Kriza morala 1.

Soko Joševački

Kriza morala

Soko Joševački

Kriza morala

2

Soko Joševački

Kriza morala PREDGOVOR

Malo je ljudi koji su spremni ponuditi najvrednije što imaju, svoj život. U takve malobrojne, svakako spadaju dobrovoljci. Njih rat nije zatekao u jedinici, niti im je poštar uručio poziv za mobilizaciju.

Njih na ratište nije dovela zaprećena dugogodišnja zatvorska kazna za neodazivanje na mobilizaciju ili presuda za dezerterstvo, ukoliko su se zatekli u jedinici, kada je rat počeo. Oni su znali kuda se upućuju, stavljajući sudbinu svog naroda ispred lične. Zato su dobrovoljci najčasniji ljudi. Svuda u svetu. Kod svakog naroda koji ceni svoju slobodu.

Samo kod nas u glavama i novinarskim perima pojedinih interesnih grupa, reč „dobrovoljci”, umesto kroz padeže i lica, kao svaka druga imenica, svoje značenje menja u: pripadnici paravojnih formacija, pljačkaši, ili još gore, ratni zločinci.

Tako pričaju i pišu pobegulje, nečasni ljudi, predstavnici pojedinih nevladinih organizacija, plaćeni novinari ili unajmljeni intelektualci, a poznato je, da su unajmljeni magarac ili kamila, mnogo korisniji od unajmljenog intelektualca ili novinara.

3

Soko Joševački

Kriza morala *****

U tom vremenu, evropska diplomatija preuzima štafetnu palicu rešavanja krize na prostorima eks-Jugoslavije. Vodeća uloga pripada Nemačkoj, iako se za posrednike i pregovarače biraju manje poznati predstavnici drugih zemalja. Sve je rađeno pod firmom “Pružanja dobrih usluga”, ali se neumitno realizovao scenario američkih vestern filmova.

Medijski i diplomatski stvara se nepopravljiva slika o “dobrim” i “lošim” momcima.

Dobrima će se sve oprostiti. Neće se videti ni kada ubijaju golobrade pripadnike JNA po slovenačkim vrletima, niti kada proteruju članove oficirskih porodica. Oni će biti dobri, ne zato šta to stvarno jesu, već zbog toga što treba da posluže nekom cilju. S druge strane se uvek projektuju “loši” momci kojima nikakva dela, činjenja ili uzdržavanja, neće pomoći da se o njima promeni slika. Ovaj scenario je urađen bez griže savesti, ili bilo kakvih emocija. Neko u ovoj igri je jednostavno morao da bude “indijanac”.

Ali, to još ne znači ništa, pobuniće se neko dobronameran, koji se ne slaže sa ovom tezom. To kakve su nam uloge namenili možda jeste tačno, ali nikako ne oslobađa obaveze da svi, a naročito “loši”, ne urade sve da takvi stvarno ne bi bili. “Loši” su dužni da pokažu i dokažu da nisu takvi, ili da nisu svi takvi, kažnjavajući one iz svojih redova koji podržavaju sliku stvorenu o njima.

Naravno, ovo je u osnovi tačno i jedino ispravno. Ipak, ima jedna istorijska okolnost kada ova elementarna istina ne može biti operativna. Ona se vezuje uz građanski rat na teritorijama koje su već iskusile brojne krvave sukobe kroz istoriju. Kada su, u takvim okolnostima, unapred podeljene uloge zločinca i žrtve, nezavisno od stvarnih dešavanja, aktivira se spirala unutrašnjeg zla. “Loši” su već optuženi za brojna nedela pa, jedno više ili manje, po njihovoj logici, ništa ne menja na suštini. “Dobrima” se, zbog višeg cilja, štošta oprašta, a ekstremni slučajevi se podvode pod osvetu, koju niko ne odobrava, ali mnogi mogu da razumeju.

Rat, inače, kod ljudi razvija i najbolje i najgore osobine, s tim da ove druge često prevladaju i daju osnovna obeležja zbivanjima. Građanski rat među ljudima koji govore istim jezikom i pamte prethodne sudbine, mnogostruko potencira nataloženo i prikrivano zlo. Teško je ovo bilo objasniti uglađenim diplomatama koji su pohodili zemlju na ivici sukoba. Tek su retki bili u stanju da naslute strašne posledice koje su se nadnosile nad ovim prostorima. Njihov glas je bio zaglušen bukom ostvarenja “tisućugodišnjih” zahteva za državom i nesuvislom pričom o nepomirljivosti civilizacijskih, kulturnih i religijskih razlika između naroda koji od postanka žive jedni pored drugih i među kojima može da vlada mir, samo ukoliko su ravnopravni i jednako uvaženi građani etnički izmešanih područja.

Tadašnja Evropska zajednica imala je sredstvo za sprečavanje sukoba i građanskog rata. Ona je za to sredstvo znala. U više navrata je to od nje i traženo, ali se nije opredelila da ga primeni. Čarobna formula (možda je to najbolji naziv) bila je više nego jednostavna.

Evropa je trebalo da kaže svima, predstavnicima jugoslovenskih republika i predstavnicima sukobljenih nacionalnih grupacija unutar pojedinih republika, da svi imaju jednaka prava i jednake izglede da se pridruže Evropskoj zajednici i postanu deo porodice evropskih naroda, što suštinski svi oni odavno već i jesu.

SFR Jugoslavija nije mogla naći rešenje za svoje unutrašnje sukobe i nagomilane federalno-konfederalne suprotnosti iz Ustava iz 1974. godine. S druge strane, svi su isticali svoja evropska opredeljenja, što je značilo da su svi spremni da žrtvuju deo sopstvenog suvereniteta, radi dobrobiti koju pruža potpuna evropska integracija, dakle, zajednica mnogo većih razmera od tadašnje jugoslovenske. Računica i poruka se nametala sama po 4

Kriza morala Soko Joševački sebi. Ako ne možete zajedno u Evropu - trebalo nam je biti rečeno - onda to uradite svako za sebe, ali po istim pravilima i po usaglašenoj dinamici?!

Evropska zajednica, kasnije Unija, imala je sličan primer u izgradnji evropske kuće.

Sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, Portugalija je bila suočena sa velikim unutrašnjim problemima. Evropska zajednica je, svim stranama, ponudila prihvatanje standarda i normi evropskog zajedništva i što skoriji prijem u svoje redove. Portugalija je dobila šansu i, srećom, iskoristila je. Podsećao sam svakog svog sagovornika iz na ovaj primer i pretpostavljao sličnu šansu za SFRJ. Svi su se oduševljeno slagali i isticali da deluju u skladu sa takvom praksom, iako su mnogi radili potpuno suprotno. Efekti njihove diplomatije bili su slični delovanju upaljača na bombi. Eksplozivni i ubojni delovi eksjugoslovenske bombe držali su se u neko inertnoj ravnoteži (straha, nemoći ili nečeg sličnog). Eksplodirali su kada je Evropa uskratila jednaka prava svima. Kada je Evropska diplomatija pokazala da rat daje rezultalte i da je pitanje krivice već vezano uz Srbiju, Crnu Goru i srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Jer, prljavi rat koji je vodila slovenačka vrhuška protiv jedinica JNA koje su bile opljačkane unutrašnjom izdajom i uskraćene za bilo kakav borbeni cilj, i te kako se isplatio. Neustavna i kriminalno-zločinačka akcija, nagrađena je međunarodnim priznanjem i uvažavanjem njenog “zalaganja za mir”!?! Kakvu drugu je poruku odatle moglo da izvuče hrvatsko vrhovništvo, osim da započne opšti rat protiv JNA. Što krvaviji, to brže do cilja - međunarodnog priznanja državne samostalnosti? Šta je preostalo bosanskim muslimanima osim da ponove isti scenario, ne obazirući se koliko će krvav biti, shvatajući da je rat sredstvo da budu priznati, pomognuti i sažaljeni? Da ostanu “dobri”, ma koliko ih zaista ostalo, dok bi oni drugi i dalje bili dokazano “loši” momci.

Ova “kritika Evrope” najbolju potvrdu dobija u savremenim zbivanjima. Gotovo deceniju nakon prestanka sukoba na prostorima druge Jugoslavije, dešava se ono što je trebalo da se uradi na početku, pa da ne bude sukoba. Region je dobio novo ime (zapadni Balkan), sve države bivaju ohrabrene (diplomatski izraz za - primorane) da međusobno srađuju, kreiraju se uslovi za slobodan protok ljudi, dobara i kapitala. Svi donose moderne, evropske zakone, koji su u osnovi isti, budući da je svima isti cilj - članstvo u Evropskoj uniji.

U okviru ovoga je posebno karakterističan primjer Crne Gore. Krajem ’91. godine, Evropska zajednica je ukinula sankcije ovoj republici, u znak priznanja za doprinos tadašnjem mirovnom procesu. Sankcije su ostale samo prema Srbiji. Građani Crne Gore su, na referendumu iz marta 1992. godine, ubedljivom većinom odlučili da nastave da žive u zajedničkoj državi (Saveznoj Republici Jugoslaviji) sa republikom Srbijom. Evropska diplomatija, koja se snažno i aktivno protivila ovakvoj odluci, nagradila ju je ponovnim zavođenjem sankcija.

Deset godina kasnije, zbog promenjenog odnosa političkih snaga, aktuelni crnogorski državni vrh deklariše težnju za punom državnom nezavisnošću. Značajna politička većina u Srbiji prihvata ovakvo opredeljenje. Međutim, na scenu stupa evropski komesar za spoljne poslove i bezbednost. Valjda opet pod pretnjom sankcija, crnogorski državni vrh odustaje od projekta samostalnosti i pravi konglomerat koji samo produžava unutrašnju agoniju, ne rešava ništa, osim što izlazi u susret evropskom diktatu. Čas ovakvom, čas onakvom, ali uvek diktatu. Za tih deset godina u unutrašnjem državnom biću ni Crne Gore, niti Srbije, nije došlo do suštinskih promena, koje bi opravdale ovakvu skakutavu evropsku diplomatiju.

Nije se, naravno, ni u samoj Evorpi i konceptu njenog zajedništva, mnogo toga suštinski promenilo. Ostaje, dakle, kao jedina mogućost da se promenila uloga koju je Evropa namenila celom ovom regionu i svakam njegovom posebnom delu. A, raspodela 5

Kriza morala Soko Joševački uloga ne pripada glumcima (bolje reći statistima), ma koliko oni bili sposobni, dobronamerni ili nadareni. To pravo pripada režiserima.

Sva ova razmišljanja nisu pokušaj prebacivanja krivice. Ona ne pretenduju ni da otkriju neku zaveru, ili način funkcionisanja odnosa unutar Evropske unije. Političari iz malih država, nikad neće biti u stanju da ocene motive i predvide odluke državnika velikih zemalja, posebno ne one koje se odnose na njihove zemlje i sudbine. Još je davno Vinston Čerčil rekao da je privilegija velikih da ne moraju da se drže datih obećanja. U skladu sa tim je bio stav Velike Britanije da neće priznati odluke koje su posledica jednostranih akata.

U slučaju krize u SFRJ, to je značilo da neće priznati samostalnost Slovenije, sve dok ne bude pronađeno celovito političko i diplomatsko rešenje za region. Međutim, ona je to uskoro uradila. Javno je obrazloženo da je tako postupljeno u skladu sa ustupcima koje joj je Nemačka ponudila u pogledu poljoprivrednog budžeta Evropske zajednice. Sa ovih prostora se tome niko ne može ni suprotstaviti, niti je to ko mogao predvideti. To su njihovi odnosi u svoj uzajamnoj složenosti. Na ove prostore samo stignu posledice međusobnog prebijanja dugova i potraživanja velikih i moćnih. Posledice, naročito kada su nepovoljne, jedino su i isključivo naše.

Male države mogu da opstanu samo ukoliko postoje jasna i opšteprihvaćena pravila međunarodnog ponašanja. Kada postoje pravila, ima i nade da se predvide tokovi i posledice koje utiču na njih. Kada pravila nema, onda one zavise od kombinacije dobre ili loše konstelacije odnosa moćnih. Mnogo puta sam se setio afričke poslovice - “Trava strada i kad se slonovi tuku i kada vode ljubav”. Dakle, kada su na ovim prostorima najviše trebala pravila međunarodnih odnosa, njih je bilo najmanje. Bipolarna struktura sveta već je bila prošlost, a globalizacija, kao novo ime za dominaciju jedine supersile, nije previše žurila da uopšti nove obrasce poželjnog ponašanja. U takvim opštim prilikama čini se da su jedini došli na svoje nacionalšovinisti, klerofašisti, verski fanatici, lokalne kabadahije i najgori kriminalci, ubice i sadisti. Vrata za zločine i zverstva bila su otvorena.

Rat koji nije bio sprečen, pokazao je svoje užasno lice. Naravno, svaki zločin ima ime svog izvršioca i nalogodavca i njih treba otkriti, a počinioce kazniti.

Pitam se samo, da li to važi i za one glavne majstore ratnih igara? Za one koji stvaraju uslove u kojima se razbuktaju najniže ljudske strasti? Za one koji kao u nekoj šahovskoj igri, zarad dolara, nafte ili nečeg sličnog, žrtvuju čitave države i narode? Pitam se, iako znam odgovor. Bojim se da svi znaju odgovor i posebno se bojim da su se mnogi sa njim pomirili.

U skladu sa onom američkom poslovicom - “Kad već ne možeš da ga pobediš, ti mu se pridruži”, ostale republike su primenjivale ista sredstva. Crna Gora je, na ovaj način privremeno rešila dosta svojih gorućih privrednih problema. Ali, u njenom slučaju, bilansno se radilo o malim sredstvima koja nisu proizvodila veće monetarne poremećaje.

Kada je to uradila Srbija, posledice su već bile očigledne. Prvi su o njima javno progovorili predstavnici Slovenije, optužujući Srbiju da je upala u monetarni sistem zemlje. Afera je bila zaglušujuća. Slovenija se postavila u ulogu branioca Jugoslavije i ponašanje rukovodstva Srbije dopisala u dugačku listu razloga zbog kojih više ne žele da žive u istoj državi. Suština buke se, ipak, svodila na ljutnju što im je ugašen jedan bogat izvor besplatnih sredstava kojima su se pripremali za državnu nezavisnost.

Ekonomski ratovi su preteče, ili bolje rečeno, sastavni deo pravih ratova. Oni su nastavljeni za sve vreme jugoslovenske krize, posebno posle formalnog priznanja državne nezavisnosti bivših jugoslovenskih republika. Štampanjem nacionalnih valuta u Sloveniji i Hrvatskoj, jugoslovenski dinar je izbačen iz upotrebe, ali je fizički ostao u njihovim monetarnim institucijama. Raznim (švercerskim) kanalima, on je vraćen na prostor 6

Kriza morala Soko Joševački Savezne Republike Jugoslavije, gdje je korišćen za kupovinu deviza koje su, opet, dolazile u njihove devizne rezerve. Naši vladini eksperti su izračunali da je na ovoj operaciji, samo Republika Hrvatska, iznela sa ovih prostora 2,4 milijarde američkih dolara. Kasnije, nijedna republika nije pristala da, kroz sporazum o sukcesiji (podeli prava i obaveze iz prethodne države) kompenzuje to što nije postupila u skladu sa međunarodnim standardima i Narodnoj banci Jugoslavije legalno vratila dinare koji više nisu bili u upotrebi.

Državna kriza se prvo odrazila na ekonomsku sferu. Još uvek je bila jedinstvena valuta na svim prostorima, ali više nije postojala centralna kontrolna funkcija Narodne banke Jugoslavije i Službe društvenog knjigovodstva. Tako su, najpre Slovenija i Hrvatska, dobro naplatile svoja politička zalaganja za nezavisnost od Beograda. Sistem koji je primenjen bio je krajnje jednostavan, zato što je bio nezamislivo drzak. Bilo je dovoljno da se na svoje račune (bilo budžeta, bilo neke firme) upiše novo stanje. Najčešće su dodavane nule na kraju, što je raspoloživu sumu novca, po pravilu ustostručavalo. Sa takvim stanjem sticalo se pravo da se povlače sredstva od NBJ, koja nije imala fizičke mogućnosti da proveri kako je došlo do promjene iznosa sredstava na tim računima. Hrvatska se, uz to,

tada “specijalizovala” i za kupovinu strane valute iz deviznih rezervi zemlje, po važećem, a nerealnom kursu. U tome im je obilato pomogao ondašnji savezni premijer Ante Marković, koji je istovremeno odbijao slične zahteve poslovnih banaka iz drugih jugoslovenskih republika. Pamtim da je samo u jednoj transakciji “Zagrebačka banka” kupila 400 miliona US dolara.

Posle velikog i teškog oružanog incidenta u Pakracu došlo je do sukoba i u rejonu Plitvičkih jezera. Tim povodom, odražana je hitna sednica Predsedništva SFRJ, u poslepodnevnim časovima tog istog dana, 31. marta 1991. godine. Predsedavao je Borislav Jović. Učestvovali su i Ante Marković, predsednik SIV, i general Kadijević, savezni sekretar za narodnu odbranu. Bio je pozvan i predsednik Hrvatske Franjo Tuđman, ali on se nije usudio doći u Beograd. Šuškalo se da je bio uhapšen. General Kadijević je opširno i uopšteno informisao o dotadašnjim događajima. Ili tada nije znao, ili nije hteo da kaže da je sukob bio veoma oštar i da su hrvatske snage kod Plitvica pretrpele velike i teške gubitke. On je podsetio na ranije oduke Predsedništva i ovlašćenja koja na osnovu njih ima JNA. Svi članovi Predsedništva, uključujući i Stjepana Mesića, bili su za to da se odluke i naređenja ispoštuju. Svi su znali da se dalji sukobi mogu izbeći samo ukoliko Tuđman 7

Kriza morala Soko Joševački naredi da se povuku njegove policijske snage. Ali, on nije bio tu, a Mesić ga, navodno, nije mogao telefonom ubediti da donese takvu odluku.

Da bi se napravio još jedan pokušaj dobre volje, na predlog Ante Markovića, određena je delegacija za sastanak sa Tuđmanom, odmah, te iste večeri u Zagrebu. U delegaciju su predloženi Vasil Tupurkovski (Makedonija) i Bogić Bogićević (BiH).

Predloženo je da i Momir Bulatović bude u njenom sastavu. Na početku Momir je mislio da je u pitanju šala, a onda je i sam prihvatio argumente koji su govorili u prilog ovom predlogu. Naime, obrazložio je general Kadijević, ozbiljnost poruke koju treba preneti, dopunski će pojačati i Bulatovićevo prisustvo, budući da je nedvosmisleno bio na potpuno suprotnoj strani od Tuđmanove politike. Kada bi Momir sada ponovo odlučivao o istoj stvari, ne bih bio siguran da bi, kao onda, bez razmišljanja otišao u Zagreb. Predsedništvo SFRJ je napravilo pauzu, a delegacija je sela u specijalni avion. Dogovoreno je bilo da poseta bude tajna. U tada povišenoj temperaturi to je svima odgovaralo. Posebno je na tome insistirao hrvatski predsednik.

Zagreb je te martovske večeri ličio na zamrznuti grad. Ili je to tek izgledalo iz automobila koji je sumanuto jurio pod snažnom policijskom pratnjom. Megafon iz prvih kola je upozoravao sve vozače da se ne kreću, a oni su zaista bili nemi i nepokretni.

Ovakva disciplina jednostavno ne bi bila moguća u Podgorici ili u Beogradu. Ovde su čak i pešaci stajali dok je “eskort” tutnjao pored njih. Banski dvori, sedište predsednika Republike Hrvatske, predstavljali su raskošno uređenu tvrđavu. Možda je baš zbog tog sjaja, inače uvek besprekorno obučeni Tuđman, izgledao neuobičajeno bled. Odavao je utisak umornog i ispenog čoveka. Tek kasnije shvatili su da je, u stvari, bio veoma uplašen.

Na početku se obratio Bulatoviću, zahvalio se što je ovaj došao, dodavši da zna koliko je to za njega bilo teško.” Umesto toga, Bulatović je kurtoazno rekao da to nije ni važno, ukoliko bude od koristi i doprinese da se ne gine uludo, bilo sa koje strane. Razgovor nije trajao više od jednog sata. Sporazum je postignut. Hrvatske snage neće nastaviti svoje aktivnosti u rejonu Plitvičkih jezera. U samom razgovoru Bulatović nije mnogo učestvovao. Nije ni bilo potrebe da se posebno ubeđuju. Prilikom pozdravljanja, Bulatović je Tuđmanu kratko rekao da je odlučio hrabro i pametno. Ali, jedan drugi detalj zaslužuje pažnju. Odmah po dolasku u Banske dvore i susretu sa Tuđmanom, pojavio se kamerman i počeo da snima. Prvi se pobunio Vasil Tupurkovski i podsetio Tuđmana na dogovor oko karaktera sastanka. Ovaj je rekao da je to njegov lični snimatelj i da se snimci prave samo zbog njegove dokumentacije i svečano im je dao reč da snimak neće biti objavljen.

Posle sastanka otišli su na aerodrom. Ulazeći u avion čuli su da hrvatski državni mediji emituju vest da je delegacija Predsedništva SFRJ posetila Tuđmana. Intonacija je bila da je do posete došlo zbog njegove snage, odnosno slabosti federalnog vrha koji ne može da funkcioniše bez njega. Očigledno, reč predsednika države nije “držala vodu” ni pun sat vremena. Time je bilo rešeno i pitanje kako će Tuđman ispoštovati ostale obaveze koje je na sastanku preuzeo. Ipak, po dolasku u Beograd, nastavljena je sednica Predsedništva SFRJ. Obavestili su o Tuđmanovoj odluci da naredi povlačenje policijskih snaga. Predsedništvo SFRJ, na osnovu toga, naredilo je prekid vatre jedinicama JNA i utvrdilo plan konkretnih aktivnosti na smirivanju ovog kriznog žarišta. Nepuna dva dana kasnije (2. april) jugoslovensko Predsedništvo je konstatovalo da hrvatska strana nije ispoštovala svoju odluku o povlačenju, pa je, još jednom, javno zahtevalo od rukovodstva Hrvatske da svoju odluku o povlačenju svih snaga koje su na područje Plitivca došle sa strane, sprovede do 15 časova, 2. aprila 1991. godine. Predsedništvo je naredilo jedinicama JNA da se angažuju na održavanju reda i mira na području Plitvica, sve dok se ne postigne politički dogovor o rešenju nastalog stanja. Konačno, sukob nije bio sprečen.

8

Kriza morala Soko Joševački Sednice Predsedništva su, po pravilu, zatvorene za javnost. Na njima se snima svaka izgovorena riječ. Stenogrami imaju zaštitu - “državna tajna”, a javno se saopštava samo osnovna poruka sadržana u nemuštim službenim saopštenjima. Javne su, takođe, bile i naknadne interpretacije pojedinih učesnika. One, naravno, najčešće nisu bile istinite, budući da su bile usmerene prema jačanju govornikove pozicije pred svojim biračima.

Sastanak u Vili “Stojčevac” kod Sarajeva je održan 6. juna 1991. godine. Rasprava je trebalo da bude vođena o zajedničkom predlogu predsednika Izetbegovića i Gligorova.

Pod naslovom “Platforma o budućoj jugoslovenskoj zajednici”, oni su napravili kompromisni predlog. Njegovu osnovu je predstavljao stav da suverene jugoslovenske republike formiraju državnu zajednicu koja bi imala međunarodno-pravni subjektivitet, iako bi izvorni subjektivitet pripadao republikama(!?) Materijal je ambiciozno (na osam strana) razradio ovaj pokušaj kompromisa. Sve je to zvučalo primamljivo, iako se osećalo da se radi o spajanju nespojivih elemenata, odnosno da je primena ovakvih rešenja suštinski nemoguća.

Budući da je ovaj dokument publikovan, novinari i ukupna javnost dali su mu tretman poslednje šanse. U mnogim glavama je bilo ubeđenje da ko ne prihvati ovaj kompromis, snosi odgovornost za sasvim izvesnu eskalaciju međunacionalnog nasilja.

Očekivalo se, takođe, da dokument glatko odbiju Milošević i Bulatović, jer su to već uradili srpski članovi Predsedništva BiH, glasajući protiv na sednici na kojoj je predlog utvrđivan. Iz ovoga su se rodile i polujavne pretnje prema njima dvojici. Čak su i neke lokalne novine licitirale sa mogućnošću atentata. Jugoslovenske službe bezbednosti su ovo shvatile ozbiljno. Predložen je poseban režim putovanja, i ova dvojica su pristali na njega.

Bulatović je u Sarajevo stigao sa dva obična automobila, a avion crnogorske vlade je leteo bez putnika i korišćen je samo za povratak. Slobodan Milošević nije došao kolima, kako je bilo očekivano, već avionom savezne vlade. Kao i pre, tako i mnogo puta posle toga, radilo se o rutinskoj predostrožnosti, na koju se čovek navikne i više ga posebno ne opterećuje.

Obezbeđenje bosanskog MUP-a je, međutim, bilo neuobičajeno jako. Čak zastrašujuće.

Policijski psi, dugo naoružanje i bleštavi sjaj mesinga iz rezervnih okvira automatskih pušaka svuda prisutnih čuvara, kao da su širili miris predstojećeg rata. Na to nisu mogli biti imuni ni oni koji je trebalo formalno da ga spreče.

Neposredno pre sastanka, Milošević i Bulatović su razmenili nekoliko reči sa Slobodanom Miloševićem. Povodom ovog predloga nisu ranije razgovarali. Milošević mu je saopštio da je Platforma, po njemu, zbrkan i konfuzan dokument, da je on neće prihvatiti i izrazio očekivanje da i Momir to isto uradi. Ovaj mu je odgovorio da slično misli o dokumentu, ali da je odlučio da ga podrži i založi se za njegovu primenu. Savetovao je Miloševiću da i on uradi isto. Bulatovićevi razlozi su bili: Predlog je predstavljao mehanički kompromis federalnih i konfederalnih rešenja. Sem toga, zagovarao je legalizam, usled čega su federalni elementi (koji im odgovaraju) mogli biti primenjivi, a konfederalni su bili u zoni koju je tek trebalo dogovarati. Predlog je, dalje, sadržavao rokove za realizaciju (jedna do pet godina), što im je posebno odgovaralo, jer se, na taj način, odlagala realizacija već donešenih odluka o proglašenju nezavisnosti nekih republika i sukobi koji su visili u vazduhu. Posebno je bilo važno da se predlog prihvati zbog lociranja krivice. U ovako užarenoj političkoj atmosferi, ko odbije kompromis, biće označen krivcem za sve i svašta. Momir i Slobo su bili potpuno sigurni da, ako prihvate i podrže dokument Izetbegovića i Gligorova, Tuđman i Kučan to neće moći da urade. Pa, ako je neka stvar već osuđena na neuspeh, završili su logiciranje, zašto da to bude formalno zbog njih, a ne nekog drugog?

Bulatović je omao utisak da je Milošević ideju uhvatio u letu. Na sastanku, posle uvodnih obrazloženja, prvi se izjasnio Tuđman. Rekao je da ovaj dokument polazi od 9

Kriza morala Soko Joševački suverenosti republika, čemu Hrvatska teži, te je zato za njega prihvatljiv. Tražio je da se odmah izjasne Milošević i Bulatović, jer ako su oni (videlo se da to očekuje) protiv, onda je bolje da se ne gubi vreme. Kada je Milošević prihvatio Platformu (“kao dobru osnovu za dalji rad”), Tuđmanu nije ostalo ništa drugo nego da, naknadno, povuče svoj prethodno dati pristanak. Bulatovićeva pretpostavka se pokazala tačnom. Ovde se uopšte nije radilo o postizanju sporazuma, već samo o lociranju krivice za njegov izostanak. Uprkos tome što je sve bilo jasno, ulagao su veliki, a besmislen napor, da svi prihvate ovo kompromisno rešenje. To nije imalo smisla iz jednostavnog razloga što Slovenija i Hrvatska nisu želele ništa drugo osim pune samostalnosti i međunarodnog priznanja.

Reči upozorenja na posledice, nisu ostavljale nikakvog traga. Alija Izetbegović je, gotovo vapijući, upozoravao: “Koliko mogu da procijenim, sve druge alternative osim kompromisa, vode u neizvjesnost koja će trajati nekoliko godina na ovim prostorima, i mislim da niko nije u stanju da procijeni kakav bi bio ishod svega toga. Jer je ogroman broj sila i faktora u igri, i držim da niko od nas ne bi mogao da procijeni šta bi se, na kraju krajeva, dogodilo.

Ali, jedna je stvar sigurna, da bismo ušli u fazu neizvjesnosti u Jugoslaviji, na ovim terenima, i s obzirom na to da je svijet naoružan, nažalost, došli bismo u situaciju oružanih konfrontacija. Što se tiče BiH, imam utisak da čak ni oni koji su naoružali svoje narode ne bi imali više kontrole nad njima. To se i sad pokazuje. U nas se događa da na planinama naoružani ljudi susreću civile i ne ponašaju se više kao policija, nego kao obični razbojnici. Imali smo dva-tri takva upozoravajuća incidenta. I po odnosima masa, stranaka, vođstva, imam utisak da neke stranke gube kontrolu nad ljudima i da će se potpuno oteti kontroli. Bilo kakvoj racionalnoj kontroli. Ja se sjećam slika iz Bejruta u kojima se vidi kako mladići obučeni u one džinsove, jednostavno pucaju nasumice.

Zaustave auto i po svojim kriterijumima hapse ljude, tuku, itd, itd.

Krajnje je vrijeme da takav trend zaustavimo. A on će se najvjerovatnije dogoditi.

Jer, nisam siguran da ćemo imati kontrolu nad svim tim. Možemo, još, da uradimo nešto da spriječimo takav razvoj stvari i kada štampa kaže da je to krajnji momenat, najvjerovatnije pogađa dobro stvari. To je krajnje vrijeme da se u tom pravcu nešto uradi.”

Armija je bila i veoma značajan faktor političkog uticaja. U jednopartijskom sistemu imala je posebnu organizaciju Saveza komunista, koja je imala direktan pristup partijskom federalnom vrhu. Svi uticajniji političari nastojali su da imaju što bolje odnose sa Generalštabom, što je ovome davalo realnu političku snagu i uticaj. Između političara i generala formirana je svojevrsna intersna simbioza u kojoj nije bilo lako odrediti ko na koga utiče, ko vodi, a ko biva vođen. Generalima se sviđalo da budu političari. Političari su voleli da izigravaju generale. Istine radi, treba reći da je ovaj proces prisutan u svim državama i svim vojskama sveta. Polovi moći se uvek privlače da bi bili jači. međutim, u SFR Jugoslaviji ovo je bilo posebno izraženo zbog ekonomske snage armije i jednopartijskog sistema. Rečju, stanje je bilo na potpuno suprotnom kraju onoga što se moderno naziva “civilna kontrola vojske”.

U takvim okolnostima, JNA je upala u politički kovitlac nastao rušenjem jednopartijskog (komunističkog) sistema i cepanjem federacije po republičkim (ali, ne i po nacionalnim) granicama. Reakcija je, očekivano, bila prvo politička. Generali su branili Savez komunista Jugoslavije, a kasnije i sami učestvovali u pravljenju političke partije pod nazivom “Savez komunista - Pokret za Jugoslaviju”. Budući da ovaj donkihotovski pokušaj nije ostavio bitnijeg traga na političkoj sceni, JNA se morala opredeljivati između dominantnih političkih opcija. Poput same države čija je ona vojska bila, JNA se počela cepati, takođe, po nacionalnoj liniji. Ona je, u isto vreme, predstavljala kadrovsku bazu za 10

Kriza morala Soko Joševački formiranje novih paravojnih i paramilitarnih organizacija koje su sve češće ulazile u sukob sa delovima njenih komandi i jedinica.

Političke podele koje su rezultirale “etničkim čišćenjem” Armije, bilo je najgore što joj se moglo desiti. JNA je, upravo, stvarana i izgrađivana na principima “bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda i narodnosti”. Zato, nije mogla da se izbori sa “virusom” koji je razjedao osnove njenog postojanja. Jer, i tamo gde nacionalna podela nije izvedena do kraja (dugo su na komandnim mestima ostali generali iz Slovenije i Hrvatske, čak i kada su se njihove matične republike sukobile sa JNA), preispitivani su stvarni motivi zbog kojih su ostali u njoj i rastao je crv sumnje u moguću izdaju. Konačno, jugoslovenska armija je bila obučavana da zemlju brani od spoljnje agresije. Gotovo da nije bilo planova kako da se postupa u pogledu unutrašnjih pobuna širih razmera, ili samog građanskog rata.

A ono što vojska ne planira i ne provežba, ona ne zna da uradi. Sve je ovo dovelo do toga da se Jugoslovenska narodna armija, u najodsudnijem trenutku postojanja jugoslovenske države, nađe u ulozi džina na kolenima. U njenom posedu, istina, još je bila moćna toljaga,

sa kojom je mogla da par puta zavitla. Ali iz njenih ruku nepovratno je iščilila snaga. Njena moć je sve više bila na rečima, a njene reči više nisu imale presudnu moć.

Ključni momenat u kojem je JNA pokazala svoju nesposobnost da očuva ustavni poredak zemlje i spreči sve jednostrane i protivpravne radnje, ma od koga dolazile, bilo je usvajanje amandmana na Ustav Republike Slovenije. Radilo se o čistom secesionizmu.

Toga su morali biti svesni i sami poslanici slovenačkog parlamenta, jer nigde u svetu ne bi bilo dozvoljeno da se jedna složena, višenacionalna zajednica jednostavno razbije bez obzira na posledice. Ipak, oni su bili odlučni da svoj posao dovedu do kraja. Posao JNA je bio da ih u tome spreči. Ne da ih prinude da ostanu u SFRJ (jer, tada, niti su oni želeli da ostanu sa nama, niti mi da ih zadržavamo), već da samostalnost ostvare na pravno valjan način, ostvarujući svoja prava, ali i poštujući obaveze prema drugima. Na političku silu slovenačkog establišmenta, moglo se odgovoriti jedino drugom silom. Od generala Kadijevića i Generalštaba JNA traženo je (bio sam među zagovornicima tog stava) da naredi desant 63. padobranske brigade i blokira Skupštinu Slovenije, kako bi je sprečio da 11

Kriza morala Soko Joševački donese protivustavne odluke. Ovo nije bilo čija volja, već odluka koju nalaže Ustav i zakoni zemlje koja ima pravo da se brani.

Kadijević se bojao žrtava koje bi ovakva akcija proizvela. Ne sporeći rizik, kontraargument je bio da bi žrtve bile neuporedivo manje od onih do kojih će neminovno doći, ukoliko se zemlja raspadne zbog niza protivpravnih radnji koje izvesno vode u građanski rat. Kadijević je ostao uporan i nije uradio ništa. Kasnije je JNA, opet suprotno izričitoj volji političkog rukovodstva Crne Gore i Srbije, po naređenju Ante Markovića, predsednika SIV, ušla u vojni obračun sa slovenačkom Teritorijalnom odbranom. U tom blickrigu se propisno obrukala, pretrpela teške gubitke u ljudsvu i, što je valjda bio poseban cilj, pokazala svu svoju nesposobnost. Otada se reč izdaja uvukla u glave mnogih ljudi koji su sa užasom gledali golobrade momčiće, regrute JNA, koji su bez prave komande i jasnog cilja, bez municije i sa neispravnim naoružanjem, bili statisti predstave u kojoj je “pobedu odnelo slovenačko oružje”. I sada mi je muka kad se prisetim tog poniženja. Posebno kada je trebalo da, Milošević kao predsednik republike, moli svog slovenačkog kolegu Milana Kučana da pokaže milost prema zarobljenim pripadnicima JNA iz Srbije.

Ovo je bio javno postavljen uslov da bi se uopšte saznalo za njihovu sudbinu, a kasnije i da bi bili pušteni na slobodu. U Crnoj Gori nisu čak ni znali koliko je Crnogoraca u Sloveniji. Oni su, po njima, bili u JNA i na teritoriji Jugoslavije. Bila su im potrebna puna dva dana da iz opština dobiju podatke da se više stotina Crnogoraca nalazi u slovenačkom zarobljeništvu. U isto vreme, na crnogorskom primorju je boravilo više grupa turista iz Slovenije, koji nisu imali ni najmanju neprijatnost zbog ovog prljavog rata.

Bulatović je progutao knedlu, pisao Kučanu i javno ga molio da oslobodi pripadnike JNA iz Crne gore. Ovim povodom su ušli u žestoki sukob sa armijskim vrhom. On je bio iza scene i dobro skrivan od javnosti. Razlog je jednostavan. Koliko god su bili nezadovoljni sa JNA, ona je bila oružana sila koja se suprotstavljala novoformiranim nacionalnim paravojskama. Pri tom, težili su istom cilju - očuvanju Jugoslavije, i taj je cilj opravdao kompromise na koje su pristajali.

JNA je razvijala namensku industriju (proizvodnja oružja i transfer vojne opreme) prema nesvrstanim zemljama, odnosno zemljama trećeg sveta. Vremenom, ova je delatnost postala izrazito profitabilna, naročito za armijsku elitu koja je vodila ove poslove zakopane pod pečatima državnih i vojnih tajni. Unutar zemlje, JNA je imala niz privilegija (pogodnosti u radnom stažu, poseban sistem zdravstvene zaštite...) koje su zapošljavanje u njoj činile dodatno atraktivnim. Stara je istina da u ratu, uvek, prva strada istina.

Tako su i zbivanja oko Dubrovnika imala svoje dve dimenzije. Jedna je bila u realnoj ravni, određena stvarnim događajima i vojnim operacijama. Druga je bila virtuelna, stvorena zbog ogromne gladi svetskih medija povodom ratnih aktivnosti na periferiji grada koji spada u bisere svetske baštine i kulture. Hrvatskoj vladi, koja se borila za simpatije svetske javnosti, ništa nije moglo bolje odgovarati od dramatizacije opsade ovog grada, koja je nazvana “napadom na Dubrovnik”. Međutim, sve se dešavalo pred uključenim kamerama svetskih TV mreža i stalno prisutnim nenaoružanim posmatračima Evropske zajednice. Bio je to pravi mali, moderni televizijski rat. Tako je, odmah po početku opsade grada, gradonačelnik Dubrovnika Petar Poljanić (12. oktobra 1991. god.) izjavio pred TV kamerama da je na Dubrovnik sručeno 15.000 granata. Ta vest je obišla i uznemirila svet.

Sutradan, održan je sastanak predstavnika JNA, čelnika dubrovačke opštine i predstavnika Posmatračke misije EZ, u mestu Močići iznad Cavtata. Član posmatračke misije Adrijan Stinger se posle sastanka obratio novinarima i pozitivno ocenio sastanak.

Novinari su ga pitali da prokomentariše izjavu gradonačelnika Dubrovnika o projektilima koji su ispaljeni na ovaj grad. On je odgovorio da mu “nije poznato” da je na grad palo 12