ПОПИС РАДОВА ДРАГОМИР АРАМБАШИЋ (1881-1945) 1. РИБАР, 1911. бронза, 54 х 32,5 х 26,5 сm 2. РАЗБИЈЕНИ КРЧАГ, 1911. бронза, 50 х 19 х 15,5 сm МИЛАН БЕСАРАБИЋ (1908-2011) 3. ЖЕНСКИ АКТ, 1939. бронза, 52,8 х 16,5 х 13,5 сm СТЕВАН БОДНАРОВ (1905-1993) 4. ПОРТРЕТ ЉУБИЦЕ СОКИЋ, 1939. бронза, 47 х 25,5 х 27,8 сm МАРКО БРЕЖАНИН (1883-1956) 5. ИСТОРИЧАР ВЛАДИМИР ЋОРОВИЋ, 1927. бронза, 47,6 х 28,2 х 31 сm ПАШКО ВУЧЕТИЋ (1871-1925) 6. МАРИЈАНА, око 1919. бронза, 37,5 х 12 х 11,5 сm ЛОЈЗЕ ДОЛИНАР (1893-1970) 7. РАЊЕНИК, 1941. бронза, 44 х 82 х 33 сm СТАМЕНКО ЂУРЂЕВИЋ (1888-1941) 8. ДРАГОЉУБ М. МАРИНКОВИЋ, 1927. бронза, 64,2 х 52 х 30,2 сm ДУШАН ЈОВАНОВИЋ ЂУКИН (1891-1945) 9. ЖЕНСКО ПОПРСЈЕ – ДЕВИЦА, 1924. камен, 61 х 33 х 25,5 сm 10. ОДМАРАЊЕ, 1933. бронза, 27,2 х 64 х 39,8 сm 11. ИГРАЧИЦА, 1936. бронза, 49,5 х 32 х 16 сm ЂОРЂЕ ЈОВАНОВИЋ (1861-1953) 12. НАПУШТЕНА, 1907. бронза, 50,5 х 47 х 40,5 сm 13. МИРИС РУЖА, 1914. мермер, 62 х 43 х 33,5 сm 14. КОСАЧИЦА, 1915. бронза, 44,2 х 35,8 х 19,2 сm 15. ЗА ОТАЏБИНУ, 1916. бронза, 33,6 х 40,8 х 34,3 сm ИЛИЈА КОЛАРЕВИЋ (1894-1968) 16. ЖЕНСКИ ПОРТРЕТ, 1936. бронза, 37,3 х 23,8 х 29,3 сm ЈАН КОЊАРЕК (1878-1952) 17. ГЛАВА СВ. ЈОВАНА, око 1912. бронза, 37,5 х 24,5 cm ЖИВОЈИН ЛУКИЋ (1889-1934) 18. ПОРТРЕТ ДР РАДИНКЕ ХАЏИЋ, 1923. бронза, 45 х 22 х 25,3 сm 19. ГОСПОЂА ЗЛОКОВИЋ, око 1926. камен, 46 х 22 х 21 сm 20. МАРА ЛУКИЋ-ЈЕЛЕСИЋ, око 1927. бронза, 37 х 25,9 х 25,3 сm МИЛАН НЕДЕЉКОВИЋ (1896-1947) 21. ПОПРСЈЕ ДЕВОЈКЕ, 1921-22. бронза, 50,8 х 47,5 х 32 сm ЂОРЂЕ ОРАОВАЦ (1891-1955) 22. ГЛАВА БУРДЕЛА, око 1928. бронза,43,8 х 36,7 х 41 сm ПЕТАР ПАЛАВИЧИНИ (1887-1958) 23. ПОРТРЕТ РАСТКА ПЕТРОВИЋА, 1922. мермер, 51 х 28 х 46 сm 24. ДЕВОЈКА СА ЗДЕЛОМ, 1932. камен, 71,5 х 27 х 28,5 сm 25. ДЕВОЈКА, 1933. бронза, 79 х 23,5 х 33 сm ЈОВАН ПЕШИЋ (1866-1936) 26. КРОЗ АЛБАНИЈУ 1915-16, 1919. бронза, 30 х 36,5 х 16,5 сm
ВЛАДЕТА ПИПЕРСКИ (1908-1942) 27. ГЛАВА ДЕВОЈЧИЦЕ С ВИТИЦАМА, 1934. бронза, 28,6 х 16,8 х 19,8 сm СИМЕОН РОКСАНДИЋ (1874-1943) 28. ДЕЧКО, 1920. бронза, 60 х 54,3 х 48,8 сm 29. ПОРТРЕТ АНЕ МАРИНКОВИЋ, 1920. мермер, 48,5 х 37,5 х 27,5 сm 30. ДЕЧАК КОЈИ ВАДИ ТРН, 1922. бронза, 62 х 49,5 х 51 сm ТОМА РОСАНДИЋ (1878-1958) 31. ГЛАВА ХРИСТА, 1915. бронза, 45,6 х 43,5 х 24,8 сm 32. МЛАДА ЖЕНА, 1918. дрво, 201 х 40,5 х 34,5 сm 33. ХАРФИСТА, 1929. бронза, 83 х 58,5 х 60 сm РАДЕТА СТАНКОВИЋ (1905-1996) 34. ВОДОНОША, 1939. бронза, 71,4 х 30,8 х 16,4 сm РИСТО СТИЈОВИЋ (1894-1974) 35. ГЛАВА ЖЕНЕ – ВИЗАНТИЈСКА, 1923. дрво, 73,8 х 33,3 х 18,6 сm 36. ОРЛИЋ, 1936. гранит, 46 х 18 х 24 сm 37. СОВА, 1936. гранит, 40,2 х 22 х 16,6 сm СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ (1898-1960) 38. ГЛАВА ЂАКОМЕТИЈА, 1922. бронза, 38 х 24 х 28 сm 39. ТОРЗО, 1922. бронза, 42 х 31,7 х 16,5 сm 40. ОДМОР, око 1927. мермер, 12,3 х 36 х 15,5 сm 41. ПОРТРЕТ ЖАНКЕ СТОКИЋ, 1938. бронза, 37 х 24,5 х 30 сm МИХАИЛО ТОМИЋ (1902-1995) 42. ИГРАНКА У БЕРБИ, 1937. бронза, 76,5 х 64 х 31,5 сm ПЕТАР УБАВКИЋ (1850-1910) 43. ЦИГАНКА, 1885. мермер, 65 х 45 х 31 сm 44. КРАЉ АЛЕКСАНДАР ОБРЕНОВИЋ, 1895. бронза, 82 х 55 х 30,6 см 45. ПОРТРЕТ БРАНИСЛАВЕ СИМИЋ, 1904. бронза, 63,5 х 38 х 25 cm
Издавач Народни музеј у Београду www.narodnimuzej.rs Главни и одговорни уредник мр Бојана Борић-Брешковић, в.д. директор Аутор изложбе и каталога: Вера Грујић Конзервација и рестаурација: Ристо Михић Поставка изложбе: Ристо Михић и Горан Богојевић Ликовно-графичко решење Слободан Трипковић Фотографије: Владимир Поповић Техничка реализација изложбе: Горан Богојевић, Никола Килибарда, Момир Владисављевић и Миодраг Миљуш Штампа Byzart Digital Print Тираж 300
Српска скулптура
од 1882. до 1941.
Историја новије српске скулптуре – која почиње крајем 19. столећа делима првих домаћих уметника, државних стипендиста школованих на иностраним академијама – блиско је повезана са историјом Народног музеја у Београду и збирке у којој се чувају вајарска остварења (данашња Збирка југословенске скулптуре). О томе сведоче подаци да је њено формирање – иницирано културно-просветном политиком државе и разумевањем ондашњег управника Михаила Валтровића (“да би Музеј што учинио и за данашњу скулпторску уметност”) – започело најранијим радовима припадника прве генерације српских вајара, Петра Убавкића, Ђорђа Јовановића и Симеона Роксандића. После дела насталих у време њиховог усавршавања, док су још увек били непознати у овдашњој средини, временом су набављана и њихова каснија остварења, тако да се у Народном музеју, у који је 1882. стигла прва скулптура и одржана прва вајарска изложба у Србији, чувају најзначајнији радови ових аутора. Темељи њиховог образовања изграђени су на традицији академског реализма, али је временом у одређеној мери дошло до дистанцирања од његових правила прихватањем нових поетичких модела, унетих у скулптуру од стране француских и италијанских уметника који су сматрани модерним пре појаве авангардних праваца. У оквиру различитих видова реализма, каткад додирнутог елементима сецесије и симболизма, стварали су и нешто млађи уметници: Јован Пешић, који је у Београд дошао крајем 19. века, у ликовни живот се током прве две деценије наредног столећа укључују сликар и вајар Пашко Вучетић, Словак Јан Коњарек, који је од 1906. живео у Србији и добровољно учествовао у балканским ратовима, Стаменко Ђурђевић, Марко Брежанин, и као последњи, Драгомир Арамбашић, који им се придружио након дужег боравка у Паризу. Раздобље између два светска рата највише су, пласирањем својих свежих уметничких идеја, обележили скулптори школовани у Паризу, Прагу или Риму. Значајан догађај у том периоду било је оснивање Музеја савремене уметности (1927), којим је руководио Милан Кашанин. За његову сталну поставку из Народног музеја је позајмљен велики број остварења већ афирмисаних аутора, а са текућих изложби су махом набављани запажени радови млађих уметника. Средином идуће деценије припојен је Народном музеју. У то време у музејску збирку су ушла вајарска остварења Сретена Стојановића, Риста Стијовића, Михаила Томића, Живорада Михајловића, Илије Коларевића. Током двадесетих и тридесетих година пажњу познавалаца уметности на себе су скренули и Живојин Лукић, Душан Јовановић-Ђукин, Милан Недељковић, Ђорђе Ораовац, Владета Пиперски, Периша Милић, Радета Станковић, Стеван Боднаров, Милан Бесарабић, и др. У Народном музеју је 1904. формирана Југословенска уметничка галерија (јер је задатак Музеја био и да “прибира тековине свију јужних Словена”), тако да је збирка од тада, у складу са
актуелним политичким идејама, почела да добија југословенски карактер. Заједничке изложбе, велики број конкурса за израду меморијалне пластике и фасадне скулптуре – довели су до ангажовања бројних уметника са простора који ће се од 1918. налазити у истој држави. Неки од њих ће дуже или краће време живети у Београду, тако да њихова остварења припадају корпусу српске скулптуре, а Тома Росандић, Петар Палавичини и Лојзе Долинар оставили су дубоки траг у овдашњој средини и својом педагошком делатношћу у Уметничкој школи и на Академији ликовних уметности. Иако је већина поменутих вајара студирала у Паризу где су могли да се упознају са уметничким тековинама које су се, раскидајући са фигуративним наслеђем, временом потпуно удаљиле од постулата не само класичне већ и модерне уметности, они су сматрали да нашој скулптури “није потребно трчање за страним ексцентричностима”, већ су, остајући верни традицији, нове тенденције прихватили у мери која је омогућавала да поетички фокус остане на естетском, визуелном доживљају. Њихово редуковање утицаја авангардних појава довело је до формирања модерног, синтетизованог израза који је, полазећи од природе, тражио хармоничну стилизацију и промоцију новог начина грађења вајарског дела кроз чврсто моделоване, геометризоване облике пуног волумена, карактеристичне за тзв. нови реализам треће деценије. Ово стилско усмерење у извесној мери је трајало и током тридесетих година, када ће Душан Јовановић Ђукин преко неколико радова у маниру посткубизма и футуризма направити најдаљи модернистички помак у српској скулптури пре Другог светског рата. Четврту деценију обележавају дух интимизма, повратак реализму, често са импресионистички оживљеним површинама, као и социјално ангажована уметност. Значајна улога Народног музеја у историји наше скулптуре манифестује се не само формирањем збирке и чувањем драгоцених дела која чине културну баштину српског народа, већ и њиховом презентацијом. Навршава се педесет година од изложбе Српска скулптура до 1941, пионирског подухвата који је у организацији Народног музеја у Културном центру Београда 1963. приредио кустос и једно време директор, Миодраг Коларић. Изложба мањег обима под истим називом одржана је 1972. у Галерији “Јован Поповић” у Опову, са којом је Музеј у то време често сарађивао, а тада публиковани каталог дуго је био основно штиво за упознавање вајарства овог периода. После вишедеценијске дистанце потврђују се оцене и ставови Миодрага Коларића о скулптури, а ова изложба још једном подсећа на чињеницу да је збирка Народног музеја највећа целина те врсте у Србији, у којој се чувају врхунска дела српске и југословенске вајарске уметности. Вера Грујић