Soko Joševački
ŽUTE OSE V
Žute ose V
Soko Joševački
2
Žute ose V Soko Joševački Konstatuje se da su iz prostorija Okružnog zatvora u Beogradu privedeni optuženi Grujić, Popović, Slavković, Korać, Dragićević i Filipović, da su pristupili zamenik tužioca za ratne zločine Milan Petrović, punomoćnici oštećenih, advokat Dragoljub Todorović i Nataša Kandić, branioci advokat Šalić Milomir za prvo i šestooptuženog, advokat Perković Miroslav za optuženog Popović Branka i javlja se za optuženog Filipović Sinišu uz njegovu saglasnost, umesto advokata Stašević Slobodana, advokatski pripavnik u kancelariji advokata Perković Miroslava, Travica Dragan i advokat Đokić Dragan za optuženog Korać Ivana i za Slavković Dragana uz njegovu saglasnost, umesto advokata Đorđević Miroslava. Sud donosi R E Š E Nj E Da se glavni pretres nastavi i da se u nastavku dokaznog postupka sasluša svedok Spomenka Stojkić. Svedok Spomenka STOJKIĆ PREDSEDNIK VEĆA: Ne treba Vam torba, izvolite. Dobar dan. Svedok STOJKIĆ: Dobar dan. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je Vaše prezime Stojkić? Svedok STOJKIĆ: Jeste. PREDSEDNIK VEĆA: Ime Vašeg oca? Svedok STOJKIĆ: Stjepan. PREDSEDNIK VEĆA: Kada ste rođeni, koje godine? Svedok STOJKIĆ: 30.03.1961. godine u Tuzli. PREDSEDNIK VEĆA: Šta ste po zanimanju? Svedok STOJKIĆ: Drvni tehničar. PREDSEDNIK VEĆA: Da li radite? Svedok STOJKIĆ: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Zaposlena? Svedok STOJKIĆ: U A.D: «Drina-transu», Zvornik. PREDSEDNIK VEĆA: Sa stanom u? Svedok STOJKIĆ: Čelopeku. PREDSEDNIK VEĆA: Opština Zvornik? Svedok STOJKIĆ: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Da li ste u srodstvu ili u zavadi sa nekim od optuženih, Popović Branko, Grujić Branko, Filipović Siniša, Korać Ivan? Svedok STOJKIĆ: Ne. PREDSEDNIK VEĆA: Dragićević Dragutin, Slavković Dragan? Svedok STOJKIĆ: Ne. PREDSEDNIK VEĆA: Ne? Dobro. Vi ste kao svedok pred sudom dužni istinu da govorite. Davanje lažnog iskaza je krivično delo. Predviđena je kazna zatvora do pet godina. Ukoliko smatrate da biste odgovorom na neka pitanja, sebe ili članove porodice izložili teškoj sramoti, znatnoj materijalnoj šteti ili krivičnom gonjenju, niste dužni na ta pitanja da odgovarate, znači ukoliko smatrate da biste se izložili krivičnom gonjenju, odgovorom na ta pitanja. Ja ću Vas sada pozvati da pročitate taj tekst zakletve ispred Vas i da položite zakletvu na taj način. Izvolite, to «zaklinjem se». Svedok STOJKIĆ: Da, da. Zaklinjem se da ću o svemu što pred sudom budem pitana, govoriti samo istinu i da ništa od onoga što mi je poznato, neću prećutati. PREDSEDNIK VEĆA: Hvala. Svedok STOJKIĆ: To je to. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. 3
Žute ose V Soko Joševački Svedok Spomenka Stojkić, od oca Stjepana, rođena 30.03.1961. godine u Tuzli, po zanimanju drvni tehničar, zaposlena u A.D: «Drinatrans» Zvornik, sa stanom u Čelopeku, SO Zvornik. Svedok upozoren na dužnost kazivanja istine, posledice davanja lažnog iskaza, nakon što je položila zakletvu pred sudom, navodi: PREDSEDNIK VEĆA: Ima li ispred Vas jedan spisak sa nekim pseudonimima, nekim slovima? Svedok STOJKIĆ: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Ukoliko ta imena budete imali potrebu da pomenete, moliću Vas da umesto imena kažete to slovo. Da li ima tu nešto «P», «N»? Nemojte, znači, eventualno ako to ime treba da pomenete u Vašem iskazu, moliću Vas da umesto imena kažete to slovo. Pred ovim sudom u toku je krivični postupak protiv optuženih Grujić Branka, Popović Branka, Slavković Dragana, Korać Ivana, Filipović Siniše i Dragićević Dragutina, stavlja im se na teret da su učinili krivično delo ratni zločin protiv civilnog stanovništva u periodu od početka maja do polovine jula 1992. godine na teritoriji opštine Zvornik. Između ostalog i zločini u Domu kulture u Čelopeku, pa ću Vas ja sada pozvati da nam ispričate, da li znate nešto o tome? Izvolite. Svedok STOJKIĆ: U Čelopeku? Znam da su samo dovedeni neki ljudi tu u Dom kulture Čelopek. Šta je rađeno sa njih, ne znam. Znam da su zatvoreni i da su tako tražili cigarete, pošto sam ja tada radila u A.D., ne u A.D, nego radila u «Univerzalu», da je tu bilo dosta mojih radnika, kojima sam bila poslovođa i da su znali da mi je tu blizu kuća, može li se dobiti koja cigara, tako, poručivali. E, šta je se dešavalo unutra, ne znam, nisam nikada ni otišla pred taj Dom dole, ali da sam poslala paklice, dve-tri cigareta, jesam. PREDSEDNIK VEĆA: Kada se to dešava? Svedok STOJKIĆ: To je bilo u proleće 1992. PREDSEDNIK VEĆA: Vi ste radili u «Univerzalu»? Svedok STOJKIĆ: Da, da. PREDSEDNIK VEĆA: Kažete, znali ste te ljude koji su tu zatvoreni? Svedok STOJKIĆ: Kako neće poznavati ljude kojima ste bili poslovođa deset godina. PREDSEDNIK VEĆA: Pa, ja ne znam, zato smo Vas i zvali da Vas pitamo. Svedok STOJKIĆ: Kako neću znati? PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Kada ste saznali, dajte nam malo bliže nešto recite o tome, što imate saznanja? Mi imamo neka saznanja od nekih drugih svedoka? Svedok STOJKIĆ: Znate kako, jednostavno, ja sam isto druge nacionalnosti. PREDSEDNIK VEĆA: Koje ste Vi nacionalnosti? Svedok STOJKIĆ: Ja sam hrvatske nacionalnosti. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro? Svedok STOJKIĆ: Radila sam tu od početka i kada je to već krenulo, ovaj. PREDSEDNIK VEĆA: Na šta mislite kada je krenulo? Svedok STOJKIĆ: Kada je krenuo taj stranački sistem nekakav, već od septembra 1991. godine počele su te neke razmirice, ono, šuškanja, do 1992. godine, aprila meseca, kada su već počeli pojedinci da ne dolaze na posao, ne znam iz kog razloga, tako se ispostavilo da su nešto, kao načuli o tome ratu o tome koječemu, onda su neki su prebegli u Srbiju kod prijatelja, radnih kolega, neki otišli dalje, gde, jednostavno, naveče su tu došli u Čelopek, pokupljeni ljudi. PREDSEDNIK VEĆA: To je već kada se zaratilo? Svedok STOJKIĆ: Da, da, to je već bio april mesec, ne znam tačno sada mesec, ja sada ne pamtim i to i ne bih želela ni da se vraćam na to čak... PREDSEDNIK VEĆA: Ja bih Vas molila da se vratite, obzirom da ste svedok. Svedok STOJKIĆ: Ne mogu se ja vratiti tačno datumima, gospođo sudija. 4
Žute ose V Soko Joševački PREDSEDNIK VEĆA: Nisam ni rekla, saslušajte da Vam kažem, polako. Samo malo da nam budete jasniji, kada Vi vidite te ljude, koji su to ljudi, kada saznajete koji su to ljudi? Svedok STOJKIĆ: Ja nisam njih videla, ja sam Vama rekla da ih nisam videla, ja sam čula. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro, recite nam šta ste videli, šta ste čuli? Svedok STOJKIĆ: Od mog pokojnog supruga da su došli tu ljudi sa Diviča, između tih neki moji radnici, jer sada mogu imenom i prezimenom, mislim da nisu više ni živi, da su pitali za mene i da li mogu da pošaljem, šta ja znam, paklo cigareta ili par cigareta. Normalno, kako da ne mogu da pošaljem, ja sam poslala tri paklice cigareta dole njima i šta ja znam koliko su tu dana oni bili, jer brzo sam i ja moju decu sklonila u Srbiju, normalno i onda nisam se ni bakćala sa time. Išla sam na posao i ono vikend popodne, daj otiđi deci, odnesi hranu, odnesi garderobu, dok nisu pokupili i mene u junu mesecu. PREDSEDNIK VEĆA: Koliko su ti ljudi tu boravili? Svedok STOJKIĆ: Pa, ne bih Vam znala tačno reći, sudija. PREDSEDNIK VEĆA: Otprilike? Svedok STOJKIĆ: Koliko dana, negde su ih odvezli dalje, ja ne znam gde, ali nisu tu, ja mislim, puno bili, ne bih znala tačno, ovaj i iz straha po svoju porodicu, straha za sebe, ovaj nisam ni ostvarivala nekakav taj kontakt, niti se raspitivala, jednostavno išla sam peške na posao, kao što i danas činim, i vraćam se, tu je meni blizu kuća, tako da bih izbegla taj Dom. PREDSEDNIK VEĆA: A taj Dom je udaljen koliko od Vaše kuće? Svedok STOJKIĆ: Od moje kuće, pa nekih možda sto metara, samo št je krivina, pa on je na drugu stranu. PREDSEDNIK VEĆA: Mi imamo ovde svedočenja da su ti ljudi tu bili otprilike mesec dana. Da li se Vama čini da je to tako bilo? Svedok STOJKIĆ: Ja mislim da nisu bili mesec dana. Pravo da Vam kažem, mislim da je bilo manje, ovaj, ali ne, zato sam rekla, ne bih tačno znala u dan, ja nisam to hronološki ni pisala, nisam hronolog da bih se bavila time. PREDSEDNIK VEĆA: Kada je Vaš suprug umro? Svedok STOJKIĆ: Pa, moj suprug je umro prošle godine. PREDSEDNIK VEĆA: Gde gledaju Vaši prozori od Vaše kuće? Svedok STOJKIĆ: Na ulicu. PREDSEDNIK VEĆA: Na glavni onaj put za Bijeljinu? Svedok STOJKIĆ: Da, da, glavni put baš, jer je dnevni boravak okrenut. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je kuća na istoj strani? Svedok STOJKIĆ: Ne, ne, sa suprotne strane, PREDSEDNIK VEĆA: Prekoputa? Svedok STOJKIĆ: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Doma? Svedok STOJKIĆ: Nije prekoputa, jeste prekoputa što se tiče strane, ali nije prekoputa Doma, shvatite, ako je dole u skretanju nekakvih sto metara, znači nije prekoputa. PREDSEDNIK VEĆA: Da li vidite od kuće zgradu? Svedok STOJKIĆ: Ne. PREDSEDNIK VEĆA: Ne vidite? Svedok STOJKIĆ: Nema šanse da se vidi, to je krivina. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Svedok STOJKIĆ: Mogao bi se videti krov, možda sa balkona. PREDSEDNIK VEĆA: Da li ste Vi saznali, ko je te ljude tu zatvorio te sa Diviča, Vaše kolege? Svedok STOJKIĆ: Znate šta, gospođo, ovaj, ja se nikada nisam bavila ja, sada ćemo doći na to, ko je, šta je, kod nas nije tada postojali ime i prezime, postojali su nadimci nekakvih ljudi, 5
Žute ose V Soko Joševački Niški, Žućo, ovaki, onaki, nema imena i prezimena, sve paravojni organi. PREDSEDNIK VEĆA: A u kom kontekstu pominjete Niški, Žućo, ja sam Vas pitala, da li ste saznali ko je te ljude tu doveo, a Vi kažete? Svedok STOJKIĆ: Pa, ne znam, samo kako ću da znam, sproveli su ga ti... PREDSEDNIK VEĆA: A ko Vam je to rekao? Svedok STOJKIĆ: Nisam ja pitala, pa ja sam pitala mog muža, otkud Ramo Alihodžić tu, otkud znaš, otkud u Čelopeku, otkud si ti čuo, pa kaže, bio kod rođaka dole, kaže i oni tamo, pa ko ih dovede, čoveče Božji, ko. Pa, kaže, otkud znam, Niški, Žućo, ne smeš ni da pitaš, kaže, ćuti Spomo. Pa, kao hoćeš ti, hoću, kako ću poslati cigare te, kaže, ja ću odneti, ako htednu da puste da im dam. On je odneo, pustili su ga, da li su uzeli neke ljude iz sela valjda za stražare, nemam pojma, verujte. PREDSEDNIK VEĆA: Koliko puta ste Vi prilazili te cigare? Svedok STOJKIĆ: Ja nisam prilazila nijedanputa. PREDSEDNIK VEĆA: Suprug je odneo? Svedok STOJKIĆ: Suprug je jednom otišao, odneo i drugi put je pokušao i vratio se, vratio se, šta će, nije smeo, šta ja znam, neke nepoznate osobe su bile. PREDSEDNIK VEĆA: Za to vreme dok ste išli na posao, da li ste i tada radili? Svedok STOJKIĆ: Jesam, radila sam ja do juna meseca. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Da li ste prolazili pored tog Doma? Svedok STOJKIĆ: Ne. PREDSEDNIK VEĆA: U toku dana? Svedok STOJKIĆ: Nema ni potrebe da prolazim, jer ja idem u suprotnom smeru, ja idem ka Zvorniku a ne ka Bijeljini kada idem na posao. PREDSEDNIK VEĆA: Znači, to je posle od Vaše kuće, dalje prema Bijeljini? Svedok STOJKIĆ: Da, da. PREDSEDNIK VEĆA: A Vi ste bliže? Svedok STOJKIĆ: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Da li ste saznali nešto šta se tu dešavalo za taj period? Svedok STOJKIĆ: Pa, sada, šta ću saznati, ono što se kaže, koja je to informacija, čulakazala. PREDSEDNIK VEĆA: Da, da, upravo to, pošto kažete niste bili, da vidimo šta ste čuli? Svedok STOJKIĆ: Ne, nisam bila, ja sam čula da su, šta ja znam, da li su tražili nešto od tih informacija od tih ljudi, kasnije su ih odvezli negde, šta ja znam gde, mislim tačno nešto ja ne mogu da kažem. PREDSEDNIK VEĆA: Ne, šta ste čuli šta se dešavalo za to vreme? Svedok STOJKIĆ: Gospođo, da li se može verovati rečima čula - kazala, ja to ne mogu da iznosim na ovom sudu. PREDSEDNIK VEĆA: To ćemo mi ceniti da li verujemo, a Vi ste tu da nam kažete ono šta znate. Svedok STOJKIĆ: Čula-kazala, jer ja ono samo mogu da kažem, ono što sam videla. Ja ne mogu na osnovu tvrdnji mojih komšija ili nekoga da govorim, niti bih želela pred ovim sudom da pričam nekakve seoske priče. Prvo, ne znam ni koja me je strana pozvala, ni po kom osnovu, ja sam se odazvala kao građanin ovom sudu. PREDSEDNIK VEĆA: Sud Vas je pozvao, ovde nema strane, sud ovde izvodi dokaze. Svedok STOJKIĆ: Dobro, imaju okrivljeni i ona strana i tako. PREDSEDNIK VEĆA: Tako što sud dobije saznanje da neko lice ima neka saznanja, onda sud je ovlašćen da zove svedoka, znači nikakva strana Vas nije zvala, nego sud je odredio Vaše saslušanje, zato što Vas pominju neki svedoci, pa Vas ja sada opet pozivam da Vi nama ispričate šta znate, a onda ću Vam ja predočiti neke iskaze, na osnovu kojih smo mi Vas 6
Žute ose V Soko Joševački zvali. Evo, još ste nešto počeli da pričate vezano za Vaš prestanak posla. Izvolite, nastavite sve što znate o ovome. Svedok STOJKIĆ: Ja sam 1992. godine u junu mesecu bila pozvana od štaba Teritorijalne odbrane od nekakvog komandanta Marka, sada Vam opet govorim, to su sve pseudonimi, to nisu bili ljudi sa imenom i prezimenom, kao poslovođa, malo proširene te radne jedinice gde sam radila, oni su mene pozvali i ja sam smatrala da odem. PREDSEDNIK VEĆA: Ko Vas je pozvao? Svedok STOJKIĆ: Pozvala me je navodno vojska, otišla sam u «Standard» tada naš. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je to bio pismeni poziv ili usmeni? Svedok STOJKIĆ: Ne, ne, kakvi pismeni poziv, gospođo, tada su dolazili po Vas, kupili Vas ili Vam je jednostavno telefonskim pozivom poručeno i Vi morate da se javite. PREDSEDNIK VEĆA: Ne, kakav je taj bio konkretno poziv, to Vas pitam? Svedok STOJKIĆ: Taj konkretno poziv je bio telefonom mojoj kući. PREDSEDNIK VEĆA: To recite. Svedok STOJKIĆ: Moja svekrva se javila, ja sam bila kod zaove na toj molitvi i rekla, snajka, traže te, hitno na posao. Ja sam normalno ostavila, tamo su mi deca bila, vratila se, došla, šta su tražili, kažu... PREDSEDNIK VEĆA: Čekajte, Vi ste bili na poslu kada se svekrva javila? Svedok STOJKIĆ: Ne, ja sam bila u Srbiji u Trbušnici. PREDSEDNIK VEĆA: U Srbiji? Svedok STOJKIĆ: Da, tada, kada se ona javila. Onda ja sam došla tu, u ponedeljak sam otišla. PREDSEDNIK VEĆA: Gde odlazite? Svedok STOJKIĆ: Odlazim u «Standard». PREDSEDNIK VEĆA: U «Standard»? Svedok STOJKIĆ: Zgrada «Standarda», tražim, kod koga da se javim, ko me je to tražio i tamo sam naišla... PREDSEDNIK VEĆA: Šta kaže, samo da se vratimo, šta kaže svekrva? Svedok STOJKIĆ: Tražili su da se javim, nije znala ni koji osnov, ništa, samo da se hitno javim tu. Ja sam smatrala da to nedeljom, subotom ne radi, normalno za mene je radni dan ponedeljak. Otišla sam u ponedeljak kod gospodina Studen Branka. On je bio nešto tamo u policiji, ne znam koji čin, nije ni bitno. PREDSEDNIK VEĆA: Koga ste Vi tražili? Svedok STOJKIĆ: Pa, tražila sam osobu koja je tražila mene, koja nije htela da se predstavi. PREDSEDNIK VEĆA: A kako ste znali koga traže? Svedok STOJKIĆ: Dole su mi oni portiri, ko je bio dole, rekli idite gore kod Studen Branka. PREDSEDNIK VEĆA: Ne, malopre ste pomenuli neki Marko. Svedok STOJKIĆ: Sačekajte, gospođo, doći ću do toga, idem redom. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro. Svedok STOJKIĆ: Doći ćemo do toga. Ja sam došla tu i on je čovek lepo uzeo tamo vazda nekih spiskova i kaže, gospođo, mi Vas nismo tražili. PREDSEDNIK VEĆA: Taj Branko? Svedok STOJKIĆ: Da, otiđite gore u štab Teritorijalne odbrane. Ja sam došla u štab Teritorijalne odbrane i poznala tu mog pokojnog kolegu. PREDSEDNIK VEĆA: A gde je to? Svedok STOJKIĆ: To je u Zvorniku bilo, poznam mog kolegu i kao, Spomo, šta je to, rekoh, ne znam, Momo, pobogu, nešto me traže. Išla sam dole, nemam pojma šta hoće, kažu, hajde sedi, da popijemo kafu, nema komandanta Marka. Rekoh, čoveče, šta da sedim, rekoh, znaš kakva je sada frka, ne možeš izaći sa posla, odoh rekoh u poštu da uplatim telefon, bilo ono 7
Žute ose V Soko Joševački da se mora platiti omnitetima nekakvim i ja se vratim i dolazi taj nekakav grub čovek i ja njemu lepo kažem. PREDSEDNIK VEĆA: Kakav čovek? Svedok STOJKIĆ: Grub čovek, tako, crn, krupan, kaže to je ova gospođa Stojkić, iz čistog mira čovek mene ošamari. Ja sada ono, šta je sada u pitanju, kaže, ulazi ovamo i ja sam ušla i počeo je da me vređa, počeo je da me vređa. Pa, rekoh, gospodine, hoćete Vi meni da objasnite razlog, zašto ste Vi mene uznemiravali, kući pozivali, da bih ja došla ovde da dobijem taj šamar, nije više, nego tada je bio jedan, da bi mene vređali, naciju, ime, roditelja, ne možete birati, ali možete birati kakav ćete biti čovek. PREDSEDNIK VEĆA: Čekajte, kako Vas vređa, nisam shvatila? Svedok STOJKIĆ: Pa, vređao me je. PREDSEDNIK VEĆA: Šta Vam kaže? Svedok STOJKIĆ: Ustaško jedna, šta ti tražiš ovde, pogledaj šta su meni ustaše uradile, kao on nema zuba, ja sam se ironično nasmejala i rekla, gospodine, nemam ni ja. PREDSEDNIK VEĆA: Šta, nije imao zube? Svedok STOJKIĆ: Pa, nema, nije imao par zuba, kao da su to njemu ustaše radile. To mene ne interesuje ko mu je radio, nisam ja, zašto kriviti mene, ne možete na osnovu neke nacije sada kriviti sve ljude, na osnovu pojedinca. I onda je on meni dao neki papir ovako dvolisticu, kaže, piši. Šta da Vam pišem, gospodine, piši, kaže, nemoj da se, grubo se izrazio, ne bih volela da se ovde izražavam. PREDSEDNIK VEĆA: Recite, recite slobodno. Svedok STOJKIĆ: Rekoh, gospodine, morate mi reći šta Vas interesuje, da bih ja Vama mogla da pišem, da bih Vam mogla da kažem, nema potrebe, ja ću Vama reći, to stavite na pipir, rekoh ja ne mogu, ne znam ja šta Vas sada zanima. On je mene tada ponovo ošamario i opsovao me i poslao me tamo, svoje materije i kaže, piši. Ja sam stala, šta da sada pišem, onda sam uzela ono, ja sam ta i ta, rođena tada i tada, od oca toga i toga, završila školu, ono svoju biografiju i rekoh, šta ga više može zanimati. On je uzeo samo onako letimično pogledao, pocepao to i ponovo me udario, ti se misliš kao sa mnom zajebavati. Rekoh, izvinite, gospodine, kakav je to način, kao ti ćeš mene u hapsanu i gotovo. Onda je nazvao, došla su dvojica milicionera tu. Tamo su bili parkirani ispred Robne kuće. PREDSEDNIK VEĆA: To se sve dešava u zgradi? Svedok STOJKIĆ: U zgradi štaba Teritorijalne odbrane. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je to neki sprat ili prizemlje? Svedok STOJKIĆ: Nije, prizemlje je to dole, prizemlje. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je tu u toj sobi gde Vi sedite sa njim, da li Vi sedite ili stojite? Svedok STOJKIĆ: Ja stojim, kakvi sesti. PREDSEDNIK VEĆA: Ne znam, niste nam rekli. Svedok STOJKIĆ: Kakvi, on je ušao, on je samo seo. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je tu i taj pokojni Vaš kolega? Svedok STOJKIĆ: Nije, on je bio pre, on je bio ono, što bi rekli, ono kao sekretar, napred ona kancelarija. PREDSEDNIK VEĆA: Kako se zove taj pokojni? Svedok STOJKIĆ: Momčilo Ivanović. PREDSEDNIK VEĆA: On je tu radio? Svedok STOJKIĆ: Pa, tu je, nije on radio tu, on je radio u «Šipad-Biraču» na razglasu, ali je došao kasnije tu da radi, u stvari radio je, ne znam. PREDSEDNIK VEĆA: On je Vas tu uveo, pokazao? Svedok STOJKIĆ: Da, da, nije on mene uveo, nego on je rekao gospodinu kada je nailazio, kada je došao, nije bio tu kada sam ja došla, nije i on je njemu rekao, komandante, to je 8
Žute ose V Soko Joševački gospođa Stojkić, kao ono kada se znamo s posla i ovaj odjedanput čovek, kao da je, to je zver, čoveče božji, ja se onako ne bi prema nikome. PREDSEDNIK VEĆA: Da li Vam se predstavio? Svedok STOJKIĆ: Ne, on je rekao da je komandant Marko. PREDSEDNIK VEĆA: Marko? Svedok STOJKIĆ: Kao da je iz nekih, što ja kažem, filmova onih crtanih romana, svako ima svoje ime i prezime, mene tvoj čin ne interesuje, čoveče. PREDSEDNIK VEĆA: Prezime nije rekao? Svedok STOJKIĆ: Ne, nije rekao, kakvi. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je bio uniformisan? Svedok STOJKIĆ: Da, maskirna ona zelena uniforma. PREDSEDNIK VEĆA: Da li je imao neku kapu ili nešto? Svedok STOJKIĆ: Ne, ne. PREDSEDNIK VEĆA: Naočare, bradu, brkove? Svedok STOJKIĆ: Naočare je imao, kasnije je stavljao naočare, kao ono, pa to taj, dobro se sećam onog njegovog, pa dođe, pa meni ono pocepa, pa me zvekne, pa onda sedne pa piši ponovo, do kasnih popodnevnih sati. PREDSEDNIK VEĆA: Nemojte, šta znači to odmahivanje, nemojte ništa komentarisati. Kažite mi, koliko traje taj Vaš boravak u toj sobi? Svedok STOJKIĆ: Trajao je do četiri sata popodne. PREDSEDNIK VEĆA: Od koliko? Svedok STOJKIĆ: Od možda nekih devet ujutru sati, devet i deset minuta. PREDSEDNIK VEĆA: I za svo vreme? Svedok STOJKIĆ: Za to svo vreme. PREDSEDNIK VEĆA: Ste Vi sami? Svedok STOJKIĆ: Sama sam ja sa njime, uopšte ništa, onda kada je pozvao. PREDSEDNIK VEĆA: Samo trenutak. Da li ulazi neko? Svedok STOJKIĆ: Ne, niko nije mogao da uznemirava njega, niko, gospođo, nije ušao. On je pozvao i oni su došli, dvojica milicionera i odveli su mene. PREDSEDNIK VEĆA: Kako ih je pozvao? Svedok STOJKIĆ: Telefonom pozvao gore SUP, miliciju. PREDSEDNIK VEĆA: SUP? Svedok STOJKIĆ: Da, došli su dvojica. PREDSEDNIK VEĆA: Da li ste ih poznavali? Svedok STOJKIĆ: Ja jednog nisam poznavala, nisam poznavala nijednog, ali jedan je prepoznao mene i rekao je, pobogu, kaže, ovo je Savina žena, poznao me. PREDSEDNIK VEĆA: Vašeg supruga? Svedok STOJKIĆ: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Sava? Svedok STOJKIĆ: Jeste, i kaže on meni, gospođo, da Vam ne stavljamo lisice, hoćete kaže gore nam je vozilo kod Robne kuće. Ja onako, rekoh, nikakvih problema nema, ne vidim razloga zašto, hvala vam, znaš, smatram da je to stramota žena da ide ulicom vezana, nisam ja nikakav, što kaže, kriminalac, da me vodiš. Ja sam rekla, čoveče, mnogo vam hvala na obazrivosti, ja ću doći do vozila. PREDSEDNIK VEĆA: Da Vam ne stave lisice? Svedok STOJKIĆ: Da, i oni nisu i došla sam do njihovog vozila i uveli su me na onaj službeni ulaz gore i tu su me ostavili, to nije ni zatvor. PREDSEDNIK VEĆA: Gde, ulaz od koje zgrad? Svedok STOJKIĆ: To je zgrada bila, ja mislim «Novog izvora», upravna zgrada. Tu je blizu 9
Žute ose V Soko Joševački Vatrogasno naše bilo nekada, šta ja znam, tu su, blizu je SUP, opština. PREDSEDNIK VEĆA: Da li tu ima i neki sud? Svedok STOJKIĆ: Ima, ima sud, bio je dole Sud za prekršaje, kao baraka prizemna onako. PREDSEDNIK VEĆA: A gde Vas ta dva policajca su uveli? Svedok STOJKIĆ: Oni su mene uveli na sprat te zgrade. Tu sam ja, ja tu ustanovu zovem zatvor, jer gde provedete, gospođo, 76 dana, lišeni slobode, to za Vas ne može biti. PREDSEDNIK VEĆA: Da li ste sve vreme u istoj zgradi? Svedok STOJKIĆ: Ja jesam svo vreme u istoj zgradi, ali nisam bila u istoj prostoriji. PREDSEDNIK VEĆA: To je ta zgrada, rekoste? Svedok STOJKIĆ: To je zgrada «Novog izvora», kao upravna zgrada što je bila, pa su oni nas tu tako pokupili. PREDSEDNIK VEĆA: Da li ste Vi nekada saznali imena te dvojice milicajaca? Svedok STOJKIĆ: Ne, nisam. PREDSEDNIK VEĆA: Niste? Svedok STOJKIĆ: Nisam smela ni da pitam. Kasnije, ne želim ni da se sećam toga. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro, da se vratimo sada taj Vaš period, kažete od 9 do 4, dok njih dvojica ne dolaze? Svedok STOJKIĆ: Da. PREDSEDNIK VEĆA: Saznaste li Vi šta on traži, zašto ste? Svedok STOJKIĆ: Ne, ne, to je misterija koju ja nikada nisam mogla, na tome sam radila i pitala sam i u mom dosijeu gore, gde sam ja provela toliko vremena, samo stoji Stojkić Spomenka, 16 i nešto, kada sam kao predata, kao stvar koju bi uzeli, kao sada ovaj papir, predali i ništa. PREDSEDNIK VEĆA: Koji je to datum? Svedok STOJKIĆ: To je datum bio, ja mislim 16. juni ili 13. juni, gospođo, ne mogu se sećati tačno. Znam da je bio ponedeljak, a puštena sam zadnja subota u avgustu mesecu. Iz čistog mira mi je došlo, isto tako rečeno, ideš sada kući. PREDSEDNIK VEĆA: A ko dolazi? Svedok STOJKIĆ: Dolazi onaj što su bili milicija tu u zatvoru. Mislim, oni su ljudi radili svoj posao. Što se tiče njih, oni su bili korektni svi. PREDSEDNIK VEĆA: Da li Vam je neko dolazio u posetu? Svedok STOJKIĆ: Da, jeste mi je dolazio moj pokojni suprug, dolazila mi je svekrva, dovodila decu, tako, nisu mi to uskraćivali. PREDSEDNIK VEĆA: Da li Vas je neko ispitivao za to vreme? Svedok STOJKIĆ: Pa, jeste, gospodin Marko je dolazio u noćnim satima, a nije nikada došao kao čovek po danu, mislim da nas je vodio dole, jer smo išli čak i u taj sud, u neku prostoriju, dole nas saslušavao, pa ispitivao, pa pretio da ćemo ići. Meni je lično pretio da ću ići u Ugljevik, u rudnik da radim. Ja ne znam šta je, ali nikada nije rekao da kaže, gospođo, recite mi to i to. Ja sam njemu lepo rekla, ako Vas nešto interesuje, možda u našoj firmi, ja nisam mogla znati, ja sam bila u tehničkoj pripremi, kasnije sam unapređena u proizvodnji ovamo i mogu znati za one informacije koliko ono običnom radniku došlo to, šta ja znam šta je radio direktor. PREDSEDNIK VEĆA: Dobro, hajte nam onda ispričajte o tim posetama noćnim, koliko puta, ako se sećate? Svedok STOJKIĆ: Mene je tri puta noću tražio. PREDSEDNIK VEĆA: U kom periodu? Svedok STOJKIĆ: Tražio me je posle devet sati, nije samo mene, on je još neke zatvorenike tako... PREDSEDNIK VEĆA: A u kom vremenu? 10