Кад се пробудила наредног јутра, Мери је у соби спазила неку девојку. — Ко си сад па ти? — дрско је питала Мери. — Ја сам Марта, госпођице — рекла је девојка. — Донела сам вам доручак. После можете изаћи напоље да се играте. Дан је диван. Мој брат Дикон је по цео дан на пашњацима. Он баш уме са животињама. Укротио је по једну од сваке врсте. Мери се заинтересовала за Дикона. Мора да је сјајно кад умеш да припитомиш дивље животиње. — Изађите па прошетајте до вртa — рекла јој је Марта. — Има их више! Један од вртова је чак и тајни. Господин Крејвен је закључао капију пре много година и бацио кључ.
Имање је заиста било огромно. Чинило се да је на њему бескрајни низ ограђених вртова спојених малим капијама. Али, где ли је тај тајни? Пошто је обишла неколико вртова, Мери наиђе на зид од цигле сав обрастао бршљаном. Изнад зида назирала је врхове високог дрвећа, а у крошњи је певао црвендаћ. Мери је потражила капију у зиду, али је нигде није било. Да није то тај тајни врт? У том моменту прође вртлар гурајући колица. Мери га упита за распеваног црвендаћа горе међу гранама.
Старом вртлару засијаше очи. Он зазвижда и птичица слете на земљу. — То ми је једини пријатељ — рекао јој је. — Без њега сам усамљен. — И ја сам усамљена — додаде Мери. — Обоје смо без пријатеља — насмешио се старац. — Моје име је Бен. Црвендаћ зацвркута. — Желео би да буде ваш пријатељ — откри јој Бен. — Решила сам да нађем тајни врт — поверила му се Мери. Беново расположење спласну. — Не бих вам могао помоћи у томе — одвратио је и тешким кораком отишао даље својим послом.