Zbornik sažetaka 2019. by www.Novica.Info

ЗБОРНИК САЖЕТАКА 2. НАУЧНИ СКУП СА МЕЂУНАРОДНИМ УЧЕШЋЕМ

Допринос Милоша С. Милојевића књижевности

Црна Бара, 2019.

ЗБОРНИК САЖЕТАКА 2. Научни скуп са међународним учешћем: Допринос Милоша С. Милојевића књижевности Преглед чланака, погледа, истраживања, повода, оцена и приказа Издавач Удружење Милош Милојевић – Црна Бара www.milosmilojevic.com

За издавача Новица Крезић Уредник Иво М. Андрић Приредио и увод сачинио др Милан Младеновић од Лужице Корице и рачунарска обрада Novica.info Веб сајт скупа www.naucniskup.milosmilojevic.com Електронска пошта naucniskup@milosmilojevic.com Тираж: 300 Штампа Штампарија Грујић – Шабац

Организација скупа др Милан Младеновић (Пра Милан од Лужице) НАУЧНО-СТРУЧНИ ОДБОР

Акад. проф. др Зоран Милошевић Драгослава Гога Копривица Акад. проф. др Радомир Ђорђевић Иво Андрић

ОРГАНИЗАЦИОНИ ОДБОР

Предраг Ђурић Новица Крезић Драгослава Гога Копривица

РЕДАКЦИОНИ ОДБОР

Акад. проф. др Радомир Ђорђевић Иво Андрић

ПОЧАСНИ ОДБОР

Милорад Андрић

СЕКРЕТАР СКУПА

Ружица Зекић Ана Димитријевић Љубинко Јевтић Душко Ђурић

ТЕХНИЧКИ ОДБОР

Славиша Зекић Драган Лукић Радиша Павић Предраг Стефановић

ПРОГРАМ 2. МЕЂУНАРОДНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ “ДАНИ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА” – ЦРНА БАРА 2019. ОТВАРАЊЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ ПЕТАК, 21. јун 2019. ОТВАРАЊЕ СПОМЕН СОБЕ 20:00 Дом културе у Црној Бари,  Отварање изложбе "О првом српско-турском рату 1876-1878", приређивач изложбе Бранислав Станковић, историчар, кустос Народног музеја у Шапцу.  Представљање књиге “О првом српско-турском рату” Епистолорана сведочанства Милоша С. Милојевића приређивач Небојша Цвејић, историчар. СУБОТА 22. јун 2019. МЕЂУНАРОДНА ЛИКОВНА КОЛОНИЈА 09:00 Отварање ликовне колоније, Порта цркве Вазнесења Господњег у Црној Бари Такмичење у пецању на пловак (деца до 14. год) 09:00 Удружење спортских риболоваца “Ушће”, иза Дома културе, пријава учесника за такмичење у пецању на пловак 10:00 Одлазак на Дрину – такмичење

2. НАУЧНИ СКУП са међународним учешћем - Дом културе Црна Бара 09:30 Пријава учесника научног скупа 10:00 Отварање скупа и поздравне речи 11:00 Излагање радова учесника скупа, 1. сесија 12:30 Кафе пауза, коктел, слано послужење 13:00 Излагање радова учесника скупа, 2. сесија 14:00 Туристички обилазак Црне Баре, вођење кроз изложбу српско-турски рат, представљање изложбе слика Лоле Аџић. у после подневним часовима Сајам етно хране, пића и књига у Црквеној порти у Црној Бари 15:30 Представљање књиге на обали Дрине - СТАРИ И НОВИ СРБСКИ ЗАВЕТ, др Милана Младеновића 16:00 Ручак за учеснике скупа 17:00 Представљање на обали Дрине књиге: “Ја сам на страни Срба” Драгославе Копривице 19:00 Културно уметнички програм: Вече посвећено Јездимиру Језди Алимпићу у организацији КОЦ Богатић

НЕДЕЉА 23. јун 2019. 09:00 Ликовна колонија 2. дан Такмичење у кувању рибље чорбе 11:00 Пријава учесника 12:00 Такмичење у кувању рибље чорбе 2. НАУЧНИ СКУП са међународним учешћем 09:30 Пријава учесника научног скупа 10:00 Излагање радова учесника скупа, 1. сесија 12:30 Кафе пауза, коктел, слано послужење 13:00 Излагање радова учесника скупа, 2. сесија 14:00 Туристички обилазак Црне Баре 15:30 Представљање књиге на Обали Дрине ПЕСМЕ И ОБИЧАЈИ 1. И 2. ТОМ И НАШИ МАНАСТИРИ И КАЛУЂЕРСТВО 16:00 Ручак учесника скупа 17:00 Представљање издавашта Удружења писаца “Јанко Веселиновић” Богатић на обали Дрине у после подневним часовима Сајам етно хране, пића и књига у Црквеној порти у Црној Бари

18:00 КУЛТУРНО-УМЕТНИЧКИ ПРОГРАМ, КУД “Јелица” Црна Бара и гости. Проглашење победника у кувању рибље чорбе и пецању на половак Удружења спортских риболоваца “Ушће” Црна Бара. ПОНЕДЕЉАК 24. јун 2019. ПОМЕН МИЛОШУ С. МИЛОЈЕВИЋУ 08:00 Црква Вазнесења Господњег у Црној Бари, Помен Милошу С. Милојевићу уз краћи осврт на допринос Милоша С. Милојевића очувању српске Вере предавање Предрага Ђурића. 09:00 Затварање манифестације *Организациони одбор задржава право промене програма услед непредвиђених околности

Зборник сажетака је настао у оквиру пројекта:

Међународна манифестација “Дани Милоша С. Милојевића” Црна Бара 2. НАУЧНИ СКУП са међународним учешћем „Допринос Милоша С. Милојевића књижевности“ који је суфинансиран из буџета Општине Богатић.

Ставови изнети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.

Реч организатора Успешно огранизован прошлогодишњи Први научни скуп са међународним учешћем са циљем додатног истраживања дела Милоша Ст. Милојевића крунише се садашњим Другим скупом, а како је то већ неминовно, Удружење “Милош Милојевић” преузима водећу улогу у сарадњи са “Савезом друштава србских великана” на оснивању Инситута за проучавање Милоша С. Милојевића. Циљ организације скупова је да се свеобухватније расветли научно деловање истакнутог Милоша Милојевића, како у књижевности, историји, ослободилачким ратовима тако и у несебичном залагању за очување православне вере и српства у суштини. Научни скуп представља свеобухватан приступ у расветљавању разних непознаница које и даље владају када је у питању лик и дело неумрлог Милоша С. Милојевића. Место одржавања и овогодишњег скоснивањупа је на изворишту истине, у Милошевој родној Црној Бари (некадашњем Јордан-у) где Дрина љуби Саву. Велику захвалност исказујемо свим учесницима који су се одазвали позиву и својим учешћем доприносе да се Милојевић, научно-критички сагледа и врати на заслужно место српских великана. Научни скуп се оджава дводневно (22. и 23. јуна 2019) у оквиру сада већ традиционалне манифестације “Дани Милоша С. Милојевића” - Црна Бара и постаје централни програм обележавања сећања на српског родољуба. Истоимени програм поносно обилази више 12

градова широм Србије представљајући лик и дело Милојевића, чиме Милош поново путује српским земљма. Идеја је да обилазећи Србију, регион и дијаспору, представимо немерљиве доприносе Милоша С. Милојевића у очувању српства. Сама манифестација у родом месту Црној Бари, некадашњем Јордану, окупља велики број сараника нашег друштва чиме уједно представљмо богату историју Мачве, обичаје традицију и туристичке аспекте нашег краја. Пред нама је занимљив концепт манифестације, који полако заузима водеће место у представљању нашег краја. Верујемо у истрајност и жеље да и следеће године наставимо научно-истараживачку мисију у оквиру Научног скупа са међународним учешћем, а дружење наставимо уз манифестацију „Дани Милоша С. Милојевића“ широм земље, региона и дијаспоре. Организациони одбор Скупа

Др Милан Младеновић од Лужице САВА СЕ УЛИВА У ДРИНУ Осврт на Први научни скуп „Допринос Милоша С. Милојевића књижевности“ Црна Бара, 2018. г. УВОД Велики успех првог научног скупа у оквиру манифестације “Дани Милоша С. Милојевића”, одржаног јуна прошле године у Црној Бари, исказао је потребу да се са истом темом – „Допринос Милоша С. Милојевића књижевности“ – продужи и ове 2019. године. „Допринос књижевности“ сажет је начин да се одшкрину врата и другим немеривим домашајима - историјском, митолошком, политичком, војном - овог човека за кога се већ (или тек) сада види да спада у ред оних великана који својом појавом, дèлом и судбином обележавају време у коме су живели. Па и више од тога. Једнодушан суд завидног броја излагача високог научног, књижевног и философског домета изнео је на видело да је Милош С. Милојевић на путу да у још већој мери обележи и времена која долазе. Да се то тако (у)деси, потребно је да буде врх са којег се могу примати по(р)уке виших светова. Што врх виши, људи га изблиза или из подножја теже виде. Многи и не сазнају да га уопште има. Ваља им се измаћи, да га угледају како штрчи над осталим врсима, или се бар донекле попети, до места на којем их он одозго надгледа. 14

Али се истовремено над такав врх навлаче и најтмурнији облаци. Милоша су Милојевића ти кумулуси безмало столеће и по обавијали, да га његов народ не може видети. Прилози учесника објављени у Зборнику радова са овог скупа - озбиљног покушаја да се те тмурине одувају, а из прилога новинара Јове Бајића (“Ђак московске славистичке школе”) и филолога Вере Милосављевић (“Песнички и језички златни рудник”) сазнајемо да није био први! - уверљиво су показали зашто је то (било) тако. 1. МИЛОШ СТ. МИЛОЈЕВИЋ - ЖРТВА ПОЛИТИЧКИХ ПОБУДА ИСПОД НАУЧНЕ ДИСКВАЛИФИКАЦИЈЕ Испоставља се да су се и у Милошево време, као и увек у Срба, испод површинских научних разлога прикривале политичке побуде властодржаца (у овом случају незамерање суседима на чијим је окупираним територијама од памтивека живео србски народ), подупиране слугеранством њихових скутоноша. Меродавним судом о том подрепаштву (и не само о њему, о чему касније) увеличао је значај целога скупа велики философ професор др Сретен Петровић у своме обимном раду “Слављено и оспоравано дело Милоша С. Милојевића” којег би ваљало објавити као засебно издање. Ко би очекивао да су баш такве побуде руководиле онолике националне величине какве су били Милошев Мачванин Стојан Новаковић и његов шурак Милан Кујунџић Абердар када су послушнички и рођачки стали на пут свом колеги из “Србског ученог друштва” и његовом богомданом посланству, оштро 15

осудивши другу његову збирку народних песама из још неослобођених крајева (“Милојевићеве песме врве од фалсификата”) и ускративши средства за њено “печатање”. Радови са црнобарског скупа предочавају да је суд двојице “морално-политички подобних” академика био нетачан и злонамеран, али и да Милојевић није био једина њихова жртва. Изврстан прилог знаменитог философа, филолога, педагога и књижевника проф. др Петра Милосављевића под називом “Збирке народних песама на српском језику” открива да је судбину црнобарског ризничара србских старина у исто време поделио голем националан и сакупљачки рад Богољуба Петрановића који је саставио девет збирки са подручја Босне и Херцеговине, недовољно обрађеног у Милојевићевим збиркама. Од тих девет успео је за живота да објави само две, од којих прву (1866) под полетним подстицајем и старањем “Српског ученог друштава” (Стојан Новаковић је још био млад и национално занесен), док другу о свом трошку, као и Милојевић своје друге две, пошто се и на њега у “Друштву” обрушило исто удворичко “малосрбијанско” политикантство, овога пута у редитељству Милорада Шапчанина, још једног знаменитог мачванског земљака Новаковића и Милојевића. У политици “незамерања суседима” друга двојица су србски народ у окупираним крајевима ван граница тадашње малене Србије препууштали турској, грчкој, арбанашкој и нарочито бугарској асимилацији, а његово сачувано благо крађи, својатању, преличавању и тихом одумирању, док је онај први то исто чинио за рачун мухамеданаца, Хрвата, Мађара и Аустријанаца. 16

Зашто је дошло до тако крупне промене смера србског националног брода? Зашто су Милојевић и Петрановић, с почетка одушевљено поздрављени и подржани, недуго потом били изопштени и чак наружени до границе исмејавања? Зашто је тиме “босански” сакупљач морао да буде још за живота скрхан те приморан да одустане од свог даљег рада, чак и од борбе да свој дотадашњи труд до краја предочи јавности и потомству, а црнобарски “рањени орао” да буде омаловажаван и затиран током читавог ослепљеног Двадесетог века, све до наших дана?1 И за потписника ових редова који је још у својој младости, у два поодавна предавања (1979. и 1981) на Језичкој трибини Драгише Витошевића у београдској библиотеци “Петар Кочић”, подвргао темељном преиспитивању и жестоком оспоравању језичку реформу Вука Караџића у највећем делу њених побуда и последица, била су право изненађење откровења научног скупа која воде ка постављању тих питања. 2 Не 1 Тако су ови истински романтичарски наследници саме индо-европске суштине Вуковог подухвата (које, дабоме, ни он сам није био у пуној мери свестан)“, читамо из пера овог уводничара речи исписане пре 34 године, „остали без духовног потомства, које би промислило и домислило њихове пионирске зачетке, предодређене да уздрмају и сруше целокупну грађевину савременог приповедања о прошлости, у огромној мери заснованој на конструкцији, прекрајању, заташкавању и затирању трагова. Они сами, исмејани од савременика као дилетанти и сањари, бачени су потом у дубоки запећак заборава, у којем су остали до дана данашњег, спомињани каткад тек ради злурадог шегачења.” (“Епопеја рођена из духа музике”, Падинска Скела 1985, у књизи Стари и Нови србски завет, Црна Бара - Београд 2019, стр. 95).

2 Друго од тих предавања одржано 15. септембра 1981. године, објављено је у београдским

“Теолошким погледима” следеће 1982. г. Потписник ових редова “открио” је Милојевића још почетком осамдесетих прошлог века, у време својих докторских студија на Сербони (Сорбоиа), у древној Љутецији (данашњем Паризу), током пријатељевања са Олгом Луковић Пјановић и сарадништва на њеној славној књизи “Срби народ најстарији”. О њему је писао у својој тадашњој преписци објављеној у књизи Олгијански пут (Београд, 1999). У тој истој књизи пророковао је блиско долазно време када ће Милојевић бити сврстан у србске великане: “Такво

толико да су она почивала на новим и непознатим чињеницама (иако је било и њих), колико му је њихово повезивање и сврставање у узрочно-последични низ до темеља уздрмало, али не и срушило, дотадашње геополитичко здање и знање о узроцима обреновићевског “аустрофилства” и отклањања од Русије. 2. МИЛОШ И СРБИ - ЖРТВЕ АУСТРОФИЛСКОГ ЈУГОСЛОВЕНСТВА Још једном се, наиме, показао тачним и приступно (методолошки) исправним средишњи став поменута два предавања из 1979-81. г. на трибини „Петар Кочић“, да је „Вукова језичка реформа средишње питање сьрбског идентитета“ јер је „прекинула континуитет сьрбске средњовековне културе и образованости и онемогућила природно срастање језика образованих и народног језика и оставила нас неспремним за вишу духовну синтезу која би складно прожела индоевропску обичајност са хришћанском духовном надградњом.“ (стр. 10-11 у Старом и Новом сьрбском завету). Исправност тога става осведочила се и изненађујућим открићем, произашлим из саопштења учесника научног скупа, да су се кола двојице најзначајнијих Вукових настављача у сакупљању опесмотворене народне баштине парадоксално слупала о „Српско учено друштво“ управо у тренутку када је Кнежевина Србија, после дуготрајног отпора, у потпуности, и чак идолопоклонички, усвојила Вукову писање (...) започео је Милош Милојевић коме предвиђам скоро сврставање у срьбске великане” (у књизи Стари и Нови срьбски завет, Црна Бара - Београд 2019, на стр. 196).

језичку реформу. Како објаснити и разумети тај парадокс?3 Циљ аустријског подржавања Вука јесте био да се стварањем „бечке ћирилице“ оснажи србска посебност и да се Срби издвоје из свеопштег “славенофилског” свесловенског заједништва које би руском “јасном соколу” размахнуло крилапреко целе црно-жуте монархије. Вук је у ту сврху био добродошао као словеначка потковица за копито антируског ата којег је јахао аустријски „слуга Јернеј“ (Копитар се родио са крштеним именом Bartolomeo). Али тај циљ свакако није ишао ка томе и да се србско уједињење на целокупном балканском и средњеевропском простору догоди на рачун аустријских и општегерманских “Drang nach Osten” апетита и тиме осујети стварање јужнословенског, хрватско-српског, „ентитета“ унутар Царства. Да се то не догоди, послужио је и снажан замах „Илирског покрета“ Људевита Гаја (рођеног као Ludwig Gay), Станка Враза (право име Jakob Fras) и Ивана Мажуранића тридесетих и четрдесетих година тога столећа, који су „илирством“ спасавали Хрвате од мађаризације, „штокавизацијом чакавштине“ увећавали број „хрватских Илира“, а “латинизацијом ћирилице” стварали широку основу за поступно унијаћење, католичење и хрватизацију Срба. Све што ће се током XX века и догодити! А управо се тим апетитима Хабсбурговаца сада нашла на путу иста она стратегија којој су за своју сврху поучавали, подржавали и искористили Вука Караџића. 3 Овоме месту припада белешка која је под насловом “Вук Ст. Караџић и Милош Ст. Милојевић” издвојена у сажетак излагања на научном скупу и у овом Зборнику може се прочитати одмах иза овог уводника. (прим. ур.)

Сада су на том послу сложно радили водећи светски слависти, Словенац Франц Ритер фон Миклошич (рођен 1813, у години Вуковог доласка у Беч и сусрета са Јернејом Копитаром!) и Хрват Ватрослав Јагић, под чијим су непосредним утицајем Новаковић и Абердар, као удворички заступници Вукове тобож беспрекорне методологије, одстрелили Милојевића, а Шапчанин Петрановића. У њиховим редовима нашао се и апостол вуковског расрбљеног илирства и југословенства Ђорђе Поповић (alias Ђуро Даничић) кога су „бечки коњушари“ упрегли у унијатску запрегу, као ислужену драскелу. А ту су били још и кроатизовани Немци бискуп Јозеф Јурај Штросмајер, покретач, и Франц Фрањо Рачки, први „предсједатељ“ загребачке Југословенске академије знаности и уметности (ЈАЗУ), који су „илирство“ заменили „југословенством“, са истим хабзбуршким предзнаком и намерама које ће се први пут оваплотити у усташкој Ендехазији током Другог светског рата, други пак пут приликом растурања Југославије 1990. г, када ће се право лице хрватског југословенства обелоданити променом назива ЈАЗУ у ХАЗУ. Не може се рећи да тим „мужевима“ испрва није искрено лежало на срцу уједињење свих Јужних Словена и да је већина без трунке колебања у устаничкој и потом ослобођеној Србији са заносом гледала „Пијемонт“ тог уједињења. Тог заноса с почетка није недостајало чак ни потоњим творцима геноцидног усташког хрватства Кватернику, Старчевићу (“отац нације” коме је мајка била Србкиња) и Франку. А шта тек рећи о великом дубровачком госпару Натку Нодилу, 20

Хрвату који је до последњег даха непоколебиво заступао исконско дивонијско (митолошко) и језичко заједништво Срба и Хрвата и србско обележје дубровачке књижевности? Шта о његовим Рагужаним католичким Србима Матији Бану и Милану Решетару, чије је србство првог одвело у Београд где ће својим свесловенским идејама обележити другу половину XIX века и „кумовати“ називима “Југословен” и “четник” (сви знамо да се по њему зове беооградско ”Баново Брдо”), а другог у Беч и у Загреб, да језички и дијалектолошки поткрепи, докаже и кроз прву половину XX века пронесе Нодилове поставке о србском Дубровнику. Најдаље је од свих отишао један од најдаровитијих србских песника икад , “илирски” задојен, Хрватима својатан, угарски племић и аустријски генерал Петар (“фон” или “де”) Прерадовић који у својој песми “Србин или Хрват” чак изазива на двобој сваког ко се усуди да порекне да Срби и Хрвати нису браћа:

Изван ако хоћеш да се порвамо, А ти седлај ноге, пак дојаши амо, Установи мјесто, вриеме и другара, Па ћемо разпачат, што нам срце пара, А у циелом свиету нека спомен буде, Да су до два брата били двије луде. Није далеко од памети питање, кога би несуђени хрватски бан у Угарској изазвао на двобој, да је могао 21

предвидети да ће његов “луди хрватски брат” у Јасеновцу уморити равно стотину србске браће са презименом Прерадовић.4 Зато ипак не изненађује недвосмислено сазнање из „Зборника“ да је “илирски” рад на стварању јединствене јужнословенске нације преко уједначавања језичких и обичајних разлика довео до „налепљивања“ хрватског и „мухамедовског“ имена на чисто србске народне песме и обичаје и тако до безочне пљачке, до отимачине и беспризорног присвајања блага из многовековне србске народне ризнице. Зато ипак не изненађује недвосмислено сазнање из „Зборника“ да је “илирски” рад на стварању јединствене јужнословенске нације преко уједначавања језичких и обичајних разлика довео до „налепљивања“ хрватског и „мухамедовског“ имена на чисто србске народне песме и обичаје и тако до безобзирне пљачке, до отимачине и 4 Мало је позната чудесна биографија овог титуларног “наследника” србско-аустријског грофа

Георгија Бранковића (истинског творца “илирске” идеје, за којим је Људевит Гај “каснио” читав век и по), и још чудеснија прича о судбини три гране његових рођака и његовог потомства. Он

сам, заборавивши матерњи језик будући од дванаесте године васпитаван на немачком и без питања покатоличен и понемчен, тек у својој двадесетој дао се на поновно учење србског. У години Милошевог “пострадања” у Ученом друштву (1872) био је први кандидат за бана Хрватске , али га је болест однела, па је на његово место дошао заклети србомрзитељ и највећи крадљивац србске (дубровачке и црногорске) песничке баштине Иван Мажуранић Једна од три поменуте гране одселила се у Русију и тамо под презименом Депрерадович дала неколико генерала, међу њима и једног истинског хероја. Његова рођена унука Паула фон Прерадовић (удата Молден) писац је текста данашње аустријске химне “Land der Berge, Land am Strome” - “Горска земљо, земљо речна”! За ту песму ваља рећи да је њен ритам и метар (осмерац, као и у Бхагавад гити) песникиња потпуно преузела из чувене песме свога деде “Језик рода мога”. Погледајмо: “Као вјечно море сиње / У крету си гипком, лаком, / Подају се даху сваком / И мрешка се и пропиње.” (Петар Прерадовић). “Land der Berge, Land am Strome, / Land der Äcker, Land der Dome, / Land der Hämmer zukunftsreich! / (...) / Vielgerümtes Östereich.” (Паула фон Прерадовић).

беспризорног присвајања блага из многовековне србске народне ризнице. У ту сврху ће најпре - читамо у поменутом прилогу Петра Милосављевића - следбеник Илираца Коста Херман у Сарајеву, у Босни тадашњег угарског „вице-краља“ Бенјамина Калаја, у две књиге објавити Народне пјесме мухамедоваца у Босни и Херцеговини које се ни по чему не разликују од Вукових, и још мање од Петрановићевих, сакупљаних у исто време. Потом ће “Матица.хрватска“ за посао прикупљања „хрватских“ народних песама одредити човека по имену Иван Броз. Јован Дучић ће тих 12 томова убројати „међу највеће и најружније плагијате који су икад учињени у европској литератури“. „У првој реченици Предговора овој књизи“, читамо у завршници истог прилога Петра Милосављевића, „Иван Броз се и позива на `нашег великог сакупљача Вука Караџића`. Он дакле, не одваја хрватско од српског ни по чему другоме већ по имену. Хрватске су оне песме којима се надене такво име.“ Што је језикословац злокобног презимена у XIX столећу започео отимачином духовног србског наслеђа и идентитета, докрајчио је његов комунистички презимењак и настављач у XX веку. Додајмо томе да је Иван Броз доброг “илирског” учитеља лоповлука имао у бану Ивану Мажуранићу који је без устезања под својим именом, уз провидна прилагођавања, објавио два најзначајнија ”своја” дела. Један његов брат је у дубровачком Архиву пронашао и донео му два загубљена певања Гундулићевог Османа која ће он тобож “допунити”, а други од Његоша једини рукописни примерак Смрти Смаил-аге Ченгића који је од владике Рада на превару добио “на читање”. 23

Ето како су, зашто и од којих варалица Срби изгубили Дубровник, Далмацију, Буковицу, Лику, Кордун, Банију, Славонију, Барању, половину Босне... И милионе живота у два светска рата. Ето и зашто је од једног настало четири језика и пет народа. А ево и где нам се на очи латинизује „Montenegro“ – јуначка „србска Спарта“, док Црногорце Мило Ђукановић претвара у Монтенегрине, а Јеврем Брковић у „Црвене Хрвате“ попа Дукљанина, Анте Павелића, Савић Марковић Штедимлије и Секуле Дрљевића. Лако је онда разумети зашто су се Милојевић и Петрановић нашли на удару „Српског ученог друштва“ које је само коју годину раније настало из укинутог „Дружтва србске словесности“. „П“ и „Српи“ нису нам више допловљавали у Београд Дунавом изравно из Беча, већ сада из Загреба низ Саву, поред Јасеновца и Градишке, злокобно наговештавајући „СРПско месо за Јованову пијацу“ и „СРП и чекић“ за комунистичко одрубљивање србске главе. „Б“ и „Срби“ допловљавали су пак низ Дрину из Милошеве Црне Баре крај које се једна у другу уливају две митолошке србске реке. Да, једна у другу, јер земљо- и водо-описаније пре упућује на њихов саставак него на ушће, чак и на превасходство тока Дрине у чије корито, у широк и непрекинут заокрет, Сава улази под углом од 90 степени. Не постоји већа и лепша метафора за посланство и судбину Милоша Ст. Милојевића од ове замене својства “приточности”. Јер ако се Сава заиста улива у Дрину, онда нас је, упркос снажном потоњем песничком порицању Милана Ракића (“Данас нама кажу, деци овог века / Да смо недостојни историје ваше / Да нас је захватила западњачка река / И да нам се душе 24

опасности плаше. / Добра земљо моја, лажу!”), ипак преплавила та “западњачка река“ у чији нам се муљ заглибила свест, угрозивши нам не само идентитет, него и голи опстанак. 3. МИЛОШ И СРБИЈА - ЖРТВЕ БУГАРАШКОГ СЛОВЕНОФИЛСТВА Осим очигледно погубних последица злоупотребне деификације Вука Караџића у годинама по убиству кнеза Михаила, први научни скуп у Црној Бари изнео је на видело још један парадокс који је у ништа мањој мери утицао на судбину Милоша Милојевића и његовог дела, али и на поменуто „уздрмавање темеља“ досадашњег тумачења обреновићевског аустрофилства. Ништа мање откровење пружио је обелодањујући увид у антисрбско а бугарофилско устројење руског словенофилства у које смо били склони да се заклињемо као у матицу свесловенског уједињења. По други пут је, дакле, Вук био грубо злоупотребљен, овога пута са промењеним предзнаком, у сред Београда! И то против његових још доследнијих следбеника који су тврдо заступали заједнички србски именитељ свеколике словенске старине, у име које је Милош у свом писању употребљавао танко “јер” и залагао се за повратак уклоњеног „јат“-а, чиме би се подупрло јужнословенско уједињење под утицајем Русије. И као што Вук није дозвољавао да се „србство“ прелије у „илирство“ (камо среће да је са истом одлучношћу 25

одолео Копитару када га је овај убедио да одбије усрдну молбу Лукијана Мушицког да свој „Српски рјечник“ објави као „Србски“!), тако је сада и Милош одлучно одбио председника Српског ученог друштва Јанка Шафарика који му је нудио средства за објављивање друге збирке народних песама под условом да у називу „српске песме“ преименује у „словенске“. А управо ће та предрасуда о подразумевајућој сестринској наклоности Русије скупо коштати обреновићевску Србију, закаснелом свешћу о бугарашком обележју руског словенофилства. Бугари, на своју срећу, нису имали таквог “паметњаковића” какав је био Вук Караџић, да се као Срби бечком ћирилицом одвоје од заједничке словенске писмености, па су тако постали руски “словенофилски” миљеници. На другој страни, Хрвати су тог србског “паметњаковића” и његовог водећег следбеника, као што смо видели, оберучке прихватили, па су усвајањем бечке латинице (илирице!) постали аустроугарски чекић за набијање Срба на бугарски наковањ. Милош по повратку из Русије није могао да освести челника Србске цркве, великог русофила и свог пријатеља митрополита Михаила, да су Бугари успели да убеде Словенофиле у бугарство као матицу и матрицу јужног словенства на целом балканском простору, те да Русија свој интерес на Балкану треба да тражи у снажењу и ширењу бугарског етницитета и будуће бугарске државе, Ништа боље Милошу није пошао за руком ни покушај утицања на западњачки окореле обреновићевце, да ојачају културне, трговачке и дипломатске везе са Русијом, не би ли се благовремено осујетила њена подршка том бугарском 26

ширењу. Чак ни очигледни докази које је испоручило оснивање Бугарског егзархата као црквеног предјела за велики државни апетит под руским протекторатом 1870. године нису освестиле ни Намеснике, потом ни младог кнеза Милана, ни светлоноше из Српског ученог друптва. Није ни чиста Рускиња, кнегиња Наталија, потоња краљица, успевала да им скине аустроугарску омчу са словенскога врата, због чега је и долазило до тешких ломова и коначног расцепа у крунском владарском двојцу. Зар је онда чудно да ће казна стићи 1878. г. у виду Санстефанског споразума између Русије и Турске којим ће Русија, приморавши Турке на потписивање за њих неповољног мира, створити Санстефанску Бугарску која се протезала све до Саве и Београда? Одредбе Санстефанског мира, погубне по Србију а по Бугарску великодобитне, мораће да исправља Берлински конгрес, хитно сазван Великим силама (посебно Аустроугарском и Великом Британијом) против наглог ширења руског присуства и утицаја на Балкану. Преугојена Бугарска ће Берлинским миром троструко смршати и чак остати турски вазал, а Србија се проширити за четири округа (Нишки, Топлички, Пиротски и Врањски). И зар да онда буде изненађење нова казна у виду исхитрено објављеног и онда изгубљеног рата са Бугарима 1885. године, очигледно вођеног под притиском Аустроугарске, због „неочекиване“ бугарске окупације и анексије огромне територије “Источне Румелије” (у Берлину додељене Турцима), опет под подршком и заштитом Русије, као њен одговор на берлинско касапљење њене Бугарске? Тек ће будући научни скупови о доприносу Милоша Милојевића историјској науци бацити пуну светлост на 27

ове догађаје које је, међутим, ваљало осмотрити и са овог нашег садашњег књижевног видиковца, из јасног разлога што су они Милошу, на очиглед свих оспораватеља, укључујући и оне у Ученом друштву, већ тада у потпуности дали за право. Управо је у тим задобијеним окрузима он највећма и спроводио своју сакупљачку делатност, управо је њиховом ослобођењу и посветио своја ратна јунаштва и живот толико пута стављао на коцку. Требало је да се пред њим први посрами поп-историчар Иларион Руварац који га је пре тога гађао из свог “словенофилског” бугарашког, а потом и из најпре прикривеног, потом и отвореног мађаронског снајпера, у маскирној униформи свог (пре)кројачког бечко-берлинског шнајдераја, назвавши у свом обрачуну великог научника и просветитеља “шарлатаном”. "Он је у свом бугарофилском фанатизму и калуђерском заносу дошао чак и до тог безобразлука и беснила”, пише Милош о Руварцу у свом спису Наши манастири и калуђерство, “да је св. Петку Параскеву српску у `Летопису` побугаравао, на стид и срамоту истине и науке". Овим пером написано је у предговору за ту књигу: “И управо је поменут Руварчев напис за читав XX век определио злехуду научничку и националну судбину најистакнутијег представника србског историографског романнтизма. Сви који су се повели за овим тобожњим оцем `критичке историографије` у Срба пропустили су да запазе да у том `издајничком` обрачуну са србским пореклом Свете Петке и са његовим заштитником, нема ни `к` од критичког метода у историографији на који се он позива и који му се 28

неумесно и незаслужено признаје. 5 У свом огледу Петар Милосављевић овако одређује “критичко” писање о Милојевићу:: “Руварчева критика је једна од оних (ако не и прва) које су запечатиле Милојевићеву судбину”. А надовезује се Драгослава Гога Копривица: “То је почетак затирања истинске историје и свих истинољубивих истраживача”. Оваква сазнања са научног скупа побуђују на дубока преиспитивања уходаног обрасца у нашем властитом тумачењу сопствене повести. Примера ради, мало ко озбиљно промишља податак да је Србској цркви после много векова испоручио аутокефалност васељенски патријарх Јоаким Трећи, под утицајем масонских идеја о уједињењу свих хришћана. Сличан је случај био и са аутокефалношћу коју је Св. Сава за Србску цркву добио тек када су крсташи освојили Цариград и протерали византијског цара и Патријаршију у Никеју. Србија се, дакле, осамостаљује и јача када је у чврстом савезу или под јаким утицајем Запада! После таквог њеног оснаживања природно следује окретање “источњака” на страну србских супарника или чак непријатеља. Тако се у овом случају Русија окреће Бугарима, а жмури и пред геноцидним 5 Пребрзо по сваку цену премештајући природни садржај Песништва и Уметности у научну сферу, подмећете се на исти онај ражањ на којем је бечко-мађаронски поп Иларион Руварац, кријумчарски баратајући иначе оправданим захтевима критичке методе, на превару тако темељно испекао онаквог великана какав је био Милош Милојевић, да се мирис тог сьрбождерног шенлучења кроз цео Двадесети век лепио за ноздрве, а укус сласне прасербијске печенице разливао по непцима сладокусних расьрбљених гурмана по назови сьрбским Универзитетима. Али то, наравно, не значи да са научног тла треба одступити. Напротив! Једино је неопходно да се по њему корача у дубоким каљачама, јер се каљуга и блатишта налазе на сваком кораку. (“Сварогова Србија”, Земун 2002,, у књизи Стари и Нови србски завет, Црна Бара - Београд 2019, стр. 17).

фанариотским хеленизовањем Срба под Османлијама. Можда бисмо данас сви говорили грчки да крсташи Стефану Првовенчаном нису омогућили да се прогласи за краља, и да се у Милошево време, три године по добијању аутокефалности (1882), краљевска круна из црно-жуте монархије није спустила на главу Милана Обреновића као што се царска некада на Душанову спустила из Рима. Ко је онда спречио да се та царска круна, тридесет година по крунисању првог србског краља после пет векова, смести на витешку карађорђевићeвску главу Краља-Ујединитеља? Него је требало да нам за цара потуре Хрвата Тита? 4. ПОЈЕДИНАЧАН ДОПРИНОС УЧЕСНИКА НАУЧНОГ СКУПА Намеће се утисак да је један од значајнијих учинака Првог научног скупа уздржана детронизација Вука Караџића. Она се понајвише спроводила кроз доказивање туђинског интереса у осмишљавању и спровођењу његове језичке реформе, затим утврђивањем веродостојности митолошког слоја у Милојевићевим сакупљеним песмама који је код Вука “саструган”, најзад и зналачким оповргавањем, рекло би се чак и раскринкавањем, најпре Милошу савремених, онда потоњих, све до новодејствених оспораватеља. На првоме месту неизоставно је истаћи већ класичан рад уводничара Зборника, академика Радомира Д. Ђорђрвића, најзаслужнијег за покретање научне рехабилитације црнобарског великана. Он је овом 30

приликом посебно указао на укупан национални рад Милоша Милојевића, на значај његовог открића Дечанске хрисовуље, као и на митолошке наслаге песама са Косова и Метохије. Највећу тежину носе темељно изложени разлози већ високо оцењеног прилога проф. др Сретена Петровића којима је такорећи избрукао и до парадигме нечасти оцртао двојац Новаковић - Абердар и историчара књижевности из времена комунизма Владимира Бована. Убедиво је одбранио тобожње Милошево „дописивање“ песама, доказавши да уколико га је и било, није ништа веће од Вуковог. Оправдао је и његов поступак у прикупљању, глосирању и тумачењу песама, нарочито оценивши њихов неизмеран значај за васпостављање србске митологије откривањем везе сачуваних народних обичаја и празника са одговарајућим древним божанствима. Томе је својим прилогом лепог наслова “Огледало душе србског рода” дала допринос и београдска књижевница Милка Стефановић Мими (која је у прилогу даривала и своју лепу песму посвећену Милошу, којој је своју са истом посветом придодао члан Србског историјског друштва “Милош С. Милојевић” из Сомбора песник Бошко Безбрадица), подвргавши упоредном сравњивању у ивањданским и петровданским песама древних божанстава Купала и Коледа са њиховим хришћанским “наследницима”. Тиме се, према новинару Миомиру Филиповићу Фићи, износи на светло дана “дуже памћење Срба Милоша С. Милојевића”, како је и насловио своје кратко а изврсно саопштење, коме се по краткоћи и језгровитости придружује оглед о клетвама садржаним у песмама Милошевих збирки из пера веома 31

заслужног проф. др Зорана Милошевића, од кога у будућности очекујемо да се на свој узоран начин шире позабави открићима свог великог мачванског претходника. Публициста Срђан Новаковић преноси нам суд Милошевог савременика, србског историчара, астронома и писца из Трста Спиридона Гопчевића Млађег: “Дела Милојевићева садржавају у себи право благо, и она су прави мајдан за србску историју и познавање србских старина. (...) Читајући ово, човек не верује својим очима! Или су ови чланови `Ученог друштва`, који онда радише против Милојевића, били подкупљени од Бугара или бугарофила (такозваних славенофила) или су били савршене будале. Ту нема ништа трећега.” Од расветљавајућег је значаја Новаковићев извештај о Гопчевићевој критици владе Србије због новчане, образовне и издавачке подршке скупини бугарских словенофила у Београду и истовременог одбацивања и потискивања Милошевих песама и његових упозорења да таква политика води потпуном занемаривању србског становништва у вековним србским крајевима који се на тај начин вољно препуштају бугаризацији. Гога Копривица се, поред поменутог Руварца, “побринула” и за савремене оцрњиваче Милоша Милојевића - Љубинка Раден Гога Копривица се, поред поменутог Руварца, “побринула” и за савремене оцрњиваче Милоша Милојевића - Љубинка Раденковића и Радивоја Радића вође фолклористичких “петоколонаша”, а није поштедела ни њиховог савременог руског парњака 32

Владимира Козлова. Драгоцено је било саопштење руског професора Универзитета Виктора Мишченка који је за сада добро “снимио” читав спор између “романтичара” и “германиста”, стављајући у задатак будућим руским истраживачима, тренутно склонијим “алохтонизму” (уверење о наводном досељавању Срба на Балкан са другим словенским племенима, по писању цара Константина Порфирогенита), да озбиљно узму у разматрање Милошев “србски аутoхтонизам”. Посебан мирис Милошеве родне Мачве проширила су два завичајниа сведочанства, најпре председнице Удружења писаца из Богатића Милане Давидовић о значају Милоша Милојевића и другог мачванског великана Јанка Веселиновића за Мачву и за “подизање националне свести у србском народу”, а онда и сведочанство неуморног Предрага Ђурића о историјату црнобарске цркве у којој је парох био Милошев отац Стеван. Два најпријатнија изненађења приредили су овом уводничару новинар Јово Бајић и писац Миша Лазар. Првом дугујемо отрежњујуће сазнање о руском бугарофилству и о околностима Милошевог студијског боравка у Русији. Други нас је, и сам одрастао на свом комаду Дрине, здруживши леп књижевни и језички дар, широко образовање, висок осећај за обавезујућу етичност нашег народног предања, најзад и вуковску и милошевску сакупљачку страст, задужио својим искреним “толковањем” о истим јадима, препрекама и недаћама са којима се сретао и Милош у свом истраживачком раду. O tempora, o mores! - као да из сваког његовог ретка о “криводринању” нехајних и 33

чуварно-заборавних савременика провејава та јадиковка древних сербијских Латина која поучава да се времена мењају, а људи остају увек исти и у добру и у злу. По значају саопштених чињеница, за радом професора Сретена Петровића не заостају већ помињани језгровити прилози Петра и Вере Милосављевић. Ономе што је о доприносу великог језикословца, писца и мислиоц већ речено ваља додати да је у свом огледу кратким потезима скицирао апокалиптичан аустоугарски и хрватски синопсис за режију србске трагедије у XX веку. А рад његове језикословне и животне сапутнице под називом “Песнички и језички златни рудник” до те мере ј истински златан рудник великих идеја и надахнућа у који се спустила са ковиљским монахом Галактионом кроз његову књигу Обредне пјесме древних Срба из Индије, да напросто мами да се освртом на њега, и на њу, доврши овај увод, па ћемо га зато и оставити за крај. 5. ЗАКЉУЧЦИ О ПРВОМ НАУЧНОМ СКУПУ У ЦРНОЈ БАРИ Постоје најмање три капитална разлога да се закључци Првог научног скупа о доприносу М. Милојевића књижевности, после безмало век и по занемаривања и заташкавања, доживе као прворазредан научни подухват: (1) Песме из Милошевих збирки показују да висок ступањ подударности у језичком, садржајном и обредном србском певању на неочекивано широком средњеевропском, балканском и чак апенинском 34

простору (до дубоко у данашње територије Мађарске, Румуније, Бугарске, Грчке, Албаније и Италије – о бившим југословенским републикама да и не говоримо) у најмању руку служи као снажан ослонац напорима да се подупру права реципроцитета данашњих србских мањина (некадашњих већина) у тим окружујућим земљама, а у суштинском смислу разоткрива и разобличава и вековну и текућу отимачину не само очигледно србских земаља, него у још већој мери крађу и присвајање како скорашње, тако и древне србске историје; (2) За разлику од епских песама из ере Вука Караџића, из којих је нечијим очигледним трудом готово сасвим „саструган“ митолошки слој, стварајући илузију да су Срби сасвим заборавили и штавише прогнали своје богове, све три Милојевићеве збирке сведочанство су непрекидног прожимања божанстава и обреда прастаре србске „родне“ са касније усвојеном хришћанском вером са свим њеним преличеним свецима и празницима, што нам омогућује да уместо расцепа успоставимо дуготрајан временски континуитет два србска жртвена „небеска завета“ – Сварожанског и Косовског (Сварог = врховни србски бог, санскр. Сварга = Небо) и тиме створимо митолошку, историјску, философску и државничку подлогу за стицање (само)свести о вишемиленијумском посланству србског историјског постојања; (3) Истоветност певања, веровања и обичајности у Срба обе хришћанске те исламске вероисповести како предоченим песмама, тако и Милојевићевим забелешкама и тумачењима, осведочује и истоветан митолошки, па тиме и етнички супстрат тада складно 35

саживљеног једног те истог, а убрзо потом изазивањем верске мржње национално уразноличеног србског народа, који ће у блиском потоњем историјском раздобљу, злодејством западњачких великих сила, неодговарајућим узвраћајима Русије и промашеном политиком већине влада обе србске династије, довести до губитка свих вековиа стицаних националних тековина. Сваки од ових разлога по један је од показатеља, зашто је Милош С. Милојевић грубо оклеветан и одстрањен из србског XX века, и зашто су песме које је сакупио све до данас остале недоступне „укупном народу србском“. И њему и њима очигледно је запречио пут онај исти злоум који је србско памћење и повест са 7.500 стеснио на 1.000 година, и који је од једног народа произвео сијасет. Готово да би се могло рећи да свака од те три збирке „покрива“ по један од наведених разлога и собом самом казује зашто је у поробљеном србском уму била непожељна. Насупрот Ватрославу Јагићу који је разлике у вери узимао као основ упоједињавања истородних народа у посебне нације, чиме је посредно подгрејао братоубилачко крвопролиће XX века, Милош Ст. Милојевић је у њиховој заједничкој србској обредној и дивонијској (митолошкој) подлози нашао основ за великодржавно “романтичарско” обједињавање свих прасербијских Словена, и пружио неисрпно надахнуће за братски и сестрински загрљај у свим будућим временима. А да ће се ствари у долазности баш тако одвијати, доказ је дошлост овог тренутка који нас у Црној Бари, на Другом научном скупу о Милошу Ст. Милојевићу, обједињује и заветује великим делом и великим вековн36

им трпљењем човека који се из равне Мачве испео на врх Ртња на којем столују србски богови, међу које се вратио да их приволи да се и они нама врате.

6. САН ОЛГЕ ЛУКОВИЋ ПЈАНОВИЋ, МИЛИЋА ОД МАЧВЕ И МОНАХА ГАЛАКТИОНА: ЗАСРБИСТ Зато нас, ево, опет у Ковиљу, опет хришћански монах а дубок газ у србско многобожје, опет моћан поход на Исток, овога пута Галактион загледан у “дубине Азије”, у прасербијску Инђију, и даље од Русије архимандрита Јована Рајића! Силне просторе отворили су Вера Милосављевић и монах Галактион свим будућим истраживачима србског целобића! Читамо да су подунавски Срби ишли у Индију, свуда успут остављајући трагове, и вратили се после хиљаду година! Тамо су учествовали у стварању санскрита, па је зато толика његова сродност са србским! Зато је и природно да постоји огроманм број србских топонимима, хидронима, оронима по Индији! Дознајемо и за хипотезу да је име Рашка (санскр. ракша = црвен, рујан) донето из Индије, па о континуитету винчанског и лепенског градитељства све до наших дана... Али од свих предочених дивота најважније Галактионово откриће јесте да је вера древних Срба, иначе посвећена обожавању предака, заправо била једнобожна! Свемоћни Триглав столује као јединствен бог са три природе, сродан индијском Тримуртију Брама-Вишну-Шива = Вишњи (Створитељ)-Брањан 37

(Бранилац)-Жива (Рушитељ), као и хришћанској Светој Тројици. Није прилика да се расправља питање “божола Сварога”, “најсветлијег претка у Срба, праоца, родоначелника и заштитника заједнице преко огњишта и ватре (...) чија душа обитава у дрвету завета који се касније звао запис”. Чини се да је Сварог ту очовекотворен иако је извесно да му код свих Словена припада Небо, што даје занимљиве могућности за повезивање козмологије и антропологије. У исти мах, преиначење хтонског “завета” у хришћански “запис”, и потом израстање породичне “лепенске” куће са огњиштем у цркву са олтаром, даје чврсту основу за уочавање непрекидности постојања једног те истог (сербијског) етноса преношењем древних обреда из старе у нову веру. Све те многобројне теме - књижевне, историјске, политичке, религијске, језичке, етнолошке - заслуживале би, по Вери Милосављевић, “да буду обрађиване у читавој библиотеци посебних књига на основу којих би дошло до обнављања, употпуњавања и нове систематизације знања у србским националним наукама и до трансформације историјске свести о Србима”. И у закључку следи исказ који овом уводничару изазива посебно узбуђење: “Исти програм, на основу својих истраживања, предлагала је славна Олга Луковић Пјановић.” Да, исти програм! Иста замисао која из Париза, древне сербијске Љутеције, преко Рајићевог и Галактионовог Ковиља, стиже у Милошеву Црну Бару после безмало 40 година! Исти програм са којим су Олга и потписник ових редова у Паризу оснивали “Institut des études serbes”, “Завод за сербијска истраживања”, ЗАСРБИСТ, и 38

нову научну дисциплину засрбистику. Четрдесет година откако је у Београд из Града Светлости тајном поштом Милићу од Мачве стизао исти програм, сорабска грађа од Огњенае Лавице са Јелице и његовог кума Пра Милана од Лужице, не би ли насликао србске и словенске богове! Али и приближно толико година од насртаја зла, од насртаја комунистичког зла, које је париска два члана занесењачког сербијског тројца прогласило за народне непријатеље, докопавши се његове мушке половине и држећи је 14 месеци у затвору. Није се дало да се за живота Милића и Олге до краја спроведе исти програм и оснује ЗАСРБИСТ, али су га зацело основали у Небеској Србији, па то сада очекују да учинимо и ми, док смо још у Земаљској Србији. Зато је “Завод за сербијска истраживања” сада на путу. Код наших домаћина, у Црној Бари, са именом Милоша Ст. Милојевића. У Белотићу, са именом Милића од Мачве. А код кормилара оног тренутно раздруженог тројца, на небодотичном Ртњу, по имену славне и светле Олге, Олге Луковић Пјановић. Мај - јуни 2019. г. Ртањ

Др Милан Младеновић, Ртањ6 (Пра Милан Малденовић од Лужице) ВУК СТ. КАРАЏИЋ И МИЛОШ СТ. МИЛОЈЕВИЋ Однос двојице најзнаменитијих сакупљача србских народних песама у XIX веку (Вук у првој половини, Милош у другој) обележен је бројним парадоксима. Као што сам нагласио у уводном напису за Зборник сажетака овог научног скупа, њихово растумачивање изискује да се уклони динамит који прети да разори чврсте темеље нашег досадашњег поимања геополитичке позадине догађања на подручју језика, књижевности и културе током читавог њиховог века. Први је парадокс у томе да су и један и други тежили да прикупљањем народног песничког блага створе основу за обједињавање свих Јужних Словена, али да су непопустиво србско обележје држали изнад словенског. И као што Вук није дозвољавао да се „србство“ прелије у „илирство“ (камо среће да је са истом одлучношћу одолео Копитару када га је овај убедио да одбије усрдну молбу Лукијана Мушицког да свој „Српски рјечник“ објави као „Србски“!), тако је сада и Милош одлучно одбио председника Српског ученог друштва Јанка Шафарика који му је нудио средства за објављивање друге збирке народних песама под условом да у називу „српске песме“ преименује у „словенске“. Други парадокс почива на необичној чињеници да је иста стратегија Вуку у наредном столећу донела највеће признање и славу до обоготворења, а Милошу 6

milan64@gmail.com

одбацивање, презир, подсмех и бацање у заборав. Трећи парадокс је у обртању ознака којие обележавају њихова дела и личности. За разлику од Вука, чији је насртај на србски језик погрешно назван “реформа” јер је он био превратник (револуционар), Милош је био истински преобразитељ (реформатор). Он је тежио срастању а не раскиду, надограђивању а не поновном почињању. Себе јесте сматрао Вуковим настављачем у прикупљању народног блага, али је доживео, као и Богољуб Петрановић, да га задеси горка судбина из оне крилатице, толико омиљене и примењиване код комуниста: Када победи, револуција једе своју децу! Ето зашто је Вук био миљеник комунистичких превратника, а Милојевић забрањен и избрисан из памћења. Али ето и разлога да се ствар у нашем столећу окрене те да Милошево митолошко дограђивање дивонијског (митолошког) темеља србскога целобића постане светли путоказ ка открићу Старог и Новог србског завета. Парадоксално је и то да су Вуково превратништво усвојили и озаконили напредњаци који су по својој философској основи конзервативци, па тиме и реформатори (напредак се постиже очувањем баштине и поступним реформским надограђивањем!), а Милош је био отворени присталица либералне идеологије чијем програмском анационализму није страна насилна револуционарна егализација тржишних услова у свим државама и бескомпромисно одстрањивање свих видова националног протекционизма.

И један и други били су са исте реке. Али док је Вук Дрину код Лознице кривио, Милош је код Црне Баре успео да је закриви, тако да може да у себе прими Саву, и потом исправи, да загрљене стигну у србску и јужнословенску престоницу. Кључне речи: Превратник (револуционар), преобразитељ (реформатор), Срби, Хрвати, србски језик, Друштво србске словесности, Српско учено друштво, напредњаци (конзервативци), слободњаци (либерали), Црна Бара, Дрина, Кљчна имена: Вук Ст. Караџић, Јернеј Копитар, Милош Ст. Милојевић, Богољуб Петрановић, Стојан Новаковић, Милан Кујунџић Абердар, Ватрослав Јагић.

Проф. др Кирилл Шевченко7 Минск, Белорусија СЕРБИЯ В 1860-1870-Е ГОДЫ В ОЦЕНКАХ РУССКИХ ОБЩЕСТВЕННЫХ ДЕЯТЕЛЕЙ И УЧЁНЫХ-СЛАВИСТОВ В XIX веке из всех славянских народов Сербия и сербы привлекали наибольшее внимание русских общественных деятелей-славянофилов и учёныхславистов, которые с симпатией, сочувствием и заинтересованностью следили за борьбой сербов с турецким игом и за возрождением сербской государственности. Русские историки-слависты обращали внимание на особую насыщенность сербской истории войнами за национальное и государственное самосохранение. По словам русского ученого-слависта П. А. Ровинского, история сербов представляет собой «одну войну, одни междоусобицы… История Сербии есть история её мученичества». В то же время, либерально настроенные русские западники не проявляли интереса к сербам и другим славянским народам, считая, что их исторический опыт не представляет какой-либо ценности для России, которая, по их мнению, должна была ориентироваться исключительно на Западную Европу. Русские общественные деятели-славянофилы и близкие к ним по политическим взглядам учёныеслависты, посещавшие Сербию в 1860-1870-е годы, в том числе И. С. Аксаков, В. И. Ламанский, П.А. Ровинский и другие, отмечали успешное и динамичное развитие сербской государственности, подчёркивая, что «кроме 7 shevchenkok@hotmail.com

России и Сербии везде славянский язык – язык гонимых и бедных». Русские путешественники в качестве позитивной черты сербского общества указывали на отсутствие в Сербии разделения населения на антагонистические сословия с ярко выраженным социальным неравенством. По словам известного учёного-слависта В.И. Ламанского, посетившего Сербию в 1863 году, сербскому народу присущ «дух равенства и независимости». Вместе с тем, русские общественные деятели и учёные обращали внимание на высокую степень политической нестабильности, постоянные политические интриги и активную межпартийную борьбу различных политических группировок в Сербии, которая поддерживалась и в значительной степени инспирировалась из-за границы, прежде всего из Австрии. По замечанию И. С. Аксакова, побывавшего в Сербии летом 1860. г. именно «покровительство иностранных держав» мешало Сербии окончательно освободиться от турецкого господства. Некоторые русские наблюдатели негативно отзывались о растущем влиянии Австрии в Сербии и в целом на Балканах, констатируя при этом стремление сербских либералов некритически заимствовать полиtтические и государственные институты из западноевропейских стран. Русский историк-славист Н. А. Попов, характеризуя внутриполитическое положение в Сербии в 1860-е годы, отмечал, что после Крымской войны 1853-1856 гг. Австрия, «забрав в свои руки слабого князя, слишком явно для народа обнаруживала во всем своё влияние на сербское правительство». Русские славянофилы находили ряд общих черт между русскими западниками и сербскими политиками либеральной ориентации, которых они осуждали за чрезмерную ориентацию на западную модель 45

развития и за нежелание развивать государственность Сербии на основании «чисто народных начал». При этом многие русские славянофилы, в том числе И. С. Аксаков, критически отзывались о политике официальной России в Сербии и на Балканах, характеризуя её как «предательскую», «слабую» или как минимум непрофессиональную и недальновидную по отношению к славянским народам. Ценность мнений русских общественных деятелей и учёных-слависто, высказанных ими во второй половине XIX в., заключается в том, что многие из их замечаний и наблюдений продолжают сохранять свою актуальность и в настоящее время. Ключевые слова: Ровинского.

Н. А. Попов, И. С. Аксаков,

А.

Проф. др Зоран Милошевић8 Научни саветник, редовни професор теоријске социологије Институт за политичке студије, Београд

ВИНО У ПЕСМАМА И ОБИЧАЈИМА УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ МИЛОША СТ. МИЛОЈЕВИЋА9 Са констатацијом да су Срби вински народ сложиће се многи. Чајкановић пише да је винова лоза код Срба имала двојако значење. Она представља свето растиње (“од њега је света крв”), а виноград је најбољи заклон од злих сила. Према народном веровању, грожђе, као ни смокве, не ваља јести пре празника Преображења Господњег (19. августа), када се носи у цркву. Заштитник лозе и винограда је Свети Трифун, а у време око празника орезује се виноград. Πред крај бербе од последњег чокота грожђа прави се „Богу брада”. Српска слава је обред неодвојив од вина. Здравице се изговарају уз чашу вина. Интересантно је и да Срби певају о вину, али не и о пиву. Исти закључак се може извести и анализирајући обредне и сватовске песме укупног народа србског које је сакупио Милош С. Милојевић. У „Иван-данским песмама“ први пут се спомиње вино, али нажалост у стереотипно негативном српском 8 zoran.milosevic@yandex.com, 9 Рад је настао у оквиру научног пројекта „Демократски и национални капацитети политичких институција Србије у процесу међународних интеграција“ (179009), који финансира Министарство просвете, науке и технолошког развоја Републике Србије.

маниру, јер се у њима говори да је приликом деобе (песма се певала међу српским живљем у Срему, Бачкој, Банату, Славонији и Далмацији) у једној породици једном делиоцу припало, између осталог, „девет оки рујно вино; И три оки та ракија“ У једној другој песми која носи назив „Калино вино црвено“ (калина је отровна бобица) и потиче из околине Дебра у данашњој Северној Македонији, пева се о томе како се млади момак опио отровним вином, које су као младом и неискусном подметнули локални винари, при чему су житељи Дебра и околине били познати као хајдуци (лопови), те су му украли коња, сабљу и дукате. Затим су момче убили и све то продали ханџији (власнику кафане) за ракију. Друге песме говоре да је грех скупо продавати вино, као и разводњавати га. Ево шта каже народни песник: Друге песме говоре да је грех скупо продавати вино, као и разводњавати га. Ево шта каже народни песник: „Три су душе у рај дошле Све три душе сагрешиле: једна душа сагрешила Скупо вино продавала, Све капљицу по асприцу, Још да ј'то чисто вино И тог јада мало б'било; Него она согрешила Више воде продавала, Него чистог рујног винца“ Уз вино се свадбовало, али и стварали, модерним језиком, и бећарци, што такође налазимо у песмама које је сакупио Милош С. Милојевић. Може се рећи да су „Песме и обичаји укупног народа србског“ вишеслојне, тј. могу да буду од велике користи различитим научним дисциплинама, не само књижевнчицима и књижевности. Како ћемо видети из рада, народни песници су певајући о вину указивали на 48

етичке дилеме (деобе, осуђивали алкохолизам, преваре), али и стварали песме за весеља. Кључне речи: Милош С. Милојевић, вино, Срби, хришћанство, књижевност, обредне песме, сватовске песме, култура.

Фомичев Николай Николаевич10 ФГАОУ ВО«Белгородский государственный национальный исследовательский университет» (г. Белгород, Россия) ст. преподаватель кафедры международных отношений, зарубежного регионоведения и политологии, к.и.н. ,

Отношение российской общественности ко 2-й Балканской войне (июнь-июль 1913 г.) Аннотация. Целью исследования является анализ мнения российской общественности накануне и в ходе «межсоюзнической» войны Болгарии против Сербии, Греции, Румынии, Черногории и Турции (16 июня-18 июля 1913 г.). В качестве объекта изучения выступает общественное мнение России по вопросу о ситуации в балканском регионе после окончания 1-й Балканской войны (25 сентября 1912 г.-17 мая 1913 г.) и восприятии итогов конфликта между бывшими участниками Балканского Союза в июне 1913 г. Задачи исследования: рассмотрение эволюции позиции официальных российских правящих кругов и дипломатии России на Балканах, роль России как арбитра в конфликте между Болгарией и Сербией, отношение к противоборствующим сторонам представителей политических партий и широкой общественности, эволюция идеологии панславизма в российской политической среде, оценка Бухарестского мирного договора 1913 г. сквозь призму общественного мнения. Источниками для статьи послужили материалы газет «Русские Ведомости», «Новое время» (либеральные), «Русское слово» 10 fomichev@bsu.edu.ru

(консервативная), некоторых изданий социалдемократической направленности. В исследовании рассматриваются также работы корреспондентов и публицистов, уделявшим событиям на Балканах значительное внимание М.Л. Вельтмана, Л.Д. Троцкого и др. Важным документальным свидетельством выступают также стенографические отчеты Государственной Думы Российской империи IV-го созыва 1-й сессии. Статья базируется на принципах историзма, научной объективности, подразумевает компаративистский метод сравнения позиций различных общественных сил по рассматриваемой внешнеполитической проблеме. В исследовании предпринята попытка преодолеть узкоклассовый подход, в рамках которого события 2-й Балканской войны 1913 г. рассматривались как проявление империалистических противоречий великих и малых держав, в определенной степени углубить и расширить представление о конфликте как о сложном международном явлении, реакция на который российской общественности была запоздалой. Направляющим было влияние правительства, которое от идеи арбитража склонилось к идее поддержки антиболгарской коалиции. Однако эта внешнеполитическая линия встретила оппозицию в либеральных и социал-демократических кругах.

Андон Грује Костадиновић11 академик СКАНУ, проф. др емеритус

ПЕСМЕ О СВЕТОМ ИЛИЈИ И ЛАЗАРИЦАМА Допринос Милоша Ст. Милојевића социолошком и културном схватању српских народних песам, са посебним освртом на IV део - Свети Илија, IV део - Лазарице и VI део - Обичаји У овим деловима аутор је приказао социолошкокултурни аспект и разумевање ових песама које потичу из давних времена. Посебно остављају утисак на нас песме посвећене Светом Илији Громовнику у којима се моли да падне киша, као и о девојкама које певају песме и носе име Лазарице. У Србији су у то време под Турцима певали и играли мушкарци. Боје Лазарице и Лазара означавале су љубав, радост, весеље, срећу, храброст, рат, где су се боје преливале из рујне у плаву боју или обрнуто . Кључне речи: песме, обичаји, култура, социолошко – културни аспекти М. Милојевића.

11 dekan@konstantinveliki.edu.rs

Наталья Николаевна Белоус, к.п.н.12 Вакулина Елена Васильевна, к.п.н.

Россия, Брянский государственный университет имени академика И. Г. Петровского

ОБРЯДОВЫЕ СВАДЕБНЫЕ ПЕСЕННЫЕ ТРАДИЦИИ РУССКОГО И СЕРБСКОГО НАРОДОВ В статье рассматриваются некоторые сравнительные аспекты свадебных обрядовых традиций русского и сербского народов. Более подробно описывается образность русских обрядовых песен свадебной церемонии. Предпринимается попытка проведения сравнительной аналогии обрядовых старинных свадебных песен русского и сербского народов. Ключевые слова: свадебный обряд, этапы русского народного свадебного обряда, свадебные обрядовые песни русского и сербского народов.

12 nnotta2@inbox.ru

Проф. др Радомир Ђорђевић13 ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА СОЦИОЛОШКО-ИСТОРИЈСКОМ И КУЛТУРНОМ РАЗУМЕВАЊУ СРБСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА Аутор је у раду покушао да прикаже социолошкоисторијски и културолошки допринос Милоша С. Милојевића разумевању обичајних народних песама од давнина и искаже сву поетичност србског народног духа. Сакупљајући „народно духовно благо србског народа“, Милош С. Милојевић је у јужном делу средњовековне Србије пописао преко 300 тзв. „сватовских“ народних песама, које је издао у другом тому својих Песама и обичаја укупног народа србског“ са поднасловом Сватовске песме. Његов допринос очувању тог блага је задивљујући, јер га је пронашао на терену на коме је било тешко издвојити и разврстати прикупљени материјал. Под овим мислимо на разнолик етнички састав који се у међувремену променио у тзв. Јужној и Старој Србији (Македонија) током 17. и 18. века. Стога, сакупљене песме се не могу правилно тумачити ако се не узме у обзир и целокупна тадашња историјска, социолошка и културна омеђеност тадашњег србског етничког простора који је некада - у Средњем веку - био настањен убедљиво већинским србским становништвом, одакле је и потекла србска средњовековна државност, а тиме и књижевност. 13

radomir.djordjevic@hotmail.com

У раду се примењује метода разумевања историјског и културолошког развоја народа на Балкану. Кључне речи: песме, обичаји, србски народ, сватовске песме, култура, историја, социолоија, Милош Ст. Милојевић.

Петар М. Анђелковић14 Филозофски факултет, у Косовској Митровици, Катедра за социологију

Радица М. Недељковић Филозофски факултет у Косовској Митровици, Катедра за социологију

МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ И ВУК КАРАЏИЋ АУТЕНТИЧНОСТ И ПРОЈЕКАТ Свака национална култура je утемељена у својој баштини. У њој се налазе корени нације, корито одакле је све потекло, али и животни образац који је основ трајања нације. Напредовање по цену радикалног раскида са баштином је самоубилачка лудост, која сече корене нације и замагљује пут у будућност. Српски народ, у свом вишевековном историјском трајању, имао је низ дисконтинуитета са својом изворном баштином, као пројекат бројних мрзитеља Срба, али и искрених и доследних чувара и ствараоца аутентичне баштине. Постоје интелектуалци, који потекну из народа, који у себи уграде народни дух и који читав свој рад посвете неговању и јачању народне баштине. Али постоје и они „инелектуалци“ који потекну из народа али се одроде од истог, постану део пројекта („слијепо оруђе“) уперeног против Срба и „кориен шчастија славенскога садашњега и будућега“ (Негош). Овај рад има намеру да на два типична примера покаже како се брани, негује и развија аутентична баштина, 14 profapetar@gmail.com

кроз лик и дело Милоша Милојевића, а да на примеру Вука Караџића, чији се сав програм националне еманципације и европеизације састојао у раскиду са православљем и изворном баштином, раскида са наслеђем православне аристократске и црквене културе, књижевности и писмености, чини плански дисконтинуитети. Побеђује не само оно чему је дошло време већ и оно у шта се верује, мудро је говорио Виргилије. С тога, у овим злим временима када „земља стење а небеса ћуте“ (Његош), када се као држава и нација растачемо и територијално и духовно, када нам глобализам, организованим лагањем (спољашњим и унутрашњим) разара привреду, отима вековна огњишта и духовно нас умртвљује, једини прави начин да се „племе моје из мртвијег сна пробуди“ враћање аутентичним ауторима, као што је Милош Ст. Милојевић, који су прави пример који треба следети, како се негује и развија аутентична баштина. Кључне речи: Милош Милојевић, Вук Караџић, баштина, аутентичност, пројекат.

Драгослава Гога Копривица15 новинар и књижевник

ПУТОПИСНИ СВЕДОЦИ XIX ВЕКA Различито историографско вредновање путописа М. Милојевића и путописа страних аутора Научни путопис са мноштвом историјских, етнографских, географских и других података је од изузетног значаја за историографију једне земље. Такав путопис садржи етничку припадност и распоред становништва по насељима, податке о пореклу становништва, њиховој религијској припадности, националним осећањима, обичајима, предањима, изгледу ношње, легенде, песме, приче, анегдоте, њихов однос према државој управи и другим етничким заједницама... Милош Милојевић је аутор `Путописа дела праве старе Србије 1-3. `Поред необјављених (несталих) 16 Милојевићевих рукописа `Историје Срба`, остало је и 9 свезака необјављених (несталих) рукописа путописног жанра. Милош Милојевић је први Србин из Кнежевине Србије, који је прешао србско-турску границу, зашао у пределе између Крушевца и Куршумлије и кренуо према Косову, прешао копаоничке пределе који су у то време били нека врста турске крајине и били насељени Арнаутима и Черкезима, избио на Косово поље, посетио Приштину и Грачаницу, кренуо на запад и доспео у Метохију. Био је у Пећкој Патријаршији, Дечанима, отишао далеко на 15 gogakoprivica@gmail.com

југ у село Боровице у Охридском Дримоколу, стигавши до Елбасана у данашњој Албанији. Циљ путовања био је да се непосредно на терену прикупе подаци о становништву и насељима тих крајева који су се још увек налазили под турском влашћу. Путопис Милоша Милојевића садржи обиље података о стању духовне културе становништва с нађеним писаним и живописним траговима о црквама и црквиштима, манастирима и манастириштима, џамијама, гробљима, надгробним плочама, остацима световних грађевина, тврђава, кула, мостова, топлих бања... Укупно је описано 1140 насеља и готово за све су објављени подаци о етничком саставу. У Путопису је видљива важна чињеница, да су са арбанашким колонијалним притиском, још тада многи Срби протерани, док се један део становништва поарбанашио. Услови под којима Милош Милојевић самопожртвовано и усамљенички прикупља грађу за своја истраживачка дела (прерушавајући се час у дунђера, час у зографа) даје његовом путописном жанру посебну вредност. Издваја га у односу на стране путописце његовог времена. У поређењу са страним ауторима путописног жанра, Милојевићево путописно дело у науци није добило онај значај, ни вредносну оцену, нити углед који су добили страни путописци: Ј. Милер, Ј. Г. Хан, Александар Хиљфердинг, Ами Буе, Феликс Емануел Каниц, Иван Степанович Јастребов, А. П. Ирби и Г. М. Макензи. Та условљеност у оцени улоге и значаја наведених аутора утемељена је у дипломатско-политичким погодностима коју су страни аутори имали као 59

дипломатски представници Аустрије, Русије, или Француске у случају Хана и Хиљфердинга, или високе Портине заштите у случају Милера и Ами Буеа. Сви ови аутори уживали су и оружану заштиту приликом својих путовања што није био случај са Милошем Милојевићем. И Јастребов, у дипломатском статусу, омеђен оновременском политиком руске централе, и Милојевић, без дипломатског статуса и омеђен чистим родољубљем, деловали су у интересу Срба под Турском, али су се разликовали у схватањима на који начин да се оствари њихово ослобођење и уједињење у матичну државу. Кључне речи: Милош Милојевић, Јастребов, Пећка Патријаршија, Дечани.

Степанович

Проф. др Славко Здравковић СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА У књизи “Сватовске песме и обичаји” Милош С. Милојевић објавио је 385 песама и поделио их према приликама када се певају. На самом почетку аутор даје детаљне описе елемената српских сватовских обичаја. Милојевић се трудио да са што више детаља опише овај обичај прелаза. Тако се песме, према садржају датом на почетку књиге, деле на основу времена и прилике када су певане или извођене: просидба девојке, спремање.... Песме које Милојевић користи да хронолошки прикаже све радње везане за обичај склапања брака дате су у осам поглавља. Доцније добијене песме ставља у девето поглавље. И Милојевић је, попут Вука, наводио од кога је сазнао неку песму, а шта је на терену сам записивао. У одређеним случајевима Милојевић излази из оквира рада простог “сакупљача” и објашњава порекло песме. Балкан се често узима за пример ревидирања историје у покушају (ре)дефинисања националних идентитета. Пре него што одбацимо све што су Милојевић и његови савременици писали и објављивали, можда би требало да узмемо научно сито и просејемо (компаративним методама расуђивања). Кључне речи: Балкан, просидба, сакупљач, порекло.

Дејан Томић16 МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ У НЕКРОЛОЗИМА Некролог посвећен Милошу С. Милојевићу у којем се његова личност осветљава са свих аспеката, написао је Зарије Р. Поповић, а објавио га часопис Друштва Светог Саве Браство у броју 6, године 1899, стр. 379-400. Са временском дистанцом од две године од Милојевићеве смрти Поповић поред осталога пише: „Сви српски листови без разлике правца дубоко ожалише смрт великог Србина Милојевића и велики губитак по општу српску ствар“. Ова периодика штампана је на свим просторима где су Срби живели у већем броју и то од Београда, Крагујевца, Цетиња, Цариграда, па до Дубровника, Задра, Загреба, Новог Сада, Сомбора, Панчева, Земуна и др. Листови, часописи и годишњаци објавили су текстове о смрти Милоша С. Милојевића и то у форми некролога, читуље или кратке новинарске вести. Некролози су чланци написани поводом смрти неког умрлог покојника, са подацима о његовом животу, раду и заслугама. Данас то може да буде текст и у говорним медијима. Некролог је и посмртна беседа приликом сахране покојника или говор о његовом животу и раду на комеморацији. Реч некролог је сложеница од грчких речи НЕКРО, грч. некрос, што је предметак са значењем мртав, и ЛОГОС – реч, говор. Поред поменутог значења некролог представља и 16 dejanltomic@gmail.com

списак умрлих особа, збирку животописа умрлих и књигу у којој је попис умрлих. Некролог се појављује у Средњем веку кад је установљена књига у којој су, у црквама и манастирима, уписивали дане смрти бискупа, опата, добротвора и чија су се имена спомињала у време мисе. Најстарији сачувани некролог је из 860. године и потиче из опатије Сен Жермен де Пре. Kључне речи: Некролог, Милош С. Милојевић, Зарије Ј. Поповић, Братство, Друштво Свети Сава.

Александар Митић17 историчар СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ВУКА С. КАРАЏИЋА И МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА КАО САКУПЉАЧА НАРОДНИХ ПЕСАМА И ПУТОПИСАЦА Рад се бави ликом и делом Вука С. Караџића и Милоша С. Милојевића као сакупљача народних песама и путописаца. Дакле рад је фокусиран само на те две области, јер је познато да су обојица оставили значајнијег трага у другим областима. Први део рада описује образовање које су имали Вук С. Караџић и Милош С. Милојевић, као и морални приказ, односно карактер ова два наша писца. Рад показује велики јаз у образовању, од готово неписменог Вука С. Караџића (није завршио ни основну школу), до високо образованог Милоша С. Милојевића (један од оснивача и члана Српског Ученог Друштва, претече Српске Академије Наука), као и велику разлику у карактеру, с једне стране готово плашљивог Вука С. Караџића, склоног искључиво материјалним добрима, до с друге стране веома храброг, моралног и пожртвованог Милоша С. Милојевића. У другом делу рада приказан је укратко рад и значај оба писца на сакупљању српских народних песама као и њихов рад и значај на пољу етнографије, односно пропутовању разник крајева насељених Србима. У раду се показује немогућност наводног измишљања народних песама од стране Милоша С. Милојевића, зашта су га својевремено оптуживали. Такође рад приказује посредне и 17 hranailek1@gmail.com

непосредне изворе које су користили Вук С. Караџић и Милош С. Милојевић када су писали о етничким границама српског народа на простору тзв. Старе Србије (Рашка, Косово, Метохија, Сев. Албанија, Јуж. Поморавље, Македонија, Зап. Бугарска). Кључне речи: Вук С. Караџић, Милош С. Милојевић, образовање писаца, морални приказ писаца, српске народне песме, путописи, етнографија.

Милка Стефановић Мими18 књижевник

СТАРО СРПСКО СВАТОВАЊЕ Кроз књигу Песме и обичаи укупног народа србског, II. к. Сватовске песме, Милош С. Милојевић, осећајући животним нагоном заборав српске историје, чини записе старих обредних српских песама и из те области. Његова активност тек данашњом рехабилитацијом поприма заслужен значај, поштовање и смисао свих његових дела која су нам неопходна као самоспасавајућа истина. Као филмско забележје, Милош С. Милојевић у запису II. к. Сватовске песме преноси одређене догађаје нације целе Србије, т.ј. свих Срба где су живели, поготову са простора Старе Србије, Македоније и Косова и Метохије. Тиме је забележио и њихово етничко постојање. Устаљена пракса записаних обредних обичаја у великој мери није заборављена до данас. Поштујући заслуге његовог предходника Вука С. Караџића, Милош С. Милојевић се може сматрати скоро највећим поштоваоцем и оцем чувства старе српске народне поезије. Песме и обичаји укупног народа србског, II.K. Сватовске песме настале су као израз народног убеђења да се живот може само кроз брак и породицу испунити и продужити. Испеване су од пет до десет слогова са припевима, а по негде се последњи слог у свакој последњој речи понавља. Песме су записаничарски 18 milkastefanovicmimi@live.com

сложене по обредном реду и са потпуном везом са осталом целином уз наводе места и име личности која је песму говорила. Записи песама извршени су из знања све три вере износећи појмове кроз сасвим одређено исказивање у стварности живота, с познате тачке гледишта да без људи нема ни догађаја и историје. Лирска свежина сведочења, милозвучношћу старог српског језика узета је са историјских извора као грађа која углавном саопштава сложену суштину старог српског живота из свадбених обичаја без икаквих идеолошких мотива. Песме заступају оличење старог здравог, снажног српског нараштаја, поштеног и чврстог, оданог заједништву патријархалног васпитања. Кључне речи: Милош С. Милојевић, Песме и обичаи укупног народа србског II.K. Сватовске песме, Вук тефановић Караџић.

Слободан М. Филиповић19 НЕКИ МИТОЛОШКИ ПОЈМОВИ СВАТОВСКИХ ПЕСАМА Народни обичаји се групишу око три најважнија момента у животу сваког човека: рођење, удаја/женидба и смрт. У својој другој књизи „Песме и обичаји укупног народа србског“, Милош Милојевић је печатио сватовске песме, групишући их према редоследу догађања - од просидбе до увођења младе у младожењин култ. У народу држе, да се човек жени прво због радне снаге, затим продужења лозе, па тек на крају због насладе. Прави одговор даје митолошка народна загонетка: Висок тата а широка мама? Одгонетка је Небо и земља, а стоји у вези значења саме речи „свадба“, ариј. сва-д'а, приношење, два дома (небо и земља), јер, по светоотачком предању Уговор држи небо и земљу као два супротна принципа. Отуда, аријско вид'ава, удова (ст. срб. вдова), сведочи да удовица није спаљивана заједно са својим мужем после његове смрти. Сам појам удаје је потпуно митолошки, јер реч „удата“ је идентичнa аријском или архаично-србском удата, што значи „подигнута“ у буквалном смислу, јер млада је дизана на коња, који је као животиња Сунца био обавезан у свадбеној поворци. Наиме, сам чин 19 filipovic.boki@gmail.com

подизања симболише напуштања свога рода, преласку на нови култ младожењине породице.

Кључне речи: Свадба, удаја, жеднидба, Песме и обичаји, Милош С. Милојевић.

Драгољуб Новаковић20 Београд СРБСТВО СЕ ЧУВА И БРАНИ „Чувајте ми Србство!“ - поручио је поколењима Милош С. Милојевић. „Чујте, Срби! Чувајте се себе“ - повикао је велики пријатељ Рудолф Арчибалд Рајс. Велика култура Запада (западноевропског и северноамеричког тла), која траје око хиљаду година и броји око милијарду људи, оптужује и осуђује Србство (српски народ и српску државу) и држи га у својству сталног кривца и спроводи разноврсне санкције. Познати су и проверени подаци о србомрсцима у оквиру католичанства. Један познати фратар Доминиканског реда у Католичкој цркви је 1332 године за потребе Ватикана, предложио уништење шизматске (отпадничке, расклоничке) државе Србије, због одбацивања католичанства. Уз благослов римских папа вођени су крсташки ратови (1095 - 1492. год.) и оба светска рата (1914 - 1918. и 1939 -1945. год.). Без објашњења и аргумената, председник Француске је у јуну 1995. год. оптужио: „Срби су народ без закона и вере. Срби су народ разбојника и терориста“, а премијер Велике Британије у току 1999. године је такође оптужио: „Рат против Срба, није више само војни сукоб, то је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства.“ Србство је требало да се изгуби и замре. Кад већ није од 20 advokatnovakovic@gmail.com

Данка у крви и као турска раја, онда, од Данка у крви, преко острва Вида и Плаве гробнице (први светски рат), Сто за једнога (други светски рат), Намерне силе (1995) и Савезничке силе (1999) - у суштини уарнијумско-касетног Милосредног анђела. Од Србства се одузимало, прекрајало, уништавало, поништавало и калемљено католичанство, латиница, календар, грбови, југословенство, комунизам, европејство. Србство се одкорењивало, требало је да буде „оно које није“, да крвари и искрвари узимањем органа. Кључне речи: Милош С. Милојевић, Рудолф Арчибалд Рајс, католичанство, латиница, календар, грбови, југословенство, комунизам, европејство.

Владимир Јевђовић21 ОСВРТ НА ПЕСМЕ И ОБИЧАЈИ УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ Имајући у виду огромно историографско дело Милоша С. Милојевића, историчара, правника, књижњвног ствараоца, војсковође, оспораваног прогнаника и Божјег угодника, а усредсредивши се само на његов велики труд на прикупљању и писању "Песми и обичаја...", видимо у тим делима широку лепезу догађаја и прилика кроз које провејавају прелепи народни обичаји. Песме и обичаји који буде емоције, обилују шареноликостима у зависности у којој прилици и у ком србском крају су упражњавани, а у којим је јасно испољен морални кодекс, тако заборављен у данашње време. Кроз описе обичаја у песмама “укупног народа србског” запажамо многољудност србског народа који живи по селима, а која је данас незамислива. Кроз мноштво разних улога обичног човека, ратника, војсковођа, краљева и царева; кроз читав опус овога дела провлачи се и иосторија србског рода, како она из ере старих богова тако и хришћанска ера. Географске одреднице као имена градова, села, река, мора и области јасно указују на просторе у којима је србски народ живео обухватајући у најмање подручје читавог Балкана, а шире и просторе "проклете земље Инђије". Кроз Сватовске песме сагледавамо колико је важности 21 jevdjovic.vladimir@gmail.com

придавано том обичају свадбе и венчања, односно спајања двоје младих у свету тајну брака, а којој се данас тек понегде придаје толико пажње. Запажамо улоге проводаџије, просиоца, прстенџије, понударке, свиларке, лица која спремају храну и купку за младенце, муштулугџија, барјактара, стежника, певача, свирача, девера, старог свата, младе, младожење, кумова, родбине с обе стране. Милош С. Милојевић је цео свој живот посветио свом народу и националним интересима, ходећи ивицом амбиса, црпећи истину из историјских извора и фолклора србског народа, уз све његове падове и узлете, од онда на овамо. У трагању за смислом он нам оставља живо, узаврело шаренило народне мудрости коју баштини по ретким, скоро избрисаним траговима србске историје уметности. "Песме и обичаји..." (за сада у два тома) упечатљив су стихопис који треба претражити и детаљно обрадити, што ће на нашим просторима обогатити народну културу. По свом поновном штампању у квалитетном повезу чекају озбиљне културне делатнике, лингвисте, историчаре, књижевне критичаре, који ће их систематизовати и груписати, прилагодити данас разумљивом језику по временским, географским и другим одредницама. Сачувати од заборава, тако тешке бољке србског рода, можда је главни циљ ревитализације дела Милоша Милојевића, како би будуће генерације имале представу о прошлости рода, не би ли постали способни да граде будућност. 73

Један од модела очувања песама свакако би био кроз музичко оплемењавање, па би било лепо када би се господа композитори и музички делатници (како би то Милош данас рекао) латили тог посла. Нека би Господ дао да заборављене "Песме и обичаји укупног народа србског", кроз будуће представљање србском народу - васкрсну, као и лик и дело Милоша С. Милојевића, не би ли наши потомци задобили бар део славе коју је србски род некад имао. Кључне речи: Милош С. Милојевић, Песме и обичаји укупног народа србског.

Срђан Новаковић публициста

МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ ПРОТИВ ПОДМУКЛОГ ЗАТИРАЊА СРБСКОГ КОРЕНА СВЕТЕ ПЕТКЕ Света Петка се много славила у православном свету, јер су њене мошти, по сведочанству добрих извора, показивале више пута чудотворну моћ. Иларион Руварац, бечка штеточина и хулитељ, је оповргавао мишљење да је ова Параскева (Света Петка) била Српкиња, и тврдио да је, по свој прилици, грчкога или бугарскога порекла, а дотад уврежено мишљење утврдиле су до Руварца све богослужбене књиге (типик, минеј, пролог или синаксар), научници и писци књига (Гаврило Стефановић, Асемани, Вићентије Ракић, Милош С. Милојевић) и црквени проповедници (Милутин Ратковић, Никола Беговић, Никола Кокотовић). То мишљење били су прихватили и Руси (нпр. Н. С. Булгаков), који за св. Петку вели да је “родом изя сербского селения Епивата” (Лазар Мирковић). Иларион Руварац чак није веровао житију Теодосијевом да је млади Растко побегао са монахом руске народности на Свету Гору, да би други аустрофилхулитељ Станоје Станојевић чак искључивао могућност да је Растко уопште напустио родитељски дом одбегавши светогорским монасима! Милош С. Милојевић је за овога отпадника Руварца тврдио да га је ваљало „под громилу“! (...) Затирање светосавља и древне србске писмености и књижевности, које су маестрално одрадили језуита 75

Бартоломеус Копитар и „самоуки“ унијата Вук С. Караџић, као и одрицање од култа Свете Петке Србске преко бугарашког и мађаронског калуђера Руварца („критика“ славне србске историје), представљале су две најбриљантније операције бечког језуитизма против Срба током „просветитељског XIX века“. Писац Стеван Сремац (иначе професор историје) није ценио оно што је радио „фрушкогорски калуђер“ Руварац, па је за њега саркастично приметио: „Оставите га, тај вам чепрка по прошлости као кокош по неком ђубришту”. У „пакету“ са одрицањем од Свете Петке, одбацисмо и Петкиног брата - светог Јевтимија Србина кога „родитељи дадоше на школе. Жељан савршенијег живота духовног Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах он се прочу због свог подвижничког живота, и би изабран за епископа Мадитског. Као епископ он се прослави врлинама и борбом са јеретицима. Упокоји се у дубокој старости, и би сахрањен у саборној цркви. За живота и после престављења он сатвори многа чудеса“ (архим. Јустин Поповић, Житија светих). Кључне речи: Света Петка, Гаврило Стефановић, Асемани, Вићентије Ракић, Стеван Сремац.

Зоран Јанковић22 МИЛОЈЕВИЋЕВА ПРЕХВАЛА У НОВОМ ИЗДАЊУ Писцу ових редова, игром случаја дошла је до руку Милојевићева књига непосредно по објављивању (новог издања). Утисци су били веома снажни, али са пуно знакова питања. Тему овог рада, ПревалитануПревалу-Дукађин, писац је одабрао да би показао како подаци, делом забележени у историји а делом забележени у народном предању, могу да, тако кажемо, баце ново светло на простор и време које званичнашколска-империјалистичка-квази историја не признаје или их тумачи погрешно. Да ли су подаци које нам је оставио Милојевић, тачни или не, покушаћемо да појаснимо у овом раду? Покушаћемо да објаснимо појмове Превалитана (Превалис, Милојевићева Прехвала), Дукађин и друге појмове повезане са њима. Кључне речи: Милош превалис, дукађин.

С.

22 zoran.jankovic.kv@gmail.com

Милојевића,

прехвала,

Владисав Арсеновић23 песник ЉУБАВ И ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА Сватовске песме из књиге „ПЕСМЕ И ОБИЧАЈИ УКУПНОГ НАРОДА СРПСКОГ“ Милоша С. Милојевића представљају духовно благо и етнографску вредност српских народа где год нас има, а највише на Балкану и средњој Европи. Јако је занимљиво да су и тада Срби учили језике: турски, бугарски, македонски, албански и немачки и лакше се споразумевали у разним пословима и прилагођавали времену као што се и језик прилагођава и мења од генерације деветнаестог века и данас. У песмама је користио старословенски и све језике где се говорило српски и проповедало усмено или писмено. Песме показују народни дух, мудрост и знање кроз песму и фолклор. Тешко је одвојити песему од обичаја, јер то је повезано као месо и нокат. Књига је објављена 1871. године и тадашњи министар просвете је упутио критику Милошу Милојевићу да преувеличава и додаје мистична значења, али се он није обазирао на критику, јер су песме сакупљене у народу који живи и прилагођава се тренутку времена. Праказаћу да се момак звао Љељ, а девојка Лада, то пише у већини песама. Песме показују народни дух, мудрост и знање. Све почиње мешењем погаче и пуњењем чутуре са вином и тада се иде у просидбу девојачкој кући, па ако она пристане или је договорено пријатељи се изљубе, поломе погачу, вино попију и закажу свадбу. 23 vladisavarsenovic@gmail.com

(...) Захваљујући овој књизи из 1870. године, могао сам приказати време и сватовске песме нашег народа које су се мењале, прилагођавале и задржале, па се и данас певају и користе у свим срединама где нас има.

Предраг Живков Ђурић24 ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА ОЧУВАЊУ СРПСКЕ ВЕРЕ Милош С. Милојевић (Црна Бара, 1840 - Београд, 1897) по оцу и по мајци потиче из свештеничких породица, што указује да је од малена био упућен у духовност код Срба. О свом раном упознавању са српским старинама, па и са вером код Срба, Милојевић сведочи својим записом о старом српском гробљу у Крсмића башти у родној Црној Бари, али и првим истраживањима и научним радовима о старим српским гробљима и споменицима које је објавио у “Гласнику Српског ученог друштва”. Његови Одломци Историје Срба (1872) прожети су наводима о вери код Срба, како у предхришћанском периоду од Свевлада (до појаве хришћанства српски владари су били и врховни свештеници), када су Срби такође веровали у бесмртност душе и имали своје богове, па до пријема хришћанства од самих апостола од којих је и основана охридско-српска патријаршија са седиштем у Сирмијуму, односно данашњој Сремској Митровици. Милојевић у својим делима описује и појаву славе код Срба, њен значај и све обреде који је прате, као и све друге обреде и обичаје током других празника од пријема хришћанства до његовог времена. Милојевић је кроз свој научноистраживаки рад посебну пажњу посветио српским старинама, светитељима и страдалницима за веру Христову, гробљима, црквама, манастирима и монаштву као темељном стубу вере код 24 djura.civija@gmail.com

Срба о чему је оставио бројна дела и записе, тако сачувавши их од заборава и за сва времена. Милојевић је имао обострано добру сарадњу са тадашњим свештенством Српске Цркве, а нарочито са митрополитом Београдским Михаилом као и са другима који су са њиме ишли и у ратове за ослобођење Српства. Познат је Милојевићев раду на оснивању и у раду “Друштва светог Саве”, Богословије светог Саве, као и у Другом одељењу Богословије где је своје ученике оспособљавао за духвнике, али и за учитеље и војнике Отаџбине. Милојевић је у свом делу Наши манастири и калуђерство дао сажет приказ Хришћанства код Срба, од пријема вере Христове из уста самих апостола и на своме језику овде на земљи праотаца наших, уз посебан осврт на Немањиће (помињући њихове задужбине, као и село и реку Немањицу у данашњој Северној Македонији, а Правој Старој Србији). Остало је записано да је иза Милојевића остала бројна рукописна заоставштина која се мери са више сандука, а међу њоме и обимно дело Немањица, којој се изгубио сваки траг до данашњих дана. Током свог кратког али плодоносног живота, осим што је дао велики допринос очувању вере код Срба и одбрани од утицаја са стране, Милојевић је имао намеру да у селу Бувце (недалеко од Царичиног града) где је имао и имање подигне школу и цркву и тако постане и задужбинар, али га је смрт у томе предухитрила. Свакако, за потпун суд и оцену Милојевићевог доприноса вери код Срба неопходно је темељно изучавање свих његових дела и рада на том пољу, али се такав суд не може донети док се не пронађе сва 81

његова заоставштина, а тај терет пада на Српску православну цркву, Српску академију наука и уметности и државу Србију. Кључне речи: Друштво Свети Сава, Богословија Свети Сава, Сирмијум, Милош С. Милојевић.

Љубиша Ђукић25 новинар

МАЧВАНСКА СВАДБА, ДЕО ОБИЧАЈА И ТРАДИЦИЈЕ У СРБА Бавећи се публицистички овом темом, стиче се утисак у делу Милоша С. Милојевића “Сватовске песме и обичаји” да се овде ради о “мешавини” појмова у жељи да дуже трају. С друге стране и у тако изворном облику, промене су неминовне и уочљиве. Истини за вољу “ревизија” није тако велика. Уствари, мери се милиметрима али неумитно постоји. Једноставно, то је ствар генерацијска и географска. Није занемарљива територијална покретљивост и помешаност људи који су овде досељени са различитих простора, донели своје обичаје и устаљено понашање. Како би рекао један историчар “помешани су као брашно”. Милојевић није одолео да не изађе из оквира чистог сакупљача песама, пише и увиђа етнолог Марија Шћекић Марковић и објашњавањем порекла песме, жели да укаже на људске, досељеничке корене. Из тога следи порекло породице, а у крајњем смислу и државе. Кључне речи: Милош Милојевић, мачваска свадба, обичаји, Марија Шћекић Марковић.

25 ljubisadjukic123@gmail.com

Јово Бајић26 новинар

ТРАГОМ АЛЕКСАНДРА Ф. ГИЉФЕРДИНГА Први странац који је прошао кроз Стару Србију био је руски конзул у Сарајеву Александар Ф. Гиљфердинг. Путовао је у лето 1858. године, а одмах после тога у руским часописима појавили су се његови записи са тих путовања. Године 1869. у Петрограду је изашла његова књига Путовање по Херцеговини, Босни и Старој Србији. Гиљфердинг је био словенофил бугарофил, није много ценио Србе, због чега га је Милош С. Милојевић оптуживао да са својом словенофилском братијом све што је српско проглашава бугарским или влашким. У Путопису Праве (Старе) Србије Милојевић често полемише са појединим Гиљфердинговим ставовима. Гиљфердинг је, иначе, своју путописну причу испричао примењујући једну у то време у Русији устаљену књижевно-научну форму. Књижевним поступком описивао је пределе и људе кроз које је пролазио, дајући тим виђењима снажан лични печат. На путу се сретао са старим грађевинама, долазили су му у руке стари рукописи и документа од историјског значаја, бележио је и усмена предања. У тим приликама он се понашао као научник, улажући напоре да старе грађевине, књиге и народно предање, са 26 bajicjovo@gmail.com

научном објективношћу, документа препише.

што

верније

опише,

Овакав књижевно-научни поступак користио је и Милош С. Милојевић пишући Путопис Праве (Старе) Србије. Кључне Речи: Путопис Праве (Старе) Србије, Гиљфердинг, Милош С. Милојевић

ПРИЛОГ:

Милосав Илић Друговац, код Смедерева

МИЛОШ. С. МИЛОЈЕВИЋ ИСПОЛИН СРБСКЕ ИСТОРИЈСКЕ МИСЛИ (ПРВИ ДЕО) Беше спреман да се мача лати попут светих косовских ветеза, за Милоша тај рат свети беше. Међу Србљем историјске мисли, Иако је он тада тврдио, несумњиво Милош Милојевић, да су оба рата против Тур'ка јест планина међу брежуљцима, погрешно и несрећно вођена, храст међ' травом србске што је србског краља наљутило, духовности. но га ипак краљ ордењем засу, Животопис славног историка не би ли му уста затворио. није био доступан за јавност, Ал' Милошу С. Милојевићу, зато што је Милош истражив'о добијена одличја за храброст, историју србскога народа. нису могла уста запушити. Као четник, на првој линији, Кад беше рат Срба с' Бугарима, беше спреман да се мача лати непотребан и крајње погрешан, бранећ Србе од турске помаме. Србе стиже пораз за поразом; Од 'осамсто седамдесет пете на тромеђи, врло важном центру, до 'осамсто седамдесет осме на тактичком центру код ратовао у обадва рата, Сливнице, у обадва србско-турска рата. не бејаше србскога пораза. Слободарском идејом надахнут, А са тијех ратних положаја борећи се за ослобољење јединица којом командује србског рода од турског Милојевић Стевана, Милоше, тирјанства, с' положаја повукла се задња. борећи се као светосавац за Крст часни и Слободу златну; То су данас понемчени Срби

Кад ратови беху утихнули, а топови свуда заћутали, тад командант топовскога пука, артиљерац Милош Милојевић у највећу битку је кренуо, у битку за србску историју. Ратови у свету су ужасни, стравичан број живота односе! Но ратови на бојноме пољу, где се види противник у боју, где пуцају један на другога, нису тол'ко страшни и поразни, колико су поразни ратови што се воде иза бојног поља – политички и идеолошки, којима се све лажно представља, историјска, и свака наука бесмислено мења и прекраја; лаж наука, постаје наука, а све зарад интереса моћних, да би свој циљ тиме оправдали, програм свој и стратегију своју. Ал' Програм те злобне стратегије, створила су германска племена. Требало би знати, ал' се не зна, пре хиљаду година и више, на простору данашње Немачке, нису били Немци, него Срби и други Словени Вендског соја. И дан данас у Немачкој земљи, а у Доњој и Горњој Лужици живи народ соја Венетскога, познатији к'о Лужички Срби. Како је од великог народа, ког бејаше више милиона, на почетку два'ес' првог века, сто хиљада свега преостало? То су данас понемчени Срби.

То бејаше Берлин, градић србски Немци су у свему завидели Вендског соја блиставој култури. Рад' истине мора се још рећи: тековине немачке културе, пре Рождества Христа, а и после, од Венетске културе узете, буде завист, мржњу, љубомору Германа над Лужичким Србима. Над тридесет и седам племена, што хиљаду година живљаху на Немачком тлу, Чешком и Пољском, од десетог до трин'естог века, три таласа страшног геноцида, германска су племена чинила, становништву венетскога соја. Остали су само они Венди, који су се хтели понемчити. Ал' Немцима то не беше доста, пак узевши један градић мали, који племе Шпремана сагради, престолницом својом прогласише; то бејаше Берлин, градић србски. Од тада ће Берлин представљати центар злобних намера, идеја, према србском народу посебно. Створен је германски катедризам То што су из Берлина кретале акције о продору на исток, које беху добро разрађене, понајпре у шеснаестом веку, нису биле толико за бригу, к'о што беше одатле кренула једна страшна и прљава школа,

без икакве везе са науком, Огроман број руских историка ал' имаде везе с' политиком, ништили су корене словенства која правда германске циљеве; на простору Западне европе, катедризам германски је а и Средње где живљаху Срби створен, где је Вендско царство зле Нордијске историјске школе. заблистало; Катедризам ове мрске школе те да смо ми „тиква без корена“. почео је рано да се ствара. О томе наш Милојевић пише: Убијени Срби још не беху „По мишљењу злобника покопани, а школа заблиста. Немаца Два су циља те нордијске школе: и њихових руских епигона, кривотворит' своју историју, једног лепог јутра к'о печурке, кривотворит' историју Срба после кише што ничу у пољу, и осталих словенских народа. изникоше Срби и Словени, Прво што су Немци учинили одједном сто педес' милиона; тринаестог века и на даље, Бог те пита одакле су дошли“. измислише образовни програм по коме су дечицу учили: А воде се к'о србска елита на простору ондашње Немачке никад нису живели Словени, Но, када се сво србство борило поготово не Србска племена, за Крст Часни и Слободу Златну већ да је та земља од вајкада на челу са Вождом Карађорђем, припадала немачком народу; питање тад сербског још у главе дечје уливаху просвештења да немачка „раса“ јест најбоља. на најгори начин је решено: У петн'естом и шесн'естом веку, Доситеја Срби поставише, а у спрези с' католичком црквом, те он поста попечитељ школства, у Риму, злом Ватиканском а уз школство и црквених дела. центру, Доситеј и њему сродни Срби подредише историју Срба отворише западњаштву врата, и осталих словенских народа, идејама западне елите, интересу своје политике, које су се у Србији брзо освајачке и поробљивачке; к'о научна мис'о зацариле. историју фалсификовану Одбацивши Христову науку натураху Србљу и Русима. Доситеј се понесе идејом: Код Словена и Србског народа, „у сопствени разум поверова; такве лажи нису могле проћи, разум људски постаде водиља нису могле у првом налету. просвештења васколиког Ал' у другом и трећем налету, србства!“ Руси, наша браћа православна, катедризам германски примише. Сви умови из'бране младежи,

једва знајућ' кад' да се прекрсте, ни по чему се не разликују послати су у Беч, Грац ил' Берлин од онијех свих германофила. и остале центре просвештења; ал' тамо се, хтели ил' не хтели, Срби слове к'о народ екстрема сусретоше са огромном мржњом, која везе са науком нема, Срби слове к'о народ екстрема: под називом, што научно звучи: издајнике екстремне, имамо, к'о „критички историјски родољубе екстремне, имамо, правац“. к'о што беше Милош Милојевић, И сви србски научници вајни, и Константин Николајевић, с' историци, лингвисти и други, њим, учили су ту лажну науку. орас тврди Сима Лукин, Лазић, А кад су се у земљу вратили, и Срећковић Панта, другар све то што су тамо научили, верни, омладини србској наметнуше, и лингвиста Милан Будимир(ов); преко школства и јавне културе. јављају се и други лингвисти: Анђелија Станчић, Спајићева, Последице њиховог учења, с' њом Илија Живанчевић, врли, јест присутни пораз над затим Олга Луковић, Пјановић, истином; Радивоје Пешић и Билбија, систем лажних знања утемељен, историци: Реља Новаковић, у науци србској проклијао. актуелни сад Јован Деретић Тим поводом Милојевић пише: и, свакако, Слободан Јарчевић, „ ... када Срби много више знају и, недавно преминули, Кијук! Хотентоте и неке Тунгузе, Понеки сад ничу из народа, но што знају о себи самима“. као Петар Ашкраба Загорски, У лудилу славних учењака, у науци тврд је као стена, беше много са србским именом, по чему и именом сведочи; са именом и са презименом; име Петар доби на крштењу. а међ' њима беше и верника А у таквом србском окружењу, Православне Светосавске Цркве, и у страшном научном хаосу, а воде се к'о србска елита, јављају се ови витезови, што безмало већ двеста година носиоци свесрбске идеје, катедризам германски спроводи да истина Србину се врати; у Србији, на целом Балкану, историјска истина осветли, сурово, да горе не мож' бити. о пореклу србскога народа; Међу њима први се истичу: истражују жељно србску Ковачевић Љубомир, одвјетник, прошлост, Иларион Руварац, свештеник, историјску научну истину. Станојевић Станоје, историк. Још у веку деветнаестоме, Ал' данашњи академци многи, после турско-србскијех ратова,

Милојевић Стевана, Милоше, и науци историјској, уз то. развио је у свом Београду Човек те ширине и дубине, мисао о србском становишту, родољуб и екстрем у науци, само србској памети својствену - могао је схватити истину нови правац у изучавању о прошлости србскога народа; историје србскога народа. која многим ученим пре њега, На том послу Сима Тројановић, беше само магла и прашина. Будимир и Чајкановић са њим, Ал' у какву Русију отиде постадоше аутохтонисти. наш историк Милош Милојевић? А данашњи млади Срби, свуда, У Русију у којој владаше погорђени сјајем постмодерне, катедризам германски, два века. мисле да све од њих започиње! Само неки професори руски: Милојевић користи методу Бођански, Лавански, с' њима упоредне филолошке мисли; Вељтман, коју ћемо ми Срби схватити нису хтели том правцу да служе. за стотину и педесет лета, Али руска званична наука ако нас тад, уопште и буде. и њихова спољна политика, Том приликом филолог Будимир, следиле су катедризма правац. једном храбро и одлучно рече: Тих година руска политика, „Свака друга реч србског није хтела Србе да подржи, језика, тад идеја великобугарска старија је од пет миленија“. навелико поче да се шири, А горостас историјске нисли, све на штету поносне Србије. Милојевић Стевана Милоше, Увидевши да ће браћа Руси, на три поља себе усаврши. због Бугара угрозити Србе, Милош се у Србију вратио. Милојевић Милош беше рођен Чим је стиг'о у своју Србију, 'пре хиљаду и осам стотина немерљивим трудом, енергично, четрдесет и нула година почео је да пише и ради, у селу из Подрињскога среза, то га држи до краја живота. Црној Бари, оклен је и Станко, Преобучен у рухо просјака, славни 'ајдук, син часног Алексе. или каквог србског чобанчета, Васпитан у православној вери, обиш'о је целокупни простор на темељу србског Светосавља, свеколиких србскијех земаља, и задојен србским родољубљем, земаља и србскијех крајина; из роднога села Црне Баре бележио србске обичаје, у Београд одлази да учи. исчитао све старе записе Кад је правни факултет свршио, и четири књиге написао: одлази у Москву још да учи, „Обичаји и обредне песме, на три поља он се усаврши: и, поред њих, још упоредној лингвистици, праву песме, укупнога сербскога

народа“, како наслов ових књига гласи! Ни дан данас нема етнолога, који може наставити дело што га Милош давно започео; баш због тога што свак' на почетку у научну заблуду запада. Нико данас незна да докучи, како је наш Милош закључио, да су преци Кастриота, Куча, са простора нове Албаније, живели у јужном Подунављу. Стари Кучи живели су прво измеђ' десне обале Дунава, и Мораве до бистрог Тимока. У деветом веку по Рождеству, сладчајшега нашега Исуса, имали су и Кучанску жупу, која се је тада протезала, од Мораве до реке Тимока, ка југу до пола Шумадије. Друговити старо србско племе, са простора солунске равнице, из северне Шумадије беху. Етнолози не знају путеве, којим 'ходи Милош Милојевић, истражујућ' обичаје Срба. Овај проблем мучи етнологе, историке и србске лингвисте. За њих Милош јесте недокучив: истражујућ све просторе србске, живећи у скромним условима, сакупио етнолошку грађу за књиге, о којима рекосмо. После тога ето рат с Турцима, потом и рат с' Бугарима дође. Милош скупља Србе, добровољце, у одреде све их распореди за одбрану србскога народа,

на пространству распете Србије. Забрањен је Милош Милојевић Ратови се неславно свршише, а он, Милош постаде професор историје православне цркве, богослове да храни истином. .Кад је вид'о да од србске војске, политике и дипломатије, вајде нема ондашња Србија, настави да истражује дубље историју србскога народа. Своје књиге јевтино продаје, понегде и бесплатно раздаје поробљеном србскоме народу; не би л' Срби из његових књига, учећи се, идентитет спасли. А потом се Милош посвећује служби србских светијех отаца, неколико служби је превео: најпре службу Светог Симеона, потом Службу Свете Параскеве, Свете Петке, србске светитељке, коју до тад Бугари сматраху светитељком бугарског народа. Хризовуљу дечанску преводи, катедристи германски је плене чувају и за сабе користе. Научник је брзо уочио, да будућа србска поколења, манастире и светиње србске навелико већ заборављају, те одлучи да их све попише. Уз то дело, ишло је и дело: „Монахиње наших манастира“; у њему је подробно опис'о историју женскога монаштва, од момента када је створено. Може ли се замислити личност, са овол'ким свестраним

захватом, пријатеља Панте Срећковића, к'о што беше Милош Милојевић? овај србски великан је умро Још једно је оделење, Милош, 'осамсто и деведесет седме, Богословске школе основао, у педесет и седмој години. спремајући многе учитеље, У његовом некрологу пише: и поред њих многе свештенике, „Једна звезда на србскоме небу, па их шаље у србске крајеве, одлетела у наручје Творцу. да свој народ духом просвећују, Она беше необично сјајна! како би се народ очувао. Ова звезда осветљава свише У четири зида затвара се, древну прошлост србскога да напише знаменито дело, народа, Историју србскога народа: тамне путе' Србинове земље. четрнаест томова садрже На светлости уминуле звезде четир' хиљад' и петсто страница; сазнали смо све што нисмо дело коме никада и ништа знали; слично, србски народ неће наћи. угледасмо браћу свеколику, После овог напорнога рада, србски народ у србским основао Друштво Светог Саве; земљама. те ће се из тог Ученог друштва, Звезда се међ' Србљем угасила, развит' друштво учено, Краљево; али њена светлост још допире а почетком двадесетог века, до свакога родољуба србског, из овога друштва развиће се, и вечно ће међ' србљем нечувена научна дружина, светлети познатија ко Академија, Милојевић Стевана, Милоше“! науке и уметности србске. Академци о овоме Друштву Милојевић Стевана, Милоше, зборник праве, али не спомињу творац и члан Ученога друштва, оснивача њиховог, Милоша. а будућег САНУ-а србскога; Али, то је једноставно тако: но, од свих ондашњих учењака, забрањен је Милош Милојевић. само Панта Срећковић је дош'о Но то није омело Милоша, на његову сахрану и рек'о: да доврши Историју Срба „Србска мајка још не роди сина, и делује на плану духовном. као што је Милош Милојевић, После многих мука и страдања, нека грехе Господ му опрости, од елите потпуно одбачен, живу душу у наручје прими!“ осим од свог нераздвојног друга,

ПРИЛОГ бр. 2: Дејан Николић27 Удружење писаца “Јанко Веселиновић” Богатић

ИСКРА ИЗ КАМЕНА У кланац си сатерана земљо моја, Тесан... и скучен, ко Дунаву гордом клисура Ђердапа, Серб... раб твој верни, грца и гине, Док срце Винчанца у њем распламсаваш. Мој наврндеда што у турско рато посечен беше, С неба ме гледа и к себи зове – Дођи, забелио сам један комад неба за тебе, Дођи... и одма’ ори... што кажу наши, Дугме да бациш, намах ће нићи... Стихове своје словенске овде посеј, Зачућеш како васиона пева, цвили од среће... Реч... ил’ слово... бар једно баци... Избиће клица старих писмена наших, У ћирилицу ти нико такнути неће.

Од тих писмена древних, Свезнања кулу… 27 dejankrsmannikolic@gmail.com

Тврђаву љубави сагради. Небеска орница ова, даће ти пуно здрава плода, Само знај – језик да наш и слово прародитеља твојих, Ко дунавски кланац, вечни и стамени буду, Душа им српска... Широка, балканска треба.

У камену реч, најдубљи корен пусти, Белези предака наших, најдаље векове памте, На путу повратка с неба, реч и писмено, сачувај свако – Земља и камен, искра и пламен, шума и река, Икона... слава... опанак... трава.

САДРЖАЈ

ОРГАНИЗАЦИЈА СКУПА....................................................................4 ПРОГРАМ 2. МЕЂУНАРОДНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ..............5 РЕЧ ОРГАНИЗАТОРА..........................................................................11 УВОД..........................................................................................................13 1. ВУК СТ. КАРАЏИЋ И МИЛОШ СТ. МИЛОЈЕВИЋ Др Милан Младеновић (Пра Милан Малденовић од Лужице).......................................................................................40 2. СЕРБИЯ В 1860-1870-Е ГОДЫ В ОЦЕНКАХ РУССКИХ ОБЩЕСТВЕННЫХ ДЕЯТЕЛЕЙ И УЧЁНЫХ-СЛАВИСТОВ Проф. др Кирилл Шевченко...............................................43 3. ВИНО У ПЕСМАМА И ОБИЧАЈИМА УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ МИЛОША СТ. МИЛОЈЕВИЋА Проф. др Зоран Милошевић..............................................46 4. Отношение российской общественности ко 2-й Балканской войне (июнь-июль 1913 г.) Фомичев Николай Николаевич.......................................49 5. ПЕСМЕ О СВЕТОМ ИЛИЈИ И ЛАЗАРИЦАМА Андон Грује Костадиновић................................................51

6. ОБРЯДОВЫЕ СВАДЕБНЫЕ ПЕСЕННЫЕ ТРАДИЦИИ РУССКОГО И СЕРБСКОГО НАРОДОВ Наталья Николаевна Белоус Вакулина Елена Васильевна............................................52 6. ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА СОЦИОЛОШКО-ИСТОРИЈСКОМ И КУЛТУРНОМ РАЗУМЕВАЊУ СРБСКИХ НАРОДНИХ ПЕСАМА Проф. др Радомир Ђорђевић............................................53 7. МИЛОШ МИЛОЈЕВИЋ И ВУК КАРАЏИЋ АУТЕНТИЧНОСТ И ПРОЈЕКАТ Петар М. Анђелковић Радица М. Недељковић.........................................................55 8. ПУТОПИСНИ СВЕДОЦИ XIX ВЕКA Драгослава Гога Копривица…..........................................57 9. СВАТОВСКЕ ПЕСМЕ МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА Славко Здравковић................................................................60 10. МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ У НЕКРОЛОЗИМА Дејан Томић................................................................................61 11. СЛИЧНОСТИ И РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ВУКА С. КАРАЏИЋА И МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА КАО САКУПЉАЧА НАРОДНИХ ПЕСАМ И ПУТОПИСАЦА Александар Митић................................................................63 12. СТАРО СРПСКО СВАТОВАЊЕ Милка Стефановић Мими.................................................65

13. НЕКИ МИТОЛОШКИ ПОЈМОВИ СВАТОВСКИХ ПЕСАМА Слободан М. Филиповић......................................................67 14. СРБСТВО СЕ ЧУВА И БРАНИ Драгољуб Новаковић …......................................................69 15. ОСВРТ НА ПЕСМЕ И ОБИЧАЈИ УКУПНОГ НАРОДА СРБСКОГ Сватовске песме Владимир Јевђовић................................................................71 16. МИЛОШ С. МИЛОЈЕВИЋ ПРОТИВ ПОДМУКЛОГ ЗАТИРАЊА СРБСКОГ КОРЕНА СВЕТЕ ПЕТКЕ Срђан Новаковић.....................................................................74 17. МИЛОЈЕВИЋЕВА ПРЕХВАЛА У НОВОМ ИЗДАЊУ Зоран Јанковић.........................................................................76 18. ЉУБАВ И ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА Владисав Арсеновић..............................................................77 19. ДОПРИНОС МИЛОША С. МИЛОЈЕВИЋА ОЧУВАЊУ СРПСКЕ ВЕРЕ Предраг Живков Ђурић.......................................................79 20. МАЧВАНСКА СВАДБА, ДЕО ОБИЧАЈА И ТРАДИЦИЈЕ У СРБА Љубиша Ђукић..........................................................................82 20. ТРАГОМ АЛЕКСАНДРА Ф. ГИЉФЕРДИНГА Јово Бајић.....................................................................................83

ПРИЛОГ : МИЛОШ. С. МИЛОЈЕВИЋ ИСПОЛИН СРБСКЕ ИСТОРИЈСКЕ МИСЛИ (ПРВИ ДЕО) Милосав Илић...........................................................................84 ПРИЛОГ бр. 2: ИСКРА ИЗ КАМЕНА Дејан Николић.......................................................................92

ЦРКВЕНА ОПШТИНА ЦРНА БАРА

Медијски спонзори: