Palanacke br 174 175

СВАКОГ 1. И 15. У МЕСЕЦУ БРОЈ 174-175 ГОДИНА VIII 15. ОКТОБАР 2014. ЦЕНА 50 ДИНАРА

Одржан још један скуп посвећен Пери Тодоровићу

Наш Емил Зола

Страна 7

Наш гост Јован Јове Мратинковић играо фудбал на четири континента

Поносан на оца ратника и српско порекло Страна 25

Велики успех академског сликара Зорана Тодора

Уз стогодишњицу обележавања Првог светског рата

Страна 19

Страна 16

Прва награда на 58. Октобарском салону у Шапцу

Непозната непријатељска одмазда

био крај режима који је Србији донео исцрпљујуће санкције и увео је у рат против целог света. Током ноћи грађанима окупљеним испред Скупштине Града Београда и у Пионирском парку, са балкона се обратио нови председник Војислав Коштуница, који је освојио нешто преко 50 одсто гласова на изборима одржаним 24. септембра. У исто време Слободан Милошевић је, преко медија, саопштио грађанима Србије да признаје резултате председничких избора, на којима је освојио око 37 одсто гласова. Да подсетимо, у поменутим догађајима учествовало је и око 2.000

Да ли је револуција појела своју децу или…

П

ре 14 година, 5. октобра 2000., срушен је режим Слободана Милошевића. После изборне крађе и непризнавања победе Војислава Коштунице на председничким изборима који су одржани 24. септембра 2000. године у читавој Србији организовани су митинзи незадовољних грађана, које су предводили лидери ДОС-а и Отпора. Кулминација општенародног незадовољства догодила се 5. октобра у Београду, у који је, разним превозним средствима, дошло неколико стотина хиљада грађана из читаве Србије. Пред крај тог историјског дана Слободан Милошевић и његова коалиција, коју су чинили СПС, ЈУЛ и СРС, признала је пораз на председничким изборима и то је практично

Хитво

сло

Није тешко данас бити „генерал после битке“ и нападати или осуђивати тековине 5. октобра 2000. године. Требало је, онда, у онаквој Србији, имати храбрости и бити у тој колони. Паланчана који су, организовано или у сопственој режији, стигли у Београд. Раније тог петооктобарског јутра, полиција је покушала, код „Ластине“ гараже у Главашевој улици, да спречи излазак аутобуса који су били изнајмљени за превоз грађана до престонице, па је дошло до мањег сукоба у коме се све завршило без већих последица. Испоставило се да је циљ полиције био да успори полазак у Београд и „купи“ време, док не стигну нова наређења. Паланчани су се на ауто-путу прикључили дугачкој колони која је са југа, у три или четири траке, ишла ка Београду. У тренутку када је огромна група Паланчана, улицом Кнеза Милоша, пристигла на плато испред Скупшти-

не, полиција је из зграде Парламента успела димним бомбама и сузавцем да одбије први покушај Чачана да уђу у зграду. У другом покушају уласка у Скупштину, који су предводили наши суграђани, полиција је употребила јача хемијска средства, тако да је и тај покушај заустављен. Том приликом било је неколико лакше повређених који су одмах враћени својим кућама (са Паланчанима је у Београд стигла и Јасмина Јовановић из Милошевца, која је тог дана несрећним случајем изгубила живот). Касније, током дана, дошло је до масовног преласка полиције и војске на страну народа. На жалост, одмах по преузимању власти почели су сукоби и свађе међу лидерима ДОС-а. Уместо да искористе огромну општенародну подршку и енергију, они су своје личне и страначке интересе ставили у први план и изневерили очекивања грађана. Заправо, никада није „освануо“ тај симболични 6. октобар, који је подразумевао корените промене у друштву. Тако је, потпуно неоправдано, бачена сенка и на стотине хиљада искрених, обичних људи који су директно уложили себе зарад бољег живота и просперитета, као и на милионе оних који су то учинили индиректно, на изборима. Србија је, још једном, успела да „превари“ саму себе. Да ли је и ова „револуција појела своју децу“? Биће, ипак, да су „поједина деца појела и ову револуцију“! Елем, није тешко данас бити „генерал после битке“ и нападати или осуђивати тековине 5. октобра 2000. године. Требало је, онда, у онаквој Србији, имати храбрости и бити у тој колони.

Хитто фо

Прошао је и 178. Крстовдански вашар

Дођите да урадите нешто - Према руководству у Паланци врши се политички притисак. То се никада није радило. Питајте председнике општина у окружењу, Јовановића У Тополи, Шулкића у Плани, да ли је неко вршио притисак на њих док је Демократска странка вршила власт у држави? Нико! Хајде да видимо како ћете ви да помогнете, бар у вези са „Водоводом“. Била су вам пуна уста „Водовода“, а шта је решење, како сте помогли… Нисте их ни споменули када су у највећим проблемима. Лако је причати празне приче, дођите да урадите нешто. Радослав Милојичић Кена на 27. седници СО

3

АКТУЕЛНО

ОБЕЛЕЖЕНА 70. ГОДИШЊИЦА ОСЛОБОЂЕЊА СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Свечаност на тргу хероја Говорили председник Републичког и Општинског одбора СУБНОР-а проф. др Миодраг Зечевић и Миодраг Мода Лазић

У

Смедеревској Паланци обележена је 70. годишњица ослобођења тог града и околине у Другом светском рату. Свечаност је уприличена на Тргу хероја где су пред бистама народних хероја Доње Јасенице положени венци и цвеће. У присуству председника Републичког одбора СУБНОР-а проф. др Миодрага Зечевића, то су учини председник Општине Радослав Милојичић Кена и делегације Социјалистичке партије Србије, Општинског одбора СДУБНОР-а, резервних војних старешина, пензионерских и других организација. Минутом ћутања одата је пошта погинулим борцима за слободу и другим жртвама фашистичког терора после чега се присутнима обратио председник Општинске борачке организације Миодраг Мода Лазић, подсетивши да се навршила и стогодишњица Првог светског рата у коме је малена Србија изгубила 28 одсто становништва, односно 1.247.435 људи.

- Пробојем Солунског фронта, српска војска је бацила на колена централне силе – подвукао је Лазић. - Рат је скраћен за годину дана. Заслуга за то припала је Српској војсци која је на

Солунском фронту изгубила 42.725 војника, односно трећину бројног стања са којим је започела фронт. На почетку Првог светског рата Србија је имала 4.469.000 становника. Од 1. јула 1914. до 31. октобра 1915. године било је мобилисано 707.818 војника, или 40 одсто мушког становништва. Присутнима се обратио и проф. др Миодраг Зечевић, подвукавши да су и у Другом светском рату пале бројне жртве. Слободу су извојевали и за њу пали најбољи синови народног

корпуса. Антифашистичкој борби на самом почетку рата приступили су многи борци, међу којима су већину чинили млади људи. Они су поднели небројане жртве. С тога је данас, 70 година од завршетка Другог светског рата на овим просторима, непримерено изједначавати жртве и џелате, патриоте и издајнике. Победа народноослободилачке војске одредила је свакоме место у историји.

ДОНАЦИЈА ДАНСКОГ САВЕТА ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ ПОПЛАВЉЕНИМА

Утврђен коначан списак корисника - Трудили смо се да објективно сагледамо ситуацију на терену и да помоћ оде у праве руке - рекла је Весна Бјелић, председник Комисије за избор корисника

У

оквиру програма Европске уније, Дански савет за избеглице активно се укључио у пружање помоћи поплављеним подручјима у Србији. На трећем састанку Комисије утврђен је коначан списак корисника ове помоћи из Смедеревске Паланке, у виду обнове објеката, набавке основног намештаја и беле технике и обављања приоритетних радова на стамбеним објектима.

-Делегација Европске уније је учинила све, заједно са агенцијама које су ангажоване у рехабилитацији полављених објеката да се реагује што пре, пре свега у поступку теренских обилазака, верификације штета, прикупљања документације – изјавила је на конференцији за штампу после данашњег 4

састанка госпођа Верица Речевић, менаџер поменутог програма Данског савета за избеглице. - Грађевински радови ће почети одмах. Биће објављен тендер за селекцију најквалитетнијих фирми које ће радити грађевинске радове, које ће испоручити грађевински материјал. Сматрамо да ће тај поступак бити завршен до краја септембра, и у првим данима октобра, како би после потписивања уговора са одабраним фирмама, први радови почели већ у првој половини октобра. Трудићемо се да, са додатним пакетом документације који је потребан за монтажне куће, средином октобра започну и радови на монтажним кућама. Весна Бјелић, начелник у Општинској управи и председник Комисије за избор корисника у

пројекту помоћи угроженим поплављеним домаћинствима, у име паланачке општине, захвалила је делегацији Европске уније на помоћи коју је пружила нашем граду.

-Захваљујем у име општине и Данском савету за избеглице, који

Д. Ј.

у целости спроводи овај пројекат, у сарадњи са нама, из Општине Смедеревска Паланка. Они су ажурно радили са нама протеклих месец дана у избору корисника. Трудили смо се да објективно сагледамо ситуацију на терену и да помоћ оде у праве руке – рекла је Весна Бјелић, напомињући да је комисији пошло за руком да за кратко време савлада компликовану правну процедуру, и припреми почетак радова, како би они били завршени пре зиме. Коначна листа корисника ове помоћи је објављена на огласној табли Центра за социјални рад у Смедеревској Паланци.

Асфалт у Главашевој улици

У

Главашевој улици обављени су радови на сређивању коловоза. Ово је једна од најфреквентнијих улица у Смедеревској Паланци и трпи велико оптерећење, па су неопходне повремене интервенције. Овога пута урађено је постављање новог асфалта на најпрометнијем делу ове улице.

27. СЕДНИЦА СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ

Усвојен ребаланс буџета за 2014.

Н

а 27. седници Скупштине општине Смедеревска Паланка већином гласова усвојени су Извештај о извршењу буџета Општине Смедеревска Паланка у протеклом шестомесечном периоду, и Предлог ребаланса буџета Општине за 2014. Седницу је прокоментарисао председник Скупштине општине Славољуб Ђурић.

- Овде се чуло доста примедби у вези са извршењем буџета, и у вези са предложеним и усвојеним ребалансом – рекао је Ђурић. - Ни ми нисмо задовољни извршењем буџета у првих шест месеци ове године. Са друге стране, на овој седници није поменуто да су одређене околности допринеле да извршење буџета буде нешто слабије од очекиваног. Буџет Општине Смедеревска Паланка има три кључна прихода – трансфер средстава из Републике, део пореза на зараде и порезе и накнаде од грађана и привреде у Паланци. Када је реч о ова последња два, кључна извора прихода, најпре приход од пореза на зараде је знатно смањен. Још приликом усвајања буџета било је познато да је Република за 20 процената умањила средства која од пореза на зараде иду локалним самоуправама. Та средства сада иду у Републику, тако да ћемо ми бити ускраћени за око 80 милиона динара по том основу. Дошло је и до још већег пада у приходима од пореза на зараде, јер је, као што је познато, дошло до ограничења зарада. Такође, због све већих тешкоћа и у приватном сектору дошло је и до смањења броја запослених, а то је за последицу имало и пад прихода од пореза на зараде. Председник СО указао је да су приходи смањени и од пореза на имовину, накнади и такси.

- И на територији наше општине, и у целој држави, имамо веома тешку економску ситуацију – нагласио је Ђурић. - Дуговања грађана су огромна и када је реч о потраживањима јавних предузећа. Грађани дугују око 150 милиона, за

утрошену воду. Ми предузимамо одређене мере, како бисмо повећали наплату, међутим морамо да будемо свесни ситуације да грађани у много случајева нису у ситуацији да своје обавезе измире, или то чине све теже. Ђурић је нагласио да када је реч о трошењу средстава у протеклом шестомесечном периоду, ту није било примедби ни од одборника опозиције.

- Значи, овде се доста рестриктивно ради и измирују се оне обавезе које више од деценије и по нису измириване – рекао је председник Скупштине општине. - Ево, нас је задесило то да те дугове морамо да платимо, а уз то морамо и да одржимо функционисање свих јавних предузећа и установа и свих

служби на територији ове општине. Ђурић је напоменуо да је проширена мрежа предшколских установа, и да актуелно општинско руководство сматра да улагање у децу никада није скупо. Председник Скупштине општине посебно је прокоментарисао расправу која се водила о Предлогу ребаланса буџета.

- Доста прашине се дигло у вези са тим дуговањима за електричну енергију, како јавних предузећа и установа, тако и локалне самоуправе – наставио је Ђурић. - Дуговања јесу велика, али ови дугови су дугогодишњи. Председник СО је поновио да није могуће да поменути вишедеценијски дугови одједном буду плаћени, да је Општина затражила репрограм, и сада се чека да уговор који је општина потписала (у коме су прихваћени сви услови ЕПС-а) ускоро буде потписан. Рабаланс буџета предвиђа отплату поменутих дугова током наредна четири месеца. На овој седници, усвојена је Одлука о изменама Одлуке о локалним комуналним таксама,

Одлука о одређивању локације за одлагање грађевинског и нешкодљивог отпада на територији Општине Смедеревска Паланка, а, као што је поменуто, усвојене су измене и допуне статута или програма рада јавних предузећа и установа чији је оснивач Скупштина општине. Слободан Тошић, досадашњи в.д. директора Културног центра именован је за директора ове установе. Уместо Уроша Миловановића, досадашњег в.д. директора ЈКП „Паланка Сервис“, који је поднео оставку, за новог вршиоца дужности директора именован је Александар Кабић. Уместо в.д. директора ЈКП „Пијаце, зеленило и чистоћа“, Слађане Кузмановић, која је такође поднела оставку, нови в.д. директора биће Милан Станичић, економиста, а уместо Александра Николића, професора историје који је до подношења оставке обављао функцију в.д. директора Историјског архива „Верослава Вељашевић“, убудуће ће ову функцију, такође у в.д. статусу, обављати Добрица Танасковић, професор географије.

Милојичићев одговор на примедбе одборника опозиције - Чудно да нико од вас душебрижника, који бринете о извршењу буџета, не пита како запослени у паланачком „Водоводу примају плату. Како људи у „Водоводу“ живе? Како су уписали децу у школу? Како ће ићи на Вашар? Да ли имају да плате струју, коју им Александар Вучић сече због дуга од 5.000 динара? Да ли имају за основне животне потребе? Нико се тога није сетио. Већ сте се сетили да пишете кривичне пријаве зато што запосленима у „Водоводу, и поред блокаде рачуна, пуштамо плату. Да и даваћемо опет. Зато што када нема воде сви знате да питате зашто је нема. А шта мислите ко одржава све те системе? Роботи? Не роботи него људи који имају своје породице. Нико од вас није нам понудио помоћ. Још сте ви из Српске напредне странке звали вашу централу и молили да нам „Електродистрибуција“ не потпише захтев за репрограм дуга, да рачун „Водовода“ остане у блокади и да Паланка остане у мраку. И тражили сте да се Вашар после скоро 200 година пресели у Младеновац. Није битно ко је на власти и ко ће бити у будућности, зар мислите да је то нормално. Да ли сте помогли једном речју да се проблеми реше? Према руководству у Паланци врши се политички притисак. То се никада није радило. Питајте председнике општина у окружењу Јовановића У Тополи, Шулкића у Плани, да ли је неко вршио притисак на њих док је Демократска странка вршила власт у држави? Нико! Хајде да видимо како ћете

ви да помогнете, бар у вези са „Водоводом“. Била су вам пуна уста „Водовода“, а шта је решење, како сте помогли… Нисте их ни споменули када су у највећим проблемима. Лако је причати празне приче, дођите да урадите нешто. Зашто није било воде? Па зато што је 22 бунара било поплављено. Сада нема више дневних рестрикција зато што смо коначно прикључили бунаре. Средства нисмо добили од Владе Србије, већ је у питању донација. Успели смо да обезбедимо ту донацију. Ово што радите је срамота. Велика срамота. Знате како, ко са ђаволом тикве сади о главу му се обију.

5

Малограћани или (у)тисак у огледалу

И

зјаснићемо се, одмах на почетку: придружујемо се протестима због гашења емисије „Утисак недеље“. Додуше, не спадамо у оне који безрезерно и некритички глорификују лик и дело Оље Бећковић. Исто тако, према нашем мишљењу, не треба забрану емисије, која очигледно није по укусу владајуће елите, нападати позивањем на демократске тековине: демократске институције у либералном друштву формиране су ради одбране инереса крупног капитала. Дермократска јавност, у том смислу, није тако „слободна“ и „спонтана“ као што тврде гласноговорници грађанског друштва. Другим речима, и најлибералније социјалне заједнице контролишу јавно мнење, успостављањем посебног система вредности, који медији усвајају као готову матрицу. Када је реч о „Утиску недеље“, међутим, реч је о нечему савим другачијем. То што се догађа у ствари је анахроно и реградирајуће. Не ради се о самој „забрани“ популарне емисије, већ о разноврсним ступидним медијским оправдавањима овог „догађаја“, почев од јефтине и глупе апологије из грла задриглог посленика владајуће партије, до бочних и подмуклих удараца са стране, сумњивих, маргиналних типова који воле до досоле чим се неко нађе у невољи. Дакле, ако свака власт контролише медије, односно уколико су медији и органи власти само одрази друштвеног поретка,због чега је уопште овој власти потребно да се правда? Видимо, они и даље уживају већинску подршку бирачког тела. Ако гледамо анкете на телевизији, запазићемо да „обични људи“ искрено оправдавају „социјалне резове“. Дечко, како је Њега

6

именовала сама Бећковићева, и даље је најпопуларнији политичар, без премца, и уверени смо да му халабука у вези са „Утиском“ неће помутити славу. Чему онда ово грозничаво правдање? Чему напади (као најбоља одбрана)? Они који подржавају Ољу, још раније су показали да нису спремни да одустану од критике, упркос томе што владајућа партија бележи рекордну подршку бирача. Са друге стране, они који су се заклели на верност актуелној власти – тешко да ће због Оље променити мишљење. Јесте ли гледали ону непристојну емисију, на још непристојнијој телевизији? Тројица зрелих људи, не рачунајући ону креатуру од водитеља, више од шездесет минута, свако из свог забрана, доказивали су нам да власт нема ништа са Ољином емисијом, да је реч о принципима тржишне економије, да је то нормално и очекивано у демократском друштву. Јесте, слажемо се – ми који и иначе не верујемо у ту хорску похвалу демократије и тржишта. Али, због чега томе посветити емисију, када се већ унапред, по именце, могу набројати како заклети

Доследно „психологији конвертита“ малограђани не трпе ништа што се не уклапа у учмалу и мемљиву свакодневицу. Због тога ће сваки, макар и сасвим слабашан глас бити сместа ућуткан, а чак и безазлени несташлуци проказани као опасно угрожавање јавног реда и мира. Ништа не сме да помути тај мир, у коме је свака ствар постављена на своје место, у коме се зна ко коси а ко воду носи. Све треба униформисати, док и последња колумна не буде скројена по угеду на коментаре Александра Апостоловског. У овом контексту, на удару смо и ми, мали аутори малих текстова у малим новинама. Смемо се кладити да ћемо, кад-тад, бити макар узгредна тема у неком од булеварских таблоида. За разлику од белосветских опсена демократије, медијске слободе и, како то Маркузе језгровито каже – „репресивне толеранције“, овде је све још увек у предграђанском миљеу, и управо је то оно што даје наду. Због своје ригидности, малограђанска средина у једном тренутку постаје баласт за неспутани развој капитала. Овај тренутак, као

Када је реч о „Утиску недеље“, то што се догађа у ствари је анахроно и реградирајуће. Не ради се о самој „забрани“ ове емисије, већ о разноврсним ступидним медијским оправдавањима овог „догађаја“, почев од јефтине и глупе апологије из грла задриглог посленика владајуће партије, до бочних и подмуклих удараца са стране, сумњивих, маргиналних типова који воле до досоле чим се неко нађе у невољи. Дакле, ако свака власт контролише медије, односно уколико су медији и органи власти само одрази друштвеног поретка,због чега је садашњој власти потребно да се правда? Видимо, они и даље уживају већинску подршку бирачког тела. Ако гледамо анкете на телевизији, запазићемо да „обични људи“ искрено оправдавају „социјалне резове“. Чему онда ово грозничаво правдање? Чему напади (као најбоља одбрана)? бранитељи, тако и непоправљиви критичари – зелени, плави, жути, или, као ми овде – црвени? И управо на овом месту помаља се поменути атавизам. Напади на оне који су очигледно у мањини, опозицију у скупштини или Бећковићеву – одраз су малограђанског духа, који ни у чему не жели да види ишта друго осим себе самог. Малограђански дух се, у ствари, не рефлектује. У слици унутар огледала он види само властити нарциосидни лик, нипошто одраз (који нам увек каже нешто више од оне слике коју имамо о себи). Због тога је малограђанима излишно говорити „да се погледају у огледалу“.

и свака друштвена криза, погодан је и за другу страну, која, ако се ослободи малограђанског миљеа, стиче историјску шансу да успостави социјално одговорно друштво. Не знамо да ли ће ова шанса бити боље искоришћена од оне петооктобатске. Нисмо сигурани ни да ћемо дочекати ту „годину сунчевог смирења“. Упкос томе, начисто смо са тим да нећемо пристајати на то безлично „се“, да мислимо како „се“ мисли, и радимо како „се“ ради, само због тога што је неко установио да „то тако треба“. Истински би нас обрадовало да нас у том настојању, у средини у којој делујемо, барем неко јавно подржи.

СВЕЧАНОСТ У ОПШТИНСКОЈ ОРГАНИЗАЦИЈИ ПЕНЗИОНЕРА

Обележена 67. годишњица - Испред локалне самоуправе пензионерима се обратио заменик председника Општине, Петар Јелић, који им је честитао годишњицу и пожелео им добро здравље и дуг живот

Слободан Пантић

О

пштинска организација пензионера у Смедеревској Паланци је обележила 67. година од свог оснивања. У просторијама ООП одржана је свечана седница Скупштине на којој је све присутне поздравио председник ове организације Слободан Пантић. Испред локалне самоуправе пензионерима се обратио заменик председника Општине, Петар Јелић, који им је честитао годишњицу и пожелео им добро здравље и дуг живот. Свечаној седници присуствовали су и председници пензионерских организација у Великој Плани и Смедереву.

Свечаност је настављена у сали Градског позоришта, где су пензионери извели пригодан Културно уметнички програм.

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com

Домаћини и гости скупа о Пери Тодоровићу

Поштоваоци имена и дела Пере Тодоровића

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОДРЖАН ЈОШ ЈЕДАН СКУП ПОСВЕЋЕН ПЕРИ ТОДОРОВИЋУ

Наш Eмил Зола Руски историчар др Андреј Шемјакин говорио о Николи Пашићу и Пери Тодоровићу

С

купштина општине Смедеревска Паланка, Књижевни клуб „Пера Тодоровић“ и Завичајно туристичко удружење „Видовача“, организовали су још један скуп посвећен знаменитом Водичанину Пери Тодоровићу. Позиву да учествују одазвали су се руски историчар др Андреј Шемјакин, историчар др Латинка Перовић, директор Института за књижевност и уметност др Весна Матовић и приређивач зборника са недавног научног скупа о Пери Тодоровићу др Бранко Златковић. Скуп су својим присуством удостојили председник Скупштине општине Славољуб Ђурић и помоћници председника Општине Родољуб Станимировић и Игор Ераковић.

-Данас, мимо уобичајеног годишњег календара активности и манифестација везаних за очување имена и дела Пере Тодоровића, имамо задовољство да присуствујемо представљању још једног научног рада, који расветљава околности и димензије политичког, и не само политичког, деловања славног Водичанина – најавила је Биљана Поповић.- У питању је научни рад из зборника „Пера Тодоровић – нови (п) огледи“ под насловом „Никола Пашић и Пера Тодоровић, другови – супарници“, чији је аутор руски историчар др Андреј Шемјакин. Поздрављајући госте и учеснике скупа, председник Скупштине општине Славољуб Ђурић је захвалио госту из Русије што је одвојио време и дошао у Смедеревску Паланку да изложи своју тему о којој је требало да говори на недавном научном скупу. Ђурић је подсетио да се локална самоуправа још пре неколико година определила да путем округлих столова, трибина и научних скупова осветљава личности и дела значајних људи, пониклих у овом делу Шумадије. По том напору и постигнутим резултатима, Смедеревска Паланка заузима значајно место на културној мапи Србије. Залагањем да се скида покорица заборава са имена и дела завичајних стваралаца, грађанима се, како се изразио Ђурић, шаље јасна порука да је историја одиста учитељица живота. Др Латинка Перовић, представљајући руског историчара, одала је признање локалној заједници што негује традицију, коју не схвата симболично, и што то чини у континуитету. Подсетила је да се о Пери Тодоровићу у његовом завичају говори већ

скоро две деценије што доприноси хуманизацији односа према значајним људима који су овде поникли и неко време живели.

- Зборник са научног скупа је дело ентузијаста, пре свега председника Скупштине општине који је уложио напор да се овај подухват доведе до краја. Овај наш сусрет посебним чини и присуство колеге Андреја Шемјакина, који

Мића Загорчић уручује плакету „Пера Тодоровић“ др А. Шемјакину

је свој радни век посветио проучавању српске историје, осветљавајући не само њен политички карактер, већ и политику културе и свеукупног нашег идентитета – истакла је др Латинка Перовић.- Он је рођен 1. маја 1960. године у Русији, дипломирао је историју на Универзитету „Ломоносов“ у Москви. Са мном је ступио у контакт још кад је први пут дошао у Београд. Није написао ништа што нисам прочитала, а ни он што сам ја написала. Та узајамност дуго траје са обостраном радошћу. После студија, одбранио је магистарски рад на тему „Оснивање Српске радикалне странке“, што ће одредити правац његовог даљег деловања. Радећи на докторској тези „Идеологија Николе Пашића, формирање и еволуција“, темељно је претресао све теме које се тичу његовог научног интересовања. Он је руски, али га ја сматрам српским историчарем,који веома добро познаје нашу историју. То се не може постићи без великог рада. Радио је на значајном пројекту „Руси о Србији и Србима“. Значајем се издваја и едиција „Човек на Балкану“, али и зборник „Преписка митрополита Михајла и Николе Па-

шића“, која осветљава драму малог српског народа између Европе и Русије. Потом је говорио руски историчар Андреј Шемјакин. -Дирнуле су ме речи др Латинке Перовић и од срца се захваљујем на позиву да дођем у Смедеревску Паланку – подвукао је др Шемјакин.- Оберучке и душом и срцем сам прихватио да дођем међу вас. Ја сам проучавао Николу Пашића, али без дела Пере Тодоровића тешко да бих одгонетнуо ту личност. Пера Тодоровић и Никола Пашић су се разишли, али су у почетку били заједно. Никола Пашић је био човек циља, а Пера Тодоровић личност идеје. Може се рећи да су се њих двојица допуњавали. Пера Тодоровић је на неки начин био реплика руског револуционара. Он је човек уметничке природе. Тодоровић и Пашић су се измирили; Никола Пашић је постао политичар, а Пера Тодоровић новинар и књижевник. Међу говорницима била је и др Весна Матовић, која је учинила краћи осврт на управо

Др Весна Матовић прима статуету „Пера Тодоровић“

објављени зборник радова са минулог научног скупа о имену и делу Пере Тодоровића, а говорио је и његов приређивач др Бранко Златковић. Др Матовић је подвукла да је Пера Тодоровић био наш Емил Зола, европски образован човек и новинар великог калибра. Др Златковић је напоменуо да његову личност карактерише и завичајност. Он се у свом делу ослањао на историјске чињенице, али и на народно памћење. Као такав написао је најбољи историјски роман „Смрт Карађорђева“ и ни према чему није био равнодушан. Председник ЗТУ „Видовача“, Мића Загорчић, уручио је руском историчару др Андреју Шемјакину статуету Пере Тодоровића. Исто признање припало је и др Весни Матовић. Предате су и захвалнице „Видоваче“, и то постхумно, Радмилу Петровићу, а накнадно ће бити уручена и породици Бранислава Милановића Рафа за велике заслуге на изградњи инфраструктурних објеката у Водицама. Гости су потом отишли у посету родном селу Пере Тодоровића.

Д. Јанојлић 7

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОБЕЛЕЖЕН 11. ОКТОБАР ЕВРОПСКИ ДАН ДОНАЦИЈЕ ОРГАНА

„Продужи живот“

Е

вропски дан донирања органа пригодно је обележен и ове године у нашем граду, на Тргу код фонтане. Spritus movens и овога пута била је др Верица Ђорћевић, интерниста-нефролог Опште болнице „Стефан Високи“, која је са групом сарадника пре пет година иницирала прву велику акцију потписивања донорских картица у Паланци и Плани. На штанду у центру Паланке, посетиоцима је дељен пропагандни материјал, рађена рутинска анализа урина, мерен крвни притисак и ниво шећера у крви, а сви заинтересовани могли су да потпишу донорске картице, којима завештавају своје органе после „мождане смрти“. Акција се и ове године паралелно одржава у Смедеревској Паланци и Великој Плани, а др Верица Ђорђевић, на оба места, непосредно промовише значај донорства.

- Циљно се бира субота за обележавање овога дана, када је више људи на улици - каже др Верица Ђорђевић, окружена бројним суграђанима који су дошли да се информишу о потписивању донорских картица, и преконтролишу своје здравље.

- Самим тим, више људи има могућност да потпише донорске картице. Без овог чина добре воље, ми не можемо да помогнемо болесницима којима је преко потребно пресађивање органа. И ове године, акција се одвија под слоганима „Продужи живот“ и „Оставите органе на земљи, на небу вам неће бити потребни“. Донорство органа допуштају и светске религије. Циљ нам је да информишемо, да будемо упорни и да, наравно уз помоћ медија и свих људи добре воље који нам помажу, едукујемо грађане, како би се повећао број донорских картица. Морамо много више да радимо на подизању свести, да апелујемо на људе да буду хумани, да се изјасне да после смрти желе да подаре органе, и тако продуже живот. Др Ђорђевић објашњава да упркос распрострањеним предрасудама не постоји могућност злоупотребе добре воље оних који потписују донорске картице. Из тела преминулих, наиме, могу се 8

- Циљ нам је да информишемо, да будемо упорни и да, наравно уз помоћ медија и свих људи добре воље који нам помажу, едукујемо грађане, како би се повећао број донорских картица - истиче др Верица Ђорђевић узимати само они органи за које је сагласност дао донор, односно чланови његове породице. Донорство органа је анонимно и добровољно, а породица донора не сно-

си никакве трошкове. У обележавање Европског дана донације органа и ове године активно се укључило Међуоп-

Трансплантација - опште прихваћена метода лечења Стотине хиљада људи широм света болује од тешких и неизлечивих болести, код којих су већ сви видови лечења испробани, како конзервативни, тако и хируршки. У таквим случајевима не преостаје ништа друго него да се орган, чија је функција престала или је знатно ослабљена замени другим органом. Трансплантација, односно пресађивање органа данас је опште прихваћена метода лечења болесника са тешким или терминалним обољењима, нарочито органа као што су бубрези, јетра, срце, плућа и панкреас. Последњих деценија се поменути органи, чија је функција престала, могу заменити органима другог човека, даватеља или донора.

штинско удружење бубрежних болесника „Кидни“. Звонко Јелић, председник овог удружења, истакао је да се „Кидни“ сваке године активно укључује, јер је то прилика да се грађани упознају са значајем трансплатације, али и са начинима како да предупреде болести бубрега.

- Трансплантација бубрега може се обавити са живог даваоца, или донора који је завештао своје органе у случају смрти - истиче Јелић.

- Трансплантирани орган значајно продужава живот и доприноси квалитету живота бубрежног болесника, који тада више није везан за хемодијализу. И зато наше удружење учествује у промоцији донорства, указујући истовремено на опасности болести бубрега, која је подмукла, и зато су и код здравих људи потребне повремене контроле, попут ове, коју уз помоћ спонзора, и ми данас организујемо. Током кратког боравка на тргу били смо сведоци интересовања наших суграђана за донорство органа, а пред нашим очима неколицина је потписала своје донорске картице. У Смедеревсој Паланци до сада је више стотина људи потписало донорске картице, а међу њима је и потписник ових редова. В.Ђ.

Значај донорства органа 1954. године извршена је прва успешна трансплантација бубрега, од једнојајчаних близанаца, 1961. године прва успешна трансплантација јетре, а шест година касније прве успешне трансплантације плућа и панкреаса. Програм трансплантације успео је да измени суморну прогнозу код боесника са тешким оболењима, да овим пацијентима омогући дужи и квалитетнији живот и њихов повратак на радна места. Неки органи се могу добити од живог дародавца, а од преминулог донора у стању мождане смрти пресађују се бубрези, јетра, срце, плућа и панкреас, такно црево, као и ткива – кожа, делови кости, рожњача, срчани залисци и крвни судови. Дијагноза мождане смрти данас је могућа без и најмање грешке, а представља стање у коме је мозак неповратно мртав, а рад срца и плућа одржава се уз помоћ апарата. Процедура утврђивања мождане смрти је строга и тачно утврђена, па самим тим није могуће да неко ко може бити спасен буде жртвован, зарад трансплантације органа. Трансплантациона медицина у једној земљи успешна је уколико се обезбеди довољан број органа за пресађивање. У читавом свету, међутим, постоји несразмера између растућих потреба за органима и броја органа који су на располагању за трансплантацију. Развијене земље света, унутар својих здравствених система покушавају да едукују грађане о значају донорства органа. Наша земља се последњих година посебно активно укључила у акцију промоције донорства, а др Верица Ђорђевић је иницијатор и главни организатор не само обележавања Светског дана донорства органа, него и најактивнији промотер потписивања картица и борац против предрасуда које, на жалост, многе наше суграђане спречавају да за живота завештају своје органе, и тако, после своје смрти, продуже живот другим људима.

ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР Пише: Дејан Црномарковић

Ако врисне тишина…

Т СЕМИНАР О ПЕРСПЕКТИВАМА МЛАДИХ И СЕЛА

Пољопривреда није баук Циљ је да се млади задрже на селу и пољопривреди, а овакви семинари треба да промене угао њиховог гледања на ову грану привреде

У

Смедеревској Паланци одржан је семинар о развоју и перспективама пољопривреде. О пројекту „4Х за развој младих у руралним срединама“ до сада се разговарало у Панчеву, Футогу, Љигу, Врању и Руском Селу. Циљ је да се млади задрже на селу и пољопривреди, а овакви семинари треба да промене угао њиховог гледања на ову грану привреде. Јована Раичковић, координатор и лидер пројекта, наглашава да се на овај начин указује и на широке могућности пољопривредне производње, па и на то да рад у тој области не треба гледати као нешто назадно и последње чиме би се млад човек могао бавити. Овај амерички пројекат спроводи се у 40 земаља и показује се као врло делотворан. Штавише, препознаје се као врло перспекти-

ван, али и као ослонац развоја. У његовој реализацији интерес треба да пронађу и млади и држава.

- Пољопривреда није баук - казао је отварајући овај семинар Бобан Маторкић, члан Општинског већа задужен за ову област. Учествујући у дебати млади су, а највише их је било студената Високе пољопривредне школе, указали на чињеницу да је пољопривреда дуги низ година запостављања, али и на то да њу, у погледу бављења ратарском и воћарско-виноградарском производњом, па и сточарством, не треба гледати као на нешто назадно. Од пољопривреде може да се живи, само јој у државним и другим плановима треба дати одговарајуће место, и наравно, с речи прећи на дела. Д. Ј.

ОБЕЛЕЖЕНА 73. ГОДИШЊИЦА АЗАЊСКЕ БИТКЕ

Неоправдано заборављена - Подсећање на ратни догађај из 1941. године сведено на локалне оквире - истакао у говору председник СУБНОР-а Миодраг Мода Лазић

У

Азањи је и ове године обележена годишњица Азањске битке, која се у овом селу одиграла 28. септембра 1941. године. Од тог ратног догађаја, који је неоправдано заборављен, протекло је 73 године. Њега нема у календару ратних збивања иако по свом значају то заслужује јер су се борци Другог шумадијског одреда тог датума супротставили највећој оружаној сили у поробљеној Европи - немачком окупатору. Они су у раним јутарњим сатима, како је након пола-

гања венаца на споменику у Васиљевића крају подсетио Миодраг Мода Лазић, дошли у Азању где је тог 28. дана септембра био заказан збор Паланачке, Орашке и Ресавске чете Другог шумадијског одреда.

- Планирани збор није одржан, јер је неко јавио Немцима, стационираним у Паланци, шта се спрема у Азањи - додао је Лазић. - У селу се појавила немачка извидница на коњима, народ је почео да се разилази, али су их Немци враћали у црквену порту да буду таоци. У ме-

Миодраг Мода Лазић

ђувремену је ракетом обавештена немачка команда у Паланци, па је штаб Другог шумадијског одреда одлучио да прихвати борбу. Она је трајала неколико сати, а кад је пао мрак партизани су одлучили да се повуку ка Селевцу. Истовремено су то учинили и Немци. Венци и цвеће положени су и на споменик страдалим Азањцима у ослободилачким ратовима, који се налази у центру села. О стогодишњици Првог светског рата говорио је Зоран Ђурђевић, председник Месног одбора СУБНОР-а. Д. Ј.

о што Београд није срушен и запаљен у време овогодишњег ПРАЈДА дугујемо чињеници да су бивши рушитељи у међувремену победили на изборима и постали власт. Није тајна да су НА ЧЕЛУ свих ранијих напада на демократске тековине, европске вредности и амбасаде били чланови и симпатизери Српске радикалне странке. Да ли су они заиста напредовали и постали нешто друго или је тачнија она народна да „вук длаку мења, али ћуд никада“? Лично верујем да јесу напредовали, а томе је несумњиво допринела љубав према власти и моћи, коју не би да доводе у питање због, тамо неких, гејева. Нису је доводили у питање ни због, тамо неког, Косова. Па ни због, тамо неких, пензионера и запослених у јавном сектору, у чији су буђелар без устезања завукли руку и поред звучних предизборних обећања да то никада неће учинити. Преко своје медијске „армаде“ власт свакодневно шири хвалоспеве о сопственим успесима, док народ тоне у амбис немоћи да коначно почне да „живи као сав нормалан свет“. Данашња Србија, разапета између праве и напредне истине, нема никакве шансе да буде добро место за живот свих њених грађана, док се не суочи са својим заблудама. На жалост, скоро да нема актера на српској политичкој сцени који није изневерио очекивања обичних, нормалних људи. Бојим се да би већинско разочарање, у умишљеног „последњег Мохиканца“ или последњу шансу, могло бити болно и бурно. Петооктобарска револуција могла би постати, тек наивна играрија, ако се из летаргије пробуде „кука и мотика“. Ако врисне ова општенародна - тишина.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О.

- Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд.

- Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу.

- Промoтивнe цeнe.

- Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo.

- Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“),

Смeдeрeвскa Пaлaнкa тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79

9

ДЕЧИЈА НЕДЕЉА У ПАЛАНЦИ

Предшколска установа прославила 51. рођендан Ове године обележавање Дечије недеље је у знаку оснаживања породице, и подстицања климе за остваривање права сваког детета да одраста у породичном окружењу

ОБРАЗОВНИ ИЗЛЕТ УЧЕНИКА ОШ „РАДОМИР ЛАЗИЋ“

Посетили Текериш, Мачков камен и Ваљево Други излет би требало да се организује до краја календарске 2014. године на којем ће ученици посетити Лазаревац (Спомен костурницу страдалих у Колубарској бици) и Београд (изложбу у Историјском музеју посвећену ратној 1914. години)

У

част прославе великог јубилеја, стогодишњице од почетка Првог светског рата, ОШ „Радомир Лазић“ организовала је образовни излет за ученике седмог и осмог разреда. Њих четрдесет је, у пратњи наставника, 20. септембра посетило село Текериш (место почетка Церске битке) и обишло тамошњи музеј, Мачков камен (место једне од најкрвавијих битака у Првом светском рату) и Ваљево. Излет је организовао предметни наставник историје Дамир С. Живковић, дипломирани историчар. Поред Текериша најзначајнија посета била је Спомен костурници на Мачковом камену- месту вођења најтеже и најкрвавије битке, коју је водила Српска војска, у Првом светском рату. Киша је омела дуже задржавање, али су ученици испред Спомен костурнице чули кратко предавање о самом боју. Наставник Живковић је посебно ученицима нагласио важност ове битке за саме Азањце због великог броја погинулих (33) и рањених (13) азањских ратника. Ове бројке представљају резултат последњих истраживања, али су свакако и веће. На крају излета ученици су посетили Ваљево у којем је била смештена ратна болница током рата. Због припремања нове изложбе није било могућепосетити Музеј па је време проведено у обиласку и разгледању центра Ваљева. Општи је утисак свих, и ученика и наставника, да је излет био успешан и поред нестабилног времена и дугог путовања, а и због чињенице да су готово сви, по први пут, били у овом делу Србије. За датум извођења овог излета изабран је 20. септембар због чињенице да су у том периоду 1914. године вођене изузетно тешке борбе за Мачков камен. Ово је био први од два излета који су планирани у част прославе поменутог јубилеја. Други излет би требало да се организује до краја календарске 2014. године на којем ће ученици посетити Лазаревац (Спомен костурницу страдалих у Колубарској бици) и Београд (изложбу у Историјском музеју посвећену ратној 1914. години).

10

О

ве године, код нас и у свету, Дечија недеља је обележена од 6. до 12. октобра. Организујући овогодишњу Дечију недељу, Предшколска установа „Чика Јова Змај“ прославила је и свој 51. рођендан. Као и претходних година, другог дана Дечије недеље деца из градских вртића цртала су кредама у боји по тротоару у центру града. Свако дете могло је да се ликовно изрази по сопственом нахођењу, односно није било „задатих тема“. Тако су малишани могли да пусте машти на вољу, па су цртежи и овом приликом били занимљиве дечије креације. Осмог октобра, трећег дана манифестације, у вртићима су одржаване модне ревије и ревије фризура, а у Градском позоришту је одиграна представа за малишане Предшколске установе „Чика Јова Змај“. Истога дана организован је и крос у градском парку поред Културног центра и Народног музеја, а у 16 часова одржана је и приредба, у којој су полазници Припремне групе вртића „Петар Пан“ извели програм са кореографијом, а Средња група истог вртића драмску игру.

9. октобра организована је журка и модна ревија у вртићу „Наша радост“, а у петак дружење деце из разних вртића

под управом Предшколске установе. Додајмо да се Биоскоп паланачког Културног центра активно укључио у обележавање Дечије недеље, организовањем пројекције филма „Пчелица маја“, у 3D технологији. Будући да је сваки вртић организовао и сопствени програм, извињавамо се ако нисмо набројали све манифестације које је Предшколска установа у својим објектима уприличила током Дечије недеље 2014.

У сваком случају, и ове године обележавање ове манифестације подразумевало добро осмишљене, богате садржаје. Дечија недеља се од 1987. године континуирано одржава у Србији, почетком октобра. Ове године обележавање Дечије недеље је у знаку оснаживања породице, и подстицања климе за остваривање права сваког детета да одраста у породичном окружењу.

ПРВИ НАЦРТ НАЦИОНАЛНЕ СТРАТЕГИЈЕ ЗА МЛАДЕ 2015-2025.

Округли сто одржан у Пожаревцу

У

просторијaма скупштинске сале Градске управе Пожареваца је одржан округли сто у вези израде Националне стратегије за младе за период од 2015. до 2025. године и припадајућег Акционог плана за период од 2015. до 2018. године. Округли сто је организовало Министарство омладине и спорта у сарадњи са Ресурс центром за Подунавски округ - Омладином ЈАЗАС-а Пожаревац, Ресурс центром за Браничевски округ - Удружењем грађана Шанса и Градском управом Пожаревац, како би се омогућило укључивање што шире јавности у наведени процес. На округлом столу је разматран први радни Нацрт нове стратегије и акционог плана, а испред Министарства омладине и спорта су говориле Зорица Лабудовић и Јана Влајковић. Присутнима се обратио и Члан градског већа задужен за омладину и спорт Владимир Петровић, а процес дискусије је водила Татјана Рајић. Округлом столу је присуствовало око 90 представника ученичких парламената основних и средњих школа, канцеларија за младе, представника установа и институција које се баве младима (Центар за социјални рад, Полицијска управа, Дом здравља итд), Националне службе за запошљавање, привредни субјекти, стручна јавност, млади узраста од 15 до 30 година и други заинтересовани учесници, са територије Подунавског и Браничевског округа. На Конфернцији за медије која је претходила догађају, за осам присутних медија (три телевизије, три радија, новине и електронски медији) изјаве су дали: Г-ђа Зорица Лабудовић, која је испред Министар-

Организатори скупа су Министарство омладине и спорта у сарадњи са Ресурс центром за Подунавски округ - Омладином ЈАЗАС-а Пожаревац, Ресурс центром за Браничевски округ Удружењем грађана Шанса и Градском управом Пожаревац ства говорила о значају Националне стратегије као и процесу његове израде. Такође је најавила да ће скупови посвећени овој теми, до 20. октобра бити организовани у још 13 градова. Владимир Петровић, који је истакао посвећеност локалне самоуправе у обезбеђивању бољег положаја младих кроз израду локалних акционих

помоћ поплављеним подручјима, као и промоцију кључних циљева Стратегије за младе, односно императива и вредности, а то су омладински активизам, волонтеризам и хуманост. Удружење грађана Шанса је током ове године кроз Програм Министарства омладине и спорта под називом „Млади су закон“ организовало Међуна-

родни радни волонтерски камп у Великом Градишту, радне акције у Маљуревцу и Петровцу на Млави и подршку за пет омладинских волонтерских пројеката. Током округлог стола су представљене стратешке области Националне стартегије за младе и то: запошљавање и предузетништво младих, образовање, васпитање и обука,

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ ЈАЗАС-А ПОЖАРЕВАЦ Јавност обавештена о пројекту ЕУ4YОУтх На конференцији за медије која је одржана у Канцеларији за младе у Смедереву, а у организацији ЈАЗАС-а Пожаревац, јавност је обавештена да се наставља реализација пројекта ЕУ4YОУтх, који информише младе о значају прикључења Србије Европској унији и свему што ће то донети. Јавност је обавештена и о донатору, Канцеларији за европске интеграције, партнерима, Регионално развојној агенцији БП, КЗМ Смедерево, КЗМ Велика Плана, КЗМ Смедеревска Паланка, Центру за социјални рад Смедеревска Паланка, као и о пројектним активностима. Јавности је представљен и визуал пројекта. Активности пројекта се одвијају на територији Подунавског округа.

планова и имплементацију Националне стратегије за младе. Координатор Омладине ЈАЗАС-а, Зоран Јовић је говорио о резултатима овогодишњег програма „Млади су закон 2014. Подунавски округ“ током кога је организован Међународни волонтерски камп у Смедеревској Паланци, као и подршка реализацији чак 11 омладинских волонтерских пројеката. Татјана Рајић је испред ресурс центра за Браничевски округ, потенцирала значај ових активности за

социјална инклузија, безбедност, здравље и благостање младих, активизам, заштита животне средине и одрживи развој, информисаност и мобилност, култура и креативност младих. У дискусији су значајно место имали млади, који су потврдили значај наведених тема, као и конкретних активности које је неопходно предузети да би

се проблеми у постојећим областима адекватно превазишли. У том смислу закључак је да је израда овог документа од кључне важности за успостављање партнерског односа младих и државе како би се повећало учешће младих у друштву и тиме развој друштва и државе.

БУДИТЕ ОПРЕЗНИ - У ОПТИЦАЈУ ЈЕ ФАЛСИФИКОВАН НОВАЦ

Лажна хиљадарка откривена приликом плаћања у „Дис“-у

Р

адница на каси у маркету „Дис“ у Смедеревској Паланци открила је лажну новчаницу од хиљаду динара. Оваквом новчаницом покушала је да плати рачун старија жена, коју су неки од присутних грађана препознали као продавачицу на Зеленој пијаци, па се претпоставља да је тамо и добила фалсификовану хиљадарку. Новчаница је уочљиво другачија од оригинала и направљена од дебљег папира. По устаљеној процедури, позвана је полиција која је брзо стигла на лице места и обавила свој посао.

11

У ИНСТИТУТУ ГОША ТРАЈЕ КУРС ЗА IWI-C

Према међународним стандардима Укупно трајање курса је 97 часова, са продужењем од 20 одсто за полазнике из иностранства

О

дговарајући на захтеве тржишта и ослушкујући потребе појединаца и предузећа, која би се евентуално укључила у реализацију Јужног тока, у организацији Института Гоша започела је едукација међународних инспектора у заваривању IWI-C.

Др Миодраг Талијан (у средини)

ДР МИОДРАГ ТАЛИЈАН ИНИЦИРАО РАЗГОВОР О „БЕЛОЈ КУГИ“

Борба за потомство - најпречи задатак Алармантни су подаци о природном кретању становништва у Општини Смедеревска Паланка од 2003. до 2012.

Д

р Миодраг Талијан, озбиљно забринут за опстанак српског народа, сазвао је још један у низу састанака на коме се разговарало о „белој куги“, болести за коју још, како је истакао, није нађен лек. На овај скуп позвао је, поред осталих, проф. др Првослава Марковиће и књижевнике Љубишу Јовановића и Драгутина Паунића. О актуелној теми разговарало се отворено и аргументовано, а чуо се и предлог да би Влада Србије требало да формира посебно министарство које би се бавило опстанком. Борба за потомство је – подвучено је у свим дискусијама – први и најпречи задатак. У период од 1. јануара до 31. децембра 2013. године на подручју Општине Смедеревска Паланка рођено је 343 бебе, од тог броја у граду 173, у Азањи 20, Баничини 9, Бачинцу 4, Башину 7, Водицама 13, Глибовцу 15, Голобоклу 17, Грчцу 7, Кусатку 22, Малој Плани 7, Мраморцу 3, Придворици 11, Ратарима 10, Селевцу 9, Стојачку 4, и Церовцу 5. У истом периоду у матичне књиге умрлих у Смедеревској Паланци и по месним заједницама уписано је 12

751. лице. Број склопљених бракова, према службеној евиденцији, изгледа овако: у Смедеревској Паланци 159, Азањи 16, Глибиовцу 4, Голобоку 3, Кусатку 12, Ратарима 5 и Селевцу 7. Ни један брак у 2013. години није склопљен у Баничини, Бачинцу, Башину, Влашком Долу, Водицама, Малој Плани, Мраморцу, Придворици, Стојачку и Церовцу. Алармантни су и подаци о природном кретању становништва у Општини Смедеревска Паланка од 2003. до 2012. године. У селима општине број становника 2002. године био је 32.650, а у граду 26.945. Цела општина тада је имала 59.605 житеља. Стање је више него забрињавајуће. Д. Ј.

Курс ће се реализовати по програму Међународног института за заваривање (IIW), а отворен је 25. септембра у просторијама Института Гоша у Београду, Милана Ракића 35. О значају овог курса говорио је вршилац дужности директора Института Гоша, Мирко Личина, дипл.инж., и извршни руководилац Националног овлашћеног тела DUZS-Cert Pers, др Венцислав Грабулов, дипл. инж., представник Србије у IAB групи. Према плану и програму IWI-C курса предавања ће се одржавати на две локације, теоријски део у Београду, док се ће практична обука одржавати у просторијама Института Гоша у Смедеревској Паланци. Укупно трајање курса је 97 часова, са продужењем од 20 одсто за полазнике из иностранства. Важно је истаћи да се IWI-C едукација спроводи према строгим међународним стандардима, након које кандидати који су успешно положиили предвиђени курс, добијају диплому која је валидна у читавом свету. С обзиром на висок ниво одговорности коју собом носи, диплома IWI-C представља и далеко захтевнији ниво знања и вештина кандидата који су предходно завршили курс за међународне инжењере и технологе заваривања. Стицањем дипломе међународних инспектора у заваривању, кандидати ће моћи да раде на најодговорнијим пословима инспекције заварених спојева у свим производним гранама, машинство, енергетика, прехрамбена индустрија и остало. Курс за међународне инспекторе у заваривању је организован у Институту Гоша у циљу проширивања делатности и на основу изражених потреба од стране пословних партнера, као и објективним потребама тржишта рада за високо квалификованим особљем у заваривању. У Институту Гоша у Београду се упоредо обавља и тренинг за ултразвучну контролу заварених спојева за групу од десетак полазника, а 27. октобра започиње и најављени курс за међународне инжењере и технологе заваривања, за школску 2014./2015. Треба подсетити, да у оквиру Института Гоша постоји Центар за образовање међународних инжењера заваривања, међународних технолога заваривања и образовање међународних инспектора у заваривању. Обука заваривача се врши за следеће поступке: 111 REL, 141 TIG, 131/135/136 MIG/MAG и 311 гасно заваривање. Центар је опремљен да сваког тренутка одговори на захтеве и потребе тржишта у земљи и окружењу. Зорица Матић

СЕЋАЊЕ НА САНИТЕТСКУ МИСИЈУ ШКОТСКИХ ЖЕНА У СРБИЈИ У ВРЕМЕ ВЕЛИКОГ РАТА

Свечаност у Младеновцу - У тим страшним данима, чланови санитетских мисија борили су се против пегавог тифуса, иако су знали каквим се опасностима излажу - нагласио је амбасадор Велике Британије Денис Киф

У

Младеновцу је одржана свечаност поводом 99 година од постављања и посвећења чесме на Црквенцу. Овај догађај, коме су присуствовали министар у Влади Србије, Александар Вулин, представници амбасада земаља које су имале војне мисије у Србији током Великог рата, као и председник Општине Смедеревска Паланка Радослав Милојичић Кена, уприличен је као знак сећања на санитетску мисију шкотских жена у Србији и њеног оснивача, др Елзу Инглис – којима су 1915. године војници Моравске дивизије првог позива, у знак захвалности, подигли спомен чесму. Ова свечаност је уједно била повод да се још једном јавно изрази захвалност бројним хуманитарним мисијама, које су у време Првог светског рата деловале у Србији. Венце испред спомен-чесме, посвећене др Елзи Инглис и санитетској мисији шкотских жена, положили

су градоначелник Врања и председник Општине Младеновац, а потом и амбасадори, војни аташеи или први секретари амбасада Велике Британије, Холандије, Белгије, Аустралије, Канаде и Француске, представници Друштва за

1999. године. Обраћајући се скупу, председник Општине Младеновац, Дејан Чокић, рекао је да као појединци и држава дугујемо бескрајну захвалност онима који су током Првог светског рата спасили стотине хиљада живота.

сестрама - рекао је Чокић - подсетивши да је др Инглис у Младеновцу оформила прву санитетску мисију шкотских жена у Србији. Министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања у Влади Србије, Александар Вулин, који је положио венац у име Владе Србије, подсетио је да је спомен чесма у Младеновцу грађена у вре-

неговање традиције ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. - подружница Младеновац, Општински одбор СУБНОР-а Младеновац, Удружење бораца ратова од 1990. до

- Верујем да нећу претерати ако кажем да многи од нас, потомци тих војника и цивила отргнутих од сигурне смрти, дугујемо животе савезничким лекарима и медицинским

ме када је артиљеријом гађана престоница Београд.

-Не можете а да не будете поносни на народ који подиже споменике у време када му се руше куће – рекао је, између осталог, ми-

нистар Вулин. Његова екселенција Денис Киф, амбасадор Велике Британије у Србији, обративши се присутнима на течном српском језику, нагласио је важност одавања поште хуманитарним радницима у Србији за време Великог рата.

- Чувајмо успомену на др Инглис и преко 600 чланова британских медицинских мисија. У тим

страшним данима, чланови санитетских мисија борили су се против пегавог тифуса, иако су знали каквим се опасностима излажу – нагласио је амбасадор Киф.

МЕЂУНАРОДНИ ДАН СТАРИХ ОБЕЛЕЖЕН НА КОРИСТАН НАЧИН

И основци волонтери У

Смедеревској Паланци успешно се реализује пројекат „Помоћ у кући старијима“, који се још остварује у Тополи и Аранђеловцу. У склопу међународног Дана старих у просторијама „Мега маркета“ одржана је обука будућих волонтера, којом су обухваћени ученици седмог и осмог разре-

да основне школе. Са њима су радили тренер Исидора Исаков, аутор пројекта Цецилија Дујић и менаџер пројекта Весна Бањац. Према речима Милине Благојевић, координатора пројекта „Помоћ у кући старијима“,за ту активност обучено је шест геронто домаћица - пет за рад у граду и

Мима Благојевић

једна за подручје Месне заједнице Азања. Деца су показала изузетно инте-

ресовање за овај вид ваншколске активности. Д. Ј.

13

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

МИРЈАНА НИКОЛИЋ ЈЕ ОСТВАРИЛА СВОЈ СЛИКАРСКИ САН

Чудесна авантура духа

Мирјана Николић, снимак из 1990.

Р

ођена је у Високом, одрастала у Инђији, с мајком живела у Смедереву, Гроцкој, Младеновцу и Смедеревској Паланци, желела да студира сликарство, у воде уметности упутио је Бане Радовановић Раф, радила је и пензију стекла у „Гоши“ Оно што је некада прижељкивала тиме се данас бави. Волела је да упише студије сликарства, а игром случаја кренула је другим путем. Постала је женски фризер што је, такође, на неки начин у дослуху са уметношћу. Међутим, посао је добила у „Гоши“ (мостовно) у кадровској служби где је остварила пун стаж и одатле отишла у пензију. Наш саговорник Мирјана Николић нема атеље. Слика у свом стану, излаже и редовно иде на ликовне колоније. Члан је Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“. Заступљена је и у поставци традиционалне овогодишње јесене изложбе. Слика углавном пејсаже и мртву природу. То су, како је то лепо уочио књижевник Драгутун Паунић, два њена омиљена жанра.

-Када се први пут срела са уљаним бојама, неопозиво је поверовала у свој таленат, ни за тренутак не сумњајући у сопствену сликарску способност – написао је поводом једне њене изложбе књижевник Паунић.-Такво мишљење, које је тада могло бити само својеврсна младалачка егзалтација, временом се потврдило једним зрелим и озбиљним стваралачким опусом. Разуме се, тај пређени пут, био је: грч и напор, расипање и пропињање. И, надасве, чудесна авантура духа, пуна најразличитијих препрека, карактеристичних за све аматерске самотнике. Али, и поред свега, она је данас, неоспорно аутохтон сликар, стваралац са препознатљивим рукописом. Наслањајући се у многим фазама стваралаштва на чист реа14

листички поступак са израженим примесама експресионизма, Мирјана Николић је, као што је већ примећено, изнашла оригиналан израз, у коме се осећа традиционалистичка кичица у снажном импасту. Овом свом запажању, Паунић додаје: -Свагда на широком и јединственом простору између јаве и сна, избија њена, рекло би се, урођена, ретка сликарска распеваност и лакоћа, која као да може све да дохвати, и ништа да јој се не отме и изумакне. Пејсажи и мртве природе, у ствари су, необични спојеви облика и боја идиличне и ведре слике савременог света, чији је задатак да нам, барем на кратко, растужену и опору свакодневицу учине пријатнијом и сношљивијом. Пред Мирјаном Николић, сликарком особитог сензибилитета, су многе самосталне и колективне изложбе, преко којих ће се она (за сада, још увек скрајнута у медијску сенку) тек наметнути

га је видео један од бољих познавалаца сликарства књижевник Драгутин Паунић. Стоји и оцена о томе да је изостала медијска подршка, можда и зато што се Мирјана Николић још снебива да проговори о себи. И приликом овог разговора за новине, више пута је поновила како она можда и није баш та која треба да се нађе у галерији познатих Паланчана, па ју је требало снагом аргумената убедити у супротно. Али, кренимо редом. Од почетка њене животне приче. У неким деловима необичне, и разуме се, занимљиве. Онако како је казивала „у перо“.

- Рођена сам у Високом 1954. године, где је моја мајка Бојана радила као моделар у војно-кожарској фирми. Из Инђије, где је до тада живела, дошла је на испомоћ и ту је мене родила. Убрзо после порођаја вратила се у Инђију. Мој деда, њен отац Милорад, дошао је у Високо и одвео нас кући.

је уследила селидба. Животни пут је њу и мајку одвео у Смедерево. Мирјана је наставила школу, а мајка се запослила у „Велуру“.

-Од куда жеља да се бавим сликарством? – пита се Мирјана.Одувек сам нешто црткала. Ваљда још кад сам први пут узела оловку у руку. И док су се моји вршњаци играли, ја сам одлазила у природу. Нешто ме вукло тамо. Тада нисам ни слутила да ће ме много година касније тако снажно инспирисати природа. Ту Мирјана застаје, присећа се својих честих одлазака на железничку станицу у Инђији, међу ужурбане путнике и возове. Деда јој је био железничар, а стицајем околности, и стан им је био ту куд пролазе возови.

-Сликарски ген сам и наследила од деде – открива Мирјана.- Оловком је радио дивне цртеже. Њега су инспирисале животиње. И моја мајка је лепо цртала, али се због посла није томе могла посветити.

Мајка више није имала деце и тако смо до последње капи њеног живота остале заједно. Мирјана је одрастала у питомом Срему. У Инђији је завршила шест разреда осмољетке и то у три школе: „Душан Јерковић“, „Петар Кочић“ и „Јован Поповић“. А онда

Мирјана је у Смедереву, по завршетку основне школе, почела да учи за женског фризера. Мајка ју је уписала у Школу ученика у привреди. Праксу је имала у једном смедеревском фризерском салону, а наставу у Пожаревцу.

-Кад сам мајци први пут рекла

Мирјана за штафелајем у свом стану

нашој перцепцији поимања лепоте и уметности уопште. Јер, њена платна последњих година постала су празник за очи небројаних љубитеља сликарства. То би, могло би се казати, била реч ликовне критике, односно слика њеног стваралаштва каквог

Мирјана, снимак из 2008.

да бих уписала Ликовну академију, она ме некако зачуђено погледала - присећа се Мирјана.- „Ма каква Академија, треба некоме да продаш слику да би имала за хлеб“ – рекла је. „Заврши ти прво занат, да имаш парче хлеба у рукама, а онда, ако баш хоћеш, иди да студираш сликарство. Мирјана је у Смедереву, иако је имала школских обавеза, прилично времена проводила на Дунаву. Са обале реке, посматрала је дивне пејсаже и верно их, оловком углавном, преносила на папир. Своју љубав према сликарству вешто је прикривала. Оно је било њена опсесија и тајна.

-У основној школи за писмени из српског имали смо тему: „Шта бих хтела (хтео) да будем кад одрастем“ – прича Мирјана.- Из мене је проговорила искреност и ја сам написала како желим постати сликар, ликовни уметник. Добила сам петицу, а наставница ме натерала да свој задатак прочитам пред одељењем. И онда је наступило разочарење, јер су се готово сви, док сам читала свој рад, слатко смејали. Покупила сам своје књиге и пошла кући. Џаба ти петица. Била сам тужна, а ни данас не знам шта је ту мојим вршњацима толико било смешно? Из Смедерева је дошла нова селидба: прво у Гроцку, па у Младеновац. А затим још једна – у Смедеревску Паланку. Био је 6. фебруар 1973. кад се с мајком нашла у новом станишту.

-Мајка се запослила у „Занатству“, а селидба у нову средину за мене је била прави шок – предочава Мирјана. – Почела сам да радим у „Гоши“. И ту сам се суочила с проблемом – сваког јутра морала сам на посао, а вукла ме снажна

Мирјанина ћерка са мужем и децом

жеља да сликам. Дешавало се по некад и да не одем на посао. Али, у фабрици сам упознала Банета Радовановића Рафа, који ме је полако и зналачки уводио у тајне

стала члан.

- Тада је све кренуло – напомиње. - Истрајавала сам. Као сликар и даље сам се развијала под будним оком Банета Радовановића

Мирјана с мајком Бојаном

сликарства. Године 1987. урадила је прву слику за изложбу. Сећа се мотива мртве природе. Изложба је била у Галерији модерне уметности. Кад је формирано Друштво ликовних стваралаца „Вуксан“, одмах је по-

Рафа. Био је врло строг и углавном оправдано. Више ме је критиковао него што ме је хвалио. Али ја сам била упорна. Пратили су ме успони и падови. Нисам очајавала, јер ја сам сликарство схватала као игру која ме опуштала. Једи-

но ме пред сваку изложбу хватала трема, бојала сам се шта ће о мојим сликама рећи ликовна публика? Мене је стално храбрио Раде Милошевић Башинац и њему сам вечно захвална. У једном периоду, кад јој се родила ћерка Марија, мање времена је проводила за штафелајем. Тада ни слутила није да ће и она упловити у уметничке воде. Данас у Аранђеловцу, где је засновала породицу, успешно израђује етно-намештај, иконе и осликава стакло и разне предмете. И она је члан ДЛС „Вуксан“. Мирјана је у међувремену имала три самосталне изложбе: у Аранђеловцу, Смедеревској Паланци и Рековцу. У Аранђеловцу је излагала у Малој галерији у Јадранској улици. Иза ње су многе ликовне колоније и колективне изложбе. У Лапову је успешно прошла селекцију и две њене слике су ушле у поставку VIII међународне изложбе у галерији Културно-туристичког центра „Стефан Немања“. Радо се сећа свог учешћа на првој сликарској колонији у Водицама, коју је водио Радосав Прелевић. Затим су се ређале у Бијелој, Крагујевцу, Костолцу, Голупцу, Башину, Врњачкој Бањи, Пожаревцу… Ових дана била је на колонији у Својнову код Параћина.

- Тамо је заиста дивно, прави рај за уметнике – истиче Мирјана.- Радили смо у дивном амбијенту. На брдашцу се налази црква с великом портом. А са тог места, где год поглед падне, види се вијугава Морава и дивни предели Шумадије. И тако већ годинама, између јаве и сна, ствара Мирјана Николић. Драгољуб Јанојлић

15

УЗ СТОГОДИШЊИЦУ ОБЕЛЕЖАВАЊА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

Непозната непријатељска одмазда У селу Селевцу 21. октобра 1915. године стрељано 93 недужних становника, међу којима се налазило дванаесторо деце од 10 до 16 година

Споменик ратним жртвама у Селевцу. Рад вајара Славомира Милетића

У

нападу на Србију, почетком октобра 1915. године, под командом немачког генерала фон Макензена (који је стекао глас војсковође за пробојне битке), Једанаеста немачка и Трећа аустроугарска армија, после незапамћеног гранатирања Смедерева у трајању од 72 сата, прешле су Дунав. Српска редовна војска, узмичући стопу по стопу испред двоструко надмоћнијег и боље наоружаног непријатеља, успешно је задржавала његово надирање моравским правцем, наносећи му велике губитке. У одступању српских трупа крајем овог месеца, догодило се да се под брдом у близини селевачких задруга Јакшић, Стојић, Ишић и Бајчић заглиби топ једне батерије. Сељаци, и старци, и жене и деца, самоиницијативно, запну свом снагом да помогну тобџијама не би ли извукли топ из дубоког блата. Уто наиђу Немци и припуцају, а наши војници одговоре на ватру. Док се са обе стране пушкарало, сељаци умакну у село. Кад су се малобројни српски браниоци повукли, Немци уђу у Селевац и за казну изведу на стрељање 93

Селевчана, међу којима се налазило дванаесторо деце од 10 до 16 година. (Протокол умрлих Свете Тројице у Селевцу за 1915. годину за њих бележи: „погинули од аустро-немачке војске“.) Стрељани су били најближи месту где се збила кратка борба око топа, и требало је да плате главом, по суровом закону ратне одмазде, којом се застрашује покорени народ. Стрељање недужних цивила у Селевцу је чист геноцид изведен наочиглед савременог човечанства, о коме се у српској националној историографији 20. века, сем једне недоречене реченице савесног и истинољубивог генерала Живка Павловића, ништа не зна (Живко Павловић: „Рат Србије са Аустро-Угарском, Немачком и Бугарском“, САНУ, посебна издања, књига CDXXI, Београд, 1968.). Али, како је код нас тај догађај прескочен, немачки генерал Фон Галвиц, командант 11. немачке армије упућене на Србију, правдајући се главној команди за споро надирање, напомињући, при томе, стрељање и жестоки отпор на живот и смрт српских јединица, каже: „У великом селу Селевцу

25. дивизија имала је да издржи дуготрајне уличне борбе и борбе око кућа, у којима су учествовале нарочито жене. Био је то прави герилски рат... није се могло проћи без убијања... У Селевцу је ухапшено 400 жена.“ Лист „Neue Freie Presse“ забележио је, 21. октобра 1915., да су „ове жене дрске и да се не

Берлин, 1929, стр. 400.) Према томе, стрељање у Селевцу извршено је 21. октобра 1915. године. Како видимо, и немачки генерал Фон Галвиц у својим мемоарима, и тадашња немачка и аустријска штампа скривају злочин над српским породицама оптужујући истовремено и старце, и жене (њих посебно) и

боје смрти“. Два дана доцније „Frankfurter Zeitung“ пише: „Борбе у Србији имају карактер најдивљијих борби народа у којима учествују и старци и жене и деца“. (Mah von Gallwitz, „Meine Fuhrertdtigkeit im Weltkrieg 1914.-1918.“,

децу за најдивљије обрачуне. Преувеличавајући оно што се стварно збило, ни штампа, ни генерал мемоарист (од кога је потекла лажна информација) нигде не помињу стрељање које има карактер систематског истребљења и кажњавања.

Дневне On Line издање „Паланачка хроника“ - 75.000 ПОСЕТА ОД ПОЧЕТКА ГОДИНЕ - 550.000 ПРОЧИТАНИХ СТРАНИЦА 16

Податак о учешћу жена у борбама је измишљен. Ни најстарији мештани, са којима смо пре две деценије (21. и 25. фебруар 1990. године) разговарали не памте да су Немци тада хапсили жене у њиховом селу. Сем тога, укупан број одраслих жена у Селевцу у то време тешко да је достизао број 400. Са надгробних споменика пронађених на селевачком гробљу Бован, подигнутих жртвама геноцида прве године иза њиховог стрељања, сазнајемо да је, поред појединаца, из неких породица страдало и више лица. Кућа Живка Ишића, изгубивши четири члана, након домаћинове смрти, је опустила. Он је тада остао без ћерки Станице и Наталије, сина Живојина и супруге Станојке. Шест гробљаша помињу „непријатеља“, који је окренуо пушчане цеви на пркосне Селевчане, али се тада његово име морало прећутати. Крајње је време да изгибија невиних становника Селевца, палих под кишом зликовачких куршума у Великом рату, коначно, добије своје право место у српској ратној историји. Што скорије одржавање научног скупа о овом непознатом и/или недовољно расветљеном геноциду најмањи је наш дуг и дужност према палим жртвама. Уколико за све то већ одавно није постало касно. Драгутин Паунић, књижевник

Читајте „Паланачке новине“ гледајте „Паланачку телевизију“ на добро познатој адреси - www.palanacke.com

Пaлaнaчкe гимнaзиje 11.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Професор и директор Гимназије Сећања на Гимназију почињу присећањима на околности мог доласка у Паланку из радозналости. Крајем августа 1966. године био сам на одмору у Мостару, када сам добио позив за телефонски разговор на број телефона 31-057 из Смедеревске Паланке. Претпостављао сам да је позив послао мој колега и пријатељ са студија Љубомир Симовић. Пријатно сам се изненадио када ми се јавио професор Србољуб Здравковић, директор Гимназије и на препоруку мог другара са студија, понудио да дођем да радим у Гимназији. Пошто сам већ у Београду био примљен на три конкурса у три школе, обећао сам да ћу да дођем на разговор. Иако сам у Паланку долазио само неколико пута, на пропутовању, већ сам имао познанике међу људима од посебног угледа као што су професор Милутин Срећковић, професор Јован Ристић, Славко Јефтић и приличан број других. Директор Гимназије ми је понудио плату за 22 одсто већу него у београдским школама. Понуђена плата уз већ стечена познанства, мирноћа и топлина малог града, превагнула је да своју животну судбину вежем за Гимназију. У Гимназији сам провео од 1966. до 1993. године. Професорски кадар у Гимназији био је увек прворазредна брига директора школе, па ме је колектив који сам затекао у Гимназији импресионирао ме је бригом за успех и реноме школе, а у оквиру тога посебно место је имало прихватање младих колега и пружање помоћи у прилагођавању, животу и раду школе. На темељима искуства старијих, ентузијазма и амбиција младих, стварана је непролазна снага и вредност наставничког колектива и ауторитет школе. Преданост наставничког колектива интересима гимназије најбоље илуструју речи професора Милутина Срећковића: У стању смо да за нож хватамо голим рукама, када је у питању интерес Гимназије. Као илустрацију снажног јединства колектива истичем дивна сећања на професора Војислава Бабића. Његов један син је моја генерација, што је често истицао са посебним задовољством, али у дружењу показивао младалачки дух и просто уживао да се дружи са млађима и увек био спреман да помогне, охрабри, посаветује како на послу, тако и у животу. Доживљавао сам га као драгог колегу, као родитеља и учитеља. Седнице Наставничких већа биле су права школа стасања и сазревања младих у стручном, педагошком и организационом смислу. Критеријуми оцењивања били су апсолутно на висини. Ово се јасно може сагледати из годишњих извештаја 1967.-72. године. На крају наставне године разред је завршавало 70-75 одсто ученика, поправни испит

полагало око 20 одсто, а разред понављало око пет процената. Из оваквог критеријума оцењивања произилазио је квалитет. Ученици који су Гимназију завршавали са добрим успехом, успешно су уписивали и завршавали најтеже факултете као што су медицина и Технички факултет. Успешност полагања пријемних испита на Техничком факултету у Београду, стандардно је била око 90 одсто. Број вуковаца био је по два до три ученика у најбољим генерацијама. Одељење IV4 школске 1967/68. године, три године било је најбоље одељење у школи. Ниједног вуковца нису имали али сваки пети ученик овог одељења постао је доктор наука у својој струци. Критеријум оцењивања, остао је на завидној висини до укидања гимназије. Као потврду овога истичем да је Зоран Вуруна четврти разред завршио са добрим успехом 1979. године, када су гимназије, нажалост, биле формално укинуте, али без проблема је уписао и завршио Грађевински факултет. Сви ми који смо деценије провели у Гимназији, најрадије би смо као ружан сан заборавили, усмерено образовање. Мени је то посебно пало тешко, јер сам у то време поред редовних послова у школи, обављао и послове просветног саветника на територији Подунавског региона. Са друге стране по неким самоуправним кључевима добијао сам задужења од стручних актива, школе, општинских институција и комисија да учествујем на бројним састанцима, где се расправљало о концепцији и реализацији система усмереног образовања. У свим расправама био сам жестоки противник катастрофалној концепцији општег и стручног образовања у средњој школи. Једном приликом, после дужих полемика на саветовању у Београду, један мој колега и пријатељ ми рече: Ћути човече, отићи ћеш у затвор. Сва противљења људи од струке и науке била су узалудна. Школске 1977/78. године уписана је прва генерација средњег усмереног образовања. Прве две године биле су заједничке основе и обавезне за све средњошколце, тако да је практично, основно образовање продужено на 10 година. Свака школа је морала да има најмање једно производно занимање и ми смо тако добили да поред осталих занимања школујемо и грађевинске техничаре. Гимназија је преименована у Образовни центар и према традицији школа је добила струке и занимања које су неговале основе фундаменталних природних и друштвених наука. Захваљујући реномеу школе и квалитету наставничког кадра кроз програме трећег и четвртог разреда усмереног образовања, настављена је традиција Гимназије па су из наше школе излазили ђаци добро припремљени за

упис на факултете.

70-их и 80-их година и све до појаве усмереног образовања, гимназијски уџбеници и пратећа литература били су на завидној висини. Без обзира на квалитет уџбеника, белешке ученика су биле драгоцене, а међу професорима владала су подељена мишљења о њима што је зависило од предмета. Ја сам имао врло прецизан став према белешкама ученика. Белешке ученика морају да буду осмишљене у плану и припреми целовитости часа и на таквим белешкама сам инсистирао најмање из два разлога. Први разлог је што такве белешке олакшавају учење, а друго што такве белешке могу да буду прави материјал за увид у рад наставника и реализацију целовитости наставног програма током целе године. Увођењем усмереног образовања са уџбеницима и пратећом литературом завладало је такво стање да се може рећи: програми лоши уџбеници никакви. Ја сам часове припремао са врло прецизним чињеницама шта ученик треба да забележи и научи. Морам да признам, без лажне скромности, да ми је ласкало када сазнам да наставници у другим школама белешке наших ученика користе за предавања на часовима. Из јединства колектива произлазио је смисао за дружење, што је био посебан квалитет и снага колектива Гимназије. Често и лако смо налазили разлоге за дружења и славља. Стручни испит положио сам заједно када су положили Љубица Марковић и Петар Крнета. Ми смо скромним слављем то полагање прославили, једне вечери, али се славље наставило до самога јутра. Крајем сваке школске године, као захвалност за целогодишње напоре организовани су излети на дан-два, а најдуже је трајала екскурзија у СССР 15 дана. Сви излети поред забаве и рекреације имали су снажан едукативни карактер. Посебно место у дружењу имају посете гимназијама у другим градовима, а најбројније су биле обостране посете Гимназији из Шкофија Локе које су трајале по неколико дана сваке друге године, док пријатељство није окончано распадом Југославије. Сва наша дружења и путовања увек су била испуњена незаборавним шалама, анегдотама и вицевима да је смеха било до суза, а време пролазило филмском брзином. Главни играч на сцени редовно је био професор Милутин Срећковић, а међу млађима имао је занимљиве пратиоце. Ђачке екскурзије су биле део васпитно-образовног процеса који вероватно нигде није са толико одговорности планиран, припреман, анализиран и извођен као у нашој школи. За све разреде постојали су планови који су обухватали историјске знаменитости и природне лепоте од Бледа до Охрида и од Дубровника до Ђердапа. Ваннаставне активности су биле саставни део образовно-васпитног рада. Сви стручни активи и сваки

наставник обавезно је имао своје задужење и оперативни план рада за текућу школску годину. Из целовитог наставног процеса и преко слободних активности школа је постизала највећа признања, јер су наши ученици били масовни учесници на републичким и савезним такмичењима. Највећи успех постигнут је пласманом на Математичку олимпијаду школске 1966/67. године, где су у екипи били Милутин Обрадовић и Радослав Гојковић. Сличан успех је постигнут на Светском такмичењу младих саобраћајаца 1986. у Варшави где сам водио мог ученика Добрицу Спасића. После 10 година стручних критика, критика привредника и незадовољства родитеља и ученика извршена је такозвана реформа средњег усмереног образовања. Суштина реформе била је у томе што су усмерења уведена од првог разреда средње школе, док су струке и занимања углавном остали. По овом програму уписан је први разред средње школе 1987./88. године. Колико је вредела ова довољно потврђује чињеница да је после три године извршена нова реформа средњег образовања. Она је, нажалост, била враћање уназад 23 године на традиционалне гимназије и средње стручне школе. Тако наша школа поново постаје Гимназија 1990./91. године, када је уписан први разред гимназијалаца. Због овако брзих реформи у мом директорском мандату 1989-93. у школи су егзистирали наставни програми из три реформе, што довољно потврђује сложеност организовања рада школе. Посебни проблеми су били укидање неких наставних предмета и увођење нових, што је неке професоре остављало без часова, а за нове предмете није било одговарајућег кадра. Тешко јесте било али часови су били стручно заступљени и редовно држани чак и школске 1991./92. године, када је због ратних сукоба у земљи у једном тренутку четвртина наставног особља била мобилисана. У оквиру режимске политизације свега у држави, крајем 1992. и почетком 1993. године Министарство просвете РС у року од две недеље поставља Школске одборе, расписује и решава конкурсе за директоре свих средњих школа у Србији са стриктним задатком да се смене сви директори школа који нису чланови СПС-а. Као велики број школа у Србији и колектив Гимназије и већина чланова Школског одбора се изјаснила против партијског наметања директора без уважавања мишљења колектива. Ја нисам прихватао нуђена чланства ниједне политичке странке тако да ми је исход конкурса унапред био познат. Уз захвалност колективу школе на подршци и сарадњи 1993. године отишао сам из Гимназије на друго радно место. Трифко Сушић

17

КУЛТУРА

У НАРОДНОМ МУЗЕЈУ ПРЕДСТАВЉЕН ЖИВОТОПИС ДР РАНЂЕЛА БОГДАНОВИЋА

Живе слике завичаја - Аутору треба честитати на испољеној храбрости да свој самоопис изнесе пред захвално и незахвално лице јавности – казао на промоцији књиге „Завичај који се воли и дела која се памте“ књижевник Драгутин Паунић

У

Народном музеју представљена је књига др Ранђела Богдановића „Завичај који се воли и дела која се памте“. Промоцију је водила Биљана Поповић, одломке читао Александар Мишић, а о књизи је говорио књижевник Драгутин Паунић. Публику је, у име Народног музеја, поздравио Петар Декић.

-Мотив да опишем мој живот и рад је интензивна љубав коју сам увек осећао према људима и природи родног краја – казао је аутор. - Ово је колико сведочанство о мени толико и о тим људима и њиховим причама кроз које непрестано провејава потреба да се другде нађе ухлебље - кроз печалбарство или исељење - када већ природа и историјске прилике нису дозволиле да се у Раков долу, селу и сливу реке Тегошнице оствари богат и

испуњен живот. Драгутин Паунић је већ са самом почетку рекао да ова књига, многим својим конотацијама, и те како, завређује читалачку пажњу, јер њена унутрашња структура у свему одговара скромним захтевима свога аутора. Жанровски она се сврстава у меморијалну литературу, а мемоари су истакао је - спис у коме писац износи своје сећање на догађаје у којима је он био главни судионик, или је у њима учествовао.

-Књига „Завичај који се воли и дела која се памте“ припада породици добрих рукописа - оценио је Паунић.- Проговорила је истином и само истином. Ранђел Богдановић не само да је хтео, већ је и умео, да напише дело које ће се читати и као белетристика и као научна литература. Као таква биће важна и за

Др Ранђел Богдановић

историчаре, и за економисте, и за социологе; нарочито за оне који буду писали о послератном развоју српске индустрије, данас нажалост, упропашћене и разорене. Представљач је скренуо пажњу да се никако не сме заборавити да је ову књигу написао човек који долази из света науке. Зато се она - подвукао је - не може ме-

рити и процењивати књижевно, сем што се може приметити да је писана једноставним стилом.

-Ранђелу Богдановићу треба посебно честитати на испољеној храбрости да свој самоопис и животопис изнесе пред захвално и незахвално лице јавности, која будим очима и напрегнутим ушима, све види и чује и ништа не опрашта – рекао је Паунић.

- То је могао да уради само човек који непристрасно сведочи, јер писати значи сведочити: ненаметљиво, искрено и поштено, без енфазе и патетике, без самодопадања. Паунић је, на самом крају ове промоције, скренуо пажњу на пасус из књиге кад аутор говори како је по завршетку основне школе,

прешавши у Пирот, свакодневно с друговима одлазио на железничку станицу да гледа како долазе и одлазе возне композиције, слушајући продорне звиждуке тешких локомотива и клопарање дрвених вагона који су трчали по гвозденим шинама.

-Није ли се, можда, још тада у њему, у његовим дечачким данима, заметнула љубав према вагонима, који су му били трајни животни позив и опсесија – упитао се Паунић.- Колико се сећам вагон је и тема његовог доктората и главни предмет на катедри Машинског факултета нишког универзитета, до које је овај Раковдолчанин и Паланчанин стигао. Д. Јанојлић

АКТУЕЛНО У КУЛТУРНОПРОСВЕТНОЈ ЗАЈЕДНИЦИ СРБИЈЕ

Владисављевић уредник „Хронике села“ ДЕЧЈА НЕДЕЉА У ВОДИЧКОЈ ОСНОВНОЈ ШКОЛИ

Сусрет с књижевним свараоцима У

Водицама је, у склопу Дечје недеље, приређен сусрет ђака са књижевним ствараоцима. Позиву су се одазвали књижевник Драгољуб Јанојлић, и песници Милован Мићо Петровић и Драгић Јефтић. Њих је ђацима представио учитељ Милан Тодоровић. Сусрет је протекао у знаку 18

изражене радозналости водичких основаца о томе како се стварају поетски записи, одакле се црпе идеје, кад је ко „пропевао“, ко су били узори итд. Посебно је било занимљиво што су ђаци надахнуто казивали стихове својих гостију. Имали су, такође, прилику да

неке песме чују лично из уста песника Петровића и Јефтића. Учитељ Тодоровић потрудио се да на одговајући начин представи књижевни рад Драгољуба Јанојлића, осврнувши се посебно на његов зборник логорске поезије „Ожиљци и жице“ и књигу казивања преживелих са стрељања у Бачинцу, Рачи Крагујевачкој, Краљеву и Крагујевцу. Сусрет је завршен иницијативом да ђаци напишу како су доживели сусрет с књижевним ствараоцима. Обећали су, такође, да ће наредних дана покушати да и сами напишу по неку песму. Д. Ц.

Н

а седници Уређивачког одбора Едиције „Хроника села“ Културно- просветне заједнице Србије оцењен је четворогодишњи рад и дата прелазна оцена.

Живорад Ајдачић и Никола Владисављевић

Досадашњи састав Уредништва проширен је двојицом нових чланова: проф. др Милић Матовићем из Београда и књижевником Милорадом Радојичићем из Ваљева. На место главног и одговорног уредника поново је изабран наш суграђанин Никола Владисављевић, новинар и публициста.

ВЕЛИКИ УСПЕХ АКАДЕМСКОГ СЛИКАРА ЗОРАНА ТОДОРА

ке и у најмањим српским позориштима. Од 1863. године када је први пут одиграна „Укроћена горопад”, Шекспир није силазио са српских сцена.

Прва награда на 58. Октобарском салону у Шапцу

** „Укроћена горопад” прави је и успели потез позоришта који треба приписати управнику Миливоју Стојковићу који, свестан одговорности и тежине позоришног задатка, прихвата режију овог комада, успева да осигура добру поделу, нарочито носице главних ликова. Премијера је одржана 3. фебруара 1935. године у „Централу”. Догодило се исто као и са многим другим представама овог позоришта. Сала је била пуна. Аплаузи на крају играња показали су да је стављање Шекспира на репертоар био мудар потез.

А

кадемски сликар из Смедеревске Паланке Зоран Тодор освојио је прву награду за најбољи ликовни рад на 58. Октобарском салону у Шапцу. Жири у саставу др Рајка Бошковић из Музеја савремене уметности, Петар Вујошевић академски сликар и Татјана Марковић виши кустос, међу 180 приспелих радова од 127 аутора одабрао је 84 уметничка остварења од 77 уметника. За најбољи ликовни рад изабрано је дело нашег уметника Зорана Тодора „ДИВ 3“, најбољу скулптуру урадила је Тамара Цветић, а награда за најбољи цртеж припала је шабачком уметнику Драгиши Маринковићу. Шабачки Октобарски салон је старији од београдског и веома је уважаван у уметничким круговима што даје и посебан значај награђеним ауторима. Сви радови које је изабрао жири изложени су у шабачком Народном музеју

2. октобра када је приређено и свечано отварање изложбе. Том приликом наш уметник примио је награду.

ЗАВРШЕНЕ ОСМЕ ПОЗОРИШТАРИЈЕ

Најбоља представа „Кад је џунгла, нека је с музиком“

Н

а овогодишњем фестривалу публика је била у прилици да види осам представа, дечијих сцена и аматерских трупа из Србије, потврђујући да

су Позориштарије постале значајан републички фестивал дечијег позоришног стваралаштва. Ове године жири је радио у саставу: Фуад Табу-

чић - глумац и редитељ, Тијана Јозић - драмски и аудиовизуелни уметник и Драгана Мирчевска - глумица. После завршеног програма, жирије донео следће одлуке: Треће место освојила је представа „Краљевски фестивал“, ансамбла Аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ из Малог Црнића; Друго место припало је представи „Лилипутанска свадба“ ученика драмске секције ОШ „Радомир Лазић“ из Азање; Најбоља представа на овогодишњем фестивалу је „Кад је џунгла, нека је с музиком“, ансамбла Градског позоришта из Јагодине.

Паланачка хроника!!! www.palanacke.com

27

О

бележавање значајних датума са учешћем дилетантског позоришта било је и за дочек Нове године 13. И 1935. године. У дневнику Радојка Јелића власника хотела „Централ” стоји записано: Са инжењером Стојковићем договорио сам да Дилетантско позориште и „Централ” организују дочек нове године. За програм су задужени Миливоје Стојковић и Иван Бајазит, а за део организације хотела мој помоћник Тућко. (Александар Митровић-Тућко, много пута је према белешкама Радојка Јелића помагао реализацију позоришних представа. Примедба аутора). Позориште се обавезало да направи програм за целу ноћ, и једну позоришну представу. Новогодишња ноћ у „Централу” 13. јануара 1935. године, проведена је уз разноврстан програм глумаца дилетантског позоришта. Било је ту забаве на претек, музичко-певачких нумера и позоришне представе „Шах-шех” од Л. Т. Бранковића. У програму нема имена редитеља, али из забелешке Радојка Јелића може се закључити да је то Иван Бајазит јер је по договору био задужен за програм. ** У Шекспировом позоришту уживају подједнако и најинтелигентнији посетиоци и најшире масе. Због тога је он приказиван са великим успехом код најшире публи-

** Режија позоришних комада, како из стране тако и из домаће литературе је посебно значајна. Од ње зависи какав ће ефекат имати комад на посетиоце. Очигледно је да су редитељи у паланачком позоришту проникли у тајне режије, јер, представе су добре и радо гледане. Божидар Трудић у позоришту постаје „девојка” за све. Он глуми, преводи са других језика и режира комаде. У 1935. години потписује као редитељ представу „Чарлијева тетка” Т. Брандона која је одиграна 24. фебруара у „Централу”. Трилогију Светислава Предића „Господин министар” режира Иван Бајазит 10. марта 1935. године. Представу сачињавају три целине под именима: „На белом хлебу”, „Сад или никад” и „Народна воља”. Премијера је одржана у незаобилазном сценском простору хотела „Централ” са ансамблом искусних и проверених глумаца. Представа је била пријатна, допадљива, уиграна. ** Поред играња у позоришту, група младих глумаца, предвођена Божидаром Трудићем наступа и са „вечерима говорног хора”. Била је то велика културна новост за Паланку, специфичног сценског и говорног изражавања, донета из Београда. Говорни хор представља масовну рецитацију често праћену музичким изразима, глумачким покретима, гестикулирањем и мимиком ради илустрације садржаја песме. Гестикулирањем је наступу даван ефектнији израз. Говорни хор могао је да спреми само добар позоришни и музички стручњак, што је очито био Божидар Трудић. На репертоару су најчешће народне песме, често визуелно илустроване сликама. Иако је имао симпатије публике, говорни хор није дуго трајао, позоришна публика се вратила позоришту.

19

МИХОЉДАНСКО ОКУПЉАЊЕ ГОЛОПЧАНА КОД ЧЕСМЕ „СВЕТИ ЂОРЂЕ“

Војводина реч у краку Марина Миливојевић, Добрица Бисенић, Раде Ђурковић (Глибовац), Топлица Бисенић, Драгослав Бисенић Крокус, Жељко Миловановић, Жељко Мартиновић Дубоњац, Томислав Живановић (Крњево), Александар Бисенић Тикин,

Посебна захвалност јавно је одата ловцима, а радови на чесми извођени су 2013. и 2014. године. У културно-забавном делу програма, приликом суботњег окупљања код чесме „Свети Ђорђе“, учестовао је Павле Јозић, који је

Славко Стевановић, Милан Бисенић Мика, Марко Бисенић и Драган Стевановић Жућа.

говорио делове из текста посвећеног славном војводи Живојину Мишићу и његовом војевању.

Г

К О М Е Н Т А Р

олопчани су се на Михољдан окупили око чесме „Свети Ђорђе“ у Краку. И овог пута служио је и молитву Богу принео прота Драгиша Јелић. Чесма је настала иницијативом Жике Бисенића, Голопчанина који је годинама живео и радио у Бечу. У племенитом подухвату помогли су му људи добре воље чија су имена исписана у дуборезу на табли недалеко од чесме. Потребу да помогну осетили су Бобан Ивановић, Драгана Марковић Икић, Драган Радојевић, Добрица Јозић, Александар Микић, Миљан Микић Миле, Југослав Гецић, Новица Стевановић, Милан Игњатовић Торпедо, Дејан Рајковић, Жарко Симић, Дејан Јовановић (Грчац), Станко Коцић, Мали-

ша Ивановић, Бранко Стојановић, Зоран Ђурђевић, Живота Бисенић Жика, Живота Михајловић,

ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Ако ти грешиш, ја сам бољи О

кружени смо људима који су претерано склони критиковању других. Када се истакне особа са неком новом идејом, иницијативом, пословним подухватом, коју спроводи самостално, без потребе да се ослања на друге, она убрзо открива да много људи око ње о томе што она ради има неко мишљење. У највећем броју случајева то мишљење је негативно – критичко. Тежња да се гледају други, да се „забада нос” у туђе животе, који се подвргавају критици, у великој је супротности са истовременим потпуним недостатком самокритике истих тих који тако радо критикују друге. Када неко критикује некога или нешто, он тада негативно говори о другима или свету. Ако занемаримо друге, можемо да се запитамо шта склоност ка критиковању других говори о особи која критикује. Шта особа која критикује жели да други мисле

о њој? Како јој критика служи да се представи другима? Које су психолошке добити оних који критикују? Често се критика доживљава као израз нечије памети и интелигенције. Тиме што неко доказује да други у нечему греши, он наизглед доказује да боље види, више зна. Зато критиковање других подразумева заузимање једне интелектуално супериорне позиције. Људи који критикују друге често упадају у логичку грешку да ће, ако докажу да други није у праву, доказати да они јесу у праву. Замислите, на пример, да особа која тврди да су два и два пет, победнички ликује када успе да докаже другоме да није у праву када тврди да су два и два три. Претераној склоности критиковању доприноси и „моћ песимизма”: онај ко предвиђа негативан исход испада паметан било да је исход негативан било да је позитиван.

У првом случају је у праву („Нису ме послушали, а рекао сам им”), а у другом је или заслужан („Видим да су ме послушали”) или задовољан („Драго ми је да нисам у праву”). Људи који превише критикују често имају став да би њихово похваљивање других или одавање било каквог признања другима значило да признају да су други бољи од њих, а да су они гори од других. Зато је претерана склоност критици повезана са симболичким доказивањем друштвеног статуса. То је позната логика зависти: ако је он бољи, ја сам гори – а када докажем да је он гори, ја сам бољи. Критиковање других је посебно друштвено негативно када није усмерено на оно што други раде или зашта се залажу, већ на друге као људска бића. Односи презира и мржње у друштвену динамику уносе непријатељство. Што је нечији „мрзитељ” страснији, већа је психолошка добит коју том мржњом остварује. Није свестан да доказивањем да је други губитник, он не постаје победник. Питање „Шта добијам тиме што доказујем да су други лоши?” може да буде увод у тако потребну самокритику.

ПАЛАНАЧКЕ ТЕЛЕВИЗИЈА - нови сервис ПАЛАНАЧКИХ НОВИНА. www.palanacke.com или www.blog.palanacke.com

20

Зоран Миливојевић

„ВЕЧЕРА БУДАЛА“ ФРАНСИСА ВЕБЕРА НА СЦЕНИ ГРАДСКОГ ПОЗОРИШТА КУЛТУРНОГ ЦЕНТРА

У сенци водвиља

И

ову позоришну сезону Градско позориште отворило је комедијом, у складу са давнашњим лукавством управе театара да у кризним и мрачним временима треба играти веселе ствари - како се публика не би осећала „као у својој кожи“. За такву намену свакако добар је избор текст Франсиса Вебера, чувеног француског синеасте, сценаристе и позоришног редитеља, чије су филмске комедије надалеко познате и радо гледане. „Вечера будала“, која је доживела чак две филмске верзије, најпре француску, а онда и холивудски римејк, важи за најпопуларније Веберово дело, које гарантује добру забаву и такозвани здрав хумор. Приказ најновије премијере у Градском позоришту паланачког Културног центра, зато ћемо започети похвалама, да бисмо потом прешли на критику, указујући на, према нашем мишљењу, јасно уочљиве недостатке поменутог остварења. Паланачку „Вечеру будала“ краси пре свега глума. Слађан Станић, досадашњи епизодиста, показао је да може да буде и главни актер представе. Лик Пињона (шепртља овог имена присутан је у бројним Веберовим делима), будаластог пореског службеника, чија неспретност у ствари узрокује водвиљски заплет, Станић је приказао прецизно и педантно. Осим пожељне дозе претеривања, коју подразумева „комедија ситуације“, Станић није „преглумљивао“, не допуштајући да га „повуче публика“. Његов Пињон због тога није бледа водвиљска маска, већ јасно обликовани карактер, кога Станић интуитивно брани, приказујући „у позадини“ његову усамљеност и потребу да, такав какав јесте, буде прихваћен. Миша Бајкић, који важи за одличног драмског протагонисту,

још једном је потврдио да је барем подједнако добар у комедији. Играјући Лебана, једног од бројних париских писаца (чије стваралаштво не прати вртоглави успех), Бајкић на сцени уверљиво пародира уметника из златних година друге половине прошлог

представи је и примерена и функционална сценографија Миомира Јелића - и ту, у ствари, престају похвале. Све замерке, укључујући и неке глумачки неуверљиве интерпетације, иду на душу редитеља Фуада Табучића, коме је пошло за руком да готово у потпуности промаши темпо и тајминг, кључне елементе водвиља. Без сигурне редитељске палице, глумци су били принуђени да се сами сналазе, а они који у томе нису успели, били су приморани да једноставно тапкају у мраку.

века. Посебно треба поменути и Синишу Павловића, који пореског ревизора Коњала интерпретира са одличним осећајем за меру, суптилно указујући на Коњалову опсесију да на сваком месту и у свакој ситуацији (па чак и када открије да га жена вара) трага за знацима утаје пореза. Драгана Мирчевска у улози Кристине, као и Радица Митровић, као Марлена, потврдиле су свој несумњиви глумачки реноме. Добра ствар у овој

Иако се публика добро забављала, и смехом реаговала на комичне сутуације, усудућемо се да кажемо да „Вечера будала“ није режирана у фуриозном ритму, какав захтева Веберов текст. Поједине сцене су непотребно развучене, неки детаљи излишно истакнути. Табучићевој режији недостају „амплитуде“, које доприносе темпу, потенцирају комичне обрте и наглашено карикирају поједине дијалоге. Другим речима, реди-

тељ није искористио све комичне потенцијале текста, као да је у водвиљу тражио нешто више од лаке позоришне забаве. Режија комедије је тежак и захтеван посао, који потребује зрелог позоришног ствараоца. Подсетимо се чувених режија Веље Митровића, чији водвиљи публици нису допуштали да престане да се смеје. Митровићев слух за темпо и ритам чинио је његове режије, пре свега Фејдоових текстова, врхунским позоришним догађајима, показујући истинско мајсторство стварања „позоришне забаве“. Дакле, ако имамо у виду Митровићеве режије, ова представа представља само бледу слику позоришног богатства - на пример, „Хотела Слободан промет“, у коме су глумили и неки од протагониста Табучићеве „Вечере будала“. Не знамо какве су друге Фаудове режије, и о њему као редитељу не можемо да судимо. Као глумац, остварио је неколико занимљивих рола, а најшири публикум га памти по лику Радашиновог зета у култној серији „Село гори а баба се чешља“. Не знамо, такође, шта је овог младог човека препоручило за режију водвиља у Градском позоришту, поред живог и здравог Веље Митровића, који и даље важи за великог мајстора поменутог жанра. Остављајући по страни ова и слична питања, закључујемо да се представа „Вечера будала“, ансамбла Градског позоришта, свакако може поправити накнадним интервенцијама, и да од редитеља треба захтевати да представу утегне, убрза, и поради на „тајмингу“, који ће комичне сцене учинити још комичнијим. Разуме се, то не значи да је „Вечера будала“ непоправљиво лоша представа. Али,оно што је у овом остварењу добро, оно што публика награђује аплаузом, свакако је уверљива игра појединих чланова ансамбла, који су потврдили да паланачко позориште располаже пунокрвним глумцима, чији таленат захтева ангажовање зрелих и умешних позоришних редитеља. Владимир Ђурђевић

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка 21

ЈЕСЕЊА ИЗЛОЖБА ДРУШТВА ЛИКОВНИХ СТВАРАЛАЦА „ВУКСАН“

Сећање на Бранислава Василића Друштво је веома активно у ликовном животу града, али је још увек без просторије за рад и окупљање

У

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је традиционална јесења изложба Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“. Своје радове изложили су Дарко Марковић Баћко, Драгољуб Маринковић, Биљана Миљковић, Бранкица Џигеровић, Весна Станковић, Павле Павловић, Зоран Палић, Оливера Мирић, Мирјана Николић, Драган Димитријевић, Зоран Пантић, Бранислав Радовановић Раф, Мирјана Радовановић, Снежана Палић, Зоран Тодор, Зоран Шекуларац, Јасмина Милетић и Зоран Станковић. У овој поставци заступљен је и недавно преминули Бранислав Василић. О Василићу је говорио Бранислав Радовановић Раф, а у каталогу је објављен и краћи запис о

њему Драгана Димитријевића. Овај ликовни стваралац је био члан Друштва ликовних ствара-

лаца „Вуксан“ од 1997. године. Редовно је излагао с члановина Друштва на пролећним и јесењим изложбама у Галерији модерне уметности, али и на страни. Већи део радног века провео је у ино-

странству, а као пензионер живео је у Смедеревској Паланци. Бавио се музиком и сценографијом, а излагао је и у Берлинској опери. У његовом сликарству доминирају пејсажи и мртве природе.

-Пејсаж је смирен, сликан тамнијим тоновима, доносио је осећај меланхолије – запажа члан „Вуксана“ Драган Димитријевић.- Поред специфичног колорита и примерених композиција, исходиште можда треба тражити и у његовом сценографском искуству. На његовим сликама има и митских ликова. Друштво ликовних стваралаца „Вуксан“ основано је 1991. године, његови чланови веома су активни у ликовном животу Смедеревске Паланке, али су још увек без свог „крова над главом“. Д. Ј.

ИЗЛОЖБА ВЛАДИМИРА СЕКУЛИЋА У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Провлачи таму кроз више облика ликовног изражавања Интересовање проналази у специфичним друштвеним ситуацијама тематски недовољно заступљеним у савременој ликовној уметности

Г

алерија модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци угостила је Владимира Секулића, ликовног ствараоца из Крупња. Он је рођен у Лозници, а школовао се у Шапцу и Београду, где је 2011. године завршио Факултет ликовних уметности. У мајсторској радионици филмског редитеља Емира Кустурице провео је три године бавећи се односом филма и сликарства. Идејни је творац стреет арт 22

фестивала „Регенерација“ у Крупњу и председник независне културне асоцијације „Зелено око“ у склопу које је реализовано неколико пројеката из културе и екологије. Њега је ликовној публици Смедеревске Паланке представила Славенка Чишић Урошевић, након чега је лично представио своја остварења. За себе је казао да је хроничар који, као објективни известилац, провлачи таму кроз

неколико облика ликовног изражавања, уз нагласак да одређеним уметничким медијем, избегава да публици наметне своје мишљење.

-Начин мог ликовног изражавања јесте првенствено документаристички и заснован је на истинитим догађајима из света који нас окружује – написао је у каталогу који прати изложбу у Смедеревској Паланци.- По архивама сећања, интернет и другим базама података тражим

неопходну техничку документацију као припрему за стваралачки поступак. Интересовање проналазим у специфичним друштвеним ситуацијама тематски недовољно заступљеним у савременој ликовној уметности. Пинк Пантери су окарактерисани у јавности као антихероји, суперхероји, или водећи негативци данашњице. Они су феномен који, за разлику од измишљених јунака, има своје порекло и константну вишегодишњу присутност

на улицама широм Европе и света. Стилска уједначеност њјихових пљачки, брзина, прецизност, ноншалантност и мистичност довела их је у жижу медија, филмских екипа и бројне публике. С обзиром да их краси гламур, а гламур поред дијаманата може бити и ликовна уметничка вредност, наводе ме да размишљам о њима као теми њихове особености. Владимир Секулић има иза себе више изложби у земљи и свету.

„ТРКА МИРА“ И У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Претрчали целу Европу М ПРВА САМОСТАЛНА ИЗЛОЖБА ЕНКАУСТИКЕ МАРИНЕ ПРОКИЋ

Повратак древне технике

еђународни тим „Трке мира“ прошао је и кроз Смедеревску Паланку. Том приликом, на Градском тргу одржан је краћи програм уз учешће такмичара из Атлетског клуба „Јасеница“. Иначе, „Трка мира“ се ове године одвија на свим континентима, повезујући људе, градове и народе у више од сто земаља света.

У Дому „Абрашевића“ изложила 68 слика

А

зањка Марина Прокић приредила је прву самосталну изложбу енкаустике у Дому Културно-уметничког друштва „Абрашевић“ у Смедеревској Паланци. Изложила је 68 радова насталих древном техником сликања. Ликовној публици представио ју је професор Паланачке гимназије Александар Саша Јелић. Овој изложби претходило је дуго, упорно и свеобухватно упознавање Марине Прокић са енкаустиком. Судећи по њеним остварењима, може се рећи да је овладала старом, античком техником, која је настала у Египту. У минулом времену, појавом темпере, била је скоро замрла да би у прошлом веку постала уметнички правац.

-Египат и његова култура за мене су веома фасцинантни - вели Марина Прокић. Отуда и моје опредељење за ову сликарску технику која пружа неслућене могућности изражавања. Пре него што сам почела да сликам, „наоружала“ сам се знањем, што ми је омогућило да урадим 68 слика, колико сам изложила у „Абрашевићу“. Оне су боја душе, јер је и енкаустика боја душе. Овом техником могу да се раде апстракције, распевани пејсажи, лепи портрети, чак и разгледнице. Марина Прокић наглашава да је енкаустика у њој пробудила велико интересо-

вање за сликање, „згодна“ је за бежање од стварности, а пружа и лепе могућности уметничког изражавања. Баш због толике ширине, одлучила је да своја сликарска интересовања усмерава и надаље у том правцу. На просторима некадашње државе Југославије, енкаустика је тек у повоју. Према Марининим сазнањима, том техником стварају две Хрватице, које је упознала преко друштвених мрежа. Оне чак имају и креативне радионице. Марина о томе још не размишља. Превасходна жеља јој је да усавршава ову технику сликања.

-Моја жеља је да што више људи упозна енкаустику – наглашава Марина Прокић.

– Добро би било да се ова стара техника шири. Енкаустиком много тога може да се изрази и каже. Она оставља леп утисак на људе. У средини у којој живим и радим још се нико њоме не бави. Моја ћерка, студент опште књижевности у Београду, бави се сликарством, али не и овом техником. Изложба енкаустике је изазвала велико интересовање. Кроз галеријски простор „Абрашевића“ прошли су, пре свега, многи ђаци-основци, али и гимназијалци. Марина Прокић је успела да их уведе у свој ликовни свет.

Трчи се са „Бакљом мира“ за читав свет, за мир, добру вољу, разумевање и љубав. Европску деоницу трчао је интернационални тим који је кренуо 21. фебруара из Лисабона и на свом путу до завршнице 8. октобра у Београду, тим је претрчао 24.000 километара кроз 47 земаља Европе.

Д. Јанојлић

СЕЋАЊA 23. октобра 2014. навршава се 15 тужних година…

Последњи поздрав пријатељу

РАДОСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ РАЛЕ 1940-1999.

ЖИВОТИ ЖИКИ МИЛИЋУ

…Ако је смрт јача од живота, није од љубави и бола који носимо за тобом… Са захвалношћу, љубављу и тугом чувамо успомену на тебе… Твоји најмилији

Васко, Ива, Пера и Јанојло

Цeнa oбjaвљивaњa сећања/читуљa у „Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe 1.500 динaрa, • 1/4 стрaнe 3.000 динaрa, • 1/2 стрaнe 6.000 динaрa, • 1/1 стрaнe 11.000 динaрa.

23

ЗАБАВА

Л

огично је да сиротиња плаћа порез. На плаћају тајкуни бадава политичаре!

К

ад год смо били у кризи она се извукла!

Н

екада је већина села у Србији имала домове омладине. Сада већина – нема омладину!

У

Скупштини Србије увек је било сељака. Господа је то место избегавала.

Косибаша

У

Видим на стотине људи дневно који су сасвим одустали. На све стране видим оне који не жуде ни за чим, осим храном, кровом, и одећом, усресређени само на то, без снова. Они не осећају ужас што не воле или што нису вољени.

излет. На спрату полицајци, а доле новинари. За време вожње, новинари су певали и веселили се, а полицајци се нису ни чули. Пошаљу новинари једног колегу да види шта се дешава. Упита новинар полицајце: - Зашто се и ви не веселите и не певате? А један одговори: - Лако је вама, ви имате шофера... Тарифа Родитељ Испред породилишта довикују се Лала и Соса...

- Је ли, Сосо, Је л’ мушко?

- Јесте, Лало!

- А на кога личи?

- Та шта вреди да ти говорим кад не познајеш човека - одговори Соса. Шофер Аутобусом на спрат возили се полицајци и новинари на

24

- Докторе - жали се Лала психијатру - дошао сам због моје Сосе. Замислите, тражи ми по хиљаду динара сваки пут кад имамо однос. Мени, мужу!? Зар то није ненормално? Доктор се почеша по глави и рече: - Заиста није нормално... Од мене увек тражи по 50 евра!

откосу алавости, за благоутробије, „високи гост“, чуј, високи, а уопште није био висок, долази, са посејаном намером, да обиђе повелико село и Земљорадничку задругу на далеком гласу. Једнообразна партијска култура је тако, не тулећим пламом, налагала. С времена на време. Да се, е, сиђе међ’ народ, што да не, да се поједе какво јагњешце младо и мило, па, онда, пази сад, да се добро залије, по нашки, рујним вином из кондира. К’о, прибогу, онај бркајлија, друмовник Марко, што ораше џаде уздуж. Данас би се, вала, нарадио и у ширину друма, там’- овам’, посебице код Старог храста, јер се око те дрвене знаменитости, може бити, затекла каква орта. Да фамилијарно изгази орање. Било би то, још како, сликовито напредовање изданка у сој прошлости. Али, сине, котрљави круг историје врља унапред. Сам’ тако и никако друкше. Нема Србина да то уназади, а штета. Кад би неки, наше горе липов лист, у обећаној земљи, примерице, изуметнуо, тај, елем, уназадак точкашки, где би нам био почетак? Вероватно на крају свих крајева. Уф, синко, светла будућност, илити, јооој, прекоредна у Европској Утопији. Без ореола. Од плаво- белог звездарја.

-Стукни се, тато, у фабулу радње. Куд си навро?

-Добро-де! Елем, косидба је била најтежи посао за мушкадију. Косце је позивао домаћин лично. Они су долазили, без поговора, са алатом: коса, клепац, бабица, водијер, брус и квасилица. Кад се окупе изаберу Косибашу. Он је увек најбржи и са најширим откосом. И најнижим. Косе су се клепале два пута дневно. Ручак су пртиле снаше. У шареницу замотају цицвару и печено месо, па удри у мљац. Мушки! Да се поврати снага. Воду су у врговима доносиле искључиво девојке. До заласка. Кад се заврши радни дан, а Косибаша то објави, одлазило се код домаћина, у домазлук, да се напевају и провеселе уз винске приче. Тако су и засечени месец са звезданим пратиљама дочекивали. Свечарски! Обичајник леп, да не мож’ бити лепши. Јец’, ал’, удворе зубате политике стари добри обичај, од памтивека српа, без чекића, убацише преко ноћи у сопствену праксу. И, сад, да се стукнем на откос с почетка. „Високи гост“, Косибаша, видео све шта има де се види, а имало је, јер је Земљорадничка задруга била на врху задругарства. Није,

Мене није потребно измишљати. Само да проверим да ли сам жив? друже, лабаво. Добро, и другарице. За то време, а обично је неко време. И шта- сад? Науморила се свита. Од ходања по зеленим ловорикама самоуправљања пољопривредом. Сазрело је да се седне у асталску заседу из древне епске историје друмовника Марка. На коцкастим столњацима од ‘тице млеко. Углавном из овчарника. Музичка капела, у ћошку, са предводником Леком, чувеним хармоникашем, забавља Косибашу и остале косце. По рангу и положају. Мелодије се развлаче из ме’ова мајстора дугметаре. Винска Шумадија,

углас, прославља Мију Крњевца и његову шљиву ранку. Просторија се од дуванског дима надула к’о балон. Ој да полети. Са посадом. Соколу у гнездо. Ознојени оптимизам се косачки разбашкарио док се, уз арију, закотрљавале нашке реченице. „Игра коло и у колу Ружа, преко кола јабуку ми пружа…“. Наречена јабука измрси високу зврцаву жељу. Какав домаћински пропуст. Косибаша није обишао јабукар, а волео би. Диже се ту, трчи, мисли, кажи, земљораднички урнебес. Дотераше стари црни мерцедес, у којем се возио директор Задруге, отворише огроман гепек, патосаше га комадима меког свиленог душека и ајд. Правац јабукар. Вози... У средини седи Косибаша, са једне стране Лека хармоникаш, а са друге голобради свирач, дугметарац. Ноге им, од колена, висе у чангрљавом љушкању. Стиже заповест: „Свирајте ми само песме, о Ради“. Жена му се друкчије зове. Није требало два пута да им се каже, нарочито кад је заденуо које шта, од ‘артије, међ’ ме’ове. „Ај’ д’ идемо Радо...“, „Спремај коња Радо, да бегамо...“, „Радо, кћери Радо, ко на прозор лупа...“. Средњак упита младог хармоникаша: -Момче, одакле си?

-Ја? Из Голобока.

-Баш из Голобока?

-Да. Баш!

-Да не познајеш, можда, неког Кузмана. Он је из тог села, старији је човек. Интересује ме да ли је жив? Грашке страха кренуле у цурак. Са чела. Што ли пита? - Како не би знао, па то ми је, знате, деда. Жив је.

-Много да ми га поздравиш и кажи му да ћу из Београда да га дарујем. Он је моју жену крио, у рату, на његовом имању. Ред је да се одужим, јер је преживела. Није се забавило, возач директора задруге донесе београдски упаковано фабричко одело. Ееј! Кузман је дар примио учтиво и одложио га у шифоњер. Никад није хтео да га обуче. Чак ни кад су га сахрањивали. Сукнени живот је чудо.

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

064/ 616-89-34 (Преда) * * * 065/ 614-03-80 (Миша) Првог српског устанка 12 Смедеревска Паланка

НАШ ГОСТ ЈОВАН ЈОВЕ МРАТИНКОВИЋ, ФУДБАЛЕР КОЈИ ЈЕ ИГРАО НА ЧЕТИРИ КОНТИНЕНТА

Поносан на оца ратника и српско порекло Бранио боје 104 клуба или селекције у Европи, Америци, Аустралији и Африци У редакцији Паланачких. Јован Јове Мратинковић

Н

а Крстовдан, видно расположен, у нашу Редакцију ушао је елегантан господин окићен разним одличјима.

- Ово је Јован Јове Мратинковић, син нашег Азањца, старог ратника представио нам га је Жарко Талијан. Рукујемо се срдачно.

- Његов отац Милутин имао је само 13 година и четири месеца кад се 19. фебруара 1913. добровољно прикључио борцима другог ескадрона четвртог коњичког пука – додаје Жарко Талијан. Гост Јован Јове Мратинковић показује очеву слику.

-Ово на мени су његова ратна одликовања - каже с поносом . Жарко Талијан наставља причу о ратнику Милутину Мратинковићу: - У рату се истицао невероватном храброшћу. Као водник у четвртој чети првог батаљона сам је заробио четири бугарска митраљеза, по једног капетана и поручника и 75 бугарских војника. У борбама је 14 пута рањаван, али никад није био заробљен… Јован прецизно попуњава ратни мозаик свог оца: -Носилац је највиших одликовања. Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима лично га је одликовао краљ Александар Карађорђевић.

- Указ је носио број 35600, а издат је 2. јануара 1918. године - прецизира Жарко Талијан. Јован Јове Мратинковић ређа остала одличја свог оца: - Носилац је златне и сребрне медаље за храброст Милош Обилић, Албанске споменице, Албанске споменице Другог балканског рата, сребрног Грчког крста… Фотографишемо госта у нашој редакцији, а потом крећемо на освежење у „Паб“. У Главној улици ври. Река народа се пробија између препуних башти кафића. Са „бувљака“ чује се вашарска музика. Јован Јове Мратинковић као да је изненађен призором. У Србији сви говоре о кризи, а кафићи пуни… Не коментарише актуелну збиљу. Док конобар прима поруџбину, Жарко Талијан као да се боји да ће заборави нешто важно, жури да саопшти још који податак из жи-

вописа Милутина Мратинковића. Тако сазнајемо да је, по завршетку Првог светског рата, био активни наредник у трећој чети другог батаљона 18. пешадијског пука „Сувоборски“ у Битољу.

- Ту сам се и ја родио 1932. године - износи Јован Јове Мратинковић. Моји родитељи, Милутин и Фанија,

Освајао трофеје. Јован Мратинковић

имали су десеторо деце. Пред Други светски рат доселили смо се у Крагујевац, а за време окупације неко време живели смо у Коларима… Жарко Талијан, који је ратника Мратинковића и његове упознао кроз архивску грађу, радећи на књизи „Мирис тамјана - Азањци у ратовима од 1912-18.“ открива и ово: - Последње пребивалиште Милутина Мратинковића било је на новобеоградској адреси (Џона Кенедија 17), где је умро 19. маја 1980. године, а сахрањен је у Крагујевцу уз све војне почасти… После освежења крећемо до Народног музеја с намером да гост види изложене погаче и упозна Азањке које су их умесиле. Успут се непланирано зауставља, здрави са свима, женама љуби руке… Код поште нас сустиже Васко Вукадиновић, некадашњи фудбалер „Младости“. Колеги „по фудбалу“ показује књигу о паланачком спорту, а потом му поклања примерак „Баука с Кисељака“, спортског листа из 1943. Јован Јове Мратинковић не може да поверује да је неко „на брдовитом Балкану“ сачувао новине из ратних година и још да му их великодушно поклања. Жарко Талијан га представља

Азањцима. Јован Јове знатижељно посматра погаче.

- Ја бих да купим неку - бира очима и интересује се за цену. Објашњавају да погаче нису за продају, али Јован Јове је упоран, инсистира да купи. На крају му поклањају једну. Збуњен је, оволика пажња, па још у једном дану, не бива често. Емоције раде и те-

За ручком бележимо: Играо је фудбал за 104 клуба или селекције на четири континента. Живи у Бризбејну, у Аустралији. Имао је само 33 године кад је обукао дрес Југословенског уједињеног фудбалског тима у Мелбурну. Следе клубови: „Триестини“, „Полонија“, „Слован“, „Олимпикс“, „Херкулес“… Играо је и са светском фудбалском

У друштву Пелеа. Јован Мратинковић

У кући славних у Аустралији

шко их контролише - час се смеје, час плаче. Стичемо утисак да се у себи пита: ко је све ово режирао, Жарко Талијан и његови пријатељи, или Онај горе? Радознало разгледа штанд Завичајног удружења „Главаш“, затим прилази штанду Влашкодолаца. Не зна у шта пре да погледа. Приближава му се хармоникаш и почиње да пева: „Јоване, Јово, једини сине“, а потом „Одакле си селе“. И све као да је наручено. Крећемо у „Пролеће“ на ручак. У торбу ставља гомилу фотографија.

- Леп је ово град - износи лични утисак.

легендом Пелеом. Последњу утакмицу је одиграо 1978. Тренирао је више клубова. У „кући славних“ аустралијског фудбала налази се и плоча с његовим именом. У Азањи, родном месту оца Милутина, још није био.

- Дошао бих на недељу дана, нађи ми смештај, плаћам шта кошта - задужује Жарка Талијана. Касно после подне испраћамо га за Крагујевац.

- Видимо се у Азањи - обећава на растанку. Драгољуб Јанојлић

25

ТУРИСТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ

Имамо а не користимо Зашто ми не покушамо да Европу доведемо да упозна једну другачију Србију, тачније праву Србију без маске?

О

но што је свима, па и врапцима на грани јасно, то је да се Србија налази у тешкој економској ситуацији и да је дефинитивно потребно предузети одређене мере да се из ње изађе. Оно што никоме од грађана није јасно, је зашто се нешто конкретно не уради по том питању. Са становишта туристичког водича, морам се запитати да ли можемо урадити нешто по питању туризма у Србији? Колико је, заправо, развијен туризам у Србији? Очигледно недовољно, али да видимо шта каже статистика. Према статистичким подацима, туристички промет Републике Србије 2013. је био пет одсто већи у односу на 2012. годину. У нашој земљи боравило је 921.768 иностраних туриста, од којих је Београд посетило 523.493. Следе Нови Сад, бањска места, планине и остала туристичка места. Нажалост, Смедеревску Паланку можемо сврстати једино у категорију осталих места, а када погледамо да је број иностраних посетилаца у њима био 29.345, схватамо да је број оних који су посетили Паланку поражавајући, тачније питање је да ли је уопште било регистрованих посета. Због чега странцима нудимо стално једну нашминкану и углађену верзију Србије, сјајну престоницу која треба да докаже да је наша земља вредна Европе? Сама Европа је пуна престоница које засењују својим сјајем, тако да за људе који су путовали, Београд не представља никакав новитет, већ само још један град у низу. Зашто ми не покушамо да Европу доведемо да упозна једну другачију Србију, тачније праву Србију без маске? Да ли се ми то стидимо своје домовине?

26

Зашто не понудимо наша села, мање познате планине, језера, римске градове, Шумадију, па на крају зашто да не понудимо и Смедеревску Паланку? Стратегија развоја туризма Србије, као стратешке предности за постизање конкурентности у туризму

попут првомајског уранка, моторијаде или изложбе паса. Лековитост воде овог извора откривена је за време Римљана, који су први користили њена дејства за лечење својих ратника, а први писмени доказ потиче из пера турског писца Елвије Челебије који је о њему писао давне 1719.

наводи, између осталог, велики потенцијал подземних и надземних вода, термалних извора, бања, очуване шумске комплексе, рурална подручја која пружају могућност развоја једног новог вида туризма, затим богато архитектонско наслеђе, посебно манастире, као и прегршт манифестација и фестивала... Смедеревска Паланка поседује све те предности, али нажалост нема развијен туризам. Да кренемо редом... У Паланци се налази извор природне минералне воде, за коју се верује да поседује лековита дејства, као и бања Паланачки Кисељак у којој се лече различите врсте обољења. Извор, који носи назив познатог академика и хемичара Марка Т. Лека, изграђен је 1934. године, а налази се у уређеном парку, у чијем саставу су такође и објекат за рехабилитацију и физикалну медицину, као и хотел Кисељак. Парк је испуњен зеленилом, клупама, ограђеним простором за дечију игру и као такав често је домаћин различитим манифестацијама

Кнез Милош Обреновић се изузетно залагао за спровођење анализа ове воде, тако да су 1836. године у Бечу доказана њена лековита дејства. Вода са извора се фабрички флашира и доступна је широм Србије под називом „Карађорђе“. Поред Паланачког Кисељака, велики потенцијали су и језера Кудреч 1 и 2. Кудреч 1 се налази на свега два километра од града, и представља прави рај за опуштање и уживање у природи. Изоловано је од градске вреве, окружено шумом, уређено за купаче... На једној страни језера налази се Хотел „Језеро“, док су на другој мањи угоститељски објекти, који нуде широки спектар укусних јела по веома повољним

ценама. Језеро је богато различитим врстама рибе, попут штуке, сома, смуђа, тостолобика..., тако да пружа могућност за развој спортског риболова и риболовног туризма. Језеро Кудреч 2 налази се мало даље, али нажалост још увек није потпуно уређено. Такође, треба споменути и шуму „Микуљу“, која се налази у близини града. Овај комплекс од 130 хектара је заправо највећи уређени шумски комплекс. Налази се на узвишењу надморске висине од око 200 м, тако да се одликује веома чистим ваздухом. Парк и пешачке стазе пружају могућност бављења рекреативним туризмом. Затим, у непосредној

смештај гостију, башта, виногради, шуме... Мошти деспота Стефана се и даље налазе у Копорину. И за крај фестивали... Паланка их заиста има доста од којих је највећи Крстовдански вашар. Ту су затим и Дани Станоја Главаша, Јасеничко прело, Дани Азањске погаче, Водичко прело, Видовдан, Дани Милоја Ђака, Дани комбајнера... Дакле природних потенцијала дефинитивно има, а има и смештајних јединица. Коначиште „Као код куће“ нуди смештај у 15 смештајних јединица. У његовом склопу је и ресторан са летњом баштом. Објекат је изузетно уређен и одржаван, башта је пуна цвећа, особље је пријатно и љубазно, тако да је гостима растанак са коначиштем увек тежак, јер се у њему заиста осећају као код куће. Поред овог, постоји још неколико објеката за смештај: већ поменуто „Језеро“, собе „Несам“, конак „Колиба Ђорђевић“... Можемо закључити да Паланка има потенцијала за развој туризма… Али потенцијал је једно, а производ нешто сасвим друго.

близини Паланке, на 10 километара од центра града, налази се и манастир Копорин. То је задужбина деспота Стефана Лазаревића, који је недалеко од њега, подигао и извор воде, за коју се такође верује да је лековита. Манастирски комплекс чине црква Светог Стефана, простор за продају свећа, конаци за

Покушајмо да од тог потенцијала направимо адекватан туристички производ и на тај начин представимо једну нову слику Србије, а истовремено унесемо мало девизног прилива и у мање општине, не би ли на тај начин изашли из кризе у којој се налазимо већ дуже време. Кристина Филиповић

Можда не желите да нас СЛУШАТЕ, али нас бар ГЛЕДАЈТЕ!

ПАЛАНАЧКА ТЕЛЕВИЗИЈА

Нови сервис Паланачких новина. www.palanacke.com или www.blog.palanacke.com