ZORAN MUJBEGOVI]
OVO JE SAMO CHAT NAZOVI PESME RAZGOVORI SA ISTINOM
BEOGRAD 2005
Ne znam, kako da po~nem ove NAZOVI PESME i zato nemaju naslova, jer sve {to naslovim, i nema nekog smisla kada ne zna{ ni kome pi{e{, ni za{to pi{e{ i da li treba da pi{e{... A u stvari sve znas, sve ti je potpuno jasno... Ali... Ni od ali, nema ni{ta jer nije lako napisati nekome ne{to i objasniti neobja{njivo, opisati neopisivo... I sve to zna{, a i dalje pi{e{... Pi{e{ jer ose}a{ potrebu, ne da sebe objasnis nekome, ve} da sebi sebe pro~ita{ i na kraju vid{, da li je to sve ba{ onako kako je... Ili se to sve samo malo ~ini da je tako... Lako je, veoma lako objasniti, a i ja znam da je sve to samo Chat, kako ti ka`e{, i da ni{ta ne mora da je tako kako nam se ~ini da je, i da je sve to samo jedna mala igra... Jeste, mala igra koja mo`e da ima vi{e `ivota u sebi nego li neki ceo `ivot, tamo napolju... Koliko li je samo po~elo `ivota sa velikim re~ima, planovima, obe}anjima... A onda, jednog jutra, nenajavljeno, sam `ivot postaje Chat... Sve nestane, ni~eg nema... Ni onog voljenog bi}a koji je bio tako stvaran i realan, ni re~i vi{e nisu iste, ni ni{ta nije isto... Chat... Ja ne verujem ni u onaj ni u ovaj Chat, niti mislim da je sve tako ozbiljno i da se samo ozbiljnim do ozbiljnoga mo`e.... Igram se celog `ivota nekih malih de~ijih igara, a on, `ivot, ide nekim svojim tokom i prati me u stopu... Nekada ja malo zastanem, on me stigne... I tako... @ivim da bih ostavio trag u sebi i iza sebe... Koliko moze...
NISI TI Nisi ti ISTINO moja, neko kome bih ja pisao ljubavne pesme. Ne zato {to ne vidim oka dva tvoja, ili zato {to srce moje ne sme... Ne, ja ne mogu tebi da njih pi{em jer ne znam jo{ da li du{om svojom za tobom di{em. Nisi ti ISTINO moja, neko kome bih ja pisao pesme ljubavne, jer ne znam gde skriva{, i za koga oka dva svoja, i da li pamti{ poglede davne. Ne, ja ne mogu tebi da pi{em takve pesme Jer ne znam jo{ da li du{a moja sa tvojom videti se sme. Nisi ti ISTINO moja, neko kome bih ja pisao ljubavne pesme, jer zajedno ne sedimo u nekom lokalu, ni beogradskom, ni mariborskom, a kamo li pariskom, kraj neke ~esme... Pa zato sve ovo shvati kao malu, ali ipak poluljubavnu {alu.
ISTINITI SNOVI Moje poslednje no}i u svojim snovima nose sva nadanja i htenja, poneku nebesku svetiljku, pramen tvoje duge sjajne, meke i ne`ne kose, i dodir {to klizi, ko list niz reku… Oni su puni o~iju tvojih i pogleda, i sa jutrom, sve se topi i nestaje, al’ du{a ne}e, i ne `eli da se preda, i o~i tvoje u meni jo{ dugo, dugo sjaje... Misli su moje s’ tobom – Istinom zasenene, i nekom dubokom, tihom nestvarnom lepotom; I svaki drugi dodir il’ pogled {to negde krene, za`udi za tobom, i namah, tu, umre potom...
DA LI Da li da moje re~i jo{ Istinu slave, ili da sve nestane u vihoru morske pene, a da moja du{a upije te o~i tvoje plave i da tvoje ime prostruji kroz mene... Da li da Istina ostane u tami skrivena, ili da zablista kao poljsko cve}e, da Istina postane ono {to jeste - `ena, imenom Tina, pa {ta bude da bude, a biti ni{ta ne}e... A mo`e{ se skriti bilo gde, pa i na kraj samoga sveta. Svejedno... Ljubi{ li nekog drugog ili mene, tvoje }e ime Tina, mirisati poput nekog cveta, a moje }e o~i, i tada, makar samo na tren, u tebe biti zaljubljene...
PITAM SE PONEKAD Pitam se ponekad, ne tako ~esto... Da li }u ikada ja do tebe mo}i... A onda, zanemim, ne odolim stidu, jer otkud mi pravo da ti kradem no}i, da te sanjam kri{om, okrenut ka zidu. Pitam se ponekad, ne tako ~esto... Da li snovi moji meni daju la`i, i koga ja sanjam – Tebe il’ Istinu, al’ snovi su mi ipak od jave dra`i, jer oni me nose do neba – u visinu. Pitam se ponekad, ne tako ~esto... da li ja ~eznem za tvojom lepotom, il’ pogledom mo`da, il’ dodirom ruke. A onda, u strahu, neposredno potom u sebi skrivam imena tvoga zvuke.
MOJI PUTI Osta}e i pesme ove, jednom, moji neki daleki puti‌ Ali i tada, za tvojom du{om ~ednom, znam ja to dobro, moje srce ne}e mo}i mirno da ~uti... Pro~i}e i dani ovi, puni istine tvoje... A onda, i kada budem leteo, a i kada gubim, pita}u sebe i du{u, a i sve moje, za{to, ej, za{to, ja usne tvoje nemogoh da ljubim...
TINA Da li si ti neko moje slu~ajno otkri}e... Da l’ Istina moja ti si k’o u svake `ene... il’ umi{ljam tebe kao sveto bi}e, i niko to ne razume… Niko sem mene... Da li ime je tvoje Santina, Svetlana il’ Tina, briga nije du{u, a ni srce moje... I, ma gde bila da si, ti si samo jedno... Moja si, i samo moja, moja si Istina.
DETINJASTA PESMA Pa zar se mo`e, posle pro{le no}i, zaboraviti tebe, onako zauvek. Nakon osmeha tvoga, a tek te tvoje o~i. Pa to je dosta, ne samo za `ivot, ve} milo moje, za ~itav jedan vek. I da spavam kako, il’ da sanjam koga. I gde da sklonim misli moje lako, kada celo bi}e, a i du{a, i{~ekuje samo dodir, dodir oka tvoga... Mo`da ti se ~ini ~udnim, makar malo, da ti pi{em ove detinjaste pesme, ali meni je do tebe, jako, jako stalo, mada znam da to ne mo`e, i ne sme, Jer meni je ne{to manje od godina trista, Ali veruj du{o, a i milo moje, Pri pomisli samo – na tebe i na o~i tvoje Celo mi telo uzdrhti, a du{a zablista.
DA LI SAM MOGAO Da li sam mogao da zagledam svoje o~i u te, da li sam pesme mogao da pi{em, i da li sam smeo, I da svaki sat, dan, san i svake nove minute, ja volim vi{e svaku tvoju re~, i svaki tvoj deo. Na usnama mojim nikada usne tvoje biti ne}e, I do}i}e neka druga, te{ka, il’ lepa vremena nova, a ja }u proklinjati sve {to nisam imao sre}e, da te izvu~em iz sebe, samo na tren, i iz svojih snova.
U OKU TVOME VIDIM U oku tvome vidim sve tvoje dane, pro{lost, neke sitne tuge… Poljubac prvi i dodir, osmeh, most, {etnje kraj reke, duge… U oku tvome vidim detinjstvo tvoje, {kolu, roditelje... Dva psa, ptice {to lete, Maribor, more, sve dugine boje, radosti, smeh i veselje... U oku tvome vidim celo tvoje `ivljenje, godine pro{le, i one {to dolaze… Sunce i meseca pune no}i, k}er tvoju, radost i tvoje htenje, borove {ume, puteve, staze… U oku tvome vidim sve radosti i sve tuge tvoje, {apat, re~i, tamne sene... Ali milo moje za{to u oku tvome, nigde nema mene...
ZNAM JA Znam ja, polude}u ove zime od neke meni daleke lepote. A smejem se i `ivot kao te~e dalje, a negde u meni, negde duboko, neka suza velika ogromna, buja i sija, jer tuga mojim telom i du{om proti~e. Osmeh na licu, i kao, ono... Ni{ta, ama ba{ ni{ta, mene se ne doti~e. A i kada sunce s’ja ili ki{a pada, ja ~ujem samo tvoje zvuke... Znam ja, polude}u ove zime, od neke svoje, te{ke unutra{nje muke, od neke meni daleke lepote.
VERUJ Veruj, da tvojih o~iju nije, ja se budio ne bi, jer no} njih od mene sakrije, i kako da se vratim tebi. Veruj, da nije tvojih re~i, ja se budio ne bi, jer no} se pred njima ispre~i, i kako da se vratim tebi. Veruj, da tvoje istine nije, ja se budio ne bi, jer no} i nju celu prekrije, i kako da se vratim tebi. Veruj, tako je bar za sada, ja se zbilja budio ne bi, da dan nije jedina nada, kada se vra}am tebi.
KO SI TI Ti nisi Ines, da bih ti govorio. Ne daj se Ines... Niti Svetlana, Koju je neko voleo jedne jeseni, u Mostaru... Tvoje je ime Tina, a re~ima se ja igram, i ka`em... Ti jedina, jedina... Ti si moja Istina... Nisam se ni po Beogradu sa tobom {etao, dok se ru{io zeleni autobus, niz neku beogradsku padinu, ni po Mostaru, mostu se divio... [to je divan... A u Mariboru sam nekada, nekada davno bio, a ti si tada bila devoj~ica, dok sam ja u Orelu, neko crno vino pio... Nisi ni Vera Pavlavdoljska, da ljubim tvoje meke skute, niti da pi{em i vi~em, Santa Maria Della Salute. Ti nisi ni iz jedne pesme, ali eto, ja o tebi pi{em, niti sam ja pesnik, ali tebe, Istino moja, du{om svojom miri{em...
JUTRO Kada se moje telo i du{a zorom budi, u jutra zimska, tamna, a sve je tako grubo, bezli~no, oko mene sve sivo i grad i ljudi, i ni{ta tu nema, veruj nema, tebi makar sli~no.
SINO] Sino} sam u snu ispevao pesmu o tebi. A onda, pred jutro samo, da me pesma ta ne boli, duboko sam je negde sakrio u sebi, jer kako priznati da ISTINA se voli.
POSLEDNJA PESMA Ja znam da }u te sresti bilo kada, mo`da u snu svome, jer u tvome za me’, mesta nema. I to je jedina uteha moja, moja jedina nada... I mada dani moji klize niz liticu `ivota, moje se srce i du{a, veruj mi, ni~ega ne boji, Pa i da vikne glasno: U tebi je istno moja, skupljena sva lepota... Ose}am da te re~i moje sve vi{e i vi{e gu{e, i evo, ovo je poslednja, za tebe pesma, mila, jer to je samo Chat za tebe, a meni je i sada, Istina kao {to je i na po~etku bila, jer ja makar malo, poznajem sebe... I ovo nije pesma za neku Tinu na Chatu, a to je, mislila si, sada tek shvatam, kao kazaljke na pe{~anom satu, da vreme iscuri, ko list niz reku, A ja, sa peskom u ruci, Istino moja, nisam nau~io, i ne znam da baratam, i zato, za{to bih tebe, ISTINU MOJU, re~ima svojim mu~io.