Palanačke br 190-191 by Palanacke Novine

Број 190-191 Сваког 1. и 15. у месецу Година IX • 15. окт. 2015. Цена 50 динара

Делегација Шкофја Локе у Паланци

Нови сусрет братских градова Страна 5

Формирана Секција удружења новинара Шумадије

Признање редакцији „Паланачких“ Страна 4

Занимљив животни пут Бојана Столића

Рад у „Максију“ хоби сликарство живот Страна 22

Миња Тодоровић понео титулу спортисте генерације

Свестран, али најбољи у кошарци Страна 29

www.sumadijskevesti.com

партије актуелне владајуће коалиције, да су тековине петооктобарске револуције искључиво негативне. Таква размишљања пласирају управо они против којих је и организован тај велики народни бунт, јер је основни циљ петооктобарске револуције и био рушење режима Слободана Милошевића, Мире Марковић, Војислава Шешеља, Томислава Николића и Александра Вучића. У субјективном памћењу тог догађаја, аутора катаклизме деведесетих, постоје само рушите-

Излазе 1. и 15. у месецу Година IX Цена 50 динара Први број Паланачких изашао је 8. децембра 2006. године Издавач: Паланка инфо Контакт: Смедеревска Паланка 11420 ул. Првог српског устанка бр. 2 телефон/факс: 026 319 269 e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com www.blog.palanacke.com Жиро рачун: 205-166888-41 (Комерцијална банка) Директор: Дејан Црномарковић

моб.тел: 065 200 2612 e-mail: palanacke@yahoo.com

Гл. и одг. уредник: Дејан Црномарковић

e-mail: redakcija@palanacke.com

Маркетинг: Саша Матески

моб.тел: 064 920 5928

Сарадници: Драгољуб Јанојлић, Данијела Васиљевић, Бојан Живковић, Слободан Тодоровић, Слободан Жикић, Слађана Црномарковић, Владимир Ђурђевић, Зорица Матић, Мирослав Миловановић, Зоран Тодоровић, Никола Владисављевић, Тома Митровић, Душан Кривокућа, Ненад Војчевски, Горан Станојевић, Лазар Петковић, Катарина Стевановић, Стојче Талијан, Никола Лазић, Тања Цветковић, Стеван Мартиновић, Милош Јанојлић. Фотографије: Редакција и сарадници DTP: Palanačke

e-mail: info@palanacke.com web: www.palanacke.com

Штампа: Starprint Смедеревска Паланка CIP Каталогизација у публикацији: Народна библиотека Србије ISSN 1820-5321 COBISS.SR-ID 143162380

Паланачке су члан ПУ „Local Press”

Да ли смо тада, последњи пут, били храбри?

рошло је већ 15 година од најзначајнијег датума у новијој историји Србије, 5. октобра 2000. године. Шансе које нам је пружио нисмо искористили. Тачније, искористили смо тек неколико. Оно што је најзначајније за живот обичних грађана, није урађено. Нису спроведене реформе и поправљен животни стандард. Из године у годину све је више сиромашних и незапослених у Србији. Али, никада се нећу сложити са становиштем, које се последњих година жестоко експлоатише у прорежимским медијима и од стране представника две водеће

Хитво

сло

Темељ који је подигао 5. октобар 2000. године, и поред бројних разочарања, чврсто носи Србију ка чланству у Европској унији и, верујем, трајнијој стабилности, која би у будућности требала све мање да зависи од наших слабости. љи и лопови, а заборављено је да су баш они тадашњу државу својим деловањем увукли у неколико локалних ратова, обрачун са целим светом, да смо избачени из чланства у Уједињеним нацијама и преживели једну од највећих инфлација у историји човечанства. Заборављено је да су друштвено-политичке и економске ре-

Хитто фо

форме, у које се кренуло после преузимања власти од стране Демократске опозиције Србије, брутално заустављене убиством првог демократски изабраног премијера Србије, др Зорана Ђинђића. И поред тога што је потпуно тачно да је у годинама после 5. октобра 2000. било крађа, уништених предузећа, лоповске приватизације, и гро олоша на највишим функцијама - чему смо изгледа као народ одувек били склони - неоспорно је да је свет подржао настале промене и поново почео да нас третира као нормалну државу. Темељ који је подигао 5. октобар 2000. године, и поред бројних разочарања, чврсто носи Србију ка чланству у Европској унији и, верујем, трајнијој стабилности, која би у будућности требала све мање да зависи од наших слабости. Зато и овог пута, на 15. годишњицу петооктобарске револуције, истичем да сам поносан на значајно учешће великог броја Паланчана у том судбоносном догађају. Дивим се, и данас, храбрости суграђана који су, колико год то некоме можда звучало патетично, буквално јуришали на сузавац, бојне отрове и кордоне „робокапова“ постројених испред Народне скупштине тадашње Југославије, док су изнад глава летели хеликоптери спремни да пуцају у масу. И питам се само, у име свега што данас тако јако боли: да ли смо тада, последњи пут, били храбри?

У Тополи свечано отворена „Опленачка берба 2015.“

„Политичко збогом“ Нектаријевићу и Богдановићу Одлуком виших органа распуштен је Општински одбор Српске напредне странке у Смедеревској Паланци, што представља и „политичко збогом“ двојици досадашњих функционера, председнику Нектаријевићу и потпредседнику Богдановићу, па ће у наредном периоду ову странку водити повереници. Наредни (логичан) потез морао би бити одузимање посланичког мандата Нектаријевићу, односно смена Богдановића са места директора у ОБ „Стефан Високи“.

АКТУЕЛНО

ОБЕЛЕЖЕН ДАН ОСЛОБОЂЕЊА ПАЛАНКЕ У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

ДАНА ОПШТИНЕ И КРСНА СЛАВА ТОПОЛЕ

Бројне званице уважиле домаћине

Да се херојска дела не забораве - Данас неки преправљају историју и злочинце проглашавају за хероје казао председник СУБНОР-а Миодраг Мода Лазић

олагањем венаца и цвећа на споменик народним херојима и пригодним говорима, у Смедеревској Паланци је обележен 10. октобар – Дан ослобођења града и околине у Другом светском рату. Присутнима се најпре обратио председник Општинског одбора СУБНОР-а Миодраг Мода Лазић, истакавши да се овим чином одаје почаст најчаснијим синовима нашег народа који су проливали крв широм окупиране земље да би генерације, по завршетку рата, уживале у слободи. Лазић је подсетио да су пре 70 година, у зору десетог дана октобра, храбри совјетски војници и припадници Народноослободилачке војске Југославије, ушли у Смедеревску Паланку и широко развили заставу слободе. - Њихово херојско дело учинило је да ми, генерације које су стасале касније, уживамо плодове слободе и њихове славе - нагласио је

Лазић.- Зато их не смемо заборавити ни трена, јер они који су нам донели слободу, били су див-јунаци и надљуди, који су имали храбрости да се супротставе окупаторској сили. Дужни смо отуда да негујемо успомену на њих, данас више него икад, јер смо сведоци да сада неки у нашој земљи преправљају историју и злочинце проглашавају за хероје. Председник Скупштине општине Славољуб Ђурић казао је да се деценијама после Другог светског рата живело у благостању и напредовало у сваком погледу. Смедеревска Паланка је била један од градова где су ницале фабрике и развијала се индустрија, а много људи је имало сталан посао. Данас, на жалост, није тако. Ђурић је потом подвукао да локална самоуправа има решења за превазилажење кризе и да ће се у наредном периоду на томе радити.

- После литије која је прошла кроз центар града, испред зграде општине пресечен је славски колач а литургију је служио Његово Преосвештенство епископ шумадијски господин Јован

Тополи је свечано обележен Дан општине и крсна слава Рођење Пресвете Богородице, познатији као Мала Госпојина, коју прославља и храм Рођења пресвете Богородице у Карађорђевом граду. После литије која је прошла кроз центар града, испред зграде општине пресечен је славски колач а литургију је служио Његово Преосвештенство епископ шумадијски господин Јован, да би потом, у Националном ресторану хотела „Опленац“, била одржана Свечана седница Скупштине општине Топола.

ФОРМИРАНА СЕКЦИЈА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ШУМАДИЈЕ

Признање редакцији „Паланачких“ - За председника изабран Дејан Црномарковић

права Удружења новинара Србије, на предлог Драгана Тодоровића, донела је одлуку и дала сагласност за формирање Секције новинара штампаних медија Шумадије. На састанку, одржаном потом на Руднику, разговарало се, поред осталог, и о кадровском решењу за место председника Секције. Тако је на поновљеном скупу у Аранђеловцу одлучено да се та дужност повери Дејану Црномарковићу, новинару, колумнисти и директору Независних варошких новина „Паланачких“ и Интернет портала „Паланачка хроника“.

Независне варошке новине „Паланачке“, чији се први број појавио 8. децембра 2006. године, члан су Пословног удружења „Локал прес“. Црномарковић је дугогодишњи члан Удружења новинара Србије са радним искуством у писаним и електронским медијима, био је дописник више београдских редакција. Aутор је три песничке књиге и добитник „Ратковићеве“ књижевне

награде осамдесетих година прошлог века у Црној Гори. Објављивао је и кратку прозу. Ових дана, у Атини, приводи се крају превод његове поезије на грчки језик и објављивање књиге за тамошњег издавача. Драгољуб Јанојлић

Поред бројних представника градова и општина из Шумадије и Поморавља, гости председника СО Топола и народног посланика Драгана Јовановића и председника Општине Топола Драгана Живановића били су министар правде Никола Селаковић, министар за ванредне ситуације Велимир Илић, руски амбасадор у Србији Александар Чепурин и народни посланик Зоран Бабић. За изузетне резултате и допринос развоју Општине Топола, додељене су Повеље Рођења Пресвете Богородице предузећу „Морсад доо“ из Тополе, Средњој школи „Краљ Петар Први“ из Тополе и ђаку генерације Средње школе „Краљ Петар Први“ Тањи Васиљевић. На Свечаној седници приказан је краћи филм о радовима и инвестицијама у Општини Топола, али и о успесима представника ове средине на такмичењима, фестивалима и разним манифестацијама. Додељене су и захвалнице Скупштине општине Топола заслужним појединцима и организацијама.

АКТУЕЛНО

КОНФЕРЕНЦИЈА ЗА МЕДИЈЕ У ПАЛАНАЧКОМ СПС-У

Из партије искључени колебљивци - Циљ је био потпуна дестабилизација СПС-а у Паланци, али и шире – рекао је председник Петар Јелић

ДЕЛЕГАЦИЈА ШКОФЈА ЛОКЕ У ПАЛАНЦИ

Нови сусрет братских градова - Ја сам пола живота провео у Србији, и увек се радујем када овде треба да дођем - рекао је Војко Гантар специјални изасланик-амбасадор жупана Михе Јешеа

елегација Општине Шкофја Лока, коју је предводио Војко Гантар, специјални изасланик - амбасадор жупана Михе Јешеа за односе са братском Смедеревском Паланком, допутовала је у званичну посету нашој општини. Комплетну делегацију у саставу Војко Гантар, Милада Шваб и Зоран Море, дочекали су председник Скупштине општине, Славољуб Ђурић, заменик председника Општине, Петар Јелић, као и чланови Удружења привредника Смедеревске Паланке, предвођени председником Удружења, Душаном Ђорђевићем. Током пријема у кабинету председника Општине, гости су изразили задовољство због тога што су у Смедеревској Паланци. -Ја сам пола живота провео у Србији, и увек се радујем када овде треба да дођем – рекао је Војко Гантар, и подсетио да је Смедеревска Паланка први град са којим се Шкофја Лока братимила, подсећајући на тешке дане Другог светског рата, када су многи Словенци, протерани из завичаја, овде били збринути. Председник Скупштине општине, Славољуб Ђурић указао је на привредне, пољопривредне и туристичке потенцијале Смедеревске Паланке, изражавајући наду да ће сарадња са Шкофја Локом бити унапређена у области културе и различитим привредним гранама. Гости су домаћинима, Скупштини општине и Удружењу привредника, даровали пригодне поклоне, а разговор о конкретним видовима сарадње је настављен у присуству паланачких привредника.

онференцију за штампу која је одржана у просторијама паланачких Социјалиста отворио је председник Општинског одбора, Петар Јелић, рекавши да је ово обраћање медијима у вези са недавним текстовима који су се појавили у дневним новинама „Ало“ и „Правда“. Ови текстови, у којима су изнете бројне неистините оптужбе против руководства Социјалистичке партије у Смедеревској Паланци, према Јелићевим речима, ипак заслужују пажњу, управо из разлога што је, осим локалног руководства СПС-а, овде на негативан начин говорено и о самом врху странке. - У листу „Ало“, у тексту под насловом „Завађени у СПС-у претили смрћу једни другима“, и у листу „Правда“, у тексту „Бахато понашање рукводства СПС-а у Смедеревској Паланци“, изнете су неистине, нарочито да је у паланачком СПС-у прећено било коме - рекао је председник паланачких Социјалиста на почетку конференције за медије. Јелић је подсетио да је СПС недавно, на демократским страначким изборима, изгласао ново руководство и страначка тела. Притом, они који су остали у мањини, покушали су да унесу раздор, чиме су најдиректније, каже Јелић, прекршили члан 5. Статута Социјалистичке партије Србије. Према речима Петра Јелића, ради се о Николи Вучену, који је до скора био члан OO СПС-а, али и још четворици чланова. Први човек паланачких социјалиста поновио је да није било никаквих претњи, и да су инсинуације о томе, објављене у поменутим дневним новинама, потпуно неистините. - Циљ је био потпуна дестабилизација СПС-а у Паланци, али и шире, јер у листу „Ало“ стоји слика нашег председника Ивице Дачића где пише: „Ко је вас познавао, ни пакао му неће тешко пасти“ – истиче Јелић. - Такође, помињање руководства СПС-а у Паланци, да ми, наводно, не-

мамо подршку је покушај наношења тешке штете Одбору који ускоро слави 25 година постојања, прецизирао је Јелић, нагласивши да је о текстовима у листовима „Ало“ и „Правда“ било речи и у разговорима локалног руководства Социјалиста са високим страначким званичницима, Дијаном Вукомановић, председницом Извршног одбора и Жарком Обрадовићем, потпредседником СПС-а. - У овим разговорима, руководству паланачких Социјалиста је изражена подршка, а оцењено је да је одбор СПС-а у Паланци међу најбољима у Србији - каже Јелић. - Рекли су нам да наши резултати говоре да се ради о изузетно квалитетној организацији. На основу подршке врха странке, Општински одбор Социјалиста у Смедеревској Паланци је, после анализе ситуације, одлучио да примени одредбе Статута ове странке, и из чланства искључи Николу Вучена, Бранка Булића и још тројицу чланова, који су својим деловањем нарушили унутрашњу стабилност ове странке. - Од 50 чланова Општинског одбора, четресетшесторо је присуствовало седници, а од тога је четрдесеттроје гласало за искључење поменутих чланова – рекао је Јелић. Он је подсетио да је Општински одбор Социјалиста сачињен од представника из свих изборних јединица, што значи да одлука о искључењу представља неподељено мишљење базе, и подршку актуленом руководству Социјалиста у Паланци.

- Мислим да смо изашли јачи, него што смо били пре тог састанка - закључио је Јелић. Секретар Извршног одбора СПС-а у Смедеревској Паланци, Славољуб Ђурић, такође се обратио новинарима. - Помало ми је драго што се ово догодило уочи расписивања избора - рекаоје Ђурић. - На тај начин СПС-у се пружила прилика да сагледа своје унутрашње слабости, да прочисти своје редове и ослободи се колебљивих чланова, да још једном, као моного пута до сада у својој историји, покаже чврстину и оданост социјалистичким идејама. Још једном смо показали да смо чврста и озбиљна партија, са одлучним и непоколебљивим чланством. Према Ђурићевим речима, Социјалисти ће током предстојеће изборне кампање промовисати нове идеје, примерене времену у коме живимо. Председник Социјалистичке омладине Смедеревске Паланке, Дејан Јовичић, и председница Форума жена СПС-а, Весна Вељовић Ђорђевић, изразили су подршку унутарстраначких органа руководству Социјалиста и одлукама Општинског одбора, демантујући да у овој странци влада једноумље. - И искључени чланови били су у прилици да унутар странке изнесу своје мишљење - рекла је Весна Вељовић Ђорђевић. - Они су ипак одлучили да ширећи лажи у медијима нанесу штету Социјалистичкој партији Србије, уочи избора, чије се расписивање очекује. 5

Петооктобарски сан

економске прилике онемогућили су и најпромоћурније петооктобарске статисте да јасно сагледају шта се иза брда ваља; да либерална демократија не доноси материјално благостање за већину незадовољника, да ће многи од њих остати без посла, да ће бити ускраћени за неке видове обавезне здравствене заштите (нпр. стоматолошке услуге), да та демократска држава, која треба да наступи, неће ни прстом мрднути када им „приватници“ и „предузетници“ (домаћи назив за капиталисте) буду украћивали недељни одмор, или одбијали да исплате давно зарађене плате. Борба против Милошевића, према

з године у годину, сећање на пети октобар двехиљадите године, све упадљивије обележавају разочарење или резигнација, како учесника овог политичког преврата, тако и оних који су поменути догађај сматрали извором нове наде, после тешких и посних деведесетих година прошлог века. Разочараност главних актера петооктобарске приче, од којих се већина и даље, мање или више успешно бави политиком, не може се, међутим, сматрати истородном са осећањем изневерености људи из масе са платоа испред Народне скупштине, или гласача обећаног демократског раја. Они први, углавном су незадовољни због тога што се у међувремену променио титуларни носилац власти. Некадањша петооктобарска реакција, сада ужива већинску подршку, и настоји да спроведе исти онај политички програм који је, уз сва неопходна идеолошка улепшавања, прокламован како на септембарским изборима, тако и током протеста због изборне крађе, те двехиљадите године. Они други, многобројни „мирјани“ велике демократске приче, у дубини душе осећају се превареним. Да се разумемо, она маса људи испред тадашње Савезне скупштине није се изложила сузавцу да би из Србије, поступно, била протерана социјална правда; њих су на улицу извели глад и оскудица. Неподношљиве

коме ни после дистанце од 15 година тешко да можемо имати политичке симпатије, била је заправо борба против последњих изаданака социјалне правде, који су се, како-тако, одржавали у време његове владавине. Да се не лажемо: спољним помагачима тадашње српске опозиције, као и звездама ДОС-а, сметала је не само крута национлана политика већ и спора и трома либерализација српске економије, као и још увек снажно централистичко управљање тржиштем, које је фаворизовало неке „предузетнике“,блиске тадашњој власти. Према томе, пети октобар, као политички преокрет, добрим делом је мотивисан интересима капитала. Рудари, багеристи, незапослени, заборављени, понижени и увређени – који су се тог јесе-

њег дана пре 15 година нагутали сузавца, били су само сива маса, вођена маскираним и забашуреним интересима истинских редитеља „демократских промена“. Лидери ДОС-а, који без ове помоћи са стране не би одмакли даље него током претходних покушаја свргавања Милошевића са власти, међутим, нипошто се не могу аболирати од кривице за све оно што је уследило, и што се сада догађа. Јер, када представницима крупног капитала једном одшкринете врата, онда се отвара могућност да на власт долазе све послушнији, све до оних политичара који више немају никакву идеологију, и којима је једини циљ да буду политичари. Уколико Милошевићеву политку данас оценимо као агресивну и националистичку, а његов начин владања – недемократским, онда је поштено да актуелно стање оценимо као доминацију насиља крупног капитала (при том мислимо и на ММФ, који је његов експонент), а демократски поредак као „репресивну толеранцију“, како либерализам именује Маркузе. Они који говоре да данас, у светлу демократских институција ипак живимо слободније, треба суочити са оним познатим увидом да је слобода, превасходно, економски појам. Нема слободе, уколико она није економска слобода. Разуме се, ово посматрање петог октобра кроз затамљене наочаре нипошто не велича Милошевићеву владавину, током које је обављена прва „пљачкашка“ приватизација, а криминал добио право грађанства. Не смемо заборавити Бојиће, кинеске лекове, застрашујућу, а ипак дириговану инфлацију, и несумњиву социјалну тупост оне жене, која има дрскости да после 15 године на хиљаду страна пише „како је било“. Са друге стране, деценију и по од рушења Милошевића, мало ко од нас може рећи да му се остварио петооктобарски сан. А то је већ довољан разлог да се пренемо из апатије. Уосталом, октобар још траје.

УПИСАНА НОВА ГЕНЕРАЦИЈА СТУДЕНАТА ВИСОКЕ ПОЉОПРИВРЕДНЕ ШКОЛЕ

Индекси уручени у „Паланачкој гимназији“

„Паланачкој гимназији“ одржана је свечаност на којој су подељени индекси новој генерацији студената Високе пољопривредне школе струковних 6

студија Шабац. Одељење ове високошколске установе у Смедеревској Паланци ове године је уписало преко педесет нових студената.

Нове студенте, је поред осталих, поздравио и професор др Бо-

шко Војновић, који им је пожелео успешно школовање.

ДЕЦЕНИЈА ПУПС-А У ПАЛАНЦИ

Глас разума – кочница самовољи - Ми нисмо конкуренција пензионерским организацијама, које немају законску могућност да учествују на изборима, према томе њихова једина изборна листа је ПУПС – казао је председник Живан Миловић Живан Миловић

Смедеревској Паланци је, у присуству представника политичких партија, Покрета ветерана, Општинске организације пензионера, СУБНОР-а и Организације војних старешина Смедеревске Паланке и Велике Плане, обележена десетогодишњица Општинског одбора Партије уједињених пензионера Србије. Госте и активисте поздравио је председник Живан Миловић, подсетивши да је први Општински одбор ПУПС-а формиран 4. октобра 2005. године. Ово је трећи сазив Општинског одбора за који је Миловић изразио уверење да је и најдоследнији. -Из прва два већина је и данас са нама, а појединци су нас својим прелетањем само ојачали – подвукао је Живан Миловић. – Из два учешћа на локалним изборима извукли смо поуке. У актуелном сазиву Скупштине општине немамо своје одборнике. Наслеђене конфронтације са пензионерским организацијама, ми смо превазишли тако да сада наступамо као

њихова партија, а то и јесмо. Ми им нисмо никаква конкуренција, што неки још не разумеју. То и не можемо бити, јер радимо потпуно различите ствари, али за исту популацију. Како они нису политичке организације самим тим и немају законску могућност да на изборима пријаве своју листу. Једина њихова листа смо ми – ПУПС, без обзира да ли идемо сами или у коалицији. Миловић је у наставку истакао да је садашњи Општински одбор показао да има знања, али и мудрости да активно учествује у решавању локалних проблема и додао: -Показали смо да имамо ауторитета у врху наше Партије и нашој посланичкој групи, тиме што смо се изборили да се узму у разматрање наши предлози, као што су борба за власништво над бањама, борба за заштиту младих који волонтирањем кулуче не само у приватним већ и у државним установама и јавним предузећима непријављени и за плату од 10 до 15 хиљада динара.

ПУПС ће се, предочио је Миловић, залагати да Влада спроводи обећану финансијску консолидацију, да врати умањене, али и повећа најмање пензије и најниже плате буџетских корисника. Енергично ће захтевати равноправнију

бити глас разума и кочница самовољи. ПУПС ће, уз то, бити пример добре сарадње са свима и подршка свим добрим предлозима. -Наше искуство ћемо ставити на располагање младима, који треба да буду носиоци власти - казао је

поделу профита на свим нивоима и у свим сегментима друштва. Бориће се за примену права из Закона о раду, као што су радно време, одмори, гарантована плата, редовно уплаћивање доприноса итд. Миловић је изразио очекивање да ће ПУПС, после предстојећих избора, учествовати у локалној власти где ће, како се изразио,

Миловић, послуживши се народном пословицом, која каже да млад човек брже иде, али да старији боље познаје пут. Другим речима, спој искуства и младости гарант је добрих резултата. Трудићемо се да са мало воље и труда створимо много уређеније друштво за шта ћемо се борити и на локалу. Уколико наши грађани то препознају и на наредним

изборима нам дају већу снагу и моћ, узвратићемо тако што ћемо бити глас разума и доследни у остваривању задатих циљева. Отуда тражимо подршку бирача свих животних доба. Славољуб Ђурић, честитајући јубилеј, пожелео је ПУПС-у да дуго траје и својим учешћем у политичком животу даје општи допринос сваком бољитку. Треће доба – рекао је – треба да буде најлепше доба, јер представља снагу која може значајно да утиче на власт. Зато апелујем да се окупите око заједничког циља да би нам свима живот био бољи. Уједините се и тако ћете постати респективна снага у општини. Председник Општинске организације пензионера Слободан Пантић је подвукао да није ни требало да дође до подела и указао да нису у праву они који говоре да је ПУПС старији брат, јер је организација на чијем је челу била оснивач ове Партије. Он се заложио за удруживање и навео да је сваки пети становник општине – пензионер. Д. Јанојлић

ДАН ДОНОРА ОРГАНА У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ

Подршка програму трансплантације И

у Смедеревској Паланци 10. октобар обележен је као Дан донора органа. Целокупна активност тим поводом текла је у знаку подршке програму трансплантације. Одвијала се под апелским слоганом „Продужи живот“. Ово је пети пут да се у Смедеревској Паланци и Великој Плани спроводи ова акција хуманитарног, и могло би се рећи, и животног значаја.

Спровели су је Служба нефрологије и дијализе Опште болнице „Стефан Високи“ и Удружење „Кидни“, а под надзором примаријуса др Верице Ђорђевић. Она је, као врсни познавалац ове области, за наша гласила рекла да су се трансплантацијом прво почели бавити Шпанци. Велики успех постизали су захваљујући и свом слогану: „Оставите органе на зе-

мљи – на небу вам неће требати“. Акцији на Тргу хероја у Смедеревској Паланци придружили су се и ученици Медицинске школе

који су заинтересованим грађанима мерили крвни притисак и ниво шећера у крви. Д. Ј.

ИНТЕРВЈУ

СЛАВОЉУБ ЂУРИЋ ПРЕДСЕДНИК СО СМЕДЕРЕВСКА ПАЛАНКА

Некоме смета да се овде догоди нешто добро

редседник Скупштине општине Смедеревска Паланка, Славољуб Ђурић, у јавности је познат као заговорник убрзаног развоја пољопривреде и туристичких потенцијала на подручју наше општине. Из тог је разлога посебно ангажован на конкретним пројектима, чија је реализација у току. О овој теми, која представља и део предизборне платформе СПС-а на локалним изборима, као и о предизборним „турбуленцијама“ у СПС-у, са Ђурићемом смо разговарали на Дан ослобођена Паланке у Другом свеском рату, непосредно после полагања венаца пред спомен обележјем палим борцима. Паланачке: Заговорник сте убрзаног руралног развоја пољоприпреве и туризма на подручју наше општине. Због чега мислите да су ове области за нас посебно значајне? Славољуб Ђурић: Да бих то објаснио, морам да пођем од неких догађаја, из прошлости. Наиме, неких педесетак година у Србији је владала национална стратегија према којој је требало убрзано развијати индустрију. Тај развој индустрије се финансирао преливањем дохотка из пољопривреде. Тада се говорило да ће, када се индустија развије, то бити враћено пољопривреди. До тога није дошло, на жалост, знамо из којих разлога. Нећу да кажем да је та стратегија била лоше замишљена, али, ето, догодило се да пољопривреда свој доходак није могла да 8

- Дуго сам у политици и могу да кажем да сам схватио да када не вредите много, онда немате много проблема. Проблеми настају када вредите, иначе нико на вас не обраћа пажњу. Чим вредите, одмах некоме сметате – истиче наш саговорник улаже у себе саму. Тако се пољопривреда код нас није развијала, него је остала на ниским гранама. Ми у нашој општини имамо такозвану ситно-сопственичку пољопривреду. Имајући у виду развој науке и технологије, ми смо у овом подручју у значајном заостатку у односу на развијени свет. И баш због тога је наша шанса у пољопривредној производњи, односно у развоју туризма. И за једно и за друго предуслове нам је, како ја то волим да кажем, дао Бог. Паланачке: Упркос томе, чини се да Влада Србије још увек нема утврђену стратегију развоја пољопривреде код нас. Славољуб Ђурић: Да. Ја зато често истичем да се љутим на Владу Републике Србије, не само на ову, него и на претходне владе. Ми још увек немамо два кључна закона, закон о финансирању месних заједница и закон о задругама. Остаје нејасно да ли неко не зна да ови закони коначно треба да буду донети, или не жели да ти закони буду донети, а постоји и могућност да због некога не сме да их донесе. Непостојањем закона о финансирању месних заједница, а сеоске месне зајенице имају кључно место у развоју села и сеоске инфраструктуре, и закона о задругама, које треба да окупе ситне произвођаче у вези са финансирањем производње и пласманом производа, као да се намерно иде ка уништењу српске пољопривреде и српског села. И управо из тог разлога, стратегија и програм

СПС-а иду у правцу да прво морају бити донета та два стратешка закона, и да се онда крене методом убрзаног развоја. Потребно је да држава донесе национални програм у коме би производња хране била проглашена за државни стратешки интерес број 1. Паланаччке: Да ли само недостатак законске регулативе кочи развој пољопривреде?

њено на локалном нивоу, у функцији спасавања пољопривреде? Славољуб Ђурић: Ми смо у Смедеревској Паланаци, на нивоу локалне самоуправе, кренули путем развоја пољопривреде и села. Нисмо то учинили без везе. Ја пратим документа Европске уније. Европа подручје Шумадије, односно регион у коме живимо, види као подручје

тара пољопривредних површина. Када тај пројекат, чија је реализација у току, буде довршен, створићемо услове да на неких 12.000 хектара уређеног земљишта може да се озбиљно крене у пољопривредну производњу, јер овде једино јужно воће не расте, све остало може да се произведе. Проблем је у томе што се власт затворила у круг двојке, што многи не знају

Биће ово прљава и тешка изборна кампања Паланачке: Уочи избора има турбуленција у већини сранака. Једна се догодила и у вашем Општинском одбору. Славољуб Ђурић: Знате, ја сам дуго у политици и могу да кажем да сам схватио да када не вредите много, онда немате много проблема. Проблеми настају када вредите, иначе нико на вас не обраћа пажњу. Чим вредите, одмах некоме сметате. А тада се припремају удари. Међутим, наша партија постоји већ две и по деценије, и иза себе смо оставили многе потресе, многа размимоилажења. Највећа вредност наше партије, па тако и нашег одбора, су људи, одани идеји и програму наше странке. Покушаји слабљења, разбијања СПС-а долазе од људи који не брину много о стабилности наше партије. Сви су изгледи да су они на неки начин припремљени од неких других организација, са намером да покушају да ослабе потенцијал Социјалистичке партије Србије. Мислим да су кренули погрешним путем, и да на овај начин само јачају нашу партију. Ја им захваљујем на томе, што су допринели да збијемо своје редове. Паланачке: Да ли овај догађај најављује „прљаву“ изборну кампању? Славољуб Ђурић: Биће ово изузетно прљава и изузетно тешка кампања, по све партије и групе грађана које ће учетвовати у изборима. Не ради се ту само о унутрашњим притисцима оних који ће на изборима учествовати, већ је приметно да притисак врше и неке спољашње групације. Не знам одакле су послате, али те групације ће покушати да унесу раздор. Не само у Паланци, него уопште, међу нама, као народом. Нико од нас нема интерес да се то догоди. Јер, ми смо људи који живе на овој територији. Неко подржава једне, неко друге, и то је мање битно. Много је важније да се после избора створи стабилно стање, како би програми понуђени грађанима могли да се остваре. Ипак, имам утисак да неко има жељу да дестабилизује стање на територији наше општине.

Славољуб Ђурић: Не само то. Опасност је и у томе што су потенцијални домаћи инвеститори, неравноправни са страним инвеститорима, па тако имамо ситуацију да се српски капитал сели из Србије, а ми идемо по белом свету и молимо ко ће да уложи у Србију. Паланачке: Имајући у виду овакву ситуацију, шта је то што може да буде учи-

руралног развоја. То значи да се очекује развој пољипревреде и туризма на овом простору. Паланка има потенцијале и за једно, и за друго. Управо зато је локална самоуправа, у сарадњи са Министарством пољопривреде, направила један одличан посао, поред 4.000 хектара земљишта на коме је већ урађена комасација, тренутно радимо комасацију на 7.500 хек-

како изгледа Србија. А треба донети законе који ће подржати пољопривредну производњу. То може само неко ко познаје Србију и познаје пољопривреду. Паланачке: Ако комасацијом буду створени бољи услови за развој пољопривредне производње, шта још недостаје да би до тог развоја дошло? Славољуб Ђурић: Нашем пољопривреднику

ИНТЕРВЈУ

ДОБРИЦА ЈОЗИЋ ПРЕДСЕДНИК ОПШТИНСКОГ ОДБОРА СПО У ПАЛАНЦИ

Припремамо се за локалне изборе - Учланило се много младих људи, односно, поново постоји изражен интерес за приступање нашој странци - наглашава Јозић недостаје пласман. Нашој држави, Србији, недостаје извоз. Где је решење? Оно што очекујемо од државе, а тако се ради у многим земљама Европске уније, јесте изградња складишних и прерађивачких капацитета. Ми ћемо као локлоана самоуправа у наредном периоду у то посебно да улажемо. Локална самоуправа и држава морају да обезбеде изградњу великих регионалних складишних и прерађивачких капацитета. Када хиљаде пољопривредника донесу свој производ у складишни и прерађивачки простор, они су свој део посла завршили, а на држави је да обезбеди пласман. Прерађивачки капацитети треба да обезбеде да не извозимо сирове производе него да их обрадимо, брендирамо, и такве их извозимо на европско и светско тржиште.То ће да доведе и до отварања нових радних места, у складиштењу и преради. А све то са собом повлачи развој других привредних грана, машинске, електро-индустрије. За само неколико година, упетостручили бисмо бруто национални доходак Србије, равномерно населили Србију и омогућили равномерни развој. Паланачке: А шта је са тржиштем? Славољуб Ђурић: Потенцијалних купаца има много. Узмимо на пример Русију.Свако ко дође на руску границу треба да плати 20 процената царину. Српска роба је ослобођена царине, то значи да 20 процената у старту имамо већу зараду. Наравно, треба извозити и у Европску унију, или било коју другу државу широм света. Многи у арапским земљама су

заинтересовани за наше производе, али ми за сада немамо довољно капацитета за извоз. Због тога је све што сам навео важно обезбедити, а локална самоуправа, као што видите, ради свој део посла. Кренули смо са комасацијом, а паралелно са тим радимо и на едукацији пољопривредних стручњака, па је зато у Паланци отворено одељење Високе пољопривредне школе. Паланачке: А туризам? Славољуб Ђурић: Нећу ништа ново и непознато да закључим када кажем да наша општина има изузетне погодности за развој туризма, посебно за здравствени туризам. Имамо термо-минералну воду, имамо минералну воду, и то неколико изворишта. Осим у Паланци, и у Церовцу, Ратару, Водицама. То су значајни ресурси. Локална самоуправа је већ кренула у правцу развоја туризма. Нашли смо и стратешке партнере, али, ето, некоме је то засметало - то да се у Паланци деси нешто добро. И они покушавају, у сарадњи са неким државним институцијама, да то онемогуће. Тренутно су зауставили радове и инвестиције у тој области. Ипак, ја се надам да ће стање и у нашој локалној самоуправи после избора – а надамо се да ћемо поново да добијемо поверење грађана – омогућити да аргументима изгурамо поменути пројекат. Ако нам то пође за руком, у Паланци ће свакога дана бити око хиљаду туриста. А то би покренуло развој и упошљавање људи, уопште, стварање услова за нормалан живот становника наше општине. Владимир Ђурђевић

обрица Јозић има велико искуство у руковођењу Општинским одбором Српског покрета обнове у Смедеревској Паланци. Овим одбором најпре је руководио од 1994. до 1999. године, у најтежа опозициона времена, а онда поново од 2011. до 2015. године. На Изборној скупштини, одржаној 9. септембра, изабран је по трећи пут на ову функцију. Према Статуту СПО, председник бира осам чланова Одбора и свог заменика, а заменик Добрице Јозића биће Љуба Бркић. Скупштини странке присуствовао је директор СПО, Александар Цветковић и други званичници, а говорећи пред гостима и члановима, Јозић је посветио пажњу и наступу ове странке на локалним изборима, чије се заказивање очекује. Паланачке: Који су циљеви и задаци будућег деловања СПО у Паланци? Јозић: Први и најзаначајнији задатак нам је примрема за предстојеће локалне изборе. Имамо 21 месни одбор, што значи да смо покрили целокупну територију наше опшптине. Председници месних одбора су добили задатак да припремају кандидате за одборнике, као и да предузму све потребне радње у функцији пропрема за изборе. Паланачке: Каква је изборна платформа вашег Одбора? Шта ћете конкретно да понудите бирачима? Јозић: Када је реч о Паланци, ми нисмо у прилици да попут великих странака нешто велико обећамо. Али, надамо се да ћемо партиципирати у

будућој власти, па ћемо настојати да буду уважени и делови нашег програма. Рецимо, за нас је битна петља Лозовичка чесма, начин решавања проблема у „Водоводу“. Већ се реализује изградња заштите на Јесеници, на чему смо такође инсистирали... Паланачке: Да ли сте размишљали са ким бисте после избора ишли у коалицију? Јозић: Свакако да имамо неке идеје о томе, али није паметно сада, пре избора одговорити на то питање. Паланачке: Имајући у виду ситуацију у Србији, сматрате ли да би један искорак у десно, ка десном центру на коме је позиционирана ваша странка, био добар за будућност наше земље? Јозић: Мислим да треба ићи према десном центру. Добар део владајућих структура у Европи је ту позициониран. Странке десног центра су на власти у просперитетним државама Европске уније. Паланачке: А да ли је могућа сарадња левице и деснице? Јозић: Мислим да је данас могућа сарадња левице и деснице, уколико постоји јединствен национални интерес. Наравно,

СПО се увек залагао за приватну својину, али му је примаран био државни и национални интерес, а то је у програму и лево оријентисаних странака. Добро, за разлику од левичара, СПО се залаже и за успостављање монархије, а ми смо остали једина политичка странка која је остала на политичкој сцени, а која се залаже за поновно успостављање монархије. Паланачке: Предизборне прогнозе? Јозић: Надамо се успеху на предстојећим изборима, и уверен сам да ћемо освојити много више гласова него на претходним. СПО је за ове четири године у Паланци постао препознатљив. Учланило се много младих људи, односно, поново постоји изражен интерес за приступање нашој странци. Сматрамо да самим тим имамо неку тежину. Постоје три велике странке у Србији, и у нашем граду: ДС, СПС и СНС. Све ове странке су владале у Републици, и људи су њима можда мало засићени, па можда траже неке алтернативе. На нама је да их убедимо да можемо да будемо та алтернатива. В.Ђ.

У ТОПОЛИ ОДРЖАНА ТРАДИЦИОНАЛНА МАНИФЕСТАЦИЈА „ОПЛЕНАЧКА БЕРБА ГРОЖЂА“

Свечано у Карађорђевом граду „52. Опленачку бербу“ званично је отворио потпредседник Владе Републике Србије и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић

радиционална манифестација „Опленачка берба грожђа“ и ове године свечано је отворена у Карађорђевом граду, уз песму „Обраше се виногради“, подизање заставе бербе и пуцањ из топа абердара. Ову „52. Опленачку бербу“ званично је отворио потпредседник Владе Републике Србије и министар трговине, туризма и телекомуникација Расим Љајић, а бројним угледним званицама обратили су се и председник Општине Топола Драган Живановић и председник Скупштине општине Топола и народни посланик Драган Јовановић.

Продато хиљаде литара производа од грожђа Током „Опленачке бербе“ која је трајала три дана одржано је низ пратећих манифестација и све у част вина и грожђа. И ове године учествовало је преко 200 излагача у категоријама индивидуалних произвођача вина и ракија, а продато је више десетина хиљада литара ових производа од грожђа.

У пригодном културно-уметничком програму, који је уприличен у оквиру

Сјајан музички програм И ове године домаћини су организовали сјајан културно забавни програм све време трајања манифестације. Највише пажње бројних посетилаца из свих крајева, као и Тополчана, привукли су наступи Биљане Крстић и групе „Бистрик“ и „Гаравог сокака“.

свечаног отварања манифестације, учествовали су КУД „Опленац“ из Тополе и КУД „Спасовдански вез“ из Дреновца код Параћина. После отварања „Опле-

начке бербе 2015.“ министар Љајић у пратњи председника Скупштине општине Јовановића и директорке ТО „Опленац“ Љиљане Тодоровић,

посетио је будући Визиторски центар, који се,заједно са Карађорђевим градом и Опленцем, налази у склопу јединствене културно историјске целине.

НА ГРАДСКОМ ТРГУ ОБЕЛЕЖЕН СВЕТСКИ ДАН УЧИТЕЉА

„Шиз фриз“ и „Шеширијада“ Учествовало осам од 11 основних школа

Смедеревској Паланци лепом манифестацијом обележен је Светски дан учитеља. Ово је 22. година заредом како се и на овај начин скреће пажња на племенити учитељски позив. Тако су Друштво учитеља и Удружење „Родитељ“ у Смедеревској Паланци одлучили да на пригодан и допадљив начин обележе Светски дан учитеља. Према речима Мирољуба Петрића, председника Друштва учитеља у Смедеревској Паланци, овогодишњи Светски дан учитеља поклопио се са Дечјом недељом,

па су у свим школама ученици организовано припремали радове које су изложили на штандовима на Градском тргу. Учешће на овој манифестацији узело је осам од 11 основних школа са подручја Општине Смедеревска Паланка. Градске школе су организовале маскенбал „Шиз фриз“ и „Шеширијаду“. Са Градског трга кренуо је дефиле Главном улицом, а цео програм је завршен великом журком. Д. Ј.

www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 10

АРАНЂЕЛОВАЧКИ УРС ПРИСТУПИО ДС-У

Милојичић: Доказ да смо све јачи - Многе странке су проистекле из Демократске странке и време је сада, када смо под оваквим притиском и када је оваква ситуација, да се поново збијемо, сви заједно, и да остваримо што бољи резултат, не би ли грађани Србије живели у слободнијем и пристојнијем друштву – рекао је Слободан Јарадић

ОДГОВОР СИНДИКАТА НЕЗАВИСНОСТ ОБ „СТЕФАН ВИСОКИ“ ДИРЕКТОРУ

Господине Богдановићу - сада је касно М

и се нећемо бавити демантима са Ваше конференције за новинаре. Нећемо ни улазити у Ваше политичке комбинације и игрице, где сте многе запослене принудили, употребили и злоупотребили. На крају, слика са Ваше конференције говори више од хиљаду речи. Нећемо се бавити ни тајновитим саветником мр Жељком Бабићем. Ни Вашим мерама штедње на рачун пацијената и запослених. Ни Вашим лошим односом са медијима, као ни увредама и говором мржње према сваком ко Вам се нађе на путу. Нећемо се бавити ни бројем чланова Синдиката као и ишчлањењима под притиском, непосредно пред Вашу добро планирану конференцију. Али, зато ћемо се увек бавити заштитом запослених из радног права, посебним колективним уговором, заштитом на раду, правом на стручни рад, плаћањем онога што су запослени зарадили, синдикалном помоћи најугроженијима, позајмицама, потписивањем појединачног колективног уговора у Установи, Законом о раду, Законом о здравственој заштити са свим допунама, социјалним програмима, неоправданим и незаконитим отказима, правом да је неко невин док се не докаже супротно… Као и свим оним што се тиче основне цивилизацијске тековине, а то је човеково право на рад и материјалну егзистенцију од истог. Господине Богдановићу, да закључимо: имали смо 14 месеци времена да се договарамо и преговарамо, сада је касно за то. Правда и истина су споре, али достижне. Одбор повереника Синдиката „Независност“ ОБ „Стефан Високи“

ланови Уједињених региона Србије у Аранђеловцу колективно су приступили Демократској странци. Окупљеним новинарима то су саопштили шеф изборног штаба Демократске странке, Радослав Милојичић Кена, и досадашњи председник странке Г17 плус у Аранђеловцу, Слободан Јарадић. - Као шеф изборног штаба Демократске странке, могу само да изразим задовољство због тога што је целокупна некадашња организација Уједињених региона Србије у Аранђеловцу приступила Демократској странци. То је још један од показатеља да је Демократска странка, како у Аранђеловцу, тако и на територији целокупне Србије све јача и јача, што наравно изискује нервозу у редовима владајуће гарнитуре. Са друге стране, када видимо да су ово људи који имају знање, звање, који поседују легитимитет, и у политици и у својим професијама, то доказује да ће Демократска странка у Аранђеловцу направити сјајан резултат у предстојећем периоду. Јасно је да на власти, како у Србији, тако и у Аранђеловцу, имамо шизофрену булументу, предвођену Александром Вучићем и његовим слугама. Једино у чему се Демократска странка слаже са Александром Вучићем је то да се све што он ради догађа први пут у историји: јасно је да је први пут у новијој историји неко задужио земљу 10 милијарди евра, и то за четири и по године, и њему свакако треба да се честита на томе. Јасно је да је јавни дуг 80 процената БДП-а, јасно је да је ниво инвестиција само 600 милиона, јасно је да је ниво инвестиција у време када је Демократска странка била на власти био две милијарде, колико је потребно да земља нормално функционише. Оно што је катастрофално је да су смањене плате, да су смањене пензије, да грађани Србије све теже живе, поготову средњи слој. Притом Александар Вучић, његов брат и његов син летују по јахтама на јадранском приморју и на егзотичним дестинацијама. То није Србија за какву се залаже Демократска странка. Овом приликом молим све грађане Аранђеловца да нам се придруже у борби против зла које оличава Александар Вучић - рекао је Милојичић. Новинарима се затим обратио Слободан

Јарадић, истакавши да се чланови некадашњих Уједињених региона придружују Демократској странци, уверени да је она једина алтернатива актуелној власти. - И сами знате да је странка Уједињени региони Србије, састављена од више регионалних странака престала да постоји. Општински одбор Г 17 плус, који овде постоји од самог оснивања, имао је резултате којима се поноси. Имамо једну организовану политичку групацију људи која озбиљно раде. Иза нас не постоје никакви репови, поносни смо на наш рад и желимо да ојачамо једину праву алтернативу Александру Вучићу и Српској напредној сранци, а то је у овом тренутку само Демократска странка. На крају многе странке су, укључујући и Г 17 плус проистекле из Демократске странке и време је сада, када смо под оваквим притиском и када је оваква ситуација да се поново збијемо, сви заједно, и да остваримо што бољи резултат, не би ли грађани Србије живели у слободнијем и пристојнијем друштву – рекао је Јарадић. На питање новинара да ли је ДС спремна за изборе, и какав резултат очекује у Аранђеловцу, Радослав Милојичић Кена је између осталог рекао: - Демократска странка је оформила изборни штаб још пре месец дана, именовала шефове окружних изборних штабова, а постоје и шефови изборних штабова за свако бирачко место. Дакле, Демократска странка је спремна за изборе, не само сада, него већ 25 година. Ако Демократска странка не каже „стоп“ овој диктатури, као што смо то учинили и деведесете, и двехиљадите, то нема ко да уради. Зато још једном позивам све грађане Србије да се придруже Демократској странци. 11

ИЗВАНРЕДНИ КОМЕНТАР

Пише: Дејан Црномарковић

Нож

итају ме, ових дана, суграђани, има ли реаговања на текст објављен у последњем броју „Паланачких“, о досадашњем „раду“ и доприносу општини коју представља у Народној скупштини Републике Србије, народног посланика Бомбице Нектаријевића. Ако нема реаговања, коментаришу, значи да и нема шта да одговори. Коментара има, најчешће одговарам, на друштвеним мрежама, од стране његових виртуелних напредних војника, али о томе је већ било речи, па се нећемо поново „бавити“ тим примитивизмима. Значајније од тога је да је почело да се „кува“ у Општинском одбору Српске напредне странке, чији већи број чланова тражи смену прва два функционера, председника - посланика Нектаријевића и његовог заменика Богдановића. Тек да поменем, да је и директорски „учинак“ Богдановића у ОБ „Стефан Високи“ био тема у последњем броју нашег листа. Елем, како тврде саговорници, 18 чланова надлежног органа Српске напредне странке у Смедеревској Паланци захтева смену, а 12 подржава председника и потпредседника огранка. Изгледа да се већи број локалних Напредњака стиди и ограђује од свега што су та двојица до сада учинила Паланчанима. Сабрали су људи два и два и схватили да са њима на врху, неће добро проћи на предстојећим локалним изборима. Е сад, политика је то, и питање је да ли ће утицај народног посланика и председника Општинског одбора бити јачи од сна-

ге аргумената већине чланова тог органа. Питање је и ко ће горе, у врху СНС-а, одлучивати о паланачком напредном случају, ко има јачи „лоби“. Упућени кажу да Бомбицу подржава његова чукаричка струја, али ни утицај предводника супротстављене групе није мали, јер га посебно уважава лидер странке.

обавила свој део посла, и, истрага је у току. Дао сам изјаву и изнео своје сумње у вези са мотивима починиоца тог вандализма. Студирао сам права и знам да је мање зло „ослободити стотину кривих, него осудити једног невиног“, па и нисам никога конкретно оптужио за учињено, али нисам ни пот-

Зато тврдим да онај наоштрени нож није забоден само у гуме једног аутомобила. Та оштрица забијена је у потребу за нормалним животом, нас обичних људи. То је нож који покушава да трасира пут најгорима, до позиција које им не припадају. Но, нисам баш сигуран ће се Вучић - у време почетка изградње „визионарског“ Београда на води, афере прислушкивања политичких противника, кризе са мигрантима и препуцавања са Хрватима, захтева за сменом Гашића, сукоба са Николићевом струјом у СНС-у…, нарастајућим сиромаштвом и свакодневним пласирањем демагогије као политичког програма - баш бавити паланачким Напредњацима и решавати локална питања у релативно малој општини. Но, свакако, пратићемо дешавања на том пољу. Заправо, тема овог текста је нешто сасвим друго. А, вероватно, у директној вези са првим делом. Усред бела дана, између 12 и 15 часова, на двадесет метара од куће у којој живим са породицом, непозната особа, веома оштрим ножем је посекла све четири гуме на мом аутомобилу. Контактиран је тужилац, полиција је

ценио здраву логику. Никада у животу нисам био мета физичког напада, немам личних непријатеља, не бавим се „сумњивим“ пословима, немам пара више него што је неопходно за живот, али живим у држави у којој је све више „неостварених“, слободније речено ненормалних људи, и бавим се јавним послом. Указујем на одређене људе и догађаје из јавног живота, па стога, повремено трпим фејсбук - увреде заслепљених појединаца. Интересантно, да ми никада нико нешто слично није саопштио уживо. Није да ми не сметају неотесане увреде, али стекао сам неки посебан имунитет на „размишљања разних будала“, осим када то пређе, такозвану, црвену линију, као пре неколико дана, о чему је било речи. Наравно, када бих писао о фарми, паровима или великом брату или бар ко кога „праши“ по естради, не би ми бушили

гуме, а новине би се штампале у десетоструко већем тиражу. Да се одмах изјасним - хвала, не! Одлучио сам да се новинарством бавим на начин који у Србији – одумире. У мањим срединама истина је ближа онима који желе да је виде. Зато су локални медији значајнији и квалитетнији од таблоидираних „великих“ новина које „живе“ од лоших вести, лажи и аброва. Зато још само поједини локални медији, како рече један угледни званичник, чувају част новинарске професије. На крају, зато је и држава донела закон којим суфинансира њихов опстанак и рад. Зато тврдим да онај наоштрени нож није забоден само у гуме једног аутомобила. Та оштрица забијена је у потребу за нормалним животом, нас обичних људи. То је нож који покушава да трасира пут најгорима , до позиција које им не припадају. Размишљам и бринем, где ће та оштрица следећи пут завршити, ако кривац за ово дивљаштво не буде пронађен и показан јавности? И још нешто: да ли је овај догађај уопште вест у држави у којој више ништа није немогуће? (П.С. - Само неколико дана по објављивању овог текста на Интернет порталима „Паланачка хроника“ и „Шумадијске вести“, распуштен је Општински одбор Српске напредне странке у Смедеревској Паланци и смењени су председник Нектаријевић и потпредседник Богдановић.)

РЕАГОВАЊЕ „ЛОКАЛ ПРЕСА“

Нови притисак на „Паланачке“ П

ословно удружење асоцијације локалних и независних медија „Локал прес” очекује од надлежних органа да у најкраћем року открију ко су Н.Н. лица, која су исекла гуме на аутомобилу Дејана Црномарковића директора „Паланачких новина”. Брза реакција надлежних, али и адекватна казна за починиоце биле би истовремено и најјача порука да су притисци и напади на новинаре у Србији данас недопустиви. Инцидент који се у сред бела дана догодио у непосредној близини породичне куће Дејана Црномарковића, према његовом сведочењу, могао би бити у вези са критички интонираним текстом о посланику Српске напредне странке, објављеном у „Паланачким новинама”. Црномарковић је у изјави датој полицији изнео своје сумње да би управо његово писање могло бити мотив починиоцима вандализма. Треба подсетити да је директор и новинар листа из Смедеревске паланке раније већ био изложен увредама и претњама због ставова које износи у својим текстовима. Имајући то у виду Пословно удружење „Локал прес” очекује да надлежни државни органи у најкраћем року утврде све детаље у вези са инцидентом који се догодио и предузму све што је у њиховој надлежности како би заштититили новинаре од претњи и напада и омогућили им несметан рад.

Д НЕВНO ON-LINE ИЗДАЊЕ „ П АЛАНАЧКИХ НОВИНА“ „ П АЛАНАЧКА ХРОНИКА“ НА АДРЕСИ WWW.BLOG.PALANACKE.COM

СВЕЧАНО И ДОСТОЈАНСТВЕНО ОБЕЛЕЖЕНА ГОДИШЊИЦА АЗАЊСКЕ БИТКЕ

Ту је букнуо пламен слободе На спомен-обележје положени венци и одата пошта палим борцима

РЕАГОВАЊЕ УДРУЖЕЊА НОВИНАРА СРБИЈЕ

Директору „Паланачких“ исечене гуме на аутомобилу

иректору „Паланачких“ новина из Смедеревске Паланке Дејану Црномарковићу испред куће су исечене све четири гуме на аутомобилу. Како је Црномарковић рекао УНС-у, „на двадесет метара од куће у којој живим са породицом, непозната особа ножем је посекла све четири гуме на мом аутомобилу”. Сечење гума уследило је, како каже Црномарковић, након текста у “Пaланачким” у којем је објављен критички текст о посланику СНС-а из Смедеревске Паланке Дејану Нектаријевићу.

„Дао сам изјаву полицији и изнео своје сумње у вези са мотивима починиоца тог вандализма. Никада у животу нисам био мета физичког напада, немам личних непријатеља, не бавим се „сумњивим“ пословима, немам пара више него што је неопходно за живот. Једино због чега је могуће да се ово десило је моје писање. Указујем на одређене људе и догађаје из јавног живота, па због тога повремено трпим увреде“, каже Црномарковић. Подсећамо, Удружење новинара Србије и у јуну је протестовало због увреда које је у, отвореном писму, Општински одбор СНС из Смедеревске Паланке упутио Црномарковићу. Реагујући на садржај текста Дејана Црномарковића под називом „Трули ‘хвалоспев’ паланачких напредњака“, ОО СНС је у јавном писму Црномарковићу упутио низ увреда служећи се и језиком мржње. УНС је тада истакао да не доводи у питање јавну критику свих, па ни новинара и менаџера медија, али сматра недопустивим спорења која се своде на увреде и језик мржње и затражио од ОО СНС из Смедеревске Паланке да се извини колеги Дејану Црномарковићу и престане са вређањем и застрашивањем новинара.

Азањи је обележена годишњица Азањске битке која се догодила 28. септембра 1941. кад су се припадници Другог шумадијског одреда, ношени слободарским дугом, супротставили највећој оружаној сили у Европи – немачкој окупаторској војсци. Свечаност пред спомеником у Васиљевића крају започета је одавањем поште изгинулим борцима и полагањем венаца на спомен-обележје, а потом се присутнима пригодним говором обратио Зоран Ђурђевић, подсетивши да су се на данашњи дан пре 74 године у јутарњим часовима овде нашли борци Другог шумадијског одреда. - Док су се припадници Орашке, Ресавске и Паланачке чете одмарали, политички руководиоци су припремали збор који је требало да почне тачно у подне – додао је Ђурђевић. - На заказано место био је дошао већи број

грађана, али планирани скуп после кога је већа група Азањаца требало да се прикључи Другом шумадијском одреду, није одржан пошто је неко о томе дојавио Немцима. Због тога су све три партизанске чете заузеле борбени положај. Борба је трајала неколико сати, а партизанска војска изгубила је Витомира Савића из Церовца и Светислава Трифуновића из Тропање. Ова борба снажно је одјекнула широм слободарске Србије. Председник Савета Месне заједнице Азања, Родољуб Станимировић, казао је да је последњих година било више упорних покушаја да се овај ратни догађај помакне на маргине историје и тако истисне из памћења у чему се није успело, јер се на скуповима, какав је био овај данас, деценијама достојанствено обележава сећање на Азањску битку и њене храбре борце.

Миодраг Мода Лазић указао је на значај обележавања значајних историјских датума па и овог ратног догађаја, заложивши се да се међу младима шири и негује слободарски дух. Књижевник Драгутин Паунић, указавши да је Азањска битка била прва већа борбена операција у Шумадији, предложио је да се о њој напише студија, односно књига сходно њеном историјском значају. Говорницима се придружио и сведок овог догађаја Драгутин Ђуричић. Споменик у Васиљевићима је дело Жилета Мијатовића. Урађен је у бронзи и, на жалост, уочен је покушај да буде украден. Родољуб Станимировић преузео је обавезу да о томе упозна „чуваре реда и закона“, како не би дошло до скрнављења овог обележја. Д. Ј.

Бранислав Луковић, проф. Стални судски тумач за немачки језик ул. Шулејићева бр. 206, Смедеревска Паланка тел. 060/1321-336 и 026/317-635 | e-mail: branislavlukovic@hotmail.com 13

УСАГЛАШАВАЊЕ ПОСЕБНОГ КОЛЕКТИВНОГ УГОВОРА ЗА МЕТАЛСКУ ИНДУСТРИЈУ СРБИЈЕ

Различити ставови успоравају рад Усаглашено само 25 чланова који се односе на пет ставки из области радног односа

саглашавање посебног колективног уговора за металску индустрију Србије споро напредује. До сада је дефинисано тек 25 чланова који се односе на основне одредбе, радни однос, радно време, одмор и одсуства. У овоме учествују репрезентативни синдикати за делатност металског комплекса Србије: Самостални синдикат металаца, Грански синдикат металаца „Независност“, репрезентативно Удружење послодаваца за делатност металске индустрије и Унија послодаваца Србије. Према речима Божидара Тодоровића, члана Преговарачког тима Самосталног синдиката металаца, Посебним колективним уговором за металску индустрију, а у складу са Законом о раду, утврђују се права, обавезе и одговорности послодаваца и запослених из области рада и радних односа, поступак измена и допуна, међусобни односи учесника овог документа и друга питања од значаја за запослене и послодавце. Посебан колективни уговор се непосредно примењује на делатности металског комплекса, а према Прилогу 1 под називом „Класификација делатности.“ У члану 4. се прецизира да послодавац код кога није основан синдикат или синдикати не испуњавају услове репрезентативности, а чији је запослени члан синдиката- учесника овог колективног уговора, дужан је да, на писани захтев синдиката, достави на увид важећи општи акт. Уколико послодавац није донео оп-

шти акт дужан је, на писани захтев синдиката, да на увид стави уговор о раду којим су уговорена права, обавезе и одговорности запосленог и послодавца. Усаглашено је да се радни однос може засновати на одређено или неодређено време са лицем које испуњава опште услове утврђене законом и другим прописима, као и посебне услове утврђене правилником о организацији и систематизацији послова. Радни однос се заснива закључивањем уговора о раду, који потписује запослени који заснива радни однос и директор, односно овлашћено лице послодавца, а који има све законом прописане елементе. У зависности од организације рада нови запослени могу да се приме у радни однос у својству приправника, са претходном провером радне способности и са пробним радом. Ова три начина могу се користити само алтернативно и не могу се комбиновати међусобно. Чланом 9. је утврђено да приправнички стаж може трајати најдуже годину дана. За време његовог трајања, приправник има право на основну зараду у висини од 80 одсто од основне зараде утврђене за послове за које се оспособљава. По истеку приправничког стажа, приправник је дужан да полаже приправнички испит. Ако је кандидат задовољио на претходној провери радних способности, стиче услов за заснивање радног односа, уз дискреционо право послодавца да донесе одлуку о избору између

кандидата који су задовољили, или да одлуку о избору не донесе. Запослени не може бити привремено или трајно распоређен из једног места рада у друго без његовог пристанка, осим у случајевима ако је делатност послодавца такве природе да се рад обавља у местима ван седишта или његовог организационог дела, ако је удаљеност од места у коме запослени ради до места у које се распоређује на рад мања од 50 км у једном правцу и ако су место рада и место у коме се запослени распоређује на територији исте општине, односно града и организован је редовни превоз који омогућава долазак на рад и повратак са посла, а обезбеђена је накнада превоза у висини цене превоза у јавном саобраћају. Запослена жена за време трудноће или са дететом предшколског узраста, као и запослени код кога је утврђена инвалидност, не могу да буду распоређени без њихове изричите писане сагласности. Усаглашен је и члан 16 који се односи на радно време. Тако пуно радно време у радној недељи, са получасовном дневном паузом, износи 40 часова. Општим актом, међутим, послодавац може да утврди радно време краће од 40 часова недељно, али не краће од 36 часова недељно, с тим што запослени остварује сва права из радног односа као да ради са пуним радним временом. Запосленом који ради на нарочито тешким, напорним и за здравље штетним пословима утврђеним за-

коном, скраћује се радно време сразмерно штетном дејству услова рада на здравље и радну способност запосленог, а највише 10 часова недељно. Прековремени рад не може да траје више од осам часова недељно. Запослени не може да ради дуже од 12 часова дневно укључујући и прековремени рад. Радна недеља, према усаглашеном члану 19, траје по правилу пет радних дана, а дневно радно време осам часова. Послодавац је дужан да писаним путем обавести запосленог о плану и промени распореда радног времена најмање седам дана пре почетка рада. Ноћни рад који се обавља у времену од 22 до 6 часова наредног дана, сматра се радом ноћу. Ако

је рад организован у сменама, који искључује ноћни рад, послодавац је дужан да обезбеди измену смена, тако да запослени не ради непрекидно више од једне радне недеље ноћу. У 25. члану се утврђује дужина годишњег одмора тако што се законски минимум од 20 радних дана увећава по основу критеријума утврђених законом. Запослени има право на годишњи одмор по основу примене мерила и критеријума, а чије трајање не може бити дуже од 30 радних дана. Радна група Самосталног синдиката металаца наставља рад на усаглашавању Посебног колективног уговора за металску индустрију Србије. Д. Ј.

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. - Нoвooтвoрeни тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. - Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. - Промoтивнe цeнe. - Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. - Рaднo врeмe oд 7-17 часова. Глaвaшeвa бб

(прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“),

Смeдeрeвскa Пaлaнкa тeлефони: 026/ 318-363, 064/ 429-42-88 и 063/ 803-77-79

ИНТЕРВЈУ

ДУШАН ЂОРЂЕВИЋ ПРЕДСЕДНИК УДРУЖЕЊА ПРЕДУЗЕТНИКА СМЕДЕРЕВСКЕ ПАЛАНКЕ

Верујем да домаћи предузетници имају перспективу - Ми смо, као Удружење, доста учинили да дође до отварања иностраних тржишта за наше предузетнике - истиче Ђорђевић

рошло је скоро три године од како је на чело Удружења предузетника Смедеревске Паланке дошао Душан Ђорђевић, познати и признати предузетник. Био је то повод за разговор о активностима Удружења и плановима развоја предузетништва у постојећим, тешким економским приликама у Србији. Паланачке: Пре више од две године изабрани сте за председника Удружења. Да ли сте успели да остварите оно што сте приликом преузимања ове функције обећали? Ђорђевић: Остварено је много тога. Удружење није функционисало како треба, и управо зато је и дошло до избора новог руководства. Када сам дошао на место председника Удружења, ја сам дао нека обећања. Скоро све од тога је испуњено. Најпре, требало је да се среди стање у Удружењу, и да се регулишу дугови. Много се дуговало за утрошак електричне енергије, за воду и слично. Ми смо то свели на нулу. Уз то, обезбедили смо сталне приходе Удружењу, издавањем пословног простора. Сада дакле имамо свој буџет. Удружење је стабилно. Паланачке: А шта је урађено када је реч о стварању бољег пословног амбијента за развој предузетништва? Ђорђевић: Па и ту је оставрено оно што смо се договорили. Изашли смо изван граница наше

општине, па и наше државе. Неки предузетници из нашег града, „Металац“, „Метал продукт“, „Воћар“, „Оптимум“, баве се извозом. Ми смо, као Удружење, доста учинили да дође до отварања иностраних тржишта за наше предузетнике. Једно од првих наших путовања било је у Шкофја Локу, где смо били изванредно примљени. На сајту привредника Шкофја Локе могу се добити информације о предузетницима из наше општине, а колико је то значајно

Ђорђевић: Бркић из „Метал продукта“ је већ почео са извозом машина и алата. Али то је тек почетак. Мислим да сада треба да покушамо да остваримо привредну сарадњу са Француском. Познато је да су Паланка и Гренобл имали некада посебне контакте. Назив Француске улице у Паланци води порекло из тих односа, а у Греноблу постоји улица названа по нашем граду. Било би интересантно да наши предузетници буду представљени француском тржишту преко обна-

Установили смо Крсну славу Удружења Паланачке: Допринели сте и бољем међусобном упознавању предузетника из наше општине. Ђорђевић: Да, организовали смо забаве, на којима је било по 300 предузетника. Када се људи боље упознају, онда је могуће да се договоре о заједничком наступу на тржишту, што увек повећава шансе за пласман роба и услуга. Треба поменути да смо, такође, установили и нашу Крсну славу, Светог Тому, која ће убудуће редовно бити прослављана, као Крсна слава Удружења предузетника Смедеревске Паланке.

видимо по томе што су многи од наших прдузетника већ остварили контакте са иностраним купцима или партнерима. Са друге стране, потрудили смо се да из иностранства у Смедеревску Паланку доведемо неку фирму, и на добром смо путу да то остваримо. Немојте ми замерити што још не желим да откривам о којој се фирми ради, али биће то пријатно изненађење. Паланачке: Поменули сте интересовање страних партнера. Ко је остварио те контакте?

вљања ових односа са Греноблом. Такође, припремам се за Темишвар. То је значајно зато што се до Темишвара може доћи директно, не морамо да прелазимо Хрватску. А то је за транспорт веома битно. Паланачке: Ви дакле организујете представљање домаћих предузетника на разним тржиштима, омогућујући им тако да лакше пласирају своје производе. Ђорђевић: Да, ми помажемо да предузетници из Паланке пронађу нова тржишта. Урадили смо ката-

логе, у којима су подаци о нашим предузетницима, тако да сви заинтересовани могу да буду упознати са тим чиме се та предузећа баве. У Шкофја Локи смо, као што сам рекао, представљени на сајту. Приликом наше посете, ту су били и жупани Марибора и Крке, као и представници Италије и Аустрије, тако да је садржај овог сајта који говори о нашим предузетницима, доступан и њима. Сада радимо на посебном сајту нашег Удружења. Планирамо да ускоро поново ораганизујемо посету Шкофја Локи. Тако ће отићи двадесетак наших предузетника, а дочекаће их не само домаћи привредници, него и из других делова Словеније и суседних земаља. Паланачке: У ова тешка времена, када се многи предузетници жале да тешко остварујују профит, да ли ви верујете да предузетништво из наше општине има светлу перспективу? Ђорђевић: Верујем. Већ сам поменуо „Оптимум“, који извози у Норвешку, Шведску, од скоро и у Грчку. „Металац“ извози у Тирану тешке машине за савијање лимова, „Метал-продукт“, извози у Босну и Херцеговину и Словенију. Све то показује да домаћи предузетници имају перспективу и да могу да буду конкурентни. Да не помињемо пољопривреду, која може да оствари значај пласман на иностраном тржишту. В. Ђ.

www.sumadijskevesti.com 15

ПОЗНАТИ ПАЛАНЧАНИ

ДР СИНИША СИКИ ПАВЛОВИЋ УСПЕШНО НЕГУЈЕ ПОЗОРИШНУ И ЛЕКАРСКУ КАРИЈЕРУ

Глумац за златни рам Рођен је у Бихаћу, основну и средњу школу завршио је у Смедеревској Паланци, Медицински факултет и специјализацију у Београду, радио у лозничком здравству, сада је начелник Инфективног одељења Опште болнице „Стефан Високи“ и респектни глумац-аматер Градског позоришта

Др Синиша Сики Павловић

ецитатор, глумац, кошаркаш, лекар. То је Синиша Сики Павловић. Познато лице нашег града. Актуелни је начелник Инфективног одељења у Општој болници „Стефан Високи“. А ово је прича за златни рам. Рођен је 16. јуна 1964. године у Бихаћу. Старији је син лекарског брачног пара Бранке и Томислава. Његов отац био је лекар интерниста дијабетолог. Мајка је инфектолог у пензији. Обоје су лекарски позив започели у Босни и Херцеговини. Било је то одмах по завршетку Медицинског факултета у Београду. Венчани кум је телефоном назвао познаника на високом положају. „Имам два млада лекара…“ „Нека дођу!“ – казао је глас с друге стране жице, не сачекавши да кум Павловића заврши мисао. Одмах су се спаковали и кренули пут Бихаћа. Био је почетак шездесетих година минулог века. Добили су стални посао, родила им се ћерка Соња а потом и први син, Синиша. Маја 1971. године свет је угледао њихов други син, Саша. Већ у јуну опет су паковали кофере. Лекарску каријеру наставили су у Смедеревској Паланци. У том граду је Синиша постао ђак првак. У Основној школи „Херој Иван Мукер“ у свет знања уводили су га Десанка и Томислав Стојковић. Обоје учитељи на добром гласу. -О њима могу рећи све најбоље“ – предочава Синиша. -Научили су ме много чему. Развили су код мене осећај одговорности и открили ми лепоту учења и стицања знања. Усадили су ми и љубав према деци. Синиша је био одличан ђак. Осмогодишње школовање крунисао је Вуковом дипломом. 16

Из основачке клупе крочио је у позориште. Било је то у трећем разреду. На приредби, поводом Дана школе, отпевао је „Црвене макове“. Ту га је запазила глумица и редитељ Љубица Митровић. Позвала га да игра у представи „Цврчак и мрав“. У Градском позоришту добио је прву улогу – Цврчка. Бела светла позорнице су га освојила и расцвета у њему љубав према глуми.

Томе је претходило успешно учешће на смотрама рецитатора „Песниче народа мог“. Освајао је и вредне награде. Учествовао је и на многим академијама поводом прослава државних празника. Упоредо с тим марљиво је учио и спремао се за животни позив. У Школи „Гоша“ завршио је две године усмереног образовања. Потом је наставио школовање у Гимназији - смер цитологија и ци-

радно место лекара у Белој Цркви, удаљеној 36 километара од општинског средишта. У том месту је – како наглашава – „испекао занат“. У Лозници је добио специјализацију инфектологије коју је завршио 1998. године. У том граду се оженио и 1992. добио ћерку Вању. Она је студент књижевности. Пише поезију. Учио је и припремао се за животни позив, али глуму није преУ школи кошарке Синиша Сики Павловић има и занимљиву спортску биографију. Од петог до осмог разреда Основне школе интензивно је тренирао кошарку. Био је један од талентованијих у Школи кошарке наставника Миће Стојановића. У њој су стасавали познати кошаркаши. Наш саговорник помиње Баџу, Прицу, Маргана, Тишму, Пецу, Мапета…

Играо је потом у представама „Кликераши“, ,,Камени курир“, „Чикина кућа“, „Вечити студенти“… Подугачак је списак улога које је тумачио. И још их ниже у венац властите глумачке каријере.

тогенетика. Након средње школе уписује у Београду, и 1989. године завршава, Медицински факултет. Убрзо се запослио у лозничкој кући здравља „Др Раденко Марин“, која га је распредила на

кидао. Играо је и у лозничком позоришту. И то веома успешно. На Међународном фестивалу одраслих за децу, који се одржавао у „Звездара театру“ у Београду, добио је награду за најбољу епизодну улогу у представи „Успавана лепотица“. У том позоришту остварио је још неколико запажених рола. Године 1999., након завршетка бомбардовања, вратио се у Смедеревску Паланку. Запослио се као лекар инфектолог у Општој болници „Стефан Високи“. Сада је начелник Инфективног одељења. У Градско позориште вратио се на велика врата. Већ 2000. године поново је стао на „даске које живот значе“. - Академски сликар и редитељ Миомир Јелић позвао ме да играм у представи „Ружење народа у два дела“ по тексту Слободана Селенића“ - наводи Синиша. - Поверио ми је улогу Обрада Цветковића. То је била изузетна представа којом се наше Позориште пласирало за 42. Републички фестивал у Кули. Мене је глума просто опчинила и наставио сам да играм у многим представама. Споменућу само

Кување без

шминке! Тања Цветковић, ауторка food блога Ekspreslonac.com

Сусам погача Састојци: • • • •

2/3 коцке квасца Кашичица шећера 2 јаја 2 кашичице соли

• • • •

2 кашике сирћета 2 шољице уља 1/2 л млека Брашно

•

Сусам

Премаз: •

Успешна породица

1 јаје

Др Павловић, поред ћерке из првог брака, има и ћерку Вишњу, која је рођена 2003. године. У породичном стаблу је и посинак, деветнаестогодишњи Вукашин, син садашње супруге Данијеле. Она ради на одељењу психијатрије Опште болнице „Стефан Високи“, а завршила је општи и акушерски смер Медицинске школе. Као занимљивост износи да је његова ћерка Вишња сада пета генерација у породици која је ђак ОШ „Херој Иван Мукер“. Његова сестра Соња је доктор биолошких наука. Дипломирала је молекуларну биологију са експерименталном физиологијом. Докторирала је на хуманој генетици чиме се данас бави на светском нивоу. Млађи брат Саша је ванредни професор на Музичкој академији у Бања Луци. Он већ десет година води етно групу „Ива“ с којој је учествовао на Џез фестивалу „Нишвил“.

неке: „Путујуће позориште Шопаловић“, „Вечера будала“, „Пуковник Птица“, „Чудо у Шаргану“, „Атентат“, „Мишоловка“… У „Мишоловци“ је играо главну улогу. Свакој је, иначе, прилазио веома озбиљно. Зато га је публика тако жестоко и често награђивала аплаузом. - У позоришту сам провео многе незаборавне дане и ноћи – са задовољством износи наш саговорник. -Нарочито су незаборавни сусрети у Клубу нашег театра. Много сам и пропутовао захваљујући аматерском бављењу глумом. Гостовали смо у скоро свим крајевима. Упознао сам многе добре и насмејане људе. Синиша Сики Павловић играо је у представама које су на сцену постављали „домаћи“ и гостујући редитељи. Међу њима су били: Љубица Митровић, Веља Митровић, Миомир Јелић, Аца Митровић,

Мирослав Јозић и други. У сећању носи многе лепе тренутке са дугих и исцрпљујућих проба. -Мени су редитељи својим умећем помагали да до најситнијег детаља уђем у лик који тумачим напомиње Синиша. - Играјући са искусним глумцима и радећи са добрим редитељима, научио сам много тога што је потребно једном глумцу: од гегова и покрета до љубави према храму Богиње Талије. Све је то за мене било - и још је веома очаравајуће. Ове године је и четири деценије од како је играо у „Кликерашима“. Данас је - може се рећи - зрео глумац. Градско позориште је његова друга кућа у којој је провео многе дивне тренутке и доживљавао овације на отвореној сцени. Једном глумац, увек глумац - у његовом случају није фраза. Позориште је његов живот.

У шољу ставити квасац, шећер и то прелити топлим млеком. Када се квасац истопи додати 3 кашичице брашна. Када маса нарасте пребацити је у ванглицу и додати јаја, со, уље сирће, топло млеко и брашна да се тесто не лепи за руке. Тесто оставити да нарасте. Кад тесто нарасте поделити га на 6 делова. Од сваког дела развити кору и увити ролат. По 2 ролата спојити као плетеницу. У тепсију пречника 32 цм ставити пек папир па на средину ставити у круг прву плетеницу. Другу плетеницу подвући мало под другу, трећу око друге. Оставити да нарасте. Премазати умућеним јајетом и посути сусамом. Убацити у топлу рерну. Пећи на 275 степени док не добије жуту боју, а онда смањити температуру на 180 степени и пећи укупно 1 х. Печену покрити крпом па преко крпе ставити најлон да омекша.

Д. Јанојлић

МЕЊАЧНИЦА КРУНА Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 17

КA КУЛТУРИ

ЕВРОПСКИ ДУХ СРПСКЕ КУЛТУРЕ

Архитектура

време када су под сумњом многа деловања српске историје и културе потребно је подсетити се бројних прегнућа наших предака, који су заувек учврстили позицију Србије и њен идентитет. То је данас важно имати на уму, не само као историјску чињеницу, него и као одређујућу константу наше припадности једној цивилизацији – територијално, духовно и културно. И то не зато што је данас пожељно бити Европљанин, већ зато што је то интегрални део наше културе и идентитета. Као феномен који интензивно конкурише многим ондашњим европским вредностима, српска култура средњег века посебно је занимљива. Њене главне карактеристике, као што су до једног

тренутка еклектичност, а потом и особеност на свим нивоима, препознате су као европске, космополитске. Печат оваквим чињеницама је уврштење бројних споменика културе у оквире светске баштине које су посебно чуване и заштићене под окриљем UNESCO -а. Српска држава средњег века се, баш као и данас, налазила на раскршћу двеју цивилизација – Западне и Источне. Није ми жеља да овде распредам о свим недаћама које су оваквим положајем задесиле Србију. Осврнуо бих се на она достигнућа средњовековне културе која су била пандан западним или источним центрима моћи, духовности и градитељске вештине. Желео бих да кажем нешто више о архитектури тога времена, која је претрајала до данас и за коју

се веже име манастир. Иако су то места у којима монаси служе Богу, и за која се вежу многа чуда, они су такође били и модерни храмови ондашњице, пред којим је требало задрхтати или заплакати, што од лепоте, што од грандиозности. Познато је да се српска држава прешла дуг пут од своје наизглед католичке до потпуне православне верске орјентације. На том путу стоје и манастири, помало романички, помало готски и, наравно, византијски. Српски владари, почев од Немање, често су доводили градитеље из Приморја, јужне Италије или Француске. Знања која су доносили и записали у камену покрај, рецимо реке Студенице, временом су досегла висине студеничке куполе или њене припрате. Најфинији мермер којим је обложена Немањина задужбина, као и сав украс фасада, ову задужбину стављају у ред оних ремек-дела јужне или централних области Апенинског полуострва. Мишљења појединих истраживача архитектуре иду до те мере да је Студеница направила искорак

у односу на поменуте европске примере управо због сложености подручја на којем настаје, због сусретања Истока и Запада. Оно што су у Француској и Енглеској Сен Шапел или Вестминестарска опатија за Србију је Жича, средиште архиепископије саображено западноевропској филозофији градње и украса на темељима византијске основе. Шта тек рећи за романичку базилику у Сопоћанима, или Градац Јелене Анжујске, који је ван сваке сумње настао по узору на Студеницу, примерен знањима и вештинама градитеља из родне Јеленине Француске. Период владавине краља Милутина у нашој историји препознат је као време када се Србија истински окреће Византији. Ово се односи и на архитектуру. Међутим, не можемо да не поменемо Бањску, краљеву задужбину која својом фасадом разних боја неодољиво подсећа на бројне катедрале Тоскане. Или Дечане, о којима француски бард средњовековне архитектуре, Габриел Мије, говори са посебном сетом, као да се

испред себе су имали правог професионалца. 26. августа 1944. године је одржана премијера представе „Врачара Божана“ у којој ће наступити неки нови глумци, који ће, у каснијим годинама, чинити окосницу ансамбла. **

налази испред каквог храма у Нормандији или Верони. Скупина споменика позната под именом Моравска школа, настала крајем 14. па све до краја 15. века, у историографији се описује као школа која је у многоме надгадила Византију, остављајући за собом питања на која многи за сада немају одговоре. Лазарица, Раваница, Љубостиња или Каленић здања су која стоје потпуно усамљена унутар томова средњовековне сакралне архитектуре. Жеља ми је била да укажем на вредности наших манастира на разини европских ремек-дела. То не значи да су ови споменици исти, копирани и пресликавани. Аналогије треба тражити у техникама зидања, формама, детаљима и плановима. Филозофија источне, православне цркве условила је ограничене димензије њених храмова, за разлику од западних катедрала, високих и „китњастих“. Али, и онда, као и данас, лепота и вредности не мере се дужином или висином. Архитектура средњовековне Србије, баш као и сликарство, у себи носи мисао свога времена, рекли бисмо изнутра византијску, а споља латинску. Неки од горе наведених манастира, који се налазе под заштитом UNESCO - а, заслужили су то право управо и због своје европске константе. Они су веома битне

П тачке на развојном путу европске црквене архитектуре. Особености, или спој различитих утицаја, учиниле су ова здања можда не најбитнијим, али свакако важним носиоцима европског идентитета када је градитељство у питању. Оно што је логично и занимљиво је да се српска култура европских вредности и начела не зауставља само на архитектури. Она је изражена и у другим видовима уметности, у различитим периодима европске и српске историје. Стеван Мартиновић

оследња представа позоришних дилетаната „Завода“ је историјска драма „Ђакон Авакум“ Михаила Сретеновића 13. јула 1944. године на сцени „Централа“. Започета Молијерове „Школа за жене'' неће имати премијеру, јер септембра месеца и последњи службеник напушта „Завод“, који престаје са радом. ** Пошто је упознао могућности ансамбла, Масука поставља комад „Врачара Божана“ Славомира Настасијевића. Биће то ново искуство глумаца у односу на оно које су стекли радећи са Светозаром Поповићем и Душаном Марковићем. Овога пута

Рат се ближио крају, велики број грађана мобилисан је и упућен на Сремски фронт, са њима су и дојучерашњи глумци. О томе Ненад Ј. Ристић пише: „Тих дана ће часно бити спуштена завеса на сцени код ’Централа’, а чланови позоришта биће послати на Сремски фронт, на обале реке Босут где су они често умели да уз ’миликерц свећу’ вечерима рецитују Бојићеву ’Плаву гробницу’ тихо. Позориште и ту није дало мира. Тако рећи читава група је била мобилисана..., Сава Живанчевић, Радомир Јелић Дола, Ново Чогурић, Мома Ракић, Света 'Бајдара', Пера Митровић, Васић, Петровић... Свако је после Срема кренуо својим путем, а неки су се вратили својој љубави – Позоришту.“ ** Богатство репертоара у ратним годинама, које су носили „Позориште Црвеног крста”, „Јасеничко позориште”, како му је касније дат назив, потом „Јасеничко повлашћено народно позориште”, позориште „Обвезника националне службе”, и „Дилетантске групе Завода за принудно преваспитавање омладине”, употпуњено путујућим позоришним трупама које су посећивале Паланку, биће прекинуто. Завеса је спуштена на ратна позоришна збивања, али завеса је пала и на немачку окупацију града. Слобода је стигла у Паланку, али не и у друге крајеве.

www.sumadijskevesti.com 19

КУЛТУРA

ПРЕДАВАЊЕ МИЛА ЛОМПАРА У ПАЛАНАЧКОМ НАРОДНОМ МУЗЕЈУ

Дух колоније и принцип самопорицања Предавање је организовано личним залагањем директора ове установе Стевана Мартиновића

редавање Мила Ломпара, познатог професора Филолошког факултета у Београду, оправдало је заиста велико интересовање посетилаца паланачког Народног музеја, који су били сведоци истинског интелектуалног суочавања са кризом културног и политичког идентитета савремене Србије. Према професору Ломпару, упркос разликама, које проистичу из другачијих епохалних склопова у којима се развијала, српска култура се ипак може одредити на основу неколико јединствених конструктивних момената, који се у бројним ретушеима, одређеним историјским и друштвеним констелацијама, јављају током целокупне повести нашег народа. - Када се говори о косовском опредељењу, често се пренебрегава да Кнез Лазар има прилику да бира између два царства, и да он бира небеско царсво, а не земаљско, оним познатим речима, „земаљско је за малена цартсво, а небеско увек и довека“- истакао је Ломпар. - Заборавља се, у интерпретацији тог Лазаревог избора, да он упркос томе иде у битку. Дакле, небеско царство се не добија пасивношћу, неактивношћу, одустајањем, примањем онога што се догађа по закону стихије, као што је промена годишњих доба или време – него се оно добија активном, делатним односом, улагањем егзистенцијланог улога на тас нечега што надилази сам природни живот као такав. Овај јединствени културни идентитет, који се формира у рефлексији и борби са историјским приликама, међутим,

угрожен је, од средине прошлог века, најпре спољашњим порицањем његове аутентичности – а затим и, много опаснијим, „духом самоприцања“, који маргинализује нашу културу, друштвену и политичку мисао. После Другог светског рата, према Ломпару, захваљујући новој идеологији интернационализма, и „страху“ нових власти од српске хегемоније у југословеској заједници, почиње дуготрајно по-

јам који можемо назвати појмом српске кривице - рекао је Ломпар, додавши да се овај појам најпре појављује у расправи о кривици за почетак првог светског рата. Немачки историчари уложили су знатан напор да Немачку ослободе кривице за избијање Великог рата, и да за то буду окривљени Срби и Руси. Такође, после Другог свестког рата, појам «српске кривице» бива обликован у појам «српске хегемоније». Тада долази до битне декомпозиције, не државног устројства, него и колективног саморазумевања.

рицање традиционалног српског културног бића, које у наше време резултира самопорицањем националних вредности и политичког субјективитета. - Већ негде после Првог светског рата уместо српске идеје и српског становишта почиње да се појављује најпре тихо, а онда све снажније - да би после 1945. то добило тон владајуће идеологије – један по-

Дух самопорицања, коме се треба супротставити новом рефлексијом историјских збитија, у новије време огледа се, према Ломпару, у формули да све што је српско треба да буде сведено на србијанско, у смислу Србије пре 1914. године, «да би оно што није србијанско, као Његош, као Андрић, као Селимовић, као сликар Петар Лубарда, временом престало да буде српско».

МЕЊАЧНИЦА КРУНА

Првог српског устанка 12, Смедеревска Паланка * 064/ 616-89-34 (Преда) * 065/ 614-03-80 (Миша) 20

Пријем Косова у УНЕСКО, који је омогућен прихватањем обавезе Владе Србије да не спречава пријем Косова у међународне институције, према Ломпару, део је тог пројекта, коме се треба супротставити, и то најпре на пољу културе, из које проистиче и политички дискурс. За разлику од „србовања“ квазиинтелектуалаца, Ломпар је питању културног идентитета Срба пришао служећи се јасно образложеним научним апаратом, па његова књига „Дух самопороицања“, која је била основ за предавање у Народном музеју, прегнантно и јасно излаже не само успостављање овог аутономног бића, него јасно показује да је политички дискурс производ поменуте културне самозаснованости. У том смислу, без поновног успостављања тог идентитета, није могуће ни на политичком плану ваљано бранити националне интересе. А колико је дух самопорицања посвемашан, показује чињеница, да за разлику од суседних народа, у српском парламенту више нема ни једне политичке партије која се залаже за одбрану националног бића (насупрот мантри да „Европа нема алтернативу“). Предавање у паланачком Народном музеју, организовано личним залагањем директора ове установе Стевана Мартиновића, независно од тога да ли се сви слажу са Ломпаровим ставовима, представља прворазредни културни догађај, који, као и свако друго интелектуално прегнуће таквог формата, изискује рефлексију, промишљање, и даљу дебату. Владимир Ђурђевић

ВРЕДАН ГЛУМАЧКИ ЈУБИЛЕЈ ДРАГИШЕ ДРАГАНА ЛАЗИЋА

Четири деценије на сцени У позоришту дебитовао 8. октобра 1975. у представи „Кликераши“

ре четири деценије, 8. октобра, Драгиша Драган Лазић стао је „на даске које живот значе“ у Градском аматерском позоришту. У његовом дневнику стоји да се то десило на премијери представе за децу и одрасле „Кликераши“. Тај датум сматра својим глумачким почетком, а у дневнику наводи да су, поред њега, у комаду Р. Павелкића играли Љубица Митровић, Раде Митровић и Милан Ђурђевић. Њима су се придружила и два „клинца“ од којих је један, др Синиша Сики Павловић, данас лекар специјалиста. - Пре те 1975. године, позвали су ме Милан Ђурђевић, управник и Љубица Митровић, глумица нашег позоришта, да играм у „Зони Замфировој“ – сећа се Лазић. - Ту представу требало је да режира Жика Миленковић, професионални и вео-

ма познат глумац. Почеле су пробе, али ми ни после толико година, није познато због чега се нисмо појавили пред публиком. Из тог разлога „Зону Замфирову“ не сматрам почетком свог глумачког рада. Од првог дана уласка у Градско аматерско позориште, почео сам да водим дневник. Десет година од првог записа, о томе је писао локални лист. Из мог дневника много тога може да се сазна. Готово да није било представе у којој нисам имао улогу. И као што свака уметничка слика у мојој кући има своју причу, тако и свака представа и моја рола у њој има своју причу. Било је у мојој глумачкој каријери и малих и великих улога, па и вредних признања, поред многих и Златна значка КПЗ Србије, која ми је уручена у Београду 1998. године. Лазић са задовољством истиче да је много научио

од великих редитеља који су на сцену постављали представе у Градском позоришту. У разговору за наш лист, издваја Ацу Митровића, Виту Стефановића и Мишка Јелића, али и гостујуће редитеље Јову Булајића и Вељу Митровића. У његовом позоришном дневнику стоји да је за 40 година глумачког стажа имао 65 премијера и 729 јавних наступа. Четири деценије је и Деда мраз.

А први пут се у улози Деда мраза појавио пред својим синовима кад су били деца. -Сада ме нема много у позоришту – предочава наш саговорник.- Стижу млади глумци, а моја жеља је да ме има у позоришту, али не превише. Активан сам у културно-уметничкој групи „Доња Јасеница“, која делује при Општинској организацији пензионера. Према уредно вођеном

је приказан на неколико фестивала и доживео је велики успех. -Могло би се још доста писати о мојим глумачким данима – наводи Лазић. Мој јубилеј у позоришном животу града је свакако велики. Лично могу још рећи да сам за свој рад у храму богиње Талије имао пуну подршку и велико разумевање моје супруге Раде. Четири деценије актив-

дневнику Драгиша Лазић (Драган из Социјалног како га више знају) учествовао је у снимању четири филма. Последњи је снимљен минулог пролећа под називом „Отац“. Овај филм режирала је и снимила Анђела Јоковић. Филм

ног учешћа у позоришном животу Смедеревске Паланке је за свако поштовање. Ред би био да се овај редак и велики јубилеј обележи на прави начин. Јер, Драгиша Драган Лазић то заслужује.

Наступ са Уснијом Првог дана октобра ове године умрла је Уснија Реџепова. Драгиша Драган Лазић је имао срећу да наступа у више прилика с њом и њеним мужем. Она је незаборавна Кошта из истоимене представе. Певала је, њен муж Шеле свирао, а Лазић говорио Миткетове монологе.

У Смедеревској Паланци нема детета које се с њим није фотографисало и из његових руку примило новогодишњи поклон. Пред прошлу Нову годину једна суграђанка му је рекла: „Био си Деда мраз мени, а сада и мојим унучићима“.

Читајте "Паланачке новине" гледајте "Паланачку телевизију" на адреси www.palanacke.com

Д. Јанојлић

Дневнo On Line издање „Паланачких новина“ „Паланачка хроника“на адреси www.blog.palanacke.com

година са вама!

ЗАНИМЉИВ ЖИВОТНИ ПУТ БОЈАНА СТОЛИЋА СМЕДЕРЕВЦА ЗАПОСЛЕНОГ У ПАЛАНЦИ

Рад у „Максију“ хоби – сликарство живот - Из првог покушаја нисам успео да упишем Академију, па сам уписао Вишу политехничку школу у Београду, али мој циљ је и даље била Академија - прича наш саговорник

анимљива је животна биографија тридесетпетогодишњег Бојана Столића рођеног Смедеревца, који живи и ради у Смедеревској Паланци. Паланчани га знају као, увек љубазног и насмејаног, радника „Максија“, а његова животна прича је уметност, конкретније сликарство.

и у друШтву као уметник – каже Столић. - За уметничко образовање сам се спремао још од основне школе код Селимира ЈовановиЋа - Селета истакнутог смедеревског вајара и професора. Школу за дизајн сам уписао из другог пута 1995. године у Београду и то директно другу годину, уз полагање диференцијалних предмета. Пу-

уписао Вишу политехничку школу у Београду, али мој циљ је и даље била Академија – истиче Столић. Требало је обезбедити и новац за свакодневни живот па се пред амбициозног младића испречила дилема школовање или посао. - Нисам имао прихода тако да сам одабрао посао – каже Столић. - После неколико неуспешних по-

Почео је као клинац цртајући дедину дубоку ципелу и до дана данашњег остао заљубљен у сликарско платно. -Имајући у виду да сам потекао из скромне домаћинске породице, а да су ми преци били просветари и лекари, тежио сам да што виШе постигнем у животу и остварим се

товао сам у школу свакога дана из Смедерева и завршио је са одличним успехом. После средње школе логичан пут нашег саговорника био је Факултет ликовних уметности, одсек сликарство, али... -Из првог покушаја нисам успео да упишем Академију, па сам

кушаја полагања пријемног испита, морао сам да се запослим и то се догодило 2004. године када сам почео да радим у „Максију“ у Београду. У међувремену, упоредо са послом, покушао је да заврши и Вишу уметничку школу, али није ишло.

У својој уметничкој биографији Столић има учешће на Графичкој колонији у Смедереву. Излагао је углавном у родном граду. Велики је љубитељ музике, свира усну хармонику и наступао је са многим бендовима који су гостовали у Смедереву. „Живот пише романе“, а животна прича Бојана Столића баш је за књигу. Уметник и трговац у једном бићу… Ипак, сликарство је његов животни пут. Окушао се у многим техникама. Радови који се могу видети на његовој фејсбук страници заслужују пажњу и респект. -Што се тиче материјала и техника, скоро све сам до сада пробао, од вајања у глини, дубореза, графике, пастела, уљаних боја, пирографије, брушења стакла, сликања мурала, икона... – наглашава Столић. - Судбина ме је довела у Смедеревску Паланку где радим, живим и стварам. Могао бих да кажем: „Макси“ ми је хоби, а сликарство живот и посао. Дејан Црномарковић

СЛИКЕ СУЗАНЕ БЛАГОЈЕВИЋ И СКУЛПТУРЕ ЈОВАНЕ КРИВОКУЋЕ У ГАЛЕРИЈИ МОДЕРНЕ УМЕТНОСТИ

Галерији модерне уметности Народног музеја у Смедеревској Паланци отворена је изложба слика Сузане Благојевић и скулптура Јоване Кривокуће. Ове уметнице су се ликовној публици родног града представиле на најбољи начин. Посетиоци, сви до једног, били су веома задовољни оним што су им Сузана и Јована ставиле на увид. 22

Одушевиле публику Сузана Благојевић је у свом досадашњем раду акценат ставила на истраживање контраста у природи. Идеја јој је била, како сама каже, да повуче паралелу између човека и природе и на тај начин покаже да је заједничко управо поседовање две крајности. - Анализирала сам оно што нам сама природа приказује као вид апстракције – предочава Сузана.

- Циљ ми је био да понудим посматрачу могућност да одабере страну и пронађе се у оној половини слике која га тог тренутка привлачи. Контрасте који се спонтано дешавају у природи посматрала сам као идеалну композицију. Јована Кривокућа закључује да је човек биће одвојено од природе, које се у великој мери осећа као њена супротност, а

оно што га од свега осталог органског одваја јесте дух. - Постојање духа и његов тријумф над материјом огледа се у томе што се на мојим фигурама болна укоченост и израз тешкоћа и неспособности често граничио са представом тела које је заузело позу из неког плеса, игре, поетског надахнућа, позу стремљења ка нечем вишем, трајнијем и успе-

шнијем – пише уметница у каталогу изложбе. - Плес, покрет, истраживање, емоција су управо оно што нам наша тела омогућавају, да тога нема били бисмо изгубљени. Сузана Благојевић је дипломирала примењено сликарство прошле године, а Јована Кривокућа вајарство на Факултету примењених уметности у Београду. Д. Ј.

У СМЕДЕРЕВСКОЈ ПАЛАНЦИ ОДРЖАНЕ „ВРАГОЛАСТЕ ПОЗОРИШТАРИЈЕ“

Прави републички Фестивал

евете „Враголасте позориштарије“ показале су да је овај фестивал израстао у праву смотру републичког ранга. Не сведочи о томе само избор чланова жирија, афирмисаних професиналаца из подручја дечијег драмског стваралаштва - Фуада Табучића, професионалног глумаца и позоришног редитеља, Предрага Вуковића Пеђолина, телевизијског аутора дечијег програма, и познатог луткарског уметника и глумца Драгише Косаре – него и квалитет одиграних представа, које су, све до једне, занимљиве и лепо упаковане. Осим глуме, девете позориштарије биће упамћене по иновативним редитељским решењима, што потврђује да са младим ансамблима раде врсни позоришни ствараоци. То се могло претпоставити већ после прве изведене представе, „Бајке о чаробном свирачу“, у којој је редитељ, Петар Митић, поред других иновативних решења, главну протагонисткињу дословце подигао са сцене, уверљиво дочаравајући левитацију, у сцени која драмски оправ-

дава овакав поступак. Ради се о свежем и оригиналном приступу који старију публику одушевљава нарацијом, а истовремено „држи пажњу“ и најмлађим гледаоцима, па одлуку жирија

мељених на призорима из цртаних филмова или илустрација из сликовница, што свима познатој причи пружа нову виталност. Публика је дословно уживала у овом остварењу, а жири је одлучио да поменутој представи додели другу фестивалску награду. „Чаробњак из Оза“ из Малог Црнића представља успешну сценску адаптацију познате приче, која је доживела и своју холивудску обраду (и то неколико пута). Оно што првонаграђену представу ансамбла из Малог Црнића чини посебно занимљивом, није само режија, која представи даје, за дечију сцену, готово невероватан ритам, него и изузетна уиграност ансамбла, који прецизно изводи компликован мизансцен. Као што је то и уобичајено, када се ради о дечијим фестивалима, жири је равномерно распоредио награде. Тако су за епизод-

да овој представи додели трећу награду сматрамо сасвим адекватном. Да се једна класична бајка може испричати на другачији начин, показао је ансамбл из Сурдулице „Ивица и Марица“ изведени су живо и полетно, уз богато украшен мизансцен. Редитељ Игор Тасић, који је добио и награду за режију и маску у овом остварењу, настојао је да сваку слику уради другачије од наших уиграних очекивања, уте-

не улоге награћени актери три представе: Милица Миленковић („Чаробњак из Оза“), Дуња Живановић („Ратко и Јулијана“), Александра Митровић („Острво са благом“) Милена Петровић и Милена Максимовић („Бајка о чаробном свирачу“). За специјлану глумачку трансформацију награђен је Милан Маринковски (представа „Успавана лепотица“ дечије сцене „Феникс 85“ из Радичевића), док су за главну мушку

DIGITAL

NEWS

Приредио: Лука Никола

Наочаре за виртуелну реалност Током година технологија виртуелне реалности је увек много обећавала, али никад није пружила обећано. Све до 2012. године када је компанија „Oculus VP“ свету приказала свој пројекат вредан приближно 2,4 милиона долара, „Oculus Rift DK1“ (на слици).

Иако је у почетку план био да се уређај користи само у гејмингу, његове стереоскопске наочаре су најбољи начин за гледање 3D садржаја. После „Oculus Rift Development 1“, 2014. је светлост дана угледао и DK2. Из „Oculus“-a кажу да се ове године у продавницама неће појавити DK3, већ да је „наочаре“ могуће легално купити само „online“ и то преко сајта www.ocylys.com.

и женску улогу признања добили Камбер Хасанагић („Хиперик страшан разбојин“ из Прибоја) и Марија Дачић („Алегорична депонија“, из Жабља). Поменимо и награду за оригиналну музику (не тако често присутну у дечијим аматерским представама), за коју је награђен Дарко Константиновић („Прича о чаробном свирачу“). Добра организација, штампање правог фестивалског билтена (што је на

домаћим фестивалима све ређа појава), и лепо вођени разговори после представа (модератор је био Тома Митровић, дугогодишњи управник, глумац и хроничар Градског позоришта), а изнад свега одлична селекција представа, учинили су да Позориштарије постану оно по чему ће Смедеревска Паланка бити позната – као место у коме се негује важан сегмент позоришног аматеризма.

В. Ђ.

ОБЈАВЉЕН ТРЕЋИ АЛМАНАХ УМЕТНИЧКОГ УДРУЖЕЊА „МИЛУТИН АЛЕМПИЈЕВИЋ“

Даровитост аутора и богатство идеја Сви књижевни текстови, односно већина, тематски су конструисани на драми наших људи у свету, али и у домовини

издању „Старпринта плус“, изашао је зборник одабраних радова приспелих на Књижевни конкурс „Бијела 2014.“ Уметничког удружења „Милутин Алемпијевић“ из Франкфурта на Мајни. „Ламенто лепоти која траје“ сабрао је песничка и прозна остварења више аутора, која су објављена на српском и немачком језику. Ову књигу као уредници потписали су Вук Крњевић и Славица Алемпијевић Милутиновић, а на њеним страницама су постхумно објављена и три рада књижевника Милутин Алемпијевића. Објављени радови несумњиво сведоче о даровитости аутора, богатству идеја и језичкој разуђености, о високом степену културе и надасве нераскидивим везама са својом отаџбином. Ови књижевни

текстови, боље речено већина, тематски су конструисани на драми наших људи у свету, али и у домовини. Ово је трећи алманах Уметничког удружења „Милутин Алемпијевић“ из Франкфурта на Мајни. Као и претходна два, резултат је Међународног књижевног конкурса и представља избор жирија који је радио у саставу: Вук Крњевић, књижевник и председник оцењивачке комисије из Београда, Радмила Кованџић, професор из Смедеревске Паланке и Игор Ремс, књижевник и сликар из Келна. Награде, за разлику од претходног конкурса, освојили су писци из завичаја. „Златни албатрос“, прву награду понела је песма Љубомира

Вујовића из Београда, „Ламенто лепоти која траје“. „Сребрни албатрос“ завределе су две приче равноправно, једна је Абида Јарића

из Зенице под називом „Град“, а друга Душана Ђорђевића из Врања „Плачљиво зурле“. „Бронзани албатрос“ додељен је дечјој песми „Љубав на туфне“, чији је аутор Весељко Гајдашевић из Фекетића.

Жири је констатовао да квалитет радова расте из године у годину. Претходна два алманаха су представљена, осим на промоцијама и сајмовима књига у Тивту и Херцег Новом, и на Сајму књига у Београду. Уметничко удружење „Милутин Алемпијевић“ велику захвалност дугује Вуку Крњевићу, који је ментор и покретач иницијативе да се Удружење формира и настави рад Књижевне колоније писаца дијаспоре у Бијелој које је иначе радило у склопу Удружења писаца „Седмице“ из Франкфурта на Мајни. Велика захвалност одаје се и Марији Милутиновић, која је радила на припреми за штампу претходна два и овог, најновијег алманаха. Д. Јанојлић

ИЗЛОЖБА АНЕ ЦВЕЈИЋ У МЕМОРИЈАЛНОЈ ГАЛЕРИЈИ „ДУШАН СТАРЧЕВИЋ“

Расположења у емотивним фазама „Les demons interieurs“ представља циклус радова у техници сувог пастела на папиру

Меморијалној галерији „Душан Старчевић“ у Смедеревској Паланци отворена је изложба Ане Цвејић из Београда. Изложила је циклус радова насталих у техници сувог пастела на папиру. У питању су портрети, односно лица жена под маском. -Ако бисмо се упитали каква је особа Ана Цвејић, одговор би гласио да је она фина девојка, која свира виолину и чита Достојевског - рекла је отварајући изложбу, Слађана Старчевић. - Она је уметница са изгледном уметничком 24

каријером, допадљивим ликовним остварењима и светски путник. Сада је у Абу Дабију као једини наш академски сликар на једној од престижних колонија у арапском свету. У наставку свечаног отварања изложбе, Анин поглед на радове стављене на увид ликовној публици Смедеревске Паланке дат у писаној форми, прочитала је Невена Миљковић, школска другарица Душана Старчевића, чије име носи овај изложбени простор у кући његових родитеља. - Ова серија слика при-

казује женствену жену, с једне стране пуну бола и патњи, а с друге жену која је живо биће са емоцијама – каже у каталошком тексту Ана Цвејић.-Особе које су мени позирале врло се специфичне, а та специфичност се огледа у лицу које није способно да сакрије емоције. Као уметник сматрам да свака особа унутар себе крије неку другу особу. Ова серија приказује и људска расположења у различим емотивним фазама. Идеја ми је да прикажем због чега нека од тих расположења дово-

де човека у очај и безнађе. Ана Цвејић је, пре Факултета ликовних уметности у Београду, завршила Музичку школу-одсек виолина у Београду. Била је стипендиста Фонда за младе таленте Министарства омладине и спорта. Члан је УЛУС-а у статусу слободног уметника. До сада је самостално излагала у Београду, Новом Саду, Зрењанину, Крагујевцу, Амстердаму, Деспотовцу, Нишу и Смедеревској Паланци. Од 2009. до ове године учествовала је на преко сто групних изложби у земљи

и иностранству. Од места и држава у којима се представљала као ликовни уметник издвајамо Париз, Рим, Тајван, Пољску, Лондон, Салзбург, Русију, Македонију... Учествовала је на ликовним радионицама у Београду, Барселони, Белгији и Абу Дабију, а од колонија у Смедереву, Београду, Бања Луци и Великој Плани. Добитник је награде за акварел у Шапцу 2013. и једна је од 40 финалиста на изложби „Art Revolution Tipei“ на Тајвану. Д. Ј.

ПАЛАНАЧКИ НАРОДНИ МУЗЕЈ У ДОМУ ВОЈСКЕ СРБИЈЕ У БЕОГРАДУ

„Мач и перо Живко Павловић, академик и генерал“ - Имамо велику част и задовољство да у годинама када се обележава стогодишњица Првог светског рата на један симболичан начин захвалимо и одужимо се човеку који се уписао не само у златне странице историје Доњејасеничког краја, него и у историју српске војске и Српске академије наука - рекао на отварању изложбе Стеван Мартиновић

Малој галерији Дома Војске Србије у Београду отворена је изложба „Мач и перо – Живко Павловић, академик и генерал“, Народног музеја из Смедеревске Паланке. За разлику од других високих војних личности Великог рата, генерал Живко Павловић није био уважаван као један од најзначајнијих стратега датадашње српске војске, под чијом командом је организовано не само повлачење, него и сталан отпор непријатељу, пребацивање оружја и муниције све до обала Грчке. Обављајући после рата послове који су били далеко испод његових способности и заслуга, генерал Павловић је све више постајао војни теоретичар, који ће бити изабран за академика пре свега захваљујући својим анализама славних битака Балканских ратова и Првог светског рата. О овој друштвеној (политичкој) неправди према Живку Павловићу, говорио је, отварајући изложбу у Малој галерији Дома Војске у Београду, професор др Миле Бјелајац, директор Института за новију историју Србије. - Павловић се надао да ће једнога дана историја све да стави на своје место. На жалост, он то није доживео. Као многи други, и данас и онда, друштво у

коме је живео, друштво за које је све дао – или барем они који су у име друштва били дужни да то ураде – није препознало његову историјску улогу, и није се одужило на прави начин том војнику и човеку – рекао је Бјелајац приликом отварања изложбе.

тога бива послат на релативно неважно место војног аташеа у Атини. После рата, уместо на највишим дужностима, Живко Павловић је најпре био први начелник Војне академије, а затим је, уместо да буде начелник Генералштаба, два пута именован за по-

нанета, па је Живко Павловић већ 1921. године изабран за члана Краљевске академије наука. Посетиоце свечаног отварања изложбе „Мач и перо“, поздравио је Стеван Мартиновић, директор Народног музеја у Смедеревској Паланци, уста-

академије наука - рекао је Мартиновић - и захвалио домаћинима, а посебно потпуковнику Зорану Крупежу, потпуковнику Биљани Пашић и госпођи Весни Вујић на помоћи у реализацији ове изложбе. У име домаћина, посетиоце је поздравио начелник

Професор Бјелајац је подсетио да је Живко Павловић био десна рука војводи Радомиру Путнику, посебно за време ратних операција 1915. године, када је на себе преузео део дужности оболелог начелника Генералштаба српске војске. Међутим, после 1916. Живко Павловић је, као и целокупна Путникова врховна команда, деградиран. Тако Павловић најпре обавља функцију дивизијског команданта, а након

моћника команданта Армијске области, што га је нагнало да поднесе оставку, повуче се у пензију, и војнички мач замени пером, пишући опсежне војне анализе, које се и данас изучавају на војним академијама. Међутим, истакао је Бјелајац, упркос овој политичкој неправди, научна заједница је, препознајући у Павловићу и врхунског војног теоретичара, у извесном смислу исправила велику неправду која му је

нове која је у сарадњи са Историјским архивом из нашег града поставила ову значајну изложбу у Дому Војске. - Имамо велику част и задовољство да у годинама када се обележава стогодишњица Првог светског рата на један симболичан начин захвалимо и одужимо се човеку који се уписао не само у златне странице историје Доњејасеничког краја, него и у историју српске војске и Српске

Медија центра „Одбрана“, потпуковник Зоран Крупеж. Отварањем изложбе у Београду, чији је аутор и кустос Петар Декић, отпочела је сарадња Дома Војске Србије и Народног музеја у Смедеревској Паланци, која се наставља већ 16. октобра, великом поставком „Поетика и судбина 20. века“, коју приређује Дом Војске, у згради паланачког Музеја.

В. Ђ.

Читајте "Паланачке новине" - гледајте "Паланачку телевизију" на добро познатој адреси - www.palanacke.com 25

Пaлaнaчкe гимнaзиje 19.

Прирeдиo и урeдиo: Aлeксaндaр Сaшa Jeлић

Црно-бело са три прста испод колена Првог септембра 1971. године сам као и већина одличних ученика уписала Гимназију и не слутећи да ће се међу нама створити нераскидива веза. Kao већина мојих другова и другарица, уписала сам Гимназију са намером да је завршим и одем на студије, а Гимназије се, ето, сетим понекад и то у црно-белој техници, јер ми је то заправо била прва импресија. Наиме, све ученице су носиле црне ђачке униформе, са белом крагницом. Све су, као и дечаци, у својим ђачким униформама изгледале исто. Како су униформе за девојчице биле дужине три прста испод колена, то су се разликовале само по лику, дебљини и понашању. Шминкање није било дозвољено, па смо све биле природно лепе, неке ћутљиве и повучене а неке мало живахне, како се то тада звало. Како су по природи ствари дечаци у сазревању каскали за нама, то сам се ја одмах заљубила у плавооког Жарета из четвртог разреда, и одмах добила јединицу из математике, јер љубав и учење никако не иду заједно. То је била заједничка парола родитеља свих ученика моје генерације. Наравно, ја сам се потрудила да ту паролу депласирам и успело ми је. Зграда Гимназије, из тих дана, остала ми је у сећању као нешто највеће и најозбиљније што сам видела. За четири године про-

ведене у Гимназији, имала сам троје разредних старешина: прво Драгишу Стојановића, професора са најлепшим баритоном и наочарима скривеним погледом, затим Негосаву Ивановић, професорку која је за мене тада била појам женске лепоте и, најзад, Томислава Богосављевића, професора строгог, духовитог и загонетног. Сви професори, за мене и већину из моје генерације, били су појам образованости, елоквентности (са малим изузецима), а својом појавом и понашањем су нас научили да их ценимо и поштујемо. Једна од тих који су својом појавом и понашањем заслужили да их ценимо и поштујемо била је и наставница физичког васпитања Миланка Ђурђевић, слатка мала плавуша, која је својом упорношћу од мене начинила „жену од гуме“, и тако ме определила и привукла својој струци. И сама сам, значи, постала наставник физичког васпитања. Имала сам дивне другове и другарице, пуно смо се дружили и у већини случајева били спремни да помогнемо једни другима, стога не бих издвојила никог од њих. И о мом школовању у Гимназији могла бих да пишем до „бесвести“ а да не кажем све. Овај део ћу завршити констатацијом да Гимназију у то време, никако није могао да заврши неко ко, рецимо, није прочитао све што је било предвиђено програмом лектире. У

то сам сигурна, јер је сваки мој покушај био осујећен. У јуну 1974. године растала сам се са Гимназијом накратко, да бих се опет вратила 1980. године, сада као предавач. Тада сам први пут ушла у наставничку канцеларију мало опуштеније него када сам била ученик и тамо улазила једино када би ме неко од професора послао по неком задатку. Мој однос према професорима се није много променио, јер су они за мене, још дуги низ година, били моји професори, све док ме сами нису упозорили да бих могла мало да се опустим, јер смо сада колеге. Међутим, сходно моме васпитању и даље сам са њима била на прописаној дистанци. У то време, директор школе је био Милорад Бајовић, професор физичког васпитања, иначе мој фах колега, који ми је као почетнику много помогао. Њега сам доживљавала на сасвим другачији начин од директора Јована Ристића, који је ову функцију обављао док сам ја била ђак. Наиме, професора Ристића сам као ученик видела као једног правог господина и човека од урођеног ауторитета. То наравно не значи да професора Бајовића нису красиле исте особине. Насупрот. Међутим, некако ми је био доступнији (можда зато што више нисам била ђак). Ученици више нису носили униформе, девојке су се увелико шминкале и биле праве дамице.

Тако је Гимназија за мене попримила један други колорит. Иако је разлика у годинама, између мене и ученика, била мала, морам да признам да су се према мени односили врло коректно и радо су долазили на часове фискултуре, који су по обостраном мишљењу били интересантни, па чак и они на којима се припремала слетска вежба. Те године смо колега Бранислав Лазаревић и ја спремили слетску вежбу са мелодијом Здравка Чолића „Мађарица“ и Лабораторије звука „Скакавац јој зашо у рукавац“ и заувек избацили из употребе корачнице које су свима досадиле. Гимназију сам поново напустила, накратко и вратила се у њу 1985. године. Ту сам затекла пуно својих ђака, сада професора, као и доста својих професора, а међу њима и Трифка Сушића на месту директора школе, кога сам доживела као доброг домаћина, тактичног и спремног за сарадњу. Постала сам секретар Гимназије и на том радном месту сам и сада. С обзиром да би излагање мојих импресија о Гимназији требало да буде сажето, то се извињавам многима, које нисам поменула, јер то није знак да није требало, већ да није било простора. (2001. године) Весна Недић-Максимовић, секретар Гимназије

SP ТЕCH АUTО CЕNTАR D.О.О. * Тeхнички прeглeд зa свe типoвe вoзилa, у сaрaдњи сa ДДOР Нoви Сaд. * Oдлoжeнo плaћaњe зa кoмплeтну рeгистрaциjу. * Промoтивнe цeнe. * Пo пoзиву дoлaзимo пo вaшe вoзилo. * Рaднo врeмe oд 7-17 часова.

Глaвaшeвa бб (прeкo путa шкoлe „Жикица Дaмњановић“), Смeд. Пaлaнкa * тeл. 026 318 363, o64 429 42 88, 063 803 77 79

ОДРЖАН ТУРНИР И ОСНОВАН ПРЕФЕРАНС КЛУБ „ЈАСЕНИЦА“

Небојша Влајић председник

организацији Преферанс клуба „Јасеница“ уз учешће такмичара из Смедеревске Паланке и великог броја посматрача одржан је турнир у преферансу на коме је прво место заузео Момир Гајић, на друго место пласирао се Томислав Радојковић, а трећи је био Милутин Ресавац. Ово окупљање љубитеља преферанса искоришћено је и да се одржи Оснивачка скупштина Пре-

феранс клуба „Јасеница“ на којој је усвојен акт о оснивању, Статут клуба и изабрано руководство. За председника је изабран Небојша Влајић, професор из Смедеревске Паланке, а послове секретара обављаће инж. Томислав Радојковић. Клуб ће се регистровати у Преферанс савезу и Спортском савезу Србије и укључити у Првенство и Куп Србије за 2015./16. годину.

ПАРИСКИ ОДСЈАЈИ (2) Пише: Слободан Тодоровић Токи

Тријумфална Јелисејска поља А

вгустовска јутарња спарина исказује древну жељу да прогута заселу ужурбаност. Троми покушај француског прозирног освита прохтео је да се ослободи лежерности. Зелене ресе, на дрвећу, као завесе, на сцени, задржавају ту сумануту летњу намеру. У таквом стању грабимо ауто-путем А4, према светлости. На североисток. Овај путни правац повезује Стразбур са Паризом. Лево и десно сеоска имања. У заграђенима пасу, од сабајле, пуштене краве и овце. Тако је, то, код њих - каже ми, путеводитељ, mon ami, истоимени Савковић. Тек у дубоку јесен их сатерају у торове. Чиста слобода за животиње. Леповидо то изгледа. Нема шта. И још нешто. Нема залединчених површина. Или се зелени, или жути, од пожњевености. Земља је некако друкчија од наше, Загаситија. У таквом размишљању наилазимо на велику крајпуташку плаву ознаку на којој пише: Регион Лорен. Главни град провинције је Мец, који су основали Келти, да би, опет, у догледно време био тема распре две суседне државе. Због тога је, ене, и данас видљива разлика две архитектуре. Немачке и Француске. Државе се филмски смењивале, а град је остао, ишибан, такав какав је. На нишану туриста је Немачка капија, а витраже катедрале светог

Етјена је осмислио Марк Шагал. У избеглиштву. На излазу из историје, са обе сгране брежуљкастог друма, испршено и надмено, заковитлавају галски ваздух моћне елисе ветро-парка, укруг, као симболични замајац спрженог путешествја. На сто шездесет километара од Париза, у региону Шампања-Ардени, простире се град Ремс. Овде су, у катедрали Нотр-Дам, из тринаестог века, крунисани француски краљеви. Около зацвећене аутобуске станице, на периферији, виде се непрегледни виногради. Граница са Белгијом је да пљунеш, што би рек’о наш чова. Кроз постојбину шампањца протичу, ослобођене из окова времена, Сена и Марна. Смирене водене силесије не наговештавају будуће дружење. Праве се текуће ш.л.б. женске, које воденоруко влажно и метафорично шапућу: Авгусг 2015. никада нећеш заборавити. Душа је у романтичном узлету. Из тога се израња невино. Као Афродита. Из љубичасте ноћи. Подневна светлост је падала под косим углом на фасаде Париза. Празнично! На станици нас је сачекао Содин млађи синак Зоран, стрпао нас у ауто и правац кварт Париз 17., где има стан старији Содин син Бојан, а ту ћемо и нас двојица да боравимо. Која част. У

турском ресторану, код комше, ваљало би заложити апетит. Гирос, помфрит, сос, црно вино и кафа. Зоран части. После пртљажничке инвазије, уф, на други спрат, летимо победнички, насићени. Степеницама силазимо у метро- станицу. На једанаестој постаји пише Shamps-Elysees. Ту излазимо из земље и, гле, обасјање велелепности. Најпознатија авенија, дугачка два километра, праћака се, на сунцу, од трга Конкорд, на истоку, до трга Шарла де Гола, некада беја Trg Etoal, на западу, где се гордо, до педесетједног метра, уздиже Трјумфална капија. Дрворед је, која намера, уредно ошишан. Баш правоугаоно. И, бре, на темену. На овој џади се, синовац, традиционално завршава последња етапа француског бициклистичког круга. Дуж десне стране, табанајући од дворишта Лувра, кафеи и луксузне бренд галерије светске крик-робе, од игле до аутомобила. Људи и жене иду тамо-овамо, улазе заносно, излазе у чуду. Шкљоцају у боји. Све се измешало: бело, дрво, жуто, косооко, мелезанско. Читав свет се сабрао у једном широком сокаку. И једном дану. Тријумфално. Одмах се уочи разлика између наших и њихових излога. Иза огромног стакла, код њих, једна столица, на њој ташна женска, лево једна хаљина и не-

колико детаља дизајнерске ликовности. Код нас, да не причам. Ето! Испред застакљене светске понуде контра- под. На тротоару лежи витко тело згодне змијске жене. Лице јој покривено црном марамом. Скроз на скроз. Испруженом руком држи пластичну чашу. За милостињу. Мало даље, у излогу кафеа, седе моји вршњаци са младим ијују пратиљама. Једу сладоледе и колаче. Смејуље се лизућаво. Задовољно. И тако све до Тријумфалне капије, славолука Наполеоновим ратницима, са каменим гробом незнаног јунака из Првог светског рата. На половини леве сгране је највеличанственији Grand Palais. Грандиозан, у, баш, изложбени простор, из 1900. За светска ликовна приказанија. Овде су, гле, излагали моји пријани: Зоран Ивановић из Параћина и Жељко Ђуровић из Земуна. Преко пута, позлаћени Petit Palais. Чуј, мали! Има да се, јел, напешачиш око зиданице. Једномречју позориште, а ту је, умало да сметнем и то чудо од дасака које живот значе. Theatre des Shamps-EIysese је основан почетком двадесетог века. Свеукупно, театрални утисци. За неспавање. У следећем броју: Хододарје долином Сене

www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com www.palanacke.com 27

ЗАБАВА

ема више теорије завере. Сада влада завера теорије!

ела светска мафија сјатила се у Србију. Зато су српски мафијаши отишли у свет.

а путевима Србије нема црних тачака. Има само црних рупа!

еморијални центар у Србији не треба још отварати. Треба сачекати да се упишу имена нових жртава.

Ave Serbius

Преварени смо, изударани и залуђени. Толико залуђени да су неки од нас на крају и заволели своје мучитеље.

Паника Зазвони телефон у полицијској станици и јави се дежурни. - Добар дан, изволите. - Брзо, помагајте, ушла ми је мачка у кућу! - Нема разлога за панику, госпођо. - Ма каква госпођа, овде папагај! Лимунада

Знање Две побожне жене усред ноћи, на периферији града, пресретну двојица непознатих мушкараца који их уз претњу приморају на секс. - Боже, опрости им, не знају шта раде - моли се једна. - Овај на мени, богами зна - рече на то друга.

Попу долази сиромашни Цига, отац буљука деце и пита: - Попе, постоји ли неко сигурно средство против зачећа? - Постоји. Треба пити лимунаду - рече поп. - Пре или после секса? пита Цига. - Уместо! - заврши поп.

вануо је мирисни летњи дан окићен расцветаним ђинђувама. Са ониског и високог растиња, које се пружало до саме обале жутог песка, беласали се чудовишни одсјаји. Потмули хук зањиханог зелениша распиривао је сумануто догађало за савесна гареж времена, која би требало јаком да се доваљају памети. Данас се приповеда како је тада, на том месту, у околишу чаршије, цврчало шенуло живо блато, које гута читаве људе, зазинуто махнитлучи и тако то. Ђаволи заиграли и, још, е, бркове гладе. Алка, бисером окићена, на обогаћеној авлијској капији Мике Калејића, тек, треба да зазвечи унатраг. Рашта? Ћорава посла! - рекле био бабе. Ноздрве зажељене истине се кад-тад рашире, а сећање зажари сврабеж. Људи смо. Излануће се рогата зла стварност. Шило ће да убоде закрвављени вид. Све, све, али неразум се за свашта хвата. Ипак, да се с стукнемо у забрављене деценије. У старовно време кириџије су на осамареним мршавим мазгама прегонили трговачку робу, из места у место, да би зарадили шићар за живот слинаве дечурлије и матере им. Сунце припече за чупави враг, муве освајају зној на кожи

човека и животиње, прашина се лепи и тако сваки дан. Увече се законачи под какво дрво ил’ неки бољи заклон, па изјутра пут под ноге за цео живот. Мука је то. Кад би мазга умела да прича? Свашта би се сазнало. И лепо и грдно. И оно што се не говори. Овако, живи се. ради се, мучи се, фала Богу, док си жив. После, нит’ те има, нит’ те ко видео, нит’ се ко сећа, нит’ се зна шта се десило, нит’ је кога брига, нит’ то, на послетку, има важност. Један мученик мање. Нит множи, нит’ дели. Нит’ значи. -Неће, зар, бити тако? -Клет онда, клет данас. Све је, бре, исто, само се друкчије закопчава. Ave Serbius! Кад би данас, из даља, загледнули ћоше улице Француске и Светог Саве, до почившег хотела Централ, ништа необично, зунули би. Фасаде висе шарено оронуле. Радња до радње, власници се мењају, по систему купујем- продајем. Изнутра, из дворишта, штрчи покоја иструлела греда као саломљена грана бившег трајања. По зидовима шумарак од зем бршљена. Уточиште гуштера и џивџана. Испод стреха једна заостала ласта смотала

У нашој вароши се у свему касни. Само се умире превремено! кућиште за наставак птичје врсте. И њих и врабаца има све мање. Птице су мудре, прве су осетиле промене, па беж из Сербие, док људи, опијањени или утрезно, тумарају по оскудно залудаченом варошком сећалишту. Поклецују заметнути свекојешта. Да не би загуб-прича отишла у ситниш старинци, из вароши, памте то велелепно ћоше, од хотела Јоце Грнчаревића, све до лакта француске џаде. Било је сређено за пример. По јевропским зеленим правилима. На средини дворишга дрвени

летњиковац, за одмор и уживанцију, около разнобој божурова, шебоја, перунике и осталих расцветалих лепојки. У позадини, их, зимзеленје. Зграде, што бејаху на једној и другој улици окречене у чисто. Цео кварт је био власништво једног човека. Лично царство Мике Калејића. Пит’о сам, како се то осеменило? Изодавно је у нашу насеобину добаљуао, у гаћама, голуждрав момчић, са кириџијама, ил’ сам, ђаво би га знао? IIo вазда је тражио какав посао. Да би се, еде, прехранио, а ноћивао је самотно, далеко од људи, у каквом заклону, код незаситог жутог песка. Једног нажареног јутра, кад је засвануло, угледао је, на обали, напуштену мазгу како напаса глад. Газде нигде. Ни од корова. Викао је колико га грло носи, ал џаба. Нигде живе душе. Може бити да је отишао у коров. Да чучне, па га зазинуло живо жуто блато. Пришао је мазги. Опрезно. Она се није штрецала. Само је репом размајала досадне зајутрене инсекте. Лупио је, пријатељски, по сапима. Тад га је погледала. Допало јој се то. Терао је даље. До врата. Свиђалица је пустила њих. За познанство. Ухватио је за улар и привезао за ониско дрво, код склоништа. Преко леђа је висио надувен товар са бисагама. Отворио је једну и пао на зелену траву. На леђа. Свиђалица га је облизала. Освешћивање, бато! Изненађеност је била жута. Као воштаница. Бисаге су биле препуњене дукатима. То је била његова прича, то јест, како се заимао, од гологузана до великопоседника, са буљуком слуганским. Шта после бива? Живео је на високој нози. Море, на обе! Био је страх и трепет, богаташки, за јадну варошку сиротињу. Многи су радили по цео дан, буд-зашто, да би прехранили голуждраво потомство. Он, велики газда, Мика Калејић, није имао наследника. Распад! Клет ли је, шта ли је?

ПAЛAНAЧКA ТЕЛЕВИЗИЈА www.blog.palanacke.com

СПОРТ

МИЊА ТОДОРОВИЋ ПОНЕО ТИТУЛУ „СПОРТИСТЕ ГЕНЕРАЦИЈЕ“

Свестран, најбољи у кошарци Са постигнутих 28 кошева по утакмици, сврстао се међу најбоље стрелце првенства

иња Тодоровић на леп начин крунисао је завршетак осмогодишњег школовања. У свој животопис уписао је два вредна резултата своје марљивости и талента: постигао је одличан успех и стекао титулу „Спортисте генерације“ Основне школе „Херој Радмила Шишковић“. Већ првих школских дана 2007. године издвојио се међу вршњацима, не само по својој висини, већ и по спортским могућностима. Као ученик првог разреда, готово на старту школовања, окитио се сребрном медаљом, коју је стекао на школском кросу. Изванредни резултати пратили су га све време осмогодишњег школовања у многим спортовима, а посебно у кошарци за коју се определио и којој се сасвим посветио. - Мој старији брат Никша 2007. године већ је тренирао кошарку у тадашњој пионирској екипи КК „Јасеница“, па сам и ја, са првим школским данима почео да одлазим на њихове тренинге – прича Миња Тодоровић. - Лопта је тада за мене била велика и непослушна, а обручи далеко и високо. Али кад се нешто хоће онда све брзо дође на своје место. Захваљујући мојој упорности, кад је формирана млађа пионирска екипа, постао сам њен члан. Убрзо су стигли и први резултати. Миња је са млађим пионирима освојио сребрну медаљу на регионалном првенству Србије, а у по-

следњој такмичарској сезони постизао је у просеку 28 кошева по утакмици. То га је сврстало и међу најбоље стрелце првенства. -Иако сам на појединачним утакмицама давао и више кошева од овог просека, две утакмице су ми остале у посебном сећању – износи Миња. - Прва је била када сам заиграо у старијој, кадетској екипи заједно са братом и када су се сви у тиму трудили да ми омогуће да дам своје прве кошеве, а друга је недавна пријатељска утакмица

против београдске Црвене Звезде, када сам постигао 31 поен. Али моји најрадоснији тренуци били су када сам са екипом ОШ „Херој Радмила Шишковић“, после победа на Општинском, Регионалном и Међурегионалном такмичењу, отишао 2014. године на Републичко првенство, међу девет најбољих школских екипа у Србији. Последње две године осмогоди-

СУСРЕТ ФУДБАЛЕРА - ВЕТЕРАНА БАШИНА И КРЧЕДИНА

Пријатељи играли нерешено Следећи сусрет у Крчедину

а стадиону Фудбалског клуба „Води-

це“ одиграо се 38. сусрет фудбалера-ветерана ФК

шњег школовања није било спорта у коме Миња није дао свој допринос на такмичењима. Са одбојкашком екипом школе пласирао се на регионално такмичење, са рукометном на окружно, а освајао је и признања у атлетици, посебно у бацању кугле. У међувремену је, уз пионирску екипу, играо и са кадетском екипом КК „Младост“ са којом је освојио сребрну медаљу

„Башин“ и ФК „Фрушкогорац“ из Крчедина. Утакмица је протекла у пријатељској атмосфери, а завршена је нерешеним резултатом. Голове за домаћине су постигли Јовановић, Танасковић и Радоичић. Троструки стрелац за гостујућу екипу био је Саша Весић. Утакмици је претходио дирљив сусрет старих

у квалитетној лиги Србије. И овога пута заједно у тиму са братом Никшом. Овакви спортски резултати, а посебно на кошаркашким такмичењима, нису остали незапажени. Већ неколико година уназад Миња је редовни учесник регионалних и међурегионалних тренинга које Кошаркашки савез Србије организује за талентоване играче.

пријатеља који се, осим у фудбалу, друже и у лову. Дочекао их је домаћин ових сусрета Милоје Грујић – Рајко у својој фирми „Толча“. Гостујућу екипу предводио је Обрад Петковић – Боба. Ветерани Башина и Крчедина се наизменично састају два пута годишње: у мају у сремском селу

Крчедин и у септембру у шумадијском Башин. Резултатски скор ових екипа је 12 победа ветерана „Башина“, 20 тријумфа Крчедина, док је шест сусрета окончано нерешеним резултатом. Следећи сусрет старих знанаца заказан је за мај идуће године у Крчедину.

Лазар Петковић-Крчединац

РЕПУБЛИЧКЕ „СЕОСКЕ ОЛИМПИЈСКЕ ИГРЕ“ У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ

ПИСМА ЧИТАЛАЦА

Добар пласман екипа из наше општине У конкуренцији народног вишебоја, очекивано су победили мушкарци из Месне заједнице Глибовац, где се годинама негује ова дисциплина

Гради се пластеник у близини Кудречког језера Можда је сада излишно да у време беспарице и потпуног сиромаштва Паланчана и Паланке пишем о екологији, али, с обзиром да сам се обраћала локалној комуналној инспекцији, затим Министарству за заштиту животне средине, као и Дирекцији за заштиту вода, а нисам добила никакав одговор, нити реакцију на пријаве… Ради се о градњи пластеника (и то

а овогодишњим републичком „Сеоским олимпијским играма“, које су одржане у Врњачкој Бањи, учестовале су 94 месне заједнице, и 22 општине из Србије. Такмичећи се у рукомету, одбојци, баскету, малом фудбалу, шаху, народном вишебоју, стрељаштву, стоном тенису, кросу, пикаду и надвлачењу конопца, у мушкој и женској конкуренцији, такмичари из наше општине остварили су добре резултате, мада се нису пласирали у ранг прве три месне заједнице и три најуспешније општине. У конкуренцији народног вишебоја, очекивано су победили мушкарци из Месне заједнице Глибовац, где се годинама негује ова дисциплина. Рукометашице Месне заједнице Азања освојиле су треће место, баш као и рукометаши из Глибовца. Женска екипа МЗ Баничина освојила је треће место у кросу, а у стрељаштву су трећи били мушкарци МЗ Глибовац. Такође, у мушкој конкуренцији, екипа из Азање освојила је прво месту у пикаду. Најуспешније месне заједнице су Мајур из Општине Јагодина, Петница из Општине Ваљево, и Вакуп из Општине Алексинац, а најуспешније општине и градови су Аранђеловац (прво место), Ваљево и Јагодина, који су осовојили другу и трећу позицију. В. Ђ.

СЕЋАЊA

РАДОСЛАВ ГАВРИЛОВИЋ РАЛЕ 23.10.1999-23.10.2015. … свака би туга мање болела, свака би срећа бар за један осмех била већа… Само да си ту… Твоји најмилији

огромних) мало изнад Кудречког језера. Према правилнику о заштити вода, на 500 метара од површине воде, не сме бити никакве инфраструктуре, а о пољопривредним добрима, где се користе хемикалије и пестициди, да и не говоримо. Међутим, у овој квази-држави, где се слово закона поштује само ако постоји лична корист, никога није занимало то што ће језеро бити затровано, ако се ова идеја појединца (у овом случају гастарбајтера, који само овде може спровести у дело шкодљиву замисао). Ради личног богаћења појединца, угрожене су генерације и генерације људи, деце, животиња. Бивша сам Паланчанка, али и даље сматрам Паланку за свој дом. Молим Вас да напишете један текст и на ову тему. Можете поменути и Микуљу, јер групица сиромашних еколошких ентузијаста, тешко опстаје у борби против необразованих олигарха. Хвала Вам на стрпљењу! Ивана Савић, Београд

Хумани гест Паланчана, чланова ПУПС-а, према мигрантима Враћали смо се 4. октобра са излета из Гамзиграда и Зајечара, који је за своје чланове организовао Општински одбор ПУПС-а у Смедеревској Паланци. Негде на аутопуту између Параћина и Велике Плане, замоли ме једна од путница да станемо, пошто њено дете има потребу да оде у тоалет. Стадосмо на првој бензинској пумпи. Обавестио сам путнике да ћемо застати, нећемо правити паузу, и да из аутобуса изађу само они који имају потребу да оду у тоалет. Мајка са дететом изађе, а ми смо гледали на паркингу велику групу миграната. Наједном видесмо како им једна од наших путница дели храну. У тренутку наста спонтана реакција, путници су из торби вадили све што им је остало од хране коју су понели – сендвиче, колаче, воће, бомбоне..., и кренули ка излазу из аутобуса. Поделили су људима све што им је остало, што нису током излета утрошили. Никада се нисам осећао тако поносно што сам на челу ове организације. Као и на своје суграђане. Хвала Вам што сте ми приредили овај диван осећај. Живан Миловић, председник ОО ПУПС, Смедеревска Паланка

Дневнo On Line издање „Паланачких новина“ „Паланачка хроника“ на адреси www.blog.palanacke.com Цeнa oбjaвљивaњa сећања и читуљa у „Пaлaнaчким“: 1/12 стрaнe - 1.000 динaрa, 1/9 стрaнe 1.500 динaрa, 1/4 стрaнe - 3.000 динaрa, 1/2 стрaнe - 6.000 динaрa, 1/1 стрaнe - 11.000 динaрa.