Palanacke br 156 157 web by Palanacke Novine

Избори за савет МЗ Голобок

Убедљива победа коалиције ДС-СПС Страна 4

Познати Паланчани: Данијела Дошен

Архитекта за импозанте димензије Страна 10

Данијела Васиљевић објавила збирку песама

Стихови прожети личним духом Страна 14

Чика Јова Змај и стотине шарених шешира

Најлепши поклон суграђанима Страна 8

лелни живот“, створили су нову „врсту“ - сајбер замлату. Тако оно што је локални жбир, протува и пробисвет раније радио „пешака“, модерна сајбер замлата сада ради из своје собе. Наш јунак, наша сајбер замлата, Павле Јозић - Паја, вероватно под утицајем опојног дима или омамљен шљивовицом коју, како чујем, често носи са собом и конзумира чак и у дворишту Паланачке гимназије, умишљајући да је локални херој и борац за обесправљене, укључио се и у случај жене која је добила отказ зато што је неодговорно

Сајбер замлата „Није интернет направио дебиле од људи, већ нам је омогућио да видимо каквих све дебила има.“

исмо дуго чекали да се у паН ланачком „јавном“ животу појави нова замлата, какве смо

имали у добро познатим ликовима који су, свако у своје време током последњих деценија, изазивали различите реакције суграђана, од безазленог исмејавања до васпитних чврга и ђулоша. Било је и случајева батинања замлате, када претера, али то су били „изузеци, а не правила“. Познато вам је, свакако, на које особе (са упечатљивим надимцима) мислим, јер имена ипак не бих да им помињем на овом месту. Величина бесмисла њихових живота била је готово идентична штети коју су свакодневно производили, „радећи“ као доушници или пласирајући наивном делу јавности лажи и измишљотине. Овог лета добили смо и правог наследника ових познатих „личности“ и то у лику и делу Павла Јозића - Паје бившег директора Јавне установе Културни центар кога је на то место поставила Српска напредна странка, од чијих виђенијих активиста сада можемо чути да су знали да је дечко „залађен“, али нису имали у тој области никога другог са дипломом. Иначе, особа о којој је реч, потписује се као дипломирани драматург („нису ни све будале исте..., неке су дипломиране...“), аудио, визуелни, ац/дц уметник, додуше, за сада без видљиве уметничке биографије. Сва та „знања“ стекао је на факултету у Републици Српској на коме, како тврде упућени, студенти из ових наших крајева могу да падну само са столице. Данашње, актуелно средство комуникације - интернет, односно друштвене мреже које форсирају виртуелни или „пара-

Овог лета добили смо и правог наследника ових познатих ’личности’ и то у лику и делу Павла Јозића - Паје бившег директора Јавне установе Културни центар кога је на то место поставила Српска напредна странка, од чијих виђенијих активиста сада можемо чути да су знали да је дечко ’залађен’, али нису имали у тој области никога другог са дипломом

радила посао хранитељице, а потом потпуно изокренуту причу, на коју су се многи и „упецали“, пласирала путем интернета необавештеној јавности. Безброј пута поновљену манипулацију многи грађани доживели су емотивно мислећи да је поменутој жени одузето сопствено дете, не знајући да посао хранитељице подразумева поштовање веома строгих правила која се науче током посебне обуке, са основним циљем да се заштите сва права детета. За тај посао који обухвата и припрему детета за будуће усвојење, које се такође спроводи по строгој законској процедури, хранитељица прима пристојну плату (предност за усвојење, логично, имају грађани који немају своју децу). Наша сајбер замлата серијом текстова на друштвеној мрежи, а не знајући ништа о случају осим субјективне приче отпуштене хранитељице, изазива веома озбиљно узнемиравање јавности и „буђење“ разних типова из „паралелног света“ који недељама прете клањем, набијањем на колац, паљењем, батинама и отимањем деце запосленима у државној установи чији је посао предмет о коме је овде реч. Стварању атмосфере линча доприносе и бруталне и ненормалне тврдње разних психопата да је дотично дете продато у иностранству, чак и са навођењем назива државе у којој се налази (иако бивша хранитељица, наравно, зна праву истину о томе где је дете смештено, али јој не одговара да о томе инфор-

мише своје интернет-пајташе јер би јој читава „прича“ изгубила „смисао“). Највулгарније увреде и лажи о запосленима у поменутој установи, незамисливе и бoлeсне претње, стотине мејлова препуних лажи послатих на разне адресе - од медија, преко народних посланика, министарстава и премијера, до председника државе - као лавина сручили су се на људе који свој посао раде по законима ове државе. У лудилу и параноји почели су да им се привиђају чак и моји коментари на њиховим Фацебоок страницама, иако на друштвеним мрежама никада нисам написао ни слово. Све то време сајбер замлата „не силази“ са интернета пишући баљезгарије, „хранећи“ разне бoлeснике својим запажањима и размишљањима, перфидно користећи законску спреченост радника државне установе да, због заштите права детета, коментаришу случај у јавности. Наша сајбер замлата због своје генетске глупости не разуме оно што ради, као и опасност коју изазива, залажући се за власт руље наспрам правне државе. Можда би ми га било и жао да ствар није толико озбиљна. Елем, у овом случају, држава је показала да, и те како, постоји. Надлежно министарство у потпуности је подржало рад паланачке установе и потврдило да је све урађено по закону. Државни Заштитник грађана „обрисао је под“ паланачким квази заштитником Србом Илићем који је, чак и без увида у документацију, својим незаконитим мешањем у случај за који није надлежан, додатно узнемирио јавност. Како чујем, од њега је захтевано и да се званично извини радницима државне установе због штете коју је својим деловањем нанео. Вероватно сте приметили да већ дуже време ћути као риба, више не коментарише случај у јавности, већ сада своје незаконите активности реализује „испод жита“. Ипак, плата је плата, пензија је пензија, а тек адвокатске услуге „штићеницима“... Узгред, хиљаде Паланчана, од којих велики број бивших радника „Гоше“, не може чудом да се начуди што је тај „гробар“ њихових некадашњих надања уопште изабран да некога штити. Али да не ширим причу, јер сам већ отео део „туђег“ простора на овој страници, биће дана за паланачког „заштитника“. У том делу овај текст остаће недовршен. Можда и није требало, али морао сам да га напишем. Ако сви „ућутимо“, неће више бити наде и завладаће жабокречина. Заправо, „цртица“ о сајбер замлати је само једна од слика живота који се свима нама догодио. 3

МИЛОЈИЧИЋ (ДС) И ЈЕЛИЋ (СПС) О ЛОКАЛНОЈ ВЛАСТИ У ПАЛАНЦИ

Коалиција веома стабилна - Демократска странка је свесна да је њен најозбиљнији политички партнер, у делатностима чији циљ је просперитет наше општине Социјалистичка партија Србије – нагласио је председник Општине и ОО ДС Радослав Милојичић Кена Радослав Милојичић и Петар Јелић

оводом политичких турбуленција у престоници и смене градоначелника Драгана Ђиласа у јавности су се појавиле шпекулације да ће се то одразити и на стабилност владајуће коалиције у Смедеревској Паланци у којој су доминантне ДС и СПС. Управо такво питање новинари су поставили лидерима ове две партије Радославу Милојичићу Кени који је и председник Општине и Петру Јелићу, његовом заменику. - И на локалном и на парламентарном нивоу, ми желимо да поступамо по принципима свих европских земаља, којима тежимо и којима као народ припадамо – рекао је Милојичић. - Ако желимо да прихватимо европске вредности, морамо коначно да престанемо да се играмо политике. За успех било које општине, за довођење било ког инвеститора, потребна је политичка стабилност. Када нема политичке стабилности ви не можете да се потпуно посветите овом послу. Ја сам поборник тога да онај ко је победио на изборима треба води републику, град или општину. У нашој земљи се директно бира само председник Републике, док се председници градова и општина бирају посредно, што по мом мишљењу није добар систем. Наравно, кривицу сноси и Демократска странка, која није променила изборни закон и

омогућила директан избор градоначелника и председника општина. До пре годину дана смо били на власти у Републици, а то нисмо урадили, и не можемо сада да се жалимо, и да то тражимо од неког другог, јер то није политички фер и коректно. Ако ме питате за актуелне догађаје, мислим да и оно што се тренутно догађа у Београду није политички коректно, иако је у складу са статутом и законима. Ми треба да гледамо у своје двориште. Ситуација у Смедеревској Паланци је специфична. Прошле године смо имали политичку нестабилност. Демократска странка је свесна да је њен најозбиљнији политички партнер, у делатностима чији циљ је просперитет наше општине Социјалистичка партија Србије. Сигуран сам да ће, док се Демократска странка буде питала, наш први коалициони партнер у органима локалне самоуправе бити Социјалистичка партија Србије. Ми смо, на жалост, пробали да направимо другачију коалицију, са СНС, и могу у најкраћим цртама да кажем да је владао хаос у општини Смедеревска Паланка, током та два месеца. Значајне инвестиције, попут изградње фабрике воде, не би дошле у Смедеревску Паланку, да је та коалиција опстала. Заиста је битна политичка стабилност. И зато ће нам и у овом мандату, и у

- Ми смо као општински одбор у значајној мери аутономни у доношењу одлука, нема притисака из централе, а овде је однос снага у бирачком телу приближно једнак ономе какав је био на претходним изборима – рекао је заменик председника Општине и председник ОО СПС, Петар Јелић следећем, СПС бити први политички партнер. Са њима сарађујемо на високом новоу, у интересу наших грађана. Ситуација у Београду није се одразила на наше односе. Ми овде сарађујемо на решавању локалних проблема. Не решавамо ми овде ни споразум о стабилизацији и придруживању, нити се бавимо проблемом суверенитета и територијалног интегритета Косова. Ми се бавимо комуналним проблемима. Направили смо један широк консензус када је реч о решавању проблема у нашем граду. И према речима Петра Јелића, владајућа коалиција је веома стабилна. - Ми смо после избора направили ту коалицију, јер смо и у претходном мандату били у коалицији са Демократском странком – истакао је Јелић. - Додуше, у једном моменту, можда први у Србији, хтели смо да направимо коалицију са Српском напредном странком. Грађани у нашем граду знају шта се све, нажалост, после тога издогађало. После поновног уласка у коалицију са Демократском странком на подручју наше општине, мислим да је политичка ситуација веома стабилна. Подсећам да у Паланци две стран-

ке, ДС и СПС, имају 26 одборника, односно да саме образују већину у локалној скупштини. То је реткост у Србији, да две странке могу саме да образују органе локалне самоуправе. Наравно, ради стабилности, и квалитетнијег, бољег рада, у скупштинској већини имамо и СПО, УРС, НС, СДПС и ЛДП, а за неке значајне одлуке гласају и чланови још неких политичких опција у Скупштини општине, попут Демократске странке Србије. У нашој скупштини, која броји 49 одборника, углавном 30 до 35 одборника гласа за поједине одлуке, што чини политичке прилике у Паланци изузетно стабилним. Ми смо као општински одбор у значајној мери аутономни у доношењу одлука, нема притисака из централе, а овде је однос снага у бирачком телу приближно једнак ономе какав је био на претходним изборима. И зато мислим да је овде политичка ситуација стабилна. СПС је са свим странкама које делују на подручју општине у добрим односима. Отворени смо за разговоре, за предлоге, који су у интересу грађана. Позивам и странке које су у опозицији да помогну у функционисању наше општине.

ИЗБОРИ ЗА САВЕТ МЗ ГОЛОБОК

Убедљива победа коалиције ДС-СПС У

Голобоку су прошлог викенда одржани избори за чланове Савета месне заједнице. Поднете су две листе, коалиције Демократска странка-Социјалистичка партија Србије, и Српске напредне странке. На збору, којим је председавао председник СО, Славољуб Ђурић,

листа ДС-СПС, у процедури јавног гласања, добила је убедљиву подршку. Листа Спрпске напредне странке остала је без иједног гласа, јер су њени предлагачи одлучили да не подигну руке. Чланови Савета МЗ Голобок убудуће ће бити Зоран Павловић, Горан Вељковић, Никола Ивановић,

Новица Вељковић, Драган Милошевић, Радиша Николић и Велибор Михајловић, а на првој седници новоизабрани чланови одлучиће ко ће бити председник Савета. Убедљива победа листе Демократа и Социјалиста у Голобоку показује на само да је коалиција која представља

основу локалне самоуправе у Смедеревској Паланци стабилна, него и да ДС и СПС уживају пуну подршку бирачког тела. В. Којчић

СЕДНИЦА ГЛАВНОГ ОДБОРА ЛДП-А

Спремни за изборе У

Београду је одржана седница Главног одбора Либерално демократске партије на којој је одлучивано о сарадњи са Демократском странком у оквиру припрема за предстојеће изборе.

Овој седници присуствовали су представници паланачког огранка ове партије, на челу са менаџером и чланом ГО, Гораном Дугићем.

ПРОМЕНЕ У ОПШТИНСКОМ ОДБОРУ ЈЕДИНСТВЕНЕ СРБИЈЕ

Станојловић нови председник У

Општинском одбору Јединствене Србије дошло је до промене у врху, па је за повереника постављен Радиша Станојловић. Станојловић је и до пре неколико година био у руководству паланачког огранка ове партије, па се овакво решење може сматрати његовим повратком у „старо јато“. Просторије Јединствене Србије налазе се у згради старог „Јединства“ и отворене су сваког радног дана од 1013 часова.

ктивисти Клуба демократске омладине су у суботу 5. октобра у центру Смедеревске Паланке обележили Међународни дан ненасиља. То је и дан рођења Махатме Гандија, великог индијског државника

Усвојена оставка Симића П Челни човек паланачких Напредњака до одржавања изборне Скупштине биће Дејан Нектаријевић.

СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКА ПАРТИЈА СРБИЈЕ ПОЧЕЛА ПРИПРЕМЕ ЗА ИЗБОРЕ У БЕОГРАДУ

Иван Бауер шеф Изборног штаба оцијалдемократска партија Србије одржала је у Београду редовну седницу Главног одбора, којом је

Седница ГО СДПС одржана је у Великој сали Општине Стари град

и зачетника филозофије и стратегије ненасилног отпора. Штанд младих демократа изазвао је позитивне реакције суграђана.

ОСАМ ГОДИНА ПУПС-А У ПАЛАНЦИ

ПАЛАНАЧКИ НАПРЕДЊАЦИ ДОБИЛИ ПОВЕРЕНИКА

Међународни дан ненасиља А

Радиша Станојловић

осле оставке Радослава Симића на функцију председника Општинског одбора Српске напредне странке у Смедеревској Паланци, коју је усвојио и врх партије, постављен је повереник који ће у наредном периоду водити овај огранак.

АКЦИЈА КЛУБА ДЕМОКРАТСКЕ ОМЛАДИНЕ

председавао председник партије Расим Љајић. На овој седници Главни одбор донео је одлуку о формирању Изборног штаба за предстојеће изборе за Скупштину Града Београда, као и за изборе у Општини Вождовац, а за председника је изабран народни посланик Иван Бауер. Главни одбор такође је донео одлуку о сазивању Другог конгреса Социјалдемократске партије Србије који ће бити одржан у децембру ове године. У раду седнице Главног одбора учествовао је и председник ОО СДПС у Смедеревској Паланци, Дејан Црномарковић.

Обележен дан оснивања - 10 октобар О

пштинска организација ПУПС-а у Смедеревској Паланци обележила је 10. октобра дан оснивања и осмогодишњицу рада. Тим поводом положени су венци на Тргу хероја, а потом је одржана и свечана седница Општинског одбора. Свечаном ручку који је организован у ресторану „Као код куће“, поред чланова, присуствовали су и бројни гости. Д.Ц.

Челни људи паланачког ПУПС-а полажу венац на Тргу хероја

ИЗБОРНА СКУПШТИНА СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКОГ САВЕЗА СРБИЈЕ

Изабрано руководство Општинског одбора О

држана је Скупштина паланачког огранка Социјалдемократског савеза на којој је изабрано руководство ове партије. За председника Општинског одбора изабран је Драгић Јевтић. Изборној Скупштини присуствовали су председник СДС-а Небојша Лековић и потпредседник проф. др Андрија Савић.

Драгић Јевтић

О популизму и другим демонима

а домаћој политичкој сцени током протеклих десетак година, одомаћио се нови отмени тон, који се очитује као „критика популизма“. У духу древних сентенци, отмено се поручује како популизам треба гасити пре него градски пожар, да удовољавање жељама и прохтевима масе води у амбис, да треба бити опрезан, јер популисти никада не спавајау У жаргону – „populizam ante portas“, међутим, често се превиђа да изворно значење термина о коме је реч, у ствари, подразумева подршку широких народних маса неком политичком програму или друштвеној иницијативи. Критикујући популизам, домаћи „људи од акције“, показују да, независно од тога колико су популарни – не верују да народ самостално и непристрасно може да разуме ситуацију у којој се налази. Угађање захтевима великог броја људи, у том смислу, супротставља се демократији, која подразумева „квалификоване“, „артикулисане“ прохтеве, у духу већ зацртане политичке платформе, чија је ригидност, у правилу, сакривена иза запаљивих говора, или душебрижних објашњења монетарних и тржишних експерата. Једноставно речено, када вас „изгласају“, на изборима, то представља јасно изражену вољу народа - док су захтеви бирача, којима је до тога да се хране, облаче и станују (сада, и овде) – популистички, и њима не треба удовољавати, управо ради очувања институција демократског друштва. Интелигенција и представници легално изабраних институција система, јасно, знају када и како треба задовољити потребе демоса, боље него народ сам: „Ко на брду ак имало стоји, више види но онај под брдом!“ У речницима политичке терминологије стоји да популизам подразумева удовољавање захтевима социјално угрожених група, који нису у духу дугорочних интереса и развојних програма. То значи да основне потребе грађана морају да буду санкционисане, ради остварења виших циљева. Непопуларно је отпуштати раднике, али

ако то омогући долазак страних инвеститора и подстакне запошљавање, онда је реч о пролазној тешкоћи, горком леку, иза кога долази оздрављење. Проблем је у томе што нико, ама баш нико, не може, а и не жели да гарантује, да ће они коју буду отпуштени, сигурно добити нови посао. Уколико имамо у виду да, не само у нашој земљи, просечна плата не подмирује ни основне „трошкове живота“ – захтевати од некога да се у име општег благостања одрекне свога права на достојанствен живот, да мирно прихвати отказ и прими мизерно обештећење, подсећа на циничан коментар оне француске краљице, која је гладном народу поручила да, уколико нема хлеба – „једе колаче“. Чији су ти „стварни социјални интереси“, и чијем развоју доприносе „развојни програми“, уколико мноштву појединаца, који због старости и километраже више нису „конкурентна радна снага“, доносе истинску беду и безнађе? Откуда право, било коме, да људске интерсе сиромашних и „угрожених“ проаказје као „популистичке захтеве“? И зашто се отворено не каже да ће корист од развојних програма и болних мера имати, пре свега, они који убирају кајмак, односно профит, они који ће, сутра, одлучивати ко је продуктиван, а ко више није радно употребљив. Тачеристичка реторика, која је постала пожељан манир лепог понашања и на нашим атарима, разуме се, не жели да одговара на поменута питања. Уосталом, зар тон нашег текста није – популистички? Као мехур од сапунице, све што смо рекли може да распрши једно упирање прстом: идеје које смо изложили заступају смутљивци, који се плаше да ће остати без посла. Разуме се, уплашени смо. Додуше, не плашимо се глајхшалтера економије и социјалних токова, већ малих сићарџија, са ове стране: велеградских практиканата, бирократа и пословођа, јадних и бедних, са добро маскираним празилуком испод скута. Они ће, до краја, остати робови. А шта ће бити на крају? Независно од све популарнијег зазирања од популизма, уверени смо да ће, на крају крајева, пуки и прости захтеви пука постати програм, који не хаје за учена објашњањења и тачеровска оправдања. Не знамо хоћемо ли досегнути да то видимо, али чак и ако не будемо у прилици да поменутим догађајима присуствујемо, остаје нам утеха: у време описаних манира лепог понашања, имали смо куражи да, непристојно, ускликнемо стих оне песме, по којој је названа наша колумна: Avanti populo!

КУРС ЗА ИНЖЕЊЕРЕ И ТЕХНОЛОГЕ ЗАВАРИВАЊА У ИНСТИТУТУ ГОША

Теорија у Београду, пракса у Паланци И

нститут Гоша организује и ове школске године, крајем октобра, курс за међународне инжењере (IWE) и међународне технологе (IWT) заваривања, девети по реду, у Центру за образовање IWE и IWT у Београду. Практични део наставе, реализује се у Смедеревској Паланци. Курс се организује и одржава према програму и правилима Међународног Института за заваривање IIW (Doc.IAB-001R4-10, Doc, IAB-252R1-11) и Европске федерације за заваривање

(EWF). Овај курс припада јединственом и свеобухватном систему образовања, обуке, квалификације и сертификовања који се примењује на поједице и компаније и усаглашен је на светском нивоу. Да подсетимо, курс за међународне инжењере је први пут у Институту Гоша, ове године, одржан и за студенте из Судана, на енглеском језику. Зорица Матић

У ИНСТИТУТУ „ГОША“ АТЕСТАЦИЈА ЗАВАРИВАЧА ЗА ПОЛИМЕРЕ

W-tech омогућио нове услуге У

Институту Гоша у току су интензивне припреме за атестацију заваривача за полимере, пре свега, за заваривање цеви које се користе за водоводну и гасну мрежу. Стандард по коме ће се вршити атестација је 13067, EN ISO, примерен међународним и европским нормама. Институт Гоша је реализацијом пројекта W-tech у сарадњи са EU и партнерима из земље и иностранства, између осталог, добио и адекватну опрему (више-

процесни апарат 250А, MIG/MAG/TIG/Е и пратећу опрему, MIG/MAG 400А уређај за заваривање пластике и уређај за ултразвучно заваривање). Развијена су четири нова тренинг програма за производну индустрију и инжењеринг, укључујући и тренинг програм заваривања полимера који је резултирао управо атестацијом заваривача за овај веома тражени поступак заваривања. Зорица Матић

СВИ ДО 23 Драги Паланчани, Oво је акција "СВИ ДО 23" коју би требало да са успехом спроведу у дело тинејдзери и њихови родитељи. Ради се о следећем. Деведесете су нам донеле разуздано понашање, тако да је постало правило да се у град излази у 23х. Кога још служи памћење, некада се излазило до 23х. И у земљама ЕУ тинејдзери су најкасније до 23 код куће. Да не би "давили" са оним дрога, криминал, туче ..., молим да се лепо организујемо и да вратимо здраве навике у наше животе. Овим охрабрујемо све нас родитеље да можемо и морамо да се организујемо на овај начин. Удружени лакше заобилазимо замке: “само ја до 23, а остали до 03”. Обавезно се чујте са родитељима остале деце и договорите се. Сва питања и одговори: https://www.facebook.com/svido23?ref=hl

БОЖИДАР ТОДОРОВИЋ О ПРИВРЕДНОМ КОНЦЕПТУ КОЈИ НИЈЕ ДАО РЕЗУЛТАТЕ

Висока цена погрешне процене - Декомпоновањем су разбијени велики пословни системи, а њихова имовина преточена у приватне руке; то је грешка која се тешко може исправити - истиче потпредседник Самосталног синдиката металаца

Божидар Тодоровић

еталски комплекс Србије остварио је у овој години за 939,6 милиона долара већи извоз него у периоду јануар-јун 2012. Укупан извоз српске привреде у првих шест месеци текуће пословне године износи 6,5 милијарди долара од чега 2,7 милијарди долара отпада на металску индустрију. - Удео металске индустрије у укупном извозу чини 42,5 одсто износи потпредседник Самосталног синдиката металаца Србије Божидар Тодоровић.- У свим делатностима металске гране дошло је до повећања извоза, а тиме и прихода.Највећи раст остварен је у аутомобилској индустрији. Ту је забележено повећање прихода од 439 одсто у односу на јануар-јун прошле године. Пад извоза, међутим, регистрован је у производњи осталих саобраћајних средстава. Примера ради, током 2011. године извезено је 223 вагона, а у првих шест месеци ове године само један! Од 1.723.000 запослених, 1.345.000 је на платном списку правних лица, у сектору услуга, администрацији, управи, просвети, социјалној и здравственој заштити ради 597.000, у прерађивачкој индустрији 289.000, а у металопреради само 104.000 радника. - У укупном броју запослених код правних лица, прерађивачка индустрија, дакле реални сек-

тор, учествује са само 21,5 одсто - анализира Тодоровић.- Дирекни буџетски корисници: образовање, здравство и државна управа запошљавају 373.000 људи, скоро за 100.000 више од металског комплекса. Просечна зарада у Србији у августу је износила 61.797 бруто, односно 44.770 нето.Зарада у јавним предузећима (енергија, гас) била је 104.386 бруто, или 74.378 нето. Зараде у државној управи достигле су 74.573 бруто, односно 53.251 нето. Плате у прерађивачкој индустрији биле су 53.816 бруто, а 39.169 нето. - Они који највише коштају државу, имају највеће зараде - предочава Тодоровић.- Запослени у државној управи имају за 30 одсто већу плату од запослених у индустрији. У јавним, односно државним предузећима плате су чак за 94 одсто веће него у металопреради. Тодоровић у разгвору за наш лист, скреће пажњу на изјаву председника Асоцијације малих и средњих предузећа Милана Кнежевића по којој у Србији има 220.000 предузетника и 107.000 малих и средњих предузећа, дакле 327.000 правних субјеката под условом да су сви предузетници пријавили своју делатност. - Мала предузећа запошљавају од пет до 50, а средња до 500 радника - објашњава Тодоровић.Када се упореди укупан број запослених у овој години и број предузетника малих и средњих предузећа, испада да сваки од тих субјеката запошљава 4,1 радника. Поставља се питање: шта је од тога тачно: број предузетника, послодаваца, малих и средњих предузећа. Где су компаније са 800, 1.500, 3.000 или 5.000 запослених?Очигледно је да се ради о „непостојећим“ предузетницима и послодавцима. Јер, да свако мало, односно средње предузеће запошљава само по пет радника, имали бисмо 535.000 запослених само у тим фирмама. Тодоровић наглашава да проблем привреде Србије нису пре-

дузећа у реструктурирању и број запослених у њима, већ огроман број „лажних“ предузетника који или немају делатност или не пријављују раднике, па их зато и нема у државној статистици. - Податак о броју малих и средњих предузећа је заправо лажна слика о њиховом постојању - подвлачи Тодоровић.- Многи су с малим новчаним улогом регистровали предузећа да би преко њих обављали одређену делатност. Та предузећа у највећем броју случајева немају ни једног запосленог! Када се погледа стварна структура запослених, малих и средњих предузећа, јасно се уочава несклад. Лажна слика одговара разним послодавачким организацијама, које својатају мала и средња предузећа. Концепт привредног развоја Србије од 2000. године био је заснован на идеји да Србију треба да чине мала и средња предузећа, а велике пословне системе разбити, односно декомпоновати, како су то називали. Уместо да смо тада, кроз процес приватизације, имали велике стратешке пословне партнере из иностранства који би технолошки, финансијски и кадровски ојачали наше велике компаније, ми смо радили контра: велике пословне системе, који су имали велику имовину и број запослених, смањивали, разбијали, запослене проглашавали технолошким вишком, имовину продавали будзашто и тако огроман привредни капитал практично преточили у приватне руке, најчешће оних са шпекулативним капиталом. - Они су - наводи Тодоровић постали главни купци привредних субјеката Србије. Тако су гашене велике фирме, а да мала и средња предузећа реално нису ни заживела. Асоцијације као што су Унија послодаваца, Асоцијација малих и средњих предузећа, Асоцијација предузетника, Клуб привредника и др., тражили су своје место у држави као важне институције које штите послодавце. - А кад реално погледате, оне немају иза себе никакву реал-

ну снагу и вредност - наглашава Тодоровић.- Те су асоцијације у међународним институцијама, пред међународним факторима, приказивале себе као заштитника послодавачких организација или заштитника српске индустрије. У ствари нису имале никакву формалну вредност у броју предузећа, у броју запослених и капиталу. Та мала и средња предузећа нису могла чак ни да конкуришу код банака за подстицајна средства, јер немају капитал који би био гарант за враћање крeditа.Ми смо се десет, дванаест година вртели у круг са лажном сликом о Србији која треба да се развија на темељу малих и средњих предузећа. Нити су се та мала и средња предузећа развијала, нити су она била значајни извозници, нити места за запошљавање. Очигледно је да највећи број радника Србије, односно половина, прима плату у буџетским, или државним институцијама. Зато се синдикат у значајној мери противио идеји, односно стратегији да се српска привреда развија на основама малих и средњих предузећа. Управо зато што она запошљавају мало људи, што нису солвентна и крeditно способна да враћају узета средства. Та предузећа су таквог технолошког нивоа да се не могу изборити за своје место на међународном тржишту. - То што спорадично неко понешто извезе, то је заиста мало - закључује Тодоровић.- Највећи извозник у Србији је „Фијат“ са 1,4 милијарди евра за првих шест месеци ове године, који запошљава скоро 3.000 радника и ангажује низ коопераната. То је прави модел српске индустрије, дакле, да постоје велике које ће окупљати мале фирме. Ми смо тако нешто имали деведесетих година прошлог века, а што је концептом малих и средњих предузећа потпуно уништено. Д.Јанојлић

„ЧИКА ЈОВА ЗМАЈ“ И СТОТИНЕ ШАРЕНИХ ШЕШИРА

Најлепши поклон суграђанима Т

радиционална „Шеширијада“ у организацији ПУ „Чика Јова Змај“ и ове године испунила је главну улицу у Паланци. Свечани дефиле малишана са предивним креацијама разних врста шешира

био је најлепши поклон суграђанима ове ћудљиве јесени. Изузетно занимљивом и успешном манифестацијом обележено је и пола века рада ПУ „Чика Јова Змај“.

ОБЕЛЕЖЕН ДАН ОСЛОБОЂЕЊА ПАЛАНКЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Венци крај споменика херојима - Морамо имати пијетет према људима који су дали своје животе за слободу - рекао је председник Општине, Радослав Милојичић Кена

ред спомен обележјем херојима који су погинули у борби против фашизма, за време Другог светског рата, а поводом Дана ослобођења Смедеревске Паланке, данас су венце положили представници локалне самоуправе, борачких организација и политичких партија.У име локалне самоуправе, венце су положили председник Општине, Радослав Милојичић Кена и заменик председника, Петар Јелић. Венце су затим положили представници Демократске странке, Социјалистичке партије Србије, Партије уједињених пензионера Србије, Општинске орга-

низације пензионера, као и представници Савеза удружења бораца ослободилачких ратова. Окупљенима се обратио Миодраг Мода Лазић, председник Општинске организације СУБНОР-а у Смедеревској Паланци, који је подсетио на значај празновања ослобођења града које се одиграло пре 69 година, 10. октобра 1944. године, када су припадници Црвене армије и Народно-ослободилачке војске ушли у Смедеревску Паланку. У краткој изјави за медије, уприличеној после церемоније полагања венаца, председник Општине, Радослав Милојичић

Кена је између осталог рекао: - Коалиција која предводи локалну самоуправу, странка којој припадам, и ја, лично, са великом радошћу дочекујемо овај празник. Без обазирања на прошлост, нема ни извесне будућности. Морамо имати пијетет према људима који су дали своје животе за слободу. Данашњи празник ја, зато, доживљавам веома емотивно. Надам се да се геноцид, какав се одиграо за време Другог светског рата више никада неће поновити, нигде у свету

Делегација паланачког СУБНОР-а

Грађани и званичници на Тргу хероја

ЗНАЧАЈНО ПРИЗНАЊЕ ПАЛАНАЧКОЈ ГИМНАЗИЈИ

Одлични резултати на пријемним испитима Око 90 одсто ученика, из генерације која је матурирала 2013. године, успело је да упише факултете и више шкoлe, а неки од њих заузели су челна места на листама уписаних ученика

Писмо Декана ФОН-а директору Паланачке гимназије

иректор Паланачке гимназије Виктор Србу добио је писмо од декана Факултета организационих наука у Београду др Милана Мартића у коме се истиче успех ученика ове шкoлe на пријемним

испитима за упис на факултет. Седам ученика ове шкoлe, који су уписали ФОН, на терет буџета, освојили су просечно 88,37 од могућих 100 поена, чиме се ретко која школа у Србији може похвалити. Иначе, резултати које су постигли матуранти Паланачке гимназије на пријемним испитима веома су обрадовали њихове професоре. Око 90 одсто ученика, из генерације која је матурирала 2013. године, успело је да упише факултете и више шкoлe, а неки од њих заузели су челна места на листама уписаних ученика.

Прва места остварили су Кристина Јовичић ИВ 2 на Екетротехничком факултету у Београду, Новак Клисић ИВ 2 на Филозофском, Историја уметности, у Београду, Јелена Гајић ИВ 5 на Пољопривредном факултету у Београду, док је Никола Лазић ИВ 5 био трећи на Факултету политичких наука у Београду, а Илија Ђорђевић ИВ 2 пети на Факултету драмских уметности у Београду. Изузетно се истакао и Иван Табаковић који је после фантастичног рада примљен на Факултет примењених уметности Универзитета Метрополитен и уз

то ослобођен плаћања половине школарине до краја школовања. Још многи ученици Паланачке гимназије били су ове године високо пласирани на уписним листама Природно математичког, Филолошког, Грађевинског, Стоматолошког, Машинског, Медицинског, Саобраћајног, ФОН-а, ДИФ-а, Архитектонског, Фармацеутског, Економског, Правног, Филозофског, Електротехничког Ветеринарског, Географског факултета у Београду, али и Универзитета Боццони у Италији.

ИЗУЗЕТНО ПОСЕЋЕНА ТРИБИНА ДРУШТВА УЧИТЕЉА СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ

Оцењивање ученика млађег узраста - Мисија и обавеза сваког учитеља је да се стално стручно усавршава и своје компетенције подиже на виши ниво јер учитељи заједно са својим колегама из старијих разреда школују будуће нараштаје наше земље и самим тим одговорност је велика - рекао је наш саговорник учитељ Игор Радовановић

Ученици га обожавају. Учитељ Мирољуб Петрић

руштво учитеља Смедеревске Паланке у складу са својим редовним активностима на пољу стручног усавршавања својих чланова, а опет по Правилнику за стручно усавршавање просветних радника, организовало је трибину под називом Оцењивање ученика млађег основношколског узраста. На почетку овог догађаја све присутне поздравио је председник паланачког Друштва учитеља, Мирољуб Петрић. Наш саговорник, учитељ Игор Радовановић, рекао је да је трибина организациони облик стручног усавршавања са одређеним темом намењена обавештавању учесника о актуелним образовним активностима. - Друштво учитеља наше општине, дужи низ година, је запажено активан

Просветни радници испумили су велику салу СО

члан Савеза учитеља Републике Србије који је стожер подизањa нивоа компетенција свих учитеља наше земље - истакао је Радовановић. - Једна од специфичности читавог Савеза, па тако и нашег Друштва, је међусобна сарадња и размена искустава са многобројним Друштвима чланица Савеза. Као плод једне такве сарадње је и одржана трибина чији је организатор Друштво учитеља Новог Сада. Трибина је изазвала изузетно велико интересовање, не само чланова друштва, већ и просветних радника који предају у старијим разредима. Осим колега које раде у Основном школама, на трибини је било и доста васпитача из Предшколске установе, што није новост, јер Предшколска установа има изузетно добру сарадњу са Друштвом учитеља, што такође показује интересовање васпитача за стручним усавршавањем. Такође на трибини су били присутни, и активно узели учешће, учитељи из свих школа у Општини Велика Плана који већ

традиционално посећују све активности паланачког Друштва. - Трибину је посетило две стотине тридесет учесника што је по речима водитеља трибине Наташе Николић Гајић и Невене Перић изузетно добра посећеност на нивоу читаве републике - рекао је Радовановић. - Поред драгоцених информација и новости у области образовања, учесници трибине добиће уверења као потврду да су присуством на трибини добили један бод стручног усавршавања. Мисија и обавеза сваког учитеља је да се стално стручно усавршава и своје компетенције подиже на виши ниво јер учитељи заједно са својим колегама из старијих разреда школују будуће нараштаје наше земље и самим тим одговорност је велика. Учитељи наше општине изузетно одговорно прилазе овом задатку и заједно са својим Друштвом учиниће све да своју мисију испуне на најбољи могући начин. Д.Ц.

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

ДАНИЈЕЛА ДОШЕН ЗНАЊЕ СТЕЧЕНО НА АРХИТЕКТОНСКОМ ФАКУЛТЕТУ ПОТВРЂУЈЕ У МОСКВИ

Архитекта за импозантне димензије Основну школу и Гимназију завршила је у Паланци, студије архитектуре у Београду, где је једно време радила, а затим је отишла у Москву и запослила се у фирми која јој је пружила могућност да се сасвим искаже у својој струци

Данијела у Москви. ВТЦ први комплекс на коме је била аутор

рхитекта Данијела Дошен на добром је путу да стекне светску славу у струци. Живи и ради у Москви. Ова Паланчанка може бити поносна на оно што је до сада постигла. Више је објеката поред којих може да стане и каже: „Ово сам ја пројектовала“. То су зграде импозантних размера и задивљујуће лепоте. Срели смо је у родној Смедеревској Паланци. Дошла је да проведе део одмора у граду у коме је завршила Основну школу и Гимназију. Студије архитектуре окончала је у Београду, где је једно време и радила. Вели да је имала срећу да посао нађе у струци и то у годинама велике економске кризе. Било је то 1993. и 1994. године. Тада је уписала и постдипломске студије које, како каже, нажалост није завршила јер је са супругом отишла у Русију. - Заједно смо студирали архитектуру и могу рећи да смо на неки начин били посебна генерација - истиче Данијела Дошен.Тада се мењао наставни програм и из наше генерације нико није завршио студије зе пет година баш због знатно повећаног броја испита. Тај програм је од почетка био јако амбициозно замишљен и оно што још могу рећи је то да смо имали сјајне професоре. Споменула бих, на жалост, покојног Ранка Радовића с којим смо сарађивали и по завршетку Архитектонског факултета. Данијела напомиње да ситуација на факултету кад су она и њен муж окончали студије и кад је уписала постдипломске није била тако сјајна, јер је из наставе отишло прилично добрих професора, 10

међу којима и неколицина „политички неподобних“. Актуелни декан није дозвољавао професорима да предају на другим факултетима у свету. Професор Радовић је дотле предавао у Хелсинкију, Лисабону, Јапану... - Било је неких несугласица, па је професор Радовић с још неким кoлeгама, основао факултет у Новом Саду - додаје Данијела.Размишљала сам чак и да одем тамо, али стицајем околности, ја и супруг смо добили примамљиву понуду за одлазак у Москву. Ја сам у Београду све до 2002. године радила у две фирме. Прво сам се запослила у „Делта инжењерингу“. То је извођачка фирма која је доста радила за ЕПС. Један од три власника те фирме је основао своју. Он се бавио науком и изградњом. Реч је о Радојици Терзићу, који је чак написао и књигу из струке на којој сам сарађивала. Цео тај научни рад био је везан за биолошкоеколошку изградњу. То је и била моја тема на постдипломским студијама. Данијела жали што интересовање за ту област није могла да настави. Напомиње да се на те ствари сасвим другачије гледа у Русији, а вероватно и на западу. Међутим, одлазак у Москву за њу и њеног супруга Владимира је био велика шанса у сваком погледу. - Занимљиво је да се нас двоје нисмо упознали на факултету, него по завршетку студија - открива Данијела. Припадали смо истој генерацији. Обоје смо добили посао, али као млади брачни пар нисмо могли у Београду да решимо нека егзистенцијална питања, као што је, на пример, куповина стана. Али, посрећило нам се да смо добили понуду коју нисмо могли одбити и нас двоје смо у Москву отишли са уговором у џепу. Запосли смо се у фирми која је пројектовала и изводила јако велике грађевинске комплексе. То је за нас био велики професионални изазов. У земљи Србији највећи објекат на коме је супруг радио, био је хотелски комплекс на Црном врху. Сада нам се пружили прилика да пројектујемо

МОЋ ЈЕДНОСТАВНОСТИ - Напоран рад са кратким роковима ипак нам омогућава нека јако занимљива путовања и да је то, заправо право слободно време које имамо - вели Данијела.- Имам фотографију из Барселоне (август ове године) испред Немачког павиљона из 1929. године (ремек дело чувеног архитекте Баухауса Миес ван дер Рохе-а). Иако добро знам тај објекат већ деценијама, тек у том “виђењу уживо” заправо сам осетила сву моћ једноставности, сву перфекцију у извођењу, све праве и изворне принципе модерне архитектуре који су током целог века углавном банализовани у некој архитектури квантитета и профита, сву снагу Миес-ове девизе - “мање је више”.

објекте од 50, 100, 200, 300, 400 хиљада квадрата и то с новим материјалима и технологијама. Тако нешто пружало је прилику да као архитекте остваримо неку сатисфакцију од свог рада. Данијела наводи да су у Москву отишли а да нису знали руски језик. Прво што су тамо научили било је везано за струку. - Посао у почетку није био ни мало лак - предочава Данијела.Радили смо од ујутру до увече, тако да је било мало времена да се учи језик. Ипак, успевали смо и неко слободно време које смо имали на располагању, користили смо да упознамо Москву, да видимо њене музеје, да и на тај начин „пунимо батерије“. Тамо је велика културна понуда и ми смо се трудили да то максимално користимо. У почетку нисмо ишли у позориште баш зато што нисмо добро знали језик, али смо зато ишли у оперу, на концерте, балет... Кад смо боље савладали руски, све је ишло лакше. Сад говоримо као и матерњи, наравно с акцентом. Данијела и њен супруг раде у истој фирми. Задовољни су третманом и повереним пословима. - Као архитекта просто нисам веровала да се неке ствари могу урадити у кратком времену - додаје Данијела.- Шватила сам временом да човек увек може више него што мисли да је могуће. Тамо су за пројектовање јако кратки рокови. Али, и ту сам у више наврата изненадила саму себе. Мој први задатак је био пројектовање пословног простора од неких 50.000 квадрата. Наручилац је била државна институција која се бави трговином и привредом. Цео комплекс је подељен у неколико фаза и прво што смо ја и супруг ради-

ли био је последњи објекат прве фазе. У другој фази већ сам била главни архитекта. Имала сам своју групу и то је неки спецификум. Дотле су само руски архитекти били аутори. По њиховим законима није било могуће да странац буде аутор. Данијела је последњих пет, шест година искључиво пројектовала велике комплексе и у међувремену променила неколико фирми. Преломни моменат у смислу посла била је криза која је почела 2008. године. Дошло је до затварања веома познатих извођачких фирми, а пројекти „замрзавани“. - Радила сам у интернационалној фирми, која се махом бавила хотелима - напомиње Данијела.Била сам неко време у прилици да бирам какве ћу објекте да пројектујем. Мене је криза изненадила, јер сам мислила да ће Русија као богата земља, с великим ресурсима, успети да крeditима финансира одређене објекте, али се десило да се замрзавао пројекат по пројекат. У једном тренутку помислила сам да више, можда, и неће бити великих пројеката. Зато сам почела паралелно да радим на неким ентеријерима, очекујући реконструкције објеката. То сам радила у неком, како да кажем, прелазном периоду. Имала је, међутим, срећу да се њена замисао да се бави хотелима, унеколико остварила јер је водила групу која је радила хотел на Црном мору за потребе високог пословодства руских нафташа. То јој је, после кризе, давало наду да ће поново имати прилику да ради на великим објектима. - У Русији је организација посла нешто другачија - предочава Данијела. - Док на западу плани-

Данијела у Барселони испред павиљона Миес ван дер Рохе-а

Данијелини пројекти који због кризе нису реализовани

Данијела Дошен

рање и пројектовање објекта траје прилично дуго, а само извођење нешто краће. У Русији је то другачије, где инвеститор хоће, да се тако изразим, све сад и одмах, да све тече паралелно. Систем тзв. везаног пројектовања је јако компикован, па се често нема довољно времена да се неке ствари осмисле, тако да се дешава да се нешто исправља и на самом објекту. Све то прате прилично кратки рокови. Данијела подвлачи да је у њеном послу јако важно имати добар контакт са инвеститором. Дешава се да инвеститор има своје жеље које практично диктирају развој пројекта. Догађа се да инвеститор чак и у завршној фази пројекта затражи неку промену. - Ако се објекат гради у градској средини, онда је јако важно његово усклађивање са већ постојећом архитектуром - додаје Данијела. - Код главног архитекте Москве постоји макета ужег центра града изведена у дрвету и јако је занимљива. Сваки нови објекат, типа солитера на пример, мора да се уклопи у постојећу слику. Зато се с првом концепцијом одлази на консултације код главног архитекте, који позива читаве групе пројектаната који раде у околини, тражећи да се усклади висина

Данијела са младим колегама. Тим који је водила од 2005. до 2008. године

нових објеката. У главном граду Русије постоји „Москва сити“ где треба да се гради објекат висине 600 метара и то ће бити највиша зграда у Европи. Данијела је радила комплекс поред Москва ситија. Каже да сваки пројекат, после консултација са главним архитектом, иде на „оверу“ код градоначелника Москве. Наиме, у Русији је пракса да пројекат пред градоначелником не брани аутор, већ главни архитекта. А она је углавном радила на офисно-административним објектима. - Сада радим за „Гаспром експорт“ - открива Данијела. - Огранак те фирме је у Сан Петербургу, у његовом самом центру, купио нови објекат који је изграђен као хотел, али са идејом као да је подизан пре шест, седам векова. Ту сад има много посла у смислу да се постојећа конструкција адаптира за другу намену. Данијела вели да би са супругом желела да се врати и живи и ради у својој земљи. Али, ситуација је сада таква у Србији да би се за њих тешко могли наћи послови адекватни њиховим амбицијама

и стручним изазовима. Кад је у Русији започела криза, доста њихових кoлeга се вратило кући, али се мало њих запослило у струци. - Док је ситуација каква је данас у нашој земљи, остајемо у Русији - изричита је Данијела. - Ја сам водила евиденцију шта сам све до сада пројектовала, али ми је та белешка у Москви па не могу бити прецизна. Иначе, највећи комплекс на коме сам радила запрема 430.000 квадрата. То је само један из низа објеката, а реализован је у ужем центру Москве. Тешко је понекад, знате, и сабирати. Један мој кoлeга са године сабрао је квадратуру свих објеката који се тренутно изводе у Москви, па је правио неку паралелу у време кад су Србија и Црна Гора биле једна земља, и закључио да се у те две бивше ју-републике за последњих пет година није урадило толико колико у Москви за годину дана. На питање има ли неких неостварених жеља кад је реч о архитектури, одговара: - Немам неких неостварених жеља - каже Данијела. - Било је момената кад сам просто сама себе изненадила. Постојала је

идеја да се бавим само хотелима, али шватила сам да то у овим условима није могуће. Једноставно није више ситуација таква да се може правити избор. Сваки објекат је по себи занимљив. Све што је ново, представља изазов. Мени је важно да се сваки пројекат уради квалитетно и да се испрати његово извођење. Знате, мени се још у гимназији јавила жеља да будем архитекта. Увек сам желела да се бавим неком уметношћу. Доста сам читала и доста сам тога знала што се тиче уметности. С друге стране, не могу рећи да сам их баш вoлeла, али мени су математика и физика добро ишли. Као основац чак сам ишла и на такмичење и постизала запажене резултате. Ја сам, што је занимљиво, уписала језички смер у Гимназији. „Шта ћеш ти овде, ти си рођени математичар ?“ - питала ме моја разредна, иначе професор енглеског језика. После неколико месеци ипак сам се пребацила на математички смер. И тада сам већ знала да је архитектура моја будућност. Д.Јанојлић

ПОСЕТИТЕ САЈТ ОПШТИНСКЕ ТУРИСТИЧКЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ www.turizamsp.org 11

КУЛТУРА

СЕДМЕ „ВРАГОЛАСТЕ ПОЗОРИШТАРИЈЕ“

Победио „Осмех“ из Црвенке Саопштавањем одлука жирија, свечано су затворене седме „Позориштарије“, фестивал дечијег позоришног стваралаштва, организован под покровитељством Министарства културе и локалне самоуправе.

ири фестивала, којим је председавао Велимир Митровић, познати позоришни редитељ из Београда (чланови жирија били су Миомир Јелић, академски сликар и Владимир Ђурђевић, новинар) одлучио је да за најбољу представу овогодишњег фестивала прогласи остварење позоришта „Стеван Сремац“ из Црвенке, „Осмех“, духовиту, зналачки режирану представу, у којој су главни актери бактерије које нападају зубну глеђ. Друго место освојила је представа „Сто година љубави“, дечијег аматерског позоришта из Ковина, питко и лепо упаковано остварење, које тематизује фудбалско ривалство две основне школе у Ковину, уносећи у заплет и љубавну причу између главног голгетера једног тима, девојчице Маје Змаје, и дечака-штребера, Ђуре, из супарничке школе. Треће место, према одлуци жирија, поделиле су две представе, „Петар Пан“, сурдуличког културног центра, и „Дванаест месечића“, представа коју је, уз симултани превод путем конференцијског система, извео ансамбл ОШ „Херој Јанко Чмелик“ из Старе Пазове. „Петар Пан“ ансамбла из Сурдулице је мизансценски прецизно урађена представа, чијој уверљивости посебно доприносе костими (ова представа је, заједно са остварењем „Источно од Сунца, западно од месеца“ награђена за костимографију). Са друге стране, „Дванаест месечића“ су дечији мјузикл, у коме деца уживо певају и играју, на тему једне старе приче о Марушки, њеној злобној полусестри и поводљивој Маћехи. Од осам представа, колико се ове године нашло у такмичарском програму Фестивала, шест остварења су позоришно уделовљене бајке, у којима деца тумаче и ликове старијих људи. Насупрот томе, представе које су освојиле прво и друго место на-

стале су по оригиналном тексту, па у њима није видљива дистанца између бајковите рецепције и све доминантнијег постмодерног сензибилитета, како младих глумаца, тако и публике. Из тог разлога су „Осмех“ и „Сто година љубави“ доживеле аплаузе на „отвореној сцени“, завређујући пуну пажњу публике, чак и деце предшколског узраста. Уверљивост ових представа, које обогаћују одлична глумачка остварења, Александра Стевановића, Јелене Јоке и Филипа Лазовића („Сто година љубави“), и Давида Батинића (који глуми Каријеса у представи „Осмех“), није производ само функционалног сценског покрета и професионалне режије, него је сам текст, лишен бајковите ауре, допринео јасноћи и прецизности позоришне игре. „Петар Пан“, ансамбла из Сурдулице, са друге стране, редитељски је такође веома прецизно остварење, у коме се, међу неколицином добрих глумачких остварења, истиче Марија Богдановић, која је убедљиво одиграла Звончицу, док „Дванаест месечића“ показују да предан дугогодишњи рад са децом резултира истинским позоришним дометима, пренебрегавајући ниво „школских остварења“. За сценски покрет награда је припала Милени Пешић, за представу „Петар Пан“, а за музику је награђена Андреја Дворницки Маха, аутор музике у представи „Дванаест месечића“. За сценографију су награђени Тијана Хоплтерт и Милан Рогуљ, за сценографска решења у представи „Осмех“, а редитељ ове представе, Зоран Радуловић, награђен је за режију. Сања Јоковић, добила је награду за сценографију представе ОШ „Олга Милошевић“, „Источно од сунца, западно од месеца“, у режији Катарине Букумирић, која се на фестивалу нашла као победник МАДЕС-а.

Овогодишње позориштарије биле су прави републички позоришни фестивал, будући да су представе које су се нашле у такмичарском програму, већ победиле на регионалним такмичењима и смотрама. Одлична организација Фестивала, пратећи програми и искрено гостопримство домаћина, гарантују да ће се Позориштарије и даље развијати, следећи узлазну линију коју овај фестивал има последњих неколико година. В.Ђ.

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОТВОРЕНА МЕМОРИЈАЛНА ГАЛЕРИЈА „ДУШАН СТАРЧЕВИЋ“

Нова кућа за уметнике Родитељи рано преминуло гкошаркаша и ученика Спортске гимназије, изложбом плаката који одражава пресек културних збиња у Србији током последње две године, озваничили почетак рада галерије под новим именом

метници Смедеревске Паланке, а и они из других средина, добили су у Смедеревској Паланци још један леп простор за излагање својих радова. На Крстовдан, који је овде већ деценијама вашарски дан, отворена је Меморијална галерија „Душан Старчевић“. Она се налази у родитељској кући рано преминулог кошаркаша и ученика Спортске гимназије у Београду, Душана Старчевића. Њен рад озваничен је изложбом плаката из збирке од преко 150 који су у поседу Душанове мајке Слађане. - У овом простору је већ одржано неколико изложби, а оно што је ново управо је то да је ова галерија сада добила име Душана Старчевића - рекла је професорка Мирјана Живановић.- Његова мајка, која је власник меморијалне галерије и аутор ове изложбе, одлучила је да је отвори баш овом изложбом плаката. Пуне две године радила је на стварању ове збирке успевши да сакупи заиста вредну кoлeкцију плаката који се разликују по величини и садржају. Има прилично занимљивих плаката, али из техничких разлога нису сви изложени. Плакати се разликују и по свом ликовно-графичком дизајну с обзиром да је у овом веку технологија достигла такав ниво да се дигиталном техником може постићи висок квалитет. Аутори изложених плаката су углавном већ афирмисани уметници, који су уложили велики труд,

тако да сваки понаособ много говори о свом креатору. Плакати сами по себи шаљу одређене поруке и сведоче о одређеним догађајима. Њихова сврха и јесте у томе да најављују неке важне догађаје. Изложени плакати углавном скрећу пажњу на догађаје из света културе. Они, такође, сведоче о култури неког града, у овом случају Београда.Односе се махом на ликовне изложбе, позоришне и биоскопске представе, концерте, наступе културно-уметничких друштава, промоције књига итд. О Душану Старчевићу говорио је његов тренер Предраг Станошевић. Истакао је како је имао само десет година кад је 2000. почео да тренира кошарку. Био је нижег раста, али је за релативно кратко време савладао технику кошарке. За четири године одиграо је 180 утакмица и био један од најбољих играча међу својим вршњацима. - Душан није био кош играч, али је брзо мислио - подвукао је Станошевић. - Његова лопта је просто имала „очи“ тако да је добро упошљавао саиграче. И кад би погодио и кад би промашио кош, увек је на лицу имао осмех. Надам се да ћу, у сарадњи са његовим родитељима, успети да у овом простору прикажем све кошаркашке трофеје. Жеља ми је да наши суграђани виде све те наше дипломе, пехаре и медаље. Надам се да ће прилику искористити и други спортисти.

Душанова мајка Слађана, обраћајући се присутнима искористила је прилику да се захвали, како се изразила, људима добре воље који су омогућили реализацију ове поставке и тиме помогли остваривање основне замисли: отварање ове Меморијалне галерије. - Ова галерија ће од почетка наредне године функционисати као и други слични службени простори с јасно дефинисаним годишњим планом - најавила је Слађана Старчевић. Изложбу плаката отворио је Владимир Ђурђевић, истакавши да је плакат као медијум прилично дуго био потцењен и додао: - Влада погрешно уверење да је плакат ствар новијег времена. Али, није тако, јер се у самој идеји плаката налази нешто што је прилично времешно, а реч је о идеји да се уметнички изрази друга уметност, односно да она постане предмет уметничког израза. Плакат нарочито добија на значају у време авангарде. У наше постмодерно доба, ако бисте некоме желели да представите неко време, или епоху пуну сваковрсних информација, онда се то најбоље може постићи путем плаката. У том смислу ова изложба даје један пресек шта се догађало током последње две године кад је у питању култура у Србији и заправо пружа, не фактографско, већ уметничко виђење онога што је представљала уметност, заправо суштину културе у том временском периоду. Д.Јанојлић

НАШ РЕПОРТЕР НА 24. МЕЂУНАРОДНОМ СУСРЕТУ ПЕСНИКА У ИНЂИЈИ

штану у Паланци није било погодне девојке па је ангажована Зора Илић, која је Паланчанка али је живела у Београду. Одговарала је као појава, лепо је певала, а и сналазила се на позорници. Плаћен јој пут за пробе и представе. Улогу Миткета играо је Иван Бајазит, Гркљана певача - Милан Трудић, Стојана - Димитрије Кеџић, Хаџи Тому - Станиша Михајловић, Милена Муф играла је Хаџи Томину жену, Стојанову мајку, Вана Трудић била је Васка. Велико интересовање у граду побудила је ова Станковићева поема која јасно симболизује крај једне епохе, сумрак једне иживеле класе. На премијери није било слободног места у сали „Старе Србије” где је представа одиграна 1926. године. Игране су и репризе, а публика је била презадовољна јер је поред глуме уживала и у врањанској музици. Следе представе „Ревизор” Николаја Гогоља и „Гњаватор и његове жртве”.

Распеване музе „Гаравог сокака“ Конкурсу Књижевмног клуба „Мирослав Мика Антић“ одазвало се 1.226 стихотвораца из 25 земаља

Инђији су одржани 24. Међународни песнички сусрети „Гарави сокак“. Организатору ове песничке манифестације, Књижевном клубу „Мирослав Мика Антић“, одазвало се 1.226 стихотвораца из 25 земаља широм земљиног шара. И како на њеном отварању у Културном центру овог сремског града рече председник поменутог Књижевног клуба Златомир Боровница, овогодишњи песнички учинак је двоструко већи. - Овај песнички скуп, судећи по броју учесника и приспелих радова, добија све већи значај, како на просторима некадашње Југославије тако и на Балкану, Европи али и у свету - констатовао је председник Књижевног клуба „Мирослав Мика Антић“ Златомир Боровница, иначе и сам песник, прозни писац и афористичар. - Прошле године на нашем конкурсу учестовало је 709 песника из 19 земаља. Надам се да ће нас идуће године бити још више на овом лепом сусрету песмољубља и дружељубља. Обраћајући се учесницима песничких сусрета „Гарави сокак“, рецензент, уредник зборника и један од чланова оцењивачке комисије Александар Мијалковић, подвукао је да није било ни мало лако, с обзиром на велики број приспелих радова, за коју поетику се одлучити и какав избор направити. - Избор песама, који се нашао међу корицама зборника, није антологија - подвукао је Александар Мијалковић. - Чињиница је да две трећине аутора који су своје песме послали на конкурс Књижевног клуба „Мирослав Мика Антић“, неће своје стихове видети овде одшампане, јер је селекција, ипак, морала да постоји. Трочлани жири трудио се да задржи радост читања, као и доказано друго читање, како би се избегла тренутна незаинтересованост за тему неке песме. Јер, иста песма добијала је сасвим другу мелодију у зависности од доба дана. Мијалковић у уводнику песничке књиге, која је сабрала најбоље песничке исказе, наводи како су се различите песме понекад слагале као углови посматрања истог видо-

круга, а потом примећује: - Из три угла свет добија дубину и равнођија коју на леђима носе слонови одједном постаје стварна. Наравно, и теоретском физичару и песнику јасно је да три димензије не чине свет, али то је најприближнија истина којој се можемо приближити. Мноштво потпуно опречних стилских решења у песмама лебди у овом зборнику, и чланови жирија ( Александар Мијалковић, Никица Банић и Јован Бодрожић) често су били у прилици да се не сложе и око самог неслагања као што је саветовао Волтер: „Не слажем се са вашим мишљењем, али ћу се увек борити за право да то мишљење постоји“. - Поезија коју су многи покушавали да самере, измере, одмере и премере, само се смејала тумачима који измишљају префиксе, а не виде и не разумеју корен речи мера - закључује Мијалковић. - Мера је човек, толико различит да га је тешко користити као упоредну величину...Не очекујемо да ће сваки читалац хватати дах пред сваком наредном песмом, али смо сигурни да ће у овом избору наћи једно парченце себе које је изгубио. На сцени Културног центра своје стихове казивали су аутори који су заступљени у зборнику песничких сусрета „Гарави сокак“. Све је текло у савршеном реду, можда и зато, колико се могло запазити, што председник Књижевног клуба Златомир Боровница ништа није препуштао случају нити импровизацији. Тон овом великом празнику поезије у Инђији дао је и тамбурашки оркестар „Лагани бећарац“. Током дружења, на заједничкој вечери, учесницима су подељене захвалнице Књижевног клуба „Мирослав Мика Антић“. Песници су отишли из Инђије пуни лепих утисака и са жељом да овде опет дођу идуће године. Д.Јанојлић

ПАЛАНЧАНИ У ЗБОРНИКУ У зборнику, међу ауторима са скоро свих континената, заступљени су и радови троје Паланчана: Лазара Петковића Крчединца, Зорана Тодора и Љиљане Милосављевић. Лазар Петковић је био и учесник завршне свечаности на којој се представио својим песничким исказом „Песма о теби“.

ивојин Ђурђевић звани Мазало у својим сећањима најрадије прича о раду у позоришту: „Мој кум, лимарски радник, Станиша Михајловић, први ме је одвео у „Абрашевић”. Причао ми је о другарству па сам и ја пожелео да одем. Био сам збуњен и било ме је срамота да певам. Кад ме је хоровођа, звао се Генадије, натерао да певам песму „Прошетај Лело кроз наше село”, ја сам једва нешто промумлао. Онако збуњен видео сам у другој просторији Иву Бајазита, који је водио драмску секцију и замолио га да ме прими. Од тог тренутка постао сам везан за позориште. Тамо сам добио надимак „Мазало”, јер сам у „Париској сиротињи” играо улогу Мазала (У постојећој документацији нисмо успели да пронађемо доказ о игрању комада „Париска сиротиња” који спомиње Ђурђевић). Врло често кажем да је моје бављење у позоришту био мој животни универзитет”. ** Нушића смењује Бора Станковић са неизбежном „Коштаном” у којој се кроз песму прича само о прошлости. Редитељ Иван Бајазит није имао проблема код глумачке поделе изузев код улоге Коштане. За Ко-

О вредностима тадашњег репертоара може да послужи податак да је 1927. игран Шекспиров комад „Отело”. Тежак је то био задатак за Друштво да спреми комад „Отело”, али са много труда и стрпљења успело се. Представа је имала добар пријем код публике, присећа се Димитрије Кеџић рада на овом позоришном комаду. Нова представа је „На силу лекар” Молијера. Из забележака сазнајемо да је ово била најслабија представа, може се рећи потпуни промашај у односу на раније наступе. Вероватни разлог слабог остварења представе „На силу лекар” је замор после рада на Шекспировом „Отелу”, који је изискивао додатне напоре за које глумци нису били спремни. Али је зато „Светски рат” Бранислава Нушића, у режији Ивана Бајазита, била занимљива представа, како у репертоарском тако и извођачком смислу, коју је публика поздравила аплаузима. ** Уместо дотадашњих лакших и забавних комада, без неке веће васпитне и литерарне вредности, место све више почињу да заузимају дела са савременом социјалном проблематиком. Пошто за сваку приредбу или концерт програм није објављиван, или је објављиван само делимично, нису познати сви глумци и позоришни комади који су се у овом периоду налазили на репертоару друштава.

ДАНИЈЕЛА ВАСИЉЕВИЋ ОБЈАВИЛА ЗБИРКУ ПЕСАМА

Стихови прожети личним духом Пред читаиоцима је књига пуна страсти и пoлeта у којој све песме на природан начин граде чврсту смисаону целину - истиче рецензент Драган Јовановић Данилов

Љубав у аманет. Данијела Васиљевић

анијела Васиљевић, члан Књижевног клуба „21“ у Смедеревској Паланци, потписала је збирку песама под насловом „Снага росе“, чији је издавач Дом културе у Ивањици. Књига је об-

јављена као награда првонаграђеном песнику на конкурсу за најбољу љубавну песму „Жубори са Моравице 2012.“ Рецензент Драган Јовановић Данилов, анализирајући Данијелину поезију, поставио је суштинско питање: Како данас у 21. веку, после толико написаних љубавних песама, певати о љубави, а да то певање не буде патетично, банално, застарело и зачињено најопштијим општим местима која се могу замислити? - Једини одоговор на ово питање састоји се у томе да се загледамо дубоко у себе, да покушамо да се осећамо самим собом, да шватимо да нема друге обећане земље до оне коју песник носи дубоко у себи - наводи Данилов.- Данијела Васиљевић у највећем броју песама из збирке „Снага росе“ то и чини. Она силази добоко у себе и исписује читав један свежањ свежих, поособљених љубавних песама прожетих личним духом, оним што Грци зову пнеума, дакле оном јединственом експресијом коју носимо у грудима. Драган Јовановић Даниловић оцењује да је једна од највреднијих песама у управо објављеној

збири, она која носи наслов „Очи“ у којој се - наглашава он - на најлепши начин одмерава дубина дара Данијеле Васиљевић. Пред читаоцима је књига пуна страсти и пoлeта у којој се све песме на један природан начин заобљавају у смисаону целину. - Као и свака ваљана поезија и ова показује да душа која истински љуби не може пасти у заблуду - наглашава Данилов. - Песме Данијеле Васиљевић, настале „љубави у аманет“ зраче у правцу нашег срца. „Снага росе“ представља победу крхости и духа финесе над ругобом и наказношћу света у коме живимо. Ово је - да подсетимо - друга књига Данијеле Васиљевић, која се опробала и као песник и као прозни писац. Оним што је до сада написала, потврдила је свој дар и на неки начин наговестила правац свог даљег књижевног деловања. Треба свакако још рећи да је насловна страна збирке „Снага росе“, креација даровитог академског сликара Зорана Тодора. Д.Јанојлић

ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА ВОЈИСЛАВА РАДОВАНОВИЋА У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ

Задивљујућа лепота корова На Вису је настала необична серија радова складно укомпонованих мотива растиња и камена

Сликарска порука тoлeранције. Војислав Радовановић (у средини) на отварању изложбе у Смедеревској Паланци

алерија модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци широм је отворила врата младим ствараоцима. Њима припада и Ваљевац Војислав Радовановић, који се овдашњој ликовној публици представио изложбом цртежа под насловом „Коров увек процвета“. Ово је његова дванаеста самостална изложба пре које је сам или групно излагао у Паризу, Салцбургу, Атини, Солуну, Лондону, Скопљу, Љубљани, Марибору, Београду, 14

Ваљеву, Смедереву, Краљеву, Зајечару, а чак и код Нијагариних водопада... Радовановић је коров, као симбол предрасуда, служећи се богатим колоритом, представио у свој својој лепоти. Тако се, после класичног штафелајног сликарства, вратио почетку, односно цртежу. Стицањем стипендије резиденцијалног програма за визулене уметнике „Форт Георге Цроатиа“, током августа и септембра ове године, обрео се на Вису. Надахнут

лепотом тамошње флоре, користећи оловку, лавирани туш, перо и злато, изнедрио је серију радова са складно укомпонованим мотивима необичног растиња и камена. - Узимајући коров као симболичку представу жртве предрасуда, Војислав Радовановић нам на упечатљив начин шаље поруку тoлeранције, разумевања и прихватања различитости - истакла је на отварању изложбе историчар уметности Славенка Чишић Урошевић.- За њега су корови - како сам каже - као и сви они који су од друштва одбачени, етикетирани, осуђени и не ретко егзекутирани. Војислав Радовановић је дипломирао 2005. године на сликарском одсеку Факултета ликовних уметности у Београду. Имао је само 5

година кад је приредио своју прву изложбу у родном Ваљеву. Током друге године студија самостално се представио београдској публици изложбом у Студентском културном центру. Овај млади уметник опробао се и као телевизијски стваралац. Као аутор и водитељ емисија о визуелној уметности, архитектури и културном наслеђу, радио је на ТВ Авала, РТС и Студију Б. Д.Јанојлић

ЧЕТВРТИ „ПЕСНИЧКИ СУСРЕТИ“ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

“Без муке се пјесна не испоја“ Након срдачне добродошлице, домаћини су госте повели у обилазак знаменитости града и околине

Марија Савичић

њижевни клуб „21“ успешно је организовао четврте „Песничке сусрете“. На овој већ традиционалној манифестацији, паланачки песници угостили су песнике из Ћуприје, Параћина, Панчева, Алексинца, Крагујевца и Београда. Такође, на овом скупу представљен је и четврти зборник „Изворник“, а проглашени су и победници првог песничког конкурса чију организацију су чланови клуба успешно произвели у дело. Овогодишњи сусрет песника обихватио је целодневно дружење гостију и домаћина. Након срдачне добродошлице, домаћини су госте повели у обилазак знаменитости града и околине. Црква брвнара посвећена Светом Илији била је прва у туристичкој понуди којом је представљен град, а обилазак је настављен до манастира „Копорин“ у коме је мати Нина кроз кратко и садржајно излагање представила манастир и његов вишевековни значај за наше поднебље. Даље, гости су обишли паланачки Кисељак и језеро Кудеч, и на крају прошетали центром града. Утисак је употпунила Јелена Барјактаревић из Општинске туристичке организације, која је у улози водича представила не само посећена места већ је поменула и низ чињеница о архитектури, историји, култури и фолклору града и околине. На централној свечаности која је одржана у вечерњим сатима под слоганом „Без муке се пјесна не испоја“ песници су подсетили на годишњицу рођења Петра Петровића Његоша чијим стихови-

ма Павле Јозић је и отворио вече. Пријатној и опуштеној атмосфери највећи допринос дала је водитељска палица Александра Божовића. Све се одиграло у пријатном амбијенту сале „Мегамаркета“ чији власник је, и овога пута, великодушно уступио простор књижевном дружењу, а поред тога, још једном се уписао у листу дародаваца материјалне подршке песницима. Сви гости учествовали су у песничком маратону на коме су се представили са по једном песмом, а додељене су награде по оцени жирија и по утиску који су песме оставиле на бројни публикум. Трочлани жири у саставу Биљана Поповић, председница, Радмила Кованџић и Љиљана Петровић, чланице, прву награду доделиле су песми „Ниско је небо“ Марије Савичић из Алексинца, другу награду „Неспретној киши“ Милоша Благојевића из Крагујевца, иначе рођеном Паланчанину, а трећа награда припала је песми „Тајна откривена“ Драгана Петковића из Јабуке крај Панчева. Публика је овога пута имала сличан осећај за поетовање, па је прва награда по оцени публике отишла у руке Драгану Петковићу, другу награду освојила је песма „Само песма може“ Боре Благојевића из Ћуприје док су треће место равноправно поделиле Гордане Марковић из Ћуприје са песмом „Заштитник“ и већ поменута Марија Савичић из Алексинца. У ревијалном делу представили су се паланачки песници који су овом приликом читали своје радове из новоштампаног зборника „Изворника“ који по четврти пут остаје као трајни писани документ о раду и активностима паланачких песника. У реализацији овогодишње манифестације организационом одбору паланачких песника помогли су Саобраћајно предузеће „Ласта“, Општинска туристичка организација, „Водотермика инжењеринг“, „Нискоградња“, „ДМ инвест“, Народна библиотека „Милутин Срећковић“ „НП систем“, „Паланачки кисељак“, ординација „Др Чолић“, Бранислав Радовановић, Зоран Тодор, „Фото Бора“, „Фото Буле“, Студио Милосављевић“ и Саша Јаковљевић. Данијела Васиљевић

2. БИРАЊЕ ГЛУМАЦА Кадгод је почињала школска година, гимназијско подрумче, тесно и претесно, било је стециште глумачког оца Тесписа. Професори Војислав Бабић, Јован Ристић, Србољуб Здравковић и Милутин Срећковић (редом, по генерацијској припадности) „бирали“ су чланове Драмске секције. За реч „аудиција“ тада, готово, да се није знало, или је, барем, нико није изговарао. Гимназијалци, као пред црквеним олтаром, у савршеној тишини, прилазили су професорском расклиманом столу и, колико их грло носи, рецитовали Шантића, Ракића и Дучића, говорили Веселиновића, Бору и Сремца. И многима се тада учинило како крупним корацима крећу у неки имагинарни свет, у коме је глума главно и једино занимање. У једном трену, као у каквом сновиђању, виде рампе и велике светлости позорнице; сусрећу никог другог до, главом самог

Хамлета. Тако их та чудесна лепота театра опчињава, и на крилима маште, из њихових редовних школских брига удаљава. Боже, колико среће, колико чаролија! А онда... Онда Чика Рака, „главни“, на заповед дежурног наставника Владислава Јелића Џоје, звуком школског звона објављује да почиње настава и да, истовремено, свако даље „бирање глумаца“ престаје. Добри Чика Рака, да је знао, да је тада из слатке поспаности пробудио многе позориштем занесене и нектаром богиње Талије опијене, машио би се конопца школског звона који минут касније... Трајало је то тако у чувеном подрумчету деценијама, све дотле док је Гимназија била на великом гласу по својој драмској секцији, која је паланачком и српском глумишту изнедрила многа позната имена. (Веровати је да ће се та, давна, времена позоришних играрија, вратити. Ако, већ, нису пристигла!) 2005. године Драгутин Паунић, књижевник

ЗАБАВА

ваки дан преживљен у Србији је - чиста срећа у несрећи!

е можемо да уђемо у оно, ако не изађемо из овога!

рбија има гаранције да јој нико ништа не гарантује!

аша будућност је у Европи, али Европа са нама нема будућност!

Не пишем да бих комуницирао. Пишем исто као што кењам и као што се чешем. Зато што морам. Ако је неко вољан да ми да новац за то – одлично. Али ја у основи пишем да бих спасао себе. То је веома себично занимање. Сада долазе левичари – траже да се сложим с њима. Панкери долазе – и они траже да се сложим с њима. Али ја нисам овде да бих се са неким слагао. Ја сам овде да бих написао следећу страницу.

Нема разлике Разговарају два пријатеља, Бане и Боба. Бане: Која је разлика између лошег ђака и лошег мужа? Боба: једном

Нема и

разлике,

другом

домаћи

задатак пише неко други. Цигарета Тачно време Мујо облеће око машине Полицајац, позорник, упита неког дечака: - Извини, дечко, колико има сати? Децак погледа на сат: - Десет минута до шест! Полицајац ће изнервирано: - Мене не занима колико ће сати бити за десет минута већ колико је сада!

која му је одсекла ухо. - Шта је било, Мујо? - пита га кoлeга Хасо. - Тражим нешто. - А шта, болан? - Па ухо Хасо! - Који ће ти враг ухо сад кад је одсечено? -

Ма,

болан,

цигарету на њему.

им’о

сам

абуљени y садашње бурне ожалнице око јужне муке, која, може бити, наличи на историјску, заборављамо, чуј, старочедне бркате људине прохујалих варошких времена. Занесени, е, y све и свја, не примећујемо смену годишњег доба, a камоли нешто друго. Ko, бре, да ce сети посне земље прљуше, којом je утабани Цариградски друм врлудао према шумском густишу y далековину. Онда ce, онако, уз пут, плезе нова догађала, која ce једном речју зову историја. Код нас, y нашој вароши, су сви дани уписани y ову науку. Дабоме, и улице. И! Шта бива? Бануо je подвик за велики рат. Виша утега. Таман кад захтеднеш, y окућници, нешто важно да урадиш не да ти ce. И-Бог! Измаче ce брзоберина. Са друма, из махале циганске, сви способни стају под барјак српске војске. He д’о Пенга, да ce утекне. Сућутни глед гребe подгрлицу. Већини, уз пушку, западе и труба, па: тра-тра-тра, пут под опанак, ратнички. Претерали су глувило албанских гудура, пурпурни опоравак јужњачког сунца, да би попут разјареног крда грунули кућама, y мукозобину остављених положара и распичојли. И-глеј, саде! Испонова ce плетисудбалица накострешила до самогриза. Храбри ратници наше махале оставише, Бог да и’ прости, коске, да трубе најдужу прозуклу смртну почивку на мрциништу Кајмакчалана. Неки су ce вратили, на послужење из удовичких котарица. Међу њима и носилац Карађорђеве звезде, кога су после сви звали Солунац. Крштено име му ce утрло. Елем, једног лепог дана, оде Солунац, са пајтоси-

ма крвавих сећања, код председника Општиие, са захтевом, да ce улица из које су y ратни плам кренули, да ce никад не врате, махалски трубачи, назове Кајмакчаланска. Тако и би. Пошаст траје до дана данашњег. Неизбрисиве чаршијанске трагове, из ове улице, оставио je легендарни ковач Груја Живковић. Није било коња, из јасеничког атара, који није осетио његову благу ковачку ручерду. О томе су и новине писале, a причине ce ‘башка приповедале. Имао je, некако, избачене очи, ria кад са закрвављеним беољачама, од газног дима ковачких ме’ова, сврати послом код шустера, они га мере, пa ће да рекну: „Глеј, Груја ce опет ровао са ђавола“! Занатлије су подевале зврк, али са поштовањем. Из дедине шкриње, унук Влада истресао присет, како je баба дошла y Грујину авлију? У време жетвене врућице, 1922. поквари ce, y Орашју, задружни дреш. У сунац ти калајисани. Ди, баш, сад! Док доведу мајстора из Новог Сада, па кад он види шта фали, па док угоди квар, лето ће да замакне. Ha збрз, довезу Грују, ковача, из Паланке. Ћаволске очи, из ма, регисгровале пуцање главне осовине. Врате га фијакером y ковачницу, још, за данаје исковао нову и, ајд’, жетеоци, терајте пoc’o. У знак, им, захвалности, један од домаћина, Михајло Пауновић, изнедри главну понуду: - Грујо, ехм, ја имам три ћерке, једну ти дајем за жену, a ти изабери. После кажу, јок, нема судбине. Тако je најмлађа и најлепша, баба ЈТепосава, дошла y Кајмакчаланску улицу. Из овог сокака сваки дан, према чаршији, табанали су Тица и њен брат Кајсан, који je, не својом вољом, ушао y варошке псовке. Ha самом углу Кајмакчаланске улице Милорад Јовановић je држао радњу за поправку вага и кантара. Еј, таквог мајстора данас

нема y чаршији. Улица je регрутовала плејаду боксерских асова. Све сами шампиони: Мића Пауновић, Милче Јовановић, Јова Радојковић, Baca Јовановић, Тиса, касније Ћорђе, Џими Петронијевић. У овом сокаку je први пут за крпењачом потрчао легендарни бек Јасенице, Благоје Станковић, Курта. О уличним свирачима Кајмакчаланске улице може ce написати подебела књига. Легенда, међу легендама, je био виолиниста Панта Ђорђевић. Времешници и данас памте његов баршунасти глас y романси „Од како си туђа жена...“ Кад je ФК „Младост“, први пут, ушао y другу лигу, на спортским странама свих новина била je, уз опште славље, и његова фотографија, са виолином. Онда, Шаплон и његов брат Пеца Константиновић... У лепезу занатлија ове улице пакују ce бајке о ИЗДАЈЕМ ПОВОЉНО, HA ОДРЕЂЕНО, ЈЕДНО МЕСТО, У КРЕВЕТУ, ЗА ДВЕ ПРЕЏМЕЉЕНЕ КЛАДЕ.

Дари, ајдук жени-вариоцу, онда о варошком касапину Здравку Митровићу. Деценијама ce y његовој месарској радњи пазарило. Кад отац каже: „Иди код Здравка и кажи му да за мене одвоји чварке“. То je, синовац, закон. И данас ова улица врви од дечјег зачикавања. Зуји као y кошници, док о староковцима приповедају Небојша Јовановић, астрални, мaг, гитарисга, тренутно пребира по жицама y Монпељеу и бубњар y Абрашевићу, Влада Живковић, унук легендарног Грује Ковача. Кад ce мало боље загледаш y нахерене кућерке и нису нешто, а толико важних људи ce ту заметнуло. Загрљена лепота.

СПОРТ

ВЕЛИКИ УСПЕХ БОКСЕРА БК „ГОША“

Станковић првак Србије

оксер Милутин Станковић, такмичар Боксерског клуба „Гоша“ освојио је титулу првака Србије у супер тешкој категорији на првенству државе које је од 27.-30. септембра одржано у Краљеву. Упоредо са тим Станковић је проглашен и за најбољег боксера на завршном турниру. Иначе, овај успешни спортиста је и стални члан репрезентације Србије. Н.В. Најбољи у Србији, Милутин Станковић

ЛОВЦИ СЛАВИЛИ НА МИКУЉИ

„Свети Евстатије“ у реновираном Дому Н

аш новинар одазвао се љубазном позиву председника Ловачког удружења „Јасеница- југ“, Томислава Радојковића, и присуствовао је слави „Свети Евстатије“ коју су домаћини организовали у преуређеном Ловачком дому на Микуљи. У пријатној атмосфери и лепом расположењу чланови овог ловачког друштва, уз присуство бројних званичника локалне самоуправе, обележили су своју славу. Није нам промакло да је Ловачки дом на Микуљи, после деценија про-

ОТО ТРАСИРАЛА РЕКРЕАТИВНУ СТАЗУ У “ШУМИ МИКУЉА”

Пут здравља дуг 7.600 метара

пштинска туристичка организација је реализовала пројекат трасирања мултифункционалне стазе на простору шумског комплекса “Шума Микуља” у дужини од 7.600 метара. Саму стазу посетиоци могу користити за шетњу, рекреативно трчање, вожњу бицикла итд. Иначе, парк шума „Микуља“ са комплексом од 130 хектара представља највећи компактни уређени шумски комплекс на територији Општине

Смедеревска Паланка. Налази се у источном делу општине, на удаљености од око два километра од центра града на надморској висини од 170200 метара и има надвисујући положај у односу на насеље. Због таквог положаја и величине шумског комплекса, Микуља има рекреативно стимулативни локални климат, који има значај природног лековитог фактора.

ГОДИШЊИЦА СПОРТСКОГ ЦЕНТРА „КОЛОНИЈА 11421“

Значајно место на спортској мапи Србије падања, сада лепо уређен и представља прави дом паланачким ловцима, као и њиховим гостима.

БАЈКЕРИ МЦ „СРБИ-СРБИЈА“ ПРОСЛАВИЛИ КРСТОВДАН

Поштоваоци традиције и историјских вредности С

Радослав Милојичић

Бајкери Мото чаптера „Срби - Србија“ у Смедеревској Паланци су обележили своју славу Крстовдан. Госте из околних градова дочекао је и угостио председник паланачког огранка МЦ „Срби - Србија“, Тома Стризовић. Добром расположењу до-

принела је и вашарска атмосфера која је тог дана владала у нашем граду. Иначе, према речима Стризовића, ово удружење моториста познато је по поштовању традиције и истицању историјских вредности српског

портски центар „Колонија 11421“ отворен је 20. септембра 2012. На годишњицу отварања, приређена је свечаност, којој су присуствовали виђени спортисти и спортски радници, а уприличен је и фудбалски турнир на коме су учествовали подмладци ФК „Црвена звезда“, Школе фудбала „Дрим тим“ из Бањалуке и ФК „Колонија 11421“, који је основан током првих годину дана рада Спортског центра. Пригодом годишњице, многобројним гостима обратили су се познати спортисти, међународно позната кошаркашица Оливера Кривокапић, која је до своје петнаесте године живела у Паланци, генерални секретар спортског савеза Србије, др Дане Корица, а у име локалне самоуправе Радослав Милојичић Кена, председник Општине Смедеревска Паланка. У име домаћина, госте је поздравио Душан Милојевић, директор Спорт-

Оливера Кривокапић

ског центра. Угледни гости из Спортског савеза Србије, фудбалске „Мини-макси лиге“, делегација Велике Плане, предвођена председником општине, Дејаном Шулкићем, сведоче да Спортски центар „Колонија 11421“ нема само локални значај, односно да је овај објекат значајно место на мапи спортских центара Србије.

Будућност српског фудбала

IN MEMORIAM

Славко Радомировић ДР МАРИНА КУТИН ЖИВИ У УСПОМЕНАМА Зека Рад је био њена (1950.-2013.) вера

Славко Радомировић Зека

вих дана, хладних, кишовитих, јесењих, умро је мој пријатељ Зека. Дуго је боловао, борио

се као лав против опаке бoлeсти. Није пао у кревет. Бринуо је о својој Стајки. Желим да верујем да је умро у ходу, баш онако како је и живео. Био је човек препун духа и енергије. Поштен и доследан. Никада није издао пријатељство. Некада давно били смо саборци у првим редовима борбе за демократију. После 5. октобра 2000. године био је одборник ДОС-а у паланачкој Скупштини општине. Увек праведан, најчешће на своју штету. Каква симболика, опростили смо се од њега, на паланачком Старом гробљу, баш 5. октобра. Тугујем за пријатељем. Паланка је изгубила једног од Људи. Дејан Црномарковић

ПИСМА ЧИТАЛАЦА Уреднику „Паланачких“ У септембарском броју Вашег листа, објавили сте текст под насловом: Кошаркашка „рашомонијада вишедеценијског тренера“ Преде. Професор Београдског универзитета, високи функционер Светске кошаркашке федерације ФИБА, пре много година је рекао: ТРЕБА СЕ ЧУВАТИ ДА НЕКОШАРКАШКИ ЉУДИ ОДЛУЧУЈУ О КОШАРЦИ, ЈЕР ТУ НЕЋЕ БИТИ КОШАРКЕ. Кад је овај спорт у питању, зна ли ико у нашем граду ко је Томислав Крстић, са симпатичним надимком КРЛЕ-... Он је тотална незналица кад је у питању ова сложена спортска игра. Ко му даје за право да произвољно и злонамерно прича и пише о нечему у шта се апсолутно не разуме? Истина, знао је да мешетари, али ћемо о томе детаљно другом приликом. Неко од високих функционера ГОШЕ га је „гурнуо“ у кошарку и поставио га за председника. Старији љубитељи ове игре под обручима још

препричавају његове бисере: ДАЈ ГОЛ!, уместо ДАЈ КОШ! Пошто је скромног општег образовања и још скромније писмености, позвао је своје ЧАУШЕ или боље рећи САТРАПЕ, да му у овој нечасној писанији помогну. Обојица су неискрено радили на монографији. Да не држим читаоце у неизвесности, у једном од наредних бројева „Паланачких“, детаљно ћу написати о „мутним“ радњама све тројице. Биће приче о обманама, преварама и лажима кроз живот. Обмањивали су све око себе зарад своје каријере и несумњиве користи. Они заслужују сваку осуду за своје поступке. Кад будете прочитали следећи мој текст, видећете о каквим је „квалитетним“ особама реч, а можда ће се заинтересовати и нека надлежна институција. Све ће бити поткрепљено чињеницама и доказима. Предраг Кузмановић, професор и вишедеценијски играч и кошаркашки тренер

Др Марина Кутин

арина Кутин је рођена у Смедеревској Паланци, 1961. године, где је завршила основну школу и гимназију. Машински факултет Универзитета у Београду - смер Производно машинство, завршила је 1987. године, а потом Специјалистичке студије (2000) и магистарске (2006), а докторирала је 2010. Завршила је и курс за инжењере за заваривање (1995) и курс ИЊЕ - Европски инжењер заваривања (2001). Своју радну каријеру започела је у Пословном систему ГОША, радећи на пословима технологије и техничке припреме производње у три ГОШИНЕ фабрике, а после осам година рада у производним целинама ГОШЕ, прелази у Институт ГОША. Уз рад је наставила да учи и да се усавршава у области своје уже специјализације - технологије заваривања и прошла низ домаћих и међународних курсева и специјализација. Своје искуство и рад у привреди на-

доградила је резултатима у реорганизацији института као истраживачке и научне институције, развоју лабораторијских и истраживачких капацитета Института ГОША, организацији обуке заваривача, а аутор је и коаутор 6 монографија и преко 60 стручних и научних радова објављених у земљи и иностарнству. Десет година је била директор Института ГОША, који је међу водећим институцијама у земљи у заваривању и науци о материјалима, посебно у области обуке кадрова за заваривање - јер је преко 200 инжењера и техничара из привреде прошло обуку у Институту ГОША, док је обуку, дообуку и сертификацију добило преко 2000 заваривача. Самопрегорним радом, истрајношћу, посвећеношћу, успела је да капацитете Института усмери у правцу веће применљивости у привреди и оствари значајно учешће Института на пројектима које је финансирало Министарство за науку и другим стручним пројектима и била руководилац пројекта Њ-Теч, финансираног од стране ЕУ. Била је потпредседник Заједнице института Србије и обављала друге друштвене функције. Такође је била члан (и била укључена у управљање и рад) у више стручних удружења, комисија, часописа, те је члан Друштва за интегритет и век конструкција (ДИВК) од 2003. године, а од 2010. и члан Управног одбора ДИВК. За свој рад је добила више награда и признања, између осталих и Дипломе са повељом Привредне коморе Србије за постигнуте резултате у развоју и унапређењу привреде (2011). За Друштво за интегритет и век конструкција Мр Милица Тошић

СЕЋАЊЕ 23. октобра 2013. навршава се 14 тужних година...

Радослав Гавриловић Рале 1940.-1999. Дуго те већ нема и неће те бити, а увек ће бoлeти твоја одсутност... Твоји најмилији 18