Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
______________________________________________________________ 1
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
2 ___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
Анђелко Заблаћански
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ Изабране песме
Глушци 2012. ______________________________________________________________ 3
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
Анђелко Заблаћански НЕСАНИЦЕ И СНОВИ (изабране песме) За издавача: Зорица Савић Уредник: Анђелка Максимовић Прелом и коректура: „Поезија суштине“ Избор песама: Анђелко Заблаћански
Библиотека: „Поетика традиције“
Издање:
Глушци 2012.
4 ___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
РАМ ЗА СЛИКЕ ИЗ СНОВА (1992) (Збирка песама) страна 63 ИЗДАВАЧ: Омладинска задруга ''Богатић'' Богатић РЕЦЕНЗЕНТ: Милован Прокић Из рецензије: Први утисак и општи закључак је да су песме Анђелка Заблаћанског истински вредна и чиста поезија...тематски није преширока, и најчеће теме су живот, судбина, љубав према жени... ...све његове песме, било ком тематском опусу припадају, имају заједничку црту из које зрачи пишчева душа. Та душа је богата као родна Мачва, али и топла као летњи поветарац који милује мачванске сокаке..
______________________________________________________________ 5
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЖЕНИ Раскршће си брига одмориште птица селица последњи лист сена у стогу успомена најмилија књига у јесењој ноћи реци – ја ћу доћи узећу чежњу твоју у пупољку росе твоје косе расплешћу у сан тек кад забели дан кад сву снагу моју узму задњи петли и кад ти око засветли остаће мирис тек радознале таме – тебе саме бестидне светлости јутра и опет сутра и тако цео век док је дана и ноћи реци – опет ћу доћи.
6 ___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЖИВОТ КАО ЕЛЕГИЈА Ако учиним корак - биће у празно У тврди оквир наличја среће У неко доба чудно и лажно Где човек Човека не сусреће. На планету где је Човек слуга Где нема цвећа већ мртвило боја Где самом себи сам највећа туга А највећа радост илузија моја. Где ђурђевак никад не убија зиму Бићу вечно у окриљу њеном У хладноћи - пепелу и диму Прекривен лепе прошлости сеном. Ех да могу бар сенке да љубим Мога давно несталог живота Да са њима снагу из сна будим И упловим у море лепота. Лепоту да вратим - с њом да плачем За погледом што већ тихо стари Да се одупрем болу све јачем Да срце за будућност мари. Корак да буде на срећно поље Али како - кад наде гробу хрле Кад нема пута за радост - за боље Кад авети ме канџама грле.
______________________________________________________________ 7
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
А корак иде - знам у празно У тврди оквир наличја среће У неко доба чудно и лажно Где човек Човека не сусреће. Снага где пада у подножја сива У море без дна што је брзо носи Пучином која не зна да плива Пада на трње - а већ смо боси.
8 ___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
НЕДОСТИЖНА Као искра вечног сна Трепериш у ваздуху тишине моје, Понекад - само у зеници без дна Разлијеш ми све дугине боје; Тад милујем те немо К'о недозрелу трешњу кап росе, К'о месечина своје небо – Милујем твоју пут испод расуте косе
______________________________________________________________ 9
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЖЕНА У СНОВИМА Чекаћу те иако си вечности сан а истина тек један трен чекаћу те о вечна илузијо моја. О беспуће у свим чарима твојим зато те чекам и волим бестидна жено твој сам господар и твој слуга. Сновиђење си распуклих цветова росе бескрај додира руке о жено - мир си у немиру похотних очију мојих. Зато чекам иако си вечности сан а истина тек један трен зато те волим иако од твоје дрскости стрепим.
10___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЗОВ ЖУДЊЕ Ех, колико желим да си увек моја Никад да се не кријемо више, Да слободно љубим оба ока твоја Док крај нас се младо жито њише. Ех, колико желим да си увек моја Кад се сунце на запад сакрива; Испод липе да љубим уста твоја Док мирис ноћи душе нам прелива. Ех, колико желим да си увек моја Кад месечина заљубљене буди; И док роса пада на колена твоја – Да је у длан скупим и недра ти љубим. Ех, колико желим да си увек моја Никад да се не кријемо више, Да слободно љубим оба ока твоја Док крај нас се зрело жито њише.
______________________________________________________________ 11
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
МИЛОВАЊЕ Гле – зора капље са недара твојих Сва чврста, све незрело беља Гле – већ део је и усана мојих Хладних од патње и врелих од жеља. Гле – снови се у прсте створише И лутају путем већ познатим Врхом жудње, долом, па навише И застану у уздах да свратим. Уплашени у души се скрију У беспућа слутњом изаткана Онда опет чежњом се опију И немиром краду бол из рана. Пркосим им али дрхтим већ Чујем тебе шапћеш ми у крви И хтео бих – али не могу ти рећ' Да уздах потоњи лепши је нег' први. И гле – зора већ озари ми веђе Клизи по телу, па у дно душе И ми смо једно без страха и међе К'о руже и трн, к'о трн и руже.
12___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
УСПОМЕНЕ Лавеж паса у мрклој ноћи И облак пун тишине; О, Боже, да ли ћу икад поћи По зову из даљине? Детињство под кровом од слика – Ноћас су моје очи; Ноћас бол је тек део мог стиха, Док корак уназад крочи. А лавеж паса тутњи кроз мене; Сетно тумарам за њим Тражећи неке већ мртве сене – Док неприметно зрим.
______________________________________________________________ 13
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПОСЛЕ МНОГО ГОДИНА Вечерас је опет у мени пролеће Прошлост се враћа на тренутак Твоје око пада на већ свело цвеће И у мени буди већ заспали кутак. Засапалу срећу у недрима туге Дан кад удисах осмех твој И кад тражих ноћи ведре, дуге Да сакријем негде пољубац мој. Кад дрхтах од жеље твог погледа Да се зарије у мисли моје И уста глува - од среће бледа И груди пуне чедности твоје. Вечерас дрхтим - али од погледа мог И мојих жеља јер опет си ту Седиш уз мене далека као Бог Док прошлост сама дрхти у свом сну. А ноћ одмиче хладна и тамна Речи нема - крију се у нама Тишина шапће времена нам пламна Ту смо - а ипак сам сам и ти сама.
14___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ГРЕХ Зашто веле да си грешна кад чистоту у погледу чуваш спонтану као свитање пркосну као моћ Зашто веле да си грешна кад лепоту у уздаху сниваш бескрајну као скитање ћутљиву као ноћ Зашто веле да си грешна знаш ли ти стидљиво моје усхићење свих птица селица у јату суза ти безумно моје очајање поскока у пустари зене Зашто веле да си грешна кад си моја поетска муза док се плашим и твоје сене
______________________________________________________________ 15
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПОТРАЖИ МЕ Потражи ме у паучини својих сећања у сузи неисплаканој у кајању кад греси навру на очи. Потражи ме у замуклом додиру усана у мирису увелог лишћа у погледу као безнађу заборава. Потражи ме у огледалу прошлости наше у немиру твојих снова у речима што болно ћуте у теби. Потражи ме и кад снег ми све трагове скрије кад самоћа душу ти сколи потражи ме јер једна сенка те још воли.
16___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
БЕЗ ГРАНИЦЕ О, задрхти још једном у мени; Још овај пут, данас, Задрхти само за нас И не питај где су нам корени. Немој стидљиво као што си некоћ Већ снажно, да умрем; Још сад – више не смем, У бестраг свој ја морам, морам поћ'. Али твој осмех понећу у себи; Твоје слутње, твој мир, Наш детињи хир; Однећу све – све оставити теби. Понећу благослов бога немоћи, Бићу му слуга Без снова, без друга; Однећу светлост оне наше ноћи. Однећу све – све оставити теби: Тек свело цвеће, Вино и светлост свеће – Чуваћеш ти, ја носићу у себи. О, задрхти још једном у мени; Још овај пут, данас, Задрхти само за нас, Зар је важно где су нам корени?
______________________________________________________________ 17
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
СТРАХ Страх ме је док слушам тишину подмукле ноћне таме страх ме је у сну тражити спас страх ме је видети свитање – а опет остати сам страх ме је слушати птица пој а беспомоћно тражити људску реч страх ме је моје сулуде маште што води ме ко зна где а увек враћа на почетак и у страх.
18___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ПАСТИРСКА ИГРА Више те нема И као да ниси ни била На ливади цике и фрула Тек у дну ума Детињство и песма Једна чесма И у твојој коси мирис старог друма. Нема те више А некад си и те како била До небеса дизаше те крила Радости Буђење младости Топлина јулске кише Била си истина – а сад ни сећање више.
______________________________________________________________ 19
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
НАША ИСТИНА Смоћа као воденица Бол као пустиња Жеље као стеница – Ја са срцем од иња. Ти као планински врхови Распеће покушаја Живот – окорели снови – Ја као звезда без сјаја. Ми као лет без крила Истина сама, мртва Ти богиња си била – Ја сањар и жртва.
20___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
БЕЗНАЂЕ Живот је безнађе снова Кад прођу тренуци смеха Кад заувек оде љубав нова Укус блаженства и греха. Кад истини гледаш у очи А дубоки јој осећаш траг На сјају звезда у ноћи – Кад губиш оног ко ти је драг. Кад душом ти овлада мир Као уснула сенка бића – Живот је тек нечији хир Без капи опојног пића.
______________________________________________________________ 21
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ИГРА СЕНКИ (2004) (Збирка песама) страна 80 ИЗДАВАЧИ: Библиотека ''Диша Атић'' Владимирци СРПСКА КЊИГА Рума РЕЦЕНЗЕНТ: Томислав Маринковић Из рецензије: Збирка песама Игра сенки, Анђелка Заблаћанског, је књига о души. Спољашност, односно свет, у његовој поезији очитује се само као збир противуречности, као игра сенки на зиду које распаљују и буде машту, али и подгревају страх... ...песник Заблаћански до искрености и истинитости осећања стиже само кроз своју поезију, све друго за њега је лажна и искривљена, нестварна слика, хладан и беживотни одраз у огледалу. На тој танкој затегнутој жици, која почесто зазвучи одсуством смисла и тамним тоновима универзалне пустоши, аутор успева да 22___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
испева неке од најнежнијих и најтананијих љубавних стихова који сежу до истинске запитаности: да ли постоји ишта на свету дубље и снажније од људског осећања и људског срца? ... Игра сенки препоручује се читалачкој публици не само поетским умећем, већ пре свега искреним и продорним гласом...
______________________________________________________________ 23
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЖЕНА Твој осмех поезију пише У очима ти Орион блиста У њих се моје жудње слише Богињо страсти смоквиног листа. На уснама ти чедност гори Зору постидеше твоја недра У коси спава Бог што те створи Ко јулски дан су твоја бедра. Корак ти је музика тија К'о роса свеж мирис твоје пути Пољубац твој је ујед који прија Осећање што се увек слути. И ноћас нека полуде усне твоје Њихов немир нека ме зароби А кад тишину уздаси освоје Твој додир – у прах нека ме здроби.
24___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЗАНОС Пожелим да сам Сунце Да од твог погледа јачи будем. Пожелим да сам ветар И у твоја недра без страха Грубу руку завучем. Пожелим да сам месечина Да нечујно пред спавање С тобом у постељу лежем. Пожелим да сам киша А ти гола у пољу без стрехе. Пожелим да сам роса А ти зрела крушка У летњој ноћи. Пожелим да сам зора А твоје усне јутро Моје усне подне А ти ливада цветна.
______________________________________________________________ 25
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ГРЕХ И ЧЕЖЊА Кажи ми је ли грех ако те волим Ако желим усне да ти љубим Ако жудим белину твојих груди И сневам мирисе твоје женствености Грех ли је кад погледи нам се сретну А страх их сакрије у бујицу речи Онако сетне и стидљиво бестидне Кажи – је ли грех кад очима те мазим Кажи је ли грех због греха љубав крити Због живота живот не проживети Све стазе судбине и по трњу проћи И никад – бар због љубави их заобићи Кажи ми је ли грех кад лажно љубим другу А тебе у греху док чедно желим До суза да гушим себе у себи И тек очи кад склопим – у сну се дам тебиЖ
26___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ИЛУЗИЈЕ ЖИВОТА Удишем од устајалости тежак ваздух Притиснут слутњом да не постоји сутра Заробљен у себи као у боци дух Дуго не видех ни наговештај јутра Размичем пукотине давне успомене На стази блуда тражећи доказ среће А сретох само неке сабласне сене Као траг светла догореле свеће Видех да од тмине има тмина црња Све муке кад мину има једна нова Букет белих ружа букет је и трња Јер бол се огледа у лепоти снова Из најлепших снова буђења су тешка Кад поглед дохвати оловне облаке Тад питам се шта сам – човек или грешка И куда да пружим уморне кораке
______________________________________________________________ 27
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЉУБАВНА ПЕСМА Кад ружине пупољке поквасе Тешке капи топле летње кише И на твојим уснама се скрасе Моје слутње и ништа више Којим звезданим путевима Да скитам тражећи осмех твој И боју твог гласа што сновима Сасвим узима славујев пој И с врхова тек уцвалих ива Ко украде месечеве мене У сјају твог ока које скрива Просту чежњу заљубљене жене
28___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
НЕДОСАЊАНИ СНОВИ Заборавио сам кораке без посртања Све недосањане снове на дивљем облаку И ноћи заборавих пуне свитања Ухапшен од живота у вечитом мраку Пронашао сам душу у паучини ока Пијанство у бескрају видика васионе Заборавио сам уздах у бразди заскока Заробљен на лађи што неповратно тоне Заборавио сам мирис росе негажене Месечеве сенке на девојачким грудима Пронашао сам мисли звезде угашене Тежњу ка псима и црвима а не људима Заборавих сва лутања маглама ума Разузданост пролећа у освите лета А сазнадох истину на друму без друма Убијену жељу да део сам овог света
______________________________________________________________ 29
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
НЕЗАБОРАВ Заборавићу да си моја била И да с тобом упознах нирвану Пољупце као лептирова крила И страхове кад зоре освану. Заборавићу све вреле ноћи И твој осмех украдене среће Моје наде да ћеш опет доћи Твоју машту невину као цвеће. Заборавићу твоја шапутања У заносу изречене хвале И срцу забранићу да сања Наше тајне велике и мале. Заборавићу капке орошене Светлуцање месеца на њима Немушти јецај жене испрошене Тихи јаук у нашим погледима. Заборавићу ако смогнем снаге – Или ако душу ђаволу дам – Али твоје очи умилно благе Док живим – за њих ћу да знам.
30___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
НЕМА ТЕ Где си, кад ноћ ми обузме биће, Кад без бола не умем да живим, У сећању кад тражим покриће Да се твојим очима још дивим? Где си, кад ноћ је бескрајно дуга И сем тмине ништа ми не нуди, Кад свом страху поново сам слуга, Док ми поглед замућено блуди? Где си, кад ноћ ми у оку дрема, А месечину од мене крије; Док слушам кораке којих нема И живим живот који то и није? Где си, кад ноћ ми испија наде У последњој жељи за животом, Док ми јесен успомене краде, А ја чезнем за давном лепотом? Где си, и да ли те бар облак сиви Што пред кишу на твој врт се спусти, Сети да негде, с неким, још живи: Неостварен један санак пусти?
______________________________________________________________ 31
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЗАБОРАВ Хоћу да заборавим твоје црне очи И навику да плачеш због среће Мада бол нам већ превише суза точи Јер птица радости ретко нам долеће. Нећу да се сећам твојих миловања Најлуђих ноћи љубави у животу Кад изгубих разум услед блудног стања И не видех ништа – сем твоју лепоту. Желим да заборавим и часе нежности Твој осмех затурен негде у истини Кад гледасмо се немо у трену вечности Две подневне сенке у врелој прашини. И не тражи трагове нашег битисања Јер у свемиру смо два зрна песка тек Пусти да ми срце и без тебе сања А део сећања сачуваћу за лек.
32___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ПЕСНИК Колико пута је рањени славуј слетео на мој длан Да пронађе уточиште у топлини болне душе моје; Колико пута је мој понос скривао суза његових трен, А кидао ми небеско срце као илузију без боје.
Колико пута је тишина немилосрдно парала уши, Док ноћ је издисала над мојим уснама и папиром; Песнику у мени не веровах да реч све може да руши, Иако бесконачно борим се са својим сном и немиром.
Колико пута питања на већ знане одговоре тражим, Разапет на стубу чекања и самотног привиђења; Колико пута сам кушао да машту више не дражим, Али залуд – кад ме ишту бол и дрска моја сновиђења.
______________________________________________________________ 33
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПИЈАНСТВО Пијем - да бих веровао лаж је Истина која душу ми слама, Да бол што горчину ми даје Проћи ће кроз живот сав у ритама. Пијем - јер трезан се силно бојим Да за неког другог блистају јој очи, А умилно рашчупану косу што волим Мрсиће неке прошле, блудне, ноћи. Само пијан ја знам да ме воли И душу своју као росу чисту, Због које трезног понос ме боли, Ставиће пред моју душу исту. Зато пијем ове ноћи луде, Јер трезан не смем да је волим Због сујета што истини суде, Пијан клечим пред нагоном голим.
34___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ПИСАЊЕ Седим над празним листом папира И зарањам у мисли сопствене А душу кријем иза немира Док стихови ћуте у дну мене. Како песму без речи да срочим Док тишина ми утробу кида И како из себе да искочим А оставим осећање стида? Како да будем песник и човек И који од њих двојице по души Прекопава – у стиху тражи лек А оног другог у себи гуши? И по сву ноћ седимо ја и он И ћутањем се свађамо гласно Чије речи тишини дају тон Ко сам ја а ко он – није ми јасно.
______________________________________________________________ 35
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
САЗНАЊЕ Зашто си тајна душо немирна Шта скривају очи црне Љубав или грех тражиш сва умила Док од слутње срце трне Зашто су сузе често лажне А осмех искрен као бол Кад су ситнице обично неважне Чија је лађа – чији мол Зашто се бојим мириса руже Чији нектар кушао је трут А знам – и мени све ће да пруже Латице што дрхте као прут Зашто бих умро због сазнања Да роси круницу отвараш И у мрежи пауковог ткања Чедност тек нади остављаш Зашто у снима тражим истину Расцвале пупољке љубави Кад рекоше да је у вину А њена суштина ме дави Зашто верујем лепоти зоре Кад сванути увек мора И речи испод мождане коре Замутиће сјај извора
36___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
Зашто бежим кад угледам сенке У тами сопственог бића Кад знам – све је део теревенке Љубавни бол без покрића
______________________________________________________________ 37
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ТАЈНА Синоћ ми је роса девичански чиста Певала на длану оду твојој коси, Што низ голе груди месечином блиста, А мене у занос ко пијанца носи. Ноћас ми је ветар, поветарац тихи, Шапутао тајне мирисе твог тела, Док лудује додир ко песма пастирки Бујаш у наручју сва чедна и врела. Пред зору су сасвим утихнуле песме; Сунце нас је дрско нашло испијене, Али тајну ником испричати не сме, Јер страсти су јаче кад су сакривене.
38___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ДЕВОЈЦИ ИЗ ПРЕДГРАЂА Ако те икад умори живот Празне приче уз пиво и вотку Охоло друштво и груби мушкарци Ако те икад Ако ти досаде путеви без циља Пијане зоре горке од дима Безлични дани – крмељиво вече Ако ти досаде Ако те уплаши мисао нека Понори без дна пред твојим очима Рука у тами што те к себи вуче Ако те уплаши Ако схватиш да сви су негде стигли А ти стала на почетку приче Заробљена у поразу своме Ако схватиш Ако се сетиш човека из сенке Потражи га – ако још памтиш његово име И не реци ништа – све ће разумети Јер он те у сећању чува
______________________________________________________________ 39
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
УСАМЉЕНЕ ДУШЕ О, да ли постоји негде сакривена У беспућу неком - од света далека Бродоломно слична душа усамљена Или свако биће само очај чека И да ли се туге некад (негде) сретну Док самоћи трен је бескрајан к'о море Или не препознаш патњу истоветну Одевену само у туђе одоре И зашто прост осмех мора да се снатри Јер ретко кад слети на усне очаја Те као опсена трепери у ватри Запаљене маште - наде и смираја Зато у свом болу не знаш јаде туђе А можда је твоја мука ипак мања И сујета свака опако оруђе Кад живот изгуби потребу да сања
40___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ОПОМЕНА ЧОВЕЧАНСТВУ Док сву ноћ киша бесно бије у прозоре А у даљини тужно лаје нечији пас Невеселе мисли слутњом душу море Да над светом као кондор кружи судњи час. Ноћ се ломи под облаком наде плашљиве А воњ тела заудара грехом пожуде Молитве су без кајања – сузе лажљиве Јер гордост је становиште сваке заблуде. Још се чује лепет крила векова прошлих Кад орлови напустише гнезда под небом У блату се заглибише душе клонулих Што нехристе нудили су сољу и хлебом. У лавежу из даљине одјек судбине И облаци што јецају сад још болније Јер ноћ хладна сакрила је део истине Да су зоре новог доба пуно тамније.
______________________________________________________________ 41
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
НОЋ СЕЋАЊА Грле ме сенке месец у крошњи снева снове од сребра. Славуји краду капи росе из ока тајну далеку. Осмех се враћа у ноћ лепљиву од зноја пољубац жудње. Тама ме тргне месец се за облак скрио славуји ћуте. Поглед ми лута кроз украдено време просту самоћу.
42___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ОНА И ЈА Дах пролећа беле раде купа у њеној коси. Снови кипе на мојим уснама мајска роса. Зора буди сунце на истоку њене очи. Подневна жега на њеним недрима пољубац мек. Ноћ светлуца у мојим очима мирис кише.
______________________________________________________________ 43
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
СЕЋАЊЕ НА ЊУ Прошло је све И младост – и живот – и сан Још само једна давна ноћ И бледа месечина Што стидљиво ми прозор обасјава Буде сећање на њу. Њен нежни глас Ветар пољима носи У голој крошњи га скрије И ја сатима слушам Тишину и јаук стихова мојих Просутих по папиру. Осећам још Мирис зрелих дуња У топлини њених груди Испод расуте косе Ноћ заогрнута белином зоре Топи се у мислима. Умире све И бес – и понос – и нада Још само кајање живи Сакривено дубоко У неисказаном тренутку бола Јасном сећању на њу.
44___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
У СМИРАЈ ЛЕТА У сутон је банула у мој дом И својом росом умила године Наталожене на мом лицу. У смирај лета буру доноси Да свелом цвећу окруни латице И разигра их зором у оку. Жар угашен уснама распламса Да догорим као стари врбов пањ И робујем заносу снова. Док се ветар игра њеном косом А она чила месечином купа Уздахом краде најлуђу ноћ. Одлази немирна и без збогом Док у крошњи лишће већ ми жути Слутим – однела је свитање.
______________________________________________________________ 45
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПТИЦА НА ПРОЗОРУ (2007) (Збирка песама) страна 83 ИЗДАВАЧ: СРПСКА КЊИГА Рума уредник: Добрица Ерић РЕЦЕНЗЕНТ: Тодор Бјелкић Из рецензије: ...Штета је што његови рани радови нису довољно сагледани у токовима савремене српске поезије, јер пажљивом познаваоцу не би промакла чињеница да је Заблаћански веома снажна песничка појава, која има све назнаке да обележи и омеђи пристојно место у савременој српској поезији. То свакако потвеђује и његова најновија поетска збирка Птица на прозору, чијој садржини би могли да позавиде и много познатија песничка имена.... ...Има у овој збирци неколико песама које су сам врх поетског општења и којих се 46___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
неће постидети ниједна будућа антологија... ...У сваком случају, радује чињеница да Птицом на прозору Анђелка Заблаћанског српска поезија добија додатну свежину и добродошлу вредност и снагу... Радује и чињеница да наша савремена поезија са Заблаћанским добија осебујну и изузетно снажну и важну песничку појаву, о којој ће тек бити речи, која се у будућности мора узимати у обзир и коју ће бити немогуће прећутати...
______________________________________________________________ 47
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
БЕЗИМЕНИ Ја сам жито без класа, Суза без ока, Славуј без гласа, Туга дубока. Ја сам песка зрно Усред пустњских дина, И оно најцрње црно У тами морских дубина. Ја сам пастир без стада, Чувар харема туђег, Јадник без јада И луђи од најлуђег. Ја сам пешак без ногу, Хлад без сенке своје, Нејасан и Богу Ја, дуга без боје. И опет жито без класа, Суза без ока, Славуј без гласа, Туга дубока.
48___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЖИВОТ Не миришу више ни липа ни багрем, Или моја чула лагано се гасе; Ех, кад бих могао да се сетим барем Пре него што сасвим заборавим за се. Још једном да стрчим низ мокре сокаке И удишем мирис покисле прашине, Да ослушнем само те мале кораке Пре него што душу заробе тишине. Пре него што росу сузом не назовем, И са чела скинем капи хладне, мртве, Хтео бих у снове - снове да дозовем И да схватим живот који иште жртве. А липе цветају, багрем већ је свео, Нигде дашка ветра да мирис донесе; У одаје маште стао живот цео, Још тренуци судњи само да се десе.
______________________________________________________________ 49
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЉУБАВ Сигурно постојиш – не знам где ни како Нити сам икада могао да схватим Како проста грешка живот скрене лако На пут без повратка и јауке затим. Сигурно постојиш као нектар дата Можда као пелин – можда вино питко Или као мамац у мрежи од злата Несхватљива мада исписана читко. Сигурно постојиш – јер зашто бих снио Ту предивну снагу највећу од свију И како да сазнам ко сам и где био Ако ту нирвану од мене сакрију. Сигурно сам некад и срео те нему Не видевши речи у сетним очима Бежао у тугу туђу, преголему И тражио спаса пијаним ноћима. А ти већ постојиш – не знам где ни како Нити сам икада могао да схватим Како проста грешка живот скрене лако На пут без повратка и јауке затим.
50___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
НЕСПОРАЗУМ Жуборе сећања у мојим очима, А уморне мисли краду ми снове; О где си се крила у тешким ноћима Док теби само још све наде плове? Да ли то са неба твоје очи светле, А у месечини коса ти се скрива? У часу кад зора пробуди све петле Ко у твом погледу испијен ужива? Или си од страха капке затворила, Да не види нико како чежња боли? И као што птицу поломљених крила И тебе самоћа у тишини сколи. Или у ноћ шаљеш мисли мојој срећи Да већ другој модре милујем божуре, А не слутиш да сам самотњак највећи, И да твоје име још ми усне зборе. Да мрзим свакога ко о теби ћути Мислећи да никог не питаш за мене; И тад ми се разум сасвим већ замути Да неко ти други љуби очи снене. И шта да је тако? Зар још имам права Да завидим твојој срећи с неким другим? Или се и с тобом живот поиграва Док самоћу кријеш у ноћима дугим.
______________________________________________________________ 51
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
РЕКВИЈЕМ ЗА ПОЕЗИЈУ Зар песму да тражим у малом облутку, Или у блејању стрижених овнова; Стихом да се дивим, завидим белутку, Само да бих био у хору кловнова? Како реч да пустим без чулног покрића, По папиру само просуто мастило, И да издам Диса, Дучића, Ракића; Да послушам камен, а не своје било? Боље да заћутим као глуво доба, Нека свака рима душу ми искида, Него да запевам о цветању боба, Или о лепоти окреченог зида. Нећу да се питам како мрави живе, Њихова марљивост срце ми не дира; Не знам зашто ћуте узоране њиве, Ни како се пишу речи без немира. Зато ћу да певам тек кад песма боли, Или кад ми чула опије чезнуће, Кад ми свако слово осећаје сколи И душу разгали њихово свануће.
52___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
СЕЋАЊА Само искривљене слике из даљине И трептаји живота у очноме дну, Таласају сећањем испод тишине, И воде неком већ заборављеном сну. Како давно беху поља под булкама Разиграни видик зенице још носе И мирис свежине ухваћен рукама, Кад с груди скинуше прве капи росе. Као птица прне уздах девојачки, Ливаду док коси младог косца рука; И лептири падну на осмех момачки, Када мрави крену испод оба струка. Предају се чула као ноћ пред зором; У откосу вриска двоје су занети, И ехо младости разлеже се гором, А све је тек игра маште без памети. Али већ се муте слике некад миле, И паук већ мрежу заборава плете. И као да увек само сан су биле, Једва их се очи тек кроз сузе сете.
______________________________________________________________ 53
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПОВРАТАК Дрхте тополе на прагу мог села, Јер јаук грана голих нико не чује, Само даљина клета и невесела Сваки удар бола на груди дочекује. Чујем лишће шуми, а позна је јесен; То плачу тополе млaдости ране, А као да још јуче ту сам занесен Пио мирис ноћи пре него што сване. А сад бих сећању да стишам кораке, И ништа не питам врхове топола; Док не познам давно урезане знаке Невешто ћу крити жучи свога бола. Али како проћи поред шумне страже, Кад ће сваки шум ми душу да расточи, А тополе срцу свашта ће да траже, И крај њих кад прођем засузиће очи. Морам, морам проћи док дрхте тополе, Док даљина видик сасвим не замути; Морам да се вратим под те гране голе, Јер више не умем чак ни да их слутим.
54___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЛЕТЊА ЧЕЖЊА Ноћ је загрлила моје село равно И тишина нема притисла сокаке, Чак ни пси не лају као некад давно, Нит се чује славуј са јасике танке. Ни ждрепци не ржу, нит копито сева; Нит ико на жару пурењаке пече; У шипражју више не станује шева; И уморна Битва кроз тршљар не тече. Жабе не крекећу на листу локвања; По барама плива пластика и смеће; Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања; Куд ли се то село у Србији креће? Где нестаде песма, девојачко прело Док се лето крадом примиче јесени? Ој Србијо давна – ти село весело Чујеш како чежња јауче у мени? За босом дечицом што трче срњиштем, За галамом ноћних чувара бостана; На ливади тајним љубавним ноћиштем, И буђењем поред пропетог јаблана. Али песме нема, ни великих прела, А лето се опет примиче јесени; Ој земљо сељачка – јадна, невесела Слушај како чежња јауче у мени.
______________________________________________________________ 55
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
НОЋ СА ПЕСНИКОМ Сећање сврати с јатом птица селица пред полазак. Мисао клоне уплашена као срна у ноћи лова. Ни сна - ни јаве у видокругу орла црно јагње. Зора се стиди над пољем гракћу вране у мојој глави. А пој славуја заборављен на папиру свитање брише.
56___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ОБИЧНА ПЕСМА Не верујем а хтео бих Не видим А хоћу да гледам Не чујем ништа осим чежње И снови сва чула буде Снови што дуги краду боје Снови што из очију Као сузе радоснице Капљу У осмех се задену И заћуте Или је песма кратковида и глува Или је песник уплашен као срна И не уме да каже Куд снови одлазе Кад поглед падне на под Као осмех се изгуби Кроз прозор сакривен у недрима А видим сузе Чујем осмех И опет не верујем А хтео бих Али не умем – или не смем
______________________________________________________________ 57
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ТИ Ти си И оно што ниси Чедна а жудна У сновима Разуздана Као освит дана У жељама Зауздана Болиш као рана Нежна, тиха Као речи из стиха А опет, попут олује Срце полети А све одболује Јер ти си И оно што ниси Обична и необична Нечија Ничија А своја лична.
58___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЗА ТЕБЕ Све снове даћу за један сан Да сам месец у прозору Што размажен и бестидан С тобом ћути до пред зору Или да сам сунце источно Што се у твом оку огледа И милује ти воће сочно Тражећи у њему укус меда Бар да сам вода бистра, ледна Што ти лице и недра мије Или твоја жеља чедна Коју ти срце вешто крије
______________________________________________________________ 59
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
БЕЗДНО Шта ми то у глави звони Кад нису мисли водиље И по сву ноћ ме прогони Бездно као окриље То истина је болна, љута Испијени жуч и нада Као понор и крај пута То су звона дугог пада И звоне звона луда У глави – души – билу Да бежим немам куда Бездно ме љуља у крилу
60___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
УШЋЕ Бићу твој поток кад ме твоје ушће прими у своју жудњом усталасану реку, за један дан и једну ноћ показаћу ти где звезде станују, а љубав ћеш наћи једино у срцу које лута нечијим погледом топлим.
______________________________________________________________ 61
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
СТРАСТ Ноћас те љубих страсну голу у твом уздаху срећу сам снио данас сам само миран талас на твом молу а опет бих мед са груди ти пио опет мој талас бура диже пусти ме пусти да приђем ти ближе
62___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
СНОВИЂЕЊЕ Како да се сетим твога младог лика И осмеха среће у твојим очима Кад из погледа ми не избија слика Тек угасле ватре – завесе од дима. Како да се сећам твог пољупца жудње И расуте косе по свежим грудима Кад мислима лута болно време судње Да и љубав дрхти пред силним људима. Како да се сећам твог дрхтаваг гласа Меког као сомот, нежног као свила Кад кроз душу моју тек стрепња таласа Да у мом сневању ти си само била.
______________________________________________________________ 63
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
КОРАК ОД СНА Корачам Али корака нема Или је тло од снова Или корак без сна. Гледам Али видик се губи Или су очи разроке Или огледало разбијено. Слушам Али чујем само тишину Или је ноћ у песми Или песма не звони. Пипам Али само даљину нађем Или су мисли залутале Или снови не постоје.
64___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
БЕЗДАН ПЕСМЕ Сакрили се негде стихови у мени На извору душе и пешчаном спруду Таласима снова - мору што се пени И у ветру мисли кроз главу ми луду. Сакрили се, ћуте, а тутње кроз мене Ко звоно без клатна и клатно без звона Са звоника наде песме несвршене Чекајући да их пљуне душа болна. Сакривени тако већ дуго ме ломе У спољну тишину страх их је изаћи Јер не знају зашто, ни чему, ни коме Ни како из снова путеве ће наћи.
______________________________________________________________ 65
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПОТОНУЋЕ Ти, што мук ми шаљеш кроз сутоне душе Кроз пустињске ноћи на дну срца палог Ти, што свесно тражиш снове који гуше И у бесу чуваш сав животни талог Ти ме вучеш к себи у то гротло хладно Прождирући сваки траг светлости јасне Смејући се како у човеку јадно Сваки трачак среће зачас му угасне У тебе урањам без узетог даха Док на површини играју се сене Већ сасвим сам доле - без наде замаха И жеље да дигнем снове порушене
66___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
САН НАПУКЛЕ ЈАВЕ (2009) (Збирка песама) страна 83 ИЗДАВАЧ: СРПСКА КЊИГА Рума уредник: Тодор Бјелкић
РЕЦЕНЗЕНТ: Перо Зубац Из рецензије: Сан напукле јаве је, да не околишимо, књига која читаоца неће оставити равнодушним. нНаиме, писао ју је песник који изузетно добро зна шта је оно суштинско, поетско у речима које се слажу у песму... ...Песме су уоквирене прозом и то је, опет, вешта драматуршка интервенција аутора... ...Између прозних страница, елиотовском умереношћу песник претаче у стихове несанице сна и размишљања о смислу вољења и разлозима певања. И песме, ______________________________________________________________ 67
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
углавном жанровски из света љубавне поезије, јасног звука и уткане мелодије у форму песме, плене својом једноставношћу, стишаношћу емоција и неком посебном топлином која зрцали из стихова... вешто изведене као вез речима, песме које вреди читати..
68___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
БЕЗ ОДЈЕКА Вриснуо бих док још имам снаге Да из бола поуке извучем Да све патње упрегнем к'о раге И у вриску до гола се свучем. Вриснуо бих – али ко ће чути У тој вреви безразложних речи Зато ћутим - а знам где су пути Овом јаду што се на ме бечи. Тај врисак ће остати у мени Да у души тишином одзвања У таласу чежње што се пени И у нади невештој да сања. И све тако избледеће слике Испред прага на отарку снова Или, можда, жудње превелике У мислима само разбацана слова.
______________________________________________________________ 69
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
СКРИВАЛИЦА Кријем се од људи Да не виде твој осмех У мом смешку Јер чувам те једино за се У страху да ћеш их све опчинити Тим осмехом У очима водњикавим И да ће тако занесени Да те украду из очију ми пијаних И мојих мисли беспутних До твог срца жудног И твог уздаха чежњиво страсног Кријем се од људи У твом погледу загледаном У сопствене дубине У душу изненађену и уплашену.
70___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
КРОЗ НОЋ Ноћ ми бежи – јутро не стиже А у твом погледу дан У крилу носиш котарицу сна И на грудима пољупце Заборављене у мислима На мојим длановима даљина Као отисци урезана чежња Гледам те – а не знам где си На један уздах можда тек Или са друге планете А по сву ноћ у крилу ми седиш Умиваш ми сутоне Росама далеког јутра.
______________________________________________________________ 71
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПОЉУПЦИ Милуј ме Погледом као сунце источно У капима водопада Љуби ме Уснама као Тек с ватре скинуто Слатко од трешања Јер опићеш ме очима И убити близином пољупца Из далека
72___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
УМОРНА ЧЕЖЊА У оку чувам даљину хладну И наду голу Твој осмех мајског јутра У трептају поспаног дана Тражим ноћ давну Твоје груди топле на длану сна На усни заборављеног осмеха Дрхти жудња јасана Заробљена у мислима твојим На груди ми пале боје јесени У сећању пепељаст траг Уморна чежња песме лудости А у свему звони тишина Самоћа моја – твоја У страху од напукле јаве.
______________________________________________________________ 73
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
САМО ПЕСМА Тражио сам те Изгубљен у мислима расејаним И жељи лудој Да баш ноћас дотакнем усне И машти далеке А не нађох ништа осим Догореле чежње на јастуку И несаницу Ту верну љубавницу свих поета
74___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ИЗГУБЉЕНИ САН Теби даћу све И срце – и душу уморну Све мисли загледане у даљину Даћу ти песме жудњом писане И оне несрочене у самоћи Поглед сањиве чежње даћу И живот – ако треба – безвредни Мој Једино не могу Тело своје да ти дам Јер су га звери давно већ Растргле и појеле у сласти И сад Бестелесан лутам кроз време Тражећи Заувек изгубљен ми сан.
______________________________________________________________ 75
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЛУДОСТ Пусти – да у твом оку Нађем Изгубљене мисли Да на твојим уснама Заборавим Најлуђе снове А у коси твојој Замрсим Поглед ми сетан Пусти – да на твојим грудима Украдем Јутру свежину Да на твом стомаку Разиграм Лептире шарене И међу бедрима ти Пијан Заноћим и осванем.
76___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
КАД СМИРАЈ Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш, Јер можеш ми поглед озарјем завести – А не желим више да га надом дражиш: Да вече и јутро негде ће се срести. Кад сутон ме узме – једноставно, ћути; У осмеху немом вратиће се сање Да су некад могли срести нам се пути, Само да смо знали желети се мање. Кад сутон ме узме – певаће славуји, Јер ту песму само ноћ уме да слуша, У души кад јава престане да бруји – И роса кад срце престане да куша. Кад сутон ме узме – а већ је узео Уморне ми усне негдашње врелине; Жудњу коју скрива један тамни вео; У мислима само магле и белине. Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш, Јер можеш ми поглед озарјем завести – А не желим више да га надом дражиш: Да вече и јутро негде ће се срести.
______________________________________________________________ 77
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
МОЈА ВИЛА Са којим си јатом долетела Из које светлости узела суштину Којом тамом обојила косе И чије ливаде у погледу имаш А таква на мом прагу стојиш Само плаштом зоре заоденута У жудњи узреле трешње На мом длану и уснама Док – као месец над водом – гориш А дошла си Нечујним кораком срне И не видех кад крај мене минула си Али тишину осмеха ти Опазих чим те јутро пробудило Први пут исто оно Које и мене зраком наде буди И знам – сад си ту Мада наизглед далека За моје усне и прсте чекалице Али ту си – осећам По мирису даљине у коси По боји дуге на мом прозору И твом смешку на мојим образима Знам – јер заиста јеси У мојој јави и мом сну.
78___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
НЕСАНИЦА Сву ноћ ми несном играју се снови Док у стиху траже а не знају шта Ни како горчину у реч без горчине У лепоти риме сво трње сакрити. Сву ноћ звезде невешто се крију У сањивом оку – у бестрагу мисли Док белином скачу неопрезна слова А уморна рука не уме их наћи. Сву ноћ се борим – противника не знам А дубоко у себи осећам му било И све бих дао да борбу изгубим Мада, чему све то ником јасно није. И ноћ брзо мину – а зоре нигде ни Само згужвано срце на папиру И несном мучним разигране слике Што стиху сличе у пијаном низу.
______________________________________________________________ 79
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
НЕСАНИЦА СНА Ево – ноћ је Утишала све знаке живота А мој поглед лута Између тишине и немира Заглављен у сну наопаком – туђем У жељи Да дохватим оностране вртове Залене и расцвале у јануару Оне што не знају време Ни лето – ни зиму Ни дан – ни ноћ Једино откуцаје у трену сваком И путовање без стазе и пута А ноћ ме стално вара На избезумљени израз лица Пале капи сна обичног Остајем будан – или спавам већ На лет без крила у беспуће Опет сам закаснио Или су ме из цветног врта Вратили постељи живота
80___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ПОЕЗИЈА Не знам зашто те тражим Ни ко те од мене крије далеку Ни шта јесте – ни шта није На јави или сна хаљетку Ни звоно јецаво коме бије Кад се врхови бреза сломе Ни што машту залуд дражим Слуђен у самом зачетку На вратима без спуштених реза А у себи заробљен сатима Не знам – зашто те тражим Ни требаш ли коме Али моја си веза Са безграничним световима.
______________________________________________________________ 81
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
НОЋ У ПЕСМИ Сву ноћ мисли беже – реч наћи не умем Док песма ме кида несном обузета Као да све могу – мада не разумем Зашто је из стиха тек рима узета? Зашто би нејасно, несхватљиво иком Све главом што прође – а перо запише Зар редак ма који треба звати стихом Кад у њему ништа не звони, не дише? Песма је у ноћи, или ноћ у песми И те две се ноћи нигде неће срести Као што ни вода не враћа се чесми Ни мисао проста стих не зна исплести.
82___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ОПСЕНА Кад ноћ несносно за очи штипа И мисли бију узалудне битке А месец снове у бездно просипа И срцем пише риме нечитке Тад склопи капке – путуј далеко Стежући несном постељу празну Да негде исто – сад дрхти неко Јер сања исту причу мазну И тако дуго у тами ћути Јер сан је дат нам да га јава сруши И ко зна где су ти цветни пути И шта ће сутра бити у души
______________________________________________________________ 83
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
СВЕТ И ПОЕЗИЈА Не знаш ти како је гаврану у мом погледу Нити он зна шта се ван тишине ове крије Док бескрван стојим у пропалих снова реду Без намера јасних у простору илизије. Не знаш ти шта све немир од црне птице иште Ни како срце трепери од сила његових Да у дрхтају сваком мало је позориште Игра безнађа и наде свих прича јалових. Не знаш баш ништа – осим да утробу ми кидаш Да у мојим очима злослутна гнезда правиш У соби самоће на мом рамену да ридаш И својом суштином да плениш или ме давиш. И да чујеш само победничких звона јеку Брујање труба јуришника и речи просте Док душу ми разројене мисли болно пеку Да већ сутра неће хтети песми да опросте.
84___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
СВРШЕТАК СНА Палим последњу ноћну Или прву јутарњу цигарету Не знам – јер Од твог погледа ноћ се разданила Зора постидела И сасвим зажмурила У мојим очима јутро убијено Раскомадано као лешина И разбацано по згужваном папиру Страхујући да Свитање не доноси нови дан Већ сутоне у моје снове пепељасте Јер ноћас је Један дечак рањен надом голом Један песник је умро У лепоти сновиђења страсти У жељи Да напише најлепшу љубавну песму А љубавник се закључао Катанцима даљине дубоко у себи А јутро – ипак – дође Не доносећи ништа ново.
______________________________________________________________ 85
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
СЛОВО ЉУБВЕ Ћутим Реч рећи не умем А хтео бих Бар да ти шапнем Мисао обичну а узвишену Ону – што са усана капље Као мед и роса помешани У сну мајског свитања Ону – као сузе девојчице Остављене на доковима Или – макар да могу Све те нежне речи заробљене У тишини уснама немуштим На твоје усне меке да запишем У погледу погледом да нарисам Врховима прстију По твојој пути да извајам Те речи обичне а узвишене Тихе и благе И као планински брзаци усковитлане А у дну душе чуване и шкропљене Дуго већ – у ћутању.
86___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ТРЊЕ У ОЧИМА Шта ли то срце стегне И трње у очи ми проспе Шта лице згужва – згрчи Кад на даљину што те крије И твоје ћутање помислим Шта ми то на усни дрхти У несаници чежње јасне И шта ме гони да болно вриснем У ветру што хучи твоје име Шта ми у уху – шта у грлу Тишином звони мноштво жена И један једини траг Што теби води Једва нађеној – а већ изгубљеној
______________________________________________________________ 87
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
У СНУ СТРАХ Немам сна – А капци тешки Уморни од чекања Да ме твој осмех нађе И отера слутње Да никад више твоје очи У сну отворене видети нећу Ни твоје руке раширене Док грле даљину поноћи моје У предвечерје Твојих видика кроз маглине И да ћу једино моћи Наћи те на ободу Ориона Кад капке сан ми склопи.
88___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
СПАСЕЊЕ И опет – ко зна већ који пут Мисли су ми залутале Изнад океана у сну залеђеног Да жудњу лакше – На дну заборављену Сачувам од злобних погледа И похотних жена сладострасних Само за сусрет маште и збиље У скором доласку виле далеке Што од јаворовог лишћа косе има А у очима чежњу већу од даљине И љубав јачу од слутње Да са сваким новим даном Мисли сопствене Све теже негде ћу наћи Осим ако ми их вила не донесе Са ватром у погледу Од које лед се топи – Да жудњу са дна избавим.
______________________________________________________________ 89
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
БУЂЕЊЕ Будим је дахом По сомотном врату Пијаним уснама По мирису крушки ранки Будим је прстима Као поветарац У свили њене косе Будим је тишином У чежњи миловања Будим је само Да видим цветна поља У очима јој сањивим Будим је Да ме осмехом мази Да на усне ми шапне Своју жудњу И срећу што је будим.
90___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ХОЋУ Хоћу да сва чула У један осећај сложим И ту их сачувам само За једне очи од несанице бистре Пред мојом жудњом топле А пред својом насмејане. Хоћу да цео живот Једном трену пред ноге ставим И ту га живим У вечности додира усана меких И уздаху отетом У процепу између сна и јаве. Хоћу да сва пијанства Отрезним пијанством новим Једино вредним Стихова самоће у ноћ загледаних И тако дочекам свитања Заборављена у њеној коси.
______________________________________________________________ 91
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПОРАЗ ПОБЕДНИКА Ноћас нека полети птица безока С ловора у мојој соби Што пупи у машти У кљуну нека понесе семе Заробљено у мени На твоје двери нека куца Семе да спусти А у кљуну ми Лист ловора врати. Ноћас нека полети птица бескљуна С јаблана у твојој машти Пропетог у висине У оку нека понесе уздах Заточен на твојим грудима На мој длан нека слети У уздах уздах да ми пружи А теби врати Јабланову грану. Ноћас те две птице нису полетеле Јер ловор у мојој соби У сну се осушио И јаблану давно поломљене гране А птице залутале У превеликој чежњи Мојој и твојој.
92___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЧИСТ САН Отворише се тешка врата Шкрипећег дана У зачараном кругу битисања Сна чистог И у собу од папира Ненаписаних поема и сонета Донесе воњ ћутања Помешан с мирисом песме У трептају ока стале све слике Даљине плаветне И бљесак муње у шуму речи Заборављених у мноштву празнине Што лута Од откуцаја срца до осмеха Од разбибриге до суштине И сву ноћ потроших У трагању за обичним словом Не нађох ништа – нигде Ни у жени далекој сетној Ни у себи Ни у светлу – ни у тами Ни у сну – ни на јави И тек кад се тешка врата затворише Све нађох испод отирача.
______________________________________________________________ 93
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
С ТОБОМ САН Нећу ти рећи како Али ноћас сам Даљину у поглед сместио И јасно као месечина У твом оку блистао На твојим уснама Сва беспућа на једну стазу свео У тишини времена прстима шапутао Слушао дрхтаве ноте Свиле што низ бокове клизи На твојим грудима уздах уздахом клео И пијан ту заспао А будио се у тами собе моје Над празним листом папира Разливеним мастилом У замршеним трепавицама И твојим кармином На напуклим ми уснама.
94___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
РАЈСКА НОЋ Отворих прозоре даљине На соби сна Ноћас несвесно И у поглед леденог смеха Слетеше птице Рајског перја На једној твоје усне жудне Боје вина Капљу по мени Друга ме гледа очима твојим Стидно пијаним Од суза мојих Трећа донесе боју пути И мирисе ружа У недрима голим Четврта осмех – пета дрхтај И трен вечности У јату птица А моја соба тесна за уздах Без удисаја Опет самоћа.
______________________________________________________________ 95
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
РАСКРШЋА НЕСАНИЦЕ (2011) (Збирка песама) страна 120 ИЗДАВАЧ: НАРОДНА КЊИГА Београд Рецензент: Милета Аћимовић Ивков Из рецензије: Своје стиховане записе Анђелко Заблаћански обликује са великом дозом емотивне наглашености... ..Увиђајући промене на лицу света у коме вредности хуманитета и вредности срца бивају потиснуте, осетљиви поетски субјект у његовим стиховима проговара о потреби да се оне обнове и оснаже, јер је живот без љубави лишен основног смисла..
96___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
СПОЗНАЈА Неухватни тонови битисања дрхте на усни Наши јауци ћуте дуго у души смеха Са сваким новим даном руше се најлепши сни Недоумицом разлике чедности и греха Живот љубави украде најдубљу суштину Док питамо се зашто неке границе нисмо Прескочили као недостојну нам висину Сакривши наде у ником написано писмо И тек кад све крај нас мине тихо, неосетно Спознамо ко зна кога у свему што смо хтели Поглед нам залута у сећање туђе, сетно Јер за наше нисмо марили и нисмо смели
______________________________________________________________ 97
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЈАСНО КАО ДАН Које то стазе – путеви који Мени те воде а краду мени На којем раскршћу бол ми стоји Док душу ломе боје јесени Куд ми одлазиш а стигла ниси Ни уздах један у вриску просут Да са мном делиш тај трен кад ти си Мој сан небески звездама осут И ћутиш страшно као ноћ тамна А ћутањем си већ све ми рекла Да сва су прошла свитања пламна Тад - кад очи је суза опекла
98___________________________________________________________
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
КАД ПЕСНИК Кад песник постане човек Једно дете је одрасло Један сан се угасио И једна тишина Престала да звони Кад песник постане човек Усне му буду горко хладне Мисли тешке и грубе А срце стишано У једноличном ритму Кад песник постане човек Они што су га сретали Више га неће препознати Они који нису Никад га неће ни срести Кад песник постане човек Ни он неће знати Да све – некако Нормалније га боли И да јеца другачије сасвим
______________________________________________________________ 99
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
МИРИС ЈЕСЕНИ Замирисала јесен хладним јутром Маглом у мислима Даљином у погледу сна Топле груди жене на длану сећања У поноћ лета изгубљеног Заувек у ћутању. Зажутела се јесен мирисом дуња Детињство на орману Младост у трептају На топлим грудима жене дланови чежње Кад сутон све избрише Заувек у ћутању. Заискрила суза бојама свелог лишћа У пролазности снова И слутњом обичном Да топле груди жене на длановима наде Никад више нећу чути Заробљен ћутањем.
___________________________________________________________ 100
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
НЕЖНОСТ Сетим се – Љубих једном твоје Груди голе И дланове грејах У ватри твоје пути Тад схватим – Све твоје нежности Више боле На јави прошлој Него кад их Сан мој слути
______________________________________________________________ 101
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПЕСМА Уморан сам - а не знaм ти рећи Зашто ми је срце посустало Можда што сан од њега је већи А за песму све је тако мало Песма тражи тек тело да клоне Док кроз вене немир коло игра Нема песме док страхови звоне Већ кад пупком заврти се чигра Док се речи оком не зазоре Ишчупане из најдубље таме Нема стиха без дубоке боре Не на челу - већ из душе саме
___________________________________________________________ 102
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ПЛЕТЕНИЦА Самоћу своју шаљем ти У златној кутији снова И оку голуба писмоноше Голубу прозор отвори У свом оку Златну кутију спусти на длан Да осетиш тежину сна Самоћу уплети у косе У гнездо самоће ти исте А све – да не заборавиш У погледу пут Који те мени води
______________________________________________________________ 103
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПРЕД ТОБОМ Да ли чух то ноћас У гласу без гласа У немом тренутку Јецај виолина Да ли ноћас спазих У умрлом светлу У трептају мрака Очи у даљини Да ли то изађох Из неспретног себе Из собе без зида И пред реч ти стадох Или све сам снио Музику у оку Светлост у тренутку Тебе у наручју Тужну а веселу Док шапћем ти име А ти чедно дрхтиш Жудњом уплашена.
___________________________________________________________ 104
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
САН У ЈАВИ Затвори врата тишине Скини све стеге и осећај стида Жудњом замагли видик страха И пусти сан у јаву У косу дах јесени А на груди ујед нежности И усне даљине Што безобразно јаром трепере Белином пути твоје Пусти нека свила страсти Заносом клизи низ гола бедра Док нас дрхтаји не споје Мелодијом љубави у нама Сакривеној у погледима.
______________________________________________________________ 105
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
СТРОФЕ О ЉУБАВИ Сањао сам љубав нежних, белих крила И очима као магла изнад реке Сањао је како изван сваких сила Лута све тражећи једне усне меке. Сањао сам љубав како мирис липе У уздаху има и вриску даљине Како лако диже таласе што кипе А сва уплашена ударом милине. Сањао сам љубав у баршуну свиле У трешњи узрелој док на роси блиста Замршеној коси и погледу виле Сањао сам да је као суза чиста. Онда – једног јутра изађох до реке У магли над водом не препознах ништа Ни крила, ни вилу, ни те усне меке Већ угарке само, пепео, згаришта.
___________________________________________________________ 106
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ТВОЈ Зашто не могу да будем оно Што ти баш пожелиш Твој први удах Ваздуха пробуђеног на прозору Твоје огледало маште С којим први осмех делиш И онај коме с радошћу У погледу замрсиш зору Зашто не могу да будем оно Што ти баш пожелиш Бат корака пред вратима У теби чеканих дуго Боја дана и музика С којима се и уморна веселиш Да ти будем пламен у очима Само ја и нико друго Зашто не могу да будем оно Што ти баш пожелиш Блистав осмех из дубине ћутања Година свих Да уз мене будеш жена Нежна као и свила и плиш А ја дрхтав с пуно бура Само твој луди бели стих
______________________________________________________________ 107
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ТРАГ Тренутак поспан прогутао је речи Љубио сам само слутње, бол и снове Чезнући да баш тај трен ми ноћ излечи И у тлапње нико више не позове. Рукама нежности свилених одора Грлио сам чисто заблуделу јаву Бежећи од свега што се увек мора Што не пита срце већ једино главу. Истина се тражи души само знана А пронађох сенке пустог битисања У умрлом слову на рубу усана Док заборав пада на песму сећања.
___________________________________________________________ 108
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ТРАГ НЕМИРУ У трагу стопа које лутају градом У трагу погледа што скакуће По лицима бледих пролазника У трагу гласа шапутавог И слуха јутрења на длановима У трагу осмеха сакривеног У дану новембарском Да ли беше траг тренутка У трептају сећања Да негде далеко сасвим Постоји неко Ко у трагу свега тражи тебе
______________________________________________________________ 109
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
У НАМА Речима не могу ти ништа рећи Ако нам се не сретну погледи У једној слутњи тананог чувства Од које срце почне да лупа Узалуд осмех и додир руке Стидљива смелост у говору тела Лажна гордост и немир усана Јер очи крију сву искреност ума И док нам се погледи не сретну Бескрајно дуго у једном трену Бујица речи налик тишини јутра Звониће у нама – далеко од нас
___________________________________________________________ 110
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
УЗДАСИ САЗНАЊА Слушао сам ноћас даљину што сања У погледу немом расуле се косе Ту на мом рамену уздаси сазнања Да додири жудње ко зна где нас носе Таласи немира запљускују груди Док луташ ми маштом а већ сасвим моја Крај мене, у мени – у слутњи што руди Да у теби нађох суштини спокоја И тако занесен заборавим пиће Што сам, не знам ни кад, с другом женом пио Јер с твојим погледом тек јутро ми свиће Оно кад сам некад пун радости био Али не знам како све то да запишем И убедим разум – дирнем осећања Да више од маште у теби ја дишем Да део си мене и кад се не сања А ти већ то јеси – моја јава луда И сву ноћ ја слушам уздисаје твоје Баш као и коса расута си свуда Крај мене, у мени – ти си већ све моје
______________________________________________________________ 111
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ЧУЛНОСТ Слушај како поноћ бије у мојим недрима Док од страха да одлазиш блед сам као јесен Чуј у мени лађа тоне с напетим једрима А хтео сам да свуд пловим сновима занесен Гледај како плаче месец у мојим очима Онај исти што с нама је у бестиду сјао Види – гори пут ми твоја још на длановима А већ сасвим у очај сам безимени пао Загорчале мајске трешње на мојим уснама А још јуче на њима си тражила нирвану Окуси сад ту даљину што стоји у нама Речи што се не изусте у празном дивану Удахни ме као мирис кише у прашини Кад се нога успомена само блату враћа И све има воњ трулежи у нашој тишини А некад смо мирисали попут медног саћа Додирни ме само слутњом да негде постојим Безумношћу нашом вођен и са жељом јаком Пипни око себе само још свуд с тобом стојим Као зрак и тамна мрља у дубоком мраку Све осети само чулом које жена има Да ли вреди да за мене ветар тугом бојиш Или сунце да ми нудиш када стегне зима И преда мном увек чулна у осмеху стојиш
___________________________________________________________ 112
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
УПЛАШЕНА Поноћ ти тишином милује длан И вила проспе по јастуку косе У оку заискри неки будан сан На усни заборављене капи росе А страх те узме капке кад склопиш Да вараш живот преварени И сваку наду безнађем шкропиш Бежиш од себе а измичеш мени А душом грлиш све стазе сна И желиш поћи у те даљине Да жудњу испијеш једном до дна Али те врате живота истине И онда сама, тиха, далека С тишином по сву ноћ се бориш А знаш да један човек те чека Бар реч нежну да му прозбориш
______________________________________________________________ 113
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ХАЉИНА ОД СНА Нисам ти чуо глас ни смех што ноћ буди Ни у сјају ока не видех даљину Али чух да срце као струна гуди И видех да за ме носиш сна хаљину Распричан тишином желео те жудну Слутњи да намигнем оком пуним тебе Што тражи те дуго путевима чудним Где никад не сретох никог осим себе Сад знам да постојиш мада сасвим своја Понекад ме само у занос поведеш Али све утихне страхом неспокоја Да чедност неспретно можеш да заведеш И онда се питам чујем ли те икад Или сва од сна је мргодна ми јава Па ми твог осмеха није доста никад Јер њему сем срца верује и глава
___________________________________________________________ 114
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ХОЋУ ЖЕНУ Хтео бих Да заспим сном дужим него еон цео Да заспим у крилу једне жене Коју дуго тражим и која мене чека негде И не питај Да ли има име или се крије иза надимака Да ли говори лепе или ружне речи Ни да ли јој је осмех звонак као хладно јутро Не питај Има ли младеж изнад горње усне Да ли је млада или само витка Ни да ли су јој дуге ноге а косе бујне Не питај Да ли сам волео баш такве жене Да ли сам их грлио пијан или трезан Ни да ли само љубих похоту у њима Не питај Да ли сам им дао икад ишта Ни да ли су оне пружиле мени нешто Не питај – не знам Јер слутим Само једну жену – жену без имена Са очима што имају боју моје туге И погледом заденутим Једино у лутању мојих зеница ______________________________________________________________ 115
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
Слутим жену Чије усне имају укус пољубаца А које никад љубиле нису Јер она не љуби уснама него душом Слутим жену Која никад није рекла реч Љубав А о њој ћутањем наглас зборила Слутим жену Чије груди не миришу пожудом Већ страшћу и чежњом чистом Слутим само Жену којој дрхтим утробом А она у мојој оданости надмоћна и тиха Као да на престолу седи И хтео бих Али још увек стојим сам Заробљен раскршћима љубави и несанице
___________________________________________________________ 116
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ЧИТАОЦУ Само сам песник Знај то Док читаш моје риме И нисам љубави весник А ни зло У стиху нећеш ми наћи име У сваком слову себе део Једино тражи Из душе просуте по папиру Јер живот један невесео Или пун лажи Осетићеш у срца немиру И знаћеш јасно као дан Шта пише У стиху и иза њега Ако ми украдеш сан Да ме збрише У ноћи црњој од свега Јер песник сам само То знај Док моја реч те весели или дражи И нисам ту – нисам ни тамо Можда тек смирај Или зрно песка на плажи ______________________________________________________________ 117
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
САН Да ли сан је Кад дремеж ти трепавице мрси Или кад у мноштву људи Јасно видиш само неког ко није ту Да ли сан је Кад пловиш далеким морима Без лађе и ветра у свилена једра Или кад мирис буре Осетиш у соби пуној дима и успомена Да ли сан је Кад себи причаш приче из младости Као случајном пролазнику Или кад у понеку од тих прича И сам поверујеш Да ли сан је Кад нађеш осмех затурен у пролазносзи Или тек кад схватиш Да из свега што је прошло Не умеш да се пробудиш
___________________________________________________________ 118
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
МОЛИТВА Милостиви, господар си душе моје И услиши молитве свога раба Нека патим, ако казне су Твоје Али не дај да ми смерност буде слаба Господе, услиши да грехе кајем Све моје – и мојих предака с мача И улиј ми снагу Теби да се дајем Али ме спаси искушења плача Боже, не дај да у свом болу заборавим Бол туђи - и Твој трпљен за нас Дај и у јаду с надом да боравим А у Теби само душа нек нађе спас.
______________________________________________________________ 119
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ПОЕТА Немиру мој – песмо Зашто ме тражиш у глуво доба Да ти у косе риме уплетем И образе ти сузама мијем Зашто ме тражиш издајице Што на грудима ми дуго већ Притајена тражиш речи Да ми пред светом душу оголиш Зашто ме тражиш изгубљеног У ћутању дугом Кад и најтиши зов твој чујем И бежећи ти – баш теби неспретан хрлим Зашто ме тражиш ноћи сваке Несаницом просуте месечине А знаш да једино ћеш ме наћи Тек кад узму ме тмине Разливеног мастила у погледу
___________________________________________________________ 120
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ОБЕЋАЈ Твој лик кроз маглу мог ума јасно ми блиста у оку као роса нетакнута као недохватна зора летња као жубор воде и мирис липе у ноћи као снага грома о, жено што увек грех и сласт ми нудиш обећај у ћутању хука женствености сакрићеш руке моје осакаћене жудњом у самоћи обећај скрасићеш усне моје луде на плодовима поднебља сочног и сјају твоје косе о, жено што увек грех и сласт ми дајеш обећај да у твојим очима видећу свитање а ту се сутону радовати и с тобом га дочекати.
______________________________________________________________ 121
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ТЕШКА ПЕСМА Стојиш ли на прагу родне куће Црквеним дверима одшкринутим Или на рубу раке неископане Стојиш ли замишљен Насмејан Или распеван тишином И да ли у ћутању умеш Да чујеш удар клатна На звону слутње душе уморне Умеш ли да разданиш Несвануло јутро У заблуделим очима даљине Да једним покретом шаке Све сутоне Из сећања избришеш Умеш ли да се вратиш Мада нигде ниси ни одлазио Са капије сна на свом рамену
___________________________________________________________ 122
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
ПОКУШАЈ ПЕСМЕ Расанио ми се поглед у твојим очима А руке заблуделе у чвор вежем срамотом Јер страхове у сну миловао сам ноћима У себи изгубљен покривен модрим сомотом Безгласно прстима дозивао сам ти име У лудилу маште тражих све недоречено Чежњу у ударима болно надошле плиме На мом длану твоје лице сузом орошено А све ми већ јавом лута попут бесних паса Како неук да избегнем њихове уједе Кад ми душу сан о жени зачас заталаса И тад не знам да већ моје године су седе Да све што ми жуд пробуди гром је из ведрине Трен откинут забораву док у магли лутам А тих као ведра поноћ усред морске тмиине И уморан само пуштен да животом плутам
______________________________________________________________ 123
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
У ПРОЛАЗУ Нисам дозивао: Нађи ме, А ти ме у беспућима Пронашла. Нисам ти рекао: Буди ме, А ти ми у око дугу Довела. Нисам заповедио: Љуби ме, А ти ме жудна тихо Волела. И онда пожелех: Остани, А ти си нетрагом Нестала.
___________________________________________________________ 124
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
БИТИСАЊЕ У трептају ока ухваћен недоглед И с њим давних дана разиграна слика Сад пред собом седиш испијен и блед А не умеш рећи ко си од два лика Распевани шерет свитањем умивен Без страха у себи само жељом вођен Или грч на лицу иза смеха скривен А са срцем старца одмах чим си рођен Не знаш ко те води – с којим где ћеш стићи Почетку свакоме крај је неизвестан Нити крај ма кога може заобићи Само некад мање – некад више сетан
______________________________________________________________ 125
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
ИСКРА Од мене ништа не тражи Ништа ти немам дати Само наду на уснама И осмех невидљив, нем А увек само мој. Од мене ништа не тражи Свакој сам понешто дао Парче сна и комад бола Реч што буди и умара И обоје пече. Не тражи – јер ништа немам И себе негде изгубих Имам тек искру у оку Ту сузу могу ти дати Али то не желим.
___________________________________________________________ 126
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
СРБИЈА (Карађорђу) Слетешe на твоја већ уморна поља Црне птице у крви огрезле Мислећи – ваљда – прошла те је воља Да чуваш понос на своје витеза Мислећи да немаш ни синове своје Што сопственом крвљу заливају жито Крвљу за мир и свој комад проје И за Име свето – увек поносито Или мислише – њима си се дала Као удовица већ укопнику О, да ли си тако ниско пала Да верујеш баш сваком грешнику Јер ти си опет нема – никада дрска Земљо што још ти крваре све бразде Зар да будеш самој себи мрска Док ти стазе на крвнике базде (1988)
______________________________________________________________ 127
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
КОСОВО (кнезу Лазару) Црне снове вековима снева Лети, пада, гаврани га кљују Крв му липти – у њој божур пева Обесне птице на божур му пљују. Он завапи: Боже, зар су јаче Зар ће светлост да се плаши таме Где је снага – само око плаче Зар без наде и мисли су саме И буди се у телу без главе Али види – божури су никли Чудно плешу баш као да славе То што су се на невоље свикли (1988)
___________________________________________________________ 128
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
О ПЕСНИКУ МОЈ ЖИВОТ У РАМУ РЕЧИ Рођен сам у питомини мачванске равнице, у позну јесен средином прошлог века, а на празник Ваведње Пресвете Богородице, тачније, 4. децембра 1959. године. Е, сад, да ли због равнице, да ли због кратког јесењег дана, празника, или што сам још као нерођена беба био тврдоглав и радознао, моја мајка није стигла до породилишта. Родила ме је на средокраћи пута Глушци – Богатић, у пољу, у трошној колибици. На свет сам дошао лако, и да ли зато, или због жеље да мушко чедо што пре пређе кућни праг, они не продужише до породилишта, већ ме вратише у Глушце које се води као моје родно место. Године су пролазиле и на ред је дошло школовање. Осмољетка у Глушцима, онда средња техничка, али не по мојој жељи, јер сам маштао да будем учитељ, али су ме убедили да је то неперспективно занимање. Перспектива је у грађевинарству, у предузетништву, и ја уписах ту школу у Шапцу. Али, омашком ме примише у машинску и ту и остадох. На полугодишту се пребацим у Сремску Митровицу и ту останем до краја школовања. Кад сам положио матуру двоумио сам се да ли да настави школовање, али ту дилему је решио мој отац, Титов гардиста са почетка педесетих година. Он је рекао да морам у ЈНА док је Тито жив, и ја с пролећа 1979. године одем у војску, али за време мог војниковања Јосип Броз се ______________________________________________________________ 129
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
разболео и умро. Тако сам ја из генерације последњих Титових војника, али и некоко је због војске изгубио две године у свом школовању. По изласку из војске уписао сам студије у Новом Саду, али како младост обично носи и лудост, 1982. године у сулудој вожњи у којој нисам био возач, доживех тешку повреду кичме. Е, тад су почеле године борбе за живот и за живот достојан човека. У све чешћем самовању прихватам се књиге и пера, мада сам и раније пискарао, али сад је то било озбиљније и вредније пажње других. Прву збирку песама РАМ ЗА СЛИКЕ ИЗ СНОВА, објавио сам уз помоћ родбине и пријатеља 1992. године. У локалним оквирима била је примећена. До друге збирке сам се начекао, а онда је моја пријатељица рекла једном издавачу за мене, он, вероватно да њој учини, назвао ме је и рекао да пошаљем песме. А онда је, вероватно, видео нешто у песмама и тако 2004. године из штампе излази збирка ИГРА СЕНКИ. Е, после је све лакше, па 2006. године објављујем збирку афоризама ПАЛАЦАЊЕ, 2007. трећу збирку песама ПТИЦА НА ПРОЗОРУ, 2009.четврту књигу поезије САН НАПУКЛЕ ЈАВЕ и 2011. поетску књигу РАСКРШЋА НЕСАНИЦЕ. Свих година објављивао сам и по неким новинама и часописима, а заступљен сам и у неколико зборника и антологија (ШУМАДИЈСКЕ МЕТАФОРЕ (у више наврата), АНТОЛОГИЈА ПЕСНИШТВА ШАПЧАНА И ПОДРИЊАЦА, КО ЈЕ КО У ___________________________________________________________ 130
Анђелко Заблаћански ______________________________________________________________
НАШЕМ ХУМОРУ И САТИРИ, ИЗВАЈАНЕ МИСЛИ, КЊИГА УГУРСУЗА,итд). И даље живим у родним Глушцима, не због завичајне љубави, већ што немам где на другом месту.
Електронско издање 2012. ______________________________________________________________ 131
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ ______________________________________________________________
Анђелко Заблаћански
НЕСАНИЦЕ И СНОВИ Изабране песме
___________________________________________________________ 132