Izaći iz ormara, biti aut, reći da si gej. . . kako, kada, kome?

Pored prvih emotivnih i seksualnih iskustava bitan trenutak za mnoge iz LGBT zajednice jeste i prvo outovanje. Za neke je to bilo sasvim lako, olakšanje. Drugima se život pretvarao u noćnu moru. „Moji su uletili u sobu i i pitali me Jesi peder? Ali ja sam, ono prekrštenih nogu sa cigarom u ruci rekao: „Ja? Ma ne, bože sačuvaj, nikada!“ I pošto oni misle da takvi ljudi nisu normalni, da ih treba ubiti, onda su rekli da sam bolestan, da to treba liječiti, da su u mene ušli džini. Onda su me odveli na egzorcizam, i to je najgori trenutak u mom životu ikada. Nakon toga mi je postalo svejedno hoće li iko saznati ili neće. Znači živim svoj život, najpreči sam ja sebi. Bio sam se teško razbolio, opao mi je imunitet, imao upalu svega, imao sam problema sa kičmom, a mislim da je to sve zbog stresa.” prisjeća se Fallen Angel.

Dževad, 1978. umjetnik, kaže kako je comig out borba za samog sebe, svoj integritet. Prema njegovim riječima, koliko god seksualnost nije stvar izbora, ono što ćeš učiniti sa njom jeste. „Bilo je nevjerovatnih momenata: i predivnih i preteških. Mnogo toga se kaže u tim trenucima na obje ‘strane’. Ljudi se povrijede jer izađu iz uhodanih odnosa, cijele porodice se promijene, sve se poremeti. Najvažnije od svega mi je bilo naučiti se strpljenju s ljudima koji ne kontaju ili im vlastiti kompleksi i neinformiranost onemogućavaju da skontaju da homoseksualnost nije bauk i da se, na kraju, sve vrati u normalu kad prođe bura outanja.”

O značaju autovanja porodic,i ali i same podrške porodice, Sultan Hurrem kaže: „Nisam imao hrabrosti da mami samo tako kažem ja sam gej. Nije mi bilo svejedno. Bila je takva priča da sam joj rekao da sam imao djevojku koja me je prevarila i da sam ja onda nju prevario sa njenim bratom. Da bi ona meni na to rekla: šta si ti, gej? Na to sam ja rekao ma niiiisam, ma dajjj, a onda sam joj rekao da jesam. Rekla mi je na to ok, meni moja vjerska ubjeđenja ne dozvoljavaju i to po našoj vjeri nije ok, ali ti si moj sin i ja tebe podržavam na svakom mogućem nivou, tvoja sreća je i moja sreća i šta god da radiš ja ću te podržati. Tako da mi je taj coming out bio nekako najteži, dok mi je sestri bio ono kao: E ja sam peder, a ona je rekla: aaa znam ništa novo. Tako je bilo bukvalno.“

Yxion, koji je biseksualan kaže kako: „Tokom outiranja i nakon outiranja sam se osjećao poprilično oslobođeno. Majka je to prihvatila sasvim normalno, kao što prihvata svoje dijete. Kao što je niz mojih partnerica upoznalo moje roditelje, tako je i niz mojih partnera upoznalo uglavnom moju majku, i onda je onda davala svoje mišljenje o mojim partnerima

kao što bi davala mišljenje za moje partnerice. Iskoristio sam priliku u jednoj diskusiji s majkom gdje me ona prozivala za nešto što sam učinio, a pri tome nije znala moje motive. Pošto sam ja kolekcionar, imao sam u kolekciji neke vrste vina, i desilo se da sam jednu starinu prodao i to se nije svidjelo mojoj majci. I onda sam ja svojoj majci pokušao objasniti da ne zna koji su moji motivi stajali iza toga, i da ne zna toliko o svemu tome na kraju krajeva, usput i rekao da ne zna mnoge stvari o svojem sinu, i iskoristio tu kriznu situaciju da bih riješio druge dvije krizne situacije. I jednostavno sam joj tada rekao, na šta je ona meni rekla: ja sam to znala. I onda smo popričali na tu temu, što je riješilo te obje krizne situacije. Moja je majka to očekivala u stvari da joj kažem ali to nije nikada do tada dobila. I tom prilikom mi je rekla, da bez obzira na sve ona ipak želi unuke, i to moju djecu. Ja sam joj tada rekao da ne mogu biti siguran u to. Na činjenicu da sa muškarcem imam djecu, meni bi bio problem zato što mi u ovoj državi još uvijek nemamo dovoljno modela da znamo kako djeca odrastaju i u kakvoj socijalnoj sredini, i na koji se način dijete socijalno razvija u tome.”

I. još jedan biseksualan dečko o ukupnom procesu autovanja, kako ga on definiše, smatra: „Ranije sam mislio da je to proces sačinjen od izgovaranja riječi ‘Ja sam biseksualan’ nekoliko puta prijateljima i porodici. Sada vidim da je to proces pronalaženja i priznavanja svoje seksualnosti prvo sebi, a tek onda ostalima koji bi trebalo da znaju. Ja sam imao većih problema sa samim sobom nego sa priznavanjem drugim ljudima. Bio sam dugo vremena zbunjen jer nisam razumio kako mi se mogu jednako sviđati i momci i djevojke. Veliki broj ljudi u mojoj okolini je smatralo kako biseksualnost ne postoji i kako je uglavnom samo faza, kako se tako ljudi samo pronalaze i sl. Tek kada sam prešao dvadesetu sam počeo da se osjećam ugodno u svojoj koži. To je najviše bio rezultat upoznavanja više ljudi sličnih meni, drugih biseksualnih osoba, ljudi koji ne osuđuju, nemaju predrasude, i koje, uostalom, ne zanima s kime spavam.”

Ima i onih koji zbog sveopšteg stava u društvu biraju da ne budu autovani. I.B. to objašnjava na sljedeći način: „Trenutno i nemam neku pretjeranu potrebu toliku za tim. Zato što inače kad pričam o seksualnostima i seksualnim stvarima ne ulazim puno u diskusiju.

Isto tako smatram da pojedini ljudi možda ne bi trebali znati koja je to moja seksualna orijentacija, jer je to moja privatna stvar, a ukoliko bi došlo do toga, sigurno bih prvo dobro razmislio da li bih to napravio, s obzirom da me strah homofobnog društva, nasilja i tih nekih stvari, što bi moj prijatelj rekao ovo je

Sarajevo, nije Amsterdam. Često se nekako i ja za to vežem, mada možda i ne bih trebao, ali odkud znam danas-sutra će doći i taj momenat gdje ću morati reći ko sam, šta sam, pa ću tada razmišljati o tome.“