Palanačke br 180-181 by Palanacke Novine

Број 180-181 Сваког 1. и 15. у месецу Година IX • 1. март 2015. Цена 50 динара

Александар Митровић - 20 година Црквеног хора у Паланци

Први српски хор у Санкт Петербургу Стране 18 и 19

Небојша Јовановић припрема необичну поклон скулптуру за своју унуку

Бели анђео за Снежану

Страна 22

Ненад Милинковић Баћа атлетичар, тренер и судија

Ексклузивни интервју са др Војиславом Шешељем о сиромаштву, ЕУ, Сиризи и изборима

Стране 32 и 33

Стране 6 и 7

Могли бисмо да организујемо Балканијаду

Нема више куд доле

Излазе 1. и 15. у месецу Година IX Цена 50 динара Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године Издавач: Паланка инфо Контакт: Смедеревска Паланка 11420 ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор: Дејан Црномарковић

моб.тел: 065 200 2612 e-mail: palanacke@yahoo.com

Гл. и одг. уредник: Дејан Николић

e-mail: redakcija@palanacke.com

Маркетинг: Саша Матески

моб.тел: 064 920 5928

Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Бојан Живковић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Стојче Талијан, Никола Лазић.

Локални избори

окални избори у Србији биће расписани у децембру ове године. Истог дана бираће се и покрајински парламент. То је резултат договора на највишем нивоу, али како се код нас никада не зна, остаје могућност да се до тада нешто промени, и избори ипак сачекају редовни мајски термин 2016. године. Шта би се могло догодити па да актуелни режим ипак сачека са одмеравањем политичких снага на локалном и покрајинском нивоу? Једна од могућности је (не)очекивана промена рејтинга политичких партија. Друга…, да се озбиљније зарати у Украјини… … или да Грчка баш уздрма темељ Европске уније. Можда уследи и притисак ЕУ да Вучићева Влада призна независност Косова и Метохије. Или „потоне“ Београд на води… Могла би и да се „угаси“ Железара

Хитво

e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com

Штампа: Starprint Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380

Усијана атмосфера на српској политичкој сцени, стална препуцавања између власти и опозиције, као и непрекидна кампања у Скупштини Србије, најављују веома 'прљави' изборни циклус. Биће то још један вашар вулгарности, права 'игранка без престанка'. Паланчани воле да „иду уз ветар“. Када се, крајем осамдесетих, Србија „заљубила“ у Слободана Милошевића, овдашњи политички лидери били су, и даље, за Дражу Марковића. Потом смо, деведесетих, међу првима, устоличили на власти тадашњу републичку опозицију. А, ево и у последње три године Смедеревска Паланка се супротставља „новом“ вођи, који је успео да

Хитто

сло

фо

Фотографије: Редакција и сарадници DTP: Palanačke

у Смедереву… А није искључено ни да се „зајечарски синдром“ прошири на читаву Србију. Усијана атмосфера на српској политичкој сцени, стална препуцавања између власти и опозиције, као и непрекидна кампања у Скупштини Србије, најављују веома „прљави“ изборни циклус. Биће то још један вашар вулгарности, права „игранка без престанка“. Тоне фекалија просуће се по главама политичких противника, биће изговорено сијасет слатких лажи и обећано безброј шарених лажа. Градиће се куле од карата... У Смедеревској Паланци, и овога пута, биће све веома – посебно.

„замагли поглед“ половини нације. Са таквим „политичким духом“ и традицијом Паланчани ће ући и у нове локалне изборе. Њихов исход, и будућу власт у паланачкој општини, као и више пута до сада, одлучиће мале странке и групе грађана (које пређу цензус), заправо њихова одлука коме ће, од великих (СПС, ДС, СНС) приступити после избора. Сигурно је да овде ниједна партија неће освојити апсолутну већину и могућност да сама влада. Владајуће партије, ДС и СПС, суочиће се са теретом вршења власти у „време беспарице“, када је општинска каса била премала чак и за основне потребе. Објашњавање објективних, али и субјективних разлога, зашто Смедеревска Паланка не може да се покрене (у Србији која тавори), биће главни задатак актуелне локалне власти у изборној кампањи. Са друге стране, разједињеној и посвађаној опозиционој Српској напредној странци предстоје унутарпартијски избори који би могли да им збију редове, али и доведу до озбиљних подела и издвајања упечатљиве и препознатљиве групе одборника и чланова - у групу грађана. Уколико та групација, због неслагања са локалним руководством, напусти странку, или буде искључена, паланачким Напредњацима најјачи аргумент остаје – Александар Вучић. Али, далеко је Београд… Елем, на изборном листићу, вероватно у децембру ове године, Паланчани могу да очекују најмање десет политичких опција које ће се надметати за око 20-25.000 гласова колико ће, претпостављам, бирача изаћи на изборе. Једно је сигурно, када би важили гласови оних који на те изборе неће изаћи, њихова „партија“ убедљиво би победила. Али такве победе се не рачунају.

Музичка група „Six pack“ из Смедеревске Паланке, иначе највећа панк-рок атракција са ових простора, гостовала је у препуној „Творници културе“ у Загребу

- Право на глупост је загарантовано Уставом Републике Србије и зове се слобода мишљења. - Људи који вас поштују чине то тихо, они којима сметате мрзе вриштећи. Али како да остваре себе говорећи само о томе колико су други лоши? (@DejanCrn61 - Twitter)

Паланачке су члан ПУ „Local Press”

АКТУЕЛНО

ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНЕ РАДОСЛАВ МИЛОЈИЧИЋ БИО НА САСТАНКУ СА МАЈКЛОМ ДЕВЕНПОРТОМ

Реализација пројекта изградње Фабрике воде Разговарано и о могућој реализацији пројетка заштите од „стогодишњих вода“, односно регулације токова река Јасенице и Кубршнице средствима ЕУ, у вредности од 150 милиона динара

еф мисијие Европске уније у Србији Мајкл Девенпорт примио је у свом кабинету председника Општине Смедеревска Паланка Радослава Милојичића Кену са сарадницима.

Циљ овог састанка био је реализација пројекта изградње Фабрике воде који се финансира средствима Европске уније, а заједнички је за општине Смедеревска Паланка и Велика Плана. Фабрика воде

требало би да буде завршена до маја 2016. године чиме би се трајно решио проблем водоснабдевања у ове две суседне општине. Девенпорт и Милојичић су разговарали и о могућој реализацији

пројетка заштите од „стогодишњих вода“, односно регулације токова река Јасенице и Кубршнице средствима Европске Уније, у вредности од 150 милиона динара.

САОПШТЕЊЕ РЕДАКЦИЈЕ „ПАЛАНАЧКИХ“

„Демократија“ директора ОБ „Стефан Високи“

акон изласка из штампе прошлог броја у коме је објављен и интервју са проф. др Бошком Војновићем, тада председником Надзорног одбора Опште болнице „Стефан Високи“ и одборником Српске напредне странке у Скупштини општине Смедеревска Паланка, директор ове здравствене установе је раскинуо шестогодишњу сарадњу и претплату на одређени број примерака „Паланачких“. У поменутом интервјуу проф. др Војновић је указао на бројне пропусте и штетно руковођење установом од стране директора др Богдановића, на расипање новца на штету пацијената, све до указивања на радње које би могле бити предмет истраге надлежних служби. Раскидом сарадње са „Паланачким“ баш због тог интервјуа - који није „трач са улице“ већ „реч одговорног човека на одговорној позицији чији је задатак да контролише рад директора - др Богдановић је показао степен своје демократичности, али и, што је значајније за ширу јавност, нервозу због објављених чињеница. Директор „Паланачких“ контактирао је директора Болнице, упитавши га „зашто враћа новине и отказује претплату?“, и добио одговор „објављујете глупости, а мене нисте питали о томе“. Ради истине, „Паланачке“ су, у претходном броју, објавиле управо конференцију за штампу директора Болнице, на којој је он, уместо да одговори на наводе Надзорног и Управног одбора, сат и више говорио о својим успесима и добрим потезима… Наставићемо да пратимо даља дешавања у ОБ „Стефан Високи“ и о томе ћемо, аргументовано као и до сада, обавештавати грађане Смедеревске Паланке и Велике Плане, а запослени у овој установи неће остати ускраћени за наш лист, већ ћемо пронаћи пут да им га достављамо. Забрана за „Паланачке“, неће зауставити истину, на вратима паланачке Болнице.

КУСАЧАНИ СКУПЉАЈУ ПОТПИСЕ ДА СЕ ОТЦЕПЕ ОД ПАЛАНКЕ

Хоће у Београд М

ештани Кусатка, села које има око 5.000 становника, почели су са сакупљањем потписа за расписивање референдума - за отцепљење од Општине Смедеревска Паланка. Ово село припада Смедеревској Паланци, али већина људи путује у Младеновац и Београд на посао, у школу, на пијацу, у шопинг и провод... „Београд је држава у држави“, „Морамо тамо где је боље“ - коментаришу Кусачани. У нади да ће им бити боље, људи чекају у реду да дају свој потпис за референдум. Један од организатора акције, економиста Марко Милашино-

вић, каже да Кусачани имају јаке аргументе да се припоје Београду. - Више од 80 одсто становника иде на посао у Београд, више од 80 одсто ученика тамо иде у средње школе, а близу 1.000 људи пријавило је своје пребивалиште на територији града иако живе овде. Кусачани гравитирају Београду. Тражимо да нам се одобри референдум на територији Кусатка каже Милашиновић. У селу раде три кафића, у којима се скупљају и стари и млади. Када се ужеле изласка, момци и девојке поделе трошкове горива па иду у Младеновац.

АКТУЕЛНО

31. СЕДНИЦА СКУПШТИНЕ ОПШТИНЕ

Др Периша Јовановић изабран за члана Општинског већа Одборници СО Смедеревска Паланка нису подржали предлог Државне ревизорске институције да се покрене поступак за разрешење Радослава Милојичића Кене са функције председника Општине

редседник општине Смедеревска Паланка, Радослав Милојичић Кена, данас је добио апсолутну подршку свих одборника, и владајуће већине и опозиције. Ниједан одборник није гласао за „предлог“ Државне ревизорске институције, која је Скупштину општине позвала да актуелног председника Општине

разреши дужности. 31. седница СО сазвана је по хитном поступку, на основу дописа Државне ревизорске институције, која је захтевала да се достави извештај о предузетим мерама, на основу налаза ове установе, која је у паланачкој општини извршила ревизорски надзор. Секретар СО Смедеревска Па-

ланка, Гордана Костић, образложила је допис ДРИ, према коме у року од месец дана Скупштина општине треба да се изјасни о извештају председника Општине о мерама предузетим после решења Државне ревизорске институције. Одборници СО једногласно су одлучили да се председник Милојичић задужи да у поменутом року

Општина има право да помаже јавним предузећима На 31. седници Скупштине општине одборници су одбили предлог Државне ревизорске институције да се покрене поступак смене председника Општине Радослава Милојичића Кене, односно ни један одборник није гласао за прихватање поменутог предлога ревизора. Одборници су једногласно донели одлуку да у року од 30 дана председник Милојичић уради извештај о поступању према другим примедбама ДРИ, о коме ће се потом изјаснити Скупштина општине. Примедбе ДРИ образложене су у допису који је упућен Скупштини општине. Посебну пажњу изазвала је примедба која се односи на помоћ Општине ЈКП „Водовод“, будући да Закон о јавним предузећима, како се могло чути током седнице СО, дозвољава локалним самоуправама као оснивачима да на различите начине помажу јавним комуналним предузећима. Образлажући примедбе ревизора секретар СО Гордана Костић је, између осталог, указала на следеће: - Једна од примедби је да је Општина Смедеревска Паланка, у 2014. години, дакле не у 2012. за коју су обавили ревизију, извршила нека плаћања која није требало да изврши. Конкретно, да су плаћене обавезе синдикату „Независност“ у Водоводу, а да то није требало. У допису ДРИ се каже да је то чињено без правног основа. Према ономе што се могло чути на седници СО, међутим, Општина ипак има право да финансијски помаже јавним предузећима које је основала. На седници је указано на одређена мишљења надлежних министарстава, у којима измећу осталог стоји: „Правни основ за поступање код јавних предузећа постоји већ самим тим што га је оснивач основао. У тексту који се може наћи на сајту Pаragraf lex (Облици помоћи јавном предузећу од стране оснивача) стоји дословце: 'Због интереса који има оснивач да јавно предузеће ради, он може имати интерес да испуни његове обавезе. Ако јавно предузеће не испуни своје обавезе, то може водити у блокаду његовог рачуна, па чак и у стечај, што није интерес оснивача због важности коју обавља јавно комунално предузеће.' Поменути коментар односи се на текст Закона о јавним предузећима (Сл . гласник РС, бр 119/2012, 116/2013 – аутентично тумачење и 44/2014). У овом тексту коментаришу се и појашњавају и други чланови Закона: „Осим гаранција, Закон не искључује ни друге облике помоћи јавном предузећу. У члану 50. став 4 Закона помињу се субвенције, гаранције и друге врсте помоћи. Синтагма, 'друге врсте помоћи' могла би се да односи и на позајмице. Ако већ закон дозвољава да се јавном предузећу дају бесповратна средства (нпр субвенције), онда то могу још пре бити и позајмице.“ Према поменутим појашњењима Закона о јавним предузећима, која су као одговор на питање надлежним министарствима стављена на сајт Pаragraf lex – јасно је да уплата средстава.

сачини извештај, о коме ће се потом изјаснити паланачка СО. У допису ДРИ стајао је и „предлог“ односно позив да СО, као једини за то надлежни орган, покрене мере за разрешење актуелног председника Општине. То је подразумевало да се одборници најпре изјасне о томе да ли овај „позив“ прихватају, и да се, тек у случају позитивног изјашњавања приступи поменутој законској процедури. Међутим, нико од одборника није подржао поменути предлог, што значи да су сви одборници, практично, овим чином изразили подршку актуелном председнику Општине, Радославу Милојичићу Кени. На дневном реду тридест првог заседања паланачке СО нашао се и Предлог програма одржавања комуналне инфраструктуре - јавна хигијена, зеленило, зимска служба и кошење траве уз локалне путеве у Општини Смедеревска Паланка за 2015. години - који су одборници усвојили. Такође, донета је и Одлука о утврђивању радног времена Дома здравља у Смедеревској Паланци. Ради се о Одлуци која је усклађена са новим законским решењима. На основу предлога Управног одбора Народног музеја у Смедеревској Паланци, за директора ове установе изабран је Стеван Мартиновић, историчар уметности - мастер, пошто је досадашњем в.д. директора, историчару уметности Биљани Живковић, истекао мандат. Донето је и Решење о образовању Општинског штаба за ванредне ситуације Општине Смедеревска Паланка. У оквиру допунске тачке дневног реда, одборници су убедљивом већином гласова (34 „за“) изабрали др Перишу Јовановића за члана Општинског већа. Доктор Јовановић долази на упражњено место, после смрти Бранислава Лазића. Данашња седница СО почела је минутом ћутања, којим је одана почаст српским радницима погинулим у несрећи у Руској Федерацији. 5

ИНТЕРВЈУ

ЕКСКЛУЗИВНИ ИНТЕРВЈУ СА ДР ВОЈИСЛАВОМ ШЕШЕЉЕМ О СИРОМАШТВУ, ЕУ, СИРИЗИ И ИЗБОРИМА

Нема више куд доле - Ја очекујем нове парламентарне изборе. И пад Напредњака са власти - нагласио је др Шешељ

Др Војислав Шешељ

утор овог интевјуа разговарао је са др Војиславом Шешељем два дана уочи његовог одласка у Шевенинген, у Скупштини Србије, приликом проглашења Државне заједнице Србије и Црне Горе. На први поглед, после дванаест година, председник Радикала и најпознатији четнички војвода није се физички променио. Можда мало спорије говори, али је и даље елоквентан, директан и, мора се признати - харизматичан. Упркос медијској блокади, на интернету су доступни бројни разговори са Шешељом, у којима су обрађене различите теме, а понајвише искуства из Хага. Прихватајући чињеницу да је Шешељ повратком у Србију постао политички фактор, који ужива извесну подршку, настојали смо да у нашем разговору не говоримо о хашкој прошлости, него о Шешељевим политичким плановима и прогнозама. Паланачке: Чини ми се да је оно што највише занима људе у Србији – могућност побољшања њиховог социјално-материјаног положаја. Какав је програм Српске радикалне странке, шта он нуду бирачима када је о овоме реч? Др Шешељ: Ми морамо да се ослонимо на сопствене снаге. А то значи да пре свега заштитимо унутрашњу, домаћу производњу. И пољопривредну и индустријску, и сектор услуга. Ту смо доведени у крајње лошу ситуацију самовољом досманлијског режима, који је укинуо царине на сву робу из Европске уније. Наше тржиште је претрпано страним производима, а то гуши 6

домаћу производњу. Ми можемо да се полакомимо за јефтинијим страним производима, месо из Бразила је много јефтиније од нашег меса, али шта ћемо када упропастимо домаћу прозводњу? Ако купујемо домаће, новац остаје овде, и онда се обнавља производни циклус. У почетку то може бити нешто скупље, али када се опорави домаћа производња биће све јефтиније и јефтиније. Морамо да се заштитимо од прекомерног увоза. Увозити треба само оно што се заиста не производи у Србији. Компјутерску технику и нешто слично томе. Све остало, што ми производимо, треба да заштитимо. То је један од начина. Други начин је да сломимо кичму увозничком лобију, који је данас најмоћнији лоби у Србији. Трећи начин је уништење корупције... Паланачке: Зар се актуена власт не бори против корупције? Па ухапсили су неке домаће „тајкуне“... Др Шешељ: Треба се борити против корупције у сферама власти. Ни један министар није отишао у затвор, односно није адекватно процесуиран. А има их много, који би морали. Немамо ми ништа против хапшења Мишковића, али, ухапсили су га, држали у затвору, и шта сад? Не могу да га осуде! А зашто не могу? Зато што се Мишковић не може осудити док се не похапсе неки министри које је он подмићивао. А ми бисмо Мишковићу рекли: ево на комаду папира запиши којим си све политичарима давао новац, колико, када, којим поводом – ти ћеш бити слободан, а њих ћемо похапсити и

процесуирати. Дакле, једноставна нагодба. Капиталисти су у свету свуда исти. Где год могу нешто да шчепају, они ће шчепати. Где год могу да поткупе, они ће поткупити. Али, политичари не смеју томе да подлегну. А ако подлегну, морају ићи у затвор, морају добити примерене казне, како то више другима не би пало на памет. То је права борба против криминала. Паланачке: Да ли се тиме исцрпљује ваш програм економског опоравка? Др Шешељ: Наравно да не. Морамо обуставити финансирање агенција. Скоро двеста агенција постоји у Србији. Огромне паре иду на то. Видите јавне набавке. Сваки министар набавља шта му падне на памет. Видели сте шта је радио онај Вулин. Набавља намештај, и то стриктно од одређених произвођача. Па онда даје новац за невладине организације, међу којима су његови пријатељи и блиски сродници. Чак и невладиним организацијама које су основане

тржишту. Паметна власт ће непрекидно подизати плате и пензије, да би јачала куповну моћ становништва и да би то становништво куповало домаћу робу. Јер када пензионер добије пензију, шта он ради: плати струју, комуналије, купује храну, нешто од одеће... А када ви дајете јефтине кредите и субвенције, када дајете субвенције богатим друштвеним слојевима, онда то све оде на страну робу. Дакле, имамо један комплетан економски програм опоравка српске привреде, изласка из економске кризе, а излазак из економске кризе води окончању социјалне беде. Паланачке: С тим у вези ви сте против распродаје државних ресурса великим мултинационалним компанијама? Др Шешељ: Па видите шта је Динкић урадио са банкама? Укинуо је највеће српске банке, преко ноћи. Јесу те банке биле у проблемима, али у проблемима због пласмана које су имале по државном налогу, и који су ненаплативи. Да

Спречили смо режим да прода Железару Ја бих вас упутио да прочитате комплетан садржај неколико конференција за штампу, које сам држао у седишту Српске радикалне странке, почевши од конференције четвртог децембра прошле године. Сву аргументацију против продаје смедеревске Железаре коју читате у новинама ја сам већ тада износио. И објашњавао да је реч о превари. И довели смо режим у ситуацију да не сме дубоко да забразди у ту превару, онолико колико је иначе био спреман. Американци би дошли, опљачкали оно што је преостало, од сировина и готових производа, претопили остатак оружја, остатак фабричких машина, којих још има у Србији, сво старо гвожђе покупили. И шта после тога? Још гора ситуација.

након расписивања конкурса. Паланачке: У каквој су вези ове полицијске и правосудне акције са економским опоравком? Зар смо сиромашни само због тајукуна? Др Шешељ: То су све начини да уштедимо. На основу царина ћемо уштедети више стотина милиона евра. А не смањивањем плата и пензија. Када смањујете плате и пензије онда пада куповна моћ најсиромашнијих друштвених слојева. И онда се мање купује роба на

је држава то узела на себе, као што су имали један пројекат, да је оно што је држава покварила преузела на себе, те банке би сасвим нормално пословале. И њихов капитал би био сачуван, а камате које остваре, профит, остао би у Србији. А сада се сав профит извлачи из Србије. Чак се и главнице извлаче. Па кад банкротирају неке од тих банака, неће бити ни оних главница којима су располагале. Паланачке: С тим у вези, како

коментаришете настојања Владе да прода Железару у Смедереву? Пропали су преговори са „Есмарком“, али већ данас иде вест да се тражи нови менаџмент. Др Шешељ: Ја бих вас упутио да прочитате комплетан садржај неколико конференција за штампу, које сам држао у седишту Српске радикалне странке, почевши од конференције четвртог децембра прошле године. Сву аргументацију против продаје смедеревске Железаре коју читате у новинама ја сам већ тада износио. И објашњавао да је реч о превари. И довели смо режим у ситуацију да не сме дубоко да забразди у ту превару, онолико колико је иначе био спреман. Американци би дошли, опљачкали оно што је преостало, од сировина и готових производа, претопили остатак оружја, остатак фабричких машина, којих још има у Србији, сво старо гвожђе покупили. И шта после тога? Још гора ситуација. Мислим да је наша заслуга што смо то зауставили. Али о томе шта смо ми говорили није било ни речи на телевизији или у новинама. Ми смо под медијском блокадом на свим државним медијима, Међутим, не може се то сакрити од народа. Интернет је чудо. Није интернет само средство поробљавања света, него и средство ослобађања света. Паланачке: У Србији се много коментарише победа „Сиризе“ у Грчкој. Овде чак постоје идеје да се левица и десница морају удружити у борби против неолиберализма оличеног у актуелном режи-

му. Какав је ваш став о томе? Др Шешељ: А о којој левици ви говорите? Паланачке: Па постоје неке левичарске партије, мада нису у власти... Др Шешељ: Не знам ја за те левичарске организације. Има неколико десничарских невладиних организација, али оне нису странке. Према томе, Српска радикална странка је једина озбиљна патриотска политичка партија у Србији, која може да реализује

тај пројекат, који је реализовала Сириза у Грчкој. И која га може још успешније реализовати. Имамо страначку инфраструктуру. Сириза је напречац формирана, и може да веома брзо има унутрашње кризе, а ми смо преживели све могуће унутрашње кризе. Сад више нема куд доле, сад можемо само да идемо горе. Паланачке: Каква је ваша политичка прогноза за наредних годину дана? Шта се може догодити на овом трусном политичком по-

дручју? Др Шешељ: Ја очекујем нове парламентарне изборе. И пад Напредњака са власти. И очекујем победу српских Радикала. Паланачке: А да ли ће ваше здравствено стање дозволити да се активно ангажујете у кампањи? Др Шешељ: Па, мене су 12 година држали на тамном и хладном месту, ја сам сада 12 година млађи од своје генерације. Зар не изгледам тако? В. Ђ.

Речник новоговора

омаћи творци бољег живота, очигледно, не читају само Вебера, него и Орвела. Сећате ли се романа „1984“? Велики Брат, персонификација тоталитарног режима, помоћу моћног система пропаганде, успева да становнике Океаније убеди како из дана у дан „све више напредују“, иако се ситуација у ствари непрестано погоршава: рецимо, објави се да ће следовање чоколаде по становнику убудуће бити 50 грама недељно, и да је то за 20 одсто више него до сада, иако је у ствари раније следовање било 55 грама (што значи да је сада смањено). Ипак, сви искрено верују да је остварен корак напред, па крећу спонтане демонстрације подршке Великом Брату. Сасвим у духу ове „орвеловске политике“ је изјава домаћег Великог Реформатора да је резултат смањења плата подстакао повећање просечне зараде у Србији. Такође, вероватно угледајући се на пропаганду Океаније, надлежно министарство је пре извесног времена објавило да је ове године обезбеђен рекордан број ученичких и студентских кредита и стипендија. Погађате? Без новчане помоћи остали су чак и примерни ђаци. Нејасно је на основу којих критеријума је одлучивано, и зашто студенти, који су задржали исти просек, ове године нису у могућности да користе оних 7.000 динара месечне државне помоћи. Разуме се, рогоборење родитеља и ђака остаје „у четири зида“. О томе не пишу велике новине, тиме се не бави ниједна национална телевизија. Они који нису директно погођени оваквим понашањем Министарства просвете зато немају разлога да не верују у званичне

податке, који победоносно најављују „рекордан број“ кредита и стипендија. Постоје и драстичнији примери. Поједини министри, као и њихови епигиони у провинцијама, грме о потреби „штедње у здравству“, сугеришући да ће уштеде бити на корист грађана Србије. Разуме се, на делу је управо супротан процес: све теже је остварити здравствене услуге, а проблематична је и најава да је, од скора, више лекова на позитивној листи. Баш пре неколико дана уверио сам се да је један медикамент за лечење крвног притиска, који је могао да се узме на рецепт, у међувремену отишао на „негативну листу“, па сада мора да се купује. Уосталом, о каквој штедњи може бити речи, ако се зна да је Србија на последњем месту у Европи по издвајању за здравство (по глави становника), са износом од свега 200 и нешто евра (у

Орвеловска је и изјава једног од Малих гласноговорника управе Београда. На коментар да ће поскупљење карте за градски превоз највише погодити пензионере, он изјављује да је доста било те замене теза, и да пензоси живе од онога што радно способно становништво заради. И још се буне! Иако су већ остарели, треба да знају колики им је губер. Уколико не могу да раде, нека ћуте и оставе на миру градске оце, који покушавају да повећају приходе у градској каси, разуме се – на добробит житеља Београда. Они који не могу да раде, зато што им не полази за руком да се запосле, или су умировљени, према томе, нису прави житељи главног града, него непотребни конзументи друштвених ресурса. Као код Орвела, речник новоговора полако потискује позитивно значење речи: пензије нису зарађене, већ „добијене“ (ми-

Код Орвела, Океанија, наизменично, ратује са Евроазијом или Истазијом. Када год дође до промене политике, на пример када престане рат са Евроазијом, преко телеекрана (интерактивних телевизора, који не само да емитују слику, него и снимају шта се испред њих догађа) систематски се понавља да Океанија, у ствари, никада није ни ратовала са Евроазијом, а то нас подсећа на заборав „радикалне“ политике данашњих еврооптимиста. Некадашњи „непријатељи Србије“, попут Т. Блера, постају саветници, уважавани као вековни пријатељи: Ко то каже (ко то лаже) да је нас господин Блер бомбардовао? Па ми смо са свима њима одувек дували у исту тикву! Словенији је тај износ око 1.250 евра, у Немачкој – 3.500 евра). Уз то, промиче податак да је 2011. године по глави становника улагано око 500 евра, значи више него дупло у односу на садашње стање. Инсистирати на уштедама у таквој ситуацији, делити пацке лекарима који користе савремена дијагностичка средства, и захтевати даљу рационализацију, није само непристојно и увредљиво, већ се тиме, дословно, атакује на живот људи.

лостињом државе), смањење броја стипендија, у ствари значи њихово повећање, мање лекова на рецепт је корисна уштеда у здравству, плате су смањене, а то значи да је повећана просечна зарада у Србији – а онда долазе на ред и праве пароле Орвеловог романа: слобода је ропство, рат је мир, незнање је моћ. Ту се низ не завршава, већ вероватно следи – сиромаштво је благостање, у глади је ситост, или – чекање на боље сутра већ је приметан и значајан бољитак.

Демонстрације против политике штедње прерашће у спонано одушевљење народа, који не треба да верује властитој перцепцији, већ новоговором искованим паролама дана. Уочавамо још једну паралелу: код Орвела, Океанија, наизменично, ратује са Евроазијом или Истазијом. Када год дође до промене политике, на пример када престане рат са Евроазијом, преко телеекрана (интерактивних телевизора, који не само да емитују слику, него и снимају шта се испред њих догађа) систематски се понавља да Океанија, у ствари, никада није ни ратовала са Евроазијом, а то нас подсећа на заборав „радикалне“ политике данашњих еврооптимиста. Некадашњи „непријатељи Србије“, попут Т. Блера, постају саветници, уважавани као вековни пријатељи: Ко то каже (ко то лаже) да је нас господин Блер бомбардовао? Па ми смо са свима њима одувек дували у исту тикву! И тако даље... Значи ли ово поређење са Океанијом, да је, према нашем мишљењу, режим у Србији тоталитаран? Наравно. И демократија може бити тоталитарна. То није тајна за оне који осим Вебера читају још по нешто, рецимо Алана Бадјуа. Под плаштом демократије (која је, да подсетимо, представничка, а не партиципативна) лако се „власт у име народа“ премеће у „власт над народом“. То је један стари, лењинистички наук, о коме је, поред осталог писао и поменути Бадју. Наше примедбе не односе се само на домаће прилике. Ко не разуме да је све што се догађа повезано са светском логиком капитала, остаје у предвоју истинске критике домаћих прилика. Бездушне односе, које постојећи политички врх у Србији проглашава путем спасења, уз патетичне квазирелигијске сентенце, зато треба јасно денунцирати као облик капиталистичког атака на живот и здравље нас, обичних људи. Није то, додуше, почело овом Владом (у том правцу је, стидљиво и неодлучно, кренуо још Милошевић, а много одлучније они после њега), а неће се ни завршити овим наивним срицањем Макса Вебера. Непристајање на новоговор, свеједно што је такав посао опасан, јер из сваког ћошка вребају живи телеекрани, денунцијанти и срески шпијуни – зато је предуслов озбиљне борбе против сиромаштва и безнађа. За почетак.

www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 8

31. ЗИМСКИ СУСРЕТИ УЧИТЕЉА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Едукација кроз радионице - Присуствовало је око 250 просветних радника, од тога око две стотине из околних општина, као и више од 50 издавачких кућа

Олга Никодијевић

оквиру стручног усавршавања, Савез учитеља Републике Србије и Друштво учитеља из Смедеревске Паланке, организовали су „31. зимске сусрете учитеља“, овога пута у просторијама Основне школе „Херој Радмила Шишковић“.

Овогодишњим сусретима, који се шести пут одржавају у Смедеревској Паланци, присуствовало је око 250 просветних радника, од тога око две стотине из околних општина, као и више од 50 издавачких кућа које су своја издања, уџбенике, наставна средства и де-

чију штампу, представили у спортској сали школе. Према речима представнице домаћина, учитељице Олге Никодијевић, полазници су били у могућности да похађају једну од више понуђених акредитованих једнодневних обука, радионица, што им

је доносило осам поена на листи обавезне годишње едукације. -Од ове године је промењен начин одржавања Зимских сусрети учитеља, све се своди на рад у радионицама. Значи учитељи се опредељују за једну од седам понуђених радионица и читав дан је похађају, а имамо веома еминентне предаваче – нагласила је наша саговорница. Као и сваке године Друштво учитеља из Смедеревске Паланке показало се као одличан домаћин, тако да су и ови сусрети протекли по плану.

СЕДНИЦА ОКРУЖНОГ ОДБОРА ПЕНЗИОНЕРА ОДРЖАНА У ПАЛАНЦИ

Избори у републичкој организацији Слободан Пантић предложен за члана Извршног одбора Савеза пензионера Србије

У ПАЛАНЦИ ОБЕЛЕЖЕН СВЕТСКИ ДАН ДЕЦЕ ОБОЛЕЛЕ ОД РАКА

„Сети се! Сваки дан!“ Окупљенима се обратила госпођа Сузана Димитријевић, која је истакла да ће сви добровољни прилози прикупљени широм Србије бити искоришћена за опремање дечијег хемаокнолошког одељења у Нишу

недељу 15. фебруара, тачно у 13 часова и у Смедеревеској Паланци је пуштањем балона обележен Светски дан деце оболеле од рака. Ове године акција је организована под називом „Сети се! Сваки дан!“ У име организатора, Националног

удружења родитеља деце оболеле од рака (НУРДОР), окупљенима се обратила госпођа Сузана Димитријевић, која је истакла да ће сви добровољни прилози прикупљени широм Србије, током ове акције, бити искоришћена за опремање дечијег хемаокнолошког одељења у Нишу.

едница Окружног одбора пензионера Подунавског округа одржана је у Смедеревској Паланци, у просторијама Општинске организације пензионера. Састанку су присуствовали представници пензионерских организација из Смедерева, Велике Плане и Смедеревске Паланке, а главна тема била је избори у Савезу пензионера Србије. Одлучено је да се пружи подршка кандидатурама Ђура Перића за председника и Милорада Станојевића за заменика председника Савеза пензионера Србије. За члана Извршног одбора Савеза пензионера Србије предложен је Слободан Пантић, председник Општинске организације пензионера у Смедеревској Паланци. На месту председника Окружног одбора пензионера Подунавског округа у наредном мандату биће Војислав Павловић из Смедерева. 9

ОСНОВАНА НОВА ГРУПА ГРАЂАНА

„Домаћински за Паланку“ ОБЕЛЕЖЕН СВЕТСКИ ДАН СОЦИЈАЛНЕ ПРАВДЕ И ДАН СОЦИЈАЛДЕМОКРАТСКЕ ПАРТИЈЕ СРБИЈЕ

Једнаке шансе за све

За председника је изабран Родољуб Станимировић, за заменика председника Саша Ристић, а за потпредседнике Марина Јокић, одборник у Скупштини општине и Игор Ераковић

Конгресној сали хотела „Језеро“ основана је нова Група грађана, „Домаћински за Паланку“. За председника је изабран Родољуб Станимировић, за заменика председника Саша Ристић, а за потпредседнике – Марина Јокић (одборник у Скупштини општине), и Игор Ераковић.

развоја села“. То обухвата и формирање заједничке земљорадничке задруге свих пољопривредника на територији паланачке општине, као и изградњу нових капацитета за производњу, прераду и складиштење пољопривредних производа. У програмске циљеве, осим наведеног,

На састанку оснивачког одбора, којим је председавао Родољуб Станимировић, изабрани су и други органи ове Групе грађана и усвојени програмски циљеви, којима ће бити усмерено деловање ове политичке групације, чији одборници остају у саставу владајуће коалиције у СО Смедеревска Паланка. Између осталог, програмски циљеви обухватају развој привреде на територији Општине Смедеревска Паланка „са посебним акцентом на развоју њеног примарног сектора – пољопривреде као битним фактором

спада и привлачење инвестиција и развој туризма (ради повећања броја радних места), приоритетно решавање инфраструктурних и комуналних проблема, сарадња са другим градовима, општинама, регионима - у земљи и иностранству, пружање бољих услова младима у току школовања и повећање квалитета здравствене и социјалне заштите. Свечаности, после састанка оснивачког одбора, присуствовали су бројни гости, коалициони партнери, али и представници опозиције.

У Србији, око 10 одсто становништва живи у тешком сиромаштву, а многе друштвене групе налазе се на маргинама друштвеног живота, у немогућности да остваре право на здравствену заштиту, образовање, становање

вадесети фебруар се обележава као Светски дан социјалне правде, чији је циљ борба против сиромаштва и стварање једнаких шанси за све. Генерална скупштина Уједињених нација прогласила је 20. фебруар за Међународни дан социјалне правде на заседању 2007. године. Обележавање тог датума започело је 2009. године, а на тај дан промовишу се напори на уклањању проблема сиромаштва, искључености и незапослености. У Србији, око 10 одсто становништва живи у тешком сиромаштву, а многе друштвене групе налазе се на маргинама друштвеног живота, у немогућности да остваре право на здравствену заштиту, образовање, становање.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. Зато је данас више него у другим временима неопходно показати хуманизам, солидарност и одговорност за оне који су најугроженији и најрањивији и који без помоћи шире друштвене заједнице не могу решити своје основне егзистенцијалне проблеме. 20. фебруар је и Дан Социјалдемократске партије Србије, који је низом активности и посетама породицама које живе у тешким материјалним условима, обележио и Општински одбор у Смедеревској Паланци. 10

- Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. - Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. - Промoтивнe цeнe. - Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. - Рaднo врeмe oд 7-17 часова.

Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“), Смeдeрeвскa Пaлaнкa тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79

ИЗБОРНА СКУПШТИНА ВЕЋА САВЕЗА САМОСТАЛНИХ СИНДИКАТА СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ И ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ

Једногласно поверење Божидару Тодоровићу И

зборна скупштина Већа Самосталних синдиката Смедеревске Паланке једногласно се изјаснила да Божидар Тодоровић буде председник и у наредном мандату. Даринка Бајкић добила је апсолутно поверење за место секретара Већа, а подржан је предлог да Живорад Марјановић буде члан Већа Савеза самосталних синдиката Србије. Он ће и надаље бити повереник Већа за Велику Плану. Милош Поповић из Смедеревске Паланке и Милена Арсић из Велике Плане изабрани су за делегате на предстојећем конгресу Савеза самосталних синдиката Србије. Изборна скупштина подржала је кандидатуру Љубисава Орбовића за председника Самосталних синдиката Србије. Седницом је председавао Светомир Тирнанић из Велике Плане, а Божидар

Тодоровић је на самом почетку подсетио да два већа (Смедеревска Паланка и Велика Плана) раде као једно на територији две суседне општине и да се то у досадашњој пракси показало као добра одлука, која се потврдила и кроз досадашњу активност. Тодоровић је изразио задовољство што изборној скупштини присуствује и др Живорад Јовановић, председник Синдиката здравствених радника Опште болнице „Стефан Високи“, изразивши притом жаљење што запослени у информисању још нису смогли снаге да се синдикално организују. Подносећи извештај о раду (о том документу смо известили раније), Божидар Тодоровић је нагласио да је у минулом петогодишту дошло до осетног пада животног стандарда, великог отпуштања, пре свега у привреди и јавним служба-

ма. Смедеревска Паланка је – истакао је – до 1990. године имала 17.000 запослених, а данас свега пет-шест хиљада. Само „Гоша“ у свом седишту имала је 6.400 радника, а након ступања на снагу Закона о приватизацији, та бројка се свела на свега 1.760. Да би се потписао грански колективни уговор преговарало се две, а усаглашавало скоро четири године. Искрсао је проблем финансирања у јавним предузећима, бар у Смедеревској Паланци, а проблем је и са исплатом зарада у јавним службама. Навео је пример основних и средњих школа чији су рачуни блокирани. У протеклом периоду синдикат је био пред сталним тестом, а у „Гоши“ је забележен штрајк који је трајао сто дана. Завршен је, како је навео Тодоровић, синдикалном победом пошто се у решавање проблема Фабрике шинских возила

ПРЕЗЕНТАЦИЈА ИНСТИТУТА „ГОША“ У ПРИВРЕДНОЈ КОМОРИ СРБИЈЕ

Креација домаће памети - Пројекат ТР 34028 је финансиран од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Владе Републике Србије

аједничка седница Одбора металске и електроиндустрије и Одбора рудника метала и металур-

гије, била је прилика да Институт „Гоша“ одржи презентацију на тему „Истраживање и оптимизаци-

За секретара Већа изабрана Даринка Бајкић, за делегате предстојећег конгреса Милош Поповић и Милена Арсић, за повереника Велике Плане Живорад Марјановић и подржана кандидатура Љубисава Орбовића за председника Већа самосталних синдиката Србије укључила и држава. Живорад Марјановић, повереник Самосталних синдиката за Велику Плану, казао је да је у том месту некада радну књижицу имало 10.500 радника. Велики колективи, који су били окосница и локомотива развоја Велике Плане, као што су ИПК „Србија – 10. октобар“, ГИК „Света Младеновић“, „Перкон“ и други више не постоје. -„Петооктобарци“ су нас најурили из просторија Општинског суда говорећи да смо државни синдикат и формирали свој – Независни – обелоданио је Марјановић. - Ипак, нашли смо решење за проблем „крова“ у чему су нам помогле

ја технолошких и функционалних перформанси вентилационог млина Термоелектране Костолац Б-2“. Презентацију је реализовао у Привредној комори Србије, др Борис Катавић виши научни сарадник Института „Гоша“ из Београда, са својим сарадницима. Седницом је председавао председник Одбора рудника метала и металургије, господин Ацо Илић. Др Борис Катавић је изложио своју презентацију пројеката и захвалио се на разумевању Привредној комори Србије и секретару Удружења господину Љубиши Обрадовићу, на могућности да испред Института „Гоша“ прикаже пројекат који је креација домаће

неке хуманитарне организације. Као представници Самосталних синдиката били смо против доношења Закона о раду на штету запослених. Оцењено је да се у протеклом периоду пословало домаћински. Председник Божидар Тодоровић је изразио бојазан да ће се у овој години јавити проблем са приходима, јер су најављена масовнија отпуштања, чиме ће се смањити и број чланова синдиката. Сваки члан синдиката мање, значи и мање пара у синдикалној каси. Стога се морају наћи начини да се због помањкања средстава озбиљно не угрози оштрица синдикалне борбе. Д. Јанојлић

памети, од идеје до извођења. Пројекат ТР 34028 је финансиран од стране Министарства за просвету, науку и технолошки развој Владе Републике Србије, а реализацију спроводи Институт „Гоша“ у периоду 2011.- 2015. Поред многобројних еминентних привредника из читаве земље, представника медија и стручне јавности, презентацији је присуствовао и господин Душан Лазић, секретар Одбора за привреду, регионални развој, трговину, туризам и енергетику Скупштине Србије, као и вршилац дужности директора Института „Гоша“, господин Мирко Личина. Зорица Матић

ДЕЛОВАЊЕ САМОСТАЛНОГ СИНДИКАТА СМЕД. ПАЛАНКЕ И ВЕЛИКЕ ПЛАНЕ У ПЕРИОДУ ОД 2010. ДО 2014. ГОДИНЕ

Приватизација по мери домаћих и страних капиталиста У извештајном периоду није забележен ни један позитиван показатељ привредне активности, а сваки пети грађанин нашао се на ивици сиромаштва

ожидар Тодоровић, у својству председника Већа, потписао је извештај о активностима Самосталног синдиката Смедеревске Паланке и Велике Плане у периоду од 2010. до 2014. године. То раздобље карактеристично је по веома израженим проблемима на плану привређивања, запослености и услова рада и живота. Констатује се, и поред уверавања актуелне власти, да у том раздобљу није остварен ни један показатељ позитивне привредне активности. Индустријска производња је у перманентном опадању, смањује се број запослених, расте број лица на евиденцији Националне службе запошљавања, увећава спољни дуг земље који

води ка банкротству. Изостала је стратегија привредног и друштвеног развоја и спроведена једна од најбржих приватизација по мери домаћих и страних капиталиста. Донети су закони и прописи у интересу власника капитала, док власнике рада само симболично штите и препуштају себи самима са девизом „да је сваки човек ковач своје среће“. Законска решења се не примењују у пракси, радно-правна заштита је неефикасна, корупција цвета на свим нивоима, изостаје социјални дијалог и игноришу ставови и захтеви синдиката. Куповна моћ становништва је у сталном опадању, а домаћа валута у вртоглавом суноврату. Замрзавање

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com

зарада и пензија, скок цена и најављено отпуштање у јавном сектору, стечај и ликвидација предузећа у реструктурирању, још више ће угрозити стандард оних који још раде и осталих категорија становништва. Из године у годину се повећава број сиромашних људи и породица, расте број народних кухиња и њених корисника, повећава број уживалаца социјалне помоћи и других накнада, а сваки пети грађанин је на ивици сиромаштва. Бројни штрајкови и протести у протеклом периоду указали су на велико незадовољство и револт запослених укупном економском и социјалном политиком. Они су показали и на неспремност син-

дикалног чланства да се масовније одазове на позиве за протесте, али и немоћ синдиката да мотивише и мобилише чланство за овај вид синдикалне борбе. Изостала је и солидарност гранских синдиката, па је све то навело Централу да тражи нови метод деловања. Реструктурирање, стечај па и ликвидације довели су до драстичног смањења броја запослених, а тиме и синдикалног чланства на територији општина Смед. Паланка и Велика Плана. Синдикална чланарина само у прошлој години смањена је за скоро 15 одсто, али и приход од продаје огрева, а уз то није наплаћена ни закупнина синдикалних просторија, чиме је озбиљно доведено у питање функционисање синдиката. И док је у Великој Плани доста успешно радио Социјално-економски савет, у Смедеревској Паланци, и поред више покушаја, па и конституисања – није деловао, па су се нерешена питања стално умножавала. Оглушујући се о примедбе и предлоге синдиката, као социјалног партнера, Скупштина је без јавне расправе усвајала законе. Због тога је синдикална централа организовала протест у Београду, који није добио потребну масовност, тако да није обезбеђена критична маса, која би приморала власт да повуче спорна решења, пре свега кад је реч о Закону о раду. Концем прошле године организовани су и спроведени избори у синдикалним организацијама и гранским одборима. У највећем броју синдикалних организација поверење је указано досадашњим председницима из разлога што су они углавном едуковани за рад у синдикату и упознати с његовим проблемима. У извештајном периоду успешно су деловали Повереништво и четири међуопштинска одбора. У наредном периоду синдикат ће морати да се трансформише сходно променама у друштву, да се постигне веће јединство и централизација у планирању и вођењу активности, да се унапређује социјални дијалог, значајније пружа радно-правна заштита чланству и помоћ синдикалним организацијама, као и да се више користе штрајкови као видови синдикалне борбе. Д. Јанојлић

„ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА“

Нови сервис Паланачких новина. www.palanacke.com или www.blog.palanacke.com

ШЕСТ ЦЕЛИНА НЕКАДАШЊЕ ИНДУСТРИЈЕ ОПРЕМЕ И ВОЗИЛА „ГОША“ ОДЛАЗИ У СТЕЧАЈ

Синдикат: катанац није решење На удару Фабрика електроопреме, Друштвена исхране и угоститељство, Холдинг, Заједнички погони, Фабрика друмских возила и Фабрика алата и машина

Нешто се може спасити. Божидар Тодоровић

ест целина некада моћне Индустрије опреме и возила „Гоша“ у Смедеревској Паланци одлази у стечај. На удару Акционог плана Владе Србије нашли су се Фабрика електроопреме, Фабрика алата и машина, Фабрика друмских возила, Заједнички погони, Друштвена исхрана и угоститељство и Холдинг. У њима је било запослено скоро хиљаду људи, а сада једва педесетак. Фабрика електроопреме и Фабрика алата већ дуже време су без запослених, с времена на време су обављале неке услужне послове, не успевајући да измирују нагомилана дуговања и друге обавезе које премашују више милиона евра. Председник Самосталних синдиката Божидар Тодоровић напомиње да се већ дуже време инсистирало да се реши статус фирми, које се сада налазе у процесу стечаја. Код једног предузећа у стечају дошло је и до отуђења имовине без ичије сагласности. Фабрика друмских возила, која је у прошлости била произвођач возила по лиценци америчке фирме „Фрухоф“ и велики извозник, била је приватизована, али је због неизмирења обавеза по основу купопродајног уговора, интервенцијом Агенције

за приватизацију, изгубила тај статус и преведена у реструктурирање. У тој фабрици спроведен је социјални програм, а од момента њеног увођења у статус реструктурирања почели су да се гомилају дугови и друге обавезе. Током стечајног поступка, како наводе у синдикату, потражиће се решење за тзв. отпуст дугова и покушати оживљавање производње. Заједнички погони немају запослене, али поседују значајну имовину, коју су користиле све фабрике пословног система „Гоша“. Шанса се види у тражењу решења да се у функцију ставе неки делови Заједничких погона. Ова целина, поред осталог, располаже топланом, која има капацитет да греје два града величине Смедеревске Паланке. За тако нешто постоји и инфраструктура, јер су у прошлости на „Гошину“ топлану били прикључени Школа „Гоша“, Основна школа „Херој Иван Мукер“ и неке стамбене зграде. Друштвена исхрана и угоститељство, после неуспеле приватизације, доспела је у стечај али не зато што није добро радила, већ што није изабран прави купац. У ресторану друштвене исхране спрема се 400

Стечај и за Холдинг. Управна зграда „Гоше“

На удару и здравље. Амбуланте Медицине рада

оброка дневно, остварују приходи и измирују обавезе. Ова целина нема већих дугова, а у Самосталном синдикату се залажу да се припреми ваљан план реорганизације, како би ДИБУТ наставио да живи. Што се Холдинга тиче, у синдикату истичу, да је управо у њему најкомпликованији поступ за решава-

ње статуса. Холдинг располаже значајном имовином, пре свега, комплетном инфраструктуром, саобраћајницама, водоводном и канализационом мрежом, расветом, видео надзором, амбулантама итд. Холдинг има и велико потраживање од Предузећа „Иван Милутиновић“, које се такође

налази у стечају. Синдикат се залаже да се због ових и других разлога са Агенцијом започну, како наглашавају, посебни разговори и договори, уз залагање да се, уместо стечаја, траже решења за реорганизацију. То је пут да се сачува имовина, као што су и оба музеја, али и запослени. 13

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

МИЛИЈА УРОШЕВИЋ ИМА РАЗЛОГА ДА БУДЕ ЗАДОВОЉАН СВОЈОМ РАДНОМ И ЖИВОТНОМ БИОГРАФИЈОМ

Од бравара до директора Рођен је у селу Шуме, школовао се у Тополи, Рачи и Новом Саду, уз рад завршио Средњу и Вишу економску школу, радио је у „Гоши“, Служби друштвеног књиговодства и УТРО „Паланка“, играо је фудбал у „Радничком“, „Јасеници“ и „Младости“, сада је у пензији и веома поносан деда троје унучади

Испуњен живот. Милија Урошевић

илија Урошевић је већ укњижио 23 године пензионерског стажа. Сада је у прилици да склапа мозаик свог живота. Рођен је 1936. године у селу Шуме, и како сам каже, једном од најлепших у Шумадији. Његови родитељи, отац Живадин и мајка Јелисавета, били су земљорадници. Са задовољством истиче да му је мати пореклом од тополских Димитријевића. Вели да је његова баба по мајци, Миленија, радила на задужбинском имању на Опленцу. Четири разреда Основне школе завршио је у родном месту. За своје учитеље, брачни пар из Рековца, каже да су били дивни људи, понекад строги, али врло правични. Био је међу најбољим ученицима. Резултати учења су га препоручили да настави школовање. Али, о томе нешто касније. -Пре мене рођене су моје сестре Здравка и Бранка - износи Милија.- Можда мене и не би било да мој деда Тихомир, некадашњи жандармеријски наредник, није инсистирао да се настави гранање родословног стабла породице. А кад сам се ја родио, било је велико весеље: праштале су прангије и дуго веселило. Додатан разлог за славље било је и то што сам свет угледао на рођендан краља Петра Другог. Тако је мој рођендан у оно време „славила“ цела држава. Одлазак у Тополу да настави школовање доживео је као нешто што ће му касније пружити шансу да боље живи и напредује. На стан га је примила тетка Дулешка за коју каже да је била најбоља куварица код краља. Једно време становао је и у оближњем селу Божурња на које се наслањало задужбинско имање с виноградима, винским подрумом и дивним летњиковцима. -Мене су, као и сву сеоску децу, стално задиркивали вршњаци-варошани – сећа се Милија. – Ругали су се мом оделу и сеоском пореклу 14

због чега сам навукао комплекс ниже вредности. Трудио сам се да будем бољи ђак од њих. Још тада сам заволео фудбал. Имао сам крпењачу, али сам већ знао неке финте које неки моји вршњаци из имућних тополских породица нису могли ни у сну да изведу. Због тога су ме јако мрзели, посебно потомци чувених богаташа Јешића и Прандовића. Волео је да буде учитељ, али је због слабог имовног стања, уписао Гимназију у Рачи. Становао је у интернату. Живот у колективу

штала. Међутим, постао сам ђак Индустријске школе у Смедеревској Паланци. Она је тада имала интернат (садашња зграда Опште болнице), где су смештај и исхрану ученици слабог имовног стања плаћали само 50 динара, а они из богатијих породица пуну економску цену. Године 1954. постао је квалификовани бравар. Већ у то време тренирао је фудбал у „Радничком“. Запослио се у „Гоши“ и почео да зарађује свој хлеб. Ушао је у први тим и дебитовао на утакмици про-

повредио ми доњу усну. Што си ме ударио-? – упитао сам. „Ко? Нисам те ударио“ – правио се „луд“. Њега су ипак извели са терена и у игру убацили Петровског, тада капетана Југословенске армије. Маја 1957. Урошевић је упућен на одслужење војног рока у Хрватски Карловац. Ишло се из Младеновца, возом. На одредиште је стигао у вечерњим сатима. Тога се сећа као да је јуче било: -На улазу у касарнски круг стајао је водник, Македонац Ванчо Лазаревски, а поред њега војник,

тив градског клуба „Јасеница“. Била је то - предочава - јака екипа за коју је играо центарфор „Вардара“ Велковски, у то време војник у Смедеревској Паланци. -Мој тренер Коле Марковић, као левом беку, наредио ми је да „чувам“ деснокрилног играча противничког тима Васића - присећа се наш саговорник.- „Ти си брз, иди уз њега, не дај му да прими лопту“ – саветовао ми тренер. Послушао сам га. За време утакмице код резултата 0:0, овај се окренуо ка мени, ударио ме главом у лице и

наш Паланчанин Васко Вукадиновић. Просто нисам веровао рођеним очима да ћу га ту видети. Мене и остале придошле војнике увели су у једну просторију. Око 22 часа водник се окренуо ка Васку и наредио: „Вукадиновићу, на спавање!“ Одмах је отишао, а ја сам остао тужан. Тада нисам знао за строга војна правила, па ми је било чудно зашто одлази, а не зове мене. Захваљујући њему касније сам почео да тренирам фудбал. Карловац је у то време имао 30.000 становника, а 32.000 војника. Град

„Раднички“ на припрема у В. Бањи 1959.

имао је своју цену – много игре, мање учења. -Дошао ми је у посету отац да види какав сам ђак и тад му нисам осветлао образ – прича Милија.- Имао сам четири-пет лоших оцена. Најгоре је што је отац то чуо у присуству комшије који га у Рачу довезао чезама. Бојећи се да ће овај то разгласити по селу, обећао сам оцу да ћу брзо поправити оцене. Обећање сам одржао и разред сам завршио са врло добрим успехом. Жеља да се упишем у Учитељску школу није ме напу-

Милија с породицом на мору 1966. год.

Милија с колегом „по фудбалу“ Александром Трифуновићем

који је за време рата био усташко место у које је, како су говорили, често и радо долазио поглавник НДХ Анте Павелић, окруживале су касарне. После завршене обуке, отишао је у прекоманду у Крањ, а по истеку војног рока вратио се у Смедеревску Паланку и наставио да игра за „Раднички“. У „Гоши“ га је чекало радно место бравара, а нешто касније те 1959. године, захваљујући Животи Стојиљковићу, добио је посао у финансијској контроли. Годину дана потом уписао се у Економску школу у Младеновцу. Све испите исполагао је за две године. -Све се то одвијало уз рад - напомиње.- Пре подне сам био на свом радном месту, затим ишао на тренинг, а од 16 до 22 часа био у школи. И све се постизало. Године 1961. прешао сам да играм за „Јасеницу“. Тренер је био професор Милорад Бајовић. Онда је 1962. дошло до фузије „Младости“ и „Јасенице“. Те године, 15. јула, сам се оженио. Отишао сам на море, а кад сам се вратио постао сам фудбалер „Младости“. Тренирао нас је Пухар из Светозарева. Кад је почело првенство добио сам место левог бека. Сећам се утакмице против екипе ФАП-а у Прибоју. Њихово игралиште је било мало. Ту утакмицу смо добили, а новине су мене и Херцега прогласили за најбоље играче утакмице. После те утакмице десило се нешто што није очекивао. Тренер Пухар га је изоставио из тима за утакмицу против младеновачког „Јединства“. -На моје место одредио је Трифуновића - сећа се. - Нисам издржао, упитао сам тренера што ме нема у тиму? „Ти си повређен“ – одговорио ми је. Тада, иако сам одређен за резерву, нисам ни излазио на терен. Некако у то време спремао сам се да правим кућу.

Ређе сам одлазио на тренинге и то је био крај моје фудбалске каријере. Из „Гоше“ сам прешао за референта у СДК. Лично ме примио директор Рајко Благојевић. Служба друштвеног књиговодства се 1965. уселила у нову зграду. Усељење је било истовремено кад се отварао национални ресторан „Конак“ кога је преузело Трговинско предузеће „Узор“. Свирао је Баба из Бресја, виолиниста из филма „Скупљачи перја“. Аца Даниловић, један од директора у „Узору“, био је ангажовао Лепу Лукић. У једном тренутку су је довели и код нас, у СДК. Кад је Баба почео да свира окретне игре, замолио сам је за плес. Мало се нећкала, а онда пристала… Године 1966., по налогу Едварда Кардеља, број запослених у СДК Југославије смањен је са 24.000 на 12.000. Тада је СДК у Смедеревској Паланци, Великој Плани и Младеновцу имао фијале. Смањењем броја запослених, од три фијале требало је само једна да задржи тај статус, а остале две да постану експозитуре. -Младеновац је тада имао највише услова за филијалу - напомиње Милија Урошевић.- На челу СДК Југославије налазио се Хилмија Хасанагић. Њега су се сви бојали. Међутим, како је био пријатељ Рајка Благојевића, сагласио се да у Смедеревској Паланци остане исти број запослених. Кренули су састанци, расправе, а с њима и откази у дотадашњим филијама у Младеновцу и Великој Плани. У Младеновцу је седница Радничког савета трајала од десет до шест часова ујутру наредног дана. Ја сам одређен да водим записник, који је касније служио кад доказ на суду, пошто су неки који су добили отказ били поднели тужбе суду. И тад се десио један немио случај. Радник СДК у Младеновцу, који је био пред пензијом, а нашао се на

Милија Урошевић као фудбалер „Радничког“, снимак из 1955.

Мајстор с лоптом. Милија као фудбалер „Радничког“, снимак из 1956.

списку за отказ, устао је и пошао у тоалет, где је и умро. Милија је 1971. уписао Вишу економску школу у Новом Саду, коју је завршио за 26 месеци, уз рад, али тако да је са посла одсуствовао само кад је полагао испите. Док је студирао, вели, ни један дан није изашао у град. Диплома ВЕШ довела га је у контролу СДК за плату од тадашњих 600.000 динара. Међутим, у Угоститељско-туристичком предузећу „Паланка“ понудли су му већу плату него што је имао у СДК. Добио је радно место контролора у угоститељству. У међувремену је на снагу ступио Закон о удруженом раду,па су у УТРО формиране две организације удруженог рада: ООУР „Јасеница“ и ООУР Хотел „Кисељак“. -Мене је тадашњи директор Радне организације УТРО „Паланка“ Топлица Маричић предложио за директора ООУР „Јасеница“, којој су припадали сви угоститељски објекти у граду - износи Милија.- Прихватио сам понуду и убрзо су кренуле инвестиције у уређење угоститељских објеката. Сећам се

да је тада прво почело реновирање ресторана „Башта“. Онда је дошло и до тога да на железничкој станици саградимо нови угоститељски објекат, први од тврдог материјала на земљишту Железнице. До тада су подизани само монтажни објекти… Из тог периода изнео би само још и то да сам за директора ООУР „Јасеница“ постављен без претходне сагласности Општинског комитета Савеза комуниста на чијем се челу налазио мој школски друг Буца Илић. Могуће је да сам у то време једини у општини постао директор без сагласности Партије и на том месту остао до 1. јануара 1992. године кад сам отишао у пензију. Милија Урошевић је задовољан својом животном и радном биографијом. У браку са супругом Милевом добио је два сина: Андреју и Александра. Имају два унука и унуку: Филипа, Миљана и Теодору. - Од 1992. године у кући живи нас деветоро: супруга, ја, синови, две снаје Оливера и Стојанка и троје унучади - с поносом истиче Милија Урошевић. Драгољуб Јанојлић

У ПАЛАНЦИ ОДРЖАНО РЕГИОНАЛНО ТАКМИЧЕЊЕ „БЕСЕДЕ У ЗОРАНОВУ ЧАСТ“

Победио студент књижевности Игор Мишуровић Тема овогодишњег, десетог по реду, такмичења је синтагма Зорана Ђинђића „Живот је оно што од њега направимо, и Србија је оно што од ње направимо“ Речи као материјална сила (другопласирана беседа Кристине Дидановић из Смедеревске Паланке)

Постоји уверење да је живот задат, да је све унапред одређено. Многи, на жалост, и даље тако мисле. Уверење да мало шта од нас зависи, по мом је мишљењу најобичнији интелектуални конформизам. Они који сматрају да се само треба уклопити у неке већ постављене друштвене оквире, да треба радити како се ради, мислити како се мисли, говорити како се говори, живот проводе у дубку, одабравши да доживотно остану незрели, друштвено и политички малолетни. Настојање да се не помиримо са судбином, да се храбро одупремо не само природним, него и друштвеним ограничењима, да искорачимо из тих задатих оквира – подразумева извесну храброст. Пред нама су непрестано природне и друштвене границе. Шта у том смислу значи констатација да је живот оно што од њега направимо? То значи да је свако од нас одговоран за оно што јесте. Да бисмо остварили своје снове, да бисмо се изборили за одређени друштвени статус, међутим – морамо да живимо у друштву које гарантује слободу личне иницијативе, у коме је могуће властитим напорима досегнути постављене циљеве. Дакле, да би од живота направили оно што желимо, морамо да живимо у слободном друштву. Борба за сопствени живот је увек друштвена борба, која се одиграва у нашем времену, сада и овде. Другим речима, да би наш властити живот, уз сва природна ограничења, био у нашим рукама, морамо да земљу у којој живимо учинимо истински слободном. Да

Игор Мушуровић

ред препуном салом Градског позоришта десеторо младих такмичара, из Смедерева, Великог Градишта и Смедеревске Паланке беседило је „у Зоранову част“, на првој регионалној смотри у беседништву која је одржана у нашем граду. Петочлани жири, у саставу – Бранислав Лечић, глумац (председник жирија), Маја Виденовић (потпредседница ДС), Јелена Механџић (чланица Извршног одбора ДС), Биљана Петровић Михајловић и Марија Поповић (професори

би живот био оно што од на у неком таблоиду. Како њега направимо, морамо се борити за слободу, прво да од Србије направикада власт, која не може мо друштво у коме је тако да се ослони на силу аргунешто могуће. мената, све чешће посеже Како можемо да се индивиза аргументом силе? дуално развијамо, ако нам На први поглед, налазимо је, на пример недоступно се пред јасном поделом: високо образовање; укона једној су присила и одлико су школарине превисуство разума, пароле и соке, а оно што се добија претње. На другој су раза узврат, на настави и ционално оправдани ставежбама, недовољно да вови. На једној страни је бисмо заиста нешто напука материјална сила, учили? И шта значи сав интриге, уцене, замене труд који улажемо, ако теза, лажи и клевете. На после завршених студија Кристина Дидановић и другој су аргументи, речи. или одбрањеног доктора- Бранислав Лечић А шта могу речи у судару та и даље преживљавамо са материјалном силом? радећи у локалној бакалници? Како да гра- Уверени смо да ова битка није унапред димо сопствени свет, када смо поваздан изгубљена, зато што и речи постају мазаокупљени пуким преживљавањем? теријална сила, онда када захвате масе. Питање о нашем животу, зато је питање Против лажи треба се борити истином, о Србији. А како променити Србију, како против обмана – аргументима. И зато је од ње направити место које ће свакоме важно деловати на сваком кораку. Разгоод нас омогућити да реализује властите варати, убеђивати, говорити слободно и потенцијале? јасно. Прихватати јаче аргументе, а инБорба за наш живот је борба за слобо- систирати на истини. ду. Нема индивидуалне, личне слободе, Да бисмо све ово учинили, морамо најпре ако она није истовремено универзална, да научимо да се боримо аргументима, општа слобода. Борећи се за слободно морамо да престанемо да се обмањуједруштво, ми се истовремено боримо и за мо. Према томе, да би од Србије напрасопствени живот. вили оно што желимо, морамо да тако На први поглед, ова борба делује као не- уредимо и сопствени живот. Борба за могућа мисија. Куда год погледамо види- друштвену слободу тако је остварење мо сиромаштво и неправду. Свуда су по- индивидуалне; инсистирање на индивиремећене друштвене вредности. Важним дуалној слободи, истовремено је изградобластима друштвеног живота руководе ња слободе за све. они са купљеним дипломама; учене људе, И управо зато: живот је оно што од њега на телевизији, надглашавају демагози; од направимо! И Србија је оно што од ње насваке истине јача је парола дана, пласира- правимо!

српског језика и књижевности) – после дугог заседања за победника је прогласио Игора Мишуровића, студента књижевности из Великог Градишта. Под насловом „Ово је земља за све наше људе“, Мишуровић је наглашено критички говорио о проблемима у савременој Србији. Револуцинарни патос и критика постојећег, садржај свих беседа – посебно су дошли до изражаја у другопласираној беседи Кристине Дидановић, студента из Смедеревске Паланке, и беседи Невене Тодоровић из Смедерева, која је освојила трећу награду. Образлажући одлуке жирија, Бранислав Лечић је честитао свим учесницима, и напоменуо како је веома значајно то што су се одважили да говоре јавно, пред бројним аудиторијумом, артикулишући незадовољство светом који нас окружује и спремност да допринесу његовом мењању. Победник Игор Мишуровић пласирао се за полуфиналну смотру која ће бити одржана у Београду, а најбољи беседници наступиће, затим, на финалном такмичењу. Тема овогодишњег, десетог по реду, такмичења „Беседе у Зоранову част“ је синтагма Зорана Ђинђића „Живот је оно што од њега направимо, и Србија је оно што од ње направимо“.

ПAЛAНAЧКA ХРOНИКA нajнoвиjи дoгaђajи у нaшoj oпштини, днeвнe пaлaнaчкe вeсти, кoмeнтaри нeдeљe… Друштвo, пoлитикa, културa, спoрт…, нa нaшeм сajту www.palanacke.com. Пoсeтитe нaс!!!

остали на разне начине учествоваће у покрету отпора и помоћи ослободилачком рату. ** И у најтежим тренуцима живота људске душе се отварају, исповедају и исцељују пред чудесном магијом глуме, јер позориште је стална духовна, животна потреба човека у миру, у рату, у изгнанству, и у заробљеништву. Оно живи и траје. Паланка је уз предратну имала и ратну театарску традицију, не партизанску на фронту, већ у граду. У најтежим данима за нацију, позоришни аматери налазили су у себи снаге да створе представе, да ободре клонуле, да упале у немогућим условима прометејску бакљу човечности и надања. **

ат, највећи у историји човечанства, који је отпочео нападом Немачке на Пољску и брзо се ширио читавим светом, није мимоишао ни Краљевину Југославију, а самим тим и Србију унутар ње. Рат, као деструктивна појава, претио је уништењу свих видова живота, а тога није био поштеђен ни културни живот у Србији. Рад културних институција је доведен у питање, па је и позориште у Паланци затворило своја врата публици. Крваво клупко стварности, одузело је позоришту више личности, које су, свака на свој начин, биле заслужне за развој паланачког позоришта. У првим данима окупације, у крвавој 1941. години, многи су пали као жртве фашистичког терора. Априлски слом и окупација насилно су зауставили рад Позоришта. Глумачки ансамбл се распао. Они који су

Раде Марић, некадашњи вођа ,,Марићевог покрајинског казалишта, оснива „Путујуће позориште Марић“ и гостује по Србији. На једном од тих путовања ратне 1941. године гостоваће и у Паланци, у хотелу „Централ“, са три шаљива комада од Бранислава Нушића. „Ово је, колико је за сада познато, прво помињање рада позоришта у Паланци, за окупацијских дана“, пише о том гостовању Ненад Ристић у својој књизи „Џумбусана у Централу“, која ће нам бити основни извор података у обради позоришног ратног периода, и додаје: „Знам да је тема о деловању позоришта и позоришном животу у окупираној Србији током другог светског рата у југословенској историји позоришта фрагментарно обрађивана. Знам да су више него скромни радови о театарским дешавањима у Србији у периоду од 1941, после априлског рата и слома Краљевине Југославије, па све до 1944. године и ослобођења Београда од немачке окупације. Знам да је ова тема за ширу јавност била „terra inkognita“, а разлог због којег се театролози нису њоме у већој мери бавили, макар не јавно, може се наслути-

ти у нетолеранцији власти која је имала изграђен систем принуде за све оно што њој није ишло у прилог“. ** У својим сећањима, Сава Живанчевић каже да су Паланчани од немачких власти у Београду тражили одобрење за оснивање позоришта, али да ту дозволу нису добили. Жеља за позориштем се не губи. Траже се друга решења. Једно од њих је да се у оквиру организације Црвеног крста формира Драмска секција која би играњем обезбеђивала додатни приход. Захваљујући др. Ивану Манојловићу, угледном паланачком лекару који је и председник Одбора Црвеног крста, ова идеја је заживела. Основано је Одељење Подмлатка Црвеног крста, које је имало и своју драмску секцију. Тако је настало Позориште Црвеног крста, које ће ратних година мењати име, али неће прекидати театарску чаролију. Почело се са „шареним“ програмима у којима су обавезно место имали и скечеви, наступи су били у хотелу „Централ“, као у предратном периоду. Нушићева „Два лопова“ и „Светски рат“ 6. децембра 1941. обележавају почетак и наставак позоришне традиције. Недуго затим двадесетосмог децембра изведени су комади „Мотор“ и „Кукавица“. Међу првим прегаоцима истичу се: Радомир Јелић – Дола, Сава Живанчевић и Радомир Радовановић – Мика: „Прво смо наступали у неким једночинкама. У једној од њих и ја сам играла. Сећам се да ме је спопао такав страх кад сам изашла на позорницу, а оно сала препуна, па ни реч да проговорим. Разазнајем да ми нешто суфлирају иза завеса... знам да сам нешто почела да говорим, али то све, некако, ван мене. Јао, помислих, упропастила сам ствар. Ма какви, сви су ми говорили, после иза завесе, све си их очарала том својом пуначкошћу“, описиваће свој наступ Дана Јањић.

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 17

ИНТЕРВЈУ

АЛЕКСАНДАР МИТРОВИЋ - 20 ГОДИНА ЦРКВЕНОГ ХОРА У ПАЛАНЦИ

Први српски хор на фестивалу у Санкт Петербургу Један од оснивача и дугогодишњи руководилац хора „Свети Симеон Богопримац“, професор музике Александар Аца Митровић, и данас радо помаже свом наследнику на месту хоровође, а редовно учествује и на литургијама као хорски вокал

Александар Митровић

а своју крсну славу, Светог Симеона Богопримца, 16. фебруара, Црквени хор, који носи име Старца Симеона, обележио је двадесет година постојања. Један од оснивача и дугогодишњи руководилац хора, професор музике Александар Аца Митровић, и данас радо помаже свом наследнику на месту хоровође, а редовно учествује и на литургијама као хорски вокал. Паланачке: Када је у питању овакав јубилеј, 20 година постојања хора, онда морамо да кренемо од оног стереотипног новинарског питања - како је све то почело? Митровић: Почело када сам се вратио са студија. У мојој кући се редовно славила Крсна слава, али ја нисам био у прилици, током студија, да разговарам са свештеником. У ствари, и пре студије, па и после, за време одслужења војног рока био сам ван Паланке, укупно неких осам-девет година.После студија био сам жељан да се музички доказујем, и на својој слави предложио сам свештенику Велибору Ранђићу да оснујемо црквени хор. Тако је то почело. Тада још нисам имао ни представу ка чему све то води. Моји мотиви су тада били музички, а како је време пролазило они су постајали све више духовни. Научио сам шта треба да буде улога хора у литургији. Паланачке: Колико у припремању хора за одговарање на Светој литургији уопште има простора за оригиналне аранжмане? Митровић: Оно што се пева на литургији углавном је одређено Типоком Српске православне цркве. Ми смо углавном певали оно што се пева на свим лутургијама, а постоје и песме које се певају само у одређене дане. Нисмо успевали да певамо на литургији када су 18

радни дани. Има много празника који нису везани за дан, него за датум, када ни ја, а ни многи чланови хора, нисмо могли да будемо у цркви. Углавном спо певали суботом и недељом, и када су они црквени празници који су и нерадни дани, или падају у нерадне дане. Такође, певали смо и током распуста, летњег и зимског. Занимљивоје то да сам се ја учио, радећи са хором. Ја нисам школован за диригента, а током музичке академије сам био у прилици да се сретнем само са римокатоличком црквеном музиком. Важно је било осетити не само музички, него и духовни значај неке композиције. Ми смо само хор, који помаже да се литургија из-

веде. Оно што би требао народ да пева (да „одговара“), то пева хор. Ми не смемо да реметимо сам ток литургије. Због тога су нас многи хвалили. Рецимо, покојни Владика Сава и наш познати музиколог Димитрије Стефановић хвалили су тај наш однос, то што нисмо хтели да се истичемо као хор на литургији. Друго су концертна извођења. Али, оно што се пева на литургији не сме да смета ни самом току службе, ни верницима, који и сами у томе треба да учествују, у себи или наглас. Дакле, сваки приступ црквеној хорској музици подређен је захтевима литургије. Ту нема много места за неке певачке вратоломије - већ је много значајније како се песма донесе, значајнија је њена духовна димензија. Паланачке: Са друге стране,

учествовали сте на многим концертима духовне музике, у земљи и иностранству. Митровић: Мислим да смо ми били први црквени хор који се појавио на фестивалу „Хорови међу фрескама“, у Београду. То је међународни фестивал. Такође, значајан је и наш концерт посвећен жртвама бомардовања, 1999. године. То је било на Видовдан. Тражили смо и добили благослов блаженопочившег Епископа Саве, који је присуствовао концерту. Одржали смо заиста феноменалан концерт, и он је дивним речима похвалио то наше певање. На том концерту, у нашем Храму Светог Преображења Господњег, био је и Предраг Стаменковић, пореклом Паланчанин, директор фестивала „Хорови међу фрескама“. И тада

нам је упутио позив да на поменутом фестивалу учествујемо. Неколико пута смо певали на том фестивалу. Тада смо направили сајт, и почели смо да добијамо позиве са свих страна. На многа места нисмо могли да одемо због недостатка новца. Ипак, на бројна места смо успевали да одемо. Ишли смо у Бугарску, у Трнову, у цркву где су биле мошти Светог Саве. Били смо у Пољској, два пута. У Словенији, у Охриду, у Грчкој. Круна свега тога је наше гостовање у Санкт Петербургу. Ми смо први хор из Србије, не само црквени хор, него први хор уопште, који је добио позив да учествује на једном тако великом фестивалу, на коме су учествовали људи са свих континената. Упознали смо хор из Америке, из Аустралије, неколико хорова из Европе. Са свима њима смо и дан-данас у контакту, али никако да се ситуација у нашој земљи среди, да бисмо имали новца да на сва та места отпутујемо. Шта би било да смо имали подршку државе? Додуше, ми смо били у буџету Министарства вера. Од њих смо добили писмо у коме је стајало да ће они сносити трошкове сваког нашег гостовања, где год да путујемо. Али, касније је то министарство сведено на канцеларију, и тај новац је преусмерен. Да смо могли да путујемо, барем два пута годишње, колико би овај хор данас

имао чланова? Паланачке: Објавили сте два диска. Митровић: Да, један је снимљен на Опленцу, а други овде код нас у цркви. Снимили смо диск поводом две хиљаде година Хришћанства, двехиљадите године.

Тај диск је био наш велики узлет, и после њега су кренула путовања и гостовања - јер смо имали шта да понудимо, да пошаљемо снимак. Димитрије Стефановић је похвалио једну нашу композицију, рекао је да није чуо да је један хор толико погодио саму суштину композиције која се пева на Велики петак, на служби. То је једна врло дирљива песма, и музички и текстуално и молитвено. То је написао Мокрањац. Димитрије Стефановић је рекао да смо ми погодили саму суштину, и волео је то да слуша. Други диск смо снимили на Опленцу, и то је била моја композиција. Ја сам написао музику за Литургију Светога Јована Златоустог. Након тог диска смо поново добијали позиве. У Санкт Петербургу смо изводили делове те моје литургије. И тако смо оставили траг и када је реч о ауторском приступу. Било је и покушаја других певача. Ја сам њима стално говорио - ко год има некакав осећај или дар, нека напише, па ћемо да отпевамо, и да видимо како то звучи. Паланачке: И онда, после много година, одлучили сте да се повучете, и да хор оставите млађем хоровођи. Митровић: У неким неформалним разговорима током мог управљања хором причали смо о томе да треба да дође неко млађи, да је потребна „свежа крв“. Многи ми кажу – „могао си још“. Јесте, могао сам, могу ја и даље, уосталом и даље певам у хору и помажем садашњем диригенту. Али, ако ја будем на челу хора до своје ше-

здесете године, мој наследник ће тада имати 40 година – и он тада треба да почне да ради. Боље је да он сада почне да ради, па када буде у мојим годинама, нек то препусти неком млађем. Ја сам хор почео да водим када сам имао 25 година. И тако је диригент хора постао Милош Урошевић, који је по школи од мене стручнији, јер је он завршио на Музичкој академији у Сарајеву одсек за црквено појање. Моје студирање је, да поновим, било везано за римокатоличку музику. А он је завршио школу да пева црквено, и он то дивно ради. Он у старту зна много више него ја када сам почињао, и зато сада може да надогради то до чега смо ми дошли. Паланачке: И када после ових двадесет година сведете некакав биланс... Митровић: Кроз хор „Свети Симеон Богопримац“ прошло је неколико стотина певача, који имају част да кажу да су били део Црквеног хора у Паланци. Од 1995. године, када је на галерији било нас дванаесторо, у цркви је био један, или два човека. Било је празно. Страшно. Нека је свако од тих неклико стотина певача утицао на четворо људи, на своју породицу или пријатеље, то је већ неколико хиљада људи у чијој кући се каже „Христос“, „Црква“, „Богородица“, „Свети Дух“, „Оче наш“, „Симбол вере“, значи то је велики број људи у Паланци који су имали прилику да се продухове захваљујући нашем хору. Шта ћете бољи биланс од тога. В.Ђ.

КУЛТУРА

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОДРЖАН МУЗИЧКИ ФЕСТИВАЛ „20 ГОДИНА ПАНК-РОКА“

Догађај деценије у бившем КМ „64“ У амбијенту за памћење, најбољи српски панк-рок бенд, „Six pack“, обележио је 20 година рада, а поред сјајних Паланчана, свирали су и „Човек без слуга“, „РНДМ“, „Чврге“ и „Веселе осамдесете“

Смедеревској Паланци, у некада, крајем осамдесетих година прошлог века, веома популарном и значајном клубу КМ „64“, одржан је дводневни Мини фестивал „20 година панк-рока“, на коме је наступило неколико изузетних музичких група. У амбијенту за памћење, најбољи српски панк-рок бенд,

„Six pack“, обележио је 20 година рада, а поред сјајних Паланчана, свирали су и „Човек без слуга“, „РНДМ“, „Чврге“ и „Веселе осамдесете“. Ово је, свакако, био најзначајнији музички догађај у протеклој деценији у овом делу Србије. Д.Ц.

ПОЗНАТИ РЕДИТЕЉ МИЛУТИН ПЕТРОВИЋ НАСТУПИО У КЛУБУ „DR WATSON“

Представио се као врстан музичар Пише поезију, а потом на те стихове компонује музику

паланачком клубу „Dr Watson“ гостовао је познати српски редитељ Милутин Петровић, који се публици представио као врстан музичар. Свирао је на акустичној гитари обраде бројних хитова, али и ауторске нумере. Милутин Петровић пише поезију, а потом на те стихове компонује музику.

ПИСМА ЧИТАЛАЦА Др Горану Богдановићу директору ОБ „Стефан Високи“ Прва научно организована здравствена заштита становништва Србије установљена је одлуком неписменог кнеза Милоша Обреновића, Указом из 1836. године и позната је као Солдатски спитаљ. Неписмени кнез је схватао важност здравствене заштите народа. Господине Богдановићу, надам се да се слажемо да је научно организована заштита народа од прворазредног значаја, јер су и људи у првој египатској династији

пре 4.800 година схватали да је највиши циљ био добро здравство и остваривање правде као предуслов за здраво друштво. И сад замислите, г. Богдановићу, неког директора пољопривредне задруге из „Празогрнаца“ који, чим дође на власт, одмах смени и премести на нижа радна места све креативне, слободоумне и веће стручњаке, и окружи се полтронима. Очекивало се г. Богдановићу, да ћеш имати елитистички стил и жудњу да окупиш елиту паланачког здравства, најискусније лекаре, уметнике у својим специјалностима и да направиш стратегију за будућност. Ти

ниси председник кућног савета већ директор болнице која брине за здравље преко 120.000 људи. Због односа према највећим лекарима наше болнице ја морам да ти кажем, због претпоставке да не знаш шта радиш („опрости му Боже“), да је поред осталих уважених стручњака и специјалиста др Снежана Павловић Бајовић неуропсихијатар и психотерапеут, доајен паланачког здравства, едукатор, организатор прелепих предавања, моторичка снага Одбора за борбу против болести зависности, стручни консултант позоришта, познавалац лепих уметности, читач књига....

Др Снежана је као човек увек позитивна, шармантна, насмејана и спремна да помогне.... Хиперсоцијализована особа, као што је др Снежана, је вољена и поштована у свим културним круговима, и ван Паланке и Плане. Господине Богдановићу, твојом одлуком да докторицу Снежу убациш у тунел (приземље десно, где су све ординације, неурологија, хирургија, инфективно, где нема природног светла, дотока чистог ваздуха, има мириса мокрих чворова из тоалета и мириса већине пацијената, о води за пиће да и не говоримо) себе си одвео у пећину (Платон - „Држава“

- 4. век п.н.е ). Али тунел на крају увек има светло, а из твоје пећине нема излаза. Бициклиста сам, а у бициклизму има пуно повреда на нивоу огреботина, раздеротина, па и на глави, али молим људе из Хитне помоћи, ако колабирам на улици, да ме не воде код г. Богдановића. Људи из Хитне могу да помисле да је тежа повреда и да ме носе на неурологију… Молим Вас не чините ништа, оставите ме ту где ме нађете, помоћ од др Богдановића ми не треба. Небојша Михајиловић Бојан Првог српског устанка 7, Смедеревска Паланка

БЕЛЕЖИМО

Стварности и визије Светлане Павловић Џиндо Очито, ауторка и кад, на једној страни, даје изобилно, на другој страни, хоће алузијом да изненади, и све то, одушевљена за традицију и за нове приступе сликарству чини са пуно љубави

одина, која је остала иза нас, протекла је у знаку изложби и студиозних припрема за наредне наступе академских сликара: Зорана Тодора, Биљане Миљковић, Светлане Павловић Џиндо и Драгана Томића. Сви су они, генерацијски, и са невеликом разликом у годинама, тако рећи, истовремено, из родне Смедеревске Паланке закорачили у тешку и неизвесну сликарску авантуру, која их је срећно довела под заједнички кров УЛУС-а. Иако, како би Сент - Бев рекао, сачињавају једну исту духовну и уметничку породицу, по свом сликарском изразу, ерудицији, жанру и техници, они су у много чему различити. Али, све је то секундарно и у другом плану у односу на истости: појединачно или скупно, одреда су поседници снажног и необичног талента и ретко модерног сензибилитета. Уз то, сликарство им је препознатљиво, прихватљиво и разумљиво. И, оно што је најважније, омиљени код критике и публике, већ се сада њихово стваралаштво, без обзира на то што ни изблиза није заокругљено, високо држи у савременом српском сликарству. Овога пута „Паланачке“ доносе ликовни осврт на два уљана платна Светлане Павловић Џиндо, под називом „Беба“ и „Хиландар“, прожета изванредном снагом лепоте и, скоро, надземаљским значењима. *** „Беба“, слика импозантних димензија, својом хроматичком смелошћу, просто, надмаша изложена платна у галерији, као да нешто магијско и органско бије из ње. Публика убезекнуто застаје пред њеном пуном обојеношћу, или још боље казано: пред правим ватрометом распеваних боја. Са сликарског платна, из дечјих колица, више у протегнутом него у седећем положају, посетиоце посматра недетаљисано лице бебе. Једино „розикасто“ оделанце сугерише да је оно можда девојчица. Уочава се одмах: питорескна лакоћа којом је слика изведена, чини своје, јер колористично и поетично осећање света, просто-напросто, мами

ликовном и заносном лепотом. Међутим, дужим задржавањем пред сликом, видеће се да је тонска реализација „Бебе“ само пуки привид наивне радозналости. Наиме, у њен дубински а не површински слој треба се добро загледати, нарочито у позадину и рубове (црно са примесама тамносивог плаветнила) и видети да је Светлана Павловић Џиндо, вођена неким унутрашњим гласом, умислила и у слику увела сасвим изражену, сугестивну димензију из свемирских дубина универзума, запретену негде у пределима нарације свога стваралаштва. Одједном, све добија нове вредности: дечја колица узмичу нашем поимању практичне употребљивости и, напросто, вртећи се кружно у месту, претварају у неку врсту космичке летелице (спремне да се сваког тренутка вине ван границе времена и земљине орбите), а фигура детета није више препознатљива особа, већ намера, која нам, уствари, даје „идеју материје у простору“, то јест релацију човекове ограничене вечности у макро и микро окружењу. Између нечег и ничег. Тако се, по ко зна који пут, догодило да је сликаркина истина стварнија од виђене, фокусиране, слике, ма колико да енергија њеног колористичког пластицитета зрачи на све стране. Иако је публици проговорила језиком радости и оптимизма, она се, ипак, огласила апокалиптичном стрепњом и страхом за неизвесну будућност човечанства. Очито, Светлана Павловић Џиндо и кад, на једној страни даје изобилно, на другој страни хоће алузијом да изненади, и све то, одушевљена за традицију и за нове приступе сликарству, чини са пуно љубави, дивљења и знања, утолико пре, што се у царству боја осећа као и код цртежа (који, узгредно примећено, и код овог уља на платну, мада добрим делом прекривеним бојеним наносом, има веома запажену улогу). *** Само је у неком дослуху с небом, могла да настане антологијска сли-

ка „Хиландар“, чији аутор, нема потребе за било каквом бојазни од неумољивости будућих арбитара ликовне критике. Заправо, слика је више литература него сликарство: прво је морала бити измаштана па тек онда пренета на платно. Њен настанак многим својим конотацијама попримио је доста од опорог укуса свакодневља и људског егзистенцијалног битисања. Ту, скоро, у блиској прошлости, када су земљином куглом полетеле злогласне вести да на Атосу гори Хиландар, колевка српске духовности и писмености, Светлани Павловић Џиндо, данас једној од наших најбољих мајстора кичице, због такозваног прародитељског греха, није било дано да се нађе на лицу места, и, изблиза суочи са разарајућом стихијом ватреног зјапа, који је прождирао све одреда: фреске, обредне сасуде и утвари, дрво, чак и камен, цреп, олово, плех. Није могла да чује ни вапијући бруј манастирских звона, помешан са загрцнутим молитвама, лелеком и јојакањем на смрт устрављених и растрчаних монаха. Но, без обзира на све дате околности, искрено узбуђена и забринута за судбину древне средњовековне светиње, уметница је, по сваку цену, из дна свог бића, усхтела да о тој пакленој драми на земљи посведочи и вокацијом професије, у чврстом убеђењу како се може насликати и заумна визија, и домишљена стварност. Јер, у уметности, понајчешће,

свет није оно што открива оку, него оно што стваралац осећа да јесте. Срећом у несрећи, сударени на живот и смрт и загрижени до беле кости, уметност се опет узвисила над пепелом ништавила. Тај се догађај, изгледа, збио на оном делу светизарног хоризонта, у самој жижи свих суштина, одакле на свет уметника, поред многих дарова, слећу и сновиђења. Између стварног и нестварног, разума и осећања, надахнутим и смелим композиционим решењем, Светлана Павловић Џиндо, из птичје перспективе, у грчу и магновењу, имагинарни доживљај свог хиландарског пожара, убедљиво и истинитије од сваке истине, маестрално је превеле у конкретну, материјализовану реалност: у уљано платно, чији се исликани призори не могу изразити стандардним писаним речима. Слика се, једноставно, отима препричавању; треба је видети и доживети. Ако се још нагласи да „Хиландар“ целом површином, зажарено сјакти, букти и најравнодушније гледаоце диже на ноге, тиме је, ваљда, речено све! Сликарка је, разазнатљивом и препознатљивом, опусу придружила још једно крупно и замашно дело, ретке упечатљивости, урађено на начин својствен само изабранима. Динамичним цртежом (овог пута изведеним четком!), као основом, и пастуозним и валериски контролисаним бојама, као потком. Драгутин Паунић

НЕБОЈША ЈОВАНОВИЋ ПРИПРЕМА НЕОБИЧНУ ПОКЛОН СКУЛПТУРУ ЗА СВОЈУ УНУКУ

Бели анђео за Снежану Посао успорава несташица материјала, омела га је добрим делом и прошлогодишња поплава, али се нада да ће своју замисао претворити у дело до Васкрса

Небојша Јовановић у свом „атељеу“

ебојша Јовановић, самоуки скулптор из Смедеревске Паланке, задивљен лепотом Белог анђела из Милешеве, латио се ни мало лаког посла. Одлучио је још пре неколико година да по чувеној фрески направи скулптуру. Близу је да свој наум, који се показао као велики уметнички изазов, ускоро привреде крају. Кад је започињао овај подухват ни сањао није да ће га несташица материјала, а реч је о секундарним сировинама, до те мере успорити

да ће стварање Белог анђела потрајати неколико година. На путу ка задатом циљу омела га је и прошлогодишња поплава када се и његово домаћинство нашло под водом. Небојша не таји да сада далеко теже долази до материјала за рад. Фабрике не раде „пуном паром“ као некад, па је и одговарајућих сировина за његова дела све мање. На отпаду, нажалост, не може да купи оно што жели и што одговара његовим уметничким потребама.

А њему треба много тога што би у неку руку задовољило његове стваралачке визије. Ипак, нада се да ће Белог анђела у металу завршити до Васкрса. Овом скулптуром, поред осталог, жели да пошаље и поруку зараћеним странама у Украјини да дају шансу миру и престану са међусобним убијањем. Скулптуру Белог анђела поклониће за други рођендан унуки Снежани. - Она је моје прво унуче и мој бели анђео – напомиње Небојша. - Дедина плавојка заслужила је скулптуру на поклон. Фреска представља Христово васкрсење.

Наш суграђанин Слободан Тодоровић поклонио ми је материјал за саркофаг. Настајање ове скулптуре траје прилично дуго и бог тога што желим да искористим прилику и свом стваралачком опусу дам још нешто што је вредно. Само на крилима анђела радим више од три месеца и до сада сам већ уградио 500 ексера, а до краја ће их бити најмање хиљаду. Небојша Јовановић планира да кад заврши ову скулптуру седне на свој мотоцикл и оде до Пријепоља. Намеран је да посети Милешеву како би се и изблиза дивио лепоти Белог анђела. Д. Јанојлић

НИШКИ УМЕТНИЦИ ОТВОРИЛИ ИЗЛАГАЧКУ СЕЗОНУ У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Трагање за личним идентитетом Ова изложба представља проверу идеје о преобликовању и преуређењу материје

зложбом цртежа Јелене Китић, Јадранке Мишић – Пејовић и Стевана Китића започета је нова излагачка сезона у Галерији модерне уметности Народног музеја. Ликовној публици Смедеревске Паланке представило се троје нишких стваралаца и започета је реализација занимљивог пројекта „Књига утисака“. Његове основе изложио је кустос Петар Декић, нагласивши да је осмишљен начин како да се остави траг у ликовном 22

животу града. Уметнике из Ниша представила је Славенка Чишић - Урошевић, историчар уметности и члан Уметничког савета Галерије. Говорећи о изложеним радовима, подвукла је да се њиховим посматрањем, на први поглед, не може наћи ништа заједничко. С једне стране ту су нежни, готово флуидни цртежи, ослобођени свега телесног и готово беживотни који као празне чауре, подсећају да је све, осим људског

духа, подложно променама и пропадању. Цртежи Стевана Китића, под називом „Чудовишта“, јасно говоре о пропадању и сведоче да је дегенерација људског лика условљена дегенерацијом људског духа. Он на суров, али и духовит начин, сликовито дочарава преображај човека у (не)човека, односно у човечиште. - Радови Јадранке Мишић – Пејовић заинтригираће посматраче својим симболичким представама јапанки, па ће се запитати где је ту човек – изнела је Славенка Чишић–Урошевић. – Он је ту – додала је – у сваком сегменту њене слике, или цртежа. Исус

Христ је носио сандале, апостоли такође, тако да оне постају симбол ка трагању за богом, човечношћу, за људским и личним идентитетом. Ликовно – боготражитељски подухват Јелене Китић огледа се у бављењу питањем „нетелесног“ идентитета човека, трагањем за непроменљивим и нетрулежним у човеку, за ликом човека и тиме шта он подразумева. Славенка Чишић–Урошевић за радове ово троје уметника рећи ће да су, иако су прилично различити у приступу, заправо идејно потпуно компатибилни. То ће, у краћем обраћању посетиоцима изложбе,

нагласити и Стеван Китић, скрећући пажњу да ова изложба цртежа у ствари представља проверу идеје о преобликовању и преуређењу материје, имајући у виду екстремне могућности њеног постојања. Казаће и то да његови радови из серије гротексног назива „Човечишта“, представљају метафору измењених људских стања, прецизније речено, „негативе“ људског лика настале дегенеративним преображајем од онога што човека чини човеком у (не)биће. Јасна Китић, Јадранка Мишић – Пејовић и Стеван Китић раде на Факултету уметности у Нишу. Д. Јанојлић

АРАНЂЕЛОВАЧКА „СТВАРНОСТ“ ИЗДАЛА НОВУ КЊИГУ ДРАГОЉУБА ЈАНОЈЛИЋА

Историјска читанка у стиху У поговору књиге, Јанојлић пише да се ратна поезија рађала, добрим делом, у предасима великих и славних битака

Драгољуб Јанојлић

ранђеловачка „Стварност“ издала је нову књигу нашег колеге, сарадника „Паланачких“, Драгољуба Јанојлића. Он је заправо сачинио зборник поезије, која је највећим делом настала током ослободилачких ратова Србије од 1912. до 1918. године. Зборник „Кандила слободе“, како је насловио своју књигу, у руке читалаца стиже у години у којој је Србија обележавала век од избијања Првог светског рата. У поговору књиге, Јанојлић пише да се ратна поезија рађала, добрим делом, у предасима великих и славних битака. Неки песмотворци су „пропевали“ тек на бојишту, а да раније нису били свесни свог песничког дара. Они су своје стихове посејали по многим часописима, најпре у оним који су излазили током ратних година, а потом и у публикацијама које су до читалаца стизале у периоду између два светска рата. -Песме дате у овом зборнику пружају обиље информација на основу којих је могуће схватити величину српске трагедије у оба

Балканска и Првом светском рату – наводи Јанојлић.-Било је песника који су детаљно описивали битке и јунаке; њихове песме су данас драгоцен извор сазнања о људима који су, надахнути патриотизмом, храбро и по цену живота бранили своју земљу. Ове песме – предочава Драгољуб Јанојлић, откривају и оно што није увек улазило у ратне белешке: поред осталог где је кога стигао метак и где данас почивају кости јунака који су се борили за српску слободу и част. Оне демантују римску изреку „да у рату музе ћуте“. Музе српске ратне поезије оглашавале су се из ровова, са пропланака и ћувика, са тесних палуба бродова, из мемљивих кафана, са беспутица којима је у слободу и спас журио српски војник. Тако је настајала нова српска јуначка песма, која слави попришта хероизма и уздиже морал српског војника. Зборник „Кандила слободе“ је читанка и историја у стиху са чијих страница исијава бурна историја српског народа. Рецензент проф. Зорица Грујић-Милојевић каже да

обележавањем једног периода српске историје кроз зборник ратних песама, Драгољуб Јанојлић као да је осетио да време истиче, те се, за општељудско добро са посебним пијететом потрудио да забораву отргне једно поетско сведочанство, које се рађало из пепела борбе за отаџбину Србију у периоду Првог светског рата. -Овај зборник је изузетно драгоцен доказ о једном невремену за српски народ, којем је претио заборав због незаинтересованости руководства, а стизале су новије тематике, које су бивале вечито прече, јер су се прошле истине брзо заборављале и нису истицане као нешто изузетно вредне за даљи опстанак – наглашава проф. Зорица Грујић-Милојевић.-Стога је овај зборник општељудско сведочанство оних чија су уста и мозак, у тешкој голготи, пропевали, из чијих груди су покуљали реч и осећање, а срце преточило у песму. Рецезент даље каже: -Ово сећање, отргнуто пред заборавом, великом љубављу, радом и трудом Драгољуба Јанојлића је оригинално, јединствено по аутентичности сведочанство, о ономе најбитнијем: шта, у пресудним тренуцима, носи људска душа? То, о чему разми-

шља, шта осећа, шта је мотивише, чему стреми?.. . Јанојлић мукотрпно прикупља, бележи, приређује и на тај начин покушава да успостави културу сећања у српском народу… Драгољуб Јанојлић није узалуд трагао, бележио, преживљавао јер је зборником начинио јединствену КАМЕНУ КЊИГУ ПРЕДАКА, а за оне који не схватају тежину и значај сликовите истине, бојим се да Јанојлић (усуђујем се рећи) „није рођен за овај век“, него за неки други век што ће настати. Д. Ц.

У ГРЧЦУ НЕДАЛЕКО ОД СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ

Помен жртвава рата У црквеном дому затим је одржана промоција две књиге: „Мирис тамјана - Азањци у ратовима од 1912. до 1918. године“ Жарка Талијана и „Споменици и личности завичајне историје“ Драгољуба Јанојлића и Миодрага Лазића

Грчцу, крај Смедеревске Паланке, у организацији Подружнице потомака старих ратника, одржан је парастос жртвама рата.

Служио је млади свештеник Милан Кеџић који се потом пригодном беседом обратио Грчанима и њиховим гостима. Истакао је да се не сме-

ју заборавити они који су слободу плаћали животом. Стога садашње генерације морају бити достојне својих славних предака и трудити се да њихова бесмртна и херојска дела никада не падну у таму заборава. У црквеном дому за-

тим је одржана промоција две књиге: „Мирис тамјана – Азањци у ратовима од 1912. до 1918. године“ Жарка Талијана и „Споменици и личности завичајне историје“ Драгољуба Јанојлића и Миодрага Лазића. О овим књигама

говорили су књижевник Драгутин Паунић и аутори. Промоцију је водио др Миодраг Талијан, а скуп је у име Општинског одбора Савеза удружења бораца Смедеревске Паланке поздравио председник Миодраг Мода Лазић. 23

ЗАНИМЉИВ ПРОЈЕКАТ НАРОДНОГ МУЗЕЈА

Књига утисака Посете уметника снимаће се и камером

почетком излагачке сезоне у Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци, почела је и реализација новог пројекта под називом „Књига утисака“. Идеја је, како је за наш лист изнео кустос Петар Декић, да остане траг о сваком су-

срету са уметницима. Уобичајено је у пракси да ствараоци, у знак захвалности за уступљен простор, поклоне свој уметнички рад. У последње време то се дешава ређе из разлога, како наводи наш саговорник, што је потребно продуковати много више слика.

- Зато смо одлучили да замолимо сликаре да одвоје део времена и у нашу Књигу унесу своје утиске које су стекли током боравка код нас – износи Декић. - И ту би се прича о томе могла завршити. Међутим, савремена музеологија ставља пред нас нове изазове, посебно у области проблематизовања сећања. У томе треба тражити и разлог што смо одлучили да сваку посету уметника бележимо и камером. Тако цртеж и видео-запис постају једна целина, а један догађај какав је изложба, а посебно његов невидљиви део у самом процесу настанка, остварују се у новом медију и бивају сачувани.

После 18 изложби, колико је планирано у овој години, у књизи сећања сабраће се двадесетак радова и биће исто толико видео-записа. На тај начин оставиће се значајан траг о ономе што се збивало током године, а кад време мало одмакне, биће могуће обновити сећање на минуле активности и догађаје. Петар Декић нарочито скреће пажњу на корице „Књиге утисака“, односно на симбол с насловне стране, који је у ствари пресликана настрешница на улазу у галерију. Целокупна асоцијација је на кишобран, који штити од воде која спира сећања.

титрао би осмех. Волели смо га и тако пргавог и преког, јер је и он нас волео, а ми смо то осећали. Енциклопедијо, отвори се! – рекао би тихим, баршунастим гласом наш професор књижевности Милутин Срећковић, обраћајући се ђаку који се упињао да добије двојку. Деде да видимо. Данте Алигијери, Божанствена комедија. Провео нас је, бога ми, тај дивни човек кроз свих девет паклених али и божанствених кругова, не би ли нам удахнуо мало разумевања и љубави за свет литературе. И на књижевне вечери смо ишли под морање, али је вредело. Заволели смо лепу реч и схватили да је благотворна, да храни, и, хвала му на томе. Ево као да сада видим како ходником језди, као илузија, као дашак ветра, наша лепа професорка Мирјана Митровић, да нам преприча боје, да нам обоји мисли, да нас упозна са Сезаном, Монеом, загонетним осмехом Мона Лизе, да нам покаже чаробну кичицу за коју вреди живети. Често сам се питала да ли моја разредна Мирослава Елек има у себи немачке крви, или су је студије немачког језика учиниле таквом. Одговорном, вредном, принципијелном, захтевном, но у дубини душе топлом. Алсо, има ту нечег. Можда нисмо научили

сваку деклинацију. Немачки је, најпосле, тежак језик. Али смо научили да је језик много више од деклинација и падежа, да је жив, да комуницира најлепше емоције. У оку мога сећања врте се, као на каруселу, ликови мојих професора, смењују се слике, навиру успомене, а испреплетени са њиховим нижу се ликови мојих другара, обешењака и младих дама, који сунчаним каруцама нестрпљиво хрле ка својим академским данима. У данашње време учионицама паланачке Гимназије жуморе гласови неких других ђака, неке нове младости. Сада мојих ђака. Случај је хтео да се поново обрем овде, али овога пута у другој улози. Но, ја нашу Гимназију, иако оронулу и посрнулу под теретом тешких околности, још увек гледам оним истим очима, пуним љубави и наде да ћемо јој вратити стари сјај. Јер, најпосле, Гимназију не чине ови високи испуцали зидови, ни поломљене клупе, ни опустошено двориште, већ ова младост, нестишљива и полетна, свакако различита од наше, у коју ја свим срцем верујем.

Д. Ј.

Пaлaнaчкe гимнaзиje 14.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Гимназија “Света Ђорђевић“ у мојим сећањима Успомене из младости скоро увек имају сладак укус. Увек се догоди тај неминовни одабир у оку сећања када се прашином поспе све оно што је било непријатно, а кроз сито пропусте и јарким колоритом обоје доживљаји и тренуци радости. Радост, игра, дружење, ишчекивања, снови, надања, љубави и по који писмени задатак. То је оно што боји моја сећања на гимназијске дане. И наравно, читава галерија ликова. Време је тада стајало. Пролазили смо кроз њега као кроз калеидоскоп и веровали да је читав космос ту само зарад једне наше жеље. Средиште коме смо сви гравитирали, зденац са кога смо се напајали животним соковима, знањима, искуствима, била је управо ова стара, за паланачке прилике монументална зграда, у улици Вука Караџића. У то време, школа је још увек имала нешто од шарма и атмосфере елитне школе. Иако нас је, што би рекао песник, већ била захватила западњачка река, бити гимназијалац није била мала ствар. Гимназија је сама по себи била институција, али је и гимназијски професор или ђак Гимназије тако24

ђе била нека врста институције. Иако црно-бели свет наших ђачких униформи није био аутентичан, већ само пука форма која нам је тешко падала, поштовање које смо осећали према професорима и озбиљност с којом смо прилазили овој институцији били су стварни. Младост је сама по себи необуздана и плаха, и нећу да кажем да није било несташлука и излета у непознато. Таквих ствари се најчешће и сећамо на генерацијским састанцима, када нам се чини да се ничим другим нисмо у школи ни бавили до забављањем и збијањем шала. Но, на други поглед, дешавало се ту нешто много сложеније. Сазревали смо и постајали људи под будним оком наших професора. Божију вам куварицу, магарчине једне, где вам је опрема? – орило би се често школским двориштем. Наравно, био је то наш професор физичког и директор Гимназије Милорад Бајовић, намргођен и љут, коме није било тешко да удели и по који врући шамар. Прималац шамара би га подносио стојички и без поговора, јер руку на срце, био је заслужен. А испод црних оштрих бркова нашег професора, већ за који минут, за-

Бојана Радосављевић, професор

ЈУБИЛАРНА СВЕТОСАВСКА СВЕЧАНОСТ У ВОДИЦАМА

Верни традицији Домаћин овогодишње свечаности био је лекар Опште болнице „Стефан Високи“ др Горан Божић, који већ деценију и по с породицом живи у Водицама

сновна школа у Водицама, која делује у саставу ОШ „Олга Милошевић“ у Смедеревској Паланци, на леп начин обележила је Светог Саву. Њени учитељи и васпитачица приредили су богат пратећи програм у чијој реализацији су учествовали ђаци и деца из вртића. Централној свечаности у самој школи претходио је одлазак ученика у цркву са учитељем Миланом Тодоровићем. Овај угледни просветни радник је и зачетник Светосавске свечаности, која је у школи први пут одржана 1991. године. Од тада сваке године се на импозантан начин обележава школска слава. Домаћин овогодишње свечаности био је лекар Опште болнице „Стефан Високи“ др Горан Божић, који већ деценију и по с породицом живи у Водицама. Једна учионица под кровом сеоске школа била

је тесна за све они који су дошли да присуствују сечењу славског колача и програму водичких малишана. Овога пута у Води-

Милан Тодоровић који је и започео сарадњу са Дечјим селом поздравио их је дирљивим речима заливеним и по неком сузом. Колачар др Божић, у емотивном и надахнутом говору, подсетио је да су Косово и Метохија српска колевка изразивши наду да ће се

нешто ураде за своје село. Учеснике ове свечаности поздравио је и председник Скупштине општине Смедеревска Паланка Славољуб Ђурић, одајући признање просветарима и другим структурама овог места на истрајавању у обележавању Светог Саве

кућу, расту као браћа и сестре, јер живе заједно - нагласио је Крунић. - Имају 12 својих станова, ни један од њих није купила држава, већ људи добре воље и широког срца. Др Горан Божић предао је славу колачару за наредну годину. То је Водичанин

це су дошли и малишани из Дечјег села из Сремске Каменице са својим васпитачима на челу са Здравком Крунићем. Домаћини су се посебно побринули да им обезбеде лепе поклоне и пакетиће. Учитељ

потомци прогнаних кад тад вратити тамо где су остала њихова имања и огњишта. -Ја то знам - додао је др Божић - јер тако хоће Бог. Он је мештане Водица позвао на слогу и да се сви до једног заложе да и сами

- школске славе. Пригодну реч имао је и гост Здравко Крунић који је изнео да Дечје село построји већ 40 година и да је оно настало на иницијативу једног новосадског лекара. -Ова деца имају своју

Никола Станковић. Познат је и домаћин славе за 2017. годину. Он ће пола свеће и славског колача, како то традиција налаже, примити од Николе Станковића. Д. Ј.

КРЕАТИВНА РАДИОНИЦА У РЕСТОРАНУ „ЕТНО КУТАК“

Промоција етно радова и вештина Организатори овог догађаја су Општинска туристичка организација и Удружење жена „Мезул“

организацији Општинске туристичке организације и Удружења жена „Мезул“ из Влашког Дола представљени су ручни радови, одећа, шивење, хеклање, вежење и прављење сувенира са етно мотивима.

Промоција радова и вештина одржана је у ресторану „Етно кутак“, а учествовали су и чланови бројних удружења, ученици ОШ „Олга Милошевић“, жене које се самостално баве израдом сувенира. Креативне радионице ће се

организовати и у Влашком Долу, а ова манифестација се реализује

у склопу Стратегије развоја етно и сеоског туризма у нашој општини. 25

ЉУДИ И ЊИХОВИ ДАНИ

Керамичар с даром уметника Љубинко Јанковић је напустио Француску и близу Микуље саградио своју „париску кућу“

Љубинко Јанковић

ано је отишао из родитељског дома. У родном селу Паљуви код Уба завршио је четири разреда основне школе. Родитељи: отац Рајко и мајка Милева бавили су се земљорадњом. Њега су у Београд повели дечачки снови - да изучи занат и постане свој човек. У „Југокерамици“, фирми која је у периоду између два рата радила и за Двор, стекао је знање које ћу му бити одскочна даска и помоћи, не само да буде добар мајстор, већ да формира и своју фирму. Био је уметник керамичарског заната што је потврдио радећи годинама у Француској. Зове се Љубинко Јанковић и живи у Смедеревској Паланци. Недалеко од Микуље, највеће градске шуме у Доњој Јасеници, саградио је свој дом среће. У њему је живео са супругом и синовима. Кућа је зидана по његовим замислима и надзором. Грађена је према „мустри“ из Париза по свим правилима и прописима. А водио је рачуна о сваком детаљу при том поштујући струку и науку. Од почетка је знао шта хоће и мислио је о свему, па и томе да тако буде саграђена да јој ни земљортес од девет степени не може ништа.

С Љубинком разговарамо у кући грађеној и уређиваној по његовој мери. Седимо за ниским столом с погледом на салон с камином. У пећи пуцкета ватра и употпуњује идилу зимског дана. Много тога у овом пребивалишту је његових руку дело. Све керамичке плочице у купатилима и другим одаја лично је сложио. Већ на први поглед приметно је богато мајсторско искуство, али и смисао за лепо. Кад прича о себи труди се да не изостави ни један важан детаљ из свог живота и радне биографије. Говори тако као да исписује књигу свог живота, који је био пун изазова и нимало лак. Не пропушта да каже и по нешто о својим војничким данима. Три године је служио у морнарици. Као војник газио је стројеви корак на првомајској паради, пред Титом и другим високим југословенским званичницима тог времена. У морнарици, где је стигао до статуса првог кормилара, се разболео. „Зарадио“ је азијску амебу. Из војске се вратио са жељом да постане речни морнар. Решио је да продужи школу и домогне се положаја команданта брода. Отишао је у ресорно министарство и поднео мол-

бу. Карактеристике које је донео из Ратне морнарице Југословенске армије биле су више од препоруке. Јако се обрадовао кад су рекли да је примљен на брод. Али радост је била краткотрајна. Кад је излазио из министарства, позвали су га да се врати. „Јанковићу, дај нам књижицу“ – затражила је службеница. „Коју?“ – упитао је. „Партијску друже, та нам треба“. У трену је увидео да од брода нема ништа. Узео је фасциклу са документима и разочаран изашао из министарства. Док је ходао београдском улицом, сетио се речи заменика команданта војног брода, који га је убеђивао да уђе у Партију. Није хтео. „Кајаћеш се једнога

њу. Посао је цветао. Радило се и добро зарађивало. Поштовао је свој занат и ценио муштерије. Онда се десило нешто на шта није рачунао. Поверовао је познанику, неком Жући, и од њега купио већу количину плочица. И сад се каје што је ушао у посао с њим. Несмотреност, боље рећи необавештеност, га је прилично коштала. Био је принуђен да напусти Београд и оде у Париз. Седамдесет дана је провео у француској престони, без посла и средстава за живот. Сретао је наше људе, жалио се и повремено добијао шансу да ради. Обављао је велики и тежак посао за мале паре. Са сићом је тешко живео, није било пара да плати стан. И

лико да има за хлеб и стан. Једног дана ушао је у ресторан једног Југословена. У џепу није имао паре ни за кафу. Пришао је шанку и замолио газду да мало одмори ноге. Чим је добио одобрење, сео је за први слободан сто. Посматрао је „земљаке“ како пристижу и наручују пиће. Ресторан се пунио. У једном тренутку само за столом за којим је он седео биле су слободне три столице. „Да ли је слободно?“ – учтиво су упитали гости који су управо ушли у ресторан. „Изволте, седите“ – одговорио је и оборио поглед. Придошлицама је испричао шта је и како је, казавши и то да упорно тражи посао. Имао је среће. Већ сле-

дана што ниси члан Партије“ – упозорио га је старешина из морнарице. У „Југокерамици“ је радио све до 1962. године кад је расформирана, а њена делатност дислоцирана у Краљево. У Београду је отворио керамичарску рад-

док су дани текли нагледао се свега, понајвише аљкаво извођених керамичких радова од стране приучених. Исправљао је пропусте других. Трудио се да се наметне као керамичар од искуства. И успевао је, али пара није било, бар не то-

дећег дана чекао га посао и, неизвесност. А кад је помислио да му је срећа окренула леђа, посао је кренуо. Керамички радови које је мајсторски изводио, препоручивали су га новим послодавцима и будили наду. Из дана у дан

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОДРЖАНО 19. САВЕТОВАЊЕ ПЧЕЛАРА

Скуп на високом нивоу Домаћине и госте, пчеларе, је поздравио Жељко Радошевић државни секретар у Министарству пољопривреде, водопривреде и шумарства

П ишло је све боље. Муци и немаштини се ближио крај. Основао је своју фирму. Више није зависио од свакојаких послодаваца. Бизнис је процветао. Почетком деведесетих година прошлог века први пут је, од кад је из Београда кренуо у гастарбајтерску неизвесност, дошао у Србију. Био је гост жениних рођака. С једним од њих нашао се на периферији града, недалеко од Микуље. Предео му се толико свидео да је изразио жељу да купи плац. И купио је. Саградио је „париску кућу“, засадио воћњак, подигао помоћни објекат, о свом трошку асфалтирао улицу... Живот је текао, онакав какав је одавно прижељкивао. Уживао је у плодовима свога труда. Радећи на окућници присећао се својих младих дана. Шамар који је добио од свог мајстора у Београду, опаметио га за сва времена. И сад кад о томе прича, не таји да је заслужио казну. Наиме, по истеку радног времена, није очистио место где је радио. Рачунао је да ће то урадити следећег јутра, пре него што мајстор дође на посао. Десило се, наиме, да се успавао, па је мајстор на посао стигао пре и изненадио га. -У Београду сам тренирао фудбал и бавио се атлетиком, а у морнарици сам био првак на сто метара - прича. - Возио сам и бициклистичке трке. Био сам члан „Авале“. Волео сам фолклор и неко време играо у Културно-уметничком друштву „Филип

Кљајић“. У Београду сам упознао неког Милета Ђокића, који је одлично певао песме са Косова и Метохије. Он ме је довео у КУД „Лола“, где су скоро сви чланови били са школом, неки и студенти… Сви до једног, за разлику од мене, били су лепо обучени. Где си ме ово довео? – упитао сам Ђокића. „У Културно-уметничко друштво, хајде да те види кореограф како играш“- „гурао“ ме и храбрио. И играо сам шопске, врањанске, буњевачке игре…, али ме било срамота, сви лепо обучени и дотерани, а ја… Вратио сам се, ипак, у КУД „Филип Кљајић“. Ишао сам и у „Абрашевић“. Желео сам да свирам хармонику, или гитару. И тако све до војске. Ни данас овај осамдесетогодишњак не може без свирке и песме. Придружио се културној групи пензионера са којом редовно наступа. То му даје снагу и подсећа на младост. Ништа му није тешко: ни рад у воћњаку, ни ангажовање у културно-уметничкој трупи пензионера. Труди се да му ни једна забава не промакне, баш као и „Лисичијаде“ у којима, као стари ловац, обавезно учествује. Разговор завршавамо разгледањем његове куће. -У овој соби спавам и прво што ујутру видим кад отворим очи, јесу обриси Микуље – вели Љубинко. Испраћа нас до капије. -Довиђења и хвала на посети – каже на растанку.

челарско друштво „Јасеница“ из Смедеревске Паланке било је организатор „19. саветовања пчелара“, које је одржано у Великој сали Скупштине општине. И овај скуп, организован на највишем нивоу, привукао је велики број одгајивача пчела. На почетку, домаћине и госте, пчеларе, је поздравио Жељко Радошевић државни секретар у Министарству пољо-

привреде, водопривреде и шумарства и Родољуб Живадиновић председник СПОС-а. Потом су уследила стручна предавања, а предавачи су били Миљко Шљивић, Милутин Бата Петровић и Родољуб Живадиновић. На платоу, испред зграде Скупштине општине, организована је продајна изложба опреме за пчеларство.

Драгољуб Јанојлић

ИЗ РЕПОРТЕРСКЕ БЕЛЕЖНИЦЕ ПЕНЗИОНИСАНОГ НОВИНАРА ПРЕДРАГА ЦВЕТКОВИЋА

Митрополит Николај живео у Паланци - Ја сам овде упућен на занат - испричао је митрополит. - Међутим, рат ме је омео, па ме је „Привредник“ препоручио за гостионичара код Ђорђа Марковића, који је имао ресторацију код железничке станице, где му је била и кућа

итрополит Дабро-Босански, господин Николај, чије је световно име Николај Мрђа, живео је у Смедеревској Паланци. Његово сећање на те дане записао је у дому Драгослава Сенића, протојереја ставрофора и намесника Намесништва Јасеничког, пензионисани новинар РНО „Јасеница“ Предраг Цветковић.

Према репортерској бележници коју нам је ставио на увид, то се десило 26. маја 2002. године, после свете литургије коју је митрополит служио у цркви Светог Преображења Господњег. Тада је „у микрофон“ говорио о данима проведеним у Смедеревској Паланци за време и после Другог светског рата.

Казао је да је у град на Јасеници дошао 1941. године из Бачког Петровца. Родитељски дом напустио је 10. децембра 1940. У ново станиште стигао је преко хуманитарне организације „Привредник“ која је успела да збрине скоро 50.000 српске деце. Мирополит Николај носио је број 35.315. - Ја сам овде упућен на занат - ис-

причао је митрополит. - Међутим, рат ме је омео, па ме је „Привредник“ препоручио за гостионичара код Ђорђа Марковића, који је имао ресторацију код железничке станице, где му је била и кућа. Немци су нас одатле истерали, па смо прешли у некадашњи хотел „Балкан“ код чика Ванђела и ту смо становали у подруму, у једној соби, и по ходницима. Поред чика Ђорђа и његове супруге Софије, његовог посинка Ташка Марковића, с нама је био и Ташков брат по оцу Коле Марковић, који је имао адвокатску канцеларију и бавио се спортом. Митрополит је у Смедеревској Паланци остао до 1946. године. Истиче да је много научио од људи код којих је живео, као да је живео код својих родитеља. - Кад је букнуо рат, да се вратим на те године, мени је чика Ђорђе казао: „Дете, твоји родитељи знају да си ти овде, остани код нас па како буде нама тако ће и теби“ - живо се сећао речи свог добротвора митрополит Николај. - И тако је и било. За време рата сам у Смедеревској Паланци завршио малу матуру. Све време сам , пошто се ништа није радило, користио за учење, онако како су баш желели чика Ђорђе и његова супруга. Кад се рат завршио питао сам их да идем у Богословију и они су се томе јако обрадовали. Они нису имали децу, па су мене јако волели, а били су честити и побожни људи. Њих двоје су паланачку цркву снабдевали вином и просфором за причест. А када је тетка Софија умрла, чика Ђорђе је и даље то радио. Митрополит Николај је 1946. године прво отишао у родно место да види родитеље. На пут је кренуо убрзо пошто му је у посету била дошла мајка, која је једино знала његову адресу и упознала дивне људе: Софију и Ђорђа. - Успео сам да се упишем у Богословију, чему су се посебно обрадовали тетка Софија и чика Ђорђе – стоји у белешкама Предрага Цветковића. - Често су говорили: „Бог је сам хтео, ето, да се за нас, који немамо деце, неко моли богу. Сваке године се зато трудим

година!

да бар један пут дођем на њихов гроб. То двоје људи су ми били као родитељи. Много сам од њих научио у животу… Ја сам се 1947. године замонашио и сад сам у 56-ој години монаштва, али они су ме, у ствари, припремили за такав живот да могу да одговорим ономе за шта сам се определио. У бележници даље стоји: - Ето, определио сам се за монаштво. Отишао сам у Београд. Тамо су ме послали прота Мића, Зарија Варјачић и моји чика Ђорђе и тетка Софија. Миртрополит Јосиф ме је примио да радим у Партријаршији. Ту сам чак добијао и стипендију од 400 динара месечно. Први разред Богословије завршио сам са врло добрим успехом. Спремао сам се за други разред и тад сам чуо да се отвара Богословија у Призрену. Поново сам, тамо, кренуо у први разред да бих Богословију завршио као редован. Кући нисам ишао шест година, па сам највише долазио у Смедеревску Паланку и манастир Девич. У Девичу је провео годину дана искушеничког живота. Био се замонашио већ у првој години Богословије. Шест година је тајно провео у монаштву. - Нико то није знао - испричао је митрополит Николај новинару Предрагу Цветковићу. - После се то тек обелоданило. Мене је Синод школовао до четврте године. И кад су ми укинули стипендију, да није било владике Владимира, који ми је дао 4.400 динара, не бих могао да завршим Богословију. Уписао сам и Богословски факултет у Београду. Теолошки факултет сам завршио са одличним успехом. Хтео сам на постдипломске студије у Грчкој, али ми ондашња власт није дала пасош. Постављен је за суплента у Богословији где је провео шест година. Ту је положио професорски испит, па га је Синод послао да обнови најстарије регуларне школе у српском народу и српској цркви Богословије у Крки. -Ја сам то успео и та Богословија је до сада дала скоро700 свештеника и близу 60 монаха. Читава трећина Сабора СПЦ је из те школе. И хвала Богу да је све тако.

У овој кући је неко време живео митрополит Николај

Године 1973. је изабран за епископа Аустралијско-Новозеландског и тако је стигао у најдаљу црквену јединицу СПЦ, где је требало потпуно организовати цркву, њена тела и органе. Основао је први наш манастир на Зеланду. Тамо је провео пет година и први је епископ СПЦ, који је отишао у Јужну Африку, где је освештао темеље прве наше цркве, провео неко време тамо и опет се вратио у Београд. Убрзо је постављен за владику Далматинског са седиштем у Шибенику, где је провео 14,5 година. - За тих 14,5 година у Шибенику, да не помињем Аустралију и Јужну Африку, 77 обновљених или саграђених нових објеката заживело је у Далматинској апархији, а 78 је била црква у Голубици, чије смо темеље освештали и подигли до куполе - изнео је у разговору с Предрагом Цветковићем овај црквени великодостојник. У овом

„П AЛAНAЧКA ХРОНИКА“ -

нajнoвиjи дoгaђajи у нaшoj oпштини, днeвнe пaлaнaчкe вeсти… Друштвo, пoлитикa, културa, спoрт… нa нaшeм сajту www.palanacke.com, aли и нa facebook-у и twitter-у.

Пoсeтитe нaс!!!

рату, срушиле су је усташе и сада је више нема. Готово две године су ме убеђивали да пређем у Дабро-Босанску митрополију да би се отворила духовна академија, јер је равно пре 21 годину Сабор донео одлуку да се та академија отвори у Сарајеву. Нешто се много одуговлачило. Много је, међутим, помогла општина Србиње. Сада ми тамо имамо две школе са 450 студената. Одатле већ имамо седам дипломираних и осам замонашених студената. Ја водим и једну и другу школу, три пута сам биран за ректора Богословије. Водио сам и Монашку школу у манастиру Острог. После тога сам имао и парохију и помагао владичење где год је требало. Митрополит се сећањем поново враћа у дане кад је живео у Смедеревској Паланци: - Али, да знате, Паланка и Паланчани су ми дали много. Исто онако као што ми је много дао на-

род Далмације. Помагали су ми Воја Пантић трговац, па пекари, бројни Јермени. Све су то прекрасни људи били. Покојни чика Васа Чамба, па покојни Која. Није било дана да нисмо ишли једни код других. Живели смо као породица. Сећам се чика Зарије Варјачића, чика Паје, Мићка шнајдера. То су заиста били дивни људи. А не говорим о свештеницима: проти Милану и проти Мићи. Све су то дивне успомене на Паланку, али и нека села. Често сам ишао у Голобок и дане проводио у породици Савић. Ишао сам и у Водице, Азању и друга села, па у манастир Копорин, где сам се први пут срео са монасима. Ја сам 1953. године неко време провео у Копорину кад је игуман био јеромонах Кирило, који је био професор Призренске богословије, где је предавао Свето писмо… Приредио: Д. Јанојлић

Бранислав Луковић, проф.

Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 29

ЗАБАВА

ецесија не погађа обичне људе. Они немају шта да изгубе!

е радим нигде и ништа. Ово је демократска земља.

став може да се промени, само ако политичарима остану непромењене функције!

аша политика је да немамо никакву политику.

ад динар скроз упропастимо – прелазимо на евро.

Чаробњак из воза

То је ужасан начин живота: окружен вечито - надрканима, безосећајнима и готово лудима.

Родитељ Испред породилишта довикују се Лала и Соса... - Је л’, Сосо, је л’ мушко? - Јесте, Лало! - А на кога личи? - Та шта вреди да ти говорим кад не познајеш човека - одговори Соса. Помоћ

Нарко дилер Управник луднице обилази своје пацијенте. Стигне код првог лудака, а он се удара циглом у главу. Пита га управник: - Добро, човече, шта то радиш? - Дрогирам се! Оде доктор до другог, а овај се удара са две цигле у главу. - И ти се дрогираш? - Да, али ово је дупла доза! Оде доктор и до трећег, а он седи на циглама и броји паре. - А ти, шта ти радиш? - Ваљам дрогу!

Заустави полицајац BMW и одмах саопшти возачу: - Пребрзо сте возили, морате да платите казну. Возач му одговори: - Сачекајте мало да позовем вашег шефа, па ће он решити проблем око казне. Пошто возач доби саопштење да је тражени шеф недоступан, полицајац му саопшти: - Господине, искористили сте помоћ пријатеља, публике нема, остало вам је само пола-пола.

рве причине о изградњи гвозденог пута, у Србијади, заподенуте су, ене-де, у Милошево време, још 1838. За тај посао истолкован је путеводитељни акт између Попичителства Финансије, у име Правителства Србског, с једне и господом: Клодом Буилоном и Клементом Рером, у име ФранцускоСербског друштва, с друге стране за, је ли, постављање гвозденог друма од Милановца до Брзе Паланке. О исправности ове објављотине сведочи текст „Гвоздени пут и паравоз“ објављен у Пешти. Тачније у Сербском народном листу. И-шта? Све скоцкано, али чабар, мој Брајко. Когод и тазевина „Јужни (про)ток“. Е, сад, нећу ни како ја хоћу, ма ме коштало ко светог Петра кајгана. Тако! Изнесак је требало да кошта 633.822 рајнска талира и 12 гроша, ал се изуметнуло. Скроз на скроз. Кнез Милан Обреновић је 3. јула, на врућ дан, 1881. године сребрним будаком забудачио почетак шинске градње, од 243 километра, на релацији Београд-Ниш. Животопис од мене почиње. Остало иш, а ми, правац у Ниш. Јакако! Стигла је и прва локомотива, да вуче вагоне за градњу. И кренуло је 23. августа 1884. године

прво возно клопарало у земљи Србији. Двестотине путника, загвожђених смелника, је путовало, укмећено и упарађено труцкаво, до повраћања, ако, мож’ бити, не седиш у правцу кретања, у две композиције, у размаку од четири минута. Тако то беја. За првину. После је дошао унапредак. Иза поштанског вагона је прикачен вагон за мајке с децом, па прва, друга и трећа дрвендекаста класа и терааај. Путуј Аго куд ти драго? Може и повратно. Напољу јесен. Разгоропађено влажна. Маневарка погурује у уназадак, на први леви колосек, у престоном гвозденом чворишту, путничке вагоне, који се, ене, ухватили чврсто један за други и држаће се, тако, другарски, до Ниша. Путници, с југа, ускачу јуначно. Да заузму места. Што да се стоји, кад може да се раскомоти уморено телесо, од јутренице данашње, да се изују ципеле, дотегну знојаве чарапе и подигну уморне ноге, ослобођене запертланих стега, на другу дрвену клупу. Има још цео сат до поласка гвоздене грдоси-

На продају аутобиографија. Некоришћена. је за Раљу, Младеновац, Паланку... Нелагода је да се стоји. Оно, сели би сви и без ускока, али такав смо ми народ. Све се нешто плашимо да нам неко нешто не закине, па гууурај. У згомилавање. Један преко другог. Елем, у тој чаробној згужваности, напуњеном природним мирисима протиче чекање да локомотива за вучу удари гвоздено и помери, за малкице, поређаност. Онда је полазак на видику. Који полазак? То је свечарски

повратак опанака, гуњева, антерија и празних котарица у завичај. Са новцем у закрпљеним џеповима. Занесени у своју здраву сујету гледају у празно својим загипсованим погледима. Међ’ њих засео чила са ордењем на џепчету од отрцаног сакоа. Из те рупе извирује ланчић за сат, трбушасто закачен за ревер. Около њега наређане оловке. Алат за писање. Кадикад се раскошно насмеје да би показао један плехани зуб. Он, ехеееј, казује стихотворје зажеђеном публикуму. Они слушају. Мушица, да је има, чула би се. Уз шарм овог чаробњака из воза престају сва друга размишљања. И брижје! Уосталом, сви ће стићи кућевном басамаку изморени проводима. Чекање писка за полазак се задангубило. Погледи запрти у чаробњака, а он везе. Везиљаво: „Једно младо момче, Запитује девојче, Да л си дугме раскопчало, Бил се са мном поиграло, Да ти недра закопчајем, Јел те душо не познајем“. Мушке главе се смејуље у аплаузу, а жене се, еј, кисело погледују, испод ока, од безобразног дејства. Осећају ту злину. Жене су увек... Чаробњак тера даље: „Кад ти видо чарне очи, Срце моје да искочи, Руку пружи’, тебе дирну, У мал’ душо не погину, Мисли цура у недоба, Неће смети ни да проба, У мраку ће сама доћи, Да је љубим до поноћи, Од поноћи нека бега, Само мати да не гледа, Драги јој се усладијо, Што је цуру навадијо. Ову песму оплакала наја, Саставио из Глибовца Влаја“. Кочнице зацијукале варничење. Пааалааанка - виче онај што буши карте. Погачице са киселом водом - чује се из мрклине.

ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com

СПОРТ

Ивана Катанић

Владан Коцић

Жељко Станисављевић

ИЗАБРАНИ НАЈБОЉИ СПОРТИСТИ И СПОРТСКИ РАДНИЦИ У 2014. ГОДИНИ

Ивана Катанић и Жељко Станисављевић Центар за развој спорта и аматеризма у спорту уручио награде најбољим појединцима и колективима

вана Катанић, кошаркашица која однедавно игра за КК „Црвена звезда“ и Жељко Станисављевић, кошаркаш и кошаркашки тренер проглашени су најбољим спортистима 2014. године. Традиционална свечаност доделе признања најбољим спортистима и спортским колективима са подручја наше општине, одржана је 20. фебруара, у Великој сали паланачке Скупштине општине. Организатори, Центар за развој спорта и аматеризма у спорту и Општина Смедеревска Паланка, обезбедили су награде за19 категорија, од признања најмлађим спортистима, до награде за животно дело. За најбоље школске екипе у конкуренцији девојака и мушкараца награда је припала женској и мушкој атлетској екипи Основне школе „Херој Радмила Шишковић“. Признање у категорији средњошколских екипа добили су кошаркаши „Паланачке гимназије“. Награде за најуспешније пионирске екипе примиле су атлетичарке АК „Јасеница“, пионири рукометног клуба „Паланка“, и кошаркашице КК „Паланка 2012“ (годишта од 2001. до 2003.). Такође, награђена је и пионирска екипа Градског фуд-

балског клуба „Јасеница 1911“. Признање су добиле и јуниорске екипе Кошаркашког клуба „Младост“ (дечаци), и јуниори Фудбалског клуба „Железничар“ из Кусатка. Посебну арому овим свечаностима, пружа награђивање младих спортских нада. Најпре је додељено признање Ивани Ђурић, заиста изузетној девојчици, која се најпре бавила трчањем, освојивши значајне награде и признања, посебно на „Политикином кросу“, да би потом прешла и на друге атлетске дициплине. Реч је о рекордеру Србије (у својој категорији) у бацању вортекса (52,06 метара), освајачу златне медаље на Првенству централне Србије у бацању копља и кугле у категорији старијих пионирки, златне медаље на првенству Србије у кросу у Лесковцу, три златне медаље у екипној конкуренцији на првенству Србије у Лесковцу, златне медаље у бацању копља на Купу Београда, рекордеру у бацању копља тежине 400 грама. Бацивши копље 36,39 метара, Ивана је оборила 14 година стар рекорд. Награду из ове категорије примио је и Урош Павловић, рукометаш. На бројним турнирима и у бројним

лигама млађих категорија Рукометног савеза Србије, овај момак проглашаван је за најбољег играча, најбољег стрелца и најбољег техничара. Награђен је још један атлетичар, Димитрије Милосављевић, освајач златне медаље на Првенству Србије у Сенти за млађе пионире (бацање вортекса, резултат - 49,50 метара). Милосављевић, који је изабран у репрезентацију Србије, освојио је сребрну медаљу на првенству Централне Србије у бацању копља, а освајач је и четири златне медаље и победник митинга „Кад нема тартана, добра је и шљака“, у Ћуприји, Параћину, Јагодини и Димитровграду. Награду за „младу наду“ добио је и и Војкан Дамњановић, фудбалер, који је на Међународном тузрниру у Брчком проглашен за најбољег голмана. Признање за најбољег спортског радника примио је Владан Коцић, некадашњи кошаркашки судија, а потом дугогодишњи секретар, прво КК „Гоша“, а онда и КК „Младост“. Награду за тренера године добио је Марко Павковић, под чијим вођством су пионири ФК „Јасеница 1911“ постали јесењи прваци у Првој лиги Фудбалског савеза Региона Западне Србије.

Ивана Ђурић

Марко Павковић

Награда за животно дело припала је Благоју Радивојевићу Багију, награђиваном рукометашу и рукометном тренеру богате спортске каријере. Најбољи спортски колектив у 2014. је Кошаркашки клуб „Младост“, који се, захваљујући преданом раду управе, пласирао у Другу мушку лигу, „вративши паланачку кошарку на позицију коју заслужује“ - како стоји у образложењу ове награде. После уручивања признања Ивани Катанић и Жељку Станисављевићу, као најбољим спортистима претходне године, све награђене је поздравио дугогодишњи спортски радник, чувени кошаркашки тренер – про-

фесор Предраг Кузмановић, који је истакао значај неговања не само фудбала, него и других спортова. -Кошаркаши, фудбалери, атлетичари, рукометаши, и остали - истакао је Кузмановић - допринели су угледу нашег града, који поново задобија значајно место на спортској мапи Србије. Ивана Катанић и Жељко Станисављевић, у кратком обраћању спортском аудиторијуму, захвалили су Центру за развој спорта на признањима и нагласили да ће за њих ове награде представљати подстрек за будуће спортске резултате. Све награде уручио је Србољуб Симоновић, директор Центра за развој спорта и аматеризма у спорту. 31

ИНТЕРВЈУ

НЕНАД МИЛИНКОВИЋ БАЋА - АТЛЕТИЧАР, ТРЕНЕР И СУДИЈА

Могли бисмо да организујемо Балканијаду - Девет пута сам био првак Србије, од пионирске категорије, млађе јуниорске, јуниорске, млађе сениорске, све до сениорске категорије - каже наш саговорник

Ненад Милинковић

вогодишња додела признања за спортисту године потврдила је да наш град постаје познат у спортским круговима не само као место кошарке, већ и као центар атлетике. После рада брачног пара Ђурђевић, Зорана и Миланке, који су утемељивачи атлетике, нов успон „краљице спортова“ у нашем граду иницирали су тренери млађе генерације, а међу њима посебно значајно место припада Ненаду Милинковићу Баћи, дугогодишњем репрезентативцу, атлетском тренеру (са факултетском дипломом) и судији. Паланачке: Најпре сте били такмичар? Милинковић: Почео сам сада већ далеке 1973. године, код наставника Зорана и Миланке, у тадашњем атлетском клубу „Гоша“. Нисам могао да се такмичим до осмог разреда. Када сам почео да се такмичим, те прве године, већ сам постигао рекорд Србије, 55,96 метара. Паланачке: У бацању копља? Милинковић: Да, шестограмско копље, и тада сам већ ушао у репрезентацију. И ево, до ветеранске селекције, ја нисам излазио из репрезентације. Мој најдаљи такмичарски хитац био је 67,96 метара, а то је највећа даљина у историји нашег клуба. Имао сам и хице преко 74 метра, што је у то време био један од 32

пет-шест најбољих резултата у тадашњој великој Југославији. Био сам, иначе, првак Југославије у бацању копља, као млађи јуниор, и увек сам био међу набоља три бацача на првенству Југославије, као старији јуниор и као сениор. У време Југославије коју су чинили Србија и Црна Гора био сам другопласирани бацач копља у земљи. За спортисту године у Паланци проглашен сам 1997. године. Паланачке: На којим сте све такмичењима били, осим поменутих државних првенстава? Милинковић: Осим два првенства СФРЈ, девет пута сам био првак Србије, од пионирске категорије, млађе јуниорске, јуниорске, млађе сениорске - све до сениорске категорије. С тим што сам већ 15 година најбољи бацач копља у историји наших спортских ветерана. Пре две године сам први пут био у ветеранској репрезентацији на Балканијади у Загребу, где сам био други, а ове године ме очекује такмичење у Солуну. Мислим да медаља не може да ми побегне, јер бацам копље на даљину од око 60 метара, што је, иначе, шести резултат на свету у ветеранској конкуренцији. Био сам такмичар Црвене звезде, и очекујем да будем позван на седамдесетогодишњицу овог спортског друштва. Тада је ту био врх врхова наше атлетике. Драгутин

Топић је скакао у вис, а ја сам бацао копље. Само смо Топић и ја остали у овом спорту као тренери. Тада смо Драгутин Топић, Александар Поповић, бивши министар и ја у екстра бону 1989. били трећи у Европи, екипно, а 1990. смо били прваци Европе у Лондону. Дакле, имам две медаље са Купа шампиона Европе. Паланачке: Упоредо са тим иде и Ваш тренерски стаж, напре у Црвеној звезди, а потом и у Атлетском

Паланачке: За период од када почиње ваше ангажовање у АК „Јасеница“ везују се највећи успеси овог клуба... Милинковић: Да, од 2008., од када сам кренуо са атлетским клубом овде, већ су почели први резултати. Већ 2010. смо добили првака Србије и од тада не престајемо са успесима. Када се спомене копље, синоним је Ненад Милинковић. Рекох већ, успеси су почели да се ређају 2009., 2010. године. Имали смо

Ненад Милинковић са Иваном Ђурић младом рекордерком у бацању вартекса

клубу „Јасеница“: Милинковић: Ја сам сада тренер само у Смедеревској Паланци. Завршио сам и високу школу за оперативног тренера атлетике. Нико други у Смедеревској Паланци нема звање атлетског тренера. Исти тај факултет завршио је и Драган Стојковић Пикси, и многи други наши тренери.

сениоре, међу бољима, имали смо Стефана Димитријевића, који је био први на првенству Централне Србије, Бориса Батинића, који је био четврти као пионир, Јанковића који је био шести у бацању кугле на државном првенству, добили смо касније Мирослава Вељковића који је био државни првак у

бацању копља... После су, 2010. увели бацање вортекса (атлетске справе од сунђера, тешке 120 грама). Вортекс бацају пети и шести разред основне школе, дакле млађи пионири. Ове године је наша Ивана Ђурић оборила државни рекорд, бацивши вортекс на даљину од 52,06 метара. То је најбољи резултат за ових скоро пет година колико се одржавају такмичења у овој дисциплини. Уједно, Ивана је и на кросевима освојила доста медаља. Када сам ја постао њен тренер била је трећа у Пожаревцу, друга у Крушевцу, и прва у Лесковцу. Осим Иване Ђурић имамо Павла Јанковића, који је као пионир био други на државном првенству, изборивши репрезентативни статус. Прошле године је био другопласирани бацач, на државном првенству за млађе јуниоре, док је трећи био Милош Стојић, такође наш члан. Дакле, имамо двојицу, од тројице најбољих бацача у Србији у категорији млађих јуниора. Паланачке: Како стоји са финансирањем атлетике? Стиче се утисак да је овај спорт у сенци неких колективних спортова. Милинковић: Највећи хендикеп атлетике, не само у Паланци, је у томе што многи тренирају још увек као у прошлом веку. У Паланци и даље немамо атлетску стазу. Ако се има у виду да стадион „Партизана“ има атлетску стазу, тартан, од 1964. године, а да оваква стаза на стадиону „Црвене звезде“ постоји од 1967. године – јасно је какав је хендикеп то што

СПОРТ немамо тартан стазу. Највећи је проблем када је влажно, када је мокра земља, јер тада не можемо да тренирамо бацања, јер нам проклизавају ноге, и тако даље. Тражили смо од управе да направи план уређења стадиона, и да тај план да Атлетском савезу Србије, како бисмо коначно добили тартан стазу. На тај план се и даље чека. Уколико бисмо имали тартан стазу, будући да већ имамо помоћно игралиште за загревање, могли бисмо да организујемо велика такмичења, јер осим Крагујевца, ни један град у Централној Србији нема атлетску стазу. Могли бисмо да организујемо преко десет такмичења у току године. Од тога би могао да се финансира Клуб. А могли бисмо да чак организујемо и Балканијаду. Паланачке: Колико такмичара броји АК „Јасеница“ Милинковић: Па то је као у сваком Клубу. Имамо двадесетак сталних такмичара и исто толико такмичара који долазе и одлазе. Међутим, како се нижу успеси клуба и у бацачкој секцији, и код Војчевског, упоредо са нашим одласком на такмичења - а напомињем да нам општина много помаже - расте и број заинтересованих за атлетику. Јер, да се разумемо, ни у фудбалу, ни у рукомету, не могу да буду државни прваци, док у појединачним спортовима као што је атлетика та је могућност сасвим извесна. Паланачке: Да поменемо и твоју каријеру судије. Милинковић: Ја сам судија при Атлетском савезу Београда. Он од скоро постоји и у њему су најбољи атлетичари и атлетски тренери и судије из целе земље. Паланачке: На крају, млади, заинтересовани за краљицу спортова, коме у Паланци могу да се обрате? Милинковић: Имамо ми сајт АК „Јасеница“, а имамо и приватне телефоне, који су, разуме се, и клупски телефони. Дакле, могу да се јаве преко сајта, или нека позову на мој приватни број 064/234-8285. Увек су добродошли.

ТАКМИЧАРИ АК „ЈАСЕНИЦА“ НА „БЕЛОМ КРОСУ“

Милена Васиљевић друга

акмичари АК „Јасеница“ учествовали су и на овогодишњем „Белом кросу“, међународном такмичењу које је одржано у београдском Кошутњаку. У конкуренцији млађих пионирки Милена Васиљевић је била друга, а Тијана Димић пета, док је укупном пласману, свих категорија пионирки од 2000. годишта, Милена Васиљевић била пета, а Тијана Димић девета. Бранко Басарић је у конкуренцији атлетских школа за дечаке заузео 14. место, док је у својој генерацији, 2005. годишта, био трећи. У категорији старијих пионирки Ивана Ђурић је одустала и није завршила трку због повреде.

СЈАЈНИ РЕЗУЛТАТИ КАРАТИСТА „ГОШЕ“ НА МЕЂУНАРОДНОМ ТУРНИРУ У АРАНЂЕЛОВЦУ

Освојили девет медаља Три златне, две сребрне и четири бронзане

а Међународном турниру „Сретење 2015.“ у Аранђеловцу каратисти „Гоше“ освојили су девет медаља, и то три златне, две сребрне и четири бронзане. Златом су се окитили млађи сениори у екипним борбама, Милош Милошевић, Марко Марковић и Александар Симић, а Марко Марковић у борбама и Ања Ђурђевић у катама. Сребрне медаље освојили су Лена Бисенић у катама и Александар Симић у борбама, док су бронзана одличја припала Урош Дончићу у катама, Филипу Ан-

тонијевићу у борбама, Стефану Глишићу у катама и полетарцима у катама екипно, Стефану Глишићу, Урошу Дончићу и Стефану Селенићу.На овом такмичењу медаље су освојили и каратисти „Јасенице“, тренера Светислава Стојадиновића- Жуће, који су регистровани за КК „Младеновац“, Сандра Савин и Милош Хајдуковић златне, Милица Хајдуковић бронзану.

ПРИЗНАЊЕ ЗА ДВЕ РУКОМЕТАШИЦЕ ЖРС ОШ „Р. ЛАЗИЋ“

Позване у репрезентацију групе „Запад“

а адресу Женске рукометне секције ОШ „Радомир Лазић“ стигао је позив Слободана Једоксића, координатора млађих селекција за такмичарско подручје „Запад“ и тренера ЖРК „Књаз Милош“, за две рукометашице ове екипе, Јовану Радовановић и Катарину Вулићевић. Оне су селектиране у састав Пионирске рукометне репрезентације такмичарске групе „Запад“. У саставу Пионирске репрезентације групе „Запад“ налазе се рукометашице из ЖРК „Књаз Милош“ - Аранђеловац, ЖРК „Раднички“ - Крагујевац, ЖРК „Атеница“ - Чачак и ЖРК „Чачак“, ЖРК „Бели анђео“ - Пријепоље, ЖРК „Металац“ - Горњи Милановац, ЖРК „Металац“ - Краљево и ЖРС ОШ „Радомир Лазић“ - Азања. Тренери селекције „Запад“ су Александар Ђуровић, Сања Ћосовић и Александар Несторовић.

РК „ПАЛАНКА“ ОРГАНИЗОВАО РЕДОВНО ЛИГАШКО КОЛО У МИНИ РУКОМЕТУ

Дан рукомета у хали „Вук“ Бројни љубитељи рукомета су на делу могли видети будуће асове и веома талентоване девојчице и дечаке

укометни клуб „Паланка“ је био организатор редовног кола Лиге млађих категорија групе „Запад“ у мини рукомету. Целодневно такмичење је одржано у Спортској хали ОШ „Вук Караџић“, а бројни љубитељи рукомета су на делу могли видети будуће асо-

ве и веома талентоване девојчице и дечаке. Резултати су били у другом плану, а наступиле су генерације 2003., 2004. и 2005. годиште дечака и 2003. годиште девојчица. Поред РК „Паланка“ учествовали су и РК „Локоси“ из Лапова, РК „Смедерево“, РК „Књаз Милош“ из

Аранђеловца, РК „Колибри“ из Горње Трнаве, РК „Шамот“ из Аранђеловца, РК „Металац“ из Горњег Милановца и РК „Раднички“ из Крагујевца. 33

СПОРТ ИЗЈАВА ЗАХВАЛНОСТИ

НА КИСЕЉАКУ ОДРЖАНО ТАКМИЧЕЊЕ У ОРИЈЕНТИРИНГУ

Четири победе домаћина

На дан своје крсне Св. Николе 19. децембра 2014. год. после тешке болести, у својој 83. години живота уснула је у Господу наша драга мајка, баба, тетка, стрина и ујна

Учествовали су такмичари из Београда, Новог Сада, Смедерева и Смедеревске Паланке

Смедеревској Паланци је, у организацији Оријентиринг клуба „Јасеница“, одржано друго коло „Зимске лиге у оријентирингу“. На три стазе на Кисељаку, учествовали су такмичари из Београда, Новог Сада, Смедерева и Смедеревске Паланке. Од домаћих такмичара у мушкој конкуренцији победили су Иван Букумирић и Никола Талијан, а у женској Тамара Пантић и Јована Талијан.

МИЛЕВА А. ВЛАЈИЋ, рођ. РАКИЋ хемијски техничар у пензији (1932-2014) Овим путем, најтоплије се захваљујемо др мед. Јованки и др мед. Богдану Бељански за дугогодишње лечење и бригу, прим. др мед. Периши Јовановић, свом особљу Одељења хирургије, Опште болнице „Стефан Високи“ на пожртвованом ангажовању око лечења и неге, као и свештеницима Црквене општине Смед. Паланка, који су је причешћивали у болници, у најтежим данима њене болести. Посебну захвалност дугујемо њеним дугогодишњим колегиницама и пријатељицама, пензионеркама „Института за повртарство“ на указаној пажњи и поштовању, као и кумовима, родбини, пријатељима, нашим колегиницама и колегама који су саучествовали у нашој жалости. Нашем парохијском свештенику, оцу Драгиши Савић велико хвала на речима опроштаја.

СЕЋАЊA

Ожалошћени: ћерке Снежана и Катарина, унука Селена и остала родбина и пријатељи

Десетог фебруара ове године у вечност и успомене преселила се моја тетка СЛОБОДАН МАРТИНОВИЋ ШОЋА (1945-2015) „Када би ми меморија била тако велика, као што ми је носталгија - свега бих се сетио“, мисао је коју си често понављао и записивао. Шта ми, остали за тобом, да говоримо о носталгији и тузи? Ми, несретни, можемо само да изокренемо мисао и кажемо: „када би нам носталгија била тако мала као што нам је меморија лакше би нам било!“ Никада те не можемо заборавити поносе наш! С вером у вечни живот, чекај нас и радујемо ти се.

Др ПЕТАР БАЈЧЕТИЋ (1964-2015) Након борбе са тешком болешћу напустио нас је др мед. Петар Бајчетић начелник, гинеколог-акушер у Општој болници Стефан Високи. Врстан стручњак, прави професионалац у свом послу у Болници је био запослен од 1990. године, а начелник гинекологије је постао 1997. године. Био је омиљен међу суграђанима, како због своје благе нарави, тако и због преданости послу, а нарочито својој породици. Одељење гинекологије ОБ „Стефан Високи“

МИЛАНКА ЂОРЂЕВИЋ (1940-2015) Рајско насеље жели јој братић Драгољуб с децом Љиљаном и Милошем

Твоји Јаца, Стева и Влада

Прошло је годину дана од како се наша драга мајка преселила у наша сећања.

Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у

„Пaлaнaчким“: • 1/12 стрaнe - 1.000 динaрa, • 1/9 стрaнe - 1.500 динaрa, • 1/4 стрaнe - 3.000 динaрa, • 1/2 стрaнe - 6.000 динaрa, • 1/1 стрaнe - 11.000 динaрa. 34

АНГЕЛИНА ЈОВАНОВИЋ (1952-2015) Отишла је заувек, дивна Аки… Памтиће је, Породица Црномарковић

ЛATИНКА ЖИВOJИНOВИЋ (1924-2014) Памтимо је по њеној доброти! Дoнкa, Слoбoдaнкa и Бисeркa