Липар, бр. 49-2 by Radomir D. Mitric

Липар XIII / 49/2 / 2012.

Уредништво

Editorial Board

доц. др Часлав Николић Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац одговорни уредник

Časlav Nikolić, Assisstant Professor Faculty of Philology and Arts, Kragujevac Editor in Chief

доц. др Владимир Поломац Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

Vladimir Polomac, Assisstant Professor Faculty of Philology and Arts, Kragujevac

доц. др Никола Бубања Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

Nikola Bubanja, Assisstant Professor Faculty of Philology and Arts, Kragujevac

Јелена Арсенијевић Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

Jelena Arsenijević, Assisstant Faculty of Philology and Arts, Kragujevac

Радомир Митрић

Radomir Mitrić

проф. др Персида Лазаревић ди Ђакомо Универзитет „Г. д Анунцио“, Пескара, Италија

prof. Persida Lazarević di Giakomo, PhD Тhe G. d’Annunzio University, Pescara, Italia

доц. др Јеленка Пандуревић Филолошки факултет, Босна и Херцеговина

Jelenka Pandurević, Assisstant Professor Faculty of Philology in Banja Luka, Bosnia and Hercegovina

др Светлана Калезић Филозофски факултет, Никшић, Црна Гора

Svetlana Kalezić, Assisstant Professor Faculty of Philosophy in Nikšić, Montenegro

др Иван Мајић Филозофски факултет, Загреб, Хрватска

Ivan Majić, Assisstant Professor, PhD Faculty of Philosophy in Zagreb, Croatia

доц. др Остап Славински Филолошки факултет Универзитета „Иван Франко“, Лавов, Украјина

Ostap Slavinski, Assisstant Professor Faculty of Philology, „Ivan Franko“ National University of Lviv, Ukraine

доц. др Борјан Јанев Пловдивски универзитет, Пловдив, Бугарска

Borjan Janev, Assisstant Professor University of Plovdiv, Plovdiv, Bulgaria

Секретар уредништва Бојана Вељовић Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

Editorial assistant Bojana Veljović Faculty of Philology and Arts, Kragujevac

Рецензенти проф. др Љиљана Богоева Седлар проф. др Лена Петровић проф. др Ратомир Ристић

Часопис за књижевност, језик, уметност и културу Journal of Literature, Language, Art and Culture година XIII / број 49/2 / 2012 Year XIII / Volume 49/2 / 2012 Темат Липара / Thematic issue КЊИЖЕВНОСТ И АКТИВИЗАМ / LITERATURE AND ACTIVISM Приредиле / Editors Љиљана Богоева Седлар и Јелена Арсенијевић / Prof. Ljiljana Bogoeva Sedlar, PhD and Jelena Arsenijević Mitrić

Универзитет у Крагујевцу University of Kragujevac

САДРЖАЈ Темат: Књижевност и активизам Љиљана Богоева Седлар

О ТЕМАТСКОМ БРОЈУ КЊИЖЕВНОСТ И АКТИВИЗАМ

Ljiljana Bogoeva Sedlar

LITERATURE AND ACTIVISM – INTRODUCTORY NOTE

НАУЧНИ РАДОВИ Данко Камчевски

АРУНДАТИ РОЈ: МИТ И ЛАЖ Милица М. Војиновић Тмушић

УМЕТНОСТ И АКТИВИЗАМ ЏОНА БЕРЏЕРА

Јелена Стојановић

ПИСАЊЕ И / ИЛИ РЕВОЛУЦИЈА: ДРАМА КЕРИЛ ЧЕРЧИЛ „БОЛНИЦА У ВРЕМЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“

Јелена Андрејић АРМАГЕДОН: РАЗМИШЉАЊА О КРАЈУ ИСТОРИЈЕ КУРТА ВОНЕГАТА И ГОРA ВИДАЛА 93 Маја Милутиновић

WHEN WE DEAD AWAKEN: УМЕТНОСТ И АКТИВИЗАМ У ДЕЛИМА НАЂЕ ТЕШИЋ И АДРИЈЕН РИЧ

119

Радоје В. Шошкић

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, СИМОНА ВЕЈ И СТОЈАН СТИВ ТЕШИЋ O ДУХОВНОЈ ИСКОРИЈЕЊЕНОСТИ САВРЕМЕНОГ ЧОВЈЕКА И ПУТЕВИМА КОЈИ МОГУ ДОВЕСТИ ДО ПОНОВНОГ УКОРЈЕЊИ ВАЊА 139 Јелена Н. Арсенијевић Митрић

КЊИЖЕВНОСТ И АКТИВИЗАМ Б. ВОНГАРА И Ж. М. Г. ЛЕ КЛЕЗИОА

161

Ивана Банчевић Пејовић

АЛТЕРНАТИВНИ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ПУТ Е. П. ТОМПСОНА 213

APPENDIX Еме Сезер

...О СТАЊУ НАЦИЈЕ (Превела Љиљана Богоева Седлар)

217

Аурора Левинс Моралес

ШЕМА 12. СЕПТЕМБАР 2001. (Превела Ивана Банчевић Пејовић)

232

Алис Вокер

„ДЕМОКРАТСКО ЖЕНСТВО“ (Превела Јелена Арсенијевић Митрић)

241

Арундати Рој

ХОЋЕМО ЛИ ТО ОСТАВИТИ СТРУЧЊАЦИМА? (Превео Данко Камчевски)

247

Џон Берџер

ЏИ. (Превела Милица М. Војиновић Тмушић)

260

Керил Черчил

СЕДМОРО ЈЕВРЕЈСКЕ ДЕЦЕ: ДРАМА ЗА ГАЗУ (Превела Јелена Стојановић)

263

Стојан Стив Тешић

РАЗМИСЛИТЕ О ОВОМЕ (Превела Марија Крстић)

271

Аријел Дорфман

ПАБЛО ПИКАСО ИМА НЕШТО ДА САОПШТИ КОЛИНУ ПАУЕЛУ СА ОНЕ СТРАНЕ ГРОБА (Превела Љиљана Богоева Седлар) АУТОРИ ЛИПАРА

284 289

О ТЕМАТСКОМ БРОЈУ КЊИЖЕВНОСТ И АКТИВИЗАМ Народе мој када ће ван дана туђинских на раменима твојим у зглавак враћеним глава никнути која је збиља твоја и твоја реч (бити) растанак журни са издајницима и господарима хлеб враћени земља умивена земља издана када ћеш када ћеш престати да будеш играчка црна на карневалу других и страшило трошно на пољима ближњих сутра када то сутра народе мој плаћеничким расулом свршава се празник... Еме Сезер, „Ван дана туђинских“1 Светски дан поезије, 21. март 2012. године, прослављен је у духу одлуке Унеска донете септембра 2011. године2, да се посебна почаст, широм света, ода Рабиндранату Тагору, Паблу Неруди и Емеу Сезеру, зато што су, како званични документ предлога ове прославе истиче, као песници-активисти и значајне историјске личности са различитих геокултурних подручја (Азије, Африке, Кариба, Европе у којој су боравили и Латинске Америке) отворено манифестовали своја опредељења и својим активизмом и књижевним делима устали против светског поретка који почива на неједнакости и неправди да би другачији, утемељен на универзалном хуманизму, љубави, слободи и миру, постао доступан свима. Следеће, 2013. године, широм света, на пригодан начин прослављаће се стогодишњица Сезеровог рођења, па би то био добар повод 1 Одломак из песме „Ван дана туђинских“, из збирке Окови, настале током педесетих, објављене 1960. године. 2 Предлог за манифестацију Rabindranath Tagore, Pablo Neruda and Aimé Césaire for a Reconciled Universal, дат је 12. октобра 2009. године на 35. заседању Унеска у Паризу. Текст предлога доступан је на интернету. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

да се и код нас преведе његов Дискурс о колонијализму из 1955. године, један од најзначајнијих докумената за разумевање ситуације у којој се свет тренутно налази, а можда и нека од његових сјајних драма. Из песме коју смо цитирали на почетку види се колико су и Србији данас примерене речи које је Сезер упућивао свом народу и свим афричким народима који су се пре педесет година ослобађали од територијалне и духовне колонизације, а Сезерове драме о ликвидацији Патриса Лумумбе (или о хаићанским револуционарима Тусену и Кристофу), могле би да покрију и све потоње жртве државних удара који су инсценирани широм света да би се осујетили покрети за независност у колонијалним поседима Европе. У Шибенику је прошле године већ организована манифестација која је подсетила свет на чињеницу да је своје најчувеније песничко остварење, Запис о повратку у завичај, Сезер написао у Далмацији, гледајући хрватску Мартинску и носталгично мислећи на свој Мартиник. Уредница овог броја Липара, Јелена Арсенијевић, учествовала је на тој прослави са радом који прати наставак Сезеровог активизма у уметничком стваралаштву најновијег француског Нобеловца, Ле Клезиоа. Зборник који смо припредили скроман је покушај да се, у духу Унесковог омажа ангажованом стваралаштву, и Србија прикључи струјама истинског критичког интернационализма, на који је француски социолог Пјер Бурдије позивао и који, желели смо овим зборником да покажемо, уистину постоји. У јеку глобализације сиромаштва и непрестаним неоимперијалним ратовима и ратним претњама са којима је нови миленијум започео, животи и дела аутора које смо у овом зборнику приказали, као што је то био случај са животима и стваралаштвом Тагора, Неруде и Сезера, представљају, како би Бурдије рекао, „сигнална светла, прилоге за отпор неолибералној инвазији“ и њеним митовима.3 Аурора Левинс Моралес, Алис Вокер, Арундaти Рој, Џон Берџер, Керол Чрчил, Курт Вонегат, Гор Видал, Пауло Фреир, Aдријен Рич, Нађа и Стив Тешић, Симона Веј, Б. Вонгар, Ж. М. Г. ле Клезио, Е. П. Томпсон, Аријел Дорфман и други уметници споменути у овом зборнику, инспиришу и охрабрују. У свету обележеном орвеловским парадоксима (да је рат инструмент мира, незнање експлоатисаних – моћ експлоататора, окупирање народа ширење слободе и демократије, а НАТО, упркос сталним незаконитим интервенцијама, Партнерство за мир) ови аутори враћају веру у способност човечанства да се избори за истину (онако како Харолд Пинтер говори у Нобеловој беседи Уметност, истина и политика) и да самим тим створи шансе за праведнији и срећнији свет.

3 Цитат се односи на наслов Бурдијеове збирке есеја Сигнална светла: Прилози за отпор неолибералној инвазији, која је објављена у Француској 1998. и већ следеће године преведена на српски у едицији Завода за издавање уџбеника. Наслов оригинала је Contre-feux: Propos pour servir à la résistance contre l’invasion Néo-libérale, а наслов превода на енглески је Acts of Resistance: Against the New Myths of Our Time.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Поред поменуте иницијативе Унеска, треба споменути и једну занимљиву акцију са енглеског говорног подручја која такође има за циљ подстицање и неговање новог интернационализма. У Калифорнији, позоришни режисер Питер Селарс, професор на УКЛА, већ годинама предаје веома добро посећене курсеве „Уметност као друштвена акција“ и „Уметност као морална акција“.4 Поред спектакуларне режије опере Никсон у Кини, композитора Џона Адамса са којим Селарс и данас успешно сарађује; Софокловог Ајанта смештеног у Вијетнамски рат и режије Шекспировог Млетачког трговца у којој дискриминисаног Шајлока игра црнац, Селарс је светски познат по организовању необичних уметничких догађања чији је циљ, као и у опери о односима између Америке и Кине, боље међусобно разумевање антагонизираних друштвених група и народа, наведених на мржњу дејством разних предрасуда и неистина које производи и намеће званична политика. Пинтеровска битка за целу истину, за ослобађање од „политички коректног“ идеолошког слепила, нимало није лака. Композитор Џон Адамс је октобра 2008. године у интервјуу за британски Би-Би-Си поводом њујоршке премијере опере Доктор Атомик, изјавио да је због ранијег оперског дела, Смрт Клингхофера, о израелско-палестинским односима, упркос претходним престижним друштвеним наградама, стављен на црну листу, ухођен и редовно подвргаван посебној контроли на свим америчким аеродромима. О бурним реакцијама које прате свако уметничко одступање од званичног тумачења спољне политике Америке и њених савезника сазнала је нешто више и британска ангажована уметница Керол Чрчил када је у знак протеста против израелског напада на Газу, 2008. године, написала кратки комад Седморо јеврејске деце. Исто се дешавало, с друге стране Атлантика, америчкој драмској списатељици Наоми Волас, чије се драме (сличне по интенцији комаду Бамбиленд, аустријске нобеловке Елфриде Јелинек) баве америчком инвазијом и окупацијом Авганистана и Ирака; зидовима који, после рушења Берлинског, ничу у Израелу против Палестине и у Америци против Мексика, или подсећају на постојање комунистичке партије у Алабами, која је 1930. године одолевала ККК терору и упркос свему била отворено против расне и сваке друге дискриминације. Због изјаве да га ништа на свету не може натерати да се прилагоди неправди америчког расистичког система, убијен је 1968. године Мартин Лутер Кинг, а о одрастању под истим притиском који је вршен на њу да постане конформиста, одустане од себе и прилагоди се неправди, Нађа Тешић 2010. написала је роман Умрети у Чикагу 4 У предавању „Културни активизам у новом веку“, које је одржао 1999. године (текст предавања је доступан на интернету), Селарс истиче да у системски неправедним друштвима приоритет уметности мора бити борба за правду. Та борба представља, по њему, суштину Софокловог и Шекспировог стваралаштва, а можемо додати и Игоовог, Золиног, Дикенсовог, Толстојевог, и многих других уметника који су због моралне неподношљивости ситуације у којој су стварали морали да постану и активисти. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Својеврсни уметнички „интернационализам“ очит је и у утицају који је Толстојева књига Царство Божије је у вама имала на људе широм света. Иако га је Православна црква екскомуницирала због тог текста (и других политички некоректних ставова који су га водили у активизам, борбу за социјалну правду и пацифизам), књига је одиграла пресудну улогу у животу Гандија, а преко Гандија утицала и на Мартина Лутера Кинга, Џеремају Рајта и „теологију ослобођења“, комбинацију хришћанства и марксизма која данас успешно мења старо колонијално лице читаве Латинске Америке. Етичност и пацифизам Толстоја инспирисали су антиратне драме и мјузикле Стива Тешића, а многоструко награђивани амерички драмски писац, Тони Кушнер, препоручивао је крајем двадесетог века, исто као и Тешић, Толстоја као лек савременој Америци, огрезлој, после пораза револуционарних студентских покрета из шездесетих, у лицемерје и невиђени политички неморал.5 Са лицемерјем старог и новог империјализма обрачунавају се данас у својим уметничким делима (али и предавањима, демонстрацијама и разним другим облицима активизма) Џон Берџер и Арундати Рој. Слично њима, недопустиве историјске „парадоксе“ (како неправду западне цивилизације назива документ Унеска) на све могуће начине и до последњег даха критиковали су недавно преминули Курт Вонегат и Гор Видал. Висок степен ангажованости поменутих уметника наметала је (и наставља да намеће) безочност са којом се повампирују најгоре ‘традиције’ западне цивилизације. Изгласавају се закони који налажу да се у уџбеницима из историје колонијализам приказује као мултикултурализам. Праве се телевизијске емисије које указују како би на поседовање и сексуално искоришћавање робова у Риму требало гледати као на интимни мултикултурални доживљај којим су господари из виших слојева друштва удостојавали подређене. Заобилази се чињеница да, у двадесетом веку, добровољну (а не ропством наметнуту) љубав припадника различитих раса у Јужној Африци иста западна цивилизација није сматрала „мултикултурализмом“ за похвалу, већ прекршајем расистичких закона који се кажњавао затвором.6 Приказују се документарни снимци савезника (Американаца, Енглеза, Француза) како ослобађају Јевреје из Хитлерових концентрационих логора, али се скоро никада не виде снимци истих ‘ослободиоца’ како, десет годинa после победе над Хитле5 Стицајем околности Кушнер је током деведесетих био у прилици да присуствује премијерама своје драме Анђели у Америци по бројним универзитетским позориштима широм Америке, и тако стекне увид у стање у америчком високом школству. Био је ужаснут сазнањем да у Америци више не постоји право образовање, већ само професионална обука. Студенти се уче како да користе и сервисирају нову технологију и попуњавају стару државну и нову корпорацијску бирократију, али не и како да критички и етички мисле. Професорима који саучествују у том злочину, Кушнер у тексту „Скромни предлог“ (објављеном јануара 1998. године у часопису „American Theatre“ и доступном на интернету) саветује да се искупе тако што ће наћи начина да студентима препоруче Толстоја. 6 О овој теми писала је јужноафричка добитница Нобелове награде Надин Гордимер, али и Џејмс Болдвин, Амири Барака и бројни други aфрички и aфроамерички аутори који су критиковали апартхејд и расизaм.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ром, подижу сопствене концентрационе логоре, за црнце у Кенији7 или за Арапе у Алжиру. Када је 1933. године мексички уметник и активиста Дијего Ривера добио поруџбину од младог Рокфелера да за Рокфелеров центар у Њујорку наслика мурал који представља човечанство на раскрсници како бира светлију будућност, наишао је на отпор када је истакао да избору боље будућности мора претходити критичка анализа незадовољавајуће прошлости. Иако је послушао Рокфелера и није на једној страни зида насликао Линколна који ослобађа америчко робље, већ само на другој Лењина како ослобађа европско, за рад на слици је исплаћен и мурал је уништен. О гресима прошлости није се смело говорити. У песми коју је септембра 2012. године написала као коментар на предстојеће америчке председничке изборе, романописац и активиста Алис Вокер понавља Дијегово упозорење. Ништа се не може променити ако се деструктивна и неправедна историја детаљно не проучи, да се греси прошлости не би, као добро чувана ‘традиција’, пренели и у будућност. Покушаји да се непреиспитана империјална прошлост понови очигледно постоје. Добро је да се Унеско огласио с позивом да се уметничко стваралаштво и активизам јавно похвале и истакну као извор знања, разумевања и позитивне енергије са којом уистину можемо да променимо свет. Светска прослава уметности, хуманости и активизма је у току. Придружите јој се! Проф. др Љиљана Богоева Седлар

7 Професорка Керолајн Елкинс, африканиста са Харварда, објавила је 2004. године књигу о овим злочинима – Imperial Reckoning: The Untold Story of Britain‘s Gulag in Kenya. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Рабиндранат Тагор, Пабло Неруда и Еме Сезер

Еме Сезер и кубански сликар Вилфредо Лам

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Сезер и Пикасо на Светском мировном конгресу у Вроцлаву, Пољска, 19488

8 Данас све већи број институција препознаје значај Сезеровог стваралаштва, стога ваља поменути изложбу „Сезер, Лам, Пикасо: ‘Проналазимо једни друге’“ одржану у Гран Палеу. Ова јединствена поставка приказана је 2011. године у Паризу, а затим и на Мартинику и Гвадалупеу. Изложба обележава седамдесетогодишњицу сусрета између Сезера и Кубанца Вилфреда Лама (сликара који је илустровао Сезеров Запис о повратку у завичај), као и сусрет између Сезера и Пикаса који су се упознали 1948. године на Светском мировном конгресу у Вроцлаву, у Пољској. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

LITERATURE AND ACTIVISM – INTRODUCTORY NOTE My people When Out of alien days On reknotted shoulders will you sprout a head really your own And your word The notice dispatched to the traitors To the masters The restituted bread the washed earth The green earth When When will you cease to be the dark toy In the carnival of others Or in another’s field The obsolete scarecrow? Tomorrow When is tomorrow my people (...) Aimé Césaire, „Out of Alien Days“, FERREMENTS, 19609 Essays and translations collected in this issue of LIPAR are intended as a contribution to the UNESCO celebration of art and activism, initiated by the UN in September 2011. As the official documents state, UNESCO’s program „Rabindranath Tagore, Pablo Neruda and Aimé Césaire for a Reconciled Universal“ was launched to honor these poet-activists from India, Chile and Martinique respectively, because „they reacted fiercely to the contradictions of an inequitable system and an unfair world“ and fought throughout their lives for ideals of humanism reflected in the words Love, Freedom, Justice and Peace. The course on Art and Activism, which many authors of the essays in this collection attended during their doctoral studies at the University of Kragujevac, fitted well into this approach. In this volume, inspired by the course, the honors UNESCO bestowed on Tagore, Neruda and Césaire are extended to Harold Pinter, Peter Sellars, Arundhati Roy, John Berger, Sebastião Salgado, Caryl Churchill, Kurt Vonnegut, Gore Vidal, Paulo Freire, Augusto Boal, Adrienne Rich, Nadja and Steve 9 Aimé Césaire, „Hors des jours étrangers“, from Aimé Césaire: The Collected Poetry, Translated, with Introduction and Notes by Clayton Eshleman and Annette Smith, University of California Press, Berkeley, Loss Angeles and London, 1983, pp. 348-9

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Tesich, Simone Weil, B. Wongar, J. M. G. Le Clézio, E. P. Thompson, Aurora Levins Morales, Alice Walker, Ariel Dorfman and other artist-activists who also spent their lives fighting for the ideals of humanism the United Nations wish to recommend and celebrate. They never ceased from mental fight and, as William Blake put it, the sward of art never slept in their hand, because obstacles to building a juster world are many, and oppositions to positive change – fierce. The UNESCO commemorations of Tagore are over. The anniversary of Neruda’s death (after the 9/11 coup in Chile, in 1973), and the centenary of Césaire’s birth, will be celebrated in 2013. Neruda is well known in Serbia and the fact that in 2005 Harold Pinter quoted Neruda’s poem „I’m Explaining a Few Things“ in his own Nobel Prize Lecture, confirmed the continued relevance of Neruda’s art for the rest of the world. The same cannot be said of Césaire, even though the poem at the beginning of this note demonstrates how applicable his address to his own people, from the sixties, is to the Serbs today. Perhaps the UNESCO celebration will encourage the translation into Serbian of Césaire’s 1955 Discourse on Colonialism, as well as of the plays he wrote later, especially his version of Shakespeare’s The Tempest and A Season in the Congo (about Patrice Lumumba), translated by Gayatri Chakravorty Spivak into English in 2010. Césaire’s opus, and the other works of art discussed in this volume, are best described (to borrow the title of one of Pierre Bourdieu’s books) as literary Acts of Resistance Against the New Myths of Our Time. Because this issue LIPAR manages to feast only a few of the deserving artists-activists, its primary goal is to renew interest in, and appreciation of, engaged art, and encourage others to extend its celebration. Prof. Ljiljana Bogoeva Sedlar, PhD

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

НАУЧНИ РАДОВИ

Оригинални научни рад 821.214-31.09 Рој А.

Данко Камчевски1 Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

АРУНДАТИ РОЈ: МИТ И ЛАЖ

Овај рад бави се писањем индијске књижевнице Арундати Рој. Она се пореди са другим уметницима-активистима, попут Џона Берџера, Харолда Пинтера и Еме Сезера, из разлога што је, попут њих и она упорни и гласни критичар колонијализма, империјализма и империја, како у прошлим, тако и у њиховим садашњим облицима. У средишту њених напора налази се раскринкавање политичких митова на којима је заснована америчка експанзија, која је уништила милионе живота у току друге половине двадесетог века и прве деценије новог миленијума. Овој политичкој злоупотреби мита, коју изванредно теоријски обрађује Ролан Барт у свом есеју „Мит данас“, а коју Арундати Рој критикује у својим есејима сабраним у збиркама Алгебра бесконачне правде и Водич кроз империју за обичног човека, супротставља се креативна употреба мита, коју анализирају архетипски критичари попут Нортропа Фраја и Џозефа Кембела, а коју ауторка употребљава у свом једином роману, Бог малих ствари. Кључне речи: Арундати Рој, активизам, мит, истина, империјализам, политика, уметност

У овом раду говорићемо о књижевно-активистичком делу индијске списатељице Арундати Рој (1961), њеном једином роману, The God of Small Things (Бог малих ствари, 1997), као и о збиркaмa есеја, The Algebra of Infinite Justice (Алгебрa бесконачне правде, 2002) и The Ordinary Person’s Guide to Empire (Водич кроз империју за обичног човека, 2004). У светлу тумачења мита у оквирима архетипске критике, покушаћемо да укажемо на двоструки напор ауторке: с једне стране да разоткрије лажи којe се пласирају кроз митско-симболички језик политике, а с друге да реафирмише „митологију“ другачију од империјалне, засновану на љубави према природи, животу и малим стварима. Арундати Рој рођена је 1961. године у Индији, од оца Ранџита Роја, бенгалског Индуса који се бавио производњом чаја, и мајке Мери Рој, сиријске хришћанке, активисткиње и борца за права жена. Детињство је провела у Ајменему, који ће касније бити место радње и аутобиографски детаљ у роману Бог малих ствари. Сам роман је изашао 1997. године и донеo јој готово тренутну светску славу, освојивши престижну Букерову награду. На изненађење свих, роман (чије су теме темe љубав према природи, неправдa, кастинскe поделe) је послужио као својеврсни уметнички увод у касније отворено активистичкe збиркe есеја, у којима директнијим, претежно новинарским стилом, Ројева 1 dkamcevski@gmail.com Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

образлаже своју забринутост због ситуације у савременом свету. Истомишљенике је нашла међу писцима-активистима попут Џона Берџера и Харолда Пинтера, са којима је суделовала у бројним заједничким акцијама, али које је по храбрости превазишла.2 Џон Берџер (1926), добитник Букерове награде за роман Г., петнаест година пре Ројевe, при додели ове награде, јавно је подсетио свет на историјску позадину те награде и рекао: „Основна културна вредност награде зависи за шта је она подстицај. За конформизам тржишта и консензус мишљења просека; или маштовитој независности и читаоца и писца. Ако награда искључиво стимулише конформизам, она приказује успех у конвенционалном смислу. Она тако не сачињава ништа више него било које друго поглавље у причи о успеху. Ако стимулише маштовиту независност, она охрабрује вољу да се траже алтернативе. Или да се изразим веома једноставно, она тако охрабрује људе да постављају питања. Разлог због којег је роман тако важан је у томе што роман поставља питања каква не може да постави ниједна друга књижевна форма: питања о појединцу који дела по питању сопствене судбине; питања о сврхама којима се може подредити живот – укључујући и сопствени. И он поставља ова питања на веома приватан начин. Глас романописца функционише као унутрашњи глас. […] Не треба бити романописац који тражи веома суптилне везе да би довео у везу пет хиљада фунти ове награде са економским активностима из којих су потекле. Букер Меконел је имао широке трговачке интересе у Карибима више од 130 година. Савремено сиромаштво Кариба је непосредна последица овог и сличног израбљивања. Једна од последица овог карипског сиромаштва је да су стотине хиљада Западних Индијаца били приморани да дођу у Британију као имигрантски радници. Стога ће моја књига о имигрантским радницима бити финансирана из профита које су начинили они или њихови рођаци и преци. Међутим, више од тога је у игри. Индустријска револуција, проналасци и култура које су је пратиле и које су створиле модерну Европу су на почетку биле финансиране профитима од трговине робљем. И суштинска природа ове везе између Европе и остатка света, између црнаца и белаца, није се променила. У Г.-у, статуа четири Мавара у ланцима је појединачно најважнија слика. И зато ја морам да ову награду окренем против ње саме. И предлажем да то урадим поделивши је на специфичан начин. Половина коју ћу дати промениће половину коју задржавам за себе. 2 Познато је да је провела недеље у шуми са маоистичким побуњеницима.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

[…] Због тога намеравам да награду поделим са оним Западним Индијцима који живе на Карибима или из њих потичу, и који се тренутно боре за окончање њиховог израбљивања. Покрет Црних пантера из Лондона је израстао из костију онога што су Букерови и други направили у Карибима; желим да поделим ову награду са покретом Црних пантера зато што се они опиру израбљивању потлачених и као црнци и као радници. И зато што, кроз свој Информациони центар црних људи, имају везе са борбама у Гвајани, седишту богатства Букера Меконела, у Тринидаду и широм Кариба: борбом чији је циљ да се развласте сва таква предузећа.“3 (Berger

1972) У даљим наступима и интервјуима, Берџер је ostao доследан својим слободарским ставовима. Као историчар уметности и творац славне Би-Би-Сијеве серије Ways of Seeing (Начини гледања, 1972), као сликар, писац, позоришни и филмски уметник, Берџер ужива огромно поштовање међу ангажованим уметницима, стога не изненађује то што је као знак подршке и дивљења према Ројевој написао предговор за њену збирку есеја Алгебру бесконачне правде, објављену 2002. године. С друге стране, нобеловац Харолд Пинтер (1930), поетикoм „два човека у соби“ започиње у својим раним радовима минуциозну анализу 3 „The basic cultural value of a prize depends upon what it is a stimulus to. To the conformity of the market and the consensus of average opinion; or to imaginative independence on the part of both reader and writer. If a prize only stimulates conformity, it merely underwrites success as it is conventionally understood. It constitutes no more than any other chapter in a success story. If it stimulates imaginative independence, it encourages the will to seek alternatives. Or, to put it very simply, it encourages people to question. The reason why the novel is so important is that the novel asks questions which no other literary form can ask: questions about the individual working on his own destiny; questions about the uses to which one can put a life - including one’s own. And it poses these questions in a very private way. The novelist’s voice functions like an inner voice. […] One does not have to be a novelist seeking very subtle connections to trace the five thousand pounds of this prize back to the economic activities from which they came. Booker McConnell have had extensive trading interests in the Caribbean for over 130 years. The modern poverty of the Caribbean is the direct result of this and similar exploitation. One of the consequences of this Caribbean poverty is that hundreds of thousands of West Indians have been forced to come to Britain as migrant workers. Thus my book about migrant workers would be financed from the profits made directly out of them or their relatives and ancestors. More than that, however, is involved. The industrial revolution and the inventions and culture which accompanied it and which created modern Europe was initially financed by profits from the slave trade. And the fundamental nature of the relationship between Europe and the rest of the world, between black and white, has not changed. In G. the statue of the four chained Moors is the most important single image of the book. This is why I have to turn this prize against itself. And I propose to do so by sharing it in a particular way. The half I give away will change the half I keep. […] This is why I intend to share the prize with those West Indians in and from the Caribbean who are fighting to put an end to their exploitation. The London-based Black Panther movement has arisen out of the bones of what Bookers and other companies have created in the Caribbean; I want to share this prize with the Black Panther movement because they resist both as black people and workers the further exploitation of the oppressed. And because, through their Black People’s Information Centre, they have links with the struggle in Guyana, the seat of Booker McConnell’s wealth, in Trinidad and throughout the Caribbean: the struggle whose aim is to expropriate all such enterprises.“ (Овај, као и остале наводе у тексту, превео је аутор рада Данко Камчевски.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

фашизма у кругу породице, пријатеља и дома да би, трагајући за коренима ружних игара моћи које је истраживао на микро плану, стигао до беспоштедне критике империјализма манифестованог у бројним макро интервенцијама широм света, изведеним после завршетка Другог светског рата. Пошто су те интервенције углавном биле дело Сједињених Америчких Држава, а на прелазу у 21. век и НАТО пакта, при додели Нобелове награде, Пинтер је оштро критиковао америчке и евроатлантске интервенције, и наставио да то чини у јавним наступима све до смрти, децембра 2008. године. Пинтер је био члан „Бертранд Расел Трибунала“, који постоји као својеврсна антитеза политичким и инструментализованим судовима попут Хашког трибунала. Рој и Берџер су и данас чланови те међународне организације заједно са бројним интелектуалцима и уметницима-активистима из разних крајева света. Постоји, дакле, дубља веза између поменутих ангажованих писаца. Они често наступају заједно и сарађују на више нивоа. Осим удруживања, везује их и сам прелаз са фикције на есеј, са романа на беседу, са драме на интервју и јавну трибину. На разне начине заједнички им је својеврстан процес индивидуације и иницијације кроз који пролазе, који креће из уметности и завршава се у освешћивању и ангажовању посведоченом у директној акцији. Књижевност бива катализатор за сазревање, раст, дубоке унутрашње промене које су веома корените и радикалне. 2. Колико дубоко овај процес може да досеже, сведоче, примера ради, филмови канадске активисткиње Доне Рид. У једном од њих, Goddess Remembered (Запамћена Богиња), група жена различитог порекла и професија говори о трансформацијама које су доживеле када су покушале да истраже корене свог незадовољства у култури. У својим истраживањима дошле су до сазнања о цивилизацијама које су претходиле историјском времену оличеном патријархатом и империјалним освајањима. На основу археолошких и антрополошких увида, наводи се да у том историјском трајању није било ратова и покоља, нити су људске насеобине биле утврђиване и опасаване одбрамбеним зидинама. Ову алтернативну историју и традицију откривали су многи. О њој је писао и Ерих Фром4, а нарочиту улогу имала су истраживања Марије Гимбутас и Роберта Грејвса. Посебно Грејвсова Бела Богиња, манифест матријархалне религије који, потиснути, женски принцип поставља у темеље цивилизације. По много чему Арундати Рој је настављач oвe „женске“ егалитарне, слободарске традиције. О уметности и активизму, слично аргументима које Пинтер касније користи у Нобеловој беседи Уметност, истина и политика, Ројева, 4 Опширније о овоме у његовој књизи: On Love, Sexuality and Matriarchy (О љубави, сексуалности и матријархату)

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

у есеју „Хоћемо ли ствар препустити стручњацима?“ објављеном 2002. године, каже следеће: „Моја претпоставка је да су ме оптеретили овим двоструким називом, овом грозном професионалном ознаком (писац-активиста), не због тога што је моје дело политичке природе, већ зато што у мојим есејима ја стајем на стране. Ја заузимам став. Ја имам своје гледиште. И што је још горе, ја сасвим јасно кажем да мислим да је исправно и морално заузети ту позицију, и што је још горе од тога, користим све што је у мојој моћи да флагрантно тражим подршку за ту моју позицију. За писца из двадесет и првог века, то није баш „кул“ урадити, то је нешто врло несофистицирано. То се исувише приближава територији коју су заузели идеолози политичких партија – врста људи којима је свет научио (с правом) да не верује. Ја сам свесна овога. Ја се у потпуности залажем за опрезност. У потпуности сам за дискрецију, обазривост, опрезност, суптилност, двосмисленост, комплексност... Ја волим неодговорено питање, причу која није разрешена, планину на коју се нико још није попео, нежну љуштуру недовршеног сна. Углавном. Али, да ли је за писца обавеза да се о свему изјашњава двосмислено? Зар није истина да је било страхотних епизода у људској историји када су обазривост и дискреција били само еуфемизми за малодушност? Када је опрез заправо кукавичлук? Када је софистицираност заправо прерушена декадентност? Када је обазривост заправо једна врста прихватања неке сврхе? Зар није истина, или је барем теоретски могуће, да постоје времена у животу људи или једне нације када политичка клима од нас – од најсофистициранијих од нас – захтева да јасно заузмемо стране? Верујем да су за нас дошла таква времена. И верујем да ће се у надолазећим годинама од интелектуалаца и уметника тражити да заузму стране, и да овог пута, за разлику од борбе за независност, нећемо имати тај луксуз да се боримо против ‘колонизаторског непријатеља’. Борићемо се против самих себе. Ми ћемо бити приморани да себи поставимо нека врло непријатна питања у вези са нашим вредностима и традицијама, нашом визијом будућности, нашим одговорностима као грађанима, легитимности

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

наших ‘демократских институција’, улогом државе, полиције, судске и интелектуалне заједнице.“5 (Roy 2002: 175-177) „Постоји сложена мрежа моралности, строгости и одговорности коју уметност, коју само писање, намеће писцу“, пише Ројева у есеју „Даме имају осећања, па...“, „Она је јединствена, индивидуална, али је у сваком случају пристуна. У свом најбољем издању, она представља изузетну везу између уметника и медија.“6 (Roy 2002: 171). Али, поред односа уметника са медијумом у којем ствара ради што бољег остварења циљева које Ројева касније у есеју објашњава, она говори и о односу према писању који може бити експлоататорски, због славе и новца којим структуре на власти купују наклоност уметника. У питању је збиркa есејa Алгебре бесконачне правде, која се махом бави погубним последицама комбинације индијског капитализма и утицајa америчког империјализма, односно глобализације. У eсеју „Крај маште“, она говори о пролиферацији нуклеарног оружја и начину на који се Гандијева Индија укључује у мрачну трку на чијем крају стоји ништа мање од потпуног уништења света. „Веће заједничко добро“ и „Политика енергије“, осврћу се на серијску изградњу огромних брана и приватизацију националних ресурса попут воде и струје и погубности таквих подухвата по обичне људе, који постају жртве масовних расељавања и све већег и масовнијег сиромаштва. „Рат је мир“, „Демократија“ и „Ратне приче“, деконструишу дволичност савремене (империјалне) политике у орвеловском контексту Новог светског поретка.

5 „My thesis is that I’ve been saddled with this double-barrelled appellation, this awful professional label (‘writer-activist’), not because my work is political, but because in my essays, I take sides. I take a position. I have a point of view. What’s worse, I make it clear that I think it’s right and moral to take that position and what’s even worse, use everything in my power to flagrantly solicit support for that position. For a writer of the twenty-first century, that’s considered a pretty uncool, unsophisticated thing to do. It skates uncomfortably close to the territory occupied by political party ideologues—a breed of people that the world has learned (quite rightly) to mistrust. I’m aware of this. I’m all for being circumspect. I’m all for discretion, prudence, tentativeness, subtlety, ambiguity, complexity... I love the unanswered question, the unresolved story, the unclimbed mountain, the tender shard of an incomplete dream. Most of the time. But is it mandatory for a writer to be ambiguous about everything? Isn’t it true that there have been fearful episodes in human history when prudence and discretion would have just been euphemisms for pusillanimity? When caution was actually cowardice? When sophistication was disguised decadence? When circumspection was really a kind of espousal? Isn’t it true, or at least theoretically possible, that there are times in the life of a people or a nation when the political climate demands that we—even the most sophisticated of us—overtly take sides? I believe that such times are upon us. And I believe that in the coming years, intellectuals and artists will be called upon to take sides, and this time, unlike the struggle for Independence, we won’t have the luxury of fighting a ‘colonising enemy’. We’ll be fighting ourselves. We will be forced to ask ourselves some very uncomfortable questions about our values and traditions, our vision for the future, our responsibilities as citizens, the legitimacy of our ‘democratic institutions’, the role of the state, the police, the army, the judiciary and the intellectual community.“ 6 „There is an intricate web of morality, rigour and responsibility that art, that writing itself, imposes on a writer. It is singular, individual, but nevertheless it’s there. At its best, it’s an exquisite bond between the artist and the medium.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Збирка Водич кроз империју за обичног човека из 2004. године, наставља у истом смеру. Сада је за говорницом Арундати Рој која, због спољнополитичке везе Индије и Америке, иако грађанка своје земље, себе назива „поданицом америчке империје“. Као што је обећала у есеју „Даме имају осећања, па...“ oна према положају у који ју је влада Индије ставила заузима став, критикује америчку агресивну политику, двострука мерила, начине њеног ширења, али говори и о начину на који се свему томе можемо супротставити. У есеју „When the Saints Go Marching Out“ („Када свеци марширају“) говори о моралном паду којем смо сведоци, поредећи лидере какви су били Ганди, Мартин Лутер Кинг и Мандела, са Колином Пауелом, Кондолизом Рајс и осталим политичарима који данас парадирају пред светом као морални врх Запада. Ројева је до данас објавила још две збирке есеја: Слушати скакавце: извештаји о демократији са терена (2009), и Broken Republic: Three Essays (Сломљена република: три есеја, 2011) којe овде због дужине рада неће бити анализиранe. Обе се бавe демократијом и њеним манифестацијама у Индији, од односа према мањинама, преко расељавања великог броја сиромашних људи, до корпоратизма и узрока за растући тероризам у Индији. Слушати скакавце, садржи дневнике које је Роj водила док је боравила у шумама са маоистичким герилцима које су намети великих корпорација приморали на побуну, али и причу „Briefing“ („Брифинг“), први уметнички и веома ангажован прозни текст кojи je написала после много година есејистичког рада. 3. Да бисмо осветлили својеврсну временску вертикалу развоја мисли Арундати Рој и развили тезу овог рада о две различите употребе мита, или две различите концепције мита у њеним делима, осврнимo се најпре на својства симболичког језика, и на однос мита као покушаја да се искажу одређене истине о такозваном „људском стању“, с једне стране, и злоупотребе митског језика у сврху лажи и и политичке манипулације, с друге. Још је Роберт Грејвс упозоравао на последице Сократовог одбацивања митолошке свести у корист научног рационализма. Сан који је Сократ пред смрт сањао, о потреби, како је Ниче у Рођењу трагедије протумачио, да се зацели и исцели музиком, дошао је исувише касно. „Митови су лажи сребром заоденуте”7– рекао је једном приликом, у духу европског рационализма, британски књижевник и есејиста К. С. Луис. У то време био је тврдокорни атеиста, који иза мита, легенде, басне, бајке и народне приче, није био у стању да сагледа дубљу истину. Но, недуго потом, преобратио се у хришћанина и закључио да иза митова, може заправо стајати истина, односно, стварност: 7 „Myths are lies breathed through silver“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

„Оно што кроз вас тече кроз мит није истина већ стварност (истина је увек о нечему, док је стварност оно на шта се истина односи), и стога, сваки мит постаје оцем безбројних истина на апстрактном нивоу. Мит је планина из којег крећу сви разни потоци који постају истине овде у долини.“8 (Edwards 2007: 247) Овакав Луисов закључак у великој мери подсећа на четворострукост средњовековног приступа проучавању Светог писма, и то понајвише на четврти, анагогијски степен (Грубачић 2006: 63) који захтева тражење есхатолошког или коначног смисла који стоји иза текста. Но, какав год Луисов приступ био, његове речи недвосмислено указују на закључке до којих су и други теоретичари мита дошли, да је језик митског подесан за изговарање „великих истина“, можда највише захваљујући својој сликовитости која карактерише и наведени пасус. Џозеф Кембел, амерички антрополог и проучавалац митова, види митологију као посебну врсту језика. Уочивши као и многи пре њега структуре мита у структури сна, Кембел мит посматра као начин комуникације са слојевима дубоко унутар човекове душе, до којих није могуће доћи уобичајеним, „профаним“, језиком. Пошто закључује да се човек рађа прерано – „Необична ствар у вези са човеком која га разликује од свих других звери краљевства, јесте да се ми рађамо, као што је већ примећено (supra, p.45), са закашњењем од дванаест година.“9 (Campbell 1993: 212) – у миту види начин усмеравања појединца, његове припреме за зрели живот кроз процесе иницијације и подучавања. Из сличних разлога Ерих Фром, у својој књизи Заборављени језик, говори о симболичком језику као једином универзалном језику који је човек развио, али под притиском „напреднијих“ цивилизација заборавио. Према Фрому, ниво симболике тог језика је „ниво који је заједнички целом људском роду, како по садржају, тако и по стилу.“ (Фром 2003: 32) Но, упркос забораву и просветитељским рационализацијама које су исмевале митско, овај језик и даље опстаје у пуној снази, од Епа о Гилгамешу до Т. С. Елиотове Пусте земље, од Панчатантре до Животињске фарме Џорџа Орвела, или Џојсовог Уликса. Т а к о з в а н и књижевни аспекти језика, метафоре, симболи, алегорије, наративне структуре, односно приче које на најдубљи начин лако комуницирају са људима, сведоче да је митско мишљење трајна потреба и одлика људске свести. Ситуација је данас веома парадоксална. Савремено просвећено друштво често се подсмева митовима и бајкама, па није необично чути прекоре на рачун „веровања у бајке“ и „изгинућа у име разних (нацио8 „What flows into you from the myth is not truth but reality (truth is always about something, but reality is about which truth is), and therefore, every myth becomes father of innumerable truths on the abstract level. Myth is the mountain whence all the different streams arise which become truths down here in the valley.“ 9 „The peculiar thing about man, which distinguishes us from all other beasts of the kingdom, is that we are born, as already remarked (supra, p.45), twelve years too soon“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

налних) митова“. Међутим, мит о рајском врту, или идеалној обећаној земљи Аркадији – митском остварењу људских снова о срећи и благостању на какво наилазимо у и легендaмa – није нестao, већ се у свестима људи трансформисao у разнa рекламна обећањa и „обећане земље“. У овом часу за људе наших простора је то Европска Унија, у коју се учитавају благостање и просперитет који данас недостају у Србији. Раније је обећана земља била Америка (данас Сједињенe Америчкe Државe), по оснивачкој концепцији виђена као „поново стечени Рај“, експеримент за узор и дику (пуритански снови Џона Винтропа и Роналда Регана о „сјајном граду на врху брда“). За многе, њено основно митско својство (у односу на Стари континент и традиционалне европске пороке и мане), била је вера у оствариви сан о универзалној правди и слободи. У иронијском обрту за који нас је својим анализама митских образаца, изложеним у Анатомији критике, припремио Нортроп Фрај, данас декларативно постоји: слободно тржиште, слободно такмичење, слобода изјашњавања, затим загарантована права на добар живот, на једнакост и многе друге идеализоване претпоставке америчког друштва, све углавном и даље без покрића. Арундати Рој није усамљена у напорима да се никада не изгуби из вида чињеница да феномен познат као „амерички сан“ у себи садржи бројне елементе митског мишљења у иронијском кључу. Крајем јуна 2012. године амерички аутор бројних запажених ТВ програма, Бил Мојерс, у емисији Confronting the Contradictions of America’s Past критиковао је системска решења на којима почивају САД и разоткрио и разобличио амерички сан, коментаришући класно и расно пристрасне ставове Џорџа Вашингтона и јаз између прокламованих принципа Декларације о независности и личне биографије и понашања њеног творца, Томаса Џеферсона: „Али можда ћемо се такође сетити Декларације о независности, која је производ онога што је Џон Адамс назвао ‘срећним талентом за композицију’ Томаса Џеферсона. Дајте себи нешто времена ове недеље да је прочитате – сами себи, или на глас, пред другима, и реците да речи још увек нису способне да распале ум. Оснивачи су свакако знали да једном када пусте ове идеје у свет, да се оне више никада неће вратити у кавез. Па ипак од самог почетка су ова осећања такође била трн у оку, подсетник на подељену душу нашег народа. Противници, који су још увек били сврстани уз Британију, дочекали су је са сарказмом. Како можете објавити ‘Сви људи су рођени једнаки’ а да не ослободите своје робове?

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

Сам Џеферсон је био аристократа чије је наслеђе од 5000 јутара и робова који ће ту радити исмевало његову елоквентну идеју једнакости. Он је признао да ропство унижава и господара и роба, али није дао слободу својим робовима. Њихов рад је спречавао да он финансијски потоне. Стотине робова, приморани попут теретних животиња да мукотрпно раде од свитања до сумрака под претњом бича, омогућило му је да просперира као привилеговани господин, да се развија у правцу својих интелектуалних занимања, и да се политички уздигне. Чак су и деца коју му је родила робиња Сели Хемингз, остала робови, као и њихова мајка. Само је једна неприметна ставка у његовом тестаменту ослобађала његову децу после његове смрти. Да, Томас Џеферсон је поседовао ‘срећан таленат за композицију’ – али га је употребљавао у супротне сврхе. Шта год да је мислио када је написао „сви људи су рођени једнаки“, такође је и мислио да су црни људи инфериорни у односу на беле. Инфериорни, писао је, ‘у односу на беле људе у надарености и тела и ума’. Читати данас његов аргумент значи ући у патологију беле надмоћи која је присуствовала рођењу наше нације.“10 (Moyers 2012) Живот, слобода, срећа, у средишту су америчке утопије, над којом, творци политичке заједнице тврде од самог почетка, стоји ауторитет самог Бога. У духу већ поменуте ироније – „У Бога ми верујемо“11 – одштампано je на америчким новчаницама и то нимало случајно. Бог, који стоји иза америчког финансијског система, стоји и иза радњи тог �� „But perhaps, too, we will remember the Declaration of Independence itself, the product of what John Adams called Thomas Jefferson’s ‘happy talent for composition’. Take some time this week to read it – alone, to yourself, or aloud, with others, and tell me the words aren’t still capable of setting the mind ablaze. The founders surely knew that when they let these ideas loose in the world, they could never again be caged. Yet from the beginning, these sentiments were also a thorn in our side, a reminder of the new nation’s divided soul. Opponents, who still sided with Britain, greeted it with sarcasm. How can you declare ‘All men are created equal’, without freeing your slaves? Jefferson himself was an aristocrat whose inheritance of 5000 acres and the slaves to work it, mocked his eloquent notion of equality. He acknowledged that slavery degraded master and slave alike, but would not give his own slaves their freedom. Their labor kept him financially afloat. Hundreds of slaves, forced like beasts of burden to toil from sunrise to sunset under threat of the lash, enabled him to thrive as a privileged gentleman, to pursue his intellectual interests, and to rise in politics. Even the children born to him by the slave Sally Hemings, remained slaves, as did their mother. Only an obscure provision in his will released his children after his death. All the others – scores of slaves – were sold to pay off his debts. Yes, Thomas Jefferson possessed ‘a happy talent for composition’ – but he employed it for cross purposes. Whatever he was thinking when he wrote ‘all men are created equal’, he also believed blacks were inferior to whites. Inferior, he wrote, ‘to the whites in the endowments both of body and mind.’ To read his argument today is to enter the pathology of white superiority that attended the birth of our nation.“ 11 „In God We Trust“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

система. За разлику од америчких митотвораца / миротвораца, Арундати Рој у свом говору „Instant-mix imperial democracy“ („Инстант микс империјалне демократије“), из збирке есеја Водич кроз империју за обичног човека, између осталог наводи: „Амерички правобранилац Џон Акрофт недавно је објавио да слободе САД нису ‘дале никаква влада или документ, већ су... наш дар од Бога.’ (Зашто бисмо се мучили са Уједињеним Нацијама, кад је сам Бог при руци?) И ето нас, људи овог света, суочени са Царством наоружаним мандатом од самог неба (и, као додатно осигурање, највећим арсеналом оружја масовног уништења у историји.)“12 (Roy, 2004: 109) Наравно, ово није први пут да се у политичком контексту јављају метафоре које повезују Бога и Империје. Арундати Рој само увиђа и артикулише оно што је постало суштином америчке политике и идеологије, односно именује кључне одлике империјализмa. Стога, никако није случајно што је њена књига насловљена као Водич кроз империју за обичног човека: империју из наслова представљају Сједињене Америчке Државе, али само као најновије исходиште историје која почива на легализованом и научно брањеном империјализму, од “класичних” империја, хеленистичке и посебно римске, преко енглеске и осталих мање успешних европских, запањујућe сличних са овом данашњом. Говорећи у истом духу о односу келтског племена у Британији – Ицена и римских колонизатора, водитељ телевизијске серије „In Search of the Dark Ages“ („У потрази за мрачним добом“), Мајкл Вуд, истиче ове историјске аналогије и примећује: „Поприлично налик на британске администраторе у Раџу, Римљани су Иценима дозволили да задрже неке привилегије и симболичну независност у замену за плаћање данака, обезбеђивање помоћних регрута за римску армију, и прихватање ‘помоћи’. ‘Помоћ као империјализам’ није нови концепт, и попут многих земаља Трећег света данашњег света, и Ицени су прихватали зајмове од римских финансијера да би им ови помогли да постепено постану ‘романизовани’. Ово је вероватно укључивало куповање римских

12 „US Attorney General John Ashcroft recently declared that US freedoms are ‚not the grant of any government or document, but... our endowment from God.‘ (Why bother with the United Nations when God himself is on hand?) So here we are, the people of the world, confronted with an Empire armed with a mandate from heaven (and, as added insurance, the most formidable arsenal of weapons of mass destruction in history.)“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

луксузних производа као што би данас, рецимо, укључивало куповину Кока-Колиног монопола.“13 (Wood 2005: 19) 4. Да би се боље разумео неки од парадокса двадесет и првог века, и створио одговарајући контекст за боље разумевање дела Арундати Рој, вратимо се Сједињеним Државама, реинкарнацији Империје, Богом завештане на доброчинство и хуманитарне интервенције, и осврнимо се на један говор Роналда Регана, одржан (нимало случајно) пред „Националном асоцијацијом чланова јеванђелистичке цркве“. Како је у двадесетом веку било значајних покушаја колонија да се изборе за независност и стану на пут даљем империјализму, да би се у политичку игру поново убацио империјализам “by another name”, било је неопходно рехабилитовати га, направити разлику између добрих империја на Божјем задатку (као САД), и злих безбожних империја (као СССР), непријатеља тржишних, ресурсних и осталих облика ширења „слобода“. Регана су научили да добро барата империјалном симболиком. У свом говору, он самоуверено („arrogant and ignorant“, рекао би Пинтер) поистовећује и изједначава хришћанско-универзално и америчко-појединачно и заговара укидање независности државе од диктата цркве (односно Бога, на чијем је он задатку): „Слобода просперира тамо где је религија жива и где се препознаје владавина закона под Богом. Када су наши Оснивачи усвојили Први амандман, они су тежили заштити цркава од државног мешања. Они никада нису намеравали да саграде зид непријатељства између државе и самог концепта религиозног веровања. Доказ за ово прожима нашу историју и нашу државу. Декларација о независности спомиње врховно биће чак четири пута. ‘У Бога ми верујемо’ урезано је на нашим кованицама. Врховни суд отвара своја заседања религиозном инвокацијом. А чланови Конгреса отварају своја заседања молитвом. Ја само верујем да деца у Сједињеним Државама имају право на исте привилегије као судије Врховног суда и конгресмени.“14 (Reagan 1983) �� „Rather like the British administrators did in the Raj, the Romans let the Iceni retain some privileges and a token independence in return for the payment of tribute, the provision of auxiliary recruits for the Roman army, and the accceptance of ‘aid’. ‘Aid as imperialism’ is not a new concept, and like many Third World countries today the Iceni accepted laons from Roman financiers to help them become, by degrees, ‘Romanised’. This probably involved buying Roman luxury products just as it might today include, say, buying a Coca-Cola monopoly.” �� „Freedom prospers when religion is vibrant and the rule of law under God is acknowledged. When our Founding Fathers passed the First Amendment, they sought to protect churches from government

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Ако смо посумњали да Реган можда ипак говори из искреног богољубља, а не зато што увиђа снагу митског обрасца у којем сe користе речи „владавина закона под Богом“15 и истиче податак да се у Декларацији независности Бог спомиње четири пута, морамо приметити да он инсистира да се позивање на Бога (religious invocation), распространи, да би све било као некад на почетку на који се позива: написано речима, оно што делима, у пракси, није спровођено нити остваривано вековима. За потврду исправности своје первертиране митолошке стратегије, позива се на К. С. Луиса, истог мислиоца као и ми на почетку овог рада: „К.С. Луис је био тај који је у својим незаборавним ‘Скрутејповим писмима’ написао: ‘Највеће зло не дешава се данас у оним прљавим ‘јазбинама злочина’ које је Дикенс волео да слика. Чак се не дешава ни у концентрационим и радним логорима. У њима ми видимо његов коначни исход.’ [...] Али које год тужне епизоде постојале у нашој прошлости, сваки објективни посматрач мора имати позитиван став о америчкој историји, историји која је прича испуњених нада и снова који су постали стварност. Нарочито је у овом веку Америка чувала бакљу слободе, не само за нас саме, већ и за милионе других широм света. Међутим, њима у исто време мора бити јасно да никада нећемо довести у питање наше принципе и стандарде. Нећемо одустати од наше слободе. Нећемо напустити своју веру у Бога. И никада нећемо престати да трагамо за истинским миром. Али никога не можемо убедити у то за шта се Америка залаже кроз такозвана решења нуклеарног замрзавања.“16 (Ibid.) Посебну пажњу, из данашње перспективе, завређује орвеловска завршница Регановог говора у којем он инсистира да Америка неће моћи своју богомдану мисију (трагање за истинским миром) да обавља interference. They never intended to construct a wall of hostility between government and the concept of religious belief itself. The evidence of this permeates our history and our government. The Declaration of Independence mentions the Supreme Being no less than four times. ‘In God We Trust’ is engraved on our coinage. The Supreme Court opens its proceedings with a religious invocation. And the members of Congress open their sessions with a prayer. I just happen to believe the schoolchildren of the United States are entitled to the same privileges as Supreme Court Justices and Congressmen.“ 15 „the rule of law under God“ �� „It was C.S. Lewis who, in his unforgettable ‘Screwtape Letters,’ wrote: ‘The greatest evil is not done now in those sordid ‘dens of crime’ that Dickens loved to paint. It is not even done in concentration camps and labor camps. In those we see its final result. ’ [...] But whatever sad episodes exist in our past, any objective observer must hold a positive view of American history, a history that has been the story of hopes fulfilled and dreams made into reality. Especially in this century, America has kept alight the torch of freedom, but not just for ourselves but for millions of others around the world. At the same time, however, they must be made to understand we will never compromise our principles and standards. We will never give away our freedom. We will never abandon our belief in God. And we will never stop searching for a genuine peace. But we can assure none of these things America stands for through the so-called nuclear freeze solutions proposed by some.” Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

без нуклеарног наоружања које би, неки предлажу, требало да престане да се производи. Такав предлог дао је после чернобиљске катастрофе Горбачов, али је Америка одбила нуклеарно разоружање. Реганова религијско-митска, за Бога везана, основа америчке државе, подсећамо, није ништа ново. Многе државе и политички активни појединци схватали су корист коју могу имати од употребе Бога у империјалне сврхе. Кембел наводи пример персијских краљева и њиховог односа према Богу Светлости, са којима, по њему, таква „традиција“ почиње: „Према виђењу древних персијских краљева, они су били ти који су, на посебан начин, били земаљски представници сврхе и воље Господара светлости. И тако налазимо у том великом вишерасном и мултикултуралном царству Персијанаца – које је заправо било прво такво царство у историји света – империјалистички импулс под покровитељством религије који за циљ има да, у име истине, доброте, и светлости, персијски краљ краљева треба да постане вођа човечанства ка повратку истине. Та идеја је имала посебну привлачност за краљеве и сходно томе су је преузели освајачки монарси свугде.“17 (Campbell 1993: 183) У овако дугој традицији, постоје спекулације да је симболику Империје онако како је користи, Реган, ватрени антикомуниста, ипак усвојио из филмског хита осамдесетих година – Ратова звезда Џорџа Лукаса. Непријатељ снага добра (читај: Америке) је Империја аутократског мрака и зла, насталог на рушевинама старије републике. Познато је да је Џорџ Лукас, пишући сценарио за овај филм, као водич при писању користио књигу Херој са хиљаду лица Џозефа Кембела18, и да је потом прозван и најбољим Кембеловим учеником. Лукасов филм је био врло успешан захваљујући том архетипском слоју (односно, универзалном заборављеном језику, да још једном употребимо Фромов термин) који је био пријемчив публици широм света. Видимо, дакле, да само једним малим скоком (малом пригодном трансформацијом митског у позитивном смислу, у митско-манипулативно-политичко) стижемо од Кембела и Лукаса до Регана. Овде смо у средишту проблема – мит (као и хришћанство) може бити, и бива, злоупотребљен. Оно што је Луис схватио – претвара се, �� „According to the view of the ancient Persian kings, it was they who, in a special way, were the representatives on earth of the cause and will of the Lord of Light. And so we find that in the grеat multiracial and multicultural empire of the Persians – which, in fact, was the first such empire in the history of the world – there was a religiously authorized imperialistic impulse to the end that, in the name of truth, goodness, and the light, the Persian King of Kings should become the leader of mankind to the restitution of truth. The idea is one that has had a particular appeal to kings and has been taken over, accordingly, by conquering monarchs everywhere.“ 18 �� http://www.pbs.org/wnet/americanmasters/episodes/george-lucas/about-george-lucas/649/

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

током вишемиленијумскe империјалнe праксe, у извор „дебелог покривача лажи“ о којем Пинтер говори у Нобеловој беседи. 5. Oни који стварају нове политичке митологије, зато што помоћу њих побеђују и профитирају, упознати су са механизмом тих трансформација. Реч је о истом механизму који Нортроп Фрај опажа у својој књизи The Educated Imagination (Образована машта), када истиче важност проучавања књижевности ради супротстављања сликовитим и опасним уопштавањима, заводљивим друштвеним „митовима“ и сличном: „Врло је карактеристично за такво друштвено митотворство да се оно може кретати од једне крајности до друге без било каквог осећаја недоследности, и тако такође имамо митове о прогресу који су такви да рационализују ширење бензинских пумпи и бунгалова у предграђу и аутопутева са четири траке преко крајолика. [...] Људи који не умеју ништа друго осим да прихвате своју друштвену митологију једино могу да покушају да се још више збију када су уплашени или када осећају претњу, и у тој ситуацији њихови клишеи постану хистерични.“19 (Frye 1964: 144-146) Уљуљкани у митове и клишее, које им сервира пропагандна машина, људи постају жртве и саучесници манипулацијe. Политички митови и њихова политизована подела људи на „добре“ и „лоше“, на „полицајце“ и „разбојнике“, манихејски дуализује свет, сводећи културолошке, социолошке и психолошке сложености на борбу добра и зла, у којој је лако произвести војнике и фанатике, спремне да умру за идеологију која им је сервирана изазовним и надахнутим језиком. Реганов мит о Америци као постојбини слободе и демократије, која има за задатак да штити слободни свет од сила зла, суштински је опасан и изграђен на мрачним темељима.20 Не ради се о употреби мита, као код модерниста Елиота и Џојса како би се развио дубљи историјски осећај, боље разумевање историје, већ да би се политички лагало, варало, инструментализовало. У таквом систему, мит је добар само кад се користи као оправдање за недела декларативно почињенa зарад „већег добра“, 19 „It’s characteristic of such social myth-making that it can swing from one extreme to the other without any sense of inconsistency, and so we also have progress myths, of the kind that rationalize the spreading of filling stations and suburban bungalows and four-lane highways over the landscape. [...] People who can do nothing but accept their social mythology can only try to huddle more closely together when they feel frightened or threatened, and in that situation their clichés turn hysterical.“ 20 У овом контексту значајна је још једна емисија Била Мојерса – његов интервју са Џејмсом Куном, аутором књиге The Cross аnd the Lynching Tree (Крст и дрво за линчовање, 2011), која говори о масoвним линчовaњима црнaцa у Америци која интелектуалци, етичари и теолози нису покушавали да зауставе и повлачи паралелу између стабала за линчовање и крста на којем је Христ разапет. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

у ствари само зарад стварања и одржавања неправедних империјалних (капиталистичких) утопија. (Један од недавних наступа Арундати Рој било је предавање под називом Capitalism: A Ghost Story (Капитализам: прича о духовима) које је одржала 20. јануара 2012. године). Арундати Рој осећа ову злоупотребу митског, и увиђа не само на примеру политичара из Сједињених Држава, који се од оснивања нације позивају на Бога и „праве вредности“, већ и у својој родној земљи, Индији. Разлика је у светим списимa на који се поредак позива, али је принцип манипулације и злоупотребе исти. Пример који Ројева даје односи се на оправдање које треба наћи за производњу нуклеарних бомби у Гандијевој Индији. Није довољно то што, у Регановом духу, оне наводно штите Индију од могућих напада, већ се покушава пропагирати идеја да су нуклеарне бомбе део традиције, старе колико и сама Индија. Oне се, наводно, спомињу већ и у Ведама – ауторка иронизује: „Да, чула сам – бомба се спомиње у Ведама. Можда је тако, али ако довољно дуго гледате, наћи ћете и Кока-Колу у Ведама. То је сјајнa ствар у вези са свим религијским текстовима. Можете наћи шта год хоћете у њима – све док знате шта тражите.“21 (Roy 2002: 30)

Нуклеарне бомбе или нуклеарни рат се, по свему судећи, не помињу у Ведама (или барем не тако конкретно и прецизно)22, али поента, заправо, није у томе: поента је у злоупотреби митолошког или религијског наслеђа за текуће политичке махинације и циљеве. Религија се изворно бави људским питањем на свеобухватан и свевремен начин, док је савремени политичари безобзирно искоришћавају да би свеобухватност и свевременост приписали својим лажима. Тако је било у време крсташких ратова и џихада, инквизиција, спаљивања вештица у Салему, мекартизма спровођеног у САД после Другог светског рата, у име одбране демократије од зла комунизма, тако је и данас када се траже оправдања за нова ограничавања слободе и разне нове облике цензуре у Америци. Велике и звучне речи Бог, Вера, Јединство, Једнакост, Праве

21 „Yes, I’ve heard – the bomb is in the Vedas. It might be, but if you look hard enough, you’ll find Coke in the Vedas too. That’s the great thing about all religious texts. You can find anything you want in them–as long as you know what you’re looking for.“ 22 http://twitscope.wordpress.com/2008/07/12/evidence-of-nuclear-explosion-in-ancient-india/

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Вредности, Цивилизација, Култура, биле су и остаће за многе људе само политичко средство за постизање жељеног циља. За осветљавање ове врсте манипулације од посебног је значаја есеј Ролана Барта „Myth today“ („Мит данас“), објављен у збирци текстова о поп култури насловљеној Митологијe (1957). Широм света је познат пример који Барт даје о устоличењу политичких лажи помоћу одговарајућих митова који се уз помоћ разних облика пропаганде нормализују: „Налазим се код берберина и понуде ми примерак ‘Paris Match’а. На омоту млад црнац у француској униформи салутира, очију управљених на горе, и оне су вероватно уперене у тробојку. Све ово је значење слике. Али, било наивно или не, веома добро видим шта она значи за мене: да је Француска велико царство, да сви њени синови, без било какве дискриминације по боји коже, верно служе под њеном заставом и да нема бољег одговора критичарима наводног колонијализма од ревности коју исказује овај црнац у служењу својим такозваним угњетачима.“23 (Barthes 1972: 115)

Ирачки дечак, Ајад ал-Сирои, угледавши слику америчког председника Буша салутира, Пентагон, јули, 2005 24 23 „I am at the barber’s, and a copy of ‘Paris-Match’ is offered to me. On the cover, a young Negro in a French uniform is saluting, with his eyes uplifted, probably fixed on a fold of the tricolour. All this is the meaning of the picture. But, whether naively or not, I see very well what it signifies to me: that France is a great Empire, that all her sons, without any colour discrimination, faithfully serve under her flag, and that there is no better answer to the detractors of an alleged colonialism than the zeal shown by this Negro in serving his so-called oppressors.“ 24 Реч је о пажљиво изрежираној пропагандној слици којом су Американци искористили своју жртву. Фотографија је снимљена тако да произведе утисак да дечак нема ништа против Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

У овом изванредном есеју, у поглављу „Myth as stolen language“ („Мит као украдени језик“), Барт говори о трансформативној моћи мита, који претвара значење у форму, и омогућава крађу уз помоћ језика, док у одељку „Myth is depoliticized“ („Мит се деполизитује“) Барт говори о миту који се конституише у губитку историјског аспекта ствари. У случају црнца који салутира, француски империјализам се натурализује. Мит не пориче, већ искључиво говори о стварима, правећи прелаз од историје у природу. Француски империјализам у том смислу постаје нешто природно, без контрадикција и дијалектике, нешто по себи јасно. Напомињући да грађанска класа, кад год јој затреба, појаве „деполитизује према сопственим потребама“, по Барту, главни парадокс који треба деполитизовати (односно препустити забораву, ослободити контекста свеукупних људских односа у друштвеним структурама које контролишу свет) јесте чињеница да је грађанска класа стекла друштвену моћ користећи технологију и научни напредак помоћу којих непрестано мења свет, а да истовремено, у идеолошком смислу инсистира на непромењљивости поретка који је променама створила. Да би се то постигло, бележе се чињенице, региструју вредности, али се у објашњења појава не улази. Почетна идеја о мобилном свету који се може бесконачно усавршавати и мењати производи слику друштва заробљеног у понављање стално исте концепције идентитета. У поглављу „Myth on the Right“ („Мит код деснице“), пошто је пре тога у анализи Левице истакао да постоји само један језик који је сушта супротност митском, а то је језик револуције који остаје отворено политички, Барт наставља да наглашава парадоксалну контра-револуционарност грађанске идеологије и говори о стратегијама које се користе да се све инструментализује и стави у службу одржања непроменљивости.

америчке окупације Ирака и личног страдања којем је због ње изложен. Наиме, Ајад ал-Сирои, тринаестогодишњи дечак из Ирака, тешко је повређен након експлозије једне од многих касетних бомби које су Американци бацили на Ирак у Заливском рату. Након прочитаног новинског чланка о њему, пензионисани професор из Мајами Бича позвао га је да посети САД где ће покушати да му реконструишу лице које је претрпело страшне озледе. Дечак тако улази у својеврстан подли пројекат, у којем ће исте силе које су га осакатиле још једном показати сопствену надмоћ, овога пута на психолошком плану, тако што ће извршити „колонизацију ума“ несретног дечака. Током двонедељног боравка у Њујорку потрудили су се да упозна „чари“ Империје, унутрашњост Пентагона, канцеларију сенатора, поглед са Емпајер Стејта. Затим су уследиле операције које су имале за циљ да му врате стари изглед. Осим ситних козметичких поправки, чудесни опоравак се није десио и даље није видео на једно око, слепило је прикривено сочивом које одаје утисак правог ока. Реч је о савременој манипулацији, блиској оној о којој је на примеру Француске говорио Ролан Барт. Фотографија је снимљена с леђа тако да се не виде повреде лица које ће Ајад носити читавог живота, а у првом плану је само гест његовог покоравања, исти као и код колонизованог Алжирца који салутира застави свога освајача / ослободиоца/цивилизатора. Ратна тетоважа на дечаковом лицу, успомена на агресију америчке силе, остала је. При том је све медијски пропраћено тако да изгледа као нечувени акт милосрђа, а заправо је реч о двоструком вређању достојанства дечака који је заслепљен лажним сјајем Америке, упоредивши је са својом сеоском колибом, пожелео да остане. Да иронија буде већа, пролазивши кроз ходнике Пентагона и видевши слику председника Буша, Ајад је застао да салутира сопственом џелату. (Прим. уред.)

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Значајно је истаћи да се горе описаним митотворством, поред медија, баве и научници и интелектуалци који „научним открићима“, „аналитичким увидима“ и опсежним студијама, традиционалне расне, класне и родне предрасуде претворају у политички коректне истине, које попримају у бартовском смислу митске димензије. О таквој европској традицији (o Европи која се због такве традиције морално и интелектуално не може бранити) пише Еме Сезер у свом Дискурсу о колонијализму. Сезер наводи плејаду француских и европских интелектуалаца, попут Ренана, пречасних Бардеа и Мулера, Карла Сижеа, М. Жила Ромеа и других, који су дали све од себе да докажу научну утемељенoст расизмa. Из највиших европских интелектуалних извора, супротно Луисовој метафори, одашиљу се текстови у којима се образлаже природна сервилност црне расе те, стога, оправданост колонизације. Сезер цитира Де Лапужа, француског антрополога: „Не треба да буде заборављено да је [робовласништво] ништа мање абнормално од доместикације коња или бика. Стога је могуће да ће се у будућности појавити у неком облику. Можда је чак и неизбежно да ће до овога доћи ако се не деси поједностављено решење – о једној супериорној раси, до које се стигло селекцијом. [...] На крају крајева, варварин је исте расе као и Римљанин и Грк. Он је рођак. Жути човек, црни човек, није уопште наш рођак. Овде се налази права разлика, права дистанца, која је и веома велика: етнолошка дистанца. На крају крајева, цивилизацију нико никада није сачињавао осим белаца... Ако Европа постане жута, сигурно ће бити регресије, нови период таме и конфузије, то јест, још један средњи век.“25 (наведено у: Césaire 1972: 9-10) Видимо да се и у оваквим „научним“ оправдањима јављају звучне речи попут „цивилизације“, „варвари“, „расе“, поделе према боји, сликовитe аналогијe са животињама. Предрасуде којима се тај дискурс служи лако попримају статус званичне науке, митoви постajу „истине“. 6. Истим великим речима, али са намером да их демистификује и демитологизује, служи се и Арундати Рој. У том смислу, њени есеји служе (парафразирајмо Блејкову мисао) да очисте перцепцију („cleanse 25 „It must not be forgotten that [slavery] is no more abnormal than the domestication of the horse or the ox. It is therefore possible that it may reappear in the future in one form or another. It is probably even inevitable that this will happen if the simplistic solution does not come about instead - that of a single superior race, leveled out by selection. [...] The barbarian is of the same race, after all, as the Roman and the Greek. He is a cousin. The yellow man, the black man, is not our cousin at all. Here there is a real difference, a real distance, and a very great one: an ethnological distance. After all, civilization has never yet been made except by whites… If Europe becomes yellow, there will certainly be a regression, a new period of darkness and confusion, that is, another Middle Ages.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

the doors of perception“) и омогуће нам да ствари видимо онаквим какве оне заиста, по себи, јесу, а не онако како нам се, уз помоћ медијских митологизација и манипулација, привиђају. Ројева нам, дакле, показује моћ језика да изопачује, али и да, с друге стране, послужи као средство борбе против таквих манипулација. Индикативан је и упечатљив један пасус из романа Бог малих ствари који говори о „причама и причању“: „Није било битно то што је прича већ почела, зато што је катакали давно открио да је тајна Великих прича у томе што оне немају тајни. Велике приче су оне које сте већ чули и које желите да поново чујете. То су оне у које можете ући на било ком месту и настанити се удобно у њима. Оне вас не заваравају узбудљивим догађајима и лукавим обртима на крају. Оне вас не изненађују непредвидивим стварима. Оне су вам познате као кућа у којој живите. Или мирис вештине вашег љубавника. Знате како се завршавају, па ипак их слушате као да не знате. На исти начин, иако знате да ћете једнога дана умрети, живите као да никада нећете. У Великим причама знате ко живи, ко умире, ко налази љубав, а ко је не налази. Па ипак желите да то поново сазнате. То је њихова мистерија и њихова магија.“26 (Roy 1997: 229) Арундати Рој је, дакле, и у свом роману свесна моћи великих прича. Али оно што је differentia specifica њене велике приче јесте средиште састављено од митологије малих ствари. Све би остало на чину деконструкције лажних митова и притворне симболике (што би само по себи било значајан чин), када Арундати Рој не би нудила и своја ‘решења’, своје симболе, чак и своју малу ‘митологију’ и ‘теологију’. Конструкција решења може се уочити и у есејима о којима је било речи (на пасус из једнoг вратићемо се на самом крају овог рада), aли и у њеном роману Бог малих ствари, у свету који се у њему критикује, у корист света о којем се у роману сања. Велута и Аму, двоје младих људи који припадају дијаметрално супротним класама, везују се забрањеном љубављу. Они су врло налик на Ромеа и Ђулијету, осуђеним на пропаст завадом између породица. Као и код Шекспира, и у Богу малих ствари, приметан је јаз између старе и младе генерације. Старији су конзервативни, било да држе до своје високе класе, попут родитеља Аму; било да сервилно поступају, уз комплекс ниже �� „It didn’t matter that the story had begun, because kathakali discovered long ago that the secret of the Great Stories is that they have no secrets. The Great Stories are the ones you have heard and want to hear again. The ones you can enter anywhere and inhabit comfortably. They don’t deceive you with thrills and trick endings. They don’t surprise you with the unforeseen. They are as familiar as the house you live in. Or the smell of your lover’s skill. You know how they end, yet you listen as you don’t. In the way that although you know that one day you will die, you live as though you won’t. In the Great Stories you know who lives, who dies, who finds love, who doesn’t. And yet you want to know again. That is their mystery and their magic.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

вредности, попут Велутиног оца. Одржање старог система засновано je на разликама и на хијерархији (како Фром карактерише патријархалне заједнице у књизи Заборављени језик), а не на сличностимa или сродности. Родитељи Аму – Мамачи и Папачи – тачно знају свој положај у традиционалној хијерархији – они су подједнако сервилни према свему енглеском као што захтевају сервилност од нижих касти. У породици је Мамачи подређена своме мужу, који је свакодневно туче бакарном вазом. Kада он умре, Мамачи и даље, и поред злостављања, осећа да јој он недостаје. Систем подређености, који се преноси и чува као традиција, сеже дубоко, до најскривенијих кутака личности. Отац, Папачи, инсистира на томе да је он „империјални ентомолог“, проналазећи свој значај у служби царству. Оно што с друге стране млађе генерације покушавају да остваре и за шта се боре (а то су Аму и Велута у првој линији, а затим Амуина деца) јесте, заправо, она иста митологија љубави за какву се бори Арундати Рој у свом стваралаштву, ратујући против ‘митологија’ заснованих на великим лажима. Јунаци њеног романа покушавају да заснују везу на љубави која превазилази кастинска ограничења наметнута од стране друштва. Реч је, дакле, о стремљењу ка слободи и искрености, и имплицитној критици система у којем је срећа појединца на последњем месту, потиснута у корист интереса неправедног класног друштва у целини. Већ сам наслов књиге даје назнаку у том правцу. Посебно за велике Империје и велике манипуланте, Бог је велика реч, али овдe је реч o нарочитoм богу: богу малих ствари, богу ситних направа, богу вештих руку, богу интимних радости, богу скривеном и тајновитом. Ту нема нуклеарних бомби, нема великих ратова, Веда, Библије, Корана, нити великих идеологија и немерљивих утопија праћених громогласним говорима. Нема, као што видимо, великих, звучних речи. У роману је персонификација оваквог бога Велута, човек. Он припада најнижој касти, „недодирљивима“, чиме се наглашава и положај који религија малих ствари и великих људских обзира има у индијском друштву осликаном у књизи. Oва религија и постоји да би демистификовала и демитологизовала све лажне поделе.27 Роман Бог малих ствари је књижевна обрада преокупација Арундати Рој, које остају исте чак и када се форма и стил промене у есеј или предавање. Како и сама каже: „Тачно, Бог малих ствари је фикција, али није ништа мање политичке природе од било којег од мојих есеја.“28 (Roy 2002: 175). Пратећи овај знак на путу до разумевања стваралаштва Арундати Рој (стваралаштва које је спој политичког, уметничког, митолошког и представља суштински ангажованy и активнy критикy свих врста неправди) навешћемо за сам крај пасус који као да оживља27 На сличан начин на који је хришћанство почело као религија ослобођења за угњетене, a онда се претворило у своју супротност, постало заштита робовласништва и експлоатације, ознака за читаву једну цивилизацију која свет дели на хришћане и нехришћане. �� „True, The God of Small Things is a work of fiction, but it’s no less political than any of my essays.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

ва лепоту прозе из Бога малих ствари, иако се заправо налази у есеју „The End of Imagination“ („Крај маште“) из збирке The Algebra of Infinite Justice (Алгебра бесконачне правде). Ако би неки текст могао да пoслужи макар као далеки одсјај суштине која веже роман и есеје Арундати Рој и исказује њен став према животу, онда би то требало да буду следеће речи: „Волети. Бити вољен. Никада не заборавити сопствену небитност. Никада се не навићи на неизрециво насиље и вулгарне неједнакости у животу око вас. Тражити радост на најтужнијим местима. Пратити лепоту до њеног склоништа. Никада не упрошћавати оно што је сложено, или усложњавати оно што је једноставно. Поштовати снагу, никада моћ. Изнад свега, гледати. Покушати и разумети. Никада не скренути поглед. И никад, никад, не заборавити.“29 (Roy 2002: 15)

Литература Барт 1972: R. Barthes, Mythologies, New York: Farrar, Straus and Giroux. Berger, J. Speech on Accepting the Booker Prize for Literature. November, 1972.<http://gostbustere.tumblr.com/post/17158444595/speech-by-john-bergeron-accepting-the-booker-prize-for>. 05.08.2012. Вуд 2005: M. Wood, In Search of the Dark Ages, London: BBC Books. Грубачић 2006: С. Грубачић, Александријски светионик: тумачења књижевности од александријске школе до постмодерне, Нови Сад, Сремски Карловци: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Durant 2006: W. Durant, The Story of Philosophy, New York: Pocket Books. Едвардс 2007: B. L. Edwards, C.S. Lewis: An examined life, Westport: Greenwood Publishing Кембел 1993: J. Campbell, Myths to Live By, Hawthorn: Penguin Books Australia. Moyers and Co, Confronting the Contradictions of America’s Past, June 29, 2012. Pinter, H, Nobel Prize Speech, 2008. Reagan, R, Evil Empire speech, march, 1983. <http://www.nationalcenter.org/ ReaganEvilEmpire1983.html>. 14.07.2011. Reed, D., режија, Woman and spirituality: Godess Remembered, Wellspring, 1993. DVD Roj 1997: Arundhati Roy, The God of Small Things, London: Flamingo: Harper Collins. Roj 2002: А. Roy, The Algebra of Infinite Justice, London: HarperCollinsPublishers. Roj 2004: A. Roy, The Ordinary Person’s Guide to Empire, London: HarperCollinsPublishers. Сезер 1972: A. Césaire, The Discourse on Colonialism, New York and London: Monthly Review Press.

�� „To love. To be loved. To never forget your own insignificance. To never get used to the unspeakable violence and the vulgar disparity of life around you. To seek joy in the saddest places. To pursue beauty to its lair. To never simplify what is complicated or complicate what is simple. To respect strength, never power. Above all, to watch. To try and understand. To never look away. And never, never, to forget.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Fрај 1964: N. Frye, The Educated Imagination, Bloomington: Indiana University Press. Fрај 1972: N. Frye, The Archetypes of Literature, reprinted from Fables of Identity; Studies in poetic mythology (1963), in David Lodge, edt. (1972): 20th Century Literary Criticism: A Reader, Harlow: Longman. Фрај 2000: N. Frye, Anatomy of Criticism, Princeton; Oxford : Princeton University Press. Фром 2003: Е. Фром, Заборављени језик, Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. Интернет извори: http://www.pbs.org/wnet/americanmasters/episodes/george-lucas/about-georgelucas/649/. 14. 07. 2011. http://twitscope.wordpress.com/2008/07/12/evidence-of-nuclear-explosion-inancient-india/. 14. 07. 2011. Danko Kamčevski / Arundhati Roy: Myth and Lie Summary / This paper examines the writing of the Indian writer Arundhati Roy. She is compared with fellow artists-activists John Berger, Harold Pinter, and Aimé Césaire, because, like them, she has been a persistent and vocal critic of Colonialism, Imperialism and Empires, in both their past and present forms. Central to her effort has been the debunking of the political myths on which American expansionism is based, because it has destroyed the lives of millions of people throughout the second half of the twentieth century and the first decade of the new millennium. This political misuse of myth, brilliantly theorized by Roland Barthes in his essay Myth Today, and criticized by Arundhati Roy in her essays collected in The Algebra of Infinite Justice and The Ordinary Person’s Guide to the Empire, is contrasted with the creative use of myth, analyzed by Archetypal critics such as N Frye and Joseph Campbell, and utilized by Roy in her only novel, The God of Small Things. Key words: Arundhati Roy, activism, myth, truth, imperialism, art, politics Примљен: 25. јула 2012. Прихваћен за штампу августа 2012.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

АРУНДАТИ РОЈ30 (Arundhati Roy, 1961), индијска списатељица позната по својој преданости борби за права угрожених. За свој роман Бог малих ствари, 1998. године добила је Букерову награду. Од тада се углавном бави писањем изразито активистичких есеја и текстова, путује и држи трибине широм света. Добитница је бројних међународних признања. Сматра да је улога књижевности и писаца увек била и биће да подстакне друге на делање, на активан однос према животу. У својим говорима и текстовима иступа против глобализма и савремених неоколонијалних сила, сведочи о крупним политичким и друштвеним проблемима са којима се савремена цивилизација сусреће. Да у њеном случају није реч о активизму само на речима, сведочи и чињеница да је 2010. године боравила са герилцима, у шумама Дантеваде, у Индији. Реч је о људима који су се удружили и осмелили на борбу против рударских компанија које су им узурпирале земљишта и претиле да угрозе опстанак.

30 Ову, као и белешке о осталим ауторима, приредиле су уреднице проф. др Љиљана Богоева Седлар и Јелена Арсенијевић Митрић.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Сусрет у Дантевади, Арундати Рој са борцима Сусрет у Дантевади, Арундати Рој са борцима

Арундати Рој и Џон Берџер у Ферари, Италија, 2011

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Данко Камчевски

Арундати Рој и Џон Берџер на Интернационалном фестивалу у Ферари, Италија, 2011

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Оригинални научни рад 821.111.09 Берџер Џ.

Милица М. Војиновић Тмушић1 Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

УМЕТНОСТ И АКТИВИЗАМ ЏОНА БЕРЏЕРА

Берџеров роман Џи. (G.) је стављен у контекст теоријских остварења еминентних научника и теоретичара двадесетог века: такозване теорије матријархата Марије Гимбутас, теорије о нерепресивној цивилизацији Херберта Маркузеа, као и у контекст Фромовог поимања дезинтеграције (еротске) љубави у савременом западном свету. Берџеров активизам је прикaзан у односу на активизам других савремених уметника: Питера Селарса, Адријен Рич, Харолда Пинтера, Арундати Роj. Најзад, Берџеров активизам и поглед на уметност додатно су расветљени oстaлим уметничким и теоријским остварењима сaмог аутора: The Shape of the Pocket (Облик џепа), Ways of Seeing (Начини гледања), The Spectre of Hope (Спектар наде), Fellow Prisoners (Станари затвора). Кључне речи: уметност, активизам, нерепресивна цивилизација, глобализација

„СКАНДАЛИ“, АКТИВИЗАМ, УМЕТНОСТ – КОНТЕКСТ БЕРЏЕРОВОГ РОМАНА ЏИ. Такозвани „скандали” током примања / одбијања престижних књижевних награда политички ангажованих уметника Адријен Рич, Џона Берџера и Харолда Пинтера2 откривају убеђење које Рич у писму упућеном јавности, насловљеном Why I Refuse the National Medal for the Arts (Због чега одбијам Државну награду за уметност) веома јасно испољава, а којим се и остали уметници o којима ће бити речи у овом раду свакако руководе – став да је уметност неодвојива од тежње за правдoм и борбе за одбрану људског достојанства. Поезија (уметност), како Адријен Рич у поменутом писму наводи, даје глас онима који се не чују, трага за дубинамa до којих ce oбичнo не допире, води ка препороду, нуди спас од очаја, пa je затo креативност потребно неговати. Уместо тога, истиче Рич, дешава се супротно: „Посматрана са неповерењем, богобојажљиво, обожавана, осуђивана, одбачена као забава, продавана на лицитацијaма, купована од стране 1 marko.t@neobee.net 2 Награде су одбили америчкa песникињa Aдријен Рич (Adrienne Rich), 1997. године и британски теоретичар уметности, писац, сликар и есејистa Џон Берџер (John Berger), 1972. године, a „скандал” током примања Нобелове награде 2005. године изазвао је и британски драмски писaц, режисер и глумaц Харолд Пинтер. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

славних личности у потрази за инвестицијама, она одумире као „уметнички објекат“ у безброј музејских подрума. Такође, она се поново рађа у затворима, сигурним женским кућама, у гаражама варошица, универзитетским радионицама, рехабилитационим центрима […] овај дубоко инстинктивни али и самосвесни изражајни језик, овај регенеративни процес, може ти спасити живот. ‘Када једног дана на свету не би било поезије, она би се истог дана родила’, написала је песникиња Мјуриел Рукејсер (Muriel Rukeyser). ‘Зато што би се осетила неутољива глад.’ У есеју о карипском песнику Еме Сезеру, Клејтон Ешeлман (Clayton Eshleman) ову глад назива ‘жељом, потребом за дубљим и продуховљеним светом.’ […] Право на уметност стичемо рођењем. Помоћу ње, ми најснажније приступамо сопственом и туђем искуству и стваралачком животу. Будући да непрестано проналази и оживљава хуманост у људским бићима, уметност представља темељ демократске визије. Влада која тежи да се што више удаљи од демократије све ће мање и мање сматрати да је ‘корисно’ охрабривати уметнике, а у самој уметности видеће само непристојност и подвалу.3 (Rich 1997) Стога, драстично смањење фонда за уметност, планирано у исто време када и додељивање најпрестижније државне награде за уметност, по њеном мишљењу, награду претвара у лицемерни чин, а не истинску стимулацију уметника. Уметност се таквим парадоксалним потезима доводи у позицију да опстаје само ако се сведе на декорацију за трпезе богатих. Брилијантни увиди о значају поезије и уметности уопште које текст њеног писма садржи, измештају уметност из оквира декоративног, комерцијалног, забавног, опсеног, унутар којег се однос државе према уметности последњих деценија креће. За Адријен Рич је недопустиво и лицемерно прихватити награду за уметност од државе која, осим што има арогантан однос према уметности, сноси и одговорност за постојећу и надолазећу свеобухватну кризу у америчком друштву.4 3 „Mistrusted, adored, pietized, condemned, dismissed as entertainment, auctioned at Sotheby’s, purchased by investment-seeking celebrities, it dies into the ’art object’ of a thousand museum basements. It’s also reborn hourly in prisons, women’s shelters, small-town garages, community college workshops, halfway houses […] whatever lets you know again that this deeply instinctual yet self-conscious expressive language, this regenerative process, could help you save your life. ’If there were no poetry on any day in the world’, the poet Muriel Rukeyser wrote, ’poetry would be invented that day. For there would be an intolerable hunger’. In an essay on the Caribbean poet Aime Cesaire, Clayton Eshleman names this hunger as ’the desire, the need, for a more profound and ensouled world’. […] Art is our human birthright, our most powerful means of access to our own and another’s experience and imaginative life. In continually rediscovering and recovering the humanity of human beings, art is crucial to the democratic vision. A government tending further and further away from the search for democracy will see less and less ’use’ in encouraging artists, will see art as obscenity or hoax.“ (Овај, као и остале наводе у тексту, превела је ауторка рада Милица Војиновић Тмушић) 4 Криза, о којој говори Адријен Рич, огледа се у драстичном смањењу фондова за уметност, деградирању школског и здравственог система,

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

У следећем делу текста, ауторка размишља о враћању одговорности за судбину земље народу, коме би по принципима демократије таква одговорност требало и да припада. Она каже: „Марксизам је проглашен мртвим, али су питања која је Маркс поставио још увек актуелна и ‘горућа’, иако су вокабулар и етикете злоупотребљени и неутрализовани. Шта је то друштвено богатство? Како услови људског рада продиру у друштвене односе? Шта је потребно да би људи заједно живели и радили у условима радикалне једнакости? Који степен неједнакости ће се толерисати у земљама најбогатијх и најснажнијих народа на свету? Зашто и на који начин су теме попут ових дискредитоване у јавном дискурсу?“5 (Rich 1997) Двадесет пет година пре Aдриjен Рич, Џон Берџер је на сличан начин преиспитивao Букерову награду коју је за роман Џи. добио 1972. године. Берџер је том приликом, за време доделе награде, изјавио: „Основна културна вредност награде зависи од тога шта она подстиче: конформизам тржишта […] или пишчеву и читаочеву независност имагинације. […] Ако подстиче независност имагинације, онда она охрабрује трагање за алтернативама.“ (Берџер 1972)

Истичући да је фонд Букерове награде стечeн стотридесетогодишњoм робовласничкoм, колонијалнoм експлоатацијoм Кариба, Берџер обавештава јавност да ће половину новчане награде поклонити Партији црних пантера, револуционарном покрету са њему најблискијим убеђењима, и овако објашњава свој гест: „Пре него што је трговина робљем започела, пре него што је Европљанин дехуманизовао себе, пре него што је постао окован сопственим насиљем, мора да је постојао тренутак када су црнци и белци пришли једни другима дивећи се могућој једнакости. Тренутак је прошао. И од тада је свет био подељен на потенцијалне робове и потенцијалне робовласнике. И Европљанин је овај менталитет вратио са собом у своје друштво. Уградио га је у свој однос према свему.“6 (Берџер 1972) погоршавању животног стандарда (већ угрожених) људи. 5 „Marxism has been declared dead. Yet the questions Marx raised are still alive and pulsating, however the language and the labels have been co-opted and abused. What is social wealth? How do the conditions of human labor infiltrate our social relationships? What would it require for peole to live and work together in conditions of radical equality? How much inequality will be tolerated in the world’s richest and most powerful nations? Why and how have these and similar questions become discredited in public discourse?“ 6 „Before the slave trade began, before the European de-humanised himself, before he clenched himself on his own violence, there must have been a moment when black and white approached each Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

Други део награде Берџер је наменио истраживању и документовању живота сезонских радника у Европи, „гастарбајтера“, чије судбине сведоче о новим мутираним облицима ропства. Берџер тај пројекат види као нови петогодишњи план коме ће се посветити после исто толико година проведених у писању романа Џи .: „Ја желим да кроз странице ове књиге проговори једанаест милиона сезонских радника Европе, и око четрдесет милиона њихових чланова породица, углавном остављених у варошицама и селима, и зависних од надница одсутних радника.“7 (Берџер 1972) Објављивањем књиге A Seventh Man: Migrant Workers in Europe (Седми човек: сезонски радници у Европи) 1975. године, то обећање је и испунио.8 Може се стога закључити да је роман Џи. (писан крајем шездесетих, а објављен 1972. године) настао у периоду када је Берџер на више начина критички преиспитивао идеолошка полазишта европског погледа на свет и био коаутор сјајне културолошке серије Начини гледања на Би-Би-Сију. Роман показује Берџерово суштинско познавање историје, политичке стварности и односа доминације у Европи, посебно у периоду пре Првог светског рата, односе оличене у скулптури војводе Фердинанда који стоји изнад четири окована црнца, заштитног знака италијанског града Ливорна – мотива који се због свог симболичног значаја веома често понавља у роману. „Традицију“ Џона Берџера и Адријен Рич наставио је и Харолд Пинтер. Његова Нобелова беседа, из 2005. године, може се такође сматрати „скандалозном“ будући да сили у лице сасипа истину, осуђује нове облике империјализма и критикује глобалну америчку и британску спољну политику, пре свега њихову улогу у сукобима у Латинској Америци и нападе на Авганистан и Ирак почетком 21. века. Пинтер смело говори о злочинима који се, за разлику од злочина озлоглашених ‘непријатеља са Истока’, традиционално не бележе, не документују, не обелодањују, не преиспитују, и своју беседу завршава речима: „ […] непоколебљива, непосустајућа и жестока интелектуална посвећеност дефинисању стварне истине у нашим животима и нашим друштвима је основна дужност свих нас као грађана. То је заправо наша обавеза. Ако се у средишту такве посвећености не

other with the amazement of potential equals. The moment passed. And henceforth the world was divided between potential slaves and potential slavemasters. And the European carried this mentality back into his own society. It became part of his way of seeing everything.“ 7 „I want some of the voices of the eleven million migrant workers in Europe and of the forty or so million that are their families, mostly left behind in towns and villages but dependent on the wages of the absent workers, to speak through and on the pages of this book.“ 8 John Berger and Jean Mahr, A Seventh Man: Migrant Workers in Europe, Verso Books, London, 2010

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Замишљени Мавар, детаљ

Споменик четири Мавра, Ливорно

налази политичка визија, онда не постоји нада да ћемо повратити оно што смо готово изгубили – људско достојанство.“9 (Pinter 2005) Чињеница је, дакле, да је за наведене уметнике уметност тесно повезана са политичким активизмом. Може се поставити питање: зашто само уметничко дело није довољно? Један од могућих одговора може се пронаћи у већ цитираној Пинтеровој Нобеловој беседи Art, Truth and Politics (Уметност, истина и политика), у којој он говори о истини. Како Пинтер објашњава, (двосмислена, неухватљива) истина 9 „ […] unflinching, unswerving, fierce intellectual determination, as citizens, to define the real truth of our lives and our societies is a crucial obligation which devolves upon us all. It is in fact mandatory. If such a determination is not embodied in our political vision we have no hope of restoring what is so nearly lost to us - the dignity of man.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

уметничког дела је другачија од истине у реалном свету: књижевни ликови имају сопствену слободу, сопствени идентитет, могу изабрати став независан од ауторовог, могу својим понашањем пољуљати и проблематизовати догме о неприкосновености системски наметаних „истина“. Зато je структура уметничког дела таква да допушта различите могућности интерпретације. Ако се томе придода и релативна недоступност уметничког дела10, трагање за истином постаје све теже, али и све неопходније. И управо се због тога јавља активизам као делатност комплементарна потрази за истином која се, како Пинтер сматра, непрестано одвија унутар књижевног дела. Међутим, за разлику од језика уметности усмереног ка истини, језик политике (веома доступан захваљујући медијима) представља искључиво пут ка узурпирању моћи и одржању на тој позицији. Будући да се моћ храни неистином, истиче аутор, наше окружење постаје огромна таписерија лажи: „Да би очували ту моћ неопходно је да људи живе у незнању, да не знају шта је истина, чак ни истина o њиховим сопственим животима. Стога, окружени смо огромном таписеријом лажи којима се хранимо.“11 (Pinter 2005)

Зато борба против институционализованих лажи, скривања, прећуткивања карактерише активизам Харолда Пинтера, Џона Берџера, Адријен Рич и осталих уметника поменутих у наставку рада. Активизам је неопходан, истиче Питер Селарс12 (1999), у говору Cultural Activism In the New Century (Културни активизам Новог века), не само због жртава унапред изрежираних и диригованих, политичких сукоба у „далеким”13 земљама, већ и због гладних и сиромашних бескућника „овде”, код куће, због насиља које се свакодневно дешава и на улицама Америке. Одраз озбиљне кризе у друштву не представља само организовани тероризам страних фундаменталиста, већ како је Мартин Лутер Кинг још 1967. године упозоравао у говору Beyond Vietnam – A Time to Break Silence (Даље од Вијетнама – време да се прекине тишина) и спонтани терористички иcпади обичних адолесцената, припадника домаћег становништва. По Мартину Лутеру Кингу, проблем на10 Адријен Рич, као разлог, наводи статус издавачких кућа, које су приватизоване и чији је главни циљ профит. 11 „To maintain that power it is essential that people remain in ignorance, that they live in ignorance of the truth, even the truth of their own lives. What surrounds us therefore is a vast tapestry of lies, upon which we feed.“ 12 Амерички позоришни режисер и професор на Универзитету у Калифорнији где предаје предмете Уметност као друштвени ангажман и Уметност као морални ангажман. 13 Америчка драмска списатељица Наоми Волас (2007) истиче да је даљина релативна, да су ратне, бруталне драме свуда око нас, много ближе него што то мерне јединице показују.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

сиља у земљи кореспондира са насиљем ван ње; расизам односно, у ширем смислу, неправда као обележје унутрашње политике проистиче из одговарајуће спољне политике државе. Сиромашни никада неће поправити свој положај ако се из фонда намењеног за њихов развој новац преусмерава на рат. (King 1969) Да би се додатно појаснио проблем „мирнoдoпcког” насиља, које је добрим делом и културолошки проблем, може се искористити једна од дефиниција деструктивности Ериха Фрома у делу Анатомија људске деструктивности. Фром o деструктивности кaже: „Не појављује се изненада људска природа већ се деструктивни потенцијал храни одређеним сталним стањима и мобилизира одређеним трауматичним догађајима” (Фром 1973: 92). Већ описаним облицима „терористичког“ насиљa, којe прaтимо путем већине комерцијалних медија, Питер Селарс, у Културном активизму Новог века, додаје и насиље које се редовно врши, али о којем се не извештава: шмрковима воде у јутарњим сатима свакодневно се широм Америке протерују бескућници из картонских кутија у којима су провели ноћ. Искрсава слика већ позната историји, време када сe, након одузимања заједничке земље зарад прављења пашњака за богате, губио живот на вешалима због лутања, бескућништва и просјачења на улицама Енглеске. Оригиналнe режије позоришних комадa Питера Селарса претварају позориште у место спајања уметности и активизма. Сврха је уметности, како Херберт Маркузе (1982) истиче, дати глас ономе што је у етаблираној стварности немо. To je биo циљ позоришног пројекта Los Angeles Poverty Department (Департман сиромашних у Лос Анђелесу), о коме Селарс говори у Културном активизму Новог века, као и дебате War Follows Everyone Home (Рат свакога прати кући), поводом његове рeжије Хендлове опере Hercules (Херкул) 2011. године. У првом случају, сиромашни, за друштво невидљиви бескућници, кроз своју позоришну улогу саткану од горког животног искуства добијају глас, али и неопходни дом у позоришту. У другом случају, акценат је на послератном искуству ветерана: испоставља се да беспрекорна лојалност држави, одбрана поретка (не слободе!) – пo речимa младог учесника дебате, ветерана – бива „награђенa” крајњом равнодушношћу. Након рата, ветеран постаје „невидљив и нечујан”, против чега се Селарс (2011) у дебати буни јер, иако субјективни, ставови ветерана према рату откривају различит степен критичке свести, њихово искуство често говори више од њих самих и веома је значајно чути га.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

„ЖЕНСКИ ХОЛОКАУСТ” Непоколебљиву веру у могућност бољег и другачијег друштва, коју сви уметници и активисти поменути у овом раду имају, могуће је научно-истраживачки поткрепити такозваном теоријом матријархата Марије Гимбутас14, којом се бави биографски документарац Signs out of Time (Знакови прошлости) Доне Рид. Марија Гимбутас, истакнути археолог, историчар, фолклориста, захваљујући бриљантном интелекту, женској интуицији, познавању фолклора родне земљорадничке Литваније, као и специфичног односа према природи садржаног у њему, успева да разуме значење симбола на многобројним неолитским фигурама из археолошких ископина на простору Балкана и Литваније и реконструише митологију и религију древне цивилизације простора који она назива „Стара Европа“. Истраживања Марије Гимбутас откривају мирољубиве, егалитарне, матрифокалне заједнице повезане култом природе, паганском религијом са женским божанством у центру, бројним светим ритуалима у част Богиње. Маријина субверзивна открића, често оспоравана и сматрана ексцентричним, несумњиво подривају темеље европске цивилизације, између осталог и идеју о нужности ратовања унутар цивилизације, као и примат мушког ауторитета у религији и друштву. Како научно-истраживачки рад Марије Гимбутас показује, централно место жена у праисторијском друштву, обожавање природе, одсуство организованих сукоба – представља примарни вид организације унутар европске цивилизације и период вишеструко дужи од каснијег периода милитаризма утемељеног у патријархату. (Read 2004) Открића Марије Гимбутас у потпуности мењају слику о праисторијском човеку као бруталном. Популаризацији њених радикалних реинтерпретација историје допринеo je не само славни амерички истраживач митологије Џозеф Кембел, већ и ауторка Ријан Ајслер, чија студија The Chalice and the Blade: Our History, Our Future (Путир и нож: наша историја, наша будућност) из истраживања Марије Гимбутас извлачи тумачење историје везано за два друштвена модела: културу сарадње и културу доминације. Проблематизовању традиционалних патријархалних читања историје допринела су и открића гностичких јеванђеља и књиге које је о њима писала Елејн Пејгелс, професорка компаративне религије са Принстона. Откриће гностичких јеванђеља у Египту, четрдесетих година двадесетог века, насталих у првом веку нове ере, а одбачених пар векова касније током селекције подобних текстова за Библију, променило је слику о Исусу, његовом оригиналном учењу и устројству ранохришћанске цркве. Наиме, насупрот званичној, инсти14 По доласку у САД, Марија Гимбутас је прихватила неплаћено радно место на Харварду: преводила је археолошке текстове из Источне Европе и држала предавања на Одсеку за антропологију. Године 1955. постала је Fellow of Harvard’s Peabody Museum. Сматрајући да никада неће добити плаћени посао на Харварду, 1963. године прихватила је посао на Калифорнијском универзитету у Лос Анђелесу (UCLA).

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

туционализованој хришћанској религији у којој је примат преузео мушки свештеник, гностичка јеванђеља откривају постојање жена свештеница унутар првобитне хришћанске заједнице, што сведочи о опстанку матријархалних вредности унутар религијске праксе ранохришћанске цркве, чак и у претежно патријархалном, ратничком друштву Римске империје. Како се у документарцу The Burnig Times (Доба ломаче) Доне Рид (1990) наводи, свети ритуали посвећени Богињи су опстали у Европи и вековима након пада Римске империје, да би у средњем веку били проглашени вештичијим, ђавољим занатом, а жене –поклонице Богиње, осуђиване и спаљиване од стране црквеног суда, Инквизиције. Жене које су лечиле људе без адекватног лекарског образовања – које је иначе било доступно искључиво мушкарцима – биле су осуђене и погубљене, као и бабице, визионарке, учеснице паганских ритуала. Лов на вештице се другачије може назвати женски холокауст будући да је суровом казненом праксом, налик фашистичкој, неколико милиона жена страдало за само два века. Био је то, како се у документарцу наводи, осим искорењивања матријархалних тековина, и уносни бизнис – прилика за низ занимања – тамничара, адвоката, судија, џелата – као и легалан начин да се осуђеним женама конфискује имовина. Жена је, парадоксално, плаћала трошкове свог утамничења, мучења, суђења и погубљења. Хијерархија је страна матријархалним заједницама; привилегија једног у односу на остале чланове је, као што Гимбутас у документарцу наводи, тековина патријархата. Легализована дискриминацијa жене, забележена у Есхиловој Орестији и у најекстремнијем облику спроведена током „лова на вештице”, отворила je врата другим видовима дискриминације (расној, културној, етничкој, политичкој…) које су обележиле историју Запада. Америчка уметница Џуди Чикаго, на основу оваквих истраживања, закључује да је феминизам = хуманизам, а такав став деле и остали уметници којима се овај рад бави. Повратак феминизму / хуманизму од пресудног је значаја за преусмеравање правца којим се креће наша цивилизација. Управо томе тежи њена чувена инсталација The Dinner Party (Вечерња забава) која указује част истакнутим женама ствараоцима и матријархалним божанствима којима је званична историја одузела достојанство и значај. Како се види из других уметничких остварења Џуди Чикаго, прототип мушког хероја, који је осећај рањивости заменио осећајем гнева, води цивилизацију ка потпуном уништењу. ЕРОС И ЦИВИЛИЗАЦИЈА Како аутори, поменути у овом раду, показују милитаризам је само једна од манифестација патријархата – класизам и сексизам су такође утемељени у њему. Стога је сасвим разумљив став Џона Берџера, израLipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

жен романом Џи., да политичка револуција мора ићи упоредо са сексуалном револуцијом. Задаци које Џон Берџер поставља свом протагонисти Џи.-ју (Дон Ђованију, Дон Жуану), чини се, имају за циљ двоструко ослобођење жена: њиховог ума, али и њиховог „десексуализованог“ тела у Маркузеовом смислу, што је такође цивилизацијска творевина. Имајући у виду интензитет, као и чињеницу да често измиче вољној контроли, сасвим је разумљиво због чега је за Берџера еротска љубав једна од централних сила промене. Сексуалност, виђена на потпуно оригиналан начин, очима Берџера (његовог протагонисте), у поменутом делу дефинише се као: превласт чула додира над чулом вида (Берџер 1972a: 120), прецизност која се супротставља генерализацијама (124), уједињење личног и безличног (128), носталгија за рођењем, глад за непознатим, стапање почетка и краја (158) и, на крају, као сам живот (125). Стога, Дон Ђованија (Џи.-ја) можемо посматрати, како сам Берџер каже, као еротског бога који доноси поруку из света могућности у свет реалности, и који по митском обрасцу мора бити странац (148). Он открива (својим партнеркама) „могуће јаство“, над којим се „актуелни“ идентитет руши попут куле од карата. „Она, ћерка своје мајке, она, божје дете, она, обећање дато вољеном Едуарду, она, невеста свог младожење кроз два месеца, она, мајка своје будуће деце, она, старија сестра својих млађих сестара, она мора сачувати своју част као ћерка, хришћанка, обећање, невеста, мајка, сестра. Али, она као ја? [...] То искуство је дотакло срж њеног живота [...] Дотадашња ‘она’ је ишчезла, повукла се пред вратима овог искуства.“15 (149-150) Еротска љубав, како Ерих Фром у Умећу љубави наводи, иако искључива и усмерена ка једном човеку, не искључује дубоку братску љубав, љубав према целом човечанству, свему што је живо; она подразумева (ако је права) љубав из суштине мог бића као и доживљај друге особе кроз суштину његовог бића (Фром 2002: 66). У оваквом опису препознајемо еротску љубав која усмерава Берџеровог протагонисту. То је, како Фром каже, жудња за потпуним стапањем са другом особом, што је разликује од осталих врста љубави. (63) Дакле, еротска љубав превладава осећај одвојености путем осећаја мистичног, океанског јединства. По Фројду, пак, такав осећај је патолошки феномен, повратак у стање раног, неограниченог нарцисизма. (104) Битно је нагласити да протагониста романа Џи. не тежи потпуном, неограниченом и неинхибираном задовољењу сексуалних нагона, које �� „She, the daughter of her mother, she, the child of God, she, the promise of her beloved Eduard, she, the bride of her bridegroom in two months’ time, she, the mother of her future children, she, the elder sister of her younger sisters, she must preserve her honour as daughter, Christian, promise, bride, mother, sister. But she as I? [...] The experience was central to her life […] Everything that she had been was turned to sand and shelved at the borders of this experience.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

је по Фројду основа љубави, љубоморе, мржње, амбиције, а по Ериху Фрому, као што и клиничке чињенице доказују, корак ка бројним неуротским сукобима или симптомима. Штавише, таква врста задовољења је потпуно у духу капиталистичког агресивног надметања. (106) Насупрот томе, Берџеров став, испољен у роману Џи., пре се може довести у везу са Фромовом концепцијом „љубави као зрелом одговору на проблем људске егзистенције” (30) Да бисмо поткрепили изнету тезу присетимо се Орвеловог романа 1984., у којем јунаци несумњиво показују како сексуални чин прераста у политички. Оба романа (Џи. и 1984.) подривају манифестације патријархата: као што су у еротско искуство Орвелове Јулије укључени претежно беспрекорни чланови тоталитарне Партије (барем у почетку), тако и Џи. за своје сексуалне авантуре одабира претежно жене лојалне буржоаском, класном систему. У оба случаја, реч је о инстинктивном чину који је непоткрепљен рационалном аргументацијом. Међутим, крајњи циљ није садржан само у томе да се прекрше правила такозване мејнстрим културе. Значај сексуалног чина у поменутим делима је много већи: то је пут ка целовитом, личном ослобођењу које теоријски разрађује и Херберт Маркузе у свом делу Ерос и цивилизација. Херберт Маркузе, истакнути социјални / политички филозоф, прихвата Фројдову теорију садржану у књизи Цивилизација и њена незадовољства, која је, како каже, уједно и највећа осуда и одбрана западне цивилизације (Маркузе 1985: 23). Према Фројдовој теорији, цивилизација је настала подјармљивањем Ероса.16 Ерос је опстао једино као „подсвест цивилизације“, принцип задовољства у вечитом сукобу са принципом реалности.17 Међутим, за разлику од Фројда, који такво постојеће стање цивилизације сматра непроменљивим, за Маркузеа је нерепресивна цивилизација „заснована на темељито различитом искуству битка, темељито другачијем односу између човјека и природе, и темељито другачијим егзистенцијалним односима“ (18) могућа. Уз претходно обезбеђене услове, у таквој „вишој“ цивилизацији, аутор сматра да би ослобођење Ероса / либида било могуће и подразумевало би „ресексуализацију“, „реактивирање свих еротогених зона“ и „препород прегениталне полиморфне сполности“ односно „опадање гениталне превласти“. Нагонско ослобођење би требало да доведе до ширења либида, до еротизације целе личности, а не до експлозије либида и манијакалне сексуалности, како би се углавном очекивало (в. 178179). Међутим, како у предговору наводи, „ослобођење (индивидуума), инстинктуално као и интелектуално, политички је проблем, и теорија �� „Слободно задовољавање човјекових нагонских потреба није у складу са цивилизираним друштвом […] Методично жртвовање либида, као и с окрутношћу наметнуто подвргавање либида друштвено корисним дјелатностима и изразима јесте култура“ (17) 17 �� Маркузеово схватање реалности може појаснити следећи цитат: „Концентрациони логори, масовна истребљења, свјетски ратови и атомске бомбе нису никакав ‘повратак у барбарство’, него непотиснута имплементација достигнућа модерне знаности, технике и доминације”. (17-18) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

прилика и предувијета таквог ослобођења мора бити теорија друштвене промене“ (14) У том смислу, имајући у виду бројне подударности, може се рећи да роман Џи. Џона Берџера представља уметнички аналогон Маркузеовој теорији о нерепресивној цивилизацији заснованој на ослобођеном Еросу. Код Берџера, такође, постоји дубока повезаност између еротског и друштвено-политичког. Међутим, Маркузеов концепт „ослобођења индивидуума“ је у Берџеровом роману првенствено усмерен ка женама, будући да су векови и миленијуми антифеминистичке теорије и праксе током развоја цивилизације опустошили женски идентитет и интегритет. Наиме, како Берџер наводи, женски идентитет је, услед ригирозне мушке доминације, расцепљен на „оног који надгледа“ и „оног који је надгледан“ (енг. „surveyor and the surveyed“). На тај начин, жена доживљава сопствени идентитет као смислен једино унутар искуства другог (мушкарца), па и сама види себе искључиво унутар категорија које су изван ње саме, како се у роману показује, унутар категорија будуће веренице, жене, мајке деце свог будућег мужа итд. На тај начин, двоструко надгледана, жена фигурира као власништво које се преноси са једног купца на дугог: са оца на мужа, са мужа на љубавника. Штавише, њен „самонадзор“ постаје власников саучесник. (в. Берџер 1972a: 166-170). „Она је била твој саучесник приликом избора особина које ће бити идеализоване […] Потиснула је делове свог бића […] Постала је твој мит. Једини мит који је био потпуно твој.“18 (199) У трећем поглављу књиге Начини гледања19, Берџер (1972в) настоји да кроз ликовну уметност прикаже постојање осећања стида унутар женског идентитета. Чак и када су религијске теме, попут Евиног греха, уступиле место секуларним, осећај стида је остао – свест жене да је посматрана, нагост виђена из перспективе мушкарца, а не као њен субјективни осећај. Жена је саму себе посматрала у огледалу, посматрао ју је мушкарац на слици, најзад, мушкарац у публици према чијем погледу је приказ тела био усклађен. Историја уметности открива крајње пасивну жену; одсуство њене сексуалности је надоместила сексуалност мушког посматрача према којој је и слика моделована. Наго тело (енг. „a naked body“) виђено је као објекат („a nude“). Иако је ову европску конвенцију срушила Манеова Олимпија, неједнакост коју приказује већина уља на платну дубоко је укорењена у свести већине

18 „She collaborated with you in the choice of the qualities to be idealized […] She suppressed the aspects of herself […] She became your myth. The only myth which was entirely your own.“ 19 Начини гледања је назив серије емитоване на Би-Би-Сију 1971. године, као и књиге настале по њој. Будући да је настала приближно у исто време као и роман Џи., ова серија може бити веома значајна у продубљивању појединих његових аспеката.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

данашњих жена. И даље је идеални посматрач мушкарац за кога масовни медији пажљиво осмишљавају слике нагих жена, закључује Берџер. Унутар поменутих односа поседовања и надгледања, сексуалност постаје извитоперена, као што се може закључити из следећег цитата у коме Хенекен, утицајни аристократа из Берџеровог романа, испољава свој став према женама којем је супротстављена животна филозофија главног јунака. Хенекен тврди: „Додирнути значи припојити свом власништву.“20 (Берџер 1972a: 197) Бољем разумевању буржоаског концепта брака (оданости), који протагониста романа Џи. упорно настоји да деконструише, може допринети поглавље књиге Умеће љубави Ериха Фрома – „Љубав и њена дезинтеграција у савременом западном друштву“ где је разрађен опис „тржишних“ личности модерног доба – опис свакако применљив на већину буржоаских парова у роману Џи. Наиме, по Фрому, братска љубав, мајчинска љубав, еротска љубав, релативно су ретке појаве у савременом западном друштву. Њих често замењују облици „псеудољубави“ који су, у ствари, облици „дезинтеграције љубави“ (Фром 2002: 97). Модерни човек је отуђен од себе, од свог ближњег, од природе; он своје животне снаге сагледава као профитабилну инвестицију у постојећим тржишним условима. Људски односи су односи отуђених аутомата, а аутомати не могу да воле. Модерни парови негују егоизам а deux (удвоје), уједињују снаге, поштују правила игре зарад заједничких интереса: очувања престижа и надмоћности. Љубав као „тимски рад“ (или као повољна размена „пакета личности“) представља облик „патологије љубави“ за коју образац даје друштво. (в. 99-118) С друге стране, концепт љубави по коме се Џи. управља је потпуно другачији. Аналогна опозиција се може пронаћи и у драми Owners (Сопственици), енглеске драмске списатељице Керил Черчил, у потпуној супротности између два мушка лика, Алека и Клега, по питању уплива тржишних вредности у њихов однос према женама. Алек несебично даје себе својој дугогодишњој љубавници, док Клег, с друге стране, уценом и преваром задобија Алекову жену за осветничко, компетитивно и безосећајно задовољење својих сексуалних потреба, потпуно усаглашено са тржишним законима. Попут Алека, а за разлику од Клега и Хенекена, Џи. не „узима“ жене да би их припојио свом власништву. Сасвим супротно, Џи. дарује себе несебично: „Она [Леони] је, као и већина жена, могла да направи разлику између мушкарца који моли за услугу [...] и мушкарца који жуди да се пред женом представи онаквим какав јесте. Овакво значење

20 „To touch is to claim as property.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

отприлике треба приписати њеној помисли: он је дошао по мене.“21 (Берџер 1972а: 148) Сјајан писац, али и врстан познавалац сликарства, Џон Берџер о ликовној уметности и свету у коме живимо пише у Облику џепа. Колекција есеја и писама из поменуте збирке нас на врло суптилан и оригиналан начин уводи у свет сликарства. Свет који се открива пред нама суштински је различит од света медијски изрежираних слика. Иако оба света користе слику као медијум комуникације, свет ликовне уметности не одгаја потрошаче великих и никад задовољених апетита, већ тежи да оно што се традиционално сматра (сликарским) објектом претвори у субјект. То се постиже кроз дијалог између модела и ствараоца, јединство чула и осећаја самог уметника, као и кроз поимање уметника пре свега као примаоца (в. Берџер 2001: 18-22). По Берџеру (15-16), аутентични ликовни уметник се издваја пре свега по начину на који приступа сликању, који, може се рећи, кореспондира и са начином на који протагониста Џи. приступа жени, будући да подразумева дијалог, сусрет, одбацивање конвенција, разума, хијерархија и сопства.

Џон Берџер – Дијалог између уметника и модела

21 „She [Leonie] could distinguish too, as most women can, between a man who is begging for favours… and a man who, in face of a particular woman, is compelled to present himself to her as he is. This is some of what she meant when she said to herself: he has come for me.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Према Берџеру (22), главни принцип и крајња сврха сликарства јесте „сликати постојеће“ („to paint the existent“), оно што се игнорише, одбацује и потискује. Од бројних уметника које његово дело обухвата, посебну пажњу завређује Фрида Кало, као и Теодор Жерико, нарочито због дела A Portrait of a Kleptomaniac (Портрет клептомана)22. У првом случају, како Берџер наводи, бол у сопственом телу – као последица болести и саобраћајне несреће – био је стални подсетник познате сликарке на бол и патњу других људи. Осврт на уметност Фриде Кало допуњује поменуту Берџерову дефиницију још једном речју – „бол“. Сврха сликарства је, дакле, иста она која покреће дух активизма: „сликање постојећег... бола“23 У другом случају, Жерикоов портрет из двадесетих година деветнаестог века открива снагу људске способности саосећања. Нико до тада, сматра аутор (175), није такву (креативну) пажњу посветио ментално оболелој особи. Међутим, одсутан поглед модела Жерикоових портрета, карактеристичан је и за људе двадесет првог века. „[…] Постоји огроман празан простор, јаз између доживљаја нормалног живота у овом тренутку и званичних објашњења тог живота. У тим празнинама, људи се изгубе; у тим празнинама, људи полуде.“24 (176-177) Бол, доживљен лично или путем саосећања, ипак остаје бол. Међутим, саосећање, ипак остаје људска моћ, готово натприродна. Најзад, саосећање имплицитно садржи веру у будући свет у коме патња неће постојати, као и настојање да се такав свет изгради. (177-179) Саосећање je, како се закључује из Берџеровог разумевања стваралаштва Фриде Кало и Теодора Жерикоа, неопходна спона између уметности и активизма. Одсутан поглед, изван реалности, поглед у даљину, поглед у будућност, карактеристичан је не само за моделе Жерикоових портрета, већ и за моделе савремених реклама, како Берџер (1972в) наводи у седмом поглављу књиге Начини гледања. Сврха савременог маркетинга је усмерити потрошаче ка будућности, ка обећаном (и никад оствареном) задовољењу (поједностављених, нејасних) маштарија (не и стварних потреба). Реалне потребе сваког људског бића маркетинг настоји да трансформише у потребе потрошача: уколико се купи одређени производ, особа је вреднија, богатија (упркос томе што је потрошила новац), особа ће изазвати завист осталих људи, а тренутно и сама себи завиди на ономе што ће имати у будућности. �� Берџер је ово поглавље насловио „A Man With Tousled Hair“ („Човек разбарушене косе“) �� енг. – to paint the existent … pain 24 „[…] Between the experience of living a normal life at this moment and the public narratives being offered to give a sense to that life, the empty space, the gap, is enormous In such gaps people get lost, and in such gaps people go mad.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

Да је маркетинг усмерен ка реалности („the existent“), наглашава Берџер (1972в), изгубио би кредибилитет. Из тог разлога су маркетиншке теме често инспирисане прошлошћу, мотивима које је просечни Европљанин летимично сусрео, али о којима нема јасну историјску свест. Маркетиншким триковима измештен из реалности, човек игнорише лоше услове у којима ради, недемократичност и дешавања у свету и на тај начин двоструко потпомаже капиталистички систем (и као радник и као купац). По Берџеру, две алтернативе су пред људима: живети у свету зависти, фантазија, немоћи, или ангажовати се у промени система. У документарцу Спектар наде, Себастиjано Салгадо, некадашњи економиста Светске банке, а данас признати фотограф са убеђењем да фотографија уверљивије приказује живот од статистике, заједно са Џоном Берџером коментарише колекцију фотографија Migrations (Миграције), насталу током његовог шестогодишњег боравка у четрдесет три земље Азије, Африке, Латинске Америке, Источне Европе. Фотографије, за разлику од маркетиншких слика којима обилује потрошачко друштво, приказују прави живот такозваних „глобализованих“ људи: живот стотина милиона избеглица (фармера чији су производи некомпетитивни на тржишту) које је „пројекат глобализације“ (трансфер фондова зарад профита), натерао да напусте своја сеоска имања и населе се у великим градовима. Слике приказују смрт током миграција (некада и десетине хиљада људи у једном дану) – изгладнелу, болесну, мртву децу, и када / ако се достигне крајња дестинација, живот у крајњој беди у великим градовима. Према Салгаду, слике сведоче о „негативној еволуцији“, погрешном смеру којим се креће живот на планети, о томе да је наш опстанак на земљи као врсте угрожен.25 (Carlin 2002)

Себастијано Салгадо и Џон Берџер разговорају о Салгадовој књизи Миграције

�� Фотографије из Салгадове колекције Миграције доступне су на сајту, посвећеном његовом стваралаштву, који уређује са својом супругом Лелијом Уаники Салгадо, http://www. amazonasimages.com/travaux-exodes?PHPSESSID=a1f00d55223daaad50f4697d31ae71aa, 16. 10. 2012.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Индијска списатељица Арундати Рој, у есеју The Algebra of Infinite Justice (Алгебра бесконачне правде) из 2002. године, на исти начин говори о глобализацији као и Себастијано Салгадо: „Да ли ће корпоративна глобализација премостити јаз између привилегованих и оних који то нису, између виших и нижих касти, између образованих и неписмених?“26 (Roy 2002) Она објашњава да због притисака којима је изложена Индија, неповољни уговори индијске владе са Светском трговинском организацијом повећавају увоз страних производа, истих оних који већ постоје на домаћем тржишту и због којих индијска економија трпи велике губитке: државне резерве се гомилају, фармери у Индији не могу да продају своје производе, фарме отпуштају људе, људи крећу у масовне миграције према граду не би ли нашли запослење. Резултат је, Салгадо и Ројева показују, глад и смрт. „Може се зарадити много на сиромаштву“ – каже Арундати Рој и тиме дефинише политику вођа светског тржишта, а пројекат глобализације као „варварску отимачину“, „тихи рат“, „репресију над Трећим светом“. Стога, како закључује, једина прихватљива опција је политика опозиције, а једино што вреди глобализовати је неслагање као „најбољи извозни производ Индије“. (2002) Ауторка (2002) говори о погрешном схватању по коме белетристика, у односу на штиво које се отворено бави политиком, са активизмом нема додирних тачака. Насупрот томе, сматра да њена уметничка остварења нису мање политична од есеја које је написала, што се може рећи и за стваралаштво Џона Берџера. Најзад, Берџерово схватање глобалног света можда најбоље сумира есеј Станари затвора из 2011. године. По њему, већина становништа земље је у заробљеништву; затвор је наша стварност, а не само поетска метафора. Затвором се може сматрати радно место, тржни центар, гето, периферија, пословна зграда… Чести изливи насиља током појединачних или националних сукоба, у складу са Берџеровом дефиницијом света, могу се посматрати као сукоби између затвореника. Чувари затвора су вође тржишта, као и послушне владе сада већ непостојећих националних држава: они покушавају да речима попут цивилизација, демократија, идентитет, људска права, интеграције, слобода, тероризам, збуне, одврате пажњу и успавају заробљенике. Пасивна несигурност је осећање које чувари затвора теже да створе код заробљеника. Међутим, иако заточени, заробљеници не прихватају садашњост; међу њима влада солидарност. Они имају способност да примете знаке слободе готово истог тренутка када се појаве.

26 „Is corporate globalization going to close the gap between the priviledged and the unprivileged, between the upper castes and the lower castes, between the educated and the illiterate?“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Милица М. Војиновић Тмушић

Литература Берџер 1972а: J. Berger, G., Harmondsworth: Penguin Books ltd. Berger, J.,Ways of Seeing, BBC, 1972б, DVD. Berger, J.Ways of Seeing. 1972в. <http://v5.books.elsevier.com/bookscat/samples/9780240516523/9780240516523. PDF>. 10. 09. 2012. Берџер 2001: J. Berger, The Shape of the Pocket, London: Bloomsbury Publishing Plc. Berger, Ј. Fellow Prisoners. Guernica, a magazine of art and politics. July 2011. http:// www.guernicamag.com/features/2875/john_berger_7_15_11/. Berger, J. The Booker Prize Speech, Café Royal, London, 1972 http://gostbustere.tumblr.com/post/17158444595/speech-by-john-berger-onaccepting-the-booker-prize-for. 10.10.2012. Carlin, P., режија, The Spectre of Hope, Minerva Picture Company Ltd., 2002. DVD. King, M. L. Beyond Vietnam – A Time to Break Silence. Riverside Church, New York City, delivered on 4th April 1967. http://www.americanrhetoric.com/speeches/ mlkatimetobreaksilence.htm.. 10. 09. 2012. Маркузе 1982: Х. Маркузе, Контрареволуција и револт, Београд: Графос. Маркузе 1985: H. Markuse, Eros i civilizacija: Filozofsko istraživanje Freuda, Zagreb: Naprijed. Pinter, H. Nobel Lecture Art, Truth And Politics. 2005. http://www.nobelprize.org/nobel_prizes/literature/laureates/2005/pinterlecture-e.html/. 10. 09. 2012. Reаd, D.,режија, The Burning Times, National Film Board of Canada, 1990. DVD. Reаd, D.,режија, Signs out of Time, наратор Olympia Dukakis, Belili Productions, 2004. DVD. Rich, A. Why I Refused the National Medal for the Arts. July, 1997. http://www. hotink.com/8797.html. 10. 09. 2012. Рој 2002: A. Roy, The Algebra of Infinite Justice, Penguin Books India. Sellars, P. Cultural Activism In the New Century. August, 1999. <http://www.abc. net.au/arts/sellars/text.htm>. Sellars, P. War Follows Everyone Home. March, 2011. <http://www.youtube.com/ watch?v=U2e6JOUgUQs>. Фром 1973: Е. From, Anatomija ljudske destruktivnosti, Zagreb: Naprijed. Фром 2002: E. From, Umeće ljubavi, Beograd: Compact Druck. Черчил 1985: C. Churchill, Plays 1, London: Methuen London Ltd. Wallace, N., On Writing as Transgression, St. York University, England, October, 2007. <http://www.playwrightsfoundation.org/images/previous%20teachers/at_ jan08_transgressionFINAL.pdf> 10. 09. 2012. Milica M. Vojinović Tmušić / Art and Аctivism of John Berger Summary / The aim of this paper is to connect the work of John Berger, a versatile artist, critic, activist, with other renowened artists, social and literary critics of similar convictions. Special attention is payed to Berger’s novel G., notably to segments exemplifying Berger’s feminist orientation. Berger’s novel is placed within the humanist tradition in social and cultural criticism. Furthermore, the paper deals with other theoretical works of this author. In conclusion, this paper underlines the connection between feminism, humanism, activism and art, and contrasts them to globalisation as the dominant economical, political and ideological construct of modern societies. Key words: art, activism, non-repressive society, globalisation Примљен: 10. августа 2012. Прихваћен за штампу септембра 2012.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ЏОН БЕРЏЕР (John Berger, 1926), енглески писац, сликар, песник, теоретичар уметности и сценариста. У раним романима описује атмосферу отуђења и меланхолије градског живота у Енглеској, који га је 1962. године и нагнао на добровољно изгнанство у Француску. Године 1972. за свој роман Џи. добио је Букерову награду. Сматрајући да је фонд Букерове награде последица робовласничке и колонијалне праксе стотридесетогодишње експлоатације Кариба, одлучује да половину новчане награде поклони револуционарном покрету блиском по убеђењима – Партији црних пантера. Исте године Би-Би-Си приказује његову чувену телевизијску серију The ways of seeing (Начини гледања), уз коју је написао и пропратни текст. Испирацију за ово остварење делом му је пружио чувени есеј Валтера Бенјамина Уметничко дело у веку своје техничке репродукције. Од прозних остварења позната је његова трилогија Од туђег труда (Into their labours) коју чине књиге Pig Earth (Три живота Луси Каброл), Once in Europa (Било једном у Европи), Lilac and Flag (Љиљак и стег). Окупиран је неправедним друштвеним односима, бирократском машинеријом као и ликовима са маргине, сиротињским предграђима, радницима и емигрантима који покушавају да сачувају сопствено достојанство. Данас живи у сеоској заједници у француским Алпима.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Оригинални научни рад 821.111-2.09 Черчил К.

Јелена Стојановић1 Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

ПИСАЊЕ И / ИЛИ РЕВОЛУЦИЈА: ДРАМА КЕРИЛ ЧЕРЧИЛ „БОЛНИЦА У ВРЕМЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“

Посматрано у контексту културолошке трансформације коју у свом делу „Путир и оштрица“ износи Ријан Ајслер, а која се заснива на прелазу са „партнерског модела“ на „доминаторски модел“ друштвеног уређења, рад се бави начинима на које модерно друштво идеолошки индоктринира, експлоатише и деградира човека данашњице. У складу са хипотезом Наоми Волас да писање треба да буде вид трансгресије и да потрага за истином јесте циљ уметности, рад ће на примеру драме „Болница у време револуције“ Керил Черчил и дела Франца Фанона „Презрени на свијету“ покушати да испита на који се начин колонијализам може посматрати као један од облика манифестације друштвеног уређења које Ријан Ајслер карактерише као „доминаторски модел“, а чији је симбол оштрица. Такође, у контексту запажања Емеа Сезера и Харолда Пинтера, у раду ће се испитивати и начини на које се нацизам, империјализам и колонијализам могу довести у међусобну везу, како би се трауме које деструктивни системи изазивају што јасније уочиле и што успешније избегле. Кључне речи: културолошка трансформација, колонијализам, оштрица, болница, револуција

„ПУТИР И ОШТРИЦА“ Могло би се рећи да је модерно доба време које неминовно захтева ревизију истине, њено прилагођавање и обликовање не би ли се конструисала прича која иде у корист моћи и коју моћ производи. Ове су ревизије, истина, веома често последице детаљно осмишљених стратегија, вешто скривених у наборе свакодневице, чија је суштина да скрену пажњу са онога што се не треба видети или се треба заборавити. Таква је и данашњица: у њој је човек окружен телима заоденутим у неонске боје, телима која се брзо помичу и промичу, претапајући се у неодређено и мутно шаренило осмишљено да помути поглед и одвуче пажњу, а у хоризонт неба, попут значки, пободени су билборди прекривани стакленим празним очима порцуланских лутака са порцуланским зубима, вештачким ноктима, лажним теном и извајаним телом. Њихова је сврха истоветна а порука јасна – гледајте нас, лепше смо од истине.

1 jelenajelena86@gmail.com Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

Тенденција да се истина преобликује, не би ли је могли употребити они који је, конструишући садашњост, користе за оправдање својих поступака, није новијег датума. Напротив, то је традиција која прати људску цивилизацију хиљадама година уназад, а да би се иста могла разумети и да би се мотиви који су довели до њеног увођења и одржавања све до данашњег дана могли увидети, потребно је да се прошлост преиспита и истражи. Дакле, неопходно је вратити се на почетак и ухватити нит која ће, уколико се буде пажљиво и стрпљиво пратила, размрсити клупко светске историје, и открити какав је простор оставила за развој људске природе и људских потенцијала. Разумети свет данашњице немогуће је без поимања поступака који су свет, какав познајемо и видимо, креирали, а без разумевања прошлости и реконструисања пута који је човечанство довео до тачке на којој се сада налази, не може се разумети ни будућност која долази. Управо се овом путањом креће ауторка Ријан Ајслер у свом делу „Путир и оштрица“ где у светлу нових археoлошких закључака и достигнућа, указује на чињеницу која се често превиђа – прошлост се, као што је то до сада небројено пута био случај, прелама кроз призму садашњости, те се о њој на основу садашњости и суди. Ови судови, међутим, нису увек истинити, а ни поуздани, будући да мерна јединица којом човек модерног доба процењује реалност која га окружује не мора нужно да буде погодна или употребљива за процењивање прошлости. Другим речима, модел друштва и друштвеног уређења који преовладава људском историјом, а који се заснива на принципу доминације јачег, није и једини принцип друштвеног уређења, већ има и своју алтернативу, противтежу која се, уколико се ствари другачије поставе и уколико се мерна јединица за процењивање прошлости промени, отвара на хоризонту људског знања. Ајслерова, стога, сматра да „ако се ослободимо преовладавајућих модела стварности, јасно је да постоји друга алтернатива: да могу постојати друштва у којима појам разлике није нужно изједначен са појмовима инфериорности или супериорности.“2 (Eisler 1998: 17) Друштвеном уређењу које познаје човек данашњице Ајслерова супротставља модел и означава га термином „партнерски модел“3 који, према налазима археолога попут Марије Гимбутас (а које Ајслерова наводи) карактерише равноправна подела рада, уједначен социјални статус и обожавање култа који је био блиско повезан са женским принципом, принципом рађања и обнове. Овај модел друштвене организације протезао се од палеолита, преко неолита, а свој је врхунац имао у Минојској култури Крита. „На Криту, последњи пут у забележеној исто2 „if we free ourselves from the prevailing models of reality, it is evident that there is another alternative: that there can be societies in which difference is not necessarily equated with inferiority or superiority.“ (Овај, као и остале наводе у тексту, превела је ауторка рада Јелена Стојановић.) 3 „partnership model“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

рији, дух хармоније између жена и мушкараца као веселих и једнаких учесника у животу изгледа да преовладава.“4 (31) Развијајући и елаборирајући принцип друштвеног уређења које се заснива на равноправној подели рада, Ајслерова износи закључак да је концепт матријархата, за који се сматрало да се заснивао на доминацији жена над мушкарцима, заправо погрешно схваћена идеја друштвеног уређења изведена на основу модела патријархата. То јест, Ајслерова тврди да „посматрано са чисто аналитичког или логичког становишта, примат Богиње – у чијем су средишту биле вредности представљене способностима за одгој и поновно стварање оваплоћених у женском телу – не оправдава закључак да су жене овде доминирале над мушкарцима.“ (27)5

Плес богиња-пчела, из књиге М. Гимбутас Богиње и богови Старе Европе

Марија Гимбутас

Дати принцип друштвеног уређења потом бива замењен патријархалним моделом чији би се симбол, према Риjан Ајслер, могао означити симболом оштрице. Овај модел социјалног уређења донеће промену колосалних размера, а оштрица ће, вођена принципом доминације јачег, створити друштва у којима за слабије често нема ни места, ни милости. Таква друштвена уређења, без обзира на ком се делу планете налазила, организована су по истом принципу. „Оно што је свима њима било заједничко јесте доминаторски модел друштвене организације: друштвени систем у коме је мушка доминација, мушко насиље, и уопш4 „In Crete, for the last time in recorded history, a spirit of harmony between women and men as joyful and equal participants in life appears to pervade.“ 5 „looked at from a strictly analytical or logical viewpoint, the primacy of the Goddess – and with the centrality of the values symbolized by the nurturing and regenerating powers incarnated in the female body – does not justify the inference that women here dominated men.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

тено говорећи хијерархијска и ауторитарна друштвена структура била норма.“6 (44) Културолошки заокрет који је начињен прелазом са једног на други модел друштвене организације, то јест, замена женског принципа мушким – путира оштрицом – можда се најраније може уочити у Есхиловој „Орестији“, која, како Ајслерова сматра, бележи овај историјски прелаз и показује како и последњи темељи некада партнерског модела друштва попуштају и бивају замењени новим моделом. У поглављима насловљеним „Стварност је окренута наглавачке: I део“7 (7889) и „Стварност је окренута наглавачке: II део“8 (90-103), Ријан Ајслер приказује етапе током којих је дата културолошка трансформација извршена. Како се на примеру „Орестије“ може увидети, она започиње настојањем да се веза између мајке и детета прекине, а улога жене као даваоца живота негира: ова тежња изражена је у ставу – убиство мајке није злочин. Но, културолошка трансформација приказана у Есхиловој драми представља само почетак промене која ће у наредним годинама наступити, а резултираће нестајањем некадашњег култа Богиње. Симболи који су представљали овај култ, у времену након „Орестије“, бивају постепено претворени у сопствени антоним (попут симбола змије који у култу Богиње има значење које се битно разликује од оног које добија у хришћанској митологији), а значај жене, истоветно као и значај Богиње, бива маргинализован. Свет Богиње коју је симболизовао путир, на овај начин, бива преобраћен у свет Бога чији је симбол – оштрица. Овакав принцип социјалне организације одржао се све до данас. У складу са сопственим симболом деловао је попут оштрице – брутално и хируршки прецизно одстрањен је сваки траг заједнице која се некада заснивала на хуманости и једнакости. Иако је принцип деловања оваквог друштва остао непромењен кроз векове, начини на које се сила испољавала, понекад отворено, а понекад притајено, били су веома маштовити и разноврсни. Cимбол оштрице утискивао ce у људску свест и клеcao друштво контраста, дуалитета сачињеног од оних који владају и оних над којима се влада. Служећи се често веома перфидним методама, друштво које је у својој основи имало начело силе уместо начела

6 „The one thing they all had in common was a dominator model of social organization: a social system in which male dominance, male violence, and a generally hierarchic and authoritarian social structure was the norm.“ 7 „Reality Stood on Its Head: Part I” – Ово поглавље се састоји од одељака битних за разумевање културолошке трансформације: „Убиство мајке није злочин“ („Mother-Murder Is Not a Crime“), „Доминаторски и партнерски модел“ („The Dominator and Partnership Model“), „Метаморфоза мита“ („The Metamorphosis of Myth“) 8 „Reality Stood on Its Head: Part II“ који чине одељци такође битни за разумевање културолошке трансформације: „Преусмеравање цивилизације“ („The Rerouting of Civilization“), „Одсуство Богиње“ („The Absence of Goddess“), „Секс и економија“ („Sex and Economics“), „Морал доминатора“ („Dominator Morality“), „Знање је лоше, рађање је прљаво, смрт је света“ („Knowledge Is Bad, Birth Is Dirty, Death Is Holy“)

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

мира, успело је, пажљиво и спретно вођеном политиком, да успава и заведе човечанство. Било је, међутим, увeк оних који су устаjaли против силе и окретaли се људима којима је помоћ потребна, методама које нису биле својствене друштву оштрице. Ајслерова (124) подсећа да је „Исус одавно признат као једна од највећи духовних личности свих времена. По било ком критеријуму врлина, личност портретисана у Библији испoљaвалa je изузетно висок ниво осећајности и интелигенције као и храбрости да се чак и по цену сопственог живота супротстави успостављеној власти и устане против суровости, угњетавања, и похлепе“9 (124) Модерно друштво је такође изнедрило уметнике који су кренули oвим путем. Kористећи се речима уместо оружјем, oни истрајавају у борби да се истина отме од заборава, да се човек пробуди из сна и да се пропаганда, cмишљeнa да у стање сна и доведе, одбаци и негира. Овакви су аутори, залажући се за неприкосновено право на истину и хуманост, својим делима настојали да у привиднo складнo саткану мелодију унесу дисонанцу, тоновe који одскачу, парају уши и нагоне очи да виде штa је скривено у магли обманa. Харолд Пинтер (2005) сматра да се „политички језик, како га користе политичари, не усуђује да зађе ни на једну од ових територија, будући да је већина политичара, према доказима који су нам доступни, заинтересована не за истину, већ за моћ и очување те моћи. За очување те моћи преко је потребно да људи остану у незнању, да живе не знајући истину, чак ни истину о сопственим животима. Оно што нас окружује је дакле пространа таписерија лажи, којима се хранимо“ 10 Управо је ткање ове „простране таписерије лажи“, о којој Пинтер говори у својој Нобеловој беседи, један од начина на који сила налази оправдање да и даљe тлачи и ниподаштава. Тако се, према његовим речима, инвазије великих сила обављају под плаштом наводне хуманости и човекољубља. Борба за људска права, мир и благостање у свету, постају, иронично, синоними за најсуровија угњетавања која се врше зарад остваривања економске и социјалне доминације. Пинтер (Ibid.) о политици САД износи следеће: „Донели смо мучења, касетне бомбе, осиромашени уранијум, безбројне чинове насумичних убистава, патњу,

9 „Jesus has long been recognized as one of the greatest spiritual figures of all time. By any criterion of excellence, the figure portrayed in the Bible displays an exceptionally high level of sensitivity and intelligence as well as the courage to stand up to established authority and, even at the risk of his life, speak out against cruelty, oppression, and greed.“ 10 „Political language, as used by politicians, does not venture into any of this territory since the majority of politicians, on the evidence available to us, are interested not in truth, but in power and in the maintenance of that power. To maintain that power it is essential that people remain in ignorance, that they live in ignorance of the truth, even the truth of their own lives. What surrounds us therefore is a vast tapestry of lies, upon which we feed.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

понижење и смрт људима Ирака и то назвали „увођењем слободе и демократије на Блиски исток“. “ 11 Но, политика САД је само продужетак традиције коју друштво засновано на принципу оштрице практикује и примењује вековима. На овај се начин кристално јасно може разумети веза коју Еме Сезер успоставља између нацизма и колонијализма. Oн истиче да je друштвено уређење које налази начине да оправда колонизацију, експлоатацију и тлачење – уређење које ће неминовно изродити Хитлера и дoдаje: „Да, вредело би клинички проучити, до танчина, кораке које су подузели Хитлер и хитлеризам и обелоданити веома угледном, веома хуманистички настројеном, веома хришћанском буржују двадесетог века да иако није тога свестан, носи Хитлера у себи, да Хитлер станује у њему, да је Хитлер његов демон, да је ако бесни против њега, недоследан и да, у суштини, оно за шта не може да опрости Хитлеру није злочин сам по себи, злочин против човека, није понижење човека као таквог, већ је то злочин против белог човека, понижење белог човека, и чињеница да је применио на Европу колонијалне процедуре које су до тада биле резервисане искључиво за Арапе из Алжира, кулије из Индије, и црнце из Африке.“12 (Césaire, 2000: 3) Паралеле које се могу повући између нацизма и колонијализма и њихов узрочно-последични однос, о коме уметници попут Сезера говоре, довoдe до закључка да су масовна уништења, која попут црних рупа зјапе из прошлости и чије гравитационо поље прети да у себе увуче све остало, ништа друго до модус понашања друштвеног система у коме се велича симбол оштрице. Понављање прошлости, варирање истог друштвеног обрасца кроз историју, указује на шему и систем који има своју унутрашњу логику од које се не одустаје – постоји онај који влада и постоји онај над којим се влада. Друштва која владају или теже доминацији често за своје поступке налазе имена и оправдања чија је сврха прикривање и маскирање прaвог и јединог циља њиховe aкциje. О тaквој пракси говори Сартр, у предговору за Фаноново делo „Презрени на свијету“, скрећући пажњу на контрадикторности које откривају лицемерје и праву природу датог социјалног уређења: „Каквог ли брбљања: једнакост, братство, љубав, част, домовина, и не знам што још не? То

11 „We have brought torture, cluster bombs, depelted uranium, innumerable acts of random murder, misery, degradation and death to the Iraqi people and call it “bringing freedom and democracy to the Middle East“. �� „Yes, it would be worthwhile to study clinically, in detail, the steps taken by Hitler and Hitlerism and to reveal to the very distinguished, very humanistic, very Christian bourgeois of the twentieth century that without his being aware of it, he has a Hitler inside him, that Hitler inhabits him, that Hitler is his demon, that if he rails against him, he is being inconsistent and that, at bottom, what he cannot forgive Hitler for is not crime in itself, the crime against man, it is not the humiliation of man as such, it is the crime against the white man, the humiliation of the white man, and the fact that he applied to Europe colonialist procedures which until then had been reserved exclusively for the Arabs of Algeria, the coolies of India, and the blacks of Africa.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

нас није пријечило да истодобно држимо расистичке говоре – прљави црнац, прљави Жидов, прљави Арапин.“ (Сартр 1973: 18) Колонијализам је дуго био представљан као хумани чин, а тврдње да је цивилизована Европа колонијализмом донела цивилизацију афричким народима ретко су довођене у питање. Уместо тога, систем оштрице охрабривао је ширење, „простране таписерије лажи“ која је почела да обухвата све разноврсније и обимније аспекте социјалне реалности. Бивају кооптиране и уметности: постоји стални притисак да се и оне сведу на средства за обману и успављивање човечанства као вид седатива за узнемирену савест која нестаје како се „таписерија лажи“, на рачун ње, повећава. „Већина белих уметника Запада не мора да буде „политички ангажована“, јер су обично, било да то знају или не, потпуно наклоњени најрепресивнијим силама на свету данас,“13 (Baraka 1967: 3) коментарише ову појаву амерички песник Амири Барака. Стога је неопходно да уметност поново заузме своју улогу у откривању истине и престaне да буде талац моћних којима, како каже Адријен Рич, служи као украс на трпези.14 Уметност мора проговорити јер би ћутање био луксуз који човечанство себи не може да дозволи; тишина, на коју често бива приморана, заправо је стратегија моћи која ствара простор сили да поново неометано делује. Како Сартр (1973: 20) сматра „aко је читав режим, укључујући и ваше ненасилне мисли, увјетован стољетним тлачењем, онда ваша пасивност служи једино да вас сврста на страну угњетача.“ Уколико би уметност ћутала, одустала од истине и служила као украс на столовима оних који себи могу да је приуште, тада би се, као што се то у историји човечанства много пута до сада догодило, створили услови да сила поново преузме контролу над историјом и понови догађаје од којих су Други светски рат и рат у Вијетнаму, само неки од многобројних примера. Стога је препорука Џемса Болдвинa, упућена 1970. године, од исте важности и данас: „Будући да живимо у времену у коме је тишина не само злочиначка већ и самоубилачка, ја сам правио што сам више буке могао, овде у Европи, на радију и телевизији; – да будeм прецизан, управо сам се вратио из земље Немачке коју је нема већина не тако давно учинила озлоглашеном.”15 (Baldwin 1970) Стога, проговорити значи упустити се у борбу чија је коначна победа буђење, модус пробоја до друге стране, преступ, трансгресија – да употребимо термин америчкe списатељицe Наoми Волас. Трансгресија, �� „Most white Western artists do not need to be “political”, since usually, whether they know it or not, they are in complete sympathy with the most repressive forces in the world today.“ �� „There is no simple formula for relationship of art to justice. But I do know that art - in my own case the art of poetry - means nothing if it simply decorates the dinner table of power which holds it hostage.“ (Rich 1997) �� „Since we live in an age which silence is not only criminal but suicidal, I have been making as much noise as I can, here in Europe, on radio and television – in fact, have just returned from a land, Germany, which was made notorious by a silent majority not so very long ago.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

за коју се Воласова залаже, јесте вид информисаног и свесног преступања, намерног прелаза са увреженог говора на писање као чин слободнoг изборa и изборa слободe. Испитујући однос драмских писаца наспрам сила моћи Воласова у свом тексту закључује да је неопходно натерати (младе) писце да слободно мисле, а да ће они, како каже ауторка, охрабрени да „копају“, сигурно „пронаћи тело“, скривено иза конструисаних информација којe сe пласираjу. Воласова инсистира на писању које разoткрива механизме обмане истовремено представљајући пут до бољег разумевањa улоге коју у поменутим механизмима имају становници савременог друштва, јер како каже „ми живимо у култури која је непријатељски расположена према креативности и оригиналној мисли која не служи капитализму, империји, и најштетнијим нуспроизводима ових сила: расизму, хомофобији, класној дискриминацији и сексизму.“16 (Wallace 2007:1) Истовремено, Воласова се залаже и за продирање до саме сржи човековог унутрашњег бића, до које се може допрети једино разумевањем и сецирањем најпре себе. Oвaква дисекција је заправо покушај да се поново пронађе и осветли оно људско у човеку, да се са разина микроанализа схвате и механизми деловања макрокосмоса. „Трансгресија је, између осталог, сецирање сопствене личности и откриће пространијих светова,“17 (Ibid.) Другим речима, позив Воласове на писање као вид трансгресије је позив да се пружи отпoр моћи и дâ реч онима који нису у позицији да било шта кажу. Истовремено, то је и настојање да се моћ речи искористи у добре сврхе, и да реч, подупрта идејом хуманости, повеже људе и делује за људе, а не против њих. Управо оваквa идеја – да се ангажовањем може допрети до оних који су неправедно потиснути на маргине, кao и да се о неправди коja je нанетa маргинaлизoвaнима не сме и не треба ћутати – уочљива je у есеју „Револуционарно позориште“ Амири Бараке: „Револуционарно позориште мора да оптужи и нападне све што може да буде оптужено и нападнуто. Оно мора да оптужи и нападне зато што је то позориште жртава. Оно гледа у небо очима жртве, и покреће жртве да увиде снагу у својим умовима и својим телима,“18 (Baraka 1965:1) На овај начин, ангажoвана уметност постаје позив да се уcтaнe прoтив силa којe тлачe и злоупотребљавају. Уметници-активисти воде сопствену револуцију која отвара живе ране на систему тиме што предочава његове нелогичности и недocлeднocти. У том светлу се може разумети и дело ауторке Керил Черчил „Болница у време револуције“ 16 „For we live in a culture that is hostile to creativity and original thought that does not serve capitalism, empire, and the most virulent by-products of those forces: racism, homophobia, classism and sexism.“ 17 „Transgression is, among other things, a dissection of one’s self and a discovery of larger worlds.“ 18 „The Revolutionary Theatre must Accuse and Attack anything that can be accused and attacked. It must Accuse and Attack because it is a theatre of Victims. It looks at the sky with victim’s eyes, and moves the victims to look at the strength in their minds and their bodies.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

које реактуализацијом и поновним испитивањем једног историјског догађаја – алжирске револуције као борбе за независност19 – даје сјајан новији пример делања „друштвeнoг системa оштрице“. „БОЛНИЦА У ВРЕМЕ РЕВОЛУЦИЈЕ“ Дрaма „Болница у време револуције“ заснива се у великој мери на лику и делу Франца Фанона, а ауторка му и сама одаје признање следећим уводним пасусима: „Драма је делимично заснована на петом поглављу Презрених на свијету (Les Damnés de la terre) Франца Фанона, а такође дугује пуно делима Р. Д. Лаинга. Фанон је рођен 1925. године на Мартинику. Студирао је медицину у Француској и био именован за управника психијатријског одељења Блида-Џојнвил болнице, у Алжиру, 1953. године. Почео је да помаже побуњеницима и 1956. године је поднео оставку у болници да би радио за ФЛН и написао L’An V de la Révolution Algerienne и Les Damnés de la terre. Умро је од леукемије 1961, годину дана пре него што је Алжир стекао независност.“ 20(Churchill 1990: 90-146) Она гради лик лекара, протагонистe поменуте драме на основу Фанонових аутентичних радова, оживљавајући на сцени ситуације из његовог живота које oн анализира и документује у књизи „Презрени на свијету“. Између тa два дела се, стога, могу повући значајне паралеле. ФРАНЦУСКА У АЛЖИРУ Један од најважнијих ликова драме „Болница у време револуције“ је лекар Франц Фанон, чија је улога у делу двострука. Наиме, Черчилова га користи како би представила обе стране револуције, будући да је доктор са револуцијом повезан подједнако и на професионалној и на емоционалној равни. Иако је текст који изговара знатно мањи од текста 19 Oружани национални устанак алжирског народа против владавине француског колонијализма у коме се желела задобити независност Алжира. Алжирски рат за независност трајао је од 1. новембра 1954. до 19. марта 1962. године. �� „The play is partly based on Chapter 5 of The Wretched of the Earth (Les Damnés de la terre) by Frantz Fanon, and also owes a lot to the writings of R.D. Laing. Fanon was born in 1925 in Martinique. He studied medicine in France and was appointed head of the psychiatric department of the Blida-Joinville Hospital, Algeria, in 1953. He began helping the rebels and in 1956. resigned from the hospital to work for the FLN, and wrote L’An V de la Révolution Algerienne and Les Damnés de la terre. He died of leukaemia in 1961, a year before Algerian independence.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

који изговарају остали ликови, он је ипак кључни носилац драме. Ограниченост његових репликa омогућава осталим ликовима да говоре, да о револуцији изнесу своје ставове и представe је из више различитих угловa. Постављајући на сцену лекара Фанона (који готово у сваком појављивању, и над сваким ликoм обавља лекарскe прегледe) Черчилова успева да продре у унутрашњи свет активних и пасивних учесника револуције и дoчaрa начине на којe она делује на различите индивидуе. Доима се, стога, да je ауторка драму сместила у идеални просторни оквир, јер joj психијатријска установа и психијатријски прегледи који се тамо врше, омогућавају да у први план стави унутрашњи свет ликова, али и да проблематизује појам (менталног) здравља читаве западне цивилизације. Управо из поменутог разлога, у овој психијатријској институцији се налазе пацијенти представници обеју страна револуције, сви повређени и дестабилизовани. Широки спектар ликова, представника зараћених страна, који се на простору психијатријске установе још једном сукобљавају, истовремено je и својеврстан оглед којим Черчилова, путем интимних исповести ликова, испитује саму прирoду лудила. У болници су смештени, трауматизовани и болесни, и мучитељ и његова жртва. Њихов је однос – однос сила акције и реакције: сила коју мучитељ примењује делује повратно, рањавајући и њега самог. Последице друштвеног уређења које је произвело ову дијаду представљене су као подједнако сурове за оне који владају, као и за оне над којима се влада. Сличан аргумент проналазимо и у промишљањима о колонијализму Фаноновoг учитеља, Емеа Сезерa. У „Дискурсу о колонијализму“ каже: „Најпре морамо размотрити како колонизацији полази за руком да децивилизује колонизатора, да га учини нечовечним у правом смислу те речи, да га деградира и у њему пробуди потиснуте нагоне: похлепу, насиље, расну мржњу, и морални релативизам; морамо показати да сваки пут када је одсечена глава или извађено око у Вијетнаму, а у Француској они прихвате ту чињеницу, сваки пут када је девојчица силована, а Мадагаскарац мучен и у Француској прихвате ту чињеницу – цивилизација задобија још један тежак терет, догоди се свеопшти узмак, наступи гангрена и центар инфекције почне да се шири; на крају свих споразума који су прекршени, свих лажи које су пропагиране, казнених експедиција које су толерисане, затвореника који су везивани и „испитивани“, свих патриота који су мучени, на крају свеколиког расног поноса који је охрабриван, хвалисавости која је приказана, отров бива убризган у вене Европе

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

и полако али сигурно, континент креће ка дивљаштву.“ 21 (Césaire 2000: 2-3) Учестали развој душевних болести би се, стога, могао посматрати и као један од нуспроизвода друштва оштрице, будући да се може уочити узрочно-последична веза између ратног стања и њихових појава. О овоме говори и Фанон: „Након првога и другога свјетског рата јавиле су се многобројне публикације о менталној патологији бораца који су судјеловали у ратним акцијама и цивилног становништва које је било жртва бјежања и бомбардирања.“ (Фанон 1973: 155) Но, настанак датих психолошких поремећаја, каo облик негативног деловања силе, није карактеристичан само за стање ратова и оружаних сукобa. Напротив: „Чим у раздобљу колонизације, кад још не пријети оружани отпор, зброј штетних узбуђења пријеђе одређену границу, руше се одбрамбени механизми колонизираних и они у великом броју доспијевају у психијатријске болнице. У том, дакле, мирном раздобљу успјешно проведене колонизације долази до тешких и значајних друштвених болести које су изравна посљедица потлачености.“ (154) Болесници, чије случајеве Фанон износи и анализира, подељени су, према типовима болести којe их погађају, на четири серије означене словима А (у коју спадају болесници који имају знакове душевних поремећаја реактивног типа), Б (чији су психички поремећаји настали као последица атмосфере зараћеног стања које је владало у Алжиру), Ц (чији се психолошки поремећаји јављају као последица мучења), и серије Д (у коју су сврстани пацијенти са психо-соматским поремећајима). (157-199) Међутим, за драму Керил Черчил су од посебне важности случајеви које Фанон сврстава у категорије А, Б и Ц, на основу којих oнa гради ликове у својој драми. У њеној интерпретацији, поменуте категорије, као и неки од посебних случајева који су у читавом овом одељку разматрани, постају представници типова психолошких поремећаја које стање колонијалног рата може да изазове. Деперсонализација ликова која се у драми Черчилове може уочити у изостављању њихових личних имена (којa су у Фаноновом делу понекад наведена, а понекад не) као да наглашава да су стања у којима се ови пацијенти налазе заправо општа и честа. Другим речима, они нису индивидуализовани јер су представници различитих група људи који су 21 „�� First we must study how colonization works to decivilize the colonizer, to brutalize him in the true sense of the word, to degrade him, to awaken him to buried instincts, to covetousness, violence, race hatred, and moral relativism; and we must show that each time a head is cut off or an eye put out in Vietnam and in France they accept the fact, each time a little girl is raped and in France they accept the fact, each time a Madagascan is tortured and in France they accept the fact, civilization acquires another dead weight, a universal regression takes place, a gangrene sets in, a center of infection begins to spread; and that at the end of all these treaties that have been violated, all these lies that have been propagated, all these punitive expeditions that have been tolerated, all these prisoners who have been tied up and “interrogated”, all these patriots who have been tortured, at the end of all the racial pride that has been encouraged, all the boаstfulness that has been displayed, a poison has been instilled into the veins of Europe and, slowly but surely, the continent proceeds toward savagery.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

у револуцији погођени и дестабилизовани на исти начин. Но управо се оваквим поступком постиже и супротан ефекат: анонимне жртве, небројанe серијe страдалника, бивају персонализованe, оживљенe и представљенe кроз ликове пацијената А, Б и Ц. Ауторка, обрадом Фаноновог текста, анонимним пацијентима које је он некада лечио и са чијим се судбинама и недаћама сусретао, даје глас, те они на сцени говоре да их цео свет чује – о колонијализму, о својим личним проблемима и догађајима који су их довели до психијатријске установе. Такође, успева да на сцени представи сурову истину о којој Фанон говори: „Чињеница је да се колонизација, у својој бити, јавила одмах као највећи опскрбљивач психијатријских болница.“ (153) Један од случајева у Фаноновом делу, обележен као трећи пример А, је случај девојке чије је име изостављено, a који код Черчилове постаје основа за грађење лика Франсоаз, типично француског имена, коју уз ликове њених родитеља можемо посматрати као метафоричну репрезентацију Француске државе у тоталитету. „У Европи и свакој другој земљи која је окарактерисана као цивилизована или она која цивилизује, породица je нација у маломе,“ сматра Фанон. (Fanon 2008: 109) Уколико би се поменута тврдња, да породицa подржава ауторитет државе, довела у везу са драмом Черчилове, тада би се слика ове породице могла разумети као симболична репрезентација државе која почиње да се слама и буни против поступака који се у њено име обављају (као што је то учинио народ Француске на референдуму 1961. године и као што то чини и Франсоаз, устајући против родитеља који своје поступке правдају изговорима да их чине зарад њене будућности). Поступци против којих се млада девојка буни такође се могу довести у везу са политиком и пропагандом обмане и начином на који она делује на широке народне масе. Франсоазини родитељи се, у овом светлу, могу посматрати као људи који живе у мраку сопственог незнања: окружени „пространом таписеријом лажи“, служе систему који их тера да му се слепо покоравају, без имало размишљања о сопственим поступцима. Они су, како то каже Сезер, људи из чијег соја стасава Хитлер и који Хитлера производе, будући да без поговора усвајају ставове и начела расизма, доминације, експлоатације, обмане и самообмане. Истовремено су представници и отеловљење, али и жртвe државе која колонизује. Мајка је портретисана као неко ко настоји да проживи и оствари идеју идеалне породице, али из њe првeнствено избијa дубоко укорењена расна мржња, одвратност према другости, према свему ономе што није Европа. Она је у својој суштини и основи окорела Европљанка – за разлику од мужа кога оптужује да гаји притајене симпатије према домородачком становништву, који је у њеним очима збoг тогa донекле издајник. Дубоко укорењена у нормативним праксама, она свој привидни мир проналази у настојањима да живи задати привид, задату илузију идентитета, а према кћерци се односи као некада према својим луткама из детињства. Контрола коју има над њом очитава се у одабиру 74

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

одеће, одређивању понашањa, начину поздрављања; стиче се утисак да се од Франсоаз очекује да буде дресирана јединка и да једино као таква може бити друштвено прихватљива.22 Како мајка каже „Франсоаз просто никада није пало на памет да буде нешто што ја нисам желела, то се једноставно никада није догодило.“23(Churchill 1990: 102) Стога је и веза између Франсоаз и младића који има политичке ставове различите од њених родитеља најстроже забрањена. Овoг младићa њени родитељи приказују као особу сумњивог морала која жели да искористи њихову ћерку, док је изражавање његових политичких ставова протумаченo као чин непоштовања према породици и безобразлук према Франсоазином оцу. Другим речима, у односу родитеља према младићу, чији ставови и начела нису индентични сa њиховим, може се уочити тенденција људи контролисаних од стране система, али и склоних контролисању, да свако одступање од увреженог начина мишљења посматрају као опасност која им може, како тврди девојчина мајка, „загадити умове“, али и умањити утицај и контролу над ћерком. Расистички однос европске породице према арапском становништву Черчилова портретише кроз контрадикторне ставове које мајка износи поводом девојчиног бежања из школе. Њен монолог о забринутости за кћер претвара се у вид политичкoг памфлета. Tврдњe да „деградирајуће обичаје“ Алжираца – попут ношења вела – требa одбацити, да би се постало правим Французима, oнa негирa изјавама које следе и које јасно очитаваjу став да се колонијално становништво никада не може сматрати заиста равноправним са француским. Иронија, којом ауторка описује суштинску немогућност интеграције и асимилације француског и алжирског становништва, отеловљена је у лику Европљанке која, у алжирским женама које се труде да изгледају и да се облаче као она, види само претњу, то јест, види оне који су одбили да се одрекну своје културе, a траже начине да се замаскирани, непримећени и неупадљиви, инфилтрирају у европску културу и униште је изнутра. Такви перфидни колони су женe-бомбаши, женe-убицe које ће изгледати као Францускиње, a те исте недужне Францускиње убити: „Tе исте жене које су најтврдоглавије одбиле да унапреде себе и које су инсистирале на задржавању својих устаљених начина понашања, управо су оне које се сада облаче као ми само да би могле да изађу из домородачких 22 Черчилова се питањем контроле знања и преобликовања истине бави у већини својих дела. Једно од њих је и драма „Seven Jewish Children: A Play for Gaza“ написана као одговор на напад Израела на Газу 2008-2009. године, а која се бави тематиком контроле и преобликовања информација као једном од педагошких метода којом родитељи контролишу и обликују умове деце. Дело је написано у форми опречних изјава, међусобно супротстављених, које илуструју начине путем којих – као што је то случај са Франсоаз и њеним родитељима у драми „Болница у време револуције“ – родитељи идеолошки индоктринирају децу. Драма је први пут изведена 6. фебруара 2009. године у лондонском позоришту Ројал Корт (Royal Court Theatre). Како би се учинила доступнијом, драма је и снимљена: „Seven Jewish Children“ (UK, 2009, The Guardian), у главној улози: Џини Столер (Jennie Stoller) 23 „It just never occured to Françoise to be anything I didn‘t want, it simply didn‘t arise.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

четврти а да не буду примећене и дођу у продавнице и кафее, изгледајући исто као Францускиње, да нас убију.“24 (109) У овим се контрадикторностима јасно очитава расистички став према другости. Kао што Фанон у свом делу „Црна кожа, беле маске“ сугерише, расна позиција другости се увек и неминовно везује за предрасуде о могућој опасности. Други је, самом чињеницом да не припада истој култури, увек и оно од чега треба стрепети и чему се треба супротставити.25 Расистичка позиција из које мајка делује изједначава хуманост са лицемерјем, те тако Мадам своју хуманост и човекољубље види у ситуацијама у којима радној снази нуди малено парче торте, кад год се нешто слави. Наспрам става Франсоазине мајке постављен је очев став, који себе види као утемељивача мира и културе, а народ над којим се опресија врши као становништво које му је захвално (а последично и држави) за интервенције које над њима спроводи.26 Његова улога је улога ствараоца новог света и он је савесно обавља, обавијајући се плаштом самообмане и прибављајући на разне начине алиби зa сопствену савест: његови поступци за циљ имају стварање сигурног света за Франсоаз. Они који у процесима бивају мучени и убијени – а о тим ситуацијама Франсоаз сведочи када говори о крицима који кроз зидове допиру до ње – само су део посла, колатерална штета која се неминовно јавља када се тежи остварењу једног „вишег“ циља. Људски животи за њега немају никакву вредност јер су то јединке које је потребно испитати, исцедити и елиминисати, заправо, самлети да би послужиле као грађа са стварање новог света, те је њихово убијање потпуно легитимно. Шта више, оно је и морално и етички оправдано, јер, како каже Франсоазин отац, „само 24 „But the very same women who most stubbornly refused to improve themselves and insisted on keeping their own ways, these are the ones who dress like us now just so they can come out of the native quarter without being noticed and come into the shops and cafés looking just like Frenchwomen and murder us.“ 25 Као један од примера да, такозвано, „модерно друштво“ још увек није у стању да прихвати оне који се разликују, то јест, да се однос према „другости“ у односу на нормативну праксу, о чему говори Фанон у својим делима, Сезер у „Дискурсу о колонијализму“ или Черчилова у драми „Болница у време револуције“, није променио до данашњег дана може се навести и чињеница да је у Француској 12. априла 2011. године ступио на снагу закон о забрани ношења бурки и никаба на јавном месту. За кршење овог закона предвиђена је новчана казна. 26 Социјално-сатирични осамнаестоминутни документарни филм кубанског режисера Сантјага Алвареза „ЛБЈ“ из 1968. бави се сличном тематиком. Јукстапозиционирајући слике америчке политичке сцене 1960-тих са пропагандом која је путем медија била пласирана, режисер у три одељка који симболизују Мартина Лутера Кинга, Џона и Роберта (Бобија) Кенедија приказује политичку ситуацију у САД за време председништва Линдона Б. Џонсона. Једна од тема које се Алварез дотиче, а која је обрађена у одељку посвећеном Мартину Лутеру Кингу, јесте и позиција црног човека у Америци 1960-тих, у коме је, поред слика које приказују сиромаштво ове заједнице, представљена и друштвена позиција црног човека, расна сегрегација и опресија читаве заједнице која се симболизацијом доводи у везу са нацистичким покретом. Она је најживље и најјасније представљена инкорпорацијом дела говора премијера партије Црних пантера – Стокли Кармајкла одржаног у просторијама средње школе „Гарфилд“ у Вашингтону, 16. априла 1967. године, који говори о томе да бела раса нема права да црној даје слободу, јер није имала права ни да јој је ускрати. (Álvarez 1967)

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

су Французи ти који могу да успоставе мир у земљи. Јер Алжирци имају урођене склоности ка криминалу.“27 (Churchill 1990: 110) Портретишући лик Франсоазиног оца, Черчилова приказује колонизатора који, под заставом своје земље и за ову заставу, постаје спреман на суровости и бруталности које обавља без готово икакве гриже савести. Побуњенике против колонијалног режима види као „субверзивне елементе“ које треба елиминисати по сваку цену, и он то чини темељно и својеручно: „Нећете наћи област детаљније очишћену од субверзивних елемената.“28 (115) Лично присуствује испитивањима да би добио информације „из прве руке“ – јер је опресивни режим истовремено и увек сумњичав према могућим одметницима и бунтовницима. Улога коју сам себи придаје је улога Бога који има за право да казни оне који ремете стање раја (у који су натерани да ступе и коме су примoрани да се повинују). Cебе описује као жртву која живот посвећује покушајима да се успостави стање раја, a „тежак“ и „мукотрпан“ посао који обавља оправдава вишим циљевима. Франсоазин отац се, стога, мора решити своје кћери и прогласити је лудом јер је то једини начин да сачува привид сопствене хуманости и идеју за коју дела. Другим речима, кћерка која се окреће против њега, која слуша мучења која се обављају у њиховом дому и због тога га пријављује полицији, мора бити луда, и као таква елиминисана, јер истовремено представља претњу за очеву репутацију али и сметњу у прецизности обављања задатка. Отац је савршени продукт колонијализма, а самим тим и савршени колонизатор, програмиран тако да је његово репрограмирање готово немогуће. Франсоаз и он не говоре истим језиком, те се ни не могу разумети. Сходно томе, побуну која се у њој рађа, а која је последица хуманости и здравог разума, он схвата једино као атак директно уперен против породице. „Туговаћу за својом девојчицом као да је мртва, јер је немогуће да је ова особа моје дете.“29 (105) У датој ситуацији одлука да хоспитализује ћерку може се разумети и као покушај да се она „репрограмира“ и поправи, јер је њена болест једино могуће и прихватљиво оправдање за побуну против њега и режима који он представља. Уколико би Франсоаз била савршено здрава, а њена побуна основана и здраворазумска, он би против ње морао да се бори исто као што то чини и са осталим „субверзивним елеменитима“, те би и она постала део његовог посла. Тада би њена даља судбина била вероватно иста као и судбина оних који би се усудили да се успротиве колонијалном режиму и представницима овог режима. Доима се стога да Черчилова проблематизује питање лудила: у околностима о којима говори и које осликава, граница између лудог и нормалног веома je по27 „it is only the French who can pacify the land. Because the Algerian naturally has criminal tendencies“ 28 „You won’t find an area that has been so thoroughly cleared of subversive elements.“ 29 „I shall grieve for my little girl as if she were dead. Because this person can’t be my child.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

мерена и замућена, или, тачније речено – преокренута. Опасно лудило је заправо лудило ‘нормалних’ (оца и мајке, а не Франсоаз) јер моћ има право да прогласи лудим све оно што од ње одступа, што је хумано и што јој зато не иде у корист. Драма Черчилове је проницљива из још једног разлога – она савршено јасно показује колика је улога друштвене контроле над појединцима и колико су јединке навикнуте на условљавање.30 Стога се покушај хоспитализације Франсоаз може разумети као последица научености њених родитеља да реагују на сваки вид друштвене промене и таласања које може бити опасно или неповољно по државни и друштвени систем. Породица која доводи девојку доктору Фанону има јасан и прецизан захтев: нешто је кренуло наопако са њеним мозгом; репрограмирајте је, и вратите нам је онакву каква је претходно била. Тако ће и Франсоазина мајка, поводом наводне болести, рећи следеће: „Сигурна сам да ће се Франсоаз сместа опоравити чим добије одговарајуће лечење у болници.“31 (Churchill 1990: 138, 139) Овако схваћено понашање родитеља, који инсистирају на смештању своје кћери у психијатријску установу, наглашава објективизацију индивидуе која се претвара у потенцијалну претњу, те је треба прерадити, модификовати, кодирати.32 Порука коју Черчилова преноси је, стога, и веома узнемирујућа: мера до које свест може бити контролисана је запањујућа; чак је и родитељска љубав, осећање које би требало да буде најјаче и неприкосновено, подређенa позиву да се, по сваку цену, очува друштвени конструкт. Бити оно што друштво захтева или бити одбачен је ултиматум поста30 Питањем друштвене контроле која се кроз историју јављала у различитим облицима, као и пропагандом и политиком која је настојала да ове облике контроле представи у другачијем светлу скривајући њихову праву суштину, бави се Адам Кертис (Adam Curtis) у документарном филму „The Century Of the Self“. Другa епизода овог остварења бави се проблeматиком анализе и контроле друштва кроз психоанализу полазећи од идеје Ане Фројд која је сматрала да је могуће контролисати индивидуе, а последично и друштво, тиме што ће се индивидуа „прилагодити“ социјалној средини. Један од побуњеника против овакве концепције друштва био је и Мартин Лутер Кинг сматрајући да човек никада не треба да се прилагоди дискриминацији, класној и расној сегрегацији, угњетавању, експолатацији и другим видовима социјалне неправде. Одбацивање овог вида социјалне контроле, као и успостављањe новог модуса контролисања друштва ослобађањем сопства, тема је треће епизоде поменутог документарца. Контрола индивидуа, која се овим путем успостављала, приказана је на мноштву примера. Један од њих је и такозвани „ЕСП“ покрет „Erhard Seminars Training“, основан од стране Вернера Ерхарда (Werner H. Erhard) у којем су људи масовно обучавани како да буду оно што они заиста јесу („how to be themselves“). Интересантно је навести да су учесници „ЕСП“ радионица потписивали уговоре у којима су се обавезивали да неће напустити сесије и да ће дозволити тренерима да раде шта год сматрају за потребно како би сломили њихове „друштвено-конструисане идентитете“. (Curtis 2002) 31 „I’m sure Françoise will get better at once as soon as she has proper treatment in hospital.“ 32 О томе како се питање лудила, у друштву које врши стални надзор над јединкама не би ли се оне могле држати под контролом, може разумети и као могућност да се јединка контролише и издвоји, пише и Мишел Фуко: „ Психијатријски азил, затвор, поправни дом, школски интернат и делимично болнице, опште узев све инстанце индивидуалне контроле, функционишу у том двоструком кључу: кључ бинарне поделе и жигосања (луд – није луд; опасан – кротак; нормалан – абнормалан), и кључу присилног утврђивања обележја, диференцирајућег распореда јединки (ко је она; где треба да буде; чиме је окарактерисати; како је препознати; како над њом спроводити индивидуални и стални надзор, и тако редом).“ (Фуко 1997: 193-194)

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

вљен пред савременог човека: одупирати се значи бити изопштен, третиран као луд или болестан. У датим околностима, изјава Франсоаз да покушавају да је отрују33 и убију, може се разумети не као делиријум, већ као схватање ситуације у којој се налази. „Читавог живота, у три оброка дневно, замислите колико је отрова у мени сада, јер он не излази када одете до тоалета. Та врста отрова се задржава и гомила у теби све док ти читав желудац и јетра и вене и нерви и глава нису пуни отрова и тада умреш.“34 (Churchill 1990: 112) Девојчица инстинктивно осећа да њена личност бива елиминисана, да се над њом већ врши поступак репрограмирања који је наметнут на макроплану, а остварује се деловањем унутар микроплана. Стога је и њено понављање мајчиног говора само драматизација овог поступка, то јест, демонстрација начина на који се њена индивидуалност брише и замењује другом, колективном индивидуалношћу, која је продукт идеологије. Њена побуна је заправо вид борбе између јединке и тоталитета. Франсоаз је дете система које постаје представник ‘друге стране’ – она одражава дух свих оних који су се одлучили да се одрекну удобности, које неправедно друштво може да им донесе, и окрену се другачијим вредностима.35 Њена побуна je последица увиђања дa све има своју цену: служити режиму оштрице истовремено значи и бити под сталном претњом да се oнa може окренути и у супротном смеру; значи и живети у сталном мраку сопственог незнања у коме се индивидуалност претaпa у колективни идентитет лишен хуманости и човекољубља, а најсуровији злочини, као што Пинтер примећује, обележавају терминима „хуманост“ и „демократија“.36 Франсоазина побуна јe побуна против духовне и моралне смрти која јој се намеће. „Да Вам кажем заш33 У делу Алис Милер „For Your Own Good“ („За твоје сопствено добро“), уводно поглавље „The Poisonous Pedagogy“ („Опасна педагогија“) обрађује, између осталог, модерно „ментално злостављање“ деце, док се у одељку „The Hidden Logic of Absurd Behaviour“ („Скривена логика апсурдног понашања“) разматрају проблеми са исхраном који се могу јавити као последица претеране контроле и дисциплиновања деце и покушаја да се она претворе у „аутоматоне“. (Miller 2002: 111) 34 „All my life, three meals a day, think how much poison there is in me now. Because it doesn’t come out when you go to the toilet. That kind of poison stays in and piles up inside you till all your stomach and liver and veins and nerves and head are full of poison and then you die.“ 35 Сличaн преокрет, случај детета које одбацује вредности својих родитеља, забележен је и у животу Фрање Асишког. Филм Франкa Зефирелиja „Brother Sun and Sister Moon“ („Брат Сунце, сестра Месец“) из 1972., године приказује ‘лудило’ Фрање, сина богатог трговца из Асисија, који се одриче угодног начина живота заснованог на експлоатацији и неправди да би се окренуо другачијем поретку који међу људима може да се успостави. (Zeffirelli 1972) 36 Фанонова пацијенткиња чији је случај описан у делу „Презрени на свијету“, на основу које Черчилова гради лик Франсоаз, долази до истог закључка. Фанон наводи њене речи: „Ти службени представници што су оплакивали смрт мојега оца, ’који је својим дубоко моралним одликама освојио домородачки пук’, били су ми одвратни. Сви су знали да је то лаж. Свима је било добро познато да је отац имао под својом влашћу све истражне и полицијске центре у области. Сви су знали: свакога дана по десет људи издахне на мучилиштима, а ипак су на сав глас лагали о оданости, одрицању, љубави према домовини...Морам признати да ријечи за мене немају више вриједности, у сваком случају немају велике вриједности. Сместа сам се вратила у град избјегавајући сусрет било с којим представником власти. Понудили су ми помоћ, али сам је одбила. Не желим њихове Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

то умирем? Зато што неко хоће да ме убије. Нећу управо сада да Вам кажем ко, зато што звук пролази кроз зидове и улази у умове људи.“ (Churchill 1990: 105)37 АЛЖИР У ФРАНЦУСКОЈ Питање расизма, као и начина на који расизам утиче на конституисање и деконструкцију идентитета је у делу Черчилове обрађено из више различитих аспеката, те се и у карактеризацији тројице пацијената може уочити на који начин боја коже утиче на формирање и деловање психолошког механизма. И у самом делу Франца Фанона, којe ауторки служи као део грађе за драму „Болница у време револуције“, питање идентитета колонизованих било је блиско повезано са бојом коже и предрасудама које су се за исту везивале. Постати Европљанин значило је покушати асимиловати се у европску културу, те се тако и приближити белој боји коже. Позадина оваквих поступака била је жеља за прихватањем и равноправним третманом, но, ова су настојања неминовно водила до раздвајања и напуштања културе и идентитета који је претходио колонизацији и стварањa новог, хибридног идентитета. Насупрот колонизацији, револуција као покушај ослобођења оних који су поробљени представља одбацивање наметнуте културолошке матрице и окретање коренима, изворном и суштинском идентитету који је био принудно избрисан. Међутим, и оваква ситуација ставља колонизоване у положај расцепа, подељености између два модуса које је међусобно веома тешко, а понекад и немогуће помирити. За време револуције свако може бити проглашен сумњивим или опасним, што додатно појачава притисак на индивидуе већ дестабилизoванoг идентитета. „Будући да је колонијализам систематско негирање другога, безумна одлучност да се други лиши свакога људског својства присиљава колонизираног да се непрестано пита: „Тко сам ја заправо?“ (Фанон 1973: 153) Међурасни односи – који се у друштву које велича симбол оштрице често претварају у односе расне и разне друге дискриминације – у драми Черчилове блиско су повезани са мотивом недужних који страдају у револуцији. Овај мотив се може уочити у анализи разговора пацијената А и Ц, једног активног револуционара, а другог пасивног учесника у револуцији, обојици жртве исте. Активни револуционар је, како Черчилова показује, човек који се неминовно налази у позицији двоструког губитника – уколико окрене леђа револуцији и свом народу, његова психолошка стабилност бива пољуљана деловањем савести, паре. То је награда за крв проливену заслугом мојега оца. Ја то не желим. Радит ћу.“ (Фанон 1973: 174) 37 „Shall I tell you why I’m dying? Because someone wants to kill me. I won’t say who just now because sound goes through walls and into people’s minds.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

уколико не дела против репресивног режима, он прећутно пристаје да остане у потлаченом положају и сталном страху. Ако се, пак, окрене револуцији, ризикује да се нађе у ситуацији пацијента А – да постане човек коме савест не да мира јер се из позиције жртве претвара у човека чије су руке окрвављене тиме што постаје одговоран за смрти оних који у револуцији страдају. (156)38 Овакав човек постаје емоционално уништен и растројен, отуђен и усамљен збох страха за сопствени живот, а можда још више за живот вољених које у време револуције може да заштити само и једино ако се од њих отуђи. „Јели бисмо заједно а да не проговоримо ни реч јер није било ничега што смо желели да кажемо осим ствари које нисмо могли. Понекад сам те мрзео зато што си била тако јака и ниси ме питала да бих могао да повичем – Не наравно да не могу да ти кажем.“39 (Churchill 1990: 126) Као пример чињенице да друштво оштрице не оставља неозлеђеним ни оне који се од расних и ратних сукоба настоје држати по страни може се схватити и случај пацијента којег Черчилова означава као пацијента Ц. Наспрам активног револуционара, пацијента А, постављен је лик пацијента који пасивно учествује у револуцији. Но, иако је овај човек само посредни учесник револуцијe oнa ипак доводи до посредног слома његове личности. Овај је пацијент донекле у сличној позицији као доктор Фанон: боја коже и високо образовање га приближавају Европљанима, што у време револуције доводи до урушавања његове слике о сопственом идентитету. Одгајан да на своју светлу пут гледа као на предност која му, уз пригодно образовање, може омогућити да успе у свету беле расе, он је приморан да, у време револуције и за револуцију, одбаци претходну асимилацијску доктрину на основу које је његов идентитет и конституисан. Дата ситуација, као и светла пут, га и у сопственим очима чине неприхватљивим, доводећи до урушавања сопства, које наступа као последица осећања кривице. Последично, он не може да посматра свој одраз у огледалу јер се преко њега поистовећује са непријатељем који угњетава његов народ и одбацује његову културу. „Сви у аутобусу су гледали у мене, морао сам да искочим пре него што се зауставио. И тако сам остао у својој соби и гледао у огледало и тамо је био Европљанин који је из њега гледао, па сам разбио огледало, што 38 Бoлесникa, на основу чијег случаја Черчилова делимично гради лик пацијента А, Фанон представља на следећи начин: „Тај човјек тридесетих година дошао је да нас замоли за савјет и помоћ јер га је сваке године, што се више приближава одређени датум, спопада тешка бесаница праћена тјескобом и фиксном идејом самоуништења. Критични датум одговара дану кад је, по налогу своје организације, подметнуо бомбу на одређено место. Десет особа том је приликом изгубило животе.“ 39 „We’d eat together without saying anything because there was nothing we wanted to say except the things we couldn’t. I hated you sometimes for being so strong and not asking me so I could shout, No of course I can’t tell you.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

га је уклонило.“40 (121) Стиче се утисак, међутим, да он није у стању да у потпуности одбаци хибридни идентитет, те се његово стање може разумети као последица пројекцијске параноје: свуда и у свему види покушаје Алжираца да га оклеветају и оптуже да је издајник и противник револуције. „То је учињено као увреда мени. Ти си намерно црн да бих ја изгледао као белац.“41 (142) У његовим тврдњама да жели да буде убијен, и настојањима да докаже да је био мучен и испитиван, крије се и покушај негације европског идентитета и интегрисаности у европску културу, као коначни и ултимативни покушај да се докаже лојалност револуцији и алжирском народу. Овај је лик, као и лик пацијента А, од велике важности за разумевање међурасних односа у условима колонијализма, будући да је он, као хибридни идентитет, представник стране која је делимично успела да инкорпорира начела европске културе и европских обичаја. Уколико се случај овог пацијента, међутим, упореди са ставовима још једног актера драме – Франсоазине мајке – постаје јасна компликованост и незавидност положаја у коме се дати идентитети налазе. Овај лик, посматран у датом светлу, представља оне који уместо да буду споне између двеју култура, заправо бивају двоструко одбачени: и од стране властитог народа јер су посматрани као издајници, а и од стране колонизатора, који им никада не опрашта неевропско порекло. Посматрано на овај начин, постаје јасно да је тврдња да је колонизација акт хуманости ништа друго до демагогија, будући да колонизатор и експлоататор (што Черчилова показује на многобројним примерима од којих је један пример Франсоазине мајке) није ни вољан а ни способан да као себи равне прихвати оне који су другог етничког порекла. До сличног закључка долази и Еме Сезер који сматра да колонизација не успоставља одговарајући контакт међу цивилизацијaма: „А ја кажем да између колонизације и цивилизације постоји непремостива разлика; да од свих колонијалних експедиција које су подузете, од свих колонијалних правних положаја који су састављени, свих меморандума одаслатих од стране министарстава, није могла да произађе ни једна једина људска вредност.“42 (Césaire 2000: 2)

40 „Everyone looked at me on the bus, I had to jump off before it stopped. So I stayed in my room and I looked in the mirror and there was a European looking out, so I broke the mirror, which settled him.“ 41 „It’s done to insult me. You are deliberately black to make me look white.“ 42 „And I say that between colonization and civilization there is an infinite distance; that out of all the colonial expeditions that have been undertaken, out of all the colonial stauses that have been drawn up, out of all the memoranda that have been dispatched by all the ministries, there could not come a single human value.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

АЛЖИР И ФРАНЦУСКА Чин у коме се можда најотвореније и најекспресивније износе ставови Черчилове о расизму и односу црне и беле расе јесте чин у коме се одиграва разговор између Фанона и његовог колеге, младог белог лекара запосленог у истој психијатријској установи. Овде ауторка укључује псеудо-научне медицинске доказе43 о инфериорности црне расе, који су у Француској били у званичној употреби после Другог светског рата. Бели колега каже Фанону: „Мора да си упознат са радом доктора Карутерса из Светске здравствене организације. Он каже да је, будући да Африканци не користе чеоне режњеве, потпуно исто као да су им они уклоњени, тако да је Африканац као Европљанин коме је урађена лоботомија.“44 (Churchill 1990: 119) Сам лик лекара Фанона, који се може разумети као пример хибридног идентитета, омогућава ауторки да демонстрира апсурдност „научних доказа“ о инфериорности црне расе: Фанон би, сходно „доказима“ које износи млади лекар и сам требало да буде „лоботомизовани Европљанин“. Другим речима, Фанон би својим биолошким ограничењима – уколико би тврдње младог лекара биле тачне – требало да буде онемогућен да доспе до позиције лекара и да ту позицију обавља. Фанонов лик је, стога, постављен као директна противтежа датим изјавама, њихова негација и доказ да се једна раса не може сматрати биолошки инфериорном у односу на другу, и да су наводни докази који се изводе на научној основи да би овакве тврдње поткрепили ништа друго до демагогије. Истовремено, ова епизода износи на видело стање у коме се обични људи, жртве колонијалног режима, налазе, односно прати последице до којих их околности у којима се налазе доводe. То стање се најбоље огледа у лику младића који je доведен у психијатријску установу зато што је починио убиство из наизглед необјашњивих и баналних разлога. Дечак је убиo свог пријатеља, а затим његову мајку и сестру, све зарад неколико украдених маслина. Агресија колонизатора, сила којa се употребљава не би ли се колонизовани држао под сталном контролом и доминацијом, на ове људе оставља трајне последице. Њихов се положај, стога, може разумети као стање сталне фрустрације која се гомила али која се – услед околности у којима се колонизовани човек налази – не може окренути против колонизатора, пошто би бунт значио губитак �� Примери литературе овог типа су многобројни. Франц Фанон их подробно анализира у делу „Презрени на свијету“, у поглављу под насловом „Од злочиначке импулзивности Сјеверноафриканца до народноослободилачког рата“. Дела која Черчилова спомиње, а која и сам Фанон наводи, јесу дело професора Пороа (A. Porot, Annales Médico-Psychologiques, 1918), дело доктора Карутерса (Carothers, Psychologie normale et pathologique de l’Africain, Etudes Ethno-Psychiatriques, Masson éditeur), као и коауторски рад професора Пороа са својим учеником Сатером (Sutter), који је 1939. године објављен у часопису „Sud Médical et Chirurgiacal“ 44 „You must know the work of Doctor Carruthers of the World Health Organization. He says that since the African doesn‘t use his frontal lobes it is just as if they had been removed so that the African is like a lobotomised European.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

сопственог живота. Kрађа неколико маслина сaмo je окидач који изазива ерупцију нагомиланог гнева насталог као последица немоћи човека да одбрани сопствени живот, да устане против режима који га експлоатише и тлачи. Овакав човек, понижен и потлачен, можда ни нема другог избора: „Док колонизирани пушта да га колон или полицајац по цио дан млати, вријеђа, баца на кољена, он ће само на непријатељски или агресивни поглед другога колонизираног потегнути нож. Јер, једино му још остаје да своје достојанство брани пред себи једнакима.“ (Фанон 1973: 13) У подтексту овог одељка може се детектовати прича о борби за преживљавање човека који нема начина, а ни могућности, да заради за сопствени хлеб. Борба за маслине, стога, истовремено представља и причу о народу који борбу око хране, то јест, борбу са сиромаштвом, претвора у битку за голи живот, у битку да се не умре од глади. То је прича о људима којима је колонијални режим одузео земљу на којој су се хранили и расли, а затим их натерао да на тој истој земљи раде, не би ли плодове мукотрпног рада колонизатор користио за сопствено богаћење.45 Черчилова, међутим, овом епизодом показује на који се начин конструише и како делује пропаганда владајуће класе друштва оштрице, која најпре ствара околности у којима је човек приморан да повлачи очајничке потезе да би одбранио сопствени живот, а затим пласира контролисану и детаљно осмишљену пропаганду којом дату ситуацију ставља у потпуно другачији контекст. Дечак који убија због маслина, на овај начин, није жртва насиља већ насилник, постаје представник народа у чијој је природи да напада и убија, али и алиби владајуће класе за оправдавање сопствених злочина. „Објашњење је у структури мозга. Професор Сатер то веома јасно објашњава. Алжирци практично и да немају мождану кору.“46 (Churchill 1990: 119) 45 Управо се, како Фанон уочава, у овом начину функционисања колонијалног режима може уочити још једна његова сличност са нацистичким режимом: „Како је дневно извргнут покушајима уморства као што су: глад, избацивање из неплаћене собе, пресахле груди алжирских мајки, деца претворена у живе костуре, затворена радилишта, незапослени радници који као гаврани облијећу око пословођа, домородац не може а да у свом ближњем не види окрутног непријатеља. Кад раскрвари ногу о камен насред пута, сигуран је да га је могао поставити само Алжирац. И оних неколико маслина, што их је наканио обрати, ноћас су појела дјеца, а и то су била алжирска дјеца. Да, у Алжиру, а и другдје под колонијалним режимом човјек је кадар свашта учинити за килограм брашна. Кадар је убити много људи. Да би се то схватило, потребно је имати маште. Или је можда довољно сећање. У концентрационим логорима људи су се међусобно убијали због комадића круха. Сјећам се једног страшног призора. Догодило се то у Орану године 1944. из логора, у којем смо чекали на укрцање, војници су алжирској дјеци бацали комадиће круха о које су се она отимала и свађала с много гнијева и узајамне мржње. То понашање ветеринари би могли протумачити успоредивши га с познатим ‘peck-orderom’ карактеристичним за перад. Бачена зрна кукуруза у трен ока претварају двориште у борилиште на којему се води несмиљена битка. Најјачи позобљу сва зрна, а они плашљивији наочиглед пропадају. Свака колонија показује тенденцију да постане велико двориште за живад, велики концентрациони логор у којему влада само закон ножа.“ (197-198) 46 „The explanation is in the structure of the brain. Professor Sutter explains it very clearly. The Algerian has virtually no cortex.“

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Лик лекара Фанона, који се у овом чину појављује, могао би се посматрати као представник стране која одбија да даље учествује у политици колонијалних лажи и обманa. На овај начин могуће је схватити и његово не прихватање разговора о биолошкој инфериорности црне наспрам беле расе који започиње млађи лекар. Став о пацијенту ове двојице лекара заправо представља потпуно супротне погледе на свет – наспрам младог лекара који сматра да је беспотребнo састављати извештај о једном таквом пацијенту (јер се он понаша управо онако како се од једног Алжирца и очекује), постављен је Фанон, чије се упадљиво одбијање да изнесе сопствени став о псеудо-научним доказима које млади лекар наводи, доима као модус изношења става. Другим речима, спекулацијамa младог доктора о карактеру и особинама Алжираца он супроставља голе чињенице, износи само и једино оно што се догодило; чини се да је Фаноново одбијање да се повинује стереотипима и генерализацији истовремено и захтев да се сваки случај посматра индивидуално и да се о њему на основу чињеничног стања суди. То јест, супротно ставовима лекара који о народу Алжира суди на основу типологизација и генерализација, Фанон пред собом види човека о коме не суди унапред ни на основу расе, ни на основу друштвеног положаја. МУЧЕЊА Мучења нису производ модерног друштва, али их је модерно друштво усавршило и померилo границе људске издржљивости. „И ја говорим о злостављањима, али оно што ја кажем је да су на стара – веома стварна – придодали друга – веома гнусна,“47 подсећа Еме Сезер (2000: 7). Једна од творевина савременог доба јесте принцип систематичног и тактичког мучења, пажљиво осмишљеног да сломи оптуженог и од њега добије признања за која се терети. Потреба владајућег режима да до жељеног признања дође по сваку цену, довела је до стварања методологије мучења, разрађиване уз помоћ експеримената чија је суровост превазилазила границе појмљивости а који су развијани за време Другог светског рата. Вршени су на лицима која су сматрана противницима режима фашистичке Немачке, а након њеног пораза експерименти датог типа нису прекинути, већ су само заташкани и замаскирани не би ли се могли неометано обављати скривени или скрајнути од погледа јавности. Један од таквих експеримената имао је за циљ стварање „серума истине“48 који је требало да контролом психолошких процеса доведе испитаника до стања у коме ће све његове инхибиције да говори потпу47„I too talk about abuses, but what I say is that on the old ones – very real – they have superimposed others – very detestable.“ 48 Документарни филм „Human Resources“ („Људски ресурси“) из 2010. редитеља Скота Ноубла (Scott Noble) детаљно обрађује ову тематику и приказује начин употребе „серума истине“ у војној Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

ну истину бити уклоњене. У ову су сврху вршени експерименти наркотицима којима су, у годинама после Другог светског рата, подвргавани болесници у психијатријским институцијама без њиховог пристанка и знања. Суровост ових процеса имала је драматичне последице – резултирали су психичким сломовима, трајним оштећењима мозга, потпуним брисањем личности болесника, а веома често и смртним исходом. О њима се, међутим, није много говорило. Поменути експерименти, иако неуспешни у остваривању свог првобитног наума, створили су методологију процеса мучења и испитивања, конструисану на пажљивим проучањима граница издржљивости људског тела и психе. Черчилова, такође, говори о овим процесима, захватајући оба правца у којима су се технике мучења кретале пре него што је дошло до њиховог уједињења у методологију која је јасно и прецизно описана и дефинисана. Процеси су испитивани и са лаичке и са научне стране не би ли се, комбиновањем метода, дошло до најефикаснијих резултата. У драми „Болница у време револуције“ истражни поступци који су обилато користили ове методе представљени су кроз ликове полицијског инспектора и младог лекара. Заједничка нит која ове ликове повезује је демагогија хуманости и борбе за виши циљ којима се оправдавају њихови поступци и технике. Методе, путем којих се наука може злоупотребити, могу имати последице чије су размере непојмљиве, исто колико су непојмљиве и демагогије пласиране да их оправдају и сакрију. Чини се невероватним, међутим, да ове демагогије могу да заварају и оне који би на њих требало да буду отпорни, те се намеће закључак да оне врло често могу послужити као лек за нечисту савест, оправдање које је неопходно човеку да би могао да превиди истину и на тај начин себи олакша суочавање са самим собом. На овај начин могуће је разумети и случај младог лекара из поменуте драме који се може посматрати као представник читаве плејаде добронамерних мучитеља – он инјекције „лека истине“ види као хуману методу испитивања, принцип безбедног и безболног постизања циља којим се избегава патња пацијента. Но, мотивација за обављање експеримената овог типа била је знатно другачија – убризгати затворенику овај вид наркотика за лекара значи добити могућност да се дати наркотик тестира на човеку, те тиме и непосредно утврди његово дејство, ефикасност, али истовремено и нуспојаве које би могао да изазове.49 „То је прилика да се научи више о томе колико су ови лекови успешни у ослобађању пацијента од конфликта који га спречава да про-

индустрији. Ово документарно остварење пружа и опсежан увид у технике и методе испитивања затвореника, показујући на који су начин методе мучења усавршаване и коришћене. (Noble 2010) 49 О томе шта је за лекаре значило убризгавање „серума истине“ Франц Фанон, између осталог, говори: „Многи војни лијечници и психијатри нашли су у згради алжирске полиције нове могућности испитивања.“ (Фанон 1973: 179)

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

говори, јер је затвореник наравно чврсто мотивисан да не проговори.“50 (Churchill 1990: 132) Спремност младог лекара да могућност која му се пружа искористи говори, не без ироније, о онима чија би професија требало да буде хуманост, а који се лако претварају у џелате и мучитеље, вољне да учине шта год да се од њих захтева у име прогресa.51 Прогрес jе, стога, постао једна од најдеструктивнијих сила човечанства. Он је веома често синоним за буквално и метафорично гажење преко лешева, конзумацију или злоупотребу тела и живота који му се као жртве приносе. Посматрани из овог угла, медицински експерименти, обављани у циљу продора на пољу медицинских наукa, заправо нису ништа друго до ритуали у којима се људско тело покљања као жртва векиком богу Напретка коме се клањају подједнако образовани и необразовани. Друга страна процеса мучења, које је било примењивано у поступцима испитивања, Черчилова анализира кроз лик полицијског инспектора, заснованог на случају који је у делу „Презрени на свијету“ означен као пети случај серије А, а који се у и драми појављује као пацијент доктора Фанона. Припадник и заштитник колонијалног поретка, а самим тим и борац против револуције, инспектор се доктору Фанону обраћа за помоћ: његова свест више није у стању да перципира границу између пословног и приватног, те он исти образац понашања којим се користи на послу примењује и у сопственом дому. „Збуним се када сам уморан. Мислим тела моје жене и деце су потпуно различита ствар од послова које морам да обављам и не желим да мислим на једне када сам у другој ситуацији.“52 (Churchill 1990: 131) Образац понашања који се понавља у различитим ситуацијама могуће је разумети као садистички порив, развијан и охрабриван од стране друштвеног поретка у индивидуама које тај поредак производи и користи. Од ових индивидуа се очекује да постану савршени апарати за мучење, што је немогуће постићи уколико се у њима не пробуди садистички порив, жеља за злостављањем, која ће се стално дохрањивати. Међутим, као што Черчилова на примеру полицијског инспектора показује, пробуђени садистички нагон није могуће лако, а ни потпуно контролисати, те се он прелива из оквира првобитне намене (у случају инспектора – испитивање Алжираца и осталих сумњивих лица) у остале области животa. Испектор, тако, постаје савршена машина за мучење и убијање која се не може зауста50 „It is an opportunity to learn more about how successful these drugs are in liberating the patient from the conflict that prevents him speaking, because a prisoner of course is very higly motivated not to speak.“ 51 Фанон описује како су се испитивања уз употребу „серума истине“ вршила: „Сцена почиње овако: ‘Ја сам лијечник, а не полицајац. Овдје сам зато да ти помогнем’ Тако се већ за неколико дана стјече повјерење затвореника. А тада: ‘Дат ћу ти неколико инјекција, јер ти си заиста већ на крају снага.’ Неколико дана лијече га најбаналнијом терапијом: витаминима, средством за јачање срца, шећерним инјекцијама. Четвртог и петог дана дају му интравенозно penthotal. Напокон почиње давање података.“ (Фанон 1973: 179-180) 52 „I get confused when I’m tired. I mean the bodies of my wife and children are an entirely different thing from the jobs I have to do and I don’t want to think of the one when I’m in the other situation.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

вити и којом влада жеља да у потпуности уништи мученог, уживајући у патњи коју му задаје. Oвај модел понашања затим само пресликава и понавља у сопственом дому. Друштвени поредак, на тај начин, ствара армију поданика чије је понашање предвидиво, али истовремено и ефикасно јер је лишено етичке оптерећености. Људи над којима инспектор изводи истражни поступак, које мучи и злоставља, су у његовој свести дехуманизовани и сведени на објекте, а деструктивни нагон који га обузима доводи до суженог стања свести; он запада у врсту транса у коме рутински понавља устаљене радње (као што је паљење цигарете приликом злостављања супруге, јер се, како наводи инспектор, одређени део мучења обавља цигаретама), потпуно концентрисано и усредсређено. Ипак, он себе види као жртву затвореника који га својим поступцима приморавају да их сатима мучи, чиме се у плејаду самообмана којима су ликови у драми Черчилове склони, додаје још једна, савршено заокружена у својој бесмислености. ЗАКЉУЧАК Драма Керил Черчил „Болница у време револуције“ поново покреће питања која су поједини уметници, од којих је један и Франц Фанон, имали храбрости да поставе. Ова питања су блиско повезана са самом суштином садашњости, прошлости и, напослетку (ако је буде) и будућности. Ауторка, својим делом, показује да се једна од хипотеза Наоми Волас и те како може показати плодотворном: уколико се писац, као што то чини Черчилова, усуди на ‘копање’, он проналази тело и истине скривенe и замаскиранe, пинтеровски речено, пространом таписеријом лажи. Тело, које Черчилова открива, је измасакрирано, измучено испитивањима, дубоко трауматизовано, душевно поремећено и, напослетку, закопано. То је тело човека које је произвео колонијални режим, један од облика друштвеног уређења заснованог на симболу оштрице. У колонијалном скривању истине, о методама којима се колонијализам успоставља и опстаје, очитo постоје преклапања са нацистичким режимом који је, са истом журбом и са истим жаром, настојао да уништи доказe о постојању концентрационих логора и сакрије трагове сопственог делања. Када се ова паралела установи, чини се да је тело, које је открила Керил Черчил, само једно од многобројних која су у прошлости намерно остављeнa без трага који би о њиховом постојању и судбини сведочиo. Закопана у необележеним костурницaмa историје таква телаистине чекају следећег уметника коjи ће се, попут Черчилове, усудити да преступи и проговори још једном о потреби за хуманошћу, интегритетом и дигнитетом човека. Има још уметника који су се, попут ње, усудили да упере прст у тела разбацана дуж осе историје. Харолд Пинтер (2005), у песми „Смрт“ 88

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

коју је укључио у своју Нобелову беседу, поставља следећа питања: „Ко је био отац или кћер или брат / Или ујак или сестра или мајка или син / Мртвог и напуштеног тела?“53 подсећајући нас, на тај начин, на оно што смо изгледа скоро сасвим заборавили – да смо одговорни за судбину других, да нам је свако људско биће сродник, отац, кћер, брат... Управо се постављањем оваквих питања разоткрива „пространа таписерија лажи“ oплетена око истина од којих нам даљи опстанак зависи. Могуће је, у овом светлу, поруку уметника који говоре да потрага за истином мора да буде приоритет уметности, схватити и као позив упућен човеку данашњице да стане на страну побуне, да начини преступ и крене у битку против обмана друштва коме је концепт хуманости и једнакости непознат. Уколико се, разумевши свет око себе, човек усуди да погледа очима жртве и у себи препозна жртву, уколико се пробуди из сна који га вековима уназад идеолошки заслепљује, онда ће револуција, o којoj уметници попут Керил Черчил говоре, узети маха и наступити сигурним кораком.

Литература Álvarez, S., режија, LBJ, Instituto Cubano del arte e industria cinematográficos (ICAIC), 1968. Baraka, A. Revolutionary Theatre. Liberator, July 1965. <http://nationalhumanitiescenter.org/pds/maai3/protest/text12/barakatheatre. pdf>. 01.07.2012. Baldwin, J. An Open Letter to My Sister, Angela Y. Davis. November 1970. http:// www.historyisaweapon.com/defcon1/itcitmbaldwin.html. 30. 07. 2012. Ајслер 1998: R. Eisler, THE CHALICE AND THE BLADE, Our History, Our Future, HarperCollins Publishers. Zeffirelli, F., режија, Brother Sun, Sister Moon, Euro International Film (EIA), 1972, DVD. Curtis, A., режија, The Century of the Self, BBC, 2002, DVD. King, M. L. Beyond Vietnam – A Time to Break Silence. Riverside Church, New York City, delivered on 4th April 1967. http://www.americanrhetoric.com/speeches/mlkatimetobreaksilence.htm.. 01. 07. 2012. Miller, A., For Your Own Good, Farrar, Straus and Giroux, New York, 2002. http://www.arvindguptatoys.com/arvindgupta/alicemiller.pdf . 01. 07. 2012. Noble, S., режија, Human Resources, Metanoia, 2010, DVD. Pinter, H. Nobel Lecture Art, Truth And Politics. 2005. http://www.nobelprize.org/ nobel_prizes/literature/laureates/2005/pinter-lecture-e.html/. 30. 07. 2012. Rich, A. Why I Refused the National Medal for the Arts. July, 1997. http://www. hotink.com/8797.html. 30. 07. 2012. Сартр 1973: Ž. P. Sartr, Predgovor u: Prezreni na svijetu, Franc Fanon, Zagreb: Stvarnost Fanon, F., Black Skin, White Mask, Pluto Press, London, 2008.

„Who was the father or daughter or brother / Or uncle or sister or mother or son / Of the dead and abandoned body?“ 53

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Стојановић

http://melodypanosian.info/wp-content/uploads/2011/05/Frantz-Fanon-Blackskin-White-masks.pdf. 01. 07. 2012. Фанон 1973: F. Fanon, Prezreni na svijetu, Zagreb: Stvarnost. Fromm, E., The Forgotten Language, an introduction to the understanding of dreams, fairy tales and myths, Holt, Rinehart and Winston, New York, 1951.http:// docbk.com/a/download/the-forgotten-language.pdf. 01. 07. 2012. Фуко 1997: M. Фуко, Надзирати и кажњавати, Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића. Césaire, A., Discourse on Colonialism, Monthly Review Press, New York, 2000. http://www.rlwclarke.net/Theory/SourcesPrimary/CesaireDiscourseonColonialism. pdf. 01.07.2012. Черчил 1990: C. Churchill, The Hospital at the Time of the Revolution, CARYL CHURCHILL SHORTS, Nick Hern Books: London. Wallace, N., On Writing as Transgression, St. York University, England, 2007. http://www.playwrightsfoundation.org/images/previous%20teachers/at_jan08_ transgressionFINAL.pdf. 01. 07. 2012. Jelena Stojanović / Writing and / or Revolution: „The hospital at the Time of the Revolution“ by Caryl Churchill Summary / This paper analyzes Caryl Churchill’s play in the light of Riane Eisler’s theory of Cultural Transformation, expressed in The Chalice and the Blade: Our History Our Future and centered on the shift from “the partnership model“ to “the dominator model” of society. Churchill’s play The Hospital at the Time of the Revolution, Fanon’s The Wretched of the Earth on which it is based, and Aime Cesaire’s Discourse on Colonialism, show how colonialism functions as a manifestation of “the dominator model”, represented by the blade. In keeping with Naomi Wallace’s view that writing should be a transgression and liberation from ideologica prejudices, and Harold Pinter’s view that the search for truth should be the subject of art, this paper higlights the links that exist between imperialism, colonialism, and Nacism, and exposes the traumas that destructive social organizations continue to inflicts upon man. Key words: Cultural Transformation, colonialism, blade, hospital, revolution Примљен: 15. августа 2012. Прихваћен за штампу септембра 2012.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

КЕРИЛ ЧЕРЧИЛ (Caryl Churchill, 1938), енглеска драмска списатељица. У њеним раним драмама видљиви су утицаји Брехтовог епског позоришта као и Артоовог театра суровости. Претежно је окупирана феминистичким темама и разним видовима злоупотребе моћи у друштву како у оквиру породице, тако и на нивоу државе. У њеним остварењима приметна је снажна критика капиталистичког друштва као система који одржава култура доминације заснована на патријархалном моделу. Драме Болница у време револуције (1982) и Седмо небо (1979) баве се колонијалним темама, а посебно су инспирисане делом Франца Фанона. Добитница је великог броја награда и признања за свој рад. Живи и ствара у Лондону.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Оригинални научни рад 821.111(73)-3.09 Вонегат К. 821.111(73)-3.09 Видал Г.

Јелена Андрејић1 Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

АРМАГЕДОН: РАЗМИШЉАЊА О КРАЈУ ИСТОРИЈЕ КУРТА ВОНЕГАТА И ГОРA ВИДАЛА

У раду ћемо настојати да укажемо на веома значајну улогу коју ангажована уметност има у процесу истицања потребе да се свету покаже истина о неправдама и злоупотребама човека које се вековима таложе у људским односима. Кроз анализу стваралаштва америчких аутора Курта Вонегата и Гора Видала показаћемо како се књижевност може ангажовати у борби да се пробуди свест људи и развије начин мишљења ван граница које нам намећу политика, власти и моћници. Посебно је за Вонегата писање било стални напор да се пронађе пут до социјалне правде, о којој је много пута говорио Питер Селарс. На примерима стваралаштва Вонегата и Видала видећемо како је све могуће кроз писање говорити о правди, истини, љубави и међусобном разумевању. Улога уметности, по овим ауторима, није да људе раздваја на црне и беле, модерне и традиционалне, лоше и добре, већ на праведне и неправедне, окренуте истини или лажи. Оба аутора најављују Армагедон, или крај света / историје, који је неминован не будемо ли на време увидели потребу да се правда стави на прво и најважније место у друштву, и тако зауставе ратови, освајања, тлачења и све друге злоупотребе живота. Истина која се у њиховим делима отвара пред нама, иако често сурова, заправо је неопходна зато што у свету у којем данас живимо, вам уметности, за њу, врло често, места нема. Кључне речи: уметност, књижевност, истина, правда, Армагедон

Art is both tough and fragile. It speaks of what we long to hear and what we dread to find. Its course and native impulse, the imagination, may be shackled in early life, yet may find release in conditions offering little else to the spirit.(…) Art is our human birthright, our most powerful means of access to our own and another’s experience and imaginative life. In continually rediscovering and recovering the humanity of human beings, art is crucial to the democratic vision. Adrienne Rich „Крај је близу!“ – реченица коју можете чути на улицама градова широм света изговорена је као позив на „буђење“ случајних пролазника или читаве нације. И није важно да ли је изговара лудак или религиозни фанатик, већ има ли тај позив дубљег значаја за саму цивилизацију. У уметности, овај позив, заправо упозорење о могућем крају историје / 1 jelenaandrejic10@gmail.com Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Андрејић

света који познајемо, упућује нам се непрестано, а уметници настоје да нам својим делима покажу како је тај крај неизбежан, осим ако свако од нас не покуша да својим активним залагањем то спречи. Када дође до сукоба, Армагедона, верује се да ће доћи до поделе на добро и зло, црно и бело, просвећено и непросвећено, на вернике и пагане. Међутим, поставља се питање да ли ће та подела бити на основу објективног стања ствари или ће и њу одредити појединци „у име народа“. Задатак ангажованог уметника јесте да усмери свест људи на чињеницу да нас ка том крају воде управо они који себе сврставају у „просвећене“, припаднике добра – „беле“. Када ти појединци заузму кључна места у владама Запада и још једном поведу масу у ирационални крсташки поход на прочишћење света од пагана, крај се (не)очекивано открива као сасвим известан. Они који пишу о томе и кроз своје стваралаштво на разне начине показују како Армагедон неће доћи због божије воље, већ ће га људски фактор изазвати, јесу они који нам отварају очи, допуштајући нам да видимо где је та кључна линија раздора. Када се престане са бесмисленим ратовима, покољима, предрасудама и неправдама, ни крај историје неће моћи да запрети. О овој врсти Армагедона, као што ћемо видети у раду, пишу Вонегат и Видал, свако из своје перспективе, али вођени истом жељом – да се каже истина. Обојица наслућују могући исход савремене владавине силе и моћних појединаца, наспрам читавих народа који живе у заблуди да је мит о демократији остварен. Након што се исцрпу природни извори енергије, поробе све земље света, у ратовима изгину милиони невиних људи, а неколицина из тога изађе још богатија и моћнија – будућност је тешко замислити. Зато је потребно чути шта то имају да нам кажу уметници, међу којима су и Видал и Вонегат, али и многи други који се на различите начине боре да до таквог краја не дође, користећи као свој „алат“ искључиво уметност. Разматрајући појам активизма у култури, а конкретније у уметности, условљени смо да се запитамо: Није ли читава уметност заправо врста ангажовања? Одговор је свакако потврдан, само што се такав активизам у различитим делима, различитих аутора, манифестује на другачији начин. Глас појединих аутора чује се јаче од осталих, има чак и оних који не пишу зарад истине, већ зарад профита, али таквих је сразмерно мање него истински ангажованих уметника, јер уметност која није „активна“ заправо не постоји. На примеру двојице аутора, показаћемо како се књижевност може ангажовано борити да се пробуди свест људи о потреби да се мисли ван граница које нам намећу политика, власти и моћници, и да се у свему томе пронађе пут до социјалне правде, о којој је много пута говорио Питер Селарс. Курт Вонегат (1922–2007), амерички писац, есејиста и колумниста, у својим делима одувек је пропагирао управо овакав вид борбе – борбе да се хумане вредности човека ставе испред сваке врсте моћи појединаца и да се као такве признају као једине праве. Иако често пресвучена црним хумором и елементима фантастике, Вонегатова дела баве се веома озбиљ94

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ним темама, онима која чине основу људског постојања. Као хуманиста, изразити пацифиста и припадник америчке контра-културе током 60-тих и 70-тих година, Вонегат је настојао да покаже бесмисленост свих ратовања и убијања која су се у историји толико пута дешавала, и оштро је осуђивао став америчке политичке мисли која се базирала на освајањима и ратовањима. И док с једне стране, Вонегат пише о историјским токовима користећи као оквир жанр СФ-а, дотле Гор Видал (1925–2012), амерички писац, есејиста, јавна и врло често контроверзна личност на политичкој и књижевној сцени, пише о сличним темама, али из угла историјске реконструкције. Врло активно се бави америчком историјом, и природом њене националне политике. Како у својим делима веома оштро осуђује савремену власт и политику у Америци, многи га сматрају највећим критичарем 20. века. Као и Вонегат, и Видал се борио против неправде коју је видео дубоко укорењену у структурама моћи савременог друштва, експанзионизму Америке, војно-индустријским циљевима и администрацији. Ипак, оно што га неоспорно повезује са Куртом Вонегатом јесте чињеница да су се обојица бавили тумачењем историје и из тог тумачења и анализе долазили су до суштинских закључака који се тичу савремених токова западне цивилизације, која је виђена као дубоко неправедна. И један и други аутор су своје есеје, критике и коментаре о савременој јавној сцени објављивали у значајним политичким и активистичким магазинима – Вонегат у магазинима: Тhe Spokesman, NY Times, In these times, итд., а Видал у: Pulse Media, The Times, NY Times, Esquire, и другим. Априла 2008. године, Видал је прихватио именовање за почасног председника Америчке хуманистичке асоцијације, заменивши на том месту Курта Вонегата. И један и други су написали дело које најављује Армагедон, тј. слику света која је из садашње перспективе виђена као неизбежни историјски завршетак. Видалов Армагедон? и Вонегатов Армагедон у ретроспективи својим есејима предвиђају докле ће доћи цивилизација која не учи на својим грешкама, како из прошлости, тако и из садашњих пораза. Најпознатије Вонегатово дело Кланица пет или дечији крсташки рат јесте својеврсни антиратни роман, којим је аутор започео своје ангажовање као активиста, осуђујући сваку врсту насиља и убијања. Иако је радња романа већим делом посвећена Другом светском рату (а поднаслов асоцира на ратне традиције крсташких ратова које су обележиле средњи век Европе), година издања је 1969. када је рат у Вијетнаму буктео свом снагом. И управо на тај начин Вонегат је послао поруку свету о потреби да се престане са ратовима, који су, ма какви били разлози, у својој суштини бесмислени. Како и сам јунак романа, простодушни Били Пилгрим закључује, људски живот је ионако сувише кратак да би га убијањима још више кратили. Он је, као и већина других који су били приморани да узму учешћа у ратовима, готово бачен пред непријатеља, не знајући ни зашто се бори, ни са ким, али желећи да верује да то ради за неке „више циљеве“, иако му нису познати. У лику Билија, Вонегат је Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Андрејић

пројектовао све оне младе људе који су од прошлих времена до данас ратовали јер се од њих то очекивало, а да сами никада нису имали јасну представу за кога то чине. Сам поднаслов романа имплицира управо то – почевши од крсташких ратова када су деца злоуотребљавана (тачније продавана) у покољима зарад „ширења хришћанства“, преко страшних губитака у Првом и Другом светском рату, па до ауторове савремене стварности – Вијатнамског рата, принцип је увек био исти: зарад империјалистичких тежњи мањине, велика већина невиних (деце) су били жртвовани. „О’Хер је прочитао следећи прекрасан одломак: ‘Историја нас, на својој озбиљној страници, извештава да су крсташи били само неуки и дивљи људи, чије су побуде биле побуде чисте верске затуцаности, а њихов пут – пут заливен крвљу и сузама.’ [...] Мекеј нам је казивао да је дечији крсташки поход започео 1213., када су двојица калуђера дошла на замисао да у Немачкој и Француској сакупе армије деце и продају их као робље у северној Африци. Добровољно се јавило тридесет хиљада деце, мислећи да иду у Палестину. ‘Била су то, нема сумње, докона и напуштена деца што врве по великим градовима, одгајена на пороку и смелости’, вели Мекеј, ‘и спремна на све’. Папа Инокентије III је, такође, мислио да деца иду у Палестину, па се усхитио – Ова деца су будна док ми спавамо! – рекао је. Већина деце је бродовима одаслана из Марсеја, а отприлике половина се удавила приликом бродолома. Друга половина је доспела у Северну Африку, где су их продали као робље.“ (Вонегат 2001: 18) Лицемерје моћника који су на овакав и сличне начине позивали у ратове у овом одломку је итекако очигледно. Читајући Вонeгатову причу о таквим губицима, не можемо а да се не запитамо – Чему? Препознајући сву неправду и апсурдност оваквих историјских околности, аутор нам овим романом ставља до знања да се тако нешто не може и не треба игнорисати, јер се затварањем очију пред оваквим и сличним неправдама само продубљује цивилизацијски јаз у поимању правде и неправде. Х. Пинтер (2005) сматра да „политику не занима истина, већ моћ и њено очување. Зато је потребно да људи живе у незнању о правој истини, себи, својим животима. Оно што нас, дакле, окружује, је огромна таписерија лажи на којој се ми напајамо.“ А да не би било таквог напајања, потребни су нам уметници који ће кроз своја дела распредати ту таписерију, како би се, када једном дођемо до њеног последњег чвора, права истина могла разазнати.

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Савезничко бомбардовање Дрездена, 1945

Ову потребу је Вонегат на време спознао, и у свом раду се залагао да се до те истине дође. Он не само да је у својим романима писао о томе, већ је и сам био сведок ужасне неправде која је почињена над једним народом. Можда је пресудни тренутак за почетак његове „мисије“ било учешће у Другом светском рату, када је као ратни заробљеник био сведок бомбардовања Дрездена од стране савезника. У једном дану убијено је преко 200 000 људи, уништена је архитектура и индустрија прелепог града који је био познат као Фиренца на Елби, препун споменика и духа једног времена, и који, као такав, није представљао никакав стратешки, војни циљ. Овакав апсурдан чин, почињен од стране „добрих момака“ – савезника, утицао је да Вонегат „прогледа“ и схвати колико је заправо цивилизација, која је у стању да чини такве ствари, на путу да доведе до Армагедона. Оно што је за Вонегата био прави „окидач“ за писање о неправедности рата, јесте разговор са супругом Вонегатовог ратног друга О’Хера, сусрет са њом описује у роману. Штавише, роман и јесте посвећен њој, јер је њена осуда свих ратних хвалоспева који пропагирају убијања недужних, Вонегата инспирисала да посвети причу не „херојима“, већ жртвама рата – и једне и друге стране. „Онда се окренула ка мени, дозволила ми да видим колико је љута и да је љутња мени намењена. Говорила је сама са собом, тако да је то што је рекла био само одломак много опширнијег разговора. – Ви сте тада били пука дечица! – рекла је.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Андрејић

[…] – У рату сте били пука дечица – као она горе! Климнух главом у знак да је то тачно. Ми јесмо били будаласта невинашца у рату, на измаку детињства. – Али ви то нећете тако написати, зар не. – То није било питање. То је била оптужба. – Не, не знам. – рекох. – Е, ја знам, – рече она. – Правићете се да сте били људи, а не дечица, па ће вас у филмовима глумити Френк Синатра и Џон Вејн или неки од оних других бајних, ратољубећих, прљавих матораца. А рат ће изгледати просто чудесно, тако да ћемо имати још пуно, пуно ратова. И у њима ће ратовати дечица као што су она горе. Онда сам схватио. Њу је рат чинио толико љутом. Није желела да њена дечица, или ичија дечица, буду убијена у ратовима. А мислила је да ратове делимично подстичу књиге и филмови. И тако сам подигао десну руку и обећао: – Мери, не верујем да ће ова моја књига икада бити завршена. [...] Но, ако је икад завршим, дајем ти часну реч: у њој неће бити улоге за Френка Синатру или Џона Вејна. – Знаш шта, назваћу је ‘Дечији крсташки поход.’ После тога ми је била пријатељ.“ (Вонегат 2001: 16-17) Глас Мери О’Хер је глас свих мајки и жена које су вековима настојале да се престане са ратовањима и неправдама. Није случајно што је доба матријархата у прошлости сматрано за најправедније доба у друштвима – мајке нису желеле, као што не желе ни данас да њихови мужеви, браћа и синови ратују у име погрешних, заслепљујућих циљева моћника који су чинили (и чине) мањину. О томе говори и песма „Mother’s Day Proclamation“ („Проглас поводом Дана мајки“), Џулије Ворд Хоув, која је вид реакције пацифиста на покољ у америчком цивилном и Француско-пруском рату1 али се може повезати и са данашњом политичком (ратном) сценом, и са ратовима уопште: „Устајте, онда, жене данашњице! Устајте, све жене које имате срца, Било да сте крштене водом или сузама! Реците одлучно: 1 http://en.wikipedia.org/wiki/Mother%27s_Day_Proclamation

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

‘Нећемо дозвољавати да велике одлуке доносе неважне установе, наши мужеви неће нам више прилазити, огрезли у смрад покоља, тражећи миловања и похвале. Наше синове неће нам више одузимати да би их одучили од свега чему смо их ми научиле о хуманости, милосрђу и стрпљењу. [...] Разоружајте се! Разоружајте се! Мач убиства не може бити теразије правде!’“2 Инспирисан истином у речима Мери О’Хер, Вонегат је написао роман Кланица пет, желећи да начини кенотаф за све оне који су у ратовима настрадали, а да им се ни број, ни гробови не знају. Поредећи бомбардовање Дрездена запаљивим бомбама, којe су за тили час избрисале читав град, са бомбардовањем Хирошиме и Нагасакија атомским бомбама, Вонегат нам јасно показује да свет из грешака прошлости није ништа научио, и да вероватно и неће ако настави овим путем. Историја, према Едуарду Галеану (2009), понавља увек исту грешку – сваки пут када се поведе рат у име борбе добра против зла, они који страдају су сиромашни, а не моћници. Јаз између богатих моћника и немоћних, сиромашних појединаца који су изложени неправди се све више продубљује, а ратови се и даље воде. Како уопште писати о рату, пита се Вонегат, када „о покољу нема шта паметно да се каже. Сматра се да су сви мртви, да више никад не треба ништа да кажу или желе. Очекује се да после покоља све буде веома тихо, и увек јесте. Ако се изузму птице. А шта кажу птице? Све што има да се каже о покољу, ствари као што су: ‘Ћију-ћију-ћи?’ (Вонегат 2001: 24) Оно што је овде важно нагласити јесте чињеница да осудом рата у свом роману, аутор не уздиже једне, а критикује друге, тј. не прави разлику између „добрих“ момака, савезника, још прецизније Американаца, и „лоших“ момака нациста, већ се као и Еме Сезер осврће на неизбежну чињеницу да у белом човеку постоји „Хитлер“. За њега су овде и једни и други подједнако криви јер су дозволили да хиљаде и хиљаде њих страда, зарад остварења циљева шачице појединаца. Он не брани једне у односу на друге, он напросто стаје на страну хуманости, на страну сваког појединачног човека, био он црн, бео, Немац, Американац или неко трећи. У томе се огледа значај његовог стваралаштва. Из тих и сличних разлога књига је дуго била забрањивана у америчким школама, као део литературе, али је то није спречило да постане и остане једна од најчитанијих и најутицајних књига 20. века.3 Оштрина критике којом је настојао да покаже како ни 2 „Arise, then, women of this day! / Arise, all women who have hearts, / Whether our baptism be of water or of tears! / Say firmly: / ‘We will not have great questions decided by irrelevant agencies, / Our husbands will not come to us, reeking with carnage, for caresses and applause. / Our sons shall not be taken from us to unlearn / All that we have been able to teach them of charity, mercy and patience. [...] / Disarm! Disarm! The sword of murder is not the balance of justice! ’“ 3 http://www.ala.org/ala/issuesadvocacy/banned/frequentlychallenged/challengedbydecade/index.cfm Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

Јелена Андрејић

Американци нису у рату били потпуно „невини“ показује се у следећем цитату који се односи на ретко спомињану операцију „Unthinkable“ коју је Черчил заједно са савезницима планирао да изведе како би напао Русију и тако преокрене исход Другог светског рата.4 У подрумима где се налазе амерички ратни заробљеници обраћа се Кембел: „Кембел је био човек обичног изгледа, али екстравагантно костимиран у униформу за коју је сам дао нацрт. Носио је огроман бели каубојски шешир и црне каубојске чизме, украшене кукастим крстовима и звездама. Био је у припијеном плавом трикоу са жутим пругама које су му ишле од пазуха до чланака. Ознака на рамену беше силуета профила Абрахама Линколна на бледо зеленом пољу. Око мишице је имао широку траку која је била црвена, са плавим кукастим крстом у белом кругу.“ (Вонегат 2001: 150) Овим описом Хауарда В. Кембела Млађег, Американца који је пришао нацистима, Вонегат говори о губитку сваке моралне свести када се ради о постизању циља. Наиме, у говору Кембела о томе како „плаво симболише америчко небо [...] бело расу која је пионирски освојила континент, исушила мочваре и искрчила шуме и изградила друмове и мостове [...] црвено је крв америчких родољуба што је тако спремно проливана током минулих година“ (150) стиче се утисак о невероватној сличности са говорима Хитлера о вишој, аријевској раси, која треба да „истреби“ све остале „ниже“ и завлада светом, и управо зато је написана са тако страшном горчином. Јер у њему можемо данас да препознамо говоре америчких вођа о потреби да се поједине „нецивилизоване“ расе, народи, који се не повинују жељама Запада, напросто бомбардују и „науче памети“ како би што пре схватили да је сила јача од свих природних закона. Кембелова мисија у роману је заправо одраз стварног настојања тадашњих војсковођа и лидера савезника да се Руси нападну, јер су још тада представљали опасност за западну цивилизацију. Стога су били спремни да се удруже са нацистима, како би их елиминисали у борби за територије. На Кембелово питање: „Пре или касније мораћете да се борите са комунистима [...] зашто то не бисте обавили сад?“ (151) одговориће само један човек, који је можда једини ту, у рату, јер верује у идеале и верује да се бори зарад неког племенитог циља. Он се супротставља Кембелу, називајући га змијом, и покушава да му објасни да „амерички облик владавине [...] подразумева слободу и правду и могућности и правичност за све. Рече му да међу присутнима нема човека који не би радосно умро за ове идеале. Говорио је о братству америчког и руског народа и о томе како ће ове две нације искоренити пошаст на4 http://www.dailymail.co.uk/debate/article-1209041/Operation-unthinkable-How-Churchillwanted-recruit-defeated-Nazi-troops-drive-Russia-Eastern-Europe.html

100

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

цизма која је хтела да окужи цео свет.“ (151) Али он, Едгар Дерби, овде je трагичан лик, баш зато што једини верује у тај идеал правичности, једнакости и слободе. Ипак, он је успео да се супротстави сили, макар за трен, и зато га аутор назива „карактером“ у мору ликова које је изнедрио рат, али који не могу бити карактери јер су сувише обесхрабрени његовим ефектима. Говорећи о Вонегату, неизбежно је осврнути се на употребу научне фантастике у његовим делима. Разлог због ког се Вонегат одлучио да о веома озбиљним и потресним темама пише из угла „неозбиљног“ жанра није ни мало случајан. Наиме, увидевши све страхоте и неправде сопствене цивилизације, аутор је пронашао отклон од субјективне слике света, и у објективизацији историје посматране оноземаљским очима постигао је додатну уверљивост. Врло је лако ово разумети, ако само упоредимо апсурдност присутну у бескрајним ратовањима и убијањима зарад „мира“, са апсурдношћу у поимању живота Вонегатових Тралфамадоријанаца и осталих ванземаљских бића којa се помињу у његовим делима. Чак и када их упоредимо могли бисмо да увидимо да можда више смисла има у њиховим животима, него у нашим. Управо зато Вонегат бира јукстапозицију научне фантастике у односу на реалност како би показао да у овом реалном нема ничег ни приближно „реалном“ и „логичном“. Стога се и сам Били Пилгрим чуди да тамо негде постоје „становници читаве једне планете“ који „могу да живе у миру [...] ипак он долази са планете која се од почетка времена бави бесмисленим клањем.“ (109) Само укључивање надреалних елемената у теме Вонегатових прича и романа нам служи да покаже како, супротно општеприхваћеном ставу, и савременим холивудским остварењима у којима Американци (good-guys) освајају друге планете и тиме „спасавају“ цивилизацију од поробљавања и неминовне смрти, управо та ванземаљска бића поседују мудрост и разум који, по свему судећи, не поседује и западна цивилизација. Они су стога елемент освешћивања јунака који помаже да се људима (појединцима) отворе очи за реално сагледавање ситуације. О употреби научне фантастике у ове сврхе писао je и Рејмонд Вилијамс, запазивши да савремена употреба научне фантастике у литератури има за циљ да покаже како је хуманизам занемарен, а човек, људско биће, достиже најнижу тачку. (Вилијамс 1988) Аутор увиђа, често и несвесно, да цивилизација иде ка свом крају, па зато и у свом писању највећу пажњу посвећује управо томе. И ако је некада Армагедон, крај света, укључивао и удео Бога, данас се, закључује Вилијамс, то приписује искључиво човеку, западној цивилизацији, која ће својим тежњама за освајањима довести до краја постојања. Неће, дакле, ни Бог ни ванземаљци довести до апокалипсе, већ људи и нуклеарно наоружање у које се тако предано улаже. Вонегат се није задржао на овом роману када је реч о тематици рата и његовим последицама. У већини својих дела, неизоставно се освртао на критику која је често пресвучена црним хумором, али упркос Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

101

Јелена Андрејић

томе, изузетно озбиљна у својим ставовима. У делима попут Мајке ноћи, Колевке за мацу, Харисона Бергерона, Доручак шампиона, Механичког клавира, Бог вас благословио, господине Роузвотер, Човека без земље, поред осталих тема које обрађује, неизоставно је присутна и критика савременог конзументског друштва, ратовања, империјалистичких тежњи Запада и злоупотребе обичног човека. Чак је и у његовој збирци есеја Армагедон у ретроспективи, објављеној постхумно, главна тема управо рат, и то виђен из угла оног ко га је преживео, дајући лични печат суровој стварности. Поменута збирка је колекција кратких прича и есеја, до тада необјављених, у којима је главна тема рат и мир. Збирка садржи увод који је написао Вонегатов син Марк, као и писмо које је Вонегат написао својој породици, а у којем описује своја искуства у заробљеништву. Колекција есеја и прича под насловима: „Wailing Shall Be in All Streets“ („Оплакивања ће бити на свим улицама“), „Great Day“ („Сјајан дан“), „Guns Before Butter“ („Пиштољи пре путера“), „Happy Birthday, 1951“ („Срећан рођендан, 1951“), „Brighten Up“ („Разведрите се“), „The Unicorn Trap“ („Замка за једнорога“), „Unknown Soldier“ („Незнани јунак“), „Spoils“ („Заслуге“), „Just You and Me, Sammy“ („Само ти и ја, Семи“), „The Commandant’s Desk“ („Командантов сто“), „Armageddon in Retrospect“ („Армагедон у ретроспективи“), говоре о судбинама оних који су доживели све оно што и Били Пилгрим, али с том разликом што су многи од њих били стварни људи, са стварним животима, а не фиктивне личности. Вонегат, такође, даје и своја запажања о тадашњим покољима, ништа мање озбиљним од ових савремених, наводећи нас упорно да се питамо зашто цивилизација дозвољава таква понављања историје. Преживљавајући бомбардовање Дрездена, Вонегат је о томе касније писао да је утисак био застрашујући, називајући га крајњом деструкцијом и незамисливим масакром. И био је апсолутно у праву. Зато га ово искуство никада није напуштало, те је од тада па све до своје смрти био њиме инспирисан да у својим делима настоји да људима објасни колико је погрешно веровати у ратове. „Није могао да престане да размишља о томе како би било боље када бисмо сав новац који је до сада трошен на разношење бомбама и убијање људи, чинећи тако да нас се људи широм планете плаше и да нас мрзе, уместо тога трошили на образовање људи и библиотеке. Тешко је замислити да историја неће показати да је био у праву, ако већ није до сада.“ (Вонегат 2009: 6) Ово је написао Вонегатов син у уводу збирке есеја Армагедон у ретроспективи, подсећајући нас заправо зашто га сматрамо активистом. У једној од својих прича из ове збирке, Вонегат осликава војнике који се уче да „убију, убију, убију“, иако они сами нису сигурни зашто то треба да раде. Ни тада, у Другом светском рату, а ни данас, у Заливском рату, Ираку, Авганистану, сви ти млади људи који одлазе из разноразних ралога да „убију“ у суштини не знају зарад чега тачно то раде. Иако се од њих очекује, ако су патриоте, да раде све што њихова влада одреди, већина њих се кући једног дана враћа болесна у 102

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

срцу, па попут јунака Селарсове драме Херкул, засноване на Софокловој трагедији, не уме више да живи у миру.5 Нису зато само они који погину жртве ратова, већ и они који, бивајући инструментима великих државних сила морају да убијају по дужности, а затим да, по повратку кући, буду суочени са ужасном истином да више нису у стању да живе „нормалан“ живот. „Био је то разумни рат против варварства, наводно, са кључним проблемима на тако високом нивоу да већина наших ватрених бораца није имала представу зашто су се борили – сем да је непријатељ само гомила копилади. Нова врста рата, са одобреним свим уништењима, свим убијањима.“6 (Вонегат 2009: 33-34)

Сцена из Селарсове драме Херкул

Када Вонегат (34) каже да је тада, а и сада, био „болестан у срцу“, он заправо ставља до знања колико је патње проузроковано оваквим ратовима, и уништењима, попут бомбардовања Дрездена, а нарочито њиховим заташкавањима у америчким медијима. Да ли то онда значи, пита се он, да је „само мртав Немац“ (Ирачанин, Авганистанац...) „добар Немац“? Наравно да не, али слика која се пласира у јавности импли5 http://www.huffingtonpost.com/2011/03/07/lyric-operas-hercules-pet_n_832363.html 6 „It was a war of reason against barbarism, supposedly, with the issues at stake on such a high plane that most of our feverish fighters had no idea why they were fighting-other than that the enemy was a bunch of bastards. A new kind of war, with all destruction, all killing approved.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

103

Јелена Андрејић

цира да је тако нешто пожељно мислити, како би се ратови несметано, неумрљани грижом савести и даље водили. А они, закључујемо, заправо производе жртве и с једне и с друге стране. Враћајући се поново на питање Дрездена, и његовог бесмисленог уништења, дâ се закључити из свих прича, есеја, интервјуа и чланака у којима је помињао своја болна искуства сведочења томе, да је за њега Дрезден и његова судбина више од самог извештаја, он је својеврсни симбол свих сулудих уништења вредних грађевина и милиона изгубљених живота. „Неколико дана након напада сирене су се поново огласиле. Равнодушни и утучени преживели су овога пута били обасути лецима. [...] ‘Грађанима Дрездена: Ми смо били приморани да бомбардујемо ваш град због тешког војног наоружања који превози ваша железница. Увиђамо да нисмо увек погађали своје мете. Уништење свега што није војни циљ је било ненамерни, неизбежни део ратовања.’ [...] На летку је требало да пише: ‘Погодили смо сваку божију цркву, болницу, школу, музеј, позориште, ваш универзитет, Зоо врт, и сваку стамбену зграду у граду, али искрено нисмо се много трудили да то урадимо. C’est la guerre. Тако нам је жао. Уосталом, знате, бомбардовање засићеним бомбама је прави хит ових дана’“7 (42) Заправо, испод свега тога, лежи „једноставна“ чињеница да се такви ратови воде и водиће се само зарад пуког ратовања – „an irrational war for war’s sake“. (44) Зато и не чуди свака Вонегатова реч изговорена као апологија свим жртвама свих неправедних ратова (ако уопште има праведних). Закључак је неминовно дубоко обојен жељом и борбом да се такве ствари у будућности спрече. „Окупирајући Руси, када су открили да смо Американци, пригрлили су нас и честитали на потпуној опустошености коју су изазвали наши авиони. Ми смо прихватили њихова честитања благодарно и уз прикладну скромност, али ја сам осећао, као што осећам и сада, да бих дао свој живот да спасим Дрезден, за генерације света које долазе. И тако би требало да сви осећају према сваком граду на Земљи.“8 (45) 7 „A few days after the raid the sirens screamed again. The listless and heartsick survivors were showered this time with leaflets. [...] ‘To the people of Dresden: We were forced to bomb your city because of the heavy military traffic your railroad facilities have been carrying. We realize we haven’t always hit our objectives. Destruction of anything other than military objectives was unintentional, unavoidable fortunes of war.’ [...]The leaflet should have said: ‘We hit every blessed church, hospital, school, museum, theater, your university, the zoo, and every apartment building in town, but we honestly weren’t trying hard to do it. C’est la guerre. So sorry. Besides, saturation bombing is all the rage these days, you know.’“ 8 „The occupying Russians, when they discovered that we were Americans, embraced us and congratulated us on the complete desolation our planes had wrought. We accepted their congratulations

104

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Вонегат је у својим радовима и чланцима покушавао да објасни да је он само човек који је видео свет, дубоко загазио у лудило које је водило (и води) његовом завршетку. Свој таленат за писање, и љубав према уметности користио је на начин који је једини прави за једног (сваког) уметника и писца – да буди свест и савест људи. Он је беспоговорно веровао и поштовао моћ коју уметник има да пробуди и инспирише, али је такође веровао и у снагу „малог“, обичног човека, који може исто тако много тога да пружи свету. Зато су његови јунаци, не велики ратници, хероји, већ обични људи, које можемо срести на улици, и који ће ужасе рата доживети баш као и свако друго живо биће. Били Пилгрим није херој, већ смешна колико и тужна слика особе која не зна зашто је послата да ратује, и чему све то уништење. Он је ипак само човек, и његово виђење свих тих ужаса и велике неправде је просто начин да се пренесе порука, коју и сам аутор наглашава: „Ја осећам и мислим исто колико и ви, стало ми је до многих ствари до којих је и вама стало, иако већини људи није до тога стало. Нисте сами.“9 (Vonnegut 2008) И управо би то требало да буде порука и циљ сваког писца – показати људима да нису сами, и помоћи им да се и њихов глас, њихова истина чује. Истина, запажа Вонегат (2006), уме да буде веома моћна ако је не очекујете. Таква истина, свидело се то некима или не, води до позива на одговорност не само владајућих снага, већ и сваког појединца. И та одговорност није само према нацистичкој Немачкој, Америци, Јапану или Совјетској Русији, већ одговорност према самом човечанству, које се мора подсећати непрестано да убијање деце, ма које она била боје, расе, вероисповести, ни било којих других „непријатеља“ које будућност може донети, никада не сме да буде оправдано. (Вонегат 2009:43) Да би се његов глас што јаче чуо, он је прилично оштар на речима, али то је вид радикалности о којој су говорили Питер Селарс и Пауло Фреире: „радикализам, потхрањен критичким духом, је увек креативан. Радикализам у својем критичком духу не отуђује, већ ослобађа.“ (Фреире 2006) Особа, појединац који се охрабри да буде радикалан на овај начин, не боји се да се успротиви, да слуша, и види свет у правом светлу. За Селарса питање уметности, оно о коме говоримо овде, јесте како срушити зид који сви носимо са собом, зид који нас дели од „других“ и који нас спречава да будемо активни учесници у нашој стварности и да будемо у стању да је мењамо, да у њу уђемо директно, искусимо у потпуности, не преко посредника, већ да је заиста додирнемо. (Sellars 1999) Зато морамо ићи до корена – сржи ствари, рећи истину, открити је, показати је свету, ма колико било радикално, тако приступити. То је оно о чему пише и Наоми Волас, још једна помена вредна, ангажована with good grace and proper modesty, but I felt then, as I feel now, that I would given my life to save Dresden for the World’s generations to come. That is how everyone should feel about every city on Earth.“ 9 „I feel and think as much as you do, care about many of the things you care about, although most people do not care about them. You are not alone.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

105

Јелена Андрејић

уметница, када каже да се млади, будући уметници морају подстицати да пишу ван уврежених схватања и оквира културе. Треба их ослободити те културе која је непријатељски настројена према креативности, оригиналности, која је у служби империјалистичких тежњи и капитализма, а која се зато базира на предрасудама. Разбити тај зид значи срушити моћ коју савремена култура има над појединцем и рећи истину. (Wallace 2008: 98) Управо се оваквим ослобађањем од лажи и предрасуда треба заиста бавити. Тај задатак је себи задао и Гор Видал, иако на другачији начин од Вонегата. Док је потоњи критиковао највише кроз фикцију, Видал је користио више научни, политичко-историјски приступ. Он је не само уметнички активиста, већ и политички, јер је као део своје мисије (да отвори очи народу и укаже на неправду), видео узимање директног учешћа у самом врелу проблема – политици. Као што је већ поменуто, он је писао романе, драме, историјске књиге, и есеје. У свим делима је оштро критиковао сваку врсту неправде, репресије и тлачења, како у историји, тако и у савременој стварности. Видал је своје критичко стваралаштво највише посветио америчкој историји и временом постао њен хроничар. Најучесталија тема којој се Видал посветио јесте слика Америке као империјалне нације, коју на једној страни воде политички инсајдери и мале али моћне корпорације, док је на другој народ који је изгубио право гласа и стварног учешћа у вођењу државе, иако и даље верује да живи у демократској републици. У свом писању Видал је оштар, радикалан, ироничан и директан, али само зато што је радикално приступање оваквом проблему једини могући начин, ако је жељени циљ буђење јавне свести. Видал је, као и Вонегат, био учесник у Другом светском рату, и био директно суочен са страдањима. Након рата се посветио писању, али је касније одлучио да изгради и политичку каријеру, па се кандидовао за Конгрес. Иако није победио, постигао је значајан успех. Још као студент био је члан анти-ратне организације America First Committee, и читавог живота је дубоко веровао да Америка није смела да уђе у Други светски рат. Свој радикализам је изражавао тако што је, под старе дане, постао члан одбора The World Can’t Wait који је захтевао смену Буша, као и подношење кривичних пријава против његове администрације за злочин против човечности. У једном од интервјуа Видал је чак изјавио да ће у САД-у ускоро завладати диктатура, и да је ништа и нико (алудирајући на садашњег председника Барака Обаму) неће од тога спасити. (Vidal 2009) Он је отворено кривио Буша за напад 11. септембра, истичући да га намерно није спречио како би имао изговор да нападне Авганистан с намером да успостави контролу над Ирачком нафтом. Истицао је да је Бушова влада користила сваки могући конфликт и кризу у централној Азији како би успоставила премоћ над нафтним бушотинама, а тиме и устоличила себе као „миротворца“ који је на тим суко106

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

бима просперирао. Али није Видал критиковао само Буша, већ и неке његове претходнике, а највише Регана кога је узео као „модел“ за своју најпознатију драму The Best Man, по којој је снимљен и филм. Регану је „посветио“ и неке своје есеје у којима је на врло директан начин, попут Вонегата, износио чињенице о свим апсурдностима и неправдама које су биле присутне за време његове владавине. Оно што Видал стално истиче у својим есејима, јесте горући проблем империјализма и његових заговорника у Америци, који као изговор за неправедна освајања користи подршку тежњи Израела да се ослободи сукоба са исламском заједницом чије територије је населио. Видал се пита зашто се толико новца улаже у сукоб са удаљеним земљама, уместо да се исти новац уложи у образовање и здравствену заштиту. Потпиривање и подржавање регионалних сукоба (ратова) Пентагону доноси новац и тако стеченим профитом се наставља империјалистичка сага о „ослобађању“ удаљених, мање развијених земаља и њиховом смештању под заштитничко окриље Америке (заправо под колонијалну управу САД). (Vidal 2009) Наиме, док се с једне стране без поговора улаже у ратове, на другој страни економија стагнира, образовање је занемарено, а цивилизација сигурним путем иде ка свом крају. О тој врсти Армагедона путем злоупотребе религије пише Видал, осврћући се са неверицом на позиве који се упућују „правовернима“ да се припреме за поновни Христов долазак који ће уследити само ако будемо ишли стопама западних сила. Или ћемо се приклонити или ћемо сви нестати (бити убијени). Та злоупотреба религије од стране моћника на најочигледнији начин се испољава свакодневно у говорима председника и његових следбеника. Зарад просперитета неколицине, Божјом вољом и Божјим наређењима се правда тлачење и убијање хиљада невиних људи.

Видалова збирка Армагедон? и есеј под истим називом говоре управо о том проблему са којим су се САД суочиле од тренутка када је Реган ступио на дужност председника: „Све је спремно за армагедонску битку...“10 (Видал 1989: 110) Видал опажа да је „народ“ одабрао Регана гледајући га не као председника већ као глумца који никада није показао истинско интересовање за политику; више је изгледао као модел, прототип идеалног вође, који је (испоставило се), нажалост водио земљу ка (само)уништењу. Зато, истиче Видал, према онима који се у то заиста разумеју Реганов удео у политичком систему САД-а није имао никаквог смисла. Наглашавајући апсурдност и лицемерје којим се Реган служио, када је у име хришћанства и Бога позивао на припрему земље за поновни долазак Господа, Видал помало иронично запажа да је тако он сам, заправо, био припрема за предстојећи рат између Христа и Антихриста (рат који би се по свему судећи десио у 10 “Everything is in place for the battle of Armageddon...“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

107

Јелена Андрејић

Израелу, а између Русије и САД). Армагедон би била јединствена и свесрдна инвестиција у нуклеарни рат како би се окончали сви остали ратови па и само Зло. (101-102) Ту видимо докле иде тежња да се нуклеарно оружје представи као неопходно средство за постизање крајњег позитивног циља – доношења мира целом свету, иако се заправо ратом и наоружањем само све више удаљавамо од њега. Оно што и Видал и Вонегат, али и други активисти, истичу, јесте апсурдност таквог представљања ствари – ако заиста желимо да живимо у миру, потребно је да мир и заступамо, у сваком тренутку и сваком погледу. У својој причи „Армагедон у ретроспективи“ (из истоимене збирке) Вонегат је симболички представио оно о чему је Видал писао у својим есејима. Прича је испричана кроз ретроспекцију Луцифера Мефистофела, председавајућег у Одбору који је помоћу религије требало да се бори против, ироније ли, Мефистофела лично. Ова необична, метафорична прича стоји, ни мало случајно, на крају збирке као пролог: након свих испричаних прича о томе где нас води рат, одговор нам је понуђен. У будућности, када завлада зло, све је већ речено, остаје само да се исприча како је дошло до тога, ако већ само човечанство није на време схватило. Док се „народ“ вођен својим политичким представницима припрема за коначни обрачун са ђаволом, не можемо а да не помислимо како би Вонегатова замисао заиста била „идеално“ решење савременог лова на вештице. „Ђавола треба кривити“11 – мантра је којом се уједињене вође воде у коначном обрачуну, а заправо је то само покушај да се нађе универзално решење (изговор, у ствари) за све невоље које су те исте вође донеле народу. (Вонегат 2009: 221) Иронија, наравно, лежи у томе што они који се боре да свет очисте од зла, заправо јесу они исти који зло непрестано потпирују. Није зато ни мало случајно да Вонегат поставља др Луцифера Мефистофела на чело Одбора, не би ли симболично означио оне који нас данас доводе до краја историје (и читавог света). Јер право питање је: Ко је овде Ђаво? Видал у својој верзији „Армагедон“ пише о крају историје који конзервативни амерички Хришћани данас призивају и називају „Rapture“. Крају претходи савремени поход америчких крсташа (верника) у Израел где ће спремни верници дочекати други Христов долазак.12 Видал упозорава на чињеницу да неће само Јевреји бити жртве завршног нуклеарног холокауста, већ ће и многи други нехришћански народи бити уништени како би ‘Христов долазак у миру’ био могућ. (Видал 1989: 105) Ова иронична опаска је сасвим исправна ако се сетимо да је у сваком рату хиљаде невиних људи страдало како би „мир“ био постигнут. А то се не сме поново дозволити. 11 „It is Devil to blame“ 12 http://www.antiwar.com/blog/2007/07/26/nucking-futs-or-crazy-like-a-fox/

108

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Није тешко увидети колика је данас опасност од непрестаног подстицањa на застрашујућу трку у нуклеарном наоружању. (О томе су, поред Видала, причали и писали и Вонегат и Пинтер.) „Труман и пријатељи су научили, и никад нису заборавили, важну лекцију: Само кроз рат и војну економију смо постали богати са много нових радних места.“ (Видал 2009) Америка је од доласкa Регана па на овамо постала земља која највише улаже у нуклеарно наоружање, чекајући напето и спремно тренутак када ће га искористити и напасти читав свет. Тиме ће довести до стварног Армагедона којим ће и сама бити уништена. Реганова администрација (а и Бушова, али и оне пре њих), била је посвећена наоружању пре него очувању природне средине зато што је свет сматрала „искоришћеном папирнатом марамицом“ (Видал 1989: 102). Став је био – ако се крај света ближи, зашто би га онда чували? Таквом ставу су се, наравно, супротстављали многи, али опет нису били довољно бројни да би успели да нешто промене. Марк Твен је био један од критичара америчке спољне политике који је говорио да би америчку заставу требало заменити оном на којој ће као симбол бити мртвачка глава, кад већ земља, о чијој се застави ради, читавом свету најчешће доноси смрт. (121) Али, наравно, како је Твен, као и Вонегат, био писац који пише „шаљиве“, или „смешне“ ствари, било га је лако игнорисати. Видал назива Регана једним од четири јахача Апокалипсе (остала тројица су Теодор Рузвелт (политичар), Брајан Адамс и Мејхен (историчари) – значајан део америчког политичког естаблишмента) и примећује да је један од јахача, Рузвелт, постао председник САД-а и захваљујући мешању у руско-јапански конфликт, ироније ли, добио чак и Нобелову награду за мир. (121) Ово нас неизбежно подсећа на савремену политичку сцену, у којој се дешава исто. Истина о вођењу проратне политике, о бројним репресијама које се врше над другима од стране земље која себе назива истински слободном и демократском и оправдава насиље паролом борбе против комунизма / аутократиje, заправо је све време заташкавана, и склањана далеко од очију јавности. Оно што се у медијима пласира била би Пинтерова „таписерија лажи“ која затвара очи човечанству. Вонегат, Видал, али и бројни други уметници нуде отклон од таквих манипулација и лажи, и пружaју сурову али неопходну истину. А истина лежи у томе, како закључује Видал, да је Америка искористила Стаљина како би (мада нерадо признајући) искоренила Хитлера и нацизам, да би се одмах затим окренула против надолазећег комунизма, у којем је видела (неоправдану) претњу по сопствену моћ. (Видал 2006) И тако непрестано, од рата до рата, од сукоба до сукоба, ратна машинерија преузима моћ, а када је потребно, зарад смиривања нације, посегне се за религијом, као новом апологијом којој је сваки вид рата заправо пут ка миру и „слободи“, које никако да завладају. Рузвелт је говорио да је припрема за рат најефектнији вид промовисања мира; за разлику од њега Видал се у својој књизи Perpetual War for Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

109

Јелена Андрејић

Perpetual Peace (Непрестани рат за непрестани мир) пита зашто се САД стално припрема за рат ако већ живи у „миру“ са свима. (Видал1989: 120) У поменутој књизи, описује САД као очигледан облик плутократије, која се за разлику од демократије не бори за једнака права свих, већ за моћ богатих појединаца који чине сам врх власти. Он истиче чињеницу да ратови против тероризма и дроге, које САД тако предано води, заправо служе само као параван за потврду моћи и потпиривање даљих сукоба на Блиском истоку. Због ових радикалних ставова, као и разматрања чињенице да је бомбардовање (као вид терористичког напада – као што је 11. септембар или напад у Оклахоми) заправо једини могућ одговор рационалног бића на владавину засновану на укорењеној неправди, Видал се, као и Вонегат, суочио са осудом јавности своје земље, и врло оштрим реакцијама, услед којих је књигу објавио прво у Италији.13 Још једна од сличности која га повезује са Вонегатом, али и Сезером, јесте поређење Сједињених држава са Немачком у време нациста, што нам само потврђује да радикализам којим је Сезер настојао да појасни потребу да се отворе врата правди и спрече даље злоупотребе силе није остао нечујан, већ су га следили и други активисти. Са ким се то стално ратује? Зарад чега? Појединац би данас могао да се осети исто као Вонегатов Били Пилгрим – потпуно збуњен нечијом потребом да убија и уништава. И Вонегат и Видал се слажу када запажају да се њихова држава заснива на само једној политичкој партији – Победницима, док су сви остали Губитници. Tи Победници се само привидно деле на републиканце и демократе док су им циљеви исти – ратовати, покорити, освојити, (или једноставније „kill, kill, kill“ (Вонегат 2009: 33)). Kада би истинска хуманост заиста заживела, примећују Вонегат и Видал, уместо новца који се троши на ратове и наоружања, градиле би се школе, болнице, универзитети, библиотеке. На тај начин би деца расла не са потребом да поседују оружје и да се диве ратовима и да их сањају, попут дечака у Вонегатовој причи „Happy birthday, 1951“ („Срећан рођендан, 1951“) или војника у причи „Great Day“ („Сјајан дан“), већ са потребом да знају, да уче, да спознају, а из тог знања би се рађала љубав према другима, ма колико они различити били. Kао што је Видал критиковао бирократију Регановe владавинe, тако је и Вонегат последње године свог живота провео оштро осуђујући Бушову владу и све што је из ње проистекло, чак га поредећи са Хитлером. Истичући да су Буш и Хитлер заправо исти, с једином разликом у томе што је, алудирајући на „украдене“ изборе, Хитлер заиста био изгласан, Вонегат нас наводи да се сетимо речи Емеa Сезера: „На крају капитализма, који је жељан да надживи своје дане, стоји Хитлер. На

13 http://www.enotes.com/perpetual-war-for-perpetual-peace-salem/perpetual-war-for-perpetualpeace

110

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

крају формалног хуманизма и филозофског одрицања, јесте Хитлер.“14 (Сезер 2000: 37) Сезер подсећа на чињеницу да: „ [...] веома истакнути, веома хуманистички, веома хришћански припадник буржујске класе двадесетог века, а да тога није свестан, у себи носи Хитлера, Хитлер га настањује, Хитлер је његов демон, да ако га грди, он је заправо недоследан, и да, дубоко у себи, оно што не опрашта Хитлеру није злочин по себи, злочин против човека, није понижење човека као такво, већ је то злочин против белог човека, понижење белог човека, и чињеница да је колонијалне процедуре применио на Европу, које су до тада биле резервисане искључиво за Арапе у Алжиру, „слуге“ Индије, и „црнце“ Африке“15 (36) Стога и Вонегат изједначава у свом делу нацисте и Американце, не велича једне у односу на друге, јер су обе стране, свака на свој начин, подједнако одговорне за милионе изгубљених живота. Јер, пре него што су европски буржуји, који су богатство стицали поробљавањем, дискриминацијом и експлоатацијом освајаних народа, сами постали жртве нацизма, Сезер истиче да су„ [...] били његови саучесници; [...] они су толерисали тај нацизам, пре него што је примењен на њих, они [...] су затварали очи пред њим, легитимисали га, јер je до тада био примењиван само на неевропске народе [...]“16 (36) Зато Вонегат и Видал „препознају“ државни тероризам унутар сопствених редова (владе САД-а), који се огледа како у пропагирању нуклеарног наоружања, тако и у потпиривању конфликата у мање развијеним земљама, који онда Америци доносе профит и потврду моћи. Али, не само да је кривица Бушове, Реганове, или неке друге владе САД-a тако очита у тим спољнополитичким субверзијама, већ је она заправо у својој суштини садржана у прикривању и заташкавању свих почињених неправди: „Оне се никада нису догодиле. Ништа се никада није догодило. Чак и када се догађало није се догађало.“ (Pinter 2005) Врло једноставно, чини се, али у том негирању злочина лежи злочин највећи од свих – поништава се људско право на слободу и потврду постојања. Истина је заправо да влада улаже у наоружање пре него у образовање, да укида порезе богатима, а све је више сиромашних којима нико не помаже, да шачица моћника управља остатком становништва иако се пропагира једнакост. „Прогрес“ се огледа, како види Вонегат, 14 „At the end of capitalism, which is eager to outlive its day, there is Hitler. At the end of formal humanism and philosophic renunciation, there is Hitler.“ �� „ [...] to the very distinguished, very humanistic, very Christian bourgeois of the twentieth century that without his being aware of it, he has a Hitler inside him, that Hitler inhabits him, that Hitler is his demon, that if he rails against him, he is being inconsistent and that, at bottom, what he cannot forgive Hitler for is not the crime in itself, the crime against man, it is not the humiliation of man as such, it is the crime against the white man, the humiliation of the white man, and the fact that he applied to Europe colonialist procedures which until then had been reserved exclusively for the Arabs of Algeria, the „coolies“ of India, and the „niggers“ of Africa.“ 16 „ [...] before they were victims, they were its accomplices; [...] they tolerated that Nacism before it was inflicted on them, they [...] shut their eyes to it, legitimized it, because, until then, it had been applied only to non-European peoples [...]“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

111

Јелена Андрејић

у прављењу милијардера од милионера, трилионера од милијардера, а све на заради од ратова. Застрашујући губици у Другом светском рату нису били довољни да се кроз историју спрече даља умирања – не, уследио је Вијетнамски рат, који је оставио неизбрисив траг на читав свет, а понајвише на америчке грађане, које је влада убеђивала да је рат неизбежан јер се други морају научити памети, морају се, научити слободи (!?). За њим је дошло још нових ратова, о којима Пинтер говори у својој беседи поводом доделе Нобелове награде: рат у Авганистану и Ираку, и свуда се иста прича понавља. Када Вонегат каже: „Тиме што изјављујем да су наши лидери шимпанзе гладне моћи, да ли ризикујем да уништим морал наших војника који се боре и умиру на Блиском Истоку? [...] Њихов морал, као и толико много тела, је већ изрешетан на комаде. Њих третирају, како мене никад нису, као играчке које је неко богаташко дете добило за Божић“17 (Vonnegut 2006) – његовим речима нема се шта више додати: очигледна и застрашујуће сурова истина стоји пред нама. О тој истини говоре Селарс, Наоми Волас, Пинтер и многи други. „Живети и писати у свету који се противи неправди јесте оно што наше животе чини вредним.“ (Wallace 2008: 102) Управо ка томе је Вонегат тежио у свом стваралаштву. У сваком роману, причи, есеју, критиковао је систем који се базира на неправди и позивао је на буђење свести и пружање отпора. И злослутно, у сваком делу се запажа песимистичко виђење опстанка света који подржава окретање човека против човека. Крај цивилизације и историје је тиме све ближи, баш као што и Видал наслућује. Ако се и не заврши, свет ће неминовно постати налик Вонегатовим визијама будућности у којој се деца убијају да би се смањила популација; након што се исцрпе природни ресурси опстанак је угрожен и мере чедоморства се уводе као „допринос“ одржавању постојеће апокалиптичне утопије. Све смо више налик причи 2БРО2Б, где је све просто савршено – нема затвора, злочинаца, лудница, богаља, сиромашних, и најважније – ратова, али зато свако ко добије више од једног детета мора да се повинује закону и осуди своје дете на смрт, јер се баланс утопије мора одржавати једнаким бројем умрлих и рођених. (Вонегат 2007)18 Или ће се свет преокренути у свет Харисона Бергерона – јунака истоимене Вонегатове приче, који је осуђен на смрт јер се издваја из масе „једнаких“, па ће егалитарност заживети у тој мери да ће се оштро кажњавати свака врста индивидуалности. Машине ће заменити људе, а људи ће постати робови сопствених стремљења ка напретку који ће их заправо само још више удаљити од истинске хуманости. Тако да ће на крају утеха моћи да се пронађе једино у смрти, као у Вонегатовој драми Срећан рођендан, Ванда Џун у којој је свет до те мере сведен на апсурд, да је прави рај сама смрт. Можда све 17 „By saying that our leaders are power-drunk chimpanzees, am I in danger of wrecking the morale of our soldiers fighting and dying in the Middle East? [...] Their morale, like so many bodies, is already shot to pieces. Thеy are being treated, as I never was, like toys a rich kid got for Christmas.“ 18 http://www.gutenberg.org/catalog/world/readfile?fk_files=1523590&pageno=1

112

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ово звучи превише сурово и дистопијски, али „Тако му је то“. (Вонегат 2001: 154) Ако довољно пажљиво посматрамо правац којим се овај свет креће, увиђамо да ни Вонегат ни Видал нису били далеко од истине – Армагедон се све јасније указује пред нама: „Роберт Кенеди, чији је летњиковац удаљен осам миља од куће у којој живим преко целе године, устрељен је пре две ноћи. Синоћ је умро. Тако му је то. Мартин Лутер Кинг устрељен је пре месец дана. И он је умро. Тако му је то. А моја влада ме свакодневно извештава о броју лешева што их је војна наука створила у Вијетнаму. Тако му је то.“ (154) Као закључак се намеће чињеница да без уметности, без храбрих појединаца који ће говорити у име оних чији се гласови не могу чути – потлачених, жртава – не може бити ни наде да ће се свет променити. То нам доказују не само Вонегатова и Видалова дела, већ и дела многих других писаца, који су своје животе посветили стварању Селарсових „информисаних гласача“ (Sellars 1999) који ће, након што спознају сурову истину, моћи да промене нешто. Баш као што је драма у доба Старе Грчке дала глас онима који су у Сенату били обесправљени – женама, деци, робовима, странцима, тако данас књижевност, музика, сликарство, уметност уопште, дају жртвама глас и интелектуалну, хуманистичку моћ да пруже отпор неправди и репресији. Без знања је немогуће спознати другог, немогуће је волети, а самим тим и бити прихваћен и вољен. О томе говори и Пинтер када каже да је потребно разбити огледало које нам пружа илузију тога какви смо и какав је свет. Иза тог огледала, иза површне, ласкаве слике света, лежи истина, права истина о нашим животима и друштву чији смо део. (Pinter 2005) А задатак уметности је да ту истину пронађе, дефинише и обелодани свима.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

113

Јелена Андрејић

Литература Видал 1989: G. Vidal, Armageddon?Essays 1983-1987, London: Grafton Books. Vidal, G. The Empire Lovers Strike Back. 2009. <http://pulsemedia.org/2009/10/21/ the-empire-lovers-strike-back/>. Вонегат 2001: К. Вонегат, Кланица-пет или дечији крсташки рат, Београд: Народна књига-Алфа. Vonnegut, K. A Man Without A Country. February, 2006. <http://activistmagazine. com/index.php?option=content&task=view&id=489&Itemid=143>. 11. 09. 2012 Vonnegut, K. Kurt Vonnegut Interview Mashup. August, 2008. <http:// artisticactivism.org/2008/08/kurt-vonnegut-interview-mashup/#more-124>. Вонегат 2009: K. Vonnegut, Armageddon in Retrospect, London: Vintage. Vonnegut, K. 2BPО2B. May, 2007. <http://www.gutenberg.org/catalog/world/ readfile?fk_files=1523590&pageno=1>. 11. 09.2012. Galeano, E. Mirrors: Stories of Almost Everyone. 2009. <http://www.npr.org/ templates/story/story.php?storyId=112064007>.11. 09. 2012. Pinter, H. Nobel Lecture Art, Truth And Politics. December, 2005. <http://www. counterpunch.org/pinter12072005.html>. 11. 09. 2012. Rich, A. Why I refused the National Medal for the Arts, July, 1997. <http://www.barclayagency.com/uploads/pdf/richwhy.pdf>.11. 09. 2012. Сезер 2000: A. Césaire, Discourse on colonialism, New York : Monthly Review Press. Sellars, P. The State of Cinema.< http://www.sf360.org/features/peter-sellars-thestate-of-cinema> .11. 09. 2012. Sellars, P. Cultural Activism in the New Century. ABC TV, August, 1999. <http:// www.abc.net.au/arts/sellars/text.htm>. 11. 09. 2012. Wallace, N. On Writing as Transgression. American Theatre. January, 2008 <http://www.playwrightsfoundation.org/images/previous%20teachers/at_jan08_ transgressionFINAL.pdf>.11. 09. 2012. Williams, R. Science Fiction Studies. No 43, Volume 15, part 3, November 1988. <http://www.depauw.edu/sfs/documents/williams.htm>. 11. 09. 2012 Интернет извори http://www.nytimes.com/2007/04/12/books/12vonnegut.html http://anarchistnews.org/?q=node/3559 http://en.wikipedia.org/wiki/Gore_Vidal http://en.wikipedia.org/wiki/Mother%27s_Day_Proclamation http://www.inthesetimes.com/article/733/cold_turkey/ http://www.antiwar.com/blog/2007/07/26/nucking-futs-or-crazy-like-a-fox/ http://www.enotes.com/perpetual-war-for-perpetual-peace-salem/perpetual-warfor-perpetual-peace http://www.huffingtonpost.com/2011/03/07/lyric-operas-hercules-pet_n_832363. html http://www.ala.org/ala/issuesadvocacy/banned/frequentlychallenged/ challengedbydecade/index.cfm http://www.dailymail.co.uk/debate/article-1209041/Operation-unthinkable-HowChurchill-wanted-recruit-defeated-Nazi-troops-drive-Russia-Eastern-Europe.html http://women.timesonline.co.uk/tol/life_and_style/women/the_way_we_live/ article6854221.ece http://www.pedagogyoftheoppressed.com/about/ http://www.goodreads.com/author/quotes/41108.Paulo_Freire

114

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Jelena Andrejić / Armageddon: contemplations on the end of history by Kurt Vonnegut and Gore Vidal Summary / In the paper we will compare the attitudes to history and politics of two important American writers, Kurt Vonnegut and Gore Vidal. Both have written about Armageddon, the end of the world brought about by the kind of historical paradigmes mankind contiues to pursue. As engaged writers Vonnegut and Vidal insist on the important role Art can play in changing these destructive ways of seeing. Art can challenge the normalized horrors of history by showing to the world the truth about institutionalized injustice and misuse of man, built for centuries into all human relationships and contacts. Literature is useful because it encourages thinking outside the boundaries and frames imposed on the mind by political preasure and other strategies of thought control. Vonnegut and Vidal see writing as a quest for social justice identified by Peter Sellars as the central concern of all great art, from Sophocles and Shakespeare to modern modes of artistic engagement and activism. In their works Kurt Vonnegut and Gore Vidal demonstrate how it is possible to talk about justice, truth, mutual understanding and acceptance, and use Art not to divide human beings into black and white, modern and traditional, bad and good, but to point to the difference between the just and the unjust, the servants of Truth, and the generators and manipulators of the Lie. The truth they reveal about history is cruel but necessary, because in the world outside of art there is almost no place left for it. Key words: Art, literature, Truth, justice, Armageddon Примљен: 27. августа 2012. Прихваћен за штампу септембра 2012.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

115

Јелена Андрејић

КУРТ ВОНЕГАТ (Kurt Vonnegut, 1922–2007), амерички прозаиста, аутор кратких прича, романа, есеја и драма. Његово стваралаштво обележено је елементима научне фантастике, сатире и црног хумора. У својим делима износи оштру критику савремене цивилизације, конзументске културе и њених деструктивних порива – ратова, империјалних подухавата и злоупотребе обичног човека. Прекретницу у његовом животу означило је учешће у Другом светском рату где је имао прилике да искуси сву бесмисленост и узалудност ратовања. Стога не чуди што најпознатије Вонегатово дело Кланица пет или дечији крсташки рат представља својеврсни антиратни роман, којим је аутор започео своје ангажовање као активиста, осуђујући сваку врсту насиља и убијања. Роман је издат 1969. године када је рат у Вијетнаму био у пуном јеку. У сваком роману, причи, есеју, критиковао је систем који се базира на неправди и позивао је на буђење свести и пружање отпора. Такође, у већини својих дела попут Мајке ноћи, Харисона Бергерона, Доручак шампиона, Механичког клавира, Бог вас благословио, господине Роузвотер, Човека без земље, доводи у питање опстанак таквог света који подржава бесмислена непријатељства у убијања. Поменутом проблематиком бави се и у збирци есеја, објављеној постхумно, Армагедон у ретроспективи. Пред крај живота, у својим говорима, иступао је против Џорџа Буша и рата у Ираку. Био је почасни председник Америчке хуманистичке асоцијације. На ту функцију после његове смрти изабран је Гор Видал. 116

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ГОР ВИДАЛ (Gore Vidal, 1925–2012 ), амерички писац, сценариста и есејиста. У својој фикцији претежно се бавио темама сексуалности, рода и популарне културе. Међутим, далеко је познатији по политички ангажованим есејима, од којих су најпознатије збирке Armageddon? (Армагедон?), United States (Сједињене Државе), The last Empire (Последња империја). Улога уметника за њега је значила могућност комуницирања с великим бројем људи и разоткривања неправде како у историји, тако и у савременој стварности. Своје критичко стваралаштво посветио је америчкој историји постајући њен хроничар. У његовим есејима наглашена је тежња да Сједињене Америчке Државе прикаже у правом светлу и укаже на закулисне радње њихових политичара, који под маском доносиоца прогреса и демократије остварују своје империјалне подухвате над остатком планете. Као студент био је припадник антиратне организације America First Committee, а касније као члан одбора организације World Can’t Wait захтевао је смену Џорџа Буша чију је администрацију кривио за напад на Њујорк 11. септембра. Априла, 2009. године, Видал је именован за почасног председника Америчке хуманистичке организације, заменивши на том месту Курта Вонегата.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

117

Јелена Андрејић

Насловна страна 78. броја часописа The Spokesman – „Исповест терористе“, у којем су објављени радови Арундати Рој, Курта Вонегата, Џона Берџера, Ноама Чомског и других. Часопис издаје Бертранд Расел Фондација, повезана и са Раселовим трибуналом са којим исти ови писци веома често сарађују.

118

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Оригинални научни рад 821.111(73)-3.09 Тешић Н. 821.111(73)-14.09 Рич A. 821.111(73)-4.09 Рич A.

Маја Милутиновић1 Економски факултет, Крагујевац

WHEN WE DEAD AWAKEN2: УМЕТНОСТ И АКТИВИЗАМ У ДЕЛИМА НАЂЕ ТЕШИЋ И АДРИЈЕН РИЧ

У раду ћемо настојати да покажемо како су декултурализација, експлоатација, глобализација, губитак вере у појам демократског, жигосале списатељице попут Нађе Тешић и Адријен Рич као ангажоване ауторке. Обе су у својим делима извршиле аутопсију култа колективног Сопства, култа слабића, настојећи да пробуде мртве и покрену успавану свест Америке. Посебна пажња биће посвећена одбијању ангажоване књижевности поменутих ауторки да бивствује у халуциногеном холограму баналног света пост-истине, нигеризације, денигеризације, слабића и медиокритета. У том свету њихова уметност постаје глас глади, жеље, незадовољства, истовремено указујући да не постоји ништа свето што уметничка имагинација не би могла первертирати у супротност и назвати га експериментално другим именом. Кључне речи: буђење, сопство, ентропија, књижевност, истина

„Ја сам становник царства. Могу то царство да одбацим. Могу да му се успротивим. Па ипак, рођена сам и одгајана у трбуху те звери. Како се суочити са њом, са мноштвом обличја у којима се она јавља?“ (Shamieh 2008) Борба против свеприсутне „звери“, „буђење мртвих“ у култури која је непријатељски настројена према креативности и оргиналној мисли која није у служби капитализма, колонијализма и најштетнијих нуспроизвода ових сила: расизма, хомофобије, класне и расне подељености, започиње оног тренутка када отпочне процес размишљања, писања као „преступа“. Наиме, Наоми Волас (2007), у свом есеју „On Writing as Transgression“ („О писању као преступу“), позива на писање против канонизованог Сопства, на ангажовање у извесном виду „само-преступа“ и критичке свести која једино може учинити да постанемо оно што Џон Дон назива „грађани света“. Када говори о „преступу“, „писању као преступу“ она, заправо, на уму има, пре свега, охрабривање младих студената да развласте кредибилитет Сопства, да прихвате чињеницу да у модерном свету у коме хиљаде људи умиру сваког часа као жртве политике, ниједно писање не може добити било какав кредибилитет уколико није испуњено политичком свешћу и 1 mmilutinovic@kg.ac.rs 2 Кад се ми мртви пробудимо – Драма Хенрика Ибзена из 1899. године, према којој је Адријен Рич насловила један од својих есеја. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

119

Маја Милутиновић

принципима. Писци који не испуњавају ове критеријуме, рећи ће Наоми Вoлас, прерастају у медиокритете који производе утопијско ђубре. Зато је неопходно охрабрити и студенте, будуће писце, али и све остале који се баве уметношћу да ископају тело историје у свој његовој рањивости испод ђубрета владајуће политичке реторике. „Заправо, сматрам да се окрутни креативни сокови могу управо пронаћи у венама историје, које су, на жалост, често испуњене крвљу. И то не крвљу неколицине, не крвљу привилегованих, већ крвљу многобројних [...] Шта може бити интимније и личније од историје наших тела и њихове везе са светом? Шта је интимније од историјске чињенице о хиљадама мртвих и осакаћених у рату на Блиском Истоку […] од метака који продиру у тела палестинске деце, испаљених од стране израелских војника и финансираних порезима америчких радника који сањају о пецању, бејзболу и сексу. Шта би могло бити интимније од именовања бомби које се користе да раскомадају људе у Ираку и Авганистану у што је могуће више делова [...] Шта може бити интимније и личније од чињенице да сваког јутра устајемо, љубимо наше вољене, одлазимо на посао, враћамо се кућама, плаћамо порезе – а ти порези од нашег свакодневног рада се користе да убију вас и вас и вас, а да вам никада нисам видела лице нити сазнала ваше име.“ (Wallace 2007) Спознати ту и такву истину значи бавити се историјом као колективном људском драмом, изазивати нормативне вредности, постати ангажовани писац који губи слободу привида и остаје заувек незаштићен и несигуран, јер бити заштићен и сигуран у овом бруталном, вандалском свету не значи ништа друго него окренути леђа истини. Зато је неопходно, истиче Наоми Волас, да писци-активисти постану опасни грађани ако не из моралних разлога онда барем из простог разлога самоочувања, јер ако и они одустану од отпора, читаво човечанство ће испаштати, а самим тим и њихов сензибилитет као креативних писаца. Мартин Лутер Кинг је рекао: „Наши животи се завршавају оног дана кад заћутимо о стварима које су важне. Ја настављам да верујем да предвиђање другачијег света јесте оно што нас чини полубожанским. Живети и писати у свету отпора је оно што наше животе чини вредним дивљења.“ (Наведено у Wallace 2007 ) С тим у вези, Нађа Тешић, професор филма на Бруклинском Универзитету и француске књижевности на Роџерс Универзитету, у једном од интервјуа каже:

120

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

„Глобализација је – колонијализација, експлоатација и декултурализација. Једна земља има свој идентитет као што ја имам свој. Ја сам свесна ко сам, ја сам и ко сам сад, ја сам и моја прошлост и осећања и љубав – све. Шта бих ја била као људско биће када би ме неко дестабилизовао, глобализовао? Ништа. Ја бих била као нешто што се продаје у радњи широм света – рецимо кока-кола. Стравично али мене нико неће дестабилизовати. Јер ко сам – је јако. Могу ме само убити.“ (Radonić 2006) Увек испред своје генерације, изузетно надарено и осетљиво дете, Нађа је примљена на студије у Америци прескочивши три разреда и то у тренутку када је Америка била једна прилично конзервативна средина. Наиме, са својим оценама могла је да постане лекар било где у свету, али не и у Америци, где је такво нешто за жене било немогуће све до тренутка док није дошло до борбе жена седамсетих и осамдесетих година. Жена је била подређена, у смислу да јој је било омогућено да иде на универзитет али само да би после васпитавала децу, кувала и изгледала лепо. „Али да сам била лекар – не бих била уметник. Видите?“ (Radonić 2006) Нађа губи „слободу“, постаје Донов „грађанин света“ и стиче критичку свест о себи и о свету који се херметизовао у свој лажној сигурности већ са петнаест година и то „присилним“ одласком у Америку. „Тешко је знати које животне околности су довеле до одласка. Треба питати маму. Није било ни политичког ни економског него ми се чини – наћи се са оцем кога нисам знала. У то време мама је бринула о брату јер је био немирно дете (о мени није никада) и да му треба отац. Откуд ја знам мене нико није питао. Ја нисам хтела да идем јер сам волела где сам била. У ствари прави одговор не знам јер ја нисам изабрала да идем, чак супротно, и после месец дана у Чикагу ја сам писала нашем конзулату да ме спасе, али нису могли јер сам била малолетна. Ја сам волела своју земљу, била ми је природна. Добро сам се осећала у њој. На најобичнији начин.. Жао ми је што не могу стварно описати мој долазак у Чикаго […] На неки начин је то описано у мом једином мемоару (написаном као литература) који се зове Умрети у Чикагу [...] Ово је једини мемоар и обухвата само две стравичне прве године. Сећам се страве. Ја сам одрасла са планинама око нас, са реком која је била чиста као код мог деде у Рачи, где је река Рача текла испод имања. Одједном сам у смраду Источног Чикага, фабрика, природе нема, никога не знамо, ужасна врућина, губимо апетит и ништа не једемо јер је ужасно [...] Сви желимо – нас троје, да се вратимо натраг али не можемо – све смо дали другима или продали. И осим тога, мамин понос јој не би дозволио.“ (Radonić 2006) „Њени непријатељи би уживали Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

121

Маја Милутиновић

да виде како изгледа попут болесне звери... Који непријатељи?“ (Tesich 2010: 64) У свом аутобиографском роману Умрети у Чикагу, Нађа кроз опис прве две године ужасног живота у Источном Чикагу, кроз демистификовану слику Америке обелодањује разлоге који су је „навели“ да постане ангажовани писац. Покушај Америке, па чак и сопствене мајке да колонизују оно најсветије у човеку – његову душу, да располуте њено Сопство не би ли га деконструисали у ништа-идентитет подобан да буде апсорбован новим видом ропства – делом америчког сна, створиће од ње ништа друго до писца-преступника. По доласку у Америку, у Источни Чикаго, ствари се нису одвијале као у холивудским филмовима у којима имигранти плачу од среће, љубе земљу, нигде није било „ […] музичке позадине која ће указати да ће се филм ускоро завршити и да ће дивни нови живот почети.“ (1) Једино што је започело је живот испуњен водом, гасом, фрижидером, рекламама за пасте за зубе, спрејеве „ […] који су убијали бактерије велике као мишеви [...] те сте морали бити спремни за борбу све време. Где год да се окренете свет је био пун опасности, болести које вребају, морали сте да се чистите и чистите како бисте убили све скривене непријатеље [...]“ (44) „Тај нови осећај, нови живот постао је много ужаснији него само сећање на рат, на сиромаштво након рата […] горе него било шта јер нисмо знали како то да назовемо.“ (8) У земљи у којој се историја презире као песимистички поглед на свет наспрам хегемонистичке пароле како треба покушавати да се развеселите, да почнете све из почетка, како можете да постанете шта год желите, немогуће је замислити сопствену будућност „ [...] јер је понекад сувише касно почети све изнова када су сва пролећа неповратно нестала, а унутрашњост бића иструнула или једноставно умрла.“ (75) У таквој стерилној хетеротопији најмање популаран надимак који сте могли добити – „паметница“ жигосао је Нађу попут „губавца“, јер бити различит била је најгора могућа ствар. Паноптички свет америчког сна отворио је врата својих ћелија само истости, униформисаности, неразликовању: брзо се удати, возити нова брза кола, не прелазити границе Источног Чикага. Као петнаестогодишњакиња, Нађа је већ била свесна да ће увек бити другачија: „Увек ћу бити таква – испред и иза свега обичног – забављања са момком, дружења са пријатељима, без земље, без икога. Обично ће постати страно за мене до краја живота.“ (160) Свепрожимајућа моћ императива квазислободе почиње полако својим јефтиним триковима да буди из хибернације један део Нађиног идентитета, онај којим је најлакше манипулисати – дечјом невиношћу и (не)знањем. Она почиње да постоји само у предметима, у хаљинама, карминима али и даље њена слика у огледалу није била она. „Зашто сам стављала тај кармин [...], без икаквог разлога, само да видим. Да видим шта? Да видим ко ће постати та девојчица [...] нисам била сигурна да 122

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

сам то више ја, могли бисте ме убости иглом и ништа се не би догодило, ништа, само крв.” (130) Ускоро престаје да пише писма кући, престаје да бивствује, да живи, постаје неко други, подвојено Сопство, первертирано у многоструке другости истог идентитета Америке. Бол који је осећала прве године, као подстицај на сећање о реалном животу, сада је упорно одбијао да се појави. Прилагодила се толико добро да није приметила да је престала да сања. Ништа од свега тога се није догодило преко ноћи јер ентропијски пејзаж Источног Чикага, по коме се сада кретала, то није дозвољавао. Требало је увући се лагано, пришуњати се, појести остатке старе душе остављајући је потпуно празном, разрованом, угушеном. Међутим, забрана да плеше свој „дивљачки“ плес збуњује је свешћу да у тој „демократској“ земљи постоји реч уцена. „Била сам странац из комунистичке земље; могли су да ме оптуже да сам све измислила што су они рекли, могли су да измене моје оцене […] Била је то ноћна мора, те сам заћутала попут животиње ухваћене у замку, климнула главом и изашла на врата“ (185), издавши своје пријатеље, издавши себе. Од тог тренутка Америка, која је непрестано трабуњала о „слободи“, прераста у Нађиној савести у „ум веома болесне особе“ и за њу она, са својом „демократијом“, постаје оно што заиста и јесте – перманентни адолесцент који је некада био веома обдарено дете, а онда је некако заостало, никада не успевши да сазри. Овде је неопходно осврнути се на говор „The State of Cinema“ Питера Селарса о питању самог појма демократије. Према његовим речима да би истинска демократија функционисала неопходно је чути гласове не глас, разноликост гласова и свест о томе да они постоје. Демократија, или заправо оно што је сматрано демократијом, када је заживела на Западу, у Старој Грчкој трајала је, каже Селарс, целих дванаест минута. Разлог томе је увођење робовласничког друштва, дељење људи на оне са правим слободама и оне без њих. Тиме је демократија саму себе поништила. За демократију, у правом смислу те речи, потребно је нешто више од празног декларисања, потребни су јој људи који су упознати и изложени другачијим стварностима, који познају многоструке другости. Тако се ствара „информисани гласач“, онај који ће успети да раздвоји добро од лошег. Зато је настало позориште у Грчкој, које је представљало „огромно ухо“, одвојено од града, слободно за све нудећи нову перспективу. Они који нису имали права да гласају били су управо у наслову драма – деца, жене, странци, па чак и робови. Те драме су говориле оно што није могло да се чује у Сенату, то су биле приче о онима који нису имали права да говоре и изражавају своја мишљења. „У Америци, опседнути смо специјалним ефектима и не желимо ништа да знамо о узроцима. Грци су увек говорили: „Шта су урадили? Шта изазива ово? Одакле потиче ово? Зашто се људи понашају овако? Зашто чинити нешто што је болно за све нас?“ (Sellars 2007) Зато је демократија, по Питеру Селарсу, управо „ [...] разумевање да не постоје људи и нељуди. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

123

Маја Милутиновић

Очигледно, у Америци – и све више широм света [...] постоје легална и илегална људска бића. И када се једном неко прогласи илегалним, он губи сва права, престаје да буде људско биће [...]“ (Sellars 2007) У свом чланку „Nigerization – Everything, not just charity begins at home“ („Нигеризација – Све, а не само милосрђе, потиче од куће“), брат Нађе Тешић, Стив Тешић, драмски писац, сценариста и романописац, указује да: „Прави проблем са којим се човечанство данас суочава нису ни балканизација ни трибализам. Прави проблем, на место понуђених, јесте од Америке спонзорисана нигеризација, читаве земаљске кугле на два табора: на фине беле људекао што смо ми с нашим лепим мек-добрима, и на оне који не желе да буду баш као ми, на светске црнчуге. Принцип и примена нигеризације врло су једноставни. Ради се овако. Жигошеш људско биће или милионе људских бића као нељудска. Кад нас „они“ повреде, чак и самим својим присуством на овој земљи, онда је то злочин. Кад их ми поубијамо, или им животе утерамо у беду и упропастимо их, то није неки догађај. […] Мрачна лепота нигеризације је у томе што, кад је једном примењенa, кад су људи једном жигосани као нељудске црње, све то иде даље само од себе. Активна подршка грађанства није потребна да би се то наставило, потребна је само да би се зауставила. Друштвени и политички апарат, који је применио политику, у нашој свести, претвара се у аутоматски механизам нигеризације, због равнодушности према таквој политици. На тај начин, кад настрада црни мушкарац, жена, или дете; кад је силован, понижен или лишен свог људског достојанства, механизам нигеризација у нашој свести, брише то као догађај, осим ако жртва нигеризације не одговори бесно и пркосно. У том случају, реакције жртве, не злочин који је то изазвао, таксирају се као злочини. (Јеремић 2008: 128-129) [...] Када на хиљаде ирачких, кубанских и српских мушкараца, жена и деце умре због недостатка основне медицинске неге, узроковане економским санкцијама које смо им наметнули, ми се ни мало не узнемиравамо. Не узнемиравамо се јер су они црнчуге, а ми смо 124

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

научени да се не узбуђујемо у вези са стварима које се дешавају црнчугама.3 (Tesich 1995) Расистичко срце таме, које пулсира у неумољивом телу Америке, спроводи осим нигеризације и процес денигеризације, сматра Тешић (1995): „Након што смо убили од три до пет милона вијетнамских црнчуга, прошли смо кроз опсцени ритуал у коме смо им опростили оно што смо им учинили [...] дозволили им, а све у име опроштаја, да конзумирају кока-колу, те им изградили и фабрику кока-коле. У чланку „The Wimping of America“ („Слабићи Америке“), Стив Тешић (1995) наводи да је једна од кључних карактеристика тоталитарног друштва култ личности или у случају Америке култ колективне личности, култ „слабића“. Наиме, поразом Америке у Вијетнаму, чиме је разорен мит њене непобедивости, започео је процес претварања њеног идентитета у идентитет „слабића“ без моралних скрупула, окрутног и насилног, који успева да потврди своју наводну супериорност једино на рачун беспомоћних. Заливски рат одвратио је пажњу од јадног стања Америке код куће и открио њену застрашујућу патологију глади и очајничке потребе за било којим видом победе. „Заговорници рата, пошто не могу да истакну било коју другу корист од њега, тврде да нас је он ујединио као нацију и повратио нам осећај самопоштовања […] Ако нас је победа у рату у Заливу ујединила, питање које се неминовно намеће је: Шта је то што нас је ујединило?“ Смрт истине, стид од истине, бежање у лаж не би ли се одржало фиктивно самопоштовање? Америчка влада је, према Тешићевим речима, престала да се плаши истине јер „ [...] зна да истина има мало утицаја на нас. Њихова порука нама је: пружили смо вам величанствену победу и повратили вам самопоштовање [...] а с друге стране стоји истина. Шта више волите? Последице су застрашујуће. Кажу нам да не можемо да имамо обоје и истину и самопоштовање. Морамо да бирамо. Једно искључује друго.“Међутим, најстрашније од свега је то што је америчка нација, како истиче Тешић, изградила духовне механизме за потирање било каквог значаја Истине, те одлучила да битише у баналном свету пост-истине. То је, према Тешићу, примамљиви свет илузије, халуциногени холограм који појединца обасјава својом светлошћу, али на крају тог светла стоји „ [...] слабић са људским лицем да нам пожели добродошлицу [...]“ и да створи привид сопственог идентитета. Свест о томе да је један „слабић“ у виду земље без идентитета прогласио неког илегалним, исувише различитим нељудским бићем – „црнчугом“, прерашће, код Нађе Тешић у бес оног тренутка када је започео Вијетнамски рат. Њено неслагање је постајало све снажније, касније, док је на телевизији гледала побуне у Лос Анђелесу: 3 Последњи пасус, као и одломке из чланка који следи „The Wimping of America“, превела је ауторка рада Маја Милутиновић. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

125

Маја Милутиновић

„Спалите све, викала сам, спалите све, и знала сам зашто је мој бес толико јак, зашто понижења једноставно не престану, зашто је освета, без обзира колико мала, неопходна. Никада више нисам правила компромисе, чак и у ситуацијама када је требало. Било је то питање части, нешто што сам чврсто одлучила да више не радим. Од фине, како бисте ме назвали, девојчице из средње класе, послушне, праведне, доброг студента, постала сам побуњеник у Сједињеним Државама.“ (Tesich 2010: 189,190) Слика из годишњака прве године њеног школовања у Америци приказује тужну, романтичну, сетну девојчицу готово налик некој малој јеврејској принцези. Фотографија из следеће године, када је семе побуне посејано у њој је другачија – пркосно лице, тврд поглед, „ [...] изазовите ме, покушајте, моје очи су говориле“. (190) „Америка ме је претворила у уметника, нешто што не бих била да сам остала код куће, био је то мој начин да опстанем, за писца то може бити јако корисно, та одвојеност од свега [...] То не значи да ме је све то чинило срећном, не на начин на који замишљам значење те речи, срећа, као сједињење делова тела и душе, немогућа је у овој земљи, не само за мене већ и за друге, тешко је бити срећан ако константно имате нове потребе и душу на располагању свима. Оно што ме је чинило различитом од просечног неуротичног Њујорчанина, или од много комплекснијих људи које сам сретала [...] јесте управо то – они нису знали шта значи осетити се целовитим, као што сам ја знала. Нисам сигурна да ли ме је то чинило јачом или слабијом или заувек другачијом.“ (193) За разлику од ње, њен брат, Стив Тешић, патио је много више, „ [...] јер се пробудио и запањујућом брзином и бриткошћу спознао шта су нам САД урадиле, нама, нашем народу и остатку света. Мени је било лакше. Ја сам постала имуна раније [...] Он је био само писац, романтик, благо наиван, пун оптимизма све до 1990. године. Није био спреман. Његово буђење је било смртоносно. Није могао да замисли своју будућност у овом Новом светском поретку (...) Плашио се дана када ће његов рад бити у потпуности цензурисан, онако како се то мени догодило. Овде у Америци. Писао је да би разоткрио [...] ово чудовиште без правог имена или истинског лица, да би људи много година касније знали да му се неко успротивио.“ (N. Tesich 1995) Стив Тешић је владу Сједињених Држава као и културу коју је пропагирала називао „вирусом“ који се шири брзо и убија све пред собом – и културе и народе. За Нађу је тај „вирус“ ништа друго до фашизам Новог светског поретка. „Инсистирала сам на томе да се против њега може борити. Ништа не траје заувек. Оно, то чудовиште, такође ће умрети. Оно већ умире, болесно од сопствених контрадикторности – само погледајте око себе.“ (N. Tesich 1995) 126

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Нађа и Стив Тешић на антиратним демонстрацијама у Вашингтону, крајем шездесетих

* „Aдријен Рич, песникиња неизмерне репутације и неизмерног беса, чији је рад – прожет непоколебљивом прогресивном визијом и заслепљујућом емпатичном окрутношћу – учинио да угњетавање жена и лезбејки доспе у саму срж поетског дискурса и да ту и остане скоро пола века, умрла је у уторак у својој кући у Санта Крузу, у Калифорнији. Имала је 82 године.“4 Адријен Рич, америчку песникињу, есејисткињу и феминисткињу, једну од најчитанијих и најутицајнијих аутора друге половине XX века, декултурализација, експлоатација, глобализација, губитак вере у појам 4 http://www.nytimes.com/2012/03/29/books/adrienne-rich-feminist-poet-and-author-dies-at-82. html?pagewanted=all&_r=0 Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

127

Маја Милутиновић

демократског, (не)прихватање америчког друштва, навело је, као и Нађу Тешић, да пређе у писце-преступнике, жигосане као ангажоване писце – што је ништа друго до деминутив за писце-дисиденте. Троструко маргинализована, као жена, лезбејка и јеврејка, током деценија свог рада као списатељица-активисткиња, Адријен Рич ставља своју поезију, есеје, говоре и чланке у функцију артикулисања питања слободе жена, питања индивидуалног идентитета и улоге поезије. Своје есеје објединила је у неколико критичко-есејистичких књига: Of Woman Born: Motherhood As Experience and Institution (Од жене рођена: материнство као искуство и институција, 1976), On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 1966-1978 (О лажима, тајнама и ћутању: изабрана проза 19661978, 1979), Blood, Bread and Poetry: Selected Prose 1979-1985 (Крв, хлеб и поезија: изабрана проза 1979-1985, 1986), What is Found There: Notebooks on Poetry and Politics (Шта се тамо налази: записи о поезији и политици, 1993), Arts of the Possible: Essays and Conversations (Уметности могућег: есеји и разговори, 2002), Poetry and Commitment (Поезија и ангажовање, 2007), А Human Eye: Essays on Art in Society 1997-2008 (Људско око: есеји о уметности у друштву 1997-2008, 2009). Збирка On Lies, Secrets and Silence садржи есеје у којима се ауторка критички осврће на застрашујуће последице патријархата, те ослањајући се на мудрост Вирџиније Вулф, предвиђа настанак удружења жена које ће креирати политику засновану, између осталог, на концепту образовања жена. У том смислу она указује на неопходност постојања жена-писаца које би могле бити нека врста ментора оним женама које услед опресивне идеологије мушкараца нису у стању да се пробуде и промене сопствену стварност. У другој антологији, Адријен доводи феминистичка питања, односно проблем патријархалног дуализма разум / емоција у везу са расизмом, класном подељеношћу и анти-семитизмом. У антологији What is Found There: Notebooks on Poetry and Politics ауторка, истражујући однос између друштвене одговорности песника и света који поезији не пружа ништа осим сировог материјала, наводи да нам је поезија неопходна попут хране, дома, образовања. Иако поезија, сама по себи, има ограничену вредност на економском тржишту, иако је често маргинализована, она представља вид друштвене уметности као начина за поновно буђење мањина и њихових давно потиснутих потреба и жеља. У једном од интервјуа, поводом збирке песама Tonight No Poetry Will Serve (Поезија ноћас неће служити), она каже да је њена поезија директна, понекад и колоквијална, љутита и бесна, али никада испуњена терминологијом рата, успеха, националне безбедности, трговине, канонизованих информација и канонизованог смеха. Она нема никакве универзалне обавезе, већ представља сталну активност стварања у различитим околностима. Њен једини задатак јесте да се у доба вртлога дезинформација и вештачки креираних дистракција не служи лажима, да 128

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

не прикрива стварност велом лажне невиности, да се одупре плитким формулама и лажном нихилизму. (Waldman 2011) Попут већине ангажованих писаца Адријен је свесна своје изолованости, изопштености од званичне политике и друштвеног система у Америци. Због тога је одбила да прими Националну медаљу за уметност, наводећи у свом чланку објављеном у „Los Angeles Times Book Section“, 1997. године, разлоге за такав чин. Сматра да њено одбијање нема никакве везе са било чим појединачним – нити са њом самом, ни са председником Клинтоном, нити са политичким партијама чији је једини интерес стварање корпорацијске моћи занемарујући при том већину становништва, посебно оне најрањивије. Посматрајући разарање јавног образовања, демонизацију младих црнаца, продају здравствене неге – и јавне и приватне – онима који највише нуде, израбљивање имиграната, уништење достојанства радника и сиромашних људи, постаје свесна повлачења наводног демократског процеса пред акумулацијом приватног богатства. (Rich 1997) С тим у вези, неопходно је како каже Адријен Рич (1997) поставити питања која су давно одбачена и означена етикетом не-питања. Шта је са америчком раном историјом успостављања робовласничког система који није оставио ништа, ни један једини живот нетакнутим, као и са геноцидом над некадашњим прастановницима Америке и отимањем њихове земље? Да ли је то, пита се ауторка, основа америчког националног просперитета и моћи? Како се извинити за све те злочине? Да ли је неопходно, ипак, извршити аутопсију самог капитализма? Иако је марксизам проглашен мртвим, питања која је Маркс поставио и даље живе и пулсирају, без обзира колико су његов језик и појмови злоупотребљени. „Шта је то друштвено богатство? Шта је то неједнакост? И докле ће таква и слична питања бити дискредитовна из јавног дискурса?“ (1997) Уметност је, наводи Адријен (1997), тешка и крхка истовремено. Она говори о ономе што жудимо да чујемо и ономе чега се плашимо да пронађемо. Уметност никада неће бити потпуно прихваћена од стране било ког система, чак и од оних који награђују послушност или, пак, шаљу уметнике дисиденте на принудни рад и у смрт, нити је она у стању да у америчком систему буде икада слободна. Њој је неопходан простор да продише, заштита да испуни своју сврху. Новим уметницима, младим или старим, неопходно је образовање да би се бавили уметношћу, алат за њихов занат, шансе да проучавају примере из прошлости, да добију могућност да сарађују са оствареним уметницима, да схвате да нису сами. Уметност вапи за учешћем многих како не би постала привилегија моћне мањине. Она је неопходна за демократску визију, а влада која све више бежи од спознаје правог значења демократије „осуђена“ је да све мање види „употребну вредност“ охрабривања уметника.

Ауторка, потом, наводи како је у америчкој историји постојао краткотрајни модел повезаности владе у уметности. Наиме, у време Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

129

Маја Милутиновић

Велике депресије тридесетих година XIX века, хиљаде креативних уметника добијало је скромне стипендије да раде на федералним пројектима позоришта, уметности. Њихова креативност у виду романа, драма, музике посејала је семе свести о уметности за дуг период – све до 1939. године. За уметност је, закључује песникиња, неопходно да расте органски са друштвом које ће неговати све, писце, слободан, универзалан, јавни образовни систем, у који ће, наравно, бити укључена и уметност, са друштвом које неће одбацивати људе, које ће ценити људску индивидуалност и потребу за пристојним обичним животом. „У таквим условима, уметност ће и даље бити глас глади, жеље, незадовољства, страсти, подсећајући нас да демократски пројекат није ништа друго до никада до краја остварен процес“ ( Rich 1997) Са осуде америчке квази демократије Адријен Рич, у свом есеју „When We Dead Awaken: Writing as Re-Vision“ (Када се ми мртви пробудимо: писање као ревизија) упушта се у „игру“ буђења жена, буђења „мртвих“, успаваних свести. Ибзен, својом драмом When We Dead Awaken, започиње ту „игру“, осамдесет година раније, приказујући начин на који уметник-мушкарац, у процесу креирања културе, деградира жену која се из тог стања потпуне деградације „буди“ у спознаји „смрти“, у спознаји тренутка „када се ми мртви пробудимо“. Дивно је, наводи Адријен, живети у времену буђења свести, које са собом носи и збуњеност, дезоријентисаност, бол и патњу. Буђење мртвих или успаваних свести је утицало на животе милиона жена, чак и оних (не)свесних тога. Све је то, такође, утицало и на животе мушкараца, чак и оних који одбијају да се са тим суоче. С тим у вези ауторка намеће питање да ли је субверзивни економски систем тај који је одговоран за деструктивну природу мушко – женских односа или је, заправо, патријархат апсолутна доминација мушкарца примордијални модел на коме се све субверзије заснивају? У последњих неколико година, женски покрет указао је на просветљујућу везу између полова и политичких институција. Месечари се буде и први пут ово буђење поседује заједничку стварност, а не више усамљенички ентитет који отвара очи појединаца. (Rich 1971) Ревизија, чин погледа уназад „здравим“ очима, улазак у стари текст из перспективе новог критичког правца, за жене је више него поглавље у културној историји, то је чин Опстанка. Овај порив ка самоспознаји за њих је много више од потраге за идентитетом, то је део одбацивања и одбијања било каквог вида самодеструкције које диктира друштво базирано на доминацији мушкараца. Радикална критика књижевности, у основи феминистичка, јесте та која ће нам 130

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

дати, кључ како да живимо, спознају како смо живеле, како нам је било наметнуто да себе видимо, како је наш језик ухваћен у замку мушког начина именовања ствари и како нам је отворен пут да видимо и саме именујемо и живимо сопственим именованим животима. Зато је неопходно упознати књижевност прошлости, али не да би се препустиле матици традиције већ да би надвладале њену капиларну Моћ. Међутим, понекад, када говоримо о женама-писцима у географско мапираном свету мушкараца, веома често смо суочени, наводи ауторка, са опасним ходањем по леду, те је стога неопходно пронаћи језик и одраз свести у коју смо упливале. (Rich 1971) Џејн Харисон, чувена антрополошкиња, 1914. године у писму својој пријатељици поставила је питање зашто жене никада не желе да пишу поезију о Мушкарцу, зашто је Жена сан и терор за мушкарца а не обрнуто и да ли је све то само пука конвенција о прикладности или можда нешто много дубље? Адријен Рич каже да та питања задиру дубоко у митски обликовану традицију, романтичарску традицију, дубоко у оно шта жена и мушкарац представљају једно другоме и дубоко у психу жене писца. Размишљања о тим питањима наводе је да промисли о поезији Силвије Плат у којој се Мушкарац појављује не као сан, већ као фасцинација, опсесија и терор, те да извор те фасцинације и терора једноставно лежи у моћи мушкарца да доминира, тиранише, бира и одбацује жену. Харизма Мушкарца потиче једноставно из његове превласти над женом и његове моћи да контролише свет силом, никако из нечег плодоносног, животног у њему. До скора, овај бес жене и ужаснутост свешћу његове моћи над њом, нису биле доступе женским писцима, које су, уместо тога, прикривајући истину, писале о љубави као извору патње, те о жртвама љубави као ропства неизбежних судбина. Исто тако, код Вирџиније Вулф, према речима Адријен Рич, назире се тон, звук и глас који често и саме чујемо. То је тон жене која је досегла спознају свог беса, али која је решена да не буде љута, која приморава себе да изгледа помирљиво, непристрасно, па чак и шармантно у соби пуној мушкараца једино спремних да сруше њен интегритет. Јако ретко се може чути страст у гласу Вирџиније Вулф, јер она упорно инсистира да буде смирена попут Џејн Остин и Шекспира, будући да је то једини начин да буде прихваћена као писац од стране мушки обликоване културе. (Rich 1971) Ниједан мушки писац не пише примарно за жене, нити узима у обзир женску критику када бира свој материјал, тему или језик. С друге стране, сваки женски писац, у већој или мањој мери, пише за мушкарце, чак и онда када се наводно обраћа женама. Ако успемо да дођемо до те тачке где ће се тај однос променити, када ће жене Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

131

Маја Милутиновић

престати да буду гоњене системима конвенција и прикладности већ унутрашњим поривом да искажу себе, тек тада ће наступити потпуно прочишћење и за жене писце и за жене читаоце. У том тренутку постаћемо, каже Адријен, посебне жене које ће мушкарце толерисати и уздизати све док наше речи и дела не запрете њиховој привилегији да одбацују и занемарују нас и наша дела у контексту њихове идеје шта то та посебна жена треба да буде. Међутим, радикални покрет жена демитологизовао је мит о посебној жени сводећи га на патријархални, деструктивни ентитет. Наша борба, истиче ауторка, може добити свој пуни смисао у овој патријархалној ентропији само уколико успе да промени животе жена чији је дар и само биће поништено и ућуткано. У даљем тексту поменутог есеја, песникиња наводи да је она сама имала среће да буде рођена као припадник беле расе у породици средње класе, у кући пуној књига, уз оца који ју је охрабривао да чита и пише. Двадесет година она је писала за тог посебног мушкарца, који ју је критиковао и хвалио и чинио да се заиста осећа „посебном“. Посматрано из друге перспективе, она се ипак само дуго времена трудила да га задовољи, односно да га не разочара. Исто тако, било је ту и других утицаја мушких писаца, наставника – мушкараца који нису били ни оличење терора нити сна, али књижевних господара у сваком случају. Шта је она урадила? Почела је да чита старије песникиње, али док је читала њихова дела и даље је тражила у њима исте ствари које је проналазила у поезији мушкараца, а желела је нешто сасвим друго: да песникиње стану раме уз раме са мушким писцима. Оно што је научила и од једних и од других је само занат и ништа више. Поезија је за њу ипак била попут сна који настањује оно што не знамо да знамо. Када погледа уназад, у песме које је писала као двадесетогодишњакиња, збуњена је открићем да се испод тог свесног конвенционалног заната пробија подељеност између девојке која пише поезију конституишићи себе у њој и оне друге формиране у орбити мушког света књижевности.

Пошто је завршила колеџ, пуна ентузијазма и енергије објавила је своју прву књигу у жељи да буде прихваћена као писац. Решена да докаже „свету“ да као жена писац може истовремено да досегне оно што се дефинише као „испуњен“ живот једне жене, удала се и родила троје деце пре своје тридесете године. Како наводи, у то време, педесетих година прошлог века, није било ничег да је упозори да су жене правиле своје каријере у виду перфекције домаћих, кућних послова чинећи све да омогуће својим мужевима да професионално напредују, те да се саме повуку у одгајање великих породица. Живот је био изузетно приватна ствар, а жене изоловане једна од друге лојалношћу према браку. Одмах 132

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

пошто је издала другу књигу, постала је свесна да је то само вежба за још ненасталу поезију. Осећала се као да је издала саму себе и као жену и као песникињу и покушала да успостави било какав смисао свега што јој се до тада дешавало. Оно чега се највише плашила био је осећај да је понета бујицом која сама себе назива судбином у којој је изгледало да губи додир са оном особом која је некад била, са девојком која је сву своју енергију и вољу екстатично претакала у поезију. Постала је свесна да писати поезију или прозу или, просто, размишљати на прави начин не значи исто што и фанатазирати или једноставно ставити фантазије на папир. Оно што је неопходно јесте имагинативна трансформација реалности, која никако није пасивна, и огромна слобода ума да се препусти струји мисли. Наиме, да би имагинација трансформисала искуство, неопходно је да стално изазива, тражи алтернативе, да задире у сам живот који се тренутно живи. Неопходно је играти се слободно, имајући на уму да дан може постати ноћ, љубав мржња, да ништа не може бити толико свето да га имагинација не би могла первертирати у супротност и назвати га експериментално другим именом. „Писање је преименовање“. У даљем тексту, ауторка се ограђује од тога да је како би се писало добро или размишљало исправно неопходно постати недоступан за друге или се претворити у Его. То је мит мушких уметника и мислилаца. Али бити жена која покушава да испуни традиционалне обавезе једне жене на традиционалан начин у директном је конфликту са субверзивном моћи имагинације. Наравно, рећи ће Адријен, да постоје начини како ујединити креативну енергију са енергијом традиционалне жене, али једино што је тада осећала било је то да је изгубила себе и то оно што јој највише од свега треба – време да мисли, време да пише. И писала је поезију у фрагментима тражећи очајнички кључ за излаз сматрајући да ако тако нешто не постоји, једино објашњење је њено сопствено лудило. У једном тренутку, касније, схвата да сви ти фрагменти поседују заједничку свест коју раније није смела да запише јер је била инструисана да поезија треба да буде „универзална“, што је значило, наравно, не-женска. У закључку есеја, пише о сну који је сањала „прошлог“ лета. Сазнала је да су од ње тражили да чита своју поезију испред групе жена, али када је почела да говори стихови су се преточили у стихове блуза. Тумачећи свој сан, ауторка наглашава да буђење свести није попут преласка границе и уласка у други свет. Већи део женске поезије поседовао је некада управо природу блуза, крик бола, крик жртве. Данас, блуз је замењен бесом. Оно што морамо да урадимо јесте да превазиђемо ту мржњу или ћемо звучати попут Вирџиније Вулф, Џеј Остин или Шекспира. Ми сада знамо више него што су они знали, јер су наши животи исувише сложени, али смо исто тако много више свесни живота жена данас. И сам осећај жртве и беса су стварни, имају реалне изворе свуда око нас, у друштву, језику, структурама мишљења. Ми смо немоћни да Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

133

Маја Милутиновић

их поричемо, али не смемо да дозволимо да почивају мирно у нама. Нова генерација женских писаца је већ пронашла духовну енергију која се ослобађа када жена почне да се креће у правцу „новог простора“ на граници патријархата. Вратимо се за тренутак питањима које Питер Селарс поставља у свом чланку „Cultural Activism in the New Century“ („Културални активизам у Новом веку“), како помоћу уметности срушити зид који нас спречава да будемо у стању да је мењамо, да у њу уђемо у потпуности, да је додирнемо? Да можемо да кажемо да смо сви ту једни због других и шта год да је потребно да се промени у свету је исто оно што је одувек било потребно променити? Концепт бити људско биће се никада заправо није променио, без обзира на промене које је свет претрпео – глобализацију, индустријализацију, декултурализацију, колонизацију. Уметност је ту да нас подстакне да не окрећемо главу од проблема, да им се супротстављамо и покушамо нешто да променимо. Како Селарс сматра, живимо у доба културе која одвлачи пажњу од неправде, од „демократије“. Оно за шта се он залаже јесте нови период културе која ће нас навести да кажемо: „Хајде да сада престанемо са свим тим, и усмеримо се на оно што захтева нашу пажњу“ (Sellars 1999) Ми смо, заправо, већ закорачили у тај нови период културе, газећи нестабилним корацима, али смо ипак кренули. Књижевнице, попут Нађе Тешић и Адријен Рич, дубоко су зашле у свет „прекорачења“ којим суверено владају рушећи пред собом све зидове паноптичког система неслободе, демократије, напуштајући орбиту субверзивне поезије супротног пола чија се креативна енергија полако уништава остављајући за собом самообнављајућу енергију самодеструкције. Успеле су да уметност повежу са ослобађајућим језиком спајајући писце активисте са другим сличним или потпуно различитим од њих. Створиле су уметност која је много више од говора, која је асоцијативна, дијалектичка, визуелна, музикална, уметност у којој речи могу да искажу више него што значе и да значе више него што кажу. Уметност која није „лековити лосион“, ни „емотивна порука“, нити „врста некакве лингвистичке ароматерапије“, већ још (не)изграђена грађевина чија морална архитектура не почива на потчињавању и угњетавању већ на забрањеној будућности редефинисања појма слободе. У потпуности будне, пробуђене, у свету изманипулисаног страха, незнања, културне конфузије и друштвених антагонизама, оне нас позивају да се и „ми мртви пробудимо“, тргнемо из полусна привида Истине и Слободе: „ Пробудите се! Запитајте се: [...] Због чега има новца за затворе и бомбе а не за ваше дете? [...] Верујете ли да вам ваша влада говори истину? Да ли вас је лагала пре? [...] Чији је интерес да будете несрећни, подељени грађанским ратовима у и изван земље? Срећа није профитабилна нити је то мир [...] Пружите отпор! Узвратите! 134

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Уједините се! [...] Реците ‘не’ да би једног дана могли да кажете ‘да’ [...] Сетите се [...] некада сте били слободни. Ништа не траје заувек. Сачувајте сећање и ваш здрав разум. [...] Немојте да дозволите да вас застраше [...] пружите им отпор вашим разумом, књигама које пишете, причама које причате.“ (N. Tesich 1995)

Литература Јеремић 2008: Z. Jeremić, Stojan Stiv Tešić: život i tri drame, Beograd: Academica – Akademska grupa. Radonić, Maja, Intervju s piscem, Nadjom Tesich. 2006, http://www.srpska-mreza.com/authors/Tesich/intervju-2006.htm. 12. 09. 2012. Rich, Adrianne. When We Dead Awaken: Writing as Re-Vision. 1971, http://www.nbu.bg/webs/amb/american/5/rich/writing.htm . 12. 09. 2012. Rich, Adrianne. Why I Refused the National Medal for the Arts. 1997, http://www.barclayagency.com/uploads/pdf/richwhy.pdf. 12. 09. 2012. Sellars, Peter. Cultural Activism in the New Century. August, 1999, http://www.abc.net.au/arts/sellars/text.htm. 12.09.2012. Sellars, Peter. State of Cinema Address. 2007. http://www.sffs.org/content.aspx?catid=12,61&pageid=835. 12.09.2012. Tesich, Steve. Steve’s articles about the civil wars in Yugoslavia. 1995, http://www.srpska-mreza.com/tesich/steve.htm Tesich, Nadja. Remembering My Brother, Another Victim of US Deadly Disorder. 1995 http://www.srpska-mreza.com/authors/Tesich/intro-steve.htm Tesich 2010: N.Tesich, To Die in Chicago, New York: iUniverse, Inc. Shamieh, Betty, The Arth of Countering Despair: Naomi Wallace, 2008, May, http:// brooklynrail.org/2008/05/theater/the-art-of-countering-despair-naomi-wallace Wallace, Naomi. On Writing as Transgression. St. York University, England, October, 2007. <http://www.playwrightsfoundation.org/images/previous%20teachers/at_ jan08_transgressionFINAL.pdf> 12. 09. 2012. Waldman, Kate, Adrienne Rich on Tonight no Poetry Will Serve, March, 2011, http:// www.theparisreview.org/blog/2011/03/02/adrienne-rich-on-%E2%80%98tonightno-poetry-will-serve%E2%80%99/ Маја Milutinović / When we dead awaken: Art and activism in the works of Nadja Tesich and Adrienne Rich Summary: In this paper we will try to show how deculturalization, exploitation, globalization and the loss of faith in democracy mobilised Nadja Tesich and Adrienne Rich to become engaged writers. Their art and activizam are concerted efforts to ‘awaken the dead’ and arrouse the sleeping conscience of America. Special attention will be paid to the refusal of the engaged works by the above mentioned writers to exist in the hallucinating hologram of the trivial post-truth world of nigerization and denigerization, wimps and the mediocre. In such a world their art is a voice of hunger, of desire, of dissatisfaction. In the midst of historical and ideologica perversions it celebrates the creative, healing power of the human imagination and of art. Кey words: awakening, self, entropy, literature, truth Примљен: 12. септембра 2012. Прихваћен за штампу октобра 2012. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

135

Маја Милутиновић

НАЂА ТЕШИЋ (Nadja Tesich, 1941), списатељица, професорка филма и француске књижевности, рођена је у Ужицу, одакле је са мајком и братом Стојаном Стивом Тешићем, јединим српским „оскаровцем“, након Другог светског рата емигрирала у Чикаго. О свом сусрету са оцем, који је још 1941. године, као политички неподобан био приморан да напусти земљу, врлом новом свету у којем се обрела, као и о разлозима који су је навели да постане ангажована уметница, пише у аутобиографском роману Умрети у Чикагу (2010). У Индијани и Висконсину, студирала је француску и руску књижевност, филм и плес. Усавршавала се на Сорбони у Паризу, где је 1964. године играла главну улогу у филму Ерика Ромера Нађа у Паризу. Као свестрана уметница, бави се режијом, писањем сценарија и романа: Борац у сенци, Родна груда, Далеко од Вијетнама, драма: После револуције, Жетва и Шта је остало, кратких прича, али и поезије. Данас живи у Њујорку, где иступа као борац за људска права, а против глобализације, коју је њен брат Стив видео као „американизацију“ читавог света, уздајући се у мисао „зар је мало примера да је Империја бивала побеђена“. На сајту Српске мреже могуће је читати есеје, интервјуе, чланке и писма Стива и Нађе Тешић, у којима пишу о рату у Југославији деведесетих, о демонизацији Срба у светским медијима, о урушавању мита о америчком сну и империјализму који САД спроводе широм планете: http://www.srpska-mreza. com/authors/Tesich/nadja-intro.htm

136

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

АДРИЈЕН РИЧ (Adrienne Cecile Rich, 1929–2012), америчка песникиња, списатељица и феминисткиња чије је стваралаштво обележило другу половину XX века, рођена је у Балтимору, у држави Мериленд. У својој поезији, есејима и јавним наступима залаже се за слободу жена, и право да трагају за сопственим идентитетом изван вековне патријархалне доминаторске матрице, чије су последице довеле до горућих проблема двадесет првог века: расизма, оштре класне подељености узроковане капиталистичким системом као и старих / нових облика империјализма. Нарочито је заокупљена улогом поезије у савременом друштву. Сматра да је само поезија која није удворичка и ескапистичка, која неће да служи и буде декор у банкетним салама моћника, достојна помена. Поезија и стваралаштво уопште, подразумева нужно активистичко превредновање стварности и историје, јер је њена улога одувек била и биће да буди успаване свести из конформистичког дремежа, да указује на вишу реалност иза оне појавне, баналне и наизглед непрозирне завесе привида. Објавила је неколико збирки поезије међу којима су: A Change of World (Промена света, 1951), Diving into the Wreck (Потањање у олупину брода, 1973), Necessities of Life (Насушне животне потребе, 1966), Will to Change (Воља за променом, 1971), The Dream of a Common Language (Сан о заједничком језику, 1978), Your Native Land, Your Life (Твоја родна земља, твој живот, 1986), Dark Fields of the Republic: Poems 1991-1995 (Тамна поља републике: песме 1991-1995, 1995), Midnight Salvage: Poems 1995-1998 (Поноћно спасење: песме 19951998, 1999), The School Among the Ruins: Poems 2000-2004 (Школа међу рушевинама: песме 2000-2004, 2006), и друге. Своје есеје објединила је у неколико критичко-есејистичких књига: Of Woman Born: Motherhood As Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

137

Маја Милутиновић

Experience and Institution (Од жене рођена: материнство као искуство и институција, 1976), On Lies, Secrets and Silence: Selected Prose 1966-1978 (О лажима, тајнама и ћутању: изабрана проза 1966-1978, 1979), Blood, Bread and Poetry: Selected Prose 1979-1985 (Крв, хлеб и поезија: изабрана проза 1979-1985, 1986), What is Found There: Notebooks on Poetry and Politics (Шта се тамо налази: записи о поезији и политици, 1993), Arts of the Possible: Essays and Conversations (Уметности могућег: есеји и разговори, 2002), Poetry and Commitment (Поезија и ангажовање, 2007), А Human Eye: Essays on Art in Society 1997-2008 (Људско око: есеји о уметности у друштву 1997-2008, 2009). Поред многобројних признања које је добила за своје стваралаштво, истиче се награда Америчке фондације за уметност (NEA) коју је песникиња одбила да прими, уз образложење да је сврха уметности, онако како је она схвата, потпуно неспојива са циничном политиком тадашњег председника Клинтона и Беле куће, администрације која поменуто признање додељује.

138

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Оригинални научни рад 821.161.1-31.09 Достојевски Ф. М. 14 Веј С. 821.111(73)-2.09 Тешић С.

Радоје В. Шошкић1 Универзитет у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици, Филозофски факултет

Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ, СИМОНА ВЕЈ И СТОЈАН СТИВ ТЕШИЋ O ДУХОВНОЈ ИСКОРИЈЕЊЕНОСТИ САВРЕМЕНОГ ЧОВЈЕКА И ПУТЕВИМА КОЈИ МОГУ ДОВЕСТИ ДО ПОНОВНОГ УКОРЈЕЊИВАЊА2

Рад који слиједи бави се идејама тројe књижевних стваралаца – Ф.М. Достојевског („Легенда о Великом Инквизитору“), Симоне Веј („Укорењивање: Увод у декларацију о дужностима према људском бићу“) и Стојана Стива Тешића („На отвореном друму“), из перспективе њихове тежње за оживљавањем у човјеку оних облика свијести и савјести који ће човјечанству повратити способност да пружи отпор религиозним и етичким мутацијама данашњице. Њихово бављење суштинским моралним проблемом европског човјека модерног доба сагледано је у свјетлу критичког односа који су гајили према разним облицима бирократизације човјекових духовних способности. Вјерске институције хришћанства, према схватању ових стваралаца, скренувши у свом историјском развитку с пута Христовог јеванђеља братске љубави, одавно су (како каже Велики Инквизитор Фјодора Достојевског) ‘с њим’ – са ‘страшним и мудрим духом, духом самоуништења и небића’, који је кушао Христа у пустињи. Вејова и Достојевски трагају за путем који ће омогућити савременом човјеку да се поново духовно укоријени у животну праксу засновану на ‘духу истине’, љубави и милосрђа. Такав лијек и склад могући су само уколико се човјек врати сопственом изворном етичком понашању, оличеном у Христовом животу и учењима. Ставове Вејове и Достојевског, о искорјењивању човјековог моралног бића и урушавању човјековог моралног идентитета, дијели и амерички драмски стваралац српског поријекла Стојан Стив Тешић, који је „Легенду о Великом Инквизитору“ Достојевског искористио као основу за своју драму „На отвореном друму“. Кључне ријечи: дехуманизација, етика, истина, љубав, умјетност

УВОД У свом дјелу Шумски путеви, њемачки философ Мартин Хајдегер човјеково пребивање у савременом свијету одређује недостајањем духовног утемељења. Због тог недостајања човјеково пребивање дотакло je бездан. Усљед тог недостајања, свијет остаје без темеља на коме почива. Реч „бездан“ изворно значи тло и темељ према којем, као најнижем, 1 radoje.soskic@yahoo.com 2 Рад је настао у оквиру истраживања која се изводе на пројекту Превод у систему компаративних истраживања српске и стране књижевности и културе (ЕДБ 178019) које у цјелости финансира Министарство за просвјету и науку Републике Србије. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

139

Радоје В. Шошкић

нешто виси. Али у оном што следи треба „без“ у речи „бездан“ схватити као потпуно одсуство темеља. Темељ је тло у које се пушта корен и на којем се стоји. Епоха која је изгубила темељ виси у бездани. (Хајдегер 2000: 209-210) Цитирана Хајдегерова мисао као да најувјерљивије дочарава трагику модерне европске цивилизације којa влада земаљским државaма искључујући принципе симболички оличене у Држави Божјој. Уздајући сe у религију неограниченог напретка, европске државе морално и духовно назадују. Неспособност западно-европске цивилизације да „недостајање Бога уочи као недостајање“ само повећава њену трагику. Изгубивши темељ у себи – Христа, европски човјек виси у бездани, у њега је „парализа осећања бесмртности скоро потпуна.“ (Поповић 1999: 343) Човјек без вјере у Бога и бесмртност своје душе остаје стерилан и безнадан, заплашен до саме сржи свога бића. Његова беспомоћност најбоље се очитује у његовом односу према економским, друштвеним и технолошким силама које је сам створио и коначно обоготворио; он обожава рад сопственог ума и руку, клања се новим идолима заклињући се именом Бога који му је заповиједио да уништи све идоле; активно доприносећи превласти техничке комуникације, захваљујући давању примата науци умјесто религији и етици, учинио је да његова судбина буде одређивана преко технике, усљед чега његово биће бива све више обескоријењено, док у заборав пада однос између језика и бића, тако да у говору нема свепрожимајућег бића, људскости, љубави. Човјек се може бескрајно поносити достигнућима свог ума и руку, али не зна да одвећ превише узнапредовали технолошки напредак нужно значи и његову регресију и губитак у антрополошком погледу, усљед чега он остаје да виси у стању слободног пада у амбис нихилизма који, схваћен као обезвријеђивање врхунских вриједности, „није ништа друго до примењени атеизам.“ (Поповић 1999: 227) Своју животну енергију, коју је некада посвјећивао трагању за Богом и спасењем, он сада суштински усмјерава на развијање материјалног комфора и задовољавање патолошких страсти – егоизма, себичности и похлепе страних потребама своје душе, вјерујући да ће му таква животна оријентација обезбиједити eudaimoniu и пуноћу постојања. У трагању за позитивним разрјешењем сопствене земаљске судбине, човјек се безгранично гордо уздаје у науку и системе мишљења које је створио. Наука, пак, „не зна за човека, не зна за границе људске личности“ (Поповић 1999: 405), и самим тим не даје позитивно рјешење проблема људске личности, будући да нужно механизира и упрошћава човјека сводећи га на ниво механичког бића, чији су основни закони развитка и дјелања подређени законитостима неопходности која влада цјелокупним механизмом свијета. Ни систем мишљења у виду рационалног хуманизма, који превиђа оно ирационално и мистично у човјеку што му је дато у чину стварања, не даје цјелисходан и здрав одговор на питање шта је човјек и како треба да живи. Системом рационалистич140

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ког расуђивања, утемељеним на човјековој вјери и гордости да може извојевати побједу над природом, човјек је лишио себе не само хармоније с њом већ и сваког религиозног контекста који је давао смисао његовом животу. Отуда не чуди што он не успијева да изван религије васпостави вјечне обрасце истине и вриједности које би му омогућиле да се колико-толико снађе унутар времена ишчашене логике и рашчовјеченог прогреса. На крају тунела што се зове рационализам вребају нихилизам и анархизам. „Рационализам је отац нихилизма [...] који се, по природи своје логике, завршава нихилистичким бунтом и анархистичким непримањем света.“ (Поповић 1999: 261) Вјера у разум у крајњој инстанци води извођењу атеистичке и иморалистичке консеквенције. Одвојивши се од природе, Бога и „ближњег свог“, човјек је бачен у пакао егоизма, солипсизма и вјечитог лутања. Поносом на разум као неприкосновеним инструментом за разумијевање и овладавање природом који му је у току процеса индивидуације донио слободу од робовања природи и ослободио га од туторства богословља, он је прерастао сваку религију и моралну одговорност, или, боље речено, није стигао ни до какве моралне одговорности. У коначном исходу индивидуације, из бесконачне и неутажене гордости своје, човјек је престао да буде човјек прогласивши себе за Бога, „непогрешивог“ човјекобога, коме ништа више није свето. Његова гордост се у емпиријској стварности извргла у анархизам и мортализам најодвратније врсте. „Основно правило [његове] целокупне делатности јесте: све је дозвољено када је у питању остварење циља [...] па и људождерство.“ (в. Поповић 1999: 288-298) Цјелокупна сума његових човјечанских прегнућа и енергије сустиче се и коријени у средишту и темељу које је човјекобог. Врховна његова „стваралачка сила, свемоћна, неограничена и незаменљива“ (Поповић 1999: 298), јесте слободна воља, чији један крај увијек чине његовано самољубље и сујета, а други контрола савјести и подвођење злочина под неопходност људског живота у свијету свирепе борбе за опстанак. Наука и начело самоодржања као „право јачег, оштроумнијег, вештијег или лукавијег да уради све што смисли да би надживео слабијег и несрећнијег“ (Бауман 2009: 103) од себе, законита су чеда слободне воље. Врхунац култа човјекобога чини не само невјеровање у Бога већ и невјеровање у човјека, што је еквивалентно духовном самоубиству, уништењу човјека као Божје слике и прилике. Неосјећање судбине свог послања, губитак вјере у Бога и идеју бесмртности своје душе значи прелаз у „ништа“. О горкој трагици неуспјеха и неспремности европског човјека да испуни своје послање писали су бројни аутори. Наш задатак у овом раду јесте да изложимо и упоредимо идеје француског философа Симоне Веј (1909-1943), „највећег пророка и најревноснијег апостола Свесловенства“ Ф. М. Достојевског (1821-1881), и Стојана Стива Тешића (1942-1996), српско-америчког драмског писца, романописца и сценаристе, на бази њихове радикалне

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

141

Радоје В. Шошкић

премисе о дубокој кризи у западној култури, чију свеколику трауму изводе из римокатолицизма. Критички се бавећи феноменом вјерских институција хришћанства (особито римокатолицизма), поменути умјетници полазе од тезе да је римокатолицизам подлегао трима ђаволовим (Сотониним) искушењима којимa је он кушао Христа у пустињи, и тако скренуо у свом историјском развитку с пута Христовог наука поставши узроком атеизма, нихилизма и материјализма у западно-европској цивилизацији. Сва траума неукоријењености човјека западњачке цивилизације потиче отуда што он стољећима безуспјешним напорима настоји ријешити „проклети проблем“ људске личности, а самим тим и људског живота, без Христа и мимо Христа, Христа који је, за Достојевског, Вејову и Тешића, апсолутно незамјенљива вриједност и руководни принцип у свим областима људског битисања. „Пошто је у западној Европи Богочовек замењен човеком, то је европско човечанство ушло у хаос, из кога су природни излази: револуције, анархије, тираније, покољи, људождерства, уморства. Што је зидано не на Богочовеку, мора се срушити само од себе.“ (Поповић 1999: 452) У човјекову егзистенцију и природу уткане су недокучиве противрјечности које једино Богочовјек – Христос може разријешити. СИМОНА ВЕЈ И Ф. М. ДОСТОЈЕВСКИ: КРИТИКА РИМОКАТОЛИЦИЗМА Негативно рјешење проблема људске личности претвара живот у суму трагичних посљедица. Напредни модерни Европљанин још је далеко од изналажења позитивног рјешења за мучне проблеме своје личности, будући да је стање његове егзистенције оптерећено неукоријењеношћу у религији и отуђеношћу од Бога и човјека. Крах свеколиких његових напора посљедица је, по Симони Веј, постојања четвороструке мане која детерминише сав његов живот и цивилизацију коју је изградио: „лажно осећање величине; губитак осећања правде; идолопоклонство пред новцем; и одсуство религиозног надахнућа у [њему].” (Веј 1995: 195) Све позитивне етичке норме Достојевски и Симона Веј изводе из Христовог јеванђеља братске љубави и свечовјечанског јединства које изводи човјека из атмосфере духовног егоизма и духовне осиромашености, омогућујући му да позитивно актуелизује творачки потенцијал слободе у себи, тј. да напредује ка слободи за правилан развитак сопствене личности према идеалу Богољубља без ког нема ни правог човјекољубља, што Јустин Поповић потврђује сљедећом мишљу: „Човек постаје братом свих људи, када у себи створи и развије осећање љубави и самопожртвовања. Само на томе путу човечија личност достиже своје потпуно савршенство, и у сваком човеку Христом осећа и види брата, 142

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ради кога треба жртвовати и живот свој и душу своју. Тако се, у ствари, постаје права личност.“ (Поповић 1999: 488-489) Симона Веј никада није одустала од истинског хришћанства. Њено схватање хришћанске етике, које је у хармонији са изворним Христовим учењем, и њен доживљај Христа толико су се дубоко размимоилазили са хришћанским догмама Римокатоличке цркве да она никада није прешла у званично римокатоличанство. Како је и сама живјела у добу које „са модерним ратовањем, империјализмом, и квазитеолошким амбицијама тоталитарних владара заиста јесте доба избеглица, расељених особа и масовне миграције“ (Саид 2008: 28), ум Симоне Веј није могао а да не пати усљед незаљечивих посљедица које искорјењивање има по човјекову душу. Отуда је ова марксистичка активисткиња у искоријењености видјела болест која настаје разарањем спона са религијом, традицијом (културом), породицом и нацијом, и активно се залагала за укорјењивање које је, према њеном увјерењу, „можда најважнија и најнепризнатија потреба људске душе.“ (Веј 1995: 53) Своје ставове o проблемaтици искорјењивања и укорјењивања систематски је изложила у књизи Укорењивање – Увод у декларацију о дужностима према људском бићу. Тематизујући и систематски обрађујући феномен праксе искорјењивања, Вејова, нарочито, истражује коријене искоријењености која је посебно од Првог свјетског рата доживјела процват. Осим бројних ратова проузрокованих империјалистичким тенденцијама западних колонијалних сила, чија су безочна освајања и грамзивост довела до „отуђења“, то јест чупања веза покорених народа са њиховом заједницом, културом и традицијом, Вејова показује да „болест искорењивања“ у савременом свијету, и без војног освајања, у још већој мјери изазивају и шире два „отрова“: „снага новца“ и „модерно образовање.“3 (Веј 1995: 54) Новац је за модерног човјека коме економија чини садржај живота, сада постао „облик активног бића уопште, […] чисто духовна сила коју метал само репрезентује“ и која вриједност сваког човјека процјењује у односу на себе саму, тј. унутар стриктно новчаних димензија. (в. Шпенглер 2010: 440) Како је превласт искључиво свјетовног / интелектуалног садржаја модерног образовања такође један од кључних чинилаца искорјењивања, Симона Веј сматра да га је неопходно обременити духовним садржајем, залажући се да се у школе уведе предмет Историја религије. Овакво инсистирање на духовном насупрот интелектуалном наводи Вејову да промисли о антихришћанским тенденцијама, тј. о „духу лажи и заблуде“ који владају културом данашње Европе, гдје је „дух истине данас скоро одсутан и из религије, и из науке, и из сваке мисли. Ужасна зла којих се отимамо, а да не успевамо чак да осетимо сву њихову трагичност, потичу у целости отуда.“ (Веј 1995: 230) Емпиријски, антро3 Новац уништава корене свагде где продре, замењујући све подстицаје жељом за зарадом. Он без муке односи превагу над осталим подстрекачима, јер захтева много мањи напор пажње. Ништа није тако јасно и тако једноставно као бројка.“ (Веј 1995: 54) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

143

Радоје В. Шошкић

полошки и психолошки подаци непогрешиво показују да човјекове дјелатности – политика, наука, економија, култура – будући постављене изван првобитног основног карактера хришћанских начела, доприносе умјесто уједињавању људи, њиховом разједињавању и диоби, јер су се у њима настанили егоизам и похлепа, супарништво и борба, и да зато проузрокују угњетавање и насиље. У завршном дијелу своје књиге Симона Веј се бави идентификовањем коријена тог историјског скретања од духа истине, који је Христово првобитно учење, ка духу лажи и заблуде који је иманентан римокатолицизму. Тај сегмент студије одише њеним храбрим критичким ставом према Европи, а нарочито Француској, гдје се појам државе као објекта обожавања први пут и појавио. Европљани су на тај начин, водећи се максимом кардинала Мораса „Политика пре свега!“, починили злочин идолопоклонства и империјализма подлегавши најтежем и најгорем искушењу којим је „страшни и мудри дух“ у пустињи кушао Христа. Прихватањем земаљског царства као апсолута, уз помоћ Римокатоличке цркве, Европљани су се одрекли неба и Христовог пута слободе и пошли у правцу робовања материјалном, приземном и ниском. Вејова посебно оштро критикује једну тенденцију која је и данас снажно присутна унутар римокатоличанства – тенденцију римског схватања Бога. Наиме, Римљани су установили култ императора и обожавали ропство до те мјере да су га претворили у основну институцију свог царства, што је и дефинисало њихово третирање религије. Изумјели су Бога и додијелили му врховно право, које је најбоље дефинисао Маритен: „ [...] Бог има врховно право над створењима и нема моралну обавезу према њима (премда он дугује самом себи да им пружи оно што им је прописано њиховом природом).“ (Веј 1995: 243) Вејова нарочито наглашава да између појма права и чистог добра постоји непремостиви јаз, пошто „поседовање неког права, подразумева могућност да се оно користи било у добру, било у лошу сврху.“ (Веј 1995: 243) Бог испражњен од сваке моралне обавезе према човјеку није Бог каквог проповиједа изворна хришћанска религиозна етика. Такав Бог гледа на човјечанство као на своје власништво а не као на своју дјецу, коју обасипа једнаком милошћу и љубављу, какав је био случај у вријеме матријархалне фазе религије.4 Овакво римско поимање Бога несумњиво значи клеветање и 4 Римокатоличка црква је од својих почетака истрајно инсистирала на начелу ауторитета које чини срж структуре римокатолицизма и укључује слијепо потчињавање и беспоговорну послушност етаблираним догмама. Управо је то вјеровање у неопходност ауторитета и покорности главни разлог за њено немилосрдно обрачунавање са сваком девијацијом од догме, што је резултирало појавом Инквизиције у 16. вијеку и цензурисањем књига. Важно је напоменути да је начело ауторитета и хијерархије наметнуто људском роду тек у патријархалној фази религије и друштва, за разлику од матријархалне фазе, која је претходила патријархату, гдје је владало начело једнакости, слоге и мајчинске безусловне љубави према свим људима. Њемачко-амерички хуманистички философ, психоаналитичар и социолог Ерих Фром (1900–1980), говорећи о еволуцији људске врсте и с њом повезаним развојем религија, у контексту љубави према Богу, у свом дјелу Умеће љубави истиче да је друштво, а тако и религија, доживјело прелаз од првобитне усредсријеђености на мајку ка усредсријеђености на оца, да су напуштени првобитни и природни матријархални елементи

144

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

унижавање људске природе и духовног достојанства људске личности, и у крајњој консеквенци, издаја човјека и одрицање од слободе – најдрагоцјенијег дара Христовог човјеку, што генијално чини „непогрешиви“ човјек, апологета и идеолог римокатолицизма, велики инквизитор у Достојевсковом роману Браћа Карамазови. Захваљујући уподобљеном схватању Провиђења, коригованом по римском узору, „као личног и посебног Божјег посредовања због посебних циљева“, чак је и историја империјализма ревидирана, не би ли се „узвишени“ и „племенити“ мотиви цивилизацијских завојевача – колонизатора оправдали директним уплитањем Бога у њихово мисионарство. (в. Веј 1995: 247) На тај начин је, као резултат непосредног Божјег посредовања у њиховим стварима, хришћански западни свијет прогласио своју „цивилизовану“ културу као област гдје је нарочито присутно и гдје снажно дјелује Божје Провиђење, које му само због његовог цивилизацијског напретка и техничке одмаклости даје допуштење, чак и право да оплемењује, просвјетљује и покорава оне које је прогласио „варварима“. У вези са вјеровањем да се све, па чак и најгнуснији злочини почињени над „назадним и варварским“ народима у име доношења бакље цивилизације у њихове земље, дешава саобразно Божјој вољи и у складу са његовим допуштењем, Вејова наводи и извјестан комични податак који се појавио у једном њујоршком римокатоличком часопису издатом поводом посљедње годишњице открића Америке, у коме се „оштроумно“ саопштава како је сам Бог послао Колумба у Америку не би ли на тај начин помогао да та земља неколико стољећа касније војно и политички ојача и порази Хитлера. Ужаснута комичношћу и глупошћу оваквог уподобљавања историје, Вејова иронично додаје: „Бог, по свему судећи, и сам презире обојене расе; истребљење становништва Америке у 16. веку изгледало му је као ситница по цену спаса Европљана 20. века; а није им могао донети спас мање крвавим средствима. Веровали бисмо да би, уместо да пошаље Кристифора Колумба у Америку више од четири века унапред, било једноставније да је послао неког да погуби Хитлера око 1923.“ (Веј 1995: 246) У контексту лажи римокатоличке антропологије, која прља један дио хришћанства, неизбјежно је указати и на ставове највећег православног писца (и философа) – Ф. М. Достојевског. Поријеклом зла у свијету, као и критиком антихришћанске природе римокатолицизма, најснажније и најдубље се бавио у поглављу уплетеном у фабулу свог посљедњег романа Браћа Карамазови, насловљеном „Легенда о Великом Инквизитору“. Овај дубокоумни мислилац, обузет вјечним питањима о смислу човјековог постојања, бескрајности његове душе и узвишене њене природе, своју философију темељио је на истинској вјери у живот и учење Христа, за кога је вјеровао да је уистину постојао и ходио религије и друштва и ушло се у фазу патријархалног устројства, у чијем смо средишту и данас. Лик Мајке, пак, није могао у потпуности бити потиснут из религије због неуништивости човјекове жеље за мајчинском љубављу. (в. Фром 2006: 74–94) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

145

Радоје В. Шошкић

земљом. Својим учењем, вјеровао је Достојевски, Христос је установио глобално-историјско начело љубави, братства и измирења међу људима, донио истину и тиме одредио смисао постојања човјека. Он је оваплоћење истине и савршеног добра, којем тежи свако људско биће, јер је управо он посадио клицу божанског у душу човјекову. Баш као и Симона Веј, и Достојевски оптужује римокатолицизам да је издао Христа опредијеливши се за љубав према земаљском царству, да се одавно приклонио „страшном и мудром духу, духу самоуништења и небића“ –Сотоном, који је кушао Христа у пустињи нудећи му царство земаљско у замјену за покорност. Посљедице тог скретања, уочио је Достојевски, неминовно су довеле до тога да је Римокатоличка црква замијенила љубав ауторитетом, слогу мржњом, слободу потчињавањем, истину лажима, што је морало постати узроком бројних ратова, убијања, мучења, прогона и обмањивања људи у име Божје. Прихвативши Сотонине савјете, посебно онај трећи који се односи на овладавање земаљским царствима, римокатоличанство је поништило Христов завјет о незамјенљивости небеског царства и склопило савез са ђаволом у циљу остварења свог наума о господству над земаљским царствима. У Достојевсковој „Легенди о Великом Инквизитору“, плоду имагинације негативног лика романа, интелектуалца Ивана Карамазова, драматизован је судар двију философија уређења, спасења људског рода и коначног разријешења његове земаљске судбине: философија Христова која је пут свечовјечанског измирења путем братске љубави у Христу и са Христом, и Инквизиторова философија атеизма, иморализма и анархизма која одише духом злочиначких савјета Сотоне, и која одбацује егзистирање Бога и бесмртности као немогућност у свијету чемерне трагике и бесмислене патње. Садржина Иванове поеме сљедећа је: Христос се појављује ненајављено у Севиљи на врхунцу дјеловања Инквизиције, у 16. вијеку, не у „свој слави небеској“, већ у „лику човечијем“. Народ Севиље одушевљено дочекује Христа, који ће, понављајући сопствене канонизоване моделе, убрзо исцијелити неког слијепца, а потом подићи седмогодишњу дјевојчицу из мртвих. Управо у том тренутку појављује се Велики Инквизитор, деведесетогодишњи старац, „висок и прав“, „исушеног лица“, „упалих очију“ и „седих густих обрва“, и наређује да Христа ухапсе и баце у тамницу, што и бива учињено. Христово хапшење бива пропраћено без икакве побуне народа, чији је слабашни и непокорни дух већ одавно сломила римокатоличка црква. Слиједи сусрет Великог Инквизитора са нијемим Христом и чувени Инквизиторов монолог, који ће, кроз исцрпну критику Христовог одбијања да удовољи захтјевима Сотониним, открити тајну Римокатоличке цркве, која управо лежи у прихватању она три искушења којима је Сотона подвргао Христа у пустињи. Наиме, та три искушења састојала су се у сљедећем: Христос је требало (али је одбио) да претвори камење у хљебове и тако чудом покори неуки и покварени људски род; Христос је требало (али је одбио) да се баци са храма и тако захваљујући неоспорном чуду 146

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

омогући човјечанству безусловну вјечиту вјеру у њега као Божјег Сина. И коначно, у трећем, најважнијем и уједно најтежем искушењу, Христу је понуђена владавина над свеколиким царством земаљским у замјену за послушност Сотони. Христос је и то одбио. Одбацивши завјете Христове, Велики Инквизитор је са својим једномишљеницима и Римокатоличком црквом одлучио да склопи савез „с њим“, мудрим ђаволом, и исправи Христово дјело, темељећи га на „чуду, тајни и ауторитету“. На тај начин оствариће се њихов основни наум и створиће се предуслови за упостављање и ширење универзалног ауторитета и царевања Римокатоличке цркве – подјармиће људски род тако што ће завладати његовом савјешћу, разбиће његов дух на комаде како би га наново састављала у жељени облик. Попут Августиновог становишта да је природа људских бића у свој својој бити искварена и изопачена прародитељским гријехом, Инквизиторова дијалектика директно поткопава и негира саму духовну основу људског бића. Природа човјекова несагласна је са Христовим учењем, не заварава се он, јер је човјек по природи безнадежно подло, порочно и неслободно створење, супротно учењу Христа, који је оваплотио идеал апсолутне вриједности људске личности. Зато он и осуђује Христа због његовог поновног доласка, а истовремено оправдава сопствено појављивање и мисију „побољшања“ људске врсте на земљи. Инквизитор одбацује као немогуће заснивање људске судбине на Христовим начелима етике, и истовремено, као једина могућа и најприроднија, успоставља дијаметрално супротна начела: начело тајне (превара), чуда (лаж) и ауторитета (сила). Његово отпадништво од Бога одраз је и његове суштинске мржње према људском роду, а његово одрицање од Христа једнако је апологирању ђавола. Превара, лаж и сила природан су одговор на злочиначке савјете ђаволове и апологија његове философије. Велики дух Достојевског је био свјестан да се свечовјечанско хришћанство још увијек није остварило у свој својој пуноћи и сјају. Знао је и да људски раст, његово духовно благостање и пуноћа, и измирење међу свим људима свијета, као основни идеали којима свечовјечанско хришћанство стреми, постоје још само у идеји, у илузији, а да је у стварности човјек, у ствари само пуко средство за постизање анархистичких циљева. Оно суштинско у чему се идеје Достојевског и Вејове сустичу јесте њихово инсистирање на чињеници да су ауторитарна и лажљива религиозна етика римокатоличког хришћанства и хуманизам Христовог учења у бити антитезе, никада помирљиве, и да нису ни наука нити религија вођене обавезујућим моралним начелима и духом истине, што их чини одговорним за стварање човјекобога који, вођен само свијешћу о грубој сили као једином средству у земаљским пословима, више ништа не сматра светим, јер му је практично све дозвољено. „Данас, наука, историја, политика, организација рада, сама религија онолико колико је била обележена римском љагом, нуде људској мисли само грубу силу.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

147

Радоје В. Шошкић

Таква је наша цивилизација.“ (Веј 1995: 257) Груба сила природно је средство анархистичких стремљења човјекобога. Резигнирано закључујући да римски дух завојеваштва и власти никада довољно није напустио римокатоличку Цркву, Вејова сматра да је једино потпуним укидањем римског схватања Бога могуће очишћење кроз које душа европског човјека мора да прође, јер „све док од њега остане ма и један траг, љубавни склад је немогућ.“ (Веј 1995: 244) Према Вејовој, човјекова отуђеност од средине којој природно припада и у којој стиче коријене својим стварним, дјелотворним и природним учествовањем у њеном постојању, које се не може одржати у животу без везе са врелима традиције (прошлости), која храни цјелокупни морални, духовни и интелектуални живот сваког људског бића, може се излијечити једино посредством другачије концепције образовања, враћања духа истине (она истину сматра светом потребом људске душе) у религију и науку (и њиховим помиривањем), и повратка на пут исконске чистоте Христових начела – слободе, истине и братске љубави као коначних услова људске егзистенције и њеног смисла постојања. ДОСТОЈЕВСКИ И ТЕШИЋЕВА ДРАМА „НА ОТВОРЕНОМ ДРУМУ“: ОЧУВАЊЕ ИСКОНСКИХ ДУХОВНИХ ВРИЈЕДНОСТИ Неукоријењености човјека у религији, антихришћанском науму новог свјетског поретка који производи братоубилачке ратове, и стратегијама исушивања човјекових творачких потенцијала противио се својом умјетношћу и наш Стојан Стив Тешић. Њему је управо Достојевски био узор, чије је дјело, заједно са Толстојевим, посвијећено проучавао на Универзитету у Индијани.5 У времену које је насушну бригу за „биће“ подредило фанатичној борби за што је могуће веће „имање“6, за „више џема сјутра“, човјек је изгубио оно најдрагоцјеније што има – слободу правилног развијања своје личности. Сем тога, усљед напретка капиталистичког друштва, етика, као водиља човјековог дјеловања и осјећања, изгубила је много од првобитног значаја, утолико више што се у америчким школама (и не само у америчким, већ и у српским школама) више не изучавају такви умови, истински хуманисти, као што су Достојевски и Толстој. Модерно образовање је лишено етичке димензије, која се више не сматра неопходном за осмишљавање живота, пошто су њене вриједности претворене у идеологију и не утичу на мотиве човјековог понашања. Резултат је свијет који се више не окреће око човјека, јер је човјек сведен на пуко средство, на привезак продуктивној 5 Тешић је радио и докторат о Достојевском и Толстоју, али га није завршио. 6 Више о проблематици модуса егзистенције утемељених на имању и бивању види у студији Ериха Фрома Имати или бити.

148

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

машини, док је фундаментом етике учињена категорија „имања“ и максимална потрошња, тј. технички и материјални прогрес. У таквим условима отуђеног живота, који није оријентисан ка развијању вриједности „бића“ – слободе, љубави, дијељења људскости са ближњима, интегритета личности, квалитет живота губи свако значење. Злоупотребом религије, умјетности и истине – духовних водича који захватају човјекову егзистенцију у свој њеној суштини и дубини, носећи човјеков дух напријед и омогућавајући му да превлада све оне препреке које стоје на његовом путу ка излазу до слободе, до самосвијести и обновљеног живота – социјална структура савременог доба, схватио је Тешић, чини само да се човјек још радикалније удаљи од сопствене природе: Ова нова ера је вријеме пост-истине и пост-умјетности. Истина и умјетност не постоје више јер је човјек ослабио. Умјетник је данас кловн, забављач. Ја се борим против овакве представе о умјетницима, и прије ћу умријети него да постанем такав. Умјетност је једина религија за мене, јер макар док пишем могу вјеровати у истину. Ово је тешко вријеме, када се ни Толстој ни Достојевски не читају. Сви услови постоје, изузев оних најважнијих, да човјек постане људско биће. Човјек се, пак, претворио у нешто друго.7 Ове ријечи је могао да саопшти само неко ко је доживио „прочишћење врата перцепције“8 и у себи пронашао најдубљи, лични разлог за умјетничко стварање и борбу, разлог који извире из моралног хабитуса српске душе која живи од слободољубља и истинске вјере у Богочовјека – Христа. О болести невјерништва, која је усљед напуштања Христових завјета произвела неизбјежна страдања кроз капитализам и процесе глобализације, унутар којих је човјек изгубио не само религиозну вјеру, већ и морал (в. Богоева-Селдар 2008), Тешић је могао научити из „Легенде о Великом Инквизитору“, поглавља из романа Браћа Карамазови Достојевског. Управо је „Легенду о Великом Инквизитору“ Тешић искористио као базу на којој је обрадио мотив Христовог повратка у својој драми На отвореном друму (1992). Упијајући „философију и религију“ Достојевског он је дошао до сазнања да се саблазан духа Великог Инквизитора, историјског оваплоћења принципа зла, крије у свим видовима људског бивствовања и дјелатности, мијењајући само појавне облике. Спознао је и то да тај дух може опстајавати једино посредством 7 Цитирано према интервјуу новинара Дејана Стојановића са Стивом Тешићем из 1992. год. у Театру Гудмен у Чикагу. „This new era is a time of post-truth and post-art. Truth and art don’t exist anymore because man has been diminished. The artist today is a clown, an entertainer. I fight against this image, and I would rather die than become the same. Art is the only religion for me, because at least while I write I can believe in truth. This is a hard time. It is when neither Tolstoy nor Dostoevsky are read. All the conditions exist, except the most important ones, for man to become a human being, However, man has turned into something else.“ (Превод је сачинио аутор рада.) 8 Термин се приписује енглеском романтичарском пјеснику Вилијаму Блејку (1757-1827). Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

149

Радоје В. Шошкић

убијања Христа у човјеку, насиљем над истином и уништавањем у човјеку основних људских осјећања, тако да он, како је то описао Џ. Орвел у дјелу 1984., више није „кадар да осети љубав, пријатељство, смех, храброст, поштење [...].“ (Орвел 2004: 269) На отвореном друму инкорпорира апокалиптичну слику људског свијета као пакла кроз чија врата човјек сада крочи, јер је издао и корумпирао првобитну чистоту своје природе. У таквом свијету, у чијем креирању није учествовала машта већ лудило, блокиран је сваки развој емоционалности и индивидуалности. Конститутивни елементи људске природе – потенцијал маште, братске љубави, саосјећања, смисла за умјетност као врховне вриједности и зрели одговори на проблем егзистенције – свргнути су са трона људских тежњи. У другој сцени драме, када Анђео призива у сјећање своју прву посјету музеју на тзв. „Дан Земаљског Шљама“, Тешић увјерљиво указује на један од најтежих симптома болести друштва, а који се састоји у чињеници да су људи неукоријењени у свијету везама братства и солидарности и да пате од једног облика сљепила и фрагментарне визије живота и свијета која им не допушта да сагледају реалност око себе, већ је непрестано искривљују. Посјетиоци музеја, индоктринирани и вођени сугестијом, пропагандом као средствима маскирања истине, и унапријед припремљеним програмима за третирање функције умјетности као комодификоване робе, у изложеним сликама са детаљима људске патње и депресије успијевају да виде само величанствену љепоту приказивања људске патње, али не и сву страхоту саме патње људи у њиховом непосредном окружењу: Њих озбиљно дира оно што виде у изложби. Говоре једно другоме како све то лијепо изгледа, та представа људске патње [...] Не тако далеко од музеја, на око двадесет блокова гдје сам живио, била је иста врста изложбе. Иста патња. Само што она тамо није била дивна. И није било људи у шик, лежерној љетњој одјећи које би сва та патња ганула. Оно што је било ван музеја јебени земаљски шљам то је било ремек дјело унутар музеја. (Tesich 1992: 17-18)9 Интернализовањем оваквог отуђеног вида односа према стварности и умјетности, њихово умјетничко искуство остаје на површини платна које се посматра. Како то искуство није право, оно и не успијева да тангира основе њиховог бића и усмјери га ка спознаји истине о животу и осјећању сапатње, што је и функција умјетности која њима остаје непозната. На тај начин Тешић покреће и проблем статуса умјетности у америчкој (и свјетској) култури, која умјесто да служи животу 9 „They are seriously moved by what they see in the exhibit. They are telling each other how Beautiful it all is, this exhibit of human suffering […] Not that far from the museum, twenty blocks or so uptown where I lived, there was the same kind of exhibit. Same kind of suffering. Only it wasn’t beautiful there. And there were no couples in chic, lightweight summer clothes to be moved by it all. What was fucking scum-of-the-earth outside the museum was a fucking masterpiece inside.“ (Превод је сачинио аутор рада).

150

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

и рјешавању „акутне социјалне кризе“, бива трансформисана у још један статусни симбол, у пуки доказ образовања и успона на друштвеној љествици хијерархије. Сакупљањем извјесног броја умјетничких предмета, Ал се нада како ће се, само захваљујући нумеричкој вриједности тако прикупљених предмета, афирмисати као довољно вриједно биће у културном смислу и стећи пропусницу за улазак у друштво слободних и заслужних.

Сцена из Тешићеве драме На отвореном друму

Вратимо се садржају Тешићевог комада како бисмо се упознали са главним ликовима и основним сукобом у драми. Развој радње описује темељну људску ситуацију у условима грађанског рата, чије мјесто Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

151

Радоје В. Шошкић

догађања остаје неназначено, јер је погубни образац грађанског рата, било ког рата, у свим временима и свуда исти. У том свијету и умјетност и живот су изгубили значење. Умјесто услова за слободну реализацију базичних људских инстинката, за љубав, пријатељство, смијех, храброст, влада лудило братоубилачког рата, „уништавања човјека по човјеку“, чије је оваплоћење народна маса, која је хтјела најприје да објеси а потом и запали Анђела, једног од два лика у драми. Најприје уочавамо Анђела, којег је крвожедна маса оставила везаних руку и са намакнутом омчом око врата. Наилази Ал, који га ослобађа, али га пак третира као роба и ученика којег треба цивилизовати. Наиме, превасходно му је потребан „во“ који ће вући његова колица пуна сакупљених умјетничких слика. На тај начин бива успостављен однос господара (Ал) и роба (Анђео). Однос господар – роб симулира однос ментор – ученик, онога који има моћ да подучава и онога који учи и усваја правила, однос цивилизовани – нецивилизовани, тј. однос између оног на „вишем“ и оног на „нижем“ ступњу развијености, што је, у ствари, пресликавање процеса дискриминације и колонизације који владају политиком западних сила, нарочито САД-а. У суштини, такав однос између Ала и Анђела свједочи о сукобу два поларизована принципа, двије философије изградње – утемељења идентитета. Из првог принципа чежњиво проговара словенска душа, која се темељи на Христовој љубави према ближњем и себи самом, на идеји да остварење етичке димензије у човјеку нужно води преко „другог“. Представник такве традиције је Анђео, који проповиједа хуманистички утемељену моралност. Сачувавши исконску једноставност доброте од гутајућих ефеката друштвено-технолошких механизама, који поспјешују развој интелекта на рачун све веће дисоцираности између ума и срца, он дјелује према побудама свог срца, према захтјевима дубинских слојева своје личности, што повећава непосредност у његовом понашању. Као сувјерени тип личности, окарактерисан ирационалним импулсима, спонтаношћу имагинације и емоције, али опхрван осјећајем самоће, из које провирује песимизам, Анђео сања о бољем и праведнијем свијету у ком ће моћи да слободно развија своју хуманост. Његова инстинктивна реакција да загрли Ала након што га је овај ослободио омче израз је жеље за међуљудским спајањем, која је „најмоћнија тежња у човеку, [...] најтемељнија страст, […] сила која повезује људску врсту, клан, породицу, друштво.“ (Фром 2006: 26) Из другог принципа исијава амбис лажи и анархије западноевропске цивилизације, која је одавно „с њим“ (Сотоном). Таква традиција неминовно доводи до братоубилачких ратова и базира се на исушивању човјекове љубави и инстинкта да саосјећа са другима, на укидању пријатељства и једнакости међу људима. Њена жртва је Ал – индивидуа обдарена живом интелигенцијом, али без вјере у људску доброту. Код Ала је пао у заборав инстинкт да спонтано и безусловно помаже и саосјећа са ближњима, бити хумано људско биће за њега више нема никакву тежину. Свој однос солидарности са ближњима 152

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

замијенио је цинично-равнодушним опхођењем. Ал је коначни производ човјека израђеног по мјери друштвено-политичке тираније, слика и прилика Ничеовог типа једностраног / обогаљеног човјека западне цивилизације, лишеног женског дијела свог бића / емоционалне стране своје природе. У Аловој личности уочавамо извјесне црте понашања које су нужне за разумијевање данашње патологије нормалности – онај трагични несразмјер духа и осјећања, растући јаз између церебралноинтелектуалне функције и афективно-емоционалног искуства, јаз између мишљења и осећања, духа и срца – што је главна одлика интелектуализма модерне егзистенције. Дисоцираност његовог бића и његова рецептивна / сакупљачка карактерна структура даје слику једног дехуманизованог друштва 21. стољећа. Развитак етике капитализма показаo је да се сапатња, емпатија више не убраја у врлине. Међу врлинама које набраја Бенџамин Френклин више се чак и не помиње сапатња, љубав или милосрђе.10 Нова етичка категорија јесте напредак, а под њим се најчешће подразумијева економски напредак. На путу ка напретку сапатња само може да омета, спутава и представља грешку. Она стога више није врлина, већ се посматра кaо сентименталност, препрека на путу даљег напредовања. Најубједљивији доказ овакве тврдње пружа сцена у којој Анђео, вођен инстинктом да помаже и саосјећа са свима у невољи, спасава живот измученој дјевојчици, док му ригидно рационални, егоистични и „супериорнији“ Ал наређује да остави дјевојчицу, јер им је она само непотребни терет на путу ка „Земљи слободних“, којој у сусрет хитају. Њихово путешествије у Обећану Земљу води беспризорним „отвореним друмом“ разорених домова, музеја, споменика културе, и неизбјежно преко духа Великог Инквизитора. Оваплоћење духа Великог Инквизитора представља монах у чији манастир долазе Ал и Анђео како би били подвргнути потоњем искушењу, a прије него постану легитимни грађани „Земље Слободних“. Услов / искушење јесте: убити Христа. Монахови разлози за Христово смакнуће евоцирају мотиве који стоје иза одлуке Инквизитора да спали Христа, из поглавља о Великом Инквизитору у роману Браћа Карамазови. Христос, вели монах у духу свог духовног претече Великог Инквизитора, мора бити убијен јер је на човјека свалио претешко бреме: „Све што Он [Христос] види јесте његова лична, надахнута, узвишена визија човјека.“ (Tesich 1992: 71) Христос је собом донио идеал етички равноправне вриједности и моралне аутономије свих људи, који је и spiritus movens хришћанства, и није узалудно што 10 Др Бенџамин Френклин (1706-1790), свестрани амерички интелектуалац, изумитељ и један од очева – оснивача САД-а, сачинио је „уз Божји благослов“ списак од тринаест врлина које треба да красе живот сваког (модерног) човјека. Међу њима нема ни трага од врлина попут љубави или сапатње, чиме је на неки начин Френклин ударио темеље савременом нехуманом капиталистичком друштву, у коме се на поменуте врлине гледа као на препреку ка успјеху. То су: уздржљивост, ћутање, ред, одлучност, штедљивост, марљивост, искреност, правда, скромност, чистота, смиреност, чедност, понизност. Френклинов текст објашњења сваке од ових врлина понаособ, доступан је на: <www.sfheart.com/FranklinsVirtues.html>. 25. 06. 2012. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

153

Радоје В. Шошкић

мора бити ликвидиран, јер је његов идеал директна негација Инквизиторовог (монаховог) поробљивачког / експлоататорског устројства свијета, у коме је човјек презрено биће, способно једино да се потчини. Осим тога, лицемјерно додаје монах: „Библија не каже ништа о гријеху убијања Бога“ и наређује: „Смјеста га убијте.“ (Tesich 1992: 71) У изузетној и умјетнички успјелој сцени, Христос, све вријеме у сјенци, представљен је као музичар који само свира своје виолончело. Свепрожимајућа и непрекидна музика љубави Тешићевог Христа и братски пољубац опроштаја Достојевсковог Христа најзрелији су и најцјелисходнији човјекови одговори на погубне, (само)убилачке цивилизацијске тенденције којима робују монах (На отвореном друму) и Велики Инквизитор („Легенда о Великом Инквизитору“). Карактеризацијом Христа на овакав начин, Достојевски и Тешић показују да позитивна религиозна мисао не налази израза у ријечима, поготово не у ријечима западњачке патријархалне цивилизације, која се у настојању да обрише сваки траг сна о Христу и сјећања на његово јеванђеље љубави, окренула једном молоху, једном свеуништавајућем идолу (Сотони), коме је жртвовала човјекову слободу. Због одбијања да убију Бога – оно најчовјечније у себи – Ал и Анђео бивају кажњени распећем. Казна распећем нужна је како би се Ал вратио својој првобитној природи, одазвао се унутрашњем зову и изашао из лавиринта изван и унутар свог срца. И на крају успио да освијести ону витализујућу супстанцу Бога – човјека, која је иманентна и дјелатна у сваком људском бићу. Иако знају да ће бити погубљени, они нису и изгубљени. Њихово стање свијести није очај, већ слобода. Мелодијом своје музике (учења), која је вјечито неизмјенљива и стреми да допре до најчистијих и најнедохватнијих узвишених простора у људској души, Христос ће омогућити Алу да духовно прогледа и поврати вјеру у човјека. Снага Христове љубави у њима, сада пошто су распети, јача је него икада. Љубав ће их неминовно одвести ка самоспознаји, ка буђењу духа и раскривању смисла сопственог постојања. То сазнање досеже Ал, који oд сјенке човјека постаје право људско биће, душе препорођене и и прерађене вјером. То потврђује и његова мисао о безусловној љубави која је суштина, садржина и детерминанта човјечије христолике личности: „Вољети без мотива је умјетност [...] Љубав без мотива. То је оно што дефинише људско биће.“ (Tesich 1992: 92)11 Љубити / вољети значи зачињати, стварати, бити. Тешић тако изједначује љубав са стварањем, умјетношћу, са креативним поривом. Овако схваћена, умјетност није ништа друго до еманација љубави.

11 „To love without a motive is Art [...] To love without a motive. That’s what defines a human being.“

154

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Схвативши да капитализам са својим „економским гулазима“, организацијом рада којом управља етика доминације и израбљивања, води једино заоштравању личности, али не и њеном афирмисању, усљед укидања мита о божанској / стваралачкој снази у човјеку, и искорјењивања човјековог идентитета преко најдубљег слоја – религиозног, Тешићу је једино преостало да као ангажовани умјетник проговори кроз умјетност и покуша, попут Достојевског и Вејове, да оживи религиозну свијест, која ће пружити отпор етичким и религиозним метаморфозама. Својим дјелом, обрађени ствараоци опомињу да је истинско, првобитно хришћанско надахнуће, које треба да послужи као главни ослонац данашњој науци и свим тековинама цивилизованог човјека, заборављено и избезобличено откада је хришћанство прешло у ред званичне римске религије. Лијек који ће омогућити човјеку да се поново укоријени у религији састоји се управо у враћању „духа истине“, љубави и милосрђа у религију. Такав лијек и склад могући су само уколико се човјек врати Христовом изворном учењу. ЗАКЉУЧАК Борбу за људску личност и разматрање темељних проблема људске егзистенције и личности – слободе, љубави, добра и зла, морала, Достојевски, Вејова и Тешић нужно започињу од религије будући да она живу људску личност држи за апсолутну и неприкосновену вриједност, саздану према слици и прилици Божјој. Потреба за религијом укоријењена је у основним условима постојања људског рода, што је теза чију потврду налазимо у животима и стваралачком раду поменутих стваралаца. Неукоријењеност човјека у Хришћанству, изгубљена равнотежа са Мајком Природом и човјеков очити пад на љествици еволуције врхуне у ери моралног релативизма и културе која ревносно устрајава на идеји „да је све дозвољено“, због чега је људски род препуштен тумарању кроз тмину коридора времена, док му пријети баук самоуништења. Вријеме моралне кризе увијек изњедри духове који својом храброшћу и пророчком визијом успијевају да виде изнад граница / димензија сопствене друштвене егзистенције. У личностима и опусу ангажованих писаца Тешића, Симоне Веј и Достојевског несумњиво препознајемо генијалне умјетнике, храбре и искрене хуманисте и моралисте. Њихово дјело вјечити је путоказ ка истини и братској љубави у свијету који више не познаје овакав модус постојања, у свијету који почива на дијаметрално супротним и погубним принципима које је успоставио дух Великог Инквизитора: деструкцији и презиру природе, негацији алтруизма, величању егоизма, робовању материјалном, глорификовању патолошке наказности доминантне доктрине – прогреса. Управо је под видом прогреса, у коме се рачунало са остваривањем тоталне слободе Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

155

Радоје В. Шошкић

за човјека и чији је врхунац осиромашени уранијум, дошло до инструментализовања човјекових потенцијала у сврху деструктивних идеологија. Раскинута је она „пупчана врпца“ која је његово биће везивала за природу и друга људска бића и ископана провалија у његовом срцу. Прирођену везу са природом човјек је замијенио низом патворених и неорганских веза. Глас разума и љубави који га може вратити његовој истински доброј природи јесте дјело поменутих умјетника. Њихов апел лијепо употпуњује једна хуманистичка мисао Д. Х. Лоренса: „Оно што хоћемо, јесте да разоримо наше лажне, неорганске везе, нарочито оне које се везују за новац, и поново успоставимо живе, органске везе, са космосом, сунцем и земљом, са људским родом, народом и породицом.“ (Лоренс 2009: 176)

Литература Бауман 2009: Z. Bauman, Fluidna ljubav, превели Наташа Мрдак и Синиша Божовић, Novi Sad: Mediterran Publishing. Богоева-Седлар 2008: Lj. Bogoeva-Sedlar, Moral kao bunt i alternativa, у: Z. Jeremić (уред.), Stojan Stiv Tešić, život i tri drame, Beograd – Užice: Academica. Веј 1995: S. Vej, Ukorenjivanje – Uvod u deklaraciju o dužnostima prema ljudskom biću, превела Мирјана Вукмировић, Beograd: BIGZ. Достојевски 2009: F. M. Dostojevski, Braća Karamazovi, превео Јован Максимовић, Beograd: Book. Лоренс 2009: Д. Х. Лоренс, Апокалипса, превео Јовица Аћин, Београд: Службени гласник. Милошевић 1990: N. Milošević, Dostojevski kao mislilac, Beograd: Beletra. Орвел 2004: O. Džordž, 1984., превела Светлана Стаменић, Beograd: Libretto Петровић 2004: L. Petrović, Literature, Culture, Identity: Introducing XX century Literary Theory, Niš: Prosveta. Поповић 1999: Ј. Поповић, Философија и религија Ф. М. Достојевског / Достојевски о Европи и Словенству, књига 6 – 7, Београд: Манастир Ћелије. Саид 2008: E. V. Said, Razmišljanja o izgnanstvu, превео Предраг Шапоња, Polja, godina LIII, br. 452, Novi Sad: Kulturni centar Novog Sada, 28-37. Stojanović, D. A few moments with Steve Tesich. <http://archive.org/details/ AFewMomentsWithSteveTesich-InterviewByDejanStojanovic>. 25. 06. 2012. Тешић 1992: S. Tesich, On the open road, New York: Applause. Franklin,B. Franklin’s Thitreen virtues. <www.sfheart.com/FranklinsVirtues.html>. 25. 06. 2012. Фром 1966: E. From, Čovjek za sebe, превео Хрвоје Лисински, Zagreb: Naprijed. Фром 2006: Е. From, Umeće ljubavi, превела Магда Лучић, Beograd: Feniks libris. Хајдегер 2000: M. Хајдегер, Шумски путеви, превео Божидар Зец, Београд: Плато. Шпенглер 2010: О. Шпенглер, Пропаст Запада I-II, превео Владимир Вујић, Београд: Утопија.

156

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Radoje V. Šoškić / F. M. Dostoevsky, Simone Weil and Steve Tesich: On modern man’s spiritual void and ways toward curing moral plight of contemporary humanity Summary / The present paper strives to analyse the works and ideas of three authors F. M. Dostoevsky („Legend of the Grand Inquisitor“), Simone Weil (The Need for Roots), and Stojan Steve Tesich (On the open road) in the light of their struggle for reviving man’s primordial forms of conscience and consciousness which will help humanity regain ability to resist religious and ethical mutations of the present era. These authors believe that the official religious institutions of Christian church, having cast away Christ’s gospel of brotherly love, have sided with “Him”, (as voiced and testified by Dostoevsky’s Grand Inquisitor) the Satan himself, who tempted Christ in the desert by offering him rule over “kingdom of earth” in exchange for Christ’s submission. Scientific humanism coupled with Christianity’s betrayal of eternal values posited by Christ has stripped man naked of the religious context which gave his life meaning, leaving him/her free falling in the abyss of nihilism. Weil suggests, which is one of her major ideas in The need for Roots, that the cure to the moral plight of modern European humanity resides in its ability to bring back “the spirit of truth”, love and grace into modern Christianity, which is in its present state devoid of these evangelical virtues. Weil and Dostoevsky’s ideas are shared by Steve Tesich, a Serbian-American screenwriter, playwright and novelist, whose play On the open road is based on Dostoevsky’s „Legend of the Grand Inquisitor“. Key words: dehumanization, ethics, truth, love, art Примљен: 16. августа 2012. Прихваћен за штампу септембра 2012.

СИМОНА ВЕЈ (Simone Weil, 1909–1943), француска филозофкиња, склона хришћанском мистицизму, која је обележила мисао XX века. Рођена је у јеврејској породици, а писање је започела двадесетих година прошлог века. Преводила је са старогрчког и санскрта. Читав њен живот био је обележен снажним саосећањем са патњама других. Као друштвена активисткиња учествовала је у Шпанском грађанском Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

157

Радоје В. Шошкић

рату, а 1937. године вратила се у Француску где је у средњој школи предавала филозофију и старогрчки. У наредним годинама инспирацију проналази у делима хришћанских мистичара и поезији енглеских метафизичких песника, тада пише и неке од својих најзначајнијих есеја као што су „Илијада или песма о сили“ и „Размишљања о пореклу хитлеризма“. Поред поменутих есеја, њена најзначија дела су: Размишљања о узроцима слободе и друштвеног тлачења, Укорењивање, Ишчекивање Бога, Тежина и благородност, Свеске I, II, III. Преминула је у 34. години у Енглеској од последица изгладњивања на које се одлучила како би изразила саосећање са жртвама нациста.

ФЈОДОР МИХАЈЛОВИЧ ДОСТОЈЕВСКИ (Фёдор Миха́йлович Достоевский, 1821–1881), један од највећих писаца свих времена, чије је дело инспирисало многе потоње генерације уметника, а чији утицај ни данас не јењава. Творац по много чему специфичног полифонијског романа, већ је за свој први роман Бедни људи побрао похвале критике. У младости је због припадности револуционарној организацији прогнан на принудни рад у Сибир. Након повратка из прогонства доживљава преображај и окреће се традиционалним руским и словенским вредностима. По доласку у Петроград објављује Записе из мртвог дома, роман препун сећања на године проведене на робији. Будући да је упао у дугове, приморан је на поновно изгнанство, овога путу у Европу. Управо у егзилу, гоњен чежњом за домом, написао је већину својих најзначајнијих романа: Злочин и казна, Идиот, Зли дуси, Коцкар. Кроз његова дела провлачи се читава галерија ликова, од понижених и увређених маргиналаца, христоликих фигура до најокорелијих нихилиста и злочинаца. У сликању карактера често је прибегавао дубокој психолошкој анализи. Његове идеје и иновације у форми књижевног дела утицале су на многе ствараоце из различитих области – филозофе, теологе, антропологе, психологе, историчаре и теоретичаре књижевности, писце. 158

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Инспирисао је Ничеа, Камија, Пруста, Вирџинију Вулф, Сартра, Кафку, Булгакова, Андрејева и друге. У својој новели Кротка развио је технику тока свести много пре него што је постала доминантна струја у англоамеричком роману XX века. Његов последњи роман Браћа Карамазови обухвата све опсесивне теме којима се бавио у претходним романима и представља круну његовог стваралаштва.

СТОЈАН СТИВ ТЕШИЋ (Stojan Stiv Tesich, 1942–1996), писац, сценариста и добитник Оскара, рођен је као Стојан Тешић у Ужицу да би у четрнаестој години са породицом емигрирао у Сједињене Америчке Државе. На Универзитету Колумбија написао је своје прве драме. Инспирисали су га махом руски писци попут Чехова, Достојевског, Толстоја, Гогоља, Горког, али и Ман, Пруст, Џојс и Бекет. Године 1967. магистрирао је из области руске књижевности и размишљао о каријери на катедри, међутим, убрзо напушта те планове и у потпуности се посвећује писању. Годину дана касније, У Њујорку, учествује у демострацијама против рата у Вијетнаму. Сценарио за филм Breaking away (Бекство) донео му је Оскара. У њему је додирнута проблематика класа о чему се у Америци ретко говорило. Његов трећи, делом аутобиографски, филм Four friends (Четири пријатеља) бави се проблемом имиграната, њиховим сналажењем и виђењем Америке у турбулентном времену шездесетих година двадесетог века. Испрва је Сједињене Државе посматрао као земљу могућности, а затим је уследило разочарење и нова фаза у његовом стваралаштву. Све више су га заокупљале погубне последице потрошачког друштва и Новог светског поретка. Одбијао је да пише комерцијалне филмске сценарије. Своја најзначајнија драмска остварења написао је управо у том периоду, пред крај живота. Његове драме изводе се широм света, у Њујорку, Чикагу, Скандинавији, Русији, Холандији, Енглеској. Снажно се борио да макар у својим делима раскринка и у потпуности оголи американизацију, коју је изједначавао са глобализацијом, читавог света. Поред драма које је тада написао: Повратак на почетак (1990), Брзина таме (1989), На отвореном друму (1992), Уметност и доколица (1996), пише и политички ангажоване есеје у којима Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

159

Радоје В. Шошкић

отворено говори о урушавању великог мита, америчког сна. Сведочи о томе како се у Америци јаз између богатих и сиромашних све више продубљује, али и о положају уметника који не пристају на компромисе. Имао је јасну визију кризних времена која предстоје и желео је да и другима укаже на то. Рат у Југославији га је додатно погодио и подстакао на одређени вид активизма. Био је огорчен демонизацијом Срба у америчким медијима и своје ставове изражавао у писмима и есејима из тог периода, међутим ниједан од његових текстова о Југославији у то време није објављен, наједном је постао неподобан писац, Њујорк тајмс га је бојкотовао. У истом духу написан је и постхумно објављени есеј Нигеризација – Све, а не само милосрђе, потиче од куће, који говори о „механизму нигеризације“ који Америка спроводи над остатком планете. Захваљујући његовој сестри, такође списатељици, професорки Нађи Тешић његови есеји доступни су на интернет страни: http:// www.srpska-mreza.com/tesich/steve.htm. Његове драме извођене су и у Србији, а 2005. године Министарство за дијаспору Владе Републике Србије установило је награду „Стојан Стив Тешић“ која се додељује писцима српског порекла који пишу на другим језицима. Године 2008. Зоран Јеремић, новинар из Ужица, приредио је књигу Стојан Стив Тешић, живот и три драме. Очекује се да ће се овом сјајном писцу код нас ускоро посветити још већа, заслужена, пажња.

160

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Оригинални научни рад 821.111(94)-3.09 Вонгар Б. 821.133.1-3.09 Клезио Ж. М. Г.

Јелена Н. Арсенијевић Митрић1 Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац2

КЊИЖЕВНОСТ И АКТИВИЗАМ Б. ВОНГАРА И Ж. М. Г. ЛЕ КЛЕЗИОА3

У раду ће се анализирати дела поменутих аутора уз настојање да се прикажу и критички преиспитају разлози који су их навели да се баве (пост)колонијалним темама и истакну подударности у оцени (пост)колонијалног друштва и културе доминације о чему и Вонгар и Ле Клезио пишу у својим књижевним текстовима. Њихово стваралаштво у великој мери, представља оштру критику савременог света. Вонгар и Ле Клезио настоје да покажу како западна култура, под маском „глобализма“ и „мултикултурализма“, наставља да развија праксе устаљене у доба великих империјалних освајања. У тексту се такође разматра шта је ове ауторе подстакло на добровољно изгнанство из цивилизацијске и културне матрице Запада и окретање ка другим културама. Указује се на комплементарност књижевних текстова оба аутора, нарочито у одабиру тема, на чињеницу да припадају синхроном тренутку, и на могуће паралеле, иако делују независно један од другог. Компаративна анализа њихових дела подразумева и позивање на корпус критичких текстова постколонијалног дискурса о књижевности. То, наравно, укључује и шири антрополошки поглед, јер оваква врста литературе подразумева обимнију културолошку перцепцију. У случају ових аутора, књижевност није тек дескриптивни артистички модус него врста ангажмана, који стоји у одбрани примарних тековина култура које баштине древна знања, и које непосредно ишчезавају, или пак, посредно од стране технократских друштава, која сежу од првих колонизација до савременог доба. Кључне речи: Б. Вонгар, Ж. М. Г. ле Клезио, књижевност, антропологија, баштина, мит, уметност, активизам, култура доминације, (пост)колонијализам

Потребно је истаћи да је за уметност коју је створио из антиколонијалних убеђења, Ле Клезио 2008. године добио Нобелову награду за књижевност, а да је 1997. године, у Мелбурну, Б. Вонгару уручена престижна Емеритус награда, коју Савет Аустралије додељује за изузетан допринос аустралијској књижевности. У Вонгаровом случају, пак, због политичких притисака, дошло је до измене правила награђивања и тако му је онемогућено да се нађе међу кандидатима за Нобелову награду из Аустралије. Његово стваралаштво ипак није остало незапажено у Србији, где му је 2009. године додељена титула почасног докто1 pandorajelski@yahoo.com 2 OВАЈ РАД ЈЕ ДЕО ИСТРАЖИВАЊА КОЈА СЕ ИЗВОДЕ НА ПРОЈЕКТУ 178018 друштвене кризе и савремена српска књижевност и култура: национални, регионални, европски и глобални оквир КОЈИ ФИНАНСИРА МИНИСТАРСТВО ЗА НАУКУ И ТЕХНОЛОШКИ РАЗВОЈ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ. 3 Рад је део истраживања која се изводе у оквиру докторске дисертације Дискурс о (пост) колонијализму у делима Б. Вонгара и Ж. М. Г. ле Клезиоа, под менторством проф. др Љиљане Богоеве Седлар. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

161

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

ра наука Универзитета у Крагујевцу, а нешто раније, 2006. године, као најуспешнијем писцу из дијаспоре, књижевна награда „Стив Тешић“. Такође, Матица исељеника Србије 2005. године доделила му је награду за животно дело „Растко Петровић“. О СУСРЕТУ СА ДРУГИМ КУЛТУРАМА Умјетност је профана и паганска, Највише што је открила, Јесте оно што је хроми Вулкан Исковао на Ахиловом штиту. Дерек Волкот, Крусоово острво

Б. Вонгар (1932) и Ж. М. Г. ле Клезио (1940) представљају специфичну врсту писаца-антрополога, који показују нескривену вољу да делују не сaмо у оквиру затвореног света књижевног дела, већ да деловање прошире на читаво широко поље политичког, културног и друштвеног живота, које дати текст окружује. То је разлог зашто ће њихова дела бити тумачена у оквиру ширег друштвено-историјског контекста, уз инсистирање на померању граница између књижевности и других дискурса. Оба аутора припадају реду писаца код којих не постоји јаз између онога како живе, од онога шта и како пишу. Чињеница је да су оба аутора провела одређено време у племенским заједницама, Вонгар у бушу, на територији северне Аустралије, међу Абориџинима, а Ле Клезио у панамском Даријену, живећи са Индијанцима из племена Ембера и Ваунана. Емпатија у њиховим делима није производ имагинарног већ дубоко проживљеног, директног искуства у маргиналним заједницама. Оваква искуства покренула су и инспирисала њихова антрополошка истраживања и уметничко стваралаштво. О томе како је доживео абориџинску културу и како је заправо почео да живи свој други живот као Абориџин4, Вонгар пише у предговору романа Раки:

4 Како изгледа обичан дан проведен у абориџинској породици открива у једном интервјуу: „Када устанете, прво разгрнете пепео да оживите ватру и видите да ли је можда неки сладак кромпир остао затрпан у пепелу од претходног дана. Ту је и чађава лимена кантица (bilycan) коју наспете водом, да направите чај или сличан напитак. Обично се кампује близу воде, ако воду не носите у ланеном џачићу (water-bag). Током дана треба обезбедити воду и храну, што је дужност оба партнера породичне групе. Мушкарци обично иду у лов на животиње или лове рибу. Жене трагају за корењем у земљи или ваде ларву из пањева дрвећа. Нешто од тога поједу на терену, остало донесу у камп. Ако се мушкарци врате из лова празних руку, једе се оно што су жене сакупиле. У случају да лов успе прави се гозба. Месо се замота у зелено лишће и затрпа у ватру да се испече. Храни једу сви присутни, фамилија и племенски рођаци. Најбољи комад хране се дели најстаријима, потом млађи, па домаћи пси. Ако случајно нема хране или воде, онда се камп напушта у потрази за бољим локалитетом. Ја нисам био вешт у лову, увек би се придружио неком искуснијем, па и женама, у скупљању корења.“ (Арсенијевић 2010: 210-211)

162

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

„После путовања које је трајало неколико месеци изашао сам из пустиње са знањем предачких племенских обичаја и речником домородачких назива за биљке, животиње и алатке које су користили племенски народи. Од тада па надаље остао сам у аустралијској дивљини, живећи што је могуће ближе племенским Абориџинима. Велики део свог разумевања племенске поезије дугујем својој преминулој племенској супрузи, Ђумали, која ме је научила многостраној примени усмених стихова. У резервату и његовој околини смо живели од природе, као што је тада то чинила и већина самодовољних племенских група. Поезија је тада била још увек жива, као што је била жива и током безбројних прошлих нараштаја; била је ту да покаже човеку како да живи са земљом и од земље.“ (Вонгар 2011: 13) У сарадњи са Аланом Маршалом, Вонгар 1972. године, под својим српским именом Сретен Божић, објављује књигу Aboriginal Myths (Абориџински митови). Значајно је поменути да је то једна од првих књига у којој су записом сачувани абориџински митови, који су до тада, у различитим верзијама, постојали само као усмено предање. Приче су праћене фотогафијама које је Вонгар снимио на путовањима, на њима су приказани Абориџини и њихова уметност, често при неким ритуалним радњама. Сакупљање је започео у Мандори где је радећи као помоћник у туристичком насељу упознао групу Абориџина која је представљала посебну туристичку атракцију. Изводили су своје обредне свечаности као део представе за белце који су их фотографисали, а потом их частили пивом и другим алкохолом. Временом је покушавао да их приволи да причају о својим обичајима и митовима. Након што им је постао близак, седео би са њима око логорске ватре, боравио у бушу, обилазио ритуална места, учио о флори и фауни. Слушао је и записивао приче из „времена снова“5, о њиховим племенским прапрецима културним јунацима, настанку земље и појединих биљака и животиња.6 Мулук, Абориџин са којим се спријатељио, није изводио ритуални плес како би 5 Што је заправо митско време, с обзиром на то да догађаји из митске епохе често израњају управо у сновима. У фолклору аустралијских Абориџина „време снова“ означава и земљу на почетку времена и саме „људе из давнина“ који су је насељавали и често након живота у људском обличју преображени у различите природне објекте настављали путешествије. Сличне представе о митском времену и прецима постоје код Папуанаца, Бушмана, америчких Индијанаца, Палеоазијата. Догађаји из митске епохе се приказују у ритуалима, преци настављају да живе у својим потомцима или у виду духова који се мешају у живот својих рођака. Главни јунаци у архаичним митовима и јесу ти „људи из давнине“ у виду прапредака – културних јунака. Код племена из Централне Аустралије, Палеоафриканаца и Амероиндијанаца тотемски преци представљају прародитеље – како одређене врсте животиња, биљака или природних објеката, тако и родовску групу људи, који дате животиње сматрају својим рођацима. (в. Мелетински 2009: 32) 6 У својој аутобиографији Дингово легло описује ‘муке’ које је имао при записивању прича. Често је слушао неколико варијанти исте приче о једној од тотемских животиња док не дође до целовите верзије. Међутим, осећао је снажну потребу да запише и сачува та предања од заборава. Себи је у тим тренуцима деловао као абориџински Вук Караџић. (в. Вонгар 2010: 40) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

163

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

фасцинирао белце, већ су музика и плес били саставни део његовог начина живота, на тај начин је одржавао духовну везу са својим прецима и настављао културно наслеђе своје расе. Раније је у овом делу северне Аустралије било неколико домородачких племена која су неговала традиционални начин живота у бушу. Међутим, контакт са цивилизацијом донео је погубне последице, потпуно искорењивање, пресецање веза са културним наслеђем, губитак племенске друштвене структуре, а самим тим постепено је одумирала и уметност – плес, митологија и усмена књижевност. Долазећи у контакт са Абориџинима, Европљани су им донели различите пошасти, међу којима алкохол и болести. (в. Божић 1972: 11-14)

Абориџински ритуални плес, фотографија из књиге Сретена Божића Абориџински митови

Попут Вонгара и Ле Клезио је имао прилику да присуствује испредању митова уз логорску ватру. О томе фасцинирано говори у својој беседи приликом уручења Нобелове награде. Подсећа на другачије уметничке форме које су се у савременом друштву потпуно изгубиле, на синкретички карактер уметности који су Амероиндијанци очували.7 Они су заправо живели уметност, која је била саставни део свакодневи-

7 Мелетински (2009: 23) сматра да генеза књижевне уметности потиче из првобитне културе која је имала синкретички карактер и то у два смисла. Најпре у синкретичном јединству појављују се почеци уметности, религије, пренаучних представа о свету (идеолошки синкретизам), а затим, први кораци уметничке делатности били су неодвојиви од од религиозно-магијске праксе (формални синкретизам). При том није реч о потчињавању уметности религији него управо о синкретизму, о недељивости њихових првих корака. (23)

164

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

це, а не забава у тренуцима доколице.8 Такође, није била привилегија богате елите, већ је у себи чувала својство окупљања, удруживања и саосећања међу људима у заједници, а не раздвајања и подела: „Када сам једном прихватио систем примитивног комунизма који су примењивали Амероиндијанци, као и њихову дубоку одбојност према ауторитетима и склоност ка природној анархији, схватио сам да уметност, као форма индивидуалног израза не игра никакву улогу у шуми. Заправо, ови људи нису имали ништа што би ми, у нашем конзументском друштву назвали уметношћу. Уместо слика на зидовима, људи и жене сликају своја тела, и у свему одбијају да створе било шта што је трајно. А затим сам упознао и њихове митове. Када ми говоримо о миту, у нашем свету написаних књига, изгледа као да говоримо о нечему веома удаљеном, било у времену или у простору. И ја сам такође веровао у ту раздаљину. Међутим, одједном сам се нашао у ситуацији да сам редовно могао да слушам митове, скоро сваке ноћи. У близини ватре која је разгоревала дрва на огњишту од три камена у њиховим кућама, уз плес комараца и ноћних лептирова, глас приповедача је оживљавао ове приче и легенде као да су биле део свакодневице Приповедач је певао оштрим гласом, ударајући се у груди, а мимиком лица је дочаравао ликове својих прича, њихове страсти и страхове. То је могао да буде роман, а не мит. Али једне вечери појавила се млада девојка. Звала се Елвира. Њена уметност је била позната у читавој шуми коју су насељавали Ембери. […] Боја њеног гласа, ритам којим удара тешке сребрне огрлице на њеним грудима, а пре свега запоседнутост коју је зрачило њено лице и њен поглед, нека врста одмереног и ритмичног заноса, остављали су јак утисак на све присутне. У једноставни заплет митова – откриће дувана, пар древних близанаца, приче о боговима и људима с почетка времена – она је додавала приче о себи, о свом луталачком животу, о својим љубавима, о издајама и патњама, о срећи плотске љубави, о жаокама љубоморе, о страху од старости и смрти. Она је била поезија у покрету, античко позориште, а у исто време најсавременији роман. […] Као да је у својој песми носила праву моћ природе, и ту је почивао сигурно и највећи парадокс: да је ово изоловано место, ова шума, далеко од сваке књижевне углађености, била место где се уметност најснажније и најаутентичније изражавала.“ (Ле Клезио 2009а: 741,742)

8 „Првобитна поезија је била сврсисходна делатност, која се ослањала на веру у магијску снагу речи.“ (11) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

165

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Ритуални плес Ембера

Ле Клезио је управо Елвири посветио своју Нобелову беседу, насловивши је „У шуми парадокса“, према синтагми Стива Дагермана који указује на апсурд савремене цивилизације у којој се писци понашају као да ништа није важније од књижевности, а с друге стране игноришу окружење у коме се људи боре против глади. Писац је приморан да се судари с тим парадоксом, да иако је желео да пише само за гладне, схвата да једино они који су сити имају могућност да примете његово постојање. Аутор, сматра Ле Клезио (в. 734-735), не сме да остане на нивоу посматрања, мора заузети став и одабрати страну. Мора бити сведок. Ле Клезио говори о једној другачијој „нелагодности у култури“, наиме, највећи број људи на планети нема приступ књижевности, док писац хтео то или не, увек припада делу одабране елите. Велики је број оних који немају слободу говора, оних који остају са друге стране језика. Књижевност и у савременој цивилизацији наставља да буде „луксуз владајуће класе.“ С друге стране народи без писма, како их антрополози називају, успевају потпуно супротно да остваре једну врсту тоталне комуникације уз помоћ песама и митова. У нашем индустријализованом друштву, то међутим није оствариво. Да ли онда треба поново измислити културу и вратити се непосредној, директној комуникацији, пита се аутор. Слично нешто је имао на уму и Антонен Арто када је захтевао да се „прекине са ремек делима“: 166

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

„Један од разлога затроване атмосфере у којој живимо, без могућности бекства и прибежишта – а којој смо сви допринели, па чак и они најревелоуционарнији међу нама, лежи у поштовању оног што је написано, исказано или насликано, оног што је стекло облик, као да сваки израз већ није био на издисају, није дошао до тачке у којој све треба да буде уништено како би се кренуло даље и изнова почело. Треба већ једном да прекинемо с тим схватањем ремек-дела намењених такозваној елити и које гомила не схвата; и да кажемо себи да у духу нема резервисаних четврти.“ (Арто 2010: 77) Такође, видео је Запад као духовно осакаћен због тога што уметност изједначава са естетизмом и прави сурови рез после којег може постојати сликарство које служи само сликању, игра која би била само пластична, и на тај начин пресеца везе са мистичним. Супротно томе, Арто се залагао за враћање позоришта и уопште уметности првобитној намени, религиозној и метафизичкој, укратко – вратити им смисленост и измирити их са универзумом. (73) Руски естетичар и теоретичар књижевности, Јуриј Борјев (2009: 448-450), наводи да се књижевност у двадесетом веку подвојила на елитистичку и масовну, а да је на овај процес скретао пажњу и сматрао га погубним још Х. Ортега и Гасет. Поменута подела заоштрила је рецептивну проблематику и веома актуелизовала проблем мере у стваралаштву уметника. Што је све створило обавезу култури XXI века пред којом је значајан аналитички процес да одреди истинску уметничку вредност извиканих, изрекламираних, неправедно награђених дела из XX века, незаслужено дигнутих на висину класика и, с друге стране, дела незаслужено лишених пажње: „Савремена елитистичка култура „маскира“ (намерно усложњавајући текст) да ствара, могло би се рећи, непотребне тешкоће на путу доживљавања дела и сужава публику, која је у стању да доживи и схвати дело. Међутим, такво усложњавање текста увећава естетско уживање припремљеног (елитистичког читаоца). Масовна уметност примитивизује текст, упрошћава језик, што шири публику уметности, али умањује снагу естетског уживања читаоца.“ (448) Овакав расцеп производи крајње хаотичну ситуацију у уметности, а пре свега доводи до губитка њене аутентичности и првобитних функција, с друге стране суочени смо са хиперпродукцијом патворених садржаја. Такође, могуће је расправљати о случају „естетског уживања припремљеног (елитистичког читаоца)“, рекло би се да је пре по среди мукотрпни напор за уживањем у тексту и ‘научено’ уживање. Ле Клезио, фасциниран раним, егалитарним латиноамеричим друштвима, пише студију Le rêve mexicain ou la pensée interrompue (Мексички сан, или прекинута мисао, 1988), која представља адаптацију докLipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

167

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

торске дисертације о древној мексичкој култури и коју је одбранио 1983. године. У својим антрополошким истраживањима, у оквиру поменуте студије, указује на сложеност и богатство ишчезле културе америчких Индијанаца, коју су западни освајачи уништили на врхунцу развоја, а не како се веровало и лажно представљало, у моменту пропадања и урушавања. Ле Клезио је у племену Ембера у Панами открио наслеђе те амероиндијанске културе, живот у складу са природом, ни налик ономе што је могао да види и искуси у Европи.9 Такође, превео је на француски језик и чувени мајански митолошки текст, свету књигу Ћилам Балам (Свештеник Јагуар). Неко време је живео у мексичком селу Ваљеу де Браву. У једном интервјуу говори како је боравак у шумама Панаме из корена променио његов поглед на свет, живот и саму уметност: „Чини ми се да шуми дугујем једну од најдубљих књижевних емоција у мом одраслом добу. Од 1970. до 1974, у области Средње Америке познатој као Ел Тапон дел Дарјан, или Дарјански јаз, јер се на том месту прекида панамеричка магистрала која је требало да споји две Америке, живео сам, заправо ‘делио живот’ с домороцима који су били подељени у два племена – Ембера и Ваунана. И, после тог боравка, заиста се све променило. Не могу то да изразим другачије него да сам стигао на праг једне куће, једне просторије, и видео шта је с друге стране. Нисам прешао на ту другу страну јер је то немогуће. Не можете се ослободити свог лица, своје одеће, своје прошлости. Све то, слепљено је уз вас и не можете се од тога одвојити. Али сам заиста имао утисак да сам на прагу и да видим оно с друге стране. Оно што је тамо, или што би могло да буде тамо. Једно мало друштво. Неколико хиљада особа које живе по мерилима потпуно другачијим од оних западњачких. […] Од тренутка када сам додирнуо то друштво, престао сам да будем искључиво церебралан, интелектуалан тип. После тога, почео сам да ‘храним’ и себе и своје књиге том не-церебралношћу, не-интелектуалношћу. […] Тај кратки период у мом животу решио је много тога. У сваком случају, излечио сам се од осећања гнушања и мржње. То ми више није било потребно. Заиста сам веома захвалан тим људима што су ми подарили тај тренутак.“ (Валчић-Лазовић 2011: 236-238) У Африканцу, открива и откуда, између осталог, фасцинација индијанским светом. Са тим тајанственим простором упознао се преко фотографија свога оца који је једно време боравио као теренски лекар на рекама Гвајане. Пловио је рекама Мазаруни, Есекуеибо, Купурунг, Демерара. Очев фотографски запис оживљава у пишчевој машти: 9 Исту хармонију са природом Вонгар је открио међу Абориџинима у аустралијском бушу. Сретен Божић се толико сродио са домородачком културом да је усвојио име које су му дали − Б. Вонгар, што значи „гласник из света духова“.

168

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

„Али ова земља је огромна, она још увек не припада у потпуности људима. На његовим фотографијама се осећа усамљеност, напуштеност, и утисак да је додирнуо најудаљенију обалу на свету. […] На фотографији се види прамац пироге како плови низ реку, гледам је и осећам ветар, мирис воде, чујем, упркос брујања мотора, звуке инсеката у шуми и предосећам напетост која се рађа пре мрака. На ушћу рио Демерара, непрерађени шећер се товари, помоћу чекрка, на зарђале теретне бродове. А на плажи се губе таласи од проласка бродова, док ме два индијанска детета посматрају, дечак, од око шест година, и његова једва мало старија сестра, обоје имају велики стомак због паразита, а њихова веома црна коса подшишана је као да су им ставили шерпу на главу, равно, до обрва; и ја сам изгледао тако у њиховим годинама. Успомена на та два индијанска детета која су, с гримасом на лицу због сунца, стајала на обали реке посматрајући мог оца, била је једини траг његовог боравка у Гвајани. Као и све те слике још увек дивљег света, који се назире дуж река. Тајанствен и непостојан свет, у коме владају болести, страх, и насиље копача злата и трагача за благом, свет Индијанаца који пропада, у коме се чује песма безнађа.“ (Ле Клезио 2005: 42, 43) Очево искуство га је делом инспирисало да се и сам запути у чудесне пределе Латинске Америке10: „Касније, дуго после тога, отишао сам у земљу где живе Индијанци, на обали река. Упознао сам сличну децу. Свет се без сумње много променио, реке и шуме су мање чисте него што су биле у младости мога оца. Међутим, учинило ми се да сам схватио шта је он осетио када се упустио у авантуру при искрцавању у луку у Џорџтауну. И ја сам купио пирогу и путовао сам у њој стојећи на прамцу с раширеним прстима на ногама, како бих се боље држао, имао сам у рукама дугачки штап којим сам махао, гледао сам корморане како полећу испред мене, слушао сам како ми ветар фијуче у ушима и како се одјек мотора са чамца губи у густој шуми.“ (44) Гвајана је још увек у поседу Француске, као једина територија Европске Уније у Јужној Америци. Поједина племена, међу којима су Паликур, Галиби, Аруак, и друга, боре се за опстанак настојећи да живе изоловано од европеизираних центара. Управо та сазнања која су стекли кроз антрополошка истраживања подстакла су Вонгара и Ле Клезиоа да своја искуства преточе и у уметнички облик. Измештање из западне цивилизације и контакт са 10 Још једна занимљива подударност између два аутора јесте да је Вонгар, такође, пожелео да оде у Аустралију, захваљујући причама свога оца, који је тридесетих година двадесетог века провео тамо извесно време тражећи злато. (в. Вонгар 2011: 11) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

169

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

другим културама инспирисаo је ове ауторе да у својим делима говоре о страдању маргиналних заједница под ударом глобализације и нових нескривених облика колонизације. Овом проблематиком Ле Клезио се бави већ више од две деценије, између осталих дела, посебно у романима Désert (Пустиња, 1980), Златна рибица (1997), Онича (1991), Уранија (2006). Код Вонгара тема уништавања маргиналних култура заступљена је у романима Нуклеарног циклуса, који чине Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1988), Раки (1997), али и у свим осталим делима: драмама, збиркама прича, песмама. КУЛТУРА ДОМИНАЦИЈЕ И ЊЕНЕ ПОСЛЕДИЦЕ Дела поменутих аутора, у великој мери, представљају оштру критику (пост)колонијаног света. Вонгар и Ле Клезио настоје да покажу како западна култура, под маском „глобализма“ и „мултикултурализма“, наставља да развија праксе устаљене у доба великих империјалних освајања. У компаративној анализи која ће бити спроведена у оквиру овог рада посебно место заузима Еме Сезеров Discours sur le colonialisme (Дискурс о колонијализму) као својеврстан водич кроз колонијалну историју Европе, који отворено и без задршке, разоткрива западну културну хипокризију и праву природу колонизације. Сезеру припада посебно место у овим истраживањима, што апострофира и Ле Клезио у бројним делима и освртима указујући на његов значај. Осећање разбаштињености, као и потреба да се не само кроз поезију враћа Африци, нагнали су га да напише Дискурс о колонијализму, свој прозни поздрав Трећем свету. Овај ангажовани есеј настао је након Другог светског рата, у време деколонизације и побуна у многим земљама изван европског континента. Такође, ова расправа је један од првих текстова који се отворено бави колонијализмом и његовим последицама, а засигурно представља кључни текст за оно што данас зовемо постколонијалном критиком. Парадоксално, с обзиром на значај који има за постколонијалну теорију и критику, није му указана пажња коју завређује. Тек након Сезера, на листу постколонијалне литературе уписују се Фанон, Меми, Сартр, Ачебе, Нгуги, Саид и остали. Сезер инсистира да се због свега што је урадила другим континентима, у моралном и интелектуалном смислу, Европа не може бранити нити оправдати; позива на одговорност европску цивилизацију и њене „најбоље“ представнике за расизам и колонијализам. (Сезер 2001: 32)11 Сматра да је пре свега неопходно подвући јасну линију раздвајања између колонизације и цивилизације, као и гласно проговорити шта је у основи колонизације: 11 Ова изјава представља директaн одговор на Манонијев став да „европска цивилизација и њени најбољи представници нису одговорни за колонијални расизам; он је дело подређених, као и ситних трговаца, колона који су много диринчили без много успеха.“ (наведено у Фанон 1977: 37)

170

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

„Најпре да се сложимо у томе шта она није: нити је мисионарска делатност, нити подухват подузет у славу човека, нити у циљу померања граница незнања, болести и тираније, нити пројекат подузет у славу Бога, нити покушај да се продужи владавина закона. Потребно је признати једном за свагда, без околишања и избегавања последица, да су пресудни актери овде авантуристи и пирати, трговци на велико, и бродовласници, копачи злата, жеља и сила, иза којих се помаља злокобна сенка цивилизације, која се у одређеном моменту у својој историји проглашава обавезном, из само себи знаних разлога, да на светском нивоу шири своју непријатељску економију.“ (Сезер 2001: 32, 33) Он, даље, говори о моралном поразу западне цивилизације која затвара очи пред проблемима које је колонизацијом створила. Одбија да прихвати европско тумачење да на колонизацију треба гледати као на позитиван сусрет и интеракцију цивилизација. Између појма „колонизовати“ и „цивилизовати“, инсистира он, постоји огроман јаз. Од свих колонијалних експедиција које су покретане, од свих колонијалних уредби које су донете, од свих меморандума које су различити министри отправљивали, није произашла ниједна људска вредност, ниједан хумани став. (34) Корене расизма и расне дискриминације у Европи види далеко пре појаве Хитлеровог нацизма, над којим се Европа лицемерно згражавала. Наивно је мишљење да се нацизам појавио из ведра неба и да је производ само једног злочиначког ума, постојала је погодна клима за тако нешто. Западна цивилизација је вековима раније користила и усавршавала различите технике дискриминације, понижавања и потчињавања народа и култура изван европског континента (поменимо само неке: истребљење староседелаца Америке, неправде и колонијални злочини почињени у Индији, Африци и Аустралији; нуклерне пробе широм планете, посебно у Алжиру, Полинезији, Аустралији, итд.). Хитлер је постојећу европску праксу учинио видном само зато што је применио на „инфериорне“ народе на самом европском тлу, а не како је било предвиђено, на Арапе у Алжиру, на кулије у Индији, или црнце у Африци. (36) Колонизација делује и на оне који је спроводе, тако што децивилизује колонизатора, који постаје све суровији, деградира га и буди у њему давно затомљене инстинкте похлепе, пожуде, насиља, расне мржње, а као крајњу последица рађа морални релативизам. Европу види као континент који се постепено губи у својим лажима и свом лицемерју, и незадрживо потања у дивљаштво сваки пут када окреће главу од последица које доноси колонизација, која је у стању да дехуманизује и најцивилизованијег. У том смислу истиче такозвани „бумеранг ефекат“ који колонизација постиже. Наиме, империјални подухвати засновани на презиру и непоштовању староседелаца, неизбежно мењају самог колонизатора, који настојећи да себи олакша савест, другог по-

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

171

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

степено почиње да третира и доживљава као животињу, не уочавајући при том да се постепено и сам претвара у једну. (41, 42)

Сезеров допринос раскринкавању европске колонијалне прошлости представља и сачињени попис изјава многобројних европских интелектуалаца, а који потврђује њихово оправдавање колонијалних подухвата, и доказује да нико у процесу колонизације није невин. Цивилизација, која оправдава такве праксе, увелико је оболела, морално заражена, и вапи за својим Хитлером. На првом месту говори о Е. Ренану, који се отворено залаже за дискриминацију и потчињавање других народа и култура, а европску расу проглашава супериорном у односу на све остале: „Ми не тежимо једнакости већ доминацији. Земља стране расе мора поново постати земља слугу, физикалаца, ратара и индустријских радника. Циљ није да се пониште неједнакости међу људима већ да се оне прошире и да се озаконе.“ (наведено у Сезер 2001: 37) Те речи није изговорио Хитлер, већ Ренан, хуманиста запада, филозоф идеализма у Интелектуалној и моралној реформи. Листа оваквих изјава само ће се проширивати. Подсећа, даље, на Де Монтањака, једног од освајача Алжира, који се хвали својим нечовечним поступцима, сакупљеним људским трофејима; Карла Сижеа, колонијалног аутократу и аутора Есеја о колонијализму (1907), у којем оправдава насиље у колонијама, сматрајући да нове колоније пружају изузетан простор слободе освајачима да упражњавају најстрашније праксе, које су у њиховим матичним земљама забрањене и строго кажњиве. Запоседнуте територије служе као својеврстан вентил за западно модерно друштво, да тамо испољaва своје потиснуто дивљаштво. У колонијама је све дозвољено, поручује Сеже, отворено и без околишања. Жорж Ваше де Лапуж, француски антрополог, еугениста и расиста, у делу Аријевци и њихова друштвена улога, врши класификацију људске врсте према расама и стадијумима развоја, при том заступајући став да је држање робова подједнако нормално као и држање коња или вола; увелико уверен у постојање једне супериорне расе, селекцијом подигнуте на највиши ниво. „Варварин је исте расе, најзад, као и Римљанин и Грк. Он је сродник. Жути човек, црни човек, уопште нам није рођак. Овде постоји суштинска разлика, права и заиста велика удаљеност, етнолошка дистанца. Ипак, цивилизацију до сада није стварао нико осим белаца. Ако би Европа постала жута, засигурно би дошло до регресије, наступио би нови период мрака и нереда, нови средњи век.“ (49, 50)

172

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

На оваква схватања директно се надовезује став писца Жила Романа, члана француске Академије, како црна раса још увек није произвела, нити ће икада, једног Ајнштајна, Стравинског, Гершвина. (51,52) На шта ће касније Франц Фанон одговорити да: „Захтевати од црнца са Горњег Нигера да обује ципеле, рећи да је неспособан да постане Шуберт исто је толико бесмислено као чудити се да радник код Берлијеа не посвећује своје вечери проучавању лирике у индуској књижевности или изјавити да он никада неће постати Ајнштајн“. (1977: 42) У књизи Страх од варвара, Цветан Тодоров у потпуности обесмишљава тврдње, попут оних да муслиманска култура није произвела једног Микеланђела, или да зулу култура није изнедрила једног Толстоја (не тако давна изјава Сола Белоуа!) указујући да су таква поређења потпуно апсурдна; jер као што је познато, роман, као књижевна врста, а онда и скулптура ренесансе, настају у одређеном моменту у европској традицији, исто тако зулу и персијска култура познају жанрове и моделе изражавања у потпуности непознате Европљанима. (2010: 75) С тим у вези занимљиво је запажање Б. Вонгара о Aбориџинима које је имао прилике да види заточене по логорима широм Аустралије: „Слични логори су били уобичајени на аустралијском северу. Нико их није уносио у мапе и нико се није трудио да изброји ни логоре ни њихове становнике. У то време неки политичари у Аустралији су још увек заступали гледиште да би било хуманије да се Абориџини истребе, како би се спречила њихова даља патња. Драго ми је што њихова идеја ‘коначног решења’ никада није остварена. Међу отписаним Абориџинима у логорима на реци Орд било је људи интелигентних колико и Питагора, Микеланђело и Ајнштајн, ако не и више од њих. Они су знали да пређу Танами и друге још страшније пустиње без компаса или мапе. Могли су да певају и да призову кишу, која би испунила суве пустињске изворе. Знали су како да одржавају саплеменике у животу и здрављу, а да не науде земљи током више од две хиљаде нараштаја. Ниједна друга раса на Земљи није постигла тако много са тако мало средстава.“ (Вонгар 2010: 25)

Ниподаштавајуће изјаве европских интелектуалаца, које Сезер наводи, нимало не чуде с обзиром на то да је такву врсту поделе људске врсте заступао још Аристотел, филозоф који је у периоду антике, средњег века, ренесансе и класицима важио као неприкосновени мислилац чија се свака реч морала поштовати, а којем се и данас клања већина европских интелектуалаца. Његова антропологија почива на два типа људи. У спису Политика износи став да је једнима од природе дато да буду господари, а другима слуге. Ропство је по њему нужно и не треба га доводити у питање: „Роб је жива имовина. […] Јер онај који по нарави не приLipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

173

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

пада себи него другому човјеку, тај је по нарави роб.“ (Аристотел 1988: 7, 8)

Сезерове закључке потврђује ситуација која се понавља и данас, у понашању некадашњих колонијалних сила. Уместо да призна некадашње колонијалне злочине, да иронија буде већа, Скупштина Француске 2005. године доноси закон о повратницима из некадашњих колонија, у којем се између осталог каже да је француско присуство, посебно у Северној Африци, имало „позитивну улогу“. При томе је изричито наглашена потреба да се овај став, о „позитивним вредностима“ колонизације, унесе у уџбенике из историје. Тек након бурних реакција, 2006. године дошло је до повлачења закона.

Поставља се питање шта је Б. Вонгара и Ле Клезиоа подстакло на добровољно изгнанство из цивилизацијске и културне матрице Запада. У случају ових аутора, књижевност није тек дескриптивни артистички модус него врста ангажмана, који стоји у одбрани примарних тековина култура које баштине древна знања, и које непосредно ишчезавају, или пак, посредно од стране технократских друштава, која сежу од првих колонизација до савременог доба. Важност њихових дела јесте у томе што је с једне стране у њима присутна свест о духовном усахнућу западне културе, о чињеници да упоредо са индустријским и технолошким напретком долази до својеврсног духовног осиромашења. Карл Густав Јунг (в. 1996: 49-61) наглашава да оно што човека издваја, по чему се као врста разликујемо и што представља наш људски потенцијал јесте управо способност да духовно напредујемо. Међутим, парадоксално човек модерног доба све мање негује тај дар, прибегавајући патвореним средствима савремене цивилизације како би створио илузију напретка. Јунг се посебно осврће на човека западне културе: „Оно битно се ускраћује оцени западног духа, пошто он то из незнања или не прихвата као стварно, или не знa: он је заборавио да човек има унутрашње спознаје, да га трајно траже субјективни доживљаји ирационалне природе, који се извлаче из рационалних аргумената, научних доказа и обезвређених дијагноза.“ (16) У својим делима Ле Клезио и Вонгар, препознају деловање доминантне културе, оне културе која се води једноставном антропоцентричном поставком заснованој на картезијанској парадигми да је човек једини субјект, а да је све остало њему потчињено и посматрано као предмет жеље за поседовањем и господарењем. Питање које се поставља, а кључно је за многе теоретичаре и критичаре, посебно за Теодора Адорна и Макса Хоркхајмера (1989: 7) јесте зашто човечанство уместо да пређе у истински људско стање, тоне у варварство нове врсте. По 174

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

њима, слично Сезеру, корене треба тражити у просветитељском импулсу западне цивилизације, који се зачео далеко пре истоименог европског филозофског покрета. Хоркхајмер (1969: 7), у Помрачењу ума, износи тезу да техничко знање које шири видокруг човекове мисли истовремено смањује његову аутономију индивидуума, његову способност да се одупре нарастајућем апарату масовне манипулације, снагу његове имагинације, његов независни суд. Укратко, напредак техничких средстава просвећивања пропраћен је процесом дехуманизације. Вонгар у већини својих дела прати поменути парадокс. Смештајући своје ликове претежно у оквире (пост)колонијалног окружења на простору Аустралије, он разоткрива стратегије којима се западни колонизатори служе данас. Његови романи, приче, и песме, једним делом говоре о бесомучној експлоатацији земље, ископавању уранијума и других руда, нуклеарним пробама, и другим поступцима против абориџинског становништва, иако је познато да тај народ негује једну од најстаријих култура. Вонгар наглашава да је кроз читав XIX и XX век абориџинска култура обележавана као „примитивна“, „заостала“ и „варварска“ а староседеоци Аустралије као субхумани. Ле Клезио се овим темама бави од 1966. године, када почиње своја дела да богати есејистичким, антрополошким и биографским елементима, при том посебно фасциниран другим културама, оним које остају на маргини доминантне цивилизацијске матрице. Бави се проблемима Трећег света у земљама Африке, Средње и Јужне Америке. У роману Уранија, осликани су бедни остаци некадашњег културног богатства Мексика који је сада приказан у неоколонијалној атмосфери, коју ствара култура доминације, чије су главне одлике профит, тржиште, униформност, прогрес, једном речју Нови светски поредак. Аутор посебно разматра проблеме постколонијалног друштва, окупиран ликовима са маргине, који покушавају, на различите начине, да се одупру и у крајњој линији преживе притиске доминантних центара, који пропагирају западњачки начин мишљења и начин живота. Интересују га појединци који постепено стичу свест о неприпадању, о немогућности да се остваре и опстану у задатим оквирима које креира доминантна култура, о њиховим покушајима измештања. Тако, у роману Златна рибица, јунакиња Лајла, након што је као мала отета из афричког племена Хилала, детињство проводи у страху пролазећи кроз најразличитије недаће, осетивши касније понижавајући живот имигранткиње у Европи, у атмосфери урбаног, париског метежа. Јунакиња романа Пустиња, искусиће сличну судбину, након што се из идиличног Марока обре у западном потрошачком друштву, у којем владају неумољиви закони капиталистичког тржишта. Романи Пустиња и Златна рибица показују значајне тематско-идејне подударности са Б. Вонгаровим романом Валг. У Вонгаровом делу, младу абориџинку, Ђумалу, затичемо у једној врсти истраживачког центра, заправо гета, који су изградили бели досељеници, а у којем су домороци подвргнути посебном програму генетског Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

175

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

инжењеринга. У роману је прагматичном, рационалном западњачком начину мишљења, супростављено абориџинско, мистично, поимање света. Након што успева да побегне из центра за истраживање, Ђумала почиње своје дуго путовање аустралијском пустињом, натраг у своје племе. Јунакиње у поменутим Клезиоовим романима, такође, пролазе дуг пут самоосвешћења и враћања сопственим коренима у племенима Северне Африке. Оданост женском принципу видљива је код оба аутора. Наиме, Вонгар је своју приповест Валг посветио својој абориџинској сапутници Ђумали (на абориџинском „дрво које шапуће“), која га је и увела у абориџински поетски космос, а преминула је под неразјашњеним околностима. Валг, на абориџинском означава материцу, утробу, али и мајку земљу, реч је овде сачувала првотно јединство. Поменути роман је својеврсна ода вечном Женском. С друге стране, Раки је посветио мајци, која му је послужила као инспирацију за главну јунакињу. Ле Клезио је инспирацију за романе Пустиња и Народ облака, пронашао у причама своје супруге Жемије, рођене у Мароку. Приповедала му је о људима који су пружали отпор колонијалном режиму, о сопственом искуству имигранткиње у Паризу, али и о снажном пориву да се врати у крајеве где су људи оплемењивали своје животе поезијом, музиком и светковинама. Када потичете из таквог окружења, просто је немогуће да не осетите потребу за повратком, сматрала је. (в. Jaggi 2010) Жемији је посветио роман Тужбалица о глади, приповест о животу девојке Етел Браун, чија прича подсећа на животопис његове мајке. У поменутим романима оба аутора прате процес одрастања и индивидуације својих јунакиња, које успевају да одрже везу са својим првобитним бићем и самим тим непатворену везу са светом који их окружује, на тај начин успевајући да се отму отуђењу. У основи ових прича јесте путовање у циљу потраге за духовном обновом. Сан о бекству постаје опсесија ликова и једног и другог аутора. Оно што је такође заједничко Вонгару и Ле Клезиоу, јесте да сваки од њихових романа у својој основи чува мотив потраге за идентитетом, нарушеним складом и духовном обновом као и тежњу за уклапањем индивидуалног у митско, архетипско наслеђе. Западни свет је у визијама ова два писца приказан као суштински насилан и деструктиван. Искључивост рационализма и прагматизма води у опасно застрањивање и развијање културе доминације, засноване на физичком, интелектуалном и духовном потчињавању других култура. Нарочито је поразна чињеница да су деца најчешће изложена различитим насилним праксама. За Ле Клезиоа и Вонгара то је посебна тема, којом се баве у већини својих дела. О патњи и страдању деце, посебно у ратним околностима, Вонгар је писао у свом роману Раки, док се Ле Клезио овом тематиком бави у оквиру романа Étoile errante (Лутајућа звезда, 1992) али и у многим 176

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

другим. Ле Клезиоова прича Мондо и Вонгарова Бабару, породица12, откривају фасцинацију дечјим погледом на свет, онеобиченим виђењем, које обојица доводе у везу са „наивношћу“ којом тзв. примитивни народи посматрају свет, оном која долази до спознаје једне више реалности, а која недостаје савременом индустријализованом друштву. Контраст и судар између „примитивних“ и „модерних“ друштава и проблеми које такво „сусретање“ рађа, заузимају средишње место у стваралаштву оба аутора. У делима Вонгара и Ле Клезиоа препознајемо критику (пост)колонијалног света, као и преиспитивање доминантног геополитичког дискурса Запада. Едвард Саид (2002: 49) дефинише империјализам као „праксу, теорију и став метрополског центра који влада удаљеним територијама“. У Оријентализму, између осталог, износи идеју о европском (западном) дискурсу који формира илузорну и умногоме фантазмагоричну слику ваневропских друштава и култура. Реч је о наметању конструисаног идентитета, који је обично схематизован и препун стереотипа, што је подржано ставом о супериорности колонизатора који успева да оправда и рационализује хегемонијску улогу Запада. (Саид 2008 в. 9-43) Посебно је наглашена улога и одговорност интелектуалаца у том процесу. Саид (2002: 13), наглашава (слично Сезеру, али много година касније) да је једна од мучних истина која се мора јавно изрећи управо чињеница да се од свих британских или француских уметника којима се дивио само неколицина није слагала са идејом „потчињених“ или „нижих раса“. Империјализам који су спроводили чиновници у колонијама по Африци и другим деловима света, најпре је био идејно припреман и негован код куће, од стране интелектуалне и политичке елите. Ачeбе (1978: 2-13), у данас већ култном тексту, Слика Африке, сведочи о константном занемаривању и ниподаштавању афричке културе и историје кроз необјашњиву потребу Запада да Африку постави само као опозит Европи, место негација, у исти мах удаљено и недовољно познато, у поређењу са којим се европска духовна префињеност само још јасније указује. Будући да је оваква извитоперена слика доминирала Западом, не чуди што је свој одраз нашла и у књижевности, где је Африка често служила као декор, позадина лишена препознатљиве људскости, у коју Европљани, у свом лутању, улазе на сопствену одговорност. Оваква дехуманизација Африке и Африканаца је дуготрајни процес који се подстиче и наставља да се подржава широм света. Ачeбе поставља питање може ли се роман који слави дехуманизацију, и деперсонализује део људске расе, сматрати великим делом уметности. За њега је то недопустиво, као и у случају нацистичке Немачке – они који су свој таленат стављали у службу опаког расизма, било у науци, филозофији или уметности, већином су касније оправдано оптужени. Из �� Ова Вонгорова прича ушла је у међународну антологију прича о одрастању – Into the Widening World (1995). Збирку чини 26 прича познатих аутора, готово половина су нобеловци, из читавог света, међу којима су Н. Гордимер, Марио Варгас Љоса, Нагиб Махфуз, Г. Гарсија Маркес, Јукио Мишима, Питер Кери, Бен Окри и други. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

177

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

разлога који захтева подробно психолошко истраживање, западњаци су изложени дубоком немиру због нестабилности властите цивилизације и имају потребу за сталним потврђивањем, које подразумева поређење са Африком, коју виде заточену у праисконском варваризму. Африка је за Европу, оно што и слика за Доријана Греја, огледало у којем скрива своје физичке и менталне деформитете, како би могла да даље напредује усправно, чедно и беспрекорно. Према томе, Африку је потребно избегавати, као што је и слику неопходно скривати како би се очувао угрожени идентитет. Оба писца, и Вонгар и Ле Клезио успевају да сагледају, кроз лична или искуства својих предака, последице империјалних освајања на различитим континентима. Вонгар, говори о идентичним стратегијама на оба континента, открива деловање исте идеологије; с једне стране кроз искуство Другог светског рата и немачке окупације Балкана, а касније и као сведок прогона и тортуре који су колонизатори вршили над абориџинским становништвом на простору Аустралије. Ова тематика добила је и своје романескно уобличење у роману Раки. С друге стране, Ле Клезио ретко пропушта прилику да, било кроз своју фикцију или својим изјавама, дискредитује западну културу, као аутор који сведочи о француској колонијалној прошлости на Маурицијусу одакле су његови преци, али и о енглеској колонијалној прошлости у Нигерији, где је неко време боравио са својим оцем који је био тамошњи лекар. Једном приликом одредиће се као писац француског језика и маурицијске културе. Себе, у Француској, види као изгнаника и у неку руку маргиналца, будући везан за Маурицијус, као место мешавине различитих култура – Индије, Африке и Европе. (Chanda 2001) Каже да с обзиром на то да води порекло од Европљана, који су колонизовали Маурицијус, осећа извесну нелагоду али и опсесивну потребу да пише о том поглављу људске историје. Такође, сматра да је поражавајуће да на Антилима белци још увек говоре о црнцима као о великој деци. У Француској, колонизација je и даље табу тема, иако се већ увелико живи и говори о времену такозваног постколнијализма. Мора постојати одговорност Француске за државе, бивше колоније, које је тако дуго искоришћавала, а које су данас запуштене и живе од међународне милостиње, потребно је напокон гласно и отворено говорити о Француској колонијалној историји и њеним последицама, о болестима које још увек истрајавају: расизму и осећању супериорности. (Crom 2007) И један и други аутор настоје да одбаце западну колонизаторску традицију која развија доминацијску културну парадигму, о којој говори и Еме Сезер, и да се приклоне једној другачијој скали вредности. У суштини, у њиховим делима, увек је реч о контрастирању двеју стварности, осликаних опозитним категоријама, описани сукоб увек води ка неком разрешењу Ле Клезиоова студија Мексички сан, романи Пустиња, Онича, Уранија, као и Вонгарови романи Нуклеарног циклуса, разоткривају меха178

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

низме којима се служе представници тзв. цивилизованих освајача како би сопствени културни модел наметнули не само као доминантан, већ и као једини могући. Други, у свету какав нам је приказан, не посматра се као различит и као такав прихватљив, већ као непожељни варварин, којег је потребно асимиловати, или у крајњем случају истребити. Оба аутора настоје да доследно оспоре устаљену опозицију цивилизовани / варвари, која стоји у oснови западноевропског идентитета. Овде ваља поменути Еме Сезерово (2000: 33) инситирање да је хришћанска култура у великој мери одговoрна за неправедно изједначавањe и наметањe следеће опозиције: хришћанство = цивилизација, паганство = дивљаштво, која је касније довела до ужасних колонијалистичких и расиситичких последица. Едвард Саид (2002: 30), такође, говори о увреженој европској идеји поделe, да постојимо „ми“ и „они“, која се вековима није мењала. Та подела почела је још са грчком представом варвара. ПИСЦИ КАО АНТРОПОЛОЗИ Брзо се губи знање које се односи на древна времена. Једино преостаје мутна успомена о златном добу; носталгија која жели да одржи у равнотежи све већу подивљалост живота. Бела Хамваш, Scientia sacra У Мексичком сну, Ле Клезио пише о маестралним достигнућима цивилизације америчких Индијанаца, о наслеђу којег су нас европски освајачи (почев од Шпанаца, Португалаца, Француза, Англосаксонаца) заувек лишили. У тим колонијалним походима он види манифестацију оне материјалистичке и опортунистичке културе која ће касније вековима доминирати демонстрирајући исту идеологију. Поменута студија је нарочито значајна због чињенице да нуди једно другачије читање историје освајања Мексика, нагонећи на тај начин читаоца да преиспита постојећа сазнања о тој теми, као и да промени угао посматрања. Очигледно је његово изврсно познавање оригиналних текстова с обзиром на то да текст обилује цитатима који поткрепљују изнете тезе. Посебно се осврнуо на Хронике Мичоакана, Попул Вух, као и дела Бернала Дијаза, Бартоломеа де лас Касаса и Бернардина де Саагуна. Поглавље Сан освајача, говори о илузијама, о предрасудама које су имали освајачи; о карактерисању високо развијене цивилизације Астека као „варварске“. За њих је такозвани Нови свет представљао утопијски простор, где су били у могућности да опробају најразличитије стратегије. За модерно друштво с друге стране Атлантика колоније су служиле као својеврстан вентил за испољавање потиснутог дивљаштва. Цветан Тодоров (1999:145), у својој студији о освајању америчког континента, Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

179

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

пише управо о таквим праксама које су конкистадори испробавали на земљи коју су одредили као ничију и у којој је све дозвољено. Боравак у измештеном простору, далеко од Европе и познатог света, за већину колонијалних освајача значио је скидање маске узорног грађанина и ослобађање најгнуснијих порива, потпуно оглушивање о све етичке норме. По њему, ниједан од геноцида двадесетог века не може се упоредити са овим масовним жртвовањем – од почетка XVI века популација од 80 милиона Амероиндијанаца сведена је до половине истог на десет милиона, што директним убиствима, што од последица израбљивања или епидемија које су смишљено ширили. (133) При том, аутор наглашава да су конкистадори велики број убистава чинили на чудовишни начин, уз најстрашнија мучења и понижавања жртава. Засигурно, није реч о жељи за убијањем само ради заузимања територије и брзог богаћења, поменути поступци не могу се објаснити пуком похлепом, очигледно да су освајачи проналазили задовољство у тортурама које су спроводили, уживали су у демонстрацији моћи над другим и могућности да некажњено шире смрт око себе. (143) Колонизатори, с друге стране Атлантика, сањају сурови сан у којем Мексико виде као неисцрпни златни рудник. Домороци, такође живе у сновиђењу, пророчанству које се претворило у опсесију скором пропашћу, крајем света и повратком Кецалкоатла, богочовека у белом из мајанског пророчанства, којег је Монтезума у почетку „препознао“ у Кортезу, што је освајачима послужило као значајна предност у покоравању становништва. Конкистадорима је продор у Нови свет далеко олакшан након што су високо развијену цивилизацију Астека окарактерисали као инфериорну. Тодоров (1999: 127) напомиње да иако су староседеоце означили као нижа бића, између човека и звери, из писаних сведочанстава, која су остала за њима, сазнајемо да су били прилично фасцинирани оним што су затекли. Потпуно другачији свет и уређење изазивало је истовремено притајено дивљење, али је пробудило и страх од непознатог, као и жељу за доминацијом и уништењем. Према Хауарду Зину (2004: 97) дехуманизација „непријатеља“ је увек неизбежан пратилац освајачких ратова. Далеко је лакше правдати зверства над неверницима или припадницима инфериорне расе. Управо на тај начин се одржавало ропство и расна дискриминација у Сједињеним Државама, али и европски империјализам у Африци и Азији. Истинита прича Бернала Дијаза почела је сусретом два сна. С једне стране – сан Шпанаца о злату, прождирући, немилосрдни сан, који је повремено достизао врхунац суровости; био је то апсолутистички сан, као да у питању није било ништа друго до стицање богатства и моћи; обнављање у насиљу и крви да би се оживео мит о Елдораду, када ће све бити другачије. С друге стране прадавни, дугоочекивани сан Мексиканаца, у којем са Истока, с друге стране океана, брадати људи предвођени пернатом змијом Кецалкоатлом долазе да поново загосподаре. Из те неравнотеже произашао је трагични сукоб ова два света. Ан180

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

тички сан поражен је махнитошћу модерног сна, жеља за доминацијом и моћи уништила је митове. Злато, модерно оружје и рационална мисао уперени су против магије и богова. Исход није могао бити другачији. (Клезио 2009б: 2-3) Ле Клезио сматра да су Индијанци заслепљени и обесхрабрени пророчанством у којем су освајаче препознали као своје богове (teules)13 и које је најављивало скору пропаст њихове цивилизације, спознали њихову праву природу и намере када је већ било касно, када су конкистадори продрли у средиште царства, посејали раздор, заузели земљу и робове. Кортез их је коначно и потпуно понизио одузевши им оно највредније, свргнуо је њихове идоле и на њихово место поставио симболе хришћанске религије. Такође, реч је о потпуно различитом погледу на живот између староседелаца и колонизатора. С једне стране је индивидуалистички и посесивни свет Ернана Кортеза, свет ловаца, пљачкаша злата који убијају људе, злостављају жене и запоседају земљу14, док је с друге стране колективни и магични свет Индијанаца одгајивача кукуруза и пасуља, сељака подређених свештенству и војсци, поштовалаца Краља-Сунца, представникa богова на земљи. Причу о крају једне од последњих магичних цилизација (11) покушао је да сачува Бернал Дијаз, хроничар који је учествовао у освајању Мексика, настојао је да истинито прикаже догађаје, насупрот Франциску Лопезу де Гомари, дворском историчару који је својој верзији изнео гомилу неистина, а при том није био очевидац и учесник. Иако је Дијаз био на страни конкистадора на више места у његовој хроници приметна је озлојеђност над поступцима освајача, као и сведочанства о ужасима које су чинили. Освајање је видео у правом светлу, какво је заиста и било, као споро, тешко и незадрживо напредовање у уништавању и пљачкању Мексичког царства, као крај једног света. Стога не чуди што је Истинита прича о освајању Нове Шпаније дуго осуђивања као текст који је умањивао славу освајача Кортеса. Занимљиво је да износи своје виђење тек пред крај живота, када је већина учесника већ мртва. Такође, пише након што су конкистадори уништили достигнућа мексичке цивилизације, када је 13 У једном од својих приказа освајача Дијаз их представља као митску, застрашујућу животињу која руши све пред собом – на коњима, са гвозденим шлемовима и дугачким копљима. Није ни чудо што су Индијанци у њима препознали монструозна и чудесна створења из пророчанстава у која су веровали. Тај колонијални Минотаур је и након пораза староседелаца, када је већ све било исцрпљено и похарано настављао да тражи свој данак у храни, робовима, злату, женама. Сви су третирани као као бесплатна радна снага, запослена и преко једанаст сати дневно, приморана да плаћа порезе. (19-20) 14 Управо тако колонизацију види и Еме Сезер, сматра да је пре свега неопходно подвући јасну линију раздвајања између колонизације и цивилизације, као и гласно проговорити шта је у основи колонизације: „Најпре да се сложимо у томе шта она није: нити је мисионарска делатност, нити подухват подузет у славу човека, нити у циљу померања граница незнања, болести и тираније, нити пројекат подузет у славу Бога, нити покушај да се продужи владавина закона. Потребно је признати једном за свагда, без околишања и избегавања последица, да су пресудни актери овде авантуристи и пирати, трговци на велико, и бродовласници, копачи злата, жеља и сила, иза којих се помаља злокобна сенка цивилизације, која се у одређеном моменту у својој историји проглашава обавезном, из само себи знаних разлога, да на светском нивоу шири своју непријатељску економију.“ (Сезер 2001: 32, 33) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

181

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

већ све сравњено са земљом; разорени су градови лепши од Саламaнке и Венеције, њихови високи храмови, камене палате прекривене златом и сликама, свете књиге и предивне баште. Дијаз је знао да га његове генерације неће разумети, своје сведочанство оставио је онима који тек долазе. И сам је био жртва изгубљених илузија о освајању и стварању новог света на рушевинама покореног. (в. Клезио 2009б: 2-11) Злато је за Индијанце имало симболичку вредност, није служило као средство плаћања, већ као знак божанске моћи. Takin, како су га Маје звале, служило је као средство украшавања храмова, одежде, њихових идола, од њега су прављене амајлије и свети накит. Приписивана му је религиозна функција, док је код Шпанаца сведено на вулгарну демонстрацију моћи материјалног богатства, због које су били у стању да зверски убијају, муче и уништавају све што им се нађе на путу. Њима, који се истински клањају само једном божанству – Манону, Мексиканци су и не знајући пружили незамисливу моћ, тако што су им обезбеђивали злато. Топили су га, претварали у полуге и слали у Шпанију да би њиме финансирали нове експедиције. На тај начин Индијанци су парадоксално обезбеђивали средства за сопствено истребљење. Давали су им оно највредније што су имали: злато, жад, тиркиз, храну, одећу, робове и жене, а шта су добили за узврат, пита се Ле Клезио. (в. 13-15) Поредећи личности Монтезуме и Кортеза аутор инсистира на опозицији цивилизација / варварство из сасвим другог угла. Монтезума, као легендарни владар и полубожанство, духовни вођа једног од најцивилизованијег народа Централне Америке далеко је испред европских варвара – Кортеза и његове војске. Оно што је конкистадорима остало недокучиво јесте да Монтезума није био само човек, војсковођа, већ представник богова на земљи, предмет обожавања – идол. (26) Такође, Ле Клезио пише о евроцентричном погледу на културу и уметност Мексика. Дијаз у својим разматрањима заступа управо поглед Европљанина који гротескне фигуре из мексичке религије (створења на граници животињског и људског) види као демоне, богове пакла стога што „канон ренесансе није могао да појми симболику индијанске уметности.“15 (28) На Европљане су оне или заиста деловале застрашујуће или су желели да их као такве представе, управо као и њихове творце, народе ових простора, као сирове варваре.16 А заправо је варварско понашање било на страни освајача. Једна од најстрашнијих сцена која говори у прилог 15 Гротеска, као пожељна у уметности, уводи се тек у епоси романтизма, која се у Европи јавља крајем 18 века. О феномену први пише и формулише га Виктор Иго у предговору Кромвелу. 16 Тодоров (1999: 130-132) наглашава да је мексичка уметност за Кортеза представљала непознаницу и нешто потпуно страно, и то не само за њега, већ за многе просвећене људе тога доба. Албрехт Дирер се 1520. године дивио делу индијанског занатлије, које је Кортез послао краљевском двору, али није му пало на памет да и сам покуша да направи било шта слично. Његова уметност остала је у потпуности верна европском стилу. Индијанска уметност није оставила трага, нити имала утицаја на европску уметност шеснаестог века (за разлику од црначке уметности коју ће Европа екстатично прихватити у двадесетом веку).

182

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

томе јесте и уништавање статуа у Великом храму, у Теноћтитлану, након што би са њих поскидали све драгоцене материјале бацали су их са врха пирамиде. Ле Клезио сматра да су у односу на староседеоце освајачи били поптуно сигурни у себе и нису сумњали у позитиван исход свог дрског подухвата. Још тада су представљали ратнике модерног доба у потпуности материјалистички настројене и пре свега ослоњене на технологију и оружје. Митском и ритуалном супротстављен је прагматични и препотентни ум ренесансне Европе оличен у Кортезу. То је уосталом и суштинска тачка размимоилажења ове две цивилизације. Западна цивилизација се до данас није одрекла поменутих принципа, с тим што повремено настоји да своје перфидне стратегије маскира. Као савременик Макијавелија, Кортез се ослањао на добро познату технику политичке интриге која је гарантовала сигурну предност над домороцима, реч је о принципу „завади па владај“. Успео је да посеје раздор међу различитим нацијама, и да их све подигне против Монтезуме, којег је представио као тиранина. Доминација над разједињеним народима је на тај начин далеко олакшана. (в. Ле Клезио 2009б:16-22) Приликом опсаде Теноћтитлана, Кортез је све ратне заробљенике жигосао као робове, сви су на лицу добијали тетоваже које су за разлику од традиционалних ритуалних ознака, упућивале на статус објекта који су им колонизатори одредили. Тодоров, такође, пише о овој пракси, о трговини робљем која је цветала у првом веку након освајања, када су робови често мењали господаре. Свака примопредаја подразумевала је утискивање новог знака, иницијала власника, на лице домороца. Појединима је читаво ливе било прекривено словима попут тела жртава у Кафкиној Кажњеничој колонији. (Тодоров 1999: 137) Бернал Дијаз је оставио сведочанство о размерама уништења где се и сам, иако припадник конкистадора згражавао. Улице, куће, дворишта све је било препуно лешева, масакр је по његовом мишљењу био страшнији него онај у Јерусалиму. Ле Клезио сматра, и то је оно што је битно ново у његовом изношењу историјских чињеница, да је тишина која је запечатила једну од највећих култура на свету, односећи њене речи, истину, богове и легенде, на одређени начин означила почетак модерне историје. Фантастични, магични и сурови свет Астека, Маја и Пурепећа заменила је „цивилизација“: ропство, злато, искоришћавање земље и људства – све је то најавило индустријску еру. Ривалство, рат, болест и глад потпуно су затрли све. Племство, ратници, сви остали чланови друштва нестали су. Дело Бернардина де Саагуна, Општа историја Нове Шпаније, чува сећање на један од најлепших градова у историји човечанства, она је врхунско сведочанство о обичајима и веровањима народа Мексика. У њој је израженo страхопоштавање, дивљење али и саосећање у исто време. Истински сусрет култура десио се управо кроз дело и покушај Саагуна да забележи нешто од те последње магичне цивилизације. Без Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

183

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

његове пожртвованости и решености тешко да би ишта написано на науатл језику доспело до нас. Битно је напоменути да је једино уз помоћ сарадника из редова преживелих учених људи Астека успео да склопи барем делове велелепног мозаика. Из те сарадње настало је поменуто дело, две културе потпуно стране једна другој су се у том подухвату удружиле и успеле да погледају једна другој у лице, Саагун није заузео став немог незаинтересованог посматрача, већ је јасно увидео и скренуо пажњу не само на сурово освајање и уништење једне цивилицације, већ и на последице које је оно имало на преживело становништво. Реч је о моралној декаденцији која је уследила након пораза Мексика. Пре доласка конкисте Астеци су велику пажњу поклањали васпитању младих. Један од главних задатака свештенства био је да уведу нове нараштаје у тајне религије, науке и језика, да у њима пробуде дух традиције и предака и на тај начин припреме их за живот у заједници. Учили су их тумачењу снова, распореду звезда, и рачунању времена. То је дочарано и у Саагуновој Књизи шестој: о религији, етици и телогији мексиканских народа. Након освајања дошло је до затварања и забране подучавања на науатл језику у традиционалним академијама – калмекацима, што је довело до потпуне дезоријентације младих, препуштених самима себи, акултурације, губитка упоришта у властитој култури и суровог искорењивања. Све то је резултирало новим моделима понашања, опијањем, напуштањем традиције и обичаја, губитком врлина какве су трезвеност и скромност. Јасно је да већ тада, убрзо након пораза староседелаца, долази до кризе идентитета и отуђености, и да су векови касније ову удаљеност од колектива само још више продубили. Реч је о катастрофи чији је учинак осетан и данас након четири стотине година. Ако имамо у виду снажан налет освајача који је успео да проузрокује четири столећа сиромаштва и социјалне неравнотеже не некада берићетној астечкој земљи, као и једну врсту „дефетистичког комплекса“ који су креирале колонијалне силе, а који се данас назива „неразвијеност“, више ћемо вредновати историјски и филозофски допринос Саагуновог ангажовања да састави и сачува збирку индијанских текстова. Да тог сведочанства нема, колонијални освајачи би много лакше бранили своју тезу о заосталости и дивљаштву народа који су покорили. Овако текст ће заувек стајати као бесмртно слово, подсећање и опомена на бахатост и суровост освајача који су уништили једну од највреднијих цивилизација на свету. (в. Ле Клезио 2009б: 40-45) Може се рећи да је Саагун на известан начин био опчињен и готово заробљен чарима културе коју је почео да упознаје, пре свега магијом и мистеријом тих људи који су живели у јединству са својим боговима кроз безграничну веру. Фасцинација је била тако снажна да се и сам мењао под њеним утицајем. Његов однос према том свету карактерише амбивалентност, јер иако је као и сваки мисионар пошао са циљем да пагане приволи хришћанству, десило се супротно био је омађијан управо религијом коју је намеравао да искорени. Ритуали су чували исто184

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

рију Индијанаца Нове Шпаније и установили природу ових народа. Посебни али и свакодневни ритуали представљали су везе које су држале људе на окупу и упућивале их на тајну моћ богова. За те чаробне људе, богови су представљали све, док свет реалности није претерано значио. На ритуалима су се темељили закони, уметност, морал, историја па чак и језик. Оно што је запањујуће у астечким ритуалима јесте прецизност и брига за сваки детаљ, сваки комад одеће, тетоваже, сваког инструмента који су играчи носили. Управо у таквим повлашћеним моментима измештања из материјалног света долазили су у додир са боговима, и сами им постајали блиски, упловљавали су у вишу реалност. За Бернардина де Саагуна, европског ренесансног човека, пре него је постао мисионар, таква посвећеност, таква моћ приписивана магији била је више него запањујућа, била је непојмљива. Реч је о једној од првих фасинација „примитивним“ народима, чији су живот и уверења деловали ново и истинито насупрот већ времешном, окошталом, западном друштву. Приликом ритуалног светог плеса који је извођен са изузетном пажњом, посебно у време фестивала, давала се предност миту и магији над материјалним, земним стварима. Фестивали сунца, ватре, рата, воде, жена, трговаца: суштински ритуали који су уводили човека у вишу реланост где пораз више није био ни од каквог значаја. У том жестоком и прелепом свету сваки тренутак дана и ноћи посвећен је боговима, невидљивим силама. Свако биће и ствар имало је своје место у светом плесу, сећање на Индијанце уз помоћ Саагуна зове нас да приступимо том ритуалу, пуни стрепње и радозналости.17 (46-50) Индијанска страствена религиозност често је била предмет подсмеха Шпанаца као представника рационалистички настројене Европе шеснаестог века. Ритуали и молитве су као сујеверје били изложени презиру и порузи Освајача. Тада је већ постојала разлика између Индијанаца и „људи од разума“ која и данас истрајава. (71) Међутим, ни рационалистичка ренесансна Европа није била имуна на митове, многе експедиције су управо у потрази за митом и кретале на прекоморска путовања, мит о потопљеној Атлантиди дуго је опседао европску машту. Једно је било оно што су замишљали, а сасвим друго оно са чим су се заиста сусрели. У својој најчистијој форми митови представљају, за разлику од трагедије, можда најважније моменте у проблематичној историји мексичке цивилизације. Они су основа снова, грађа језика, сачињени од слика и ритма који узајамно хармонично делују кроз време и простор, њихова мудрост не може бити мерена на скали свакодневног. Сагласни су са религијом, ритуалом, веровањем, фантазмагоријом, и првенствено потврђују повезаност међу људима, учвршћујућу снагу језика насупрот тескобе смрти и извесности ништавила. Митови изражавају и снаже живот, упркос предосећању деструкције и терету неизбежног. 17 Ле Клезио подсећа да су се поједини ритуали одржали до данас у Науатл заједницама у околини Мексико Ситија, у Милпа Алти на пример. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

185

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Они су без сумње најтрајнија знамења човечанства, у Америци као и у античком свету. Ова животодавна снага мита је засигурно оно што је највише запрепастило путника са Запада у првим моментима сусрета са Индијанцима Мексика, док је та структура била још увек нетакнута, у свој својој величанствености и унутрашњој истини. Управо је та снага инспирисала велике књиге мексичких легенди: Codex Florentinus, Саагунову Историју древног Мексика, Хронике Мичоакана као и мистериозну књигу Ћилам Балам. Упркос катастрофи коју је изазавало освајање, упркос уништењу које је најавило пророчанство, снага митског није престала да постоји. Још увек тиња у делу Агустина Јањеза, у поезији Хилберта Овена и Октавија Паза. Та енергија, као свето треперење, изнад свега протиче кроз ужарена и усамљена стваралачка пространства писца Хуана Рулфа.18 У тишини Долине у пламену, у жестини Педра Парама откривамо кружно поимање времена, окрутну хармонију хаоса – иронију прастарих снова човечанства. Управо у ритуалима старог Мексика, како их је Бернардино Саагун описао, проналазимо највећи доказ те савршене људске творевине – животодавне силине митског. (109-110) Антонену Артоу и његовој визији Мексика, као једином уточишту након разочарења и правог пакла који је искусио у Европи, Ле Клезио је у својој студији посветио читаво поглавље; уметнику који је стремио откривању увек нових слојева – овога пута трагао је за Мексиком скривеним у Мексику, желео је повратак у златно доба астечког царства. (в. 161-172) Стога не чуди што је Арто19 прву представу Позоришта суровости назвао Освајање Мексика. Тема је значајна, како наводи, „због своје актуелности и због свих алузија на проблеме од животног интереса за Европу и свет уопште. Са историјског становишта, Освајање Мексика поставља питање колонизације. Оно на суров, неумољив, убитачан начин оживљава још увек живу европску надменост. Оно јој омогућује да се ослободи схватања о сопственој надмоћи. Оно супротставља хришћанство много старијим религијама. Оно суди лажним схватањима Запада о паганству и извесним природним религијама […] Поставши стравично актуелно питање колонизације и права по којем један континент мисли да може да потчини други, Освајање Мексика поставља питање истинске надмоћи извесних раса и показује унутрашњу везу која спаја геније једне расе са одређеним видовима цивилизације.“ (120) 18 Хуан Рулфо (1918–1986), мексички приповедач, аутор романа Педро Парамо (1955) и збирке приповедака Долина у пламену (1953), као и сценарија за неколико мексичких филмова. Један је од првих добитника престижне књижевне награде на хиспанском говорном подручју „Принц од Астурије“. Поред писања бавио се и фотографијом архитектуре, пејзажа и староседелаца Мексика. Један од каталога његових фотографија: http://www.photoeye.com/BookteaseLight/bookteaselight.cfm?catalog=DQ611, 13. 09. 2012. 19 Трагао је за новим идејама и изразима у позоришној уметности, заузимао се за корениту промену и прекид „проституисања идеје позоришта“ (Арто 2010: 89) и враћање аутентичној замисли. Доводио је у питање читаву западну концепцију театра, који се ослања искључиво на текст, на језик који је „осиромашио и осушио идеје“ (105), али и на mimesis. Неопходно је да позориште и сама уметност наново стекне исцелитељску моћ.

186

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Ле Клезио (в. 2009б: 205-206) сматра да савременој цивилизацији остаје у наслеђе вечно питање – каквог су нас богатства лишили европски освајачи уништењем амероиндијанске културе и потпуним затирањем идентитета ових народа. Јер то заиста јесте огроман губитак, егзил о којем се не сме ћутати. Шпански, португалски, француски и англосаксонски освајачи који су потчинили огромну територију амероиндијанског континента одговорни су за уништење веровања, уметности, и моралних врлина народа које су заробили. Контраефекат на који нису ни помишљали јесте да су изазвали дубоку промену у западној цивилизацији, као први авантуристи материјалистичке и опортунистичке културе која се приширила читавим светом и која је постепено заменила све остале филозофије. Често преовлађује мишљење о освајачима као предстваницима напредније културе, који су се искрцали у Нови свет са својим топовима где су их дочекали примитивни људи из доба неолита. Колонизатори су од самог почетка спроводили систематску изолацију и маргинализацију Индијанаца; искључивањем из световне власти, одузимањем права гласа у правним питањима и наметањем потпуно стране религије, онемогућили су им даљи развитак и учинили их странцима на сопственој земљи. Аутор тврди да су ови војници ренесансе једино предњачили у технологији, у свему другом: медицини, астрономији, наводњавању, исушивању и урбанизму, народи Мексика далеко су одмакли од њих. И оно најбитније, што су Европљани у то време потпуно занемаривали, а за нас је данас суштински значајно, јесте хармонија између човека и света, равнотежа између духа и тела, јединство индивидуалног и колективног као основе већине амерондијанских друштава. Стога, не изненађује чињеница да се појединци из Западне цивилизације данас изнова окрећу филозофским и религиозним темама америчких Индијанаца, будући да се савремена цивилизација налази у стању неравнотеже и потпуног хаоса јер је дозволила себи да њен доминантни принцип буде принцип насиља. Западном човеку једино преостаје да изнова пронађе и осмисли све оно што је некада чинило лепоту и хармонију цивилизација којима је донео пропаст. Тишина је била огромна, застрашујућа. Захватила је индијански свет од 1492. до 1550. године и оставила пустош. Те живе староседелачке културе, баштине мита и знања старих колико и људски род, у распону од једне генерације осуђене су и претворене у прах и пепео. Како то уопште разумети? Да би се извела таква деструкција била је потребна моћ читаве Европе, где су конкистадори били само оруђе, моћ у којој су религија и морал били значајни колико и војна и економска снага. Европско освајање Америчког континента је засигурно усамљени пример једне културе која у потпуности потопила и својим потребама подредила освојени народ до тачке у којој је потпуно заменила њихову мисао, веровања и душу. Освајање није подразумевало само групу људи, чудне мешавине варваризма и дрскости, која преузима земљу, резерве хране, путеве, политичке организације, људску радну снагу, жене. Реч Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

187

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

је о остваривању пројекта, осмишљеног на самом почетку ренесансе, који је за циљ имао превласт над читавим светом, с намером да ништа што би одражавало прошлост, славу и лепоту домородачких нација не преостане: религија, легенде, обичаји, породичне и племенске организације, уметности, језик па чак и историја – све је требало да нестане како би се ослободио простор за нови модел који је Европа планирала да им наметне. Данас такав пројекат делује чудовишно, закључује Ле Клезио (176), међутим питамо се да ли је баш тако.20 С обзиром на то да је западна савремена цивилизација наставила да негује такав тип доминације над остатком света, само га је додатно усавршила тако да делује мање приметно и прилагодила новим условима живота. Иако у почетку нису имали сазнања о броју индијанске популације, освајачи су већ осмислили идеју о потпуној доминацији телима и душама староседелаца. Да остваре тај пројекат апсолутно све је било дозвољено, најстрашнији масакри, поробљавање и дезорганизовање индијанског народа. Уништавани су њихови идоли, свештеници, врачеви и владари су убијани. Стари закони су укинути, обичаји забрањени. Како би што боље постигли своје циљеве отималу су децу од родитеља и подизали их тако да мрзе и да се стиде сопствене прошлости и наслеђа. Охрабривали су потказивање и издају, а неговање доморадачке културе и вредности кажњавано је као злочин. Друштвене организације су сасечене у корену: освајачи су знали како да употребе старе сукобе и ривалства па чак и алкохолизам. Подстицали су укрштање са циљем стварања нове расе одвојене од сопствених корена упркос званичној забрани. Створили су мноштво супарничких касти које се боре за појединачни профит и показују презир према домороцима. Одузимање земље и постављање нових старешина наклоњених шпанским освајачима озаконили су злостављања и легализовали неправду. Током две деценије првог продора у Мексико употребљена су сва средства, посебно насилна, да се изведе програм уништења домородачких друштава, формиран је читав пакет прописа којим се руководило колонијама у Америци све до стицања независности. Као савезнике у освајању послужиле су им и природне катастрофе – глад и епидемије – тумачене као знак божанске воље. За �� Поразна је чињеница да се идентична ситуација понавља и данас, у двадесетпрвом веку. Наиме, августа 2012. године, копачи злата у шумама Амазона извршили су масакр над припадницима племена Јаномами, које је у свом антрополошком роману Шабоно представила венецуеланска списатељица Флоринда Донер. Опустошено село смештено је на јужној граници Венецуеле и Бразила. Троје преживелих, који су се у време напада налазили у лову, сведоче о дивљачком нападу на њихову насеобину, у којој се чула пуцњава, хеликоптери и експлозије. Јаномами су једна од ретких изолованих племенских групација у области Амазона која се још увек опире утицајима цивилизације. И даље негују своје обичаје, познати су по традицији осликавања лица и тела, као и по изради дрвеног накита. Процењује се да их има око 30 000, а насељени су са обе стране бразилско-венецуеланске границе. Ово није први пример сукоба са илегалним копачима злата, чести су њихови упади на територије племена Јаномами, приликом којих крче шуму, загађују изворе живом, преносе им болести попут маларије и грипа, или једноставно убијају оне који им се нађу на путу. http://edition.cnn.com/2012/08/30/world/americas/venezuela-tribe-attack/index.html, 6.09.2012.

188

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

страшујуће демографско опадање становништва уследило је убрзо након освајања Мексика, популација од неколико милиона сведена је на неколико стотина хиљада за мање од једне генерације. Тај холокауст Шпанци нису препознали као једну од највећих трагедија човечанства (осим појединаца као што су Мендијета или Лас Касас) већ радије као део божанског плана. Освајање Новог света није подразумевало размену какву су следбеници Еразма и Томаса Мора замишљали. Заслепљени фанатизмом, већина шпанских хроничара порицала је сваку могућу духовност народу који су уништили. Након што су их свели на нулти ниво културе, Индијанци су били спремни да приме нови идентитет. Било да су их посматрали као преступнике или као неодговорне жртве, у оба случаја лишавани су људског достојанства. Као ирационална бића, која нису полагала право на сопствене мисли, њихова веровања и обичаји нису нашли места у хармонији култура. Доба након освајања наставило је деструктивно насиље, које је сада добило ново лице: лишени земље, шума, права да се слободно крећу, Индијанцима је одузет и најсветији део њиховог бића. Постали су људи без мисли, разума, морала, врста малоумних бића које њихов нови господар обликује по сопственој жељи, с циљем да у њих усади принципе хришћанског морала и поштовање нових политичких закона. Такво преобликовање бића мотивисало је мисионаре и оправдавало систем енкомјенде. Без сумње реч је о једној од највећих трагедија у историји човечанства. Истовремено док је Запад наново откривао хуманистичке вредности и осмишљавао основе нове државе засноване на праву и поштовању живота, кроз изопачења освајача у Новом свету започео је еру новог варваризма, ослоњеног на неправду, пљачкање и убиство. Чини се да човек никада више није био истовремено тако слободан и тако окрутан, откривајући с једне стране универзалност закона, а с друге универзалност насиља; откривајући великодушну идеју хуманизма и опасно убеђење о неједнакости раса, релативност цивилизација и културне тираније; откривајући кроз трагедију освајања Мексика, све што је потребно да се успоставе нове колонијалне империје, у Америци, Индији, Африци, Индокини: принудни рад, робовласништво, експропријацију и уносно искоришћавање земље и поврх свега прорачунато дезорганизовање народа не само да би их уназадили и зауставили у развоју, већ и да би им наметнули комплекс инфериорности. Коначно, аутор закључује да је тишина у коју је утонуо свет Индијанаца трагедија чије размере и последице још увек нисмо у стању да премеримо. Штавише, реч је о, двострукој трагедији, у којој су уништавајући амерондијанску културе, освајачи такође неповратно уништили део себе који засигурно више неће бити у стању да пронађу. (в. 176-179) Какав је свет настао на рушевинама древне цивилизације Мексика, каква је заправо дистопија створена након неколико векова на том простору, Ле Клезио је приказао у роману Уранија – свет буке и хаоса, који почива на неразумевању међу потпуно различитим непријаLipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

189

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

тељски настројеним нацијама, на суровим контрастима у којима мали број становника ужива у незамисливом богатству, док је већина упрегнута као готово бесплатна радна снага, нека врста људи-машина који елити обезбеђују луксузан живот. Колонијализам и његове савремене мутације омогућиле су простор који најразличитијим туристима служи као место где ће без последица испољавати најгнусније нагоне. Место некадашње сјајне цивилизације претворило се у недођију – не простор хибридног идентитета већ простор који је изгубио идентитет. О томе размишља и један од Клезоових јунака из Ураније: „Увек сам мрзео воајерски туризам, излете малограђана из добрих четврти у предграђа кровињара и улице с курвама у подручјима беде. Клинци из Тексаса и Калифорније повраћају сваког пролећа, последње школске године у гимназији, у баровима Хуареза, Ногалеса, Тихуане. Педесетогодишњи туристи из Италије, Француске, Швајцарске који су дошли да окушају срећу у измишљеној земљи у којој се надају да ће им њихова лова дозволити да купе девојчицу или дечака кога су сањали да силују код куће. Или једноставно писци који мисле да је једна чаша пива на прљавом столу у некој рупи, у загушљивом ваздуху, буци аутобуса, који се распадају, фалш музици из џубокса на Куби, у Манили, Тегусикалпи, да је она то, живот.“ (Ле Клезио 2009в: 76) „Без злата, без сировина, пре свега без рада робова, каква би била судбина Европе и њене ‘индустријске револуције’? Доласком неколицине авантуриста свет снова и митова осуђен је на пропаст“, закључује Ле Клезио.“ (2009б: 25) Управо о тој пропасти пише Едуардо Галеано у књизи Отворене вене Латинске Америке, где доследно, огољеним примерима и чињеницама, више него очигледно, указује на неоколонијалне методе којима евроатлантске земље и даље држе овај континент. Уругвајски новинар и писац, сматра да оно што повезује све државе латиноамеричког континента, почев од првих конкистадора до неоколонизатора, њихових савремених следбеника јесте пет векова систематског искоришћавања људи и ресурса. Штавише, ланац пљачке се никада истински није прекидао. Он крајње надахнуто представља историју овог континента као повест једног злочина који ни данас не јењава, допуштајући да кроз исписане редове проструји битно другачија прича од оне званичне. Галеано сматра да књижевност вреди уколико је у стању да пробуди из летаргичног конформизма и натера на учествовање. Пита се (1997: 12) има ли значајнијег циља од буђења свести и откривања идентитета. Народу Латинске Америке је тако нешто преко потребно, будући да га евроатлантски империјалисти, поседници моћи годинама држе у физичком и интелектуалном ропству. Наиме, овај регион и даље служи као рудник сировина за Европу и САД; искоришћавају се резерве гвожђа, нафте, бакра, меса, воћа и кафе. Само преко 190

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

примера латиноамеричког континента, од конкисте до данас може се пратити развојна линија европског капитализма. Галеано наводи примере богатих рудника који су Шпанци, а преко њих и читава Европа годинама искоришћавали. Такав је рудник сребра у Потосију, за који се каже да је Шпанија из њега извадила довољно сребра да се направи мост преко океана. Између 1503. и 1660. године у луку Санлукар де Барамеда допремљено је три пута више од укупних европских резерви злата и сребра. Метали отети са колонијалних поседа не само да су подстакли развој европске економије, већ су га добрим делом учинили могућим. Заблуда је да је само Шпанија имала монопол над златом и сребром из својих прекооеканских колонија, како се обично сматра. Наиме, краљевство је било под хипотеком, задужено у банкама Немачке, Ђенове, Белгије, Холандије, тако да је само минимум сребра остало у економском систему Шпаније. Готово трећина је припадала Холанђанима и Фламанцима, четвртина Французима, Ђенова је контролисала више од једне петине, Енглеска једну десетину и Немачка нешто мање. Дакле, Латинска Америка је била у рукама Европе. Отимање блага праћено је систематским искоришћавањем принудног рада Индијанаца и робова из Африке. Европа је захтевала сребро и злато. Новац се циркулацијом само умножавао и тако подстакао експанзију капитализма; буржоазија је преузела контролу у градовима, оснивала банке, производила и размењивала робу, освајала нова тржишта. Богати капиталистички центри су онда, али се ни данас у том погледу ништа није променило, опстајали и развијали на уштрб сиромашних и подређених земаља Трећег света. Занимљиво да су управо највећи произвођачи робе за извоз у Европу, или касније у САД, након што би извор капитала пресушио били заборављени и напуштени. Такав пример је управо Потоси – „отворена рана колонијалног система у Америци“. (32) Ни други рудници у Гуанахуату и Закатекасу нису доживели бољу судбину. Индијанци тих области патили су од хроничне изгладнелости и епидемија које су их дотукле. Од педесет рудника у оквиру мексичке државе Гуанахуату остала су свега два. Половина породица броји преко пет чланова, и живи у једнособним уџерицама. Данас представља праву туристичку мету, где туристи долазе да виде остатке некадашњег богатства, као и да посете „Музеј мумија“ у којем се налазе природно мумифицирани посмртни остаци у општинском гробљу од средине XIX и почетком XX века. (23-37) Алудирајући на ситуацију у поменутој мексичкој држави, Галеано је у књизи – Бити као они: Култура мира и неоколонијализам одсечно сажео закључке до којих је дошао у својим претходним књигама, фокусирајући се на садашњи моменат, неоколијалну атмосферу и кризу коју је петовековна доминација над остатком света изазвала: „Господари моћи беже у прошлост и верују јој, немој и мртвој, да би порекли садашњост која се креће и мења и онемогућили будућност. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

191

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Званична историја нас позива да посетимо музеј мумија. Тамо за нас нема опасности. Можемо изучавати Индијанце умрле пре много векова, и у исто време потцењивати живе Индијанце данашњице. Можемо се дивити остацима величанствених храмова из старине, док скрштених руку гледамо на тровање река и крчење шума у којима данас бораве Индијанци. Конкиста се наставља у читавој Америци, са севера ка југу. Наставља се протеривање, пљачкање и убијање преживелих Индијанаца. Наставља се и презирање: модерна средства комуникације која шире презир уче побеђење самопрезирању. У зрелој епохи телевизије деца Индијанаца играју се каубоја и ретко које од њих хоће да узме улогу Индијанца.“ (Галеано 1996: 17) О положају рудара и ситуацији данас довољно говори вест о недавним протестима у Кахамарки, провинцији Перуа, поводом отварања рудника злата – „Конга“, чија изградња прети да загади околину и водене ресурсе. Десет особа је погинуло, а више од двадесет повређено. Влада је прогласила ванредно стање. Неколико хиљада демонстраната сукобило се са полицијом и напало градску кућу. Поучено вишегодишњим искуством пљачкања земље и искоришћавања радне снаге, сасвим је природно што се становништво одлучило на побуну. Наравно, већински власник рудника је америчка фирма „Њумонт“ из Колорада. Слична ситуација поновила се у провинцији Еспинар, недалеко од Куска, бивше престонице народа Инка. Такође је 29. маја 2012. године проглашено ванредно стање након што су две особе убијене у протестима против отварања рудника бакра, који је у власништву Швајцарске.21 Сличном тематиком бави се филм Продаће кишу (También la lluvia), режисерке Исијар Бољаин, који шекспировском техником представе у представи, заправо филма у филму, успева да повеже два удаљена историјска тренутка – период почетка колонијалних освајања Латинске Америке са немирима у Коћабамби, у Боливији из 2000. године. Филмска екипа из Шпаније долази с намером да сними филм о некадашњем освајању ових простора, о суровом искоришћавању домородаца и незајажљивој похлепи за златом. Снимање филма угрожавају протести у граду због приватизације ресурса пијаће воде и апсурдног закона који локалном становништву забрањује приступ изворима, па чак и сакупљање кишнице. На делу су колонизатори новог доба, корпорације са седиштем у Лондону и Калифорнији, које су у води препознале злато будућности. Да иронија буде већа у демонстрацијама против овог закона учествују глумци-натуршчици, локални становници који у филму играју урођенике, жртве конкисте. Долази до брисања границе између фикције и стварности, прошлости и садашњости. Ситуација од 21 http://www.guardian.co.uk/global-development/2012/aug/08/peru-seeks-new-relationshipmining-companies, 16.09. 2012.

192

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

пре неколико векова се понавља у ери модерне глобализације. (Bollaín 2010) Филм је посвећен писцу и историчару Хауaрду Зину као једном од првих друштвених активиста који је у својој књизи Народна историја Сједињених Америчких Држава дао једно потпуно другачије виђење историје овог поднебља од оног званичног али фалсификованог. При том је посебно инсистирао да је причу о Колумбу и његовом освајању неопходно преиспитати. Нужно је да се читав приступ овој теми промени: „Писаћу о Сједињеним Државама са становишта људи који су углавном били занемаривани у историјским књигама: америчких домородаца, црначких робова, жена, радника, како староседелаца тако и имиграната. Нисам желео да испричам причу о индустријском развитку земље из визуре једног Рокфелера, Карнегија или Вандербилта, већ из визуре људи који су радили у њиховим рудницима, на њиховим нафтним пољима, оних људи који су остали без својих удова или живота градећи железницу. […] Прича о Колумбу је по мени значајна због онога што нам казује о нама самима, о нашем времену, о одлукама које треба да донесемо за овај наш век, за наредни век.“ (Зин 2004: 82, 92) * У роману Пустиња, Ле Клезио пише о прогону над пустињским племеном Туарега, у Северној Африци, који су вршили француски колонизатори почетком двадесетог века. Први делови романа откривају задивљујуће слике једне ишчезле културе Бербера. С друге стране, Вонгар такође развија специфичну поетику прогонства у оквиру Нуклеарног циклуса, пишући о колонијалним стратегијама Британије спровођеним над абориџинским становништвом, oд исељавања и одузимања земљишта, нуклеарних експеримената, затварања, до различитих видова асимилације. Пошто је Аустралија проглашена ничијом, празном, земљом („terra nullius“22) Абориџини постају странци на сопственој територији23: „Током целог деветнаестог века и великим делом двадесетог века староседелачка култура је често означавана као ‘примитивна’ и ‘варварска’. Такво схватање је изведено из старог британског гледишта да су Абориџини нижа људска врста јер никада нису обрађивали земљу, нити су имали друштвену структуру која је наликовала некој од раније познатој њеним тумачима. Говорило се и да им чак недостају енергија 22 Термин који је током XVIII века користила британска влада, а подразумевао је да аустралијски континент пре њиховог доласка нису насељавали људи, с обзиром на то да су Абориџине означавали као субхумана створења. Имајући у виду да је Аустралија основана као кажњеничка колонија у циљу измештања непожељних преступника из Енглеске, може се рећи да бела Аустралија започиње своју историју као својеврсно чистилиште Запада. 23 По истом принципу, о којем и Ле Клезио пише, на основу којег су и Индијанци проглашени непожељним странцима на сопственом континенту вековима раније, на другом крају света. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

193

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

и воља за упуштање у међуплеменске ратове. Па ипак су ти племенски народи имали најдуготрајнију и најсврсисходнију културу на планети и најбоље су се старали о својој земљи. Током целог живота у племену људи су певали како би призвали благонаклоност биљака, птица и животиња, и басмама дозивали кишне облаке како би обезбедили добру жетву вичети ларви и семена трава. Песме које су позивале на рат и освајање биле су непознате племенима Аустралије, док су ‘племена’ на другим континентима смањивала своје бројно стање ратујући међусобно. У староседелачкој усменој мудрости у свакој племенској породици је с поколења на поколоње преношена брига за рођаке, болесне и старе.“ (Вонгар 2010: 104) Аутор, у својој аутобиографији, запажа како већина досељеника за разлику од домородаца има потпуно другачију визију природе. Наиме, беле аустралијске власти на њу гледају само као на простор који је потребно искористити и подјармити за своје потребе. Шездесетих година су земљу у околини реке, са које су протерали Абориџине, почели да насељавају исељеницима из Европе (као досељеник и сам је радио на градилишту на реци Орд). При том се нису запитали колико је та земља погодна за пољопривреду и да ли ремете еколошку равнотежу. Све је било подређено стицању профита за кратко време. У овом делу постојала је и фарма која је заузимала пространство колико нека мања европска држава, под управом белаца који су користили Абориџине као радну снагу. Власници су углавном били земљопоседници из Енглеске, Сиднеја или Мелбурна који су ретко залазили на та имања. Староседелачку културу, која је веровала да је „земља продужетак човековог тела и душе, и да људи морају да живе у складу са природом“ (84) заменила је сасвим другачија доминаторска културна матрица Запада. У својим делима, Вонгар настоји да прикаже и сачува за будућа поколења достигнућа и вредности абориџинске културе. Пише о њиховој уметности, митовима, принципима на којима су утемељени обичаји и веровања, с друге стране сведочи о колонизаторима који се на све начине труде да оспоре вредности домородачке културе, као и о њиховим стратегијама уништавања људи и природе. У Динговом леглу, открива какве је све непријатности због таквог писања имао. У осмом поглављу пише о свом антрополошком раду, о књизи Абориџински митови, коју је у сарадњи са Аланом Маршалом објавио у Goldstar-у 1972. године, али и о друга два рукописа која је продао истој издавачкој кући – Од пећине до Јиркале: 30 000 година абориџинске уметности и Бумеранг и атом. Другој књизи је касније променио назив у Тотем и руда, како би избегао проблеме са Законом о атомској енергији. Међутим главни уредник га је убрзо након тога позвао и рекао да је у вези са књигом Бумеранг и атом добио забрану објављивања и упозорење да би могао да има проблема уколико је објави, уз то је обавештен да је писац једном већ протеран са северне територије због ранијег писања. Књига је касније ипак изашла, а аутор у њој открива разорно дејство уранијума. 194

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Пише о вађењу руде уранијума у Западној Арнхемској Земљи током педесетих година које је имало погубан утицај на тамошња племена. Руда је прерађивана у уранијумоксид, који је коришћен за израду британских нуклеарних бомби, и бродовима транспортован у иностранство. Међутим, ископавања нису била оно најстрашније, након тога вршене су нуклеарне пробе у областима централне Аустралије, што је донело трагичне последице староседеоцима. Аустралијска влада је пре тестирања Британији доделила 200 000 квадратних километара племенских територија у јужној Аустралији. Абориџини који су тамо живели од памтивека, преко ноћи су „пресељени“, камионима пребачени у бројне кампове који су подсећали на концентрационе логоре24 (в. 134): 24 У време када је Вонгар писао о ископавању уранијума и нуклеарним пробама разорно дејство уранијума није било толико познато, нити се о томе јавно причало, данас је ситуација донекле промењена, мада се и даље ради на томе да се информације заташкају. Западне силе не престају да користе уранијум у својим многобројним „хуманитарним“ ратовима широм планете. Пројектиле са осиромашеним уранијумом и плутонијумом, раније већ коришћене на просторима бивше Југославије, НАТО силе недавно су опробале и у у Либији и Сирији. Вонгар, у тексту „Тотем и руда“, бележи да су у току 1991. године, за време Заливског рата, САД и Британија испалиле око 900 000 пројектила са осиромашеним уранијумом на Ирак. Бомбардовање Босне 1995. означило је прву употребу нуклеарног оружја на европском тлу и против Европљана. Такође, у поменутом тексту, наводи да су педесетих и шездесетих година двадесетог века, британски колонизатори организовали серију нуклеарних проба по северним и централним деловима аустралијске пустиње, где су била највећа налазишта уранијума, када почиње својеврсна уранијумска грозница, чије жртве постају многобројна племена која су живела на тим просторима. Од последица зрачења страдале су читаве породице. (в. Вонгар, Билчић, 2010: 132-152) Међу првим земљама, колонијалним силама, које су вршиле нуклеарна тестирања истиче се и Француска, која у периоду од 1960. до 1966. године, извела читаву серију нуклеарних проба у алжирској пустињи. Овакво проучавање „деловања атомског оружја на људе“ однело је око 30.000 живота. Иако се Алжир 1962. године изборио за независност, Француска, наредних пет година, наставља да тестира своје нуклеарно оружје и на тај начин и даље демонстрира своју доминацију овим подручјем. Дуго се ћутало о овим експериментима над локалним становништвом, чак су озрачене бивше француске касарне употребљаване као затвори, а то је касније имало погубно дејство на затворенике и чуваре. Француска је тек 1996. године, након бројних наслова у медијима, потврдила да је вршила нуклеарне пробе. Данас, у Алжиру, постоји удружење које се бори за то да Француска коначно призна свој колонијални злочин. Након што су испитивања окончана у Алжиру, настављена су у Полинезији и то у периоду од 1966. до 1996. године. У Динговом леглу, Вонгар подсећа да је Француска увезла велике количине уранијума извађеног у племенским подручјима Аустралије, како би подмирила своје већ старе нуклеарне реакторе и спровела нуклеарне пробе у Пацифику. (Вонгар 2010: 231) У септембру 1995. године Француска је извела нуклеарнo тестирање у атолу Муруроа. Након протеста широм света пробе су обустављене јануара 1996. године. Атомске пробе у Полинезији помиње и критикује и Ле Клезио у путопису Raga: Approche du continent invisible (Рага: приступ невидљивом континенту). (в. Клезио 106-107) Иако су погубне последице нуклеарног оружја одавно познате, у Србији и даље не постоји организовано праћење дејства осиромашеног уранијума на људе и животну средину. Приметан је невероватан пораст броја оболелих од малигних обољења, као и мутација код људи и животиња. Ипак, само мали број стручњака се усуђује да о томе и званично проговори. Муниција са осиромашеним уранијумом коришћена је највише на простору Косова и Метохије. С друге стране, Италија је све војнике који су били у саставу Кфора и долазили у контакт са овом муницијом подвргла организованом испитивању. До сада је од 225 војника, 45 преминуло од малигних оболења, а код двадесетпеторице су рођена деца са генетским аномалијама. Шпанија и Португалија су такође наложиле медицинска испитивања свих војника који су боравили на простору Косова. Опширније о дејству осиромашеног уранијума који не штеди ни сопствене трупе видети у тексту:http://www.informationclearinghouse.info/article4074.htm Божић тврди да је бомбардовање српског народа донело еколошку катастрофу коју су САД / НАТО силе добро испланирале и спровеле, што се развило у једну од највећих трагедија у историји Европе – на хиљаде будућих генерација народа на Балкану умираће од последица радиоактивности. (в. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

195

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

„Абориџини су једини народ на свету који је преживео двоструку нуклеарну трагедију – вађење уранијума и нуклеарне пробе, а и једно и друго се одвијало на њиховој племенској земљи. Обе трагедије су их погодиле у време када је свет у целини теоретски био у миру. Па ипак, ни једна хуманитарна организација, ни из Аустралије ни из иностранства, није им притекла у помоћ, није чак ни посетила њихове логоре. Мучени болестима и глађу, без заклона, становници тих логора могли су само да ископају рупе у песку и да се у њих завуку. Уједињене нације и њихове агенције никад нису признале постојање тих логора у којима су нестали многи Абориџини и њихове породице. Да се било шта од онога што сам описао и књизи Тотем и руда појавило у штампи, издавач и ја бисмо ризиковали године затвора на основу драконског Закона о нуклеарној енергији.“ (135) У књизи Од пећине до Јиркале, аутор открива велико културно богатство, уметничку делатност и друштвену структуру, које још увек опстају упркос угрожености услед погубних утицаја белог човека током два века. Долазећи у контакт са различитим и међусобно удаљеним племенским групама, уочава постојање великог броја језика и дијалеката, од којих се сваки од њих развијао хиљадама година. О дуговечности ове културе сведочи и разноврсна уметничка делатност, од гравира на стенама, пећинских слика до митова и усмене поезије преношене генерацијама. Проучавајући њихову уметност и поезију Вонгар је дошао до закључка да су ова племена присутна на аустралијском континенту много дуже него што то званична наука признаје. Сматрајући да су насељавали ове просторе још од леденог доба, доводио је у питање постојеће научне тезе. Када је аустралијски континент постао сувљи, староседеоци су се прилагодили новом окружењу и установили културу која им је омогућавала да живе у складу са њим. У оквиру ове студије планирао је да објави и фотографије абориџинске уметности са различитих локалитета, које сведоче о њеној дугој прошлости и укорењености у аустралијске просторе. Међутим, шездесетих година штампање такве књиге било је политички неприхватљиво. Боравећи у Квинсленду обишао је и пећинске слике у Кинкану на полустрву Кејп Јорк. Овај локалитет чинило је неколико галерија са абориџинским сликама на стенама и зидовима плитких пећина, које су много пута, током хиљада Вонгар, Билчић 2010: 132-152) О погубном дејству осиромашеног уранијума употребљеног у НАТО нападу на Југославију писао је и шеф мисије УНЕПА-а, у мају 1999. године, Сенегалац Бакари Канте, који је први скренуо пажњу јавности на почињену еколошку катастрофу у извештају који је убрзо потом цензурисан. Међутим, информације су испливале на површину када их је новинар Роберт Парсонс објавио у женевском листу Курије. Види његов текст – ‘Depleted uranium’: A tale of poisonous denial: http://www.balkanpeace.org/index.php?index=/content/monitor/koskss/kss73.incl Откривањем истине о погубном дејству уранијума на простору Србије, Босне и Ирака, бави се документарни филм немачког режисера Фридера Вагнера Смртоносна прашина: http://www.youtube.com/watch?v=LTbWNZJkw4w

196

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

година, бивале изнова бојене традиционалним црвеним, жутим и белим пигментом, а приказивале су околну флору и фауну, као и абориџинска духовна бића, тотемске претке. Почетком двадесетог века на том локалитету је откривено злато, тако да је златна грозница привукла копаче са разних страна који су нанели велику штету тамошњој племенској заједници. Погубни сусрет са белим цивилизаторима остао је забележен на зидовима пећине, уместо цртежа својих духовних предака, богате флоре и фауне, преживеле абориџинске жртве насликале су своје џелате са пушкама како јашу на коњима. У већини европских историја уметности, абориџинско сликарство на стенама се ретко помиње, док се за најстарија дела те врсте проглашавају Ласко и Алтамира, што сведочи, сматра Вонгар, о још увек присутном евроцентризму и продуженој пракси запостављања и ниподаштавања култура других народа. Неколико година касније пошто је у рукопису Од пећине до Јиркале изнео своје тезе о абориџинској уметности у медијима се могла прочитати вест да су аустралијски археолози на језеру Мунго открили скелете старе 40 000 година. Поред тога откривени трагови упућивали су да су се на том месту највероватније одржавале ритуалне свечаности. Изабел Вајт, управница катедре на Монаш универзитету, причитала је Вонгаров рукопис и то неколико година пре открића на језеру Мунго. Том приликом похвалила је идеју као оригиналну и опасну у смислу да је могла узнемирити политичаре и академске стручњаке. Сам аутор пише о томе да се његови докази нису заснивали на археолошким открићима, већ на проучавању уметности која се показује веома сложеном, као и на чињеници да постоји толико различитих културних пракси и језика међу абориџинским племенима за које је неопходан прилично дугачак временски период како би се развили. Вајтова је исказала жељу да напише предговор за будућу књигу. Послао је рукопис тадашњој уредници у Мекмилану из Мелбурна, која га је проследила антропологу Чарлсу Маунтфорду. Он се бавио староседелачком културом, али је припадао групи антрополога која се држала верзије да су Абориџини пристигли на континент пре 10 000 година. Будући да је Вонгарова теза доводила у питање званичне ставове и стога што иза ње није стајало Име, тј. дело је „усељеника без академског звања“, Маунтфорд је одбацио рукопис.25 25 Данас се све више говори о абориџинској уметности као најстаријој. У прилог томе сведоче и недавна археолошка истраживања. Наиме, на северу Аустралије, у околини града Кетрин, откривене су пећинске слике чија се старост процењује на 28 000 година, што их сврстава међу најстарије цртеже на планети. Један од професора са Универзитета Јужни Квинсленд, Брус Баркер, упоређује ове цртеже са онима пронађеним у пећинама Француске и северне Шпаније. Такође, уверен је да ће пронаћи и старија уметничка дела ове врсте, с обзиром на то да су по његовом мишљењу Абориџини користили ово место пре 40 000 година. Вонгар је до ових сазнања дошао много раније на основу посвећеног проучавања њихове уметности и поезије, без употребе радиокарбонске анализе, коју археолози користе као методу за датирање. http://www.guardian. co.uk/world/2012/jun/18/rock-australia-art, 22. 09. 2012. У документарном филму „How Art Made a World: Once Upon a Time“ („Како је уметност створила свет: у давна времена“), Н. Спиви (2006) говори о абориџинским сликама пронађеним на подручју Арнхемске Земље. Унутрашњост пећина као и околне стене осликане су мистериозним сликама. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

197

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Оно што је у рукопису додатно сметало јесте често помињање садашње ситуације у којој су се племена нашла, тј. прича о „двострукој нуклеарној трагедији“ којој су Абориџини били изложени, копање руде уранијума и нуклеарне пробе, затим прогон са вековних земљишта, уништавање културе и природне средине. Сви су били упознати са Законом о атомској енергији тако да се нико не би усудио да тако нешто објављује. Вонгар подсећа да је и сам антрополог живео у Аделаиди која је често била обавијена маглом сачињеном од радиоактивне прашине коју је ветар наносио са места нуклеарних тестирања, међутим медији су остајали неми и нису се оглашавали поводом те у најмању руку чудне појаве. (в. 136-147) Вонгар је користио сваку прилику да обиђе што већи број локалитета са урођеничким сликама на стенама. На једно од најзанимљивијих таквих места наишао је у околини Алис Спрингса где је древно абориџинско камење, постављено тако да прати сунце, подсећајући на врсту сунчаног сата, постављеног хиљадама година пре Стоунхенџа или египатских пирамида26: „Тај древни локалитет се састојао од стена које су прстенасто окруживале пешчану зараван, која је имала неколико километара у пречнику. У стара времена то је морао бити вулкан или место где је метеор ударио у земљу – то сам оставио геолозима да утврде – јер ми је људска историја била важнија од историја стена. Најупечатљивије од урезаних фигура налазиле су се на плочама окренутим ка небу. Неке од њих су старе готово 40 000 година. Наратор их назива назива „најстаријим ликовним галеријама“. Такође, напомиње да су за прве досељенике ове слике представљале обичне жврљотине, којима нису придавали значај. Почетком двадесетог века за њих се заинтересовао енглез Б. Спенсер, који је у области Оенпелија боравио међу Абориџинима. Оно што је њега посебно фасцинирало јесте њихова стална заокупљеност сликањем. Уметност је осмишљавала живот. Свуда је наилазио на уметнике који су цртали или на лишћу еукалиптусовог дрвета или на стенама. Та традиција је и данас жива у овој области. Оно што је карактеристично и што повезује све цртеже јесте понављање мотива познатих из митологије. Симболи барамунди рибе, мајкеземље и човека-грома присутни су како на најстаријим пећинским сликама, тако и у радовима данашњих абориџинских уметника. Постоји нераскидива нит између древне прошлости и садашњег тренутка која се одржава управо кроз уметност. Занимљиво је да њихове слике заправо причају приче, на тај начин што су посматрачима, као и уметницима, сви симболи познати из митологије, видевши цртеж у уму се буди сећање на приповест познату од давнина. Абориџинска заједница у Оенпелију значајна је по томе што и даље изводи ритуале причања приче. Уметност је овде задржала синкретички карактер. Ритуалу претходи исцртавање лица и тела бојом, затим се заједница окупља на простору осликаних стена и уз звуке музике, диђеридуа и билми, започиње церемонија. Приче употпуњује музика и плес. Све је смишљено тако да подстакне и удружи чуло вида и чуло слуха. Спиви закључује да је много пре класичне западне цивилизације и њених прича, о којима је говорио на почетку филма, абориџинска уметност, као знатно старија, успевала да освоји и опчини своју публику и пребаци је имагинарни свет, управо на начин на који то чини и савремена филмска уметност. По њему, корени филма, као уметности причању прича у сликама, сежу далеко у прошлост. http://www.cbcart.ie/page76.html, 22.09.2012. 26 Као и у случају датирања абориџинске културе, Вонгар је још тада уочио оно о чему данас увелико говоре научници: Реј Норис (2008), астрофозичар из Мелбурна, пише о Абориџинима као првим Астрономима, а поменутом темом бави се, између осталих аутора, и Розлин Хејнс (в. 1996: 7-21) у оквиру књиге Explorers of the Southern Sky: A History of Australian Astronomy.

198

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Људи који су их направили су изгледа слали поруке небу – Сунцу, Месецу, звездама, Млечном путу и свему осталом што је било над Земљом. [...] Људи који су ту долазили урезивали су поруке за своја предачка бића и племенске рођаке који су преминули и повукли се на небо, претворивши се у Сунце, Месец, звезде и тако даље. То је могло бити пре 30. 000 година, а урођеник је у то време био потпуно посвећен свом стваралачком подухвату – урезивању ликова у стење, певању древних песама и извођењу обреда који су обликовали људску културу. Те објаве су ритуално понављане током две хиљаде година или више нараштаја, све до данашњег дана, чинећи да ова најстарија светска култура још увек буде делатна. Па ипак, када је бели човек стигао у Аустралију, староседеоце је назвао полуљудима.“27 (Вонгар 2010: 177) Са културом Абориџина Божић се упознао раније, пре доласка у Аустралију, још у Француској, у „Музеју човека“, касније је приликом једног путовања по Европи имао прилике да посети поморски музеј L’Harve како би видео збирку цртежа на којој су приказани урођеници са Тасманије. Чуо је за ту збирку док је боравио у Паризу, крајем педесетих година. Цртежи су били дело уметника који је 1801. године кренуо са француском истраживачком експедицијом на источне и западне обале Аустралије коју је предводио Бодин. Занимало га је да ли су на тим цртежима Абориџини представљени као створења ниже врсте како су их упорно представљали колонизатори. Међутим, потпуно супротно, са цртежа се смеше људи пуни животне енергије у различитим сценама из племенског живота, слични онима са његових фотографија из књиге Абориџински митови. Остало му је само да закључи: „Ипак је та напредна раса сведена на јадне остатке које је, против њихове воље, Џорџ Робинсон преселио на Флајндерсово острво 1835. године. Бојао сам се да слична судбина чека и племена из Арнхемске Земље. На путу од Париза до Мелбурна непрестано сам себи постављао питање зашто Французи нису објавили своја открића. Она су били непобитни докази који су чинили бесмисленим тврдње британских колонизатора да аустралијски староседеоци припадају нижој раси.“ (130) Поред искоришћавања природе, земљишта и људи, колонизатори су пронашли начин да зараде и на абориџинској уметности. У ау27 У књизи Мексички сан, Ле Клезио пише о ритуалу посматрања звезда, у оквиру фестивала ватре, који је имао огромну улогу у читавој Централној Америци, у традицији Маја, Астека и Толтека. Као и у Вонгар у случају Абориџина, закључује да су много пре но што се астрономија појавила у Европи, мајански истраживачи развили ту науку и усавршили јединствен календар заснован на путањи Венере, Месеца и Сунца. Служио им је за планирање жетве, предвиђање епидемија, суша, ратова. (Ле Клезио 2009б: 193) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

199

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

тобиографији Вонгар пише о својој посети Папуњи, „дому пустињске уметности“, комуни у близини Алис Спрингса. Име је постало познато и ван граница централне Аустралије због абориџинских уметника којих је највише било у овом логору. Западни галеристи и колекционари препознали су повољан терен за зараду, откривши новину у овим радовима и схвативши да ће се тако нешто, за Запад „егзотично“, одлично продавати на тржишту, у складу са модерним трендовима који су запосели и уметност која се прилагодила законима тржишта, где је уметничко дело сведено на робу, а сам уметник подсећа на роба у производњи. Аукционари у Њујорку, Берлину, Лондону и галеристи широм света отимали су се за ова платна управо због могућности зараде, а не стога што их је интересовала трагедија абориџинског народа. У Папуњи је именован такозвани уметнички саветник који је контролисао рад уметника, тј. старао се да радове откупи по веома ниским ценама, чак их је узимао у замену за неку ништавну робу. Дела су сада уместо на стенама или у песку, како је то традиција налагала била представљена на таблама лесонита и великим платнима. Слике су куповане за минорне суме, а затим продаване по непристојним ценама, а све под паролом „удруженог спонзорства“, где су се велике корпорације лажно представљале као мецене абориџинске уметности, а да при том ни најмање нису познавале такву врсту уметности, нити уопште живот и културу староседелаца, нити их је то истински занимало. Да иронија буде већа у такав подухват укључила се и рударска компанија која је све своје богатство зарадила ископавањем уранијума у Арнхемској Земљи. Занимљиво је да колонизатори у време док се још нису досетили да на абориџинској уметности могу да зараде, нису презали од уништавања ових својеврсних ликовних галерија у природи. Наиме, у потрази за уранијумом често су без задршке дизали у ваздух пећине и стене за које су сумњали да садрже руду. Када је основана Папуња није била замишљена као идилична сликарска колонија, иако покушавају да је тако представе, педесетих година на том месту је био логор у које су доводили Абориџине које су претходно протерали са њихове вековне земље, а све у циљу коришћена те земље за ископавање руде уранијума и касније нуклеарне пробе. Овде су смештени под изговором да ће о њима бринути и достављати им храну и воду у току сушног периода. Све је то била бирократска маска за сасвим другачије циљеве. Такође, насеље је неколико година функционисало и као кажњеничка колонија за урођенике из централне Аустралије. За Абориџине уметност је саставни део живота, традиције и веровања, а не нешто чему се посвећују у доколици. Овакво сликање у песку представљало је битан корак у процесу иницијације младог човека, помак ка зрелости. Од старијих су учили вештину прављења колажа у песку, слагањем различитих материјала од каменчића и лишћа до животињских пера. Склапање мозаика није било произвољно, већ је у себи чувало дубоку и значајну симболику. Свака слика причала је причу о 200

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

племенским прецима, о настанку неке животиње или биљке, о некој од чувених метаморфоза познатих из њихове богате митологије. Тренутак осликавања подразумевао је искорак у митско време, „време снова“ („Dreamtime“), где се сусрећу прошлост, садашњост и будућност. Не чуди стога што се велики број Абориџина противио комерцијализацији староседелачке уметности, јавном излагању и профанизовању ритуалних симбола. Сматрали су такво представљање грубим кршењем табуа, приликом којег се губила веза са наслеђем и коренима. У том смислу постоји строга подела на „традиционалну“ и „транзитну уметност“, пре и након доласка Еврољана. Првобитна уметност стварана је на стенама, земљи, песку, лицима и телима, да би се након западног утицаја прешло на осликавање платана и постера, што је утицало и на промену технике сликања, редукцију традиционалних фигура, ишчезавање тајних предачких знања (tjukurrpa).28 Вонгар у својим делима посебну пажњу посвећује проблему „украдених генерација“. Реч је о процесу асимилације у којем су абориџинска деца отимана и одвођена у специјално за то изграђене интернате, где су била изложена посебним поступцима које су колонизатори примењивали како би их лишили наслеђеног идентитета и прилагодили сопственим вредностима и животним циљевима. Он се нарочито бави посебном „трећом расом“ како је колонизатори називају, ликовима на потпуној маргини, који се с почетка не проналазе ни у једној заједници, јер су негде између белих и црних. Обично су им мајке Абориџинке, а очеви бели досељеници, тако да они лутају, не сасвим бели, а опет ни сасвим црни, између та два јасно одељена света. Једна од стратегија јесте и специфична колонизација ума, о њој је међу првима говорио Франц Фанон, која подразумева усађивање идеје о интелектуалној и физичкој инфериорности, која има за циљ да појединац временом и сам усвоји такво поимање, како би одбацио вредности сопствене културе и добровољно пристао на асимилацију. Он пише о томе како се у свест једног народа уписује комплекс ниже вредности: „Инфериоризација је домородачки корелат европске супериоризације. Имајмо храбрости да кажемо: ‘расиста је тај који ствара инфериоризираног’.“ (1977: 40) Расправљајући о колонизацији Мадагаскара, Фанон сматра да је Мадагаскарац у датом тренутку своје историје био приморан да себи постави питање да ли је човек или није, управо стога што су му 28 Деведесетих година двадесетог века шири се интересовање за абориџинску уметност. Организују се изложбе у Америци, Немачкој, Ирској, Шведској, Израелу, Холандији и другим земљама. Значајно је поменути изложбу одржану у бечкој галерији Албертина, од 15. јуна до 29. августа, под називом „Desert Dreaming – Australian Aboriginal Art“, на којој је приказано око 40 дела 34 уметника који стварају у пустињском пределу централне Аустралије, http://www.albertina.at/jart/prj3/albertina/resources/dbcon_def/uploads/Presse/pressetexte22.7.08/ Pressemappe_Desert%20Dreaming%20E.pdf, 11. 08. 2012 Првa изложбa такве врсте, одржанa у Србији, представљена је у Ваљеву септембра 2010. године, у склопу манифестације „Тешњарске вечери“, под насловом „Абориџинска уметност“. У оквиру ње представљено је 26 дела 18 абориџинских уметника из региона Утопије који се налази у централној Аустралији, http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:296757-Aboridzini-u-Valjevu, 15. 07. 2012. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

201

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

оспоравали ту стварност човека. Дискриминација је тако страшна да отима сваку вредност, сваку особеност колонизованом, тражећи му да ухвати корак са белим човеком. Укратко, да здере своју кожу, да се стиди и проклиње властито порекло. (45) Коначно, поставља се ултиматум: „начинити се белим или нестати“. (46) Вонгар о таквој пракси говори у својој аутобиографији, а илуструју је и многобројна дела из поменутог Нуклеарног циклуса. Драма Јабланови у целости се бави разоткривањем стратегија колонизовања ума. Вонгар примећује да су дугом применом поменутих поступака и сами Абориџини одустали од одбране својих права. Углавном је реч о младим људима који су већ прошли процес асимилације, прошли кроз западну матрицу мишљења, одвојени од властите културе ни сами нису више имали разумевања за њу, често су је и сами ниподаштавали пристајући уз оно уврежено схватање о томе да су преостала племена из буша заостала и примитивна, тако да су се чак и они слабо интересовали за оно што се дешавало у Арнхемској Земљи. (Вонгар 2010: 93) Често је пракса колонизације ума много ефикаснија од грубог, физичког запоседања, које углавном буди радикалан отпор. Ово перфидно запоседање ума причом о нижим и вишим врстама далеко је успешније и савршеније средство за контролисање потенцијално неподобних и неприлагођених. Јунак романа, Каран, Анавари је Абориџин одгајан у западном духу, у школи за белце, наизглед потпуно уклопљен у културну матрицу досељеника, једног дана чудном метаморфозом бива приморан да, као и већина Вонгарових јунака, крене кроз пустињу, у потрагу за својим правим коренима. За већину својих ликова Вонгар је имао прототипове у свом окружењу, на стварање лика Анаварија подстакла га је потресна прича Абориџина Јамија Лестера: „Његов говор је био први јавни извештај о нуклеарним пробама, испричан онако како их је видела једна од жртава, а и током следећих година биће један од веома малог броја сличних. Док сам га слушао обећао сам себи да ћу, када се вратим у Дингово Легло, написати књигу о младићу који израста у човека док му његова племенска земља заувек нестаје из вида.“ (148) Како наглашава Љиљана Богоева Седлар (2011: 78) не сме се заборавити да романи Вонгаровог Нуклеарног циклуса сведоче не само о геноциду изазваном експлатацијом уранијума и атомским пробама, већ и о борби Абориџина да сачувају корене и традицију. Anagnorisis у романима Валг, Каран, Габо Ђара, Раки јесте тренутак када се јунаци ослобађају заблуда о супериорности и добронамерности белог човека и окрећу сопственој традицији коју су, као ‘инфериорну’ учени да одбаце, иако им је хиљадама година омогућавала да без агресије и неправде живе у складу са природом и другим људима. Посебно је у роману Каран тај тренутак незаборавно приказан.

202

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Примере исцелитељске моћи носталгије, која нагони у потрагу за идентитетом, налазимо и у Ле Клезиоовим романима Пустиња и Златна рибица. О потреби за „деколонизацијом ума“ (термин је први употребио кенијски писац Нгуги ва Тионг у књизи Decolonising the Mind: The Politics of Language in African Literature, 1987) Ле Клезио је говорио у унтервјуу за Би-Би-Си, поводом романа Пустиња. (Gilbert 2010) У Африканцу, аутор наглашава да западна колонијална свест и њени интереси опстају и након тзв. процеса деколонизације: „Отац је умро оне године када се појавила сида. Он је још пре тога запазио да су велике колонијалне силе, због стратегије, заборавиле континент који су експлоатисале. Тирани, као Бокаса и Иди Амин Дада, дошли су на власт уз помоћ Француске и Енглеске, а владе западних земаља су им достављале оружје и новчану помоћ годинама пре него што су их осудили. Шездесетих година, врата су била отворена за емиграцију; колоне младих људи су напуштале Гану, Бенин или Нигерију, да би служили као радна снага и да би попунили предграђа, а онда су се та иста врата затворила када су, због економске кризе, индустријализоване земље постале хладне и непријатељски настројене према странцима. Препустили су Африку старим демонима, маларији, дизентерији, глади. Данас влада нова куга која се зове сида, и која прети да усмрти трећину афричког становништва, али западно друштво које располаже лековима, прави се да ништа не примећује и да ништа о томе не зна.“ (Ле Клезио 2005: 81) Ле Клезио и Вонгар настоје да укажу да чак и у областима антропологије, религије, модерне медицине и уметности западна култура има потпуну слободу да развија различите агресивне праксе усмерене према потчињеним друштвима. Вонгар у својој аутобиографији говори о кривотворењима која су вршена на пољу антропологије и историје, а ишла су у прилог популарне тезе о „примитивним“ расама које су тобоже на нижем ступњу развоја. Иако је још Клод-Леви Строс у својим делима, посебно у Дивљој мисли, инсистирао на оповргавању схватања о наводној лествици развоја, и инсистирао да тзв. примитивна мисао није инфериорна, до данас таква схватања нису искорењена већ и даље налазе моћне присталице и заговорнике. Неки од њих, међу којима су Силвија Џ. Халам и Џефри Блејни ишли су тако далеко да су за нарушавање еколошке равнотеже оптуживали Абориџине, а не досељенике који су се бахато односили према природи. Међутим, Вонгар подсећа и на светле примере, међу којима је и етнолог Жан Пујон, пријатељ ЖанПол Сартра и Симон де Бовоар са којима је уређивао часопис Les Temps Modernes. С њим је имао прилику да говори током поновног боравка у Француској. Пујон је уређивао и ревију L’Homme са Клод Леви Стросом. Једно време је боравио у Сахари, проучавајући племена у Чаду. Сматрао Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

203

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

је да је француска друштвена и културна свест ишчезла и да се како каже убрзано враћамо у мрачно доба. Вонгарову збирку прича Пут у Бралгу је заиста снажно доживео. Увидео је сличност са аутохтоним народима Африке, то да их је задесила иста судбина. Француска, како каже, није била заинтересована за те културе које постепено изумиру. Жалио је због чињенице да она постаје европска провинција. Посебно је био огорчен због нуклеарних програма које је Француска изводила у Полинезији, и не само то, није их држала у тајности као Британија, већ се јавно хвалила у медијима. То је за савремену Француску представљао симбол угледа и моћи. (Вонгар 2010: 232) Књижевна остварења оба аутора, заснована су једним делом на антрополошким истраживањима, уз помоћ којих долазе до архетипских матрица аутохтоних друштава. Занимљиво је да Вонгар 2007. године преводи на енглески Дневнике из Нове Гвинеје 1871-1883, руског антрополога Николаја Николајевича Миклоухо-Маклеја, који пише у доба када је Дарвинова теорија коришћена као покриће за различите колонијалне експанзије. Боравећи међу домородачким становништвом Нове Гвинеје, Маклеј открива слику умногоме другачију од уврежених расистичких претпоставки у владајућој антропологији. Касније су његова сазнања и достигнућа врло брзо заборављена и избрисана из британске и аустралијске верзије историје. На питање каква је улога интелектуалаца, научника, антрополога у пракси коју је спроводио политички и бирократски апарат колонизатора, као и због чега га је дело руског антрополога у толикој мери фасцинирало да га преведе на енглески, Вонгар у једном интервјуу одговара: „Књигу Миклоухо-Маклеја, о његовом путу на Нову Гвинеју, прочитао сам док сам био у Србији и остао очаран његовим радом и храброшћу. Маклеј је такође радио на антрополошком истраживањима у Аустралији; дотакао се једне од најбитнијих тема која данас забрињава свет – контроле популације. На то сам наишао док сам писао књигу From Cave to Yirrkala. Књига се односила на абориџинску уметност у периоду уназад 35 000 година. Постало ми је јасно да се абориџинска култура негде у периоду леденог доба зачаурила током климатских непогода и била приморана да развије мноштво церемонијалних обреда и веровања како би народ преживео. Кључ том веровању била је контрола прираштаја, односно популације. Абориџини су у овом предњачили у односу на данашњи свет за неких две хиљаде генерација. Појединцима се није свиђало да ‘субхумани’ народ може бити толико напредан, тако да књига From Cave to Yirrkala никада није штампана. Оно што сам писао у тој књизи поновио сам касније у роману Walg. Популација је табу тема у земљама такозване демократије. Што више народа – више потрошача, односно сиротиње. На крају ће ђаво доћи по 204

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

своје. Државници, бирократе и политичари окупљају се помпезно у Копенхагену и Мексику да реше проблем климатске катастрофе. Један седи абориџински старац могао би им бесплатно препричати повест како је његов народ преживео ледено доба и показао пут спаса, али зар би њега неко питао.“ (Арсенијевић 2010: 209-210) Нехумане праксе на пољу антропологије Ле Клезио разоткрива у оквиру романа Уранија, причом о антрополозима Емпорија, који су приказани као чланови доминантне групе у друштву, у коме наука није ништа друго до израз њихове тежње за моћи. У већ поменутом ангажованом есеју Рага, приступ једном невидљивом континенту, аутор се сели на супротан крај света, Океанију, где такође открива мрачне стране антропологије и њене спорне акције. Како сам каже, у интервјуу за часопис Телерама, присуство антрополога за народ који тамо живи представљало је праву пошаст. Антрополози су кроз своје научне радове допринели томе да се колонијални систем само још чвршће успостави. (Crom 2007) С друге стране у својим антрополошким разматрањима, Вонгар и Ле Клезио, доводе у питање давање превласти, у историји западне мисли, рационалне логике над логиком митског мишљења оличеном у усменом приповедању, сновима и бајкама. Ле Клезио, у Мексичком сну, подсећајући на достигнућа и некадашње постојање древне културе америчких Индијанаца, успева да укаже на сложеност и богатство те ишчезле, како каже, „последње магичне цивилизације“, њених песама, ритуала, речи. Читаво поглавље у оквиру ове књиге посвећено је мексичким митовима. У својим текстовима, Б. Вонгар афирмише абориџинску митологију и уметност, њену дугу и богату традицију. Пише о абориџинској култури у којој још увек опстаје синкретизам и супштинска повезаност, за савременог човека данас, разнородних уметности. Реч је о специфичној поетској визији света која је у данас маргинализованим културама, о којима поменути аутори говоре, очувана, где је појединац у садејству са природом, и где уметност осмишљава живот, пратећи свакодневне радње. Ле Клезио је фасциниран хармонијом између човека и света, складом између духовног и телесног, укорењеношћу индивидуалног у колективно, у култури америчких Индијанаца. У својим делима, увек изнова разматра евроцентризам и елитизам у уметности. У интервјуу за Телераму, наводи чињеницу да западне експедиције нису презале од пљачкања култура које су наводно проучавале, и о томе како је чувени „Музеј човека“ пун предмета украдених од афричких народа. (Crom 2007) Овом тематиком Ле Клезио се бави и у роману Златна рибица, где је музеј представљен као симбол двоструког затварања, поновног окивања потчињених култура у тишину. С друге стране, Вонгар, у уводном поглављу Абориџинских митова, успева да ослика савремено конзументско друштво, у којем абориџинска уметност опстаје само као забава за туристе. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

205

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Текстови поменутих аутора успевају да дестабилизују западноевропски концепт културе доминације, која настоји да себе наметне као напредну и надмоћну у односу на све друге. Империјализам западне цивилизације постепено се кретао ка врхунском егоизму, који је у крајњем случају поручивао да „други“ постоји тек када га ми „откријемо“. Такво (само)поуздање, временом је само добијало на снази, a последице такве културе доминације Вонгар и Ле Клезио разоткривају у својим делима. Они се окрећу једној другачијој визији културе, инсистирајући на потреби поновног укорењивања индивидуалног у митско-архетипско наслеђе. На сличан начин Симона Веј у књизи Укорењивање говори о препрекама које нас удаљавају од „облика цивилизације која може нешто да вреди“ (Веј 1995: 195), и о потреби за проналажењем духовног средишта кроз поновно укорењивање читаве европске културе. О потреби повратка у културну баштину говори и Бела Хамваш у својима делима, посебно у Scientia sacra: духовна баштина древног човечанства, али и у збирци есеја Патам I-III29, подсећајући на древне, данас заборављене нити које су некад повезивале човечанство, на знања којих се Европа постепено одрицала и губила из вида. Једино што је успела да усаврши у свом историјском „напредовању“ јесте развој неаутентичне егзистенције која никако не може разумети основне чињенице постојања. Услов за веродостојно постојање за Хамваша је откривање баштине, њено разумевање и нека врста могућности њеног континуума. Он пише о кризи савременог тренутка која је „изузетна и једнократна, апсолутна и последња“ (Хамваш 1994: 24 ): Европа се не налази на темељима баштине. Европа не зна за веродостојну егзистенцију, и то значи да су лоше њене информације о темељним фактима бивства. Оно што је Европа створила, од Сократа и Платона, продукт је историјских забуна, плод кризе, у најбољем случају извештај о историјском стању који је настао као последица погрешне поставке егзистенције, а његово значење је чак и од тога незнатније. Наиме, веома великим својим делом он није друго до сложен систем обмане, самоодбране и самооправдања псудоегзистентног човека. (34) Вонгар и Ле Клезио, у својим делима, трагају за баштином древног човечанста, за знањима која су одбачена и заборављена, уз сталну носталгију за „златним добом као временом мира, лепоте и плодности. Када су се духовне и божанске силе слободно и богато преливале у људ29 Наслов збирк�� e је код нас преведен као Патам, а заправо ју је Хамваш насловио Patmosz (Патмос), имајући на уму острво не којем је Св. апостол Јован Богослов боравио у изгнанству и где је написао Апокалипсу (Откровење). Збирка представља врхунац његовог стваралаштва и обухвата сва ранија размишљања о развоју европске цивилизације, савременог друштва и положаја човека у њему. Поменуте есеје је писао од 1958. до 1966. године, међутим објављени су тек постхумно, први део 1992. године, а други и трећи годину дана касније.

206

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ску судбину, у живот заједнице, у природу и у материју, просветљивале, посвећивале и чиниле потпуним све што је живело на земљи.“ (Хамваш 1999: 19) Као ауторе, поред осталог, повезује их и свест о томе да писац није само пуки посматрач, он је и сведок који у својим делима разоткрива деловања аутистичне културе којој нису потребни истински нови светови, већ једино безбројни одрази сопственог. Књижевност, у њиховом случају, отвара могуће поље отпора, простора у којем је могуће чути и другу верзију приче, изван оне доминантне. У њиховим делима могуће је изнаћи основну сврху оправдања настанка и опстанка књижевности данас у оном хелдерлиновском смислу.

Литература Аристотел 1988: Aristotel, Politika, Zagreb: Globus. Арсенијевић, Ј., интервју са Б. Вонгаром, Пишчев пут је маратонски пут, Кораци, свеска 9-10, 2010. Крагујевац. Арто 2010: Антонен Арто, Позориште и његов двојник; О позоришту и филму, Београд: Utopia. Ачебе 1978: C. Achebe, An Image of Africa, Research in African Literatures, Vol. 9, No. 1, Special Issue on Literary Criticism. (Spring, 1978), pp. 1-15. Божић 1972: S. Bozic in conjunction with A. Marshall, Aboriginal Myths, Melbourne: Gold Star Publications. Богоева-Седлар 2011: Љ. Богоева-Седлар, Б. Вонгар и нобеловци – текст и контекст, у: А. Петровић (уред.), Антропологија истине: други живот и opus primum Б. Вонгара, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, Центар за научна истраживања САНУ. Bollaín, Icíar, режија, Тambién la lluvia, улоге: Gael García Bernal, Luis Tosar and Karra Elajalde. AXN, Alebrije Cine y Video, Canal+ España. 2010. DVD. Борјев 2009: J. Borjev, Estetika, Novi Sad: Prometej Валчић-Лазовић 2011: N. Valčić-Lazović, Glad za slobodom, у: Sve što (ne) kažem pogrešno je: savremeni svetski pisci / разговоре водила N. Valčić-Lazović, Beograd: Službeni glasnik, Radio-televizija Srbije. Веј 1995: S. Vej, Ukorenjivanje: Uvod u deklaraciju o dužnostima prema ljudskom biću, Beograd: BIGZ. Вонгар, Билчић 2010: Б. Вонгар, Л. Билчић, Тотем и руда, Кораци, година XLIV, свеска 9-10, Крагујевац. Вонгар 2010: Б. Вонгар, Дингово легло, Београд: Јасен. Вонгар 2011: Б. Вонгар, Раки, Београд: Јасен. Галеано 1996: Е. Галеано, Бити као они: Култура мира и неоколонијализам, Београд, Ваљево: Гутенбергова галаксија, Ваљевска штампарија. Галеано 251997: E. Galeano, Open veins of Latin America: five centuries of the pillage of a continent, Monthly Review Press: New York. Gilbert, H., interview with J. M. G. Le Clézio,World Book Club – J. M. G. Le Clézio, April, 2010, http://www.bbc.co.uk/programmes/p006xbwp, 29. 09. 2012. Зин 2004: H. Zin, Istorijski ogledi o američkoj demokratiji, Novi Sad: Svetovi. Jaggi, M. interview with J. M. G. Le Clézio.“J. M. G. Le Clézio: ‘Being European, I’m not sure of the value of my culture, because I know what it’s done.’”, The Guardian, April, 2010. < http://www.guardian.co.uk/books/2010/apr/10/le-clezio-nobelprize-profile >. 20.09. 2012. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

207

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Јунг 1996: К. Г. Јунг, О здравој памети и лудилу, Београд: Народна књига. Crom, N. entretien avec JMG Le Clézio : “La littérature, c’est du bruit, ce ne sont pas des idées.” Télérama, may, 2007. http://www.telerama.fr/livre/entretien-avecjmg-le-clezio-la-litterature-c-est-du-bruit-ce-ne-sont-pas-des-idees,34562.php, 15. 08. 2012. Ле Клезио 2005: Ž. M. G. Le Klezio, Afrikanac, Beograd, Ne&Bo. Ле Клезио 2006: J. M. G. Le Clézio, Raga: Approche du continent invisible, Éditions du Seuil. Ле Клезио 2009а: Ж. М. Г. ле Клезио, У шуми парадокса, Летопис Матице српске, год. 185, књ. 484, св. 5, новембар, 732-734. Ле Клезио 22009б: J. M. G. Le Clézio, The Mexican Dream Or, The Interrupted Thought of Amerindian Civilizations, Chicago and London: The University of Chicago Press. Ле Клезио 2009в: Ž. M. G. Le Klezio, Uranija, Beograd: IPS Prosveta Мелетински 2009: Ј. М. Мелетински, Увод у историјску поетику епа и романа, Београд: СКЗ. Norris, R., In Search of Aboriginal Astronomy: Where the Aboriginal Australians the world’s first astronomers?, Australian Sky & Telescope, March / April, 2008. http:// www.atnf.csiro.au/people/rnorris/papers/_n217.pdf, 11. 07. 2012. Саид 2002: E. Саид, Култура и империјализам, Београд: Часопис Београдски круг. Саид 22008: E. Саид, Оријентализам, Београд: Библиотека XX век, Књижара Круг. Сезер 2001: A. Césaire, Discourse on Colonialism, New York: Monthly Review Press. Spivey, Nigel, narr. How Art Made the World: Once Upon a Time 4/5. BBC Video, 2005. DVD. Тодоров 2010: C. Todorov, Strah od varvara, Beograd: Karpos. Тодоров 1999: Tz. Todorov, The conquest of America: the question of other, University of Oklahoma Press. Фанон 1977: F. Fanon, Sociologija revolucije, Beograd: Radnička štampa. Хамваш 1994: B. Hamvaš, Patam I-III, Centar za geopoetiku: Beograd. Хамваш 1999: Б. Хамваш, Scientia sacra I: духовна баштина древног човечанства 1, Дерета: Београд . Хоркхајмер, Адорно 21989: M. Horkheimer, T. Adorno, Dijalektika prosvetiteljstva, Sarajevo: Veselin Masleša, Svjetlost. Хејнс et al. 1996: R. Hayness, Explorers of the Southern Sky: A History of Australian Astronomy, Cambridge University Press. Хоркхајмер 21989: M. Horkheimer, Помрачење ума, Sarajevo: Veselin Masleša, Svjetlost. Chanda, T. еntretien avec J. M. G Le Clézio „The French language is perhaps my only true country“, Le Magazine littéraire, December, 2001. <http://www.diplomatie. gouv.fr/en/article_imprim.php3?id_article=5092 >.10. 07. 2011. Wagner, Frieder, режија, Todesstaub: Uran-Munition und die Folgen, Video Gold, 2007.

Интернет извори http://www.photoeye.com/BookteaseLight/bookteaselight.cfm?catalog=DQ611, 01. 09. 2012. http://edition.cnn.com/2012/08/30/world/americas/venezuela-tribe-attack/index. html, 6.09.2012. http://www.guardian.co.uk/global-development/2012/aug/08/peru-seeks-newrelationship-mining-companies, 16.09. 2012. http://www.informationclearinghouse.info/article4074.htm, 20. 09. 2012. http://www.balkanpeace.org/index.php?index=/content/monitor/koskss/kss73. incl, 20. 09. 2012.

208

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

http://www.youtube.com/watch?v=LTbWNZJkw4w, 20. 09. 2012. http://www.guardian.co.uk/world/2012/jun/18/rock-australia-art, 22. 09. 2012. http://www.cbcart.ie/page76.html, 22.09.2012. http://www.novosti.rs/vesti/kultura.71.html:296757-Aboridzini-u-Valjevu, 15. 07. 2012. Jelena N. Arsenijević Mitrić / Literature and activism in the works of B. Wongar and J. M. G. Le Clézio Summary / This paper will analyze the works of B. Wongar and J. M. G. Le Clézio with an attempt to present and critically examine the reasons which led them to engage in (post)colonial subjects and emphasize the similarities in the assessment of the (post) colonial society and culture of domination about which Wongar and Le Clézio write in their literary texts. Their works to a large extent present a severe critique of the modern world. These authors try to indicate how western culture, under the guise of „globalization“ and „multiculturalism“, continues to develop the practice established in the age of the great imperial conquest. The article also discusses what encouraged these authors to the voluntary exile from civilization and cultural matrix of the West and turning them to other cultures. The paper points out the complementarity of their literary texts, particularly in the selection of topics, and also examines the possible parallels, considering the fact that they belong to the synchronous moment, although acting independently of one another. A comparative analysis of their work includes a reference to the corpus of texts of postcolonial literary criticism. This, of course, includes a wider anthropological view, because this kind of literature involves more extensive cultural perception. In the case of these authors, literature isn’t just descriptive and artistic mode, but type of activism, which is to defend the achievements of primary cultures of ancient heritage of knowledge, and that just disappear, or indirectly by technocratic societies, which date from the first colonization to the present day. Key words: B. Wongar, Le Clézio, literature, anthropology, heritage, myth, art, activism, culture of domination, (post)colonialism Примљен: 30. септембра 2012. Прихваћен за штампу октобра 2012.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

209

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Редак моменат да су на једном месту окупљени кључни чиниоци колонијализма под истим оквиром – власник плантаже шећера са својим псима води свештенике, као своје госте, у обилазак имања; Маурицијус, 1966, Филип Џонс Грифит (фотограф)

Б. ВОНГАР (B. Wongar, 1932), чије је пр(а)во име Сретен Божић, рођен је у селу Горња Трешњевица код Аранђеловца. Једно време је радио као новинар локалних листова у Ужицу и Јагодини, да би средином педесетих почео да објављује поезију. Његова песничка каријера у Београду није дуго потрајала, 1958. године бива приморан да напусти 210

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

земљу. Иако кратак, боравак у Паризу је снажно утицао на њега. Осим што је необавезно похађао предавања из антропологије, упознао је и остварио контакте са Симон де Бовоар, Жан-Пол Сартром и Самјуелом Бекетом. Занимљиво је да се већ тада, у „Музеју човека“, упознао са културом аустралијских Абориџина. Две године касније, 1960. године одлази у Аустралију. Привучен абориџинском културом провешће неко време у племенском бушу. Сретен Божић се толико сродио са њиховом културом да је усвојио име које су му дали – Вонгар, што значи гласник из света духова. Читав свој живот посветио је писању и истраживању њихове традиције и културе, али и откривању злодела које су колонијални освајачи чинили над Абориџинима. Занимљиво је да се Сретен Божић / Б. Вонгар опробао у различитим жанровима. Познат је по романима Нуклеарног циклуса који чине Валг (1983), Каран (1985), Габо Ђара (1988) и Раки (1994). У оквиру поменутог циклуса развија специфичну поетику прогонства, пишући о колонијалним стратегијама Британије спровођеним над абориџинским становништвом, од исељавања и одузимања земљишта, нуклеарних експеримената, затварања, до различитих видова асимилације. Поред романа, пише и приче. Прва збирка носи назив Пут за Бралгу (1978), затим следе Бабару (1982), Последњи чопор дингоса (1991) и Марнгит (1992). Исказао се и у драмском стваралаштву, значајно је поменути његово драме: Јабланови, Камен у мом џепу, и Село Баланг-Ан. Написао је и аутобиографију Дингово легло (1999). Његово стваралаштво обележила је и збирка поезије Билма (1984). О страдању Абориџина не сведочи само Вонгарова фикција. Наиме, 2006. године објавио је књигу Тотем и руда − серију фотографија које документују „двоструку нуклеарну трагедију“, којој је овај народ био подвргнут. Осим тога, успешно се бавио антрополошким истраживањима. Стога је значајно поменути да је 1972. године, у сарадњи са Аланом Маршалом, објавио збирку абориџинских митова, а још увек је у рукопису и књига Од пећине до Јиркале, у којој проучава уметност абориџинских племена, пре свега поезију и сликарство. Дела су му превођена на француски, немачки, холандски, руски, шпански, јапански и кинески језик. Добитник је већег броја међународних награда, међу којима су најпознатије: награда Америчког удружења библиотека (1982), Међународна награда ПЕН-а (1986), Емеритус награда (1997), коју Савет Аустралије додељује за изузетан допринос аустралијској књижевности. Његово стваралаштво запажено је и у Србији, где му је 2009. године додељена титула почасног доктора наука Универзитета у Крагујевцу, а три године раније, као најуспешнијем писцу из дијаспоре, књижевна награда „Стојан Стив Тешић“. Вонгар данас живи, са својим чопором дингоса, на имању у близини Мелбурна.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

211

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Ж. М. Г. ЛЕ КЛЕЗИО (J. M. G. Le Clézio, 1940), својим делима, али и својим животним примером, ствaра слику о себи као истинском становнику света, коме је тешко да се једнострано сврста. Оно што га можда најбоље одређује као човека и као ствараоца јесте неприпадање. На способности да се свуда осећа као код куће, а понајмање у Европи, добрим делом може да захвали свом пореклу. Рођен је у Ници, а потиче из бретонске породице која је емигрирала на Маурицијус у XVIII веку. Већи део детињства провео је у Африци. Номадизам од тада па на даље постаје његов животни принцип, упознавање далеких крајева и писање о њима остаје својеврсна опсесија. Занимљиво да је прву књигу написао са непуних седам година на броду за Нигерију. Његова дела чувају у себи трагове удаљених предела, одјеке Африке, Мексика, Тајланда, Океаније. Једном приликом одредиће се као писац француског језика и маурицијске културе. Себе, у Француској, види као изгнаника и у неку руку маргиналца, будући везан за Маурицијус, као место мешавине различитих култура – Индије, Африке и Европе. Ле Клезио ретко пропушта прилику да, било кроз своју фикцију или својим изјавама, дискредитује западну културу, као аутор који сведочи о француској и енглеској колонијалној прошлости на Маурицијусу, одакле су његови преци, али и о енглеској колонијалној прошлости у Нигерији. Од шездесетих година прошлог века до данас објавио је више од четрдесет наслова различитих жанрова, међу којима су најпознатији: Грозница, Мондо и друге приче, Пустиња, Златна рибица, Африканац, Terra amata, Онича, Уранија, Мексички сан, Дијего и Фрида, Тужбалица о глади, и други. Добитник је многобројних европских књижевних признања, а 2008. године додељена му је и Нобелова награда за књижевност као аутору „поетске авантуре и чулне екстазе, истраживача људскости изван и испод граница владајуће цивилизације“. Септембра 2010. године уручена му је награда „Астечки орао“, најзначајније мексичко књижевно признање које се додељује страним ауторима. 212

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Оригинални научни рад 821.111-4.09 Томпсон Е. П.

Ивана Банчевић Пејовић1 Филолошко-уметнички факултет, Крагујевац

АЛТЕРНАТИВНИ ИНТЕЛЕКТУАЛНИ ПУТ Е. П. ТОМПСОНА

У есеју ће бити представљен рад Едварда Палмера Томпсона, британског историчара, за кога је смисао бављења историјом био неодвојив од проучавања књижевности и живота писаца, пре свега оних који припадају периоду романтизма. У књижевности која је интересовала Томпсона биле су исписане све оне појединачне, фрагментарне приче потлачених (Блејкове „Мinute Particulars“), игнорисане од стране званичне историје коју пишу победници и тиме искључене из активног учествовања у изазовима данашњице. У тренутку када такозвани Нови светски поредак силом покушава да се наметне као опција без алтернативе, Томпсоново озбиљно бављење интелектуалним традицијама, алтернативним у односу на доминанти дискурс и владајући поредак, представља велики допринос борби идеја које ће обележити двадесет и први век. Алтернативне културолошко-историјске перспективе којима се Томпсон приклањао заслужују да код нас буде боље представљене. Кључне речи: активизам, алтернативна интелектуална традиција, историја идеја, романтизам

And the voices of the Living Creatures were heard in the clouds of heaven, Crying: “Compell the Reasoner to Demonstrate within hewn Demonstrations. “Let the Indefinite be explored, and let every Man be Judged “By his own Works, Let all Indefinites be thrown into Demonstrations, “To be pounded to dust & melted in the Furnaces of Affliction, “He who would do good to another must do it in Minute Particulars: “General Good is the plea of the scoundrel, hypocrite & flatterer, “For Art & Science cannot exist but in minutely organized Particulars “And not in generalizing Demonstrations of the Rational Power. “The Infinite alone resides in definite & Determinate identity; “Establishment of Truth depends on destruction of Falsehood continually, “On Circumcision, not on Virginity, O Reasoners of Albion!”2 (W. Blake, “A Jerusalem” у: Keynes 1971: 687) 1 ibancevic@yahoo.com 2 И чуше се гласови Живих Бића у облацима небеса, / Како вичу: „Принудите Меродавца да се Доказује унутар исклесаних Доказа. / „Нека се истражује бесконачност и нека се сваком Човеку Суди /„По његовим Делима, нека се све Бесконачности потчине Доказивањима, / „Не би ли се смрвиле у прах и истопиле у пећима Патње, / „Онај који чини добро другима мора то радити у Подробним Појединостима: / „Опште Добро је изговор хуља, лицемера и ласкаваца, / „Јер Уметност и Наука не могу постојати сем у подробно организованим Појединостима / „А не у уопштеним Доказима Моћи Разума. / „ Бесконачно пребива једино у коначном и Одређеном идентитету; / „Успостављање Истине могуће је само непрекидним разарањем Обмана, / „И зависи од Обрезивања, а не Чедност, О Албионови Меродавци!“ (Вилијам Блејк, „Јерусалим“) (Овај, као и остале наводе у тексту, превела је ауторка рада Ивана Банчевић Пејовић.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

213

Ивана Банчевић Пејовић

Свој есеј „The Poverty of Theory: or an Orrery of Errors“ („Сиромаштво теорије: или планетарник грешака“, 1978) у којем критикује пре свега Алтисера јер у својој теорији о идеолошким апаратима губи из вида да је пре институционализовања моралних вредности постојао урођени осећај за морал који јамчи човеку слободу, Томпсон је између осталог започео цитатом Вилијама Блејка. Томпсонова идеја почива на тези да ако постоји и један пример против неке теорије, цела теорија пада у воду. Блејк је управо један такав пример, јер пре него што је постојала теорија, пре него што су постојале школе и цркве, по Алтисеру државни идеолошки апарати, преко којих се шире искривљене идеје морала и солидарности, постојао је урођени смисао за морал, солидарност и љубав у човеку, изражен и код овог уметника. У својој студији о Блејку Witness against the Beast: William Blake and the Moral Law (Сведок против звери: Вилијам Блејк и закон моралности, 1993), Е. П. Томпсон овог писца и сликара ставља у контекст радикалних религиозних и политичих дисидентских традиција које су важне не само због тога што дају прави значај Блејковом политичком и религиозном критичком мишљењу и стваралаштву, већ и зато што појашњавају зашто критички отпор инспирисан револтом против лицемерја и чежњом за истинском слободом, данас расте, усложњава се и одјекује у разним активистичким покретима. Иако је књигу о Блејку написао пред крај свог живота – изашла је три недеље после његове смрти, дакле, тек када је његова мисао сазрела довољно да у целости обухвати рад и значај овог уметника, Вилијам Блејк се провлачи кроз читав Томпсонов опус. С обзиром на то да је и сам био револуционаран у многим погледима, Томпсон је у Блејку налазио потврду да постоје исконска права човека, замагљена услед „окивања ума“ која спроводе државе, цркве, монетарне политике, медији..., које само „прецизан и изазивачки језик“ може да опозове. Томпсон доказује да је управо такав Блејков језик део традиције – видљиве у разним антиномијским сектама (пре свега маглетонијској) које су у добу рестаурације заташкиване због промовисања политичких и сексуалних слобода – која се наставља и у наше време и видљива је, како неки сматрају, у језику „Мартина Лутера Кинга и свих радикалних Американаца, појединаца и масовних покрета“ (в. Quinn1994). Часопис „The Reasoner“, односно отпаднички „New Reasoner“, који је Томпсон основао када се разочарао у комунистичку партију због напада Совјетског Савеза на Мађарску, говорио је таквим језиком и водио је оснивању антиколонијалне Нове Левице – неформалног покрета, познатог по свом активизму педесетих и шездесетих година прошлог века, као и оснивању покрета против нуклеарног наоуружавања, осамдесетих година. Његова књига Old Africa Rediscovered (Стара поново откривена Африка, 1959) отворила је дискусију о оснивању покрета за ослобођење Трећег света:

214

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

„Ближе испитивање садржаја ‘Новог Меродавца’ (Томпсоновог часописа New Reasoner) открива четири сродне теме: интернационализам, друштвене науке у служби друштвене трансформације, стваралачку способност културе и потребу за организацијом.“3 (Palmer 2002) Не само Томпсонов списатељски и истраживачи рад, већ и његове животне одлуке, резултат су јаких и неспутаних принципа у које му је веру увек враћала поезија Вилијама Блејка. У есеју „Commitment in Poetry“ („Преданост у поезији“), последњем у књизи Making History: Writings on History and Culture (Стварање историје: списи о историји и култури), објављеној постхумно 1994. године, Томпсон изражава наду да се поезија „која разоткрива и дефинише вредности којима смо предани“, каква нам је тренутно потребна а какву је стварао Вилијам Блејк, сигурно пише негде овога часа, само за њу још нисмо чули, као што ни Блејкови савременици нису чули за њега: „Могуће је да се сав овај рад на разоткривању и дефинисању вредности на којима се наше преданости заснивају већ дешава у некој поезији, а ја га нисам испратио. Или је могуће да се дешава, али ми још нисмо чули за њега: ко је, 1790-их, знао за Вилијама Блејка. Једино желим да установим да се наше схватање политичке реалности, у сваком историјском погледу, изгубило унутар празне реторике и опасних апстракција, и да нам сада, пре свега, треба поезија. И то поезија која је амбициознија, поузданија у своја историјска права од осталих интелектуалних дисциплина, које су нам тренутно предочене.“4 (Thompson 1994: 339) Одлука да напусти Ворички универзитет, у знак протеста против комерцијализације факултета, управо је обележје блејковског карактера. Своје инсистирање да универзитет треба да буде место где је заједничка тежња наставника потрага за истином, а не покоравање маркетиншким, индустријским и меркантилним прохтевима, забележио је у књизи Warwick University Limited (1970). Протесте на овом Универзитету започели су студенти јер је администрација водила досије о Дејвиду Монтгомерију, припаднику струје радикалних историчара у Америци, 3 „A closer probing of the content of The New Reasoner reveals four related themes: internationalism, social science in the service of social transformation, the creativity of culture, and the need for organization.“ 4 „Perhaps all this work of disclosing and defining the values on which our commitments are based is being done in poetry already and I have failed to keep up. Or perhaps it is being done and we haven’t yet heard: who, in the 1790s, knew of William Blake? All that I am arguing is that our sense of political reality, in any generous historical sense, has become lost within faded rhetoric and threatening abstractions, and that poetry, most of all, is what we now need. And this must be poetry more ambitious, more confident of its historical rights among other intellectual disciplines, than any that is commonly presented to us today.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

215

Ивана Банчевић Пејовић

чиме су била повређена његова грађанска права, то јест – уходила је левичарски настројене професоре и студенте. Ангажованост студената у овом случају улиће Томпсону наду у активизам као могућност „буђења људи, демократским таласом који се подиже на сваком нивоу друштва“ (в. Dworkin 1997: 210). Како Крег Калхоун са Универзитета у Северној Каролини каже – Томпсону се посебно није свиђао начин на који је Универзитет „асимиловао и припитомио интелектуални дискурс“: „[...] Томпсон је четири деценије био утицајан глас критике; помогао је да се одржи неизмерно интелектуално продуктивна и понекад политички важна погранична област између академске образованости и јавног активизма – и увек је, мислим, жалио начин на који је овај простор постајао све мањи све већом способношћу Универзитета да апсорбује и припитоми интелектуални дискурс.“5 (Calhoun 2012: 1)

Томпсонов есеј „Социјалистички хуманизам“ садржи честице Блејкових идеја о зацељеном човеку. Он појам класе не своди искључиво на економску димензију, већ је у тај појам по њему укључена и друштвена, политичка, културна и морална страна живота: „[...] Томпсонов есеј ‘Социјални хуманизам’ изразио је ново виђење класе, по коме она никада није била редукована на економску ставку, већ је проширена на присуство које је истовремено економско, социјално, политичко, културно и морално. Социјалистички хуманизам, по Томпсоновим речима, тежи да ‘зацели човека’. Његов концепт представља отпор како стаљинистичком тако и капиталистичком редукционизму. Ослобађајући мушкарце и жене од робовања стварима, потере за профитом, гомилања и потрошње, или пак приклањања разним ‘неминовностима’, човечанство не само да би створило нове вредности, већ и материјано изобиље. Људи би, укратко, градили и изграђивали се. Под претњом тоталног уништења која се надвијала над човечанством у виду хидрогенске бомбе, ‘Ствар која ће докрајчити све ствари’, Томпсон понавља раније кобно пророчанство Розе Луксембург, социјализам или варваризам, ‘свеобухватно уништење или човеково успостављање контроле над људском историјом’. ‘Само ако људи буду успели да сопственим људским деловањем овладају историјом Марксов оптимизам ће се потврдити’, Томпсон је закључио, и ‘људски прогрес 5 „[...] he was a powerful critical voice for four decades; he helped to maintain the immensely intellectually productive and sometimes politically important borderland between academic scholarship and public activism—and always, I think, regretted the way this borderland had been attenuated by the increasing capacity of universities to absorb and domesticate intellectual discourse.“

216

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

престати да личи на одвратног паганског идола који нектар пије једино из лобања погубљених.’“6 (Palmer 2002) Томпсоново виђење историје (као низа епизода које треба темељито испитати – вредности за које су се победници борили једнако као и ставове поражених, јер они „имају снагу да ревидирају разумевање већих историја којима припадају“) изложено у есеју „The Peculiarities of English“ („Нарочитости енглеског“), подсећа на Блејкове „Minute Particulars“ (в. Thompson 1978: 275). У критици Томпсонове студије о Блејку, овакво схватање Калхоун назива антихегемонијским, стављајући га наспрам Грамшијеве теорије хегемоније ради бољег разјашњења ставова за које се Томпсон залагао: критике привржености историчара победничкој елити, јер понекад управо побеђени „имају бољу моралну визију, вредну очувања за потомство“: „Ако је Грамши био највећи теоретичар хегемоније, онда је Томпсон вероватно најубедљивији испитивач конкретних начина развитка анти-хегемонијског мишљења које је понекад узимало маха у популарној политичкој култури. Део тајне ове дисциплине историјског контекста је да она држи отвореном могућност антихегемонијског становишта, откривајући начине на које су се, попут маглетонијаца, они који нису били међу победницима у историји, ипак борили против њеног привидног тока, често не без успеха. Слично маглетонијцима, који нису толико желели да буду међу победницима у историји колико да очувају и пренесу божанску визију [Witness against the Beast, стр. 90], историчар не би требало да оцењује исходе битака, већ да прикаже „бојно поље“ и супротстављене визије које су их обликовале. Ово понекад значи очување, за будућа поколења, моралне визије која је боља од победничке. Увек, међутим, подразумева обраћање људским бићима у конкретном и специфичном контексту њихове културе, 6 „[...] Thompson’s ‘Socialist Humanism’ essay articulated a new sense of class, in which it was never reducible to an economism, but expanded into a presence that was simultaneously economic, social, political, cultural, and moral. Socialist humanism sought, in Thompson’s words, ‘to make men whole’. In this its cues were taken as resistance to both Stalinist and capitalist reductionism. By liberating men and women from a slavery to things, to the pursuit of profit, accumulation, and consumption, or obeisance to ‘necessity’, humanity would create, not only new values, but things in abundance. They would, in short, build and be built. With the threat of total destruction hovering over man, in the form of ‘a Thing to end all things’, the Hydrogen Bomb, Thompson reasserted Luxemburg’s earlier catastrophic prophecy, socialism or barbarism, ‘total destruction or human mastery over human history’. ‘Only if men by their own human agency can master this thing will Marx’s optimism be confirmed’, Thompson concluded, and ‘human progress cease to resemble that hideous pagan idol who would not drink the nectar but from the skulls of the slain.’“ [Thompson, “Socialist Humanism,” 105–143, block quotation at 122, other quotations from throughout. The above draws on an assessment of this article that first appeared in Bryan D. Palmer, The Making of E.P. Thompson: Marxism, Humanism, and History (Toronto 1981), 48–50. It should be supplemented with the usefully critical, and fuller, discussions in Kenny, The First New Left, 69–85; and Perry Anderson, Arguments Within English Marxism (London 1980).]“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

217

Ивана Банчевић Пејовић

односа моћи и експлоатације, инклузије и ексклузије, солидарности и раздвајања – а не једноставно апстраховање људске природе.“7 (Calhoun 2012: 15) Истражујући корене алтернативне „off-stream“ интелектуалне традиције којој је и сам припадао, Томпсона је пут водио до Блејка. У уводу поменуте студију о Блејку Witness Against the Beast: William Blake and the Moral Law, он наглашава да победници не пишу само политичку и економску историју, већ је и интелектуална историја део њихове пропаганде. У осамнаестом и почетком деветнаестог века у коме је Блејк живео, победници би били просветитељство, рационализам, утилитаризам, наука, либерализам (в. Thompson 1993: 14). Пораженој, интелектуалној струји неформалних традиција, којој је Томпсон наклоњен јер је поседовала „бољу моралну визију“, припадали су многи оригинални умови попут Френклина, Пејна, Волстонкрафтове, Бевика, Кобета, Томаса Спенса, Роберта Овена и Блејка (15). Борба коју су они водили није се тицала само битке између маште и извештачености „учтиве културе“, она се тиче и битке између уништитеља и стваралаца, Блејкових „devourеrs“ и „the prolific“: „Ово није само рат Маште против извештачености и помодности углађене културе; то је такође рат вере против класе уништитеља, и стручњака који штите креативне уметности од плаћеника у војсци, суду и на универзитетима који су њихови покровитељи. Овај свесни непријатељски став према углађеној култури, ово радикално становиште, није нека чудна, а споредна допуна, придодата његовој традицији. Он јесте његова традиција, он дефинише његово становиште, он управља и нијансира његово просуђивање.“8 (18) У интервјуу са Беном Вебом, на питање да ли су његова историјска истраживања трпела због активизма, Томпсон каже да су заправо текла 7 „If Gramsci was the great theorist of hegemony, then Thompson is perhaps the most persuasive explorer of the concrete ways in which anti-hegemonic thinking developed and sometimes took root in popular political culture. Part of the secret of the discipline of historical context is that it keeps open the possibility of an anti-hegemonic stance, of uncovering the ways in which those who, like the Muggletonians, were not among history’s winners, nonetheless struggled against its apparent course and often not without effect. Like the Muggletonians, who did not wish to be among history’s winners so much as to preserve and hand down the divine vision [Witness against the Beast., p. 90.] the historian’s business is not to ratify the outcome of the battles but to recover the “field-of-force” and the competing visions that shaped them. This may sometimes mean preserving for posterity better moral visions than those of the victors. It always means addressing human beings in their concrete and specific contexts--their cultures, their relations of power and exploitation, inclusion and exclusion, solidarity and separation—not simply the abstractions of human nature.“ 8 „This is not only a war of the Imagination against the artifice and fashion of the polite culture; it is also a war of faith against a class of destroyers, and of the patronised practitioners of the creative arts against the hirelings of camp, court and university who are their patrons. This conscious posture of hostility to the polite culture, this radical stance, is not some quaint but inessential extra, added on to his tradition. It is his tradition, it defines his stance, it directs and colours his judgement.“

218

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

паралелно и да су активизам и рад на Блејку, рецимо, прожимали једно друго, једна мисао је обликовала и одзвањала у другој (Webb 2010), па можемо слободно рећи да је Томпсон свој глас, који се борио на страни европског покрета мира, позајмио између осталих и од Блејка. Овде смо заправо на корак улози коју Томпсон даје књижевности, односно поезији. Завршни, већ поменути, есеј у књизи Making History, Writings on History and Culture тиче се управо посвећености поезији. Он најпре наглашава разлику коју прави између (политичких – идеолошких) залагања поезије и залагања за поезију. Наша посвећеност поезији је у кризи и то треба преиспитати јер „у време ванредног стања, у време кризе – немогућности избора“, шта нам, него поезија, даје „слике и облике који суделују у дефинисању човекове привржености и оданости правим вредностима“ (в. Thompson 1994: 333). Посеже, затим, за Блејковим речимa када каже да људи којима је поезијом очишћена перцепција, не могу трпети увреде упућене језику и отрцане вредности које се тим језиком промовишу, јер „када бисмо имали бољу поезију“ (попут оне коју је писао Блејк) „можда бисмо имали не тако лошу социологију и не тако празну и превртљиву политику“. У данашње време немамо песнике привржене и одане некој политици баш зато што ниједна нема стабилан систем вредности (333). И још, Томпсон жали што је левица ограничила своју политику „на погодбе или на сучељавања искључиво ‘научно’ проверљивих интереса“: „[...] онда истинско становиште политике у којој се огледа обелодањивање и избор вредности постаје сумњиво и мрско (‘романтизам’, ‘утопијанизам’, ‘хуманизам’, ‘морализам’): у најбољем случају, формирање вредности постаје споредна и унапред одређена навика, пригодна јетка кашика ‘демистификације’ моралистичке идеологије, пригодно искашљавање у прилог ономе што је ‘наука’ открила. Ниједна достојанствена поезија не би напустила свој особни кутак зарад уласка у службу тог филистинизма. До сада ниједан песник није.“9 (335) Како сам каже, намера му није била да доказује како у сваком периоду или месту поезија треба да изналази пут, већ само да смо ми данас у таквом времену (337). Односно, како је то у својој студији о Вилијаму Морису објаснио, индустријска револуција је омогућила да се у први план изнесу вредности које промовише тржиште и да се оне представе као једине важеће и још увек на снази, а да се потисну алтерна9 „ […] then the very notion of politics as the disclosure and choice of values becomes suspect and repugnant (‘romanticism’, ‘utopianism’, ‘humanism’, ‘moralism’): at the most, value – formation becomes a subordinate and determined exercise, the appropriate sour spoonful of ’de-mystification’ of moralistic ideology, the appropriate cough in confirmation of what ‘science’ has disclosed. No poetry with any dignity would leave its personal corner to enter the service of that philistinism. And no poets have.“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

219

Ивана Банчевић Пејовић

тивне интелектуалне струје, које су тежиле ослобађању човекових чула, осећаја, ума, једнакости међу људима и половима, као бескорисне: „Ужасавајућа пророчка визија Вилијама Блејка је почињала да се остварује. Све вредности су постајале заражене поседничким вредностима тржишта, читав живот се могао купити и продати. Велике тежње с почетка Романтичарског Револта – за ослобађањем човечанства од трулог потчињавања, за ослобођањем човекових осећања, духовног стања и здравог разума, за једнакост међу људима и половима – уништавале су се сваким новим напретком индустријског капитализма.“10 (Thompson 1977: 18) Уводни есеј „Education and Experience“ („Образовање и искуство“) за постхумно објављену књигу The Romantics, England in a Revolutionary Age (Романтичари, Енглеска у доба револуције, 1997), за коју његова супруга, Дороти Томпсон, каже да представља завршно поглавље студије о Блејку, изражава Томпсонов став о стању универзитета. У њему аутор дискутује о тренду којим се руководе професори на универзитетима да либерално образовање одраслих представља везу између наставника и знања које је јединствено, при чему се заборавља да образовање, на било ком нивоу, не представља само предавање, већ и учење, односно примање знања: испушта се из вида најважнија инстанца – студент, ученик: Све образовање које заслужује да носи то име подразумева однос узајамности, врсту дијалектике: и ниједан човек који се бави едукацијом вредан помена који своје предавање замишља као инертно туторство неће опстати ни један час – нити је врло вероватно да ће га ти ученици испратити до краја – уколико је под заблудом да је улога ученика пасивна.11 (Thompson 1997: 4) Томпсон (22, 23), даље, наводи извештај главног инспектора за школство, Едмонда Холмса, из 1911. године у коме се наводи да строгост школства које тежи да доминира над дететом слама дететов дух тражећи од њега менталну и моралну покорност и механичку послушност. Такође, повлачи паралелу између таквог школства и става професора на универзитетима, који плашећи се да доведу свој ауторитет у сумњу, не допуштају студентима да своје искуство саопште на часу, а 10 „The terrible prophetic vision of William Blake was becoming realized. All values were becoming (…) tainted with the property – values of the market, all life being bought and sold. The great aspirations at the source of Romantic Revolt – for the freeing of mankind from a corrupt oppression, for the liberation of man’s senses, affections, and reason, for equality between men and between sexes – were being destroyed by each new advance of industrial capitalism.“ 11 „All education which is worth the name involves the relationship of mutuality, a dialectic: and no worthwhile educationalist conceives of his material as a class of inert tutor is likely to last out a session – and no class is likely to stay the course with him – if he is under misapprehension that the role of the class is passive.“

220

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

управо то искуство одраслог релевантног студента има снагу да „промени цео образовни процес, јер утиче на наставне методе, селекцију материјала […] и води елаборацији нових области тих студија“ (31, 4) Есеј „Wordsworth’s crisis“, из исте књиге, даје приказ стварања елитистичког става по питању обрaзовања, супротстављајући му либерално универзитетско образовање као једино које може да ослободи човека. Аутор скреће пажњу да је Вордсворт веровао у „непланску и самооформљену стазу креирања људске личности“, односно да се јаз између њега и Вилијама Годвина створио због Годвиновог става да „образовање ствара песнике“, против чега је био Вордсворт, који је предност давао искуству над образовањем (в. 90-93). У уводу студије о Блејку, формирање ума овог уметника Томпсон смешта унутар алтернативних интелектуалних традиција код којих учење и искуство иду руку под руку и међусобно се преиспитују. Томпсон (1993: 14, 15) каже да је осамдесетих година XVIII века постојала права експлозија ових антирационалистичких традиција, која се гнушала примљеног институционализованог, а не самостално стеченог знања и која се „неговала у оквиру породице, малих периодичних часописа, или капелица које су изискивале нове свештенике“, а да су те неформалне традиције створиле претече политичких, образовних и моралних слобода, попут, као што смо већ рекли, Френклина, Пејна, Волстонкрафтове и Блејка. Студију управо и завршава дискусијом о Блејковом виђењу кривотвореног знања – институционализованог образовања. По њему, с једне стране, Блејкови симболи дрвета и пада нису амблеми непослушности и сексуалности, већ се односе на знање добра и зла, односно зазирања од логичког расуђивања „учтиве“ културе: „С једне стране, ово Дрво представља Знање, и по потоњој маглетонијској традицији је могло подстицати пуку опскурност, или би могло подржавати одбрану маште и ненаклоност према ‘разуму’ углађене културе владајуће класе. [...] Заштитни знаци ове доследности видљиви су у становишту које одбацује углађену културу; у таквим доказима, попут симболизма Дрвета, који могу да варирају од Разума преко Моралног Закона до Мистерије, Образовања и Науке... [...] Његова визија није се тицала рационалног владања човека, већ ослобађaња неоствареног потенцијала, алтернативне природе, унутар човека: природе маскиране околностима, потлачене Моралним Законом, скривене Мистеријом и самопоражене од стране друге природе ‘самољубља’. Захваљујући снази ове визије, која је потицала из извора старијих од Просветитељства, било је немогуће да Блејк поптпадне под утицај отпадништва.“12 (229) �� „In one sense, this Tree was taken to stand for Knowledge, and in the subsequent Muggletonian tradition could either encourage mere obscurantism, or could support a defence of the imagination and the affections against the ‘reason’ of the polite culture of a rulling – class. […] (222) The signatures Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

221

Ивана Банчевић Пејовић

Што би значило да истински либерално образовање треба да подсети на човеково урођено осећање за добро, а не да вештачки просветљује. И у Томпсоновим песмама приметан је утицај Блејка, у којима оштроумна мисао историчара долази до изражаја. Његова песма „The Scholars“ („Учењаци“), могла је бити написана једино у сатиричном тоналитету. Она говори управо о смени теза о „аутономији мисли“ – када су владари схватили какву моћ мисли која поштује „законе раја“ има, спалили су живе учењаке (персонификоване у Конфучију), као и „Књигу песама“. До тада су учењаци угњетавали и осуђивали краљеве и принчеве због непоштовања „закона раја“, односно рођењем стеченог права на слободу мишљења, а када су ови видели снагу слободне мисли протерали су их новим законима. У његовој песми „Art“ („Уметност“) одзвања Блејков „Тигар“: „Змајеви и лавови су срдити. Да нас поједу желели би. Ако бисмо њихов бес у глини претопили Да ли бисмо страховладу одагнали?“13 (Thompson 1994: 340) Као што нам је Томпсон својим истраживањем алтернативних интелектуалних и религиозних струја у Енглеској осамнаестог века, а и раније, понудио ново виђење Вилијама Блејка, можда нам Томпсонова песма – „Уметност“ може понудити и неко ново тумачење Блејкове песме-уметности. Ако узмемо змајеве и лавове (као и тигра) за представнике владара, у ширем смислу моћника, односно, у наше време, представника монетарне политике, и ако се Томпсон пита да ли је уметност довољно јака да их заузда и реши нас једном за свагда бојазни од њихове страховладе, да ли се можда Блејк питао који се то плаћени уметник играо бога, и зарад чега је могао да створи такво једно биће. Остаје и питање, попут оног питања Бена Веба, да ли је можда Томпсонова уметност трпела због његовог историјског истраживања (због активизма није, јер је поменута песма, на пример, написана за време посете Кини током активности у склопу Европског мировног прокрета), и да ли она може да понуди пут до правих система вредносof this consistency are to be found in a stance rejecting the polite culture; in such evidences as the symbolism of the Tree, which may fluctuate through Reason to the Moral Law to Mystery to Education to Money to Science…[…] (224-225) His vision had been not into the rational government of man but into the liberation of an unrealized potential, an alternative nature, within man: a nature masked by circumstance, repressed by the Moral Law, concealed by Mystery and self – defeated by the other nature of ‘self - love’. It was the intensity of this vision, which derived from sources fasr older than the Enlightment, which made it impossible for Blake to fall into the course of apostasy.“ 13 „The dragons and the lions are furious. / They would like to eat us. / If we model their rage in clay / Will we drive terror away?“

222

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ти, као што сматра да Блејкова уметност чини. О томе ће можда писати неки будући Едвард Палмер Томпсон, историчар алтернативних интелектуалних путева двадесетог и двадесет првог века.

Литература Blake 1971: W. Blake, Complete Writings with variant readings, уредник Geoffrey Keynes, London: Oxford University Press Dworkin 1997: D. Dworkin, Cultural Marxism in Postwar Britain: History, the New Left, and the Origins of Cultural Studies (Post-Contemporary Interventions), Durham: Duke University Press Books. Calhoun, C. E. P. Thompson and the Discipline of Historical Context. <http://www. nyu.edu/ipk/calhoun/files/calhounEPThompsonAndTheDisciplineOfHistoricalCon text.pdf>. 28.08.2012. Palmer, B. D. Reasoning Rebellion: E.P. Thompson, British Marxist Historians, and the Making of Dissident Political Mobilization, Labour / Le Travail, 2002. <http:// www.historycooperative.org/journals/llt/50/palmer.html>. 28.08.2012. Thompson 1970: E. P. Thompson, Warwick University Limited, New York: Penguin Education Specials. Thompson 1977: E. P. Thompson, William Morris, Romantic to Revolutionary, New York: Pantheon books. Thompson 1978: E. P. Thompson, The Poverty of Theory and other essays, London: Merlin Press Thompson 1993: E. P. Thompson, Witness against the Beast: William Blake and the Moral Law, New York: The New Press Thompson 1994: E. P. Thompson, Making History: Writings on History and Culture, New York: The New Press Thompson 1997: E. P. Thompson, The Romantics, England in a Revolutionary Age, New York: The New Press Quinn, J.Witness Against the Beast: William Blake and the Moral Law. 1994. <http:// findarticles.com/p/articles/mi_m1132/is_n4_v46/ai_15823658/>. 01.08.2010. Webb, B. Making History: An Interview With E.P. Thompson. <http://www. blackrosebooks.net/og231.htm>. 01.08.2010.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

223

Ивана Банчевић Пејовић

Ivana Bančević Pejović / Alternative intellectual tradition of E. P. Thompson Summary / This essay presents the work of Edward Palmer Thompson, British historian whose involvement with history is inseparable from his study of literature (of romantic poets above all) which records fragmented personal stories of the oppressed (Blake would say ‘minute Particulars’) that official history of the winners ignores, silences and excludes from active participation in the challenges we face today. At the moment when the so called New World Order is trying to impose itself as an option without alternatives, Thompson’s deep involvement with the history of ideas is hugely important. His concern with traditions that are alternative to the dominant discourse of the world order currently in power, keeps these traditions alive and makes it possible for them to re-enter the battle of ideas that will shape the twentyfirst century. That is the reason why his studies of history and culture deserves to be presented to our public, and better known. Key words: activism, alternative intellectual tradition, history of ideas, romanticism Примљен: 5. септембра 2012. Прихваћен за штампу октобра 2012.

Е. П. Томпсон (први ред, десно) на радној акцији изградње пруге Босански Шамац–Сарајево, Југославија, 1947, Луис Бурџис (фотограф)

224

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ЕДВАРД ПАЛМЕР ТОМПСОН (Edward Palmer Tompson, 1924– 1993), британски историчар, писац и социјалиста познат по свом бављењу историјом радикалних покрета у Британији с краја XVIII и почетка XIX века, посебно у делу The Making of the English Working Class (1963). Написао је и две утицајне биографије, најпре Вилијама Мориса (1955), а затим и постхумно објављену биографију Вилијама Блејка (1993). Напустио је место предавача на Универзитету у знак протеста против комерцијализације факултета, о чему сведочи у књизи Warwick University Limited (1970). Аутор је великог броја есеја и новинских чланака као и романа The Sykaos Papers. Био је један од водећих чланова комунистичке партије у Британији. Осамедесетих година XX века јавно се супротстављао, у својим говорима и текстовима, нуклеарном наоружању у Европи.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

225

APPENDIX

Еме Сезер

821.133.1(729.81)-14

Еме Сезер ...О стању нације1 Замислите овакав Конгресни извештај о стању нације: ситуација трагична, испод земље преостало само за 75 година гвожђа 50 кобалта али за још 55 година залиха сумпора и 20 боксита у срцу шта? Ништа, нула, рудник без руде пећина по којој ништа не шета, од крви ни капи више. ЕМЕТЕ ТИЛЕ12, очи су ти биле као морска шкољка у којој су се полетне битке крви петнаестогодишњег дечака искриле и биле. Њима, чак и када су били млади, године се нису знале или пре би требало рећи да их је више него сви облакодери притискало пет векова мучитеља спаљивача вештица пет векова јефтиног џина и томпуса дебелих стомака испуњених кришкама устајалих библија пет векова стара уста горка од господарских грехова, пет векова су били стари, Емете Тиле, пет векова је стар безвремени грех Каиновог коца. ЕМЕТЕ ТИЛЕ, кажем: у срцу нула од крви ни капи више, а што се твоје тиче, нека ми заклони сунце, нека ми се са хлебом помеша: „Хеј, дечаче из Чикага, 1 Ову песму, Еме Сезер, посветио је четрнаестогодишњем дечаку Емету Тилу из Чикага који је 1955. године линчован у Мисисипију, док је био на летњем распусту код свога деде. Ужасне околности под којима је дечак убијен и чињеница да су његове убице ослобођене изазвали су протесте који су покренули борбу за грађанска права црнаца у Америци. Боб Дилан је написао баладу о Емету Тилу, а романописац Тони Морисон, једина црнкиња из Америке која је 1993. године постала добитница Нобелове награде, посветила му је 1986. године једну драму. Занимљиво је да је још једна америчка ауторка, Џенет Ленгхарт Коен, црнкиња чији је муж Јеврејин, написала 2009. године драму Ана и Емет, посвећену јеврејској девојчици Ани Франк и црном дечаку Емету Тилу, жртвама безумне дискриминације која није штедела ни децу и од које се Европа и Америка ни данас нису истински ослободиле. (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

227

Еме Сезер

да ли и даље мислиш да вредиш исто колико и бели човек?“ Пролеће, он је у тебе веровао. Чак и на рубу ноћи, на обали Мисисипија који ваља између високих насипа расне мржње ограде, препреке, лавине надгробних споменика. У пролеће које плави својим мрмљањем отворе очију. У пролеће које зовом паса, волујским страхом испуњава саване крви. У пролеће које скида рукавице са финих руку у праску шкољки и силикона, растварач згрушеног страха, растакач угрушака мржње набреклих од трајања и у крвоток који преноси опасну рубрику звери која је ухођена. Али они, они су били неповредиви, онако лењи, успети у огромном броју на бизарне јарце из давнина „ДЕЧАЧЕ ИЗ ЧИКАГА“ Пошто је све прохујало са мекетањем расистичког ветра Он слуша у плавом грмљу вена равномерно певање птице крви, и очекује изнад обала сна Сунце, твој корак да се дигне моћна риба на запањујуће плавом пољу. А онда се ноћ сетила својих руку вампиров подбуо лет наткрили га нагло и ВЕЛИКИ МИЛАМОВ Колт 45 исписа на живом црном зиду зарђалим словима пресуду и овај извештај о стању нације: 20 година цинка 15 бакра 15 нафте и 180-та година ових држава али у безосећајном сатном механизму срца шта, ништа, нула, од крви ни капи више у тврдом антисептичком месу белог срца. Превела са енглеског Љиљана Богоева Седлар

228

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Плакат за представу Џенет Ленгхарт Коен Ана и Емет

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

229

Еме Сезер

ЕМЕ СЕЗЕР (Aimé Césaire, 1913–2008), Карибијац са Мартиника, кључна фигура у развитку франкофоне афричке књижевности, познат је по својој поезији, есејима и драмама. У почетку је стварао под утицајем Бретона, у окриљу надреализма, који му је посебно погодовао својим програмским императивом за ослобађањем духа. Енергичност и бунт су главне одлике његове ране поезије која у себи чува сећање на афричког претка, који је три века раније као роб приспео на Антиле. Та Сезерова духовна веза са Африком временом ће само јачати. На студијама у Паризу упознаће још једног песника – Леополда Сенгора. Ови светионици Африке настављају буђење црначке, афричке свести, започето 1932. године, када је група Карибијаца, у Паризу, Етјен Леро, Рене Менил и Жил Монро, покренула часопис Нужна одбрана и започела такозвани покрет црнаштва („негритуду“). У основи покрета је изражавање бунта и забринутости због наслеђа колонијалног ропства и тешког положаја црне расе. Сенгор, Дама и Сезер, 1934. године издају први број часописа Црни студент. Почетком четрдесетих година прошлог века са својом супругом, песникињом, Сузан Роузи, Сезер оснива часопис Тропи. Покрет негритуде се рађа из потребе да се објасни изворност Африке и осете њени ритмови и њена поезија, да се макар имагинативно врати у постојбину предака. Из таквог напора настала је и његова чувена поема Запис о повратку у завичај. Осећање разбаштињености, као и потреба да се не само кроз поезију враћа Африци, нагнали су га да напише Дискурс о колонијализму, свој прозни поздрав трећем 230

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

свету. Овај ангажовани есеј настао је након Другог светског рата, у време деколонизације и побуна у многим земљама изван европског континента. Такође, ова расправа је један од првих текстова који се отворено бави колонијализмом и његовим последицама, а засигурно представља кључни текст за оно што данас зовемо постколонијалном критиком. Да се дискриминација Трећег света и сумрак Европе, о којем је писао у поменутом есеју, готово пола века касније и даље наставља показао је и француски Закон из 2005. године о повратницима из некадашњих колонија, у којем се између осталог каже да је француско присуство, посебно у Северној Африци, имало „позитивну улогу“. При том је посебно наглашена потреба да се овај став, о „позитивним вредностима“ колонизације, унесе у уџбенике из историје. Сезер остаје доследан себи и својим убеђењима када одбија да се сусретне са тадашњим вођом Уније народног покрета, Саркозијем, не желећи да дâ подршку некоме ко је гласао за поменути Закон. Тек након бурних реакција великог броја интелектуалаца, дошло је до повлачења срамног акта.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

231

Аурора Левинс Моралес

Аурора Левинс Моралес Аурора Левинс Моралес Шема: 12. септембар 2001.1

821.111(73)-14

Чуј ово: док генерали, брекћући, помно проучаваjу листе земаља које треба бомбардовати са узвишеним циљем да поново убеде свет да је њихова колективна кита већа од ките било ког пикавца, терористички настројеног, тамнопутог диктатора под шатором; док ти исти људи потајно кују заверу за завером против суверених земаља, бомбардују градове претварајући их у шут на сваком насељеном континенту, називају смрт деце прихватљивом жртвом, киднапују убијају и мењају лидере других земаља само ради дивљења сопственим маневрима, Чуј ово! Док ови људи скицирају следећи рат у који ће нас увући користећи наш страх као бензин, нашу жалост као средство за подмазивање – пробудите се! Покорна Америко, пробуди се из сна, тржним центрима побуђеном, о лагодној сигурности, лажној доживотној у заставу спакованој гаранцији на добар живот који је тренутно ван домашаја али који нас све неминовно чека, чак и бескућнике у ритама на нашим улицама, америчке одрпанце, на америчким улицама, неминовно поштенијим у сиромаштву, благословенијим од просјака из Бангкока или Бомбаја. Пробуди се и види саблажњене очи стотина хиљада мртве ирачке деце посматрај како се огњене птице рата враћају кући на одмориште. Чујте, о, људи. Ратници су многобројни. Рат је један. Не постоји ништа што може одвојити ово огњено рушење зграда од зграда које су изгореле у пламену под тежином бомби направљених у фабрикама тик низ пут ту недалеко од свих нас;

1Песма Шема написана је поводом напада на Њујорк 11. септембра 2001. године.

232

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

млазњаци пуни обичних људи претворени у ненамераване пројектиле су исковани, истањени, искројени, заковани, заварени у истим фабрикама, од стране истих милијардера произвођача крила чији су млазњаци палили небо над Багдадом, Панамом, Гренадом, Меконгом. Чиме би то требали да будемо изненађени? Да је и неке друге становнике градова који су се гушили у чађи, да је и неке друге уцвељене којима се срце цепало над мртвим цивилима, друге напаћене, расрђене људе захватио ковитлац освете? Шта су нам то они учинили да тако много хистеричних гласова пуних мржње одјекује по радио-станицама наше нације као да смо ми једина људска бића на земљи и само ми, када нас опеку, вриштимо? Никада немојте заборавити: плаћали смо порез древном Египту. Замислите да смо ми, његова војска, његова послушна већина, рекли Фараону нећемо више управљати поробљеним народима, невољним поданицима, радницима макиладораских22 пирамида у име твојих златних саркофага. Оставио си нас на милост и немилост. Гневни богови покорених не разликују краљеве и њихове поданике. Нећемо да се због тебе подавимо. Чујте, о, људи, човека на телевизији који изненађен пустошењем каже како му је Менхетн изгледао те ноћи баш као Бејрут, као да само Бејрут може тако да изгледа. Замисли да је Бејрут твој дом и да од кад памтиш баш тако изгледа. Замисли да знаш да је недодирљива нација преко океана одговорна за твој разрушени град, а затим поново погледај, из супротног угла, на улице Менхетна пуне шута, Менхетн који у вис шаље црни дим и замисли како би се ти онда осећао. Слушај 2 Maquiladora – термин потиче из шпанског језика од „maquiladora industry“ и односи се на фабрике изграђене у Мексику, а у близини граница са Сједињеним Америчким Државама. Фабрике користе зону слободне трговине у државама НАФТА, а баве се увозом сировина, њиховом прерадом и даљом продајом. Настале су у специфичним условима који обухватају јефтину радну снагу у Мексику, као и могућности значајног смањења трошкова производње (избегавање царине и других такси). У њима се склапају или производе продукти који се затим по високим ценама продају често управо у земљама из којих ти сирови материјали потичу. (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

233

Аурора Левинс Моралес

озлојеђену жену из Пенсилваније која жели да зна зашто није од овог догађаја заштићена, ко није обавио свој посао? Која захтева да зна зашто људи највеће нације на земљи нису имуни на трагедије које се зачињу у приправним собама наших лидера? Чујте зов шофара33 и пробудите се из лагодног сна у хладну светлост дана. Боље је бити будан него лагодан. Илузију лагодности смо купили на кредит а деца са улица Бразила су наши повериоци. Наши повериоци су старешине нигеријских села прекопаних булдожерима Шевронове44 приватне војске, колумбијски рудари угља стрељани зато што су рекли „синдикат“ пред Драмонд компанијом55, краљевима угља из Алабаме, од стране разбојника плаћених у име фиктивног рата против дроге, наши повериоци су нације острва која тону у Пацифику нестају у топлом мору које расте преклињући нас да престанемо да користимо више енергије него што нам треба, збијајући своје куће све ближе једну другој на земљи којa нестаје док Дизнијев електрични циркус блиста и блешти на радост деце која вриштe, лепљива од слаткиша и незнања, и док ТВ шоп касно у ноћ препродаје направе и изуме које уз помоћ струје, у име наших суседа који пате, раде исто што бисмо и ми могли рукама. Наши повериоци су милиони због нафте мртвих опустошених нација избеглица чији су животи стајали на путу незаситој похлепи, који су сматрани за колатералну штету, цену производње, не би ли се проширили већ набрекли банковни рачуни гнусно богатих. Да ли људи пале села ради профита, а затим закупе телевизијске термине да би нам рекли како је самилосна корпоративна природа спасила мајушног лептира названог Мисионарско Плаво66? Да, људи то раде. Ми нисмо потписали хипотеке над нашом будућношћу, али наша имена су на уговорима 3 Овнов рог, музички инструмент који се користи у религијске сврхе. (Прим. прев.) 4 Америчка мултинационална компанија која се бави ископавањем и прерадом нафте. (Прим. прев.) 5 Такође америчка компанија која се бави ископавањем и прерадом угља. (Прим. прев.) 6 Врста лептира из области Сан Франциска коју је влада САД-а прогласила за угрожену врсту. (Прим. прев.)

234

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

и бићемо позвани да платимо. Чујте, о, посматрачи сигурни у своју невиност, нити је ико од путника, посаде лета, чиновника, ватрогасаца заслужио да умре нити смо ми невини. Наследили смо мржњу читавих континената гладних, наговорених да прихвате отпатке свог опељешеног богатства као нешто што им по нашој цивилизацији припада, научених да мисле да се ради само о вишем стандарду живота, као да је наша све мања платежна способност да дамо 35 долара за фармерице које је направила девојка у Хондурасу за 85 центи резултат бољег васпитања, беспрекорног укуса, а не игра случаја да смо рођени под фраком империје. Ми смо наследници мржње коју су наши господари корпорација згрнули брже него камату, невидљива колона у њиховим четворомесечним извештајима, и на нас ће пасти огњена рука очајних. Чујте ово: изгубљена човечност отимача авиона и блештава смрт отетих већ су урачунати у годишња прекорачења, представљени у буџету као бизнис као и обично и управни одбор га је аминовао. Пробудите се, о, људи, услед шапата наших изгубљених сродника. Ушушкани смо како бисмо их заборавили. Ми смо унуци изгладнелих ирских сељака закупаца77, киднапованих сенегалских тинејџера и фармера из Гане, избеглица ратова између ситних феудалних поседа и кнежевина Европе и струјања Царевих армија. Ми смо потомци енглеских слуга и стрижача оваца гоњених отимачином заједничке земље. Ми смо деца кћери продаваних трговцима за храну и препродаваних странцима, мртвих од сифилиса у двадесетој; деца кантонских слепих путника и шведских сирочића, морнара присиљених на службу и слугу потлачених и под уговором88, деце претворених у бледе крпе за разбојем,

7 До почетка двадесетог века у Ирској је чак до 97% земље припадало земљопоседницима који су је издавали сељацима у закуп. Осим закупа сељaци су плаћали и таксе цркви и држави. (Прим. прев.) 8 Термин „indentured servitude“ се односи на колонијалну праксу потписивања уговора о раду на одређени временски период (три до седам година), при чему се радницима (углавном млађим од двадесет и једне године) није плаћало новцем, већ им је био обезбеђен превоз, храна, одећа, смештај... (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

235

Аурора Левинс Моралес

напуљских трговаца воћем изнемоглих ногу и пољских праља одераних зглобова, порториканских шваља и штетл-израђивача99 кошуља из Белорусије. Ми смо деца норвежанских и баварских дрвосеча који су за цркавицу збрисали бели бор из крајолика и португалских рибара који су за корицу хлеба истребили бакалар из Великих Обала, и корнволских рудара који су искашљавали крв у рудницима Сијера Неваде и Чироки рудара живих закопаних у рударским јамама угља у Кентакију. Ми смо изданак француских ловаца на крзно и хјуронских произвођача коже, оних који су преживели мале богиње и преместили Чокто певаче, мексичких ратних удовица које су корачале ка Ел Пасу корак пре војске и вијетнамских породица које су заувек изгубиле своју децу мртву дуж дугог пута који изводи из ужаса. Ако смо такође деца робовласника и индијанских обавештајаца, надзорника фабрика, милионера који су били власници фабрика папира и барона пљачкаша возова, онда смо ми та дуго успавана савест која се може пробудити и уздрмати породично стабло. Чујте, о, људи. Ово је то сада. Ово је дан за који су наши преци сањали да ће му претходити. Наши преци који су зачетници радног времена од осам сати дневно, социјалне заштите и надокнаде за рад, јавних библиотека и задруга, викенда и боловања и права на уговор, могућности да се нађеш било где а да трагова слободне штампе која још увек говори буде по ћошковима и пукотинама корпоративног монотоног мумлања које називају гласилима. Слобода којој смо се заклели на верност, још увек не постоји, и где год су њени изданци зелени то је због тога што смо је ми људи засејали. Ми смо чувари слободе, не гласови тржишта рата који лају. Сигурност за коју нам кажу да смо је изгубили због муслиманских манијака из далеке земље никада није била стварна; већина људи у овој земљи није сигурна. 9 Јеврејски термин за мали град. (Прим. прев.)

236

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Многи не могу да шетају улицом, а да их нека патрола не заустави због браон боје коже а можда и упуца. Не могу да отворе прозор, а да не удахну рак. Не могу да иду на посао, а да не упију урођене мане. Не могу да укључе телевизор, а да их не лажу. Не могу да добију третман када су болесни, без обзира колико су болесни. Не могу да раде посао којим се поносе, јер једино могу бити плаћени за изношење туђег смећа и прављење делова који покрећу машине других. Не могу се надати никаквој дестинацији сем затвора јер је то једини празан простор који њих чека. Слобода и правда за све је лакрдија пуна изузетака. Ми деца хиљада нација скупљених у овој отаџбини наде и ужаса, поткупљена топлом и хладном водом, електричним резачима за оловке и плејбек песмама навијачица по којима смо ми нај, нај, најбољи на свету, хипнотисани смо фантазијом да смо најслободнији људи да бисмо спокојно прихватили државни удар неизабраних, и уништавање планете; ми смо путници у колима која возе људи опијени пљачкањем, који рикошетирају по свету остављајући трагове пустошења: ми морамо преузети волан, зауставити ову смртоносну вожњу, вратити брзину у честитост, не зато што смо паметнији од оних згажених и крвавих на улицама, већ зато што смо овде. Ми нисмо наименовани да будемо шофери света: али смо наименовани да зауставимо оно што је у нашем домашају. Управо сада, док људи у звучно изолованим собама захтевају рат, захтевају одмазду над дрским непознатим лицима која се усуђују да крвопролиће као бумеранг врате у њихове блештаво чисте зборнице, сада, док станице приказују напоредо зграде у пламену и насмејана муслиманска лица припремајући нас да прихватимо коју год средњеевропску ратну мету они изаберу да буде њихова нација потрошних саучесника у злочину; ОВО је тренутак да приупитамо људе који финансирају одреде смрти широм света и стоје под светлом рефлектора изјављујући како неће толерисати тероризам: Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

237

Аурора Левинс Моралес

Шта сте учинили у наше име да би нам било ко пожелео овакво зло? У случају да не знамо, ово је тренутак да сазнамо. Ако смо били немарни, ово је време да постанемо разборити. Ако смо допустили себи да нас обузме опсена да смо беспомоћни, да је машинерија толико моћна да је стање света најбоље оставити другима, углавном онима још нерођеним, ако смо утонули у празан наркотички сан о сопственој неважности, и прихватили касно у ноћ дато обећење узбудљиве каријере стоматолога или узбуђење фино упакованог 401к1010 и реновиране кухиње, ако смо пали на колена под ударцем равнодушности и подсмеха, није прекасно да све то себи опростимо и подигнемо се. Сада је време да престанемо да се дрогирамо опијатом let it be,1111 време је да се очистимо да се подигнемо, несигурни, са духовног дна, окружени свим својим прецима. Данас је дан да захтевамо да ова нација укорењена у освајања и ропство, укорењена у побуну и правичност, обнови смисао наше заједнице и постане оно што никада нисмо били сем у говорима политичара. Учинимо истинитим прокламације сенатора и уручимо отказ прописно признатим, законски регистрованим, истинским и брендираним терористима који су, на наше неизмерно гнушање, пуштани у погон са америчког тла, штићени од стране америчке војске, подржавани америчким новцем и америчким законом. Поткрешимо њихов буџет ингеренција и готовине, јер су они проневерили нашу част и финансирали талас злочина против човечности. Вежимо лудачком кошуљом1212 глобалне насилнике који су навукли толику мржњу својим делима да се овај цунами беспомоћног гнева заковитлао над члановима наших породица. Те бандите кривите за свако вољено лице које је нестало �� Тип пензионог фонда у САД-у. (Прим. прев.) ��let it be, енгл. – нека буде, односи се на пасивну филозофију живљења (Прим. прев.) �� У оригиналу стоји „hogtie“, начин везивања који се првобитно спроводио над свињама и четвороножним животињама. Примењен на људима предвиђа везивање руку иза леђа, а затим везивање и руку са ногама. (Прим. прев.)

238

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

у мртвом ходу међународне мржње. Ми не ослобађамо греха оне очајне људе који су убили наше, али ми такође именујемо убице њиховог мира; ми знамо ко су били они који су им узели све сем очаја, који су их научили да верују у оружје, који су њихове животе толико презирали да су они научили да презиру наше. Шема, људи Сједињених Америчких Држава, бесконачно дељиви под притиском, бесконачно храбри, скромни и праведни у својим срцима наследници борби стотина хиљада правичних обичних људи који мир ћемо склопити и са ким? Постоји неиспричано богатство скривено међу нама. Вoли, који има ноћне море због напада на Перл Харбур и бори се да нађе самилост према људима које не разуме и не жели да буду мртви пре него што је нађе, који гласно каже „Борио сам се у три рата и не желим овај.“ Лусила, која је изгубила мужа, ватрогасца, под шутом, и која не жели да се пале било какве ватре у његово име да би се уништио било који други живот. Џулс, који је преживео смрт шест милиона својих рођака и који је отишао да стоји испред џамије и спречи зло. Ким, која каже не знам много, али знам следеће, ове куле су биле златни симболи богатства у гладном свету и нећу махати заставом док се сви не нахране. Ерик, који је имао брата на том лету крцатом људима који су одбили да буду употребљени као оружје и који каже да ако је он могао да буде тако храбар, могу и ја. Нећу да ме баце ни на чији дом. Убијени песник из земље вулкана нам је рекао: Свеукупно, они носе у себи више смрти од нас, али свеукупно свако појединачно срце које куца у свакој временској зони које више од свега жели, ако ћемо право, заједнички хлеб правде, и смех оних које волимо, свеукупно рекао је пре него што је умро, један и један и један и један имамо више живота, више живота, више живота од њих. Чујте, о, људи, то је наша нада и наша нада је једна. Превела сa енглеског Ивана Банчевић Пејовић Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

239

Аурора Левинс Моралес

АУРОРА ЛЕВИНС МОРАЛЕС (Aurora Levins Morales, 1954), списатељица и историчарка порториканско-јеврејског порекла. Као активисткиња говори у име потлачених и маргинализованих друштвених група. Њено писање инспирисано је мултикултуралним причама о отпору, феминизмом, употребом историје, културалним активизмом, као и начинима разоткривања и ослобађања од расизма, антисемитизма, сексизма, класних и других репресивних политика. Сматра да је оно чиме се заправо бави хомеопатски активизам који је у стању да освести човека за другачији поглед на свет, да му помогне тако што ће у њему активирати скривене способности за самоизлечење – циљ је помоћи другом да допре до суштине сопственог бића и истине уз помоћ сопствених креативних моћи, без насилног и механичког наметања ставова. Аурора Моралес уређује и сопствени блог: http://www.auroralevinsmorales. com/blog.html. У тексту The Historian as Curandera залаже се за нову врсту историчара који се не бави пуким сакупљањем информација, већ се упушта у потрагу за скривеним гласовима историје и причама које одударају од званичних и већ прихваћених верзија. Такав историчар је исцелитељ (курандера) који открива истину и враћа коренима на тај начин што преиспитује империјалну историју која настоји да прикрије релације моћи које управљају нашим свакодневним животима. Ауторка се у поменутом тексту залаже за разоткривање метода културалне колонизације. Поред Аурорине песме Шема, поводом напада на Њујорк 11. септембра 2001. године Амири Барака је написао подједнако провокативну песма Somebody Blew Up America, а истом тематиком бави се и слем песникињa Сани Патерсон у својој ангажованој поезији.

240

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

821.111(73)-14

Алис Вокер

Алис Вокер „Демократско Женство“

Питате ме зашто се смејем кад кажете да намеравате на следећим изборима да запушите нос и гласате за мање од два зла. Један од разлога зашто се смејем јесте и тај што тамо има много више од два зла. Други је што ми наш стари пријатељ Нострадамус пада на памет, са својим застрашујућим 400 година старим пророчанством: да ће се наш свет, али и њихов такође (наших „непријатеља“ – укључујући и много деце) завршити (нуклеарном накбом1 или холокаустом) још за нашег живота. Што чини идеју избора и милијарди долара потрошених на њих помало глупом. Обојени јужњаци, мој народ, схватали су гласање врло озбиљно, док су се други, вековима, изгледа само поигравали с тим. У једну ствар можете бити сасвим сигурни а то је да: Никада нећу издати њихова чиста срца гласањем за зло ма колико да је микроскопскo што, како се може видети у било којим вестима без обзира на угао посматрања, оно није. Ја желим нешто сасвим друго; Потпуно другачије устројство. Оно које није виђено на земљи хиљадама година, ако је икада и постојало. Демократско Женство. 1

Накба – на арапском „дан катастрофе“ (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

241

Алис Вокер

Запазите како се у овoј речи „мушкарац“ налази тачно у самој средини?2 То је један од разлога зашто ми се допада. Он је ту, у самом центру. Али је окружен. Хоћу да гласам и радим за начин живота у којем се поштује женско; за начин који признаје да су нас лишили женске мудрости и вођства које је Тамна Мајка3, могла за све време да пружи нашем свемирском броду. Не мислим при том на тип девојке са ТВ екрана: срећне што је у друштву ‘најбољих’ међу лошим момцима на планети, с прорезима уместо очију и шлица уместо усана. Не, ја говорим о истинској промени режима, где ће жене устати en masse да заузму своје место за кормилом крхког брода Земље који тоне; где ће се свака хиљада година нашег ћутања испитати са жаљењем, и окрутни начин на који су наше вредности, саосећање и доброта, исмеване и потискиване доведене у везу са катастрофом садашњег тренутка. 2 У оригиналу је игра речи видљива, наиме, „Womanism“ у себи садржи именицу „man“ (енг. – мушкарац, човек) (Прим. прев.) 3 Мисли се на Хекату, хтонску богињу, заштитницу целокупне магије, посебно оне која је у вези са љубавним чинима и призивањем мртвих. Повезана је са Месецом, а самим тим и са животом жена. Песници су је представљали као тројну богињу неба, земље и мора. Тако је у ликовној уметности приказивана са три тела и шест руку или са једним телом и три главе. Хекатин култ пренет је у Грчку из Мале Азије. У источним провинцијама Римског Царства доводи се у везу са оргијастичким култовима – Изиде, Велике Мајке (Magna Mater), Митре, Сераписа и Атиса. (Прим. прев.)

242

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Верујем да прошлост мора бити помно преиспитана, пре него је оставимо тамо где је. Мислим на Демократско, и можда Социјалистичко Женство. Ко још зна тако несебично да дели, као Мајке и Баке? Старије сестре и тетке? Да воли и обожава подједнако жене и мушкарце? Да не помињем оне између. Да ради на томе да сви у заједници буду сити, образовани и безбедни? Демократско Женство, Демократско Социјалистичко Женство, имаће као своје иконе такве снажне борце за добро као што су Вандана Шива Аунг Сан Су Чи, Вангари Матаи Харијет Табман Јоко Оно Фрида Кало Анђела Дејвис & Барбара Ли: aли и оне нове који непрестано ничу где год погледате. И ви сте на тој листи, али је она већ толико дуга (Изида се појављује негде на средини) да морам да прекинем набрајање или никада нећу завршити песму! Само да се зна да сам вас поставила у круг у којем су Маријан Рајт Еделман, Ејми Гудмен, Соуџрнер Трут, Глорија Стајнем и Мери Меклауд Бетјун. Џон Браун, Фредерик Даглас, Џон Ленон и Хауард Зин такође су овде. Срећни у свом окружењу! Не постоји систем Не постоји систем тренутно на снази Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

243

Алис Вокер

који може да промени катастрофалан курс којим се креће Земља. Ко може у ово посумњати? Мушки лидери Земље, изгледа да су сишли с ума, иако већина сада изгледа живи искључиво у својим главама. Они убијају људе и друге животиње шуме и реке и планине свакога дана који проведу у својим канцеларијама и као да то уопште не примећују. Хране се и поје пустошењем. Жене света, Жене света, да ли то пустошење и нас представља? Да ли бисмо ми убијале читаве континенте због нафте (или ради било чега другог) радије него да ограничимо број потомака потрошача којe производимо и научимо како да направимо сопствену ватру? Демократско Женство. Демократско Социјалистичко Женство. Систем владавине који можемо да сањамо и замишљамо и градимо заједно. Систем који препознаје најмање шест хиљада година суровог присилног саучесништва у убијању Мајке Земље, али предвиђа и шест хиљада година пред нама у којима се нећемо предати. Шта нам је потребно? Најмање стотину година за планирање: (наредних пет стотина радо ће нам дати, када планета буде довољно престрашена) у којима ће се женски кругови састајати, међусобно организовати, и у савезу са мушкарцима довољно храбрим да стану уз жене, 244

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

мушкарци довољно храбри да стоје са женама, неговати нашу планету док не оздрави. Потребно је да се без извињавања – (немогуће је направити већи неред од већ постојећег) – посветимо, не обазирући се на противнике, неуморном служењу и оживљавању брода Наше Мајке и уз захвалност на Њеној бризи за нас, поштујући је, радимо на њеном обнављању. Превела са енглеског Јелена Арсенијевић Митрић

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

245

Алис Вокер

АЛИС ВОКЕР (Alice Malcenior Walker, 1944), америчка списатељица, активисткиња и песникиња. Поред романа пише и есеје који се баве питањима расе и рода. Постаје позната након објављивања романа Боја пурпура (1982) за који је добила Пулицерову награду и који се између осталог бави потлаченим обојеним женама на америчком Југу. Стивен Спилберг је 1985. године снимио истоимени филм према поменутом роману који је послужио и као инспирација за мјузикл изведен на Бродвеју 2005. године. У својим делима, али и у јавним наступима, оштро критикује капиталистички систем на којем почивају Сједињене Америчке Државе и залаже се за откривање истине о такозваним хуманитарним ратовима које америчка влада спроводи широм света. Идеје и термини, које користи у поеми „Демократско женство“, већ се појављују у збирци текстова У потрази за баштама наших мајки: проза женства 1966-1982, коју је објавила 1984. године. На корицама збирке песама Једном појављује се заједно са својим драгим професором са Спелман колеџа, историчарем Хауардом Зином.

246

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

821.214-4

Арундати Рој Арундати Рој Хоћемо ли то оставити стручњацима? Индија живи у неколико векова у исто време. На неки начин ми успевамо да истовремено и напредујемо и назадујемо. Као нација, ми старимо ширећи се из средине ка ободима – додајући пар векова на неки од крајева наше изузетне радне биографије. Ми се повећавамо попут сазревајуће главе ајкуле са главом у облику чекића чије очи гледају у дијаметрално супротним смеровима. С једне стране, чујемо да европске земље разматрају промене својих имиграционих закона да би увезле индијске софтверске инжењере. С друге, да је Нага садху1 у Кумба Мели одвукао кола окружног убирача пореза својим пенисом, док је чиновник достојанствено седео у њему са женом и децом. Као индијски грађани, опстајемо на редовној исхрани састављеној од кастинских масакара и нуклеарних проба, рушења џамија и модних наступа, паљења цркви и ширења телефонских мрежа, рада у ланцима и дигиталне револуције, убијања женских беба и слома Nasdaq-a, мужева који и даље спаљују своје жене због мираза, и наших изврсних залиха девојака за Мис света. Није ми циљ да дам поједностављени вредносни суд о овом чудном обиљу „прогреса“ тиме што бих сугерисала да је модерно добро, а традиционално лоше – или обрнуто. Оно с чим је тешко помирити се, и у личном и у политичком смислу, јесте шизофрена природа свега овога. Ово се не односи само на забуну око односа древно / модерно, већ на потпуну нелогичност онога што је изгледа текући национални подухват. На стази иза моје куће, сваке ноћи шетам поред друмских дружина изнурених радника који копају ровове да би поставили фибер-оптичке каблове како би се убрзала наша дигитална револуција. На оштрој зимској хладноћи, они раде уз светлост неколико свећа. Изгледа као да је народ Индије сакупљен и укрцан на два конвоја камиона (један велики и огроман, а други мали и сићушан) који су одлучно кренули у два супротна смера. Мали конвој је на свом путу ка сјајном одредишту негде при самом врху света. Други конвој се напросто губи у тами и нестаје. Један површни преглед о томе која каста, класа и религија би ушле у који конвој сачињавао би добар Кратки водич кроз историју Индије за лење особе. За неке од нас, живот у Индији је као да висите између два камиона, из оба конвоја, и да вас потом фино комадају док се раздвајају један од другог, али не телесно, већ емотивно и интелектуално. 1 Следбеник култа Шиве. (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

247

Арундати Рој

Наравно, Индија је микрокосмос света. Наравно, свуда се одигравају разне верзије онога што се овде дешава. Наравно, ако сте спремни да гледате, лако је пронаћи паралеле. Разлика у погледу Индије се своди само на питање размера, величине, и очигледне близине неједнакости. У Индији, она вам лупа о главу. Да бисмо је решили, да бисмо се њоме позабавили, да се не бисмо са њоме позабавили, да бисмо покушали да је разумемо, да инсистирамо на томе да је не разумемо, да је напросто преживимо – свакога дана, свакога сата – јесте својеврсна лепа уметност. Или се ради о уметности или о облику усамљеног лудила које гледа само ка унутра. Или оба. Бити писац – тобоже „познати“ писац – у земљи у којој постоје милиони неписмених јесте некакав сумњиви хумор. Бити писац у земљи која је свету дала Махатму Гандија, која је измислила концепт ненасилног отпора, а затим, после пола века, томе придодала нуклеарне пробе, представља груб терет. (Мада не грубљи терет, мора се рећи, него бити писац у Сједињеним Државама, земљи која је сакупила довољно нуклеарног оружја да неколико пута може да уништи читаву планету.) Бити писац у земљи где се води нешто налик непроглашеном грађанском рату против својих грађана у име „развоја“ јесте тегобна одговорност. Када је реч о писцима и писању, тешка срца и са мером туге користим речи као што су „тегобно“ и „одговорност“. Каква је друштвена улога писаца и уметника? Да ли они имају улогу која се може дефинисати? Да ли она може бити фиксирана, описана, окарактерисана на било који одређени начин? Да ли треба да буде? Лично, могу да се присетим тек неколико ствари које су страшније од тога да се писцима и уметницима наметне неизменљиви списак дужности и одговорности на основу којих морају да живе и раде. Замислите да постоји нека мала црна књига – нека врста Одобреног упутства за добро писање – у којој би стајало: „Сви писци морају бити политички свесни и сексуално морални“, или „Сви писци морају да верују у бога, глобализацију и ужитке породичног живота...“ Правило број један за писца, што се мене тиче, јесте да не постоје правила. А Правило број два (пошто је Правило број један сачињено да би било прекршено) јесте да не постоје изговори за лошу уметност. Сликари, писци, певачи, глумци, плесачи, филмаџије, музичари – њима је суђено да лете, да шире границе, да насрћу на границе људске маште, да сачине лепоту од најнеочекиванијих ствари, да нађу магију у местима на којима други никад нису ни помишљали да је траже. Ако ограничите трајекторију њиховог лета, ако оптеретите њихова крила постојећим друштвеним нормама моралности и одговорности, ако их увежете унапред створеним вредностима, онда ћете оборити њихова настојања. Добар или велики писац може одбити да прихвати било какву одговорност или моралност које друштво жели да му наметне. Па ипак, они најбољи и највећи међу њима знају да, ако злоупотребе своју тешко 248

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

стечену слободу, то може довести до лоше уметности. Постоји замршена мрежа моралности, строгости и одговорности коју уметност и коју сaмо писање, намеће једном писцу. Она је јединствена, индивидуална, али ипак постоји. Када је најбоља, она служи као изузетна веза између уметника и његовог средства. Када је прихватљива, личи на некакву разумну сарадњу. Када је најгора, она постаје веза између непоштовања и искоришћавања. Одсуство екстерно постављених правила чини ствари компликованијим. Веома је танка граница која раздваја јаку, искрену, светлу птицу маште од синтетичке, бучне тричарије. Где је та граница? Како је препознати? Како знате када сте је прешли? Ризикујући да зазвучим езотерично и мистично, приморана сам да кажем да се то напросто зна. Чињеница је да нико – никакав писац, агент, издавач, колега, пријатељ или непријатељ – не може то знати засигурно. Проблем са овом ‘границом’ је у томе, што када је једном препознате, када је једном угледате, после тога постаје немогуће за вас да је игноришете. Немате избора осим да с тим живите, да идете до краја. Морате се носити са свим њеним комплексностима, контрадикцијама и захтевима. А то није увек лако. То не доводи увек до комплимената и великих овација. То вас може одвести до најчуднијих, најдивљијих места. На пример, у сред рата можете одједном бити фасцинирани ритуалима парења код љубичастих медосаса2, или тајним животом златне рибице у акваријуму, или суновратом у лудило код ваше тетке. И нико не може рећи да у томе нема истине и уметности и лепоте. Или, насупрот томе, у сред наводног мира, можете, попут мене, бити довољно несрећни да налетите на тихи рат. Невоља је у томе што, када га једном видите, више не можете а да га не видите. И једном када сте га видели, не говорити ништа о њему постаје исто толико политички чин као и говорити отворено о њему. Нема невиности. У сваком од ових случаја, постајете одговорни. Данас је, можда више него у било којој другој ери у историји, пишчево право на слободан говор заштићено од стране грађанских друштава и естаблишмената у најмоћнијим земљама света. Сваки отворен покушај да се ућутка или пригуши нечији глас сусреће се са бесним противљењем. Писац је прихваћен и заштићен. То је једна дивна ствар. Писац, глумац, музичар, редитељ – они су постали блиставо драго камење у круни модерне цивилизације. Уметник је, рекла бих, коначно слободан колико се може бити слободан. Никада раније није толико писаца издавало своје књиге. (А сада, наравно, имамо и интернет.) Никада пре ми нисмо били тако комерцијално одрживи. Ми живимо и богатимо се у срцу тржишта. Истина је, додуше, да на сваки такозвани успех долази стотине оних који „пропадну“. Истина је да постоји мноштво облика уметности, и народних и класичних, мноштво језика, мноштво културних и уметничких традиција који бивају сатрвени и одбачени 2 Породица птица из врсте врапчарки. (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

249

Арундати Рој

усред стампеда велепродаја у Земљи Чуда. Па ипак, никада није било више писаца, певача, сликара који су постали утицајне, богате звезде. И они, ти успешни, изродили су милионе својих имитатора, који су постали лучоноше, а њихово дело постало је референтна тачка за оно што уметност јесте, или што би требало да буде. Данас се у Индији сцена готово свела на фарсу. После недавних комерцијалних успеха неких индијских аутора, издавачи са запада очајнички трагају за следећим великим индо-енглеским делом. Они само што у те сврхе не интервјуишу Индијце који говоре енглески за радно место ‘писца’. Амбициозни родитељи из средње класе који би се пре коју годину задовољили будућношћу свога детета у области инжењеринга, медицине или менаџмента, сада пуни наде ту исту децу шаљу у школе за креативно писање. Компјутерске компаније, произвођачи ручних сатова, па чак и медијски магнати, непрестано салећу људе попут мене да подржимо њихове производе. Власник бутика у Бомбају ме је једном питао да ли сме да ‘изложи’ моју књигу (као да је она неки модни детаљ, наруквица или пар минђуша) док ме снима како купујем одећу. Џумпа Лахири, америчка списатељица индијског порекла која је освојила Пулицерову награду, недавно је дошла у Индију да би имала традиционално бенгалско венчање. О том венчању је извештавано на насловним странама националних новина. Сад, где нас све ово води? Да ли је реч о безопасној бесмислици, какву је најбоље игнорисати? Како ово страсно завођење утиче на нашу уметност? Каква сочива стављамо у наше наочаре? Колико нас то одваја од света око нас? Постоји веома стварна опасност да нас ово модерно завођење може ефективније ућуткати него што су насиље и репресија икада могли. Ми имамо слободу говора. Можда. Али да ли ми имамо стварну слободу говора? Ако нешто имамо да кажемо што се не може ‘продати’, да ли ћемо то ипак рећи? Да ли можемо? Или свако тежи за стварима које се продају да би их неко рекао? Да ли би писци могли да заврше на месту дворских забављача? Или на месту суптилне верзије дворских евнуха двадесет и првог века који треба да се побрину око задовољавања наших извршних директора који лешкаре. Знате – несташно, али фино. Готово непристојно, на ивици ризика, али не баш ризично. Прошло је већ неколико година од како је објављен мој први, и једини роман, Бог малих ствари. У почетку су ме описивали – представљали – као аутора скоро чудно ‘успешне’ (ако смем да употребим тако вулгаран израз) прве књиге. Сада ме представљају као својеврсног чудака. Ја сам, очигледно, оно што је на народном језику двадесет и првог века познато као ‘писац-активиста’. (Као софа-кревет.) Зашто ме зову ‘писцем-активистом’ и зашто – чак и кад се тај израз користи са одобравањем, са дивљењем – тај израз доводи до тога да устукнем? Зову ме писцем-активистом због тога што сам пошто сам написала Бога малих ствари написала три политичка есеја: Крај маште, о 250

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

нуклеарним тестовима у Индији, Веће заједничко добро, о великим бранама и дебати о ‘развоју’, и Политика моћи: Реинкарнација Цвилидрете3, о приватизацији и корпоризацији основне инфраструктуре као што су вода и електрицитет. Осим изградње храма у Ајодији, ови случајеви су сада главне преокупације индијске владе. Сад, питам се зашто особу која је написала Бога малих ствари називају писцем, док особу која је написала политичке есеје називају активистом? Истина је да је Бог малих ствари фикционално дело, али није ништа мање политичке природе од било којег мог есеја. Истина, есеји нису фикционална дела, али од када су се то писци одрекли писања нечега што није фикција? Моја претпоставка је да су ме оптеретили овим двоструким називом, овом грозном професионалном ознаком, не због тога што је моје дело политичке природе, већ зато што у мојим есејима ја стајем на стране. Ја заузимам став. Ја имам своје гледиште. И што је још горе, ја сасвим јасно кажем да мислим да је исправно и морално заузети ту позицију, и што је још горе од тога, користим све што је у мојој моћи да флагрантно тражим подршку за ту моју позицију. За писца из двадесет и првог века, то није баш „кул“ урадити, то је нешто врло несофистицирано. То се исувише приближава територији коју су заузели идеолози политичких партија – врста људи којима је свет научио (с правом) да не верује. Ја сам свесна овога. Ја се у потпуности залажем за опрезност. У потпуности сам за дискрецију, обазривост, опрезност, суптилност, двосмисленост, комплексност... Ја волим неодговорено питање, причу која није разрешена, планину на коју се нико још није попео, нежну љуштуру недовршеног сна. Углавном. Али, да ли је за писца обавеза да се о свему изјашњава двосмислено? Зар није истина да је било страхотних епизода у људској историји када су обазривост и дискреција били само еуфемизми за малодушност? Када је опрез заправо кукавичлук? Када је софистицираност заправо прерушена декадентност? Када је обазривост заправо једна врста прихватања неке сврхе? Зар није истина, или је барем теоретски могуће, да постоје времена у животу људи или једне нације када политичка клима од нас – од најсофистициранијих од нас – захтева да јасно заузмемо стране? Верујем да су за нас дошла таква времена. И верујем да ће се у надолазећим годинама од интелектуалаца и уметника тражити да заузму стране, и да овог пута, за разлику од борбе за независност, нећемо имати тај луксуз да се боримо против ‘колонизаторског непријатеља’. Борићемо се против самих себе. Ми ћемо бити приморани да себи поставимо нека врло непријатна питања у вези са нашим вредностима и традицијама, нашом визијом 3 Цвилидрета, енгл. Rumpelstilskin, нем. Rumpelstilzchen, лукави и неискрени лик из истоимене бајке из збирке народних прича Браће Грим. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

251

Арундати Рој

будућности, нашим одговорностима као грађанима, легитимности наших ‘демократских институција’, улогом државе, полиције, судске и интелектуалне заједнице. Педесет година после независности, Индија се и даље мучи са наслеђем колонијализма, још увек се клони ‘културне увреде’. Као грађани ми смо још увек уплетени у то да ‘оповргавамо’ дефиницију о нама коју је успоставио бели свет. На интелектуалном и емотивном нивоу, ми тек што смо почели да се носимо са друштвеним и кастинским политикама које прете да разоре наше друштво. Али у међувремену се нешто ново назире на хоризонту. То није рат, то није геноцид, то није етничко чишћење, није ни глад, нити епидемија. На самој површини, то је само уобичајен, свакодевни посао. Нема ту неке драме, великог формата, епске величанствености рата или геноцида. У поређењу са њима ова је ствар врло досадна. Као телевизијски програм била би врло незанимљива. Тиче се досадних ствари као што су вода, електрична енергија, наводњавање. Али, такође се тиче варварске отимачине у таквом обиму за који је тешко наћи паралелу у читавој историји. Можда сте до сада погодили да говорим о модерној верзији корпоративне глобализације. Шта је то глобализација? Због кога постоји? Шта ће она учинити земљи као што је Индија, земљи у којој је неједнакост вековима институционализована у облику кастинског система? Земљи у којој стотине милиона људи живи у руралним областима. У којој 80 процената власништва над земљом отпада на мала пољопривредна газдинства. У којој скоро пола популације не уме да чита или пише. Да ли ће корпоризација и глобализација пољопривреде, водовода, електричне енергије и основних добара извући Индију из учмале баруштине сиромаштва, неписмености и религиозне затуцаности? Да ли растављање на делове и продавање на аукцијама сложене инфраструктуре јавног сектора, која је јавним новцем грађена у претходних педесет година, заиста представаља корак напред? Да ли ће корпоративна глобализација премостити јаз између привилегованих и оних без икаквих права, између виших и нижих касти, између образованих и неписмених? Или ће онима који већ имају век предности, пријатељски, понудити руку помоћи? Да ли корпоративна глобализација има за циљ ‘искорењивање сиромаштва у свету’ или је то мутантна верзија колонијализма, којим се контролише на даљину и дигитално управља? Ово су велика, проблематична питања. Одговори варирају у зависности од тога да ли долазе из села и поља руралне Индије, из забити и уџерица урбане Индије, из дневних соба надолазеће средње класе или из управних одбора великих бизниса. Данас, Индија производи више млека, више шећера, више житарица него икада пре. Државна складишта се преливају од 42 милиона тона житарица. То је скоро четвртина укупне годишње производње. 252

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Пољопривредници са вишком житарица су доведени до очаја. У областима које су имале довољно политичког утицаја, држава је куповала као бесна, купујући више житарица него што је у стању да ускладишти или користи. Па ипак, према условима свог споразума са Светском трговинском организацијом, влада Индије мора да укине увозна ограничења за 1400 врста робе, укључујући млеко, житарице, памук, чај и палмино уље. И све то упркос чињеници да на тржишту постоји засићеност овим производима. И док житарице труле у државним складиштима, стотине милиона индијских грађана живи испод границе сиромаштва без средстава да дневно поједе четврт оброка. За смрти настале због изгладњивања (префарбаним у богиње и тровање храном) извештава се из неколико делова земље. Од 1. aприла 2001. године – Дана првоаприлске шале – и још једном према одредбама уговора са Светском трговинском организацијом, индијска влада мора да смањи своја ограничења на количину увоза. Индијско тржиште је већ преплављено јефтинијом увозном робом. Иако Индија, технички гледано, може слободно да извози своје пољопривредне производе, у пракси, већина тога не може да буде извезено зато што не одговара ‘стандардима животне средине’ првог света. (Западни потрошачи не једу манго са масницом, или банане са уједима од комараца, или жито са пар жижака у њему. Нама у Индији не смета понеки ујед комарца или покоји жижак. Развијене земље, попут САД, чија чврсто субвенционисана пољопривредна индустрија запошљава само 2 до 3 процента њеног укупног становништва, користе Светску трговинску организацију да би вршиле притисак на земље попут Индије да смање субвенције за пољопривреду не би ли учиниле тржиште ‘конкурентним’. Велика, механизована корпоративна предузећа која обрађују хектаре и хектаре пољопривредног земљишта хоће да се такмиче са осиромашеним пољопривредницима на субвенцијама који поседују само по неколико ари. У пракси се рурална економија Индије на овај начин стеже за гушу. Пољопривредници који производе превише су узнемирени, пољопривредници који производе премало су такође узнемирени, а пољопривредни радници без својих имања остају без посла јер велика предузећа и фарме отпуштају своје раднике. Сви они хрле ка градовима у потрази за запослењем. ‘Трговина, а не помоћ’ (‘Trade not Aid’) је позив на окупљање који изговарају главешине новог Глобалног села, чије је седиште у сјајним канцеларијама Светске трговинске организације. Наши британски колонизатори су пре неколико векова на наше обале закорачили представљајући се као трговци. Сви се сећамо Британске источноиндијске компаније. Овог пута, колонизатору није ни неопходно присуство белаца у колонијама. Извршни директори и њихови људи не морају да се муче и пешаче по тропским областима ризикујући да оболе од малаLipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

253

Арундати Рој

рије, дијареје, да добију топлотни удар или умру прерано. Не морају да на терену имају војску или полицију, или да се брину око побуна и устанака. Они могу поседовати своје колоније и имати чисту савест. ‘Стварање добре инвестиционе климе’ је нови еуфемизам за репресију трећег света. Осим тога, одговорност за имплементацију почива на локалној администрацији. У Индији, да би припремила пут за ‘развојне пројекте’, влада је тренутно у процесу измене текућег Акта о стицању земље (иронија судбине је да су нацрт за исти дали Британци у деветнаестом веку) да би га учинили још више драконским него што већ јесте. Владе држава се припремају за ратификацију ‘антитерористичких’ закона тако да ће се они који се противе развојним пројектима рачунати у терористе. Они могу провести у притвору до три године без суђења. Њихова земља и стока могу бити присвојени. Недавно је корпоративна глобализација била предмет неких критика. Оно што се десило у Сијетлу и Прагу остаће у историјским аналима. Сваки пут када Светска трговинска организација или Светски економски форум желе да имају састанак, мораће да се забарикадирају хиљадама припадника тешко наоружане полиције. Па ипак, сви њени поштоваоци, од Била Клинтона, Кофија Анана и А. Б. Ваџпајија до веселих брокера на берзи, настављају да говоре исте узвишене ствари. Ако имамо праве институције власти – ефективне судове, добре законе, искрене политичаре, партиципативну демократију, транспарентну администрацију која поштује људска права и даје људима право да утичу на одлуке које ће утицати на њихове животе – онда ће пројекат глобализације функционисати и код сиромашних људи. Они ово називају ‘глобализацијом са људским лицем’. Поента је у томе да, када би све било овако, скоро било шта би успело: социјализам, капитализам, шта год вам падне напамет. Све функционише у Рају, комунистичка држава као и војна диктатура! Али у несавршеном свету, да ли је корпоративна глобализација оно што ће нам донети сав овај бољитак? Да ли је то оно што се догађа у Индији сада када је ступила на брзу траку ка слободном тржишту? Да ли се било која ствар са тог узвишеног списка може применити на данашњи живот у Индији? Да ли су државне институције транспарентне? Да ли људи имају могућност да утичу на одлуке? Да ли су они информисани – а камоли консултовани – у вези са одлукама које суштински утичу на њихове животе? И да ли господин Клинтон (или сада господин Буш) и господин Ваџпаји раде све што је у њиховој моћи да се побрину да ‘праве институције управљања’ буду успостављене? Или су они укључени у потпуно другачији подухват? Да ли они мисле на нешто сасвим друго када говоре о ‘правим институцијама управљања’? У новембру 2010. године, Нелсон Мандела је објавио извештај Светске комисије о бранама. Био је то први пут да се изведе озбиљан покушај проучавања учинка великих брана. За оне међу нама који се 254

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

супротстављају великим бранама, извештај Светске комисије је споран документ са много неприхватљивих и неефективних одредби. Међутим, он је ипак покушао да се позабави озбиљним друштвеним и еколошким питањима која су покренута и о којима је расправљано више година. Барем је покушао да представи смернице за оне владе и агенције које се баве изградњом великих брана. Барем је покушао да процени колико људи је пресељено због великих брана. Индија је једина земља у свету која је одбила да дозволи Светској комисији за бране да одржи јавну дебату. Влада Гуџарата, државе у којој се гради брана Сардар Сардовар, претила је члановима комисије хапшењем. У фебруару 2001. године, индијска влада је формално одбацила извештај Светске комисије о бранама. Да ли вам ово звучи као транспарентна, одговорна, партиципативна демократија? Недавно је Врховни суд наредио затварање 77 000 индустријских јединица у Делхију које ‘загађују животну средину и не одговарају стандардима’. Ова наредба ће учинити да 500 000 људи остане без посла. Шта су ове ‘индустријске јединице’? Ко су ови људи? Они су милиони оних који су мигрирали из својих села, неки вољно, неки невољно, у потрази за послом. Они су људи који не би требало да постоје, ‘не-грађани’ који преживљавају у превојима и борама, у напрслинама и пукотинама ‘званичног’ града. Они постоје тек изван мреже ‘званичне’ урбане инфраструктуре. Близу 40 одсто популације Делхија од 12 милионa – око 5 милиона људи – живи у малама и илегалним колонијама. Већина њих не прима услугу комуналних служби – нема струју, нема воду, нема канализацију. Око 50 000 људи је без домова и спава на улицама. Ови ‘не-грађани’ су запослени у ономе што економисти прилично грубо називају ‘неформалним сектором’, крхком али живахном паралелном економијом која у исто време и шокира и узбуђује машту. Они раде као торбари, вуку рикше, рециклирају ђубре, врше поновно пуњење акумулатора, раде као улични кројачи, праве дугмад за транзисторе, пришивају рупице за дугмета, папирне кесе, раде као фризери, бербери, штампари. То су те ‘индустријске јединице’ на које циља Врховни суд. (На срећу, мени на тај начин још нису закуцали на врата, иако сам исто тако јединица која не одговара стандардима.) Возови који напуштају Делхи ових дана носе хиљаде људи који напросто не могу да преживе у граду. Они се враћају у села из којих су најпре и побегли. Милиони других, због тога што су ‘илегални’, постали су лак плен за грабљиву, подмитљиву полицију и разбојничке државне званичнике. Њих још нису истерали из града али сада морају живети у непрестаном страху и стрепети да ће им се то десити.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

255

Арундати Рој

Железничка станица Church Gate, Бомбај, Индија, 1995, Себастијано Салгадо

У Индији се данас много прича о ‘слободном тржишту’, реформама, дерегулацији и укидању претераног бирократизма (‘лиценце рај’) – и то све у име охрабривања предузетништва, а обесхрабривања корупције. Па ипак, када држава сравни тржиште које цвета, када сломи кичму пола милиона маштовитих, сналажљивих, малих предузетника, а милионе других испоручи као топовско пуњење на сам праг индустрије корупције, премало је оних који дају коментар на такву иронију. Нема сумње да је тачно да неформални сектор изазива загађење, и да према колонијалном разумевању коришћења земљишта, ‘не одговара стандардима’. Међутим, ми и не живимо у чистом, савршеном свету. Шта онда радити са чињеницом да 67 одсто загађења у Делхију долази од моторних возила? Да ли се може замислити да ће Врховни суд донети акт који ће забранити употребу приватних возила, или ограничити број возила које једно домаћинство може поседовати? Ако је загађење заиста главна брига наших судова и владе, зашто нису исказали тако велики ентузијазам око регулисања великих фабрика којима управљају велики индустријалци који су загадили реке, оголили шуме, исцрпли и отровали воду из тла, и уништили издржавање хиљада људи чији животи зависе од ових ресурса? Фабрика „Grasim“ у Керали, „Orient Paper Mill“ у Мадији Прадеш, штетне индустрије ‘sunrise belt’ у Гуџарату, рудници уранијума у Џадугуди, фабрике алуминијума у Ориси. И стотине других. Ово је наша кућна верзија насилништва из првог света у дебати око глобалног загревања, тј., ми загађујемо, ви плаћате. 256

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

У околностима као што су ове, израз ‘писац-активиста’ као професионални опис онога што ја радим чини да се два пута трзнем. Прво, зато што је стратешки позиционаран на тај начин да умањи и писце и активисте. Циљ му је да ограничи домет, опсег, замах, захват онога што писац јесте и може да буде. Он на неки начн сугерише да су писци по дефиницији превише јалови да би експлицитно изашли са јасноћом, страшћу, храброшћу, смелошћу, и ако је неопходно, са вулгарношћу, и јавно заузели политички став. И супротно томе, то сугерише да активисти заузимају грубљи, простији крај интелектуалног спектра. Да су активисти по професији ‘они који заузимају став’ и да им због тога недостаје сложености и интелектуалне софистицираности, а да их уместо тога мотивише просто, једноставно и једнострано разумевање ствари. Али оно што је за мене још суштинскији проблем у вези са овим изразом јесте да овај покушај да се ‘професионализује’ протест има такве последице да задржи проблем и сугерише да преостаје професионалцима – активистима и писцима-активистима – да се њиме баве Чињеница је да оно што се данас дешава није ‘проблем’, и питања која неки од нас постављају нису ‘подухвати’. Реч је о крупним политичким и друштвеним померањима која потресају свет. Не укључујемо се у то тиме што постајемо писци или активисти. Самим тим што смо људска бића, ми смо у све то укључени. Писати о томе је само најефективнија ствар коју један писац може да уради. Од виталне је важности да се депрофесионализује јавна дебата о стварима која витално утичу на животе обичних људи. Време је да уграбимо нашу будућност од ‘стручњака’. Време је да питамо, обичним језиком, јавно питање и да захтевамо јавни одговор, такође на обичном језику. Искрено, ма колико оштро, љутито, убедљиво и поетично ми изнели случај, на крају је писац један од грађана, само један од много њих, који захтева јавну информацију, који тражи јавно образложење. Говорим у своје име када кажем да ја немам личну или идеолошку секиру коју треба оштрити. Немам професионални улог који бих штитила. Спремна сам за то да ме убеде. Спремна сам да променим мишљење. Али уместо аргумента, или образложења, или побијања чињеница, добијају се увреде, грдње, и Химна стручњака: Ти то не разумеш и исувише је сложено да би се могло објаснити. Подтекст је, наравно, следећи: немој да замараш свој мали мозак тиме. Иди и играј се са својим играчкама. Стварни свет остави нама. То је стари инстинкт брамана. Колонизуј знање, сагради четири зида око њега, и то искористи у своју корист. Манусмрити, хиндуистички код понашања из Веда, каже да ако Далит случајно начује шлоку или било који део светог текста, мора му се у уво сипати топљено олово. Није никаква случајност то што су, док се Индија спрема да преузме своје место на челу информатичке револуције, милиони њених грађана неписмени. (Било би занимљиво, попут неке вежбе, открити колико

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

257

Арундати Рој

‘стручњака’ – учењака, професионалаца, консултаната – у Индији су заправо брамани или припадају вишим кастама.) Ако сте један од срећника са лежајем у малом конвоју, онда ‘оставити то стручњацима’ јесте, или може бити, обострано користан предлог и за стручњака и за вас. То је угодан начин да олакшате своју савест, одбаците своју сопствену улогу у том колу. И то ствара огромно професиоанлно тржиште за све врсте ‘експертиза’. Читав ружни свемир чека да буде истражен. Овим се не жели сугерисати да су сви консултанти уцењивачи или да је експертиза непотребна, али чули сте за изреку – ‘Много се новца може зарадити на сиромаштву’. Постоји много етичких питања која треба поставити онима који професионално живе од њихове експертизе у погледу сиромаштва и очаја. На пример, у ком тренутку учењак престаје да буде учењак, и постаје паразит који се храни очајем и отимачином? Да ли извор финансирања учених људи компромитује њихово бављење науком? На крају крајева, знамо да су студије Светске банке једне од најцитиранијих студија у свету. Да ли је Светска банка непристрасни посматрач глобалног стања? Да ли су студије које финансира у потпуности лишене користољубља? Узмимо, на пример, међународну индустрију брана. Она вреди десетине милијарди долара на годишњем нивоу. Она пуца од стручњака и консултаната. Ако се има у виду број студија, извештаја, књига, доктората, грантова, зајмова, консултација – зар није чудно да не постоји ниједна заиста поуздана процена тога колико је људи пресељено због великих брана у Индији? Да не постоји ниједна процена колики је заправо допринос великих брана производњи хране? Да није било ниједне званичне ревизије, ниједне свеобухватне, искрене, промишљене процене након пројекта, урађене на једној великој брани да би се видело да ли је постигла оно што је требало да постигне? Да ли су трошкови оправдани или не, или чак, колики су заправо трошкови били? ШТА СУ ТО СТРУЧЊАЦИ НАУМИЛИ? Прогноза за Индију у целини – да се благо изразимо – није добра. Па ипак, не можемо а да се не дивимо фантастичном опсегу и дубини и мудрости стотина покрета отпора широм земље. Њих ударају са свих страна, али они напросто одбијају да легну и умру. Њихове политичке идеологије и борбене стратегије имају читав свој опсег. Имамо себи својственог професора из Малајалија који свакога дана пише петицију председнику против комунализације историјских текстова; ту је Сундерлал Бахугуна, који ризикује живот неодређеним штрајковима глађу којим протествује против бране Техри; Адиваси у Џадугуди који протествују против ископавања уранијума на њиховој земљи; Коел Каро Сангатан се опире пројекту мега-бране у Сангатану;

258

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Биџ Бакао Андолан у Техри-Гархвалу се бори да сачува биодиверзитет семена; и наравно, ту је Нармада Бакао Андолан. Покајање Индије лежи у инхерентној анархији и издељености њених људи и њених политичких формација. Чак и наши Хинду фашисти који севају штиклама и ударају чизмама су толико недисциплиновани да су хаотични. Не могу се натерати на то да се споразумевају више од пет минута. Корпоратизација Индијe је као да покушате да пребаците гвоздену мрежу преко таласајућег океана, и тако га натерате да се пристојно понаша. Моје нагађање је да се Индија неће пристојно понашати. Она то не може. Она је исувише стара и исувише паметна да би је натерали да изнова и изнова скаче кроз колутове. Она је исувише разнолика, исувише величанствена, исувише дивља, и – надам се, на крају – исувише демократска да би јој извршили лоботомију и уградили једну јединствену идеју у коју би веровала, која се, на крају, своди на оно што корпоративна глобализација истински јесте: Живот је профит. Оно што се данас дешава свету у овом тренутку лежи тек изван области обичног људског разумевања. Писци, песници, уметници, певачи, филмски ствараоци су ти који могу да успоставе везе, који могу наћи начине да се то доведе у област обичног разумевања. Они су ти који могу превести графиконе са токовима новца и светлуцаве говоре на управним одборима у стварне приче о људима са стварним животима. Приче о томе како је то изгубити свој дом, земљу, посао, достојанство, прошлост, и своју будућност због неке невидиљиве силе. Због некога или нечега што не можеш видети. Што не можеш мрзети. Што не можеш чак ни да замислиш. Данас нам се нуди нови простор. Нова врста изазова. Она нуди прилике за нову врсту уметности. Уметности која ће неопипљиво да учини опипљивим, неодређено – одређеним, невидљиво – видљивим и неизбежно нечим што се може избећи. Уметност која може да нацрта бестелесног непријатеља и учини га стварним. Ставимо то у књигу. Циници кажу да је стваран живот избор између неуспеле револуције и лоше нагодбе. Не знам... Можда су они у праву. Али можда и они треба да знају да нема ограничења колико лоша нека нагодба може да буде. Оно што ми морамо да тражимо и нађемо, оно што ми морамо да брусимо и усавршавамо док од тога не добијемо величанствену, блиставу ствар, јесте једна нова врста политике. То није политика управљања, већ политика отпора. Политика супротстављања. Политика наметања одговорности. Политика спајања руку широм света и спречавања сигурног уништења. У текућим околностима, рекла бих да је једина ствар вредна глобализације – неслагање. То је најбоља извозна роба из Индије. (Из Алгебре бесконачне правде) Превео сa енглеског Данко Камчевски

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

259

821.111-31(082.21)

Џон Берџер

Џон Берџер Џи. [...] У време када је независност народа постала или тек постаје свесна идеја, у неразвијеном и колонизованом друштву, у оквиру једне породице или чак једне генерације, могу се наћи необичне разлике у погледу знања и префињености; ипак, такве разлике не представљају нужно препреку. Човек који је стекао више образовање у окриљу империјалне силе, (јер другачије образовање није ни било доступно), свестан је упорног негирања историје и културе његовог сопственог народа, те у својој породици поштује остатке потискиване традиције. Истовремено, други чланови породице могу у њему видети вођу против страних тлачитеља које су до овог тренутка могли само нечујно да мрзе и да их се плаше. Образовани и неуки имају исте идеале. Разлике које постоје између њих су доказ неправде коју су заједно претрпели, као и исправности тих идеала. Идеје постају неодвојиве од тежњи. [...] Након 1920. године, када је Трст био под влашћу Италијана и када су фашисти забранили употребу словеначког језика у јавности, упитали су једног италијанског лекара: „Али како ће Вам сељаци објаснити своје симптоме ако не знају италијански?“ Лекар је одговорио: „Крава не мора да објашњава своје симптоме хирургу-ветеринару“. [...] Припадници Младе Босне су свој покрет назвали по Младој Италији (La Giovane Italia) коју је основао Мацини 1831. године и која се борила за независност Италије као републике. Циљ Младе Босне био је да ослободи Јужне Словене (садашњу Југославију) хабсбуршке доминације. Њено деловање је било најјаче на простору Босне и Херцеговине – нарочито након њихове анексије Аустроугарској 1908. године; али она је постојала и у Далмацији, Хрватској и Словенији. [...] Атентат на страног тиранина или његовог представника је имао два циља. Он је потврдио природни закон правде. Показао је да чак ни злочини почињени у име реда и напретка неће остати заувек без освете: злочини попут принуде, експлоатације, опресије, лажног сведочења, застрашивања, административне равнодушности. Али, изнад свега, злочин као што је ускраћивање идентитета народу: изнуђено посматрање себе, на основу критеријума тлачитеља, као инфериорног, беспомоћног, недовољног. Правда је по природном закону захтевала надокнаду за овакве злочине над безброј жртава у прошлости. Такође, политички атентат је могао да пробуди живе, и да их натера да схвате да моћ Империје није апсолутна, да смрт, у служби правде а не равнодушна према њој, може преиспитати ту моћ. Ако би за примером атентато260

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

ра кренула маса његових људи, они би могли да устану против страних угњетавача, и збаце их са власти. [...] [Гаврило] Принцип и његови саучесници су желели да овим неопозивим чином усмере пажњу на непобитну чињеницу: бедан положај Јужних Словена под хабзбуршком владавином. Међутим, дипломатија супер-силе обојила је тумачење овог чина фантазмагоријским неистинама. Аустрија је сматрала, без икаквих доказа, да је Влада Србије уплетена у заверу. Русија, Немачка, Француска, Британија су заузеле своје позиције. [...] Она [Нуша]1 се пита да ли способност расуђивања и љубав 821.214-4 пријапрема правди потичу од мноштва књига које су Бојан и његови тељи прочитали, или им, пак, њихова способност расуђивања помаже да открију и изаберу те књиге. Диви се њиховом стрпљењу. Гледала је како проводе сате над књигама. Не обраћају пажњу ни на шта друго у соби. Пролазиш поред њих као поред стабала израслих из пода. И тада, изненада, један од њих губи стрпљење. Мора да је погођен громом: он баца књигу на сто, скаче на ноге и узвикује нешто попут: „Сада морамо да делујемо. Одвише времена је прошло“. Понекад и остали устају, подједнако узбуђени, упитним погледом посматрају једни друге. Онда, без речи, узимају капуте и капе и напуштају собу. Једном приликом је бацила поглед на књигу остављену на столу. Била је на немачком који није могла да прочита. [...] Нуша се сећа Бојанових прекора. Чим су напустили башту музеја, почеле су критике. Рекао је да је почела да губи самопоштовање. Дозволити себи да постанеш жртва, достојно је презира – рекао је. Рекао јој је да људи попут тог Италијана желе да је претворе у проститутку. Како нас зову?, питао је. Зову нас Sc’iavi!, зар не? И смеју се грохотом својој шали! (Schiavi на италијанском значи Словени, sc’iavi значи робови). [...] Доћи ће време ускоро, Бојан је рекао, када ћемо се ослободити овог анахронизма (није знала шта значи та реч), бићемо слободни – и тада ће доћи време када ћемо се венчати и имати децу, слободне синове и ћерке наше земље. Имати децу сада, значило би одгајати војнике и робове оних који тиранишу свет. Превела са енглеског Милица Војиновић Тмушић 1 Нуша је сестра младића Бојана, припадника Младе Босне. Са Нушом ће јунак романа Џи имати последњу љубавну везу. Изазваће скандал када се неколико дана пре избијања Првог светског рата појаве заједно на балу италијаске и аустријске елите која је у том часу владала Трстом: на Словене су намесници гледали као на нижу врсту, бића достојна презира које само колонизација можда може „цивилизовати“. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

261

Џон Берџер

Суђење Гаврилу Принципу и другим припадницима Младе Босне, 1914

262

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

821.111-2

Керил Черчил

Керил Черчил СЕДМОРО ЈЕВРЕЈСКЕ ДЕЦЕ драма за Газу У овој драми се не појављује ни једно дете. Говорници су одрасли, родитељи и, уколико вам је по вољи, остали рођаци деце. Реплике могу бити подељене овим ликовима на било који жељени начин. Ликови се разликују у свакој краткој сцени будући да су и време и деца различити. Може их играти произвољан број глумаца. 1. Реци јој да је то игра Реци јој да је озбиљно Али немој да је уплашиш Немој јој рећи да ће је они убити Реци јој да је важно да буде тиха Реци јој да ће добити колач ако буде добра Реци јој да се склупча као да је у кревету Али да не пева. Реци јој да не излази Реци јој да не излази чак ни ако чује вику Немој да је уплашиш Реци јој да не излази чак ни ако задуго ништа не чује Реци јој да ћемо ми доћи и да ћемо је пронаћи Реци јој да ћемо ми бити ту све време. Реци јој нешто о тим људима Реци јој да су лоши у тој игри Реци јој да је то прича Реци јој да ће они отићи Реци јој да их она може натерати да оду ако буде непомична Магијом Али да не пева. 2. Реци јој да је ово фотографија њене баке, њених стричева и мене Реци јој да су њени стричеви умрли Немој јој рећи да су били убијени Реци јој да су били убијени Немој да је уплашиш. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

263

Керил Черчил

Реци јој да је њена бака била мудра Немој јој рећи шта су они урадили Реци јој да је она била храбра Реци јој да ме је научила да правим колаче Немој јој рећи шта су они урадили Реци јој нешто Реци јој више кад буде старија. Реци јој да је било људи који су мрзели Јевреје Немој јој рећи Реци јој да је са тим сада свршено Реци јој да још увек има људи који мрзе Јевреје Реци јој да има људи који воле Јевреје Немој јој рећи да суди према томе да ли јесу Јевреји или нису Јевреји Реци јој више кад буде старија Реци јој колико кад буде старија Реци јој да је то било пре него што се родила и да она није у опасности Немој јој рећи да има говора о опасности. Реци јој да је ми волимо Реци јој да је читава њена породица било мртва или жива воли Реци јој да би њена бака била поносна на њу. 3. Немој јој рећи да заувек одлазимо Реци јој да може да пише пријатељима, реци јој да њени пријатељи можда могу да дођу и посете је Реци јој да је тамо сунчано Реци јој да идемо кући Реци јој да је то земља коју нам је Бог подарио Немој јој рећи које је она вере Реци јој да је њен пра пра пра пра да је небројено прадедова живело тамо Немој јој рећи да је био протеран Реци јој, свакако јој реци, реци јој да су сви били протерани и да та земља чека на нас да се вратимо кући Немој јој рећи да она тамо не припада Реци јој свакако да јој се овде допада али да ће јој се тамо допадати још више. Реци јој да је то авантура 264

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Реци јој да је нико неће задиркивати Реци јој да ће стећи нове пријатеље Реци јој да може да понесе своје играчке Немој јој рећи да може да понесе све своје играчке Реци јој да је она посебна девојчица Реци јој о Јерусалиму. 4. Немој јој рећи ко су они Реци јој нешто Реци јој да су они Бедуини, они лутају по свету Реци јој о камилама у пустињи и урмама Реци јој да они живе у шаторима Реци јој да ово није био њихов дом Немој јој рећи да то јесте дом, или није дом, реци јој да они одлазе Немој јој рећи да је они не воле Реци јој да буде опрезна. Немој јој рећи ко је живео у овој кући. Не али немој јој рећи да је њен пра пра прадеда живео у овој кући Не али немој јој рећи да су Арапи спавали у њеној спаваћој соби. Реци јој да не буде непристојна према њима Реци јој да се не плаши Немој јој рећи да не може да се игра са том децом Немој јој рећи да може да их доводи кући. Реци јој да они имају мноштво пријатеља и родбине Реци јој да миљама и миљама унаоколо они имају сопствену земљу Реци јој опет да је ово наша обећана земља. Немој јој рећи да су казали да је то била земља без људи Немој јој рећи да не бих дошао да сам знао. Реци јој да можда можемо да делимо. Немој јој то рећи. 5. Реци јој да смо ми победили Реци јој да је њен брат херој Реци јој колике су њихове армије Реци јој да смо их одбили Реци јој да смо борци Реци јој да имамо нову земљу. 6. Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

265

Керил Черчил

Немој јој рећи Немој јој рећи за незгоду са базеном Реци јој да је то наша вода, ми имамо право на њу Реци јој да то није вода за њихова поља Немој јој рећи ништа о води. Немој јој рећи о булдожеру Немој јој рећи да не гледа у булдожер Немој јој рећи да је рушио куће Реци јој да је то градилиште Немој јој рећи ништа о булдожерима. Немој јој рећи о редовима на контролном пункту Реци јој да ћемо бити тамо за трен ока Немој јој рећи ништа што не пита Немој јој рећи да је дечак био устрељен Немој јој ништа рећи. Реци јој да градимо нове фарме у пустињи Немој јој рећи о стаблима маслина Реци јој да градимо нове градове у дивљини. Немој јој рећи да они гађају камењем Реци јој да оно није од неке користи против тенкова Немој јој то рећи. Немој јој рећи да они детонирају бомбе у кафеима Реци јој, реци јој да они детонирају бомбе у кафеима Реци јој да буде опрезна Немој да је уплашиш. Реци јој да нам треба зид да би били безбедни Реци јој да они хоће да нас отерају у море Реци јој да неће Реци јој да они хоће да нас отерају у море. Реци јој да ми убијамо знатно више њих Немој јој то рећи Реци јој то Реци јој да смо ми јачи Реци јој да ми имамо право Реци јој да они не разумеју ништа осим насиља Реци јој да ми желимо мир Реци јој да идемо на пливање. 7. Реци јој да не сме да гледа вести Реци јој да сме да гледа цртане филмове Реци јој да сме да остане будна до касно и гледа Пријатеље. Реци јој да они нападају ракетама 266

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Немој да је уплашиш Реци јој да је убијена само неколицина нас Реци јој да је војска дошла у нашу одбрану Немој јој рећи да је њен рођак одбио да служи у војсци. Немој јој рећи колико је њих убијено Реци јој да су борци Хамаса убијени Реци јој да су они терористи Реци јој да су они шљам Немој Немој јој рећи о породици мртвих девојака Реци јој да не можеш да верујеш шта видиш на телевизији Реци јој да смо грешком убили бебе Немој јој рећи ништа о војсци Реци јој, реци јој о војсци, реци јој да буде поносна на војску. Реци јој о породици мртвих девојака, реци јој њихова имена зашто да не, реци јој да цели свет зна па зашто не би и она знала? реци јој да има мртвих беба, да ли је видела бебе? реци јој да нема чега да се стиди. Реци јој да су они сами за то криви. Реци јој да они желе да им деца буду убијена да би натерали људе да их жале, реци јој да их ја не жалим, реци јој да их не жали, реци јој да смо ми ти које треба жалити, реци јој да они нама не могу да причају о патњи. Реци јој да ми сада владамо гвозденом песницом, реци јој да је то магла рата1, реци јој да нећемо престати да их убијамо док не будемо безбедни, реци јој да сам се смејао када сам видео мртвог полицајца, реци јој да су они животиње које сада живе у кршу, реци јој да не бих марио и да их истребимо, једино што би нас свет мрзео, реци јој да не марим за то да ли нас свет мрзи, реци јој да ми мрзимо боље, реци јој да смо ми изабрани народ, реци јој да погледам у једно од њихове деце обливене крвљу и шта осећам? реци јој да једино осећам радост што то није она. Немој јој то рећи. Реци јој да је ми волимо. Немој да је уплашиш. Превела са енглеског Јелена Стојановић

1 У оригиналу „the fog of war“ – ова фраза обухвата сва стања метежа или погрешних процена која се могу одиграти за време борбеног стања и превасходно се односи на ситуације у којима линија комуникације или обавештајна служба, или оба ова елемента бивају угрожени, услед чега долази до немогућности да се исправно и сходно ситуацији резонује и реагује. (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

267

Керил Черчил

Плакат за документарни филм Гвоздени зид о зиду који је подигнут између Израела и Палестине. Наслов је алузија на „Гвоздену завесу“ између Источне и Западне Европе, о којој се толико много говорило, за разлику од зида који је влада Израела подигла уз благослов САД.

268

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Корице Бенксијеве2 књиге Wall and Piece, алузија на наслов Толстојевог романа War and Peace

2 Banksy је псеудоним енглеског уличног уметника – цртача графита, режисера, политичког активисте и сликара. Његови графити представљају сатиричне осврте на политичку ситуацију као и на стања у култури капиталистичког, конзументског друштва данашњице. На зиду, који је израелска влада изградила на Западној обали, са палестинске стране, у знак протеста, насликао је девет стенсил-графита, на њима су приказане мердевине које иду преко зида и деца која копају рупе у њему. Један од поменутих графита, насловљен као „Бес“, стоји на корицама књиге фотографија његових радова Зид и комад (Wall and Piece) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

269

Керил Черчил

Сцена из представе Керил Черчил Седморо јеврејске деце

270

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

341.485(497.1) 341.485(100)

Стојан Стив Тешић

Стојан Стив Тешић Размислите о овоме Размотрите овај цитат: „Геноцид је природни феномен, у хармонији са друштвеном и митолошки узвишеном природом. Геноцид не само да је дозвољен, већ се препоручује, чак и заповеда по речима Свемоћног, када год је користан за опстанак или за обнову краљевства изабране нације или за очување или ширење њене једине и праве вере.“ Хитлер? Пол Пот? Неки локални, полудели, бели расиста? Не, аутор овог цитата је Фрањо Туђман, а цитат је из његове књиге „Пустоши историјске реалности“. То је исти Фрањо Туђман кога је Америка пригрлила као демократски изабраног председника „слободољубиве“ државе Хрватске. Хајде да размотримо други цитат, из другог извора: „Не може постојати ни мир ни коегзистенција између исламске вере и не-исламских вера и институција... Исламски покрет мора и може преузети моћ што пре да морално и бројно довољно ојача, не само да би уништио неисламску моћ, већ и да изгради нову моћ Ислама...“ Ајатолах Хомеини? Неки терориста из Хезболаха? Пуковник Гадафи? Не, аутор је Алија Изетбеговић, а цитат је из његовог дела „Исламска декларација“, тај исти Алија Изетбеговић кога амерички медији виде као прави модел либералног демократе који председава либералном демократијом муслиманске Босне. И тако имамо ова два човека, први је расиста и прикривени фашиста, а други теократски исламски фундаменталиста, обојица представници најекстремније форме уског етничког национализма док су их западни медији пригрлили као жртве и мученике који се боре за слободу. И Фрањо Туђман и његова независна држава Хрватска и Алија Изетбеговић и његова муслиманска Босна су клијенти огромне фирме за односе са јавношћу „Рудер Фин“ која има деценије искуства у представљању страних влада у Вашингтону. Можда је објашњење њихове популарности у томе. Грађански рат, у држави која се некада звала Југославија, водио се на два фронта са две различите врсте жртава. Док су мушкарци, жене и деца са свих страна умирали у Југославији од поLipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

271

Стојан Стив Тешић

следица самог рата, истина о рату, о томе какав је он заиста, свакодневно је умирала у „Њујорк тајмсу“ и другим медијским изворима широм земље. Хана Арент, експерт за тоталитарне режиме и тоталитарне начине размишљања, одавно нас је упозорила да може доћи време када не само да ће се филозофске истине сматрати небитним, већ и чињеничне истине: имена и датуми, ко је шта и коме урадио, ко је био жртва а ко агресор више неће бити важно као чињеница и замениће се мишљењима. Чини се да смо дошли у такво време и баш тако поступили и то не у некој тоталитарној држави већ у слободној држави са слободним медијима. Догађаји у свету се више не просуђују на основу јаких доказа или непристрасно. Чак и нормални новинарски стандарди покушавања, пуког настојања да се дође до целовите приче, одбачени су као сувише тешки и досадни и превише захтевни. Оно што је заменило традицију трагања за истином, и филозофском и чињеничном, јесте нека врста претераног поједностављивања, као из ТВ сапуница, на добре и лоше момке, достојне и недостојне жртве. Бавити се стварима на овај начин чини да се прави догађаји не рачунају ни за шта и да немају никакву суштинску важност у одлучивању ко је у праву а ко није у одређеном конфликту. Сада је то постало питање тога ко се чини да је у праву, ко нас, по нашем мишљењу, гане да имамо одређене симпатије према њему. Масовне медије обликују те симпатије док професионалци из фирми за односе са јавношћу обликују саме масовне медије, на тај начин радећи у име својих клијената тако да се реалност дупло умањује док стигне до нас. „Селективна виктимологија“ је бизнис у развоју, како је то истакао Николас А. Ставрос у свом есеју „Балкански шкрипац и западни одговор“. Односи са јавношћу и лобирани рачуни оштећених етничких клијената су постали уносан посао у Вашингтону. („Mediterranean Quaterly“, Winter, 1993) У овом случају као и у многим другим случајевима, рат у Заливу је постао модел медијске манипулације, али и манипулације самих медија, зарад интернационалних конфликата који су уследили. Кувајт је потрошио 12 милиона долара да би помогао Америци да придобије подршку за „Пустињску олују“. У врло добро документованом и незаборавном инциденту, гиганти односа са јавношћу, Хил и Нолтон, представили су петнаестогодишњу девојку коју су назвали само Нараја и натерали је да сведочи пред конгресним комитетом да је видела ирачке војнике како чупају кувајтске бебе из инкубатора у болници. Касније је откривено да је девојка заправо била ћерка кувајтског амабасадора и да је њена прича била обична измишљотина. Али у односима са јавношћу „касније“ је небитна чињеница. Оно што се рачуна је какав утицај лаж може да има на америчку јавност и њихове симпатије сада, а не шта ће се показати да је била права истина, касније. „Сада“ обликује мишљење јавности, а девојчина измишљена прича, коју је осмислила њена ПР фирма, мо272

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

билисала је огромну јавну подршку за америчке војне акције у Заливу. Када је истина изашла на видело на „60 минута“ није имала никакав ефекат на ситуацију. Морамо ово имати на уму када читамо приче о српским свирепостима, само о српским свирепостима, у грађанском рату у бившој Југославији. Размотрите кратак примерак онога што је огромна ПР фирма „Рудер Фин“ успела да учини за своје клијенте, муслиманске Босанце, између јуна и децембра 1992. године. Листа долази из једног чланка из The Atlanta Journal / The Atlanta Constitution, a датум је 28. 02. 1993. године. Наслов приче је следећи – „Тајно оружје: Фирме за односе са јавношћу у Сједињеним Државама продају Србе као непријатеље.“ У том периоду од 6 месеци, „Рудер Фин“ „су уговорили више од 30 интервјуа са водећим медијским организацијама и разделили су 13 објава вести, 37 ажурирања факса, 17 званичних писама и 8 званичних изјава. Уговорили су састанак између босанских званичника и кандидата заменика председника Ала Гора, као и Лоренса Иглбергера, у улози државног секретара, и 10 утицајних сенатора укључујући Џорџа Мичела као лидера већине и Роберта Дојла као лидера мањине. Направили су 48 телефонских позива ка Белој кући, 20 позива члановима сената и више од 80 позива новинским колумнистима, телевизијским спикерима и другим новинарима.“ Немогуће је да се српски народ и српска нација боре у овом огавном медијском рату који се води против њих из једноставног разлога што су их амерички медији обележили као интернационалне отпаднике и што им је америчка влада наметнула санкције тако да ниједна моћна фирма за односе са јавношћу не жели да их узме за клијенте. Не би било добро за пословни имиџ ових фирми да то ураде јер њихов посао је, на крају крајева, представа, а не чињеница или било каква истина. Уколико би се права истина касније открила, након тога што је слика о једном народа већ нарушена, након што је штета учињена, сасвим је у реду. Порицања немају никакво значење у садашњем времену, то сви сада схватамо. Потребно је више деценија да би се исправила убиства карактера једне нације или појединца када се једном десе. У класичном примеру грешке у логици коју је Аристотел назвао „заблуда онога што следи“, Србија и Срби су схваћени као зликовци јер штампа говори да се они понашају као ниткови, а штампа говори да се они понашају као ниткови јер су Србија и Срби зликовци. То што овакав начин расуђивања иде у круг изгледа као шала док не размотримо да су многе мањине у овој држави (САД) жртве имиџа једне такве „заблуде оног што следи“. Црнци, хомосексуалци, Индијанци староседеоци, жене, сви се третирају као инфериорни јер они јесу инфериорни. То иде у круг без потребе за било каквим доказом јер је оваква митологија постала сама по себи очигледна.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

273

Стојан Стив Тешић

Хајде да сада размотримо неке од митологија и слика које су проистекле из грађанског рата у бившој Југославији. Најистрајнија и најнепрекиднија слика је да су Хрвати и муслимански Босанци жртве српске агресије и да њихове дотичне владе представљају демократије у западном стилу. Етничко чишћење, митолошке државе, само су српска измишљотина и ексклузивни инструмент српске владе. Митологија истрајава упркос чињеничним доказима да су заправо српске мањине у Хрватској биле праве жртве етничког чишћења. Симон Визентал напомиње у „Austrian Journal News“-у, марта 1993. године: „Никада не смемо заборавити да су прве избеглице, чак и пре самог избијања рата, били 40 000 Срба који су побегли из Хрватске када је председник Туђман променио Устав и преобратио Србе у националну мањину без икаквих права.“ Амерички масовни медији се нису заинтересовали за ову причу. Ово није постојало као прича када су хрватске Усташе терорисале Србе, убијале их, палиле њихове домове, силовале њихове жене као наговор да их натерају да оду тако да Хрватска може бити етнички чиста држава. Не, бар што се тиче америчких медија, прича је оживела када су Срби из Србије дошли да спасу Србе који су још увек били у Хрватској. Али пошто нико заиста није био заинтересован за жртве хрватских свирепости, то што су дошли у помоћ овим људима се видело као пример српске агресије и српског национализма. Новембра 1991. године, када су Америку бомбардовали новинским и телевизијским извештајима да је Југословенска народна армија гранатирала Дубровник, људи у двадесет седам српских села у Хрватској су добили четрдесетосмочасовно обавештење о евакуацији након чега је осамнаест села изгорело до темеља. („San Francisko Examiner“, August, 14, 1992) На крају, дуго рекламирано уништење старог града Дубровника се никада није ни десило. То је била незнатна штета за стари лучки град, али је слика града у рушевинама опстајала у главама многих људи. Међутим, пошто то није било нашироко објављено од стране наших медија, у њиховим главама није било слика избеглица осталих без дома из тих двадест седам села у Хрватској, а ни осамнаест села спаљених до темеља. Упркос овоме, упркос фашистичким замкама његовог режима, и промене у Уставу који је учинио да држављанство подлегне етничкој чистоти, упркос монструозним погледима на раније поменути геноцид, Фрањо Туђман је предствљен као „демократа“ и „државник“ а Хрвати као „слободољубив“ народ. Питање „Слобода за кога?“ се никада није поставило. Као што Николас Ставрос истиче у „Mediterranean Quaterly“, зиме 1993. године: „То је било крајем 1991. године под двоструким при274

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

тиском ‘Е.C’ и ‘CSCE’ процеса када је Хрватска дошла до легалне дефиниције прaва мањина унутар њених граница. Али је било прекасно, небитни грађански рат је већ био у току и сила је заменила разум. Да сумирамо, хрватски лидери су самоопредељење дефинисали као право на моно-етницизам.“ Ако превидимо оно што је очигледно, „моно-етницизам“ је само учена реч за чисту расу као у случају нацистичке Немачке, првобитном покровитељу Независне Државе Хрватске. Џон Р. Мекартур, у својој књизи „Други фронт“, изјављује да „у модерним ратовима преувеличане или осмишљене непријатељске свирепости играју значајну улогу као разлог за пораст ратне грознице код куће.“ Ово се нигде није испоставило тачније него у борбама које се још увек воде у Босни. „Осуда је селективна када оде тако далеко. Митови парадирају као реалности, а трагедија се наставља. Ми не знамо да ли сви телевизијски и новински извештаји одговарају реалности, јесу ли разумно усклађивање реалности или су производ ефективне кампање за односе са јавношћу. Извори из конгреса су показатељи да је у току 8 месеци ратовања у Босни потрошено око 36 милиона долара за обликовање америчке јавности.“ – изјављује господин Ставрос. Један од најистрајнијих митова, који су створили амерички медији, јесте тај да су босански муслимани људи који се не бране, а боре се против Срба, наоружаних до зуба, готово ничим другим сем пушкама и старинским оружјем. У документу о „Тероризму и неуобичајеним ратовањима“ за Републикански истраживачки комитет, који је урадила „Task Fors“ првог септембра 1992. године, а који је насловљен „Иран је европска одскочна даска?“, стичемо другачији утисак. Цитирам документ: „Заиста, од раног лета, муслиманске трупе су се појачале волонтерима из ранга неколико исламских организација. Стигли су у Босну и Херцеговину као одговор на позив Техерана да се боре у џихаду и жељи да почине жртвовање у име ислама. Они су укључили добро обучене, већ доказане у борби, волонтере из Ирана, Авганистана, Либана и неколико других арапских земаља. Већина арапских волонтера се претходно борило у редовима палестинских терористичких организација у Либану и отпорашима у Авганистану, а у ствари генерал босанске армије Амин Похара је потврдио да је неких 180 муџахедина дошло са Блиског истока средином августа. (Ирански извори инсистирају на томе да је њихов број премашивао 1000.)“ Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

275

Стојан Стив Тешић

„Приде, доток оружја муслиманским силама у Босни и Херцеговини се знатно повећао током августа јер су Иранци долетели у загребачке стратешки важне системе наоружања као део њиховог алармантног ‘хуманитарног’ програма помоћи. На почетку, Техеран је почео да снабдева муслиманске снаге квалитетним оружјем које је могло да поништи тактичку суперироност српских снага. Оружје је убрајало ‘неколико’ стингера које су авганистански муџахедини обезбедили Техерану, за даљу поделу ‘браћи’ у невољи. „Од тада, огромне количине оружја које су биле потребне да се створи већа војска способна да ратује ратове средњег интензитета, послате су бродовима из Ирана, Турске и Пакистана. На пример, конвој од 32 камиона оружја је стигао у Коњиц у југозападној Босни на путу ка Сарајеву, а конвој од 60 камиона стигао је крајем августа.“ Био је потребан изговор за такву војну умешаност Ирана и других исламских земаља. Потреба за овим изговором и његовим испуњењем објашњава суштину неких од најистрајнијих слика рата у Босни, слика свирепости и ратних злочина искључиво повезаних са босанским Србима. Још једном цитирам већ поменути документ: „Изетбеговић је био убеђен да је било неопходно предузети такве мере какве су већ дуго биле заговаране у Техерану. Иранци су расправљали да пре било каквих ескалација током борбе, императив буде или да се добије наклоност Запада или да се бар осигура легитимни доказ који ће омогућити представљање било какве акције, коју је предузела муслиманска снага, као оправдане освете за српске свирепости.“ „На крају тога, почевши од маја 1992. године, специјална група босанских муслиманских снага, од којих су многи служили у исламским терористичким организацијама, починила је низ свирепости укључујући ‘неке од најгорих скоријих убистава’ против муслиманских цивила у Сарајеву што је било пропагандна смицалица да се придобију светске симпатије и војна интервенција.“ На пример, око двадесетог јуна, српске трупе, које су опседале Сарајево, зауставиле су одред муслиманских специјалних јединица обучених у српске униформе који је био на путу да нападне муслимански сектор са положаја унутар српских линија. Један такав напад, уколико је био успешан, приписиван је Србима. Као

276

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

што је и било, неке од тих муслиманских трупа су биле побијене у кратком окршају, а неке су биле заробљене.“ Ова акција није била успешна, али свеукупна муслиманска стратегија где су сами чинили свирепости, а кривили Србе је постојала и још увек постоји. „The independent of London“, од 22. августа 1992. године, носи наслов: „Муслимани ‘поклали сопствене људе’“.

Цитирам: „Званичници Уједињених Нација и старији војни официри са Запада верују да су нека од најгорих недавних убистава у Сарајеву, укључујући и масакр најмање шеснаест људи који су чекали у реду за хлеб, били дело углавном муслиманских бранилаца града – не српских опсадника – као пропагандна смицалица да би се придобила наклоност света и подстакла војна интервенција.“ Новине, као што је „Task Force“ поменуо раније, настављаjу да спомињу друге примере свирепости које су одглумили муслимани, а онда окривили Србе као начин да придобију симпатије Запада и демонизују Србе. Ови примери укључују и познату експлозију која се десила 4. августа на гробљу док су сахрањивана два сирочета. Слика је била тако моћна да ју је, упркос извештајима УН да су то били муслимански извршиоци, Питер Џенингс искористио против Срба у својем једночасовном погледу на оно што је назвао „Земља демона“. Исти извештај УН је кривио муслимане за убиство америчког телевизијског продуцента Дејвида Каплана, упркос свему томе, слике опстају а не чињинице. Могуће је исправљати извештаје на папиру али готово немогуће и у умовима јавности. У телевизијској слици покоља ових јадних људи док су чекали у реду за хлеб дата је представа која се не може оповргнути, и када једном окривите Србе за то, слика Срба, а не муслимана, као чудовишта опстаје. Чињеницама, и када се појаве, недостаје моћ да избришу или оповргну зло које телевизија учини за десет секунди. „Сада“ обликује мишљење јавности. Истинама које се објаве касније и које доводе у питање то „сада“ недостаје „противслика“ довољно јака да оповргне зло које је учињено. Митологија и демонизација Срба се наставља. У овом чудном грађанском рату чини се да нема српских жртава, нема свирепости почињених над њима, нема живописних телевизијских слика српских људи који пате или жале своје мртве.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

277

Стојан Стив Тешић

Срби су ти који силују, и не само силују, већ без икаквих доказа који би изречено потврдили „систематски“ силују – као да је силовање политичка ствар. Без икаквих чињеница које подржавају оптужбе, јављају се приче о српским логорима за силовања, без икаквих чврстих доказа да оправдају тај број, штампа упорно хиперпродукује цифре од 20 и више хиљада муслиманских жена које су Срби силовали. Ово не значи да се силовања нису десила, ни да се неће поново десити, већ да лакомислен и неоправдано нетачан начин на који се цифре представљају служи само да погоршава већ крвав конфликт. Нема извештаја да су српске жене силоване, нема слика о њиховој патњи на ТВ екранима, а ипак организација из Бостона „Лекари за људска права“ изјављује другачије. У интервјуу са „УПИ“, 13. марта 1992. године, вођа ове групе др Шана Свис каже: „Српске снаге су силовале неке Муслиманке и неке жене из Хрватске. Такође, Српкиње је силовала хрватска и муслиманска војска.“ У својим извештајима, „Лекари за људска права“ нису нашли никакве доказе о логорима за силовање и нису могли да тврде која је страна у босанском грађанском рату била највише крива за силовање. Међутим, они су потврдили „да су неке владине и невладине организације у бившој Југославији користиле тему силовања за своје личне политичке циљеве.“ (стр. 72 из њиховог извештаја) Нема извештаја да су, било Интернационални Црвени крст или високи комесари УН за избеглице, наишли на било какав српски логор за силовање у Босни и Херцеговини. А ипак, они постоје у главама америчке јавности заједно са осталим митовима и измишљеним сликама рата. У таквој једној атмосфери где је само битно да се придобију симпатије америчке јавности по било коју цену, као што је битно да се придобију некретнине у земљи, цивили постају жртве на обе стране. Такав је случај и гранатирање Сребренице 25. априла. Муслимански борци тога града нису дозволили УН да евакуишу жене и децу из Сребренице јер су хтели да их искористе као штит против српских снага. Муслимани су ово чинили током целог рата, не само као начин да заштите своје борце, већ и да искористе мртве цивиле као доказ за српске свирепости. Ово не би требало да чуди, с обзиром на то да долази од истих људи који су убили своје људе, жене и децу, у документованим случајевима које смо раније поменули, не би ли придобили битку за односе са јавношћу у иностранству. Иако се заправо не зна ко је прекинуо примирје у Сребреници, кривица је пала на Србе, а када је више од 50 људи, жена и деце убијено, опет је сва кривица пала на српске снаге. Ово није поменуто у причи у „Њујорк тајмсу“ да су ови људи били заробљени од стране својих снага и поново искоришћени у непрекидном рату за односе са јавношћу како би себе представили као жртве, а Србе као ратне 278

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

криминалце. Да, српске гранате су их убиле, али ко се побринуо да они умру када су гранате пале? Наравно, овде постоји довољно кривице да се осуде обе стране. Чини се да више не постоји чак ни некакав покушај да се извештава о комплексности овог рата. „Њујорк тајмс“, напустивши сваки изговор о непристрасности, сада користи само муслиманско-босанске цифре, а да се при том и не потруди да дâ извор ових информација. Срби у Босни су полагали право на 64% земље пре него што је рат избио и чак их је „Њујорк тајмс“ подржао у овој тврдњи све до 10. априла 1992. године. Међутим, од тада, званична фраза у „Тајмсу“, понављана непрестано, јесте да су Срби „отели 70% босанске земље“, стварајући тако утисак да су Срби, уместо тога што су вековима живели у Босни, дојахали у овај регион као некакве номадске хорде без ичега и отели 70% земље. Овакво срамотно извртање истине, претворило је поменуте новине, бар што се тиче овог грађанског рата, у нешто више од агенције за односе са јавношћу с циљем да демонизује читаву нацију. Чини се да је њихов мото постао „Све вести које се уклапају у заплет ми желимо да штампамо.“ Лесли Гелб и Антони Луис, њихови колумнисти и две бојеве главе овог конфликта, изнова су позивали на употребу силе против Србије и самог бомбардовања Србије. Њихови чланци су критиковали нашу владу и Запад у целини што нису ништа чинили да казне Србе. Чињенице указују на то да далеко од тога да се ништа није предузимало; Запад, Америка такође, учинили су и превише по том питању. Велики део кривице, за почетак грађанског рата у бившој Југославији, лежи управо на Западу. Када је Сајрус Венс упозорио свет против давања дипломатског признања Хрватској из страха да ако би било одобрено, грађански рат између Хрвата и Срба се не би проширио само на Босну, већ би постао далеко крвавији рат с последицама какве нисмо ни сањали, свет је послушао али само на кратко. Земље Европске Уније су биле против признавања управо услед разлога које је Венс поменуо. А када је Немачка једнострано раскрстила са земљама европске заједнице (упркос одредбама повеље земаља европске заједнице против једностране акције овакве врсте) и признала бившу државу марионету нацистичке Немачке – Хрватску, сви су то прећутно подржали. Немачка је применила економски притисак на своје европске суседе док се они нису потпуно преобратили и дали дипломатско признање Хрватској. Влада САД, која је била строго против таквог признања, окренула је своје друго лице. Признању Хрватске је уследио захтев Босне за независност. Поново крвопролиће. Нико не зна како би се овај конфликт сам од себе решио да су земље европске заједнице и Влада САД заузеле јак став и пркосиле Немачкој. Сајрус Венс, човек који је први издао упозорење, мисли да је превремено признавање ових отцепљених држава „донело рат који и сада траје.“ („Нујорк Тајмс“, 14. април 1993. године). Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

279

Стојан Стив Тешић

Стога, када се реч „умирење“ користи против Запада у суочавањима са Београдом, зар не би требало имати на уму да је оригинално помирење било помирење Владе у Бону, у Немачкој, и њено безобзирно проширење на територије које је претходно окупирала војним путем. Сада, чудновато, све западне нације, укључујући и САД, тврде да су потпуно невине по питању крвопролића које су подстакле. Хрвати и босански муслимани су такође невини. Сви су они слободољубиви људи из слободољубивих нација и постоји само један зликовац и агресор: Србија и Срби. Како је то сада једноставно и како подесно и како „чисти савест“ за све заинтересоване. А пошто постоји тако много нација које желе да избегну кривицу и извуку своју невиност на рачун Срба, да би свима угодили, Србе су оптужили за злочине тако подле и гнусне како би се обезбедило довољно кривице за стотину милиона прстију уперених у њих од стране „слободољубивих“ људи у свету. Ниједан догађај не описује ову потребу за претераним приказивањем једног народа као демонског боље од суђења за ратне злочине ментално оболелом пацијенту Бориславу Хераку који је признао да је убио више од двадесет људи и силовао небројене жене. Изнова је приказиван на ТВ екранима како демонстрира начине на које је касапио људе. Његово лице и његов лик, као дивљег представника Срба, сада су урезани у наше главе. Чини се да није било битно што је током суђења он био једини који је добављао доказе за своје злочине, нити се чак могло показати да су имена жртава која је наводио, од којих су нека без презимена, била имена људи који су заиста постојали. А и да су икада постојали, нема доказа да су они сада мртви. То је било само брбљање лудака, тог истог лудака који је поред својих многобројних признања тврдио да је видео бившег команданта, УН генерала Мекензија како у више наврата говори са девојкама из такозваног српског логора за силовање и нестаје са њима у ноћи. Пошто су ове девојке послужиле сврси, наређено је да их убију како би уништили све доказе. „Њујорк тајмс“, који је упадљиво истицао Херака, у једном чланку 27. новембра 1992. године, насловљеном „Прича српског силоватеља“, побринуо се да избаци све његове тврдње против генерала Мекензија, како се веродостојност овог јадног менталоног болесника не би умањила. Борислав Херак је проглашен кривим за ратне злочине и осуђен на смрт. Чак и током најгорих дана Стаљинових политичких суђења у Москви, лажиране оптужбе биле су усмерене ка интелектуалцима чија је воља разбијена током испитивања, а не ка лудацима. Чини се да су драгоцене симпатије и мишљења америчке јавности, која се многи толико труде да придобију за себе, тако дестабилизоване да само претерани ужаси и злочини сада могу засигурно да их узбуркају. Ништа мање од морбидног, неопростивог привиђења „геноцида“ не може засигурно одрадити посао, и тако сада неописиви ужас те речи 280

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

чинимо тривијалним и користимо је да повремено оптужујемо Србе, ради њене примене, како би на тај начин подстакли и пробудили јавно мњење наших људи. То је као да су наши медији у жељи да подстакну америчку јавност, заправо, трансформисали сами себе, по питању овог интернационалног проблема, у један огромни „National Enquirer“1. А опет, овај рат не оскудева ужасима које су подједнако починили Срби, Муслимани и Хрвати. Нема умањивања реалних жртава, али је чињенична истина изгубила моћ да нас покрене. Више нам није довољно да видимо децу како умиру на ратиштима или у болницама, услед недостатка лекова који су проузроковале наше санкције усмерене ка Ирану и Србији. Да нас смрт деце може ганути, били бисмо мотивисани да учинимо нешто поводом насилних смрти сопствене деце у нашим градовима и гетоима. Ми смо и сами преплављени насиљем, преко 30 000 људи свакога дана бива убијено оружјем. Десеторо деце дневно убију оружјем. („Њујорк тајмс“, 4. јули 1992. године). Постоји епидемија силовања, а силоватељи су, као и њихове жртве, све чешће све млађи. Једанаестогодишњаци силују деветогодишњакиње. Адолесценти убијају адолесценте. У не тако далекој прошлости лежи пораз наше политике: три милиона Вијетнамаца мртво, преко милион Камбоџана и хиљаде умрлих и оних који још увек умиру као резултат стодневног рата у Ираку који је 90% нас одобрило, славећи генерале тог рата као хероје. Наш једини одговор на три милиона мртвих у Вијетнаму за сада је споменик који смо подигли Вијетнамском рату за наше жртве, нама самима. Колико би километара тај зид био дугачак када би садржао и имена свих наших жртава? Ми смо огуглали на насиље и насилну смрт. Наша култура је постала култура насиља. Онда није тешко да разумемо нашу потребу да демонизујемо некога, било кога, као што смо некада Совјетски Савез, у поређењу са ким можемо деловати добро и невино. Да немамо непријатеља, чини се да бисмо произвели грешног сламнатог човека тако поквареног и нељудског да би у поређењу са њим наша сопствена људскост била обезбеђења барем привремено. Упорно се намеће питање: ако смо вољни да банализујемо геноцид, ако је оптуживање некога нови минимум који ће нас подићи из обамрлости и показати нашу хуманост, шта ће бити потребно да нас изнова уздрма, када након што смо тривијализовали геноцид - огугламо и на њега. Важно је да се разуме да ово није покушај да се оправдају Срби за злочине које су починили. Ово је покушај да се инсистира на томе да су све стране грађанског рата чиниле злочине и да се сви ти злочини морају осудити и жртве жалити. Не смемо претеривати и увећавати. То би било страшно не само за оне које демонизујемо и лишавамо хуманости већ и за нас саме. То би и нашу хуманост подривало. Изазвало би атрофију наше способности да реагујемо и створило би потребу за неизре1 Амерички таблоид (Прим. прев.) Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

281

Стојан Стив Тешић

цивим хиперболичним ужасима, да људске реакције у нама покрену. Таква пракса води до смрти душе и уништења људског духа. Такође, не можемо себи дозволити да означимо патњу одређених људи као недостојну наше пажње, само зато што су они, према неким дефиницијама које смо прихватили, недостојне жртве. Патња Курда, ирачких жртава, дотакла нас је. Они су били, обавештавају нас наши медији, достојне жртве. Смрти и патње Ирачана, жртаве нашег масовног бомбардовања, то нису. Они су недостојне жртве. Број смртности деце у Ираку, као директна последица рата и санкција које смо им наметнули, сада је троструко већи него раније, али ту децу још увек сматрамо недостојном нашег саосећања. И тако су сада Хрвати и босански Муслимани − Курди, а Срби су Ирачани. Сви умиру у тој несрећној земљи. Злочине чине све стране, а ипак само они које ми одаберемо као достојне нашег саосећања, једино то саосећање и добију. На дубоко узнемирујући начин, одлучили смо да су поједини људи, жене и деца ипак једно острво2 (одвојени и другачији од нас) и да када звоно звони, оно звони само њима, али не и нама. Ако су неки људи острво, онда смо и ми остали, по дефиницији, острва. Када једном прихватимо ту могућност, постаје јако лако да гледамо на патњу деце у јужном и централном Лос Анђелесу, Бронксу, Чикагу, Детроиту и Вашингтону као на патње неких људи са острва које посматрамо као Ирачане или Србе, или како су некада Немци гледали на Јевреје. Свет је сада окружен овим вулканским острвима где бесни на десетине грађанских ратова. Сваки од тих ратова узрокован је способношћу његових учесника да свог непријатеља виде као „другог“, као острво. Ако ми, који се налазимо изван овог ватреног прстена, не само толеришемо овакав поглед на човека, већ заправо и сами учествујемо у таквом виђењу, наши поступци могу смо доприносити све већем броју и много страшнијим грађанским ратовима. Ако желимо да будемо миротворци, наша осуда злочина не сме бити делимична, нити таква сме бити емпатија према жртвама. Ако је неокомунизам Милошевића у Србији проклетство, зашто то онда није, такође, и прикривени фашизам Туђмана из Хрватске, као и теократски исламски фундаментализам Изетбеговића из Босне? Нема добрих момака у овој тројци, али ако се не држимо чињеница и тражења истине, наше мишљење о њима зависиће од напора фирми које воде њихове односе са јавношћу. Наша равнодушност на чињеничне истине у овом конфликту, наше занемаривање истих, наше непознавање чињеница је равно злоби. Ако нас је наш сопствени грађански рат научио нечему, то је да не смемо бити злобни ни према коме.

2 Алузија на често цитирану Медитацију XVII Џона Дона – „No man is аn island...“, коју је и Хемингвеј искористио као извор за наслов романа За ким звона звоне. (Прим. прев.)

282

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

У електронском селу какво је свет постао, трач још једном прети да постане једини начин комуникације, као што је то било у селу у коме сам одрастао. Немилосрдна тежња ка истини је наш једини избор, јер када истина престане да буде важна, више ништа не може имати важност. Превела са енглеског Марија Крстић

Хрватско становништво напада избеглице из Крајине, 1995, Себастијано Салгадо

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

283

Аријел Дорфман

821.134.2(83)-14

Аријел Дорфман Пабло Пикасо има нешто да саопшти Колину Пауелу са оне стране гроба1 Да, чак и овде, више него на било којем другом месту, ми знамо и пратимо шта се дешава и шта радите са светом који је остао за нама Шта друго можемо са временом које је пред нама? Да, гледам вас Господине Секретару, мислим да је то титула са којом вас ословљавају гледам вас стојите испред моје Гернике копије, истина али и даље моје визије онога што је са неба снашло тога дана људе и жене и децу то једно дете из Гернике тога дана 1937. У ствари не стојите испред слике. Прекривена је, наша Герника, прекривена да бисте могли да говорите. Ту у згради Уједињених нација. Да бисте могли да говорите о Ираку. А да вас при томе не омета Герника. Зашто би вас та слика омела или погађала? Зашто нисте захтевали да се прекривач скине да слика буде откривена? Зашто нисте прстом упрли у оне који на њој вриште у коња који умире, стално изнова у жену са дететом које је заувек мртво дететом које ја негујем овде у овом мраку дететом које вас заједно са мном посматра док говорите 1 Pablo Picasso has words for Colin Powell from the other side of death

284

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

а ви – говорите. Зашто нисте рекли Ево зашто се морамо ослободити диктатора Зашто нисте рекли Ево ово је Ирак већ урадио и разградио Зашто нисте рекли Покушавамо од овога да спасемо свет. Зашто нисте употребили Гернику да објасните свој случај? Да ли сте се уплашили да би мајка искочила са слике и рекла не он је тај они су ти који ће нас бомбардовати из далека они су ти који ће убити ово дете не не не он је тај они њих са даљине бомбе ће нас учинити невидљивим, унутар смрти али ван видног поља Да ли сте се уплашили да ће коњ свету показати блиску будућност три хиљаде даљинских ракета у првом сату које долећу у Багдад десет хиљада Герника како улећу у Багдад с неба Да ли сте се уплашили моје уметности онога о чему ја још увек говорим после шездесет и пет година прича се још увек прича моја визија је још увек опасна сијалица још увек виси као око из света мртвих моје око које вас посматра из света мртвих пазите се пазите се дечијег ока у мраку придружићете нам се том детету мени том коњу тој мајци овде са друге стране

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

285

Аријел Дорфман

придружићете нам се ускоро допутоваћете овамо као и сви да ли сте се због тога од мене толико уплашили? придружићете нам се и провести са нама вечност посматрајући посматрајући посматрајући ту поред нас одмах до тих далеких мртвих не само из Ирака не само из да ли сте се зато толико уплашили тог ока? које вас посматра вашег сопственог ока зашивеног да буде широм отворено и да гледа свет који за собом остављате нема ту неког другог посла осуђени да посматрамо и да посматрате ту поред нас све док не буде више Герника све док живи не схвате а онда, Господине Секретару, онда кад буде света без Герника тек онда да онда ви и ја да тек онда можемо да предахнемо ви ја и то дете испод покрова. Превела са енглеског Љиљана Богоева Седлар

286

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

АРИЈЕЛ ДОРФМАН (Ariel Dorfman, 1942), је аргентинско-чилеански писац и активиста, рођен у Буенос Ајресу, који живи и предаје у САД. Био је (слично Паблу Неруди) саветник за културу Салвадора Аљендеа. Одбранио је докторску дисертацију о драмама Харолда Пинтера, која је у Чилеу, на шпанском језику, објављена 1968. године. Пинтерово стваралашто и активизам инспиративно су деловали на Дорфмана па је у знак захвалности, Пинтеру посветио своју најпознaтију драму Смрт и девојка. Роман Полански је 1994. године снимио филм по овој драми. Овом Дорфмановом позоришном комаду припала је част да 2011. године обележи почетак рада Вест Енд позоришта у Лондону које носи име Харолда Пинтера. Дорфман је о свом бурном животу и револуционарним стремљењима исте године објавио аутобиографску књигу Feeding on Dreams: Confessions of an Unrepentant Exile. Пре тога је 2007. године са режисером Питером Рејмонтом снимио документарни филм у којем евоцира сећања на догађаје у Чилеу Promise to the Dead: The Exile Journey of Ariel Dorfman. На фотографији је Дорфман, егзилант у Европи (Амстердам, 1978), у камелхар капуту позајмљеном од пријатеља Југословена који се, у егзилу, као члан покрета отпора, борио против нациста у Француској. Аријел је капут, али и своје савршено знање енглеског језика, искористио да прикрије свој имигрантски идентитет и прикаже се као угледни члан друштва. Када је много година касније поново тражио тај капут схватио је да га може употребити као метафору за различите идентитете које Американци прихватају да би преживели и изборили се за осећање припадања.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

287

Аријел Дорфман

Пабло Пикасо, Герника

288

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

АУТОРИ ЛИПАРА Љиљана Богоева Седлар Рођена је 1948. године у Скопљу. У Београду живи од 1950. У настави на Универзитету ради од 1973. године. Звање магистра наука добила је у Београду 1972. године за тезу Идејно присуство Вилијама Блејка у делима Џојса Керија и Хенри Милера. Наслов њене докторске дисертације одбрањене 1981. године је Metaphysical conception of man in the works of R. W. Emerson, H. Melville, and Wallace Stevens. Гимназију је завршила у главном граду САД и као Фулбрајтоф и Фордов стипендиста, ради израде докторске дисертације, боравила на Јејлу два пута (1972– 1973. и 1976–1977. године). У звање вандредног професора бирана је 1987. године на Катедри за англистику Филозофског факултета у Нишу, где је почела каријеру као асистент професорке Виде Е. Марковић. На Англистици у Нишу предавала је Викторијанску књижевност, Романтизам, Савремену енглеску и америчку књижевност, Савремене књижевне теорије, Увод у англистику, и подстакла увођење, пре свих у земљи, културолошких предмета и студија канадске и аустралијске књижевности и културе. Била је до сада ментор бројним докторским и магистарским тезама, које су углавном све објављене. За редовног професора бирана је 1997. на Факултету драмских уметности, где је 1990. године прешла ради усавршавања свог рада на Шекспиру, драми, позоришту и филму. Поред предмета које предаје на редовним и мастер студијама на Англистици у Нишу, на ФДУ-у предаје Увод у филмске и позоришне студије на енглеском језику, и у оквиру мастер програма специјални курс Савремене филмске и позоришне верзије Шекспира. На докторским студијама на ФИЛУМ-у, у Крагујевцу, предаје Теорије савремене драме. Предавала је бројним генерацијама на Женским студијама у Београду, курс Шекспир и филм, и гостовала као предавач и ментор при изради радова студентима на БОШ-у и у Петници. Учествовала је у раду бројних симпозијума и конференција широм Европе. Аутор је књиге О ПРОМЕНИ: КУЛТУРОЛОШКИ ЕСЕЈИ 1992-2002 и студије ОПЦИЈЕ МОДЕРНОГ (1997) на енглеском језику. У припреми је други том културолошких есеја О ПРОМЕНИ 2002-2012.

Данко Камчевски Рођен је 1986. године у Крагујевцу. Филолошко-уметнички факултет, одсек за Енглески језик и књижевност, завршио је 2009. године, са просечном оценом 9.55. Исте године уписао је докторске студије из књижевности на Филолошко-уметничком факултету. Поља интересовања: фолклористика, медиевистика, митолошке студије.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

289

Аријел Дорфман

Милица Војиновић Тмушић Рођена је 1983. године у Нишу. Завршила је гимназију Бора Станковић 2002. године, а основне академске студије на Одсеку за англистику Филозофског факултета у Нишу 2007. године. Тренутно похађа докторске академске студије на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Поље њеног научног интересовања је англо-америчка и светска књижевност. Бави се и превођењем. Тренутно је запослена као професор енглеског језика у Средњој школи „Хиљаду триста каплара“ у Љигу.

Јелена Стојановић Рођена је 1986. године у Смедереву. Дипломирала је 2010. године на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (енглески језик и књижевност). Студент Докторских студија на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу (Наука о књижевности) од 2010. године. Поље научног интересовања је питање идентитета човека у делима енглеске и америчке књижевности, као и психолошка проучавања књижевности.

Јелена Андрејић Рођена је 1986. године у Јагодини. Дипломирала је на Филолошкоуметничком факултету Универзитета у Крагујевцу 2009. године, смер Енглески језик и књижевност и исте године уписала Докторске студије из филологије, смер Наука о књижевности. Тренутно припрема пријаву докторске тезе под насловом Филозофија свакодневнице у делима Сол Белоуа и Давида Албахарија. Поље научног интересовања је савремена англо-саксонска књижевност, нарочито правац постмодернизма у америчком књижевном стваралаштву и његова примена на свакодневницу. Учествовала је на бројним домаћим научним скуповима. Тренутно ради као предавач за енглески језик у приватној школи страних језика, и као преводилац.

Маја Милутиновић Рођена је 1977. године у Крагујевцу. Дипломирала је на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, смер Енглески језик и књижевност. Ради као предавач на Економском факултету Универзитета у Крагујевцу. Тренутно припрема пријаву докторске тезе под насловом Конструкција и деконструкција (наративног) идентитета у делима Владимира Набокова и Давида Албахарија. Поље научног интересовања је савремена англо-саксонска књижевност, нарочито правац постмодернизма у енглеском књижевном стваралаштву. 290

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

Марија Крстић Рођена је 1986. године у Нишу. Енглески језик и књижевност дипломирала је на Филозофском факултету у Нишу. Бави се писањем поезије и драма, као и књижевним превођењем. Радоје В. Шошкић Рођен је 1984. године. Дипломирао је 2007. године на Филозофском факултету Универзитета у Приштини (катедра за енглески језик и књижевност). Од марта 2009. године ради као сарадник у настави / асистент на предметима Модерна англоамеричка књижевност, Савремени енглески језик I, II, и IV, Англоамеричка култура и цивилизација. Од 2009. године студент докторских студија књижевности на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Области интересовања: англоамерички савремени роман, античка и модерна драма, културологија и филозофија.

Јелена Н. Арсенијевић Митрић

Рођена је 1983. године у Крагујевцу. Дипломирала је Општу књижевност и теорију књижевности 2008. године на Филолошком факултету Универзитета у Београду. Исте године уписала је докторске студије из Науке о књижевности на Филолошко-уметничком факултету Универзитета у Крагујевцу, где је запослена као асистент за ужу научну област Теоријске књижевне дисциплине и општа књижевност. Пријавила је докторску тезу под насловом Дискурс о (пост)колонијализму у делима Б. Вонгара и Ж. М. Г. ле Клезиоа. Аутор је збирке песама Људи од земље (2004) и коаутор књиге Аутопортрети (2006). Од 2012. године уредник је за културу у научном часопису Липар.

Ивана Банчевић Пејовић Рођена је 1982. године у Крагујевцу. Основне студије је завршила на одсеку за англистику Филолошког факултета у Београду, одељење у Крагујевцу 2006. године. Постдипломске студије је уписала 2008. године и тренутно ради на изради докторске тезе Одбрана креативности: Вилијам Блејк у савременој књижевној теорији, уметности и педагогији. До сада је учествовала на два међународна и два домаћа научна скупа и одржала предавање о Б. Вонгару, под покровитељством САНУ−а. До сада има објављена четири рада на српском језику и два на енглеском.

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

291

УПУТСТВО АУТОРИМА ЗА ПРИПРЕМУ РУКОПИСА ЗА ШТАМПУ

1. Радови треба да буду достављени електронски, у прилогу – као отворени документ (Word), на електронску адресу редакције Липара: casopislipar@gmail.com 2. Дужина рукописа: до 20 страница (35.000 карактера). У изузет ним случајевима, уредништво може одлучити да прихвати и дуже рукописе. 3. Формат: фонт: Times New Roman; величина фонта: 12; размак између редова: Before: 0; After: 0; Line spacing: Single. 4. Параграфи: формат: Normal; први ред: увучен аутоматски (Col 1). 5. Име аутора: Наводе се име(на) аутора, средње слово (пре поручујемо) и презиме(на). Име и презиме домаћих аутора увек се исписује у оригиналном облику (ако се пише латиницом – са српским дијакритичким знаковима), независно од језика рада. 6. Назив установе аутора (афилијација): Непосредно након имена и презимена наводи се пун (званични) назив и седиште установе у којој је аутор запослен, а евентуално и назив установе у којој је аутор обавио истраживање. У сложеним организацијама наводи се укупна хијерархија. Ако је аутора више, а неки потичу из исте установе, мора се, посебним ознакама или на други начин, назначити из које од наведених установа потиче сваки од аутора. Функција и звање аутора се не наводе. 7. Контакт подаци: Адресу или електронску адресу аутор ставља у напомену при дну прве странице чланка. Ако је аутора више, даје се само адреса једног, обично првог. 8. Језик рада и писмо: Језик рада може бити српски, руски, енглески, немачки, француски или неки други европски, светски или словенски језик, раширене употребе у међународној филолошкој комуникацији. Писмо на којем се штампају радови на српском језику јесте ћирилица. 9. Наслов: Наслов треба да буде на језику рада; треба га поставити центрирано и написати великим словима. 10. Апстракт: Апстракт треба да садржи циљ истраживања, методе, резултате и закључак. Треба да има од 100 до 250 речи и да стоји између заглавља (наслов, имена аутора и др.) и кључних речи, након којих следи текст чланка. Апстракт је на српском или на језику чланка. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).] Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

293

11. Кључне речи: Број кључних речи не може бити већи од 10. Кључне речи дају се на оном језику на којем је написан апстракт. У чланку се дају непосредно након апстракта. [Техничке пропозиције за

уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 10; први ред – увучен аутоматски (Col 1).]

12. Претходне верзије рада: Ако је чланак био изложен на скупу у виду усменог саопштења (под истим или сличним насловом), податак о томе треба да буде наведен у посебној напомени, при дну прве стране чланка. Не може се објавити рад који је већ објављен у неком часопису: ни под сличним насловом нити у измењеном облику. 13. Навођење (цитирање) у тексту: Начин позивања на изворе у оквиру чланка мора бити консеквентан од почетка до краја текста. Захтева се следећи систем цитирања, преовлађујући у науци о језику: ... (Ивић 2001: 56-63)..., / (в. Ивић 2001: 56-63)..., / (уп. Ивић 2001: 56-63)... / М. Ивић (2001:56-63) сматра да...[наводнике и полунаводнике обележавати на следећи начин: „“ / ’‛ ]

14. Напомене (фусноте): Напомене се дају при дну стране у којој се налази коментарисани део текста. Могу садржати мање важне детаље, допунска објашњења, назнаке о коришћеним изворима итд., али не могу бити замена за цитирану литературу. [Техничке пропозиције за уређење: формат – Footnote Text; први ред – увучен аутоматски (Col 1); величина фонта – 10; нумерација – арапске цифре.]

15. Табеларни и графички прикази: Табеларни и графички прикази треба да буду дати на једнообразан начин, у складу с лингвистичким стандардом опремања текста. 16. Листа референци (литература): Цитирана литература обухвата по правилу библиографске изворе (чланке, монографије и сл.) и даје се искључиво у засебном одељку чланка, у виду листе референци. Литература се наводи на крају рада, пре резимеа. Референце се наводе на доследан начин, азбучним односно абецедним редоследом. Ако се више библиографских јединица односе на истог аутора, оне се хронолошки постављају. Референце се не преводе на језик рада. Саставни делови референци (ауторска имена, наслов рада, извор итд.) наводе се на следећи начин: [за књигу] Јакобсон 1978: Р. Јакобсон, Огледи из поетике, Београд: Просвета. [за чланак] Радовић 2007: Б. Радовић, Путеви опере данас, Крагујевац: Наслеђе, 7, Крагујевац, 9-21. [за прилог у зборнику] Радовић-Тешић 2009: М. Радовић-Тешић, Корпус српског језика у контексту савремених језичких раздвајања , у: М. Ковачевић (уред.), Српски језик, књижевност, уметност, књ. I, Српски језик у употреби, Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет, 277-288. [за радове штампане латиницом] Бити 1997: V. Biti, Pojmovnik suvremene književne teorije, Zagreb: Matica hrvatska. [за радове на страном језику – латиницом] Лајонс 1970: J. Lyons, Semantics I/II, Cambridge: Cambridge University Press.

294

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

[за радове на страном језику – ћирилицом] Плотњикова 2000: А. А. Плотникова, Словари и народная культура, Москва: Институт славяноведения РАН.

Радове истог аутора објављене исте године диференцирати дода јући a, b, c или а, б, в, нпр.: 2007a, 2007b или 2009a, 2009б. Ако има два аутора, навести оба презимена, нпр.: Симић, Остојић; ако их има више: после првог презимена (а пре године) додати et al или и др. Ако није прво издање, ставити суперскрипт испред године, нпр.: Лич ²1981: G. Leech, Semantics, Harmondsworth etc.: Pinguin Books. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред: куцати од почетка, а остале увући аутоматски (Col 1: опција Hanging, са менија Format)]

Поступак цитирања докумената преузетих са Интернета: [монографска публикација доступна on-line] Презиме, име аутора. Наслов књиге. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања. Нпр.: Veltman, K. H. Augmented Books, knowledge and culture. ‹http://www.isoc.org/ inet2000/cdproceedings/6d.›. 02.02.2002. [прилог у серијској публикацији доступан on-line] Презиме, име аутора. Наслов текста. Наслов периодичне публикације, датум периодичне публикације. Име базе података. Датум преузимања. Нпр.: Du Toit, A. Teaching Info-preneurship: student’s perspective. ASLIB Proceedings, February 2000. Proquest. 21.02.2000. [прилог у енциклопедији доступан on-line] Име одреднице. Наслов енциклопедије. ‹адреса са интернета›. Датум преузимања. Нпр.: Tesla, Nikola. Encyclopedia Britannica. ‹http://www.britannica.com/ EBchecked/topic/588597/Nikola-Tesla ›. 29. 3. 2010.

17. Резиме: Резиме рада је проширени апстракт на другом језику на којем рад није. Ако је језик рада српски, онда је резиме обавезно на једном од словенских или светских језика. Резиме се даје на крају чланка, након одељка Листа референци. Превод кључних речи на језик резимеа долази после резимеа. [Техничке пропозиције за уређење: формат – фонт: Times New Roman, Normal; величина фонта: 11; размак између редова – Before: 0; After: 0; Line spacing: Single; први ред – увучен аутоматски (Col 1).]

18. Биографија: У биографији, која не треба да прелази 250 речи, навести основне податке о аутору текста (година и место рођења, институција у којој је запослен, области интересовања, референце публикованих књига). Уредништво Липара

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

295

Липар Часопис за књижевност, језик, уметност и културу Издавач Универзитет у Крагујевцу За издавача Слободан Арсенијевић Ректор

Publisher University of Kragujevac Published by Slobodan Arsenijević Rector

Лектор Радомир Митрић

Proofreader Radomir Mitrić

Преводилац Никола Бубања

Translator Nikola Bubanja

Ликовно-графичка опрема Лазар Димитријевић Технички уредници Срђан Стевановић, Стефан Секулић

Artistic and graphic design Lazar Dimitrijević Technical editors Srđan Stevanović, Stefan Sekulić

Адреса Јована Цвијића б.б, 34000 Крагујевац Тел: (+381) 034/370-270 Факс: (+381) 034/370-168 e-mail: casopislipar@gmail.com www.kg.ac.rs/aktuelnosti/lipar

Adress Jovana Cvijića b.b, 34000 Kragujevac Phone: (+381) 034/370-270 Fax: (+381) 034/370-168 e-mail: casopislipar@gmail.com www.kg.ac.rs/aktuelnosti/lipar

Аутор типографског писма Resavska Оливера Стојадиновић

Author of font Resavska Olivera Stojadinović

Штампа/Print ГЦ Интерагент, Крагујевац Тираж 200 примерака Липар излази три пута годишње

296

Lipar / Journal for Literature, Language, Art and Culture

Print GC Interagent, Kragujevac Impression 200 copies Lipar comes out three times annually

Липар / Часопис за књижевност, језик, уметност и културу

CIP – Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 82 ЛИПАР : часопис за књижевност, језик, уметности и културу, одговорни уредник Часлав Николић. – Год. 1, бр. 1 (1999)- . – Крагујевац (Јована Цвијића бб) : Универзитет у Крагујевцу, 1999- (Крагујевац : ГЦ Интерагент). – 24 cm Три пута годишње ISSN 1450-8338 = Липар (Крагујевац) COBISS.SR.ID 151188999

Lipar / Journal of Literature, Language, Art and Culture

297