Palanacke br 172-173 by Palanacke Novine

СВАКОГ 1. И 15. У МЕСЕЦУ БРОЈ 172-173 ГОДИНА VIII 15. СЕПТЕМБАР 2014. ЦЕНА 50 ДИНАРА

Волонтери на пријему код председника Општине

Свет у Паланци Страна 7

Промене на врху у Општој болници „Стефан Високи“

Нови менаџмент предводи др Горан Богдановић Страна 5

Изложба Дарка Трајановића у Галерији „Круг“

Ликовна сугестија о неодвојивости човека од машина Страна 24

О једном споменику и једном признању - 16 година после

Почасни грађанин села Страна 15

тинејџер, који сматра да је увек у праву. Преседан, када је на почетку предизборне кампање за парламентарне изборе изазвао расцеп у Демократској странци и основао своју приватну партију, најсрамнији је политички чин који сам регистровао током 24 године вишестраначког система у Србији. О Зорану Живковићу могао бих да напишем и по неку „лепу реч“, али велику сенку на његову политичку каријеру баца чудесно богатство које је показао јавности у годинама после премијерског мандата.

Рогови у (Вучићевој) врећи

а су бивши пријатељи гори од непријатеља показују и односи између некадашњих партијских другова на српској политичкој сцени. Актуелни опозиционари, некада чланови исте партије, данас не могу да се окупе, седну за сто и попричају о евентуалном заједничком политичком деловању. Као рогови у врећи Борис Тадић, Чедомир Јовановић и Зоран Живковић „забављају“ својим детињастим препуцавањима српску јавност, и тако највише користи чине владајућој коалицији која треба да их „чува као мало воде на длану“ јер ће поред њих, оваквих, владати бесконачно. Несумњиви разбијач, такозване, демократске опције, Борис Тадић, понаша се као размажени

Хитво

Данашње заједничко политичко деловање опозиционих странака у Србији, за почетак, бар би елиминисало међусобна препуцавања и постојећу енергију усмерило ка очигледном заједничком политичком противнику. Али, како помирити рогове у врећи? Како надвладати ниске страсти, сујету и лидерске амбиције појединаца? Некадашњи симпатични лидер студентског протеста са џепарцем мањим од просечног, Чедомир Јовановић, веома брзо је политику схватио као добар бизнис и свој буђелар напунио до врха. Луксузан живот који води, на рачун грађана Србије, није резултат његових изузетних пословних квалитета већ слабости система који га је произвео. Највећи противници на српској политичкој сцени управо су му бивши партијски другари. Из групе оваквих „опозиционих“

Хитто

сло

фо

лидера издваја се Бојан Пајтић који је успео да сачува достојанство и политички интегритет, а победом на страначким изборима доказао да има и подршку чланства. Тим који је окупио на челу Демократске странке већ постиже пристојне резултате на појединим ванредним локалним изборима што потврђује да се враћа поверење грађана у реформисане Демократе и да су виђени као предводници опозиционог блока. Елем, потреба за хитним удруживањем свих опозиционих политичких странака (заправо за утапањем у највећу партију јер је постојање малих странака постало бесмислено и скупо) ради успостављања противтеже Српској напредној странци, једнака је разлозима за оснивање некадашњег ДОС-а који је тек тако уједињен успео да се озбиљно супротстави ондашњем режиму. Данашње заједничко политичко деловање опозиционих странака у Србији, за почетак, бар би елиминисало међусобна препуцавања и постојећу енергију усмерило ка очигледном заједничком политичком противнику. Али, како помирити рогове у врећи? Како надвладати ниске страсти, сујету и лидерске амбиције појединаца? Ако је то немогуће, онда је дошло време да их заборавимо и оставимо тамо где „пакујемо“ ружне успомене. Тако ослобођен „простор“ неће дуго остати празан… Има људи, вредних пажње, по земљи Србији.

Поводом годишњице терористичког напада на „Куле близнакиње“ у Њујорку: „Бумеранг“ - рад нашег суграђанина, самоуког скулптора, Небојше Јовановића, стално изложен у редакцији „Паланачких“

О „пријатељима“

Данас би имали много више „пријатеља“, да неке људе нисмо боље упознали.

Бранко Ђурић Ђура

АКТУЕЛНО

ДРЖАВНИ СЕКРЕТАР У МИНИСТАРСТВУ ОМЛАДИНЕ И СПОРТА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Волонтеризам буди осећај солидарности Д

ржавни секретар у Министарству омладине и спорта Ненад Боровчанин , посетио је Смедеревску Паланку. Примио га је председник Општине Радослав Милојичић Кена. Томе су присуствовали и заменик председника Општине Петар Јелић и руководилац Канцеларије за младе Драган Вујановић. Председник Милојичић упознао је госта и његове сараднике са размерама мајске поплаве, подсетивши да су у плављеном подручју смештени значајни инфраструктурни објекти као што су водовод и трафо-станица. Навео је да је кроз угрожено подручје некада протицала река, која је давно измештена, али да и даље кад су обилне падавине, тече старим током. Државни секретар у изјави за медије подсетио је да се у Смедеревској Паланци одржава међународни волонтерски камп, и то у сарадњи са Министарством омладине и спорта, Канцеларијом за младе Општине Смедеревска Паланка, Омладином ЈАЗАС-а Пожаревац и Младим истраживачима Србије, и додао:

- На овај начин наше Министарство желело је, пре свега, да подстакне волонтерске активности у Србији, нарочито у поплављеним подручјима и да на тај начин покренемо младе да волонтеризмом и активизмом пробуде и код осталог дела становништва осећај солидарности и интеркултуралну размену, да млади људи стекну осећај да ће учинити нешто добро за своју заједницу, а да ми то као држава подржимо, вреднујемо и ,наравно, да не останемо само на овом почетку, већ да систем волонтеризма градимо на прави начин у Србији како би био доступан свим младима који то желе. Захваљујући се државном секретару Боровчанину што је нашао времена да посети Смедеревску Паланку председник Радослав Милојичић Кена је истакао: - Имали смо пријем девојака и младића волонтера из Јапана, Италије, Шпаније и других земаља, а оно што ме је посебно импресионирало је да су они елиминисали негативно мишљење које су раније имали о Србији. Већ током првих дана боравка у нашој земљи уверили су се да мишљење које су имали

о нама није реално. Наша земља је негативно представљана у свету, а сада су у прилици да стекну реалну слику о нама. Надам се да ми, као земља, нећемо морати да помажемо у сличним ситуaцијама, јер се надам да њих неће задесити поплаве као нас. Надам се, такође, да ни нама таква помоћ више неће бити потребна. Морамо као локална самоуправа водити бригу о социјално најугроженијим становницима. Социјална политика и брига о становништву биће нам на првом месту. Д. Јанојлић

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА НОВИНАРА СРБИЈЕ

Градоначелница Смедерева крши слободу јавног информисања УНС је забринут због кршења загарантованих права на слободу информисања у Смедереву и тражи од градоначелнице Јасне Аврамовић да омогући новинарима да добију одговоре на питања од интереса за јавност

АСФАЛТИРАН ДЕО ПУТА АЗАЊА – КУСАДАК

Важна саобраћајница између два највећа села

адници Предузећа за путеве Пожаревац асфалтирали су део пута Азања – Кусадак у дужини од 1.200 метара. Ова веома значајна саобраћајница за мештане два највећа села на територији Општине Смедеревска Паланка је већ годинама у веома лошем стању тако да је ово веома оправдан потез локалне самоуправе који је наишао на подршку грађана које смо затекли на лицу места. Почетку радова присуствовали су и председник Општине Радослав Милојичић Кена, његов заменик Петар Јелић, председник Скупштине општине Славољуб Ђурић и помоћник председника Општине, али у овом случају у функцији председника Савета МЗ Азања Родољуб Станимировић.

радоначелница Јасна Аврамовић јуче Др Јасна Аврамовић је осуђена је позвала новинаре „Блица“, „Инфор- неправоснажно на казну затвора због мера“ и „Вечерњих новости“ Мирослава корупције Ђорђевића, Јелену Васиљевић и Јелену Илић у свој кабинет како би им одговорила на питања, а онда им рекла да „не жели да одговара ни на једно њихово питање“ јер су „довољно написали о Смедереву“. Она је додала да их је позвала у кабинет како „не би било да их је одбила“, а и како би могла да им то „у лице каже“. УНС подсећа да се, по Закону о јавном информисању и медијима, „слобода јавног информисања не сме повређивати злоупотребом службеног положаја и јавних овлашћења“, као и да је „забрањена непосредна и посредна дискриминација уредника медија, новинара и других лица у области јавног информисања, нарочито према њиховој политичкој опредељености и уверењу или другом личном својству“. УНС такође подсећа да је дужност новинара, прописана Кодексом новинара Србије, да од носиоца јавних функција континуирано траже одговоре на питања од интереса за јавност, чак и када они одбијају да на њих одговоре.

ПРОМЕНЕ НА ВРХУ У ОПШТОЈ БОЛНИЦИ „СТЕФАН ВИСОКИ“

Нови менаџмент предводи др Горан Богдановић - Најважније што смо урадили је пријемно-ургентна служба у приземљу болнице која је управо почела са радом - нагласио је нови вршилац дужности директора

Општој болници „Стефан Високи“, пре нешто више од месец дана, дошло је до промене вршиоца дужности директора ове здравствене установе, па је одлуком министра здравља уместо др Перише Јовановића на ту дужност именован др Горан Богдановић.

Први човек новог менаџмента уприличио је данас сусрет са представницима „седме силе“ и том приликом представио јавности свој план вођења установе која „покрива“ две суседне општине, Смедеревску Паланку и Велику Плану, заправо, како је истакао, око 120.000 грађана. Др Богдановић упознао је новинаре и са променама и активностима које је његов тим спровео у протеклом периоду. - У протеклих месец и по дана ми покушавамо да промовишемо и унапредимо неке принципе, а то су пре свега поштовање медицинских законитости, реда и рада, као и поштовање свих позитивних прописа. Неопходно је и да у овом времену будемо и рационални и штедљиви, али наравно не на штету пацијената. У претходном периоду увели смо неке новине које су већ дале резултате у скраћењу боравка пацијената током амбулантног прегледа, увели смо картице

и убрзали позивање приправних лекара. Тим променама смо, практично, боравак амбулантних пацијената скратили са нешто преко два, на испод сат времена. Наставили смо и неке активности које је претходни менаџмент започео, завршили смо ходник ка педијатрији који је био велики проблем, стави-

но-ургентна служба у приземљу болнице која је управо почела са радом – рекао је др Богдановић. Новинарима се потом обратио др Јовица Јовичић који је детаљније објаснио улогу пријемно-ургентне службе. - Ова служба почиње са радом у новом простору, који би могли

Наставак добре сарадње са медијима коју је практиковао др Јовановић Одлуком Министарства здравља дошло је до промене вршиоца дужности директора у Општој болници „Стефан Високи“. Уместо др Перише Јовановића ресорни министар именовао је за његовог наследника др Горана Богдановића. Треба рећи да је др Јовановић, у периоду који је провео на дужности првог човека паланачке болнице, дао значајан допринос напретку и модернизацији ове установе и остаће забележен као један од успешнијих руководилаца. Током свог мандата др Јовановић је практиковао редовне сусрете са новинарима и обавештавање јавности о свим значајнијим активностима у ОБ „Стефан Високи“, што је, како видимо, настављено и од стране новог руководства.

ли смо у функцију нови простор за паркинг и изградили стазу. Успели смо да у потпуности одвојимо стационар од амбулантног дела, па ће сви пацијенти који долазе у току преподнева имати преглед у поликлиничком делу који се налази у приземљу болнице. Учинили смо то премештањем неких одељења и измештањем администрације. На овај начин пацијентима пружамо бољу и квалитетнију услугу. Најважније што смо урадили је пријем-

назвати и резиденцијалним, јер се налази на самом улазу и у најбољем делу болнице. Нама је запало да направимо тај револуционарни корак и квалитативни помак у смислу збрињавања и лечења наших пацијената. Идеја је да сви пацијенти који се упућују овде на лечење прођу кроз пријемно одељење које је одлично опремљено већ постојећом опремом и кадром. Успели смо да заокружимо ову делатност

без великих ометања рада других одељења, тако што је дошло до одређеног прегруписавања лекара и медицинског особља. Већ на самом почетку рада чини ми се да су се сви добро уклопили и да одлично функционишу. Желим да истакнем да у том одељењу раде наше млађе колеге које су на стажу или волонтирају и ми смо их објединили и на тај начин пружили им могућност да се усавршавају и стичу искуство. Они су већ показали велику мотивацију за рад. Део средњег стручног кадра чине искусни и прекаљени радници тако да и то функционише добро. Желим да истакнем и обавестим грађанство, а и наше колеге из других установа да је постало правило да сви пацијенти морају да прођу кроз наш пријемно-ургентни део, где би се учинила основна медицинска об-

рада или захвати – истакао је др Јовичић. Новинари су имали прилику да у друштву др Богдановића и др Јовичића обиђу новоформирано пријемно одељење, поразговарају са особљем и увере се да је одлично опремљено. Потом је у дворишту ОБ „Стефан Високи“ обављена примопредаја санитетског возила које је донација „Про цредит банке“ паланачкој болници, односно поплављеним општинама, како је нагласила представница донатора. Др Богдановић захвалио је на вредном и потребном поклону и истакао добру сарадњу са локалном самоуправом која је координирала приликом ове донације. У име Општине Смедеревска Паланка примопредаји санитетског возила присуствовао је помоћник председника Општине Добрица Јозић. Д. Ц.

Пилеће груди са коском или мање зло

домаћој јавности, већ поодавно, изостаје озбиљна критика економског курса, који је у Србији зацртан као небески утемељено правило, од кога се не сме одступити. У име економске ефикасности и „стварања доброг пословног амбијента“, спроводе се такозвани „болни социјални резови“. Да тако треба, сагласни су не само политичари, уз, додуше, по који неубедљиви дисонантни тон из опозиције - него и славна имена домаће економије, Међународни монетарни фонд и Светска банка, и други значајни економски центри. Да су поменуте активности оправдане, чућете и од обичних људи, на пијаци. Преостали индустријски пролетаријат, као и запослене у јавним службама, одавно више нико ништа не пита, мада ови радници иначе ретко истрчавају у јавност, плашећи се да после тога намах не буду проглашени за прекобројне. Драстичне мере оправдавају се такозваним већим добром, које треба да из њих произађе. На тај начин, домаћа политичка и стручна економска јавност определили су се за начело утилитаризма, по коме увек треба изабрати „мање зло“. А оно је, према поменутим ауторитетима - радикална штедња, по сваку цену. Пакети мера, громогласно усвојени у скупштини, и оправдавани у медијима, све у свему, доносе - смањења плата и пензија, пооштравање наплате обавеза (пореза, утрошка електричне енергије, комуналија). Следи и поскупљење струје, а тиме и основних животних намирница. Није потребно бити учени економиста да би се извела рачуница да запослени из категорије примања између 25 и 30 хиљада динара, чак и уколико му плата није оптерећена кредитима и минусима (што је антикварна реткост), једноставно није у стању да редовно измирује обавезе, купује лекове (са негативне листе), плаћа партиципације, а уз то се редовно храни - и то само најосновнијим намирницама, хлебом, млеком и поврћем (на уљу), без меса. Статистичари говоре да људи са наведеним примањима има близу

30 процената, чему треба додати и половину пензионера. Према томе, „болни резови“ подразумевају, буквално, гладовање. Ко се осмели на гурманлук да једном или два пута недељно припреми пилеће груди (узете са коском), или свињску крменадлу, ризикује да му на врата дођу љубазни утеривачи дугова, који, како смо чули у медијима, глобе и за 100 динара неисплаћених потраживања електродистрибуције (један од челника овог „система“, познатог по хуманизму и милосрђу, поносито је ономад изјавио да „скидања са електричне мреже“ неће бити поштеђени ни енергетски заштићени купци - независно од износа овог дуга). Да не помињемо „болне резове у здравству“ (разуме се у економској, а не у хируршкој сфери), чему ћемо, обећавамо, наредни пут, и то на јасном и читаоцима непосредно разумљивом примеру. Имајући у виду поменути утилитаристички курс домаће политике, логично је поставити питање: за кога је предложени пакет економских мера мање зло? Шта имају пензионери, у поседњим деценијама живота, од обећаног благостања, које ће се одиграти у неизвесној будућности? Шта сиромашни радници имају од стварања бољег пословног амбијента, када сада и овде, због немаштине, не могу да школују своју децу, која ће сутра (у освит обећане будућности) постати неквалификована радна снага, односно, поново, подносиоци неког новог „мањег зла“. Да ли је мање зло жртвовати оне који су на ивици опстанка, зарад „предузимљивих“ људи који, сходно поменутој политици, очигледно представљају „веће добро“? Невоља са утилитаризмом је у томе што се увек, пре или касније, мора поставити питање: ко одређује шта је мање зло? Уколико класа предузетника и шићарџија има своје експоненте у политици, и уколико они одређују ко треба да поднесе највећи терет њиховог будућег благостања (добробити тих истих предузетника), онда нека нам буде дозвољено да на такву политику јавно и отворено кажемо: Sicк(тер)! И не само то: за разлику од капиталистичке димне завесе, која указивањем на „сумњиве приватизације“ прикрива нову пљачку народа, на тај начин што ће економски просперитет богатих бити плаћен непосредним патњама сиромашних - ми отворено сумњамо у сам концепт економије који почива на експлоатацији, ма како то атавистички звучало. Зато позивамо читаоце да се присете онога што су учили на досадним часовима марксизма или политичке економије. Из тога се да извући поука. Разуме се, потребна је извесна кураж да би се у складу са наученим и промишљеним деловало. Без те храбрости све остаје само „мртво слово на папиру“. Па, хоћемо ли?

ГОСТОВАЊЕ ГРЧКОГ ФОЛКЛОРНОГ АНСАМБЛА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Аплауз за пријатеље Гостима показане и неке знаменитости нашег краја

омоћници председника Општине Смедеревска Паланка Родољуб Станимировић и Игор Ераковић примили су чланове грчког Фолклорног ансамбла са Халкидикија и пожелели им добродошлицу. Родољуб Станимировић изразио је наду да ће се сарадња развијати на опште задовољство. Истакао је да се и код нас велика пажња поклања фолклору на чему ради и Културно уметничко друштво „Света Петка“, које је и домаћин гостима из Грчке. - Наша Туристичка организација и Народни музеј су се потрудили да вам покажу оно најзначајније што имамо и чиме се поносимо - додао је Станимировић. - Посетићете и Тополу, где ћете, такође, видети нешто што је од изузетног значаја за Шумадију и целу нашу земљу. За мене је посебно битно да се овде осећате као код куће, а као домаћини трудићемо се да одавде понесете импресивне утиске.

На топлој добродошлици захвалио се Апостолис Танасакакис подвукавши на самом почетку да је Фолклорни ансамбл из Грчке веома лепо примљен у Смедеревској Паланци. - Први пут гостујемо у Смедеревској Паланци, а у Србији смо наступали три, четири пута и то првенствено у Београду – изнео је Танасакакис. - У вашој средини осећамо се као да смо у Грчкој, код куће. Примљени смо врло добро. Ово гостовање доживљавамо као лепо искуство. Веома смо задовољни како нас је публика поздравила приликом нашег наступа у вашем Позоришту. Ја сам по професији професор фискултуре, а у нашем фолклорном ансамблу сам уметнички директор. Ми путујемо Европом, сада смо ваши гости и желели бисмо да поново гостујемо код вас. На крају кратког протоколарног пријема, размењени су поклони као успомена на боравак и наступ овог ансамбла у срцу Доње Јасенице, Смедеревској Паланци. Потом су гости из Грчке посетили Народни музеј, Спомен радионицу друга Тита, Историјски архив, а били су и у цркви Света Петка. Према програму посете очекује их и наступ у Кусатку. Д. Јанојлић

ВОЛОНТЕРИ НА ПРИЈЕМУ КОД ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ

Свет у Паланци С

медеревску Паланку, један од поплављених градова Србије, посетили су волонтери из више земаља. Дошли су да се упознају са размерама водене стихије и да учествују у отклањању њених последица. Примио их је председник Општине Радослав Милојичић Кена. Сусрет са волонтерима био је планиран у великој скупштинској дворани, али је председник с разлогом променио протокол. Сишао је међу њих, са сваким се руковао, а онда их је све позвао у свој кабинет да заједно попију кафу и освеже се. Предлог је прихваћен са одушевљењем и атмосфера је била много приснија. Сви до једног су се пред-

је само два критеријума: добар или лош човек, без обзира на верску, националну, или било коју другу припадност, па и навијачку. Спомињање навијачке припадности, изазвало је салву одушевљења, јер је међу волонтерима био и један

који је на себи имао мајицу вероватно свог омиљеног клуба, мадридског „Реала“. Председник Милојичић је потом још једном захвалио волонтерима света, а онда казао и ово: - Што се наше локалне самоуправо тиче, стојимо

вам на располагању. Искрено се надам да земљама из којих долазите неће бити потребна помоћ, каква је сада потребна Смедеревској Паланци и још неким градовима у Србији. Д. Јанојлић

Поред домаћина и волонтери из иностранства помажу у Насељу

ставили и рекли из којих земаља долазе након чега их је председник, сада већ по протоколу, поздравио овим речима: - Желим, пре свега, у име свих грађана Смедеревске Паланке, посебно у име оних који су доживели велику поплаву, да се захвалим вама и свим другим волонтерима коли су дошли у наш град и помогли да се колико толико ублаже последице поплаве – истакао је Милојичић. - Изузетно ми је драго што су данас са нама волонтери из других држава, па се надам да ће се и на светском геополитичком нивоу, престати с предрасудама ко из које земље долази, а за мене а сигуран сам и већину, посто-

Волонтери из Међународног кампа у Смедеревској Паланци сређују и крече куће на подручју које је било поплављено. На тај начин биће санирано неколико стамбених објеката у најугроженијем делу Карађорђевог насеља. Јасно је да не можемо цело насеље, на жалост, али и ово мало некима много значи. Те поправке су једна од предвиђених активности у оквиру програма „Млади су закон“, које се изводе у сарадњи Ресурс центра за Подунавски округ, «Омладине Јазаса из Пожаревца», «Канцеларије за младе» из Смедеревске Паланке и «Младих истраживача Србије» задужених за функционисање кампа који траје од 10. до 25. августа. Све активности су осмишљене још пре месец дана на релацији Омладине Јазаса Пожаревац и Канцеларије за младе из Смедеревске Паланке. Ово сада је реализација тог плана – изјавио је за медије представник органи-

затора. Упркос великој врућини волонтери из Јапана, Холандије, Шпаније, Италије…, као и они који су у Паланку дошли из других градова Србије, вредно раде и недвосмислено показују како се хуманост из речи претвара у дело. Са њима раде и волонтери - активисти Канцеларије за младе из Паланке. У то име, велика и искрена похвала за Наталију, Растка, Петру, Јована, Матеју, Луку…. Организатори ове изузетне акције позивају младе да им се придруже.

ВОЛОНТЕРИ ОЧИСТИЛИ ПРОСТОР ОКО КАМЕНОГ МОСТА ИЗ 1730. ГОДИНЕ

Поново је откривен Техничку помоћ током реализације ове акције волонтерима су пружили радници „Нискоградње“

олонтери из „Међународног омладинског кампа“, који се од 10. до 25. августа одржавао у

Смедеревској Паланци, уредили су простор око старог Каменог моста у Старој чаршији.

Овај мост потиче још из 1730. године и представља један од најважнијих културно-историјских споменика у Паланци. Након што су волонтери завршили акцију мост је поново откривен, јер су уклоњени грање и коров који су га заклањали. Око моста је почишћена и велика количина пластичног и другог смећа. Техничку помоћ током реали-

зације ове акције волонтерима су пружили радници„Нискоградње“. Након акције око моста, за волонтере је у предворју Канцеларије за младе приређена кратка видео презентација и предавање о Каменом мосту и његовој историји, које је на енглеском језику одржала мр Ана Милошевић, историчарка уметности. 7

У БАШИНУ ЗАХВАЉУЈУЋИ ФОНДАЦИЈИ АНЕ И ВЛАДЕ ДИВЦА

Школа у новом руху За обнову добијено 1.364.000 динара

Засијала пуним сјајем. Школа у Башину

сновна школа „Милија Ракић“ у Церовцу добила је помоћ из Фондације Ане и Владе Дивца за реконструкцију школске зграде свог истуреног одељења у Башину. За средства из пројекта „Један у милион“ конкурисало се у време ванредне ситуације у Општини, настале услед катастрофалних мајских поплава. Скоро два месеца трајали су перманентни контакти с вођством поменуте фондације, што је уродило плодом. Тако је 20. августа потписан уговор између Фондације Ане и Владе Дивца и основне школе у Церовцу. - Реконструкција школе

у Башину почела је још истог дана - износи директорка ОШ „Милија Ракић“ у Церовцу Верица Урошевић. - Радови су били веома обимни, а изискивали су у првом реду измену комплетне електричне инсталације, која је била прилично стара и потиче из далеке 1966. године. У унутрашњости школе обијен је стари малтер, изглетовани зидови и обављено кречење. У школској кухињи замењен је дрвени под постављањем керамичких плочица и на поду и на зидовима. Остале просторије су окречене и приведене намени.

Вредна и предузимљива. Верица Урошевић

Ламперија на плафону и на унутрашњим зидовима је премазана. Обављена је и санација столарије. Замењена су сва напукла стакла, прозорска окна су изгитована тако да вода услед јаких киша више не може улазити унутра. У потпуности је замењен кров. Уместо црепа постављен је лимени покривач. Обијена је стара фасада и постављена изолација,

тако да је школа добила ново рухо. Урађена је надстрешница на „лицу“ школе, а биће замењена и улазна врата која су дотрајала. - Олуке смо поставили а следи и рад на громобранској инсталацији - додаје директорка Верица Урошевић.

САОПШТЕЊЕ УДРУЖЕЊА ЖЕНА „ФЕМИНА“

Ступила на снагу Конвенција против насиља према женама К

онвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција), донета у Истанбулу 11. маја 2011. године, ступила је на снагу 1. августа 2014. године на нивоу држава чланица Савета Европе. Конвенцију је до сада ратификовало 13 држава, а потписале 23 државе. Наша земља ју је ратификовала 31. октобра 2013. године усвајањем Закона о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици. Тиме се и наша држава заједно са осталим обавезала на примену

овог документа. Конвенција предвиђа превенцију, заштиту и подршку жртвама, гоњење и кажњавање када су у питању различити облици насиља над женама. Превенција подразумева спречавање насиља према женама и насиља у породици како би се спасили многи животи и смањила људска патња. Конвенција наводи захтеве за владе држава, укључујући обуку професионалаца који долазе у контакт са жртвама насиља, сарадњу са НВО и укључивање медија и приватног сектора у искорењивање стереотипа и предрасуда о женама. Поред државе,

важно је да се сваки појединац супротстави родним стереотипима, штетним обичајним и традиционалним праксама и дискриминацији жена. Конвенција тежи да жртвама и сведоцима насиља пружи заштиту и подршку, што укључује интервенцију полиције и заштиту путем општих и специјализованих услуга подршке, као што су сигурне куће, СОС телефони, кризни центри за жене које су преживеле сексуално насиље и слично. Конвенција наглашава да је важно да жене са искуством насиља имају приступ релевантним информацијама о доступним услугама подршке и заштите. Пошто Конвенција препознаје различите облике насиља над женама и насиља у породици, Конвенција захтева да они треба да буду кажњиви законом, то значи да државе потписнице треба да у своје законодавство уведу нова кривична дела као што су психичко насиље, прогањање, генитално сакаћење жена, присилни брак,

- Сазидана су и два димњака. За све ово дугујемо захвалност Фондацији Ане и Владе Дивца, али и свима који су својим донацијама помогли обнову школе у Башину. Вредност изведених радова износи 1.364.000 динара. Д. Ј.

присилни побачај и стерилизација. Конвенција такође захтева процену ризика, постојање хитних мера заштите, поступке по службеној дужности и делотворне и сразмерне санкције, које одвраћају од вршења кривичних дела. Начин, брзина усклађивања законодавства са Конвенцијом, ефикасност и ефективност у њеној примени сваке државе понаособ, чини још један важан аспект примене Конвенције у пракси. У том смислу Конвенција предвиђа и механизме за редовно праћење на који начин државе поштују своје обавезе које су преузеле ратификацијом Конвенције. Доношење Истанбулске конвенције важан је корак, али и подсетник колико још тога треба да буде учињено да би се побољшао положај жена и њихове деце која су преживела насиље. У Србији се од 2013. године води кампања „POTPISUJEM.org“ (www. potpisujem.org) за пуну примену ове Конвенције, а кампању спроводи Аутономни женски центар у партнерству са неколико организација, а у сарадњи са Мрежом Жене против насиља. Удружење жена “Фемина” подржава захтеве кампање.

ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР Пише: Дејан Црномарковић

„Човек мора да зна своје границе“ (2)

Г РАСПУШТЕНИ ПАЛАНАЧКИ НАПРЕДЊАЦИ

Повереник др Дејан Нектаријевић О

длуком врха странке распуштен је Општински одбор Српске наредне странке у Смедеревској Паланци. Оваква одлука је резултат дуготрајних трзавица и стварања неколико „струја“ које су се бориле за превласт унутар овог огранка странке. За повереника је постављен др Дејан Нектаријевић који је и у претходном периоду предводио паланачке Напредњаке. У саопштењу објављеном тим поводом истиче се да је „У низу мера, које Извршни одбор Српске напредне странке спроводи последњих месец дана, а односе се на побољшање ефикасности рада страначких огранака широм Србије, пре неколико дана распуштен и ОО Српске напредне странке у Смедеревској Паланци. У циљу кориговања опште слике о паланачким напредњацима, и усмеравању чланства ка оним вредностима које су прописане програмом Српске напредне странке, Нектаријевић је сазвао састанак свих доскорашњих чланова ОО СНС у Паланци. Састанку су присуствововали и: Радомир Ни-

колић, председник Извршног одбора СНС, те координатори за подунавски округ, Кристијан Туцаковић и Славиша Топаловић. Осим прозаичних негодовања појединаца на тему функционисања паланачког одбора напредњака кроз протекли период, могло се чути и који то неодвојиви делови одбора – неки његови савети – функционишу без много проблема. Такође, г. Николић је све присутне детаљније упознао са процедуром формирања новог одбора, у складу са Статутом“.

САОПШТЕЊЕ СТРУКОВНОГ УДРУЖЕЊА ПОЛИЦИЈЕ „ДР РУДОЛФ АРЧИБАЛД РАЈС“

Апел возачима моторних возила С труковно удружење полиције апелује на све учеснике у саобраћају, посебно на возаче моторних возила у зонама основних школа, да значајно повећају пажњу током вожње у наредном периоду, прилагоде брзину кретања својих возила стању пута и постављеној сигнализацији. Деца су најосетљивији и најугроженији учесници у саобраћају, истраживања су показала да деца недовољно процењују удаљеност возила, па је неопходна повећана

пажња возача како би деца безбедно прелазила улице. Подсећамо возаче да је у насељу на делу пута или улице која се налази у непосредној близини школе и која је као таква обележена одговарајућом сигнализацијом, дозвољена брзина кретања до 30км/х, док је ван насеља до 50км/х у времену од 07,00 до 21,00 сат, осим ако саобраћајним знаком није другачије одређено. Припадници Министарства унутрашњих послова вршиће као и сваке године појачане

контроле учесника у саобраћају у близини школа. По подацима којим располаже Струковно удружење полиције за период од јануар – јун 2014. године, на територији Републике Србије повређено је 384 деце узраста од 7 до 16 година старости. За период од 2010. године до 2013. године у Србији повређено је 2.232 деце. Док је за исти период у Београду број повређене деце пешака 648, у Новом Саду 287.

лупост и незнање су прве две речи у свакодневном животу Србије. Опростите, трећа и четврта су… Прве две речи су име и презиме једног човека. Дакле, ништа нас никада није коштало скупље од сопствене глупости и незнања. Али право на глупост је демократска тековина. Заправо, загарантована је највишим правним актима, и у „редовном“ животу зовемо је слобода мишљења и говора. Демократија нам је наметнула и једнакост у изборном циклусу. Принцип „један човек-један глас“ од сваке крхке државе, баш овакве каква је ова наша, за тили час направи оазу за најгоре. Прогресивна мањина која има потенцијала да друштво „повуче“ напред, често је немоћна у надметању са вишеструко бројнијом „другом страном“. „Плитак“ човек „гута“ демагогију и слатка обећања. А покварени манипулатор своју вештину развио је до савршенства. Тако се и у политичким партијама множе грамзиве незналице са једним циљем – да се ушушкају у кожне фотеље. Способни, каквих наравно и у овим организацијама има, понекад и понегде успевају да се наметну, али такви примери су ретки. Дефинитивно, у данашњој Србији недостаје простора за паметне људе са пуним и конкретним радним биографијама и видљивим резултатима. Али зато паметњаковића, уверених у сопствену генијалност, има на сваком кораку. Чак и површном анализом разноразних коментара на друштвеним мрежама увидећемо да су у Србији сви постали „овлашћени“ да држе лекције и пресуђују. Правила понашања, друштвене вредности, па чак и законе ће тумачити како ко стигне… Наравно - субјективно. Општенародна памет свој врхунац доживљава за столом какве локалне биртије. Време седења и количина унете течности геометријском прогресијом осведочену будалу претварају у „генија“ који је завршио бар осам факултета и чије је свако слово - божја заповест. У таквим околностима и са тачке гледишта таквих људи - све и сви су испод њих. Наступило је доба у коме не постоје општи критеријуми успешности и устаљене вредности према којима ће се мерити људи и догађаји. Мој професор у некадашњој Гимназији, Јован Цветановић, волео је каже: „може да нам се допадне ова или она књига, али коме се не свиђа Достојевски тај не разуме књижевност“. Дакле, питање чврстих животних вредности није лична ствар. Морају да постоје стандарди у рангу дефиниција. На пример, мрзео сам Дуција када је Партизану „забио“ 59 кошева, али никада нисам доводио у питање његову врхунску спортску вредност. Елем, „човек мора да зна своје границе“, рекао је у култном филму Прљави инспектор Хари. На жалост, ми у Србији, још дуго ћемо тражити све оно што смо почели да губимо још деведесетих.

НОВОСТИ ИЗ ИНСТИТУТА ГОША

У припреми нови циклус едукација Д ОБЕЛЕЖЕНА 73. ГОДИШЊИЦА ОД СТРЕЉАЊА НА КИСЕЉАКУ

Пред цеви изведен и храбри Немац О стравичном ратном догађају и првом масовнијем стрељању после дизања устанка 7. јула 1941. године говорио је председник Општинског одбора Савеза бораца, Миодраг Лазић

елегација Института Гоша, у саставу директор Мирко Личина, др Зоран Филиповић, Милан Проколаб и Драган Станимировић боравила је у Словачкој и посетила фирму Еснаф специјалиста за заваривање, коју заступа Jozef Jasenák. Са поменутом фирмом Институт Гоша има потписан Уговор о пословно-техничкој сарадњи у области тестирања заваривача, кадрова за лемљење и тестирање особља за испитивање заварених спојева без разарања (NDT), као и оцењивање система квалитета за заваривање и механичке тестове и деструктивна испитивања за већ поменуте области.

пштински одбор Савеза удружења бораца обележио је 73. годишњицу од кад су окупатори у кругу некадашње касарне у Смедеревској Паланци стрељали 14 родољуба међу њима и једног Немца. Делегације бораца, Општинске организације пензионера и Општинског одбора Социјалистичке партије Србије положиле су венце на споменике на месту егзекуције и заједничке гробнице на Кисељаку. О стравичном ратном догађају и првом масовнијем стрељању после дизања устанка 7. јула 1941. године говорио је председник Општинског одбора Савеза бораца, Миодраг Лазић. Он је том приликом подсетио да је 3. јула у кући у којој су становали Драгослав Ђорђевић Гоша и његов брат Света саопштена одлука Врховног штаба о формирању Другог шумадијског партизанског одреда за чијег је команданта изабран Богосав Марковић. Двадесетог јула стрељани су Радмило Аранђеловић, Ђорђе Бенчић, Дане Дејановић, Драгован Ђукић, Љуба Ивошевић, Михајло Јелисавчић, Стеван Крајац, Милан Кршљанин, Миодраг Марјановић, Никола Марјановић, Марсел Мезић, Васа Трифковић, Радосав Гачић, Бранислав Јевтић, Веселин Маричић и Живко Милосављевић. На споменику на месту стрељана накнадно је уписано име немачког војника Јозефа Шулца, који је одбио да стреља своје вршњаке због чега је и сам изведен пред стрељачки строј и погубљен. Д. Ј.

Представници домаћина, партнерима из Института су показали њихове лабораторијске капацитете који се налазе на различитим локацијама. Занимљиво је, да словачка фирма обучава заваривачки кадар заједно са званичним школским установама у њиховој земљи, али су ангажовани и на пословима репарације заварених конструкција у Европској Унији, конкретно у Немачкој. Управо, ови послови доносе и највећи приход фирми. Две делегације разматрале су могућност заједничког наступа на иностраном тржишту, заједнички наступ на пословима индустријског инжењеринга (репарације заварених конструкција и испитивања) у Србији и

Немачкој, у којој словачки партнери послују дужи низ година. Такође, разматрана је и могућност заједничког наступа на пројектима које финансира ЕУ и усаглашавање програма обуке за контролоре NDT и међународне инспекторе заваривања (IWI-C). У Институту Гоша, у току су и интензивне припреме за нови циклус едукација, као резултат многобројних упита од стране пословних партнера, али и објективних потреба тржишта рада за високо квалификованим особљем у заваривању. Имајући у виду да су високо едуковани кадрови главни ресурс сваке озбиљне компаније, Институт Гоша овим курсевима нуди образовање особља по светским стандардима за међународне инспекторе заваривања – IWI-C. Овај курс ће бити организован у другој половини септембра месеца у Београду. Треба рећи, да курс за Међународне инспекторе представља следећи, виши ниво знања и вештина у образовању особља у заваривању који следи након едукација за Међународне инжењере и технологе заваривања. IWI-C курс је интензиван и траје обавезних 97 часова. Полазници овог курса ће на почетку курса добити потребну литературу. Минимални услови за похађање овог курса су да кандидат поседује диплому о положеном курсу за Међународне технологе или Европске технологе у заваривању. Стицањем дипломе кандидати ће моћи да раде на најодговорнијим пословима припреме, надзора, контроле извршења и експертизе заварених спојева. Интересовање за курс постоји и изван граница наше земље. Зорица Матић

ХУМАНИТАРНА ПОМОЋ КОРИСНИЦИМА СОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИ СА ПОПЛАВЉЕНОГ ПОДРУЧЈА

Донација Фонда Б92 и словеначког „Горења“ У

просторијама Месне заједнице „Колонија“ организована је расподела хуманитарне помоћи, грађанима са поплављеног по-

дручја – искључиво корисницима социјалне помоћи – а приоритет су имали најугроженији са највећим бројем малолетне деце.

Ова вредна донација стигла је из словеначког „Горења“, преко Фонда Б92, а садржи замрзиваче, машине за прање веша, шпорете и фрижидере, овог реномираног

произвођача. При расподели апарата беле технике радницима паланачког Центра за социјални рад помагали су запослени у МЗ „Колонија“.

БОЖИДАР ТОДОРОВИЋ О ПОСЛЕДИЦАМА ПРИМЕНЕ ЗАКОНА О РАДУ И ЗАКОНА О ПЕНЗИЈСКОМ И ИНВАЛИДСКОМ ОСИГУРАЊУ

Пракса показује да је протест био оправдан Неодрживо је да они који немају 40 година радног стажа, а навршили су 65 година живота, неће моћи да остваре право на пуну пензију

Божидар Тодоровић

д свих закона које је недавно усвојила Скупштина, са аспекта синдиката, два су најзначајнија. Реч је о Закону о раду и Закону о пензијском и инвалидском осигурању. Синдикат сматра да оба нису примерена времену у коме живимо, нарочито после исцрпљујућих борби за егзистенцију и достојанствен живот. Захтеви синдиката, на жалост, нису услишени да се измене неке одредбе ових закона. Одбили су их и Влада и Парламент. Оно због чега је синдикат прибегао протесту, већ у првим данима примене тих закона, показује се да има озбиљне последице и за запослене и за будуће пензионере. О чему је реч? Применом Закона о инвалидском и пензијском осигурању уведене су неке новине којима се продужавају године живота код остваривања права на пен-

зију. Услов је да се има и пун радни стаж и одређени број година живота. То практично значи да сваки кандидат за одлазак у пензију мора имати 40 година радног стажа и 65 година живота. -Овде се – упозорава председник Самосталног синдиката „Гоше“ Божидар Тодоровић – појављује веома озбиљан проблем на који се указује у јавности, а то је да они радници који немају 40 година радног стажа, а навршили су 65 година живота, неће остварити право на пун износ пензије. Новина у свему овоме је умањење пензија за 0,34 одсто месечно за сваки месец који запосленом недостаје за остваривање једног од ова два услова. Највеће умањење, преко 20 одсто, примењиваће се код оних који имају пет година до права на стицање пензије. Оно што нас као синдикат посебно бри-

не кад су у питању поменути закони, пре свега кад је реч о Закону о раду, јесте тзв. флексибилни рад. Дата је, наиме, послодавцу могућност да запошљава на одређено време према сопственим потребама и у периоду који само њему одговара. За разлику од ранијих година, сада постоји неизвесност у остваривању пуног радног стажа. Примера ради, ако се неко прима на три или шест месеци, а након тога остане без посла, па се опет запосли на исто време, тај до 65 године неће моћи да сакупи довољан број година стажа да би остварио право на пуну пензију. То је управо то на шта је синдикат указивао и због чега је протествовао на улицама, указујући да нови Закон о раду не даје могућност сигурног посла. Он ће, напомиње Тодоровић, фиктивно створити илузију о већем запошљавању, јер ће се након истека рока од три или шест месеци запослити неко на истом радном месту. -Статистички гледано то је увећање броја оних који су нашли посао, али реално гледано, на истим пословима ће радити више људи који неће моћи да остваре право на сигуран рад и право за одлазак у пензију – објашњава То-

доровић.- Навешћу један илустративан пример. Рецимо да просветни радник ради током једног полугодишта, а неки други током другог полугодишта. Та два просветна радника морају да раде много година да би стекли услов за пензију. Ако имамо у виду друго ограничење да се само до 65 године може радити, питање када би такав просветни радних остварио услов на пензију. Све то јасно говори да је законодавац имао у виду, пре свега, потребу да смањи број корисника пензија и тиме притисак на буџет. С друге стране за запослене и оне који треба да оду у пензију, то се показује као јако лоша решења Синдикат је с тога указивао да је бесмислена тврдња да ће се људи сада лакше запошљавати кроз тзв. лакше отпуштање. Јер, десиће се да ће послодавац примати само на период који њему одговара да заврши свој посао, а након тога он нема никакве обавезе према запосленима. Синдикат је зато тражио да се Законом о раду ограничи број радника који могу радити на одређено време. Овако, теоретски, сви запослени код једног послодавца могу радити на одређено време. Дакле, ако су страни инвеститори

заинтересовани да уз субвенције наше државе отворе радна места, и ако им закон омогућава да две године могу држати радника на одређено време, постоји оправдана сумња, коју потврђује и пракса, да после истека рока од две године, странац затвори фабрику и оде из Србије тражећи неке нове дестинације за своје послове. -И на то смо као синдикат указивали, имајући у виду досадашње искуство са страним, али и домаћим послодавцима - напомиње Тодоровић.- Тако је на хиљаде људи остајало без посла. Примена ова два закона ће тек показати да су синдикати били у праву кад су исказивали незадовољство понуђеним решењима. На жалост, нисмо имали разумевање ни у широј јавности за овакве наше ставове. Чак смо оптуживани да рушимо државу, кочимо реформе, да хоћемо да очувамо некакав систем у коме су наводно синдикати имали неке привилегије. Ми смо у ствари само врло објективно сагледавали ситуацију и указивали да овакви закони неће донети добро ни сада запосленим ни онима који ће то ускоро бити. Д. Јанојлић

Можда не желите да нас СЛУШАТЕ, али нас бар ГЛЕДАЈТЕ!

ПАЛАНАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА Нови сервис Паланачких новина. www.palanacke.com или www.blog.palanacke.com

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

ЦЕРОВЧАНИН БИО НАЈБОЉИ МЕТАЛАЦ НЕМАЧКЕ

Хер Жика дрејер Живота Милић је био уметник своје професије

Живота Милић

анимљив животни пут имао је Церовчанин Живота Милић. Његова радна биографија испуњена је изузетним постигнућима. Мало је коме пошло за руком оно што је њему. Рад га је прославио у Немачкој. И на то је данас врло поносан. Отишао је из родног села као квалификовани радник, а догурао до предавача на престижном универзитету. Успут је стизао да се бави културом, спортом, хуманитарним активностима… Све чега се латио завршавало се успехом. Али, кренимо редом. Сам каже да је у богатој каријери имао четири фазе. Прва је везана за његов одлазак на привремени рад у иностранство, како се то некад говорило. А тај привремени рад трајао је до пензионисања. Имао је срећу да га је чекало радно место у угледној фирми за металопрераду. И десило се нешто што се граничи са сном: већ у првој недељи рада постао је пословођа. Био је надређени шездесеторици Португалаца. Тада, како сам каже, није знао ни једну немачку реч. - Кад сам ступио на посао, одредили су да шест месеци будем уз једног косметског Шиптара, кољи је већ имао четири месеца стажа, само да гледам шта се и како ради – прича Милић.- А тај је први пут сео у воз кад је кренуо у Немачку. Тамо се добро показао, учио је, завршавао високе школе… Пре тога није имао ни једну квалификацију. Био је завршио само курс прве помоћи у ЈНА. Користио сам прилику да станем за машину кад он оде у тоалет. Кад је то приметио пословођа, дотрчао је, ухватио Милића, ухватио га за рамена и повукао назад. Учинио је то нагло и прилично грубо. - Почео сам да дрхтим – сећа се Милић.- Нисам знао о чему се ради. Ту се срећом задесио један старији Словенац. Остао је у Немачкој кад се рат завршио. Радио је као тумач. Позвали су га да ми 12

објасни о чему се ради. Наиме, пословођа Немац, се уплашио кад ме видео за машином. Страховао је повредићу се, па биће белаја. Није знао да занат имам у малом прсту и да неке ствари знам боље од колега Немаца. Милић је био феномен од првог дана рада у немачкој фирми. Машине и материјале познавао је до танчина. Био је у неку руку уметник професије. - Ја умем да радим на овој машини, она за мене није баук – казао је прилично хладнокрвно Милић.-Гледали су ме зачуђено. Онда су донели цртеже да провере моје знање. „ Прочитао“ сам их с лакоћом и врло прецизно. „Па ви ово

друго не треба. И направићу шта хоће. Немац се одушевио. После две године рада у тој фабрици јавила се нова, боља понуда, а газда је био кум Адолфа Хитлера. Његов син је већ имао докторску титулу. Студирао је и усавршавао се у Америци. - Прешао сам у малу фирму, запошљавала је десет људи – наставља Милић.- Тамо се већ чуло за мене. Говорили су како је у Немачку дошао неки Југословен, металац какав се није појавио одавно. Радило се на сатницу, а нови газда је плаћао по комаду. Завршавао сам у смени 32 комада. Излазило је четири, пет марака на сат. Ја сам зарађивао у просеку 70 до

Живота Милић се опробао и као хармоникаш

он ме саветовао да се негде склоним, да ме не виде с новинама у рукама. Милић се већ био прочуо кад добар радник. Понуде за нови посао су готово сустизале једна другу. Газда је сазнао да хоће напустити фирму , па је почео да плаче, говорећи како треба да остане код њега. Следећег дана је отпустио Аустријанце тужибабе, али је Милић, ипак, отишао у нову фирму, која је била у успону. Почела је са три, четири радника, а кад је Милић одлазио из ње било их је већ стотину. Четврта, последња фирма у којој је радио, била је она права. Почео је као пословођа. Посао је текао као вода. Једно време је замењивао брата свог шефа, машинског инжењера. Бринуо је о 160 радника. - На документима сам се потписивао као др Милић – предочава нам.- То сам се више шалио, јер ја сам у ствари дрејер. Они су то схватили као титулу, а у ствари у преводу је то било дрејер Милић. То су касније укапирали студенти на једном Универзитету где сам био предавач. Отворено су ме питали: „Чекајте,ви нисте доктор наука?“ Не, не, ја сам дрејер. Моји асистенти су били два дипломирана инжењера. То је, да кажем, био приватни Универзитет. Студенти су по завршетку студија добијали звање инжењера, али су могли да раде само у одређеној фирми. Били су у неку руку специјалисти за одређену област. У току студија

Хармоника и фудбал Милић је у слободном времену свирао хармонику. Каже да га је обучавао један Хрват. Али, имао је незгоду. Ломио је руку, па је морао оставити хармонику. Занимао се и за фудбал. Био је спортски директор у 20 омладинских екипа. Пре тога је завршио Тренерску школу, најбољу у свету. Кроз њу су прошли најбољи фудбалери Немачке, па и неки Југословени. Сваки потез који је повукао, подвлачи, био је онај прави. У каријери је заступао Немачку фудбалску школу. Успешно је тренирао немачке репрезентативце. Три године је био тренер Весфалије, а репрезентацију је бирао из Шалкеа, Дортмунда, Бохума, Келна… Бавио се и хуманитарним активностима. Помоћ је најрадије упућивао у родни крај.

знате?“ – чудио се Немац. Знам, како да не знам. Окуражио сам се и замолио их да ја њима поставим питање. А у нашем занимању има цака, које мало ко зна. Јер, много тога је могуће урадити на тим машинама. Казао сам пословођи да ми осим машине и цртежа ништа

Наши људи су давали. Најчешће у цркви. Било се у једном моменту сабрало пет милиона марака. Милић каже да су паре стигле у Србију, али им се ту изгубио траг. Тада се тешко разочарао и прекинуо своју хуманитарну активност.

80 марака дневно. Остали радници нису успевали да ме прате ни у квантитету ни по квалитету. Двојица Аустријанаца су били љубоморни на мене, а ја сам их обучавао да раде, пошто су по струци били грађевинци. Тужили су ме газди да сваког дана читам новине, а

су волели да се шале са мном и сви су научили српски језик. Милић је радио у области Вестфалија, која је имала 15 милиона становника и тридесетак Универзитета. Студентима је, истиче, давао добре оцене. - Заслужили су, јер су све знали

Помагао и организовао фолклорне групе у Немачкој

Српски ражањ и у Немачкој

Са прела у Немачку

Песма са Шелом

Живота Милић је у Немачку отишао 1968. године. Десило се то убрзо по одслужењу војног рока и некако у време одржавања прела. На једном је и сам био са три, четири другара. По завршетку прела, отишао је с њима у оближњу њиву. Поседали су на управо откопани камен-међаш. Један из друштва донео је балон вина и комад сланине, за мезе. Ту је сазнао да су у Смедеревску Паланку дошли неки Немци, траже радну снагу. - Ја ћу сутра отићи рано - казао сам. - Тако сам и урадио. Кандидати за Немачку су улазили један по један. Дошао је ред и на мене. Питали су шта знам да радим. А дотле, у Немачку су углавном одлазили неквалификовани,па су се тамо обучавали за одређене послове. Одабрали су нас тројицу. Мене су примили „из цуга“. А нисам знао немачки, само оно „зибен“. Није ми најбоље ишао језик. Био сам упоран, учио сам… Живео сам и радио с језичким грешкама. Студенти су, на пример, правили вицеве на мој рачун али врло симпатичне. Заинатио сам се и савладао језик. Учио сам га и из укрштеница…

Живота Милић је, бавећи се музиком у Немачкој, наступио на Балу светских журналиста. Овај догађај је изискивао и прописно облачење. На њега се долазило у оделу, са цилиндром на глави и у лакованим ципелама. Те године, кад је он наступао у културном делу програма, организатор је била наша Новинска агенција ТАЊУГ. Њен представник позвао је културњаке и фолклористе из Натингена, који су на себе скренули пажњу квалитетним нумерама и укупним понашањем. - У програму је учествовало скоро 200-300 извођача и сваки је имао своју кабину с баром и шминкерницом - износи Милић. - А ту дворану су за Немце направили Американци. Међу нама је, као гост, био Валтер Шел. Ми, Југословени, били смо у једном кутку и певали смо наше песме из Далмације, онако тихо да не реметимо ред. У једном тренутку придружио нам се господин Шел. „Знате ли ко сам ја?“ - упитао је. „Знамо, председник Немачке“ - одговорили смо. „А знате ли да ја и певам?“ Згледали смо се, а онда га упитали: „Знате ли ви наше песме?“ Одговорио је потврдно и започео песму Иве Робића. Певали смо с њим, а он се одушевио. „Хвала вам, тако квалитетну страну групу још нисам видео“ - није крио лично задовољство господин Шел.

Весео и у колу

- износи Живота. - Ако је неком теже ишло, нисам бирао место где ћу га подучити, чак и у дискотеци. Четвртком смо имали праксу да се окупљамо, уз пиће и мезе, па и тад смо један сат посвећивали послу и струци. Све је свима морало бити јасно. После ове „обавезе“, могло се ћаскати о фудбалу, о свему шта нам падне на памет. Сви су били изузетно дисциплиновани, волели су оно зашта се школују. Године 2002. Милић је постао првак Немачке у свом занимању. Проглашен је на једном сајму међу 500 кандидата.

- Сви су се сами пријавили,а мене је кандидовао један полицајац, који је исто био металац – наглашава Милић. - Требало је изабрати једног бравара, стругара и трећег који је био кандидован као тим. Између нас тројице најбоље оцењених, био сам најбољи. Прочуло се то. Радили смо иновације. Од њих смо и живели… Појавио се био неки нови материјал, кад га стегнеш на машини и удариш чекићем, он звони најмање десет минута. Прилично је тежак за обраду. Осмелио сам се да пробам, а само материјал за

Живота Милић са друговима из Индустријске школе

обраду је вредео 130.000 марака! Урадио сам задате операције на четири комада. По месец дана сам радио на једном. И успео сам. Први пут се обрађивао тај материјал. И то се прочуло. Сазнали су и у Америци. А то је материјал који траје вечито. Живота Милић сада живи у Церовцу. У пензију је отишао раније због здравља. Његов живот тече на релацији Церовац - Смедеревска Паланка. Често се може видети у друштву пријатеља. Најчешће

у „Пабу“. Ословљавају га „хер Жика“, и то му годи. Готово да се не одваја од металног штапа својеручне израде. Од летње жеге брани се шеширом „на расклапање“. Не таји да је у Немачкој добро прошао. Па ни то да потиче из имућне породице. Отац је имао три млина. Он сада има оно што му је најпотребније – мир уз своје најмилије. Поштован је и цењен. Само да га здравље послужи. Драгољуб Јанојлић

У КУСАТКУ ОДРЖАНИ 9. ЂАКОВИ ДАНИ

Скромно али садржајно З

а разлику од претходних година, културно-уметничка манифестација „Ђакови дани“, ове године сведена је на једнодневни програм. Катастрофалне поплаве, економска криза и материјална ситуација каква влада у нашој општини, према речима Игора Гајића, председника КУД-а „Милоје Поповић - Ђак“, условили су да ове године традиционална манифестација у Кусатку буде нешто скромнија него ранијих година. Уз свесрдну подршку родитеља чланова КУД-а „Милоје Поповић Ђак“ традиција није прекинута, а програм

У AЗAЊИ OДРЖAН ДEСEТИ СAБOР TAЛИJAНA

Дa сe кoрeни нe зaтру - Иaкo сe нaшe прeзимe нe зaвршaвa нa „ић“, ми смo прaви Срби - кaзao je др Mиoдрaг Taлиjaн

Aзaњи je oдржaн дeсeти Сaбoр Taлиjaнa. Припaдници oвe фaмилиje сaбрaли су сe нa прaoгњишту, кoд Taлиjaнскoг ђeрмa. Oкупиo их je др Mиoдрaг Taлиjaн, лeкaр у пeнзиjи и вeлики бoрaц прoтив бeлe кугe. Сaбoр je и oвoг путa пoчeo њeгoвoм бeсeдoм „из глaвe“, кojу je зaпoчeo oпoмињућим рeчимa, кaквe сe дo сaдa нису чулe у oвaквoj прилици. - Tугo мoja тугo! Кaд смo сe прe дeсeт гoдинa први пут oвдe oкупили, билo нaс je мнoгo вишe - дрхтaвим глaсoм кaзao je др Taлиjaн. - Oвo двoриштe oкo нaшeг ђeрмa билo je испуњeнo дo пoслeдњeг пeдљa. Сaдa нaс je мaлo вишe нeгo штo мoжe дa стaнe пoд jeдну шљиву. Moлим вaс дa минутoм ћутaњa oдaмo пoшту нaшимa кojи су умрли у прoтeклoj дeцeниjи. Oвe нaшe млaђe мoлим дa прoдужe нaшу лoзу. Taлиjaни су глaсoвитa фaмилиja, a изaзивajу пaжњу и прeзимeнoм и пoнaшaњeм. Иaкo сe нaшe прeзимe нe зaвршaвa сa „ић“ ми смo прaви Срби и у свaкoj прилици сe трудимo дa пoкaжeмo свojу oдaнoст мajци Србиjи и свeрoднoj Aзaњи. Прaћeн aплaузoм присутних, др Mиoдрaг Taлиjaн je нaстaвиo: - Oвдe, нa oвoм трoуглу, нaлaзиo сe ђeрaм сa шибoм. Иaкo je дубoк, пoстojaлa je шибa кoja je мoглa дa дoхвaти вoду. Кaд je приличнo дaвнo пoчeлo ширeњe нaсeљa, Taлиjaни су из цeнтрa Aзaњe крeнули у прaвцу сaдaшњeг Taлиjaнскoг ђeрмa. Свe другe фaмилиje су имaлe пo нeки извoр, oсим нaших прeдaкa Taлиjaнa. Oни су зaтo мoрaли дa кoпajу бунaр. Oвo je jeдaн oд првих у крajу, oзидaн je кaмeнoм кojи je дoнeт чaк из Дубoнe. Mи смo успeли дa гa oбнoвимo и мoжeмo сe пoдичити њимe. И дaнaс служи нaрoду. Пoрeд Taлиjaнa, билo je joш пeтнaeст, 14

шeснaeст фaмилиja. Свe су oнe пoтaнкo oбрaђeнe у књизи др Mиoдрaгa Taлиjaнa, кoja би трeбaлo у дoглeднo врeмe дa будe oбjaвљeнa. Из њe ћe сe видeти кo je кoмe и кoликo близaк рoд. - Tрeбa дa oстaвимo и писaни трaг o нaмa зa нaшe нaслeдникe и пoтoмкe зaлoжиo сe др Taлиjaн.- И ja ћу нeкoмe бити чукун дeдa и oвa дeцa oкo нaс jeднoгa дaнa ћe бити рoдитeљи. Дoбрo je oндa дa имaмo истoриjу свoje фaмилиje и дa гajимo нaду дa сe нeћeмo зaтрeти. Oву мaнифeстaциjу и нeгуjeмo сa циљeм дa нaс имa вишe, дa нaм сe нe пoгубe кoрeни. Бeлa кугa буja у цeлoj Србиjи и ми joj сe мoрaмo супрoтстaвити пoдстицaњeм рaђaњa. Зaтo хвaлa свимa кojи стe дoшли oвдe, дa зajeднo oснaжимo идejу сaмooдржaњa, jeр у Србиjи дaнaс нeмa вaжниjeг питaњa oд oпстaнкa нaрoдa. Бурним aплaузoм пoздрaвљeнa je мaлa Унa Пaлић из Бeoгрaдa, кoja je у срoдству сa Taлиjaнимa, a зa oву прилику oдрeцитoвaлa je лeпу пeсму пoд нaслoвoм „Aзaњa“. Зaтим je гoвoриo Жaркo Taлиjaн, упoрни истрaживaч прoшлoсти Aзaњe и oкoлинe. - Aзaњa je уoчи вeликих рaтoвa имaлa близу 10.000 стaнoвникa - пoдсeтиo je. - Скoрo 800 Aзaњaцa вojних oбвeзникa ниje дoчeкaлo слoбoду 1918. гoдинe. Сaмo фaмилиja Taлиjaн дaлa je тридeсeтaк жртaвa. Сaбoр je приликa дa сe и тo кaжe. Ja сe нaдaм дa ћe нaс идућe гoдинe нa oвoм мeсту бити дaлeкo вишe. Испрeд Taлиjaнскoг ђeрмa, стoжeрa и зaштитнoг знaкa Taлиjaнa, нaпрaвљeнa je кoлeктивнa фoтoгрaфиja, a пoтoм сe уз звукe хaрмoникe Брaнкa Mилeтићa рaзвилo нaрoднo кoлo. Д. Jaнojлић

је био веома садржајан и добро примљен. Публика је могла да ужива у кореографијама домаћина, сталних гостију смотре фолклора у овом месту, а ове године по први су гостовала културно-уметничка друштва из Вреоца, Крчедина и Врчина. Посебно значајан сегмент програма представљао је наступ чланова фолклорног ансамбла из Грчке, који је вече пре гостовања у Кусатку, учествовао у „Грчкој вечери“ у паланачком Културном центру. Отварајући овогодишње „Ђакове дане“, Игор Гајић је изразио наду да ће наредна, јубиларна манифестација у Кусатку бити богатија програмом и пратећим манифестацијама. Љ. М.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. - Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. - Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. - Промoтивнe цeнe. - Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. - Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб

(прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“),

Смeдeрeвскa Пaлaнкa тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79

О ЈЕДНОМ СПОМЕНИКУ И ЈЕДНОМ ПРИЗНАЊУ 16 ГОДИНА ПОСЛЕ

Почасни грађанин села Славни генерал Живко Павловић данас самује међу Тополама родног Башина

рофесор Иван Васиљевић проглашен је 1998. године за почасног грађанина Башина. Тиме му је одато признање за заслуге које је имао у подизању споменика генералу и академику Живку Павловићу. Можда се једна племенита замисао не би ни остварила да се баш он није нашао „на челу колоне“. Велики подухват је био трен одважности, упорности и интелектуалне домишљатости овог локал-патриоте, који је храбро за реализацију вредног наума одабрао зачудну појаву вајара Славомира Милетића, пореклом из Бошњана. Умна гипкост професора физике и бујна емотивност скулптора, али и бајковита оностраност Сораба Милића од Мачве, учинили су да се велики војник и војсковођа Живко Павловић врати у свој завичај, где му је пре 16 година откривен три метра висок споменик. Одушевљен самом идејом да се овом елитном официру Српске војске, великом стратегу и архитекти најславнијих победа у Првом светском рату подигне споменик у родном селу, и сам се на томе ангажовао. Професор Васиљевић, као и они који су с њим на овоме сарађивали, свакако је инспирацију налазио и у речима, такође, знамените личности нашег краја Пере Тодоровића „да је наша Србија у свему особита земља и другчија од других“. И велики уметник Милић од Мачве

које је Краљевина Србија водила у другој деценији 20. века. И сам вајар Славомир Милетић, аутор до тада преко 350 скулптура импозантних размера, у једном интервјуу домаћим медијима захвалио се професору Васиљевићу на указаном поверењу да баш он ради на споменику ге-

рука војводе Радомира Путника. Обновљена је спомен-плоча на чесми која је 1931. године подигнута као заједнички споменик генераловим саборцима из Башина, изгинулим за слободу српског народа. Име овог великог војника понела је касарна у Смедеревској Паланци, а откривена му је и спомен-плоча

његов споменик) данас самује међу тополама родног Башина. А да би се на његов споменик ставио макар цвет, треба савладати нешто попут албанских беспутица у време великог рата. Трава је нарасла до појаса, а спомен чесма препуштена зубу времена. Шта би на све то казао умни ге-

Убише Живка! Посао на скулптури је био довршен, али је Милетић стално нешто дорађивао. Ближио се дан откривања споменика и више се није могло чекати. Ливац је дошао у импровизовани Милетићев атеље да припреми споменик за изливање у бронзи. Однекуд је бануо уметник и кад је угледао да је скулптура „исечена“ на делове, излетео је на друм и почео да запомаже: „Убише Живка! Убише Живка!“ Баш тада је завршавана црква у селу. Мајстори су били прешли преко пута код Милоја Грујића Толче да ручају, а у цркви је остао само њихов колега који се звао исто као и генерал – Живко да доврши започети посао. Чувши оно „убише Живка, убише Живка“ прекинули су ручак, излетели напоље и потрчали ка цркви. Кад су ушли унутра, њихов колега је мирно радио свој посао. Писац уџбеника из физике

Милетићев перформанс

Иван Васиљевић је предавао физику у Школи „Жикица Дамњановић“ и Гимназији. Био је и директор Гимназије. Аутор или коаутор је више уџбенка из физике за средњошколце. „Научна књига“ из Београда и Завод за издавање уџбеника из Новог Сада објавили су 1990. године „Експерименталну физику за трећи разред“, коју је написао у коауторству са Иваном Аничиним. То је био нов допринос физици као савременој науци, а ученици и наставници добили су вредно штиво, подупрто примерима из експерименталне физике, утемељеним на принципима строге научности.

Приликом откривања споменика, његов аутор вајар Славомир је извео свој перформанс. Све време док су трајали говори званичника, преседео је у у „лади“ покривен преко главе војничким ћебетом. Молили су га да изађе, али није хтео. Говорио је: „Нећу док не откријете Живка“. Генералова бронзана фигура била обмотана државном заставом. Тек кад је потпредседник Владе СРЈ др Владан Кутлешић открио споменик славном генералу, вајар Милетић се придружио званицама. Падала је киша, а он је у ставу „мирно“ стајао пред својим делом. За ову прилику није био у свечаном оделу. На себи је имао војнички шињел, а шајкачу на глави.

је свакако то имао на уму кад се лично заузео да се у Башину, уз споменик, подигне спомен-кућа са музејском поставком и то по његовом цртежу, урађеном приликом једног боравка у Башину. Тада је понудио факсимиле упитника и портрете највиђенијих војвода који су, уз генерала Живка Павловића, допринели славној победи у сва три рата

нералу и академику Живку Павловићу. Заслужује да цитирамо макар једну његову реченицу: „Кад сам у новинама прочитао да ће се градити тај споменик, казао сам себи – ово, Славомире, мораш ти да урадиш!“ А урађено је много тога што је био дуг завичаја према славном генералу, који је у најтежим ратним околностима био десна

на библиотеци „Милутин Срећковић“ у Смедеревској Паланци. Недавно је о њему одржан и научни скуп и објављен зборник радова. Уложено је много труда да се све те идеје доведу до краја. И чини се да се завичај одужио генералу Живку Павловићу. И јесте, али то није довољно. Генерал (читај:

нерал кад би његове бронзане очи могле ту „слику“ да виде. Питамо се: ко сада треба „да јаше на челу колоне?“ Одговор је једноставан и јасан – сигурно неко из његовог села. Јер, споменик је мештанима Башина остављен у аманет. Д. Јанојлић

КУЛТУРА

ДЕСЕТО „ВОДИЧКО ПРЕЛО У ЗАВИЧАЈУ ПЕРЕ ТОДОРОВИЋА“

У знаку четири јубилеја Осам деценија од изградње Основне школе, 30 од завршетка водовода, 20 од премошћавања Јасенице и деценија од одржавања првог Прела

нтонирањем химне „Ој Водице, Водице“, у извођењу њеног аутора Мирослава Барјактаревића, почело је десето „Водичко прело у завичају Пере Тодоровића“ које је протекло у знаку четири јубилеја: 80 година од изградње садашње Основне школе, 30 година сеоског водовода, 20 моста преко Јасенице и 10 година од одржавања првог Прела. Ова манифестација окупила је многе посетиоце које је, у име локалне самоуправе, поздравио председник Скупштине општине Славољуб Ђурић. -Желим, пре свега, да се овде лепо забавите и да се бар на тренутак вратимо својим коренима – казао је Ђурић.-Ови тренуци прилика су да се каже која реч и о нашим будућим плановима, првенствено кад су у питању Водице, село које има изузетне природне лепоте, минералну воду, лековито блато и много тога још. Као локална самоуправа покушавамо, у сарадњи са ЗТУ „Видовача“, све то да повежемо и са именом човека који је по свом делу прерастао не само границе Водица и наше општине, већ и Србије. Реч је о Пери Тодоровићу, чију спомен кућу управо градимо. Изградња се истина одужила, али ће ускоро бити завршена и биће Дом новинара Србије. Надам се да ће једнога дана ово бити једно лепо и привлачно туристичко место. Генерални секретар Удружења новинара Србије Нино Брајовић, спречен да присуствује овом дога-

ђају, послао је поздравни телеграм који је прочитала водитељка програма „Водичког прела“ Драгана Мирчевска: -Поштовани Водичани, наздравље вам десето, јубиларно прело. Овом манифестацијом обележавате 20 година од како сте изградили мост преко Јасенице и три деценије од увођења пијаће воде у домаћинства. Упркос попла-

се радујемо почетку рада на фасади. Нека вам је на здравље и весеље јубиларно „Водичко прело“. Пред публику је затим изашао председник ЗТУ „Видовача“ Мића Загорчић да каже да је међу присутнима, уз остале, и заменик председника општине Петар Јелић и историчар уметности Дуле Миловановић. -Као председник Зави-

„Пера Тодоровић – нови погледи“. Биће и друго њено издање с радом руског доктора историјских наука Андреја Шемјакина. Он ће у октобру посетити Водице и нашу општину… Ова школа у чијем дворишту одржавамо „Водичко прело“ грађена је 1934. године. Вечерас је са нама 91 - годишњи Живојин Ђокић, који је био њен ђак, а овако виталан је зато што

дина прошло много учитеља и учитељица. Они нису само учили и васпитавали децу Водичана, већ су се трудили да се створе пристојни услови за живот и рад школе. Погледајте како је лепа школска зграда и њено двориште, овај храст који доминира овим простором. Ту је и кућа чувеног новинара и књижевника Пере Тодоровића. Хоћу да

ви, која је задесила нашу земљу и ваш крај, успешно настављамо изградњу Новинарске куће Пере Тодоровића. Надам се да ћемо до краја овог месеца успети да обезбедимо донацију за постављање фасаде на кући, део прозора је већ завршен, захваљујући подршци локалне самоуправе. Следеће прело обележићемо у нашој Новинарској кући. Овоме се вечерас с разлогом радујте, јер смо захваљујући добротворима, ЗТУ „Видовача“ и локалној самоуправи, на домак тог циља. Жалим што вечерас нисам могао са вама да поделим задовољство, али ето ме брзо да

чајног удружења, ја сам вечерас презадовољан рекао је Загорчић.- Време нас је послужило, а искористио бих прилику да поздравим и похвалим своје сараднике, јер да њих није не бих могао овако да вас дочекам. Зато молим аплауз за чланове ЗТУ „Видовача“, који неуморно спремају ову манифестацију равно 20 дана. Лепо је бити председник таквог Удружења и пријатно је вечерас бити у Водицама. Имам част и задовољство што овим „Водичким прелом“ обележавамо неколико јубилеја и што се можемо похвалити да је из штампе изашла књига

пије водичку киселу воду и удише овај чисти ваздух. Он је наш понос. Тројици Водичана, који су водили главну реч приликом изградње „нове“ школе, постхумно је додељена Захвалница ЗТУ „Видовача“, коју је примио Миша Томић, директор ОШ „Олга Милошевић“, а биће стално изложена у водичкој школи. -Драги Водичани, преносим вам поздраве и честитке Наставничког већа и Школског одбора ОШ „Олга Милошевић“ – предочио је Миша Томић.Први учитељ „нове“ школе био је Јован Тодоровић и кроз њу је за ових 80 го-

поручим младима Водица да чувају ову лепоту и да се потруде да се школа не затвори. Она ће се затворити ако у селу не буде деце. У наставку програма „Водичког прела“ уручена је Захвалница Милану Тодоровићу, који је већ 32 године учитељ у водичкој школи, а ђаке је овде учила и његова супруга Нада која је отишла у заслужену пензију. -Доста смо урадили на школи, остаје још да се заврши столарија, поправи под и сазида једна шупица – заложио се Тодоровић.Надам се да ћемо имати разумевање у локалној са-

Дневне On Line издање „Паланачка хроника“ - 70.000 ПОСЕТА ОД ПОЧЕТКА ГОДИНЕ - ПРЕКО 500.000 ПРОЧИТАНИХ СТРАНИЦА 16

Читајте „Паланачке новине“ гледајте „Паланачку телевизију“ на добро познатој адреси - www.palanacke.com

моуправи, а нама остаје да се заложимо да нам се школа једног дана не угаси, јер све је мање деце, а тиме и ђака. У селу имамо 53 нежење који су већ прешли тридесету и које морамо оженити. Водице је, сама реч каже, име добило по води. У атару села је шест

су уручене брачном пару Нади и Живораду Павловићу. Некима је ово признаје додељено постхумно. Председник Одбора за изградњу Водовода био је отац Миће Загорчића. Захвалницу је примио унук Милош. -У некој фази изградње, понестало је пара

Признања Захвалнице поводом 80 година од завршетка школе постхумно су додељене Јовану Ђ. Тодоровићу, учитељу и иницијатору, Светозару Вићентијевићу, председнику села 1934. године и Милосаву Тодоровићу, председнику Режијског одбора за изградњу школе. Захвалницу је добио и актуелни учитељ Милан Д. Тодоровић за заслуге у развоју просветитељства, културе и спорта. Захвалнице за изградњу водовода, додељене су Нади и Живораду Павловићу и постхумно Витомиру Вељићу, Петру Ђорђевићу, Миодрагу Савићу, Љубиши Милосављевићу, Бориславу Тодоровићу и Миладину Загорчићу. Сви су они били чланови Одбора за изградњу водовода на челу са Миладином Загорчићем. Захвалнице су намењене и једном броју нечланова поменутог Одбора, који су здушно помагали изградњу водовода: Вељку Таталовићу, Данилу Илићу, Војину Гавриловићу, Божидару Марковићу, Живораду Петровићу (постхумно), Момчилу Здравковићу, Станимиру Ивановићу (постхумно) и Добрили Зељковић. За изградњу моста Захвалнице су додељене Браниславу Милановићу (постхумно), Павлу Лазићу, Томиславу Радојковићу, Радмилу Петровићу (постхумно), Вељку Таталовићу и Радославу Здравковићу (постхумно). Видовданску повељу, за допринос неговању народног стваралаштва добио је Петар Јелић, а статуету Пера Тодоровић Славољуб Ђурић. Признање је добила и ТВ „Девић“.

јаких извора. Пре 30 година у селу је саграђен водовод. Многи из Одбора за изградњу водовода нису живи, али нису заборављени. Захвалнице

– подсетио је Мића Загорчић.- Мој отац са осталим члановима Одбора, обратио се некадашњем председнику Општине Смедеревска Паланка

Станимиру Ивановићу с којим се знао с послератних радних акција, у том часу високом синдикалном функционеру у Федерацији, који је здушно помогао да се недостајућа средства обезбеде. Признање које је Станимиру Ивановићу додељено постхумно примила је његова ћерка Славица. - Мој отац је много волео овај крај и био је емотивно везан за Смедеревску Паланку – подвукла је Станимирова ћерка Славица.- Помно је пратио све што се овде догађа. Ја као ваш гост могу рећи да смо ја, моја сестра и мој супруг импресионирани овим што смо вечерас доживели а посебно дочеком. Посебно бих да се захвалим господину Загорчићу који нас је позвао у Водице и лично би ми било жао да ово нисам доживела. Хвала вам на указаном поштовању према мом оцу, који би свакако био веома срећан да је могао ово признање лично да прими. Овом захвалницом обогаћује се наша успомена на њега. Најзначајније признање ЗТУ „Видовача“ статуета Пере Тодоровића уручена је председнику Скупштине општине Смедеревска Паланка и председнику Грађевинског одбора за изградњу Спомен – куће у Водицама Славољубу Ђурићу. У забавном програму „Водичког прела“ учествовала су Културно-уметничка друштва из Баничине и „Света Петка“ из Смедеревске Паланке, културна група Општинске организације пензионера из Смедеревске Паланке и многи интерпретатори народних песама. Активисткиње „Видоваче“ су се потрудиле да за посетиоце умесе довољно мекика и других ђаконија. Куваног кукуруза било је у изобиљу, а на „лицу места“ пекла се и ракија.

Паланачка хроника!!! www.palanacke.com

Д. Јанојлић

би част сваком професионалном позоришту. ** Пред крај године, 11. новембра 1934. позориште премијерно приказује драме „У логору” Мирослава Крлеже, „Сеја” П. Петровића Пеције и „Браца” од истог писца у сали хотела „Централ”. Да није довољно имати само добре жеље и намере да би се нешто остварило, најбоље показује представа „У логору” Мирослава Крлеже. Стављањем на репертоар овог антиратног памфлета, и раније неких других комада није вођено рачуна о могућностима и уметничким потребама ансамбла и жељи публике за таквим делима. Све три представе прошле су незапажено. О њима нема сећања, нема записа. Да би се дошло до неког резултата, потребно је поред, добре жеље имати и знање. Због чега је избор пао на ова дела остаће тајна.

а дводневном гостовању у Јагодини 22. и 23. септембра 1934. „Просветно Народно дилетантско позориште” приказало је најуспелије представе из свог репертоара у сали хотела „Српски краљ”: „Црквени миш” Ладислава Фодора, „У наставничкој соби”, „На самртним мукама” и „Разбијени крчаг”. На свим извођењима сала је била пуна. Првобитно замишљено гостовање од једног дана, на захтев публике, продужено је на два, што показује да се ради о добрим позоришним представама. ** За свако ново извођење представе штампан је нови плакат; стари нису употребљавани уз преправку датума, што се данас веома често чини. То показује колико се озбиљно приступало позоришту и глуми иако су представе рађене невероватно брзо. Позориште је било аматерско; али, у току дужег рада даровити аматери су се стално усавршавали, тако да су неке њихове представе имале доста висок уметнички домет, а неки од глумаца чинили

** Вече хумора, приређено публици играњем лаких и духовитих шала, „Први обед” од Драгутина Горлитца, „Заборављени кишобран” А. Шредера и „У стратосферу” А. Ст. Јазмина било је неоспорно освежење репертоара. Тога су били свесни у позоришту када су, деветог децембра 1934. године, премијерно одиграли Вече хумора у хотелу „Централ”. Игра је омогућила обострано уживање глумаца и публике. Била је ово опроштајна представа даровитог глумца Жарка Митровића који је прешао у професионалне глумце. Први пут је заиграо пред публиком 1935. године, у комаду „На силу лекар”, од 1935-1944. професионални глумац путујућих позоришта, а од 1947-1994. Првак Југословенског драмског позоришта у Београду. ** Првог дана Божића, седмог јануара 1935. године, у режији Ивана Бајазита, играна је комедија „Скамполо”, која је пре тога донела светску славу писцу Дариу Никодемиу. Премијера у хотелу „Централ” показала је велику жељу ансамбла за игру на сцени. Публика је са радозналом пажњом пратила представу. Није била разочарана, иако је, појмљиво, очекивала више.

ЈУБИЛАРНИ „ДАНИ СТАНОЈА ГЛАВАША“

Овогодишњи харамбаша је Андреја Станојевић З

авичајно удружење «Станоје Главаш» из Глибовца је организовало десети пут за редом “Дане Станоја Главаша”, културно-спотску манифестацију, која осим културно-уметничког програма и изложбе народне радиности садржи и јединствено такмичење за титулу харамбаше у такозваном хајдучком вишебоју.

После поздравне речи професора Милана Томића, председника овог Удружења, манифестацију је отворио председник Општине, Радослав Милојичић Кена, који је између осталог рекао: - Морам да констатујем: да смо у наше село дошли пре неколико часова, не бисмо уочили разлику између дана Станоја Главаша, када

је он живео, и дана када Србијом руководи Александар Вучић. Тада није било струје, а нема је ни сада. Но, ми се на то нећемо обазирати: на то што су плате и пензије смањене за десет процената, што животни стандард у Србији никада није био гори, на то што је донет Закон о раду, који ће без посла оставити 600.000

људи, вас и нас. Ми ћемо се трудити да докле год водимо локалну самоуправу имамо овакве дане, да они буду наша жила куцавица, да и даље водимо бригу о социјално најугроженијим деловима становништва. Докле год буде ове општинске власти, биће и «Дана Станоја Главаша», и «Дана азањске погаче», и «Дана комбајнера», спортских манифестација. Ова општина ће живети,

упркос злу које влада на националном нивоу - рекао је, између осталог, Милојичић. Први дан манифестације био је посвећен културно-уметничком програму, а сутрадан је одржано такмичење у Хајдучком вишебоју. Титулу харамбаше освојио је Глибовчанин Андреја Станојевић. Љ. М.

БОЖО ЕРАКОВИЋ ИСПРАВЉА МОНОГРАФИЈУ 6. ЦРНОГОРСКЕ УДАРНЕ БРИГАДЕ

Крсто није погинуо у рату Овај носилац Медаље за храброст доживео је дубоку старост и оставио бројно потомство

рсто Ј. Ераковић 6. армије, на основу није погинуо у овлашћења ПредДругом светском рату, седништва АВНОЈкако пише у моногра-а, наредбом број фији ВИ црногорске 121 од 27. новемударне бригаде. Његов бра 1945. године, син Божо, који с пороодликовао га је Медицом живи у Смедедаљом за храброст. ревској Паланци, жели Кад се рат заврда се зна истина. Крсто шио, 1945. године је у партизанске редоу јеку колонизациве ступио 12. фебруара је, отишао је у Вр1944. године. У једном Крсто Ераковић бас. Тамо је остао окршају при ослобађасвега неколико мењу Горажда био је тешко рањен. сеци. Војвођанска равница му се Тане му је прошло испод јагоди- није свидела па се вратио у Црну це и избило иза уха. Другови су га Гору. понели преко набујале реке до ратПочетком 1946. оженио се Љуне болнице. Лекар га је прегледао бицом Килибардом. Са њом је рои казао да неће преживети. Био је дио осморо деце: кћер Милосаву у бесвесном стању, а његова једи- и синове Радована, Божа, Николу, ница наставила је борбу. Миливоја, Луку, Милана и МомКрсто је, међутим, преживео чила. рањавање и дочекао слободу. У После ослобођења радио је петЈугословенској армији носио је наестак година у Руднику боксичин старијег водника и обављао та удаљеном од своје куће седам, дужност четног старешине. Штаб осам километара. Кад је рудник за-

Крсто и љубица са потомцима

Хрвати у швапској униформи -Мој деда Јован, Крстов отац, је стрељан током Првог светског рата. Био је познати комита. Десило се то усред зиме. У кућу су банули војници, који су говорили српски, а били су са простора Хрватске. Сви су носили униформе швапске војске. Деда није смео да пружи отпор, јер је у кући било шесторо деце од једне до шест година. Међу њима је био и мој отац Крсто, који је имао три године. Деду су убили близу куће, коју су потом покушали да запале. Три пута су унутра уносили сламу и сено, али су се моја баба и њена јетрва бацале преко тога не дозволивши да изазову пожар.

творен, прихватио је пензију, коју је уживао скоро 40 година. Крсто је доживео дубоку старост. Умро је 25. јануара 2003. у 89. години у Бањанима код Никшића. Сахрањен је два дана касније на породичном гробљу у Штрпцима. Иза њега је остало бројно потомство, преко 60. Љубица је још жива. Има 88 година и на „на но-

гама“ је. - Живи у селу, иако сви имамо куће у Никшићу - прича Божо. - Два најмлађа брата су се определили за село. Код једног од њих је наша мајка. Сваке године почетком септембра, иако је у дубокој старости, силази у Никшић, где чува децу мог најмлађег брата. Д. Јанојлић

ОДРЖАН ШЕСТИ ФЕСТИВАЛ ДЕЧЈЕГ ФОЛКЛОРНОГ СТВАРАЛАШТВА „МАЗА“

Србија на сцени Фестивал је, у име генералног покровитеља, Општине Смедеревска Паланка, отворио велемајстор Ненад Ристић, а улоге водитеља прихватио се наш колега, писац Слободан Тодоровић Токи

Смедеревској Паланци је, у организацији КУД „Абрашевић“, одржан шести Фестивал дечјег фолклорног стваралаштва „Маза 2014.“. Пред бројном публиком у дворани Градског позоришта наступило је 11 културно-уметничких друштава. Посетиоце и извођаче поздравила је Нада Јанковић, некадашњи председник „Абрашевића“ – домаћина ове лепе манифестације, организоване у част вишегодишњег члана, солисте Мирољуба Првуловића Мазе. Он је, подсетила је Нада Јанковић, сву своју имовину још за живота завештао „Абрашевићу“. Фестивал је, у име генералног покровитеља, Општине Смедеревска Паланка, отворио велемајстор Ненад Ристић, а улоге водитеља прихватио се наш колега, писац Слободан Тодоровић Токи. Манифестацију је отворио фолклорни ансамбл „Абрашевића“ „Играма из Срема“, које су за ову прилику биле прилагођене дечјем узрасту. Кореографију је потписала Катарина Јелић. Вокални солиста Љиљана Вестић извела је песму „Све птичице запевале“ да би потом публика уживала у играма из Груже у извођењу припремног ансамбла „Абрашевића“. Аутор кореографије био је Марко Тројановић, уз асистенцију Сање Радивојевић. Музичке аранжмане урадио је шеф оркестра Горан Милићевић. Од гостију прво је наступило Српско-Словачко културно-просветно друштво „Шафарик“ из Добановаца, које је основано још 1938. године. Оно негује фолклорну традицију два народа, а на фестивалу у Смедеревској Паланци представило се словачким играма под јединственим називом „Марина“. Извели су две кореографије свог уметничког руководиоца Владимира Радоњића. Културно-уметничко друштво „Дукати“ из Крагујевца извело је игре из око-

лине Трстеника. Оно броји близу 300 чланова и прошлогодишњи је победник „Краљевског кола“ у Краљеву.

Друштво за неговање традиције „Шамот“ из Аранђеловца, које је основано на иницијативу синдиката 1971. године, а окупља 250 вредних чланова, наступило је играма из Горње Јасенице у извођењу припремног ансамбла. Аутор кореографије је уметнички руководилац Јасна Матић Радовановић, а музички педагог професор Синиша Јовановић. Академско културно-уметничко друштво „Милица Стојадиновић Српкиња“ из Новог Сада на репертоару има 22 кореографије, а на фестивалу „Маза“ представило се играма из Левча под називом „Погледајте, погледајте Јована“. Кореографију је осмислио уметнички руководилац Горан Станков. Културно-уметничко друштво „Сикиричко коло“ основано је прошле године у Параћину. Има сто чланова , а за ову прилику извело је игре из Шумадије. Њихов кореограф је Зоран Радоњић. Црквени играчки ансамбл „Бранко“ из Ниша је прва фолклорна група Српске православне цркве у Србији. Основан је, уз благослов патријарха српског, 2004.

године, а до сада је већ укњижило 468 наступа у земљи и иностранству. На фестивалу „Маза“ извео је градске игре из Ниша у кореографској поставци уметничког руководиоца Миљка Петровића. Запажен наступ имао је и вокални солиста Војин Ђорђевић. Он је отпевао песму „Разгранала грана јоргована“. Аутор музичког аранжмана је Невен Кузманковић.

КУД „Ђура Јакшић“ из Трновча, основан још 1932. године, представио је на овом фестивалу групу певача, која је извела песму

„Месечина, а ја зовем прело“. Наступио је и фолклорни ансамбл са играма из западне Србије. Кореограф је Дарко Давидовић. Младеновачко културно-уметничко

друштво „Војвода Јанко Катић“је основано 1896. године. Због историјских околности неколико пута је престајало с радом. Данас броји 200 чланова у музичкој, певачкој и фолклорној секцији. Публика је уживала у њиховим играма из Шумадије и Поморавља. Кореограф је Вера Ристић, а уметнички руководилац ансамбла Јелена Кнежевић. Културно-уметничко друштво „Вук Караџић“ из Осипаонице постоји од 1946. године. Има сто чланова, а чине га извођачки и дечји фолклорни ансамбл. Добитници су многих признања. За ову прилику припремили су две кореографије. Дечји ансамбл је извео игре из западне Србије , а припремни је приказао Црноречје у песми и игри. Кореографи су Владан Рајковић и Десанка Ђорђевић. Уметнички руководилац је Зоран Марјановић, а аутор музичког аранжмана Бранко Мастиловић. Кусадачко Културно-уметничко друштво „Милоје Поповић Ђак“ окупља чланство из више места: Кусатка, Ратара, Мраморца, Ковачевца… Носилац је бројних признања, а проглашено је за првака вечери на фестивалу „Златни опанак“ у Ва-

љеву. Њихов кореограф је Мирослав Барјактаревић, а уметнички руководилац Игор Гајић. Д. Јанојлић

Пaлaнaчкe гимнaзиje 10.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Еј, Милоје, Милоје… (наставак) После завршене Гимназије била ми је част да будем у друштву са професором Срећком, како су га сви звали по надимку од његовог презимена. Сретали смо се више пута у кафани, када је био пензионер и увек сам се њиме одушевљавао, јер сам увек имао нешто лепо и паметно од њега да научим. Професорове две ћерке Јеленка и Дубравка, биле су моје ученице у основној школи „Олга Милошевић“, а Дубравка и у музичкој школи. Томислав - Тома Богосављевић - професор географије. Предавао ми је у Основној школи „ХИМ“ и у Гимназији, па се тако знамо целог живота. Увек је био лепо обучен и дотеран. Велики је познавалац многих области знања, интелигентан и духовит. Када би нам као ученицима, а и касније, испричао нешто смешно и док смо се ми смејали, он би начинио необичан израз лица са мало залеђеним полуосмехом, као да није испричао ништа тако смешно, али видело се да је уживао у томе. Приметио сам ту необичност, која ме и сад одушевљава. У основној школи је једном ученику, који је почешао своја леђа о наслон клупе, рекао: - Шта се чешеш к’о крава о шљиву! И данас, кад се сетим тога, слатко се насмејем. На једном часу, у Гимназији, професор Тома нам је говорио како просветни радници временом мало „попусте“. - Све што је затегнуто - дигао је обе руке као да нешто затеже, погледао нас значајно две-три секунде и наставио - временом попусти! Попустила Дринска дивизија, а да не попустимо ми! Ми смо се сви насмејали, а он не - јер је то истина. Неком ученику, који је зими на часу имао шалче, или нека ученица лепу мараму око врата, професор Тома би рекао: - Скини ту крпу око врата! - Онда је објаснио: да ако ученик у учионици има нешто око врата, кад изађе напоље, лакше ће да се прехлади! 20

У паланачком Позоришту је гостовао глумац Тихомир Арсић. У оквиру своје монодраме о Титу контактирао је са публиком постављајући нека питања на која, како је он после рекао, нигде нико није дао тачан одговор. У одређеном моменту је упитао нашу публику: - Ко је био 1961. председник афричке државе Мали? Речено му је да у првом реду седи професор Тома, он је упитно погледао у њега и завршио са - Професоре! Професор Тома је одмах гласно рекао: - Модибо Кеита! Уследио је аплауз, а глумац је сишао у гледалиште и честитао професору. Око 1997-8, срео сам преко дана професора Тому у башти неког ресторана. Поздравио сам га и Он ме је позвао за свој сто. Пришао сам, руковали смо се и била ми је част да будем у Његовом друштву. Разговарали смо о животу, о школи и о Гимназији. Професор Тома се и данас сећа свих мојих другова и другарица из Гимназије, ко је где у учионици седео и како је био обучен. Године 1996. спазио сам на улици, мало даље испред себе професора Тому. Сустигао сам га да га поздравим и рекао сам му: - Професоре, па ви још увек имате ход као Џон Вејн! - Да, али из старих дана! рече професор с осмехом. Љубиша Илић - М а л а г а је годинама успешно водио музичку секцију у Гимназији. Био је диван и леп човек. Свирао је гитару и прелепо певао. Бујну таласасту косу је чешљао уназад, понекад је имао бркове и увек осмех на лицу. Када би се насмејао, благо би зажмурио. Малага је водио гимназијски оркестар, спремао вокалне солисте, дуете и држао је мали курс гитаре на који сам ја ишао од септембра 1961. Позвао сам неколико својих другова да дођу и уче свирање на гитари. Дошли су, учили смо и вежбали. Музичке пробе су се одржавале свакодневно у сутуренским просторијама школе, у које се улазило из дворишта са

десне стране зграде, гледано са улице. Квартет гитара у музичкој секцији је основао Малага и учио нас је да свирамо. У квартету су били: Драган, Владета Ђокић, Слободан Тодоровић и ја. Свирали смо далматинске песме. Први наступ нам је био у позоришту на школској приредби за Дан школе. Имали смо малу трему, а добили смо велики аплауз. Малага је завршио нашу Гимназију. Када би му се нешто свидело, говорио је - Малага, Малага! Том речју је одавао признање и исказивао своје дивљење према нечему или према некоме. Та мелодична реч, која је име шпанског црног вина из истоимене шпанске покрајине, постала је његов надимак, по коме су га знали сви у граду, а и у целој Србији. За нас је реч Малага био његов надимак, али и симбол за музику. Гимназијски оркестар Квартет - Квинтет Паланчана У II разреду гимназије 1962. основао сам оркестар са својим друговима и прешао сам на хармонику. Прва песма, коју смо свирали и која је оркестарски зазвучала била је Биљана платно белеше - у забавном стилу. Назвали смо се Квартет Паланчана: Никола, Слободан, Павле и ја. У III разреду нам се придружио Љубомир Јовићевић - Цоле на контрабасу и постали смо - Квинтет Паланчана. Вежбали смо свакодневно од 17 сати у музичкој секцији. За време редовне наставе, на великом одмору, цело наше одељење би дошло у просторије музичке секције и мало смо свирали и играли. Вежбали смо и недељом пре подне, а Малага нас је редовно обилазио са својим малим сином Драганом. Игранке у Гимназији Прву игранку смо свирали са осам песама у сали Гимназије 1963. Једну песму одсвирамо 3-4 пута, затим минут паузе - полувреме, а парови остају на подијуму за игру. Затим, поновимо исту песму, после које парови иду на своја места, а уз нову песму се бирају нови парови. Одсвирамо свих осам песама и пауза од 20 минута, па све то поновимо 3-4 пута и за

три сата, игранка је била готова, и сви задовољни. У III и IV разреду сваке недеље смо свирали игранке у сали Гимназије и у великој сали или у башти Дома ЈНА. У Гимназији смо свирали и на кошаркашком игралишту у дворишту. Постављали смо инструменте са скромним озвучењем и малом расветом на крову свлачионице, да нас публика боље види и чује. Имали смо своју униформу - црне панталоне, бела кошуља са црвеном пертла - краватом и зелени прслук на закопчавање, од ваљане вуне, опшивен траком од црног скаја. Неке песме смо певали сви заједно у два гласа, а популарна песма је била Твист хула, на хавајском језику. Током вечери после туша најавили бисмо: - Овај плес другарице бирају! Тад се видело ко је коме симпатичан, драг и који се воле. Омладински рођендани гимназијалаца Постали смо добар оркестар и прихватили смо понуду Омладинске организације наше школе, да свирамо Омладинске рођендане. Направљен је облик и садржај тих Омладинских рођендана, који су се једном месечно одржавали у Дому ЈНА, у новој, великој и лепој згради. Слављеници су били сви омладинци и омладинке из гимназије, који су рођени тог месеца. Омладински рођендани су постали, за нас младе људе, једна значајна културно - забавна манифестација, коју смо с радошћу очекивали. Увече, у 19 часова, у великој сали Дома ЈНА започињали смо програм инструменталним композицијама. Онда је почињао званични део прославе у коме је организатор те манифестације председник Омладине друг Никола Владисављевић са водитељком, неком лепом омладинком, поздравио присутне, честитао слављеницима рођендан и полако читао списак слављеника уз скандирање присутних после сваког прочитаног имена. После тога је била концерт - игранка са вокалним солистима из наше музичке секције. Омладински рођендани су трајали око годину дана. На по-

ОБЈАВЉЕНО РЕПРИНТ ИЗДАЊЕ КЊИГЕ „БИТКА НА ЈАДРУ АВГУСТА 1914. ГОДИНЕ“ ГЕНЕРАЛА И АКАДЕМИКА ЖИВКА ПАВЛОВИЋА

следњем Омладинском рођендану у знак захвалности добили смо од организатора по једно пенкало на поклон и били смо због тога пресрећни. Послужитељи

Вредно историјско дело

У свакој школи су присутни и добри, неприметни људи, без којих школа не може да функционише. То је помоћно особље - послужитељи. У моје време у Гимназији су то били: Власта, Коларевић, тетка Милка, тетка Перка... Прослава 40 година матуре Моја генерација је имала прославу 40 година матуре 4. јуна 2005. Док сам одлазио на прославу имао сам малу трему, да ли ће да ме препознају, да ли ћу ја све да препознам итд. Окупило се нас четрдесетшесторо из три одељења ИВ разреда 1964/65. Од професора је био само уважени професор Тома Богосављевић. Био ми је узбудљив сусрет са друговима и другарицама, које нисам видео по 10, 15, 20 и више година. Здравили смо се изузетно срдачно. Неке нисам одмах препознао, али по осмеху и гласу брзо сам се сетио ко је ко. Није било појединачног представљања као ранијих година. Организатор ове прославе матуре била је Галина Букумирић (девојачко Бутовска), која је сваком од нас дала списак свих нас са телефонским бројевима да бисмо каонтактирали међусобно. Пили смо кафу и сок, а атмосфера је била пријатнија него ранијих година. Имао сам утисак као да се после више времена састала једна велика фамилија. Контакти су одмах успостављени и било је као некад на великом одмору! „Девојчице“ су биле насмејане и лепе, иако са по неким килограмом вишка, „дечаци“ са седом и нешто проређеном косом. Актуелни директор Гимназије, професор Драгољуб Ђорђевић, нас је поздравио лепим говором у коме нам је представио садашњу Гимназију и пожелео нам да славимо још много матура. Добили смо по књигу „Извештај Гимназије 1999.-2004.“ и сликали смо се испред наше Гимназије. Милоје Б. Милекић, бивши ученик и повремено професор музике у Гимназији Уочи Велике Госпојине, лета Господњег 2005.

Штампање књиге подржали Јадрани Златомир Д. Радивојевић и проф. др Зоран М. Крсмановић и унука славног војсковође Видосава Ибрахимпашић Павловић

руке читалаца стигла је вредна историјска књига. Објављено је репринт издање „Битке на Јадру августа 1914. године“. Ово дело генерала и академика Живка Павловића угледало је светлост дана понајвише захваљујући његовој унуци Видосави Ибрахимпашић Павловић. Изузетног издавачког подухвата прихватила се Библиотека Вуковог завичаја из Лознице. Надахнути жељом да се очува исконска веза између предака и потомака, тако неопходна сваком времену на нашим просторима, ову књигу о стогодишњици Битке на Јадру свом народу дарују Златомир Д. Радивојевић и пуковник др Зоран М. Крсмановић, обојица мештани Јадра, и Видосава Ибрахимпашић Павловић, унука генерала Живка Павловића. Ову књигу прате и прилози, међу осталима и рад под насловом „О заборављеном ђенералу и академику“, који је настао 2003. године, а аутор је ученик трећег разреда Филолошке гимназије Марко Симендић. У њему се наводи да је генерал Живко Павловић, упркос тешком детињству, постао један од најзначајнијих српских официра почетком 20. века. Ипак, његову каријеру су обележили, поред војних и научних успеха, стални сукоби са српским политичким врхом и Живојином Мишићем. То је за последицу имало његово нагло пензионисање. Зато његово знање и искуство нису искоришћени на прави начин, али заслуге су му признате. У предговору овој књизи, генерал Павловић предочава да су прохујали најзначајнији догађаји у нашој историји; сретно су се пребродиле надчовечанске тешкоће уз огромне жртве, које је наш народ поднео за ослобођење и уједињење, преживела се Голгота и дочекан васкрс велике Отаџбине и додаје: „Извор наше снаге и моћи за овако једно епохално и највеће дело у нашој историји јесу на првом месту наше славне и велике народне традиције (поглавито наша народна поезија), у којима је у пот-

пуности оличена душа нашега народа. У њима су на јединствен начин прослављени и овековечени: наша славна пропаст на Косову, наше петовековно робовање и страдање под Турцима, наше херојске и мучне борбе за одржање, затим ослобођење и

уједињење. Народне традиције су дакле један од најважнијих момената, који утврђују и стабилизују душу једнога народа. Оне су потпуно очувале наш народ и одржале га и у најтежим и најкритичнијим временима његове историје, када му је претила опасност истребљења и уништења. У њима је било духовне хране и за наше највише идеале.“ Књига би требало да буде представљена и у Смедеревској Паланци. Постоји више разлога за то. Генерал Живко Павловић је рођен у Башину где му је 1998. године подигнут споменик, рад Славомира Милетића, вајара из оближњег села Бошњане. Ове године навршава се век од Битке на Јадру и век од почетка Првог светског рата. Д. Јанојлић

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик Шулејићева 206, Смед. Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 21

ИЗЛОЖБА СЛИКА МОМИРА КНЕЖЕВИЋА И ЖАРКА ВУЧКОВИЋА У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Зачудан прозор благости и духовности Ове уметнике, поред вишегодишњег пријатељства и излагања у тандему, повезује и велика љубав према средњевековном сликарству Биљана Живковић говори на отварању изложбе Момира Кнежевића и Жарка Вучковића

Народном музеју у Смедеревској Паланци приређена је изложба сликарских остварења Момира Кнежевића и Жарка Вучковића. Ликовна публика овог града има лепу прилику да се сусретне са стваралаштвом ових уметника који су на ликовној сцени присутни већ деценијама. И како на отварању њихове изложбе рече Биљана Живковић, директор Народног музеја, поред дугогодишњег пријатељства и излагања у тандему, њих спаја и професионални позив. Наиме, обојица су професори на Факултету уметности у Звечану (Косово и Метохија), а предају и на Академији ликовних и визуелних уметности у Требињу. Спаја их, такође, и апстрактни начин ликовног изражавања коме су доследни већ више година. И ту престају додирне тачке ових уметника у ликовном приступу делу, па сваки сопственим, сензибилитетом, маштом и инспирацијом прилази решавању ликовног проблема. Говорећи о сликарству Момира Кнежевића, Биљана Живковић је предочила да он од формирања

сопственог стила као мотив стварања узима пределе из својих родних Петровића у Црној Гори. Томе је веран и данас. Међутим, почетни експресионистички приступ,

Он финим ритмичким ткањем потезима немирних трагова и светлосним разликама бојених тонова, како то запажа Срето Бошњак, осваја ликовну аутономију слике. - Радови Жарка Вучковића су , са друге стране, својеврсни пиктурални записи – истакла је Биљана

Момир Кнежевић међу пријатељима

оличен у динамичним потезима, наглашеном колориту, разбијању форме до апстрактног наговештаја предела, сада је замењен нешто другачијом покретачком енергијом ослобођеном јаких емоција.

Живковић.- Уочљиви су правилни и неправилни облици, апстракне и конкретне, кружне и квадратне, жврљотине и бројеви, линије и обојене површине. Ове минималистичке форме, сведене на сим-

бол и уравнотежене са сведеним колоритом и бојеним акцентима, резултат су менталног и духовног давања. Историчар уметности Сузана Новчић је то објаснила овако: Платно је збирно место његове унутрашње организације, интелектуалног јединства и животног искуственог концепта – транспарентна мапа властитости… Његове слике, иако у неком тренутку наговештавају снажан темперамент и јаку експресију, зраче зачудан прозор благости и духовности и чине прави естетски угођај. Дела ових аутора, резултат су снажне имагинације, искуства и духовне и менталне снаге. Оно што их још повезује јесте љубав према српском средњевековном сликарству, дугогодишње искуство у копирању фресака и изради икона. Традиционалне технике и канони, иконографска прецизност могу бити и директни условитељи стваралачког пражњења у виду апстрактног ликовног језика, ослобођеног и неоптерећеног било каквим конвенцијама, подвукла је отварајући ову изложбу, Биљана Живковић. Д. Јанојлић

ПРОМОЦИЈА ПЕСНИЧКЕ ЗБИРКЕ ТЕОДОРЕ ВЕСИЋ У КЊИЖЕВНОМ КЛУБУ „21“

Стрихотворка жели да буде балистичар

Јордана Аврамовић и Теодора Весић

њижевни клуб „21“ промовисао је збирку

песама „Непозната девојчица“ Теодоре Весић из

Вучића. Теодора има једанаест година и ученица је Основне школе „Карађоређе“ у Рачи Крагујевачкој. Њену прву књигу издао је „ДГ Стар Продуктион“ из Јагодине, а улепшали је цртежи Софије Весић, ученице III разреда поменуте школе.

Књижевно вече водила је Јордана Аврамовић. Теодора је одличан ђак. Поред писања песама, истиче се и као добар рецитатор. Препозната је и по склоности за стране језике. Поред енглеског, интересовање је показала и према италијанском језику.

Учесник је више литерарних конкурса. Награђивана је у Врању, Новом Саду, Мркоњић граду и Београду. Њена жеља је, кад порасте, да постане балистичар. У сваком случају, наставља да пише песме. Д. Ј.

ГАЛЕРИЈА МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ УГОСТИЛА ГАЛУ ЧАКИ

Радови јаких емотивних набоја Стварност ликовног дела увек упућује на његову везу са целином света

Славенка Чишић Урошевић и Гала Чаки

алерија модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци угостила је још једног младог уметника. У овом простору приређена је изложба цртежа Гале Чаки којима уметница, како то на отварању рече Славенка Чишић Урошевић, покушава пронаћи одговоре на постављена питања о, за њу тајном, имагинарном свету којег, путем само њој знане комуникације, део по део, увек зачуђена открива. Гала Чаки је веома амбициозна особа. Дипломирала је на Академији ликовних уметности у Новом Саду, где је завршила и

мастер студије на департману ликовних уметности, група за сликање. На истој Академији завршила је и мастер студије на групи за цртање. Сада је на докторским студијама на Факултету ликовних уметности у Београду. Члан је Удружења ликовних уметника Војводине. -Користећи се различитим ликовним медијима, она својим радовима пуних изузетно јаких емотивних набоја, уводи посматраче својих дела у сам центар збивања, у бучну међусобну комуникацију приказаних простора и назирућих ликова – истакла је Славенка Чишић Уро-

шевић.- И ту се доспева у дилему: шта је од приказане стварности на њеним сликама и цртежима, реалност а шта имагинација. Комплексност њеног стваралаштва говори о једном дубоко промишљеном истраживању на пољу ликовне уметности. Дела саткана од снажних емоција, којима влада јак, засићен колорит и сигуран и јасан цртеж, уводе нас у игру форми, боје, линије и светлости. Емоције су и разлог што су се дела ове талентоване уметнице нашла у многим збиркама светских колекционара и у галеријама широм света. Обраћајући се публици, Гала Чаки је навела да је ово само мали део њеног стваралаштва, а овога пута изложила је минијатуре,

мада поседује и велике формате, које нажалост није била у могућности да покаже. -Као што видите сваки простор је повезан са неким особама – казала је Гала Чаки. – Ја то често повезујем са особама које физички више не егзистирају на овом свету. На тај начин приказујем љубав са особама које више не постоје. За мене је простор апстрактна, концептуална, логичка и математичка замисао којом се описује положај ствари. Виђење омогућава простор виђења. Гледањем се конституише простор слике, који обухвата и идентификује ликовно дело и комплетни простор. Посебност простора ликовног дела омогућује да се она пренета у нову средину издвајају

из њихове раније средине, јер простор ликовних дела није објективан, већ је настао стварањем ликовног дела. То је простор у ком се остварују духовне вредности, простор са оне стране реалног простора. Стварност указује на садашњу присутност ствари, на оно делујуће саме ствари, на њено збивање. Уметност је та која омогућава да се нађемо у близини стварности самих ствари. Гала Чаки је учествовала на више колективних изложби и ликовних колонија а радила је и на остваривању више пројеката у земљи и иностранству: у Берлину, Амстердаму, Лисабону, Омску, Новом Саду, Београду, Нишу, Крагујевцу… Д. Ј.

ИЗЛОЖБА ЦРТЕЖА ЈЕЛЕНЕ ШАЛИНИЋ ТЕРЗИЋ У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ

„Коридори“ наде У

Народном музеју у Смедеревској Паланци приређена је изложба цртежа Јелене Шалинић Терзић, доцента на предмету цртање и сликање Филолошко-уметничког факултета у Крагујевцу. Радови из циклуса „Коридори“, како у каталогу изложбе пише Марко Терзић, резултат су њених настојања да кроз класичну форму цртежа визуелно отелотвори свеприсутно „исијавање“ уметности кроз просторне линије. Изложени су цртежи њеног препознатљивог рукописа, начињени графитима, оловком у боји, лаковима, колажима… - Све то у целини јесте концеп-

туализовано у смеру да се у излагачком простору, бар у току трајања изложбе, обезбеди ширење позитивистичког става да за уметност и уметнике увек има наде, да су слободно кретање и комуникација основни предуслови сваког креативног стваралачког процеса, одиста могући – истиче Марко Терзић. - Овај циклус цртежа је наставак, али и нека врста дигресије, у односу на актуелни циклус „Гоодбyе цхилдхоод“ . Јелена Шалинић Терзић је члан УЛУС-а од 2001. године. Рођена је у Краљеву, а Факултет ликовних уметности – одсек сликарство

Славенка Чишић Урошевић и Јелена Шалинић

– завршила је у Београду, где је и магистрирала код професорке Анђелке Бојовић. Излагала је на 27 самосталних и 130 колективних изложби у земљи и иностранству. Добитник је осам награда за своје ликовно стваралаштво од којих су најпрестижније: Прва награда за

цртеж на VIII београдском бијеналу цртежа и мале пластике и Прве награде за цртеж 30x30 Савремене галерије у Зрењанину 2007. и Прве награде за цртеж из Фонда „Владимир Величковћ“ 2010. године. Д. Јанојлић

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

064/ 616-89-34 (Преда) * * * 065/ 614-03-80 (Миша) Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка 23

ИЗЛОЖБА МЛАДОГ УМЕТНИКА ДАРКА ТРАЈАНОВИЋА У ГАЛЕРИЈИ „КРУГ“

Ликовна сугестија о неодвојивости човека од машина Изложени радови показују ауторова промишљања о актуелном технолошком добу

лади уметник, Паланчанин Дарко Трајановић, приредио је самосталну изложбу својих остварења у Галерији „Круг“ давши јој назив „Производња машина. Широко ликовно образовање стекао је на Факултету ликовних уметности у Београду, где је дипломирао 2005., магистрирао 2008. и докторирао 2012. године. Члан УЛУС-а постао је 2006. године, а до сада је укњижио учешће на преко 40 колективних и 17 самосталних изложби у земљи и иностранству. Отварајући изложбу у Галерији „Круг“, која припада истоименом Креативно-образовном центру, Бојан Маринковић, такође ликовни стваралац, подсетио је да је серија изложених дела настала у некој постпродукцији након радова спреманих за излагање у Француској. Ти радови су, баш у тој постпродукцији, дорађивани за простор галерије „Круг“. -Трајановић је ову изложбу насловио „Производња машина“, што је јако инспиративан назив, који упућује на двојако промишљање какве машине људи производе и то шта машине производе за људе – истакао је Маринковић.-

У томе постоји нешто органско и нешто неорганско, нешто што је у самом човеку и изван човека, а то је потреба човека да створи нешто попут машине што је, на неки начин продужена рука човека. Ана Бамбић Костов, у пригодном каталогу који прати Трајановићеву изложбу, пише да серија

пратиле човека и да оне нису нужно компликовани апарат каквим се данас замишљају. -Уметник разрађује ову идеју и смешта је у савремени контекст наводи Ана Бембић Костов.- Он апстракује техничке елементе спајајући их у ликовну сугестију о неодвојивости савременог човека од машине. Полазећи од премисе да је човек од свог постанка био везан за различита оруђа, уметник

менте кабастих металних делова тешке индустрије, фабричке хале и металне ограде, који у коегзистенцији стварају једну тмурну, апокалиптичку атмосферу дела. Мешањем алузивних техника и приступа, коришћењем провидне фолије и синтетичких боја, уметник подвлачи слојевитост проблематике којом се бави и истиче њену актуелност. Шта би било кад бисмо раздво-

његових радова под називом „Производња машина“, показује његова промишљања о технолошком добу у коме живимо. Аутор своју пажњу усмерава у правцу идеје Луиса Мамфорда да су машине одувек

запажа интензитет те везе у садашњости и фокусира се на неизбежно, али и неопходно присуство машина. Хладним и тамним колоритом Дарко Трајановић сугерише еле-

јили машину од човека и да ли је то уопште могуће? Ово су само нека питања на која инспирише серија радова Дарка Трајановића.

РАЈА ЂОРЂЕВИЋ НА ФЕСТИВАЛУ „МОРАВСКИ БИСЕРИ“

Аплауз за „Благо срца“ Н

аш суграђанин Раја Ђорђевић учествовао је и ове године на 22. Радио-телевизијском фестивалу „Моравски бисери“ у Врњачкој Бањи. Наступио је као кантаутор по четврти пут и побрао аплауз публике песмом „Благо срца“. 24

На овом фестивалу издвојио се лепом композицијом, која није била у тзв. чистом народњачком духу, већ је у себи садржала елементе народне, староградске и забавне музике. На фестивалу , у организацији Музичко-пословног

центра „Мелос маркетинг“ из Београда, наступило је 15 извођача из целе Србије, с новим композицијама. Цео програм фестивала снимљен је и налази се на друштвеној мрежи You Tube. Фестивал је организован на отвореној сцени, а преносиле су га 32 РТВ станице Србије Ђорђевић је на претходна три фестивала освојио две друге и једну трећу награду, а овога пута специјалну диплому. Извођаче је пратио ансамбл Милана Николића из Крагујевца. Ових дана завршио је композиције за нови албум.

Раја Ђорђевић

Д. Јанојлић

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

ИЗЛОЖБА ГРАФИКА БИЉАНЕ МИЉКОВИЋ У ГАЛЕРИЈИ УЛУС У БЕОГРАДУ

Реалност разигране маште Јединствена уметничка појава у Београдском графичком кругу

Биљана Миљковић

галерији Удружења ликовних уметника Србије у Београду својим остварењима недавно се представила Биљана Миљковић. На изложби „Трагови времена“ показан је ликовни рукопис који је, како запажа кустос Оливера

Вукотић, издвојио њену поетику као јединствену уметничку појаву у Београдском графичком кругу. Доследна изграђеном стилу, пратећи истовремено свој истраживачки сензибилитет, она сваком графичком листу прилази као новом изазову на који треба одговорити. Њена апстрактно-асоцијативна и геометријска решења имплицирају различите нивое ишчитавања. - Заједнички именитељ свих радова је студиозност – оцењује Оливера Вукотић.- Аналитички приступ се испољава кроз преклапање различитих форми, техника и поступака. Њен раскошни израз плени својом разноврсношћу.

Изложени радови се могу поделити у две целине. Неке композиције су рашчлањене на неколико детерминисаних целина, где свака за себе има визуелно значењску аутономност. Постоје графике у којима се акценат ставља на „неконтролисани“ потез који се манифестује слободно распоређеним линијама различитих вредности. Биљана Миљковић је излагала у земљи и иностранству. Самостално се представљала у Београду, Крагујевцу, Новом Саду, Нишу, Земуну, Смедеревској Паланци… Њене графике имали су прилику да виде на 305 групних изложби од којих су 89 имале међународну димензију. Излагала је у Шпа-

нији, Чешкој, Бугарској, Белгији, Јужној Кореји, Шведској, Холандији, Египту… Добитник је и престижних награда. Припала јој је, поред осталих, Велика награда Земунског салона, Награда ТВ Београд Ex Libris, Мали печат Нишког графичког круга, награда за графику трећег Бијенала ликовних и примењених уметности и др. Ова уметница је магистрирала 2000. године на Факултету ликовних уметности у Београду у класи Велизара Крстића. Члан је УЛУС-а од 1997., а самостални уметник од 1994. године. Д. Ј.

ДРАГАНА МИЈАТОВИЋ ЧУВА ЛЕПУ УСПОМЕНУ НА СВОЈУ БАКУ ПО МАЈЦИ

Успомена из логора Д

рагана Мијатовић, пензионер из Смедеревске Паланке, као породичну реликвију чува лутку, направљену у Бањичком логору 1941. године. У њеном поседу је, како каже, од кад зна за себе. Добила ју је од своје мајке Јаворке, рођене сестре Радомира Лазића, борца Азањске партизанске чете, који је погинуо у рату 21. јануара 1942. године.

Лутку је из логора донела Драганина баба по мајци. Њу је добила од неке своје сапатнице. Израђена је од тканине у тескоби Бањичког казамата. Жене - заточенице су, поред осталог, правиле лутке прекраћујући тако дане иза решетака. - Осим ове лутке, коју чувам, имала сам још неке играчке настале у логору - прича Драгана. - Поседо-

Лутка – рад непознате логорашице

вала сам једну црну мацу и две патке у гнезду. Сећам се да је гнездо направљено од зелене вунице, а паткице су биле беле са извеженим очима. Али, то се

Драгана Мијатовић

није сачувало. Лутка је још “у животу” захваљујући мојој мајци, а могла сам је од ње добити да се играм само кад сам била болесна. Стајала је обично поред

мене на јастуку. Драгана Мијатовић је до 1992. године живела и радила у Цељу. Д. Јанојлић

Можда не желите да нас СЛУШАТЕ, али нас бар ГЛЕДАЈТЕ!

ПАЛАНАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА Нови сервис Паланачких новина. www.palanacke.com или www.blog.palanacke.com

ПРЕДСТАВА БИТЕФ ТЕАТРА У ДВОРИШТУ ОШ „ХИМ“

„Мушкарчине“

редстава „БИТЕФ театра“ „Мушкарчине“ гостовала је у Смедеревској Паланци, а одиграна је на отвореном, у дворишту ОШ „Херој Иван Мукер“, пред стотинак гледалаца. Међу гледаоцима су били углавном младих, међу којима и волонтери који су учествовали у „Међународном волонтерском кампу“ са циљем да се на разне начине, тамо где највише треба,

помогне након поплаве. Овај догађај организовала је паланачка Канцеларија за младе, а у реализацији су помогли „Омладина Јазаса Пожаревац“ и чланови „Младих истраживача Србије“. Иначе, чланови трупе су играли бесплатно овај комад, који се већ две године налази на редовном репертоару „БИТЕФ театра“, а све ради подршке Паланци као једном од поплавље-

них градова, као и ради подршке хуманитарним акцијама које се спроводе кроз „Међународни волонтерски камп“ и кроз хума-

Младим волонтерима из иностранства праћење представе је олакшано уз превод на енглески који је ишао на „лап-топу“.

бити ништа ново, но, овде се једноставно мора рећи да се ради о изванредном комаду, са живом и актуелном темом, која је мајстор-

нитарне омладинске пројекте у оквиру конкурса „Млади су закон“. Овим је употпуњено и обележавање Светског дана младих.

Сама представа је у ове две године колико се игра добила приличан број позитивних критика, тако да још једна похвала неће

ски „распакована“ и на веома духовит начин обрађена. Публика је истински уживала што је показао и дуг аплауз након завршетка.

ПЕТНАЕСТА “МАЛА ЕКСПЕРИМЕНТАЛНА СЦЕНА 2014.” У СТАРОМ СЕЛУ

Пун погодак Кољадине „Праћке“ Текст савременог руског драматичара режирао Томислав Митровић, а у програму овогодишње манифестације били су Вече поезије Мирослава Јозића, “Вече Јове Илића”, представа „Без поговора” Позоришта “Миливоје Живановић” и трибина “Музика и геополитика”

ом културе “Влада Марјановић” у Старом Селу, под покровитељством Општине Велика Плана, био је домаћин и организатор петнаесте “Мале експерименталне сцене 2014.”. Његов Драмски студио “Маска” за ову прилику извео је представу “Праћка”, коју је као редитељ потписао глумац, донедавни управник Градског позоришта и хроничар театра у Смедеревској Паланци Тома Митровић. -“Праћка” је прва руска драма на хомосексуалну тему – предочава Тома Митровић. – Она је дело савременог руског драматичара Николаја Кољаде, које је у Србији у преводу Новице Антића објавио “Руски алманах”, а ужичко Народ26

но позориште и Савремено позориште у Београду први су уврстили у свој репертоар. Иља, ветеран из рата у Авганистану, као главни јунак ове драме , који је везан за инвалидска колица, гаји еротска

осећања према младом Антону. Кољада и овим текстом показује своју забринутост за појединца, његову судбину и душу. У драми су заступљена само три лика. Редитељ је улогу Иље поверио Горану Милановићу, Антона Марку Богдановићу, а Ларисе Јелени Стојадиновић. Музику за “Праћку” написао је композитор Срђан Тодоровић, за светло и звук бринуо се Слободона Живковић, а посао продуцента обавио је Југослав Тодоровић. Публика је у Старом Селу имала прилику да види И представу “Без поговора” у извођењу Позоришта “Миливоје Живановић”, које делује у склопу пожаревачког Центра за културу. Текст Харолда Пинтера режирао је Радиша Јевремовић Раче. У програм је била увршћена и трибина “Музика и геополиотика”, а одржано је и вече поезије добитника Награде “Ђурин шешир” за 2014. годину Мирослава Јозића из Смедеревске Паланке.

- Идејни творац “Мале експерименталне сцене” је недавно преминули позоришник из Велике Плане Јова Илић - подсећа Југослав Тодоровић, управник Дома културе у Старом Селу.- У част овом великом посленику културе приредили смо “Вече Јове Илића”. Публици је приказан снимак МАЕКС-а из 2002. године, а потом је изведена представа “Ах, забога, стишајте се мистер Дринк”, коју је наш Драмски студио, у режији Драгана Николића Јордана, премијерно играо 2004. године. Ова представа живи на сцени већ десет година. Отварању МАЕКС-а претходило је отварање изложбе Историјског архива и Опште болнице “Стефан Високи” посвећене 50. годишњици развоја здравства у Смедеревској Паланци. Говорили су Божидар Поповић из Историјског архива и др Периша Јовановић. Д. Јанојлић

ЗАБАВА

лада је завукла себи у џеп један прст, а народу целу руку!

спирају нам мозак. Мисле да ће пронаћи злато!

овек је енергетско биће. То је једина енергија коју не плаћамо.

кономску кризу најуспешније ће пребродити они који немају ништа!

Удаја госпође корозије

Оно што нама треба је херој који ће подржати поражене, дон Кихот са ветрењачама, сада и овде, и таман када се понадамо да смо га пронашли, видимо га како ломи хлеб са непријатељем и смеје се и поздравља шеширом, као да у себи мисли да смо проклете будале када смо веровали у њега, што и јесмо.

друго не интересује? - А о чему другом да причам? - упита друга. - Па рецимо о политици. Да ли си икада причала о политици? - Наравно. Одувек ме је занимало колико наш председник може недељно... Сексуални живот

Шахт Излази полицајац сав угруван из шахта у који је упао и говори гласно: - Сва срећа што сам упао у отворен шахт! Да је био затворен, не знам како бих изашао. Заинтересована Две плавуше ћаскају: - Ти стално причаш о сексу - каже једна. - Зар те ништа

Дошао Лала код лекара и жали се: - Докторе, Соса и ја имамо проблема са сексуалним животом! - Хм, а кад си последњи пут спавао са Сосом? - Та не сећам се, докторе. - Добро, ево ти телефон, позови Сосу и питај. Лала окрену број и упита: - Ало, Сосо, кад смо ми оно последњи пут водили љубав? - А ко је на телефону? упита Соса.

олина укуса, их, мирише добродошлицу. На асталу ђувечаре и ћасе глинене. Упарађена у черноземну преобуку манџа хоћка да препуни и најпуније видело. Еспап мири, онако, баш, домаћински, намирисан зачинским биљем. И, ех, босиљем. Последњи надгледак мушке куварице сија омашћено. Маст на хлеб, са црвеном паприком, се цери, јуначки крваво. То су, елем, први залогаји названи најпрозаичније „Некудим предјело“. Онда упрегнута „Коњичка салата“, па „Вукине пофезне“ и „Пударски чалабрчак“, суви „Еротски качамак“ и за кинђур овални крај „Свињарија из Вилајета“. Кост за естетски префињен провијантни желудац. У часу описа изложених кулинарија, кроз бистрик домаћиновог ума, протрча сећање на јеловник Шишкове механе, на Теразијама, пред Велики рат. Овако је стајало: „Чорба от парадајз с пиринач, ама пиринач данас нема јербо су због јучерањег лумбардовања све бакалнице биле затворене“. Промисао је исек’о шиљатасти зврк са вратнице. Поетски упарађен, са обрадавелим седим осмејком и флајком у десници, дрца се прсно Мирослав Јозић. Понео је његову лепу несрећу. Да се занимамо. Ракијаво. За њим пристижу Тодор

и његова госпа „корозија“. Загрљени, илити подруку. Била је невино умотана у бели папирнати вео. Одмах смо је разголитили, поставили на гледно место и сва тројица буљили заљубљено у њене рељефне облине. „Предео са усамљеним дрветом“ је, гле чудила, усхитио дочекушу од шестопрега зацакљених мушких очију. Која се, ехеј, жена оваквим немим жудничким ћутањем могла похвалити. Ни Драга Машин! Прича се, седећки, у клецавим корацима. Први се залетео Зоран Тодоровић. „У београдској Скадарлији има једна продајна галерија слика. Држи је млађи човек, који се, ич, не разуме у сликарство, али продаје дела познатих сликара. Решио лик да лепо живи од тога, шта има везе то што не разуме квалитет онога што му доноси добит. Да зло буде веће посао је ишао много добро. Неко га је, из сенке, саветовао за цене, он напише и то ти је то. Ако хоћеш- хоћеш. Ако је скупо, опет лепо. Једног дана се, у излогу, задесила слика Миће Поповића. Мртва природа само што није оживела. Видео то случајни пролазник, па дојавио аутору, како

Држава снижава пензије, упокојени, ако у смрт верујете, збијте редове, за нова места! је одушевљен његовим колоритом. Где си видео моју слику? - пита уметник на гласу. Ту и ту - каже овај. Мића не буде лењ и крене пут Скадарлије. У галерију. И шта ће да буде? У излогу јесте његова слика, са његовим потписом, цена астрономска, али је плагијат. Бесан улети у продавницу и каже надобудном продавачу: - Пријатељу, ово није мој рад. Неко ме је веома добро копирао. Сасвим одговорно то тврдим, јер ја сам, знате, Мића Попо-

вић. Власник уметнине га гледа, загледа изоколо, мерка жмиркаво, да би коначно прозубао: - ‘Ајде, бре, матори, терај се. Је л те неко нешто питао? Чисти се одавде. Пре тога се погледај у огледало. Ти, бре, и не личиш на уметника, а камоли да си ово насликао. Како те, е, није срамота од година. Ово је дело правог Миће Поповића и, ене, затвори врата споља. Ракијаво стакло ој да прсне. Од смеја. Чудо је та Скадарлија надовезује се књижевник. Које сам ја испичутурске причине слушао о том боемском стајалишту. И то није случајно. Ма, у уметности нема случајности. Ни за кафанским асталом. Над том калдрмом се надвијају зевзек задевања умних људи. Из мрморног векотраја. Лебде тандркаво из бивше и садашње ерозије духа, а то је нешто. Ту ауру сам осетио на својој кожи, у кући Ђуре Јакшића, кад сам 27. јуна примао песничку награду, његов шешир. Људи моји, ја то не умем да вам објасним. Осећа се нека вишња силесија, којој се не зна ни порекло, ни потомство, а силно подгурује разум. Та госпа милостивна за претке и не пита, али им стално додељује главне глумачке роле. Једноставно, то је крем купилиште хуморне насладе национа. Ето! Домаћин домаћински уцаклио глед. Видовдански! - Добро нас подсети. Мирославе, ред би био да наздравимо за песничку награду „Шешир Ђуре Јакшића“. Шта велиш, Тодоре? - Да ми наздравимо за обе госпе милостиве. - Које, сад, па, две? - За Јозићеву госпођу, скадарлијску силесију и, је ли, за моју корозију. Ја сам, ево, корозију лепо удао, у домаћински колекционарску кућу, а ти песниче гледај шта ћеш са твојом силесијом. - Шерпа увек нађе поклопац. - У то име, ајд, живели. - Ко је рекао, живели? - Ја! Удавача је плехано све одобравала.

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

064/ 616-89-34 (Преда) * * * 065/ 614-03-80 (Миша) Првог српског устанка 12 Смедеревска Паланка 27

СПОРТ

ТАКМИЧАРИ АК „ЈАСЕНИЦА“ ОСВОЈИЛИ 11 МЕДАЉА У ЋУПРИЈИ

По четири златне и сребрне и три бронзане У

Ћуприји је одржано атлетско такмичење под називом „Кад нема тартана добра је и шљака“ уз учешће рекордног броја пријављених такмичара, преко 200.

Такмичари АК „Јасеница“ остварили су вредне резултате и освојили укупно 11 медаља, а од тога четири златне, четири сребрне и три бронзане.

У категорији „Ц“ Тијана Цветковић је заузела прво место у двобоју и укупан је победник за ову годину, Михајло Недељковић је заузео друго место, а Павле Митровић треће. У категорији „Б“ Мила Милосављевић заузела је прво место, а Маја Вићентијевић је била друга. У укупном пласману победник за ову годину је Мила Милосављевић. У категорији „А“ Нађа Станојевић је заузела друго место. Победник за ову годину у укупном пласману је Марија Марица Вејновић. У укупан пласман улазили су такмичари који су наступали на три митинга и њихови најбољи

резултати са та три митинга су се бодовали. У конкуренцији млађих пионира и пионирки, у дисциплини бацање вортекса, такмичари АК „Јасеница“ Ивана Ђурић и Димитрије Милосављевић победили су у обе конкуренције. Димитрије има велике шансе да буде свеукупни победник овог такмичења у финалу у Јагодини. Такође код млађих пионирки на 600 метара, Милена Васиљевић је заузела друго место а на 60 метара Милица Митровић је била трећа. У конкуренцији старијих пионирки Јована Талијан је у дисциплинама 60 и 300 метара заузела трећа места.

У ВОДИЦАМА ОТВОРЕНА ВОЛИЈЕРА ЗА ФАЗАНСКУ ДИВЉАЧ

Шанса за ловни туризам Тома Радојковић и Жељко Радошевић отварају волијеру у Водицама

ржавни секретар у Министарству пољопривреде и заштите животне средине Жељко Радошевић, свечаним пресецањем врпце, отворио је у Водицана волијеру за фазане. Поздрављајући госте и остале учеснике свечаности, председник Ловачког удружења “Јасеница – Југ” Томислав Радојковић је истакао да је ово један од првих објеката те намене на подручју општине Смедеревска Паланка. Узгајалиште се простире на површини од преко хиљаду квадратних метара, чији капацитет износи 600 до 700 фазана. -У овом подухвату велику помоћ пружили су нам наш ловац и државни секретар Жељко Радошевић, затим Благоје Пејић, Пе-

рица Грбић и други – додао је Радојковић. – Волијеру смо завршили пре петнаестак дана и уселили фазане. У овим тешким временима учинили смо нешто јако позивно што ће свакако оплеменити ловачку понуду како за наше чланове, тако и за оне са стране. Сигуран сам да ће ово подстаћи и туристичку понуду наше средине. Волијера се налази у лепом природном и, могло би се рећи, историјском окружењу. Подигнута је између Видоваче и извора водичке киселе године а у непосредној близини локације на којој се, према предању, налазио манастир. Сматрам да је ово добар почетак и трудићемо се да у наредним годинама проширимо и унапредимо узгој фазана.

Узгајалиште за фазанску дивљач

У изградњи овог ловно-техничког објекта, преко буџетског Фонда за развој ловства са 500.000 динара учествовало је и поменуто министарство, односно његова Управа за шуме у чијој надлежности је и ловство. -Управа Ловачког удружења „Јасеница – Југ“ и њено чланство су највише сами себи помогли кандидујући један заиста квалитетан програм – подвукао је Радошевић.- Мислим да ће овај објекат бити у пуној функцији с обзиром на његов капацитет. Са стручне стране могу рећи да је волијера урађена на квалите-

тан начин на шта сви скупа који смо у томе учествовали можемо бити поносни. Желим, такође, да напоменем да ће Министарство пољопривреде и заштите животне средине, преко буџетског фонда за развој ловства, настојати да подржава ловачка удружења широм Србије. Са овог места хоћу да поручим да ћемо се, у маниру добрих домаћина, трудити да сваки динар из тог фонда буде употребљен на прави начин, а ово што овде видимо, управо је показатељ да је новац наменски и корисно уложен. У периоду

пред нама наставићемо са интензивном контролом трошења буџетских средстава, јер желимо да сваки динар има развојну компоненту. Председник Ловачког Савеза Централне Србије Томица Радосављевић казао је да му присуство једном оваквом догађају, као што је отварање прихватилишта за фазанску дивљач у Водицама, истински представља задовољство. -Ресорно министарство заиста препознаје добре пројекте и подржава креативне стваралачке снаге – нагласио је Радосављевић .- Ово је леп пример тога. Локални ловци ће свакако имати прилику за богатији лов, а ово што је у Водицама урађено отвара лепу развојну шансу за ловни туризам. Ловцима са стране се има шта понудити, а ја се надам да ће Смедеревску Паланку препознати као атрактивну ловну дестинацију. Д. Јанојлић

УСПЕХ АК „ЈАСЕНИЦА“ У КРАГУЈЕВЦУ

ПЕТО БРАТСКО ДРУЖЕЊЕ ФУДБАЛЕРА ВОДИЦА И ЖДРЕБАНА

Два злата и сребро за Ивану Ђурић В

Два села једно срце

Крагујевцу је одржано дводневно такмичење квалификација Купа Србије и Првенства Централне Србије за пионире. Женска екипа Атлетског клуба „Јасеница“је освојила треће место у екипном пласману и тако наставила континуитет добрих пласмана и освајања пехара.

Ивана Ђурић је освојила прво место у бацању копља, Милена Васиљевић је била трећа на 300 метара са препонама, а штафета 4x300 метара (Александра Милошевић, Милена Васиљевић, Милица Митровић и Ивана Ђурић) је освојила друго место. Наша Ивана Ђурић је са две златне и једним сребром међу најуспешнијим такмичаркама. Првог такмичарског дана квалификација наш клуб је представљало 11 такмичара који су освојили четири медаље. У бацању кугле за пионирке Ивана Ђурић је освојила прво место. У бацању копља за пионире Димитрије Милосављевић је заузео друго место, а Милан Мићић је био трећи. Женска штафета 4x100 метара освојила је треће место. Јована Талијан је заузела четврто место на 60 метара, Софија Банковић четврто место у дисциплини 2.000 метара брзог ходања,Тијана Димић је била пета на 600 метара, као и Александра Милошевић у скоку у вис, Милена Васиљевић у дисциплини 300 метара и Ања Ишић на 80 метара са препонама.

одице, родно село знаменитог Пере Тодоровића, посетили су фудбалери – ветерани из Ждребана. Било је то пето дружење Водичана и њихових пријатеља из Републике Српске. Иницијатор и домаћин сусрета био је учитељ Милан Тодоровић. Њему припадају и посебне заслуге за неговање пријатељских и братских односа. И све је протекло у најбољем реду. Гости су сачекани на уласку у Смедеревску Паланку. После речи добродошлице, кренули су у Водице. У основној школи приређен је ручак, а потом је организован краћи одлазак на Кудречко језеро. У послеподневним сатима одиграна је фудбалска утакмица на игралишту водичког фудбалског клуба. Уследила је заједничка вечера, опет у основној школи, уз живу музику, ћаскање и евоцирање успомена на раније сусрете. Браћу по крви и вери из Ждребана, прецизније из Месне заједнице Скругић, поздравио је учитељ и водички фудбалер-ветеран Милан Тодоровић. - Све ове године за нама протекле су у лепом дружењу – подвукао је Тодоровић.- Надам се да ћемо опет живети у једној држави. Године пролазе, ми се дружимо, и не верујем да ће нам се на том путу јавити било каква препрека. Захвалио бих вам се што сте данас међу нама, али и мојим пријатељима који су се потрудили да вас лепо дочекамо и угостимо. Речи захвалности дугујем и „Паланачком кисељаку“, који је пет година заредом увек уз нас, али и свима другима који су се прихватили да буду спон-

Године незаборавног дружења браће по крви и вери зори нашег дружења. Лично бих се захвалио пријатељу Душану Николићу, који је урадио ове дивне плакете које ће вас подсећати на овај дан и, сигуран сам, бити лепа успомена. Потом је Душан Николић уручио плакете.

љубу Јанојлићу, који је писао о нашим сусретима. Он ће, и овог пута, оставити писани траг у Независним варошким новинама ПАЛАНАЧКИМ, али и у њиховом

ја је наша мајка. Имамо част да се дружимо с дивним људима из овог лепог шумадијског села. Верујем да и вама представља част дружење с нама, из срца Републике Српске, из Модриче и Енглески сетер за председника У знак захвалности председнику Општине Модрича, Младену Кекишу, који је недавно у Модричи примио и поздравио госте из Шумадије, Водичани су му послали на дар штене енглеског сетера.

Прва је била за председника Општине Модрича. У његово име примио је Жељко Бамбулић, а у име Месне заједнице Скругић Тома Благојевић. Плакету је добио и Фудбалски клуб „Слога 73.“ из Ждребана. - Све нас везује један крст свети и вера православна,па сам се с тога потрудио да вам поклонимо и ову златну икону Свете Петке, која ће красити ваше просторије – казао је Милан Тодоровић и замолио Жељка Бамбулића да је прими. - Мени је посебно драго што сам упознао таквог човека као што је Бамбулић, а који се доказао као добар организатор наших сусрета у Скугрићу, али и као предводник и других акција. Желим да вас Светка Петка чува и упућује на путеве мира, братољубља и сваког напретка. Искористио бих прилику да се пред свима вама захвалим једном човеку, нашем новинару Драго-

интернет дневном издању. Реч је потом узео гост Стево Благојевић. Из надахнуте беседе издвајамо ово: -Све што је лепо брзо

иде, каже народна мудрост. Тако прођоше и ове године нашег дружења. Желим да се захвалим нашим дивним домаћинима на свему што су учинили у последњних пет година, као и на овој вечери дивног дружења. Сваки пут кад кренемо у Србију ми се радујемо као деца. Јер, Срби-

Месне заједнице Скругић, која спаја источни и западни део наше Републике. Желим и ја вама да уручим скромне поклончиће за сећање на

ово наше дружење. Реком Дрином тече вода као симбол крви која струји нашим венама. Учитељ Милан је подсетио да се ове године обележева стогодишњица Првог светског рата и замолио музику да одсвира Марш на Дрину. И гости и домаћини су устали и дуго аплаудирали. 29

IN MEMORIAM: НЕНАД РАДОЈКОВИЋ (1974-2014)

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

После дуге и тешке борбе са опаком болешћу, недавно је преминуо наш пријатељ и сарадник Ненад Радојковић. Писао је и објављивао у „Паланачким“ дивне приче о планинарским авантурама. Своју отворену љубав према природи и људима изузетно верно преносио је нашим читаоцима. Отишао је Неша, нестао у само њему познатим висинама. Остале су приче исписане језиком учесника и посматрача… На једну од њих вас подсећамо и у овом тужном часу.

Несавесни угрожавају пут

ПЛАНИНАРСКА ПРИЧА

Свадба у планини Ненад је Татјану у наручју изнео на врх, ту су се први пут и пољубили и одлучили да се венчају

ања није могла ни да слути да драма коју је преживела може да се претвори у бајку... Ово је прича са срећним крајем: Татјана Рашевић и Ненад Подовац венчали су се на планини недалеко од места где су се упознали... Били деца или одрасли имамо потребу да верујемо у бајке, или бар у приче са срећним крајем.

Са снажном жељом за успехом и сопственом победом над природом кренули смо пут врха, а онда... онда се догодило оно најстрашније. Једна скинута рукавица, олујни ветар и обрушавање тла под ногама одвели су Татјану у 70 метара дубоки амбис. Ненад је био члан спасилачког тима који је Татјану спустио са планине, они се тада

Господине уредниче, Сведок сам појаве која узима маха и чије последице могу бити несагледиве, али за то махом нико не хаје. Ради се о томе да поједини мештани Селевца (а ко би други) сав отпадни материјал кипују у канале поред пута Селевац – Велика Крсна, а слично је уочено и крај пута који од ове саобраћајнице води за Брдњак. О томе сам обавестио Месну заједницу у Селевцу, али где год сам се појавио кажу да нису надлежни за ово и углавном проблем пребацују на друге. Био сам и у Општини где сам алармирао инспекцију, чији су људи излазили на лице места, али још ништа нису предузели. Мислим да је могуће сазнати ко земљу, и то пуне приколице, истовара уз сами асфалтни коловоз. Неки на овај начин решавају питање уласка у своје имање, али мислим да је целисходније, ако то већ желе, да граде ћуприје. Радио сам и живео у Аустрији и ако сам ишта тамо научио то је како се чува животна средина. А наше људе као да то уопште не занима. А занимаће их кад се буде окишало и кад зимус стегну мразеви, па вода неће моћи да отиче, већ ће се задржавати и на коловозу и тако га уништавати. Кад се буду отвориле ударне рупе, онда ће требати много више труда (и пара) да се све доведе у ред. Само што то мало кога занима. Они који треба да брину очигледно имају само једну обавезу да ставе свој потпис на платни списак без обзира што не раде оно што им је предвиђено описом посла. Желим, такође, да укажем на још нешто. Гајски путеви су такође запуштени, зарасли у трње и непроходни су. Са само мало воље и то се може решити. Иницијатива треба да крене од оних који су у селу преузели бригу и о томе. Не треба друго ништа да ураде, само да испуне своја изборна обећања. Неки су на то изгледа сасвим заборавили. Јер, да нису до гробља Бубањац (Брдњак) које је једно од најстаријих би се лакше стизало, а и оно не би зарасло у растиње и коров. Људи хоће да раде, али траже предводника. А предводник треба да је из савета Месне заједнице за кога смо, такође, гласали. Хвала на уступљеном простору, Света Бирташевић Брдњак

Последњи поздрав

Традиционална акција нишких планинара „Зимски успон на Трем“ увек привуче велики број учесника. Био сам сведок, са Тањом и екипом из Београда и Паланке сам истим минибусом ишли пут Трема тог фебруара 2010. године. Дружење, прича, жагор, песма нису ни наслућивали шта ће нам ново јутро донети. Лепо, ведро, сунчано јутро сем доброг успона није ништа наговештавало. Полазак је био у раним јутарњим сатима, све је текло својим нормалним током, све до места званог „Девојачки гроб“ када се на све учеснике обрушила снажна снежна олуја која није престајала током целог дана. Ретке је то поколебало да се врате, није ни мене, а ни Тању.

нису познавали, упознали су се тек две године касније када је Татјана кренула у потрагу за њим. Две године након пада са литице Девојачког гроба њихова прича почиње, снажно и недвосмислено. Ненад је Татјану у наручју изнео на врх, ту су се први пут и пољубили и одлучили да се венчају. Венчања садрже елементе разних кореографија и увежбавају се недељама, како би се догађај памтио целог живота. Татјана и Ненад ништа нису увежбавали, а да би били сведоци овог догађаја, који ће памтити док су живи, пријатељи и родбина су морали да се пењу на највиши врх Суве Планине. Ненад Радојковић

професору

МИЛЕТУ ЈОКОВИЋУ

од Теше, Бојана и Васка

Цeнa oбjaвљивaњa сећања/читуљa у „Пaлaнaчким“: • • • • • • 1/12 стрaнe - 1.000 динaрa, • • • • • • 1/9 стрaнe - 1.500 динaрa, • • • • • • 1/4 стрaнe - 3.000 динaрa, • • • • • • 1/2 стрaнe - 6.000 динaрa, • • • • • • 1/1 стрaнe - 11.000 динaрa. 30