Pa ipak, verno zakonu protivrečnosti koji vlada u takvim slučajevima, vreme je prolazilo veoma sporo, mada je trošeno tako brzo...zatvori prepuni ljudi koji nisu izvršili nikakav prestup, i koji nisu bili saslušavani – sve te stvari postale su priliku, koja kao da je postajala od sveta i veka, na priliku oštre žene nazvane – Giljotina. Pravile su se na njen račun svakojake dosetke; ona je bila najbolji lek protiv glavobolje... Giljotina je postala simbol čovečanskog preporoda. Zamenila krst. Nosili su njene male modele na grudima gde je pre visio odbačeni krstić, klanjali se njoj i verovali u nju tamo gde su odricali krst. Odsekla je ta Giljotina toliko glava, da se, zajedno sa zemljom koju je zagadila, obojila nezdravim crvenilom. Rastavili bi je u delove, kao igračku nekog sotone-dečka, i opet je sastavljali kad je prilika zahtevala. Ućutkivala je ona rečite, zbacivala moćne, uništavala dobre i lepe. Odsekla je, jednog jutra, za dvadeset i dva minuta, dvadeset i dve glave.
