Kriza morla 3.

Soko Joševački

Kriza morala III

Kriza morala III

Soko Joševački

2

Kriza morala III PREDGOVOR

Soko Joševački

Živimo u vreme kada je za sveopšti uspeh, bilo ekonomski, politički, kulturni, sportski, itd., presudna propaganda i industrija za odnose sa javnošću. Uspeh je zavisan od marketinga, „image-u”, „brandu”, učestalosti pojavljivanja u javnosti. Zato je svaka vlada, državna institucija, preduzeće, projekat, ili javna ličnost osuđena na neuspeh ako nema svog potparola, kabinet za odnose sa javnošću, ili ako ne angažuje specijalizovane PR agencije za svoj marketing. Živimo, dakle, u informaciono doba u kojem je presudno raspolagati obaveštenjima i razviti sopstvene informacione strategije kako bi se obezbedila dominacija svojih obaveštenja, odnosno sprečili protivnici da stvore opozicione informacije. To se dešava u svim područjima i na svim nivoima. Predsednik SAD-a George Bush, imenovao je krajem 2001. specijalnog savetnika za informacioni prostor sa zadatkom da obezbedi čisti informacioni prostor u SAD-u, a informacionu superiornost SAD-a u svetu.

Komentar obrazloženja imenovanja specijalnog savetnika za informacioi prostor bio je vrlo precizan: u industrijsko doba zemlje koje su imale dominaciju na moru i u vazduhu vladale su svetom; u informaciono doba zemlje koje će dominirati informacionim prostorom imaće hegemoniju u svetu.

Informacioni prostor u doba interneta i globalnih procesa saturiran je različitim informacijskim strategijama, i mnoštvom oprečnih poruka, koje se prelivaju globalnim, regionalnim i lokalnim informacionim mrežama. Korisnici su zasićeni informacijama, komunikacijskim vezama i porukama, obaveštenjima koje bi trebale funkcionisati kao dokaz i istina o činjenicama i pojavama.

Realnost je, na žalost, sasvim drugačija. Sa sve većom količinom informacija sve smo dalje od istine i činjenica. Informacije bez analize korisnika čine slepo znanje: niz nevalorizovanih podataka. Znanje koje se gradi na memorisanju informacija je nemo: bez dokaza i argumenata. Zato informacije, u najboljem slučaju, omogućuju da saznamo događaje. Nije daleko od istine ona cinična definicija CNN-a: „CNN – to su oni koji prvi saznaju a zadnji shvate”.

Informacije i činjenice nisu isto. Informacije prenose poruke o događajima i pojavama, te saznanje o tim pojavama i događajima, ali, informacije nisu činjenice. Činjenice su proizvod analize. Činjenice se zasnivaju na dokazima, kako bi analiza o pojedinim događajima bila istinita. Preplavljeni informacijama, sve smo dalje od istine, a često i od dokaza i dokumenata na osnovu kojih bismo mogli graditi procene i saznavati činjenice o događajima. Ako nemamo pristup dokumentima i dokazima, ne možemo imati ni znanje, ni objektivno pamćenje o (prošlim) događajima.

Najveće indoktrinacije javnim znanjem ostvaruju se manipulacijom pamćenja.

Postupak manipulacije se postiže: prećutkivanjem postojećih dokumenata i dokaza; promenom konteksta dokumenatima se pridaju i nova značenja, a „novim” informacijama i porukama menja se pamćenje prema matrici koja je definisana informacionim strategijama.

Informacione strategije imaju za cilj da pamćenje korisnika svedu samo na onaj skup podataka koji se sistemski i planski projektuje i memoriše u informacionom prostoru.

Postupak manipulacije je lakši, ako potencijalni korisnici nemaju prethodnih saznanja o događajima i stvarnom činjeničnom stanju. Tada indoktrinacija može biti potpuna jer se stvara željena, projektovana slika stvarnosti.

3

Kriza morala III Soko Joševački U završnoj fazi kobnog trećeg udara trupa saveza Centralnih sila na Srbiju, na dan 5. decembra 1915. godine, načelnik nemačkog generalštaba general-feldmaršal Erih fon Falkenhajn je ovako procenio situaciju na balkanskom frontu: Srpska vojska se brzo predaje svojoj sudbini. Poslednjih dana novembra njeno južno krilo je uzastopno tučeno od strane bugarskih trupa koje su ga gonile ka Prizrenu, zarobljavajući i delimično rasturajući njegove veće snage. Na severu, slabije formacije Srba, u kontaktu sa prethodnicama 3. austro-ugarske i 11. nemačke armije, doživele su istu sudbinu. Samo je nešto bednih ostataka tih jedinica izbeglo u albanske planine, napuštajući svu svoju artiljeriju i sve drugo što nisu mogli nositi na sebi. Srpska vojska više ne postoji.

I pored toga što je činjenični deo ove procene u tom trenutku bio uglavnom tačan, zaključak oholog nemačkog maršala nije mogao biti dalje od istine. U izuzetno teškim okolnostima dugog i neuspešnog suprotstavljanja nadmoćnom i surovom neprijatelju, srpska vojska je bila desetkovana i materijalno osiromašena, ali ona nije bila uništena. Pošto je godinu dana ranije prvo na Ceru, a onda i na Suvoboru nadljudskim naporom potukla do nogu obesnu soldatesku Dvojne monarhije i izbacila je iz svoje zemlje, pa potom prošla i kroz strahovitu epidemiju pegavog tifusa, njeni austro-ugarski napadači su u jesen 1915. godine krenuli i u treći osvetnički nalet, ovaj put potpomognuti elitnim nemačkim snagama pod komandom general-feldmaršala Augusta fon Makenzena i podržani od strane lešinarski gramzive susedne Bugarske, nestrpljive da se Srbiji osveti za poraze i gubitke teritorija u Makedoniji u toku balkanskog rata 1913. godine. Napadnuta sa tri strane, srpska vojska se žestoko opirala, povlačeći se pred trostruko jačim i opremljenijim neprijateljem, sve dok se krajem novembra te godine nije našla na zapadnoj ivici Kosova polja, poslednjeg neizgubljenog dela svoje nacionalne teritorije. Uzastopni zahtevi srpske vlade i generalštaba, slati u toku tog pedesetodnevnog povlačenja ratnom taboru Antante da Srbiji pomogne akcijom svojih trupa u severnoj Grčkoj, što bi bar olakšalo bugarski pritisak i omogućilo vojsci i izbeglicama da odstupe ka jugu duž železničke pruge ka Solunu, jedine preostale srpsko-savezničke saobraćajne veze ostali su, nažalost, neuslišeni. Rusi su bili predaleko, a englesko-francuski ratni štabovi su oko zbivanja na srpskom ratištu delovali nekoordinisano, sporo i neodlučno. Dve njihove divizije koje su se te jeseni iskrcale u Solunu, stigle su tamo prekasno i posle prvih dodira sa bugarskim snagama južno od Strumice, požurile da se povuku u sigurno zaleđe neutralne Grčke. Krajem novembra srpska vojska je još jednom pokušala da sopstvenim snagama povrati vezu sa saveznicima probojem bugarskih linija u Kačaničkom klancu između Šar planine i Skopske Crne gore i povlačenjem na jug prema Grčkoj, jer se tada pojas slobodne srpske teritorije već suzio na najuža zaleđa Prizrena, Đakovice i Peći. I deset dana pre nego što je maršalu fon Falkenhajnu stigao izveštaj da srpska vojska više ne postoji, predstavnici srpske vlade i Generalštaba su sa regentom Aleksandrom u trpezariji Prizrenske mitropolije, uz jasnu procenu katastrofalnog ratnog stanja još raspravljali o tome šta da se radi sada, kad su ih uzaludne nade u savezničku pomoć dovele do poslednjeg slobodnog parčeta njihove zemlje. Tog dana, u dva sata popodne, u sredini zasvođene prostorije za velikim stolom prekrivenim vojnim mapama sedeli su regent i prestolonaslednik Aleksandar, načelnik generalštaba vojvoda Radomir Putnik, komandanti 2. i 3. armije vojvoda Stepa Stepanović i general Pavle Jurišić Šturm, sedam ministara srpske koncentracione vlade i njen predsednik i ministar inostranih dela Nikola Pašić. Za stolom je vladao totalni mûk, jer su prisutni čekali na konačni izveštaj Putnikovog pomoćnika, pukovnika Pavlovića, o krajnjem ishodu Kačaničke operacije poverene generalu Petru Bojoviću. Dok je za vreme te pauze prestolonaslednik nalakćen na sto usredsređeno čitao novoprispeli izveštaj vojvode Mišića o kritičnom stanju 1. armije ostavljene u zaštitnici kod Srbice i Gornje Kline, premijer Pašić je levom rukom gladio srebrom okovanu dršku svog crnog lakiranog štapa, a desnom lagano i metodično dobovao sa sva četiri prsta po vojnoj 4

Kriza morala III Soko Joševački karti albanskog dela planina Prokletija koja je ležala na stolu pred njim.

Kad pukovnik Pavlović uđe u odaju i krenu ka prestolonasledniku i vojvodi Putniku koji je sedeo do njega, Pašić prestade da dobuje po stolu, a regent skide snosa svoje pincenez naočare i stavi ih u grudni džep svog mundira.

Zaustavivši se između prestolonaslednika i svog pretpostavljenog, vojvode Putnika, pukovnik Pavlović glasom oficira koji raportira izjavi: „Vaše visočanstvo i vojvodo, stigao je izveštaj generala Bojovića da njegov pokušaj proboja kroz Kačanik nije uspeo. Vardarska divizija je potučena i primorana da se povlači. I na gnjilanskom pravcu stanje je sada kritično, jer ovaj neuspeh obara sve naše planove za sjedinjenje sa savezničkim trupama u Grčkoj. Austro-Ugari su već ušli u Prištinu, a Bugari napreduju ka Prizrenu.“ Regent sasluša izveštaj ćuteći i rukom pokaza pukovniku da sedne na stolicu u začelju stola, a onda se okrete Pašiću.

- „Šta vi, gospodine predsedniče, mislite da nam preostaje u ovim okolnostima?“ - „Pa, ovaj, s obzirom da sada ovo rešenje otpada, ostaju nam sve u svemu još tri druge mogućnosti, Vaše visočanstvo, i predlažem da ih sve tri redom razmotrimo.“ - „Tri?“ izusti upitno iznenađeni regent. „Dobro, da čujemo koje su“, nastavi on primetno sarkastičnim tonom. „Nabrojte ih.“ - „Prva je najneprijatnija i znam da je niko ovde ne podržava, ali se ipak mora pomenuti. To je, ovaj, kapitulacija. Druga je njena suprotnost, a to je nastavak borbe na Kosovu do istrebljenja, a treća povlaćenje preko Albanije do mora s nadom da će nas tamo saveznici prihvatiti i pomoći.“ Reč uze vojvoda Putnik. „Kao načelnik generalštaba sve vas obaveštavam da ću u slučaju da odaberete predaju, odmah dati ostavku na svoj položaj jer neću da ja budem taj koji potpisuje kapitulaciju srpske vojske“, izjavi on uzbuđeno, od čega se zagrcnu i zakašlja u napadu astme, zbog čega mu posilni brzo prinese šolju vrelog lipovog čaja. Srknuvši, on se malo primiri i dodade: „A za poseldnju odsudnu bitku na Kosovu, treba da znate da nemamo ni municije ni hrane za otpor duži od desetak dana.“ -“Posle svega kroz šta smo prošli, velju da su za nas i kapitulacija i sveopšta pogibija na Kosovu u potpunosti neprihvatljiva rešenja situacije u kojoj smo. Zato viđu da nam jedino ostaje proboj ka moru i vjera da će nas saveznici tamo prihvatiti“, zaključi odlučno prestolonaslednik, govoreći nazalnim glasom i primetnim crnogorskim izgovorom, dok je nervozno stezao zglobove na prstima ruku tako da su krckali.

-“Slažem se da nam jedino preostaje povlačenje kroz Albaniju“, dodade Ljuba Davidović, ministar prosvete i jedan od vođa samostalne radikalne stranke. „Ali kakve garancije imamo da će nam, kad izbijemo na Jadran, saveznici zaista pomoći?“ -“Pa, ovaj, ja bi’ rek’o da će ovaj put to morati da učine“, umeša se opet Pašić. „Ubeđen sam da će nas u Svetom Jovanu Medovskom i Draču dočekati saveznička flota sa hranom, odećom i nadoknadom oružja i ostale izgubljene ratne opreme. Njihovi poslanici mi to listom garantuju.“ -“Garantovali su nam oni obilnu pomoć i prošle godine, pa poslali granate pogrešnog kalibra“, progunđa ministar privrede Marinković iz naprednjačke stranke. „Ali, ’ajde, ako se mora, poverujmo im opet i pored toga što smo sad u ovom sosu uglavnom njihovim 5

Kriza morala III Soko Joševački nehatom.“ -“Ovaj put se činjenica da je Srbija doživela slom zbog neispunjenja savezničkih obećanja ne sme više zataškavati“, nastavi drugi samostalni radikal u vladi, ministar građevina Milorad Drašković. „To se mora naglasiti i u saopštenju sa ove sednice vojsci i narodu.“ -“Kao i u saopštenju za međunarodnu javnost“, dodade prestolonaslednik.

-“Svet sada treba da zna da je Srbija podlegla jačem neprijatelju i zato što je u toj borbi izdana od svojih nazovi prijatelja.“ Pukovnik Pavlović tiho najavi da bilo kakavi izveštaji za inostranstvo više nisu mogući, jer su od pre tri dana sve telefonske i telegrafske veze sa svetom u prekidu.

-“Objavićemo to pa makar te vesti slali i golubima pismonošama“, odbrusi ljutito regent.

-“Razumem i delim vašu ogorčenost, visočanstvo“, progovori staloženo Pašić, „ali, ovaj, k’o što kažu naši stari, ne treba preoštrom rečju seći jedinu granu na kojoj sedimo. Slažem se da hitno pripremimo memorandum zemljama Antante u kome ćemo im reći da smo ispunili sve svoje savezničke dužnosti do kraja i da u ovom kritičnom času, kad smo primorani da napustimo svoju državnu teritoriju, još više očekujemo njihovu pomoć koja je u obostranom interesu. A narodu i vojsci najavićemo da nastavljamo povlačenje do mora gde će nas saveznici prihvatiti i snabdeti svim što nam treba za nastavak borbe.“ -“Generalštab treba da u tom smislu odmah izda armijama potrebne naredbe“, reče regent.

Pukovnik Pavlović na to odgovori: „Predviđajući mogućnost neuspeha na Kačaniku, Vrhovna komanda je još prekjuče odredila armijama pravac povlačenja kroz Albaniju i obavestila crnogorsku Vrhovnu komandu da očekujemo da će nam oni bar za neko vreme obezbediti zaštitnicu protiv austro-ugarske 3. armije.“ -“Odlično“, pohvali ovu inicijativu prestolonaslednik. „Mada sam u poslednje vreme razočaran stavovima kralja Nikole i njegove dvorske kamarile oko otpora neprijatelju, mislim da se možemo osloniti na serdara Vukotića i crnogorsku vojsku da nam u ovom odsudnom trenutku budu od pomoći koliko god mogu.“ -“Jedine neizvesnosti koje ostaju su“, napomenu ministar vojni, pukovnik Rade Bojović, „kako će se prema našoj vojsci poneti Arnauti, i kako ćemo se u pô zime goli i bosi, i sa veoma malo hrane probiti kroz bespuća visokih planina pod snegom i ledom. Zna se da neka od albanskih plemena austrijski agenti pujdaju na nas već duže vremena.“ -“Istina je da su nam neka albanska plemena kao što su Mirditi, koji su katolici, pod austrijskim uticajem postala nenaklonjena“, reče Pašić. „Ali mi već duže vremena pomažemo Esad-pašu Toptanija, koji trenutno kontroliše centralni deo zemlje oko Tirane, Elbasana i Drača. On će nam ostati veran i potpomoći naše povlačenje.“ Izvlačeći iz džepa list papira, on nastavi: „Evo, juče mi je poslao kopiju svog poslednjeg proglasa sunarodnicima koji glasi: Čujte Arnauti i Turci! Kroz Albaniju će prolaziti srpska vojska...

Vojska kao vojska, tražiće od vas da kupi hranu. I plaćaće za to uglavnom papirnom novčnicom od deset dinara. A pošto sam čuo da mnogi danas srpski papirni novac neće da prime, znajte da je ta novčanica od deset dinara ravna turskoj medžediji. I ko pokuša da pobije njenu vrednost, ujedaće se onde gde se niko ne ujeda...“ -“Alal mu vera“, uskliknu ministar finansija Lazar Paču iz Pašićeve radikalne stranke koje su se ređale jedna za drugom.

-“Jesmo li onda svi složni da se prihvati izbor odstupanja ka moru. Ko je za, neka digne ruku“, predloži Pašić dižući svoju.

Svi oko stola, sem prestolonaslednika koji nije glasao, potvrdiše svoju saglasnost. „E, pa onda neka Vrhovna komanda danas izda armijama to naređenje“, zaključi zadovoljno Pašić, „a ja ću sad odmah sopštiti savezničkim poslanicama i šta smo odlučili i šta od njihovih vlada očekujemo.“ Na dan odluke o povlačenju ka moru preko Crne Gore i Albanije, ranjeni kaplar iz 2.

6

Kriza morala III Soko Joševački baterije 10. artiljerijskog puka Drinske divizije II poziva Velizar Dunjić, poreklom iz sela Petkovice pod Cerom, naredbom sanitetske službe srpske Vrhovne komande hitno je otpušten iz vojne bolnice u Kosovskoj Mitrovici sa uputom da se vrati u svoju jedinicu. Bio je to temeljno građen otresit čovek kasnih tridesetih godina sa visokim čelom, ispupčenim jagodicama nad usahlim obrazima i kratkim brčićima nad pravilnim ustima i čvrstom bradom, koja je sada bila obrasla u gustu čekinjastu dlaku poluzalečenog ranjenika koji se duže vremena nije brijao. Iako šrapnelska rana u levo rame, koju je mesec dana ranije zadobio na položaju kod Kraljeva, još nije bila sasvim zarasla, uprava nekadašnje kragujevačke Vojne bolnice ga je pod prinudom svog daljeg povlačenja ka zapadu stavila u grupu lakših i pokretnih ranjenika kojima se više ne može obezbediti bolnički smeštaj.

Velizar je to bez pogovora prihvatio i pored toga što ga je povređeno rame još tištalo, srećan što mu povrede nisu bile takve da se nađe među grupom teških ranjenika koju je bolnica morala da ostavi u Mitrovici. Pred odlazak mu je ruski hirurg, Grigorij Jurjevič Gorbunjin, za srećan put, još jednom pogledao ranu. Očistviši je pažljivo alkoholom i posuvši po celoj površini ozlede kesicu belog antibakterijskog praška, previo je poluzarasli uboj čistim zavojima i rekao: -“Boт, дорогой Вельизар, с вами теперь всë в порятке. Не снимайте повязку за две недели и ваш пазух будет совсем исцелен. И Бог с вами.“ -“Hvala vam, doktore, na svemu“, reče Velizar oblačeći se. „A čuh od sestre Jelice da ste se dobrovoljno javili da ostanete ovde sa nepokretnima.“ -“Да, это верно“, klimnu glavom smireno Rus. „С недвижним раненим некто от врачев должен остать, а я говорю по немецки и ни Фрицов ни Болгаров не боюсь“, objasni on sasvim nonšalantno, kao da je tu reč o nečem što je u ravni prihvatanja dodatnog noćnog dežurstva, a ne dobrovoljnog pada u zarobljeništvo krvoločnoj zločinačkoj vojsci koja je već u bezbroj primera u Srbiji pokazala nepoštovanje međunarodnih konvencija o humanom tretmanu ranjenika, ratnih zarobljenika i civilnog stanovništva. „Nek je Bog s vama za takvu hrabrost, gospodine kapetane“ izjavi odvažno Velizar, skidajući šajkaču da se pokloni lekaru.- „Srbija vam i za to što ste dobrovoljno došli da nam u ratu pomažete već previše duguje, a za odluku da za nju i u zarobljeništvo padnete, ni tri Karđorđeve zvezde nisu dostojna nagrada. Samo Bog milostivi, koji sve vidi, to vam neće zaboraviti.“ „Мне никакие награды, Вельизар, не интересируют. Я врач, хирург“, odgovori doktor šireći ruke. „Моя должностъ помагатъ всем раненим без исключения. Здесъ в болънице теперъ естъ и несколъко австрийских офицеров, и них я видал точно так же как я видал тебя и других Сербов. В болезни и страдании все люди братъя. Надеюсъ да неприятелъ будет ето почитать. А в конце концов есть у нас и загадка ’Счастие дураку помагает!’“ našali se on na kraju i blago nasmeši, tako da mu se duboko plave oči zasjaše na negovanom licu uokvirenom kratko potšišanom prosedom bradom i brkovima.

-“Svaka ti čast, doktore. Nikad te neću zaboraviti“, dodade Velizar zagrcnuvši se skoro od osećanja koja nije umeo da pretvori u reči. Mahnuvši mu rukom, nabi šajkaču duboko na glavu, uze svoj ranac i krenu.

I ruski sanitetski kapetan-dobrovoljac mu mahnu rukom, pa promrmljavši skoro za sebe „Счастливого пути“, izvadi iz džepa okrvavljene bele hirurške kecelje obučene preko mundira paklo „Morave“ i zapali cigaretu, naslonivši se na stablo ogolele lipe. A onda, okrenuvši se sestri koja mu je pomagala sa zavojima, tužno reče: -“Вот, Любинка, теперь и Вельизар нас оставил. А с тех пор когда его принесли в госпиталь, мне казалось что его физиономия б была совершенна для большого плаката сербского солдата.“ 7

Kriza morala III Soko Joševački -“Da, jeste naočit“, složi se bolničarka i prekrstivši se, prošapta: „Nek ga Bog sačuva.“ -“Аминь!“ zaključi Rus i, odbacivši cigaretu, reče: „Ну, кто следующий?“ Osećajući se posle ovog rastanka kao kuče bez gospodara, Velizar se kaljavim putem uputi ka komandi mesta da se tamo raspita kako da stigne do svoga puka i baterije. Usput ispred sebe primeti i svog zemljaka iz sela Lipolista Čedomira Stojnića iz 4. pešadijskog puka Drinske divizije, koji je u bolnici lečen od dizenterije. U poderanim cokulama pričvršćenim žutim kanapom, iznureni Stojnić je laganim korakom pokušavao da zaobiđe najdublje bare po putu. „Čedo, prijatelju, jesi l’ to ti?“ viknu mu Velizar da ga zaustavi.

Pešadinac zastade i okrenuvši se da vidi ko ga zove, prepozna Velizara. -“Ja sam, Veljo, ko bi drugi bio“, reče on hrapavim glasom i nasloni se na plot da sačeka druga.

-“Znači, i tebe otpustili“, reče Velizar kad mu priđe i rukova se sa njim. „Pa ti još i pušku okačili na rame, pasji sinovi, da je slučajno ne zaboraviš!“ -“Ma, sâm sam je, Veljo, tražio pri polasku, jer su me sa njom i doneli u bolnicu. Trebovana

je za vreme mobil’zacije na moje ime i dok sam u službi, ja sam za nju odgovoran. Ali preostala mi samo tri metka u magacinu i to ti je to. Pa reko’ i sebi i komisiji, dva su za Švabu, a onaj treći je, ako se nema kud nego u ropstvo, za mene, pa gotovo.“ -“E, nemojmo, brate, sad misliti na najgore“, prekide ga Velizar. „Najvažnije je da se dokopamo svoji’ jedinica u ovom rasulu, pa će posle, kad je čovek opet sa svojima, biti lakše.

Nego, bogami sam iznenađen da i tebe otpustiše, jer si mnogo oslabio i tebaće ti bar još mesec dana odmora i dobre hrane da se sasvim oporaviš“, dodade on zabrinuto gledajući u potamnelo lice i smršalo telo svoga sagovornika na kome je uniforma visila kao na strašilu sred žitne poljane.

-“Omršavio sam dosta“, priznade Čedomir, „i doktor Rus se dugo dvoumio šta da radi sa mnom. Ali kad ja zatraži’ pušku i reko’ mu ovo o tri metka, on naposletku ma’nu rukom i reče: ’Пойди в свой полк, Чедомир! Ты не родился быть военнопленным!’ Ovu poslednju reč ne razumeh, pa mi sestra Ljubinka protumači da doktor kaže da i ovakav kakav sam nisam za zarobljenika.“ 8

Kriza morala III Soko Joševački Što su se više približavali gradskom centru, gužva jedinica u povlačenju, komore i izbeglica je bivala sve veća, te su se sve teže probijali prema zgradi glavne pošte, gde su im rekli da je komanda mesta. Konačno se uguraše u hodnik u kome je za rasklimatanim pisaćim stolom sedeo umorni potporučnik sa raskopčanim mundirom i ogromnim podočnjacima na neispavanom licu i strpljivo odgovarao na svakojaka pitanja novoprispelih koji su ponajčešće davali utisak da ne znaju sasvim ni gde su ni gde bi trebalo da budu. Kad su i dvoje rekonvalescenata došli na red, Velizar reče oficiru: „Mi smo otpušteni iz bolnice da se vratimo u svoje jedinice. Obojica smo iz Drinske divizije II poziva...“ I ne čekajući da čuje vojnikovo pitanje gde se nalazi ta jedinica, potporučnik odgovori pokazujući prstom na mapi Kosova raširenoj na stolu pred njim: „Poslednje pouzdane vesti o položaju 1. armije koja je u zaštitnici na austro-ugarskom delu fronta su od nakjuče. Tad je armija držala položaje na liniji Buđevo-Novi Pazar-Leposavić. Ali su sa njih još prekjuče potisnuti i pošto se i mi pakujemo jer su Švabe već nadomak Mitrovice, rekao bih vam da je vaša jedinica već negde iza nas prema Peći. Zato krenite smesta putem prema Gornjoj Klini, Srbici i Istoku i tu negde bi trebalo da pronađete svoje.“ -“Razumem, gos’n potporučniče, i hvala na savetu“, odgovori resko Velizar. „A možemo li ovde dobit bar nešto hrane za put, jer nam u bolnici dadoše samo po pola taina? Par cokula za mog pobratima, jer su se njegove sasvim raspale.“ -“Ni ljusku od oraha vam ovde više ne možemo dati. Sve je otišlo, a za pola sata i mi ćemo biti na putu ka Peći. Nego, ako hoćete da se snabdete nečim, javljeno mi je pre sat vremena da je narod na železničkoj stanici obio dve teretne kompozicije rezervi hrane i odeće Vrhovne komande, pa tamo uzmite šta možete ako je još nešto ostalo. Bolje vi nego da ostane Švabi!“ Na železničkoj stanici je tek bio pravi krkljanac. Iz otvorenih furgona prve kompozicije narod je grozničavo razvlačio džakove brašna, pasulja, graška, ječma, zobi i svakakve druge hrane u konzervama, a iz druge vojnu ćebad, delove uniformi, obuću, šatorska krila i bale medicinskih zavoja.

Kad Velizar vide na peronu svu tu gungulu, reče drugu: „Nećeš ti, Čedo, ovako iznuren uspeti da se sa ovima za bilo šta izboriš, nego sedi ovde a ja ću ti doneti šta god mogu da maznem.“ Čedomir ga posluša, ali mu molećivim glasom pomenu: „Samo ako mi par cokula nađeš, biće puna kapa.“ Prošlo je skoro sat vremena pre nego što se Velizar vrati prteći preko zdravog ramena šatorsko krilo puno razne robe.

-“Evo, brate, da vidiš šta sam sve nakupio“, reče on zadihano i razveza svoj teret. „Prvo, nisam mog’o da ti nađem cokule, al’ ti nađo’ par konjičkih čizama, nove novcate. Samo su broj 47, te će ti biti malo velike. Ali to je za ovu zimu dobro. Sa dva ili tri para debeli’ čarapa neće ti mraz moći ništa.“ Čedomir odmah zgrabi čizme da ih obuje, ali ga Velizar zaustavi. „Pa nemoj, rođeni, tek tako na mokre i kaljave noge da to navlačiš. Evo ti smotuljak zavoja prve pomoći da prvo sa njim izbrišeš noge, pa ti onda evo i dva para vuneni’ čarapa da navučeš na noge pre nego što i’ nabiješ u čizme.“ -“E, Bog te blagoslovio, Veljo“, promrmlja Čeda brišući noge zavoje. „Ovakvog poklona u životu nisam dobio.“ -“To je samo početak, zemljače“, upozori ga Velizar. „E, sad od hrane uspeo sam da otud izvučem i po dva taina, četiri riblje konzerve, dve konzerve goveđine i dve platnene kese od po kilo pirinča. Preko toga maznu’ ti ja i dva ćebeta i dva šatorska krila, jer je to po zimi vojniku najpotrebnije. Više nisam mogao ni da ponesem, jer me ovo levo rame dosta tišti.“ -“Pa mi sad imamo ’rane i za gozbu“, uskliknu radosno Čedomir, posmatrajući sve ovo pred 9

Kriza morala III Soko Joševački sobom na šatorskom krilu.

-“Pa, za neko vreme smo snabdeveni“, odgovori oprezniji Velizar. „Ove dve kile pirinča su posebno od velike vajde, jer se to lako u vodi skuva, a kažu da Kinezi samo sa šačicom toga i po ceo dan izdrže. A, da, zamalo da zaboravim“, dodade on sa osmehom i turi ruku u džep svog šinjela. „Iz jednog razbijenog sanduka uze’ ti i ova da šaržera puščane municije. S ona tri u magacinu imaćeš onda dvanaes’ metaka za Švabe pre nego što, ne daj Bože, dođeš do onog sudbonosnog poslednjeg.“ Čedomir se nasmeja i stavi metke u fišekliju. „Dobro je da si se i toga setio, brate.

Od puške brez municije se ni svrake ne plaše.“ Razgovor im prekide artiljerijska kanonada iz pravca Zvečana i fijuk granata koje preko njihovih glava padoše u močvaru pokraj železničke pruge. „Ovo je švapska teška ’aubica, Čedo“, reče uznemireno Velizar. „Po zvuku je prepoznajem. Traži daljinu stanice, pa će nam sledeći plotun sasuti pravo na tintare ako što pre ne odmaglimo odavde.“ I tako su se njih dvojica, napunivši na brzinu svoje ruksake hranom, savivši ćebad u rolne i prebacivši ih preko ramena i ogrnuvši se novim šatorskim krilima da se zaštite od kiše koja je počela da rominja, za tili čas dočepali izlokanog seoskog puta za Gornju Klinu i Istok po kome se kao debela glista koja se od pretovarenosti jedva mrda vukla beskrajna kolona komore i izbeglica.

U kasno popodne 26. novembra 1915. u 2. divizion 77. husarskog puka 9. konjičke divizije je stigla naredba iz Vrhovne komande 11. nemačke armije da se zaustavi na položaju u ibarskoj klisuri u blizini gradića Zvečana i da dalje napredovanje prema Kosovskoj Mitrovici, Prištini i Peći prepusti bugarskoj 6. pešadijskoj diviziji i austro-ugarskim snagama 3. armije. Ordonans je naredbu predao komandantu jedinice, majoru Ulrihu riteru fon Langenu, koji ga je primio u svom na brzinu sklopljenom zelenom šatoru kroz čije su loše spojene krovne šavove sastavljenih šatorskih krila prokišnjavale krupne kapljice jesenje kiše i padale u sivu Pickelhaube majorovog posilnog okrenutu naopačke, tako da je njen ponosni šiljak bio sasvim zabijen u kosovsko blato tačno pored stočića na rasklapanje za kojim je Herr Major sedeo udubljen nad mapom Južne Srbije i Makedonije.

Utegnut u besprekorno skrojenu husarsku uniformu (sa krutim teget okovratnikom svetlo plavog mundira ukrašenog zlatnim pletenicama epoleta na ramenima i dva reda pozlaćenih dugmadi od ramena ka struku), pažljivo ispeglane jahaće pantalone i duboke, lakovane crne čizme sa srebrnim mamuzama, major fon Langen je izgledao kao oličenje elitnog konjičkog pruskog oficira i pored toga što se na tim lakovanim čizmama već nakupilo toliko tutkalaste srpske ilovače koja se jedino upornim trljanjem mokrom krpom i obilnim količinama tople vode mogla sprati. Bio je to vitak, stasit čovek četrdesetih godina plave kose i očiju, visokog čela i otvorenog lica na kome su se najviše isticali dugi negovani brkovi brižljivo uvrnuti i donekle podvijeni nagore. Njihov skulpturisani izgled je jasno odavao činjenicu da ih njihov vlasnik održava u perfektnom stanju time što ih obilato maže voskom i spava sa mrežicom koja ih i u snu održava u željenom stanju. Herr Major je ordonansa primio u društvu svog načelnika štaba, kapetana Gustava Ratenaua, na kome je ista vrsta uniforme, zbog njegove pozamašne telesne težine (koja je za bar tridesetak kilograma nadmašavala idealne konture pruskog husara), izgledala kao zgužvani džak koji je u velikoj opasnosti spontanog paranja po svim šavovima.

Naredba koju je ordonans doneo je bila u dva dela. U prvom delu je glavnokomandujući feldmaršal Makenzen, dajući opštu sintezu ratnog stanja na srpskom ratištu, obrazložio odluku nemačke Vrhovne komande da zbog očiglednog konačnog raspada srpske odbrane, povuče većinu nemačkih trupa 11. armije sa srpskog fronta i prebaci ih na zapadno ratište na kome se odlučivala sudbina ovog ogromnog sukoba velikih sila. U drugom delu naredbe feldmaršal je naznačio da će u Srbiji ostati 77. husarski puk i tri 10