Model žrtve u književnoj logorologiji Danila Kiša by MPhil Olivera Z. Mijuskovic

WWW.FILOZOFSKIPOGLEDI.OP.RS АУТОРСКА ПРАВА СУ ЗАШТИЋЕНА ЗАКОНОМ И СВАКО УМОЖАВАЊЕ ИЛИ ПРЕУЗИМАЊЕ БЕЗ ДОЗВОЛЕ АУТОРА БИЋЕ САНКЦИОНИСАНО ПРЕД НАДЛЕЖНИМ ОРГАНИМА.

Немања Глинтић Модел жртве у књижевној логорологији Данила Киша

Ментор: проф. Јован Делић Београд, мај 2010.

УВОД Жртвовање је, у основи, чин испосредоване комуникације. Главни учесници тога чина, пошиљалац и прималац, могу се условно означити као жртвовалац и жртвопрималац, који саобраћају посредством међучлана – жртве1

Цитатом

на

почетку

увода,

Јован

Јанићијевић,

писац

антрополошког огледа о жртвовању У знаку Молоха, одређује конститутивне елементе овог древног чина, у којем се жртва схвата, у обредном значењу, као приношење дара Богу или божанству, дара који је у најчистијем облику израз љубави и означава надилажење вредности материјалног и мистични улазак у сферу оностраног. Ален Гербран и Жан Шевалије жртву слично одређују као симбол одрицања од земаљских веза из љубави према духу2, али указују и на могућност изокретања смисла жртве, где покоравање божанству може имати прикривене мотиве. Сам чин жртвовања у различитим религијама и предањима носи и различита симболична значења. У Старом завету, на пример, овај чин симболизује човеково признање божанске надмоћи, и искључује људску жртву (која се замењује животињском), осим уколико је Бог не 1 2

Јован Јанићијевић, У знаку Молоха, Вајат, Београд, 1986, стр. 297. Ален Гербран и Жан Шевалије, Речник симбола, ИК Киша, Нови Сад, 2009.

затражи. Репрезентативан пример је прича о Авраму и Исаку. Код старих Грка, жртвени чин има изразито катарзичан карактер, а жртва је симбол окајања и прочишћења и, још чешће, умилостивљења богова и природних сила. Људске жртве нису редак случај (Ифигенија), али се временом ова појава проређује и замењује жртвовањем животиња. Новозаветна тема жртве односи се на Христово распеће, његово преузимање свих људских грехова на себе, а потом и на његово ускрснуће, чиме је створен модел савршене жртве. Иако се подразумева да је сам чин жртвовања насилан по својој природи, јер представља лишавање живота жртве, и често није у вези са слављењем живота, па отуда није ни чин радости, он је ипак улазио у дискурс традиционалног, и на тај начин добијао оправдање. Жртвовалац је представник заједнице и заступник традиције. Он се у свом деловању изједначава са колективом, изражава његове потребе и настоји да оне буду задовољене. 3 Посматрано из перспективе хришћанства, са Новим заветом и Христовом жртвом можемо говорити о удаљавању од митског карактера жртве и њеног смисла. Христова смрт била је мученичка, и из перспективе жртвоваоца представљала је потпуно обесмишљење жртве као израза љубави и уласка у сферу оностраног. Напротив, у самом жртвовању, као чину испосредоване комуникације, дошло је до суштинске

замене

позицијама

конститутивних

елемената –

жртвовалац сада постаје међучлан који омогућава комуникацију између жртве и жртвопримаоца. То је истовремено тренутак када жртва губи 3

Јован Јанићијевић, У знаку Молоха, Вајат, Београд, 1986, стр. 297.

своје обредно оправдање и тренутак када почиње свако насиље. Тренутак када почиње свако порицање. Спрегом насиља и порицања као специфичним обележјем односа према жртви, којим је двадесети век пресудно одређен, детаљно се бавио социолог Стенли Коен у својој књизи Стање порицања – знати за злодела и патње. Према Коену постоји троугао злодела: у једном углу су жртве, они којима је зло нанесено; у другом су починиоци, они који су то урадили; у трећем су посматрачи, они који виде и знају шта се дешава.4 Дакле, опет је по среди својеврстан чин комуникације између датих конститутивних елемената. Са једним важним изузетком – дошло је до укидања вертикале, односно оног конститутивног елемента који је у обредном жртвовању био кључан, а одређен је као жртвопрималац – надређена инстанца, оностраност, Бог. Овим је сугерисано да се драма односа жртве и џелата (раз)решава у земним оквирима и да у тој драми Бог не учествује. Он је надомештен елементом који Коен именује као посматрача, а који са жртвом и починиоцем гради паклену пирамиду бесмисла, у којој се наизменично смењују два принципа – злочина и порицања злочина. Коен наглашава и могућност замене улога ових елемената: посматрачи могу постати починиоци или жртве; а починиоци и посматрачи могу припадати истој култури порицања.5 Заменљивост улога ових елемената представља један од основних постулата на ком су створени идеолошки тоталитаристички концепти двадесетог века и иде у прилог

4 5

Стенли Коен, Стање порицања,знати за злодела и патње, Самиздат Б92, Београд, 2003. Исто

тези о уништењу личне сигурности сваког појединца унутар тих система. Стравичност такве стварности не проистиче само из чињенице да жртвом и џелатом може постати било ко, већ да жртвом може постати онај који се према чину жртве одредио убијањем и порицањем. Реч је, дакле, о својеврсном моделу жртве-џелата који у себи носи трагичну амбивалентност, која му не дозвољава да се пред лицем Историје потврди као жртва односно као џелат. Јер у веку који је измислио Логор, такво потврђивање не улази само у оквире етичког, већ и онтолошког дискурса. У интервјуу под насловом Удео труда и чуда који је 1985. године Џевад Сабљаковић водио са Данилом Кишом, писцем чије је дело предмет овог рада, на једном месту читамо: Искуство логора говори о заблудама и схватању историје као развоја, о заблудама и приступу историји као нечему што увек иде напред и навише, то искуство, дакле, доводи у питање цео концепт историје. И све што се у историји догађало, бука и бес историје, и сви злочини историје, за које смо знали пре искуства логора, били су, да тако кажем, напросто спонтани. Од Џингис-кана и потоњих ратова кроз столећа су посреди нејасни концепти и сукоби. А први пут у историји човечанства (...) идеолошки концепт је створио једно од највећих зала човечанства логор, и, што је још горе, тај идеолошки концепт дигнут је на ниво институције. (...) Та концептуализација, то осмишљавање је оно што искуство логора чини најстрашнијим историјским искуством, чији смо, нажалост, савременици.6 6

Данило Киш, Живот, литература, Просвета, Београд, 2007, стр 177-78

Иако је књижевна логорологија 7 израз који се пре свега односи на књижевна сведочанства логорских искустава и под којим се подразумева да је онај ко књижевно сведочи о тим искуствима лично прошао логорско искуство, аутор овог рада сматра да се и у вези са Кишом може говорити о књижевној логорологији, јер је иста извршила пресудан утицај на њега као писца (уосталом, Киш ће Гробницом за Бориса Давидовича испунити једно од основних поетичких начела књижевне логорологије – неинсиситирање на ужасима, већ настојање да се искуство Логора сагледа изнутра). Стварност Логора коју у свом делу износи Киш није ништа мање стварна и мање истинита од оне коју су писали они који су је доживели.

Појам „књижевна логорологија“ први пут срећемо у књизи Јовице Аћина Гатања по пепелу, о изгнанствима и логорима трагом писања, у којој Аћин истиче да се овај појам односи, пре свега, на писце који су преживели логоре и своја искуства касније пренели на папир. Међутим, Аћин истиче да ужас није у основи логорског писања, јер кад би писац логораш био опседнут једино ужасом логорског света, његовим најистакнутијим елементом, није сасвим извесно да би уопште могао да пише. Јовица Аћин, Гатања по пепелу, о изгнанствима и логорима трагом писања , Време Књиге, Београд, 1993.

ИСТОРИЈСКА ЖРТВА: ФАШИЗАМ Човек не само да више није највиша вредност, он није никаква вредност8, писао је Берђајев. Да иронија буде још већа, ова мисао се јавила у вези са његовим размишљањима о двадесетовековном хуманизму. Након Ничеове објаве смрти Бога могла се очекивати рехабилитација периода хуманизма и нада у настојање да ће се у погледу процеса антропоцентризма отићи корак даље. Али, супротно овим очекивањима, оно што се одиграло био је обеспокојавајући процес антихуманизма и, показаће се, систематски припремљене бестијализације света. Још једном се историјски потврдило да према истинском надчовештву иду малобројни, према богозверству иду многи.9 8 9

Николај Берђајев, Судбина човека у савременом друштву, Логос, Београд, 2006, стр. 17. Исто, стр. 18.

Који је то тренутак у коме човек престаје да представља било какву вредност? То није тренутак његовог цивилизацијског пада, јер цивилизација не преставља априорну вредност људског бића, што је дуг ход историје од зачетака цивилизације до данас јасно показао. То је тренутак дезинтеграције људске духовности. Позивајући се на једну од Прича са Колиме Варлама Шаламова, у већ поменутом интервјуу, Киш ће изјавити како у ужасној тортури логора, за недељу дана из човека нестаје све што је била цивилизација, култура, људско искуство, све, за тако кратко време, нестаје из човека. (...) Први пут у историји у искуству логора се збива унутрашње нарушавање и уништавање (што се не збива у рату) (подвукао Н. Г.), у логору човека лишавају свих његових људских особина, дакле, свега што је цивилизација, култура, духовност, све нестаје и то у року који Шаламов мери само недељом дана.10 Технологије смрти, без којих функционисање тоталитаристичких система није могуће замислити, развијене су до таквих танчина да онемогућавају жртву да се детерминише макар у односу на своју смрт. Реч је о савршеном механизму поништавања Човека. Искуство убијеног указује се као привлачно за Киша већ на самом почетку његовог књижевног стварања. У кратком роману Мансарда, који ће писац жанровски означити као сатиричну поему, приповедач се на једном месту обраћа своме пријатељу ЈарцуМудријашу следећим речима:

Данило Киш, Живот, литература, Просевта, Београд, 2007, стр. 186.

Сећаш ли се, Јарче-Мудријашу, да смо хтели да постанемо убице, само зато да бисмо се обогатили и тим искуством. Тешкоћа је наступила (сећаш се) када смо се досетили – ти си већ био спремио пиштоље - да ако стекнемо искуство самоубице нисмо стекли и искуство убијеног.11 Иако је ова контроверзна изјава у великој мери ублажена самим тим што

је пише сиромашни,

млади човек склон лирским

претеривањима и идеализацији свијета и односа у њему12, ово место је по много чему симптоматично када се узме у обзир чињеница да ће остатак Кишовог стваралаштва, а нарочито његова позна фаза, бити кључно одређен фигуром жртве и искуством убијеног. Још индикативнијим чини се податак да се наредни Кишов роман Псалам 44, који се у целини бави искуством логора, појављивао готово као додатак 'Мансарди'13. Не само да су се овим поступком већ на самом почетку Кишовог стваралаштва јасно издвојиле две основне линије које ће тећи кроз све његове будуће књиге, како сам писац каже у разговору са Габи Глајшманом: метафизичке опсесије, с једне, и историјске, 'документарне' реконструкције, с друге стране14, већ ће обе линије тежити синтези и оствариће је кроз симултани говор о смрти. Иако се Киш строго односио према свом роману Псалам 44, (по мишљењу Јована Делића можда и одвише строго 15) сматрајући да је 11

Данило Киш, Мансарда, сатирична поема / Псалам 44, roman, Космос, Београд, 1962, стр. 25 Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 24. 13 Исто 14 Данило Киш, Живот, литература, Просвета, Београд, 2007, стр. 29. 15 Види у: Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 39. 12

главна слабост романа фатално одсуство ироничне дистанце16, писац је овим делом завирио у бестијаријум Логора на начин како то није учинио ни у једном свом доцнијем делу (чак ни у једној причи из књиге Гробница за Бориса Давидовича механизам деловања технологија смрти неће бити приказан са толиком конкретношћу као што је то случај са овим романом). Стога је исправно мишљење Јована Делића да би без овог поглавља Кишова проза била знатно сиромашнија, а и његовој 'Гробници'... би се мање вјеровало. 17

БЕСТИЈАРИЈУМ ДОКТОРА НИЧЕА Већ на самом почетку романа Псалам 44 читалац се, поред обавештења да ће логораши(це) покушати бекство пре евакуације Логора, информише да су три жене које су пре извесног времена покушале исто убијене на жици 18. Ова сцена призива у сећање далеко познатију Кишову причу Крмача која прождире свој окот, у чијем Финалу читамо: Гоулд Верскојлс је уморен новембра 1945, у Караганди, после неуспелог покушаја бекства. Његов залеђени леш, везан жицом, окренут наглавце, био је изложен пред логорским улазом као опомена онима који су сањали немогуће.19

Данило Киш, Живот, литература, Просвета, Београд, 2007, стр. 28. Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша,, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 61. 18 Данило Киш, Мансарда, сатирична поема / Псалам 44, roman, Космос, Београд, 1962, стр. 99. 19 Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, 1998, стр. 42. 17

Дакле, околности су веома сличне, жртве су покушале бекство и свирепо су кажњене. Али, са једном суштинском разликом. Наиме, логорска жица указује се као својеврстан жртвеник на ком су скончали сви они који су сањали немогуће. Стога су многи који су покушали да се успењу уз логорску жицу у намери да је прескоче и домогну се слободе жртвовани у тренутку посвећења на том крвавом историјском жртвенику. Остављани су тако мртви да висе, закачени за жицу, као стравичан декор

модерног историјског

Пакла. Случај Гоулда

Верскојлса је нешто другачији. Има нечег готово обредног у начину на који се са његовим лешом поступало – жртва је десакрализована излагањем екстремно ниским температурама, потпуним обнаживањем, симболичним опасивањем логорском жицом преко које је жртва потражила спасење и окретањем наглавачке, као последњим средством первертовања чина посвећења и срозавања људског достојанства. Није случајно ни то што је његов леш постављен пред логорским улазом, за разлику од женских жртава у роману Псалам 44. Овим је сугерисано да је случај Гоулда Верскојлса егземпларан, транспарентан. На тај начин, он не врши само функцију опомене онима који су сањали немогуће; он је, сасвим постмодернистички речено, само инверзно, месо које је постало текст, текст који симболички врши функцију упозорења које стоји на уласку у Дантеов Пакао, а које гласи – Оставите сваку наду ви који улазите. Баш као што у Паклу постоји хијерархија међу онима који испаштају грехе, сходно тежини греха, тако очигледно постоји и хијерархија,

устројство

унутар

логора.

Очигледно

да

је

револуционарна прошлост Гоулда Верскојлса значајно утицала на то да он као жртва добије посебан третман за разлику од осталих логораша. Дакле, радња романа Псалам 44 просторно је омеђена логорском жицом, а временски је смештена у тренутак када се наговјештава слом нацизма и буђење запретаних и заборављених залиха наде. 20 Отуда не чуди што једна од логорашица која припрема бекство изјављује ове мрачне, али истините реченице: Сада већ умире човек; Разумеш: човек а не животиња 21, Досада је умирала животиња: кост и кожа. Тако је мислим било лакше умрети. 22 Не кореспондирају ли, дакле, ова места романа са мишљу Берђајева да је човек (у двадесетом веку) био престао да представља било какву вредност и, даље, са Кишовим речима о стравичној стварности Логора која човека за кратко време лишава свега онога што га иначе чини човеком? Преломни тренутак у коме се наговештава слом нацизма симболично

је

означен

двема

граничним

егзистенцијалним

ситуацијама: са једне стране, у логорској бараци умире Поља, једна од логорашица која неће моћи да предузме бекство, а са друге стране, у бараци је недавно рођена мушка беба главне јунакиње Марије. Ова изненадна амбивалентност која се конституише у логорском хабитусу, овај изненадни доказ Живота усред свеопште чињенице Смрти, пропраћен топовском тутњавом која најављује кључну историјску промену, уноси драматику у могућност умирања. У геноцидним 20

Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 45. Данило Киш, Мансарда, сатирична поема / Псалам 44, roman, Космос, Београд, 1962, стр. 108. 22 Исто, стр. 109. 21

радњама и обредима те драматике није било. Онемогућиле су је технологије смрти. Читалац Псалма 44 биће у прилици да прати неке од стравичних и бруталних сцена којима су жртве Логора (појединачно и колективно) излагане, а које се јављају преломљене кроз свест главне јунакиње Марије. Најпре кроз разговор Маријиног супруга доктора Јакоба и нацистичког Хипократа доктора Ничеа дознајемо нешто о тим технологијама смрти: Јакоб: Много их је побијено. Др Ниче: Мислите у Центру и у гаскоморама? Јакоб: Да. И тамо наравно. Др Ниче: Знате ли, колега, да бисте могли и сами да то испробате. Да погледате све то мало изнутра. Можда би вас занимало да испитате у коликој је мери гаскомора хуманија ствар од (рецимо) гиљотине. Или од конопца. 23 Поред гаскоморе као једне од најусавршенијих технологија смрти, помиње се и злогласни нацистички Центар за научна истраживања, у ком доктор Ниче врши мрачне опите генске технологије над логорашима, чији се материјални докази читају у последњој глави романа: У боцама са алкохолом пливале су мале наказе нерођене деце, чудовишта вештачког укрштања и експеримената. 24

23 24

Данило Киш, Мансарда, сатирична поема / Псалам 44, roman, Космос, Београд, 1962, STR. 125. Исто, стр. 197.

Али, разговор о нацистичким злоделима у овом роману одиграва се заправо на фону индивидуалне и колективне одговорности која је била на помолу, а о којој се дуго расправљало међу политичким теоретичарима и филозофима. Нарочито је у том смислу значајан допринос Хане Арент, која је пратећи суђење Адолфу Ајхману, оптуженом за спровођење Холокауста, написала књигу Eichmann у Јерусалиму и извела чувену теорију о баналаности зла.25 Доктор Ниче је итекако свестан каква времена долазе за све оне који су на било који начин били умешани у нацистички програм истребљења, па отуда и његова настојања да у Јакобу благовремено добије савезника за послератно време26. Увођењем мотива јеврејске „Ћеле-куле“ као једног од кључних доказа нацистичког бестијаријума, доказа који се, како је јављено с највишег места, мора уклонити, да би Немци могли једног дана стати пред Лице Историје невино слежући раменима 27, директно је направљена алузија на културу порицања првог реда, која је дошла након тога. С тим у вези, може се учинити интересантним једно место у есеју Хане Арент Организована кривица и 25

“Баналаност зла” је фраза коју је сковала Хана Арент у својој књизи Eichmann у Јерусалиму – извештај о баналности зла. Њом се изражава теза да безочна зла кроз историју нису починили фанатици и социопате, већ обични људи до апсурда индоктринирани идејом Државе да је то што чине нормално. Тезу о баналности зла Арентова је извела након суђења које се у Јерусалиму одржало нацистичком ратном злочинцу Адолфу Ајхману, који је спровео Хитлерово “коначно решење” – Холокауст. Арентовој је било несхватљиво што Ајхман уопште није изгледао као највећи злочинац свих времена, она код њега није приметила никакве знаке патологије, нити је било икаквих знакова да је организација геноцида била израз његовог зверства. Највише од свега, запањила ју је чињеница да Ајхман суштински никад није схватио шта је радио. Суштина његове одбране састојала се у томе што је он себе видео као бирократу који је имао задатак да што боље обави свој посао. Како у Ајхману није препознала ништа демонско (напротив, деловао јој је крајње обично, чак и плитко) Арентова је поставила питање на који се начин зло уопште може препознати. Закључила је да крајња злоба, патологија или идеолошко убеђење нису нужни како би помогли појединцу да почини бескрајно зло. 26 Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 49. 27 Данило Киш, Мансарда, сатирична поема / Псалам 44, roman, Космос, Београд, 1962, стр. 133-34.

универзална одговорност, на ком Арентова наводи дијалог преузет из извештаја једног америчког дописника, дијалог који је вођен у истражном процесу, а за који Арентова каже да је достојан маште и креативне моћи неког великог песника: Питање: Да ли сте убијали људе у логорима? Одговор: Да. П: Да ли сте их убијали гасом? О: Да. П: Да ли сте их живе закопавали? О: Дешавало се понекад. П: Да ли су жртве довођене из целе Европе? О: Претпостављам да јесу. П: Да ли сте ви лично помагали у убијању? О: Апсолутно не. Ја сам у логору био само благајник. П: Шта сте мислили о ономе што се догађало? О: У почетку је било лоше, али смо се навикли. П: Знате ли да ће вас Руси обесити? О: (Заплаче се.) Зашто? Шта сам ја урадио?28 (подвукла Х. А.) Арентова ће овај извештај пропратити коментаром, који јасно показује сву погубност културе порицања:

Organized Guilt and Universal Responsibility, преузето из: Hannah Arendt, Essays in Under-Standing 1930-1954, ed. Jerome Kohn, New York - San Diego - London: Harcourt Brace S Company, 1994. Први пут објављено у Jewish Frontier, 12/1945, под насловом Немачка кривица. Са енглеског превео Ранко Мастиловић. Реч, часопис за књижевност, културу и друштвена питања.

Он заиста није урадио ништа. Он је само извршавао наређења, а откад је извршавање наређења злочин? Откад је врлина побунити се? Откад човек може бити пристојан само ако призива сопствену смрт? Шта је онда он урадио? У

својој

драми

претходном

рату,

‘Последњи

дани

човечанства’, Карл Краус спушта завесу после узвика Вилхелма II: ‘Нисам ово желео’. Ужасно комичан аспект свега тога је што је то било тачно. Кад овог пута буде падала завеса, мораћемо да слушамо читав хор како узвикује ‘Ми то нисмо урадили’. И мада више нећемо моћи да уживамо у елементу комике, ужасан аспект ће и даље бити да је то тачно.29 А ево на који начин Кишов нацистички Хипократ апсорбује сопствену кривицу у спровођењу дијаболичних опита над људима: ...вас нико не пита сматрате ли ви то разумним или корисним или како год да то назовете. Вама је једноставно издато наређење, запо-вест да извршите одређене експерименте над људима, макар се то вама чинило безумним и апсурдним. Исто тако као што се подофицир коме је издато одређено наређење (а и овде се ради у ствари о наређењу војног карактера) не сме премишљати и не мора разумети зашто он са својом десетином мора бранити одређени мостобран. Он ће са својом десетином изгинути на мостобрану, без обзира на све околности и на евентуалне личне сумње у сврсисходност тог задатка и те упоришне тачке. – Исти је случај и са лекаром коме је издато 29

Исто

наређење да изврши (рецимо) тоталну стерилизацију једне одређене групе или чак расе или спроведе у дело програм еутаназије или да врши над људима огледе са вакцином или са ниском температуром: када би тај лекар одбио да врши огледе што му га је издала званична централна установа, сигурно је да би због тога непокоравања био позван на одговорност.30 Не указује ли се на тај начин да је онај који је у митском моделу жртвовања одређен именом жртвовалац у овом случају онај који спроводи злочине наручене са највишег врха? И не указује ли се истовремено и у овом случају да је овај тоталитаристички жртвовалац опет само представник заједнице, заједнице која се темељи на проливању крви додуше, не изражава ли и он жеље колектива и не настоји ли да оне буду задовољене? А затим, неће ли се тај колектив који је требало да преузме одговорност, кроз културу порицања показати као историјски фантом дезинтегришући се на низ појединаца који одбијају да признају да и сами сносе део кривице за брисање трећине једне расе са лица земље, позивајући се, попут доктора Ничеа, на највиши врх од кога су долазила наређења или на тотални карактер рата, који је онемогућио свако позивање на индивидуално етичко просуђивање? И на крају, не указује ли се тај исти највиши врх као невидљиви Молох, зли Демијург гладан смрти? Посматрано на тај начин, чини се да су конститутивни елементи митског жртвеног обреда на тренутак поново стечени у крвавој стварности Логора. Са тим што и

Данило Киш, Мансарда, сатирична поема / Псалам 44, roman, Космос, Београд, 1962, стр. 127.

даље не смемо сметнути са ума присуство важног елемента посматрача, онога који је саставни део културе порицања. Улазећи у питање личне моралне одговорности за нацистички програм истребљења Хана Арент објашњава да се до моралне поенте овог проблема не долази само апострофирањем речи „геноцид“, јер (...) истребљења читавих народа било је и у антици и у модерним колонизаторским освајањима. До ње (поенте) се стиже тек када схватимо да се оно догодило у оквиру једног правног поретка, а да је угаони камен тог 'новог закона' била наредна 'Убиј', и то не свог непријатеља, већ невине људе који нису били чак ни потенцијално опасни. 'Убиј' не због нужности, већ противно свим војним и утилитарним разлозима 31. О питању одговорности проговара и сам писац на уста Маријиног оца, који на следећи начин својој ћерци тумачи карактер геноцидних радњи над њиховом расом. Он сматра да расна различитост није била узрок геноцида, већ само повод (читати: изговор) да се повлади укорењеној људској природи за злостављањем и понижавањем Другог у циљу овладавања њим из најсебичнијег разлога који именује као рафиновани атавизам, а не због борбе за опстанак, јер се у том случају не би толерисали неправда и злочин или се барем не би правдали у име расних принципа и предрасуда, којима се жели збрисати одговорност. Дакле,

нацистички

бестијаријум

је

виђен

као

унапред

припремљени полигон за иживљавање крвожедних нагона једне расе 31

Hannah Arendt - Personal responsability under dictatorship, преузето из: The Listener, August 6, 1964, pp. 185-187, 205. са енглеског превео Ранко Мастиловић, Реч, часопис за књижевност, културу и друштвена питања, бр. 59/5, септембар 2000.

над другим расама, а оправдање тог чина остварено је кроз ритуал жигосања жртве као носиоца једног од општих људских порока и мана (не и грехова). Тако се тежило за стварањем a priori оправданог злочина. Са становишта целокупног Кишовог дела роман Псалам 44 има посебно место већ самим тим што су се у њему јавиле неке од тематско-мотивских константи његовог стваралаштва. Тако се тема новосадске рације и дунавског покоља 1942. године, са којом се срећемо и у породичној фази Кишовог стваралаштва и у многим његовим дискурзивним текстовима, први пут појављује управо у роману Псалам 44. И овај је догађај преломљен кроз свест главне јунакиње. Пред читаоцем се нижу натуралистички описи мучења и убијања људи, како одраслих, тако деце, жена и стараца. Ови призори недвосмислено показују да је терор спровођен над жртвама био много више од наређења задатог са највишег места. То се лепо може видети у готово апсурдној сцени у којој ће жена са дететом у наручју која чека у реду за клање неким муклим гласом но без подрхтавања 32 замолити своје егзекуторе да већ једном дође на ред, јер ће јој се дете на мразу прехладити. На овакву молбу они

ће одговорити експлозијом

суздржаваног војничког смеха 33 и саркастичним опаскама да буде за мало чивуче теа, много теа. Цео Дунав, молим лепо. 34 Ову сцену градацијски прати наредна у којој видимо бацање лешева у замрзнути Дунав кроз рупу пробијену у леду. С времена на 32

Данило Киш, Мансарда, сатирична поема / Псалам 44, roman, Космос, Београд, 1962, стр. 172. Исто 34 Исто 33

време један би цивил (то је био чувар плаже), када би се рупа запушила, гурао лешеве под лед великом чакљом. 35 Увођењем Кењерија36, „личности број један“, у роману се јавља и мотив стрводерства, којим се оправдавају речи Маријиног оца о крвожедном карактеру рата. У морбидној сцени тестерисања тела коју Кењери курјачке вилице (није ли своју легитимност и емпиријску потврду изрека да је човек човеку вук највише задобила у 20. веку?) са својим сином спроводи над једном полумртвом женом, а потом и у прекорним речима упућеним сину, још ненавикнутом на тако стравичне сцене: Шта ти је блесане! Ниси навикао на крв или ти је жао женске? 37, пропраћеним морбидним наравоученијем да је боље тестерисати него ломити лед,

суочавамо се са свим хорором и

безнађем са којима се људско биће, по први пут у историји свога постојања, морало суочити. И мада је тешко замислити сцену која би у погледу натурализма била жешћа од поменуте, Киш је проналази и управо њом завршава „извештај“ са дунавског покоља. Она се састоји од слика силовања девојке, одсецања носа, разрезивања уста, развртања вилица и истресања златних зуба (детаљ изванредно нађен с обзиром на то да неки подаци показују да је од златних зуба, зубних протеза, накита и прстења жртава Холокауста добијено чак 17 тона злата).

Исто, стр. 173. Нема сумње да је Киш остварио лик Кењерија по узору на стварну историјску личност Кењереш Јаноша, ђака жандармеријске школе у Сексарду, који је био један од најкрволочнијих извршилаца дунавског покоља. Кењереш Јанош је једном приликом изјавио: „Убио сам двадесет људи из Шосбергове куће у Милетићевој улици. Убијање ми је причињавало задовољство, само ме је после мрзело да лешеве бацам у камион“. 37 Исто, стр. 174. 36

Дакле, у овом роману је однос џелата и жртве приказан у свом најекстремнијем могућем облику, као однос који се у потпуности изражава мером моћи односно немоћи. Отуда је Кишов модел историјске жртве овде дат у свом најосновнијем виду, као амблем зверског века par excellence, за разлику од књиге Гробница за Бориса Давидовича, у којој је фигура жртве ипак проблематизована. Проблематизација фигуре жртве последица је више околности. Најпре, морамо имати у виду да је Псалам 44 писао млад писац, који се према чиновима Историје односио више емотивно, а мање иронично (позни Киш који се залагао за апсолутну аутономију уметника и који је у Саветима младом писцу између осталог саветовао Не наступај у име своје нације, јер ко си ти да би био ичији представник до свој! и Не буди писац мањина и

Чим те нека заједница почне својатати,

преиспитај се38 вероватно не би пропустио да помене и својим чувеним ироничним коментаром „кодира“ шкакљиву историјску чињеницу да су у логорима смрти улогу жртвоваоца поред не-Јевреја, имали и Јевреји39). Гробницу пише зрео писац, чије ће једно од основних књижевних средстава спознаје света и односа унутар њега бити иронијска дистанца од потресних и крвавих чинова људске драме. Отуда и та потреба писца за освајањем нових истина, истина вишег реда. А затим, у Гробници ће Киш, пре свега, изнети судбину појединца у време стаљинистичког тоталитаристичког система, у којем однос џелат–жртва постаје сложенији него што је то био случај са фашизмом.

38 39

Данило Киш, Живот, литература, Просвета, Београд, стр. 98. Хана Арент, Eichmann у Јерусалиму, Самиздат Б92, Београд, 2000

ИСТОРИЈСКА ЖРТВА: СТАЉИНИЗАМ У својој књизи Гатања по пепелу, о изгнанствима и логорима трагом писања Јовица Аћин користи компаративни приступ у анализи модела жртве у Хитлерово, односно Стаљиново доба владавине. Аћин основну разлику између нацистичког и стаљинистичког система не види у проблематизацији “кривице” жртве. Наиме, у оба система жртве су “криве” јер постоје; разлика је у томе што нацизам није изискивао доказ кривице, те се стога злом утољавао краћим путем, без сувишног ислеђивања и суђења 40, за разлику од стаљинизма, који је изискивао да се за сваку жртву и свакој жртви докаже и покаже њена ‘субјективна’ или ‘објективна’кривица. 41 Отуда је у доба Стаљинове владавине механизам зла постао сложенији. Зло двадесетог века није само још један стравичан податак у “општој историји бешчашћа”. Оно са Стаљином постаје Игра, са свим својим демонским “украсима” произвољностима и апсурдима именованим светим правилима те Игре. 40

Јовица Аћин, Гатања по пепелу, о изгнанствима и логорима путем писања, Време Књиге, Београд, 1993, стр. 148 41 Исто

Све се уклапало у готово спонтану стратегију кривотворења, почев од фанатизма, идеолошке заслепљености, непоколебљивог догматизма, демографских, политичких и привредних циљева…Све је водило префигурирању система у Зло.42 Стаљинизам је савршен пример Државе која је постала Логор, у којем није постојала никаква и ничија лична сигурност, у којем је прогонитељ лако могао да постане прогоњени, а грчевита потреба да се (пре)живи постала основни узрок моралног пропадања појединца и настајања “историје канализације” о којој пишу њени вероватно најзначајнији хроничари Варлам Шаламов и Александар Солжењицин. И мада је феномен казне без кривице једно од кључних обележја стаљинизма, не сме се сметнути са ума чињеница да неповерење, страх и психоза нису долазили само усред те околности, већ и усред свести да се никоме не може веровати, да је човек бескрајно сам, и да, за разлику од фашистичких Логора, овде расна различитост није једини предуслов да се постане жртвом. Отуда потврдити се као џелат није представљало никакву гаранцију да се појединац неће потврдити и као жртва. То је страшна спознаја визије појединца у доба стаљинизма и једна од великих истина за коју се бори ова Кишова књига. Јер иако причом Пси и књиге писац успоставља временски шире детерминисану раван догађања, ипак је у центру његове пажње хроника једног ужег временског периода, време стаљинистичког терора 43. Са тим што се тај временски период може још више сузити на време партијских “чистки”, јер ће највећи број

42 43

Исто Игор Перишић, Гола прича, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2007, стр. 178.

прича из Гробнице свој климакс доживети управо у време када свој климакс доживљава и чувено “велико чишћење” (1936-1939). Што је за Киша, међутим, нарочито интересантно јесте да упркос великом учешћу документарности у Гробници, он не пише и не намерава да напише

историјски

роман

традиционалном

смислу,

већ

постмодернистички историјски роман који изнова поставља питање и о статусу истине и о начинима њеног установљавања. 44

“ПОТРАЖИ МОЈЕ ЛИЦЕ” Већ прва прича овог Кишовог новелистичког ланца Нож са дршком од ружиног дрвета је у значајној мери остварена на игри привида и истине. На самом почетку износи се “сан” аутора да поред истинитости коју су јој обезбедили “часни људи и поуздани сведоци” његова прича буде истинита на један други начин. Аутор не жели да изнесе само историјски проверљиву истину, већ истину вишег реда, уметничку истину. Са главним јунаком приче читалац се упознаје већ у првом насловљеном фрагменту Позитиван јунак. Овим фрагментом Киш иронизира и пародира соцреалистички идеал позитивног јунака .45 Јер квалификативна одредница “позитиван јунак” не улази у оквире

44 45

(парафр.) Исто, стр. 204. Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 327.

моралног дискурса, унутар ког се преиспитује морална ваљаност јунака, пошто се о њој у вези са Микшом не може говорити ни у ком случају; одредница се односи на идеолошки дискурс где се морална подобност индивидуе одређује на основу њене спремности да слепо служи Партији и систему и да све своје унутарње снаге искористи у циљу просперитета “државе”, јер “појединац је држава” 46 (не крије ли се у овом знаку једнакости између датих елемената модерна варијанта митског образца по коме је жртвовалац представник заједнице и заступник

традиције?).

Посматрано,

дакле,

из

перспективе

тоталитарног система, Микша јесте позитиван јунак. Ова прича је од изузетне важности за разумевање односа џелата и жртве, јер је она једина у низу прича из ове књиге која инсистира на „развојном“ путу негативног јунака (од неуспелог мајстора кројача до успелог мајстора убице). Киш инсиситира на кључном, а не на споредном у грађењу својих ликова. Ако изузмемо кратко враћање у прошлост јунака у фрагменту насловљеном Клопка, у коме се каже да је клопка коју је Микша склепао била далека копија оних какве је некада правио његов деда у Буковини: мутна и носталгична успомена47, о Микшиној прошлости не знамо више ништа. Али, постоје делови текста који недвосмислено сигнализирају јунакову „девијацију“ и представљају важна изворишта његове карактеризације и мотивације. Већ у фрагменту Позитиван јунак, у којем је Микша приказан као невероватан кројачки таленат, суочавамо се са „необичним“ начином 46

О појмовима тоталитаризам и ауторитарност детаљније пише Зорица Томић у својој књизи Мушки свет. Зорица Томић, Мушки свет, Zepter Book World, Beograd, 2001. 47 Данило Киш, Гробница, стр. 23.

на који функционише његов мисаоно-асоцијативни механизам. Он открива деструктивну природу јунака. Наиме, шибица коју ће Микшин мајстор реб-Мендел користити као средство провере калфине кројачке умешности, у јунаковој свести призива разорну моћ коју је та „једна једина“ шибица у стању да изазове на нафтоносним пољима Плоештија. Следећи важан степен у Микшином развојном луку од талентованог

кројачког

калфе

до

надахнутог

генија

клања 48

представља епизода са твором, у којем се сва Микшина генијалност кољача оличава у начину на који је поступио са ухваћеном животињом: Онда подиже поклопац са зупцима од кривих ексера и, у тренутку када се помоли кроз напуклину влажна животињска њушка, врати га снажним ударцем шаке. Не мање спретно протури зарђалу жицу кроз ноздрве твора, веза му шапе и обеси животињу о довратак. Прво направи један рез око грла, као гримизна огрлица, затим још два друга у самом корену шапа. Загуливши кожу око врата, засече за прсте још два прореза, налик на рупице за дугмад.49 Ова епизода, према речима Јована Делића, указује се као метафора са далекосежним импликацијама. 50 Онај ко је способан да овако спретно ухвати твора и живог га одере има све предиспозиције да постане „позитиван јунак“ века и система у којима је земаљска правда остварива земаљским средствима, крвљу и насиљем51. Након што је одерао твора, чиме је на себе навукао гнев и „проклетство“ од стране

Михајло Пантић, Киш, Филип Вишњић, Београд, 2000, стр. 59. Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Ќомерц, Београд, 1998, стр. 23-24. 50 Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 328. 51 Исто 49

реб - Мендела, онемогућен да више игде у антоновској области пронађе новог мајстора и нов посао, Микша, уз помоћ загонентног Ајмикеа, бива инфлитриран у партијске редове. Управо ће Ајмике бити Микшин ментор и spirituns movens његових убилачких нагона. Он је тај који ће га претворити у џелата задавши му важан партијски задатак – ликвидацију партијског „издајника“. Притом, Микша неће добити ближе одреднице – ког издајника? Ајмике само каже: Видећеш лице издајника. Само пази да те привид не превари: лице издајника може имати изглед највеће праведности.52 Зашто Ајмике није рекао име издајника, већ је само указао на његово лице? Реч је о процесу деперсонализације личности као једног од основних постулата сваког идеолошког концепта. Појединац у таквом систему губи право на своју индивидуалност, односно губи право на своје име. Он је аутоматизован и деперсонализован до бесмисла. Ајмике зна „правила игре“ и указујући на лице издајника, он недвосмислено сугерише ког издајника треба елиминисати. Издајника чије лице не само да постаје супститут за име, већ га и превазилази својим обележјима. Лице издајника о коме говори Ајмике посуто је пегама, оно има печат расе и проклетства, али не и печат издаје53. То је, међутим, ирелевантно за Микшу, који као талентовани следбеник једне идеологије нема за задатак да промишља, сумња, доводи у питање, већ да као „позитиван јунак“ одређене Идеје савесно и одговорно спроводи начела те Идеје. Микша ће, без икаквих уверења

52 53

Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига – Комерц, Београд, 1998, стр. 26. Исто, стр. 27.

показати монструозно надахнуће током ритуалног убиства Хане Кшижевске. Једна околност у чину жртвовања, међутим, указује се као интересантна. Зашто Микша, који је током новеле на више места приказан као самоуверени кољач, најпре траљаво извршава свој задатак над Ханом Кшижевском? Да ли зато да би чином „васкрсења“ (не крије ли се у симболици Ханиног презимена Кишова скривена алузија да је њена смрт нужна с обзиром на то да је она била члан комунистичке партије, а ту је и разлог више зашто се њено име није смело изговорити; није сасвим за одбацивање ни могућност да је овим поступком начињена алузија на мартирску судбину ове жртве54, али овде ступамо на несигурно тле и због осетљивости предмета одустајемо од даљих тумачења) жртва пољуљала џелатова идеолошка уверења? Али, већ смо рекли, тешко да би се могло говорити о било каквим уверењима код Микше. Напротив, пре би се могло рећи да је у питању буђење „праведне мржње“ (читати: доказивање и показивање жртвине „субјективне“ односно „објективне“ кривице) према онима који бивају кажњени без кривице, дакле, захтев за самооправдањем сопственог злочина, што је још једна демонска одлика демонског века. Киш је сцену Микшиног „поправног“ испита извео са језовитом сугестивношћу: Док јој зарива у груди свој кратки буковички нож са дршком од ружиног дрвета, и сам знојав и задихан, Микша једва може да разабере по коју реч из дрхтаве, мутне, грцаве навале слогова који допиру кроз блато, крв и јауке. Ударце задаје хитро, сад већ с неком 54

Презиме Кшижевска (пољски: Krzyzewska, корен: Krzyz = Крст)

праведном мржњом (подвукао Н.Г.) која даје замах његовој руци.(...) Микша извади утробу из леша, како не би тело испливало, затим га гурну у воду.55 Пишући о Кишовом односу према историјској грађи (пре свега књизи 7000 дана у Сибиру Карла Штајнера, која је послужила као архитекст Гробнице), Јован Делић указује да је Штајнеров податак да је Микша (Мишка код Штајнера) био полиглота код Киша уметнички транспонован у приповедачки идеал – истину приче остварити досезањем „недостижног и стравичног часа вавилонске пометње“ језика. Делић наглашава да је и жртва морала бити полиглота, чиме се сугерише трагична порука – упркос свим предусловима за међусобно (спо)разумевање, људи су, вођени мрачним налогом оболелог века, осуђени на неразумевање. Уморство Хане Кшижевске није кулминациона тачка приче, без обзира на то колико живописно и сугестивно је Киш извео ову сцену. Њена жртва представља тачку прелома, тренутак од кога „загонетне везе“ почињу да се одгонетају. У процесу разоткривања, Киш маестрално показује да где идеологија почиње, ту логика престаје. Ајмике, исти онај Ајмике који је био Микшин ментор и који је указао на лице издајника пред мрачним финалом ове новеле показује своје право лице, које је, у ствари, било лице издајника. Киш се, наиме, одлично послужио игром привида и истине. Подсетимо се речи које је Ајмике упутио Микши приликом доделе партијског задатка. Микша је био упозорен. Али то упозорење није могло да има никакву тежину, јер 55

Исто, стр. 28.

онај који је само пион у спровођењу демонске партије шаха, не сме да доводи у питање исправност стратегије коју је надређени осмислио. Закони

кретања

пиона

на

шаховској

табли

директно

су

пропорционални слободи кретања мисли појединца у тоталитарном систему. Киш ће то, сасвим у свом маниру, пропратити ироничним коментаром да онај који је видео како васкрсава мртвац, с тим се привид неће поиграти. 56 Годину дана касније, Микша (који ће у причи бити три пута различито именован: Миксат Хантеску, М. Л. Хантеши, Михаил Хантеску) бива ухапшен – наругала му се цинично историја у чије је име починио злочин57. Ајмике, тај двадесетовековни Јаго, један од модерних идолопоклонитеља бога Јануса, затворен у самицу и притешњен унакрсним испитивањем открива име извршиоца злочина над Ханом Кшижевском. Сличним методама биће „сломљен“ и „позитиван“ јунак ове приче. После девет месеци самице и ужасних мучења у којима су му избијени готово сви зуби и сломљена кључна кост58, Микша ће признати да је по партијској дужности убио Хану Кшижевску, али ће у језивом наступу вере, загледан у Стаљинов портрет, „признати“ и оно што није истина, да је био агент Гестапоа, да је радио на подривању совјетске власти.59 Као саучеснике навео је дванаест невиних људи међу којима и свог бившег мајстора, кројача Е. М. Мендела.

Исто Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 331. 58 Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига – Комерц, Београд, 1998, стр. 31 59 Исто 57

Приповедач нас на самом крају новеле обавештава да је Микша (Михаил Хантеску) умро од пелагре у логору уочи 1941. године. Ово кратко обавештење носи у себи значајан семантички и идејни потенцијал - лудило двадесетог века изједначило је, у смрти, џелата и жртву60. А у коликој мери је овим феноменом Киш био опседнут говори и детаљ на који је Јован Делић нарочито скренуо пажњу – аутор је у Микшино румунско презиме уградио готово цијело име његове жртве, Хане Кшижевске (Хана – Хантеску) 61. Овај поступак, међутим, не треба читати у кишовском ироничном кључу, већ сасвим симболички - аутор је овим направио алузију на „сродност“ две суштински антиномичне фигуре у време деловања стаљинизма. Чином жртвовања џелат је преузео на себе судбину жртве.

60 61

Михаило Пантић, Киш, Филип Вишњић, Београд, 2000, стр. 60 Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, стр. 327.

“УБИ МЕ ПРЕЈАКА РЕЧ” Друга у низу прича Гробнице такође се бави „загонетним везама“ проњених и прогонитеља. Главни јунак приче револуционар Гоулд Верскојлс, и не слутећи, доспева у чељусти једног од највернијих заступника стаљинистичког режима енкаведеовца Чељустникова. Верскојлс бива заточен у потпалубљу шпанско-совјетског брода, где се зачиње расправа између заточеника и његова два чувара, расправа о правди, о слободи, о пролетаријату, о циљевима револуције 62, расправа која је уздрмала уверења свих тројице учесника. Да је совјетски режим деловао непогрешиво показује и податак да се и према Верскојлсовим чуварима, који су водили расправу у име истог тог режима, поступило као и према Михаилу Хантескуу. А ту је и доказ више да тоталитарном систему нису потребни говорници – апологете и грлени хвалоспеви, већ људи акције, који своје задатке обављају ефикасно у немој тишини (док се и њима историја не наруга, као и Микши). Јер бранити тоталитарни систем не значи само претрпети погубни утицај извесних противдоказа 63, на шта се мора правовремено реаговати и што се одговарајућим средствима мора санкционисати; бранити тоталитарни систем значи и одговорити на аргументе нападача, значи дозволити да до напада уопште дође, а то је управо оно до чега не сме доћи, јер се у том случају нарушава легитимност таквог система. А то се плаћа главом!

62 63

Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, 1998, стр. 40 Исто, стр. 42

Смрт Гоулда Верскојлса, наизглед, нема никаквог смисла, али се у Кишовој прози претвара у логичну нужност, јер иза ње стоји такав друштвени апарат који све природне односе изврће у њихову супротност, чини их друштено важним. 64 А учинити нешто друштвено важним у тоталитарном систему значи анатемисати сваку помисао на спровођење људске правде на земљи у име достојанства и логике. Стога Верскојлсов залеђени, голи леш, везан жицом, окренут наглавце (...) изложен пред логорским улазом као опомена онима који су сањали немогуће“65 изгледа, упркос натурализму описа, као „праведна пресуда“.

(парафр.) Александар Јерков, Од модернизма до постмодерне, Јединство, Приштина/Дечје Новине, Горњи Милановац, 1991, стр. 172. 65 Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, 1998,стр 42.

ЖРТВОВАЛАЦ ИЛИ „ОНАЈ ДРУГИ“ „Друштвено опуномоћен“ механизам деловања стаљинистичког апарата, у једној од његових манифестација, Киш је ставио под лупу већ у наредној причи – Механички лавови. За разлику од претходне две новеле, где су у први план дошли појединци као жртве деловања стаљинизма и њихове судбине, а механизам деловања система остао скривен и недокучив, у Механичким лавовима је жртва у сенци, а на сцену ступа „онај други“. „Онај други“ или А. Л. Чељустников, кога смо упознали у претходној причи као главног одговорног за трагични крај Гоулда Верскојлса, излази пред читаоца да одигра „улогу живота“. Жртва те представе је Едуар Ерио, вођа француских радикала, председник комисије иностраних послова, градоначелник Лиона, народни посланик, музиколог, итд 66, који долази у Кијев да би истражио постоји ли у СССР-у слобода вероисповести. Совјетски режим, ђаво који бежи од крста и мириса тамјана, види у хришћанској вери извор претње за неометано ширење своје сопствене „вере“, па се потрудио

да

верским

институцијама одузме основну намену

претварајући их у складишта, а катедралу Свете Софије у пивару и сушару. Узбуњени доласком Ериоа, чланови „Рајкома“, на челу са „другом“ Пјасником и Чељустниковим организоваће „циркус у Божјој кући“, позоришну представу, савршену обману извршивши „поновну 66

Исто, стр. 45.

рестаурацију цркве“, у којој ће позоришна трупа коју чине енкаведеовци и њихове супруге извести за само једног гледаоца. У којој је мери превара савршено изведена показује и место у којем возач Чељустникова, кога је позоришни шминкер Аврам Романич „удесио“ за улогу протојереја који ће извршити службу у „Божјој кући“, није препознао свог надређеног, па га је пољубио у руку, без обзира што су испод мантије коју је Чељустников носио вириле чизме малинове боје, његово демонско обележје. Сироти, лаковерни возач, Алексеј Тимофејич добио је следовање за тај поступак – ломљење ребара. Једночинка је изведена

беспрекорно - од тренутка када се

„завеса“ дигла, па до самог краја, није било потребе за суфлерима. Сви су играли своју улогу дисциплиновано и предано 67 , како заступници хришћанске вере, тако и сами верници. Одушевљени Ерио, коме су у Француској пред полазак Совјетској Русији прогнозирали „највеће несреће“ , пише у посвети свом пријатељу да је читава ствар прошла „са смешном лакоћом“ , да није било ни трага ни гласа од „механичких лавова“ царске Русије. „Људина“ Ерио није ни сањао да је доспео у лавовске чељусти једне друге Русије и умреће у блаженом незнању. (Иронијски гледано, жртва буквално неће знати шта ју је снашло). У Post Festumu Киш нас обавештава и о судбини протагонисте бурлескног позорја стаљинистичког театра – Чељустников је ухапшен четири године након своје глумачке изведбе за коју је награђен орденом и унапређењем. Након тромесечног мучења изнудили су му признање да је радио на подривању совјетске власти и саучесништво са 67

Исто, стр. 61.

Троцким, који је био најозбиљнија претња Стаљиновом режиму. Дакле, и ова Кишова прича подвлачи сазнање претходних прича: и најоданији и најбескомпромиснији „чувари“ стаљинистичког реда и поретка страдају логиком реда и поретка који бране. Врхунац (Кишове) ироније, међутим, не исцрпљује се на овом месту. Након што су га рехабилитовали, доста година након случаја „Ерио“, Чељустников посећује Француску и спомен – библиотеку Едуара Ериоа у Лиону и несвестан ироније (што је можда највећа иронија) својом руком, а руком иронизованог историјског бесмисла 68, уписује у књигу утисака: Дивимо се делу Едуара Ериоа.69

68 69

Михајло Пантић, Киш, Филип Вишњић, Београд, 2000, стр. 64 Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, 1998, стр. 65

ЖИВОТИЊСКА ФАРМА

Јер често би онај до кога би домилела уш имао нимало пријатан задатак да пререже гркљан ономе кога је добитник одредио као жртву. 70

У велику историју канализације Киш је прибележио и причу Магијско кружење карата. У њој је симболично приказан механизам деловања зла, одабира жртве и њеног жртвоваоца. Киш, који у осталим приповеткама Гробнице није приказао логорски живот својих јунака, овде то чини из најмање два разлога. Најпре, дочаравши атмосферу логорског живота, Киш је сугерисао са чиме су се суочавали јунаци његових осталих приповедака, а затим, хијерархија и односи успостављени унутар Гулага симболично дочаравају хијерархију и односе унутар стаљинистичког режима. Све ту функционише према истим законима и принципима, судбина појединца решава се мрачним налогом једне изгубљене партије карата 71, људски живот је до те мере обезвређен да представља ништаван коцкарски улог, који учесницима ђавољег тарока доноси како остварење интереса, тако и „целовечерњу забаву“, dulce cum utilli. У поглављу Трактат о хазардним играма приповедач и сам даје коментар о необичном обредном карактеру хазарда:

70 71

Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, стр. 77. Михајло Пантић, Киш, Филип Вишњић, Београд, 2000, стр. 66

У све већем обиљу сведочанстава о паклу леденог острвља још су ретка документа у којима би био описан механизам хазардних игара; ту не мислим на хазард живота и смрти: целокупна литература о изгубљеном континенту заправо није ништа друго до проширена метафора те Велике Лутрије у којој су добици ретки а губици правило. Занимљиво би било међутим за истраживаче модерних идеја проучити узајамну везу та два механизма: док се Велика Лутрија окретала у свом неумитном обртању, попут отелотвореног принципа митског и злог божанства, дотле су жртве те адске вртешке, ношене духом истовремено платоновског и пакленог imitatio, опонашале велики принцип хазарда: банде злочинаца са ласкавим и привилегованим именом ‘социјално блиских’ коцкале су се за бескрајних поларних ноћи у све што се коцкати може: у новац, у капу-ушару, у чизме, у порцију супе, у комад хлеба, у коцку шећера, у смрзнути кромпир, у парче тетовиране коже (своје или туђе), у силовање, у бодеж, у махорку, у живот.72(подвукао Н.Г.) Дакле, већ на нивоу самог текста можемо читати о необичној историјској појави - логораши су постајали џелати опонашајући страшан принцип хазарда чији су били жртве. Доктор Карл Георгијевич Таубе (Голуб), краљ подземља Костик Коршунидзе (Орао) и чувени разбојник Сегидулин (Мајмун) заједно граде мрачну пирамиду бесмисла и трагичног људског удеса, унутар чијих се катакомбних ходника у круг врте прогониоци и прогоњени. Симболика имена делује сугестивно и оно на шта указује дубоко 72

Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, стр. 76.

обеспокојава. Вођен налогом “мајмуна који онанише”, “орао” ће убити “голуба”. Тако успостављена хијерахија симболички представља парадигму бесмисленог положаја појединца у тоталитарном систему. “Мајмун који онанише” симбол је људског отуђења ухваћеног у бласфемичном

пркосу

логици,

смислу

достојанству,

које

о(бе)смишљава свет према сопственим склоностима и назорима, па макар то било кобно по милионе оних који би требало да представљају здрав разум и истинске људске, па према томе и друштвене вредности. У том погледу је судбина Карла Георгијевича Таубеа, предодређеног да постане жртвом, парадигматична у смислу разумевања визије човека у време идеолошког апсолутизма – свет је постао Гулаг, јер су његови “лидери” сишли, у погледу моралне и духовне еволуције, лествицу ниже.

ИСТОРИЈСКИ МИНОТАУР: ЏЕЛАТ-ЖРТВА Боље је да после смрти добијете рђав епитаф, него да они, док сте живи, рђаво мисле о вама. Хамлет

Кључна карика овог Кишовог приповедног ланца, новела Гробница за Бориса Давидовича представља и средиште и врх књиге којој нимало случајно не зајми наслов73. Укупна уметничка вредност ове приповетке је неоспорно велика, али оно што њу посебно чини „провокативном“ за проучавање јесте широк спектар њених значења, а не само

њена „репрезентативност“

у смислу револуционарне

биографије која се у њој износи. Киш јесте изабрао фигуру Новског као носиоца најтранспарентнијег из низа револуционарних биографија 74 у намери да покаже како се идеолошким мерама репресије мења историја човечанства кроз мењање и затамњивање историје једног човека, али то није била једина ауторова намера. Тако ће Драган Бошковић указати на Кишову полемику са историјским памћењем које, под притиском идеологије, манипулише историјским чињеницама 75, којом се већ на почетку приче отвара питање граница историјског сазнања 76. Михајло Пантић, са друге стране, скреће пажњу на ауторову намеру да посредством приче, односно захваљујући њеној способности језичког 73

Михајло Пантић, Киш, Филип Вишњић, Београд, 2000, стр. 66 Драган Бошковић, Револуционарни лик Б.Д. Новског , интернет страница 75 Исто 76 Исто 74

памћења, сачува успомену на оне према којима историја није била наклоњена, на оне који су испаштали и који су били принуђени да принесу своју жртву злом идеолошком божанству, на оне који су физички ишчезли, на оне које је логика историје коју „пишу победници“ осудила на анонимност. Тако се, захваљујући кенотафској функцији текста, може говорити о утешитељском карактеру ове Кишове прозе, која симболички врши функцију гробнице за све оне који су из тортуре тела и духа извукли неке метафизичке закључке77. Коначно, ова прича је од изузетног значаја за предмет којим се бавимо, јер у њој су све „загонетне везе“ жртве и џелата у потпуности демистификоване. Борис Давидович Новски, човек који је одиграо веома значајну улогу у револуцији, остао је на зачуђујући и необјашњив начин78 незабележен у хроникама револуције, односно, како каже приповедач, забележен (...) као личност без лица и гласа.79 Поводом жртве Хане Кшижевске из новеле Нож са дршком од ружиног дрвета рекли смо да је одсуство имена последица општег процеса деперсонализације, последица разарања основног обележја идентитета. Лице постаје супститут за име, а свако лице је потенцијално лице издајника. (Киш ће и сам једном приликом изјавити да је заједничка особина сваке идеологије – параноја). Ако је појединац осуђен на Лице, не преостаје му ништа друго него да то Лице непрестано мења, да своју Другост 80 77

Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерс, Београд, 1998, стр. 100. Исто, стр. 85. 79 Исто 80 О „Другом“ као симболичном непријатељу тоталитарне свести пише Зорица Томић у својој књизи „Мушки свет“. Зорица Томић, Мушки свет, Zepter Book World, Београд, 2001. 78

коју идеологија не трпи одржава у непрестаним метаморфозама, не би ли своје слепо трајање одржао што дуже пре него што на крају своје „одисеје“ заврши у пројекту званом „псетарник“. „Псетарник“ је неизбежност; неће му умаћи ни човек као што је Новски, који је своју Другост упорно неговао. Овај револуционар изаткао је бриљантну биографију, идеалну да краси странице историјских уџбеника, али свевидеће око „Великог Брата“ помно прати акције свих појединаца са репутацијом „узорних“ револуционара и одговарајућим средствима настоји да потамни сјај њихове блиставе (револуционарне) биографије. Случај Новског је, упркос мноштву општих места, ипак био изузетан. Јер ако се револуционарна егзистенција у стаљинистичком систему тежила сместити у калуп – како год живео, револуционар ће на крају бити лишен права на тај живот: систематским ломљењем личности, методом изнуђивања, монтираним суђењем као опробаним средством стаљинистичког полицијског апарата тај живот ће постати друштвено неважан – отуда је разумљива тежња да се тај калуп на било који начин пробије. Ако појединац већ нема никакву моћ избора у односу на свој живот, онда је мора тражити у односу на своју смрт. Једино питање које би тада имало смисла поставити јесте: како умрети? Хамлетовско питање - последња дилема. Ако је Новски у „псетарнику“ дошао до метафизичког закључка да је човек само честица прашине у океану безвремености 81, последња дилема пред којом се налази овај „бољшевички Хамлет“ гласи:

Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерс, Београд, 1998, стр. 100.

(...) прихватити привременост трајања у име тог драгоценог и скупо стеченог сазнања (које искључује сваку моралност и које је дакле апсолутна слобода) или се, у име тог истог сазнања, предати загрљају ништавила.82 И овде је реч о предодређеној жртви (као што је био случај са Кшижевском или доктором Таубеом). Револуционар са беспрекорном биографијом нужно постаје партијска жртва. Али за разлику од наручиоца/џелата, које смо сретали како у Псалму 44, тако и у неким другим приповеткама Гробнице (Ајмике/Микша, Мајмун/Орао), чије су бестијалност и ограниченост само ишле у прилог теорији Хане Арент о баналности зла, лик Федјукина је другачије конципиран. Он спада у једне од најаутентичнијих ликова Кишове прозе уопште. У питању је несумњиво бриљантан ум, изузетно интелигентан човек, који је, мада „теоријска нула“, у пракси потврђени геније. У одређеном смислу, Федјукинова генијалност је и њему самом тајна: Он је исцеђивао признања по најдубљим законима дубинске психологије а да није знао да она постоји. 83 Затим, његов лик је у великој мери обогаћен ауторовим коментаром у фусноти који се односи на иследников несумњив књижевни дар. Осим тога, Федјукин, колико год да је режимски човек, „надметање“ са Новским види као питање части, искушење највећег степена 84, јер пред његовим генијем Новски стоји као нека врста научне загонетке, непознат организам који се понаша

Исто, стр. 101. Исто 84 Исто 83

сасвим непредвидљиво и нетипично у односу на целокупну праксу.85 Ако свему томе додамо и податак аутора да је исти тај Федјукин Новског ценио као револуционара и да му је неко време пре десетак година, био узором86, онда је сасвим јасно да је однос прогоњеног и прогониоца другачије осветљен. Оно што, суштински, разликује Федјукина од осталих стаљинистичких егзекутора, јесте управо непоколебљива снага његових убеђења, која му, упркос свим симпатијама које би као човек могао да гаји према Новском, омогућава да ни на тренутак не доведе у питање извршење свога задатка. Поменули смо, у чину хапшења и „ломљења“ личности Новског има општих места, елемената „обредности“: и његово као и сва друга хапшења одиграва се у поноћним сатима – доба у ком се догађају готово сва хапшења у овој књизи; демонско доба 87; и он, попут осталих жртава, бива перфидно намамљен, сам долази на место свога хапшења; и он као и већина осталих жртава бива намамљен у замку некаквим „пословним позивом“ (довољно је да се сетимо само Кшижевске или Верскојлса); вода као елемент игра изузетну улогу у простору страдања јунака (Кшижевска је на стравичан начин уморена у реци, иначе повлашћеном жртвеном простору; Верскојлс, заједно са својим чуварима, „потписао“ је себи смртну пресуду у потпалубљу брода Витебск-Орџокинидзе, у „међународним водама“; Новски је „ломљен“ у „псетарнику“ који представља „влажну камену ћелију“ (подвукао Н.Г.) и чија архитектоника, споменимо успут, призива старе жртвене 85

Исто Исто, стр. 109. 87 Јован Делић, Кроѕ прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 358. 86

обреде – осмишљена је тако да у њој жртва буде као жива зазидана, што асоцира на „градитељску“ жртву наше народне књижевности, у првом реду на младу Гојковицу из песме Зидање Скадра, са том разликом што се овај модел жртве суштински не може односити на жртве револуционаре, али може симболички – страдалници се симболички могу схватити као жртвени дар који „јача“ здања идеолошких институција). Уз све то, не треба сметнути ни на тренутак са

ума

чињеницу

да

је

револуционарна

судбина

Новског

парадигматична, и да процес њеног одвијања, према речима Михајла Пантића, подлеже црној закономерности: идеализам појединца, његова спремност на жртву у име вишег револуционарног налога, једног тренутка, услед идеолошке метастазе тога налога, породиће трагички судбински парадокс. 88 Црна закономерност о којој говори Пантић у првом реду се односи на проблем казне без кривице, према којој жртва и жртвовалац имају потпуно супротан став – Новски не брани само свој лик и истину, већ лик и истину револуционара уопште - у признању онога што није учинио препознаје кобан елемент не само по

своја

револуционарна

веровања

прегнућа,

већ

по

револуционарна веровања и прегнућа уопште; Федјукин, са друге стране, тежи да сачува строгост и доследност револуционарне правде и оних који ту правду деле89; по њему, боље је да страда такозвана истина једног јединог човека, једног сићушног организма, него да се због њега доведу у питање виши принципи и интереси 90. И жртва и 88

Михајло Пантић, Киш, Филип Вишњић, Београд, 2000, стр. 68 Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, 1998, стр. 108. 90 Исто 89

жртвовалац залажу се за сопствена уверења, која се међусобно искључују, јер не припадају ни истој „култури“ ни истој „заједници“ . Отуда ни њихова „божанства“ нису једнака. И мада је у митском моделу судбина жртве и даље поседовала извесни трагички патос, она (жртва) је итекако морала бити свесна нужности свога жртвовања.91 Основни задатак (жртвоваоца) Федјукина је да увери (жртву) Новског у неопходност (жртвовања) лажног признања. Методе су разноврсне. Убеђивање је најпре вербално (Новског одводе у сточни вагон, где ће Федјукин пет сати покушавати да Новског увери у моралну дужност (...) лажног признања 92), а када се оно заврши потпуним неуспехом, следи „псетарник“ и промена метода. Убеђивање се сада врши физичким исцрпљивањем и малтретирањем (Тело му је сад било прекривено чиревима који су под ударцима гумених пендрека прскали и истискали корисну крв заједно са некорисним гнојем.), из чега ће Новски извући поменуте метафизичке закључке. И мада је овај револуционар сада био само празна љуштура бића, гомила гњилог и намученог меса, у њему је и даље била једнако јака одлука да последњу страницу своје биографије испише својом вољом и при пуној свести 93, онако како се пишу тестаменти. Тај тестамент је требало да буде залогом будућности, крунски доказ да се може истрајати у одбрани сопствене истине, да се не мора постати моралним изметом које завршава у историјској канализацији, да човек може и треба да види 91

У својој књизи Поетика жртвеног обреда Миодраг Павловић подвлачи да се у готово свим жртвеним обредима, до нових времена, захтева да жртва буде питома, да прихвати своју судбину, да се не одупире, јер једино тако би жртвовање могло да има смисла. 92 Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, 1998, стр. 100 93 Исто, стр. 102

даље од личних ниских интереса, да вреди жртвовати се за виши принцип, јер то је уосталом сума (...) живљења, закључак на коме све почива, а да је све остало (...) само споредан трактат, рачунска радња чија је вредност безначајна у односу на његову крајњу формулу која даје смисао тим споредним операцијама94. (Јер Новски пристаје да принесе своју жртву, али не туђем, већ свом револуционарном богу). И баш у том тренутку, када се чинило да је човек пронашао „утешитељску мисао“ да вреди прихватити привременост патње, јер ће у тој привремености наћи начина да се одреди према сопственој смрти, и да то одређење апсорбује на начин истинског револуционара, овај „бољшевички Хамлет“ изненада остаје без свог бити или не бити. Чељусти идеолошке загрижености појеле су хамлетовско питање, подсмехнуле се последњој дилеми Новског. Он није могао ни да наслути шта му спрема генијална и паклена интуиција Федјукина 95, какав стравичан обрт чека на крају његовог тестамента. У књизи Гола прича Игор Перишић пише да начин рада Стаљиновог полицијског „инквизитора“ добија особине једне доследно спроведене поетике, која се у потпуности ослања на „генијалност“ и „паклену“ интуицију и да се, повратно, целокупна интуиционистичка поетика тематизује управо у Федјукиновом лику96. Рад те интуиције проузроковао је вероватно највећи историјски апсурд – онај који је пред лицем историје већ виђен као жртва постаће џелат. Свака ноћ непристајања на сарадњу Новског ће коштати једног недужног живота. Новски је схватио да је Федјукин 94

Исто Исто, стр. 103 96 Игор Перишић, Гола прича, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2007, стр. 155 95

решио да га разори тамо где се осећа најмоћнијим: у његовој себичности 97. Јован Делић примећује да је судар Федјукина и Новског дубоко начелан и задире у саме темеље револуционарне етике 98, као и то да би Новски издржао тај судар када би улог био само његов живот и лично мучење99. Улог, међутим, постаје много већи – не да више није у питању само његов живот, него су животи стављени на коцку вредни самим тим што постоји могућност да су ненагрижени смрадом историје - то су здрави и снажни младићи на почетку своје револуционарне каријере. Федјукин је пажљиво извршио ову селекцију – тиме што је изабрао

људе

сличне

Новском,

људе чија

биографија

носи

потенцијално семе једне будуће биографије, доследне, заокругљене, тако сличне његовој, али прекраћене на самом почетку, уништене његовом сопственом кривицом тако рећи у зачетку100, он је пронашао савршену пукотину у моралном систему Новског. Овом најновијом методом постојаност воље Бориса Давидовича претрпела је озбиљну кризу не само због чињенице да је стаљинистички апарат успео да пронађе начин да „руком жртве“ изврши нове злочине, већ и зато што је изненада схватио да је у својој револуционарности усамљен – младићи приношени на олтар „двоглавог“ Бога нису успели да стоички поднесу сусрет са смрћу: Младићу се лице изобличи од страха и паде на колена пред Новским. Овај затвори очи, али није могао, због лисица, да зачепи и

Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, 1998, стр. 103 Јован Делић, Кроѕ прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997, стр. 360 99 Исто, стр. 361 100 Данило Киш, Гробница за Бориса Давидовича, Књига-Комерц, Београд, стр. 105 98

уши и да не чује младићева преклињања која су одједном, као неким чудом, почела да руше тврду стену његове одлуке, да разарају његову вољу.101 Схвативши да је нова метода „ломљења“ личности успешна, стаљинистичка поетика тортуре, оличена у Федјукину, приписује тој новој методи карактер обредности и претвара је у своје ново поетичко начело: Федјукинова режија је савршена: мизансцен је исти као и прошле ноћи, исти су стражари, исти Федјукин, исти подрум, исто осветљење, исти Новски: елементи сасвим довољни да се једном поновљеном поступку да значење идентичности и неминовности, као што је неминован след дана и ноћи; различит је само унеколико тај младић што го до паса дрхти пред Новским. 102 Повратка више нема, Новски већ стоји на почетку једног дугог низа злочина почињених у његово име103, он је у потпуности свестан да је перверзном логиком система коме се до недавно херојски супротстављао постао исти као и његови мучитељи. И таман када је помислио да је савршенство његове биографије (...) разорено, дело његова живота (...) овим последњим страницама унакажено104, одиграва се кључни преокрет – Федјукин наређује да уведу нову жртву, младог Исаијевича и саопштава му да ће умрети уколико Новски не призна. Пре него што је Новски могао да каже било шта, да смисли

101

Исто, Исто, 103 Исто, 104 Исто, 102

стр. 103 стр. 104 стр. 105 стр. 104

било шта, да помисли на срамне услове своје предаје, младић га осмотри кратковидим очима, сасвим изблиза, а онда му се унесе у лице и шапну му гласом од којег Новски задрхта: 'Борисе Давидовичу, не дајте се пасјим синовима!'105. Ако бисмо и могли говорити о победнику судара Федјукин-Новски, ово би можда био прави тренутак. Храбри Исаијевич не само да је доказао Новском да у својој револуционарној борби

није

усамљен,

већ је пристајањем на жртву у име

револуционарне правде коју Борис Давидович брани показао да та жртва има смисла. Ако је зрели Киш на тренутак и проблематизовао позитивну крајност коју Новски брани, показавши да сваки идеализам има свог Бога у чије име невини страдају, увођењем мотива смисла жртве, више нема дилеме да су симпатије аутора на страни Новског. Развој последњих догађаја улио је Давидовичу „неслућену снагу у тренутку када су прекорачене све границе и када се поставља још само часно питање смрти 106. Потпуна демистификација односа жртве и џелата наступа управо у том тренутку прекорачења „свих граница“ и омогућавања организму да се на тренутак опорави од органске исцрпљености. Јер Федјукину је пракса открила чињеницу да поновно функционисање организма, нормалан крвоток и одсуство болова, стварају код реконвалесцената и бивших кандидата смрти неки органски конформизам који има за последицу, ма колико то изгледало парадоксално, слабљење воље и све мању потребу за херојским разметањем 107. Иронија као омиљено 105

Исто, стр. 106 Исто 107 Исто, стр. 106-07 106

Кишово књижевно средство спознаје света и односа унутар њега опет ступа на снагу. Њом се у потпуности демистификују „загонетне везе“ прогоњеног и прогониоца. Врхунац те ироније очитава се у наставку преговора Федјукина и Новског у ком жртва и њен џелат ступају у јединствен пакт – заједно пишу рукопис признања Новског. Тај рукопис је јединствен документ који у себи спаја чисту фикцију са историјском истином. Оба писца теже да овим документом одбране своју истину на најбољи могући начин: Два се човека у дугим ноћима боре са тим тешким текстом признања, задихани и исцрпљени, нагнути у густом диму цигарета над тим страницама, и сваки од њих покушава да унесе у њих део својих страсти, својих уверења, своје виђење ствари из једног вишег аспекта 108 . Обојица су свесни да је тај текст чиста фикција, али Новски се труди да у документу створи савршену пукотину која неће промаћи будућем истраживачу и која ће бити доказ да цело здање тог признања почива на лажи исцеђеној без сумње тортуром 109. Смртна казна која је требало да проистекне из лажног признања преиначена је у казну прогонства (Киш и овде иронично констатује да је теже изабрати смрт него живот). Пошто је наставио са својим „ахасверским“ лутањима, Новски поново бива ухапшен, и завршава у сибирском Логору Норилск, из кога ће једне олујне ноћи побећи, гоњен чуварима, вучјацима и хладноћом. Овај храбри човек, који је током

108 109

Исто, стр. 107 Исто

истраге у „псетарнику“ у два наврата осујећен да изврши самоубиство, сада то успешно чини скоком у котао са кључалом текућом масом. Частан, искупљујући крај.

„ОПРОСТИ ИМ, БОЖЕ, ЈЕР НЕ ЗНАЈУ ШТА ЧИНЕ“ Шеста новела Пси и књиге временски излази ван оквира стаљинистичког терора и „чистки“, али идејно кореспондира са тим временом. Киш је морао да напише ову причу која, иако се догађа у 14. веку и обрађује једну другу тему, шири контекст идејног очитавања и указује да истине које су изнешене у овој књизи не важе само за једно доба, већ су заједничке свим добима. Мада смештена у временски оквир шест векова удаљен од времена догађања осталих новела збирке, и мада обрађује тему покрштавања и прогона Јевреја од стране Инквизиције (дакле, још једна манифестација тоталитаризма у Лику Историје), ова прича показује значајне аналогије са насловном причом збирке, аналогије које су у толикој мери очигледне да је аутор подударност мотива, датума и имена сматрао божјим уделом у стваралаштву, la part de Dieu, или ђавољим, la part de Diable.110 Тако се већ на почетку приче помиње „соба за мучење“ у коју, према наређењу монсењера Жака, уводе Баруха не би ли га то подсетило на инструменте које нам је Бог милосрдни ставио у руке у служби Његове Свете Вере и за спас душе човечије111, чиме аутор сугерише да свако доба има своје технологије смрти којима се непослушни враћају на „прави пут“. Тема покрштавања у потпуности

110 111

Исто Исто, стр. 119

одговара теми жртвовања са којом смо се сретали у претходним причама. Ни покрштавање као и жртвовање нема смисла уколико није добровољни чин, али инквизиторски апарат користи се суштински истим методама као и стаљинистички. Он снагу Барухове воље и опирања ломи на готово идентичан начин као што ће то чинити његов двадесетовековни пандан – уценом живота других људи. То се најексплицитније очитава у сцени клања младића Ашера и речима мучитеља: Твоје одлагање убија оне који су веровали твоме учењу и који следе твој пример 112. И сам аутор признаје да је ова историјска „подударност“ за њега имала значење миракула: Постојаност моралних уверења, проливање жртвене крви, сличност у именима (Борис Давидович Новски – Барух Давид Нојман), подударност у датумима хапшења Новског и Нојмана (у исти дан кобног месеца децембра а у размаку од шест векова, 1330...1930), све се то одједном појавило у мојој свести као развијена метафора класичне доктрине о цикличном кретању времена: 'Ко је видео садашњост, видео је све: оно што се догодило у најдавнијој прошлости и оно што ће се збити у будућности' (Марк Аурелије, Мисли, књ. VI, 37).113 Међутим, прича Пси и књиге не кореспондира само са причом Гробница за Бориса Давидовича. На пример, расправа која се води између Нојмана и монсењера Жака о хришћанској вери није ништа

112 113

Исто, стр. 124 Исто

друго до историјска варијанта расправе коју правдољубиви Ирац, Гоулд Верскојлс, води са својим чуварима у потпалубљу шпанско – совјетског брода. А реченица коју гневни Тулужани упућују Нојману: Покрсти се или ћемо ти мудрост свих књига које си прочитао истерати на потиљак 114, звучи као мрачни рефрен читаве Кишове поеме која говори о стравичним последицама читања једне Књиге, служења једној Идеји.

114

Исто, стр. 123.

ЗАКЉУЧАК Са временске дистанце од тридесетак година, ми данас можемо да констатујемо да је Киш добио своју књижевну битку. Песничка уметност прогоњења коју је овај писац учинио жаришним језгром свога писања стигла га је и у животу. Час анатомије уследио је као логичан прометејски одговор на вештичји књижевни карневал организован у славу најевропскијег од свих српских писаца тога доба. Киш, који је презирао свако интуиционистичко бављење уметношћу и који је први код нас показао да се може достојанствено устати у одбрану свога дела, ни данас није у потпуности поштеђен извесних оспоравања. То, наравно, не би морало нужно да представља лошу ствар када та оспоравања не би била дегутантно прежвакавање старих оптужби (доказ више да се у нашој књижевној критици неке болести још увек нису прележале). То би онда значило да је Киш писац ослобођен „ореола“ који су око њега, као око каквог свеца, исплели епигони, наудивши му, на тај начин, кудикамо више него они који су га неправедно оспоравали. Јер Киш је писац чије дело непрестано наводи на нова проучавања. А та проучавања не могу се замислити без нових метода. Две основне линије његовог стваралаштва, историјска и „породична“, не морају се стога нужно тумачити искључиво саодносом рани-ратни јади. Рат јесте неоспорна истина овог писца, али не треба

сметнути са ума оно што сви знају, али многи заборављају: Киш је писао и након Гробнице за Бориса Давидовича и након Енциклопедије мртвих. Синтетички приступ јасно осветљава једноставну чињеницу да логорологија није извршила утицај на Киша само након Породичног циркуса (иако ће тај утицај бити пресудан након трагања за Имагом Оца). Постојање романа Псалам 44 јасно сведочи у прилог тој тези. Ако је Мансарда и носила у себи неко наравоученије оно је гласило да „мансарда“ као симбол затварања појединца у личне системе, повлачења појединца са ветрометине Историје није решење живота, јер је она („мансарда“) најподложнија деструкцији коју врше спољни фактори (да парафразирамо Десницу, бомбе начињу зграде од врха ка дну). Отуда вероватно и Кишов захтев да се ова два романа штампају заједно, као диптих чији се елементи међусобно тумаче и допуњавају. Породични

циркус се, опет, не мора тумачити ни као дуги

интермецо између Псалма 44 и Гробнице, јер је више него очигледно да се читава породична драма Самових, чији је протагониста Едуар Сам, одиграва на фону ратних ужаса који гњију у позадини. Јер и у Породичном циркусу Киш је остварио лик приповедачевог оца као страдалника, прогоњеног и жртве. Жртве над жртвама. Иако се у овом одређењу може наслутити нешто од добро познате Кишове ироније, склони смо да у потпуности прихватимо ово одређење. Едуар Сам алијас Е.С. јесте жртва над жртвама самим тим што за њега не постоји никакво прибежиште, никаква могућност живота, у коме би он могао да се потврди као неко други или као нешто друго. Он је, према

речима Алена Боскеа прогоњен, самим собом и другима 115 Било да глуми улогу жртве (Башта, пепео), било да је социјална жртва (Башта, пепео, Пешчаник), било да је жртва „небеских махинација“ што ће рећи – метафизичка жртва (Башта, пепео, Пешчаник), било да је историјска жртва (Рани јади, Башта пепео, Пешчаник), то не мења једноставну чињеницу да је Едуард Сам прогоњени. Фасцинантан је развојни лук његовог лика као страдалника: од трагикомичног пајаца који сажаљева себе играјући улогу жртве преко друштвено несхваћеног и прогоњеног и метафизичким дрхтавицама нагриженог човека до (а што је крајње индикативно) жртве историјских (не мање нејасних!) махинација. На крају је ипак чекао Логор. Ако је Киш у једном интервјуу изјавио да је Логор стравичан симбол нашег доба, ми бисмо без страха од генерализације могли да констатујемо да је Жртва ништа мање стравичан симбол целокупног Кишовог стваралаштва. Овај рад је, међутим, ограничен на испитивање модела историјске жртве, и то оне историјске жртве која је страдала деловањем два највећа идеолошка зла двадесетогог века: фашизма и стаљинизма. Након проучавања два основна Кишова дела неопходна за овај рад, Псалам 44 и Гробница за Бориса Давидовича, можемо констатовати оно што су историчари већ уочили: иако су идеолошки концепти били различити, методе су углавном биле исте. И жртве фашизма и жртве стаљинизма биле су „криве“ самим тим што су постојале, јер је њихово историјско присуство дошло у 115

Данило Киш, Часопис Градац, бр. 76/77, Ален Боске, Песничка уметност прогоњења, стр. 89

колизију са постојећим идеолошким концептом. Оне су биле предодређене да страдају. Ми смо већ указали на основни „проблем“ Псалма 44, на који је, уосталом, и сам Киш скренуо пажњу – фатално одсуство иронијске дистанце проузроковало је и одсуство дубљег продирања у деловање механизма зла. Стога је ту однос џелата и жртве дат у свом најекстремнијем могућем виду, као однос који се у потпуности изражава мером моћи односно немоћи. То је и основни разлог зашто у Кишовом виђењу фашистиког бестијаријума нема ни трага од стаљинистичког историјског минотаура жртве-џелата, иако је он, у одређеном облику, историјски посведочен. Питање смисла жртве код Киша може да изазове извесне контроверзе. Ако се позовемо на митски образац жртвовања о ком је писао Миодраг Павловић, према коме жртва мора да буде питома, да прихвати своју судбину, како би чин жртвовања био успешан, долазимо

до

крајње

морбидних

закључака.

Беспрекорно

функционисање фашистичких технологија смрти није само довело до високе стопе успешности у појединачним и масовним убиствима, већ је код

жртава

створило

један

специфичан

вид

потчињености,

помирености са судбином. Модерна историјска демонологија постигла је, на тај начин, у оквиру сопствених закона и истина, остварење смисла жртвовања. Та болесна, померена логика којом се фашизам руководио представља, највероватније, његово најморбдније поетичко начело. Ето, дакле, једног од разлога зашто овој идеологији није била потребна никаква административна „потврда“ за почињена зверства.

Са стаљинизмом ствари стоје нешто другачије. Његове методе су створиле две дијаметрално супротне појаве: појединце који се опиру у име неких својих виших принципа (Новски, Верскојлс) и појединце чији су поступци исписивали странице историје канализације (Микша, Мајмун). Ови подаци, међутим, нису навели Киша на погрешне закључке. Он суштински није правио разлику између фашизма и стаљинизма. Једна од његових најчувенијих изјава која задире дубоко у етичка питања и задатке данашњих уметника и интелектуалаца гласи: За интелектуалце овог века, овог нашег доба, постоји само један испит савести, постоје само два предмета из којих се не пада на годину, него због којих се губи право (моралног) гласа једном за увек: фашизам и стаљинизам.116 А да га стварност Логора, фигура жртве, питања историјског сазнања и мрачног испитивања путева зла нису напустили ни после Гробнице, најбоље сведоче Енциклопедија мртвих и Лаута и ожиљци. Ова последња нарочито је индикативна, не само по томе што показује колико се питање историјског наравоученија показало као узалудно на примеру држава које су мењале идеолошки концепт, али не и методе којим су ти концепти стављани у „погон“, већ што је, коначно и безнадно, показала сву погубност културе порицања и заборављања. Тако у причи

Јуриј Голец овај бивши логораш, начет старошћу,

болешћу и приватним проблемима захтева од пријатеља приповедача (Данила Киша) да му пружи руку у намери да изврши самоубиство, на 116

Михајло Пантић, Киш није желео да одустане, чланак у: дневне новине Данас, 16-17. јун 2001.

шта га приповедач опомиње да је апсурдно да неко ко је преживео Логоре може да дође на идеју да дигне руку на себе: Зато што си преживео логоре. (...) Зато. Неко ко је преживео логоре... - Остави логоре на миру (...) Логор је према овоме био песма.117 Ево, дакле, очитог доказа да културу порицања не чине само џелати и посматрачи, већ и жртве. За сам крај, а у вези са свим досада реченим, преостаје нам да се још једном подсетимо Кишових последњих савета, које је оставио у аманет будућим нараштајима: Ко тврди да је Колима била различита од Аушвица, пошаљеш до сто ђавола. Ко тврди да су у Аушвицу требили само вашке а не људе – исти поступак као горе. 118

117 118

Данило Киш, Лаута и ожиљци, БИГЗ, Београд, 1994, стр. 29 Данило Киш, Живот, литература, Просвета, Београд, 2007, стр. 100

САДРЖАЈ Увод…………………………………………………………........2 Историјска жртва: фашизам………………………………….7 Бестијаријум доктора Ничеа……………………………….......10 Историјска жртва: стаљинизам……………………………..21 „Потражи моје лице“…………………………………………...23 „Уби ме прејака реч“…………………………………………...30 Жртвовалац или „онај други“………………………………….32 „Животињска фарма“…………………………………………..35 63

Историјски минотаур: жртва-џелат...........................................38 „Опрости им, Боже, јер не знају шта чине“..............................50 Закључак…………………………………………………….....53

ЛИТЕРАТУРА - Александар Јерков, Од модернизма до постмодерне, Јединство, Приштина/Дечје Новине, Горњи Милановац, 1991; - Ален Боске, Песничка уметност прогоњења, у: Данило Киш, часопис Градац, бр. 76/77; - Ален Гербран и Жан Шевалије, Речник симбола, ИК Киша, Нови Сад, 2009; - Данило Киш, Живот, литература, Просвета, Београд, 2007. - Драган Бошковић, Револуционарни лик Б. Д. Новског, интернет странице;

- Зорица Томић, Мушки свет, Zepter Book World, Београд, 2001; - Игор Перишић, Гола прича, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2007; - Јован Делић, Кроз прозу Данила Киша, БИГЗ, Београд, 1997; - Јован Јанићијевић, У знаку Молоха, Вајат, Београд, 1986; - Јовица Аћин, Гатања по пепелу, о изгнанствима и логорима, Време Књиге, Београд, 1993; - Миодраг Павловић, Поетика жртвеног обреда, Нолит, Београд, 1987; - Михајло Пантић, Киш, Филип Вишњић, Београд, 2000; - Михајло Пантић, Киш није желео да одустане, чланак у: Данас, дневне новине, 16-17. јун, 2001; - Николај Берђајев, Судбина човека у савременом друштву, Логос, Београд, 2006; - Стенли Коен, Стање порицања, знати за злодела и патње, Самиздат Б92, Београд, 2003; - Хана Арент, Eichmann у Јерусалиму, Самиздат Б92, Београд, 2000; - Хана Арент, Лична одоговорност под диктатуром, Реч, часопис за књижевност, културу и друштвена питања, интернет странице; - Хана Арент, Организована кривица и универзална одговорност, Реч, часопис за књижевност, културу и друштвена питања, интернет странице.