Ukoliko sam ja svestan jedne predstave nju mogu spojiti samo sa predstavom koje sam takoĎe svestan. Ono što nije u istoj svesti ne može biti sintetisano. Na primer, ako jedan čovek čuje jednu reč neke rečenice, a drugi čovek drugu reč, onda ne postoji svest o jednoj rečenici, jer se pojedinačne predstave nalaze u dve različite svesti. Pa ako ja imam predstavu neke rečenice, onda se sve pojedinačne predstave iz kojih je ona sastavljena, moraju odnositi prema jednom istom subjektu koji saznaje tu predstavu. Po Kantu, to da se sve predstave nalaze u jednoj svesti je osnovni uslov za mogućnost saznanja. I to je ono što on naziva sintetičkim jedinstvom svesti. Ukoliko mora postojati jedna svest u kojoj su obuhvaćene različite predstave, onda se različite predstave nalaze u nekom odnosu prema jednoj istoj predstavi, a to je predstava: Ja mislim. Da bi postojalo jedinstvo svesti potrebno je da se sve predstave odnose prema jednoj zajedničkoj predstavi.9 Korisno je imati u vidu da Kant pored ove tvrdnje da mora postojati jedna predstava koja prati sve ostale, posmatra sintezu kao jedan proces koji je suprotan analizi. U analizi mi raščlanjujemo ono što se već nalazi u jednom pojmu, a Kant navodi da je potrebno najpre da obavimo sintezu (tj. da sastavimo različite predstave koje nemaju ničeg zajedničkog) da bismo dobili jedan pojam koji kasnije može da se analizira. U postupku sinteze je pretpostavljano neko x (logički subjekat) u kome se spajaju različite predstave (predikati). Ovo x je samo jedan logički subjekat koji sadrži svoje predikate. Ovo x bi, po Kantovoj teoriji, bila moja svest koja prati sve predstave i u kojoj se sjedinjuju predstave. A, kao što smo videli, Kant takoĎe smatra da to mora biti jedna identična svest, i nju označava sa ,,Ja mislim’’. Ukoliko ne postoji ta predstava koja je zajednička za sve ostale, onda ni sama sinteza nije moguća. Jer, onda ove dve različite predstave nisu ni u kakvom odnosu jedna naspram druge. Tek, ako su obe u odnosu prema istoj predstavi ,,Ja (mislim)’’, onda možemo da ih spojimo. Dok su pojmovi samo pravila po kojima se čulna raznovrsnost podvodi pod zajedničku predstavu koja je označena kao ,,Ja mislim’’. Ili, drugačije

Ovo je pomalo nezgodna tačka prilikom interpetiranja Kanta, jer Kant ne obrazlaže dodatno svoje tvrdnje da mora postojati jedna identična predstava . Kant izgleda direktno zaključuje iz same tvrdnje da sve predstave moraju biti u jednoj svesti na to da se te predstave odnose prema jednoj zajedničkoj predstavi, i ne nudi nikakvu dodatnu argumentaciju za to.

rečeno, čisti pojmovi izražavaju jedan način na koji se raznovrsne čulne predstave nalaze u jednoj svesti. U ovom smislu trebamo shvatiti da: ,,Ja mislim mora moći da prati sve moje predstave.’’10 Ukoliko želimo da spojimo dve različite predstave, one moraju biti u odnosu prema jednoj zajedničkoj predstavi, a po Kantu, to je predstava: Ja mislim; koja rekao bih označava to da sam svestan svojih misli. Samo ako se različite predstave odnose prema jednoj zajedničkoj predstavi postoji jedinstvo svesti, u suprotnom se te predstave ne nalaze u jednoj svesti. Samim tim što postoji jedna predstava ( to je ,,Ja mislim’’) koja je zajednička za bilo koju sintezu, onda je ona i nešto što je isto u svakoj pojedinačnoj sintezi. Na ovaj način možemo da objasnimo identitet svesti. Ali ovo će biti detaljnije razmotreno u daljem tekstu.

Samosaznanje iliti svest o sopstvenoj egzistenciji To što ja mogu da mislim jeste postojanje neke inteligencije; ja mogu biti svestan svoje moći mišljenja kao nečeg što je različito od samih oseta. Ali Kant smatra da ukoliko ne bih imao opažaje, ja ne bih bio svestan toga da mislim. Ukoliko sudim da ja mislim, ja moram misliti o nečemu, dakle potreban nam je i čulni element. Ukoliko ne mislim ni o čemu ja ne mogu biti ni svestan toga da mislim. Odredba moje egzistencije zahteva opažaj i zato stav ,,Ja postojim” bez opažaja nije moguć. Kant navodi da se u čistoj predstavi ,,Ja mislim’’ nalazi neka egzistencija, no da ona nije odreĎena. Samo ,,Ja mislim’’ je jedna forma mišljenja, ali ona sama nije nikakvo iskustvo. Da bismo imali neko iskustvo potrebno je da imamo i opažaj. Pa zato ja saznajem sebe samo kao pojavu koja mi je data preko opažanja, isto kao i sve druge objekte. Ovo je u skladu sa Kantovim tvrdnjama da su kategorije nužni uslovi iskustva i da one mogu biti realizovane samo ako je dat neki opažaj. Kategorije su čisti pojmovi razuma bez kojih nije moguće iskustvo. Ukoliko ne koristim, na primer, pojmove supstancije i uzročnosti da

Imanuel Kant, Kritika čistog uma, op. cit., str. 109.

pomoću njih spajam čulne predstave, ja ne mogu formirati nikakvo iskustvo. Kant smatra da se kategorije mogu odnositi na objekte samo pomoću vremenskih odredbi (,,shema’’, kako ih Kant naziva), koje pak sadrže i opažaj jer je vreme samo forma čulnog opažaja. One se mogu odnositi samo na čulni opažaj, u suprotnom, one su samo proste forme bez ikakvog značenja i mi samo pomoću njih ne možemo predstaviti nikakav predmet. Pošto sama predstava

,,Ja mislim’’ ne sadrži nikakav opažaj onda ne možemo da

primenimo na njega kategorije, tako da nije moguće nikakvo iskustvo o meni kao misaonom subjektu.12 Zato je nužno da ja opažam nešto preko čula da bih onda mogao da primenim kategorije, i tada postajem svestan sebe, tj. postajem svestan toga da ja mislim (sopstvene mentalne aktivnosti). Dakle sopstvena egzistencija se ne može odrediti zasebno već samo tako što mi imamo neke predstave koje su nam date pomoću čula13 . ,,Ja mislim’’ je samo forma mišljenja, ali mi te forme ne bismo bili svesni ili je ne bismo saznali da nije čulnih opažaja. TakoĎe, ovo znači da mi sopstvenu egzistenciju bez opažaja ne bismo mogli nikako da predstavimo u vremenu. Ukoliko ne opažam sebe kao pojavu u vremenu onda ja ne mogu da upotrebim kategorije uzročnosti i supstancijaliteta te nije moguće ni da sebe predstavim u vremenu, pošto ove kategorije omogućavaju predstavljanje vremenskih odnosa. Ja ne bih bio svestan svog postojanja u prošlosti ili u sadašnjosti, ukoliko mi nisu bili dati neki opažaji. ,,Ja'' u stavu: ,,Ja postojim misleći’’ je obezbeĎeno od jednog misaonog subjekta, to je misao koja prati sve ostale misli. Dok je ovo da ,,ja postojim’’ obezbeĎeno od strane opažaja. Ako sam svestan samoga sebe, ja takoĎe moram biti svestan i nečega što mi je dato kao pojava, te sadrži i neki opažaj. Na primer, ako sam svestan da povlačim liniju, moram biti svestan linije kao jednog objekta koji ima neki kvalitet (neka boja koja mi je data preko čulnog oseta); i slično. Ipak, svi ovi opažaji koje pripisujemo vlastitom Ja, jesu samo predikati mene kao subjekta, oni 11

Kategorije izražavaju samo način na koji je moguće kombinovati predstave. Ali mi moramo imati i neke date čulne predstave koje onda možemo da kombinujemo na odreĎeni način. Kategorija uzročnosti, na primer, jeste čista forma mišljenja, a mi moramo imati i pojave koje su nam date preko čula da b ismo onda smatrali da jedan dogaĎaj uzrokuje drugi. Ukoliko nema pojava, uzročnost je samo jedna moguća forma mišljenja bez ikakvog značenja. 12 Jedino mogu kada je već formirano iskustvo, na pojavama razlikovati ono što sam ja formirao (svoju aktivnost) i ono što mi je dato. 13 Zato Kant kaže da iz stava ,,Ja mislim’’ ne možemo zaključiti na stav ,,Ja postojim’’, kao što to čini Dekart, već nam je za taj zaključak potreban opažaj. ,, Ja mislim’’ označava samo formu mišljenja, a ,,Ja postojim’’ je empirijski sud koji sadrži opažaj.

nisu opažaj samog Ja.14 Kant ne želi da tvrdi da sam ja samo jedan skup pojava koje sam opazio. Ja je nešto što prati sve moje predstave, a ja mogu biti ,,bilo koji objekt, bilo koja kompilacija objekata i bilo koja sukcesija objekata’’, kako kaže Endrju Bruk.15 Samosvest je osobina subjekta koji misli.

Kako smo svesni identičnog Ja, i odakle ta predstava Kant kaže da smo mi na osnovu svesti o sintezi svesni našeg identiteta svesti; samo kada se obavlja sinteza mi smo svesni da smo mi jedan identičan subjekat. Ako imamo samo čulne utiske, ne možemo biti svesni našeg postojanja, opet ako imamo samo misao ,,Ja’’ koja je ista u svakom opažaju, ali nemamo opažaj, ni tada nećemo biti svesni svog postojanja. Kao što je to da ja mislim uslov mogućnosti iskustva, tako je i to da ja opažam nešto uslov mogućnosti svesti o sopstvenoj egzistenciji.16 Mada smo došli do toga da ne možemo biti svesni svoje egzistencije bez opažanja, i toga da Kant tvrdi da predstava sopstvenog identiteta dolazi samo preko mišljenja, i dalje ostaje nerazjašnjeno kako Kant tačno smatra da smo mi samosvesni ili kako dobijamo predstavu sopstvenog identiteta ako on smatra da je sigurno ne dobijamo pomoću čulnih predstava. Kant nesumnjivo govori da predstava o Ja potiče od akta sintetisanja, no nije baš najjasnije šta ovo znači. Patricija Kičer, recimo, pokazuje u svom argumentu da time što smo svesni odreĎenih predstava mi smo svesni i naše aktivnosti, ali onda postavlja pitanje kako smo pri tom samosvesni, odnosno šta je tačno ova ,,samosvest''? Kant je verovatno mislio da je neophodno da subjekt bude u nekom odnosu identiteta sopstvene svesti (S=S) da bi obavio sintezu, što znači da on mora stalno imati jednu istu predstavu, a to je da mora biti svestan toga da misli, i on taj odnos identiteta svesti označava kao ,,Ja mislim’’. Po Kantovoj teoriji, mišljenje jeste spajanje predstava prema kategorijama, pa stoga, ja moram biti svestan tog spajanja, dakle postoji svest o mišljenju (tj. spajanju predstava) a 14

Ja je čista misao. Andrew Brook, ,,Kant, self-awareness and self-reference’’, tekst dostupan na: http://httpserver.carleton.ca/~abrook/kant-self.htm 16 Miloš Arsenijević, ,,Kantova teorijska filozofija'', op. cit., str. 57. 15

ne samo trenutna svest o utiscima.17 Taj identitet svesti se nalazi samo u pravilu sintetisanja, a pošto se svaka sinteza mora obavljati prema čistim pojmovima, to znači da se taj identitet svesti nalazi već u sintezi koja se obavlja prema tim čistim pojmovima, zapravo identitet svesti subjekta je identitet načina na koji spajamo predstave. Pa pošto je taj način sintetisanja nužan za svako saznanje, onda se svaka sinteza mora obavljati svesno. I dakle, subjekat koji saznaje je identičan u procesu saznanja, ali je to identitet mentalne radnje subjekta18 . Ja smatram da je Kantovo stanovište da mišljenje (spajanje predstava) nije moguće ukoliko nismo svesni toga da mislimo, jer se identitet svesti nalazi samo u svesti o pravilu sintetisanja. Prema tome, nije moguće spajanje predstava ukoliko to ne činimo svesno. A samo spajanje predstava je moguće na osnovu čistih pojmova, dakle mi moramo imati svest o tim čistim pojmovima kada vršimo spajanje predstava. Dok je samo to svojstvo da smo mi svesni naše radnje jedna moć subjekta, to jest, jedna sposobnost da smo svesni sopstvene radnje. Iz navedenih razloga uzimam da je Kantovo stanovište da kognitivni akt povezivanja predstava ne može biti obavljen nesvesno već da mi moramo svesno povezivati predstave na odreĎeni način. Moramo, na primer, prilikom brojanja imati u svesti to da mi dodajemo jedinicu jedinici (što bi bio pojam broja; mi smo svesni da obavljamo akt brojanja). Pa smo mi tokom tih kognitivnih aktivnosti u nekom identitetu svesti, a taj identitet je identitet načina po kome spajamo predstave tj. svest o tim pravilima po kojima se obavlja spajanje predstava.19 Pošto Kant govori da je moć mišljenja isto što i moć suĎenja i takoĎe da ista funkcija koja daje jedinstvo predstavama u jednom sudu, daje jedinstvo i sintezi predstava u jednom opažaju, smatram da se jedan sud ili sinteza mora obaviti svesno. Kant navodi primer da mi imamo oset toplote i tražimo šta je uzrok te predstave, i za uzrok uzmemo da je to zagrejana peć20 . Dakle, ovaj akt je jedan proces sinteze, i u njemu se nalazi jedan dat čulni utisak i svest o tome da je nešto uzrok tog utiska. Mi onda ,,tražimo’’ predstavu koja je uzrok, jer mi možemo da odredimo za uzrok i neku drugu predstavu, a ne predstavu zagrejane peći; Kantovim rečnikom, podvodimo jednu predstavu pod pojam uzroka. Ali prilikom tog ,,traženja’’ mi imamo jednu istu 17

Postoji jedan kontinuitet svesti, mi smo u procesu sintetisanja predstava svesni jedne iste predstave, inače ne postoji kontinuitet svesti već je svest podvojena (što znači da ne p ostoji jedna svest). 18 Identitet načina sintetisanja predstava. 19 Ukoliko ja brojim, moram biti svestan toga da brojim tj. da dodajem jedinicu jedinici. 20 Pa ako sam zapamtio da sam tada imao oset toplote, onda sam zapamtio i ono što je bio uzrok toga i on o što je kasnija posledica toga. Ja nemam u svesti samo taj utisak, već povezanost tih predstava.

svest, a to je da nešto mora biti uzrok te predstave, pa mi na neki način svesno biramo od mnoštva predstava jednu predstavu za taj uzrok. Ceo taj akt je dakle obavljen svesno. Isto tako, prilikom brojanja ja moram da budem svestan toga da brojim tj. da dodajem jedinicu jedinici, i moram biti svestan toga šta mi je jedinica u brojanju. Nije dovoljno zapamtiti samo koliko je bilo tih jedinica ranije već je potrebno tokom tog akta imati u svesti šta uopšte radimo. Pa zato ne mogu nesvesno da prebrojim koliko ima jedinica, već moram da ,,tražim’’ koliko još ima stvari koje posmatram kao jedinicu i moram biti svestan toga da brojim tj. da dodajem jedinicu jedinici. Dakle, subjekt mora aktivno da učestvuje u procesu saznanja, on mora svesno ,,tražiti’’ jedinicu ili uzrok. Kada čitamo, mi imamo predstavu neke rečenice i ona je dobijena tako što smo spojili različite reči u jednu predstavu. Mislim da se može reći da time što sam ja svestan jedinstva odreĎene predstave (svaka predstava je po Kantovoj teoriji spoj više različitih predstava), ja predstavljam i svoje jedinstvo. Kada ja čitam ili kada povlačim liniju ja sam svestan nekog identiteta u tome aktu; da ja imam, u ovom drugom slučaju, istu misao o povlačenju linije. Ova misao je ono što je identično kroz ceo akt. Mi smo svesni identiteta radnje, to jest načina na koji vršimo sintezu predstava. A ovo jedinstvo radnje o kome govorimo je svakako moć subjekta.21 Ako sam u pravu, onda mi sebi predstavljamo jedan identitet svesti, kroz pravilo radnje, jer u sintezi ne postoji ništa što je identično tokom procesa sinteze osim pravila po kojem vršimo sintezu predstava. Odavde verovatno sledi da ja mogu biti svestan samog sebe samo ako sam svestan neke radnje koju obavljam u mislima (tj. ako imam svest o pravilu po kojem spajam različite predstave). Ja sam svestan sebe kao jednog subjekta, jer ja obavljam jednu aktivnost, jednu radnju u kojoj formiram iskustvo. Patricija Kičer takoĎe smatra da Kant misli da time što mi obavljamo neku samostalnu mentalnu aktivnost mi smo u isto vreme i samosvesni.22 Ona zapravo dodaje: da svaki subjekt saznaje neku informaciju na sebi svojstven način, jer on saznaje tu informaciju u skladu sa prethodno formulisanim pravilima sinteze, koja su dobijena na osnovu kategorija 21

Ja sam u ovom radu objasnio ulogu misli i čulnih utisaka u saznanju, mada nisam razmatrao na osnovu čega Kant razlikuje misli i čulne utiske za šta je možda potrebno dodatno objašnjenje. Ali, meni je ovde cilj samo da pokažem odakle se dobija predstava o identičnom Ja. 22 Patricia Kitcher, ,, Kant on selfconsciousness’’, The Philosophical Review, Vol. 108, No. 3, Duke University Press on behalf of Philosophical Revew, July 1999., page 381. Tekst dostupan na: http://www.jstor.org/stable/2998465?origin=JSTOR-pdf

uzročnosti i supstancijaliteta. Kičerova smatra da je samosvest kod Kanta svest o tim kreativnim kognitivnim aktima. Kada ja povlačim liniju, ja sam svestan jedne radnje koja je identična tokom vremena; i kada ja opažam neki dogaĎaj, ja ga dovodim u vezu sa prethodnim dogaĎajima preko kategorije uzročnosti, i opet ja svesno izvodim jednu kognitivnu radnju. Sad, pošto smo mi svesni celokupne radnje, mi smo svesni i sopstvenog identiteta (nečeg što je identično kroz vreme). Ali, ova ,,samosvest’’ jeste samo svest o identitetu sopstvenih saznajnih radnji koje obavljam, ona nije neka supstancija koja je identična u raznim vremenima, ovde se ne tvrdi numerički identitet neke spoljašnje stvari. Kant u kritici trećeg paralogizma tvrdi da mi ne možemo znati da li je duša numerički identična kroz vreme, jer numerički identitet zahteva da neki kvalitet traje kroz vreme, a mi nemamo nikakav opažaj našeg Ja. Ovde se, pak, govori o identitetu radnje kao o identitetu misli (kognitivna aktivnost). Ne može se govoriti da duša ostaje ista u smislu u kome neka fizička stvar traje kroz vreme, jer su za to potrebne kategorije i opažaji. ,,Ja’’ je reč koja označava jednu mentalnu radnju. Ako ja, recimo, spajam različite dogaĎaje po formi neke uzročnosti, onda ja formulišem neka pravila: šta nužno sledi posle nečega. Ta pravila mogu biti različita ali ih spajam po toj formi. Ja sam u spajanju različitih dogaĎaja svestan pravila po kojima ih spajam i ja sam svestan da je to jedna (ista) radnja. Dakle, kada Kant govori o samosvesti kao jednoj moći subjekta, on govori o našoj sposobnosti da svesno vršimo neku mentalnu radnju (neku sintezu). Mi prilikom spajanja predstava pamtimo jedno pravilo i nastavljamo da ga primenjujemo. Ja imam u svesti pravilo uzročnosti i svesno podvodim predstave pod ovaj pojam. I ja moram tokom akta spajanja predstava imati u svesti pravilo uzročnosti, u trenutku kada izgubim to pravilo iz svesti, prestaje mišljenje, pa dakle ne postoji nikakva svest. Pored ovoga, Kant tvrdi i da je identitet čistih akata23 nužan za saznanje, pa mi ako imamo neko saznanje mi nužno imamo u svesti i taj identitet radnje. Dakle, nemoguće je biti svestan svog identiteta ukoliko nisam svestan ovog identiteta radnje. Prema tome, mi ne možemo drugačije da predstavimo sopstveni identitet, već samo tako što smo svesni svoje aktivnosti. Ako se sada pitamo kakav je to identitet subjekta, onda odgovor može biti da je subjekat svestan svoje

Spajanje predstava prema kategorijama.

kognitivne aktivnosti. Pitanja kao što su: koja je razlika izmeĎu moći mišljenja i moći osećanja ili pitanje kako smo svesni svoje egzistencije u vremenu, mislim da možemo ostaviti po strani i posmatrati odvojeno. Jer mislim da subjekt ne mora imati odgovore na ova pitanja a opet može svesno obavljati ove aktivnosti24 spajanja predstava; jer je moguće da, na primer, pokušavam da rešim neki matematički zadatak, i u tom trenutku ne budem svestan da se nalazim na odreĎenom mestu ili da ne budem svestan toga da je primanje utisaka različito od mišljenja. Ovde je bitno da je subjekt svestan svoje aktivnosti. Sam Kant govori da subjekt možda nema jasnu predstavu o svojoj kognitivnoj aktivnosti ali da ipak mora imati neku svest o tome. Izgleda da on pravi odreĎenu distinkciju koju Patricija Kičer oslovljava kao razliku izmeĎu implicitne i eksplicitne svesnosti. Implicitna svesnost je neka svest subjekta koju on kasnije ne mora umeti da javno iskaže ili, dok je eksplicitna svesnost, svest subjekta koju on može javno da iskaže (rečima ili nekom gestikulacijom). Izgleda da Kant dozvoljava mogućnost da subjekt kasnije ne ume da iskaže da je bio u tom identitetu svesti ili da kasnije uopšte nije svestan toga, ali po Kantovoj teoriji subjekt je morao biti u tom stanju svesti ukoliko je dobio neku predstavu. Još jednom ću napomenuti da, kao što sam prethodno razmatrao, ja ne mogu biti svestan ovog identiteta radnje ukoliko ne opažam nešto, odnosno ja mogu saznati sebe samo ako imam neke opažaje. Ako ja ne mislim o nečemu, ja ne mogu biti svestan sebe: Ja povlačim liniju - ja sam svestan linije; Ja povezujem dogaĎaje - svestan sam dogaĎaja. Može se reći da misaona radnja nije moguća ukoliko nema šta da sintetiše. Bez tih objekata koji su dobijeni uz pomoć čula, ja ne obavljam nikakvo sintetisanje predstava te dakle ne postoji kognitivna aktivnost koje mogu biti svestan, ne postoji nikakva svest o identitetu radnje, pa samim tim ni svest o identičnom Ja.

***** Kant u Kritici čistog uma iznosi dve različite tvrdnje; prva je da je jedinstvo svesti nužan uslov da bi se uopšte obavila sinteza, jer ja u procesu sinteze moram imati jednu istu misao, koja mora pripadati jednom subjektu; a druga tvrdnja je da identitet funkcija spajanja predstava 24

Što bi značilo da je moguće da nisam svestan svoje egzistencije u vremenu, a pritom svesno obavljam neku sintezu.

(prema kategorijama) jeste razlog na osnovu kojeg smo svesni sopstvenog identiteta, jer je upravo ova radnja spajanja ono što je identično u svakom saznanju (Kant navodi da takav identitet ne može postojati izmeĎu samih čulnih utisaka). Pa imamo sledeće: 1. sinteza je moguća samo ako sam ja jedan subjekt ; 2. ja mogu biti jedan subjekt samo ako obavljam sintezu prema čistim pojmovima. Iz druge tvrdnje imamo da ja mogu biti svestan sebe kao jednog i istog subjekta samo ako sam svestan identiteta funkcije po kojem spajam predstave. Na kraju ću samo izdvojiti dve osnovne Kantove tvrdnje koje sam hteo da pojasnim u ovom radu. Prva je da ja mogu biti svestan toga da postojim samo ukoliko opažam nešto, te sebe saznajem samo ako saznajem neku pojavu koja je data preko čula. Druga tvrdnja je da moja svest o meni kao jednom subjektu potiče od toga što sam svestan da obavljam jedan mentalni akt, a to je proces sinteze. Zapravo, ako sam ja svestan samog sebe onda sam ja svestan pravila po kojem obavljam proces sinteze predstava.

Miloš Mihajlović (21. oktobar 2013.)

Literatura: 1. Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Grafički atelje DERETA, Beograd, 2003. god. 2. Miloš Arsenijević, ,,Kantova teorijska filozofija’’, u: Filozofske studije VI ,Filozofsko društvo Srbije, Beograd, 1975 god.

3. Patricia Kitcher, ,,Kant on selfconsciousness’’, The Philosophical Review, Vol. 108, No. 3, Duke University Press on behalf of Philosophical Revew, July 1999., pp. 345-386. Tekst dostupan na: http://www.jstor.org/stable/2998465?origin=JSTOR-pdf

4. Andrew Brook, ,,Kant, self-awareness and self-reference’’, tekst dostupan na: http://httpserver.carleton.ca/~abrook/kant-self.htm 5. Andrew Brook, ,,Kant's View of the Mind and Consciousness of Self’’, tekst dostupan na: http://plato.stanford.edu/entries/kant-mind/

6. Gregory M. Klass , ,, A Framework for Reading Kant on Apperception: Seven Interpretive Questions’’, Kant-Studien 94. Jahrg., S. 80–94, Walter de Gruyter 2003, ISSN 0022-8877.