Soko Joševački
Soko Joševački
Golgota II
2
Soko Joševački
Golgota II ZLO
Više istorijskih događaja u bivšoj Jugoslaviji i svetu koji su se odigrali 80-tih godina (smrt Tita, kolaps komunizma, kraj hladnog rata, poraz politike i raspad SSSR-a i drugi) uticali su da se ravnoteža na kojoj je postojala bivša država poremeti. I pored teritorijalnih pretenzija Srbije prema Hrvatskoj, hrvatski i srpski političari pregovaraju o podeli Bosne. Zajedno sa Tuđmanom, Milošević u Karađorđevu pravi dogovor o podeli Bosne. Prema izjavama učesnika u pregovorima srpski i hrvatski pregovarači se nisu nikada uspeli dogovoriti oko procenta podele, međutim i pored toga bila je očigledna saradnja između njih tokom rata u Bosni. Srbijanska služba bezbednosti već 1989. god. uzburkala je javnost sa svojim izveštajem o ugroženosti Srba na ovom području. Cilj ovog izveštaja koji je izazvao veliku uznemirenost kod stanovništva bio je da stvori ratnu psihozu, podeli stanovništvo i izazove nemire. Ovi pokušaji posebno se inteziviraju se 1991.godine. Prvi veći incident na području Bratunca odigrao se 30. 08. 1991. godine prilikom pokušaja JNA da preuzme vojnu evidenciju iz prostorija opštine Bratunac. Vladala je izuzetno napeta situacija, ispred zgrade opštine okupio se veliki broj građana. Na jednoj strani Srbi, koji su podržavali akciju JNA, a na drugoj, muslimani. Taj incident se okončao mirno pošto su vojnici JNA videći da muslimani neće dozvoliti odnošenje kartoteke vojne evidencije napustili Bratunac. Sledeći incident odigrao se 03. 09 1991. oko 21 sat. Grupa naoružanih Srba na putu Zvornik-Bratunac, je u zaseoku Kajići, sela Kravica otvorila vatru na putničko vozilo u kojem su se nalazila četvorica muslimana iz Bratunca. Tom prilikom su usmrtili Džemu Jusića i Nedžada Hodžića, te teže ranili Mevludina Sinanovića i Zaima Salkovića. Iako je zvanična istraga jasno pokazala ko su počinioci, oni nikad nisu uhapšeni. Ovo ubistvo izazvalo je strah kod naroda, a u Bratunac dolaze političari iz vrha rukovodstva BiH, održavaju se sastanci sa narodom, pokušava se smanjiti napetost. Prilikom ovih događaja, koji su bili generalna proba za početak rata, po naredbi SDS-a dolazilo bi svaki put do bežanije srpskog stanovništva u Ljuboviju (Srbija). U proleće 1992. Milošević počinje sa realizacijom svog plana naređivanjem napada na podrinjske gradove. Kao prva na udaru zbog svog geostrateškog značaja našla se Bijeljina, preko nje su vodili ključni putevi za snadbevanje srpskih snaga u Hrvatskoj i Bosanskoj Krajini. Nakon Bijeljine na udaru se našao Zvornik, takođe značajan zbog puta koji je vodio prema Romaniji i Palama. Kada su ovi gradovi zauzeti, a stanovništvo prognano na red je došao i Bratunac. Muslimani su u Bratuncu, gradu od 33.575 stanovnika, bili u većini. Bilo ih je gotovo dvostruko više nego li Srba. Tražili su podelu Policije, zatim podelu Opštine i na kraju su počeli deliti fabrike. Napetost je početkom aprila donela prve eksplozije u radnjama. Noć bi donosila strepnju i uništavanje imovine. Ujutro bi vlasnik turobnog lica čistio staklo i razmišljao o tome šta će uraditi da njegova radnja opet bude 3
Golgota II Soko Joševački otvorena. Tajno, 13. aprila na Pale odlazi predsednik SDS-a Bratunca Miroslav Deronjić i sastaje se sa Radovanom Karadžićem. Dogovaraju se o zauzimanju Bratunca. Aprila 17. stižu naoružani ljudi iz Vukovara u crnim uniformama i u hotelu “Fontana” obezbeđuju skupštinu Srpske radikalne stranke. Ljudi zbog straha sve manje odlaze na takva mesta, a veći broj naoružanih pred hotelom opominje da se ne ulazi. Od 10 do 12 sati, 17. aprila, održan je parlament srpske autonomne oblasti “Birač”. Predsedavao je član republičkog parlamenta Goran Zekić. Bili su tu predstavnići Srba iz Zvornika, Bratunca, Vlasenice, Srebrenice i Šekovića. Donešena je odluka o razoružanju milicionera muslimana. Dat je i rok: 16 sati tog dana. Jedan od ključnih ljudi uz Gorana Zekića prisustvovao je tom sastanku i predložio takvu odluku: Jovan Nikolić zvani Jole, poslanik za Bratunac u srpskoj autonomnoj oblasti Birač. Nakon što je 7. maja ubijen Goran Zekić, Jovan Nikolić ga je zamenio.. Zauzimanje gradova u BiH od strane JNA i paravojnih jedinica odvijalo se uglavnom uz isti scenario: Srbi bi dobili naredbu da napuste grad koji je već bio blokiran od strane JNA. Lokalno rukovodsvo SDS-a bi zatim počelo, testirajući situaciju, postavljati ultimativne zahteve o etničkoj podeli policije i samog grada na srpski i muslimanski deo, a kada bi se u pokušaju da se sačuva mir u nekim opštinama pristalo i na ove njihove zahteve, SDS bi tada išao korak dalje i proglašavao celokupnu teritoriju opštine srpskom i postavljao zahtev da muslimani, pripadnici MUP-a predaju naoružanje. Nakon ovog finalnog čina u grad bi, ukoliko ne bi bilo pokušaja oružanog otpora (kao u Bratuncu), ulazile razne paravojne formacije “Vukovarci” ili “Crne beretke” na čelu sa Predragom Čubrilom zvani Peki iz Karavukova (Vojvodina). Reč je o iskusnim borcima sa istočno-slavonskog ratišta, prekaljenim u mnogobrojnim bitkama. U Bratunac dolaze pošto su sličan posao obavili u Zvorniku, a prethodno u Bijeljini. Deronjić ih je naručio preko komandanta Zonskog štaba TO Vukovar kapetana Zorana Vraneševića, koji je ovom jedinicom raspolagao. Ove snage koje su u javnosti predstavljanje kao snage van kontrole i uticaja JNA, Vlade Srbije i lokalnih lidera, korišćene su kako bi se izbegle optužbe za umešanost Srbije i SDS-a. U slučaju da se pruži otpor takvim pokušajima, počelo bi granatiranje grada sa distance a nakon što bi se odbrana omekšala u grad bi ušli ovi borci. Takav scenario odigrao se i u Bratuncu. U početku u drugoj polovini aprila ubistva su bila pojedinačna. Masovna ubistva i progoni započinju 01. 05. 1992. godine spaljivanjem sela Hranče. Racije i ubistva odvijaju se i u ostalim naseljima u kojima žive muslimani. Stanovništvo se sprovodi na fudbalski stadion u Bratuncu, odakle su po unapred pripre-mljenim spiskovima odvajaju muškarci i odvode u fiskulturnu salu osnovne škole “Vuk Karadžić” u Bratuncu. Oni koji nisu bili predviđeni za ispitivanje, autobusima su deportovani u pravcu Tuzle i Kladnja. Ušli su sa pucnjavom u vreme dok su građani tog petka bili na pijaci. Nastala je panika. Narod je bežao tamo i ovamo , ne znajući gde će. Čulo se: Tražili su vođe Stranke demokratske akcije iz Bratunca da dođu u hotel “Fontanu” i po već pripremljenim papirima potpišu samo njima važne dokumente da predaju Policiju i Opštinu Srbima. Takvih će dokumenata kasnije biti sve više. Potpisivaće muslimani lojalnost, odanost, potpisivaće da dobrovoljno daju svoja imanja i kuće, potpisivaće da ih mogu tući. Jedan od njih je potpisao dokumenta da ga njegov komšija može ubiti. Miroslav Deronjić, predsednik SDS-a Bratunca, doneo je sa Pala jednu Karadžićevu rečenicu: “Molim te, sve kroz papire”, rekao mu je i on je slušao svog dragog vođu. U 16 sati pred ulaze zgrada peli su se neki od Srba i stavljali srpsku zastavu sa četiri ćirilična slova S. Isti dan u prostorijama opštine počinje delovati srpska vlast i počinje pra-vljenje spiskova muslimana. Nakon što je primio to poverljivo pismeno upustvo od Karadžića u Sarajevu, Miroslav Deronjić se vratio u opštinu Bratunac, gde je pod njegovim vođstvom i 4
Golgota II Soko Joševački rukovođenjem opštinskih odbora odmah osvojio i uputstvo sproveo u delo. Formiran je Krizni štab SDS-a i za njegovog predsednika imenovan Deronjić. Kasnije, odnosno kada je 17. aprila i zvanično osvojen Bratunac, krizni štab SDS-a preimenovan je u krizni štab opštine Bratunac. Vodeći ljudi kriznog štaba, pored Deronjića, bili su Ljubisav Simić, Jole Nikolić, Zoran Radić, Zoran Tešić, Dragan zvani Kinez i dr. Deo Karadžićevog upustva koje je realizovao Deronjić podrazumevao je i formiranje srpskih opština, pa i srpske opštine Bratunac. Kao dobar partijac, Deronjić je odmah početkom januara 1992. Godine formirao Srpsku opštinu Bratunac sa 24 odbornika SDS-a, i jednim iz SDP-a a koji su bili i u legalnoj i legitimnoj skupštini opštine. Za predsednika srpske opštine Bratunac imenovan je Ljubisav Simić, a na mesto predsednika izvršnog odbora postavljen je Radoljub Đukanović. Ovo nije bio kraj realizacije Karadžićevih zahteva. Sledeća faza bila je formiranje “srpske milicije” i “srpske vojske”. Deronjić je vršio stalni pritisak na legalnu skupštinu Bratunca da razdvoji MUP, odnosno da dozvoli formiranje “srpske milicije”. Protivili su se tome odbornici muslimani, tj. Odbo-rnici SDA. Međutim, situacija u BiH je bila sve gora, a u mnogim gradovima već je bila razdvojena policija. Muslimanski odbornici su pokušavali na razne načine sprečiti razdvajanje policije, ali su na kraju morali popustiti, uz nadu da će i neki njihovi uslovi biti ispunjeni. Tako se 8. aprila 92. sastaje IO SDA sa klubom odbornika SDA u Bratuncu, na čelu sa predsednikom SDA Dževadom Gušićem, i donosi odluku da prihvati zahteve SDS-a za formiranje “srpske milicije” uz nekoliko protivusluga, odnosno uz nekoliko uslova. Ključni uslovi bili su da se izmesti ratna tehnika iz Ljubovije negde na drugo mesto u Srbiju, te da se prestane sa vojnom obukom Srba koja je vršena u Vraneševićima. Srbi su kao prihvatili ove uslove, ističući jedino da nemaju uticaja na vojsku u Srbiji i da taj uslov ne mogu ispuniti. Već 10. aprila 92. godine na ulicama Bratunca osvanuli su pripadnici “srpske milicije” u uniformama identičnim onima koje su korišćene u Srbiji. Za načelnika “srpske milicije” postavljen je Milutin Milošević iz Kravice, do tada policajac MUP-a Srbije u prekodrinskoj Ljuboviji. Za komandira je postavljen Luka Bogdanović, a svi policajci Srbi koji su do tada bili u zajedničkom MUP-u prešli su u “srpsku miliciju”. Bili su to; Petko Pavlović, Sreten Vukšić, Budiša Lakićević, Budimir Jovanović, Miladin Jokić, Miladin Gavrić, Nenad Deronjić, Zdravko Vasić. Srpska milicija odmah po osnivanju formirala je svoje kontrolne punktove na svim putnim pravcima, a formirana su i isturena stanična odeljenja i to u Kravici, gde je komandir postao Dragan Ilić, i u Polomu, gde je komandir postao Vidoje Radović. Dakle, od 10. do 17. aprila 1992. godine vladalo je policijsko dvovlašće, koje su u srpskom delu iskoristili za kontrolu uglednih muslimana, za zastrašivanje i za pripreme ulaska JNA i dobrovoljaca, te konačnu okupaciju Bratunca. Odmah počinje privođenje ljudi. Čine to u po bela dana opkoljavajući kuću, ponekad pozivajući u policiju samo na razgovor i onda hapseći. Ljudi su se zavukli u svoje domove. Nije se znalo šta Srbi žele. Čekalo se po koga će doći. Ulice u Bratuncu odjednom su postale puste. Niko više nije izlazio. Roletne, zavese na gotovo svim prozorima bile su spuštene. Oni najhrabriji bi izlazili napolje, videli su svuda naoružane 5
Golgota II Soko Joševački ljude i vraćali se što pre natrag u svoje kuće. Po gradu je počela trka automobilima. Vukovarci su koristili specifične sirene koje su piskutavo zavijale po pustim bratunačkim ulicama. Taj zvuk stvarao je jezu kod dece i žena, koji su, zbijeni jedni uz druge, na približavanje ovog zvuka plakali bez glasa. Činilo se da je ta sirena bila snimljena na kasetu, a zatim bi je uključivali i puštali preko megafona. Odjednom ih se moglo čuti po desetak. Od njih je ljude obuzimala jeza. Pucanje nije bilo ništa u odnosu na strah koje su one izazivale. Sedelo se uglavnom na podovima soba jer počela je pucnjava u prozore, meci su se zarivali u zidove praveći malu neprimetnu rupicu. Oni koji su stanovali u blizini Osnovne škole “Vuk Karadžić” čuli su kako već tada od hangara noću dopiru krici i pucnjava. Tada još uvek nisu znali šta se događa. Noću bi nakon 20 sati počelo, a negde ujutro oko 2 sata se završavalo. Krici i stalno brujanje kamiona dopirali su iznad do susedne Suhe, predgrađa Bratunca. Jasno su se čula, kroz noćnu tamu, na kraju užasa, velika gvozdena vrata hangara koja su se na točkove zatvarala uz škripu i uvijanje lima. Noć bi ispunjavao, između užasnih krikova, lavež kerova koji nije prestajao. Nakon svega, pred svitanje, smirili bi se i psi, a grad bi utonuo u kratak i mučan san. Muslimani Bratunca su nestajali. Neko je ugledao kako su iz kola pred Policijom izvukli Fehima Kurtića, krim-inspektora. Nikakav trag mučenja na njegovom telu nije se mogao videti. Kući se to veče nije vratio. Pisali su pozive ljudima i tražili da dođu u zgrade Policije ili Opštine, opominjući na smrt streljanjem ukoliko se ne odazovu. Sredinom aprila na ugostiteljski objekat “Sarajka” na Moštanicama, vlasnika Omera Tabakovića, u noćnim satima je iz putničkog automobila sa ugašenim svetlima bačena ručna bomba. U selu Simići, Srbi su izvodili vojne vežbe. Noću su i dalje odjekivale detonacije. Ali niko sutradan nije želeo izaći i počistiti svoje radnje. Staklo i prašina, grančice drveća, parčad nameštaja i cigli, mrtve mačke i psi, odvaljena vrata, sve je to ležalo po ulicama i više niko nije obraćao pažnju. Svi su nagađali šta će se dogoditi. Onda se čulo kako je Radovan Karadžić na Palama naredio, poučen otporom Sarajeva, da se mora ovladati gradom, pa tek onda ići dalje. Mnogo muslimana je razmišljalo o borbi i otporu, ali strah za porodice bio je snažniji od svake takve pomisli. Srpska policija podmetala je eksploziv pod radnje čiji su vlasnici bili muslimani. Sreten Radić je bio čovek koji je svojim novcem upravljao čitavom organizacijom pravljenja velike Srbije u Bratuncu. Njegov brat Zoran vršljao je na svom motoru noseći srpsku zastavu sa četiri “S”. Kroz Bratunac su tih dana prolazili konvoji kamiona koji su prevozili iz Bosne opljačkanu robu u Srbiju. Sve što se pljačkalo po Vlasenici, Bratuncu i okolini vozili su kamioni na kojima su pisale firme srpskih preduzeća: “Čoka” iz Novog Sada, “Jela” iz Šapca, “Servo Mihalj” Zrenjanin, “Neoplanta” Novi Sad, “Krušik” Valjevo. Odvozili su robu čak iz samog grada. Srbi koji su ih sretali mahali su pozdravljali ih najsrdačnije. Muslimanima ništa nije bilo jasno. Kad su odvozili novu automatsku centralu iz gradske pošte, oni su im i dalje mahali i, čak, aplaudirali. Velika pljačka u Bosni za Srbiju u organizaciji JNA je počela. Dnevno oko dve stotine kamiona odvozilo je robu u Srbiju u pratnji vojnog pincgauera i rezervista. Radnje muslimana bile s polupane i roba pljačkana. Ti konvoji kamiona koji s odvozili opljačkanu robu bili su nabacani na brzinu, pa su i stvari virile i ispadale. U to vreme opkoljavali su kuće i provaljivali u stanove i bez mnogo reči uzimali videa, televizore, automobile otpremali nekuda, redovno bez reči, poneki put delili udarce ženama, izvodeći decu. Muškarac bi sve to mora posmatrati da im se pokaže koliko zavise od svoje porodice i da ništa ne preduzimaju ako im žele dobro. Poneki put setili bi se da bi trebalo upitati i za oružje koje; naravno, uglavnom nije bilo... Jednom su ušli u kuću kod Zehre M. i tražili ključeve od automobila. Ključeve je dala i rekla da automobil nije ispravan. Izašli su u dvorište i auto zapalili. U privatne radnje ulazili su civili koji su govorili “srpski”. Razbili bi izlog, doterali kamion sa vojnim tablicama počeli pljačku. Opljačkali su 6
Golgota II Soko Joševački u istoj ulici prodavnicu, čiji je gazda bio Albanac Raif, vlasnik nekoliko radnji. Ono što nisu izvukli progutao je požar koji su podmetnuli. To je prva radnja koja je zapaljena. Zatim je došla na red prodavnica Sadika Stočevića. Vrata njegove radnje bila su odvaljena i bačena na drugu stranu puta. Pljačku je vodio Brano Jokić. Sve više su pljačkali bez ustručavanja i bilo kakvo pokazivanja stida. Govorili su: “Ovo je srpska zemlja i ovo će biti Srbija”. Time je sve bilo opravdano. Muškarci muslimani su se pretvarali u senke. Ako su i odlazili u prodavnice ili bilo kakvim poslom, pogureni, slomljeni, lako su se mogli prepoznati kako koračaju. Krajem aprila grad je bio u totalnom obruču. Strah je rastao. Ulice su i dalje puste. Srbi pucaju po prozorima kuća. Noću više niko ne pali svetla. Sedi se u mraku muslimanskih kuća. Pustoš je obuzela čitav grad. Oni koji su razmišljali o bežanju prestali su o tome misliti u potpunom okruženju. Noću se pucalo na sve, a danju se nije moglo nikuda. Njihove barikade su bile na svakih pedesetak metara u gradu. Svaka kuća bila je blokirana. Ljudi su se plašlili i pogledati kroz prozor. Ali dolaze glasovi od onih hrabrijih koji prate šta se događa. Kada je 17. aprila došlo do ulaska u Bratunac dobrovoljaca iz Vukovara, a u organizacije JNA i DB Srbije, Krizni štab Opštine Bratunac, postao je “legalan”. Tog 17. aprila jednostavno su u Bratuncu osvanuli ljudi u uniformama. Njihovi čelnici smestili su se u motel “Jasen” gde su u društvu sa srpskim čelnicima izdavali ultimatume, i naređenja predstavnicima muslimana iz Srebrenice i Bratunca. Tada je naređeno muslimanima da se preda vlast Srbima, te je naređeno onom delu policije koji nije bio srpski da preda oružje i da se naprave spiskovi muslimanskih nacionalista, zatim je naređeno da muslimani ne smeju ispaliti ni jedan metak, jer, ko ispali metak, doživeće da mu bude pobijena porodica. Sve pretnje bile su potkrepljivane ciframa od nekoliko hiljada srpskih vojnika sa druge strane Drine koji su čekali samo poziv za ulazak i masakriranje muslimana. Uvidevši da ih čeka likvidacija, muslimanski lideri Bratunca napustili su ovaj grad i prešli na slobodnu teritoriju Tuzle. Odmah po preuzimanju vlasti krizni štab izvršio je mobilizaciju vojno sposobnih Srba. Mnogi su jedva dočekali da obuku uniforme “srpske vojske”. Među njima su: Momir Nikolić, Dragan Trišić, Ratomir Jevtić, Dusko Glišić, Marko Blagojević, Miloje Božić, Pavle Beatović, Jovan Nikolić, Neđo Nikolić, Dragan Jovanović. Sve do tada, recimo, ugledni i pozicionirani srpski intelektualci. Isti dan, dakle 17. aprila, počela su otvorena zastrašivanja muslimana. Naoružani ljudi hodali su i vozili se Bratuncem, pevali srpske pesme, pucali, provocirali. Krenule su i pljačke imovine muslimana koji su već pobegli, a Srbi su počeli paliti i dizati u vazduh poslovne prostore i lokale čiji su vlasnici bili muslimani. To se nastavilo i narednih dana. Mnogim muslimanima to je bio signal za odlazak. Negde oko 17. aprilau Bratunac stiže nova grupa dobrovoljaca iz Srbije. Komadant te grupe bio je Predrag Čubrilo Peki iz Karavukova u Vojvodini. Drugi čovek ove grupe bio je Zoran Kosijer. Tih dana u Bratunac ulazi i jedinica JNA. Na čelu te jedinice bio je kapetan Reljić. Dolazak ove oklopno-mehaniziovane jedinice imao je za cilj da pomogne dobrovoljcima i mobilisanim lokalnim Srbima da najpre razoružaju muslimane, da izvrše pritisak na njih kako bi otišli, te da likvidiraju one najuglednije i one koji pokušaju pružiti otpor. Kapetan Reljić odmah po dolasku počeo je razoružavanje muslimana po selima i prigradskim naseljima. Sistem je bio da se rano ujutro uđe sa oklopnim vozilima i tenkovima u naselje ili selo, da se onda meštani pozovu na predaju oružja uz navodnu garanciju bezbednosti. Tako su razoružani muslimani u prigradskim naseljima i u nekoliko sela. To im nije bilo dovoljno, pa je 25. aprila Krizni štab izdao proglas kojim se kao poslednji rok za razoružavanje daje 1. maj. Istovremeno sa preuzimanjem vlasti od strane Srba počele su likvidacije muslimana po Bratuncu i njegovim selima. Prva aprilska žrtva bio je penzioner 7
Golgota II Soko Joševački Šukrija Gušić, a prvog dana okupacije, 17. aprila, odvedeni su braća Emir i Atif Mešić, te njihov otac Esad. Pronađena su njihova vidno iskasapljena tela 26. aprila uz samo korito reke Križevice. Istog dana, 17. aprila, Abdurahman Softić, apotekar u Bratuncu, bio je pošao na posao kada ga je zaustavila patrola “srpske milicije”. U auto mu je seo Zoran Janković i otišli su. Za Softića se više ne zna. Pred veče 17. aprila u policiju doveden je i Asim Redžić, jedan od rukovodilaca rudnika “Sase” i bivši sportista. Hteli su ga likvidirati po naređenju Sava Babića, ali je Asim iskočio kroz prozor i počeo bežati. Nastala je hajka koja je trajala čitava dva sata po ulicama Bratunca. Asim se mogao skloniti u neku od muslimanskih kuća, ali nije hteo kako bi zaštitio tu porodicu, već je bežao i krio se po ulicama. U jednom trenutku su ga primetili, nastala je pucnjava i Asim je pao mrtav. Odvedeni su i ubijeni i veterinar Fikret Ramić, zatim Hasan Smajlović, Hajraga Hasić, Suljo Suljić, Fehim Kurtić i drugi. Većina likvidacija vršena je ispod mosta prema Ljuboviji. Desetine izmasakriranih, zapaljenih, izmučenih tela nađeno je tu. Mnoge je odnela i Drina. Istovremeno su se odvi-jale i čistke bratunačkih sela, a pripremalo se i “veliko pospremanje” samog grada koje će se desiti 10. maja. Ugledniji bratunački Srbi družili su se sa Vukovarcima po ulici. Muslimani su bili retki prolaznici. Pogotovo kroz glavne ulice. Jednostavno nisu ih voleli videti na javnim mestima. Odmah bi počinjalo maltretiranje i pretresanje. Nisu smeli ići brzo, a ako bi išli sporije, terali bi ih da požure...Nisi smeo držati ruke u džepovima. Padao bi u sumnju. Abdulaha Karića Abeta su zaustavili repetiranjem pušaka na glavnoj ulici. “Vadi ruke! Šta imaš u džepo-vima?'' “Nemam ništa”, pokazao je. Zatim su ga, naravno, poterali. Kroz Bratunac su se i dalje razlegale sirene poput laveži. Njihov tanki zvuk prolazio je na desetinama automobila. Znak raspoznavanja, uterivanje napetosti, straha i pre svega znakovi pobede. Jer, stalni rafali, stotine hiljada metaka dnevno koje su Srbi ispucavali mešali su se sa zvukovima ovih sirena koje su na brzinu ugradili u automobile. Detonacije nisu prestajale. Obruč stra-ha bio je stegnut. Videlo se kako odvode Hajragu Husića iMumina Selimovića. Trgovca Mumina odveli su 18. aprila, negde oko 15 sati i 30 minuta. Do kuće ih je doveo njegov saradnik Ivan Lukić. On nije išao prema kući, nego je ostao na putu koji vodi prema Konjević-Polju. Pokupili su tada i odveli u nepoznato i Fadila Junuzagića i Mehmedaliju Mehmedagića, kojima će se nadalje izgubiti svaki trag. Retki od muslimana su još uvek odlazili na posao ne sluteći ništa. Mislilo se: “Srbi odvode ove ljude i oni su im valjda za nešto potrebni. Možda će ih samo ispitati. Njihov bes će se onda valjda smiriti, njihova mržnja utišati, kad vide da ne želimo i ne tražimo zlo koje oni zamišljaju”. Abdurahman Miki Softić bio je apotekar u Bratuncu. Tog dana 17. aprila krenuo je na posao. Automobil mu je zaustavila srpska patrola i u njega je ušao Zoran Janković, tridesetogodišnjak, vozač “Vihora”. Zatim su nestali. Aprila 26., u popodne-vnim satima, pronađeni su leševi uz samo korito rečice Križevice. Pronađeni su otac i dva sina Mesića. Leševi su bili izmrcvareni, iskasapljeni. Jovu Novakovića i Peru zvanog Crnogorac gostio je radnik u Salonu nameštaja u Bratuncu Ratko Blagojević. Tamo su dogovarane likvidacije i mučenja uglednih Bratu-nčana. Pravljeni su spiskovi, a pokazivao ih je upravo Pero Crnogorac. Kad su neki od svedoka, na ono što se tamo priprema, opomenuli Luku Bogdanovića, šefa policije, bili su maltretirani i jedva živu glavu izvukli. Narod se više nije imao kome žaliti niti od bilo koga tražiti pomoć. Jedna žena, koja je bila u rodu sa porodicom Mesić, otišla je i upozorila ih da se nalaze na spisku za likvidaciju. Slušali su njene opomene i nakon toga zaključili da ništa nisu skrivili i da ne trebaju brinuti. Nikakvu krivicu nemaju i ubrzo će pokazati da su nevini. Uhapšeni su i ubrzo odvedeni u Moštanice u kuću Nika Šljivića zvanog Šiljo gde su zatvoreni i mučeni. Sledećeg dana odvukli su ih gotovo 8
Golgota II Soko Joševački polomljene u policijsku stanicu. Nakon toga ova hrabra žena tražila ih je i tada posetila Luku Bogdanovića, vođu policijskih snaga. “Gde su moji?” “Otišli su u razmenu”, odgovorio je hladno. To se ponovilo nekoliko sledećih dana. Bogdanović je redovno odgovarao mirno na ovakva pitanja. Konačno, rečeno joj je da su viđeni leševi u rečici Križevici i da treba proveriti da li se radi o ljudima koje je tražila. Žena je tada ugledala sliku koju nikada neće zaboraviti. Kod dvadesetosmogodišnjeg Emira Mesića oči su bile izvađene, nos i uši odsečeni, po prsima i ostalim delovima tela usečeni krstovi, prsti ruku odsečeni. Preko njegovog tela bile su prebačene kaubojske čizme žute boje. Svo vreme pokušavali su okolo naći desnu potkolenicu Atifa Mesića, koji je bio izmasakriran poput svog brata. Telo njihovog oca bilo je čitavo, samo je ispod vrata imao dugu plavo modricu. Možda je udavljen, pomislila je. Nakon svega otići će u policiju i zamoliti da ih sahrani uz verski obred i prisustvo hodže. “Mi vam predlažemo”, čuli su ih, ``da ih sahranimo u zajedničku grobnicu.” “Ne, ja hoću da ih sahranim u mezarima, po verskom običaju muslimana, uz hodžu”. “Onda niko osim uže rodbine ne sme biti tamo. Hodža ne može pratiti mrtve. Mora doći pre na groblje i čekati vas tamo.” U naselju Burnice obavili su dženazu Mesićima, ocu i dvojici njegovih sinova. Emir je sahranjen sa svojim žutim čizmama, u farmericama, go do pojasa. Ni pripremiti ih za sahranu nisu smeli. Dozvolu za sahranu potpisanu od Luke Bogdanovića ova žena će sa sobom doneti u Tuzlu kad bude napuštala rodni grad spasavajući svoj život. Nosiće smrt Mesića u sebi i kopniti iz dana u dan. Stalno će pitati je li ljudska ruka mogla uraditi ovakvo nešto i kakva sotonska vlast je upravljala sa njom. Ruka ove zveri nadalje će od ljudi praviti bezobličnu masu koju će i najbliža rodbina teško moći prepoznati. Tajno, preko šumskih puteva, na gradske mezare stigao je hodža Husein Karamujić i sahranio Mesiće po islamskim propisima, kako dolikuje. Mezare su iskopali radnici komunalnog preduzeća “Rad”. Jedna druga žena nakon sličnog ubistva otišla je kod novoustoličenog šefa Srpske tajne policije Save Babića. Razgovor je bio mučan. “Molim vas, dozvolite da ih sahranimo.” “Ne dozvoljavam” “Nisu psi, ne mogu mrtvi tek tako stajati.” “Psi ili muslimani, svejedno”. Samo sat iza toga po gradu su kre-nuli glasovi da je apotekar Softić pronađen iskomadan i uništenog lica. Ljudi koji su videli taj leš, još uvek samo naslućuju da se radilo o apotekaru. Srbi iz Bratunca nastavljali su svoju pljačku. Ratko Ćirković, sin Jovana, stajao je ispod prozora jedne muslimanske kuće. Čulo se jasno kako se čoveku do sebe hvali otetim ogromnim prstenom, zlatnim lančićem oko vrata i večim količinama deviza. “Od koga”, usledilo je pitanje. “Od mrtvog balije”, odgovorio je. Srbin, Bato Stevanović, zvani Bjelov bio je ključni čovek koji je Vukovarcima ispričao priču o Mesićima kao opasnim i bogatim ljudima. Ovaj besposličar, star oko 32 godine, već ranije poznat kao pljačkaš i kriminalac, nakon ubistva Mesića krenuće sa još pet-šest ljudi i po njihovim kućama pokupiti zlato. Nakon pljačke kuće dr Envera Kubata, uglednog meštanina koji je radio u inostranstvu, doktorove komšije: Sulejman Hasanović, blagajnik na pilani, i Senahid Bajramović keramičar u “Kaolinu” pokušaće zatvoriti ulazna vrata, ali će biti primećeni i odvedeni u policiju. Posle toga videlo se kako su ih u noćnim satima utrpali u jedan kombi i odvukli prema hangaru. Noću su Srbi prolazili ispod kuća i pevali svoje pesme kojim su pretli ubijanjem: “Drma mi se, drma mi se na šubari cveće, ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće...” Ljudi su i dalje nestajali. Noću su porodice sedele u svojim sobama okupljeni, pribijeni jedni uz druge zatvorenih prozora, spuštenih zastora i osluškivali stalne sirene, krike već pijanih Srba, koji su sa ulice dozivali užasnim glasovima ljude po imenima. Sve se završavalo pucnjavom u prozore ili krovove, detonacijama, drekom i glasnim smehom. Tišina koja bi zavladala na trenutak kao da bi sve njih budila i oni bi slali jedni prema drugima poglede. Smrt se sve više zahuktavala. 9
Golgota II Soko Joševački Šukrija Gušić bio je štalski radnik. Radio je u mladosti teško i mnogo. Kad bi uveče izlazio pre nego što će se oženiti, tražeći za sebe devojku, kupao bi se, a onda posipao po sebi najfinije muške mirise. Ali, smrad štale u kojoj je radio oko krava nikako nije mogao suzbiti. Pio je, a ljudi bi ga pitali zbog čega pije. “Bar da ja ne osećam smrad, a devojke kako im se dopada”. 20. aprila nazvao je brata Hasana i pitao ga može li ga odvesti u Ljuboviju u bolnicu gde mu se nalazilo unuče. Nije imao goriva i Šukrija je pozvao taksistu Almaza Dželića. Krenuli su oko 15 sati. Zaustavljeni su na benzinskoj pumpi. Slavoljub Bucalina otvorio je vrata i naredio
10
Soko Joševački
Golgota II
11
Soko Joševački
Golgota II
12
Soko Joševački
Golgota II
13
Soko Joševački
Golgota II
14
Soko Joševački
Golgota II
15
Soko Joševački
Golgota II
16