49. ЛИКОВНА КОЛОНИЈА ВЛАСИНА 2022. 49th VLASINA ART COLONY 2022
02 - 09. август 2022. 02nd - 9th August, 2022
Рикардо Бонони - Италија / Riccardo Bononi – Italy Мартина Ђорђевић / Martina Đorđević Горан Гоцић – писац / Goran Gocić – writer Марија Франческа Луи - Италија / Maria Francesca Lui – Italy Марко Лумини - Италија / Marco Lumini – Italy Рафаеле Петрала - Италија / Raffaele Petralla – Italy Стефана Савић / Stefana Savić Тијана Савковић / Tijana Savković Нина Тодоровић / Nina Todorović Љиљана Малетин Војводић / Ljiljana Maletin Vojvodić Драган Војводић / Dragan Vojvodić Небојша Јамасаки Вукелић / Nebojša Yamasaki Vukelić Кустос 49. сазива, по позиву: Јелена Матић Invited curator of the 49th Vlasina Art Colony 2022: Jelena Matić Селектор 49. сазива: Нина Тодоровић Selector of the 49th Vlasina Art Colony 2022: Nina Todorović Организатор: Лесковачки културни центар Organizer: Leskovac Cultural Centre
49. Уметничка колонија „Власина“
Јелена Матић
На око четрдесетак километара од Париза налази се шума Фонтенбло која је у 19. веку постала главна инспирација и стециште сликара импресиониста, а пре свега припадника Барбизонске школе, уједно и уметничке колоније. Као ново чудо техничко-технолошког развоја тих година фотографија је лагано освајала свет. Међутим, у време деловања Барбизонске школе и других сликарских праваца улазак у свет уметности за њу није био лак. Настала у ери почетка индустријализације и разних открића, а због свог техничко-технолошког порекла, на њу се тада гледало као на индустријски производ. Њена миметичка природа је могла да буде од велике користи уметницима у подражавању природе, бележењу одређених идеја и мотива, и скоро ништа више од тога. Стога се неретко цитирало размишљање песника Шарла Бодлера о фотографији као веома понизној слушкињи уметности. Многобројни сликари су имали готово идентичан став као и Бодлер. Они малобројни су ипак имали мало ширу слику по питању овог медија, па самим тим су и заступали став да фотографија јесте уметност. Пејзажисти Камиј Коро и ЖанФрансоа Мије су користили фотографију као помоћно средство за пределе и призоре у шумама око Фонтенблоа. Истовремено су
49th Vlasina Art Colony
Jelena MatićAbout forty kilometres away from Paris lies the forest of Fontainebleau. In the 19th century, it became the main inspiration and gathering place of Impressionist painters, primarily members of the Barbizon school which was also the artists’ colony at the time. Emerging as a new miracle of technical and technological development in those years, photography was slowly conquering the world. However, at the time of the Barbizon school’s and other painting movements’ popularity, it was not easy for photography to enter the world of art. Since it was created in the era that marked the beginning of industrialisation and various inventions, and due to its technical and technological origin, photography was then perceived as an industrial product. Its mimetic nature could be of great use to artists in their imitation of nature, recording of certain ideas and motifs, and nothing more than that. Therefore, poet Charles Baudelaire’s reflection on photography as a very humble servant of art was often quoted. Many painters shared almost the same opinion as Baudelaire. The remaining few, however, got a slightly broader perspective on this medium, and thus they advocated the view that photography is art. Landscape painters Camille Corot and Jean-François Millet used photography as an aid to painting landscapes and sceneries of the Fontainebleau woodland. At the same
фотографију посматрали и мало изван те сфере механичког, као и њихови савременици – сликари Ежен Делакроа или Едгар Дега.
Сликари нису били једини који су навраћали у Фонтенбло. Шума и њени предели били су главна инспирација и фотографима, нарочито припадницима пикторијализма или покрета уметничке фотографије, који су у то време на различите начине покушавали да фотографији обезбеде статус у свету уметности. Захваљујући познанству, али и сарадњи уметника и фотографа управо је у Фонтенблоу развијена мешовита техника цртања и фотографије под називом клише-вер (cliché verre). У питању је техника полуфотографске графике, у којој се црта на колодијумским стакленим плочама, а тако настали цртежи се преносе на фотографски папир и развијају као фотографије. У наредним деценијама технику клише-вер су усавршавали или са њом експериментисали многи уметници, међу којима су Пол Кле и Макс Ернст. Временом, а и захваљујући друштвеним, културним и уметничким променама и дешавањима, фотографија је полако али сигурно заузела своју позицију у свету уметности, као и други медији техничко-технолошког порекла. Већина уметничких колонија данас нису искључиво посвећене само једном виду уметничког изражавања: сликарству, скулптури или графици. Као што је уметност мултимедијална, тако и колоније све више постају места окупљања и сарадње уметника који стварају у различитим медијима – од класичних до технолошких. Уметника чији радови такође настају као спона између теоријског и практичног или визуелног промишљања о личном и интимном, јавном и приватном, локалном и интернационалном, о различитим културним, политичким и друштвеним питањима, дешавањима, ситуацијама и феноменима. Оно што је можда подједнако важно и чини једну карактеристику оваквих окупљања, конкретно Уметничку колонију „Власина“, јесу презентације радова уметника, размена мишљења, дискусије
time, they perceived photography a little outside the context of mechanical, as did their contemporaries – painters Eugène Delacroix or Edgar Degas.
Painters were not the only ones who visited Fontainebleau. The forest and its landscapes were also the main inspiration to photographers, especially members of Pictorialism or fine-art photography movement, who at the time tried to secure photography’s status in the world of art in many different ways. Owing to the acquaintance and cooperation between artists and photographers, a mixed technique of drawing and photography called cliché verre was developed in the heart of Fontainebleau. It is a technique of semi-photographic printmaking, in which drawings are first made on collodion glass plates, and thus created, they are then transferred to photographic paper and developed as photographs. In the following decades, the cliché verre technique was perfected or experimented with by many artists, including Paul Klee and Max Ernst. Over time, and owing to social, cultural, and artistic changes and developments, photography has slowly but surely positioned itself in the world of art, along with other media of technical and technological origin.
Today, most of the art colonies are not exclusively dedicated to one form of artistic expression: painting, sculpture, or printmaking. Just as art is multimedia, so too colonies are increasingly becoming places of gathering and collaboration of artists who create in various media ranging from classical to technological. Those are the artists whose works are also created as a link between theoretical and practical, or as a visual reflection on personal and intimate, public and private, local and international, on various cultural, political, and social issues, happenings, situations, and phenomena.
What might be equally important and is one of the characteristics of such gatherings, in particular the Vlasina Art Colony, are the presentations of artists’ works, exchange of their opinions, and discussions that certainly contribute to today’s understanding of art – not only at
које свакако доприносе схватањима уметности данас, не само на националном, већ и на интернационалном нивоу. Овоме треба додати успостављање неких основа за потенцијалним сарадњама у будућности. Пред обележавање не малог јубилеја – пола века свог постојања, а као и колоније које су јој претходиле, и ова 49. Уметничка колонија „Власина“ је била по много чему специфична. У претходне две колоније рад селекторке, уметника, а и кустоса се одвијао у другачијој друштвеној клими и условима. Због ширења вируса Ковид-19, Уметничка колонија „Власина“ 2020. године се одвијала путем виртуелног света, односно онлајн, као и све тадашње уметничке и друштвене активности и облици живота. На прошлогодишњој колонији уметници су колико-толико изашли из сфере изолације и виртуелног, и углавном се обазриво вратили свету реалних појава, стања и, пре свега, свету природе. Са 49. Уметничком колонијом „Власина“ ситуација се не можемо рећи вратила у потпуности на старо, односно у време пре појаве Ковида-19, али је ова колонија настајала са много мање притисака због пандемије и свега што ју је пратило у односу на претходне две. Но, оно што је можда и највише издваја од претходних, јесте присуство већег броја фотографа. У питању су аутори млађе и средње генерације из Италије који углавном раде у домену документарне, истраживачке фотографије и фото-журнализма. Поред њих, селекторка колоније и уметница Нина Тодоровић је у састав колоније укључила и уметнике различитих генерација из Београда, Новог Сада, Лесковца и Ниша. Другим речима 49. Уметничку колонију „Власина“ чинили су: Стефана Савић, Рафаеле Петрала (Raffaele Petralla), Рикардо Бонони (Riccardo Bononi), Драган Војводић, Љиљана Малетин-Војводић, Марко Лумини (Marco Lumini), Мариа Франческа Луи (Maria Francesca Lui), Небојша Јамасаки Вукелић, Горан Гоцић, Мартина Ђорђевић, Тијана Савковић, као и селекторка Нина Тодоровић. Коначни резултат дијалога и сарадње су радови настали у различитим техникама и медијима: акварели, цртежи, фотографије, фото-перформанси, видео радови, колажи и слике у техници уља на платну.
the national but at the international level as well. This should be supplemented with the establishment of certain foundations for potential future collaborations. Preceding the celebration of not a small jubilee – half a century of the colony’s existence, the 49th Vlasina Art Colony was, like the preceding colonies, specific in many ways. In the previous two colonies, the work of the selector, artists, and curators was performed in a different social climate and under different circumstances. Due to the spread of the Covid-19 virus, the 2020 Vlasina Art Colony took place virtually, i.e., online like all other artistic and social activities and forms of life at the time. At last year’s colony, the artists more or less came out of the world of isolation and the virtual, and mostly cautiously returned to the world of real phenomena, states, and, above all, the world of nature. The 49th Vlasina Art Colony cannot be said to have completely returned the situation back to the old days, i.e., the days before the emergence of Covid-19. Nevertheless, this colony was carried out with much less pressure than the previous two colonies because of the pandemic and everything that followed it. But what sets this colony apart the most from the previous ones is the presence of a large number of photographers. These are authors of the younger and middle generation from Italy, who mainly work in the field of documentary, investigative photography, and photojournalism.
In addition to the Italian artists, the colony selector and artist Nina Todorović also selected the artists of different generations from Belgrade, Novi Sad, Leskovac and Niš. In other words, the participants of the 49th Vlasina Art Colony were as follows: Stefana Savić, Raffaele Petralla, Riccardo Bononi, Dragan Vojvodić, Ljiljana Maletin-Vojvodić, Marco Lumini, Maria Francesca Lui, Nebojša Yamasaki Vukelić, Goran Gocić, Martina Đorđević, Tijana Savković, and the selector Nina Todorović. The final results of the dialogue and mutual cooperation were the works created in various techniques and media: watercolours, drawings, photographs, photo-performances, video works, collages, and oil paintings on canvas.
За већину нас који смо свој живот прилагодили правилима и законима градског окружења, одлазак у природу неретко може да означава повратак изворном, нетакнутом, миру и равнотежи. Пре свега повратку себи и неком свом идеалном месту. За уметницу Стефану Савић то место је једно од малобројних острва Власинског језера. У видео раду и фотографији под називом Моје острво, Стефана Савић користи основне елементе природе, земљу и воду, у проналажењу и истраживању унутрашњег бића. Нарација њеног рада је слојевита јер се у самом видео раду смењују различите секвенце њеног кретања ка острву и на острву, из различитих праваца и увек истим темпом. Појављује се неколико потенцијалних прича и радњи. Свака је другачија од претходне, нудећи посматрачу могућност избора и различитих интерпретација. Уметничку праксу Драгана Војводића између осталог чине видео и фото-перформанси у којима, користећи сопствено тело, анализира скулпторалне форме. Без икаквог обележја идентитета уметник се представља леђима окренут посматрачу. Још једна од карактеристика његових радова је што их реализује без људи или са случајним пролазницима у различитим природним и урбаним просторима. У радовима насталим на Власинском језеру Војводић прави мали искорак. У првом раду доводи живу скулптуру у директан дијалог са миром, тишином и природним, готово нетакнутим окружењем. Њему супротставља други рад, такође сниман у екстеријеру, али реализован са свим учесницима колоније који формирају само на први поглед разбацане скулпторалне форме по трави и који су такође окренути лицем према њој. Називи радова The Limits of the Body Control и The House that Nobody Built указују
For most of us who have adapted our lives to the rules and laws of the urban environment, going to nature can often mean a return to the original, untouched, peace and balance. First of all, a return to oneself and one’s own ideal place. For the artist Stefana Savić that place is one of the few islands of Vlasina Lake. In her video work and photograph titled My Island, Stefana Savić uses the basic elements of nature, earth and water, in an attempt to pursue and explore her inner being. The narrative of her work is multi-layered because different sequences, which depict the author’s moving to and on the island while coming from different directions and always at the same pace, alternate in this video work. Therefore, the work features several potential stories and plots. Each one of them differs from the other, offering the viewer the possibility of choice and various interpretations.
Among other things, Dragan Vojvodić’s artistic practice consists of video and photo performances in which he analyses sculptural forms using his own body. Without any marking of his identity, the artist presents himself with his back turned to the viewer. Another characteristic of his works is that he creates them without people or with accidental passers-by in various natural and urban spaces. In his works created on Vlasina Lake, Vojvodić makes a small step forward. In his first work, he brings a living sculpture into a direct dialogue with peace, tranquillity, and the almost untouched natural environment. In his second work, which is juxtaposed to the first one, he also shot the scenes in the exterior, but with the help of all the participants of the colony, who formed, only, at first sight, scattered sculptural forms on the grass. And these forms were also facing downwards. The titles of his works The Limits of the Body Control and The House that Nobody Built mark another important feature of Vojvodić’s work, which is quotation and appropriation. In the case of these photo performances, the films in question are The Limits of Control by Jim Jarmusch and The House That Jack Built by Lars von Trier.
Заједнички рад Марка Луминија и Марије Франческе Луи, ког чине две колор фотографије под називом Ауто пикник и Недовршено, показује да неко мало место, у овом случају Власина Рид, као природа сама по себи или у дијалогу са људима, може бити и полигон најразличитијих, неретко случајних или затечених парадоксалних ситуација и призора, попут недовршених кућа или викенд туриста и савременог схватања одмора и неретко бахатог односа према окружењу. И Лумини и Луи су архитекте и фотографи, тако да се ове две уметности често прожимају и, мање или више, утичу на њихов рад. Бележење на први поглед малих места и села у Италији, која полако изумиру одласком махом млађе популације, као и портрети људи који су остали да живе у њима (Марија Франческа Луи) или ситуација и мотива који не припадају ни култури, традицији, нити историји неког места (Марко Лумини) су неке од одлика њиховог фотографског рада. Рафаеле Петрала је награђивани документарни фотограф и фото-журналиста чију фотографску праксу карактерише пре свега истраживање које је резултирало награђиваним циклусима или фото-есејима о различитим местима и о свакидашњем животу одређених, веома специфичних група људи. Стога је потпуно логично да и на Власинском језеру своје интересовање усмери на бележење њему занимљивих мотива и фрагмената самог места и портрета људи који живе или, током летње сезоне, бораве на језеру. Некада су ти портрети спонтани, готово у тајности снимани, мање или више духовити, али и неретко намештени, у том смислу да људи и деца позирају испред фото-апарата стварајући галерију различитих људских природа и стања. Урађен као фото-диптих, рад Плаве малине показује та два приступа овог аутора. За разлику од већине фотографа који углавном раде са дигиталним фотоапаратима, Петрала је код ових радова користио аналогни фотоапарат средњег формата. Због начина снимања, а највише можда и због колорита, фотографије имају дозу носталгије, прошлости и сећања.
The joint work by Marco Lumini and Maria Francesca Lui, composed of two-colour photographs called Car Picnic and Unfinished, shows that a small village, in this case, Vlasina Rid, as nature by itself or in dialogue with people, can also be a training ground for the most diverse, often accidental or found paradoxical situations and scenes, such as unfinished houses or weekend tourists, their modern understanding of vacation and often arrogant attitude towards the environment. Both Lumini and Lui are architects and photographers, so these two arts often intertwine and more or less influence the artists’ work. Recording, at first sight, small Italian towns and villages, which are slowly dying out due to the departure of the younger population, as well as portraits of the people who still live there (Maria Francesca Lui), or situations and motifs that belong neither to the culture, tradition, nor history of any particular place (Marco Lumini), are just some of the features of the authors’ photographic work.
Raffaele Petralla is an award-winning documentary photographer and photojournalist whose photographic practice is primarily characterised by research that resulted in award-winning cycles or photo essays about different places and the everyday life of certain, very specific groups of people. Therefore, it was absolutely logical for this artist that, during his stay on Vlasina Lake, he focused on recording interesting motifs and fragments of the place itself and portraits of people who live or stay on the lake during the summer season. Sometimes these portraits were spontaneous, almost secretly recorded, more or less humorous, but also often staged, in the sense that people and children posed in front of the camera creating a gallery of diverse human natures and states. Made as a photo-diptych, the work Plave Maline (eng. Blue Raspberries) demonstrates these two approaches of the author. Unlike most photographers who mainly work with digital cameras, Petralla used a medium-format analogue camera to produce these works. Due to the manner in which they were shot, and most of all, due to their colourfulness, these photographs give off a touch of nostalgia, the past and memories.
Као и
Рафаеле Петрала и Рикардо Бонони долази из сфере
документарне фотографије и фото-журнализма. Припада групи ангажованих аутора, односно фотографа који се одређеном темом неретко баве дуже време, како би покушали да укажу или да макар мало промене одређене аномалије савременог друштва нарочито у земљама Трећег света. Неретко фото-приче посвећује људима и деци, њиховом начину живота којег чине готово сизифовски напори да преживе, као и необичним местима за које већина нас нити зна, нити је икада боравила у њима. Иако је у питању документарна фотографија, што нас неретко или аутоматски наводи на помисао да је реч о чистом бележењу стварности, као и у случају Рафаелеа Петрале, Бононијеви радови излазе из ове сфере приступом, начином снимања и погледом на сам фотографски медиј. У фотографијама насталим у колонији окренуо се добро познатој теми како у сликарству, тако и у фотографији, а то је портрет уметника у свом окружењу и током рада. Портрети су настали уз помоћ светлосних ефеката током самог фотографисања. На овај начин Бонони је спојио једну класичну тему са луминокинетичком уметношћу или експериментом ког чине светлост и покрет. Коначни изглед је увек непредвидљив, и као такав разбија статичност снимљеног призора. Примери социјалистичке архитектуре као што су зграде новобеоградских блокова или одређеног места, у овом случају Власинског језера (педалина), примарни су мотиви акварела Небојше Jамасакиа Вукелића. Строгом архитектонском цртежу
Like
Raffaele
Petralla, Riccardo Bononi also comes from the world of documentary photography and photojournalism. He belongs to a group of engaged authors, that is, photographers who often deal with a certain topic for a long period of time, in order to try to point out or at least slightly alter certain anomalies of modern society, especially in Third World countries. He often dedicates his photo stories to people and children, to their way of life, which consists of almost Sisyphean efforts to survive, as well as to unusual places that most of us have neither heard of nor have ever visited. Although it is a documentary photograph, which often or automatically leads us to think that it is a pure recording of reality, Bononi’s works, like the works by Raffaele Petralla, go far beyond this framework by the artist’s approach, manner of shooting, and his perception of the photography medium. In the photographs he took during the colony, he turned to a topic wellknown in both the fields of painting and photography, and that is the portrait of the artist in his/her environment while working. The portraits were created with the help of lighting effects during the photo shoot. Thus, Bononi combined a classical theme with lumino-kinetic art or with the experiment made up of light and movement. The final look is always unpredictable, and as such, it breaks the static character of the shot scene.
Examples of socialist architecture, such as the residential buildings of the New Belgrade blocks or a particular place, in this case, Vlasina Lake (a pedal boat) are the primary motifs of Nebojša Yamasaki Vukelić’s watercolours. The artist juxtaposes bright colours and amorphous forms to the strict architectural drawing. The work Inhabitation is a logical continuation of the artist’s study of New Belgrade’s residential blocks – symbols of progress and urbanisation of the city in the former Yugoslavia which promised everyone a good place for living and a secure future. His work depicts one of the buildings of those complexes. It stands there without people, seemingly abandoned like a monument to the past time, in anticipation of the new, different future, some new tenants, and soft pink forms that will surround it.
Књижевници и уметници Љиљана Малетин-Војводић и Горан Гоцић раде у техници колажа. Радови Љиљане МалетинВојводић Female Kunst What is It Supposed to be? и Im anderen leben werde ich künstlerin су реализовани помоћу слова и реченица и пар слика исечених из часописа. Анализирају увек актуелну тему и обраћају се директно посматрачу. На први поглед делују као једноставна реченица и исто тако једноставно питање. И управо та једноставност, без сувишних детаља, неких других речи или реченица, јесте окидач који нас покреће на размишљање и поновно преиспитивање деловања, статуса и позиције уметница у данашњем друштву и култури. С друге стране, колажи направљени од различитог материјала, Горана Гоцића настају дуги низ година у сарадњи или интеракцији са ћерком. С тим у вези, могу се посматрати као недовршени пројекат, то јест уметност која још увек траје. Некада су комплексни са свим облицима, мотивима, текстурама и слојевима, некада веома једноставни без пуно визуелног материјала. Неретко настају спонтано, замена су за изговорене речи, причу или разговор, те као такви представљају неку врсту визуелне комуникације између двоје људи. Мартина Ђорђевић ради у домену цртежа. У својим старијим радовима из циклуса „Отисак“ представља трагове отиска прста као делове идентитета. Лично и идентитет се налазе и у радовима насталим на Власини. Оно што карактерише њен рад јесу линије, прецизност, ритам и репетиција. Цртежи, углавном великог формата, не настају спонтано, већ веома, готово математички прорачунато, јер линије и квадрати који доминирају површинама су тачни и прецизни, попут коцкица мозаика или пиксела дигиталне слике, а пре свега и у њеном случају коцкица на ЕКГ папиру. Светло или тамно осенчени, поједини остављени у својој празнини, заједно са мотивом срца, граде композицију одређених унутрашњих стања.
Writers and artists Ljiljana Maletin-Vojvodić and Goran Gocić work in the collage technique. The works by Ljiljana Maletin-Vojvodić Female Kunst What is It Supposed to be? and Im anderen leben werde ich künstlerin are created using letters, sentences, and a couple of photos cut out of magazines. They analyse the ever-current topic and address the viewer directly. At first glance, they seem to represent a simple sentence and an equally simple question. And actually, that simplicity, unburdened of superfluous details, other words or sentences, is the one that triggers us to think and re-examine the actions, status and position of female artists in today’s society and culture.
On the other hand, Goran Gocić’s collages made of different materials have been created for many years in collaboration or interaction with his daughter. In this regard, they can be perceived as an unfinished project, i.e., ongoing art. They are sometimes complex in all their shapes, motifs, textures and layers, and sometimes very simple without much visual material. They are often created spontaneously; they are a substitute for spoken words, a story, or a conversation, and as such, they represent a kind of visual communication between two people.
Martina Đorđević works in the field of drawing. In her earlier works belonging to the cycle Print, she presents fingerprints as parts of the individual’s identity. Personal and identity are also found in the works she created on Vlasina. What characterises her work are lines, precision, rhythm and repetition. Her drawings, mostly of large format, are not created spontaneously, but very, almost mathematically calculated, because the lines and squares that dominate the surfaces are accurate and precise, like the pieces of a mosaic or the pixels of a digital image, and above all, in her case, like the squares on ECG paper. Lightly or darkly shaded, some of which are left to exist in their own emptiness, together with the heart motif, they build a composition of certain inner states.
Тијана Савковић углавном ради слике великих димензија на којима претежно доминирају различите нијансе плаве боје. Њено плаветнило није изостало ни са слика малог формата Без назива. Апстрактне форме, брзи потези четкицом, густе, готово рељефне површине у одређеним деловима слике су само неке од, на први поглед, приметних карактеристика ових радова. Судари и прожимање колорита и једноставних, а опет комплексних површина, форми и потеза четкицом стварају композиције које подлежу најразличитијим тумачењима и реинтерпретацијама.
Попут других мањих или већих средина, било оне туристичке или не, и Власинско језеро пролази кроз, не само дуги период транзиције, већ и кроз још увек актуелни пост-ковид период. Последице овога на малом месту су и те како видљиве. Један од најважнијих и најлепших туристичких објеката на језеру, хотел „Власина“, уједно и један од симбола места, већ је неколико година затворен и остављен да лагано пропада. Појава пандемије или нечег другог довела је до тога да се на његову обнову и поновно отварање од стране нових власника још увек чека. Боравак на језеру се због тога углавном своди на приватне бунгалове или пансионе. Искуство боравка у једном од таквих смештаја чини окосницу колажа Нине Тодоровић. Главно обележје њене уметничке праксе јесу визуелни дневници у којима преиспитује себе и свој однос према простору, месту, свему што га окружује, као и одређена стања и дешавања у вези са њим. Као и код већине њених радова и претходних циклуса овог типа, колажи под називом Karmacoma састављени су од различитих фотографија такође различитих облика и димензија и са приказима пута на Власину, пејзажа, напуштеног хотела „Власина“, до приказа мотива у самом смештају у ком је боравила колонија. Њима прикључује фрагменте цртежа, бинарне кодове и мапе свога шетања као психо-географски осврт на одређене тренутке.
Tijana Savković mostly makes large-scale paintings dominated by different shades of blue. Her blueness was not left out even in her small-format paintings Untitled. Abstract forms, quick brushstrokes, and thick, almost relief surfaces in certain parts of the picture are just some of the immediately noticeable characteristics of these works. Collisions and permeation of colours and simple, but yet complex surfaces, forms and brushstrokes create compositions that are subject to the most diverse interpretations and reinterpretations.
Like other smaller or larger areas, touristic or not, Vlasina Lake is going through not only a long period of transition but also through the omnipresent post-Covid period. The consequences of the aforementioned in a small place like Vlasina are pretty visible. One of the most important and most beautiful tourist facilities on the lake, and also one of the symbols of the place, the Vlasina Hotel has been closed for several years and is left to slowly decay. Due to the emergence of the pandemic or something else, its restoration and reopening by its new owners have still been awaited. Therefore, staying on the lake is mostly limited to private bungalows or guesthouses. The experience of staying in one of these accommodations makes the backbone of Nina Todorović’s collages. The main features of her artistic practice are visual journals in which she re-examines herself and her relationship with space, place, and everything that surrounds it, as well as certain conditions and events regarding the place itself. As most of her works and previous cycles of this type, the collages called Karmacoma are composed of various photographs of different shapes and dimensions, which depict the road to Vlasina, landscapes, the abandoned Vlasina Hotel, as well as the motifs in the very accommodation where the colony stayed. These are supplemented by the fragments of her drawings, binary codes and maps of her walks as a psychogeographical review of certain moments.
Savage Carnival in Sardinia, 2012. фотографија, 60x40 cm
Savage Carnival in Sardinia, 2012, photograph, 60x40 cm
