Poeziranje - ODgovori by Nisam Ja

POEZIRANJE ODgovori

Urednici

Jelena Blanuša Igor Varga

Na koricama „Pregrađivanje ništavila“ Jelena Blanuša

Grupa autora

Poeziranje ODGOVORI

Izabrali i priredili:

Jelena Blanuša i Igor Varga

Biografije i pesme: www.poeziranje.blogspot.com Fejsbuk stranica: www.facebook.com/Poeziranje Grupa Poeziranje: www.facebook.com/groups/poeziranje Pišite nam na: poeziranje@gmail.com

Sadržaj

O PROJEKTU P OEZIRANJE .................................................................................. 12 Anthony W. Mouse ................................................................................................................................. 14

CRTICE IZ MARŠALOVE U LICE (16) .................................................................. 14

PESME ........................................................................................................... 17 Hana Agić ................................................................................................................................................... 18

DALJINA ............................................................................................................ 18 NOVO DOBA ...................................................................................................... 19

Marko Antić ............................................................................................................................................... 20

ĐAVO ................................................................................................................ 20 MOJA ( SAMO) ODBRANA .................................................................................... 21

Jovana Bajagić .......................................................................................................................................... 22

ZRNO ................................................................................................................ 22 Ž( E ) RTVE ......................................................................................................... 23

Vesna Barzut ............................................................................................................................................. 24

U IME PRAVDE , ZEMLJE I BOGA .......................................................................... 24

Jelena Blanuša .......................................................................................................................................... 26

ISTORIJA KNJIGA ............................................................................................... 26

Tatjana Branković................................................................................................................................... 28

BUDI SLOBODA .................................................................................................. 28

Sedina Brkić .............................................................................................................................................. 30

V IJESTI NOVOG MILENIJA .................................................................................. 30 PJESMA O NIČEMU ............................................................................................. 31

Vladimir Čolaković ................................................................................................................................. 32

MIMIKRIJA ........................................................................................................ 32

Tomica Ćirić .............................................................................................................................................. 34

PROMETEJ PRED STRELJAČKOM VODOM ............................................................. 34

Aleksandar Ćuković................................................................................................................................ 35

NOĆ JUTRU INAT TJERA ..................................................................................... 35 U ŠUŠKANA BUDUĆNOST ..................................................................................... 35

Ljubomir Delević ..................................................................................................................................... 36

* * * .................................................................................................................. 36 * * * .................................................................................................................. 36

Vedrana Dragoljević............................................................................................................................... 37

NA PUTU KUĆI ................................................................................................... 37 MINIJATURA ..................................................................................................... 37

Elma A. Dugić ............................................................................................................................................ 38

MI NISMO IMALI DJECU ...................................................................................... 38 PROSTORI ......................................................................................................... 38 8

Mladen Đuričić ......................................................................................................................................... 39

APOKALIPSA ...................................................................................................... 39 „V OZ ODLAZI “ ................................................................................................... 40

Dimitrije Đurović .................................................................................................................................... 41

ŽELIO BIH .......................................................................................................... 41

Franjo Frančič .......................................................................................................................................... 42

LEPTIRI ............................................................................................................. 42

Dominik Gregurek .................................................................................................................................. 43

NOKAUTIRAN .................................................................................................... 43

Milan Gromović ....................................................................................................................................... 44

R EČ BRODIĆA U KLEPSIDRI ................................................................................ 44

Ana Hranisavljević.................................................................................................................................. 45

LJUDOLOVKA ..................................................................................................... 45 NA RASKRŠĆU SVETOVA ..................................................................................... 46

Marin Kolić ................................................................................................................................................ 47

U MIROVLJENI SNOVI .......................................................................................... 47 PIJANI I NERADNI IZBLJUVCI .............................................................................. 48

Milivoj Kostić ............................................................................................................................................ 49

U VEK U SUMRAK ................................................................................................ 49 DOMMM .......................................................................................................... 49

Kenan Kraković ....................................................................................................................................... 50

SMIJEŠAK UZ USPOMENU .................................................................................... 50

Milana Kremenović ................................................................................................................................ 51

R ASUTI .............................................................................................................. 51 OD DAVNINA ...................................................................................................... 51

Tijana Lazić ............................................................................................................................................... 52

OBRAĆANJE P RVO .............................................................................................. 52

Marija Lesan ............................................................................................................................................. 53

PASJI ŽIVOTI ...................................................................................................... 53

Milana Ljubisavljević ............................................................................................................................. 55

DINOSAURUSI VIŠE NE POSTOJE .......................................................................... 55

Predrag Milovanović.............................................................................................................................. 56

SLOBODA ........................................................................................................... 56 BESMISAO .......................................................................................................... 56

Lara Mitraković ....................................................................................................................................... 57

ONI DOLAZE ....................................................................................................... 57 BOG KOJEG NEMA ............................................................................................... 58

Nataša Nikolić .......................................................................................................................................... 59

POVRATAK KUĆI ................................................................................................ 59

Vladimir Nikolić....................................................................................................................................... 60

DNEVNICA ......................................................................................................... 60 U TABANA STAZA ................................................................................................ 61

Veljko Odalović ........................................................................................................................................ 62

CRNI KIŠNI OBLAK ............................................................................................. 62 PREOBRAŽAJ ..................................................................................................... 63

Zdravko Odorčić ...................................................................................................................................... 64

SJEDIM I ČEKAM KOTRLJAJUĆE BOCE .................................................................. 64

Jelena Paligorić ........................................................................................................................................ 65

KO JE KOGA ....................................................................................................... 65 SEČA VENA ........................................................................................................ 66

Marija Pantelić ......................................................................................................................................... 67

SAVEST ............................................................................................................. 67

Iskra Peneva.............................................................................................................................................. 68

ZNAK ................................................................................................................ 68 OTISCI .............................................................................................................. 68

Dejan Popović ........................................................................................................................................... 69

MRAV ............................................................................................................... 69

Milena Pravilović..................................................................................................................................... 70

NIŠTA ............................................................................................................... 70 ŠETNJA .............................................................................................................. 70

Sara Radojković ....................................................................................................................................... 71

ODA SVETINI ..................................................................................................... 71 TMA .................................................................................................................. 72

Irena Savić ................................................................................................................................................. 73

P. S. .................................................................................................................. 73 NA NEKO VRIJEME … .......................................................................................... 74

Aleksandar Slavnić ................................................................................................................................. 75

GOLKONDA ....................................................................................................... 75

Dalibor Starčević ..................................................................................................................................... 76

V RIJEME KOJE NIJE NI BILO ................................................................................ 76 DUH .................................................................................................................. 77

Mladen Stojadinović............................................................................................................................... 78

PRIZOR JEZE SVAKIDAŠNJI ................................................................................. 78

Jovana Stojanović .................................................................................................................................... 80

U SAMLJENI RAZGOVORI ..................................................................................... 80

Dženita Suljkanović ................................................................................................................................ 81

U TJEHA ............................................................................................................. 81

Jasmina Šušić ............................................................................................................................................ 83

NE BOJIM SE ROBOTA ........................................................................................ 83

Igor Varga .................................................................................................................................................. 85

PJEŠČANIK ........................................................................................................ 85 BEATI, QUORUM TECTA SUNT PECCATA ............................................................. 85

Jelena Vidić ................................................................................................................................................ 86

I MED I MLEKO I JA ............................................................................................ 86 ODBEGLA .......................................................................................................... 87

Roberto Vodanović ................................................................................................................................. 88

V ATRA .............................................................................................................. 88 IMITACIJA ŽIVOTA ............................................................................................. 89

Nikola Zelenković.................................................................................................................................... 90

LICA .................................................................................................................. 90

Bojan Ždrale .............................................................................................................................................. 91

NA KRAJU PUTA ................................................................................................. 91

O projektu Poeziranje Veliki je broj kako čitalaca, poštovalaca, ali i pisaca i pesnika, koji će reći da je uzvišena dama književnosti danas na samom rubu egzistencije, verovatno kao i sam čovek. Međutim, entuzijazam, volja, a pre svega ljubav prema poeziji grupe sasvim slučajno spojenih ljudi dokazala je sasvim suprotno. Oni su odlučili, zatim se usudili, a i uspeli da poeziji udahnu malo svežeg i talentovanog vazduha, dajući joj novo ruho, upravo kroz zbirku pesama grupe autora, koja nosi jednostavan naziv „Poeziranje“. Urednici ove zbirke jesu mladi Jelena Blanuša i Igor Varga, čiji su istrajnost, požrtvovanost i posvećenost, pored talenta samih pesnika, među koje se i sami ubrajaju, možda najzaslužniji za to što je zbirka ugledala svetlo dana u više balkanskih zemalja. U zbirci se nalaze dela trideset i troje autora i autorki, a, sa ponosom ističemo, i dveju niških poetesa. Pesme su žanrom različite i formom neograničene što je, prema rečima samih urednika, bio najslobodniji način da se neafirmisanim pesnicima pruži prilika da pronađu put do čitalačke publike. Zanimljivo je reći da je sama inspiracija za zbirku rođena iz grupe „Poeziranje“, na socijalnoj mreži Fejsbuk, čiji su tvorci Igor i Jelena, a ideja je nastala sasvim spontano. Poezija kao pasoš U vreme kada se eksponirajući prostor poklanja nešto drugačijim vrednostima, na balkanskom području, koji je sinonim za granice i sputavanja, ovi pesnici oživljavaju staru, dobru i najsvrsishodniju borbu, a to je borba perom i rečju. Sve svoje strahove, nadanja, ali i bunt i prezir prema posrtajima čovečanstva preneli su na svoju poeziju. Istina je, među njima je najviše studenata i profesora književnosti, ali Poeziranjeje svoja vrata otvorilo svakom pesniku dobre duše i volje, koji predrasude ostavlja pred naslovom i prvim stihom, a svoja negodovanja izražava metaforama i stilskim figurama. Dakle, za njih je poezija, sa više ili manje umeća u stvaranju, jedini uslov koji mora biti ispunjen, da biste postali deo malog, ali bogatog sveta. Jedini dokument koji morate posedovati nisu lične karte, potvrde o 12

državljanstvu, već samo nekoliko napisanih stihova, kao dokaz da ste aktivni stanovnik ove planete. Poeziranje u slici i priči Ono što je na originalan način dopunilo izgled same zbirke, jesu ilustracije koje su, uz svoje radove, priložili lično pesnici. Svako je, koliko je bio vičan crtanju, kroz nekoliko poteza olovkom iskazao deo svoje ličnosti, ideala, slikom opisao sebe ili svoje stihove. Takođe, svaki se od autora svojeručno potpisao i time doprineo da zbirka dobije jednu ličniju notu, notu bliskosti i prijateljstva koje se razvilo među talentovanim mladim ljudima. Ukoliko niste imali priliku da do sada dođete u posed ove zbirke pesama, uskoro ćete moći da je pročitate, najpre u Narodnoj biblioteci grada Niša. Imena pesnika tako ćete najbolje upoznati i sami. Zasigurno jedan od najboljih načina da se ugrejete u hladnim decembarskim danima, podsetite na jedinstvo među narodima i ljudima, a najviše na činjenicu da postoje stvari koje oplemenjuju naše duše, tiho, a jako, dostojanstveno, kao što to čini poezija. Sreća je što članovi Poeziranja to shvataju, negujući ljubav prema umetnosti, kulturi, jedni prema drugima, a, kao svi pesnici sveta, udruženo neguju ljubav prema čovečanstvu. Pridružite im se. U međuvrenu, dok se ne budete latili pera, možda vam baš neki stih iz ove zbirke pesama posluži kao najbolje romantično oružje za udvaranje na lišćem okupanoj parkovskoj klupi.

Jovana Bajagić Tekst iz Nish Magazina

Želimo Vam čitanje ispunjeno čulnošću!

Anthony W. Mouse

CRTICE IZ M ARŠALOVE U LICE (16) Istraga je valjda pokazala se da se rahmetli Felipe – ubjedljivo najbolji pjesnik u Ulici svih vremena – ipak nije otrovao zato što „[...] I tako, provodimo cijele živote tuširajući se ili prevrućom ili prehladnom vodom, postajući iz dana u dan sve svjesniji i svjesniji da samo oni sa osjećajem za slavinu kao Majls Dejvis za trubu možda ponekad uspiju da nakratko podese normalnu temperaturu vode, a znajući i da kad je podesimo traje samo sekundu dok komšija odozgo ili odozdo ne pusti vodu ili baš tad odluči da počne da pere suđe pa nam poremeti kompletan pritisak i voda ponovo postane prevruća ili prehladna i tako svako malo kako je odvrće i zavrće i natapa i potapa tanjire i viljuške i čaše i završi nekako baš u isto vrijeme kad se i mi zadnji put začas saperemo ili ledenom kapaljkom ili pravim malim paklenim vodenim topom, klizeći preko ledenih pločica i sprintajući kroz polarni hodnik u nadi da se prije upale pluća osušimo u jedinoj sobi u kojoj se loži, gdje nam srce obično konačno slama prizor utihnulog kamina – naravno da se vatra nije raspalila, nastavićemo da drhtimo tako mokri pored njega do kasno u noć, dimeći se dok pokušavamo da ga raspalimo klečeći kao u molitvi pored njega, odustaćemo napokon čađavi i slomljeni od umora, hladne kapljice znoja nam na sljepoočnicama razmazuju čađ koja nas je u međuvremenu ulijepila kao da se nikad nismo okupali u životu, a kamoli prije samo sat-dva, padamo u krevet u gluho doba i na prste jedne ruke brojimo sate koji su nam ostali dok se ne oglasi alarm za novi isti morbidno dosadni ropski radni dan, oblijepljeni vunenim čarapama i gaćama i pidžamama i obmotavši se sa nekoliko jorgana jer smo se pomirili sa sudbinom da kamin ni te noći nikako neće moći da se imalo razgori, sve dok se, naravno, ne razgori, i to tek što smo tako majstorski umotani prestali da drhtimo postigavši približno idealnu temperaturu i čak odlutavši malo s one strane božanstvenog zaborava i bezbrižnog carstva sna, tek tad se nekako razgori, krcat ugljem koji se naravno nagomilao tokom bezbroj 14

neuspješnih pokušaja da se zapali prije toga, usija se kako da je sam Sotona malo naložio sebi, a onda se znojimo i odbacujemo pokrivače i vunene čarape i pidžame, sloj po sloj, sve dok se potpuno ne ogolimo i zaspimo mokri i nepokriveni taman kad skoro sve odgori i sjaj na kaminu počne ponovo da se gasi i tinja, sve to da bi se probudili par sati kasnije uz alarm i drhtanje u hladnom znoju bez pokrivača u ledenoj sobi i bolno otečeni kamen u grlu ... [itd; itd; i sl.]“ kako se u svom govoru povodom primanja Nagrade za životno djelo u Klubu Pravih Pjesnika iz Maršalove Ulice prisutnima obraćao te noći, nego zato što mu je na prijemu nakon svečanosti prišlo čak desetak kolega, sve i jedan naravno trećerazredni amateri i ni približno ostvareni i talentovani kao on, koji su mu uz najiskrenije čestitke priznali da su oni baš svi odrasli, studirali i trenutno sa porodicama žive u prostranim kućama i stanovima sa klimama i centralnim grijanjima i svako jutro i po najvećoj zimi u boskericama i bosi idu u kupatilo i dobro im dođe kad ih pločice malo rashlade, i sa digitalnim podešavanjem tačne željene temperature vode na slavinama kako za umivaonik tako i za tuš.

PESME

Hana Agić DALJINA Tu smo, a daleko. Milion nas noći odvozi na rub života s kojeg gledamo samo u mrak. Svih mogućnosti praznina je konačnost. Kakvim to koracima da uteknemo strahu i razornom razumu, pitanjima i prkosu, Pa da se jednom ukaže ta bliskost ? Pogledaj za ljudima što odlaze. I vidjeti ćeš uvijek isto. Puste sobe. Gradove na obalama. Zidove. I most, nikad izgrađen.

NOVO DOBA Neka te ne čudi Ova mlohavost u ljudima, Pustoš topline, I muk što ubija. I ove ruke što te diraju Dok ti govorim, A čini ti se strano sve. One, i pogled što ne odaje ništa, I krv što mi je hladna i riječ površna, I prisustvo daleko. Jer čudno nas je vrijeme uhvatilo dok živimo. Počevši od nekoliko decenija unazad, Živimo u nekom raskoraku između Tradicionalizma naših predaka I vremena koje slavi samosvijesnog čovjeka, Ali ne pokazuje put, ni smjer, ni svjetlo. Koliko samo lica šuti iza prozora Dok pada kiša, dok se spušta sumrak, Dok nebo pokazuje svoje zvijezde, a vjetar puše? Divna li je ataraksija te prirode, jer nema misli. Koliko ljubavi, strasti i požude se iskoristi, Jer se samo u toj konačnoj predaji ega čovjek oslobodi. U krvničkom poljupcu, dok ti držim kosu u šaci postoji neko bezvrijeme koje se ne da zadržati. Nikad. I mnogi će životi biti protraćeni Srljanjem po mraku do tih fantastičnih vječnosti. Nesigurni, zbunjeni, izgubljeni životi. Krivudavi putevi slijepaca u potrazi za istinom. Nikad više samoće u tim ljudima. Nikad više straha od prisnosti. Neka te ne čudi.

Marko Antić ĐAVO Na koncertu smo. Sedimo. Pijemo. Izbija tuča. U blizini. Klinci. Skinhedsi, metalci, pankeri. Lokalni ludak nam prilazi. Kaže mi: „Video sam Đavola, jebote ! Video sam gaaaaa!!!“ „A je li? I ja sam, juče, kada sam gledao TV dnevnik.“ Dajemo mu pivo. On odlazi. Jebiga, toliko nam malo ljubavi fali par koraka jedni prema drugima par koraka ali to se ne dešava i na kraju Đavo dolazi ne radi ništa posebno samo popunjava tu prazninu.

MOJA (SAMO)ODBRANA Izlazim sve ređe i ređe vikendom uveče kao da se gušim zakopavam se u krevetu postavljam omiljenu knjigu ili strip kao štit često gledam filmove nikako one sa TV-a noćas sam (opet) sanjao Mad Max scenario tokom katastrofičkih projekcija na pamet mi odjednom pada Mario Vargas Ljosa i njegov tekst o kraju kulture. Ježim se. Dok Sunce dopire kroz roletne gvirim i vidim ih: zatupljeni, zaglupljeni, ispranih mozgova svi nekud mile kažem sebi: „ i ti grešiš, i ti si deo te dekadencije“ a zatim opet govorim: „prilagodi se samo koliko moraš, nikad ne odustaj od razmišljanja, ne odustaj od igre i sumnje.“ Pijana razularena horda divlja ulicom. Prebiram po diskovima. Kaurismaki Kurosava Venders Gremlini i Mapet šou najbolji telohranitelji večeras.

Jovana Bajagić ZRNO Malo nedostaje da sasvim nemamo ništa. Svet gubi dom. Ruke ne mirišu na hleb. Na uspavanku. I tamjan. U bescenje dajemo sećanje. Dom gubi sve. Malo, malo nedostaje da sasvim nemamo nikog. Humor smo pod vešalima. Večno jeste naše okončanje. I samo malo nedostaje da sasvim nemamo sebe. Od svoje misli tuđa smo reč. I pljujemo ponosno jedno drugom u potiljak. 22

O zvezde oštrimo noževe, Pod nestrpljive kože skrivamo zavere. Manje nedostaje da sasvim nemamo.

Ž(E)RTVE Žitna polja grobovima preorana. U ime dece, sve su zemlje svete. Mir posejan negde sa proleća, u dečije ime kad hranili smo osvete. I istina nikla, nečujno i jadno sad u ime dece ratovima prete. Dok istina niče mi žanjemo laži. I hleba nam nema, a gladno je dete.

Vesna Barzut U IME PRAVDE , ZEMLJE I BOGA Umrla sam onog dana Kada su me naterali da okrenem glavu, Podmuklo zaćutim I ubedim sebe Da me se ne tiče. Umro si onda Kada si dozvolio Da ti ubiju sina U ime pravde, zemlje i Boga. Mrtvi hodamo. Dišemo Ali ne umemo više da sanjamo I to je mala kazna za naš zločin! Povratka nema, Smrt je samo formalnost. Pa ipak, Možda sam trebala Da zagrlim onu uplakanu devojčicu, Udelim umornoj baki komadić hleba, Pomolim se za tvog mrtvog sina, Pljunem krvniku u lice I kažem da je dosta. Bio bi to najlepši poraz, Jer oboje znamo: rob pobediti ne može! Nikada nije onako kako izgleda. Nikada ti ne kažu da će ti uzeti sve. I ti misliš Ako ćutim, možda ne primete da sam tu,

Šta me se tiče tuđa briga?! Bitno je samo spasiti sebe. Zato samo još ova žrtva I demoni će biti zadovoljni. Ali ne! Neće otići dok ti ne uzmu dušu A onda nije ni bitno da li je išta preostalo. Dok čekam smrt Jedno pitanje me proganja: Da li bi dozvolio Da ti odvedu sina Da si znao da ga u smrt šalješ?! Zašto sam samo ćutala Dok je u meni svaka ćelija vrištala?! Možda nismo krivi?! Od lošeg materijala smo sazdani, Stvoreni da slušamo A ne da mislimo, Kako smo se mogli pobuniti?! Ne verujem u život posle smrti. Iskreno, meni je previše smrti u životu Ali tražim pomilovanje, Treba da me neko ubedi u laž Da drugačije nije moglo biti. Ipak, oboje znamo Poslednja reč bila je naša Mogli smo reći NE, Ali nam se sramni život Činio boljom pogodbom. Dok si ubijao sina, Okrenula sam glavu Odlučila da ćutim I nastavim dalje U ime pravde, zemlje i Boga. 25

Jelena Blanuša ISTORIJA KNJIGA Noćas brojimo poraze Tišina i mi Bezbroj su nas puta prekinuli Gde god smo pogledali Videli smo grobove I uvek gladna puna usta Mač je u rukama živih I čekamo samo jednom Da se preskoče vrata smisla Da ne bude ovih nas U svima nama. Opet će neko oćutati. * Jedan običan upaljač Može da razbesni sve Nacije sveta. „Sveto je Sveto pismo Bog je ljut.“ Države štite Knjige A ne ljude. * Sećate li se onih godina Kada su kod nas knjige Služile za potpalu?

A kada su Gorele biblioteke u Berlinu Moja baba hodala je Bosa i sama Kroz rat. Sada ima gotovo osamdeset I ne može ništa da obuje I gde god se okrene Stalno vidi smrt. Leteli su ljudi. Ispod debelih jorgana Na ko zna čijem podu Uspela je naći svoju izgubljenu braću. Bar su joj tako rekli. * Tako tužno žive, ali Kad saberu sve nemoći Osećanje postaje moćno. „Samo jedan je bog.“ Znam već, niste vi Nikoga ubili. I znam da to ne činite Prateći svoje ideale, „O, kako je svet prljav!“ „Čistimo dok se Koža ne očisti.“

Tatjana Branković BUDI SLOBODA suve filozofije, hladne i daleke izmišljeni mit i neki što bazdi rit odavno su nam približili da se udaljimo od sebe da se udavimo, u močvarno dno da skončamo podele i analize koje su same sebi svrha i cilj bez cilja da pređeš i hiljade i milione milja i toliko svetlosnih godina u besmislu smisao ne možeš naći sedi kod kuće i uči i da znaš važno je znanje i zvanje diktatori uma što okrutno nas lažu i vabe i prave od nas robove i snobove završićemo u prodavnici polovnih stvari prekriveni paučinom ubuđalih misli klonovi jalova ega za odmazdu, prosečni i bedni u ubeđenju da smo neko i nešto i da smo posebno važni i vredni na pijaci gluposti i naučnih opita bez skrupula upetljani u očaj nespoznaje svi u istu raku, u istu mutnu reku u Gordijevom čvoru početka i kraja tavorimo suština nedirnuta spava umukni, slušaj i prati sve te priče i filmove u glavi misliš da si bolji od ludaka što urla i sriče, psuje političare i priziva Boga, misliš da si nešto više od toga? ma, poznaješ ga, priznati nećeš on laje naglas, a ti bez reči kevćeš probudi se, za oklevanje je kasno! 28

oseti svoje veliko srce, dušu koja još zna da peva i snuje, što žudi da naraste od ljubavi i da sa kosmosom prstenje kuje utihni, smesti se u grudi budi tlo po kojem gaziš i ulje u kandilu što radosno plamti budi jezero bistro što u suton zvezde pamti raširi ruke i pomiluj vazduh, zahvali što ti se nesebično pruža prepoznaj čoveka u čoveku znaj, vole se i trn i ruža otvori oči širom i budi što jesi i čestica i talas i prirode otkriće lepota je svuda i deo je tebe prekrasno i bez okova pronađi biće dotakni sebe verom i istinom jedinstvo je u raznolikosti budi sloboda

Sedina Brkić VIJESTI NOVOG MILENIJA Neki divlji narod uspio je pripitomiti civiliziranog čovjeka. Tako kažu na radiju. (Mediji su još na odvikavanju od laganja.) Dvanaest osoba izgubilo je život u jučerašnjim mirnim prosvjedima protiv života. Minuta šutnje za preživjele. Iz neprovjerenih izvora doznajemo da u jednoj zabačenoj zemlji još ima onih koji spominju istinu. Amerikanci tvrde da su klonirali Boga ali došlo je do problema; sad ne znaju koji je pravi. Kolone na balkanskim cestama; Ulazimo u Evropu jedan po jedan. Mole se građani da ne stvaraju gužvu. Vatrogasci u svijetu ostali bez posla. Temperature su ispod nule. Eskimi konačno i u Africi. Jedna dobra vijest: Napokon okončani radovi na izgradnji grobova za djecu koju ubijamo.

Iz meteorološkog zavoda javljaju da je došlo do kvarova na uređajima za upravljanje vremenom. Sutra se, na žalost, Očekuje prirodno vrijeme.

PJESMA O NIČEMU Napiši pjesmu, rekoše mi, ali ne ljubavnu jer ljubav je varka, najveća varka. Nek nije ni dječija jer, odveć, mi djeca nismo. Ne pjevaj o suncu, ono uvijek zađe. Ni o pticama, jer kratkog su vijeka. Ni o rijeci, koja ne miruje nikad. O čemu da pjevam, upitah ih, možda o smrti? Ne ni o smrti, jer smrt je kraj. Ne želimo kraj. O nama pjevaj. I tako napisah svoju najtužniju pjesmu. Pjesmu o ničemu.

Vladimir Čolaković MIMIKRIJA Ne, nikad nisam Uspio da dokučim Tajnu njenog dolaska I ponosno gordog Njenog naprasnog Zalaska. Jednom sam skoro Lucidno i smjelo Pokušao da je ukrotim U svoj volšebnosti Njene polupojave, Ali pobjegla je. Svaki put bi isto Tako mistično grubo Odlutala kanalima Milenijumskih trenutaka Bolno usađenih U moj nožni palac. Buket raznookih Punoglavaca u njenoj Kičastoj kosurini Često mi oduzima Poslednji dah U borbi za sunce. Uporno buljim u njene Buljave oči pune Oborenih ptica, Prkosim gravitaciji Njene obmane, Ali opet bježi. 32

Nadmudrila me opet Mimikrija mojih Petroleumskih snova, Priznajem iznova. Ali Ä?ekaÄ&#x2021;u ja nju, Javite joj, da zna.

Tomica Ćirić PROMETEJ PRED STRELJAČKOM VODOM u neverici, rasprskava mrežnjača staklenog oka, vidik nazubljene hridi vetra, produvana šupljina tela, sa vatrom u jetri, povezom preko očiju, kriv pred sudom božanstvene komedije, izviždan na varavinom trgu oslobodilaca, jeretik na Galilejevoj lomači, za koju izume plamen, lakoverni altruista, diplomata antropološkog optimizma, narodni tribun, potkazan, ostavljen od dušebrižnika, žrtveni jednorog, sam, odista, sam – na hladnoj steni, prikovan zarđalim čavlima, dok mu heraldička orlušina kida meso sirovo i dok gordi kapitalista, gromovnik, namešta tetivu voltinog luka da munjom navek sprži utopijski mu san. 34

Aleksandar Ćuković NOĆ JUTRU INAT TJERA Grad zamro. Mrtvačkim snom misli goni, Tiha noć U bezdan ih češlja... Svako kao poslom opijen pretura Roje se odgovori. Mučno i u znoju vrelom se vade Jutro mudro iščekuje se željno Da iskopa koji pravi, Da odvoji gubu od torine, Da se užeže iskra zadnja... Kô za inat Haos mrakom leluja, Jutro sve dalje i dalje, Um se muti, Odgovora nigdje, U bezdanu se ponovo tama može čuti...

UŠUŠKANA BUDUĆNOST Kada ti uzvišeno djelo, stvaraoče, Postane jama časti i morala, Grob bez zdravog spomenika Što će bdjeti nad njim, Bez svijeta Onoga smrt, Neka i moj trag u džungli razuzdanoj Bude zajedno sa njim prekinut. Kiša onda i nek nada mnom pada Neka prlja trag, ruke i lice, Spirajući sa plodom pokopanim U redovima zelenim, Mislima razrivene ravnice… 35

Ljubomir Delević *** Dodiri neživih stvari odzvanjaju u zagušljivoj rečitosti prazne prostorije Očajni glasovi kidaju realnost slučajnosti umornog bića iz čijih ruku oni krvare Užasan bol prelazi u blagu neosetljivost tuđih pogleda unutar besmisla nesvesnih života Biće u sebe ostaje zatvoreno nerazumljivo izvan glasova neodređeno svojom dubinom

*** Nešto ne želi da se danas probudim --Mrtva mora betonska otvaraju horizonte Ptice polomljenih krila ostaju na zemlji Posmatraju život koji teče pored njih Satovi se kvare po prašnjavim ormarima Ušivenog srca i bez duše stoje pod njim Starost polako uzima svoj danak --Nešto ne želi da se danas probudim 36

Vedrana Dragoljević NA PUTU KUĆI Željezne stolice na balkonu pričaju laži orhideji na prozorskoj dasci. Zgrčeni prsti u smeđim cipelama žive za kurje oči. Na kamenoj ogradi groblja ljube se dvoje. Na licu osunčanog bijelog aviona ona druga Ja večeras putuje u bolji svijet.

MINIJATURA Olovnih nogu Gazimo kroz blato. Ulice bljuju svoju (v)lažnu utrobu. Kao jogunasta djeca, Riječi se otimaju kontroli. Kako li je teško ponovo učiti govoriti.

Elma A. Dugić MI NISMO IMALI DJECU Nikada nismo imali djecu a bilo je pokućstva, knjiga. Mjesta je bilo. Bilo je. Bilo. Jer ljubav je pod ključem od snova. Nije bilo budnih. Ne vidiš. Ruke nam pucaju na svjetlu ispod kazaljki. Mi nismo imali djecu a bilo je mjesta za stolom. Od ljubavi nije ostalo mnogo. Ti i ja koji nedostajemo.

PROSTORI Pisati u bračnom krevetu se ne može! Tek što se iskradem pišem pišem dugo u noć predano presporo pretiho Kroz hodnike se mračne šunjam natrag poput ljubavnice spotičem se o igračke gazim oštre rubove U krevetu u kojem spavam sada više nemam mjesta leći

Mladen Đuričić APOKALIPSA Pobegao je iz onog haosa, crnoga sivila, samrtnog dima, bezlične smrti. Rukavice za prljav posao ostavio je njima. Kad umreženi otpočnu da se kolju, da ne uprljaju ruke protivničkim iznutricama. Posmatrao je kako unakaženi bauljaju ulicama, tražeći koren smrti na tuđim licima. I, povremeno, bezdušno zagledao u iščupane (im) organe. Na kalendaru mu se zaustavlja krvavo oko, odbrojava poslednje dane i shvata da mu se dešava poslednji pogled. Da više se neće dogoditi sutra. Da posle svega dolazi NIŠTA.

„VOZ ODLAZI “ 1 Srušene su sve kocke koje si nizao. Bliže se dani kada se više i ne sećaš da ti se dizao. Rezime jednog života. Toliko masnih uspomena, nabubrelih reči, Toliko žena, drugova i kafana. A kad se osvrneš, VELIKO NIŠTA. I… Kuda sad? Prokockao si najbolje godine, život ti se sveo na srušene domine. Sledi još završni komad, pa da se reše, i tvoga mesa i tvog života. Potom, priznanje za životno delo! Povelja istrošenom idiotu, i jednosmerna karta za rodno selo. Ali kasno… Ti uvek na stanicu stižeš kada voz odlazi.

Radojko Jovanović (Rade Drainac) 40

Dimitrije Đurović ŽELIO BIH Šta bih ja želio? Da, želio bih da ne izgubim san, da se ne utopim, da ostanem tu sa sobom kao besmrtna riba. Želio bih da kupim već promućkan jogurt, da mi iluziju ne uništi ružna žena u kostimu sirene. Želio bih da zašiljim olovku pravilno da je baba ajkula ne pregrize na pola njene težnje ka savršenstvu. Da, želio bih. Želio bih da moj govor miriše na vanilu. Da miriše na vanilu koju će mi upravo vaskrsli pas donijeti smijući se mom tijelu i mašući repom.

Franjo Frančič LEPTIRI bilo mi je trinaest godina i više nisam rastao. i nikako nisam mogao da razumem zašto je sve tako kao što jest, zašto je nebo zdrobljeno, zašto su jutra prokleta, šta ja tu radim, na pragu sivog doma. bio je to stari samostan časnih sestara i dece iz domova koja su već davno krenula drugačijim putem. drugi su odlučili namesto njih. ali bol se nije povećavao, bio sam navikao na preseljavanja, zatvaranja u sobu, studen, batine, svađe, navikao na krikove, užas, strah i da me šutiraju. samo onda, ni sam ne znaš kada, zavuče ti se pod kožu, uđe u krv. sve je jedan veliki haos, i kada se upoređuješ sa drugima ne možeš da shvatiš zašto je tako. zašto je drugačije? a ona prokleta napetost polako ubija. ni sam ne znaš kada si napravio sve te odbrambene nasipe i zidove. da bi mogao da dišeš, da bi mogao da preživiš. u svim onim belim noćima, kad se jecajući budiš usred môra. i tako sam u trčanju video spas. zaista sam bio brz, zaista dobar. bilo je kao kod životinja koje beže od lovca ili grabljivca. inače, tada sam već počeo sa uranjanjem u knjige. jedna je imala naslov srce je usamljeni lovac. svidelo mi se, kao i naslov ljudi i miševi. tada sam se pripremao za veliko atletsko takmičenje. popodne sam obuo teniske i trčao ukrug po domskom dvorištu. čudili su se kako sam uporan i brz, video sam njihove poglede, osećao njihova očekivanja. nema veze za domske i samostanske, samo da pobediš one vanjske, govorili su mi i drugari iz doma i osoblje. zato sam još žešće trenirao. i sanjario kako će to veliko takmičenje da promeni moj život. postao bih neko, za sve, za policajce, vaspitače, oca i majku, za zidove, za zakašnjeno, nikada doživljeno. što se više približavalo, mene je sve više hvatao grč treme. takvu napetost nisam poznavao. ali sam ipak sa startne linije iz sve snage jurio prema cilju. kao da se radi o životu ili smrti. posle sedamsto metara bio sam daleko ispred svih ostalih. a onda, ne znam šta mi je bilo, nekih deset-petnaest metara ispred cilja – stao sam. video sam ljude na tribinama, ali ih nisam čuo. grimase na licima govorile su mi da požurim. šta bi to trebalo da znači? video sam velika usta kako se otvaraju, ali nijednoga glasa. u nekoliko fragmenata video sam svih mojih trinaest godina. opet sam bio satima i danima zatvoren u sobici, opet sam stajao pred vratima porodičnog stana-fantoma i osluškivao ludilo roditelja. opet je padala teška očeva ruka. opet sam padao u ugao i lizao slanu krv. opet sam bežao po lavirintu ulica, ali više se nije imalo kuda. zaustavio sam se ispred cilja i pustio da me preteknu svi do zadnjeg. u srce mi se zavukla studen i trčanje je postalo bežanje. imao sam trinaest godina i bio najusamljeniji dečak na svetu, koji se pitao: gde se od kiše sakriju leptiri? 42

Dominik Gregurek NOKAUTIRAN Svoj kraj zamišljam kao tvoje tužno lice, i s njega je pala suza na moju dotad neukrotivu vatru. Zastori su spušteni, ta predstava je završena, a ja sam ostao ležeć na tim daskama pozornice. Pričekao sam da se koraci smire, ne osjećam se najbolje kad su drugi tu a nje nema. I sad bar znam da pričam sam sa sobom, da nitko ne sluša, i da imam tišinu kao odgovornu sugovornicu.

Milan Gromović REČ BRODIĆA U KLEPSIDRI „Stojte, galije carske! I vi gliseri bučni Vozite s pola gasa... Nek mrtvima se pošta Makar nesvesno oda...“ (Ivan V. Lalić, Plava grobnica)

Vekovima gore Najezde Hranjenja Malih mozgova. Slovom da Sahranjeni trzaji Dangubne daljitke Slatkorečivi predznaci Dugonoge pume i Pristajanja na reči – Svi zajedno Pustinjom Puštaju brodiće Osmeh deteta „Potpomažu“ Kroz peščanik planete.

Ana Hranisavljević LJUDOLOVKA Gomila kostiju preko kojih treba preći. Ljudolovka, zamka humana. Mnogo je spaljenih mostova, međ ljude se uvek neki jaz ispreči. Utvare prošlosti progone pokolenja: svima lak san, spokojan! Ko može, mirno spavaće. Teško je sa leševima u istu postelju leći. Ostalo je još dosta toga nedorečenoga. Valjda će Usud jednom konačan sud izreći.

NA RASKRŠĆU SVETOVA Šibaju vetrovi sa svih strana, jedni sa istoka, drugi sa zapada. Dve su vatre, a mi negde između, nesvrstani, uhođeni, u toj ludoj igri pohoda na tromeđu. Treći svet udarac uzvraća. Sve se kao bumerang vraća. U rascepu čovečanstva, na raskršću svetova, stoji savest ukopana – prošlost je odavna, nesnosna, ogavna, nemila avetinja, neupokojena.

Marin Kolić UMIROVLJENI SNOVI Zrakoprazni udasi Između želučanih slapova Čine se poput dječje igre Slični sadržaji plutaju horizontu Izlazeći iz mješine pune sažvakanih uradaka Nježne oker boje Rijeka snova Postala nedavno javno kupalište Svi pišaju dotičući nogama muljevito dno Topla uzgibala rijeka, mamina cica Naborana penzionerska tijela Prozirne sandale i olujni oblačci taštine

PIJANI I NERADNI IZBLJUVCI Tjeraš li tijek mojih neproživljenih riječi Dok tukac isijava iz trudne misli I mulja te na rastanku Poetese izumljene u fabrici Grumenom zlata poletjele U miris slave ustajao Spavajući mrtvac Ulaže lijeno u stegna A pogled je to Ništa više Tihi sumnjivi razdor Uhvaćen na djelu Razara katedrale I tjera ih na blud Glamur se spotiče ususret Prijateljima razbijenih koljena Bez opaske i stava Biće prazni se i jenjava Sisajući kamenu sisu

Milivoj Kostić UVEK U SUMRAK

(Ulaskom njenim) U ćošku planinske picerije Sedi senka Imitira moju Grli radijator Pije kapućino Pa rakiju Vinjak Simulira slanje poruka Izlazi napolje Probada je kiša U tuđim tragovima Prepoznaje svoje Zaključava se u Domarsku sobu Zaspala je Kao nijedan Crtež do sada

DOMMM

(Beskrajni povratak) Kuća bez prozora Neuseljiva Meni je dom Do tavana se Penje spolja Ako nije kiša U podrum Ide se Pidžamom od gipsa 49

Kenan Kraković SMIJEŠAK UZ USPOMENU Lijepo je bilo u bihaćkoj aleji prije tačno dvije godine. Sjedili smo nasmiješeni iznad svojih godina i gledali se. Gledali smo se dugo, a onda smo žurno skakutali kući – da pišemo o tome kako su pogledi zapanjujuće moćna stvar. Bilo je veličanstveno sjediti zanesen na svom vremenu uz obalu Une. Ljubili smo se dok je rijeka ljubila nas, a onda smo, nasamo sa svojom zaljubljenošću, pisali o tome kako nas nije dostojna ljepotom. Kako je lijepo bilo! A sve do sada ne bi mi jasno, zašto nam je najljepše bilo i zašto smo najviše voljeli trenutke kad bi nazreli budućnost. I trenutke kad ćemo pisati o tome kako nam je nekad bilo lijepo.

Milana Kremenović RASUTI Svi ćemo mi sutra postati prah, Spojeni u jednu dušu, Ili rasuti u beskrajne zvijezde. I sve će nas sutra neko udahnuti punim plućima, Kao ptice nas osloboditi, u nešto što se zove... dan. Poletjećemo, jedinstveni i laki... u novu slobodu, Prožeti toplotom najljepšeg sunca. Tamo ćemo dati još jedan dio sebe, Ono znoji i koji grumen soli, Što zemlju sije nanovo.

OD DAVNINA Nešto je u vazduhu, od davnina nespokojno, U načinu kojim se čovjek bori, U čovjeku koji se gasi i pali, U očima koje sanjaju... Nešto je otkad za sebe zna, Daleko gore, rasuto u plavo, Pričama kojima kraja nema, Kojima čovjek tek katkad... okrene koju stranicu.

Tijana Lazić OBRAĆANJE PRVO Ustajem sad, ovdje pred vama, spremna za osudu, za najstrožu kritiku. Neka mi i oči i usta zauvijek povežu, jer spremna sam da ovo budu moje poslednje riječi koje ću izgovoriti, a vaši odrazi čuđenja i srama poslednje što ću vidjeti. Toliko mi pričate o slobodi govora, da ne mogu doći do riječi. Pričajući o slobodi mišljenja namećete svoje misli. I da me zatvorite među četiri zida i tad se ne bih kajala, jer i do sada sam imala taj osjećaj da sam među njima stajala. I zato vas molim, riječima koje možda niko čuti neće, skinite povez s očiju u paukovu mrežu smo upali i neće nam biti bolje ako ne budemo svi zajedno ustali!

Marija Lesan PASJI ŽIVOTI Kао dеcа svi smо žеlеli Dа јеdnоgа dаnа pоstаnеmо Vitеzоvi Princеzе Čаrоbnjаci Vеćinа ih је оdustаlа Оd vrlih nаstојаnjа Kаdа su spоznаli Dа оvо nisu dоbа i tlо Prоspеritеtа nеumоlјivih idеаlistа. Pа ipаk pојеdini оd nаs pоkušаvајu i dаlје А оni kојi su оdustаli Pitаm sе vеčеrаs Dоk usаmlјеnоst gоni sеćаnjа Nа mnоgе mоје bližnjе Nе učinišе li tо Pоd јаrmоm mаsе Il’ prаgmаtičnоg sаznаnjа Dа istоriја nе prеpоrаđа Svоје hеrоје Аli iznоvа rеvnоsnо budi svаki pоkušај Udruživаnjа u gоmilu Prоtiv hеrоја Ili tirаninа Меđu živоtоm mаsе Таmо izа kulisа Pоnеki оd pаsа оtpаdnikа Јоš niје gilјоtirаn

Dоk sе vеčеrаs gubim u dоbrоmе vinu I čеznеm zа užitkоm dоbrоgа sеksа Stаlо mi је Zа mојu pоеziјu (Zа tај svеt kоmе је Prоgnоzirаn nеstаnаk), Јеr znаm dа је umirаnjе dugо, Dužе оd vеčnоsti А vеčnоst је pаk dužа оd čоvеčаnstvа, I dа ćе sе zbiti оnо štо mоrа: Оbnаvlјаćе sе skupоvi, Pоdizаćе sе zbоrоvi, Nеgоvаćе sе strаžе, Nоvih rеvоluciја – Buržоаskih ili dеmоkrаtskih Dоklе gоd mаsа оd sеbе nе stvоri Јеdinstvеn spоmеnik Sа urеzаnоm pаrоlоm: Lаkši kаpitаl živоtа А nаsprаm njеgа Pоd nеbоm pоsutim zvеzdаmа Kао оdgоvоr nа ugаslоst nаkоn оstvаrеnе žеlје, stајаćе nizоvi еpitаfirаnih оbеliskа nа mеstu ličnоsti Kоје nisu trаžilе Ni lаkši ni јеftiniјi živоt.

Milana Ljubisavljević DINOSAURUSI VIŠE NE POSTOJE Ispružen dlan na vetru držala sam pogledom pismo pustila ga da ode gde će samo biti napisano dopustila slobodu da ostane prazno Rado bih pustila sebe da mogu ponovo da nas zagrlim Poletećemo, sigurno, kada Zemlja zaklopi okna pre sam bezdan nazivala grotlom sada više nisam sigurna u pad jer podrazumeva letenje a ja ne mogu da verujem ni u ono što jeste Krila od papira me pitaju za želju davno je odlepršala iz mog ispruženog dlana tražim je da je zagrlim ne vredi čuvati nešto što možeš da upoznaš tek kad ode Susret slučajnih zbivanja sumnjam da će me uveriti u stvarnost kad ostane malo bola čini se da nema istine pustiš ga da ode da bi ga upoznali ali onda ne nađeš istinu i ne veruješ Slutnje su prazne poput šupljih nada suštine uplašiše svoje odraze i ja nađoh svoju senku bez sebe a nismo se upoznale Ja zaista, zaista želim da se zagrlim da izdužim vreme i suzim prostor i nestanem u naručju trenutka koji će mi pevati snove koji nisu moji već deteta uplakanog zbog toga što dinosaurusi više ne postoje 55

Predrag Milovanović SLOBODA Na jednom smo se oblaku rodili Na oblaku sivom Kao stotine sunčevih opiljaka Na oblaku posred mraka Jer deca smo, nismo se stideli Razodenuti tamnom grivom I prvom rečju smo prošaptali Kuda na kosmičkoj dijagonali Kao da smo znali da nas vode, gladne sunca, tame i oblaka, putanjom lutajućeg, naprslog zraka ka slobodi i od slobode

BESMISAO Besmisao me pritiskô jako, Po meni pliva – niz mene tone. I traži, razularen traži, da ruši Stub, koji mi glavu drži. Besmisao mi dotakô dno I trese se u strahu i besu, proklinje Neimara vasione, i grmi: Stubovi – gde su?

Lara Mitraković ONI DOLAZE Predaja bez očitog krivca. Navođenje prezimena izbjeglih. Iste pjesme. Drukčije izvedene. Njegov glas u daljini. Njegov. Tišina izranja iz mora. Kupam riječi u njegovoj pjeni. Galeb vrišti nada mnom. Jurišamo u suton bez oružja i bez sjena. Vjerujemo u prošlost bez rana. Vjerujemo u njegovo lice. Vjerujemo u nebo! Miješaju se neodlučnost pčele i upornost mrava. Netko nas promatra. Netko se gubi u daljini. Gusti žuti prah nas potpuno prekriva dok tonemo u tami. Drugi će morati pričati naše priče. Drugi će se morati smijati za nas. Mi plačemo. Mi se sjećamo. Ne zaboravljamo. Njegov glas u daljini. Njegov.

BOG KOJEG NEMA O, moj bože, kojeg nema! Zašto mi te stalno lažu? Zašto mi te pod nos stavljaju? I kako da vjerujem u tebe silnog, Zeusa odjevenog u plavo, kad u tebi nema ničeg svetog? Tebe nema. Sami smo u tami, tami kojoj nema kraja. I da nema onog plavog sjaja, ne bi ni tvog lica bilo. Čemu onda da boga na nebu tražim uvečer dok zvijezde gledam? Čemu onda da se nadam? Zvijezde umiru, zašto onda ne bi i ti, Zeuse plavi, moj bože kojeg nema?! U u kojem jutru da se probudim bez glasa o tebi, nijema? Dok sutra o tebi budu pričali i nova čuva ti pridavali, hoćeš li se odreć sjaja plavog i kô nekad pogledat me kao sebi ravnog? O, moj bože kojeg nema – postali smo isti. I mog lika već odavno – nema. Otiđi jednog jutra snenog i uzmi sa sobom svoju harfu, ne ostavljaj za sobom elegije i ode – samo idi – govorom tišine. Kako uopće bogovi kojih nema koračaju?

Nataša Nikolić POVRATAK KUĆI Zbunjeni, nemoćni san štitio me je od buđenja A jutra su donela lutanja, bezdome proplanke, njive, obale... i udžerice pored močvara Malo nadanja, više strepnji, nasmešene oblake i sunca sa kišnicom u očima Onda sam obilazila prečice i birala obilaznice Jer duži put je pravi put Jer teži put je pravi put A sada vreme ima mene... I biram krive staze pravog puta I hodam pravom stazom slepog puta... I slepim sve hrabrije I slepim sve jasnije I mraka sve manje plašim se…

Vladimir Nikolić DNEVNICA Rad. Otvaram dobro podmazana vrata, nema škripe, ali dotrajale kosti mojih kolega proizvode zvuk, zvuk koji je tu da te podseti da si ušao u mašinu koja će te ispljunuti kao ivericu, ako napor shvatiš neozbiljno i bez intelekta pokušaš da kročiš putem gde fizička snaga oduzima pravo glasa. Slike u glavi se smenjuju dok mišići automatizovano opravdavaju znoj, telo mi besprekorno radi, mlad sam. Grbavi čovek mi se smeši... Shvatam poentu, usporavam ritam, ali moje stegnute šake žele da nadmudre mozak. Borim se i sa energijom koju samo mladost nosi. Teško je komandovati dok isparenja dotrajalih tela magle prozore intelekta. Čini mi se da pogledi poslovođa bičuju ispoštena, nasukana leđa kolega koje primaju zadnju dnevnicu, žele da ih iscede do kraja i da ih sete kako su zaradili kvrge na prstima. Izrabljivanje je najjače na kraju. Spaljuju te ljude i puštaju ih niz vodu, bez zahvalnosti, sebično im guraju poslednju dnevnicu u šake. Istina je da mladost trpi dosta toga, da je ponekad duboko slepa, ali video sam torturu. Gledam ga pravo u oči dok mi daje moju dnevnicu za nedovoljno cenjen rad, smeši se šeretski, misli da me je ukrotio, kako se samo vara... 60

Svako treba da vidi crnilo u tim očima, tek tada saznaće zašto se starci prevode preko pešačkih prelaza i zašto se smeše samo dok miluju pse.

UTABANA STAZA Bezbroj udaljenih pogleda sipalo je svoj talog po mom iskrivljenom penkalu. Razbarušena griva pakosti ošamarila je stilski i bez kajanja trag, trag koji sam pratio krenuvši u šumu pokajanja; besmisao je podigla svoj skut i pustila da lavež glasnih ljudi obasipa nevinost deteta, da svojim crnilom popuni pore crvenih, zdravih, obraza... Svaki poraz bude gorak, ali kada se oliže celofan koji svojom providnošću obavija tmurnost poraza, ukus u ustima postaje prihvatljiv i u dan kada se rukuješ sa tim ukusom tvoja rana biće zašivena a grč na licu ublažen. Noćne more nisu ljudska greška, one su klice puta kojim tvoja duša kroči. Razum se retko smeje, sveukupni utisak, na kraju, podseća na magloviti ponor, njihanje tvojih treptaja omogućiće da vidiš kroz maglu. Uvek pravi korake i pipaj prstima ožiljke, nek ti to bude putokaz u mraku.

Veljko Odalović CRNI KIŠNI OBLAK Noćas su padali kristalni noževi Iz crne vitrine koja je sakrila bezgranični zid. Zid nemoguće zagrliti i poljubiti, A sad i oku i srcu nedostupan. Zid koji nas ne ograničava, No širi vidik i ruši sve granice, A ipak štiti od bezgranične tame. Na njemu danju svetlost plamti; Na njemu noću svetac spava, I oklopi ratnika njegovih trepere. Padali su noćas kristalni noževi I probadali su kesu moje sreće, Sekli su svaki lastiš vidika. Sklonite tu prokletu vitrinu! Želim da gledam u zid I da vidim najviše i najdalje.

PREOBRAŽAJ Stani bistra vodo Da se ne uprljaš u koritima crnim. Stani bistra vodo, I čekaj poziv u večnost. Samo ono bistro biće večno. O, nemoj bežati od sunca, Što se ogleda u tebi – Ljubi ga. Jer u bistrini se ono ogleda; Budi mu bliža i tvoj poljubac biće. Ono te vodi u nebo meko, Iz sivih, kamenih okova. Sunce želi da sija oko tvoje glave. Anđeli u belom, Biće samo oni neukaljani. A tvoje suze radosnice – svetle i nevine, Neiskusno zelenilo Pretvoriće u polja suvog zlata. Budi mirna u svetu bluda I bićeš slobodna u svetu milja. Bistrinom svoje večnosti Podari trenutak klasju, zaljubljenima... Trenutak koji će im doneti večnost.

Zdravko Odorčić SJEDIM I ČEKAM KOTRLJAJUĆE BOCE Usidren u dosadi cvrljim dupe na rubniku nogostupa Buljeći u baru u kojoj se zmijasto rastače plava nafta Na površini se leđima vrti utopljena zelena muha zunzara Lijeno dlanom komarca pricvrljim na lice što mi krv sisô Pa grlu pustim nek grgoči ječemenu hmeljovu tekućinu Ispuštam orošenu bocu suncem usijanom crnom asfaltu Mirisi benzina i katrana onesvešćuju ptice žedne vode Raspamećen mirise cvjeta livada osjećam u daljini I makove crvene latice što ljepotom kradu žitu rosu Pčele se marljivo roje zujeći u košnicu medenu slast Raspucana gladna usta oblizujem željom za gutanjem Moja utroba krči glad zijevaju mi naslijepo crijeva Prazna kô džep u kojem samo propuhom rupe krpam Izbezumljen svijet tumara bezglavo tražeći sebe izgubljene U ulicama bez putokaza gubeći se u mnoštvu prljavština Muškarci žene po guzovima pljeskaju cerekajući se Otvorenog zporka mokre reklamama bez imalo srama Žene golih sisa muškarce u mračne ulaze pohotom odvode Uzdišući stenju orgazme za šut i koricu starog suhog kruha Negdje iza tog ustajalog smrdljivog sivila postoji bistri potok U njemu djevojka bjelinom tijela kupa svoje djevivičanstvo Čeka proroka milenijuma koji će joj pogledom pokazati put I svu bijedu ljudskog roda odvesti u novi ljepši svijet U toj nadi sjedim i čekam brojeći utopljene muhe u nemoći Kotrljam ispijene boce ubijajući na licu uporne komarce

Jelena Paligorić KO JE KOGA ko je koga tukao a ko koga povredio ko je s kim čaše lomio i ko je kome decu pravio ko je kome majku psovao sestru oca i krv ko je kome nož u leđa zabadao i kleo mrtvo i živo ko je kome pare dugovao ženu otimao kola slupao ko je kome pušku za vratom držao prilike dobre otimao ko je kome decu pravio ko tu decu istu nije rađao ko je čiji život proćerdao pogrešne ženio prave žalio ko je kome svoj svome.

SEČA VENA ja sve svoje vene sečem uzduž pa popreko za nju i mene zajedno jednu kuću na otoku klape sa kasetofona bevandu i brancinima na gradelama decu koja trče po rivi i riblju pijacu sve ostale želje su jedan ego i to na štulama.

Marija Pantelić SAVEST Čujem korake kroz hodnike hladne, cepaju surovo prostorije prazne, čujem ih kao zločince jadne uzalud što beže od teške kazne. Teši me ta buka slaba u tamnici, gorkih, crnih misli, radujem se kao prosjaci suncu nakon noći dugih kojima su kisli. Zavija me mraz i drhtim blago, mrak me grli svojim snažnim stiskom, i noćas ću zaspati snom lakim, u tami ću opet buditi se s vriskom. Doći će još jednom dugove da traže modri crvi savesti moje, doći će da naplate počinjene greške, dok pravda ne dobije svoje. Okovi će držati natečene ruke, nevidljivi neprijatelj slamaće me lako ratovaću dugo sama protiv sebe, za vrednosti lažne boriću se jako. Plašiću se tišine u ponoćne sate i radovaće me odjeci kasni bežaću od istine, umorno i tromo dok porazi bolni ne postanu jasni.

Iskra Peneva ZNAK Prokleti znak nosimo u sebi Ponekad se manifestuje U smehu Uglavnom je dobro skriven Upleten u krv i misao Kada bi ga izuzeli Bili bi nam bliži Zakoni prirode

OTISCI Sa maskom na licu Nisi više izobličen Sve lepote kad se spoje Sjedine I oblikuju tvoje dečje lice Čak i tada Lažljivo zvučiš dok izgovaraš Ja sam tvoj prijatelj Prijatelj Uzimaš u usta ovu reč Žvaćeš je I tako je oskrnavljenu Izbaciš Olako ispljuneš napolje Šutiraš je I gaziš cipelama dugo Ostaju samo otisci Na tvojim đonovima

Dejan Popović MRAV Koliko sam samo puta gledao izvan okruga realnog u hol nesvjesnog gdje vječne vatre gore a nebeske fontane izbacaju krv radoznalih mrava radnika u želji da zadovolje svoju kraljicu. Na vratima Olimpa sam molio Zevsa da me pusti unutra i stavi mi vijenac od lovora, dok me on gleda podmuklo i kukavički, odmahujući glavom zatvorivši vrata zauvijek. Hiljade vjekova prolaze, milioni svjetlosnih godina, u trenu. Sam, stojim u podožju planine i gledam: mrav, nosi svoje breme stepenicama srama. Trgnu me šum, otvorih oči. Praznina nestaje a njeno mjesto zauzima strah. Šta da radim sam u ovom paklu, kad sam samo jedan običan mrav, radnik. Hiljade stepenica čeka da moje breme i ja krenemo koračati njima. Možda se onda Zevs sažali pa konačno klimne glavom i pruži mi lovorov vijenac. Možda.

Milena Pravilović NIŠTA Talasi odvukoše Privezane barke koje je pojelo more Rastrgane ribarske mreže Oslobodiše ribu Na pučini života More poštedi samo Najveće I najizdržljivije brodove. Ribar samoće upeca Ništa.

ŠETNJA Hodamo kroz pustoš Magle i sivila sluteći korake onih koji su prije nas otišli u Beznađe Dozivaju nas A od glasa ni zvuk Sjetom čeznemo Ljuti na odjek zaborava koji briše izraze lica iz galerije Sjećanja I mi smo krenuli Njihovim stopama valjda je to jedina staza kojom se može poći okruglom šumom među drveće života. 70

Sara Radojković ODA SVETINI Kako nam je samo lakše piti nego biti, svetino moja. Sturžemo se po ovom gradu pravimo osmehe na silu jer drugo ne umemo, svetino moja; volim kada nosiš mrežaste čarape suknje po minusu i gelove za kosu, kada pušiš mangupski i kvazi damski, svetino moja; Tako jedinstveno se lepiš na neonska svetla lasere i duvanski dim dižeš ruke u vis kao da postoji razlika kada su gore a ne uz telo zalutala izgubljena raspomamljena kao proleće pred topljenjem snega kao gnjecavo blato, mila moja, svetino moja; Svetino moja što lepiš žvake po ćoškovima, imaš dlanove u nijansama žute od drški po prevozima, što ne psuješ već sagneš glavu kada prolaziš pored neke bogate kuće što ima interfon što zuji, kameru i ornamente ispod i iznad prozora; ćutiš, svetino, i sanjaš o moru a videla si ga samo na slici, premda se uvek nadaš da ćeš ga naći u čašici ljute, jedne ljute, a možda i pet; svetino moja, kada smo prestali da se nadamo? Tačno je da nemamo čemu ali to nije izgovor; 71

Rekla bih ti nešto lepo, čarobno. svetino moja, ali se i inje prodalo, lako je skidati ga nadograđenim noktom sa džipa registrovanog sa slovima što tvore – Jaca, nego kumiti golfa dvojku da kresne, jebem ga, magija je kad kresne, uprkos svemu stari akumulator a ti mu u sebi kažeš hvala, svetino moja. Ali nemoj brinuti, svetino moja, nismo mi ni gori ni bolji, mi samo jesmo tako prokleto jebeno prokleto mi samo jesmo.

TMA Bližimo se kraju, ili ne, kraj je prestanak gadosti, zato nije kraj, samo gasimo svetla sistematski jedno po jedno. Neću kriviti nikog, neću kriviti države jer države nemaju savest, neću kriviti druge, jer ja imam savest, i nije to ništa posebno, savest je kao svrab, prođe te polako, neosetno. Neću oplakivati kraj jer se blagoslov slavi, ali nije kraj samo gasimo svetla. Šapnuću. Šapnuću u vazduh da se ne zna tačno kome. Šapnuću – Laku noć dušo. I okriviću sebe jer nikad zapravo nisam ustala iz kreveta. 72

Irena Savić P. S. ... pokušaj postaviti pitanje patnji pitaj prapočetak pogledom, prati prve, prvake posjećuj pokopane, prije pomrčine, popodne. ... sačuvaj sjećanja sam sebi, smušenost skloni sa stolice, sjedi suzdrži se samo sekund, samo stotinku sekunde. ... patnja pita – postojiš? podla, pogrešno pravi putokaze posegni, potegni, povuci, pravo prema prapočetku pođi sjedi popij s pomenutim piće ... požuri, pobjeći će pomrčina sviće.

NA NEKO VRIJEME … Na neko vrijeme, žao nam je, predstava se otkazuje. Ne znamo razlog, oprostite, kada bude vi znat ćete. Nećete morati ponovo kupiti ulaznice, ne ne brinite se. Nećete čekati „pola godine“, Gospođo, imate visok tlak ne uzrujavajte se. Samo su se na neko vrijeme spustile zavjese, polako gledajte na to tako. Ne gledajte mene mrko, ja sam samo vratar, od mene kupujete karte i kokice i sok. Pustite da ne postoji, i predstave su za sebe svoj svemir, pustite da sve ima svoj prirodni tok. Ljubazan sam i strpljiv skoro previše, Gospođo, i vaš me visok iritantni glas i ne čini previše srećnim. Na neko vrijeme, žao nam je, predstava se otkazuje. Gospođo, molim vas, sklonite se, da vas ne zakoljem.

Aleksandar Slavnić GOLKONDA Neko ima leptiriće u stomaku kada se probudi. Neko moljce prošlih ljubavi. O kako se oni samo nespretno odbijaju o zidove utroba mnogih nesretnih ljudi. Svi smo mi Titanici, još u izgradnji, euforične mase komplikovanih mehanizama, koji se tek spremaju da se otisnu u daljine, ne znajući da negdje svakog od nas čeka jedna kobna santa leda. Nekoga krivnja iznutra izjeda, ona cvili u njemu kao bezdušno kopkanje violinskih žica, ona truje njihova čula, ona kapa u jezero njihovih unutrašnjih suza, širi samoću. Drugi pak smireno grizu svoje sendviče od polusirove piletine. Istina je, u stvari, svi mi hodamo isti, naši koraci su iritantno zveckanje neopranog escajga, naši pazusi su ekološke krize, te ruke tvoje su u stanju da otope led, ti nisi svjestan toga. Te ruke će jednom same da te zadave. Neki ubijaju zbog ljubavi, neki se ubijaju od ljubavi, neki su zaljubljeni u ubijanje. Neki ubijaju vrijeme, neki ubijaju dosadu, neki ubijaju iz dosade. Neka ubijaju. Svi smo se utopili u jednu ogromnu idiličnu smjesu homogenih mozgova, uzeli smo sapune i češlje i sastrugali svoje jedinstvene crte kako svana tako i iznutra. Počupao si tu nit mašte, čovječe, istrgnuo si je iz prašnjavog podruma svojih moždanih vijuga. Pomislio si da je to paučina. Ti glupi čovječe. Mogao si da letiš iznad svih drugih Titanika, izbjeći njihovu sudbinu. Ali dao si svoja krhka krila za čelična crijeva, pustio si da drugi upravljaju tobom, da te što prije vode u smrt.

Dalibor Starčević VRIJEME KOJE NIJE NI BILO Nekad, kad mi se baš i ne ide u noć, pogledom zalutam u prošlost u neobičnoj projekciji na platnu života. Stvarno čudan crno-bijeli film u kome sve je tako živopisno i nema glavne uloge. Svi igraju sve. Tako jednostavno. Jedan jogurt, jedan bukvar, jedan program. Jedan crtić u nedjelju uveče. Sve je jedno. Jedno za sve. Kao da sam to već negdje gledao... Baš tada, ničim iznenađen, prepoznam dječaka pjegavog osmijeha, bezbrigom zaraženih očiju, recimo da to nisam ja, niko se tako ne smije brigama u brk, ponajmanje ja, ovakav ozbiljan... Jer ko bi, naposljetku, i povjerovao da taj film ima srećan početak, a kraj – po želji... I da govori o vremenu koje, sada to znam, nije ni bilo.

DUH Usred stihije stajao bih nepomično ili se bar trudio da ne lelujam previše, iako sa prirodom ne vrijedi se boriti kad dio smo nje. Ne postoji dobro vrijeme za poraze. Ali oni opet dolaze. Mekani smo od rođenja, samo nam je glava tvrda i sve je tvrđa što više zidova ovjerimo. Zauzvrat, oštrimo vid i brusimo instinkte do nepogrešivosti. Lepršavo, drugovi, još galopa ima u vjetru kojim ćemo jahati godine, još podviga u lektirama nepročitanih, priča uz logorsku vatru neispričanih, nisu valjda zalud uprte u nas oči željne junakâ i ponosa. Preci smo, imajmo šta ostaviti.

Mladen Stojadinović PRIZOR JEZE SVAKIDAŠNJI slika strahote četiri su joj godine devojčica ispod broja 51 zgrade su nema kuća zar je nije strah sama je mada je gužva a vetar strašno duva praznično je veče svetla su opasna drečava reklame semafori mama nije trenutno tu mama je otišla po cigarete poljoprivredna apoteka bakalnica haos taksisti beton plastične kese lete ledene kocke lampioni mračno je zaista mračno uprkos rasveti uprkos čudima u inat velegradu uprkos svemu što je čovek napravio taj okrutni neustrašivi stvor gospodar sveta sa četiri leta ona vrti krajeve šala igra se ne primećuje horor nelagodu neprirodu i svi jure nikoga nije briga ambulantna kola i poštari stoji tako na trotoaru gazi opalo lišće čeka mamu u toj džungli krstova limova drveća i ljudi

belih mantila i plavih uniformi koje trube koje pucaju viču gde se mrzne i gde te kradu oseća se kao kod kuće neverovatno hoće li te cigarete više

Jovana Stojanović USAMLJENI RAZGOVORI Kako nestajete u svojim srećnim danima Kako se volite kao da je jedino pitanje koje imam da postavim Gde je ljubav? Lakše je tražiti ljubav nego je davati Lakše je zaroniti i nikad ne ustati Samo zbog pritiska vode. Zar sami nismo sve vreme Zar vreme nije sâmo bez čoveka Između njih leži smisao, A šta je vreme, ko je čovek? Reči su zanemele u grlu, Zato ćutim, a ne zato što nemam šta da ti poručim. Bolje je prećutati. Neke reči su samo na usnama jednog čoveka, Nikad ne napuštaju usne, Zalepljene, ponavljaju se, bez prevoza, ostaju tu Nema ušiju koje mogu da ih uhvate. Tada počinje tišina, koja se prekida još dubljom tišinom. Zar i kad pričaš ćutiš, je li, JA? Gubiš se u utrobi. Gube se i ljudi, ali se ne kriju. Zašto bi te nedela činila manjim čovekom, Pravila su da nema pravila kada su ljudski odnosi u pitanju, Kada su ponos i moral granice čoveka, Lako je napustiti zemlju.

Dženita Suljkanović UTJEHA Spustit ću ti oblake kad nemaš druge igračke i cvijeće posaditi pod tvoje korake i učinit da zaboraviš kako se plače Obojit ću ti djelić neba u boju suprotnu od krvi i naučit ću te smijat se kako treba glad ti utoliti u mrvi Balone koje ti daju bez zraka i osmijehe ugušene u treptaj prvog mraka i strah koji ti naglo zatvori oči ne plaši se, brzo će proći I slatkiše koji mirišu na biber crni i suze na koji se svijet glasom buni a niko da djelom pokaže da je stalo ne plaši se, proći će, još samo malo Obrisat ću ti granice i pružit ti korak lagan ispisati za tebe nove stranice bez daha nad tobom koji je pogan I pružit ću pred tebe poljane cvijetne i zmajeve od papira da te draže osmijehe zvonke, ruke poletne neće među palima da te traže Tanjire koje ti daju pune praznine i dok ti rukama golim brišu ime i usne drhtave kojima fali dah ne brini se, proći će i taj strah San koji ti mijenjaju za more i drhtaj koji ti se skuplja u pore svaka suza koja je pala na tle ne zaslužuju im duše zle

Balone koje ti daju u crnoj boji ispod njih tvoje ime u zlatno se boji; i svako dijete koje tek tako gine planeto Zemljo, ponosiš li se time? Svaka riječ koja ti ne utoli glad i obećanja koja su samo čemer i jad i srca koja u trenutku staju planeto Zemljo, izgubila si smisao o raju.

Jasmina Šušić NE BOJIM SE ROBOTA u ne bojim se robota bojim se ruževa za usne napumpanih kolagenom od kojih usne rastu rastuuu rastuuu bojim se maskara od kojih trepavice rastu bojim se krema od kojih sise rastu zašto sve do vraga mora rasti? bojim se paradajza koji je narančast a kad zagrizeš ima okus vode bojim se crvene GMO leće bojim se onog što špricaju iz aviona kad ljeti zlostavljam vreću za ljuljanje u voćnjaku teoretičari zavjere to zovu chemtrailsima bojim se krema protiv bora bojim se čudesnih grudnjaka bojim se muškaraca s četvrtastim vilicama bojim se izvanzemaljaca koji šetaju među nama bojim se „vrlog novog svijeta“ i da će mi ponestati memorije na hard disku bojim se katolika bojim se homofoba bojim se ustaša bojim se onih koji tvrde da se ništa ne može promijeniti bojim se mraka bojim se depresije bojim se lijekova bojim se aspartama bojim se fluorida 83

bojim se marmelada od šećera i želatine bojim se vina koje ostavlja plave tragove po zubima bojim se zaklanog mesa bojim se lovaca bojim se kineske odjeće čije boje uzrokuju rak bojim se cigareta za 16 kuna bojim se umjetne trave iz epruvete bojim se palete sjenila za oči koje moja najbolja prijateljica svima pokazuje bojim se dezodoransa s „mineralnim“ solima (a svejedno ga koristim) bojim se boja za kosu bojim se antibakterijskih sapuna za 5 kuna bojim se kreme koja briše bore i sadrži KOLAGEN sve ali sve danas SADRŽI KOLAGEN samo neka RASTE sise trepavice kosa usne samo neka RASTE dok se tijelo smanjuje samo neka RASTE ne bojim se robota ni generacije zombiranih metalnih ljudi čiji su mozgovi najsofisticiraniji programi kompjutera bojim se čovjeka jer... sve ono neprirodno već nas je odavno stiglo

Igor Varga PJEŠČANIK Gledati svijet vođeni tolikim strahom podvajajući svježinu usana, modrinu neba i vode, zasječeni željom, zaustavljeni mislima i prelomljeni slutnjom. Višestruko o(p)stajemo u sopstvenoj sabotaži korišćenjem riječi jednog jezika zaborava.

BEATI, QUORUM TECTA SUNT PECCATA Prilikom odlaska skinuo je kaljave čizme, oprao kaljave obraze, spustio pušku i zaplakao. Na ramenima mu stoje ptice bez gnijezda, udovice od mermera i djeca bez očeva. Baš ništa o ljubavi on ne zna.

Jelena Vidić I MED I MLEKO I JA Samo sam komad mesa prihvatljivo oblikovanog u uočljivu celinu, kome je slučajno na lutriji dodeljeno lepuškasto lice i usnice poljubaca željne. Samo sam lokva krvi u porođajnom bolu dok nagonski dajem život napuklom srcu umornom i preplašenom od sveta, još neveštom da razume ljude i ljubav, ljubav i ljude, čoveka, život, bol i smrt? Danas sam samo prazan pogled svesna da mirišem na šećernu vunu i da imam ukus meda i mleka u luna parku, svesna da moj život to nikada neće biti. Ni med, ni mleko, ni med i mleko. Ni luna park, samo park. I ja.

ODBEGLA Ne govorim čovečiji jezik. Razumem nagone i nagoveštaje, starogrčku upornost, starorimsku odanost. Čitam ono što ne piše i pišem ono čega nema. Ne razumem se s ljudima. Govorim s kišom, igram s vetrom, pišem s planetama, igram se s bubama. Ljubim po Mlečnom Putu, odbegla od sveta, s ludom simfonijom u svojoj glavi i šapama na mesto dlanova i repom na mesto pupka. Nižem pruge oko svoga tela na mesto bisera što zveče. Ne razumem čovečiji jezik. Ali rečnik jesam.

Roberto Vodanović VATRA Vidio sam ocean u tvojim očima Beskraj sive ljubavi pjeska i neba I galebove što klikću dok lete zrakom Nema duge iznad Atlantika Vidio sam nemir u tvojim očima Dok revolucije prijete pod našim prozorom Kunem ti se više nikad neću u rovove Nema ideala vrijednog suza majke za djetetom Vlati trave povijaju se na vjetru Ona pleše s njima kad ne mogu ja U trenu kad suza dotakne tlo Drhtave ruke pletu prste U našim samoćama žive strahovi Neizgovorene riječi i prazne sobe Planina je hram a kamen je oltar Ne tražim oprost sam’ daj mi znak Tvoja vatra gori za mene Jato ptica preljeće grad Umočio sam kist u boju Moćna ruka bdije nad nama

IMITACIJA ŽIVOTA Lijeno prolazi nedjelja Klizi niz prste Kao fina svilena nit A ja pokušavam Mislima dati neki smisao Ja želim Stati na loptu I krenuti iznova Lik kojeg znam iz kvarta Kaže kako mu je pun kurac svega Ufurat će to sranje U venu Uzet će pištolj I pucat će na sve oko sebe Posljednji autobus Žuri cestom Vozač nervozno Dodaje gas na semaforu Trgnut će još jednu rakiju Prije nego Ode doma Zadovoljan je Ukrao je Bogu Još jedan dan A ona želi Otići iz ovoga grada Ona laže sebe Da je drugdje bolje Ali sve tvornice Imaju noćnu smjenu I svi muškarci Od nje žele samo jedno Nazovi to kako želiš Izgovori mi sve u lice Nazovi to Svojim pravim imenom Imitacija života

Nikola Zelenković LICA Uflekana pažnja, Nekoliko pokradenih misli I osećaj koji ostaje Nalik zgaženom psu kraj druma. Došao sam da govorim O Gubitku Bola. Kako bi osetila kako voleti umem. Bez pakosti, Sujete, Poraza... A jedino što sada osećam Jeste miris obuće I duboki uzdah Kada prođemo kraj lipe Ožutele hladnoćom Naših koraka. Razlozi nagomilanog karaktera. Strpljenje roditelja Retko dolazi. Više se stiče na stanicama života Dok bespomoćno buljiš U veliki sat Koji otkucava Ono malo vremena podarenog. Zatim prevoz nailazi. Ulaziš. I sva ta lica unutra... Neka galame, Druga pogledom jure Za slobodnim mestom. Osećaš kako bi ih uronila u sreću Koja im je potrebnija no tebi. 90

Bojan Ždrale NA KRAJU PUTA Mrak je prekrio naša lica odvratna i unakažena svim porazima koji su ih pregazili. Samo su još oči sijale kao da se trude pokazati da plamen života još uvijek gori negdje u nama. Noge su nosile tijela izmorena, putem koji je vodio u novi dan, možda poslednji. Sanjali smo plavo nebo i bijeli snijeg. Srećne ljude koji plešu na vrhu planine. Sjaj njihovih očiju i lica širio se dolinom. Ti ljudi smo nekad bili mi. Mnogo toga smo izgubili, oteli su nam snove, sreću, budućnost, ali još uvijek negdje na dnu džepa trošnog kaputa čuvamo poslednji grumen nade. Nada da još uvijek postoji neko ko nas voli bezuslovno i beskonačno.

Autori ilustracija Hana Agić ___________________________________________________________ 18 Marko Antić _________________________________________________________ 21 Jovana Bajagić _______________________________________________________ 23 Vesna Barzut ________________________________________________________ 25 Tamara Branković __________________________________________________ 29 Sedina Brkić _________________________________________________________ 31 Ljubomir Delević ____________________________________________________ 36 Vedrana Dragoljević ________________________________________________ 37 Mladen Đuričić ______________________________________________________ 40 Dimitrije Đurović ___________________________________________________ 41 Dominik Gregurek __________________________________________________ 43 Milana Kremenović _________________________________________________ 51 Marija Lesan ________________________________________________________ 54 Milana Ljubisavljević _______________________________________________ 55 Predrag Milosavljević ______________________________________________ 56 Nataša Nikolić _______________________________________________________ 59 Veljko Odalović _____________________________________________________ 62 Irena Savić ___________________________________________________________ 74 Aleksandar Slavnić _________________________________________________ 75 Dalibor Starčević ____________________________________________________ 77 Mladen Stojadinović ________________________________________________ 79 Jovana Stojanović ___________________________________________________ 80 Dženita Suljkanović _________________________________________________ 82 Jasmina Šušić ________________________________________________________ 84 Jelena Vidić __________________________________________________________ 87 Bojan Ždrale _________________________________________________________ 91

POEZIRANJE ODgovori Prvo, elektronsko izdanje (avgust 2013) Autori Hana Agić, Marko Antić, Jovana Bajagić, Vesna Barzut, Jelena Blanuša, Tatjana Branković, Sedina Brkić, Vladimir Čolaković, Tomica Ćirić, Aleksandar Ćuković, Ljubomir Delević, Vedrana Dragoljević, Elma A. Dugić, Mladen Đuričić, Dimitrije Đurović, Franjo Frančič, Dominik Gregurek, Milan Gromović, Ana Hranisavljević, Marin Kolić, Milivoj Kostić, Kenan Kraković, Milena Kremenović, Tijana Lazić, Marija Lesan, Milana Ljubisavljević, Predrag Milovanović, Lara Mitraković, Anthony W. Mouse, Nataša Nikolić, Vladimir Nikolić, Veljko Odalović, Zdravko Odorčić, Jelena Paligorić, Marija Pantelić, Iskra Peneva, Dejan Popović, Milena Pravilović, Sara Radojković, Irena Savić, Aleksandar Slavnić, Dalibor Starčević, Mladen Stojadinović, Jovana Stojanović, Dženita Suljkanović, Jasmina Šušić, Igor Varga, Jelena Vidić, Roberto Vodanović, Nikola Zelenković, Bojan Ždrale Urednici Jelena Blanuša Igor Varga Korektura Igor Varga Jelena Blanuša Grafička obrada Jelena Blanuša Dizajn korica Jelena Blanuša Priprema za štampu Igor Varga Jelena Blanuša 94