Učešće mladih - alati i oblici, i institucije

U većini fokus grupa izražena je jasna razlika između formalnog i neformalnog načina na koji se mladi mogu uključiti i prednosti i nedostaci oba. Takođe, jasno je prepoznata potreba i razumevanje da su alati i oblici bolji ako omogućavaju izražavanje kreativnosti, čak iako to ne pruža efikasnije ili delotvornije učešće. Naredni citat nas jasno podseća na nalaz iz prethodnog poglavlja o tome kako je podrška važna za motivisanje učešća, i pruža uvid i uvod u neke različite mehanizme učešća: Želeo sam da dodam nešto, budući da govorimo o određenim mehanizmima. Kada mi (omladinska organizacija) želimo da upoznamo mlade sa tim šta je učešće, kako da učestvuju... mi se fokusiramo na različite radionice i vršnjačku edukaciju kao prvi korak u osnaživanju za pokretanje inicijative. Jer najčešće, nakon što to prođu, kad su edukatori, treneri i slično, oni uspostavljaju sopstvene inicijative i počinju da veruju u aktivizam i zagovaranje, a kasnije se ponekad pridruže nekim organizacijama. Ili se ne pridruže, sve zavisi, ali oni istinski veruju u ono što govore, istinski veruju u neki cilj koji zajedno dele. Zato mislim da je vršnjačko učenje, kao nešto što radim već dosta dugo, dobar način za uključivanje mladih. ... S druge strane, želeo bih da napomenem mehanizam koji se još uvek razvija u našoj zemlji (Srbija), ali imao sam priliku da radim na njegovom uvođenju, a to je „strukturirani dijalog“. Ne znam da li je neko čuo za to, to je poseban mehanizam za uključivanje mladih u dijalog sa donosiocima odluka. Trenutno se razvija u Srbiji i nadam se da će se više razvijati u narednom periodu, jer je to dobar primer kako funkcioniše mehanizam učešća. Inače, to je mehanizam koji je ovde prenesen iz EU. Postoje neki mehanizmi koji su vrlo dobro osmišljeni u EU. Po mom mišljenju, kao i po mišljenju drugih stručnjaka, ovi (mehanizmi) zaista funkcionišu i nadam se da ćemo uspeti da ih prenesemo ovde. To je prilično veliki izazov, jer je ovde i u EU, kada govorimo o uključivanju mladih, situacija potpuno drugačija.

Ispitanici su svesni postojećih formalnih mehanizama i njihovih koristi, poput legitimiteta, efikasnosti ili odgovornosti koju pružaju. Pa ipak, oni su takođe svesni da ponekad ti mehanizmi uopšte ne funkcionišu, ili ne funkcionišu u meri u kojoj bi to trebalo. Ili da (mladi) ljudi ne znaju da određeni mehanizmi uopšte postoje i kako ih koristiti:

I1: Postoje Saveti za mlade i oni bi trebalo da funkcionišu i preko njih bi mladi mogli da komuniciraju sa javnošću. Ja, isto kao i on (prethodni ispitanik), sigurno nećemo biti pozvani u diskusiju (u vezi sa rešavanjem pitanja nekih studenata o ispitima), ali predstavnik Saveta bi mogao da bude pozvan, da izrazi naše stavove. Mladi mogu stvari da urede interno, ali obično postoji neko ko se ne slaže ili smatra da nije u redu ono čemu se odlučuje ili želi da predloži... Uvek je tako, i uvek će biti. I zato kažem da je zastupanje važno, poput omladinskog saveta –zastupaće stavove mladih i trebalo bi da bude funkcionalan. Imao sam mali projekat, bio je u Krivogaštanima, u Prilepu. Mladi su bili uključeni u formiranje saveta za mlade, kroz koji su uspeli da deluju, odnosno da javno predlože različita rešenja... M: Hvala. Mislim da je I2 hteo nešto da kaže. I2: Moram da se složim sa I1, jer u jednom dužem periodu kada su mladi želeli da izraze svoje mišljenje, ponekad bi to bilo pomalo ad hoc i bez analize kakve će efekte ta odluka ili zahtev proizvesti. Oni razmišljaju samo o jednom određenom pitanju, u određeno vreme. Kao, na primer, sa onim univerzitetskim ispitima. Svi su želeli da polažu fizički, a nakon mesec i po dana, kada su ispiti počeli da se zakazuju, setili su se da moraju da putuju, da neće moći da budu u učionici ako bude više od deset učenika, da će taj ispit možda morati da polažu noću ... Dakle, mislim da mladi ljudi žele da učestvuju u donošenju odluka, ali mi (omladinski radnici) im moramo malo pomoći, obezbediti mehanizme i reći im kako da budu zastupljeni ili da zastupaju, kako ne bi izgubili legitimitet... A što se tiče mehanizama, postoji mnogo mehanizama. Možemo početi od lokalnih saveta za mlade o kojima je I1 govorio; u svakoj opštini treba da postoji lokalni propis o mladima i opština treba da ih podrži; zatim Nacionalni savet za mlade - gde treba da budu zastupljene sve omladinske organizacije; lokalne organizacije i univerzitetske skupštine ... Dakle, ti mehanizmi učešća, i mi kao predstavnici i nosioci mehanizama učešća, moramo biti poznatiji među mladima, tako da mladi mogu doći kod nas, a mi onda možemo zastupati njihova mišljenja. A ako neko od mladih ljudi... ne želi da učestvuje preko nas, sigurno je tu ENER (Jedinstveni nacionalni elektronski registar propisa Republike Severne Makedonije), kao platforma kroz koju svako može da izrazi barem svoje mišljenje. M: Koliko mladih ljudi zna za ENER? I2: Pa, iskreno, u ovoj (fokusnoj) grupi možda Vi i ja, a van ove grupe možda 0,01% ljudi. M:Mislim da su i I1 i I3 potvrdili da znaju šta je ENER. Da, to je vrlo dobar mehanizam za uključivanje javnosti u proces. Ako se pravilno koristi, može biti vrlo efikasan. I3: Takođe bih želeo da dodam, ako to nije problem, pošto smo pomenuli savete mladih, nacionalni savet... Mislim da je ozbiljan problem što saveti mladih ne funkcionišu. Mislim, ne funkcionišu, ne svuda. Kada funkcionišu, i to je izuzetak, većina saveta zapravo ne zna o čemu se tu radi i šta bi primarni cilj saveta za mlade trebalo da bude. Mogu da pričam o svom gradu - mi (omladinska organizacija) sarađujemo sa omladinskim savetom i sve to, ali oni ne znaju svoj početni cilj, nije im jasno šta je omladinski savet i koje su funkcije omladinskog saveta, šta treba da radi.

Čini se da je situacija slična i u Srbiji: Želeo bih da zaključim, pored toga, da, iako postoje određeni mehanizmi kroz institucije koji se koriste i postoji neki neformalni pristup ili vršnjačka edukacija, i različite radionice i angažovanje mladih na takve načine da su kasnije oni ti koji vode neke inicijative. Mislim da je neki neformalniji pristup izuzetno važan jer pruža neku vrstu kontinuiteta. Najveći problem kada je neka institucionalna podrška u pitanju, bar iz mog sopstvenog iskustva ili kruga ljudi u kojem se krećem, jeste taj što ona nije kontinuirana. Dolazi jedna vlada i primenjuje jednu tehniku, a onda se vlada menja, tako da ta tehnika više ne važi. Nailazio sam na situacije u kojima mladi ljudi, koji nisu preterano uključeni u donošenje odluka, uče i naviknu se na sistem putem kojeg nekako mogu donositi odluke, vršiti određeni uticaj, počnu da veruju da odlučuju o stvarima – ali nakon sledećih izbora taj sistem više ne važi.

Ovaj prethodni citat takođe pokazuje jednu neočekivanu osobinu neformalnih mehanizama učešća - kontinuitet, koji bi se očekivao od formalnog, institucionalizovanog. Takođe, čini se da se neformalna sredstva ili ona formalna koja omogućavaju izražavanje kreativnosti doživljavaju pozitivnije. Ona su spontanija, a mladi ljudi imaju jači osećaj vlasništva jer ga stvaraju iz sopstvene potrebe: Želeli smo da primenimo jednu ideju u zajednici u kojoj živimo, a oni (lokalna uprava) su rekli da će pokriti finansije i logistiku, pa su se mladi ljudi aktivirali. Ili, na primer, imate Savete učenika. Obično preduzimaju inicijative, sami ukrašavaju školu, crtaju... Posebno u Uroševcu imamo „Mural Fest“ koji se u stvari već intenzivno dešava i u drugim opštinama, čak i u Prištini. Kroz njega zamenjujemo sve oštećene fasade freskama, a time i obogaćujemo javni prostor. A kroz njih, kroz umetničke forme, mladi, naravno, često izražavaju svoje nezadovoljstvo javnim politikama. Postoji još jedan dobar primer sa Kosova* koji je okupio mlade oko sličnog pitanja: ukrašavanje grada za zimske praznike. Prikazuje kako se mladi mogu više angažovati ako im se pruže inovativne mogućnosti za konsultacije i aktivizam:

I1: Takođe se bavimo pitanjima koja nisu deo projekta. Na primer, kao član organizacije, projekat na kojem radim odnosi se na ekstremizam, ali takođe sam ekolog i feministkinja i aktivna sam u mnogim pitanjima. Možda ovaj primer zvuči smešno, ali nama ovo nije bilo smešno. Reč je o ukrašavanju grada za Novu godinu, što nije učinjeno (od strane vlasti), čak smo razgovarali i sa organizacijama civilnog društva i niko nije želeo da reaguje. Tako sam počela da stavljam objave na društvenu mrežu i počela da „napadam“ opštinske vlasti. Koristila sam satiru i slično... I na kraju je to učinjeno (grad je bio ukrašen). Do nedavno su me nazivali „novogodišnjim aktivistom“. Dakle, ovo je jedan primer... M: Da li su ti se mladi pridružili u ovoj inicijativi? I1: Mislim da jesu, i oni su se šalili, komentarisali...

Još jedan primer iz Srbije govori o spontanoj prirodi takvih mehanizama i o tome koliko široki i inkluzivni mogu biti: Definitivno bih rekao da mladi ljudi možda nisu svesni koliko je važno njihovo učešće i da je neformalni mehanizam koji ste pomenuli veoma važan, barem kao početni korak za pokazivanje neke inicijative. Sećam se situacije sa protesta kada je uhapšen mladić koji je imao 17 ili 18 godina i kada je cela škola izašla da protestuje zbog toga. Bio sam oduševljen njihovom inicijativom i kako su to mirno učinili. Mislim da bi takve (neformalne) inicijative trebalo da postanu uobičajeni pristup za neke druge probleme sa kojima se mladi ljudi suočavaju, čak i u srednjoj školi. Na primer, ako su nezadovoljni nastavnikom, na neki neformalan način mogu pokušati da reše problem. Znam (nezadovoljstvo nastavnikom), možda je to malo banalan primer, ali na tom srednjoškolskom nivou - ako se tako nešto razvije u čoveku u srednjoj školi, onda kada odraste shvatiće neke stvari i biće im lakše da se angažuju. Rekao bih da je za mlade od 15 do 20 godina neformalan način funkcionisanja i organizovanja veoma važan. I nadam se, kao i on (prethodni ispitanik), da će se ovi mehanizmi poboljšati u budućnosti. Novi Sad je očigledno bio dobar način za to. Nadam se da ćemo i u Beogradu imati nešto slično.

Mnogi primeri neformalnih mehanizama tokom rasprava u FG, uključujući i ovde predstavljene, zasnivaju se na upotrebi interneta. Sigurno je da je čak i poslednji ovde predstavljeni primer - o protestu srednjoškolaca - bar donekle bio organizovan putem interneta. To je neizbežno s obzirom na činjenicu da su mladi koje smo uključili u studiju i mladi o kojima učesnici u FG govore digitalni domoroci. Ovo otvara potpuno novi set pitanja o tome koliko su formalni, institucionalni mehanizmi participacije inkluzivni, s obzirom na to da se obrasci i navike omladinske komunikacije zapravo ne uklapaju sa načinom na koji su institucije postavljene i vole da komuniciraju. Nažalost, ovo je izvan delokruga ove studije, ali ispitanici su pokrenuli neka važna pitanja kada su govorili o internet komunikaciji uopšte: bezbednost, nesporazum i lažne vesti. Širom grupa očigledno postoje različiti stavovi o dobrim i lošim stranama korišćenja interneta, ali definitivno postoji svest i donekle zabrinutost u vezi sa rizicima korišćenja interneta:

M: Pitanje za sve: koje su loše, a koje dobre strane kada se internet koristi za učešće mladih? I1:Nisam siguran. Kao što kaže moj kolega, s obzirom na to da ga nismo mi stvorili, da vrlo često ne biramo kako ćemo ga koristiti, ali smo primorani da ga koristimo na određeni način. Međutim, to je mašina za ispiranje mozga koja aktivno radi na tome (ispiranje mozga) više od jedne decenije... M: I2, molim Vas, recite mi, šta vidite kao pozitivno i može li internet imati neke pozitivne efekte? I2: Može, sve dok postoje slobodni ljudi koji ga koriste. Koliko god su ljudi bili slobodni na internetu. Ali očigledno je da je internet postao mnogo manje slobodan u poslednjih deset godina nego što je bio kada je pokrenut. Počevši od nekih jednostavnih stvari: svi se verovatno sećate kada YouTube nije imao komentare, nije vas ništa vodilo do nekog video zapisa, samo ste lutali tom elektronskom platformom i mogli ste da dobijete šta god želite, a niko nije mogao da plati da vas brže odvede do njegovog videa... koliko je internet uopšte način da ljudi postanu svesni kada je napravljen da bi ljudi postali manje svesni? ...ako postoji softver ili nešto što omladinu čini aktivnijom - ne mislim na društvene mreže, mislim na neki softver koji bi, na primer, posebno osigurao da se njihov (omladinski) glas čuje u Crnoj Gori - tada mislim da je Internet veoma pozitivan.

M: I3? I3: Delim ovo mišljenje sa I1, jer mislim da su društvene mreže sada više nasilne - imate puno tih lažnih informacija... Na primer, moji roditelji, moja majka - kad vidi nešto na Fejsbuku, misli da je 100 % tačno i ne možete je ubediti da nije... M: I4? I4: Želeo sam da kažem da sam malo stariji od ostalih, pa sam pažljivo slušao Vaša iskustva i zaista sam mi je ok da imate različita mišljenja, ali takođe bih želeo da nas podsetim da se nalazimo u 21. veku i moramo da nastavimo... Mladi moraju na pravi način da koriste društvene mreže ... na nama je da razmišljamo o tome kako ćemo ga koristiti i na koji način, ali ne da budemo potpuno pasivni i da ga ne koristimo. Danas kada niste na društvenim mrežama jednostavno ne postojite ... I5: …Želeo bih da se osvrnem na ono o čemu smo ranije govorili – na internet i na savršen način za učešće. Mislim da je neophodno koristiti internet, koji ima i svojih loših strana, ali ima i prednosti. Ono što je on (prethodni ispitanik) spomenuo o onome što se dogodilo negde na Zapadu, a znamo da je Arapsko proleće započelo na društvenim mrežama. Pa, onda ono šta se dešava u našoj zemlji (Crnoj Gori), a u Srbiji je isto to (protesti) započelo putem društvenih mreža, mada smo videli i neke neprijatne scene (nasilje na protestima), ali opet vidimo da je to je način izražavanja mišljenja. To su ekstremni primeri, ali tako ljudi izražavaju svoje stavove i pokreću neke inicijative.

Pitanje interneta će ponovo biti aktuelno kada analiziramo kako je kriza COVID-19 uticala na učešće mladih. Ali pitanje mehanizama, posebno u vezi sa formalnim i neformalnim diskusijama koje su se odvijale u FG, dovodi nas do važnog pitanja institucija i kako ispitanici doživljavaju njihovu otvorenost. Ova sklonost učesnika u FG ka neformalnom mehanizmu učešća može proizaći iz činjenice da institucije, koje bi trebalo da budu „domaćini“ formalnih načina učešća, i nisu tako dobar domaćin. Iz mnogih primera u ovom i prethodnom poglavlju videli smo da je članstvo u političkim strankama ponekad jedini način uključivanja. Ali postoje i druga pitanja u institucijama koje su učesnici u FG izrazili, a koja su još uvek prilično povezana sa političkim strankama koje su ponekad jedini kanal za horizontalno kretanje: To me je podsetilo na javnu raspravu koju smo organizovali. Lokalna opština je dobila sredstva od Svetske banke za izgradnju sportskog terena, multifunkcionalnog mesta za rukomet, odbojku, itd. Dakle, oni su dobili te investicije, angažovali stručnjake, napravili plan izgradnje, izgradili stadion - ali su zaboravili da naprave sedišta za gledaoce. Dakle, na ovom javnom slušanju, trener odbojkaške reprezentacije, rekao im je: „Sve je u redu, ali trebaju nam druge stvari. Na primer, gde su mesta? Zašto ne stavite dva reda sedišta jer imamo devojke koje imaju porodice i druge goste koji žele da sede dok gledaju utakmicu. A onda su ljudi iz opštine odgovorili: „Pa kako to da nam nikada nije palo na pamet da se sastanemo sa vama ranije?” Rekao sam im ... moraju da uključe ljude koji koriste stadion, jer nema potrebe da se sastaju sa mnom, jer se nikada u životu nisam bavio sportom. Moraju da razgovaraju sa košarkaškim timom, odbojkaškim timom ... Dakle, taj sastanak je trajao dve minute ... To je veliki gubitak. Dva reda stolica, za koje sada kažu da ne mogu da ih dodaju, jer je izgradnja gotova, pa...

Škole i univerziteti pružaju mogućnost mladim ljudima da se uključe, a to posebno primećuju učesnici u FG sa Kosova* i Crne Gore. Naročito dok pohađaju fakultete, mladi su aktivniji i angažovaniji tokom studija (putem Saveta studenata i slično) o pitanjima koja ih direktno pogađaju, ali retko o onim koja se ne tiču njihovih studentskih pitanja.

Kada se mladi uključe u aktivizam, posebno ako su ih podržali ili pozvali vršnjaci, obično postoji neka omladinska organizacija, druga organizacija civilnog društva (OCD) ili neformalna grupa kroz koju mlada osoba može da nastavi da bude aktivna i gde on/a može dobiti druge mogućnosti da se uključi. Ovo je posebno važno jer OCD mogu pružiti kontinuiranu podršku mladim aktivistima, kao i lakši pristup formalnim procesima učešća i institucijama u kojima se ti formalni procesi odvijaju. Međutim, budući da komunikacija sa birokratskim institucijama, poput međunarodnih donatora i opštinskih ili nacionalnih vlasti, postaje dominantna i česta, (omladinska) OCD preuzima specifični žargon koji ponekad odbija mlade aktiviste: Verujem da je jezik koji se koristi u komunikaciji sa mladima veoma važan, jer ... možda ne svaka mlada osoba u Srbiji, ali 90% mladih u Srbiji zapravo želi da napravi neke promene. Veoma je važno kako ga definišemo (alat koji oni mogu koristiti). Ako ga definišemo na nekom „projektnom” jeziku, koristeći neke termine iz nevladinih organizacija koji ljudima koji su izvan tog sveta nisu jasni, mislim da je malo verovatno da očekujemo da ćemo naići na nečije interesovanje i da će nas neko saslušati.

Institucije imaju sličan problem, ali možda iz drugog razloga. Ponekad nisu transparentne, takođe imaju tendenciju da koriste jezik koji većina ljudi (uključujući i mlade) ne razume u potpunosti ili koriste ekskluzivne kanale komunikacije, poput veb-stranica koje nisu toliko popularne i nisu toliko posećene:

I1: Opština je objavila sve dokumente i sve što je potrebno na veb-stranici. Ali ljudi ne koriste te veb-stranice. Kada ljudi žele da odgovore dobiju od opštine, oni ne idu na veb-stranice da bi ih pronašli, već idu na Facebook i pišu im ili idu direktno u opštinu ... Ljudi misle da nema transparentnosti jer nisu obavešteni, jer ne znaju kome da se obrate za informacije. Podrazumeva se da, da bi bili informisani, građani moraju biti posvećeni. Ali da biste bili informisani na Kosovu*, morate biti veoma angažovani. Na primer, da biste pronašli dokument na veb-stranici ... izveštaje o troškovima, na primer: odeljenje za finansije objavljuje jedan izveštaj, kancelarija gradonačelnika drugi, a lokalna skupština treći. M: To znači da ovaj način komunikacije nije baš prilagođen korisnicima? I1: Ne, nije prilagođen korisnicima jer je nejasan. A onda, ako ste primorani da ponovo pozovete nekoga koga poznajete u Opštini i pitate ga o nečemu što vas zanima, onda izbegavate taj „evropski“ način i vraćate se na način na koji se stvari obično rešavaju na Balkanu. Ne mislim da su transparentni, jer opet, kada nemaju saradnju sa građanima, nema prostora za transparentnost. Ne možete reći da postoji transparentnost i javna rasprava kada će se na debati pojaviti samo 20 ljudi.