Poeziranje - Grupa autora by Nisam Ja

Urednici

Jelena Blanuša Igor Varga

Na koricama

„Preobražavanje ništavila“ Jelena Blanuša

Grupa autora

Poeziranje Zbirka pesama 2011-2012.

Izabrali i priredili:

Jelena Blanuša i Igor Varga

Predgovor

Kao odgovor na potrebu neafirmisanih autora za prostorom za kazivanje svoje poezije i proze, ali još više za prostorom na kom će se naći neko da ih istinski i pročita, formirana je grupa Poeziranje. Sve što je bilo za to potrebno je mali kutak na velikoj društvenoj mreži – Fejsbuku. Međutim, malo mesto poraslo je i obogatilo se dolaskom velikog broja talentovanih autora. Za nešto više od godinu dana okupili smo više od četiristo članova, od kojih bar pedeset aktivno piše. Trideset i tri najaktivnija kreirala su ovu zbirku. Zbirka Poeziranje nastala je gotovo slučajno, kao i sama grupa, iako je mnogo ranije stvarana u glavama većine autora: entuzijastično i prećutno. Od onog momenta kada smo to izgovorili do štampanja same zbirke prošlo je mesec dana. I svi smo u nju uložili mnogo više od samih pesama i crteža. I svi smo pesmama rekli mnogo više o sebi nego što bismo to uspeli biografijama. Pred Vama stoje šezdeset naših pesama. Ne shvatajte ih olako, jer su one deo nâs samih. Ne analizirajte ih preko mere, jer ćete razotkriti nâs. Ono šta mi želimo jeste da ih osetite, a poneku možda i da upamtite. Čitanjem svake nove pesme činite jačom našu nadu u svrsishodnost poezije. Pažljivim iščitavanjem dela svakog autora dajete mu njegovo mesto na ovoj smislom osiromašenoj planeti. A sâmo to što držite ovu knjigu u rukama, to govori da je poezija još uvek živa. Ukoliko ne poznajete nijednog od autora, onda je poezija možda življa nego ikad. Na kraju, ono zbog čega ove pesme postoje je da biste ih Vi čitali i pronašli deliće sebe u njima. Neki možda pronađu i Sebe. Neka ova zbirka bude Vaše lično traganje.

UMESTO BIOGRAFIJA Trideset i tri osobe kreirale su ovu zbirku. Trideset i tri, a samo trideset dve su sada među nama. Ona koja nije zvala se Irena Savić, a mi smo je poznavali kao Una Mariposa-u. Na samom početku zbirke upoznaćemo Vas sa njenom poezijom koja je obeležila našu grupu i ostavila dubok trag u svima nama.

Da biste saznali nešto više o nama, naše biografije možete potražiti na: http://poeziranje.blogspot.com/. Ukoliko želite postati deo naše grupe, uvek nas možete pronaći na sledećoj adresi: http://www.facebook.com/groups/poeziranje/

Želimo Vam čitanje ispunjeno čulnošću!

Autori Hana Agić Jo Ant Marko Antić Jovana Bajagić Jelena Blanuša Tatjana Branković Vladimir Čolaković Marija Dimić Kristina Franjić Dominik Gregurek Ana Hranisavljević Bojan Ilić Dajana Ilić Slavica Kalimančević Srđan Knjeginjić Antonio Krog Ladislav Milunović Lara Mitraković Vladimir Nikolić Dejan Popović Nebojša Pujić Irena Savić Aleksandar Slavnić Ratko Stambolija Dalibor Starčević Ivana Šafradin Marija Šuković Dženita Suljkanović Sanja Toroman Igor Varga Jelena Vidić Milica Vučković Bojan Ždrale

PESME

Irena Savić ~ ...bila sam Eliotova misao u prošlom životu ''...April is the cruelest month'' bila sam drvo u šumi sam kao u živom biću ...čak pjevušim potočiću da naiđe redovno me čudan osjećaj obiđe kao kad režem šampinjone žao mi ih imam osjećaj da plaču a u tavi cvile jadni slasni Nikad mi nisu bili jasni ...bila sam nešto to sigurno je nije ovo meni prvi put

Irena Savić

~ Nastala sam iz ničega. Ime mi je Bezimena. Ne možeš me dozvati, ne želiš me dozvati. Ne bi me nikada prezentovali na nekom kulturnom događaju, iako sam podobna za to. Kažu da nastala sam za vrijeme potpune pomračine mjeseca, ali ja ne znam kakve to veze ima sa mnom, ne vidim nikakvu povezanost. Ali vam moram reći da ja nisam iz ničega. Imam ime. Sjećam se kako mračno je bilo. Nastala sam kao poema. Isjeckali su me u linije kraće i od Ovih, Svakim redom započinjali su me Velikim slovom. Kao da ja to mogu podnijeti tek tako. Nastala iz ničega. Nema imena. Nepostojana. Skoro prozirna, tek tako se pojavila. Vilinski hod, kretnje dame. Ona mora da ima ime. Ne hoda, ona lebdi. Mora da je postojana. Iz čega smo je načinili, iz čega smo to načinilisebe? Postojim ja. Ne brinite se. Ne sjećam se samo u čijem sam novčaniku završila. Gledala sam vas dok me pišete, niste ni olovku naoštrlii, niti čist, bijel papir uzeli. Načinili ste me na računu za dvije produžene i jednu kiselu. Mnogo je smijeha i pepela palo na mene. Malo je boljelo ali ništa strašno.

Irena Savić

Ma ne, ne, jeste bilo zabavno, savijali ste me i presavijali - sakrivali svak' svoje riječi kojima bi me pisali, nestrpljivo iščekujući šta će od mene nastati. Gledala sam vas dok me pišete ali nisam gledala šta pišete. Bezgrešno začeće. Niste znali ni vi, dok me niste odmotali i skapali od smijeha. Neka. Niste vi zlonamjerni. Nismo mi zlonamjerni. Ja čista sam ludost vaše dosade, i takvu se volim. I zato vas volim... Bezimenom ste me nazvali jer toliko imena mi ne možete dati, ne toliko koliko ih zaista imam, koliko ima vas. Napisat ću vas jednom sve.

Irena Savić

Hana Agić SVET Što više hodam ulicama To više vidim čudan svet. Mrtva lica krune nose. I boja oka je oprez. Čeliči kičma kad se ubije nada. Pa Svakoj bliskosti daljine zaprete, Kao što tačnost ćutanja slomi praznu reč Kao što toplo srce ohlade slegnuta ramena. Najjaču volju okupira vlastiti put Koji sem sebe Više nikog ne sluti. Što više hodam ulicama To više vidim čudne ljude. Na njima je opasno graditi san. S njima je svako ostvarenje varljivo. Svaka istina kao zabluda.

O LJUBAVI Ostani gde jesi. Nemoć od umora ti pretiče usne. Ono što ljubavlju zovemo Okovano je iluzijama večnosti. Ona koja oslobađa Oličenje je velikodušnosti. Ona zna koliko je Jedinstvena i prolazna.

Jo Ant O SAMOĆI Omraza ne ide Za bolje sutra. Spremi dobrotu. Sunce se ne pomiče, Nit planine. Tvoji koraci Pomjeraju Sve Umjesto njih. Na mjesto Ljubavi, Odaberi Vjeru. Život Se najviše Voli.

SMRT Od grobova samo ploče. Ćutimo, I vi i ja. U tišini vaše kosti, u mraku moje znanje. Ne donosim vam cvijeće, Samo mirno stojim. Ne molim se. Ne usuđujem se, Nekad. Svjetlost Obasjava Njegov dom. A nad vama tiho motri. Ostajte s Bogom moji djedovi.

Marko Antić VEB-FORUMI Ima već više godina od kada znam za njih. Ponekad sam bio samo usputni posmatrač, slučajni prolaznik a na nekima sam i aktivno sudelovao. Ljudi su na njima diskutovali uglavnom o politici, muzici, ljubavi, seksu sportu, književnosti, kupoprodaji, religiji, horoskopima kućnim ljubimcima i kulinarstvu. Tu i tamo bih upao u neku inteligentnu, svrsishodnu raspravu pročitao i dopisao nešto pametno, humano, istinito ili lepo naleteo bih na šaku razumnih, konstruktivnih ljudi ali sva ta forumska polemika se mahom svodila na šuplje priče gramatički ojađene i poludementne, iskompleksirane zbrzane spise. Sučeljavale bi se anonimne persone sa nepomirljivim, ekstremnim stavovima i onda pljuvale po homoseksualcima, iseljenicima, ovima, onima a možda i po sopstvenim monitorima. Pretili bi, psovali, formirali virtuelne klanove i ismevali jedni druge

i pri tom se delili na četnike, ustaše, komuniste, balije ljotićevce, nedićevce, radikale i liberale navijače Zvezde i Partizana, Intera i Milana, Hajduka i Dinama. Forumi sajtova čije članstvo traži druženje, seks i srodnu dušu su bili daleko posećeniji i imali su daleko veći broj registrovanih korisnika od foruma sajtova koji su se bavili umetnošću i nekim drugim delatnostima. Internet forumi su ogledalo naše kulture komunikacije i frustrirane svakodnevice naličje naše usamljenosti, vapaj našeg ucveljenog, nedorečenog bića naše nepatvorene otuđenosti i bola mesto jeftine razbibrige i džak za boksovanje, podijum za laž. Bitovi i bajtovi, pikseli vrhunskih političara i fudbalskih selektora seksologa, psihologa, istoričara, zavodnika i stomatologa krik u eter onih koji žele da budu Kralj.

Jovana Bajagić JEDNOM Kad maj zablista svojim mirisom kćer će ti u nedeljno popodne, sa čitankom u rukama nevešto recitovati mene. Gnjaviće te satima o mojim ljubavima koje su i njene. Usadiću joj buntovničke ideje. Naučiti da se ruga medaljonima lažnog sjaja. Da nikada ne bude kolaž papir. Na srce će znati aksiome bola Dučića, metode čežnje. Otkriću joj kako je voleo Dostojevski u mojoj mračnoj studentskoj sobi leta dve hiljade pete. Kako sam ja volela . . . A neću je roditi. Hvala ti. Nikada ne bih imala čitaoca više da si mi je podario. Ne bih rodila takvu strast za poezijom. Ne bih joj dala da bude sanjalica, kao majka. Tvoj sin pekmezom od kajsija musavi stranice mojih knjiga. Braniš im da me čitaju, uz mene odrastaju. Da ih vaspitavam. Učim kako se beru pamučni oblaci i predu sladostrasne budućnosti. Nećeš im dati da me vole, jer sam za tebe bila dnevna štampa.

A sam ćeš grabiti moje reči. Krišom. Kao što se grabe prve, neoprane trešnje. Gutaćeš me sa sve kostima u grlu. Tek da proveriš da li si ti taj olovni vojnik mojih pesničkih gudala. Uvek je bilo lakše pisati o ljubavi nego odista voleti. Samo si ti isuviše retko čitao poeziju. I mene.

BELINA Val pravi penu. Pena liči na beli oblak. Živim u oblacima. Jesam li ptica ili sirena? Oblaci mi često izlaze kroz usne. Ljudi se guše od smeha i poruga. Jesam li čuvar ljubavi i mira ili beli oblaci liče na penu? Možda ipak bolujem od epilepsije.

Jelena Blanuša POSMRTNA ODA Horde klovnova koračaju ovom ulicom Sa smešnim kapama umesto svoje kose I sa crvenim nosevima u toplom decembarskom jutru. Odeveni u šarene kapute, zaogrnuti lažnom srećom Horde klovnova stvaraju buku Koja je za moje prozore samo šapat. Horde. (Mogu li klovnovi biti u hordama?) Ispod svake kape se kriju oči Iza svakih očiju zenice A unutar njih crnina, Praznina bez boja i bez šarenih odela Praznina. Bol bez lica. Mrtvo je oduvek tlo pod njihovim nogama Ali duše koje njima idu nisu duše Sada su samo duhovi nekih potencijalnih ljudi. Sada su samo klovnovi nečije unutrašnjosti. A kao da je ikad i bilo drugačije! *

Na horizontu stoji čamac sa dva vesla, Za moje dve ruke. Na horizontu stoji poziv za prošlost. (Zar nisam stalno u njoj?) Na horizontu stoji žudnja. Već dugo ga nema. Klovnovi se smeju. Predosećaju kiselinu u mojoj duši.

A njega nema. Smeh odzvanja. Nema više ničega. Daleka prošlost i ja. U smrti svi su jednaki, Jedino što smrti prethodi život. A osobe ne pamtimo po tome Na kom su mestu umrle, Ili po tome od čega su bolovale, Već po onome kako su živele dok su umirale. O, kako smo u smrti svi nejednaki I nejednaki za svakoga! *

Bliži se kraj jednog putovanja, Kraj koji sam ja izmislila, Kraj koji se nije desio naprasno. Niko mi nije otet, Niko nije mrtav Osim vremena u mojim podlakticama I pod kolenima. Niko mi nije otet! Niko, Jer nikoga više nema. Klovnovi se smeju. Klovnovi Farbaju svoju odeću u žuto. Praznina iza mojih zenica. Praznina koja se komeša. I crno koje se stapa sa crnim. Boje. Mali je kutak zemlja Za sve moje misli.

Mala je ova vasiona Za nečiji bol. Klovnovi se smeju. Šta im drugo preostaje…

NIŽU SE... Nižu se izlizane reči. Svet se već odavno guši U prašnjavom vazduhu postojanja. Tonemo duboko u maglu. Svest je sada daleko. Nemamo više oči, Sada su nam samo uši potrebne Da ih sporim pokretima I lakim rečima Odsecamo jedni drugima Dok se konačno ne napijemo Sopstvene zgrušane krvi. Krivi smo što smo tu I što nemamo kud otići. Zatvaram prozor da ne ugušim I poslednju nadu.

Tatjana Branković ŽIVOT I SAN ne gledam više filmove, ne iščekujem iluzorne happy end-ove stiže kraj, ionako a kako bez početka? sve je belo i ne mora svako pitanje da ima odgovor sa osmehom naga krojim svoj broj, možda i narastem moj život je san moj san je život koji to beše film?

SEZONA LOVA sezona lova je počela male zveri su se sakrile u neugledne rupe sa svojim neugodnim mislima ogrezli u cinizam nasukani na strasti nebroj velikih slobodno izaziva prostranstva da prozbore i da ćute njihova neobrađena snaga pulsira i svaka im je cipela neudobna nesputanost je njihov jedini izbor lovci su naoružani i vrebaju jezici im vezani puškama govore veliki slute stradanje ne mare bez straha tragaju znaju uvek ostaje jedan kao seme za sutra zeleno da proklija

Vladimir Čolaković DAN D Nisam uspio Da ti skinem Oreol vječnog Tragača za trulim Lišćem novembarsko Sivuljastih utoraka. Pokušao sam, Ali nisam mogao Da dohvatim Polegle ježeve Od jutra nazeble U vlažnom krtičnjaku. Kijale su kapi Sa zarđalih oluka, Gasio se oganj U natmurenoj izmaglici, Stajala si u redu za žeđ, A ja sam ćutke čučao. Mrgudni dželati Zvali su broj sedam Da izađe na pločnik. Nisam bio zgrožen U saznanju da mi Na karti piše baš VII. Nisam tražio Sramno pomilovanje Pred nebeskim sudijom.

Spustio sam glavu na Krvavu dasku, pod nož, I dao prst gore sudbini. A sad napokon znam Da smo oboje Naprasno osjetili Da je taj nostalgični Napad trovanja bio Baš moj dan D.

Marija Dimić APSURDNOST ČEKANJA Ko je ovde stranac? Posmatram ga! Patnja i beda više nemaju smisla. Oni izgubljeni ljudi što dvaput čekaju ništa. Gluv sluša nemog. Slepi šeta sa nepokretnim. Blistava oštrica noža smeta svakom. Zabodeno trnje ispod očnih kapaka ne dopušta nam da gledamo u prošlost. Pucaćemo u bilo koga bez ijednog razloga, iscrpljeni tihim iščekivanjem. Zatvaraš se u sebe, u prazninu. Tek tada vreme počinje da otkucava i da te melje. Sve naglo oživljava! Dosta klovnova je cupkalo oko tebe. Kad je to bilo? Trenutna svest bolne nepovezanosti sa svetom izaziva mučninu. Postaješ zarobljenik ravnodušnosti. Jezik se raspada na fragmente reči. Postaješ cinični monstrum i utapaš se u more apsurda. Enigma samom sebi. Treba ceniti sreću! Lečite se od čekanja, treba krenuti!

OBORENA KOPLJA Magla. I kroz naznaku polje suncokreta ka kojima treba poći. Čudno za ovo doba godine. Izgovaraš svakodnevnu jadikovku kao molitvu Njemu! Zaželesmo li tihi izdisaj prošlih godina? Senu dalekih neprelaznih predela? Neka đavoli slome krila anđelima, da nas ispuste ka nečijim raširenim rukama. Ljubiš put sa nevericom. Drobiš zemlju među prstima sa puta starog kojim smo odlazili, pa se opet vraćali. Varka na varku pada, uzdržavam se da ne zapevam. Teško je kad čovek zagazi u vreme. Prevremeno ostareli gledamo dve iskre u detinjim očima. Silovito povučeni u nepoznato. Čovek bez ruke koja će poneti koplje u bitku. Treba ponovo pronaći put. Vratiti se sunčanim stazama vođeni poznatim daškom vetra. Do tada sedeti u praznoj sobi sa Suncokretom u mislima.

Kristina Franjić PJESNIKU Težim Slobodi poput tvoje, no i strahujem od nje. Onaj si kakva bih sama htjela biti, no nemam snage potrgati okove koji me vežu. Otišao si bez pozdrava, no, ne zamjeram ti, ta ipak si Pjesnik Slobode.

DVERI Ponekad se događa da se otvore dveri podsvijesti. Tada u njenoj tami prepoznajem sve predivne strahote koje ondje nađoše utočište – i kao da već eonima počivaju u nemiru iza velikih dveri.

Dominik Gregurek ZAMIŠLJENA Stvaram te od kapljica kiše, dodajem vilinski prah. Ubacujem srce krvavo slušam kako tvoje tijelo diše, i kako sve tiše je i tiše vani, nije me strah, umiruje tvoj dah, tvoja toplina kao sunce lani. Rade svi tvoji vitalni organi nisam pogriješio nigdje i sada ću te ofarbat, da, obojiti ću te bojama koje nikada vidjela nisi, gdje god poželim da budeš, bit ćeš koliko to jesi i koliko ti si sama sebe sebi stvorila. Jer nemoguće je da cijelu sam te načinio ja, nije realna ta situacija, znaš, moja je bila samo ideja da te imam kao lutku, kao sliku, kao sliku i priliku neku koju nikada vidio nisam vidio neku koju ne znam neku koja je napisana!

KAO PETILJKA BEZ JABUKE Ma NE, ne alkohol nego snovi, braćo moja, prijatelji čitaoci. Evo nema vode a ja suh kao smokva, ubacio sam tabletu u čašu mraka da se rastopi! Kad sam ispio kroz glavu mi prolaze fraze: „žao mi je“, „oprosti“, „molim te“, „hvala“, svakomu svačije, a meni ničije! Najteže je bilo usnuti u vrtložnoj sobi mojoj, pustinjski vjetar probio se kroz poderan dio zavjese i sad me opija i baca uokolo po sobi!

Ana Hranisavljević U POSTELJI OD SNA Čekam te u postelji od sna, Gde tela se grče, Damari prskaju, A ruke se snishodljivo pružaju I koketno uzvikuju: – Uzmi me! – Nestaješ sa preranim korakom prolaznika, Sa prvim udarom štikle o pločnik, Sa prvim svitanjem i ja nestajem... Postajem neka druga... Telo mrtvaca, želja pusta, Još pulsira... Dvoje dželata igraju se veselo, Sve su bliži detinjem oltaru, A na pijadestalu sna stoji žrtvenik. - Poslednju želju izgovorite, Na to pravo imate, Vi grešnih ruku, Izvijte se i dohvatite molitvenik! Neka pogubljenje počne! – Igra se za nas time okončava, Nastupa preobraženje.

DRAMA U SPOMEN BEKETU Apsurd čeka na obećani danak! Režija jedna, a uloga mnoštvo, Dvojica umobolnih čekaju reč presude. Drama na pomolu, Godo je obesmišljava. Dok marionete čekaju, a presude nigde! Prvi čin u začeću, iščekuje svoje rođenje, Teške su muke Majke porodilje... Apsurd se rađa, drama počinje! Drvo posred pozornice – ništa više, Bezbrižno je u svojoj samodovoljnosti; A koga i šta drugo može da zaište!? Drama se okončava i pre početka, Zavesa se lagano spušta – Prizor poražavajući za glumce nište! Drugi čin počinje – opet sve ispočetka... Apsurd je došao po svoj danak!

Bojan Ilić ZAPAMTI Bilo šta da se desi, u tvom životu: dobiješ sina, izgubiš oca, pobediš na kartama, obiju ti kuću, završiš na ispiranju zbog prekomerne doze alkohola, izgubiš pare na ulici, taksiju, na poslu, u kockarnici, slaviš: Novu godinu, rođendan, Božić, godišnjicu braka, ostaneš bez posla, izgubiš prijatelje, pobediš strahove stare, navučeš nove, šta god ti se desilo, zapamti: ŽIVOT IDE DALJE.

LJUDI Nekada treba pustiti ljude da bi video ko je spreman da ostane. Slažem se al mojih ljudi su puni avioni, autobusi, vozovi, žive u raznim zemljama, u raznim gradovima. Bilo kako bilo, uspomena je večna.

Dajana Ilić ODŠUTJET ĆU Odšutjet ću, bolje nego išta drugo. Daljinu, neprebolnu ljubav, grabežljive poglede, nepodudaranja. Sve što se nesmiljeno valja po ovoj mojoj duši I muči. Odšutjet ću, jednim pogledom u Sunce, jalovim snom i konjskim osmjehom. Pa nek se gomila stvarnost u ovu boru na čelu, neka radi šta hoće, i razbija, ionako napuklu nadu. Odšutjet ću, ostati kul pred masom, i opet kad stisne, utopit se pogledom u suncu. Koraknut ću putom i misliti na ništa, Jer zaman mi je sve, i to će mi Sunce zaći. Ja ću opet odšutjeti.

O ZABLUDAMA Ja znam da živim u zabludi i da pišem u zabludi. Ali meni je dobro. Sasvim. Gledaj, žena je jučer umrla i ja u cijelosti vjerujem da ću je danas opet vidjeti. Umijem zamislit sjene od kojih me strah, od kojih uzmičem. Užasnuto ja gledam u prolaznike, kako besramnički tonu u vrtlozima običnosti. Zapanjeno ja piljim u nebesa, kao da bih mogla osjetiti pjenaste oblake. Osam godina ne znači ništa, uopće ne! Ja ću i devetu zavoljet ako treba... Ne voli se ograničeno, voli se bezgranično. Volim u svojim živopisnim zabludama, zadovoljna sasvim. Ah, bijednico...

Slavica Kalimančević SOBA U PLAMENU Misli o dobru i vrlini progone reči mole pamet da se ne vrati jer reči ne traže smisao ni samopotvrđivanje. Igraju se kao zli dusi na našoj trpezi, u sobi bez prozora još tinja stara vatra, nove uniforme paradiraju ulicama umesto straha gore žmarci u tabanima. Naša sloboda danas ima cenu. Ovde niko nikome nije prijatelj i svi misle da si za one druge. Nećemo izaći iz ovog haosa! Neka izgore svi vračevi i magične formule na ljutim jezicima progoni me ljubavna stihija i mladost izgubljena u tuđim snovima, nekada se volelo u svakoj prilici. Kada se nebo krvi zasiti ostvariće se i proročanstvo pesnika odoleće smrti samo hrabri ljubavnici i ptice u plamenu što grle svoj let.

PUT POD NEBO Na putu prema meni nebo se izgubilo. Ako nebo ne vidi moj greh ni moju muku neće se ni sunce obradovati jutru a ljudi će pokidati svo voće u mom vrtu, neograđenom snu što se klati na vrhu čudne gore. Gora me zove sebi da dostignem svoje visine, da kamen koji ka njoj guram pretvorim u hleb i podelim ljudima, da okajem Sizifov greh i steknem milost bogova, jer sam sama u sebi, dok mi vetar razara dušu i kida me da ne istrajem da ne dohvatim goru u sebi ni visinu što u mene uranja. Moje me oči gledaju sa neba pa ne vidim jasno svoj put. Nebo se suši i vijori okačeno o golu stenu. Hoće u meni da izdahne, mom čelu da se pokloni. U goloj vodi tromo krivudamo. Ni nebo ni ja ne znamo kuda nas vodi ovaj put.

Srđan Knjeginjić ASTRALNA PROJEKCIJA A ni ti paralelni univerzumi, sto posto, ne postoje zbog nas. To je da bi neki nesrećni klinac, pomoću naših ruku mogao gledati trk razuzdanih konja u simbiozi sjenki na fasadi kuće. Dodirivao je nepredviđeno zrele šljive u njenoj kosi i ramenima i nije se zahvalio. Doduše, nije ni znao.

JELO U sebi proživljavam masovnu ushićenost živaca. Svaki sa svakim. Čista psihologija mase organa nadležnih za evidenciju porasta personifikacije u bajkama. Ona ne može da me promaši: rekao mi lav, ćućorola lisica, izdao vuk: Ljudi odlaze po svom nahođenju i tuđem ophođenju. Zastanu samo da jedu.

Antonio Krog TRKA Čim se manje izlažeš ljudima to ih je manje briga za tebe jer danas je previše lako gledati, danas je svijet blještavilo, sve se sâmo pokazuje i nameće Okupira te brojnost i zalet Razni svjetovi u grudima čame, neotkriveni, zasjenjeni stanjem u državi, fakultetima, kreditima i snovima o godišnjem odmoru Ne postoji nitko u metežu života da s tobom zastane i osvijetli što je to što je to toliko u tebi da umanjuje smrti, brige i paniku oka.

KAKVO JE VRIJEME OGANJ Prolom, pa kapi, pa po-zaboravljene stvari Ispred srca trenutka crveno klecaš Počni, smrt je za poslije, Šij mi prazninu oka.

Ladislav Milunović TRENUTAK Potiskivanje je Neophodan alat Za održavanje Određene doze Normalnosti. Kad ne mislim, Ja sam srećan. Samo povremeno Ošine me misao: Umrla je. Stavljam kašiku u usta I nastavljam da jedem.

NE PIŠEM Evo već odavno ne pišem. Valjda sam postao Isto onako surovo prazan Kao i ograničena gomila. Ni ovo sad što čitaš, To nije poezija Već samo tračak moje savjesti Koji traga za stihom. Čudno je to, kad razum Preuzme emociju. Čovjek postane Običan stari Probušeni kazan Kroz koji piri vjetar Ili prolaze vode neke planinske rijeke Koju zagađuje. Tako se slično osjećam. Kao kafana u koju Izlaze samo protuve. I postao sam, brate, Neki mizantropičan – Nije to dobro. Ne znam ni kako da završim. Ovo stvarno nije pjesma.

Lara Mitraković ČOVJEK KOJI SE UVIJEK SMIJE DANAS SE NIJE SMIJAO Već duži niz dana stojim na raskrižju, pokušavam razlučiti kamo - desno ili lijevo te ponovno protivno razumu nastavljam ravno Muče me uvijek ista pitanja, samo ovog puta razložena na toliko sitne detalje da me fascinira kako se mozak ne raspline od silnog analiziranja Ne pišem više utopistička djela puna suza, postala sam gđa. Znanost i to mi lice nekako smeta, kao da je pripadalo nekome drugom pa sada silom pokušavam natjerati glavu da se na njega navikne Više i ne spavam ne sviđa mi se monotono tupilo koje me okružuje Ponovno sam stranac, čudak, vrckavo dijete koje zna previše riječi i nitko ne voli kad se njima služim Snovi su postali tek trzaji, mučne sjenke do kojih vodi cesta duga stotine kilometara Na samom njenom koncu nalazi se modra vrpca koja me savršeno povezuje sa stvarnošću, koja mi sada nedostaje jer, premda će zvučati egoistično, jedina osoba s kojom sada volim razgovarati sam ja Kad zatvorim oči hvata me jeza ubrzanih koraka Barem su ovamo ljudi zaboravljali na vrijeme i prepuštali se - svatko nečemu svome Postala sam kalendar koji sam sebe odbrojava, ali sam pritom zaboravila nazive dana u tjednu Meni je uvijek nekako nedjelja, ono slatko, mučno buđenje kad pokušavam sabrati misli, a u glavi još lupa ritam sinoćnje glazbe koji u tom trenutku tjera na povraćanje

Povraćanje svih životnih stavova, misli sortiranih u registratore po abecedi, datumu i mirisu koji je nosio taj dan Jesam li odrasla? Hoće li me sutra zanimati samo brojevi? Pokušavam ljude koje srećem zamisliti kao drvene bojice većinom su crni i sivi, ali još uspijevam pronaći zelene i žute, šarene Ne gubim nadu, mada i ja sve rjeđe crtam akvarele A najviše me brine zašto se čovjek koji se uvijek smije danas nije smijao

LUĐAK KOJI TRČI PO PLANINAMA Dugo je krao tuđe udisaje, hvatao u džep zvijezde kad bi se smilovale i pojavile. Lovio je dugačke poglede i crtao uplašene životinje. Sada trči u novi dan i krade ime vjetru. Žila na njegovom čelu luđački pulsira dok preskače busene trave da bi što prije došao do nje. Doplovit će do njenih nogu na izgubljenom oblaku, ukradenom plavetnilu komada jesenskog neba. Pričat će joj o sebi i kako danas ptice sporije lete, kako je nekako ipak ljepše disati u dvoje, kako je dugo čekao da usne i sada se više ne želi probuditi. Nikada. Pretočit će se u vječnost.

Zlatnu vječnost bez lažnog sjaja i bez osjećaja da nekome time nešto krade. Zagrist će život najjače što može i ispisati čitav svoj život na mali požutjeli papir kao testament koji će ga nadživjeti. On je vječno zaigrano dijete tek usamljenik u svijetu bez boja. Juri s jednog kraja grada na drugi, a u rukama nosi kutijicu pastelnih boja i san. San koji nikada neće biti izgubljen. Vratit će svome gradu boju, vratit će mu život koji se izgubio u visokim, metalnim građevinama. Izmislit će melodiju koja će začarati svijet, koja će ljude natjerati da osjećaju. Njegovom trku dolazi kraj, približava se cilju posljednjim atomima snage. Pruža joj luđačku košulju koju je skrivao iza leđa i zatim zajedno odjure u noć. Taj luđak dječjeg plavog pogleda duguje mi 55 minuta. Duguje mi 55 vječnosti. (Grad je te večeri izgledao kao duga.)

Vladimir Nikolić SVETLOST Kao klinci Dušan, Mirko i ja gađali smo kamenicama sijalice na banderama. Nismo znali šta je mrak i nismo ga se plašili. Nisam uspeo da pogodim nijednu ali imao sam nameru da ubijem, da ugasim. Kriv sam. Kajem se. Mrtva svetlosti, oprosti mi.

NOTA Ako misliš da kiselinom zalivaš moju požudu, odstrani čvrstinu iz svoje haljine i niz vetar pošalji simbol ludila. Smrvi semena moje privlačnosti i usisaj prah mojih grehova. Napoji izgubljene kapi znoja kricima sebičnosti... Polij moje telo raskomadanim, ćelavim kaktusima. Kada ti oči zaklone moje iskrivljenosti, obasipaj mi smirajem strasti. Rastvori kapi svoje senilnosti u dušeku moga dlana. Razori mi čula. Utabaj dobro put bola, da ga prepoznam, kad nestaneš, kada koža od tebe izvetri.

Dejan Popović STRAH Da li strah od straha od stvari omogućava tom strahu da prevlada našim sistemom? Da li razmišljanjem o njemu povećavamo njegovu mogućnost, upornost da nas obuzme? Da li je strah od straha od stvari racionalno ili potpuno ludačko, bolesničko i sasvim vanzemaljsko osjećanje? Da li strahom od straha da budemo tužni omogućavamo tuzi da se usidri u nas? Da li strahom od straha da budemo u limbu, u stvari sebi kopamo raku, u koju, na kraju krajeva, svi završavamo? Da li pobjedom nad strahom od straha od smrti, pobjeđujemo smrt?

Dejan Popović

POPLJUVATI NA P Promišljao Pop punih petnaest popodneva ponizan pokušaj prosvjetljenja preokupirane psihe praznim praznovjerjima postavljenim po položajima poslednjih postova po prebukiranim prostorima personalnih preuveličavanja pojedinačnih poduhvata pristiglih po potpisima prema popisima pozaboravljanih podneblja. Pojavom prvih pristalica personalnih prostora permanentna posmrtna postelja potpiruje plamen praznine po polovnim pobačajima. Putovati putem pleonazma - pretpostavljam preuveličavam putanju porasta povratka prema protupljenosti prosječnog pećinskog prosperiteta, pa prema pravilu proživjeću prekrasno poslednje popodne prije praska posustalosti primarnog poriva popitanju preživljavanja. Padamo po prosječnom prikazu prema paklu.

Dejan Popović

Nebojša Pujić LOVAC U ŽITU Kuda to požuriste najdraži moji? Ostadoh sam, bez karte u jednom smeru, ja , čuvar zajedničkih uspomena. Za koga? Ko još veruje da smo postojali?

MALU LANI Rekô bih ti, al' ne znam šta ćeš s tim. Izdaja je to, pronevera i veliki greh, umreti pred svitanje.

Nebojša Pujić

Aleksandar Slavnić SREĆA PA BOG NE PRIMA MITO Ja sam na ovaj svijet došao kao jedna šuplja vreća puna buva i naivnosti, samo što izdaleka izgledam pun. To su me đavoli do vrha ispunili prelakiranim snovima nekog tamo dobrog Samarićanina koji je završio kobno baš zbog te svoje dobroćudnosti. U djetinjstvu, moje igralište je bilo deponija krstova što su pali sa grbača nekih tamo lokalnih bogataša, što sada umjesto sjekira drže ključeve skupocjenih auta, a raskošnim odijelima kriju vonj što se nakupio od prevara i iskorištavanja ubogog naroda. Jednom su me neki anđeli prerušeni u šibicare ubijedili da prodam svoju dušu đavolu za dvadeset kvadratnih metara raja. I oni su me prevarili. Nemam više ni kinte u kožnim pregradama svoga novčanika. Nemam više ni duše u kožnim pregradama ovog tijela. Mogu samo čekati dan kada ću klečati pred svemoćnim bogom u kojeg ne vjerujem, i ne vjerovao svom sopstvenom vjerovanju u kojem mi je vjera u boga bila nevjerovatna. Ne želim više da trpim ove kozmičke šale na moj račun. Ne želim da budem rob srećnicima, što su rođeni sa zlatnom kašikom, i svojim sopstvenim alhemičarskim roditeljima, koji svaki njihov pogled pretvaraju u zlato. Ne želim da primam naređenja od nekoga čiji je kvocijent inteligencije niži od broja godina koje sam ja preživio. Dosta sam bio namješten na autopilot. Premalo je iskrenog smijeha i sreće u ovom Diznilendu za poltrone, sociopate i prevarante. Nemam više razloga da ostanem tu. Želim da moje autobiografije budu šarenije od udžbenika geografije.

KADA BI SVE IMALO SMISLA, KONJI BI NOSILI KIŠOBRANE Od sada ću ja biti general svim mravima ovog svijeta. Narediću im da marširaju preko tvojih leđa. Neka se tiha jeza penje uz tvoju kičmenu moždinu, duboko do trulih neurona tvoje savjesti, pa polako neka nagrizaju sve one moždane vijuge u kojima je moj zadnji hrapavi pogled što te vrijeđa. Od silnog šetanja oko tvoje ose su mi pukli ligamenti poput plastičnih žica na akustičnoj gitari. Neonski Isus se nespretno provlači kroz pukotine na fasadi tvog oronulog apartmana. Ispleo sam jedan krevet od svojih kapilara I noću kada me posjetiš tu fino možeš sjesti. Slobodno sjedni, pričaj mi o svojim problemima, ja sam tvoj psiholog, ima već nekoliko hiljada umornih dana. U poslednje vrijeme tvoje riječi mirišu na stare knjige, natopljene žalfijom i zadnjim dimom na tvojoj cigari. Opkoliću te sa bezbroj trampolina i pustiti te da vječno skačeš preko horizonta u visine. Na zemlji nema više ništa zanimljivo. Idi gore. Uzmi svoje tempere i oslikaj njima zadnju avgustsku dugu. Tvoja tupa letargija me udara kao podmukli aperkat tačno ispod pretkomore desne srčane polovine. Šta sam ja za tebe? Lokva na parkingu, neuspjela pirueta propale balerine, uginuli vilin konjic u bari. Znaš zašto su se prije ubijali pjesnici? Ne zbog svojih nesretnih života, nego zbog svih onih tužnih završetaka u svojim pjesmama, neuzvraćenim ljubavima na koje su osudili glavne junake u dijelima, vječno ih potopili u tugu. Isus je pretvorio vodu u vino. A znaš koju ja čaroliju znam? Ja pretvaram tebe u vino, ima već nekoliko petaka, a svake subote pravim pijani luk svojim tužnim rukama, okrenut prema suncu, okupan u ovoj alkoholnoj pari.

Ratko Stambolija KRIMI RAD Moje mače fantastično je kleptoman. Idemo kroz grad; ona krade sokiće, peškire i čokoladice, a ja idem na dvadeset metara iza nje i plaćam, sve. Ukrala je: i mojoj majci milje, sve olovke iz kladionice i sandale Jehovinog svedoka. Maznula je i siću sa crkvenog oltara, kesu kod zlatara i internet, od komšije. Povrh svega toga, uzela je i moje košulje, igrice, i moju dušu.

BALADA O KERU Za kosu je povučem i kažem stani malo. Ona me pogleda ispod oka, dakako, okrene se i nastavi dalje. Ma stani malo, kažem ja. Stane malo. Toplina njenog šamara i pogled koji kaže sve. Kaže volim te, skote, al’ idem jer si ker. Kažem idi, jer sam ker.

Dalibor Starčević NE OSTAVLJAJ ZA KASNIJE Volio bih da ti pišem ovo za pedeset godina kad budem uzaludno bolji ili neizbježno gori u nečemu, možda baš u ovim istim riječima kojih mi je sad malo i krivim ih što tako oskudne i nemoćne ne dopiru do tebe. Već sad znam da si ti jedina spona između tog i današnjeg mene kako god da se vrijeme izvitoperi i kakve god ogorčene dane budemo odbrojavali titrajima oka na potrošenom licu. Ti, ja i svi mi. Zato, ne štedi na nama i ne ostavljaj nas za kasnije. Previše je toga nenadoknadivog. Poželjećeš nekad da ti se učinim, da ti se i tako malo nađem, čisto u inat nekim novim bijesnim mladim generacijama.

NEMA NAZAD Mislio sam da mogu namjestiti dušu na udarac, onako muški, sirovo, sačekati da se bol rascvjeta po plećima i bukne u slabinama, a onda krišom vrebati trenutak kad počne da prestaje i modrica svoju prvu boju izabere. Kako sam bio naivan. Niko mi nije rekao da je to kao zubobolja, ne znaš kad je počela niti ti se misli o tome. Ili kao kad toneš u san, jedan hvat vremena duži od otkucaja, kraći od vječnosti, nemjerljiv, okorio u svojoj neuhvatljivosti. Tek kad se probudim znam da je bio. I prošao. Nema nazad. Kad skupim dovoljno za krik, a malo mi još fali, razliću ga u talasima širom ove naše nesretne doline. I osvanuti jači nego ikad.

Ivana Šafradin PREKRIŽI ME Prekriži me za jučer, za danas i za sutra... prekriži me zauvijek. Ja sam ta koja jesam i takvu me ne trebaš. Odavno si već postavio lokote na moje trepavice pa sad tumaram u mraku vođena samo životinjskom požudom za otiskom tvojih usana na mome vratu... Ne trebaš me ovakvu bezobraznu, umiljatu, ženstvenu... Idi, prekriži moje usne tuđim usnama! Gubi se iz zelenila moga oka, narušavaj tuđe tišine dodirima...

MILJAMA OD CILJA Koračam tiho na prstima korak po korak, misli lete sve dalje blistave nestvarnih boja. Čudan osjećam strah, htjela bih da čujem nečiji glas. Budi me glazba opojnog vina, moja duša podiže jedra od jorgovanovih perla. Vjetar je stao miljama od cilja, oblaci su kišom sakrili suzu u mom oku. Putujem riječima tiho, tiše... čujem dijete u meni kako diše.

Marija Šuković SJEĆAM SE Godinama kasnije prepoznajem te Sjećam se, htjeli smo, sve nam je bilo zabranjeno S pupčanom vrpcom u zubima prilaziš mi Otkinuo si konopac između svjetova Sjećam se, srozala mi se haljina pred tvojom pojavom Koračaš s nekim ružnim djetetom na rukama Crvene su ti oči od suza Sjećam se, gledao si me grešno dok smo se spajali Kao, ganulo te rođenje. Slušam: stvorenje plače Sjećam se, i ja sam Bdio si nad mojom utrobom: sve će biti u redu Odjekuje prostorijom grcanje eho me izluđuje Umukni! Sjećam se, isto si mi govorio Prislanjaš dijete na grudi Ljubiš oznojeni krst u šaci kao "hvala ti bože" Sjećam se, psovao si istog te krvave noći, sjećam se, svega si se odricao

Udaljavam se s krikom Kakva bol! Ti zastaneš izbečenih očiju zaštitnički skriješ to neko tuđe dijete od ove lude žene. Obećavaš mu život, a Sjećam se, zajedno smo ubili naše. Godinama kasnije prepoznajem te u istoj bolnici. Ja ištem život, ti drugi slaviš Sjećam se, kleli smo se u nepovratak. Oboje.

Dženita Suljkanović ABECEDA JE OSTALA BEZ SLOVA 'I'

tačka po tačka, na kraju reda svaka se tačka piše s kraja i sprijeda i polahko kad kliču vrište i viču tačka za tačkom se pretvori u priču tačka je u grumenju, prašini i pijesku tačka mi je u imenu i u svakom smiješku i polahko se roje dok ne naprave tvoje ime za spomen što tješi ovo moje jedna je tačka napustila cjelinu postala je sama za sebe svijet i za sobom povukla svoju težinu miris je napustio svaki cvijet dok je odlazila tačka povukla je slovo i uspomenom na to pišem sad ovo jedna je tačka činila mozaik pričala je iskreno kao kad se pije s ljudima je bila totalni laik djetinje je znala da se smiije dok je bivstvovala tačka činila je red

vezala nas dvije u logičan slijed kao djeca predmete u raspored jedna je tačka uzela sjećanja tamo se istakla nad trinaesto slovo i za sobom ostavila obećanja kad porastemo bit ćemo sve ovo: bit ćemo priče, pjesme i riječi, svako će uz nas da se tuge liječi, bit ćemo primadone, smijati se uz šansone, i tačkat ćemo svoje priče, jer nam suze na suze liče al jedna je tačka napravila nered izbacila abecedi slijed i tačka za tačkom sad fale nam skupa slova da se nižu, da budu grupa tačka po tačka s kraja i sprijeda tačkom se tačkamo bez rasporeda i polahko šutimo, da na njih ličimo bez tačke sad svi teško da se čime dičimo.

Sanja Toroman NA IVICI Osjećam kako me razum napušta. Prekoatlantski vjetar duva kroz kosti. Uvlačim se u sebe. Fetus položaj zauzimam. I gledam u daljinu, u prazno, u tačku U sve! Samo u sebe ne. Nikad ne! Ambis, strmih zidova oslikan tvojim freskama. Vonj trulih iznutrica - moga srca. Otvori oči, otvori oči, otvori... Ništa nije mračnije od unutrašnjosti kapaka. Bojim se. Umorna sam. Spava mi se. Sklonite ogledala! Molim vas... Previše je tragova i bez ovih na mom licu. Cvilim, urlam, zavijam poput ranjene zvijeri. Sve rane su inficirane, a smrti nema. Krv šišti na sve strane, a nikako da istekneš. Tvoj kod je već odavno u ćeliji upisan. Eh kad bi se bar u prašinu raspala! Hitno je, hitno trebam ljubavi. Amor, Afrodita...? Bilo ko? Niko. Ti ne, svakako. Tresem se dok mažem boje po sebi. Masku nanosim, kroz koju se ne vidi. Ne čekam više ništa. Ništa neće doći. Čak ni kraj! Osjećam da gubim razum... Da bar sa njim izgubim i sjećanje Ne bih žalila.

TREBA MI ODGOVOR Snovi su moji kao umorni pijanci posrću, teturaju se i neizbježno padaju nesvjesni svoje promašenosti spremni da se na novi zid oslone sve dok otrov iluzije ne povrate i svjesno nastave da stradaju lomeći lucid korakom svakim odustati neće dok je života. Puca u boli svaki zdrav neuron ja vidam rane prevarama lakim i nema boli, u tom je ljepota i bol i smrt i umor i tuga... Postaće nešto što trebalo nije i ovaj san će promašaj biti ima li smisla za nova ćutanja može li se duša od duše skriti? Progovori - ovaj put toliko, valjda, možeš samo mi reci, pa bar i psovku reci mi da l' letiš ili toneš il' samo pusti iskreni zvuk sada je vrijeme za govor il' muk! Vječni...

Igor Varga SAUDADE crni tuneli niču u noći oblaci odlažu jutro stegnuta, nekorisna saopštenja prizvuk pretvoren u služenje zemlji tražio sam način da pristanem na smrt pakleni bezdan u vrtlogu bez svojstva inače, Ofeliju vidim jasnije rublje ili groblje zar je uopšte bitno svijet postoji da bismo poginuli u potrazi za sanducima samo hoće li se protutnjale horde kaputa sjećati njenog osmijeha?

SVEMIR JE RAVNODUŠAN Kartonski prostori u ostacima onog što je nekada bio život. Upravo su rasturili zadnju bolnicu komad po komad. Posljednji bolesnik daje konferenciju za štampu. Sunce je neprestano ovdje. Čak ih ima dva. Život više nije ništa drugo do dugačak odmor. Moja vjerenica i ja šetamo našu jednakost obalama Dunava. Kad se ne osjećam dobro u svojoj koži, pređem u njenu. Sve je bilo pobjeđeno, kaže glasnik. I dodaje: Sutrašnjica neće gore pjevati od jučerašnjice, biće u pjesmi isto toliko povika mržnje koliko i povika ljubavi. Promjeniće se riječi, ali pjesma će ostati ista, sem u jednom detalju: kletve će biti duhovite.

Jelena Vidić ČITAJ MI RAKIĆA Vrati me na policu s ostalim porculanskim lutkama, isključi svetlo, uključi Mesec, čitaj mi Rakića, „Običnu pesmu“, „Simonidu“, puštaj mi muziku iz filma „Prljavi ples“ i gledaj me nemu i nepomičnu kako tugujem za tobom i tvojim pesmama. Utišaj muziku, isključi mesečinu, ne govori i ne diraj prašinu s mojih trepavica.

ŠAKE OD STAKLA Nisam ni devojka ni žena, niti sam devojčica; ja sam samo staklo hiljadu puta rasprslo, od hiljadu komadića hiljadu puta sastavljeno, od hiljadu suza hiljadu puta lepljeno. Staklena prašina nevraćenog oblika rasuta po uplakanoj prošlosti, usud čestica vlažnoj budućnosti, zapravo, samo dve šake staklenog blata u pokušaju da oblikuju ljubav, mene, tebe, njega. Prste po meri svojim ispucalim brazdama od neuspelih pokušaja obličja. Pokušaj izvajanog života. pokušaj ženstvenosti i lepote. Pokušaj prirodne reprodukcije. Samo pokušaj dve šake u stakleni zagrljaj.

Milica Vučković ONA I TI I dalje ne ide ulicama koje na tebe sećaju. Ako uopšte negde krene. Ako se uopšte naziva koračanjem njeno mlitavo pomeranje kroz vazduh koji ti ne udišeš. Kroz prostor koji više nema vremena za vas dvoje. Ako uopšte negde krene, ide ulicama za koje ti nikad nećeš saznati da postoje. Ulice izmišljene, dograđene, prepravljene, besmerne, slepe ulice za sve one koji ne žele da gledaju. Nedostatak tvog vida pruža joj uvid u sve ono što nikad nećete biti. Nedostatak tvojih granica nije njena sloboda, već memljivo ropstvo. Tupost ovozemaljskih rastanaka onostrano je krvarenje. Hiljadu njenih osiromašenih budućnosti okreće se za tobom.

I puta toliko zimskih noći provedenih u samoći za letnje dane koje nećeš dočekati. Usput se namerno mimoiđe sa svima onima koji mogu ličiti na tebe. I kada dovoljno razmeni sebe sa prazninom, vraća se u kutiju od gvožđa i cigli koju je nekad zvala dom. Ali umesto u postelju, odlazi na krov. Vetar drhtavo raznosi prašinu i svetlost po njenom nagom telu, jedinoj pravoj prepreci na putu od tebe do nje. Vetar joj drhtavo prodire u kožu, kosti, meso, znoj, dah. Jedini kome je posle tebe dozvolila tako duboku ljubav, vetar, huji i cvili zbog sopstvene prolaznosti. Iz ruku ispuštene linije života. Kosa joj je do kolena. Lice ima oblik naopake suze. Ostalo oko nje za nju čisto je bezobličje. Neki koji je vide takvu, razgoljenu, poludelu, omamljenu,

i dalje beskrajno tvoju, misle da mesečari. A ona se samo obračunava sa svojim snovima. Sa svojom verovanjem da mrtvi odlaze na nebo, da bi nas sa njega bolje videli. Shvataš li onda zašto je toliko potrebno zameniti sa zvezdama mesto? Shvataš li onda šta znači treperiti i kada odeš? Ona te dočekuje svakog jutra. Ti je po čitavu noć tražiš... ... među živima. I ne razumeš zašto je tamo nema.

Bojan Ždrale LIKOVI NA SLICI Danas voliš neke nove ljude. Pojavili su se iz kraja slike, tiho ušetavši u tvoj život oprezno su se sklanjali od onih koji su izlazili. Tako to valjda biva. Sve sporedne uloge na sceni tvog života moraju otići. Treba ih pustiti, zahvaliti se za dobro i loše, jer ako odlaze nikad nisu ni bili predodređeni za kraj priče. Život, tvoj život, njen život, samo je još jedna predstava u pozorištu vremena koja nema reprizu. Pusti sve one koji žele da vole, neka vole, i sve koji mrze, neka te mrze, jer samo tako pružit ćeš priliku ljubavi da pobijedi. I nikad ne osuđuj, svijet bi bio dosadan kada bi se svi voljeli ili mrzili istovremeno.

Glavne likove biraš sam, to su oni ljudi koji ostaju tu do spuštanja zavjese. Oni koji te vole zbog toga što jesi. I na kraju, kada se okreneš, u tom poslednjem trenutku kad pogledaš iza scene, u tami će njihove oči blistati, govoreći da nisi živio uzalud i da si u njihovoj predstavi igrao važnu ulogu i ostavio neizbrisiv trag.

Sadržaj Predgovor....................................................................................................................................... 5 UMESTO BIOGRAFIJA .................................................................................................... 7 PESME ................................................................................................................................................. 9 Irena Savić.................................................................................................................................... 11 BILA SAM E LIOTOVAMISAO ~ .................................................................................. 11 NASTALA SAM IZ NIČEGA ~ ....................................................................................... 12 Hana Agić ...................................................................................................................................... 14 SVET .......................................................................................................................... 14 O LJUBAVI .................................................................................................................. 15 Jo Ant .............................................................................................................................................. 16 O SAMOĆI ................................................................................................................... 16 SMRT ......................................................................................................................... 17 Marko Antić ................................................................................................................................. 18 VEB- FORUMI ............................................................................................................. 18 Jovana Bajagić ............................................................................................................................ 20 J EDNOM ..................................................................................................................... 20 BELINA ...................................................................................................................... 21 Jelena Blanuša............................................................................................................................ 22 POSMRTNA ODA ........................................................................................................ 22 NIŽU SE... ................................................................................................................... 24 Tatjana Branković.................................................................................................................... 25 ŽIVOT I SAN ............................................................................................................... 25 SEZONA LOVA ............................................................................................................ 26 Vladimir Čolaković .................................................................................................................. 27 DAN D ........................................................................................................................ 27 Marija Dimić................................................................................................................................ 29 APSURDNOST ČEKANJA ............................................................................................. 29 OBORENA KOPLJA ..................................................................................................... 30 Kristina Franjić.......................................................................................................................... 31 PJESNIKU ................................................................................................................... 31 DVERI ........................................................................................................................ 31 Dominik Gregurek ................................................................................................................... 32 ZAMIŠLJENA .............................................................................................................. 32 K AO PETILJKA BEZ JABUKE ....................................................................................... 33 Ana Hranisavljević ................................................................................................................... 34 U POSTELJI OD SNA ................................................................................................... 34 DRAMA U SPOMEN B EKETU ...................................................................................... 35 Bojan Ilić ....................................................................................................................................... 36 ZAPAMTI .................................................................................................................... 36 LJUDI ......................................................................................................................... 36 Dajana Ilić .................................................................................................................................... 37 ODŠUTJET ĆU ............................................................................................................. 37 O ZABLUDAMA ........................................................................................................... 38 Slavica Kalimančević .............................................................................................................. 39 SOBA U PLAMENU ...................................................................................................... 39 PUT POD NEBO .......................................................................................................... 40 Srđan Knjeginjić ........................................................................................................................ 41 ASTRALNA PROJEKCIJA ............................................................................................. 41 J ELO ........................................................................................................................... 42

Antonio Krog............................................................................................................................... 43 TRKA .......................................................................................................................... 43 K AKVO JE VRIJEME OGANJ ......................................................................................... 44 Ladislav Milunović ................................................................................................................... 45 TRENUTAK ................................................................................................................ 45 NE PIŠEM ................................................................................................................... 46 Lara Mitraković ......................................................................................................................... 47 ČOVJEK KOJI SE UVIJEK SMIJE DANAS SE NIJE SMIJAO .............................................. 47 LUĐAK KOJI TRČI PO PLANINAMA ............................................................................. 48 Vladimir Nikolić ........................................................................................................................ 50 SVETLOST .................................................................................................................. 50 NOTA ......................................................................................................................... 51 Dejan Popović ............................................................................................................................ 52 STRAH ........................................................................................................................ 52 POPLJUVATI NA P ...................................................................................................... 53 Nebojša Pujić .............................................................................................................................. 54 LOVAC U ŽITU ............................................................................................................ 54 M ALU LANI ................................................................................................................ 54 Aleksandar Slavnić .................................................................................................................. 55 SREĆA PA B OG NE PRIMA MITO ................................................................................ 55 K ADA BI SVE IMALO SMISLA , KONJI BI NOSILI KIŠOBRANE ...................................... 56 Ratko Stambolija ...................................................................................................................... 57 K RIMI RAD ................................................................................................................. 57 BALADA O KERU ........................................................................................................ 58 Dalibor Starčević ...................................................................................................................... 59 NE OSTAVLJAJ ZA KASNIJE ........................................................................................ 59 NEMA NAZAD ............................................................................................................ 60 Ivana Šafradin ............................................................................................................................ 61 PREKRIŽI ME ............................................................................................................. 61 M ILJAMA OD CILJA .................................................................................................... 61 Marija Šuković ........................................................................................................................... 62 SJEĆAM SE ................................................................................................................. 62 Dženita Suljkanović................................................................................................................. 64 ABECEDA JE OSTALA BEZ SLOVA ' I ' ........................................................................... 64 Sanja Toroman........................................................................................................................... 66 NA IVICI ..................................................................................................................... 66 TREBA MI ODGOVOR ................................................................................................. 67 Igor Varga ..................................................................................................................................... 68 SAUDADE ................................................................................................................... 68 SVEMIR JE RAVNODUŠAN .......................................................................................... 69 Jelena Vidić .................................................................................................................................. 70 ČITAJ MI RAKIĆA ....................................................................................................... 70 ŠAKE OD STAKLA ....................................................................................................... 71 Milica Vučković.......................................................................................................................... 72 ONA I TI ..................................................................................................................... 72 Bojan Ždrale ................................................................................................................................ 75 LIKOVI NA SLICI ........................................................................................................ 75

Zbirka pesama POEZIRANJE Prvo izdanje Autori Hana Agić, Jo Ant, Marko Antić, Jovana Bajagić, Jelena Blanuša, Tatjana Branković, Vladimir Čolaković, Marija Dimić, Kristina Franjić, Dominik Gregurek, Ana Hranisavljević, Bojan Ilić, Dajana Ilić, Slavica Kalimančević, Srđan Knjeginjić, Antonio Krog, Ladislav Milunović, Lara Mitraković, Vladimir Nikolić, Dejan Popović, Nebojša Pujić, Irena Savić, Aleksandar Slavnić, Ratko Stambolija, Dalibor Starčević, Ivana Šafradin, Marija Šuković, Dženita Suljkanović, Sanja Toroman, Igor Varga, Jelena Vidić, Milica Vučković, Bojan Ždrale Urednici Jelena Blanuša Igor Varga Korektura Igor Varga Jelena Blanuša Grafička obrada Jelena Blanuša Dizajn korica Jelena Blanuša Priprema za štampu Igor Varga Jelena Blanuša

Izdaje ŠIJAN Co d.o.o. Kornatska 30/2, Beograd Za izdavača Nikola Šijan Štampa szr. Skripta Internacional, Beograd ISBN: 978-86-914967-1-5 Tiraž: 300 Beograd, 2012.

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 821.163.41-1(082.2) 821.163.42-1(082.2) 821.163.4(497.6)-1(082.2) POEZIRANJE : zbirka pesama 2011-2012. / grupa autora ; izabrali i priredili Jelena Blanuša i Igor Varga. - Beograd : Шијан Company, 2012 (Beograd : Skripta Internacional). - 76 str. : ilustr. ; 21 cm Tiraž 300. - Predgovor: str. 5. ISBN 978-86-914967-1-5 COBISS.SR-ID 194363404