Soko Joševački
Kolo smrti
2
Soko Joševački
Kolo smrti UVOD
Postoji nebeska mučenička zemlja srpskog naroda, isto kao što postoji ova po kojoj gazimo. Postoji nit sazdana od bola, ponosa i ljubavi za dve božje izabrane zemlje. I zato, Sunce, budi prisutno u času kada naši junaci putuju put nebeske srpske zemlje osvetli i, posveti njihova imena, utri put slavi koju svojim stradanjem zaslužuju. Ja pišem zbog onih koji pravedni, pravedno odoše, radi imena svoga. krsta… Pišem za sve one suze nevinih, za majku mučenicu, za porušena ognjišta, prekinutu mladost. Ne priklanjam se onima koji sramno utekoše ili ne dođoše, ne pijem i ne nazdravljam s njima. Jer šta su oni naspram naših junaka, šta je njihov kukavičluk naspram herojstva naših Obilića, Jugovića… Reč je nemoćna i slaba, reč zastaje i gubi smisao pred njihovim imenima. Živeti i umreti kao junak, ne pripada svakome. Biti vaspitan od roditelja radnika, vrednih seljaka, kao čovek, kao pravoslavac, kao Srbin čast je veća od svih provikanih časti i slava. Uz njih su išle čestitost i slava još za života, nisu ih napustile ni u času njihovog umiranja. Oni ih nisu tražili, pratili su ih poput sena. Bili su sinovi, deca, muževi, očevi, braća, bili su Srbi, bili su ljudi nezaborava, bili su oni što bacaju senu, sve ono što srpstvu prlja obraz. Takvi ne umiru svaki dan. Zahvalimo svim roditeljima, koji su imali takve sinove, nosimo ih u srcu, u oku, kao slavu, kao ponos, kao bolno viteštvo, budimo dostojni njihovih imena, njihove besmrtnosti. Reči su mi slabe i nemoćne naspram njihove veličine i vrednosti.
3
Soko Joševački
Kolo smrti PREDGOVOR
Raditi i ratovati u bivšoj Jugoslaviji znači ući u svet paralelnih istina. Kuda god da pođete nailazite na isto, čvrsto uverenje da je za posrnuće tog prostora uvek kriv neko drugi a ne sopstvena strana. Rat je izbrisao bilo kakvu naviku samokritike koju su Srbi, Hrvati, muslimani i Slovenci nekada možda posedovali. Svaka nacija je prihvatila svoju istinu u kojoj je uvek samo ona žrtva a nikada počinilac. Mnogi, govorili su sa čvrstim ubeđenjem da njihov narod nema nikakve krivice i da su njihove akcije bezgrešne. Pisanje bilo kakvog savremenog zapisa o jugoslovenskim ratovima značilo bi navigaciju kroz uzburkanu vodu, ne toliko namernog nepoštenja, koliko prikrivene samoobmane. Ovo se ne odnosi samo na mnoge ratnike već nažalost i na one koji su dolazili sa dobrim namerama da donesu mir. Mi plovimo ovim vodama već više od tri decenije. Ponekad struje postanu poznate, ali one i dalje mogu prevariti. Bilo kakve greške u tumačenjima koje ova knjiga kao rezultat toga sadrži su, naravno, naše sopstvene. Kada su se umešali u okršaj, međunarodni posrednici ponašali su se kao da je potpuno jasno da je rat uzaludan i iracionalan; kao da se od njih traži samo da ubede strane u sukobu da poveruju u ovaj altruizam i, kao da će, kada im skinu koprenu s očiju, topovi zaćutati. Diplomate često nisu shvatale da su ovaj naizgled haotičan rat zastrašujuće racionalno vodili akteri dugoročne borbe za vlast. Napisao sam ovu knjigu da bih pokazao koje su odluke dovele do užasa i razaranja. Ona predstavlja pokušaj da se, precizno i neostrašćeno, utvrde najznačajniji događaji, tajni sastanci, kako oni koji su doveli do rata tako i oni koji su usledili posle započinjanja borbi i da se ti događaji, putokazi na putu ka katastrofi - rekonstruišu na osnovu opisa ljudi koji su u njima učestvovali. Ova knjiga ne optužuje, ne oslobađa, ne pravda nijednog od aktera tragedije koja se dogodila. Ona jednostavno nastoji da navede ono što se dogodilo i da kaže zašto i po čijem nalogu. Rat u Jugoslaviji nije izbio zbog greške međunarodne zajednice. Planirali su ga i vodili Jugosloveni. Rat nije bio istorijski neizbežan. Pokušaj da se katastrofa koja je zahvatila jugoslovenske narode pripiše nezadrživoj stihiji izgovor je da se izbegne bavljenje centralnom dinamikom rata. Osim toga, takav pristup dozvoljava krivcu da se izvuče. Time se, istovremeno, opravdava i odugovlačenje Zapada da sa dovoljno volje i energije interveniše u cilju okončanja rata. U ovoj knjizi nastojim da utvrdim zašto vlade zapadnih zemalja nisu odlučno intervenisale i analiziram kako su to konačno učinile. Knjiga je prikaz života na liniji fronta “nas koji smo bili tamo gde je bilo užasno”. Skicirao sam osnovne faze nasilne dezintegracije zemlje, onako kako sam ih ja video. U ovom kontekstu i u bezuspešnom nastojanju da knjigu svedem na razumnu dužinu, mnogi događaji morali su da budu izostavljeni. Sudbina Makedonije nije ni pomenuta. Unekoliko specifične i nešto šire okolnosti u kojima se nalazi, omogućavaju da se ona izdvoji od svojih severnih suseda. Osim toga, ostavio sam u velikoj meri nedorečen i tekući, još uvek nerešen konflikt između Beograda i Albanaca na Kosovu, iako je baš tu bilo prvo žarište konflikta i prva otuđena zajednica protiv koje je angažovana Armija. Kosovo ulazi u moju priču samo utoliko što predstavlja centar moderne srpske mitologije, i što je upravo jadanje male srpske manjine na Kosovu protiv etničkih Albanaca bila prva karta na koju je zaigrao Milošević. Nisam dao ni hroniku sudbine opozicionih pokreta u raznim republikama. Rat je otvrdnuo javno mnjenje i ojačao osnovu moći republičkih lidera; oni su bili glavni akteri u ovoj katastrofi. 4
Kolo smrti Soko Joševački Čitalac mora imati u vidu da u nekim slučajevima nisam mogao koristiti neke originalne izvore, zbog toga što su mi bili nedostupni ili iz drugih razloga. U opisivanju pojedinih događaja oslanjao sam se na sopstveno prosuđivanje, na još uvek sveža sećanja, ali i na video i druge zapise i brojna dokumenta koje sam na vešt način uspeo koristiti. U pogledu sistematizacije sadržaja knjige, kombinovani su tematska obrada i hronološki red zbivanja. Zbog toga čitaoca ne treba iznenaditi što se neki događaji iz 1989.godine nalaze u II, III, a neki iz 1993. ili 1995. u I delu knjige. U tim slučajevima primat je imao tematski pristup. Međutim, u okviru svakog poglavlja zbivanja su data hronološkim redom. U knjizi su našli mesto i neki događaji koji sami po sebi, prema značaju, ne bi to zasluživali, ali svojim sadržajem pomažu u odslikavanju političke i društvene klime posmatranog perioda. U obradi materije primenjen je uglavnom narativni, a delimično i hronološkoanalitički metod. Izdavanje ove knjige zahtevalo je i materijalna sredstva, koja je jedan veliki prijatelj izdvojio, uveren da će budućim generacijama ovakva dokumenta biti korisna. Tekstove sam pisao u periodu od 1991.godine a to je trajalo sve do 1998.godine, mada sam se ograničio najvećim delom na period 1991.-1995. godina
5
Kolo smrti SRBI I STVARANJE JUGOSLAVIJE
Soko Joševački
Za istoriju srpskog naroda karakteristični su česti duboki prelomi i prekretnice, koji su stvarali potpuno nove istorijske okolnosti. Najveći diskontinuitet nastao je slomom srpske srednjovekovne države i raseljavanjem naroda ka severu i zapadu. Migracije su bile obeležje vremena robovanja pod Osmanlijama, tako da je veliki deo srpskog naroda živeo van nekadašnje matične države. Taj problem imao je i drugu dimenziju - određivanje životnog prostora i, u skladu sa tim, Granica srpske države. Tako se istorijski faktor preplitao sa
etničkim iusložnjavao planove i napore za definisanjem teritorije na kojoj bi srpski narod formirao svoju državu. Zato jeu poslednja dva veka srpsko nacionalno pitanje, uvek kroz ratove, više puta otvarano, ali nikada nije konačno rešeno. Moderno razdoblje srpske istorije počelo je Karađorđevim ustankom 1804. kada je otvoreno srpsko nacionalno pitanje. U narednom periodu, sve do savremene epohe, zajedno sa borbom za nacionalno oslobođenje vođena je i borba za ujedinjenje srpskog naroda na njegovim istorijskim i etničkim teritorijama. Glavni ograničavajući faktor srpske nacionalne integracije bio je položaj srpskog naroda na Balkanu, kao i sukobi interesa velikih sila, što 6
Kolo smrti Soko Joševački će do posebnog izražaja doći u Prvom svetskom ratu. Nestankom srpskih država u XV veku slabila je i tradicija o srpskoj državnosti. Projekte obnove srpske države radili su pojedinci, a nijedan plan nije išao dalje od okupljanja srpskih zemalja u Turskoj ili Austriji, i to kao vazalnih država. Osim toga, sve do poslednjeg austrijsko-turskog rata (1788.-1791.) kod Srba je postojala zabluda da im slobodu može doneti samo Austrija. Stoga je najveća tekovina Karađorđevog ustanka bilo sticanje svesti o državi koja se stvara sopstvenom borbom i snagama. Takođe, tadaje formirano uverenje o ujedinjenju srpskog naroda - ideja oslobođenja nosila je u sebi ideju ujedinjenja. Iako nedovoljno razrađeni, ustanički planovi sadržavali su misao o zajedničkoj srpskoj državi. Osnovni element u nacionalnoj politici kneza Miloša Obrenovića bio je radu pravcu teritorijalnog proširenja i sticanja nezavisnosti Srbije, a zatim pomaganje još neoslobođenog srpskog i ostalih balkanskih naroda. Samo postojanje srpske države najviše je budilo nacionalnu svest. Sve se više osećala potreba povezivanja i zbližavanja Srba, rasutih na teritorijama dva carstva. Do kraja svoje prve vladavine, knez Miloš nije napuštao ideju o stvaranju jake i nezavisne srpske države koju bi sačinjavale Srbija, Bosna i Hercegovina, Stara Srbija, kao i Crna Gora. Srpska politička elita sve je više u Srbiji videla vođu srpske i južnoslovenske borbe za ujedinjenje, a često je to ujedinjenje izjednačavala sa teritorijalnim
proširenjem same Srbije. Sredinom XIX veka Ilija Garašanin je sastavio Program spoljne i nacionalne politike Srbije na kraju 1844. godine - Načertanije - u kome su iznete osnovne ideje o budućoj srpskoj državi na Balkanu. Prema Garašaninovoj zamisli, prvi čin ujedinjenja srpskog naroda ostvario bi se u državi u koju bi ušli samo Srbi iz Turske. Sledeća etapa, u kojoj bi se izvršilo ujedinjenje sa Srbima iz Austrije, realizovala bi se u doglednoj budućnosti. Da bi se to ostvarilo, što je podrazumevalo uključivanje u sastav države i drugih naroda, Garašaninje bio spreman na veliki prelaz od srpske ka jugoslovenskoj državi, jer bi u nju ušli i Hrvati. Tako je „Velikoj Srbiji“ pretpostavio novu, „Južno-slaviju“ koju bi, pored Srba i Hrvata, činili i Bugari. Osnovna ideja Načertanija bilaje pretvaranje Srbije u jaku državu, sa efikasnom centralizovanom upravom i stajaćom vojskom. Garašaninova vera u centralizam bila je ista kao i kod mnogih evropskih državnika XIX veka koji su regionalizam i federalizam poistovećivali sa anarhijom feudalne vlastele i smatrali da moderna država ne sme da dozvoli takvo rasipanje vlasti. Garašanin nije pokazivao „panslavističku sentimentalnost“ prema Rusiji, već se rukovodio isključivo interesima srpske države. On nije pokazao ni mnogo 7
Kolo smrti Soko Joševački razumevanja za posebnost i tradicije Srba van Srbije i ostalih Južnih Slovena - Srbija je trebalo da stekne punu nezavisnost a potom da se širi. Istorijske okolnosti uputile su srpski kao i druge južnoslovenske narode na ujedinjenje u drugom pravcu. Jugoslovenska država, stvorena 1918., nije isto što i Garašaninova „Južnoslavija“ - bila je to država Srba, Hrvata i Slovenaca, nastala na etničkom principu, raspadom Austro-Ugarske. Ipak, Garašanin je udario temelj srpskoj državotvornoj misli, koja je od tada pred sobom neprestano imala ideju ujedinjenja srpskog naroda, a kao mogućnost i ostalih Južnih Slovena. Krajem XIX veka iskristalisala se osnovna dilema kod srpskih državnika: uvećana Srbija ili Jugoslavija? Prednost je data široj opciji. Tako je Nikola Pašić, u spisu „Sloga Srbo-Hrvata“, predviđao da će glavni spor između Srba i Hrvata nastati oko toga „ko će povesti kolo sabiranja srpskih i hrvatskih zemalja i pod uplivom čije tradicije ima se izvršiti ujedinjenje Srbo-Hrvata“. Zaključio je daje srpski narod zato podesniji, zato što već ima dve nezavisne države. Neposredno uoči Prvog svetskog rata srpska država je, tokom vekova oslobodilačkih ratova, prešla put od vazalne kneževine do nezavisne kraljevine, uvećavši stanovništvo od 480.000 na oko 4,6 miliona i teritoriju od 38.000 km2 na 89.300 km2. Od duboko zaostale
pokrajine Turskog carstva, postala je zemlja koja se modernizovala u skladu sa razvijenim evropskim državama, a politički sistem zasnivao se naustavnoj parlamentarnoj demokratiji, bliskoj Francuskoj. Sve do Balkanskih ratova Srbija je sa tri strane bila okružena carstvima Osmanlija i Habzburga koji su, gubeći unutrašnju snagu, brinuli za svoj opstanak i bili sve manje sposobni da se nose sa međunarodnim problemima. Tako se pozicija Srbije komplikovala, a rešavanje srpskog ujedinjenja bilo je povezano sa krajnje složenim i protivrečnim odnosima velikih sila i sve je više kao ishodišnu tačku imalo stvaranje jugoslovenske države. Time su se srpska i jugoslovenska ideja sve snažnije preplitale. Austrougarska politika prema Srbijiu osnovije imala radikalne namere: uništiti samostalnost srpske države. Od aneksije Bosne i Hercegovine (1908.) uzimani su u obzir planovi o podeli Srbije, najpre između Austro-Ugarske i Bugarske, po mogućstvu i Rumunije (plan Erental); zatim je predviđeno bitno smanjivanje teritorije Srbije, ustupanjem njenih delova susedima (plan Tisa) uz „ispravke“ granica u korist Austro-Ugarske (uzimanjem Mačve i Beograda). Tako je srpsko pitanje postalo pitanje opstanka srpskog naroda. 8
Kolo smrti Soko Joševački Prvobitna koncepcija Nikole Pašića i Narodne radikalne stranke zasnivala se na oslobađanju Srba od turske i austrougarske okupacije. Kada su međunarodne okolnosti to dozvolile, Srbija je pristupila jednoj od etapa: oslobođenju Kosova i Makedonije u Balkanskim ratovima. Sledeći korak trebalo je da usledi tek za 15 do 20 godina - pripremanje srpskog naroda preko Save i Drine za ujedinjenje, kao i jačanje svesti kod Hrvata i Slovenaca o potrebi stvaranja zajedničke države sa Srbijom. Rat je, međutim, presekao te planove. Pašić je o tome kasnije govorio: „Mi smo odmah, čim smo napadnuti, videli da se radi o tome ili da ostanemo živi, i onda ako ostanemo živi, mi moramo tu priliku iskoristiti da oslobodimo svoju braću Hrvate i Slovence, ili ćemo svi propasti. Mi smo stali na gledište i imali smo takvu priliku da ovaj rat vodimo ili za opstanak i ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, ili ćemo propasti “. Jugoslovensku ideju najsnažnije su, osim Srba, prihvatili Slovenci, delom i zbog toga što između ta dva naroda nije bilo spornih pitanja. Još od početka XX veka Srbijaje bila privlačna tačka za mlade, jugoslovenskom idejom zagrejane Slovence. Oni su dolazili u Srbiju, ostajali u njoj da rade, svrstavali se u borbene redove srpske vojske, čak stupali i u komitske (četničke) odrede. U ratovima 19121913. u srpskoj vojsci borio se veći broj dobrovoljaca iz Slovenije, ali njihov tačan broj nije utvrđen. U čvrstom uverenju da će Prvi svetski rat doneti slobodu i slovenačkom narodu, veći broj Slovenaca došao je 1914. u Srbiju i stupio u „bojne redove“ srpske vojske. Slovenački patrioti poštovali su Srbiju ne samo zbog „srodne krvi“, već i zbog toga što je u njoj vladala demokratija, sloboda stvaralaštva; što su se u njoj slobodno širile levičarske ideje i što su u Srbiji za te ideje radili mnogi istaknuti intelektualci; zatim, što je u toj maloj zemlji štampa bila slobodna. Tako su u Srbiju došli Niko Županič, etnolog, istoričar, nacionalni radnik i političar iz Bele krajine, sa svojim bratom Matom; Fran Frančišek Finžgar, književnik, koji je jedan govor završio pokličem: „Jugoslavija ili smrt“. Od samog početka rata 1914. Srbija se našla na udaru zaraćenih sila (i onih koje su se zvanično deklarisale kao njene saveznice). Ona je najduže ostala u Prvom svetskom ratu od ukupno 32 države učesnice svetskog oružanog obračuna: od njegovog prvog do poslednjeg dana. Ona je postala zavisna od međusobnog odmeravanja snaga ondašnjih vodećih država u ratu, iako je imala svoje mesto u borbama i svoju samostalnu politiku u ratu. Borila se u okvirima područja posebnih interesa zaraćenih blokova i pojedinih velikih sila. Tako se od samog početka rata nalazila u zoni i bila objekat pogađanja i kombinatorike sa podelama i preraspodelama teritorija. U prvoj godini svetskog sukoba, pred Srbijom, srpskim narodom za naredna pokolenja, dinastijom, političkim strankama, Narodnom skupštinom i javnim mnjenjem nalazio se najvažniji problem - određivanje ratnih ciljeva. Od toga je zavisilo mnogo: budućnost zemlje i naroda, kao i države u celini. U vladinim krugovima, oko prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića, u Skupštini i javnosti razgovaralo se o potpuno novom nacionalnom programu koji je Srbija trebalo da uobliči i ostvari u toku rata. 9
Kolo smrti Soko Joševački Njega su podsticali vodeći srbijanski intelektualci, a prihvatili političari i prestolonaslednik. Zalagali su se za rešenje jugoslovenskog pitanja - stvaranje zajedničke države Srba, Hrvata i Slovenaca. To je značilo napuštanje nacionalnog programa koji se sprovodio za vreme vladavine kralja Petra I Karađorđevića, tj. oslobođenje i ujedinjenje srpskog naroda. Za vreme Prvog svetskog rata antisrpsku propagandu u Sloveniji vodio je samo vođa katoličke Slovenske ljudske stranke Ivan Šušterčič. On je objavio prve šovinističke stihove („Bojni grom“) i svoj pozdrav „Braći Bugarima“ kada su oni 1915. ušli u rat protiv Srbije. Već u leto 1914. godine razmatrale su se i određivale granice buduće države, preduzimali koraci da se obezbedi podrška velikih sila, posebno Rusije. Izgledi za ostvarenje jugoslovenskog programa nisu bili veliki, niti je ta politika bila realna. Srpski vladini krugovi isticali su kako je stvaranje jugoslovenske države bio trajan cilj srpske istorije, put da se premoste verske razlike, da se ostvari ideologija sveslovenstva. Uverenje da će rat kratko trajati, imalo je u tome važnu ulogu. Kako se pokazalo tokom narednih godina, to su bile neosnovane pretpostavke, nerealne i neostvarive. One nisu odgovarale osnovnim interesima srpskog naroda i države,
prevazilazile su njihove materijalne mogućnosti i stepen duhovnog razvoja. Njihovo ostvarenje dovelo je Srbiju u sukob na život i smrt sa Austro-Ugarskom i Nemačkom, izazvalo nervozu i netrpeljivost kod balkanskih suseda, nedoumice i neodobravanje među saveznicima, otvoren otpor Italije, neprijateljstvo Vatikana i Rimokatoličke crkve. Najzad, bila je zanemarena želja i volja onih koji su trebali da postanu deo te države. To je bilo previše za malu zemlju izloženu mnogobrojnim nevoljama u borbi za opstanak. Još u prvoj ratnoj godini, posle krvavih bitaka na Ceru i Kolubari, srpska vlada je formulisala ideju o ujedinjenju svih južnoslovenskih narodau jednu državnu zajednicu. Narodna skupštinaje 7. decembra 1914., na zasedanju u Nišu, usvojila Deklaraciju u kojoj je, kao osnovni ratni cilj Srbije, prihvatila jugoslovensko ujedinjenje. Ovaj dokument ušao je u istoriju kao Niška deklaracija i predstavljao je prvi konkretan korak u realizaciji ideje ujedinjenja. Izjavu je pročitao Nikola Pašić: „ Srpska vlada će sve svoje sile staviti u službu velike stvari i srpske države i srpsko-hrvatskog i slovenačkog plemena. Vlada smatra kao svoj najglavniji i u ovim sudbonosnim trenucima jedini zadatak, da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja, koje je postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca “. 10