Palanačke br 176-177

СВАКОГ 1. И 15. У МЕСЕЦУ БРОЈ 176-177 ГОДИНА VIII 15. НОВЕМБАР 2014. ЦЕНА 50 ДИНАРА

Помоћ Данског савета за избеглице поплављенима у Паланци

Почела изградња прве монтажне куће Страна 9

Дванаести фестивал Нових театарских форми

Позоришна катарза

Стране 18 и 19

Одлични резултати Оријентиринг клуба „Јасеница“ у овој години

Освојили преко сто медаља Страна 24

Управни одбор болнице сменио др Горана Богдановића

Предложен др Милан Бркић Стране 6 и 7

борбе? Но, хајде да покушамо да ову ситуацију разјаснимо овако: -Да ли је тачно да локална самоуправа дугује огромне паре за утрошену електричну енергију?

-Тачно је!

-Да ли је тај дуг настајао петнаестак година?

-Јесте!

-Да ли струја треба да се плаћа?

-Наравно!

-А да ли је требала да се плаћа и пре петнаест, десет, девет или осам година?

-Свакако!

-Да није мало провидно што се град држи у мраку и захтева се наплата дуга баш сада, када у Смедеревској Паланци влада једна коалиција а у

Напредни мрак

Д

а директор паланачке „Електромораве“ није диван човек и пријатељ кога познајем од његовог доласка у Паланку пре око 40 година, био бих сигуран да у тој фотељи седи неки психопата. Али, изгледа да се психопате налазе на челним позицијама електродистрибуција у Смедереву и Крагујевцу, које су надређене нашој „Електроморави“. Како другачије објаснити мрак у коме се месецима држе грађани Смедеревске Паланке? Да ли Паланчанима треба сваке ноћи да буду угрожени животи зато што Српска напредна странка, која руководи овим Јавним предузећем, није победила на локалним изборима у Паланци, па би пречицом, преко леђа грађана, да се домогне власти? Да ли нечије дете, које се враћа из школе, едукативних часова или тренинга, треба да страда да би неки политичар-директор схватио шта ради? Ко је аутор те болесне политике? Да ли државна власт зна за ово и да ли подржава такав вид политичке

Хитто фо

Јасно је какав третман у врху Српске напредне странке има паланачки огранак, када им редовно шаљу старатеље са стране. Са каквим, онда, аргументима и кадровским потенцијалима паланачки Напредњаци мисле да су способни да врше власт? држави друга?

-Провидно је, заправо, јасно као дан!

-Да ли грађани треба да буду кажњени зато што овдашњи Напредњаци не могу легално да завладају па покушавају на силу?

-Наравно да не треба!

-На крају, да ли је паланачка власт, како смо чули од надлежних, прихватила и потписала плаћање дуга за струју кроз репрограм, а неко у Смедереву или Крагујевцу је забранио ту могућност?

-Јесте!

-Па да ли је тај неко нормалан?

-Чини се да није! Елем, пошто нисам „пао са Марса“ па паланачке друштвено политичке

И по киши кафица стиже…

Хитто фо

прилике, по природи посла, познајем прилично добро, уопште ме не чуди понашање ове политичке групације о којој сам још пре неколико година написао да се састоји од „вишка“ из свих осталих странака. Нисам то написао да бих некога увредио, већ зато што је то, једноставно, истина. Поткрепио сам то чак и политичким биографијама неколицине, из којих се видело њихово врхунско прелетачко мајсторство, али тек после максималног „цеђења“ партије из које су одлазили (наравно да има и појединаца за које ово не важи и ту чињеницу морам да истакнем). Ништа се у паланачком огранку Српске напредне странке, у последње време није променило на боље. Налазе се у стању скоро редовне распуштености. Зато су и добили повереника из Београда. Повереник је у међувремену постао и народни посланик па представља Паланчане у Скупштини Републике Србије. Пре њега паланачке Напредњаке предводио је неки Панчевац, који је током њиховог двомесечног учешћа у локалној власти овде примао велику плату. Јасно је какав третман у врху Српске напредне странке има паланачки огранак, када им редовно шаљу старатеље са стране. Са каквим, онда, аргументима и кадровским потенцијалима паланачки Напредњаци мисле да су способни да врше власт? Како да владају општином од преко 50 хиљада становника, када не могу да контролишу и уреде ни сопствене редове? Када би живот био цртани филм, а ми грађани само неутрални посматрачи, предложио бих да им се препусти власт, па да без последица одгледамо ту епизоду. Али живот није Патак Дача, и шира стварност је много трагичнија од приче коју сам, резигниран оваквим примерима злобе и себичлука, морао да вам пренесем. Моје последње питање гласи: ко је овде луд?

Овако настају „Паланачке“

(снимио Драгољуб Јанојлић)

3

АКТУЕЛНО

ИЗБОРНА КОНФЕРЕНЦИЈА ОПШТИНСКОГ ОДБОРА СОЦИЈАЛИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ

Петар Јелић поново председник Новоизабрани председник одмах је одржао и прву седницу Општинског одбора на којој је Славољуб Ђурић изабран на место секретара Извршног одбора

У

Великој сали Скупштине општине одржана је 9. Изборна конференција паланачког огранка Социјалистичке партије Србије. Од гостију из врха странке овој Конференцији присуствовали су Дејан

Бацковић члан председништва, чланови Главног одбора и председник и секретар ОО СПС Велика Плана Душан Јањићијевић и Жељко Рајић. Након интонирања државне химне присутнима се обратио председник ОО СПС-а, Петар Јелић, а потом је минутом ћутања одата пошта преминулим члановима Социјалистичке партије Србије у Смедеревској Паланци. У даљем току Конференције изабрано је Радно председништво, са Славољубом Ђурићем на челу, изабране су Верификациона, Кандидациона и Изборна комисија.

Након тога председник ОО СПС-а Петар Јелић је поднео извештај о раду који су делегати једногласно усвојили, да би у наставку седнице свих 158 присутних делегата приступило гласању. Једини кандидат за председника Општинског одбора Социјалистичке партије Србије у Смедеревској Паланци био је Петар Јелић који је поново једногласно изабран на ту функцију. Новоизабрани председник одмах је одржао и прву седницу Општинског одбора на којој је Славољуб Ђурић изабран на место секретара Извршног одбора.

САОПШТЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ

Хакован фејсбук профил „Паланачких“ У области информисања чим некоме сметаш - значи да си утицајан

Ф

ејсбук профил „Паланачких“ хакован је 20. октобра и избрисан са мреже. Вест о овом догађају одјекнула је у јавности, па се редакцији јавио велики број читалаца који нас прате преко ове друштвене мреже. Овим путем редакција захваљује на вашој бризи и интересовању! За случај, који смо пријавили Удружењу новинара Србије и Локал пресу, заинтересовале су се и, такозване, велике новине, па је вест објавио „Блиц“ што је прави гест солидарности и колегијалности. Сутрадан је у Јутарњем програму РТС-а објављено да је у исто време хаковано неколико медија у Србији. Мотив? Јасан као дан!!! Извођачи радова? Минорни послушници. У области информисања чим некоме сметаш - значи да си утицајан. Значи да си важан на друштвено политичкој мапи простора који покриваш. Сигурно нас са мреже није обрисала „љута певаљка“. Једноставно, таквим темама се не бавимо. Ово што радимо, озбиљно и одговор-

4

но, зове се записивање истине, уз аргументовани критички поглед на шири простор. То је тај тежи пут којим неки не могу…, а многи неће! Једно је сигурно: због такве уређивачке политике „не прети“ нам материјално богаћење. А и шта би са тим – у овим годинама? Зато овај догађај доживљавамо као признање редакцији и читаоцима. (Прим.ред.: од пре извесног времена читаоци могу поново да нас прате и на Фејсбук-страници под називом „Паланачке новине“. Потребно је да лајкујете страницу да би вам стизали прилози са нашег сајта www.palanacke. com. На жалост фејсбук-профил са неколико хиљада пријатеља нисмо успели у потпуности да спасемо.)

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ ПРЕДСЕДНИКА ОПШТИНЕ СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА

Три круга плаћеног одсуства за запослене у локалној самоуправи - Напомињем да је оно што је најбитније за овај план привремене рационализације у јавном сектору у Смедеревској Паланци - да нико неће остати без посла, и то је суштина ове одлуке – рекао је Радослав Милојичић Кена

Д

оношење плана привремене рационализације броја запослених, због привременог смањења обима посла у Општинској управи Општине Смедеревска Паланка – била је главна тачка дневног реда 63. седнице Општинског већа. Отварајући расправу, председник Општине, Радослав Милојичић Кена је објаснио да се ова мера предузима како би сви запослени у Општинској управи, предузећима и у установама чији се рад финансира из општинског буџета, остали на својим радним местима, јер је једина алтернатива овој мери - рационали-

зација броја запослених. Према плану, одређени број запослених ће, у неколико месечних циклуса, бити на плаћеном одсуству, у трајању до 30 дана. По завршеној седници, председник Општине Радослав Милојичић Кена је, коментаришући поменути план рационализације,новинарима дао следећу изјаву: - Видимо да је држава донела одлуку о смањењу плата и пензија. Држава мора да покрије дефицит који је направила Јоргованка Табаковић, први пут у историји постојања Народне банке Србије.

Маестрално, јер се задужила 44 милијарде динара. То је први пут од када постоји Народна банка Србије да је та институција у таквом дефициту, а да у току једног дана запосли око стотину нових радника. И сада, наравно, то иде по џепу народа. Ми не желимо да ико остане без посла, тако да нико не треба да се плаши да ће без посла остати. Ићи ћемо у три круга, тако да ће свако отићи по један месец на плаћено одсуство, и у том периоду ће примати по 60 процената своје зараде. То је једини начин да у овим тешким временима уштедимо. Не желимо никога да оставимо без посла. Са друге стране, видим да је Влада донела одлуку да људи који примају социјалну помоћ морају да раде за ту социјалну помоћ. Не знам да ли су упућени да је преко 70 процената људи који примају социјалну помоћ радно неспособно, тако да не знам како ће натерати те људе да раде. То је катастрофална одлука, која не постоји нигде у Европи. Али, то је један у низу катастрофалних потеза Српске напредне странке. Заиста не знам како ће грађани живети са умањеним платама и пензијама, када су и до сада једва састављали крај са крајем. Ово је још један непобитан доказ да је ово најнеспособнија Влада у историји Републике Србије. Ми ћемо се трудити да ником не дамо отказ, као што смо безброј пута поновили. Нисмо као други, који су пред изборе говорили да неће смањивати пензије и плате, а само неколико месеци после избора баш то раде, већ ћемо овим пла-

ном привремене рационализације броја запослених у локалној самоуправи, предузећима и установама, одређени број људи послати на по месец дана на плаћено одсуство - изјавио је Милојичић, и наставио: - Свуда је тешка ситуација, не само у Смедеревској Паланци, него у целој држави. Морам да истакнем податак да је ово најцентрализованија Влада у историји Србије - јер, ако ви радите у локалној самоуправи и имате плату, рецимо, 50.000 динара, па вам плата буде смањена за пет хиљада динара, тај новац не остаје локалној самоуправи, него иде на рачун Владе Републике Србије. У јавним предузећима, где радници добијају плате из сопствених прихода, и установама, које примају плате из буџета општине – од плате, рецимо, у висини од 30 хиљада динара, три хиљаде, колико се плата смањује, неће остати Смедеревској Паланци, већ ће ићи Влади Републике Србије. То је још један зулум. То нису средства која ће бити уложена у инфраструктуру, то нису средства која ће остајати нама, а морам да подсетим да су већ, смањењем пореза на зараде, само нашој локалној самоуправи скинули између осам и 10 милиона динара месечно. Ако знамо да има 170 локалних самоуправа, видите колика је то цифра. А то је ова неспособна Влада узела од грађана Србије. Напомињем да је оно што је најбитније за овај план привремене рационализације у јавном сектору у Смедеревској Паланци - да нико неће остати без посла, и то је суштина ове

одлуке. Боље је да свако по мало поднесе терет, него да пошаљете 20 или 30 људи кући, људи који имају кредите, који немају друга примања. Ми заиста не желимо да се бавимо том политиком. Видимо да ова Влада нема социјалну политику, а свака претходна Влада је имала социјални карактер - рекао је Милојичић. На питање новинара како ће се поменути план рационализације спроводити у пракси, председник Општине је одговорио: - Директори јавних предузећа и установа и на-

челник Општинске управе ће саставити списак, пре свега оних људи који у овом тренутку нису најнеопходнији, како би јавно предузеће или установа и Управа функционисали - нагласио је Милојичић. А затим ће у другом кругу неки други људи отићи на одсуство, и тако даље. Постоје и породице у којима по два члана примају плату из буџета општине, тако да неће обоје ићи на плаћено одсуство. Постављено је и питање колико радника ће ићи на плаћено одсуство, а председник Општине је одговорио да ће у првом кругу на плаћено одсуство бити упућено око 100 радника у новембру и исто толико у децембру, од укупно 700 радника који раде у Управи, јавним предузећима и установама.

- Очекујем да од марта месеца Смедеревска Паланка буде најликвиднија општина у Србији. Ова неспособна Влада нема никакве солидарности према нама, и буквално отимају све, не само оно што њима припада. Ипак, ми ћемо све дугове исплатити. Исплатили смо преко 40 милиона динара за електричну енергију. И даље нам не дозвољавају репрограм. То је политичка одлука, али,

Боже мој, та одлука није страшна ако видимо да су угасили емисију Оље Бећковић, која постоји више од две деценије, када су угасили „Сарапин проблем“, „Ментално разгибавање“, а ево сада ће угасити и цео Б-92, како чујем - рекао је Милојичић и додао: - Грађани имају и другу солуцију. Да се задуже. Сваки грађанин може да оде у банку, да узме кредит, две, три или пет хиљада евра. Не мора нико да се задужи 22 милиона, колико се задужио брат Александра Вучића, може да се задужи само две-три хиљаде евра, да преживи. И када полиција дође да му наплати, да каже – „па то није моја лична карта“, мени је неко украо идентитет. Овакво вређање интелигенције никада није постојало. Свако ко је ишао у банку зна да за 500 евра морате да потпишете брдо папира, брдо исправа. Али, када премијеров брат може да се задужи 22 милиона, и да не плати, можемо и ми да се задужимо по хиљаду евра, или две, и да кажемо да нам је неко украо идентитет. Ми морамо нашег великог вођу Ким-Џонг-Вучића да поштујемо - изјавио је председник Милојичић.

63. седница Општинског већа 63. седница Општинског већа започела је минутом ћутања, због трагичне смрти члана овог тела, Бранислава Лазића. У радном делу седници најпре је расправљано о доношењу плана привремене рационализације броја запослених, због привремено смањеног обима посла, у Општинској управи, јавним предузећима и установама у Смедеревској Паланци. Чланови Општинског већа су усвојили план према коме ће у

новембру и децембру око стотину радника бити на једномесечном плаћеном одсуству, за време кога ће примати најмање 60 процената просечне зараде остварене током протеклих шест месеци. Исплаћена зарада не може бити мања од минималне зараде у Републици Србији. На овој седници усвојен је и предлог о установљењу службености прелаза оптичког кабла на релацији КЦ Смедеревска Паланка – КЦ Мала Плана.

5

УПРАВНИ ОДБОР БОЛНИЦЕ СМЕНИО ДР ГОРАНА БОГДАНОВИЋА

Предложен др Милан Бркић - У последње време, неке ствари које су се догађале у ОБ „Стефан Високи“, односно начин рада в.д директора, показале су да полако долази до урушавања ове установе – истакао је председник УО Петар Јелић Чека се одлука министра. ОБ „Стефан Високи“

У

правни одбор Опште болнице „Стефан Високи“, на предлог Надзорног одбора ове установе, донео је одлуку о разрешењу вр-

шиоца дужности директора ове здравствене установе др Горана Богдановића и такав предлог упутио Министарству здравља.

Председник Управног одбора Болнице, Петар Јелић, подсетио је да се ово тело последњи пут обратило јавности када је спрове-

ден конкурс, а за директора Болнице Министарству предложен др Периша Јовановић. Министарство није одговорило на овај пре-

Конференција за медије др Богдановића

6

Вршилац дужности директора Опште болнице „Стефан Високи“, др Горан Богдановић, члан Управног одбора ове установе, Зоран Јовичић и саветник в.д директора, Жељко Бабић, одржали су конференцију за штампу, на којој су, најпре, презентовани резултати рада управе Болнице, откако је 29. јула др Богдановић, одлуком Министарства здравља, постављен да обавља функцију руководиоца, до расписивања конкурса за избор директора. На почетку конференције Богдановић је демантовао да се ради на затварању неких одељења у паланачкој Болници: - Никакво затварање Болнице, никакво затварање одељења, и ништа што би могло да наруши бригу за здравље грађанства у општинама Велика Плана и Смедеревска Паланка, не долази у обзир – рекао је Богдановић и своју тврдњу поткрепио писаним изјавама начелника Инфективног одељења и Гинекологије, у којима стоји да потписници изјава „нису стекли утисак“ да ће ова одељења бити угашена. Горан Богдановић је веома исцрпно известио новинаре о свом раду као и о раду стручних тела Болнице у протекла три месеца.

- У овом периоду почео је да ради Ургентни центар, који пружа адекватно збрињавање пацијената који долазе у Болницу, и омогућује већу посвећеност лекара и медицинског особља и несметани опоравак болесника на стационарном лечењу. Готово све амбуланте су измештене у приземље, па је тако спречена велика циркулација пацијената по болничкој згради, чиме је смањена контаминација стационарног дела Болнице – истакао је в.д. директора Болнице. На основу мишљења Стручног савета обезбеђен је адекватнији простор за Одељење гинекологије, а урађене су и друге промене у циљу, како је речено, ефикаснијег коришћења простора у болничкој згради. Др Богдановић је говорио и о рационализацији у коришћењу средстава Болнице, посебно када је реч о коришћењу лабораторијских и дијагностичких средстава: - Радили смо неке ствари које знамо, али и неке које толико коштају, а не зна-

мо чему служе. Тако су у невероватном броју рађене анализе које служе за праћење неких хроничних болесника (једна од њих се зове proBMP про-би-ем-пи). За тај реагенс смо ове године дали 834.480 динара, а када су лекари чули колико кошта, више никоме није пало на памет да такву анализу тражи. Ми више овако не радимо. Радимо потпуно другачије, само у стањима у којима је то неопходно - истакао је Богдановић. Он је, потом, навео још неколико случајева, према његовом и мишљењу новог

правну основу да одлучује о разрешењу в.д. директора.

- Те одлуке су погрешне како са суштинске стране, тако и када је реч о процедури. И Управни и Надзорни одбор су донели одлуку да се разреши дужности др Горан Богдановић, што је потпуно супротно Статуту Опште болнице „Стефан Високи“. И један и други орган су прекорачили границе своје надлежности – истакао је Јовичић. Објашњења у вези са пословањем Болнице, и, према његовом мишљењу,

Зоран Јовичић, др Горан Богдановић и Жељко Бабић

Стручног савета, нерационалног и нецелисходног трошења средстава, од набавке апарата који никада нису коришћени, иако су скупо плаћени, па до оних средстава за дијагностику за које лекари нису обучени, па се ова средства и не примењују.

- Редуковали смо све непотребне лабораторијске анализе на лежећим пацијентима и оним пацијентима којима по процедури коју смо установили само одређени лекари могу да дају упут. Ми заправо све анализе које смо до сада радили можемо да радимо и у будуће, али на основу сасвим јасних индикација – рекао је др Богдановић. У другом делу конференције, члан Управног одбора Болнице, Зоран Јовичић, изјавио је да Управни одбор није имао

пропустима ранијих руководстава ове установе, пружио је саветник директора Болнице, Жељко Бабић. На питање новинара из кога разлога је он, као Београђанин, ангажован да директора саветује када су у питању правни и економски послови, када у Општој болници постоје запослена лица квалификована за поменуте области, Бабић је одговорио да је у претходном периоду било много пропуста баш када се ради о правним и економским стварима, и да је то оправдало ангажовање лица са стране. На питање колико Општу болницу месечно кошта његово ангажовање, Бабић је одговорио да он месечно прима 80.000 динара, и да је то испод „тржишне цене“ за послове које обавља.

АКЦИЈА ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ ПРОТИВ СМАЊЕЊА ПЕНЗИЈА И ПЛАТА

„Ко плаћа? Ти!“ Д

Председник УO Петар Јелић

длог, па је за в.д директора именован др Горан Богдановић.

-У последње време, неке ствари које су се догађале у ОБ „Стефан Високи“, односно начин рада в.д директора показале су да полако долази до урушавања ове установе - истакао је Јелић.

- Постојале су индиције, које су долазиле из самог колектива да се раде одређене ствари које нису добре за нашу болницу. И грађани су били у контакту са Управним одбором, указујући да се иде ка укидањима појединих одељења и да прети опасност да наша Болница постане оно што нико не би желео да она постане. Надзорни одбор ОБ „Стефан Високи“ је на својим седницама у оквиру својих овлашћења вршио контролу рада установе и директора и Управног одбора. У периоду од заказивања седнице, до њеног данашњег одржавања Управни одбор је добио два, да тако кажем - налога Надзорног одбора. Најпре захтев да Управни одбор поднесе извештај о раду у ових девет месеци, а онда је уследио и предлог Надзорног одбора (којим руководи проф. др Бошко Војиновић), о разрешењу в.д директора. Тај предлог је, уз једно опширно образложење, послат Министарству здравља. Петар Јелић је објаснио да Министарство здравља треба да у року од 15 дана потврди или оповргне одлуку Управног одбора о смени др Горана Богдановића са места директора ОБ „Стефан Високи“. На питање новинара, Петар Јелић је одговорио да је Управни одбор предложио да нови в.д. директора ОБ „Стефан Високи“, до расписивања конкурса, буде др Милан Бркић, који има значајно искуствo у руковођењу Општом болницом у Смедеревској Паланци. (Прим. ур.: До закључења овог броја „Паланачких“ у ОБ „Стефан Високи“ није стигла никаква одлука Министарства здравља, односно јавност о томе није обавештена.)

емократска странка покренула је грађанску иницијативу, акцију прикупљања потписа против смањења плата и пензија. Тим поводом, чланови ДС из Смедеревске Паланке данас су у центру града организовали потписивање поменуте петиције.

- Данас смо се окупили да би прикупљањем потписа подржали грађанску иницијативу, за хитно стављање ван снаге закона за смањење плата и пензија грађана Србије - изјавила је представницима бројних средстава јавног информисања Јована Радовановић, члан Општинског одбора ДС из Смедеревске Паланке. - Сва та средства која ће бити добијана смањењем плата и пензија износе нешто испод 370 милиона евра, а, поређења ради, то је мање него што неколоко тајкуна дугује за порез нашој држави, чак мање од губитка који је Народна банка Србије направила у овој години (а госпођи Јоргованки Табаковић ће плата бити већа чак за 40.000 динара). Демократска странка има јасан став када је реч о пензијама. Мислимо да је то стечена својина пензионера, будући да се током читавог радног века за то одвајају средства, која они треба да користе када

оду у пензију. Зато смо, приликом усвајања Закона, предложили амандман, да се јасно утврди ток и начин враћања тог дуга. Нажалост, тај амандман није усвојен. Да резимирамо: држава је презадужена, одржани су парламентарни избори који су прескупи, са једним јединим циљем, да Александар Вучић постане премијер. Грађани су непотпуно информисани путем медија о правом стању ствари у нашој земљи . Држава има све веће расходе, а у хаосу у коме се налази наше друштво одлучено је да се штеди на грађанима наше земље који већ ионако тешко живе. Зато смо организовали ову акцију, да би грађани могли да искажу свој став, односно негодовање. Ова акција биће настављена у четвртак, 13. новембра, на штанду у центру града, од 15 часова, и у суботу, од 11 часова пре подне.

ШТАНД ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ СРБИЈЕ

А

ктивисти огранка Демократске странке Србије, на челу са председником Слободаном Мартиновићем, искористили су пријатно суботње пре подне, поставили пропагандни штанд у центру града и подсетили суграђане на свој политички програм. На овај начин обележили су и осму годишњицу Митровданског устава који је донет у турбулентно време борбе за Косово и Метохију, у току трајања премијерског мандата Војислава Коштунице. Из текста памфлета који су делили суграђанима, а који садржи основне правце њиховог политичког ангажмана - издвајамо:

Обележена осма годишњица Митровданског устава - Србија се налази у једном од најтежих раздобља у својој историји. Тешко је наћи област живота у којој Србија није угрожена, било да се ради о култури, образовању, пољопривреди, или о унутрашњој и спољној политици. Нашом лепом земљом ваља се беда.

- Влада Србије не зна или неће да се супротстави бруталним захтевима које јој испоручују страни амбасадори и чиновници САД и земаља Европске уније.

- Влада премијера Вучића, напротив, покушава да удовољи тим захтевима. На штету сопствених грађана, а по захтеву САД и ЕУ, односно ММФ и Светске банке,

смањују се плате и пензије, спрема се продаја Телекома и других српских стратешких ресурса, најављује нови закон којим ће се омогућити узгој и промет ГМО. Тиранија лажних обећања и неистина обликује свакодневицу.

- Зато од вас, поштовани и драги пријатељи, тражим подршку за окупљање широког националног блока појединаца, удружења и политичких странака којима је на срцу слободна Србија.

- Свој апел за подршку упућујем вам данас, на Митровдан, када смо сви заједно, сложно и слободно изгласали Устав којим се чува Србија.

ПАЛАНАЧКИ РАДИКАЛИ ПРОСЛАВЉАЛИ ПОВРАТАК ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА

„Плави караван“

П

оводом пуштања на слободу из затворског притвора у Хагу, где је боравио више од 11 година, лидера Српске радикалне странке Војислава Шешеља, Општински одбор ове странке у Смедеревској Паланци је организовао “Плави караван”, односно колону аутомобила са члановима СРС-а који су са страначким заставама прошли градским улицама. На тај начин су прославили повратак свог пред-

седника, уз наду да ће то изазвати бурне промене на политичкој сцени у Србији. Шешељ је прошле године оперисан због канцера дебелог црева, када му је одстрањено 30 центиметара овог органа. Његово здравствено стање је веома лоше јер су пре извесног времена лекари констатовали појаву метастаза на јетри.

7

Коначно решење

О

братимо пажњу на једну застрашујућу појаву: у тешким временима, када би било логично да се они који су угрожени хомогенизују не би ли се удружени лакше изборили за заједнички интерес, долази до подвајања, одсуства саосећања и презира према састрадалницима – у духу оног Брехтовог дела, Добра душа из Сечуана, које показује да у сиромаштву нема доброте и хуманитета. Сасвим је разумљиво, иако се са тим, јасно, не можемо сложити, то што власт покушава да направи поделу на добре и сумњиве – денунцирајући свакога ко није апологета актуелне владе - као нерпијатеља: тако чујемо да се иза протеста адвоката „крије неко други“, да су студенте задојили антидржавни лобији, да у позадини протеста здравствених радника стоји неки разбарушени „демократа“. Овај механизам, у коме се силе хармоније и реда које оличава државна апарат показују као једине достојне рационалног избора (насупрот силама нереда и хаоса, којима припадају сви који потезе оних на власти доводе у питање), стар је, у ствари, колико и сама власт. То се чинило још у античка времена. Данас је овакав облик одбране хегемоиније власти, додуше, већ проказан као маскирна униформа, па делује отужно и опоро. Али, то није тема нашег данашњег осврта. За разлику од овог облика ауторитарности, сред „обичног света“, како рекосмо – одомаћило се тражење излаза у дехумахнизовању неких друштвених група, којима не припадају они који упиру прстом (иако се налазе у једнаким друштвеним околностима). Тако је, на пример, из партије Саше Радуловића, ових дана пласиран предлог да се „рупа у буџету“ зачепи тако што ће по хитном по-

8

ступку бити отпуштени сви „партијски кадрови“ из друштвеног сектора. Ти, које према „хуманом“ Радуловићу треба отпустити су „неки други“, иако се ради о људима који већином, раде за бедну плату, имају породице, чију децу, такође, треба школовати и издражавти. У ствари, у духу предложеног „решења“, то уопште нису људи – што оправдава да напросто „окренемо главу“, да своју савест не оптерећујемо њиховом даљом судбином. Ко им је крив што су добили посао захваљуујући некој странци? Свеједно је да ли тај посао обављају савесно и како треба – они су „са оне стране“, и зато их треба истребити из јавног сектора, искључити из платног промета. Те штетне конзументе хране потребно је ставити „ван закона“; на њих се не односи ни овај, обездушени Закон о раду, они немају права ни на какве друштвене бенефиције; зашто да не - треба им одузети јавне исправе, здравствене књижице, а, како би били на око препознатљиви, можда би требало наредити да на надлактици носе жуту траку! Није овде реч о краткој памети једног неуспешног

до запослења, могу да друге сиромашне људе квалификују као „партијске кадрове“, као бића другог реда, која немају једнаке, људске потребе као и они. Разумевање наведене нејасноће подразумева да ствари сагледамо у ширем контексту. Подела на људе првог и другог реда, коју прихватају слабоумни бивши министри, цепанице лоше меморије, или други, обични, сиромашни људи – потиче, у ствари, из самог социјалног модела; либерализам подразумева поделу на оне који су више или мање предузимљиви, а из ове поделе исходе све касније диференције класног друштва: заслужни и отпадници – велики и мали – визионари и реакционари - заслужено богати и оправдано сиромашни, напосле – корисни чланови друштва и беспотребни потрошачи природних ресурса. Либерални капитализам једноставно не може да буде универзално начело, јер се упркос правној једнакости у друштву суочавамо са економском неједнакошћу. У временима кризе, либерализам зато лако посеже за „коначним решењима“, која миришу на

Ти, које према „хуманом“ Радуловићу треба отпустити су „неки други“: иако се ради о људима који већином, раде за бедну плату, имају породице, чију децу, такође, треба школовати и издражавти. У ствари, у духу преложеног „решења“, то уопште нису људи – што оправдава да напросто „окренемо главу“, да своју савест не оптерећујемо њиховом даљом судбином. Ко им је крив што су добили посао захваљуујући некој странци? Свеједно је да ли свој посао обављају савесно и како треба – они су „са оне стране“, и зато их треба истребити из јавног сектора, искључити из платног промета. Те штетне конзументе хране потребно је ставити „ван закона“; на њих се не односи ни овај, обездушени Закон о раду, они немају права ни на какве друштвене бенефиције; зашто да не - треба им одузети јавне исправе, здравствене књижице, а, како би били на око препознатљиви, можда би требало наредити да на надлактици носе жуту траку! министра, кога, док је било на власти, нису превише занимали проблеми радника. Невоља је у томе што се овакви ставови „примају“ у јавном мнењу. На страну што су многи од оних који упиру прстом у „партијске кадрове“ и сами примљени на крилима неких других партија, путем „буразерских веза“ или најпростијег непотизма (ових дана слушао сам једну „цепаницу“, који заборављајући на који начин је дошао до посла, безобразно упире прстом у колеге са којима ради). Нејасно остаје како осиромашени људи, који нису користили никакву везу да би дошли

на ону поделу наговештену у филмовима Лени Рифенштал из тридесетих година прошлог века. Остаје питање: како успоставити јединство, артикулисану заједницу оних који су „губитници“ – да упоотребим своју омиљену реч – овог глајхшалтованог друштва? Одговор не подразумева неко начело, које би се наметнуло „одозго“, него, напротив, интуитивни осећај укорењености у истим интересима – а то претпоствља буђење класне свести свих који једва састављају крај са крајем, независно од њихове партијске припадности.

У АЗАЊИ ОДРЖАНА СВЕЧАНА АКАДЕМИЈА ПОВОДОМ ОБЕЛЕЖАВАЊА СТОГОДИШЊИЦЕ ПОЧЕТКА ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА

У славу и част предака и отаџбине

У

оквиру обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата у Дому културе у Азањи, а у организацији Стручног већа за друштвене предмете ОШ „Радомир Лазић“, одржана је Свечана академија. Овом догађају је присуствовало око 300 ученика, наставника, родитеља, представника локалне самоуправе и суграђана и у самој сали није било ниједног слободног места.

Сама Академија, која је била замишљена као историјско-књижевни рецитал са елементима сценске игре, названа је „У славу и част предака и Отаџбине“ и била је употпуњена прикладном музиком и видео пројекцијом. У организацији Академије учествовало је 30 ученика седмог и осмог разреда које су припремали наставници Слађана Р. Јелић, проф. српског језика, и Дамир С. Живковић, дипл. историчар. У програму је учествовала и бивша ученица ове школе Јована Старовлах својим изванредним певањем.

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com

ПОМОЋ ДАНСКОГ САВЕТА ЗА ИЗБЕГИЦЕ ПОРОДИЦАМА ИЗ ПОПЛАВЉЕНОГ ПОДРУЧЈА

Почела изградња прве монтажне куће - Ускоро ће почети изградња још две куће, а постоје изгледи да буде изграђен и четврти монтажни објекат

П

оводом почетка радова на изградњи монтажних кућа за домаћинства која су претрпела највећи степен оштећења у мајској поплави, представници Данског савета за избеглице и представници локалне самоуправе Општине Смедеревска Паланка - данас су одржали конференцију за штампу. На конференцији је истакнуто да су у току радови на првом монтажном објекту, да ће ускоро почети изградња још две монтажне куће, и да постоје изгледи да буде изграђен и четврти монтажни објекат за становање. Представнике Данског савета, у име Општине, поздравио је Живко Петровић, заменик председника СО Смедеревска Паланка.

- Морам да још једном захвалим Данском савету који нам је и овога пута изашао у сусрет и помогао у реконструкцији и изградњи нових кућа породицама чији су објекти страдали у мајској поплави - рекао је Петровић. У оквиру програма помоћи Европске уније подручјима у Србији која су претрпела штете од овогодишњих великих поплава (обезбеђено је 30 милиона евра за 24 општине погођене поплавом), Дански савет за избеглице, у сарадњи са партнерском организацијом „Енека“, омогућио је реконструкцију и рехабилитацију 170 објеката, у седам општина у Србији (Чачак, Јагодина, Параћин, Велика Плана, Смедеревска Паланка, Уб и Коцељева). Такође, користећи средства Европске уније, Дански савет је омогућио изградњу 14 монтажних објеката за породице чије су куће претрпеле максималну штету, и заједно са

„Енеком“ помоћи ће у консолидацији производње неколико малих привредних субјеката. Детаљније о свему овоме говорила је Верица Речевић, менаџер програма Данског савета за избеглице.

- Овде у Смедеревској Паланци имали смо вели-

надзор обишли су приоритетне локације, и извршили неопходне припреме за почетак радова. У нашој општини радови на реконструкцији оштећених кућа почели су 3. новембра, а у овој фази реализације програма помоћи Европске уније, Дански савет за избеглице обновиће 20 стамбених објеката (укупна процењена вредност овог посла

ку подршку локалне самоуправе, координатора пројектних активности и читавог тима који је помогао пре свега у идентификацији потреба и штете на терену, укључујући и делатности Центра за социјални рад и повереника за избеглице - рекла Верица Речевић, нагласивши да је целокупан процес селекције текао транспарентно и детаљно, у сагласности са методологијом Данског савета и Делегације Европске уније.

- Дошли смо до финалне листе корисника, а затим је рађена јавна набавка, што је веома значајна ставка, ради избора најквалитетнијег понуђача. Двадесет четвртог октобра потписани су уговори са извођачима радова, који ће обављати послове на реконструкцији и изградњи објеката, а у последњој недељи октобра стручни тимови Данског савета за избеглице, извођача радова и општинског тима за

је 80.178.00 евра). Током прве недеље новембра почела је и припрема терена за изградњу једне од укупно три монтажне куће које су претрпеле максималну штету, а процењена вредност за сва три монтажна објекта је 60.000 евра. Такође, завршен је процес одабира микро и малих предузећа која ће бити снабдевена репроматеријалом и опремом за поновно покретање посла, а три изабрана предузећа на подручју наше општине у ове сврхе добиће помоћ у укупној вредности од 15.000 евра.

- Обезбеђена су средства за три монтажна објекта у Смедеревској Паланци. Четврти корисник са листе је још увек у процесу верификације, потврде свих основних услова и критеријума који морају да се стекну, тако да ћемо у наредним данима видети да ли ће бити изграђен и четврти монтажни објекат - истакла је Верица Рече-

вић. Начелник Општинске управе, Драган Милић, нагласио је да се приликом одабира породица којима ће бити пружена помоћ, осим степена оштећења, обратила пажња и на социјални статус, односно материјални положај чланова домаћинстава чији су објекти тешко оштећени или уништени у поплави из маја текуће године.

говарајућих процедура, а посебно параметара Центра за социјални рад. По завршеној конференцији за штампу, чланови делегације, представници локалне самоуправе и средстава јавног информисања посетили су домаћинства Жикице Уламовића, у коме се ради на рехабилитацији оштећеног објекта, и Павла Живановића, у чијем двори-

- Ми смо једна од седам општина, од укупно стотину градова и општина, које су добиле средства донације из поменутих програма - изјавио је Милић, додавши да је целокупан рад на реализацији овог пројекта био у потпуности транспарентан, обављен уз поштовање од-

шту је почела изградња темеља за монтажну кућу. Рок за завршетак радова на индивидуалним стамбеним објектима је 45 дана, а после тога ће почети снабдевање домаћинстава пакетима намештаја и кућних апарата. За ову сврху биће утрошено 50.600 евра.

„ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА“ 9

У ИНСТИТУТУ „ГОША“ УРАЂЕН ПРОЈЕКАТ КОНАКА МАНАСТИРА ПИНОСАВА

Собе и за ноћење посетилаца На спрату пројектован и салон с терасом

„ЧОВЕКОЉУБЉЕ“ ОБЕЗБЕДИЛО ПОМОЋ ЗА 118 ДОМАЋИНСТАВА

За поплављене пољопривреднике - Наши донатори обезбедили су одређену количину новца, и ми смо за тај новац купили семенску робу и ђубриво - рекао је Петар Лековић, регионални координатор Добротворне фондације Српске православне цркве

Н

а стоваришту „Рудник“, данас је пољопривредницима чија су имања угрожена у мајској поплави подељена помоћ, коју је обезбедила Добротворна фондација Српске православне цркве: - Фондација Српске православне Цркве, „Човекољубље“, обезбедила је помоћ за 118 домаћинстава. Ради се о семенској роби, односно ту је седам врста семена, парадајз, паприка, грашак, шаргарепа, боранија, зелена салата и краставци, и 25 килограма вештачког ђубрива. Мислим да је то веома вредна помоћ – рекао је Добрица Јозић, помоћник председника Општине Смедеревска Паланка. Јозић је подсетио да ће ускоро стићи и помоћ у садном материјалу за породице које су затражиле овај вид донације.

- Током следеће недеље стићи ће и помоћ од „Фа“ организације, само за 12 домаћинстава која су и тражила овакву врсту помоћи. Реч је о садницама, по 300 комада трешње, шљиве и вишње. То је отприлике за пола хектара површине. То је једна од вреднијих донација, али је само за 12 домаћинстава која су у оном упитнику, који су сви попуњавали, изразили потребу за том врстом помоћи - објаснио је Јозић. Ово није први пут да ова фондација помаже грађанима Смедеревске Паланке. -Овде смо више пута давали и новчану и другу хуманитарну помоћ, а ово је помоћ опредељена за пољопривредна домаћинства на подручју Смедеревске Паланке. Наши донатори обезбедили су одређену количину новца, и ми смо за тај новац купили семенску робу и ђубриво - рекао је Петар Лековић, регионални координатор Добротворне фондације Српске православне цркве, „Човекољубље“. Ова фондација постоји од 1991. године, а њена активност интензивирана је од 1999., односно од НАТО бомбардовања. Фондација, која пружа различите видове хуманитарне помоћи, има канцеларије у Крагујевцу, Краљеву, Нишу, Сремским Карловцима и Београду, али и изван граница Србије, у Бањалуци и Подгорици.

У

Институту „Гоша“ у културне баштине, иначе, Смедеревској Паланоснован је 2008. године ци урађен је пројекат кокао организациона целинака манастира Пиносава на Института „Гоша“. у Кусатку. Потписала га је -Центар окупља научне дипл. инж. арх. Оливера и стручне ресурсе, проИлић, руководилац Мефесионалце и волонтере ђународног центра за заобразоване у области штиту културне баштине. заштите културне баштиПројекат је донација поне, али и све друге који менуте научно-истражиразумеју и подржавају вачке установе и за даље потребу заштите културкораке чека се одлука наног наслеђа – наглашава длежног владике. руководилац, Оливера Архитекта - Постојећи конак је у Оливера Илић Илић.- Мисија центра лошем стању, не задовоодноси се на деловање за љава потребе манастира и не користи добробит најшире друштвене заштите. се - предочава дипл. инж. арх. Оливера Центар је учествовао на пројектима Илић. -Идејним решењем пројектова- које финансирају Министарство кулли смо конак знатно већих димензија туре и Министарство науке и техноу основи, али је спратност објекта за- лошког развоја. Поред осталог, рађена држана. Решење је урађено на осно- је симулација ширења загађења од ТЕ ву захтева манастира, а у складу са Костолац изнад Виминацијума, сни-

Стари конак у лошем стању

Засијаће нови конак

условима које је прописао Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево. У приземљу конака пројектована је трпезарија са кухињом за до сто особа, затим радионица, кројачница, продавница и горионик. Предвиђене су и две собе с купатилом за старије монахиње. На спрату је пројектован апартман за владику, салон са библиотеком и терасом. Тај део је физички одвојен од соба које су намањене за ноћење посетилаца манастира. Међународни центар за заштиту

мано је термовизијском камером 11 музеја у Србији, међу њима и музеји у Смедеревској Паланци и Смедереву и манастир Пиносава са циљем да се утврди постојање влаге.

-Податке до којих смо дошли научним истраживањима објавии смо у монографији „Методолошки и технички аспекти примене нових техника у заштити културне баштине“ – износи Оливера Илић.- Центар, такође, учествује на индивидуалним али и групним изложбама у Србији.

ЈОШ ЈЕДНА ПОМОЋ КОМПАНИЈЕ „POOR - WERNER/WEBER“ ПОПЛАВЉЕНИМА

Донација стигла од запослених у Бечу

К

омпанија „POOR - WERNER/ WEBER“ наставља да помаже грађанима из поплављеног подручја у Смедеревској Паланци.

10

Овога пута директор огранка ове Компаније у Смедеревској Паланци Живорад Ђуричић, један од директора централе у Нишу Ненад Ан-

Ненад Антић

тић и представник руководства из Аустрије, посетили су паланачки

Д. Јанојлић

Црвени крст да би уручили помоћ у вредности од 300.000 динара, намењену поплављенима у мајским поплавама. Помоћ је уручена секретару Црвеног крста Снежани Жарковић.

- Дошли смо да предамо помоћ најугроженијим грађанима из подручја које је било поплављено. Вредност ове донације је 300.000 динара и то је помоћ која је прикупљена директно у нашој фирми од стране запослених у Бечу. Надам се

ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР Пише: Дејан Црномарковић

Врлине или закон (партијски) јачег?

С РЕДОВНА ГОДИШЊА СКУПШТИНА ПУ „ЛОКАЛ ПРЕС“ ОДРЖАНА У ЧАЧКУ

Положај медија у Србији - забрињавајући ПУ „Локал прес“ ће и даље, у сарадњи са новинарским и медијским удружењима, инсистирати на заштити медијских слобода и права грађана да буду информисани у својим локалним срединама о свему о чему имају оправдани интерес да буду информисани објективно и благовремено

У

пркос коначном усвајању сета медијских закона, чланице ПУ „Локал прес“ упозоравају да је положај медија у Србији и даље забрињавајући, пре свега због озбиљног угрожавања медијских слобода и притисака којима су медији изложени, било да су у питању економски притисци или притисци на уређивачку политику медија. Током предходног периода инсистирање свих нивоа власти на подобном информисању увело је праксу самоцензуре новинара, а све то скупа перманенто угрожава уставно право грађана да буду објективно, правовремено и истинито информисани. Сведоци смо драстичних примера угрожавања медијских слобода као што је укидање појединих програмских садржаја (Утисак недеље, Јутарње разгибавање, Проблем…), расписивање конкурса или јавних набавки за финансирање јавног информисања у супротности са законском регулативом као што су били примери у Нишу и Новој Вароши, до најновијих примера забране приступа информацијама и догађајима какав је недавни случај имала ТВ Форум у Пријепољу када јој није дозвољен приступ јавном скупу, потом пример хаковања и обарања интернет садржаја медија каквих је много у Србији, а последњи се догодио 20. октобра „Паланачким новинама“ у Смедеревској Паланци. Локални електронски медији са посебном забринутошћу прате активности надлежних државних органа у процесу дигитализације. Дилема локалних медија је да ли ће се овај да ћемо се касније одазвати и у другим активностима које ће се спроводити у Смедеревској Паланци – истакао је Антић. Иначе, ова Компанија је већ неколико пута учествовала у акцијама помоћи грађанима са подручја које је било захваћено поплавом.

- Ми смо у мају прво помагали нашим радницима који су били поплављени, којих је било двадесетак и та помоћ

процес искористи за неиздрживи финансијски притисак на локалне и регионалне РТВ станице, у виду обавезе инвестирања у нову линковску опрему за дотур сигнала и обавезу плаћања енормног закупа емитовања програма државном емитеру. Када се овоме додају и повећани трошкови накнада за ауторска и сродна права, озбиљније него икада до сада доводи се у питање економски опстанак локалних и регионалних електронских медија у Србији. Мноштво нејасноћа и недобијених одговора од Агенције за приватизацију, несинхронизованост државних органа и недовољно добри критеријуми могу бити погубни за приватизацију преосталих медија. ПУ „Локал прес“ апелује на надлежне да се позабаве специфичношћу медија и приликом процеса приватизације обрате пажњу на могућност опстанка. Са посебном пажњом спроводиће се мониторинг расподеле средстава за јавно информисање грађана у свим локалним срединама у циљу што боље и брже имплементације Закона о јавном информисању и медијима. ПУ „Локал прес“ ће и даље, у сарадњи са новинарским и медијским удружењима, инсистирати на заштити медијских слобода и права грађана да буду информисани у својим локалним срединама о свему о чему имају оправдани интерес да буду информисани објективно и благовремено. У раду Скупштине учествовао је и представник „Паланачких новина“.

износила је и до сто хиљада динара по раднику. Потом смо укинули плаћање рачуна за мај и јун месец најугроженијим грађанима, такође са поплављеног подручја. Исто то радили смо и у другим општинама које су настрадале од поплава – рекао је Антић. Компанија „POOR - WER-NER/WEBER“ у Смедеревској Паланци послује већ четири године, има око 13 хиљада

Живорад Ђуричић

корисника, а уговор о сарадњи потписан је на 25 година.

итуација у Општој болници „Стефан Високи“ је - „болесна“. Управни одбор ове установе, на предлог Надзорног одбора, пре двадесетак дана донео је одлуку о смени вршиоца дужности директора др Горана Богдановића и постављењу др Милана Бркића, који, како је наглашено, има богато искуство у обављању те дужности. У образложењу овакве одлуке Управног одбора, која је донета после само неколико месеци рада др Богдановића на месту првог човека Болнице, наводи се урушавање угледа установе, најава гашења неколико одељења, поремећени међуљудски односи... Поред тога, Надзорни одбор, који је и покренуо иницијативу за смену актуелног вршиоца дужности директора, замерио му је и то што је, уз постојеће стручне службе, довео саветника из Београда. Како кажу, поред плате од нешто преко 80 хиљада динара, саветник добија и незаконито високу накнаду за превоз, па су укупни трошкови његовог ангажмана у бруто износу око 250 хиљада динара. Надзорни одбор сматра катастрофалном и одлуку др Богдановића да самог себе постави за начелника новоформиране Ургентне службе и да за то прима новчану надокнаду - преко директорске плате. На већ поменутој конференцији за медије, која је одржана после објављивања одлуке Управног одбора о његовој смени, вршилац дужности директора говорио је о својим резултатима и успешним потезима током четворомесечног мандата, демантовао оптужбе Надзорног и Управног одбора на свој рачун и на тај начин дао до знања да се неће тек тако „предати“. Док овај текст настаје (13. новембар), напетост расте, јер још увек се чека мишљење или одлука ресорног министра др Златибора Лончара о томе ко је вршилац дужности директора ове здравствене установе до објављивања конкурса. Др Горан Богдановић или др Милан Бркић? Или, можда, неко трећи? То је питање на које одговор очекује и око 100 хиљада потенцијалних пацијената Опште болнице „Стефан Високи“, која лечи грађане Смедеревске Паланке и Велике Плане. Помало саркастично доживљавам чињеницу да је то, такође, и питање на које одговор чекају и, у „струје“ подељени, чланови Српске напредне странке у Смедеревској Паланци, у чијем чланству су оба доктора. Новинарски гледано ова тема је „месо“, права посластица… Али, пустимо то. Овде се ради о установи од највишег значаја за велики број грађана и изузетно је важно да први човек те куће буде способан, поштен и правичан. Хоће ли у овом случају те врлине бити одлучујуће или ће пресудити нешто друго? Врлине или закон (партијски) јачег – „that is the question“? Каква год да буде одлука министра, очекујем наставак ове болничке „драме“. Зато заузмимо места у нашем малом животном театру, и почнимо сви заједно – да се стидимо што смо овакви. Можда ће нас срамота од, „оних што долазе за нама“, натерати да се мењамо на боље.

11

ОДЛУКА О ИЗБОРИМА У САМОСТАЛНИМ СИНДИКАТИМА СРБИЈЕ

Паланка и Плана једна организација Изборна активност завршава се одржавањем 15. конгреса

ПОСЛЕ МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ СИНДИКАТА О ГЛОБАЛИЗАЦИЈИ У ТУРСКОЈ

Завршна реч у Београду Предстоји размена искустава запослених у истим мултинационалним компанијама у различитим земљама

Божидар Тодоровић

У

Истанбулу је одржана Међународна конференција представника синдиката електро и машинске индустрије Пољске, Италије, Шпаније, Турске и Србије. Делегацију Самосталног синдиката Србије предводио је Божидар Тодоровић, председник те организације у „Гоши“. На конференцији се разговарало о глобализацији и њеном утицају на деловање синдиката, а за расправу је послужило излагање, које је у име српске делегације, поднео Божидар Тодоровић. Посебно занимљива, и на моменте врло бурна дискусија, водила се по питању утицаја великих међунационалних мултикомпанија на позиције запослених. Представник синдиката Пољске иступио је тезом да је глобализација донела велику добробит, посебно у погледу нових технологија. То је наишло на опште оспоравање, а турска делегација је нарочито скренула пажњу на отпуштање великог броја људи и на стотине хиљада изгубљених радних места што је директна последица глобализације. Иступање српске синдикалне делегације, упркос оценама синдиката Пољске, наишло је на велику пажњу и подршку учесника ове међународне конференције. Одлучене је да Србија крајем новембра буде домаћин завршене конференције у Београду када ће се разменити искуства запослених у истим мултинационалним компанијама у различитим земљама, као што је италијански „Фијат“ који има фабрике у Шпанији, Пољској и Србији. Д. Ј.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О.

- Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд.

- Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу.

- Промoтивнe цeнe.

- Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo.

- Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“),

Смeдeрeвскa Пaлaнкa тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79

12

В

еће Самосталних синдиката Србије донело је одлуку о одржавању избора. Они ће се спровести за чланове органа и носиоце функција у синдикалним организацијама самосталних синдиката код послодаваца, самосталним синдикатима Србије, савезима самосталних синдиката на територији и Савезу самосталних синдиката Србије. Ова активност завршиће се одржавањем 15. конгреса Савеза самосталних синдиката Србије. У Савезу самосталних синдиката Србије избори се спроводе за делегате 15. конгреса и чланове Већа, Надзорног и Статутарног одбора. У саставу органа Савеза самосталних синдиката потребно је обезбедити и одговарајућу заступљеност жена и младих. Петнаести конгрес бира председника Самосталних синдиката Србије, а на основу предлога најмање три највиша органа самосталних синдиката Србије, односно три највиша органа Савеза самосталних синдиката на територији, или 50 одбора синдикалних организација самосталних синдиката. Кандидатом за председника Савеза самосталних синдиката сматра се онај кога предложи једна трећина органа самосталних синдиката, односно једна трећина органа синдикалних организација, или веће Савеза самосталних синдиката, односно виши орган Савеза самосталних синдиката. Веће Савеза самосталних синдиката Србије и већа Самосталних синдиката на територији, на предлог председника, бирају секретара већа. За чланове органа и носиоце функција у Савезу самосталних синдиката Србије и у Савезу самосталних синдиката на територији могу се предлагати кандидати из синдикалних организација и самосталних синдиката који поштују обавезе утврђене Статутом Савеза самосталних синдиката Србије.

Донета је и одлука о расписивању избора у Самосталном синдикату металаца Србије, који ће се окончати одржавањем 5. конгреса. Изборне активности спроводе се у следећим роковима: у синдикалним организацијама и ЈСО, у одборима металаца за општину, више општина и град, у организацијама ССМС за град Београд до 15. јануара 2015. године, у организацијама за ССМС за регионе и покрајине до 15. марта идуће године, док би се Конгрес одржао до 15. априла. У овој синдикалној организацији бирају се повереници синдикалних подружница и чланови Скупштине синдикалне организације. У синдикалној организацији без синдикалне подружнице бира се председник, његов заменик и Надзорни одбор. Правилима синдикалне организације може се предвидети у великим синдикалним подружницама избор повереника организационих целина. Скупштина Синдикалне организације бира председника, његовог заменика, чланове Надзорног одбора, делегате за Скупштину ЈСО и представнике синдикалне организације у Одбору општина. Многе синдикалне организације у Србији у току изборне активности траже помоћ синдиката „Гоше“ како би што јединственије наступили пред послодавцима. Божидар Тодоровић истиче да су ови избори прилика да се у њих укључе и млађи радници, што се посебно односи на Фабрику шинских возила у којој су управо млади радници заједно са старијим колегама штрајковали пуних сто дана. Након избора у синдикалним организацијама „Гоше“ и у другим делатностима (просвета, пољопривреда, саобраћај, друштвене делатности, здравство, управа и правосуђе) приступиће се избору највишег руководства за општине С. Паланка и В. Плана, као једне организације. У „Гоши“ делује јединствена организација синдиката код више послодаваца. Декомпоновањем „Гоше“, на срећу, није декомпонован и синдикат што се у периоду реструктурирања и приватизације показало као добро решење, јер су сви запослени у једној организацији бринули о статусу својих фирми, па отуда и није било тешко организовати и спровести радничке конзорцијуме. Д. Ј.

АКТИВНОСТИ ПЧЕЛАРСКОГ ДРУШТВА „ЈАСЕНИЦА“

Стручни семинар 23. новембра у Паланци У

организацији Пчеларског друштва „Јасеница“ одржано је предавање о актуелним темама у овој области. Ово предавање било је посебно значајно за старије пчеларе који не користе интернет и немају довољно информација о савременом начину рада у пчеларству. Предавач, Слободан Јевтић, говорио је и о заштити пчела од штеточина и бо-

лести, као и о лошој години у медобрању и утицају поплава на пчеларство. Председник ПД „Јасеница“, Горан Станојевић, уручио је предавачу Слободану Јевтићу, диплому за посебан допринос развоју пчеларства. Према речима Станојевића у Смедеревској Паланци ће се, 23. новембра са почетком у 11 часова у просторијама МЕШ

логију Факултета ветеринарске медицине Универзитета у Београду, којом руководи проф. др Зоран Станимировић, а финансира Министарство за просвету, науку и технолошки развој. Покровитељ овог догађаја, чији ће домаћин бити ПД „Јасеница“ је фирма „Евротом“.

„ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА“ „Гоша“, одржати и Стручни семинар за пчеларе, под називом „Правилно изимљавање и здравствено

стање пчела“. Овај семинар ће организовати Савез пчеларских организација Србије и Катедра за био-

Нови сервис Паланачких новина. www.palanacke.com или www.blog.palanacke.com

Пaлaнaчкe гимнaзиje 11.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Један милион Основну школу, четворогодишњу, регуларно смо, ђачићи генерације из које сам, завршили о Видовдану. Онда је требало ићи на пријемни испит за упис у Реалну гимназију. Била је последња година Великог рата, 1944. Месеци краја пролећа и лета у којима су небесима готово из дана у дан, често и ноћима, бродиле стотине, хиљаде, савезничких авиона-тврђава кa удаљеним циљевима; често се растерећујући, на жалост и тугу, и над српским градовима. Група девојчица и дечака, која је претходно две године ишла у забавиште, код госпође Бојке Нешић у старој згради Школе код цркве, четири разреда је, ратном несрећом, учила и провела што по кафанама (Дрењиној, Дисковој, Код два сељака, Смедереву), што у школи у природи на најближој периферији вароши (багремару Срете Ђокића или Шулејића винограду). Зграде основних школа и Горње (код цркве) и Доње (код житне ваге, у Мàли), баш као и Гимназије запоселе су биле неке војске. Пријемни испит смо имали под сличним условима, отежаним утолико што су неке војске одлазиле, неке се спремале да оду, а неке се очекивале да тек дођу. Додуше, аларми Achtung, аchtung све ређе су се оглашавали а изненадни долети, попут стршљенова, неких малих авиона из кукурузишта, пикаваца, плашили су свет а понекад су и митраљирали Силос и теретњаке на

перонима и увелико наговештавали неко друго време. Сви страхови од долазећег испита нису могли бити умањени ишчекивањем нечег новог, за дечије главице – нејасно светлог. Њиховим родитељима и будућим професорима требало је додати, уз контролисану еуфорију због извесног ослобађања од окупације и свеколике стрепње од непознатог што неминовно надире. Испити су срећно окончани за све којима је проверавана спремност за даље школовање. Добро памтим: у старој кафани, доста касније срушеној, у данашњем комплексу „Дејановић“, из математике сам имао задатак – напиши број један милион; написао сам а испитивао ме је мој каснији професор латинског језика, поштовани Воја Бабић. У првој декади октобра, стигло је ослобођење. Брзо је требало поћи у школу. Били смо прва постокупацијска генерација у првом разреду Реалне гимназије. Бејаше нас подоста, чак за пет одељења. Наставника, пак, премало. Професорка Вера Бабић нас је, у првом пет, учила из чак пет предмета. У ствари, та и следећа година биле су време „увођења у ред“ и свеколиког прилагођавања новим околностима. Сагласно новим односима у свету, држава је постављена на нове основе а истовремено је требало ићи у обнову и изградњу разорене земље, јер готово да је афористичар у праву – „пре рата

нисмо имали ништа а онда су дошли Немци и све нам уништили!“. Нову школу за ново друштво је тек требало профилисати. Зато изгледа нормално да у то време провизорни наставни програми подразумевају, не само теоријско образовање већ и васпитавање и ђака и наставника у радно-физичком активитету. Школе су, гледано из данашње визуре и у филозофској равни, имале превасходни циљ стварања инжењера људских душа. Часови у школи у класичном (и данашњем) смислу нисмо имали превише, јер смо и ми ђаци, и наставници, школу похађали и окупљањем у пионирској организацији, манифестацијама подршке субјективним снагама али и рашчишћавањем круга касарне (о чему је у једном од својих првих бројева београдски “Пионир” објавио један мој чланчић). Уџбеника и литературе, разумљиво, није било па је креативностима професора отворено широко поље а ученицима је дата прилика да унапређују брзину уписивања диктираних лекција у сваштаре. Стање није бивало много боље ни у следећим разредима, те готово да смо матурирали ишчитавањем записа из једне једине сваштаре. Да, изузетак су били справочници из руског а касније уџбеници за немачки или француски и латински језик. Али, ту је проблем био методолошки: исцрпљивање у усвајању граматике и правила књижевног израза а запостављање живог говорног језика који нам је ипак остао удаљен; као да смо се сви

спремали за филологе ... Временом се стање стабилизовало, па је с укупним прогресом, породичном бригом и с великом људском и педагошком помоћи наставника, генерација однегована и образована у добре грађане и солидне стручњаке. Патина времена од скоро шест деценија крије много доживљеног у школи, али и чини оплемењеном позлату незаборавног другарства и сећања на професоре уз које смо стасавали. Уз велики ризик да се огрешимо о неке личности из плејаде цењених професора, неки ликови су из незаборава генерације. Увек ћу памтити јуначке и фаталистички обојене приче животношћу набијеног Аце Богдановића; поштовати достојанственост Вере Бабић и волети жовијалност и, младежи примерену, фину фриволност Воје Бабића; остаће у нама мајчинска нежност Босе Булатовић, и загонетност њеног мужа Булата; увек ће импоновати господственост Шошанића и умност Бакића; а покаткад многи од нас и сада ће се у сну трзати када у одељење улети за ђаке мач божји а увек праведни математичар Макса Станојевић. С највећим поштовањем, пак, генерација се сећа строге госпођице Видосаве Дешић. Од мале до велике матуре нам је била разредни старешина а ми смо њој замењивали породицу. Сретен Владисављевић

13

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

СНЕЖАНА ПАЛИЋ МАШТОВИТО И НЕУМОРНО ИСПУЊАВА СВОЈ СТВАРАЛАЧКИ МОЗАИК

Нашла клицу разлога за уметнички концепт

Талентована и вредна. Снежана Палић

J

еднога дана, кад више ничег не буде било, постојаће боје за очи које не постоје“- написао је у књизи утиска, поводом прве самосталне изложбе Снежане Палић, уприличене 26. априла 1979. године у галерији Дома ЈНА у Смедеревској Паланци др Драган Миливојевић, уз напомену да није оригиналан, али јесте од срца искрен. Глумица Бранка Веселиновић, која је тих година била чест гост „Гоше“, посветиће јој стихове: Драга, Снежана, сликарко млада, да честитам, хоћу срцем сада, твоје слике све имају крила полети још, Снежана, мила! Нек ти муза цвате без престанка, Све најлепше жели теби Бранка. И друга њена самостална изложба, приређена у истом простору 4. марта 1982. године, побудила је пажњу ликове публике. Књижевник Милутин Срећковић приметиће да је колаж у модерном сликарству израз оне предметности која се, незадовољна равнодушношћу свог постојања, преображава у нови смисао. „Снежана Палић је нашла клицу разлога за уметнички концепт својих колажа, обликујући их као право живота да се у свему јави истанчаним нервом лепоте и тако буде свест која себе схвата и твори“ – рећи ће Срећковић. „Уметница је чула немушти језик ствари и понудила им је боје и облике како би се ослободиле за говор. Зато на овим колажима гледалац препознаје по неки свој недосањани сан, суочава се са одавно заборављеним интимама, застаје изненађен стварношћу нечега што је раније називао илузијом.“ У књизи утисака своју оцену Снежаниних радова даје и књижевник Драгутин Паунић: „Лепо. Са пуно укуса и смисла за занат звани: слика. Суочена са доста тешком дисциплином у сликарству – излази као вешт победилац на радост очију којима је слика увек (и обавезно) најлепши видокруг. И још нешто: То се при14

Рођена је у Азањи, Основну школу похађала у Чачку и Смедеревској Паланци, учествовала на „Малој Грохарјевој ликовној колонији“, ликовно образовање стицала у Нишу, прву „тезгу“ имала у Савезу социјалистичке омладине, прво радно место добила у Центру за информације „Гоша“, прву самосталну изложбу приредила у Дому ЈНА, опробала се као дизајнер, била технички уредник новина, опремала књиге, учествовала на многим сликарским колонијама, њене слике стигле су до Јужне Африке, Аустралије и Америке мећује, као што се примећује лепота и шарм младе уметнице.“ О томе како Снежана одбачене ситнице претвара у маштовите играчке и атрактивне колаже због којих јој је увек „пуна кућа“, Момчило Ковачевић је у „Практичној жени“ написао: „Ова уметница, технички уредник и мајка још никада ништа није бацила. Разиграна машта ове жене одувек јој је омогућавала да

који по сваку цену, често и неприпремљени желе да се истакну, да се за њих чује.“ Њен ликовни дар препознат је још у нижим разредима Основне школе.

-Обожавала сам своју учитељицу Анкицу Таталовић - наглашава Снежана и предочава да је Основну школу похађала у Чачку („Вук Караџић“) и у Смедеревској Паланци („Олга Милошевић“). Уме-

шевљавали. У вишим разредима осмољетке ликовно ми је предавала наставница Душанка Васић. Излагала сам своје цртеже и напредовала. Као талентовани ликовњак, 1973. године упућена је на Малу Грохарјеву сликарску колонију у Шкофја Локи. Тамо су се као ликовњаци истицала још два ђака: Ђорђе Здравковић из ОШ „Олга Милошевић“ и Зоран Тодоровић

Вишеструка обдареност. Снежана у свом атељеу

празну флашицу од парфема и изношену сукњу претвори у луткицу за девојчице, док се чипке са комбинезона, штипаљке, остаци поломљене оловке, или латице опале руже утапају у колаже признате уметничке вредности... Она спада у плодне али не у оне уметнике

ла је да ми приђе и подстакне да развијам свој таленат. Стално је, пошто би ме благо помиловала по коси, говорила: „Мој мали уметник, мој анђео…“ Ја сам после тих речи добијала крила. Цртала сам и учествовала на ђачким изложбама у школи. Моји вршњаци су се оду-

из ОШ „Херој Радмила Шишковић“.

-Било је предивно у Словенији - наглашава Снежана. - Цртали смо и уживали. „Гремо на косило“ - позвала нас наставница ликовног, Словенка. Каква косидба, помислила сам, па овде смо дошли

Снежана Палић. Аутопортрет

да цртамо! Али, све се брзо разјаснило. Био је то позив на ручак. Две године касније били смо опет у Словенији, у Вузеници. Сместили су нас код својих вршањака. И опет ме збунио словеначки језик. Девојчица код које сам била, после неколико сати цртања, каже родитељима: „ Јаз сем трудна.“ Зинула сам од чуда. А онда је уследио превод: „Ја сам уморна“. Следећа Снежанина образовна станица била је Средња уметничка школа „Ђорђе Крстић“ у Нишу. Сви наставници су знали за њену жељу да се тамо ликовно усавршава, али и то да њени сиромашни родитељи то не могу да јој омогуће. Али, у то време образован је Титов фонд за таленте. Конкурисала је и добила четворогодишњу стипендију. Положила је пријеми испит и уписала се на графички смер.

-Имала сам дивне професоре – вели Снежана.- У лепом сећању ми је остао професор Драган Костић. Предавао је цртање. Сећам се, радили смо акт. Било је јако хладно. „Крека“ се усијала, али је сала велика. Дошао је до мене. Гледа цртеж. „Шта је, Снежана, зашто си посустала?“ – пита. „Ради, само ради, благо мени“. Не могу, професоре, гладна сам. Он заћута на тренутак, а онда: „Настави, Снежана, биће нешто од тебе…“ Њој је омиљени предмет био плакат. Предавао је Милош Богићевић. Он је тада радио дизајн за пиротски „Први мај“. Често је доносио и ученицима показивао своје радове. И професор Костић се бавио дизајном. Његово дело је било решење за чувену „Дрину“.

-Имала сам и дивну разредну – сећа се Снежана. Звала се Душица Цветковић. Умрла је пре две године. Много ми је жао. Ми смо је звали Ћеткица. Није најразговетније изговарала слово Ч. Кад је завршила школу, имала је позив за рад у Словенији. Лично ју је звао Лојзе Маловрх, председник Мале Грохарјеве сликарске колоније. Није отишла и данас се каје. Прву „тезгу“ имала је у Савезу со-

Снежана са члановима редакције ТВ Гоша

цијалистичке омладине. Радила је решење за Омладинску радну акцију. Касније и за Бокс клуб.

-Мој професор у Уметничкој школи Павићевић имао је доброг друга, боксера коме се не сећам

них гласила. Упоредо сам радила идејна решења за знаке спортских колектива, за значке, плакате, меморандуме, опремала књиге... Била сам у председништву фабричког Културно-уметничког

Снежана Палић на штанду Водичког прела

имена – каже Снежана.- Али, сећам се његових речи како је најбољи тренутак у боксу кад побеђени подигне руку победнику. То је мени дало идеју за решење знака БК „Гоша“.

-Први посао сам добила у Центру за информације „Гоша“ – предочава.- Срела сам тадашњег главног и одговорног уредника свих „Гошиних“ гласила. Рекао ми је: „Дођи, за тебе има места код нас.“ Ја сам почела да радим 1. јуна 1979. године, исто кад и Ђурађ Гавриловић и Милорад Стојиловић. Била сам прво сарадник у техничкој редакцији, па технички уредник листа „Гоша“ и осталих писа-

друштва. Стизала сам да се, као технички уредник, ангажујем и ван „Гоше“: у „Основцу“, „Узору“, „Трећем оку“…. Ликовно стварање, и поред свих тих послова, није запостављала. На то указује и овај цитат из текста Момчила Ковачевића под насловом „Ништа није за бацање“: „Мада је у сталном радном односу као технички уредник у фабричком листу „Гоша“, права и једина љубав Снежане Палић остају дела настала од одбаченог. Чим стигне у свој невелики стан претрпан медведићима, зекама, патуљцима и другим јунацима имагинарног света насталог од парчади тканине,

неупотребљивих калемова бакарне жице, пластичних кашичица и низа сличних свари, ова уметница ствара нове доживљаје, слике које поглед заробљавају.“ Опробала се и као сценограф и костимограф. Сарађивала је са Мићом Берићем, Љубом Мирчевским и Љиљаном Коњахин у представи „Карађорђе“ и са Југом Радивојевићем, редитељем, представе „Иза кулиса“. Радила је и за „Српску драму“. Њено интересовање кретало се на релацији: сценографија – костим – плакат. Нажалост, мало је њених идејних решења сачувано. Све је однела мајска поплава. Њено ликовно умеће доћи ће до пуног изражаја у ТВ „Гоша“, после Копра, друге локалне телевизијске станице у Југославији, која је накарадно приватизована и – уништена! Што се Снежаниних ликовних остварења тиче, она се данас налазе у многим земљама Јужне Африке, Америке и Аустралије… Једна њена слика (колаж) виси о зиду у Амбасади Анголе. Учесник је многих сликарских колонија и члан Друштва ликовних стваралаца „Вуксан“ од оснивања. Поносна је на ћерке Јелену и Јовану од којих има четворо унучади. Јелена је физиотерапеут, талентована је за сликарство, ради у вртићу „Пуж“. Јована је завршила Ликовну академију, живи у Београду и често излаже са члановима ДЛС „Вуксан“. У животни и стваралачки мозаик Снежане Палић, са задовољством уносим реченицу из књиге утисака са њене друге самосталне изложбе, коју је потписала наставница Душанка Васић. Она гласи: „Поносим се својом ученицом“. Драгољуб Јанојлић

15

У АЗАЊИ СВЕЧАНО ОТКРИВЕН СПОМЕНИК ВОЈВОДИ ЂУШИ ВУЛИЋЕВИЋУ

Знаменита личност српске историје - Будите оно што јесте: Срби православне вере, чувајте језик, идентитет, ћирилично писмо, наше корене и исконске вредности - поручила је у свом говору проф. др Радмила Милентијевић

П

роф. др Радмила Милентијевић и др Павле Павловић открили су у Азањи споменик војводи Ђуши Вулићевићу, рад Радише Јанковића из Велике Плане. Учинили су то у присуству председника Скупштине општине Смедеревска Паланка Славољуба Ђурића, заменика председника Општине Петра Јелића, помоћника председника Општине Игора Ераковића и Добрице Јозића, представника Војске Србије поручника Зорана Станковића, некадашњег министра иностраних послова и амбасадора СРЈ у УН Владислава Јовановића, представника Завичајног удружења „Азања“, борачке и организације пензионера. У програму је учествовао и глумац Градског позоришта Миша Бајкић и гуслар Петар Шишовић са изворном групом, а велики допринос свечаности дала су и завичајна удружења „Видовача“ из Водица , „Мезул“ из Влашког Дола и ТЗК „Азањска погача“.

- Први српски устанак је епопеја на коју наш народ може бити јако поносан – истакао је Родољуб Станимировић, председник Савета Месне заједнице.- Хрватски књижевник Мирослав Крлежа је, поводом 150-годишњице Првог српског устанка 1954. године казао: „Први српски устанак је антиципирао битку за принципе човечности и то је највећи комплимент који се може дати једном историјском догађају.После слома Првог српског устанка, још пуних 50 година трајала је борба за политичко ослобођење све док се није спустио турски барјак са Калемегданске тврђаве. А успомена на те славне дане, остаће жива док нам буде рода и језика.“ Наша је срећа да припадамо народу са таквом историјом, али и обавеза да прах заборава не покрије такву драгоценост као што је српска историја. Ова генерација Азањаца може да буде поносна што је , заједно са

проф. др Радмилом Милентијевић, покренула идеју и уз њену свесрдну помоћ спровела у дело изградњу споменка војводи Ђуши и на тај начин предухитрила заборав који је претио да савлада једног од највећих јунака овог краја. Ми смо данас овде, да откривањем споменика,поред осталог, осветлимо будућим генерацијама нове победничке путеве.

слободарској мисли нашег народа који се дрзнуо да после 350 година турске владавине, искористи шансу да устанком и борбом збаци тај јарам ропства са својих плећа и крене државотворним путем. Учесница ове свечаности обратила се и проф. др Радмила Милентијевић: - Окупили смо се данас овде да откријемо споменик једном ве-

Потом је говорио председник Скупштине општине Славољуб Ђурић који је на самом почетку нагласио да је Општина Смедеревска Паланка ставила акценат на расветљавање личности и догађаја из прошлости овог краја.

- Многе личности смо расветлили заједно са највећим институцијама Србије као што су САНУ, Историјски архив Србије, институти друштвених наука, али и уз обилату помоћ и подршку наших највећих умова – казао је Ђурић.Учинили смо то с циљем да покажемо да смо народ традиције и части.Време кроз које је наш народ пролазио, умеју да поштују и садашње генерације, а то што смо у неком тренутку били склони да по нешто и заборавимо, чак и наше корене, да су нам други бољи и пречи од својих, то је грешка и тежак пропуст. Сама чињеница да данас откривамо споменик војводи Ђуши, говори о великој и

ликом Србину, који је дао живот за слободу и Србију. Ово је врло важан дан, не само за Азању,него

Дневне On Line издање „Паланачких новина“ „Паланачка хроника“ на адреси - www.blog.palanacke.com 16

и српски народ.Наша савремена историја почела је 1804. Године. Са том историјом смо се борили читав век и победили и у XX век ушли јачи, али и у два светска рата

и Балканске ратове, где се много крви пролило да се освоји и очува слобода. И то треба да славимо, ту нашу Србију, која је из Првог светског рата изашла као победник, велика и славна, да то никад не заборавимо, да је чувамо и обнављамо, да чувамо светле традиције и корене.Ја сам у свету већ 60 година.Моји корени су српски, из Азање и то свет поштује.Немојте бити друго већ оно што јесте – Срби православне вере, да имате свој језик, свој идентитет, да чувате наше ћирилично писмо и исконске вредности са којима ћемо моћи да опстанемо. Ја се надам да ћете се после овога осећати пријатније и срећније. Оптимиста сам и имам велику наду у Срибију, не данас, него са будућим генерацијама. Верујем да ће она да васкрсне Србију. После откривања споменика председник Родољуб Станимировић је уручио одговарајућа признања свима који су допринели да до овога дође.Добили су их проф. др Радмила Милентијевић, Петар Јелић, Радиша Јанковић, др Павле Павловић и Родољуб Станимировић. Више установа и појединаца

добило је захвалницу. Свечаност је завршена освећењем споменика војводи Ђуши Вулићевићу. Д.Јанојлић

Читајте „Паланачке новине“ гледајте „Паланачку телевизију“ на добро познатој адреси - www.palanacke.com

КУЛТУРА

БЕЛЕЖИМО:

од њих је премијера Молијеровог „Жорж Дандена” која је остала упамћена од многих Паланчана, и радо спомињана.„

Драгутин Паунић у Лексикону писаца Југославије

У четрдесет деветом наступу у „Централу” позориште је одиграло 21. априла 1935. године четири комедије: „Чувај главу” Бандића, „Берберска освета” у преводу Бандића, „Гарсонијера” Орбока и „Шах - мат” Загона. Избор ових комада, у овом случају диктиран је једним јубилејом; две године рада Просветно народног дилетантског позоришта. После премијере приређен је заједнички банкет Аеро-клуба, Соколског друштва и Позоришта у част одласка из Паланке Миливоја Стојковића инж., управника, редитеља и глумца позоришта, који је у њему оставио неизбрисив траг.

Први штампани рад му је књижевни осврт „Уметност је бити Богосав Живковић“, који је 1972. године објављен у „Расковнику“

Драгутин Паунић

Д

**

рагутин Паунић ушао је у Лексикон писаца Југославије. Јединица о њему објављена је под словом П, којим се прекида даљи рад на овом лексикону. Одлучено је, наиме, да грађа на слово П буде последња која ће на овај начин бити штампана, а да се сва преостала сачува и употреби за рад на новом лексикону. Истовремено, одлучено је да се прекине израда и допуњавање грађе према правилима Лексикона писаца Југославије, чак и у случајевима када је то значило да „непокривени“ остају писци изузетног значаја. Све што је прикупљено и урађено, како у уводним напоменама износи Љиљана Пешикан Љуштановић, биће искоришћено у склопу новог пројекта и у складу са правилима новог лексикона. У Лексикону писаца Југославије, на страни 79, стоји да је Драгутин Паунић био новинар у Радио новинској установи „Јасеница“ од 1962. па до пензионисања 2001. године. Први штампани рад му је књижевни осврт „Уметност је бити Богосав Живковић“, који је 1972. године објављен у „Расковнику“. Сарађивао је са периодиком: „Расковник“, „Наша комуна“ и „Вукова задужбина“. Приређиван је и аутор предговора у више књига као што су, на пример, „Зови ме именом ветра“ Предрага Бајчића, „Радомир Аранђеловић – први витез Карађорђеве звезде“ Николе Владисављевића. Био је главни и одговорни уредник „Наше комуне“ (1965-1977) и Радио „Јасенице“ (1977-1985). Члан је Удружења

књижевника Србије од 1989. Објавио је ове књиге: „Три силе притисле Србијицу (приче Солунаца) са Милијом Ђорђевићем 1985., „Србијицо, душо горка (приче Солунаца) такође са Милијом Ђорђевићем 1988., „Цоглава“ (легенде из Јасенице) 1996., „Ржан“ (Јасеница у легенди) 2002. и „Људи иза маске“ 2008. године. О поменутим књигама су писали: Н. Митровић „Човек је човеку вук“ („Багдала“), Д. Витошевић „Величина маленик“ („Борба“), Драган Обрадовић „Ратници и приповедачи“ („Политика експрес“), Б. Милкодраговић, „Сведочење ратника“ („Вечерње новости“) М. Срећковић, „Књига која се догодила“ („Кораци“), Д. Витошевић, „Откриће народног духа“ („Песник“) М. Милошевић, „У добром друштву“ (НИН), Д.Јанојлић „Од јапије вечности“ („Политика експрес“), А. Митровић „Сећање на рат“ („Политика“), Д. Јанојлић „Стари ратници као приповедачи“ („Политика експрес“), Д. Витошевић „Златна књига о величини малених“…, В. Јовановић „Јасеница у легенди“ (Вукова задужбина), Д. Јанојлић „Вуковим путем“ („Политика експрес“), З. Голубовћ „Драгоцено памћење“ („Вечерње новости“), М. Недељковић „Цоглава“ ( Записи о Шумадији), Р. Николић „Јасеничка предања“ („Књижевне новине“), М. Јозић „Довик из преко - оне - стране“ („Некудим“) итд. Д. Јанојлић

МЕЊАЧНИЦА КРУНА 064/ 616-89-34 (Преда) * * * * * * 065/ 614-03-80 (Миша) Првог српског устанка 12 Смедеревска Паланка

**

28

У

граду је запажен рад Народног универзитета који организује предавања, и рад библиотеке. Универзитет узима видно учешће у раду Просветног народног дилетантског позоришта, и подржава инжењера Миливоја Стојковића, који је имао успеха са представом „Укроћена горопад” да почетком априла 1935. године на сцену хотела „Централ” постави Молијеров „Жорж Данден”, причу о односима два друштвена слоја, о суровој игри „кроћења мужа”, о дубини једне људске несреће, у преводу Божидара Трудића. Смелост на коју су се одлучили Миливоје Стојковић, редитељ и Божидар Трудић, преводилац, је за свако поштовање. „Жорж Данден” захтевао је заиста велику одважност која овој двојици овога пута није недостајала. „Дело „Жорж Данден” сам морао да преведем са есперанта јер нисам имао француски оригинал”, присећа се још једног свог преводилачког подухвата Трудић. Позориште је од оснивања забележило неколико несумњивих успеха. Један

Одувек је постојала тежња да се играју нове и разне ствари. Али, није се увек могло припремити ново, било је и поновљених али актуелних комада. Такав је случај са веселом игром у једном чину Хајнриха Клајста „Разбијени крчаг” и шале од непознатог аутора „На самртним мукама” које је позориште премијерно одиграло 28. априла 1935. године на први дан Ускрса у „Централу”. У паузи представа изведена је концертна тачка оркестра „Геза”: „Орфеј у подземном свету” и „Аве Марија”. Обнова комада у овој сезони има карактер премијера, јер се као тумачи појединих улога појављују нови глумци. ** Средином јуна 1935. године одржана је најављена премијера представе „Блеф”. Да жеље нису довољне да би се остварила и добра представа доказала је премијера „Блефа”. Неуједначена игра глумачког ансамбла није привукла публику и није се задржала дуго на репертоару. „Пуцањ из публике” од П. С. Петровића је ново остварење позоришта. Премијера је одиграна октобра 1935. у сали хотела „Централ”. Нема ближих података како је прихваћена код публике.

17

ДВАНАЕСТИ ФЕСТИВАЛ НОВИХ ТЕАТАРСКИХ ФОРМИ - КРАТАК ПРИКАЗ

Позоришна катарза

Стенд ап Сербие, првонаграђена представа

Т

ихо, и без гламура, рекло би се сасвим примерено времену и приликама, у понедељак, 3. новембра отворен је Фестивал нових театарских форми, позоришна манифестација републичког ранга, која се у нашем граду одржава дванаести пут. Фестивал је, пригодним речима, отворио члан Општинског већа, Ненад Ристић, а одмах потом одиграна је прва представа, „Дупло дно“, према тексту Горана Стефановског, а у режији Слободана Ж. Јовановића, професионалног позоришног редитеља из Београда.

Драмски есеј Горана Стефановског Сама по себи, драма Горана Стефановског није дреаматуршки богато дело. Радња се одвија у атомском склоништу, седам година после избијања истребљујућег рата. У „министарском склоништу, у коме живе министар културе, његова супруга и кћерка, као и министров саветник Нове, системом цеви за вентилацију, доспева Јаков, бунтовник који жели да буде револуционар. Радња се одвија у неколико такозваних елипси, у којима се из примарног реалистичног слоја иде ка „театру у театру“, игри у којој учествују протагонисти на једном од последњих људских станишта. Сукоб министра, који оличава безлични бирократизовани систем и младог бунтовника у ствари је дијалог у коме Стефановски преиспитује појмове културе, критике, револуције – у клаустрофобичом простору подземног бункера. Редитељ Слободан Ж. Јовановић је тескобу скученог простора представио камерним оквирима сцене. На самом почетку, један од протагониста кредом означава простор игре, а публика је такође смештена на сцени, тик иза исцртаних линија. Будући да овај текст славног Горана Стефановског представља, у ствари, један драмски есеј, чија се динамика 18

одиграва пре свега у дијалошком сукобу, Јовановић је настојао да радњу обогати наглашавајући контраст између бунтовног, брзог и одлучног Јакова, и хладног, спорог и овешталог министра. Динамици доприноси и лепо грађен лик министрове супруге, Параскеве, жене која, као и Нове, министров саветник – показује мирноћу „безличног се“ (радити како се ради у, мислити како се мисли...). Ту је и уверљиво грађени лик балерине Кристине, министрове кћерке, чије буђење из депресије наговештава трачак наде у безнадежним оквирима у које је радња смештена. Изградњи поменуте сценске атмосфере доприносе оригинални сонгови Бертолда Брехта, у музичком обличју Курта Вајла, стихови о нади, о обећаној земљи, као контраст бункеру у коме се радња одвија. Текст Горана Стефановског, у редитељском читању Слободана Јовановића – разуме се, не говори само о изостанку хоризонта у неком склоништу, него и о задатим границама савремног света, сабијеног у некакав „сајбер-простор“, у бинарни систем, где се свака ствар може одредити као јединица или као нула – као мркло црнило или снежна белина. Имајући у виду овај изостанак перспективе, у представи се суптилно поставља питања о смислености отпора, покушаја изградње неког хуманог света, у судбоносно стешњеној садашњости, чија тесноћа не допушта усправан ход или слободан замах руку. Можемо ли и смемо ли да дигнемо руке од овог сукоба са усудом, са заборавом слободе?

Психоанализа и „Карамазови“ Друге вечери Фестивала нових театарских форми, одиграна је представа Театра лево, рађена по

авангардној драми Андрије Николетића, и адаптацији IX главе романа Браћа Карамазови, Фјодора Михаиловића Достојевског. Наслов „Иблис“ изведен је из корена арапске речи „белесе“ (онај који очајава, очајни), а млада редитељка, Анђела Кузмановић, настојала је да представи сукоб ida, ega и super ega, компоненти личности према психоаналитичкој теорији Сигмунда Фројда. Главна јунакиња, Екатарина, током нешто више од пола часа драме, покушава да успостави меру између стварности, моралних принципа и нагона, који у idu добијају свој душевни израз – безуспешно, будући да се представа завршава њеним самоубиством. Оставићемо овде по страни помало наивно посматрање односа три компоненте личности, у коме се, према нашем мишљењу, ствари посматрају исувише контрасно; иако је драма веома динамична, а

расправе између ida, ega и super ega слојевите, овде је однос троје протагониста углавном у дихотомији црно-бело. Редитељка представе има тек 18 година, па је за сваку похвалу не само њено несумњиво образовање, него и настојање да се оно рефлектује, односно да се прочитано штиво не прими здраво за готово. Оно што ову представу чини алтернативном није њен двоструки

почетак (представа почиње тако што публика седи у сали и прати филмску пројекцију на затвореној завеси, а после извесног времена, двоје протагониста прелази на сцену, на којој су постављене столице, и ускоро на то позивају и публику, која, пошто поседа на позорници, прати основну радњу која се одиграва тик испред постављених седишта); искорак из изражајних средстава такозваног класичног театра је у томе што овде у првом плану није „фабула“, већ приказивање емоција – патњи, страхова, притајене радости, страсти, беса, дубоке резигнације - без „црвене нити водиље“, слично сценоследу у филму Андалузијски пас Луиса Буњуела и Салвадора Далија.

Востани Сербие Владимир Цвејић познат је публици фестивала као аутор запажених позоришних експеримената. Посебно ће остати упамћена његова режија Шекспировог „Хамлета“, изражајним средствима кабуки-театра. Овога пута, Цвејић је, са ансамблом Студентског културног центра из Ниша, урадио представу према стиховима Јована Јовановића Змаја. Наслов „Стенд ап Сербие“ не упућује на „стајаћу“ комедију, већ је то почетак познате песме „Востани Сербие“, којом се, на специфичан начин, поцртава актуелност Змајевих речи. Сатирични тон и суптилне политичке „пецке“, и даље су свежи, као да су данас написани. Ову представу краси изузетна разиграност, богат мизансцен, лепо отпевани сонгови – па она већ на први поглед подсећа на богату телевизијску екранизацију Змајеве поезије у режији Тимоти Џона Бајфорда. Цвејићева режија је прецизна, а сценски говор чланова ансмбла готово беспрекоран. Речју, комплетна представа, која уз то и поптуно задовољава критеријум фестивала – као нова театарска форма.

Марчело Текстови из збирке прича Марка Шелића Марчела, али и стихо-

Детаљ из представе Парадокс

ви његових песама, уделовљени су у текст монодраме „Бекство“ у режији и извођењу Уроша Младеновића. Младеновић је професионални глумац, па ову представу одликује пре свега одлична игра. Ова монодрама, коју визулено обогаћује присуство музичара-гитаристе на сцени, ни једног тренутка није монотона. Мизансценски развијена, са бројним амплитудама, убрзавањем и успоравањем, монодрама „Бекство“, без длака на језику, потенцира политичку ангажованост Марчелових текстова,

јих година, жири ставља у веома непријатан положај, јер треба да одлучи да ли ће вредновати представу као представу, или допринос алтернативном сценском изразу.

Џери Зоран Савковић Џери је најпостојанији учесник Фестивала. Од 2002. године до данас, он је на сцени Градског позоришта гостовао 11 пута, и сваке године је био награђиван, за режију или глуму, представу у целини. Од Џерија

интимне исповести о насиљу коме су изложени још од детињства. У климаксу „Парадокса“ долази до сусрета Саше и Емилије, и ту почиње игра мачке и миша. Као у књигама Ерика Берна, где се социјални контакти приказују путем структуре игара – и овде ће свако од протагониста завршити у својој животној улози: Саша ће остати жртва, а Емилија – заводница (из нужде). Упркос рефлексијама и кајању, израженим у првом делу драме, протагонисти на крају остају заробљени наметнутим егзистенцијалним стилом – у духу оне Хераклитове сентенце, ethe anthropo daimon – „карактер је човеку судбина“. Има у овој представи препознатљивог Џеријевог рукописа,

Награде Жири, у саставу Фуад Табучић, глумац (председник), Тијана Јозић (дипломирани драматург), и Радица Митровић (глумица Градског позоришта), једнаглсно су донели следеће одлуке: Пет равноправних глумачких награда: - Стефану Јевђенијевићу, за улоге у представама „Иблис“ (Театар лево, акуд Иво Лола Рибар) и „Дупло дно“ (КОТ театар Раковица); - Софији Сретеновић, за улогу у представи „Иблис“ (Театар лево, акуд Иво Лола Рибар); - Милошу Унићу, за улогу у представи „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш); - Урошу Младеновићу, за улогу у представи „Бекство“ (Културни центар Параћин); - Сари Сегић, за улогу у представи „Кад је Петар Пан срео Кристијану Ф.“ (Градско позориште Рума); Награда за музику: - Представи „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш).

у којима нема ни трачка апологије било које партијске доктрине у данашњој Србији. Упркос убедљивом извођењу, доброј адаптацији и несумњиво одличној комуникацији са публиком, поставља се питање – шта је то у овој монодрами „ново“? Због чега се ова представа нашла на фестивалу, посвећеном „новим театарским формама“? То, међутим, није питање за аутора поменутог остварења, него за селекторе фестивала. Оваква селекција, а то се догађало и рани-

Награда за костим: - Представи „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш); Награда за режију: - Анђели Кузмановић, за режију представе „Иблис“ (Театар лево акуд Иво Лола Рибар); Награде за представе у целини: 3. награда „Кад је Петар Пан срео Кристијану Ф.“ (Градско позориште Рума); Због веродостојне обраде тема деформације друштва.

2. награда „Иблис“ (Театар лево акуд Иво Лола Рибар); Због дубоког промишљања о теми унутрашњег сукоба, и инвентивности у креацији ликова.

1. награда „Стенд ап, Сербие“ (Студентски културни центар Ниш). Због целовитости представе, глумачке игре, стилске уједначености, доследног спровођења редитељског поступка и оригиналног коришћења сатиричне Змајеве поезије у форми кабареа.

публика Фестивала увек очекује нове смеле сценске искораке. За разлику од претходних 10 представа, изузев, „Не-чисте крви“, (изведене 2004.) у којима је позоришни израз сведен углавном на покрет, звуке, или мизансценски развијене сонгове, уз тек понеки дијалог, „Парадокс“, представа одиграна пете фестивалске вечери – обилато користи изражајност „класичног театра“. Према сопственом тексту, Џери и Јована Смиљанић у првом делу представе играју, у ствари, две одвојене моно-драме,

визуелно богатих сцена на готово празној позорници, има добро наглашене мимике и пантомимике, зналачког коришћења музике. Па ипак, упркос уверљивој глуми, „Парадокс“ сигурно не спада у успелија Џеријева остварења. Главна мана ове представе је недовољно разрађен текст, који садржи извесне драмске противречности, збркан и неуверљив дијалог, упркос одлично осмишљеној сцени у којој Емилија неразумљиво „брбља“, пред запрепашћеним Сашом, који једва успева да обузда

ову бујицу речи.

Петар Пан на станици „ЗОО“ Редитељ Золтан Фридман, познат по својим драмским радионицама, користећи грађу из мјузикла „Петар Пан“ Дубравке Кнежевић, и мотиве романа „Ми деца са станице ЗОО“, уделовио је праву позоришну масовку, у којој наступа око тридесеторо младих глумаца, узраста од 7 до 19 година. „Кад је Петар Пан срео Кристијану Ф“ је представа у којој се сусрећемо са једним дечаком који не жели да одрасте, и једном девојком која је прерано одрасла. У казујући, сасвим директно, не само на проблеме наркоманије, „дечије проституције“, распада породице – Фридман је, остављајући ову представу без трачка светлости (љубав и разумевање могући су само у некој наивној Недођији), у ствари ишао путем који је још Аристотел у својој „Поетици“ именовао – катарзом. И публика и протагонисти представе суочавају се за безнађем и сивилом савременог света, а то суочавање, већ само по себи, представља непристајање, па утолико није само констатаицја, већ истовремено и критика. Све представе овогодишњег фестивала рефлектују друштвене односе, јасно детектујући не само голим оком видљиве проблеме, него указујући и на неке њихове узроке, механизме прикривања и лицемерство оних који су, вољом народа, изабрани да би имали водећу улогу у њиховом решавању. У том смислу, овогодишњи фестивал протекао је у знаку ангажованог тетара. Свеједно што нису назначени јасни путеви превладавања владајућих прилика, што нису увек јасно артикулисани стварни узроци појава о којима се говори – све представе овогодишњег фестивала показале су да престаје време страшљивости и ћутања, да се, полако али сигурно, примичемо организованим видовима друштвеног отпора дехуманизујућим тенденција ове намрштене садашњости. Владимир Ђурђевић

19

У ФОАЈЕУ ГРАДСКОГ ПОЗОРИШТА ПРЕДСТАВЉЕНА КЊИГА ЗОРАНА ЂУРЂЕВИЋА

Реквијем за изгинуле ратнике Ово дело на прави начин подсећа на велику изгибију српске војске и народа од 1912. до 1918. године

позове на праве текстове наших најбољих познавалаца Балканских и Првог светског рата, какви су, на пример, академици Андреј Митровић, Драгољуб Живојиновић, Михаило Војводић и други.

-Али између корица ове књиге морало је да се нађе и доста добро дело Николе Владисављевића под називом: „Радомир Аранђеловић – први витез ордена Карађорђеве звезде са мачевима“ – приметио је Паунић. - Знате, Аранђеловић је био наш човек, одавде из Смедеревске Паланке. Морало је бити места и за ратни дневник „Из Балканског рата“ Солунца Војислава Даниловића, земљорадника из Азање, за који је, већ поменути

-Листајући је, можемо је идентификовати као антологијски избор, па чак и као својеврсни приручник – подвукао је професор Ђурђевић.- Шта, заправо, тај уџбеник садржи и коме је од користи? Очигледно се ради о избору научно-историјски верификованих текстова из различитих публикација о страдању и наших предака из одређеног историјског периода. Као таква, књига ова, потребна је свакоме коме је стало до сазнања сопствене прошлости. Истовремено нас учи да се Отаџбина, Слобода, Јунаштво, Љубав и Самопрегор исписују великим словом. Овим и многим другим духовним вредностима врве странице ове књиге, говорећи како се калио и доказивао соицизам. Но, и поред тога, неко ће рећи да је ова књига

академик Андреј Митровић, још 1985. године у КПЗ Србије у Београду рекао да је прави бисер у нашој националној дневничарској ратној литератури. Износећи своје виђење ове књиге, професор Радмил Ђурђевић Рађ, који је и један од њених рецензената, казао је да се пред посетиоцима ове промоције налази једна свежа књига лепе форме, драгоценог садржаја, необично конципирана и жанровски готово неодредива.

могла бити и опширнија, и већа. Аутор-приређивач се, међутим, потрудио да нас поштеди од брда томова и понуди нам сенционални антологијски избор текстова на тему голготе и славе. Приређивач је, ван сваке сумње, остварио резултат нескромних димензија наведеним примерима достојанства, родољубља и хероике. Данас је то од посебног значаја када се средствима огољеног прагматизма и најездом псеуодовредности национални дух колеба и круни.

Аутор Зоран Ђурђевић са представљачима своје књиге

К

њига Зорана Ђурђевића из Азање под насловом „Јунацима са Куманова, Брегалнице, Цера, Дрине, Колубаре, Кајмакчалана“ и поднасловом: „Ратови за ослобођење и уједињење 1912. – 1918.“ представљена је у фоајеу Градског позоришта. Промоцију је водио Слободан Тодоровић Токи, а о књизи су говорили још проф. др Бошко Војновић, Драгутин Паунић, Радмил Ђурђевић Рађ, Никола Владисављевић и аутор. Проф. др Бошко Војновић је истакао да оно што ову књигу одликује и ставља је изнад класичног историјског уџбеника јесте поглавље, којим се у виду прича оживљавају догађаји кроз сећања преживелих учесника ослободилачких ратова Србије. Аутор је успео у свом подухвату и методологија његовог дела је на завидном нивоу, иако није имао велики избор литерарних извора. Професор Војновић је, такође, нагласио да Ђурђевић, иако није професионални писац, успео је да приреди ову књигу на завидном нивоу.

-Овакве послове, још од Вука Караџића па на овамо, раде ретки, „загрејани“ појединци, који од ове работе, углавном, немају никакве материјалне користи – истакао је књижевник Драгутин Паунић.-Један од тих прегалаца и неуморника је и Азањац Зоран Ђурђевић, по образовању и животном опредељењу машински техничар, а по вокацији завичајни хроничар и културни делатник. Он нам је данас понудио ретку и необичну књигу, која, како год мерена и процењивана, представља својеврсни подвиг и догађај. Када обележавамо сто година од избијања Првог светског рата, слободно можемо рећи, књига нас је, на прави начин, још једном подсетила на велику изгибију српске војске и народа од 1912. до 1918. године. Зорана Ђурђевића је послужила и несвакидашња интуиција да се

Новинар и публициста Никола Владисављевић је рекао да је Јасеница Пијемонт српски, наводећи наслове неколико књига из овог краја које су објављене у едицији „Хронике села“. Подсетио је да је Зоран Ђурђевић већ објавио једну књигу као својеврсну хронологију догађаја у средини у којој ради и живи. Подвукао је да је та публикација, коју је као посебно издање објавила КПЗ Србије, урађена изванредно.

-Та књига је дочекана „на нож“ – подсетио је Владисављевић. Али, Зоран Ђурђевић је храбар човек и све је издржао. Залажем се да пишу наши људи, а ово што је урадио Ђурђевић је књижурина, не само по обиму већ и по ономе што чини њен садржај. Требало је, свакако, да унесе и догађај из октобра 1915. који се збио у Селевцу када је стрељано више људи. У целости, сачинио је добру књигу. Прихватајући добронамерне сугестије, Зоран Ђурђевић је објаснио да је на идеју да приреди ову књигу дошао у време обележавања стогодишњице Кумановске битке. Тада је заправо кренуо у библиотеке да потражи књиге у којима су описивани ратни догађаји од 1912. до 1918. године.

-Хтео сам да од постојећег историјског материјала приредим књигу, која ће моћи сваког читаоца различитог степена образовања да анимира и подсети на то славно и страдално време, на време кад није било куће у Србији на којој се није вио црн барјак - рекао је Ђурђевић. - Скоро све књиге које су описивале то време биле су превише стручне, а по мом скромном мишљењу, читалац је требало да има академско и војно знање, или историјско знање, да би их користио. Желео сам да се у књизи нађу сви значајнији историјски догађаји по хронологији дешавања а уз то просто и једноставно приказани. Коначан суд, ипак, препуштам читаоцима.

ПАЛАНАЧКЕ ТЕЛЕВИЗИЈА - нови сервис ПАЛАНАЧКИХ НОВИНА. www.palanacke.com или www.blog.palanacke.com

20

Д. Јанојлић

НОВА ИСТОРИОГРАФСКА КЊИГА ДОЊЕ ЈАСЕНИЦЕ

Камени стражари наше прошлости Књига „Споменици и личности завичајне историје“ одговара захтеву времена и друштвеним потребама народа који се враћа историјској истини оцењује проф. др Миодраг Зечевић

О

пштина и СУБНОР Смедеревска Паланка издали су нову историографску књигу Доње Јасенице „Споменици и личности завичајне историје“, коју су као аутори потписали Драгољуб Јанојлић и Миодраг Мода Лазић. Идеја за ово публицистичко дело потекла је од председника Општинског одбора СУБНОР-а, дипл. инжењера Миодрага Моде Лазића. Замисао је била да се истраже и попишу споменици на подручју општине, али је у међувремену тема проширена и на личности на које се та спомен-обележја односе.

-Са пажњом и задовољством прочитао сам рукопис ове књиге који сасвим одговара захтеву времена и друштвеним потребама народа који се враћа историјској истини о себи и прошлости - истиче у рецензији проф. др Миодраг Зечевић. - Ова публикација подсећаће садашњу и будуће генерације на значајне личности и догађаје који су у времену обележили народно збивање и учинили га

часним и за сећање. Споменици и спомен - обележја говоре о људима и догађајима и њиховој спремности за борбу и отпор силнику кроз историјско трајање и постојања људи овог краја. Ти људи писали су својим делом историју без помпе, параде или патетике. Сви су они припадали народу и тој средини и несебично дали свој допринос када је залог био и живот. Народ је вредновао то дело,

носа обележавању времена. Професор Зорица Грујић Милојевић, чије се име налази и у импресуму овог дела, изрекла је ласкаву оцену рада и постигнућа аутора: - Читам величанствене странице ове књиге и дивим се двојици највећих јунака овог дела: председнику Општинског одбора СУБНОР-а Смедеревске Паланке, дипл. инжењеру Миодрагу Моди Лазићу

независно да ли је оно било ратно искушење, допринос развоју друштвене средине или су у питању културни, научни и народни посленици, али је сваки део допри-

и књижевнику Драгољубу Јанојлићу. - Они су „јунаци на делу“. Овом књигом преузели су највишу одговорност, а ми смо добили све, јер оно што је сећање „избриса-

УСПЕХ РЕДИТЕЉСКОГ ПРВЕНЦА ТОМЕ МИТРОВИЋА

ло“, сада је опет пред нама. У овој документарној књизи, истина нам је враћена на посебан начин, занимљиво, аутентично, као да је читалац и сам учесник свих збивања. Оно што сени је, управо, оно што је у самој књизи. Бурна историја коју су писали јунаци ратници на самом бојишту. Нису се вратили кућама, али су вечито камени стражари наше прошлости. Ова књига не бави се споменицима културе у ширем смислу већ, пре свега, ратним спомен-белезима, али се дотиче и оних установа, фабрика, школа, културно-уметничких дружина, специјализованих организација, спортских и других колектива, који носе име неких од личности које су својим делом ушле у завичајну историју. Најчешће су то појединци који су играли значајну улогу у ослободилачким ратовима, радничком покрету па и у култури Доње Јасенице. Укључени су и они, који су као представници народа имали знатан удео у стварању историје тог краја и шире, нарочито од Првог српског устанка па до завршетка Другог светског рата. Дејан Црномарковић

„КАКО СУ СЕ ВОЛЕЛЕ ДВЕ ЖАБЕ“ У НОВОМ БЕЧЕЈУ И ЈАГОДИНИ

„Праћка“ на ФЕДРАС-у П

редстава „Праћка“, редитељски првенац Томе Митровића, у извођењу Дома културе „Влада Марјановић“ из Старог Села, пласирала се за Фестивал драмских аматера села Србије. Ова велика смотра позоришног аматеризма, 43. по реду, одржава се у Малом Црнићу. „Праћку“ Николаја Кољаде играло је мало позоришта у Србији. Глумци из Старог Села први су међу аматерима Србије уврстили овај позоришни комад у свој репертоар. У представи играју глумци Горан Милановић, Марко Богдановић и Јелена Стојадиновић. Музику за ову представу компоновао је мр Срђан Тодоровић, а у реализацији су учествовали још Југослав Тодоровић и Слободан Живковић. После овог фестивала „Праћка“ће доспети и на сцену других позоришта широм Србије. Д. Ј.

Блистао млади глумац Урош Тешић Н

а фестивалу комедије „Јован Кнежевић – Цаца“ у Новом Бечеју Дечија сцена Градског позоришта у Смедеревској Паланци имала је веома запажен наступ са представом „Како су се волеле две жабе“, у режији Радета Михаиловића. Глумци Урош Тешић и Наталија Бајчић су добили награде за најбоље улоге. Са истом представом Градско позориште је учествовало и на фестивалу „ДОПС“ у Јагодини. Награду за најбољу улогу добио је Урош Тешић, а за најбољу сценографију Миомир Јелић.

21

ПРОМОВИСАН ПУБЛИЦИСТИЧКИ ПРВЕНАЦ ЖАРКА ТАЛИЈАНА

Гранитни споменик жртвама рата - Радмила Милентијевић: Велика је част и велика радост да имамо овакву књигу; - Зоран Колунџија: Ово је драгоцена монографија са обиљем података; - Немања Девић: Дирљива прича о нашим прецима и књига за потомке

У

Дому културе „Вуја Поповић“ у Азањи, у склопу свечаности поводом откривања споменика војводи Ђуши Вулићевићу, представљен је књижевни првенац Жарка Талијана под насловом „Мирис тамјана – Азањци у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године“. Ову књигу издао је „Прометеј“ из Новог Сада, који ју је изложио и на свом штанду на Сајму књига у Београду, где је такође била уприличена промоција. За ову књигу у Азањи је владало велико интересовање, а сала у којој се о њој говорило, била је испуњена до последњег места. Представљачи проф. др Радмила Милентијевић, Зоран Колунџија и Немања Девић изнели су веома ласкаве оцене о делу Жарка Талијана које ће у наредним данима доживети још неколико промоција.

-Велика је част и велика радост да пред собом имамо једну књигу која је монументална и значајна, не само за нашу Азању, већ и за целу Србију – рекла је проф. др Радмила Милентијевић.- Жарко Талијан је на њој радио више година, а ја сам била та која га је саветовала и гурала и он је све то издржао. То је био велики посао на коме је Жарко истрајао и дао праве размере страдања наших Азањаца у Балканским и Првом светском рату. Званичан податак до јуче је био да је погинуло близу 400 Азањаца, а аутор ове књиге је дошао до податка да их је страдало више од 800. Ова књига треба да вас увек подсећа да не заборавите жртве за слободу, а многе су временом пале у заборав. Азања по ратним жртвама није изузетак, свако српско село има такву историју. Њихова велика историјска заслуга није записана и то мора да се уради најхитније што се може. Треба сви да ступимо у акцију и да ревидирамо погрешну историју и да пред свет изађемо са стварним жртвама које смо дали у рату. Ми планирамо да ову књигу дистрибуирамо по целој Србији, да је имају све библиотеке, школе и универзитети, да

22

просто буде приручник како да дођемо до коначног циља – да пред свет изађемо са тачним бројем жртава које смо имали у Балканским и Првом светском рату.

списак Азањаца страдалих у ратовима од 1912. до 1918. године. Ми смо народ који олако заборавља на наше жртве, а по мом личном осећању изостао је и адекватан

О значају објављивања ове књиге говорио је власник „Прометеја“ Зоран Колунџија. Он је казао да је почаствован учешћем у разговору о делу Жарка Талијана. Јер, кад је размишљао о томе чиме би се његова издавачка кућа могла укључити у обележавање стоте годишњице од избијања Првог светског рата, ни слутио није нашта ће све наићи. Замисао на почетку је била да објави неколико иностраних превода, али се у међувремену дошло до једне целине која ће читаоцима омогућити да се добро обавесте о страдању у Великом рату. Лоша државна политика по завршетку Другог светског рата није дозвољавала да се о овој теми говори на прави начин, а врло мало је урађено и у телевизијској и филмској продукцији.

-Да је ситуација била другачија, ми бисмо одавно имали много оваквих књига какву је написао Жарко Талијан – подвукао је Колунџија.- Он је крајње савесно урадио велики посао кад је, упорним истраживањем, знатно допунио

државни програм обележавања стогодишњице од почетка Првог светског рата. Талијанова књига

Она је једна драгоцена монографија са обиљем података, представља још један одбрамбени бедем за нашу земљу и докуменат за сва времена. Историчар Немања Девић је на самом почетку казао да је заборав на једно историјско и херојско време почео давно: 1918. и 1945. године, дакле у преломним тренуцима југословенске државе, додајући да је академик Радован Самарџић дао одговор и на питање зашто се нешто што је било заборавља. Он је сматрао да су за Србе успомене из ових ратова прилично болне и узнемирујуће. Говорило се о много погинулих људи, о проливеној крви, разореним домовима, спаљеним кућама и уништеним домаћинствима.

-Бежећи од тих болних успомена, људи су бежали у заборав – подвукао је Девић.- Србија је од 1912. до 1918. године, по званичним проценама, изгубила 28 одсто становништва. По тим губицама, у односу на број становника, Србија је била прва земља у Европи. Последице тог страдања су видљиве и данас,

доноси драгоцене податке о прошлости Азање и она је „искочила“ из формата који сам био замислио.

па зато не смемо пасти у замку да жртве наших предака обесмишљавамо и препуштамо забораву,

јер они дилему да ли треба гинути за отаџбину нису имали… Књига Жарка Талијана чува све значајне догађаје и све значајне људе од заборава. На изглед то је мала књига, а заправо то је велика књига. На изглед то је књига која говори о Азањи, азањска прича, а у ствари то је српска прича. На изглед то је књига која говори о прошлости, а у ствари говори о нашој будућности. Талијан је успео да отргне од заборава све оне људе који су погинули 1914. на Церу, на Колубари, Мачковом камену, у борбама на Дрини, који су пали 1915. у другој одбрани Србије, у повлачењу преко Албаније, умрли на Крфу, Виду, у логорима… Он је свима њима, то смем да кажем као историчар и човек од емоција,ударио трајан споменик, споменик и онима који су се изгубили у нашим сећањима и онима чији су споменици на гробљу склони паду или су већ пали. Њихов трајни споменик је ова књига Жарка Талијана. Она је прича о нашим прецима и књига за потомке. Аутор књиге, захваливши се свима који су издвојили време и дошли на промоцију, подсетио је да је више од једне деценије трагао и сакупљао податке.

-Највише се,ипак, захваљујем проф. др Радмили Милентијевић, која ми је годинама уназад давала драгоцене савете. Кад је чула на чему радим, заинтересовала се и у велико мери, из разлога што је расла и без деде по мајци и без деде по оцу који су погинули на Мачковом камену, храбрила ме да истрајем у овом послу. Кад смо 1984. године у центру села подигли споменик на чијој левој страни су уписане жртве ратова од 1912. до 1918. , а на десној страдали у Другом светском рату, чуо сам коментаре неких људи у смислу „нема мога деде, нема мога прадеде“, одлучио сам да кренем у истраживање и допуњавање тог списка. Трагао сам по библиотекама и архивима, па и по гробљима, успевши да откријем још скоро 430 заборављених Азањаца који су страдали у времену Балканских и Првог светског рата. Представљање ове књиге „зачинио“ је виртуоз на хармоници Бане Милутиновић Добравац, одсвиравши „Тамо далеко“ и „Марш на Дрину“. Драгољуб Јанојлић

НОВА ЗБИРКА ПОЕЗИЈЕ МИЛОВАНА МИЋА ПЕТРОВИЋА

Поучна песничка сликовница Песме, које испуњавају странице ове књиге, исписао је за „децу велику и малу“

витак“, Издавачка радионица Књижевног клуба „Развигор“ у Пожеги, објавила је збирку поезије за децу Милована Мића Петровића из Смедеревске Паланке под називом „Мудрице то знају“. То је његова друга песничка књига, која је сабрала шездесетак песама у шест циклуса. Њу је овај стваралац потписао у двострукој улози: као аутор песама и као илустратор, а посветио ју је, у првом реду, кћери Јасни.

која помажу да се лакше и лепше живи у протоку времена. Тако песникова девојчица Ана Петак, ниже петице и свакој „мамин пољубац прија“. А онда „дечији сан“ пун је уживања у оствареним резултатима али и оној сталној стрепњи за то каква ли је јава? Највећи степен задовољства међу људима је осмех. „Смек је лек“. О њему пева и Петровић истичући да „смех није грех“.

-Петровић лепоту живота види у бројности породице, где је пуно деце – запажа Милијан Деспотовић. - Јер, кад се дечица ухвате за

предахе, па каткад тече дијалог песника и његових мудрица, и његових другара у којима и сам себе види у давном детињству. Лепотом ове књиге, њеном ликовном опремом, од корица до вињета и илустрација бави се сам песник. Тако открива још једну своју вокацију која је код њега, у неку руку, старија од песничке.

-Изразити дар за цртање показао је још као школарац, али просто није имао времена да тај свој дар развија – предочава Деспотовић.- И права је штета за пропуштено време, јер уме песничке

Ова збирка, у склопу ужичког издаваштва, била је изложена на минулом Сајму књига у Београду, где је изазвала велико интересовање. Њен уредник и рецензент Милијан Деспотовић предочава како је Милован Мићо Петровић, отварајући први циклус „Знање нас храни“, имао потребу да појасни да је песме, увршћене у ову збирку, исписао за „децу велику и малу“. Великој се обраћа носталгично: „Ех, како године лете“, чиме је младом читаоцу негде у подсвест сместио подсетницу да треба стално учити и стицати знања

ручице са браћом или сестрама, настаје ланац среће. Не оставите дете никад без тог ланца. За то песник слави, заједно са малом Аном, дан кад јој се родио брат. Њему је до таквог славља стало и зато пева: „негујемо Душана свог, малог цара“. Деца нека буду наши цареви, а нека владари буду покорни тим малим царевима. У књизи „Мудрице то знају“, Петровић је отворио многе теме кроз идеју да их поетски уоквири у свет дечјих представа и непосредног доживљавања. Он свог читаоца води на путовање које траје, успут правећи

идеје да преведе на ликовни језик, те да читаоцу понуди и визуелну поезију. Те форме су овде на заједничком задатку па ова књига песма делује и као велика сликовница. Милован Мићо Петровић је рођен у Горобиљу. Пише поезију за децу и одрасле. Многе је објавио у књижевним часописима у Србији, Републици Српској и Бугарској. Заступљен је у више зборника и антологија. Члан је књижевних клубова „21“ у Смедеревској Паланци и „Развигор“ у Пожеги.

Пева и црта. Милован Мићо Петровић

С

Д. Јанојлић

До сада сте читали „Паланачке новине“, а од сада гледајте и „Паланачку телевизију“ на добро познатој адреси www.palanacke.com 23

ИЗЛОЖБА УМЕТНИЧКЕ ФОТОГРАФИЈЕ У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ

Остварења значајне уметничке зрелости Овакве уметничке манифестације младих стваралаца скоро да имају карактер лековитости

ОДЛИЧНИ РЕЗУЛТАТИ ОРИЈЕНТИРИНГ КЛУБА „ЈАСЕНИЦА“ У ОВОЈ ГОДИНИ

Освојили преко сто медаља У

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је 12. Изложба фотографија чланова Фото-радионице Канцеларије за младе Установе Културни центар. Своја фотографска остварења публици су ставили на увид Давид Даниловић, Катарина Милосављевић, Илија Костадиновић, Петра Јовић, Милош Младеновић, Милош Прокић, Кристина Поповић, Даница Чампар, Марија Росић, Александар Балтић, Ивана Ћировић, Милица Митровић и Марко Никодијевић. Младе ствараоце, сви рођени у последњој деценији прошлог века, и публику поздравила је Славенка Чишић Урошевић, а потом им се обратио Драган Вујановић подсетивши при том да у Фото-радионици, која навршава пету годину деловања, ради петнаестак заљубљеника у фото-апарат и фотографију и да се тај број стално мења; неки одлазе на даље школовање, други пристижу да покажу шта знају, хоће и умеју. Вујановић је нагласио да континуирано деловање Фото-радионице Канцеларије за младе, од њеног оснивања има велики значај за промоцију уметничке фотографије, пре свега, код младих, те да је свака следећа изложба, у том погледу, корак даље. А то, као што је публика могла да види 24

У последњих 10 година клуб је дао 15 репрезентативаца у млађим категоријама на ранијим изложбама, нису само „младалачки покушаји“, него и остварења значајне уметничке зрелости.

-Канцеларија за младе је уметничку фотографију препознала као један од начина за креативно исказивање младих – нагласио је Вујановић.

- Дигитализација је омогућила да фотографија постане техника која је релативно доступна већем броју заинтересованих. Тиме она постаје мост ка младима, и пружа шансу за развијање визуелног и естеског опажања али и продирања у многе друге теме. Јер, визуелни језик је данас доминантан, па је фотографија стратешко опредељење и стални пројекат Канцеларије за младе. Кад се каже Фото-радионица, треба знати да није само реч о школи фотографије, нити некој издвојеној групи појединаца, већ о спектру циљаних активности. Показивање радова младих у Галерији модерне уметности има вишеструки значај и комплекснији смисао. Ако се томе дода да за младе у амбијенту беспослице, мултипликоване кризе у готово свим областима и прикривеног безнађа нема баш пуно избора – овакве уметничке манифестације младих стваралаца скоро да имају карактер лековитости. Д. Јанојлић

С

портско друштво „Јасеница“, које је основано 1948. године и у свом саставу има Планинарски и Оријентиринг клуб, постигло је у овој години одличне резултате. Оријентиринг клуб има 40 регистованих такмичара у свим категоријама. При њему успешно ради Школа оријентиринга. Овај спортски колектив се сам финансира, а има сталне репрезентативце Мају Ћосић и Саву Лазића. У последњих 10 година клуб је дао 15 репрезентативаца у млађим категоријама. На првенствима је освојено преко 100 медаља. Према евиденцији Миће Радисављевића, „Јасеница“ је заузела друго место у екипном пласману у конкуренцији 25 клубова. После 15 кола у комбинацији – спринт, средња и дуга дистанца, њени такмичари заузели су друго место, одмах после екипе из Београда. Појединачни резултати изгледају овако: На Првенству Србије у комбинацији (15 кола) остварено је осам најбољих резултата. Прво место у елитној категорији припало је Јовани Талијан, Радовану Марковићу и Сави Лазићу, друго Тамари Пантић и треће Тањи Љубисављевић, Маји Ћосић и Мићи Радисављевићу. На Појединачном првенству Србије и Штафетном првенству постигнути су ови резултати: Јована Талијан (прва – спринт, друга – дуга, прва – штафета), Тамара Пантић (прва – средња, прва – дуга, прва – штафета), Анђела Радовановић (трећа – спринт), Тања Љубисављевић (трећа – средња), Маја Ћосић (прва – дуга, елитна категорија),

Марко Станојковић (први – средња), Сава Лазића елита (други – спринт, трећи – средња, трећи – дуга), Радован Марковић (први – средња), Милорад Станојковић (трећи – средња, трећи – дуга, други – штафета), Урош Влајић (други – штафета) и Мића Радисављевић (трећи – спринт, други – средња, трећи – дуга, други – штафета). На првенству Југоисточне Европе Сава Лазић освојио је треће место (средња дистанца), Маја Ћосић била је трећа у штафети, Зоран Миловановић други у штафети и Мића Радисављкевић други на дугим дистанцама. Најбољи такмичари ОК „Јасеница“ су Маја Ћосић, стални репрезентативац Србије у јуниорској и сениорској конкуренцији, вишеструки првак Србије, освајач медаља на Балканском првенству и Сава Лазић, убедљиво најбољи такмичар у јуниорској и сениорској конкуренцији, вишеструки је првак Србије, освајач медаља на Балканском, Медитеранском и првенству Југоисточне Европе. Учесник је Европског и Светског првенства. Овај Клуб је организовао две велике манифестације Ларину трку и Копаоник ОПЕН. Ларина трка била је у Крагујевцу и то девета по реду. Бодовала се за Првенство Србије у комбинацији средња дистанца. Копаоник ОПЕН одржаван је 12 година, уз учешће преко 300 такмичара из земље и иностранства (такмичари из 15 земаља). Одржане су и две маратонске и шест трка у оријентирингу (спринт, средња, дуга).

ЗАБАВА

К

ад је криза, кресање је најбоље решење.

С

рбија је светски првак у играма без граница!

О

ни који живе од сопственог рада су чисти реакционари!

Н

езапослени немају разлога да се жале. И они који раде не примају плате.

Властохлепни (о)чајник

К

Знам само да смо варани вековима, то иде толико далеко да и Христ помало заудара, да и Платон заудара, и то не мислим испод пазуха.

О истом трошку Пироћанац диктира читуљу службеници на огласном одељењу: - Тужним срцем јављамо да је јуче преминуо наш драги деда Сотир. Сахрана ће се обавити у среду... Ожалошћена породица... А службеница му рече: - Можете за ове паре да додате још три речи.

- Добро. Допиши тамо: Продајем половног „стојадина“. Трудноћа Дошао Мујо код доктора сав поплашен. Пита га доктор: - Побогу, Мујо, па како то изгледаш, шта се десило?

- Докторе, болан, страшно! Мислим да сам трудан!

- Ма, ’ајде, човече, шта то причаш? Па ти си мушкарац, ти уопште немаш материцу! А Мујо ће: - Тога се и ја бојим, докторе, да није ванматерична!?

Изгубљено - нађено Полицајац изгубио пендрек. Кад, неки клинац трчи за њим носећи у руци пендрек и виче: - Опростите, је ли ово ваш пендрек? А полицајац ће: - Није, ја сам свој изгубио.

акве ли штете? У три речи, признање нашег пораза и нечињења, без самилосне оптужбе, али с вером победничком, да чинимо добробит. Шио ми га Ђура, илити, за чије бабе здравље јаје на око? У кратком збрљежу, по нашки, ово ће бити приповест, у корацима, о (о) чајнику властохлепља. Ене, беху белег времена, дужа од свог сен трајања. Зато се, ваљда и опамтила. Недобро и добро су, вазда, на овом брдовитом заталасавању саучесници. И учесници. Од кад је света и века. И српског соја. Не познајемо се данас, ни од раније, а знамо се изодавно, па се, тако, изјуначено спајамо. И раздвајамо. Братски! На очиглед друмовника олајисаног времена и похотљивог гледа комшике, прекотарабуше. Делише нас несреће, зато смо лако дељиви. Од оца Краља и сина Краља, па редом, тепај, по нашки. До списка Краљице. Неко мора, у крило, да скупља сочне испљувке свог народа и пореских глава. Часно је живети у свету мртваца. Је л да? Море, тек после смрти има да се делимо. Тако ми главе на одсеченом рамену, доћи ће време да и ја, напокон, заседнем у општу драматургију балканску. Не скакући, унапред, опомиње посталгија за чињењем. Што би рекли држоглавници, с правом, не користољуби дигресију да

скачеш са теме на тему, мож’ се угруваш. Овај свег и онај свет није исто. Далтонисто! Еј, мори, свеуспомене су истота, добацује предак из заточеништва чернозема. Кад су последње спахије, уф, напуштале ‘асан пашину Паланку није то, брајко, ишло, тек, тако потаман. Прво им, примерице, откупљивали имања, а послем и’ сачекивали, у бурјану, и бум! Да се србско благо поштено поврати. Ондак, ‘ајдуци допадну, код кулака, па ишту дукате. Бајаги да пазе на њега, од Србаља што преживеше међусобице и да мож’ мирно да спава. К’о заклан. Ви то данаске лепшије вичете, видим из печатоване ‘артије, „рекет“. Мртвог ме живо занима, из ког лагума ископасте тај реч, ал’ нећу о тим. Је л то није истота свеуспомена? Тако ти перчина, кажи роде. Елем, данас се у Србијади живи раскошно. У незнању. Зналци су, попут претка Јованче Мицића, отишли у свет. Он се, незналац, вратио, а ови јок! Деца ће им, на глобусној лубеници, тражити мрву јадовне земљице на брдовитом Балкану. У таквим, е, брдима, Политика, од двадесетог октобра, 2014.,

Добили смо још једну установу за докторске титуле. Свечерску академију! на дан пушкољубља, ене, на првој страни, даје на знање: „У Србији се догоди десет разбојништава дневно, што је двоструко више него почетком деведесетих година прошлог века, показују подаци МУП-а Србије, од 1992. до 2013. године“. У тај сепет свашта може да се тури. Има се, може се! Убиство једног новинара, другог, трећег... Нека се припреми следећи. Онда, самоупуцавање, по писцу, „На мртвој стражи“. Еееј, од Александра Македонског, још, војници

се клали због друкчијег обележја, а у брдима велеградским, гле чудила, нова правила војничке службе. Пе-ес, ене-де, за Гиниса! Наш војник пуца, бре, у нашег војника. До упуцавања истог белега. На земљицу мајку. И-шта бива? Ништа! Мукље од ништа. Коме мука, томе и срамота, изрек’о народ, а сви смо народ, што, па, да не рекнемо. И народ, јел, има право говора. Оваквог или онаквог. Коме шта треба, нек се окористи. У кићанку. И велики Књаз је такве истоте разврљавао. „Ни по бабу, ни по стричевима, већ по правди Бога истинога‘\ На друму, од рачанског хана, према Крагујевцу, има једно, охој, брдо. У зле дне, кад османлије напуштаху Пашалук, да се никада не врате, можда много касније, као инвеститори, неки смуцавац, из раје, уцмека спајију, ил’ агу, враг би га знао? Дојавили то Књазу, он ободе ата и са пратњом, под оружјем, откаса на вр’ брда. Код кмета. Распитивао се за случај, а цтпа’ га да се Турци не поврате. Сељани не знају чија је танџара, за вајду, собалила Турчина у зелену траву. Не зна ни кмет. Мук на земљи. Књажевска питалица се залеће по други пут. Опет-ништа! Слушај ме добро кмете, избистри главни коњаник. Дао сам ти штап да батинаш непослушне. Ако се, и поред тога, нешто рђаво збуде, штап ће радити по твојим чакширама. Доћи ћу, опет, за недељу дана, ако дотле не уфатиш шићарџију што уцмека Турчина бери кожу на шиљак. Ат је вриснуо од ударца у слабине и коњаници се, у топоту, изгубише. Сатница тапкала у месту, а Књаз дође у наречен дан. И? Милошу, тако ми поштења, не сазнадох име убице. Ни ја ни моји људи - утишањен страхом, једва одзбори кмет. Ако је тако, заповеди Књаз, обесите га о оно дрво, на вр’ висја. Једном речено, у ма учињено. Кмет-обешењак је данима висио на том висју, а народ је, од тада, вршку брда, наденуо име Висак. Брдо се и дан данас тако зове. За наук.

ПАЛАНАЧКА ХРОНИКА!!! www.palanacke.com

Дневне „Паланачке новине“ - On Line 25

ИЗ РЕПОРТЕРСКЕ БЕЛЕЖНИЦЕ:

Јове први пут међу Азањцима

Успомена на боравак у Азањи. Јован Јове Мратинковић

Б

ио је то велики и посебан дан у његовом животу. Света Петка се никада није обележавала на овај начин. Једна историјска личност окупила је многе. Чекао се најсвечанији тренутак: откривање споменика војводи Ђуши Вулићевићу. Постављен је код Ветеринарске станице лицем окренут ка делу Азање где је рођен. Међу свечарима је и Јован Јове Мратинковић. Азањац пореклом. Допутовао је са сестром Мирославом. Он живи у Аустралији и један је из Алеје славних фудбалера тог континента. За њега се може рећи и да је грађанин света. Играо је на четири континента, у преко сто

клубова. Први пут се обрео у родном месту свог оца Милутина. Дошао је да присуствује великом догађају. Рукује се са свима. Жарко Талијан га представља. У канцеларији Месне заједнице упознаје проф. др Радмилу Милентијевић. Она је донатор споменика Карађорђевом војводи. И све тече по раније утврђеном протоколу. Гости, међу њима и Јове са сестром, крећу да положе венац на споменик изгинулим Азањцима у ослободилачким ратовима. Предводи их Родољуб Станимировић, председник Савета Месне заједнице. Делегације полажу венце и цвеће. Јове прилази споменику. Љуби га. Сузе му влаже образе.

- Требало је и ја да купим венац - прекорева себе.

- Овде су уклесана имена изгинулих ратних другова мог оца. Нек им је вечна слава! Крсти се и враћа међу учеснике овог догађаја. Пажљиво слуша говор председника Месног удружења бораца Зорана Ђурђевића. Повод је велики јубилеј – сто година

од почетка Првог светског рата. Гост из далека Аустралије стоји у првом реду немо загледан у ратничко спомен-обележје. Следи и централни тренутак ове народне свечаности. Јове пажљиво слуша говорнике. И повезује „неке

Јове Мратинковић, Радмила Милентијевић и Жарко Талијан

ствари“. Ђуша је био један из првог реда устаника. Нахијски војвода, народни изабраник…

- Сад ми је тек јасно зашто је мој отац као дечак отишао у Први балкански рат…, па ово је ратнички

и слободарски народ - закључује Јове. Звук гусала га засипа бујицом емоција. Песма повезује Ђушино време и ново доба. Јове стојећи прати освећење споменика војводи. Чинодејствују свештеници цркве св. Козме и Дамјана. А кад је и тај део свечаности завршен, фотографише се пред спомеником. Хоће сину Мартину да покаже како се Азања одужила славном војводи. Потом у Дому културе седа у први ред. Пажљиво слуша представљаче књиге „Мирис тамјана - Азањци у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918.“ Аутор Жарко Талијан надахнуто говори и о храбром ратнику Милутину Мратинковићу. Јове, пошто је купио књигу с посветом аутора, брижљиво бира место где ће фотоапарат овековечити његов први боравак у Азањи. И мирно позира недалеко од спомен чесме. А онда жури да у Паланци уради фотографије.

- Ако ме Бог поживи, доћи ћу опет овде, међу моје Азањце, заветује се. Д. Јанојлић

СЕЋАЊA Прошла је још једна година од како су се моји вољени родитељи преселили у моја сећања, у којима већ више од године обитава и мој муж и најискренији пријатељ Тоша.

Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у „Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe 1.500 динaрa, • 1/4 стрaнe 3.000 динaрa,

ДРАГАН

(2. новембар 1975.)

НЕДИЋ

ВЛАДАНКА

(25. новембар 1996.)

МАКСИМОВИЋ ДР ТОДОР (6. новембар 2013.)

Њихова Весна

• 1/2 стрaнe 6.000 динaрa, • 1/1 стрaнe 11.000 динaрa.

У суботу 22. 10 у 11 h, на гробљу у Глибовцу, даћемо шестомесечни помен нашој драгој

20. 11. навршава се шест месеци од када није са нама наша

МИЛАНКИ ТОМИЋ Неизмерно ти хвала за сву љубав и пажњу коју си нам пружала.

ВЕРОСЛАВА ВЕРА ЈЕЛИЋ, васпитачица (1935-2014) Сећамо је се са љубављу и поштовањем.

МИЛОРАД ЛУКОВИЋ МИЋА (1950-2014)

Заувек ћеш остати у нашим сећањима Твоји најмилији супруга Драгослава, синови Бане и Пеца, снаја Сања

26

Супруг Предраг, ћерка Анђелка, син Драган, брат Милорад, зет Душан

Тугују: супруг Живорад, син Никола, снаха Весна и унуци Иван и Дејан