POZORIŠTE U KONTEKSTU Knjiga apstrakata by Sandra Stojanovic

POZORIŠTE U KONTEKSTU � I NE SAMO POZORIŠTE [knjiga apstrakata]

SADRŽAJ

PISMO DOBRODOŠLICE str.3 PROGRAM str.4

APSTRAKTI: Dan 1 str. 6 - 16 Dan 2 str. 17 - 27 Dan 3 str. 28 - 40

BIOGRAFIJE str. 41 - 47 PROGRAMSKI ODBOR str. 48

DOBRO DOŠLI NA SIMPOZIJUM!

septembar 2015

Drage kolege i koleginice, Dobro došli na međunarodni simpozijum pod nazivom „POZORIŠTE U KONTEKSTU… i ne samo pozorište“, koji se održava od 23. do 25. septembra 2015. u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka (ZAPROKUL), Rige of Fere 4. (Beograd), u okviru 16. Bitef Polifonije. Simpozijum je posvećen analizi, kontekstualizaciji i kritičkoj interpretaciji savremenih teorija i izvođačkih praksi, kao i razumevanju principa, mehanizama i vrednosnog sistema koji objedinjuju različite vidove njihove primene. Namera je sticanje i razmena uvida o mnogostrukosti primene pozorišnih i izvođačkih teorija, metoda i tehnika, kako u obrazovanju, tako i u programima psihosocijalne podrške sa osetljivim i/ili marginalizovanim grupama, kao i u okviru drugih praksi usmerenim na društvenu promenu i razvoj kulture zajedništva. Simpozijum je namenjen stručnjacima, naučnim radnicima, teoretičarima, kritičarima, umetnicima i aktivistima, koji su zainteresovani za interdisciplinarni pristup proučavanju kulturnih fenomena. Simpozijum ima više sesija, od kojih je svaka posvećena određenoj temi, među kojima su: drama u obrazovanju, pozorište zajednice, principi participacije u rada sa osetljivim grupama, performativne političke prakse i dr. Vi, kao i tridesetak drugih pozvanih eksperata naučne ili aktivističko-umetničke orijentacije, pozvani ste da učestvujete u (jednoj od) šest tematskih sesija. Dijalog u okviru sesija se proširuje i dopunjuje učešćem drugih, takođe pozvanih, kao i onih samozvanih gostiju u publici. Međuigre između sekcija uključuju radionice i prezentacije radova koji otvaraju nova pitanja i problematizuju disciplinarne granice savremenih umetničkih praksi. Simpozijum „Pozorište u kontekstu“ organizuje Hop.La! u okviru 16. Bitef Polifonije, u saradnji sa CEDEUM-om, Fakultetom dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu i UNESKO katedrom za kulturnu politiku i menadžment, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije. Zvanični jezici su srpski, hrvatski i engleski. Odabrani radovi biće objavljeni u zborniku, koji će biti pripremljen nakon simpozijuma. Radujem se susretu! Srdačan pozdrav,

Doc. dr Irena Ristić, Urednica Bitef Polifonije i predsednica programskog odbora “Pozorište u kontekstu”

PROGRAM DAN 1_23/09 9.00 Registracija 10.00 − 12.00 Dijalog o pozorištu u kontekstu #1 12.00 − 13.30 Radionica: Nastava kao konceptualna umetnost 14.00 − 16.00 Dijalog o obrazovanju

DAN 2_24/09 10.00 − 12.00 Dijalog o pozorištu zajednice 12.30 − 14.00 Radionica i razgovor o projektu VREME ZA PRIČU 14.00 − 16.00 Dijalog o principima participacije u radu sa osetljivim grupama

DAN 3_25/09 10.00 − 12.00 Dijalog o političnosti performativnog 12.00 − 13.00 Savremena Imponderabilia: Radno telo 14.00 − 16.00 Dijalog o pozorištu u kontekstu #2 16.00 Svečano zatvaranje

DAN 1_23/09 10.00 - 12.00 DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1

Pozorište u kontekstu – kako iz istorije pozorišta ući u istoriju velikih i malih života? Janko Ljumović, M.A. (Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje, Crna Gora) Institucionalno pozorište i društvena savest Bojana Ivanov-Đorđević, M.A. (Narodno pozorište Sterija, Vršac, Srbija) Sociokulturne implikacije višejezičnog pozorišta Lazar Jovanov, Ph.D. (Fakultet za medije i komunikacije, Beograd, Srbija) Kako matrice tela čuvaju i menjaju pozorišnu i plesnu instituciju Marko Pejović, M.A. (Hajde da…, Beograd, Srbija) Spoilsport: Vesna Đukić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1

Dan #1

Apstrakt:

POZORIŠTE KONTEKSTU -– KAKO KAKO IZ POZORIŠTA UĆI UĆI POZORIŠTE U UKONTEKSTU IZISTORIJE ISTORIJE POZORIŠTA ISTORIJU VELIKIH VELIKIH I IMALIH U UISTORIJU MALIHŽIVOTA? ŽIVOTA? Autor: Janko Ljumović, M.A. (Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje, Crna Gora)

Kontekst unutra ili kontekst spolja, kontekst modela, kontekst autoriteta, kontekst publike, kontekst rata ili kontekst emotivnosti samo je dio mogućeg mapiranja, u kome se ogleda preplitanje različitih zona uticaja koje pozorište ostvaruje u zajednici, ali i prostora uticaja zajednice na njegov sadržaj. Da li nam pojam zajednice umjesto termina društva, koje je shodno svojim ideloškim usmjerenjima pozorište situiralo u različite insitucionalne modele koji su služili i služe kao reprezentacija moći politike i kulture, pomaže da razumijemo njegove emancipatorske prakse ili se mogućnost promjene krije u redefinisanju (i osvajanju) institucionalnih modela, za koje je potrebno afirmisati ideju interesa zajednice koja u njemu participira, i zašto ne reći i zbog normativnog određenja da je sistem pozorišta u evropskom kontekstu dominantno subvencionisan (našim parama). Na koji način savremeno pozorište ulazi u ravan interesa javnosti, izvan podrazumijevajućeg kruga tzv. stručne javnosti i koji su to povodi da ono samo svojim sadržajem proširi zonu tumačenja u kojoj i druge javnosti govore o njemu. Važno pitanje analize jeste mapiranje savremenih izvedbenih praksi koje su redefinisale pojam pozorišne politike u tradicionalnom obrascu u kome se ona definiše i uspostavlja kao nova repertoarska vrijednost, vrijednost bitna za zajednicu. Pozorište u kontekstu zajednice i njenih dilema, pozorište kroz sjećanje zajednice, pozorište koje govori o strahovima zajednice – ima šansu da ne bude samo efemerni znak i bibliografski podatak bitan samo za istoriju jednog pozorišta ili jednog pozorišnog sistema. Ključne reči: kontekst, zajednica, savremene izvođačke prakse, emancipatorska uloga, javni interes

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1

Dan #1

Apstrakt:

INSTITUCIONALNO POZORIŠTE I DRUŠTVENA SAVEST Autorka: Bojana Ivanov-Đorđević, M.A. (Narodno pozorište „Sterija“, Vršac, Srbija)

Pitanje da li umetnost treba da obrazuje, informiše, organizuje, utiče, podstiče, provocira ili jednostavno da bude predmet zadovoljstva, ne prestaje da provocira njene teoretičare. Još je Aristofan smatrao da pisac komedija ne treba samo da pruža zadovoljstvo, već da bude i profesor morala i politički savetnik. Eratosten je na to odgovarao da je funkcija pesnika da oduševi svoje slušaoce, a ne da ih podučava. U slučaju Aristotela poezija i politika jesu potpuno različite discipline – one treba da se sagledavaju odvojeno zato što živeći po specifičnim zakonima služe različitim namerama i teže različitim ciljevima. Kada govorimo o domaćoj dramskoj baštini ne možemo zaobići Steriju koji je govorio da je „teater lek za bolesti moralne“. Ako je umetnost jedna od najvažnijih karika u lancu formiranja sistema vrednosti određene zajednice ili društva u celini, onda je danas teško govoriti o umetnosti van konteksta njenog angažmana. U tu svrhu navešćemo primer angažovanog teatra već dobro poznatog u istoriji svetskog teatra, ali ćemo takođe osvrnuvši se oko sebe ukazati na pozitivne primere takvog pozorišnog razmišljanja i delanja u našoj neposrednoj okolini.15. juna 1982. kroz Njujork je prošla najveća povorka demonstranata. Povod demonstracija bila je pobuna protiv nuklearnog oružja. Ni do sada nije utvrđen tačan broj demonstranata koji su pošavši ispred Ujedinjenih nacija prošetali gradom, predvođeni gigantskim lutkama Bread and Puppet teatra Pitera Šumana. Nagađa se da je broj demonstranata dostigao cifru od oko pola miliona. Čak ni antička pozorišta čiji je kapacitet predviđao više desetina hiljada gledalaca se nisu mogla meriti sa ovakvim događajem. Vršačko Narodno pozorište „Sterija“,ove godine obeležava svoju 70. godišnjicu postojanja. Kako je osnovano 1945. dok su frontovi II svetskog rata još goreli u borbi za oslobođenje od fašizma, deo programa obeležavanja posvetiće se upravo antiratnoj i antifašističkoj kampanji, koja je u ovom teatru pored klasičnog repertoara negovanog i u prvim decenijama postojanja, imala važno mesto. Ta tendencija u isto vreme neguje noviju baštinu i otvara mogućnost bavljenja i nekim drugim povezanim temama u ratnim vremenima u kojima dalje svet beleži najveće migracije stanovništva u proteklih 50 godina, dok veći deo planete okreće glavu od ugroženih, a Evropa kojoj su pošli podiže zidove i bodljikave žice slične onim koje su ograđivale logore holokausta. Zbog toga je u okvirni plan repertoara vršačkog teatra navedena predstava koja će se kroz prizmu savremenog sagledavanja ratne žrtve baviti ponovo životom Ane Frank. Drugi program posvećen žrtvama velikih migracija stanovništva ka Evropi trebalo bi da bude realizovan tokom pozorišne sezone 2016/2017. U tom smislu pojam pozorišta u kontekstu vidimo kao odnos pozorišta u ulozi društvene savesti koja uočava teškoće sa kojima se zajednica suočava i pronalazeći partnera van pozorišnog okruženja pokušava da se suoči ili da bar ukaže na njih. Ključne reči: angažovani teatar, avangarda, zajednica

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1

Dan #1

Apstrakt:

SOCIOKULTURNE IMPLIKACIJE VIŠEJEZIČNOG POZORIŠTA Autor: Lazar Jovanov, Ph.D. (Fakultet za medije i komunikaciju, Beograd, Srbija)

Predmet ovog istraživanja su sociokulturne implikacije dinamičkog višejezičnog teatra na mezo (gradskom) nivou, na primeru Narodnog pozorišta Nepsinhaz-KPGT, a u kontekstu razvoja integrativne kulturne politike grada Subotica i afirmacije jedinstvenog jugoslovenskog kulturnog prostora (koncepta koji su ustanovili predvodnici pokreta i istaknuti jugoslovenski pozorišni umetnici: Ljubiša Ristić, Nada Kokotović, Rade Šerbedžija i Dušan Jovanović). Cilj istraživanja je dokazati da višejezično pozorište, u precizno određenom obliku (kao što je to bio koncept Grada teatra u Subotici) predstavlja međukulturnu sponu i svojevrsnu društvenu vrednost, te da podstiče međukulturni dijalog i afirmiše kulturnu raznolikost, kako na mikro (institucionalnom) nivou, tako i na mezo (gradskoj) i makro (državnoj) ravni. Kao studije slučaja analiziraju se paradigmatični projekti realizovani od 1985. do 1987. godine. Istraživanje je u tom smislu usmereno na subotički koncept Grada teatra (projekat Madač, komentari), zatim na Grad teatar na Paliću (Šekspir fest), i JU fest. U procesu vrednosne determinacije posebno mesto zauzima sociolingvistička teorija Ranka Bugarskog, kojom se nastoji ukazati na društveni i kulturološki uticaj principa multijezičnosti u pozorištu, u smislu razvoja sociokulturnog kapitala i dinamičkog odnosa između različitih kulturnih entiteta. Tokom prikupljanja relevantnih podataka korišćene su sledeće empirijske metode: „desk“ istraživanje (analiza pres-klipinga, arhivsko istraživanje); kvalitativni metod dubinskog intervjua sa predstavnicima donosilaca odluka (političkim funkcionerima i upravnicima institucija) i stvaraocima i idejnim tvorcima svojevrsnog pozorišnog koncepta. Ovo istraživanje treba da omogući dublje razumevanje sociokulturne i političke uloge multijezičkog pozorišta u savremenim društvenim okvirima. Intencija je, dakle, dokazati da višejezično pozorište, u jasno definisanom obliku, odnosno modelu, predstavlja imanentni segment kulturne politike, koje unapređuje i dinamizuje međukulturne odnose. Ključne reči: višejezično pozorište, Narodno pozorište-Népszinház-KPGT, Grad teatar, kulturna politika, kulturna raznolikost

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1

Apstrakt:

KAKO MATRICE TELA ČUVAJU I MENJAJU POZORIŠNU I PLESNU INSTITUCIJU Autor: Marko Pejović, M.A. (Hajde da…, , Beograd, Srbija)

Ovaj rad polazi od matrice tela kao skupa telesnih karakterisitka koji imaju funkciju označitelja, a koji u saodnosu tvore strukturu. Ona se postavlja kao referentna vrednost prihvatljivosti (tela) u nekoj kulturi ili nekoj instituciji. Cilj rada je da ukaže kako se ova matrica menja u zavisnosti od konteksta u kome se određena (pozorišna i plesna) praksa realizuje. Pitanje koje se razmatra je koliko određene matrice tela podržavaju instituciju pozorišta i plesa, kao i kako neke matrice tela postanu subverzivne, poprime dekonstruišući potencijal. Polazna tačka za razmatranje je Hegelova postavka o celini. Istina je za njega celo, nemanjkovito. U pozorištu se ova postavka primenjuje u okviru prakse „zatvorene“ dramske forme o kojoj piše Folker Kloc /Klotz/. Primena zatvorenih formi u pozorištu i plesu je nekada vodila i do „zatvorenih“ matrica tela. Sa druge strane, prisustvo različitih tela u javnom prostoru je pretnja opresivnoj ideologiji, koja sprečava bilo kakvo trenje, tenziju. Diverzivnost tela ukida referentnu matricu tela kao isključivu, a posmatrača stavlja u neprijatnu poziciju da primećuje razliku. U kulturi Zapada koja radi tako nervozno da kontroliše telesne funkcije i želje, „drugačije“ telo (kao što je „invalidno“ ili „transrodno“ telo) se odmah pozicionira kao „devijantno“. Ono nas podseća na povredljivost tela, na nemogućnost kontrole, na gubitak izvesnosti. Rad će na primerima različitih praksi ukazivati na promene od monolitnih, ka strukturisanim, do rizomskih matrica tela u plesu. Ključne reči: matrica tela, plesne prakse, dekonstrukcija, celina

Dan #1

12.00 - 13.30 RADIONICA: NASTAVA KAO KONCEPTUALNA UMETNOST

RADIONICA

Dan #1

Opis:

NASTAVA KAO KONCEPTUALNA UMETNOST Autori: Eugen Matusov, Ph.D. (Delaver univerzitet, Njuark, SAD) Ana Marjanović-Šejn, Ph.D. (Česnat hil koledž, SAD)

Kao i konceptualizam u umetnosti, pedagoška konceptualizacija fokusirana je na uključivanje ljudi u iskustvo koje destabilizuje njima poznate paradigme, uz mogućnost javljanja alternativnih, a time i na promovisanje obrazovanja bez učenja. Nastava kao konceptualna umetnost pripada žanru nastave kao performansa i komplementarna je nastavi koja je fokusirana na promovisanje učenja. Nastava kao konceptualna umetnost zasniva se na ideji da je suština obrazovanja u transformaciji ličnosti – načina na koji se on ili ona povezuju sa svetom, načina na koji ličnost opaža svet, druge ljude, i sebe – i može postojati izdvojeno, i u odsustvu fokusa na učenje specifičnih praksi (znanja, veština, stavova). U okviru ontološke dijaloške pedagogije, posebno smo zainteresovani za pedagoški konceptualizam kao moćan žanr/medij dijaloške ontološke provokacije. Dijaloške ontološke provokacije su, kako im samo ime sugeriše, načini da se dođe do neočekivanih i moćnih alternativa u našim odnosima prema svetu, prema životu, prema drugim ljudima i prema samom sebi. Kroz takve susrete, učesnici mogu iskusiti očuđavanje, početi da preispituju lični pristup i da testiraju svoje ideje. Mišljenja smo da je dijaloška ontološka provokacija suština bahtinijanske dijaloške pedagogije. U radionici koja če biti izvedena kao konceptualna umetnička forma, učesnici će biti uključeni u iskustvo, diskusiju, i problematizaciju obrazovanja kao konceptualne umetnosti. Ključne reči: dijaloška pedagogija, konceptualna umetnost, očuđavanje, Bahtin

14.00 - 16.00 DIJALOG O OBRAZOVANJU

Nastava kao konceptualna umetnost Eugen Matusov, Ph.D. (Delaver univerzitet, Njuark, SAD), Ana Marjanović-Šejn, Ph.D. (Česnat hil koledž, SAD) Dramska pedagogija – umjetnost ili pedagogija? Vlado Krušić, Ph.D. (Hrvatski centar za dramski odgoj - HCDO, Zagreb, Hrvatska) Kazališne radionice u funkciji poboljšanja nastave fizike Zvonimir Peranić, M.Sc. (Višeučilište u Rijeci, Hrvatska) Spoilsport: Dragana Koruga (Centar za interaktivnu pedagogiju - CIP, Beograd, Srbija)

DIJALOG O OBRAZOVANJU

Dan #1

Apstrakt:

NASTAVA KAO KONCEPTUALNA UMETNOST Autori: Eugen Matusov, Ph.D. (Delaver univerzitet, Njuark, SAD) Ana Marjanović-Šejn, Ph.D. (Česnat hil koledž, SAD)

DIJALOG O OBRAZOVANJU

Dan #1

Apstrakt:

DRAMSKA PEDAGOGIJA – UMJETNOST ILI PEDAGOGIJA? Autor: Vlado Krušić, Ph.D. (Hrvatski centar za dramski odgoj - HCDO, Zagreb, Hrvatska)

Različiti oblici prakse suvremene dramske pedagogije, koju neki teoretičari nazivaju i „primijenjenim kazalištem“, gdjegod da se ostvaruju, uvijek predstavljaju neki oblik dramskog i/ili kazališnog rada u kontekstu, tj. u okružju koje je izvan izvornog umjetničkog područja u koje po uvriježenim shvaćanjima obično smještamo bilo koji vid dramskog/kazališnog rada. Intenzivan razvoj dramske pedagogije posljednjih desetljeća otvorio je niz problema ne samo za teoretičare koji istražuju i tumače ovo područje, nego i za brojne praktičare koji se njime bave, među kojima je i velik broj školovanih kazališnih profesionalaca, suočivši ih s nizom pitanja o ciljevima vlastita djelovanja, metodama koje primjenjuju i kriterijima procjene svoga rada i njegovih učinaka. Obrazovan u okružju i dandanas prevladavajuće kazališne kulture i pratećih znanstveno-teorijskih disciplina autor će tragom vlastita iskustva naznačiti neka od glavnih pitanja te poneke zaključke do kojih je došao na svom razvojnom putu od profesionalnog kazalištarca do dramskog pedagoga. Ključne reči: dramska pedagogija, primenjeno pozorište, kontekst, metode, kriterijumi procjene

DIJALOG O OBRAZOVANJU

Dan #1

Apstrakt:

KAZALIŠNE RADIONICE U FUNKCIJI POBOLJŠANJA NASTAVE FIZIKE Autor: Zvonimir Peranić, M.Sc. (Veleučilište u Rijeci, Hrvatska) Stavovi studenata i učenika spram predmeta poučavanja u izravnoj su vezi spram razine usvojenosti sadržaja. Studenti i učenici pozitivnijih stavova uspješnije usvajaju sadržaje. Fizika kao nastavni kolegij ili nastavni predmet izrazitije utječe na studente i učenike za razliku od drugih predmeta. Pojedini se stav ne sastoji od jedinstvene konstrukcije već od velikoga broja potkonstrukcija koje različitim razinama udjela utječu na formiranje individualnog stava. Okruženje u kojemu se poučava utječe na stavove: najpozitivniji stavovi asocirani su visokom razinom osobne pomoći, jakom povezanosti sudionika unutar obrazovne grupe, korištenjem raznolikih strategija poučavanja i neobičnih aktivnosti učenja. Najvažnija varijabla koja utječe na formiranje stavova spram nastave fizike jest iskustvo učenikovoga učenja, odnosno kvaliteta poučavanja. Svrha ovog istraživanja jest poboljšati spoznaje u suvremenom poučavanju kako bi rezultati nastavnog procesa bili uspješniji te pridonijeti razvoju obrazovanja u prirodnim znanostima. Cilj istraživanja jest pokazati kako se uporabom posebno razvijenih radionica dramskog neverbalnog kazališta mogu poboljšati stavovi studenata spram nastave fizike i fizike uopće, ali kako se može poboljšati i samo konceptualno znanje fizike. Radionice su razvijene u periodu od petnaestak godina. Za razliku od klasičnoga eksperimenta u kojima studenti i učenici spoznavaju „izvana“ u radionicama se njihovo tijelo postavlja u ulogu aktivnoga objekta koje prolazi određena stanja i situacije. Percepcijom „iznutra“ određeni koncepti postaju iskustveno jasniji. Točnije dolazi do prekonceptualizacije dotadašnjih predkoncepcija o pojedinim sadržajima. Posebno koncipirane radionice provedene su u nastavi kolegija Fizika za inženjere, Veleučilišta u Rijeci, kao dio vježbi. Za potrebe mjerenja stavova razvijen je poseban upitnik. Za klasifikaciju i strukturiranje čestica korištena je klaster analiza. Pouzdanost upitnika pokazana je analizom u kojoj je Cronbach alpha faktor 0,818. Valjanost upitnika analizirana je dijeljenjem čestica na dvije podgupe čija je korelacija 0,773, a Guttman split-half faktor 0,871. Faktorskom analizom pokazano je kako su sve čestice predstavljene jednim faktorom. Iz svega se zaključuje kako je konstruiran upitnik koji mjeri stav(ove) o nastavi fizike. Konceptualno znanje je mjereno dijagnostičkim konceptualnim testom iz mehanike (FCI) koji je postao standard za mjerenje temeljnoga konceptualnog razumijevanja u mehanici.

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #1

Dan #1

Istraživanje je provedeno tijekom dvije akademske godine. Studenti su bili podijeljeni u tri grupe. Jedna istraživačka koja je u nastavi koristila radionice i dvije kontrolne koje nisu. Na istraživačkoj i jednoj kontrolnoj grupi provedeno je ispitivanje upitnikom i testom prije i nakon nastave. Na drugoj kontrolnoj grupi provedeno je ispitivanje upitnikom i testom samo nakon nastave kako bi se isključila mogućnost utjecaja pamćenja sadržaja upitnika i testa na konačne rezultate. Iako sve grupe fiziku smatraju podjednako teškom (ne postoji statistički značajna razlika), istraživačka grupa ima statistički značajnu razliku prema pozitvnom stavu spram zanimljivosti fizike, korištenjem pokusa u nastavi, ali i u stavu prema kojemu radionice pomažu u savladavanju novih sadržaja. Studenti istraživačke grupe statistički značajno manje koriste dodatne poduke (instrukcije). Između kontrolnih grupa nakon provedene nastave nije postojala statistički značajna razlika u rezultatima. Iz svega se zaključuje kako se korištenjem radionica dramskog neverbalnog kazališta u nastavi mogu poboljšati stavovi studenata spram nastave fizike i fizike uopće, ali i boljim konceptualnim razumijevanjem sadržaja. Ključne reči: konceptualno znanje, fizika, neverbalno kazalište, radionica, stavovi

DAN 2_24/09

10.00 - 12.00 DIJALOG O POZORIŠTU ZAJEDNICE

Zagonetka pozorišta zajednice Pol Marej, Ph.D. (Bel teatar, Velika Britanija-Srbija) Zašto pozorište zajednice? Karolina Spaić (ZID teatar, Amsterdam, Holadnija) Kolektivni činovi svedočenja – problem pozorišta zajednice Šon Ajta, (Univerzitet umetnosti Burnmaut, Velika Britanija) Spoilsport: Tanja Pajović (POD teatar, Beograd, Srbija)

DIJALOG O POZORIŠTU ZAJEDNICE

Dan #2

Apstrakt:

ZAGONETKA POZORIŠTA ZAJEDNICE Autor: Pol Marej, Ph.D. (Bel teatar, Velika Britanija-Srbija)

Pozorište zajednice je prepoznatljivo po svom pristupu i ciljevima. Pristup je jednostavan: tim profesionalnih pozorišnih reditelja, scenografa, glumaca, pisaca, muzičara i drugih, rade sa grupom neprofesionalnih umetnika kako bi stvorili originalnu izvođačku formu o tematskom pitanju koje svi učesnici u procesu podjednako smatraju značajnim. Ciljevi pozorišta zajednice obuhvataju (često utopijske) ideje pluralizma, demokratije, zajedništva, nekomercijalizma, aktivizma, igre i radosti. Umetnici pozorišta zajednice veruju da umetničke forme koje stvaraju imaju kapacitet da: (1) ojačaju veze u zajednici; (2) pokreću demokratske procese; (3) osnažuju i edukuju pojedince; (4) pomažu nedovoljno zastupljenim pogledima i manjinskim glasovima da stignu do šire publike; (5) intervenišu direktno, ne zadovoljavajući se pritom da svet samo tumače već i da ga menjaju. I kroz svoj pristup i kroz ostvarivanje svojih ciljeva, pozorište zajednice je vid političkog pozorišta. “Sama činjenica da se nešto zove pozorište zajednice izneverava neoliberalističku veru u individualizam i ideju da stvari kao što su “javno dobro” i “zajednica” treba da “budu odbačene kao nepotrebne komponente države blagostanja.” (Martinez & Garcia, 2000) Kao najstarija participativna forma pozorišta, moglo bi se reći da je “Pozorište zajednice” umnogome izgubilo svoj identitet, kako se pristup sve češće koristi od strane države, kulturnih institucija i neoliberalnih filantropa u promociji njihovih ciljeva, kroz forme kao što su “drama u obrazovanju” i “primenjeno pozorište”. S druge strane, moglo bi se tvrditi da je pozorište zajednice definisano dovoljno jasno u odnosu na svoje političke ciljeve, te njegov identitet ostaje sačuvan. U svakom slučaju zagonetka pozorišta zajednice je u tome što može biti istinski prepoznato i cenjeno samo u odnosu na ciljeve koje pretenduje da ostvari, bez obzira da li su ti ciljevi ostvarivi. Ključne reči: zajednica, pozorište, pluralizam, aktivizam, nekomercijalizam

DIJALOG O POZORIŠTU ZAJEDNICE

Dan #2

Apstrakt:

ZAŠTO POZORIŠTE ZAJEDNICE? Autorka: Karolina Spaić (ZID teatar, Amsterdam, Holandija)

Nikada nećes dobiti drugu šansu da ponoviš prvi utisak, kaže holandska poslovica. To upravo važi za pozoriste zajednice, jer kada se radni proces jednom započne ne možemo zaustaviti njegov tok. Izgleda nam da u pozorištu zajednice pravila ne postoje i da je sve moguće. Medjutim upravo ovde vladaju pravila igre koja uslovljavaju kvalitet i efekat rada, i čuvaju njegovu autentičnost. To je u isto vreme i razlog zašto neko bira da radi, podržava ili aktivno učestvuje u pozorištu zajednice. Ta pravila igre su pre svega: 1. kolektivnost, 2. višeslojnost, 3. prelaznost tj. zaraznost, 4. neiscrpna kreativnost. A pored toga, nema odredjenih pravila kako se radi, stvara i šta je krajnji reuzultat. Svako može da učestvuje, i rad po svojoj prirodi je uvek politički angažovan. Pozorište zajednice je jedan od retkih prostora gde se zadovoljavaju fundamentalne ljudske potrebe, gde čovek može da izrazi sebe, doprinese i promeni nešto. Bez obzira na velicinu toga, da li se radi o odredjenim potrebama grupe ljudi, o razmeni ličnih priča, ili o medjusobnom upoznavanju komšija u novom kraju. Pozoriste zajednice je efikasan način da se deluje na “glokal” nivou (globalno i lokalno u isto vreme), da se na lokalnom nivou bavimo univerzalnim ljudskim pitanjima. A kako ovaj rad utiče na umetnike koji zajedno za predstavnicima zajednice ulaze u kreativni proces? Transparatnost ovog radnog procesa, nesiguran ishod i krajnji rezultat zahtevaju veliku fleksibilnost i otvorenost. Istovremeno je neophodna maksimalna priprema i analiza ne samo umetničkog već i socijalnopolitičkog konteksta, da bi se radom postiglo maksimalno. Radeći na pozorištu zajednice, umetnici rade paralelno na više polja. Za umetnika je važno da razume da pozorište zajednice ne prestaje kada je projekat završen, već da zajednica nastavlja da živi. Rezultati rada će biti dugotrajni u onoj meri u kojoj je umetnik imao kapaciteta da izgradi uzajamno poštovanje i poverenje sa članovima zajednice. U svom pozorišnom blogu za The Guardian, kritičarkaLin Gardner piše u tekstu, pod naslovom: “Zašto bi svaki umetnik trebačp da bude umetnik zajednice” da se danas najzanimljivije pozorište pravi zajedno sa publikom, a ne za publiku. I da to održava ovu umetnost u životu. Kada se zakonitosti pozorišta zajednice analiziraju i efekti rada sakupljaju onda to nije iluzija, vec karta za budućnost. Mene posebno zanima kako pozorištem zajednice možemo šire delovati na publiku koja gleda predstavu. Šta je optimalni koncept da bi se publika uključila u dogadjaj? Kako kreirati zajedničko, značajno iskustvo za sve prisutne? Kako predstava može podstaći i publiku da izabere, da stvara svoje iskustvo i da doprinese kolektivnom iskustvu? Ključne reči: pozorište zajednice, zajedništvo, otvorenost, aktivno učešće

DIJALOG O POZORIŠTU ZAJEDNICE

Dan #2

Apstrakt:

KOLEKTIVNI ČINOVI SVEDOČENJA – PROBLEM POZORIŠTA ZAJEDNICE Autor: Šon Ajta, (Univerzitet umetnosti, Burnmaut, Velika Britanija)

Uprkos činjenici da je ono što se tradicionalno označavalo kao Pozorište zajednice imalo ogroman uticaj na savremenu pozorišnu kulturu u Velikoj Britaniji, opisi praksi koji se pripisuju ovom izrazu podređeni su taksonomskom podskupu u okviru daleko češće korišćenog izraza Primenjena drama i pozorište (PDP/ ADT). Razvoj šireg spektra socijalno angažovanih performativnih i pozorišnih pristupa ili/i tehnika koji teče uporedo sa rastućim skepticizmom stručnjaka u okviru PDP polja prema svakoj tendenciji “homogenizovanog, esencijalističkog koncepta zajednice” (Prentki and Preston, 2013 :12) učinilo je širu sveobuhvatnu klasifikaciju prikladnijom, i olakšalo je postepeno povlačenje termina Pozorišta zajednice iz profesionalne prakse. I zaista, u Britaniji, odrednica se sve više povezuje sa potpuno amaterskim pozorištem, odražavajući njenu upotrebu u Sjedinjenim državama. Izostavljanje Pozorišta zajednice iz profesionalnih pozorišnih rečnika odražava i odgovarajuću okluziju u ontološkom smislu. Kompanije, pozorišni prostori, i izvori identifikovani u ovom obliku rada (posebno u okviru ruralnih konteksta tokom gostovanja) nestaju alarmantno brzo. Paradoksalno, promene u umetnosti i politici dotacija u Velikoj Britaniji pokazuju da elementi Pozorišta zajednice uveliko postaju deo mejnstrima. Uz istraživački osvrt na istoriju Pozorišta zajednice u Velikoj Britaniji, rad se oslanja na uvide još neizgovorene i intuitivne, primenjujući aspekte Mustakasovom heurističkog modela istrage, i utemeljen je u znanjima zasnovanim na bogatom iskustvu autora koje je kao praktičar Pozorišta zajednice stekao tokom trideset godina. U radu se iznosi tvrdnja da je ova posebna vrsta izvodjenja u opasnosti da postane žrtva tekuće borbe za vlasništvo između kontrakulture i hegemonističkih kultura. Ključne reči: pozorište zajednice, okluzija, primenjena drama i pozorište (PDP), Mutasakov model heurističke istrage

12.30 - 14.00 RADIONICA I RAZGOVOR O PROJEKTU VREME ZA PRIČU

Dan #2

RADIONICA

Opis:

VREME ZA PRIČU Autorka: Vera Večanski, doktorantkinja Izvodi: Ivan Jevtović Vreme za priču je program pripovedanja priča u bibliotekama. Nastao je po uzoru na slične programe i pripovedačke seanse (library storytime, engl.) koji se realizuju u dečjim bibliotekama širom sveta, a koje izvode profesionalni pripovedači ili glumci, nekada učitelji, a najčešće sami bibliotekari, služeći se tehnikama interaktivnog pripovedanja priča (storytelling, engl.) kao što su jezik, zvuk, fizički pokret i gestikulacija, repeticija, kako bi se pred publikom oživeli i otkrili određeni elementi i slike jedne priče. U pripovedačkim seansama namenjenim deci često se koriste i različiti vizuelni predlošci i rekviziti, poput slika, lutaka ili predmeta, koji pomažu u vizuelizaciji priče i koji čine pripovedanje prijemčivijim za decu, a neretko i sama deca dobijaju mala „zaduženja” (na primer da proizvedu neki zvuk ili pokret, da nacrtaju ili naprave rekvizit koji će se koristiti u priči itd.), čime i sami postaju akteri, a ne samo pasivni slušaoci. Vreme za priču je program namenjen prvenstveno deci predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta. Svaka pripovedačka seansa, koja traje oko 30 minuta, podrazumeva pripovedanje nekoliko priča koje su objedinjene istom temom (na primer priče o prijateljstvu i pomaganju, priče o doživljaju i prihvatanju sebe, priče o hrani, likovne priče itd.) u kojima je podjednako prisutan i umetnički i edukativni aspekt. Pored bogatog vizuelnog identiteta, posebna pažnja posvećena je kamernoj i tihoj, meditativnoj atmosferi (koja omogućava deci potpuno „uranjanje” u svet priča i književnosti) za koju verujemo da je veoma potrebna današnjoj deci, s obzirom na to da su svakodnevno izložena prejakoj stimulaciji sa svih strana. Cilj programa je dvostruk: da se najmlađima razvije ljubav ka literaturi i pričanju priča u najranijem dobu, te da se uvedu u čarobni svet književnosti čak i pre nego što nauče da čitaju i pišu. Istovremeno, program senzibiliše decu i za pozorišnu i vizuelnu umetnost, muziku, kreativni pokret. Takođe, cilj programa jeste da se deca privuku i ohrabre da sa radošću dolaze i koriste biblioteku i njene resurse od malih nogu i da se u prostoru biblioteke osećaju prijatno, slobodno i ,,kao kod kuće”, budući da prikazuje biblioteku ne samo kao mesto za učenje, već i kao mesto za druženje, razmenu sa vršnjacima/odraslima i zabavu.

14.00 - 16.00 DIJALOG O PRINCIPIMA PARTICIPACIJE U RADU SA OSETLJIVIM GRUPAMA Igra kreativnih različitosti Bojana Škorc, Ph.D. (Fakultet likovnih umetnosti, Beograd, Srbija) Problemi stigmatizacije manjinskih grupa u participativnim umetničkim projektima Boris Čakširan (ERGstatus, Beograd, Srbija) Značaj kulturne raznolikosti u radu sa političkim azilantima u centru Cimade Rišar Grolo (Grupa Arti-Zanat, Srbija-Francuska) Drama i deca sa autističnim poremećajima: pomoći Abrahamu da se izbori sa životom Tasos Angelopulos, doktorand (Dramski odsek na AUTH-u, Solun, Grčka) Spoilsport: Dubravka Crnojević Carić, Ph.D. (Akademija dramskih umjetnosti, Zagreb, Hrvatska)

DIJALOG O PRINCIPAMA PARTICIPACIJE U RADU SA Dan #2

OSETLJIVIM GRUPAMA

Apstrakt:

IGRA KREATIVNIH RAZLIČITOSTI Autorka: Bojana Škorc, Ph.D. (Fakultet likovnih umetnosti, Beograd, Srbija)

Alternativno obrazovanje se posmatra kao zajednički projekat dece/mladih i odraslih, kao deo društvenog, istorijskog i kulturnog okruženja u kome postoji. To je kontekstualno postavljen proces čija celovitost nudi ogromne razvojne mogućnosti. U taj proces ljudi unose svoje mnogostruke raznolikosti u pogledu društvenog statusa, ranjivosti, starosti, porekla, kulturnog miljea, profesije – unose ih u različite igrovne i kreativne aktivnosti. Na taj način, različitost postaje osnov učenja za razvoj. Blisko idejama Lava Vigotskog, kreativne aktivnosti postaju pokretači budućeg razvojnog toka. Kroz improvizaciju, umetnički performans i igru, učesnici grade zajednički psihološki prostor – zonu narednog razvoja, u kome odigravaju sebe, ne samo ono što aktuelno jesu, nego i ono što postaju. “Zdravo da ste” pristup ranjivim grupama i ljudima pogođenim ratom, koji je započet 1994. godine tokom društvenih tragedija, danas je transformisan u alternativni oblik rada sa ranjivim grupama, decom i nastavnicima u srpskom obrazovnom sistemu. Stvaralačke i otvorene aktivnosti uključile su do sada mnogo hiljada učesnika u zajednički proces građenja konstruktivnog odgovora na krizu, siromaštvo, otuđenje i nedostatak mogućnosti. Promena igre, performans aktivnosti i interaktivnih kapaciteta učesnika se vide kao ključne za očuvanje ljudskih kapaciteta da stvaraju i rekonstruišu okruženje i svoju životnu praksu – postaju to „skrivena blaga“, nova oruđa promene, kako reče jedan mladi učesnik. Ključne reči: višestruka različitost, učenje za razvoj, igra, performans, zona narednog razvoja

DIJALOG O PRINCIPAMA PARTICIPACIJE U RADU SA Dan #2

OSETLJIVIM GRUPAMA

Apstrakt:

PROBLEMI STIGMATIZACIJE MANJINSKIH GRUPA U PARTICIPATIVNIM UMETNIČKIM PROJEKTIMA Autor: Boris Čakširan (ERGstatus, Beograd, Srbija)

Strah koji postoji kod susreta sa ranjivim grupama gradi se na realnoj osnovi koja proizilazi iz predrasuda koje su dugom istorijom tabua građene na ovim prostorima. Sakrivanjem ovih tabuiranih grupacija i njihovim brisanjem iz javnog prostora stvorena je slika o njihovoj malobrojnosti, dok statistike pokazuju sasvim drugačije podatke. Ovo nepoznavanje i nemogućnost susreta u javnom diskursu doveli su do stvaranja još jačeg kruga stigme koja ove grupacije dovodi do getoizacije i stvaranja sopstvene kulture, i društvenih obrazaca unutar svake grupe ponaosob. Svako mešanje u ovaj getoizirani prostor doživljava se kao uzurpacija, a ne kao izraz potrebe za komunikacijom. Stigme su toliko jake da je ponekad potrebno više od 10 godina da se zatvorene kulture otvore, da se uključe i stupe na javnu scenu, i da tako postanu deo kulture šire zajednice. Pitanja koja proizlaze iz ovog ustrojstva su važna za sam proces destigmatizacije, u kome i samo otvaranje, inkluzija i participacija počinju da se doživljavaju kao stigma upravo zbog svojih zbunjujučih poruka: zašto se stvari otvaraju i prezentuju u javnom prostoru; šta se time želi; ko je publika i šta je njihov motiv; da li se može ući u participaciju, a ostati dosledan grupi; kako se vratiti u grupu ako sve ne uspe; šta je uopšte uspeh i dr. Jedan od najvažnijih elemenata u susretu i radu sa ranjivim grupama je građenje poverenja. Upravo ovaj element je presudio u mnogim projektima gde je ljudski faktor zatajio, i umesto otvorio vrata, još jače i glasnije ih je zalupio za sobom. Strahovi koji proizilaze iz nepoverenja mogu trajno da isključe pojedince koji su bili dragoceni činioci prvih koraka. Za pravo poverenje je potreban dug period, ali i precizno izabrani i odmereni koraci koji pokazuju trajna ulaganja u procese emancipacije. Takođe su važni elementi stabilnosti i solidnosti u odnosu prema grupi. Promene nisu dobrodošle, a stečena prava su jedva osvojena. Ova osnovna postavka ne ostavlja puno prostora za značajne promene. Manjinske grupe su nesigurne onda kada i vi pokažete slabost i empatiju. Mnoge grupe su usvojile obrasce zloupotrebe i manipulacije upravo se koristeći sopstvenim stigmama. One tako procenjuju vaše snage i sigurnost u čije se ruke stavljaju njihova teško stečena sigurnost i stabilnost. Na ovom putu puno važnih elemenata i problema su pred nama, pa je postupak participacije i inkluzije od velikog značaja za realizaciju prvih koraka i sticanja uzajamnog poštovanja i poverenja. I naravno jedan od možda najvažnijih elemenata je sama umetnost. Ona mora pre svega biti najveća, najsnažnija i najsigurnija, onda su svi ostali koraci lakši. Ključne reči: participacija, stigma, inkluzija, ranjive grupe, getoizacija

DIJALOG O PRINCIPAMA PARTICIPACIJE U RADU SA Dan #2

OSETLJIVIM GRUPAMA

Apstrakt:

ZNAČAJ KULTURNE RAZNOLIKOSTI U RADU SA POLITIČKIM AZILANTIMA U CENTRU CIMADE Autor: Rišar Grolo (Grupa Arti-Zanat, Srbija-Francuska)

Saopštenje obuhvata prikaz iskustva i metodologije rada sa ranjivim grupama na primeru pozorišnih kreativnih radionica sa političkim azilantima u Francuskoj gde od pre tri godine autor radi u centru udruženja Cimade. Biće predstavljeni opšti principi «radionica umetničke podrške», kako ih autor naziva, uz pokušaj objašnjenja na koji način se opisani metod prilagođava radu sa azilantima. U okviru projekta koje Compagnie ArtiZanat vodi u Centru Cimade organizuje se veći broj aktivnosti među kojima su i kreativna pozorišna radionica za odrasle i pozorišne radionice namenjene deci i roditeljima. Na samom početku autorovog rada sa azilantima bilo je očigledno da je rad u okviru umetničke radionice, u procesu integracaije azilanata u novo društvo i novu kulturu, komplementaran socijalnom radu. Migranti koji su napustili svoju zemlju i porodicu, ponekad i visok društveni položaj, izmešteni su iz svoje sredine i moraju sve da počnu iz početka, da prebole ono što su izgubili, da se uklope u novu kulturu, a često i da nauče novi jezik. Ono što je u fokusu u radu sa ovom populacijom jeste da se obezbedi podrška na putu integracije, omogućavajući svakome da očuva vezu sa svojom kulturom. Za autora radionice su mesto gde svako može da u potpunosti doživi i izrazi bogatstvo svoje kulture, a istovremeno da bude u susretu sa drugim kulturama. U radionicama se najčešće polazi od umetničkog predloška izabranog u odnosu na teme i pitanja koja, po autorovoj proceni, mogu biti bitna za učesnike. Ovakav način rada omogućava učesnicima da govore o temama koje su im bliske, ali sa distancom koju predstavlja već postojeće umetničko delo. Tokom stvaralačkog procesa, zajedno se istražuje kako svaki učesnik može da usvoji dato delo, da nađe lične veze sa određenom dramskom situacijom, kao i na koji način se taj predložak obogaćuje kulturom svakog od učesnika. To je način za svakoga od njih da izrazi vrednosti svoje kulture u okviru procesa integracije u novo društvo. Ključne reči: politički azilanti, pozorište, integracija, kulturna raznolikost, zajednica

DIJALOG O PRINCIPAMA PARTICIPACIJE U RADU SA Dan #2

OSETLJIVIM GRUPAMA

Apstrakt:

DRAMA I DECA SA AUTISTIČNIM POREMEĆAJIMA: POMOĆI ABRAHAMU DA SE IZBORI SA ŽIVOTOM Autor: Tasos Angelopulos, doktorand (Dramski odsek na AUTH-u, Solun, Grčka)

U radu se opisuje iskustvo autora koji radi u grčkom obrazovnom sistemu, kao dramski pedagog ali paralelno i kao pomoćni nastavnik Abrahamu, detetu sa autističnim poremećajem (ASP). Prikazuje se celovit psihokinetički program zasnovan na dramskim vežbama i oruđima koji su korišćeni kako bi Abraham uspeo da izađe na kraj sa svakodnevnim stvarima (kao što su, na primer, obedovanje i igranje sa drugom decom tokom odmora, redukovanje njegove agresije, pronalaženje načina da se uključi u čas i dr.), zatim da prepozna (za nas relativno) proste pojmove i sadržaje pojedinih školskih predmeta (kao što su desno-levo; učiniti-ne činiti, boje i brojevi, pisma i sl), i konačno da bude bolje integrisan u odeljenju. Iskustvo takođe uključuje socijalnu i psihološku podršku koja se ostvaruje kroz dramske igre sa Abrahamovim drugovima iz razreda, sa namerom da se redukuju konflikti povezani sa Abrahamovim učešćem u regularnoj nastavi, kao i da se uz pomoć dece čitava zajednice (npr. roditelji) uveri u korisnost i celishodnost participacije. Rezultati programa dopuštaju autoru tvrdnju da drama može doneti promene kako u živote dece sa ASD, tako i čitavoj zajednici. Ključne reči: autizam, drama, integracija, obrazovni sistem

DAN 3_25/09

10.00 - 12.00 DIJALOG O POLITIČNOSTI PERFORMATIVNOG Služavka nestaje: izvođenje rodnog državljanstva u kontekstu migracija povezanih sa uslovima rada Silvija Jestrović, Ph.D. (Vorvik univerzitet, Velike Britanija) Pozorište na rubu autonomije Vlatko Ilić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Ko se boji pozorišta još, tri za groš… Aleksandra Jelić (ApsArt, Beograd, Srbija) Ideologija, performans, spektakl (dvije studije slučaja: Laibach i Let 3) Dragana Kružić, doktorantkinja (Univezitet umetnosti u Beogradu, Srbija) Spoilsport: Irena Ristić, Ph.D. (Hop.La!/ Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

DIJALOG O POLITIČNOSTI PERFORMATIVNOG

Dan #3

Apstrakt:

SLUŽAVKA NESTAJE: IZVOĐENJE RODNOG DRŽAVLJANSTVA U KONTEKSTU MIGRACIJA POVEZANIH SA USLOVIMA RADA Autorka: Silvija Jestrović, Ph.D. (Vorvik univerzitet, Velika Britanija)

Polazište ovog rada je nestanak Indijke koja je radila kao pomoć u kući jedne saudijske porodice. Stigli su zajedno u Veliku Britaniju i odseli u jednoj od Krajfild vikendica Vorvik univerziteta, na kome je majka porodice pohađala postdiplomske studije. Otprilike u isto vreme, i ja sam se preselila u Veliku Biritaniju, i smestila u jednu od kuća, tokom priprema da preuzmem novi posao na Vorvik univerzitetu. Indijska služavka i ja ćaskale smo jednog jutra dok smo prostirale veš. Nakon toga, razmišljala sam da smo obe bile migrantkinje iz različitih delova sveta, koje su u Veliku Britaniju došle da rade, ali iako smo živele jedna do druge, razlike u našim iskustvima, zakonskim pravima i perspektivama nisu mogle biti veće. Nekoliko dana kasnije ona je nestala. Saudijska porodica nije bila iznenađena, jer se takve stvari stalno događaju sa kućnim osobljem u njihovim krugovima. Policija je vodila kratku istragu pre no što su se složili da se služavka provukla kroz imigracionu mrežu. Moj istraživački projekat (Praksa kao Istraživanje) koji u radu prikazujem prati korake ovog nestanka iz idiličnog porodičnog smeštaja Vorvik univerziteta do policijskog dosije (i šire). U ovoj konkretnoj i konceptualnoj istrazi nestanka moje komšinice, ispitujem različite aspekte drugosti na dubljem političkom, etičkog i ličnom nivou, što sam propustila da uradim u vreme kada je došlo do incidenta. Rad će kontektualizovati projekat PkI (praksa kao istraživanje) u okviru postojeće stipedije o radu migranata i polu, kao i u odnosu na radne uslove i imigracione zakone, kako bi ispitao na koji način se rodno izvođenje državljanstva oblikuje i uslovljava u kontekstu migracije povezane sa radnim uslovima kroz specificne socioeonomske okolnosti i pravne sisteme. Ovaj rad je deo UKIERI fonda (Inicijativa za obrazovanje i istraživanje u Velikoj Britaniji i Indiji) projekta Rodno državljanstvo: manifestacije i performans. Ključne reči: migranti, performans, rodno državljanstvo, drugost, PkI projekat

DIJALOG O POLITIČNOSTI PERFORMATIVNOG

Dan #3

Apstrakt:

POZORIŠTE NA RUBU AUTONOMIJE Autor: Vlatko Ilić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Promišljanje kompleksnih relacija između umetnosti i politike tokom prošlog veka ukazalo je na najmanje dve orijentacije kada je u pitanju scensko-izvođačka praksa i teorija. Sa jedne strane, zahtevi za probojom umetnosti u životnu praksu, svojstveni avangardnim pokretima sa početka dvadesetog veka, u najdoslednijim slučajevima vodili su odustajanju od umetničke produkcije (npr. kada je reč o Situacionističkoj internacionali i Gi Deboru /Debord/, Tretjakovu / ili čak Augustu Boalu /Boal/); dok sa druge, period koji označavamo kao neoavangardu možemo razumeti i kao vreme povratka kategoriji autonomnog umetničkog dela – pri čemu, u središte pažnje dospevaju politike sveta umetnosti. Shodno tome, mogli bismo reći da je usmerenost ka revolucionarisanju života kroz umetnost, tj. delovanju u okvirima društvenog života, rezultirala pre svega revolucionarisanjem umetnosti. Ipak, i pored opšte zastupljenog mišljenja da bi takav razvoj stvaralačkih tendencija koje su obeležile vek za nama trebalo najpre tumačiti kao neuspeh avangardnih pokreta, oni su umnogome izmenili načine mišljenja teatra. Krajem prošlog i početkom ovog veka, o scensko-izvođačkim praksama i njihovoj ulozi u društvenom životu u najvećoj se meri misli posredstvom kategorije performativnosti, i to na način na koji je ona utemeljena u feminističkim studijama i teoriji kulture (Batler /Butler/). Pritom, bar kada je reč o pozorištu, nama i dalje nedostaju precizne pojmovne odrednice koje bi podržale jednu takvu teoretizaciju – usled čega i nailazimo na sasvim različite interpretativne pozicije kada je reč o na primer američkim studijama izvođenja /performance studies/ ili estetici performativnog (Fišer Lihte /Fischer-Lichte/). Takođe, imajući na umu današnje prilike i dominantno tržišno orijentisanu logiku delovanja uopšteno uzevši, a samim tim i umetničkog delovanja, promišljanje smeštenosti pozorišta u društveni život postaje još kompleksnije. Pitanja kojima ćemo se shodno tome ovom prilikom baviti tiču se statusa umetnosti, te njene autonomije kao političkog projekta (u savremenom kontekstu), kao i problemima domena i potencijala efekata onih kritički orijentisanih scensko-izvođačkih praksi. Ključne reči: umetnost, pozorište, politika, avangarda, neoavangarda

DIJALOG O POLITIČNOSTI PERFORMATIVNOG

Dan #3

Apstrakt:

KO SE BOJI POZORIŠTA JOŠ, TRI ZA GROŠ… O projektu “Od kršenja do stvaranja zakona” i predstavi “Banja robija” Autorka: Aleksandra Jelić (ApsArt, Beograd, Srbija) Svaki sistem je zatvor, uprkos teoriji postojanja otvorenih sistema. Država je zatvor. Škola ja zatvor. Kompanija je zatvor. Šta je onda zatvor – kaznena ustanova? Zatvor je ne slika, već ikona opresije kojoj se klanjaju i služe njegovi verni zaposlenici samo nastavljajući ovu svojevrsnu religiju nadziranja i kažnjavanja (Mišel Fuko) koja počinje još sistemom obaveznog školovanja, a koja se multiplikuje, modifikuje i živi kroz druge legitimne i prihvaćene oblike državne supresije i kontrole slične zatvoru ali nazvane drugačije. Kako i kakvo je onda pozorište moguće u zatvoru? Da li samo ono i onakvo koje podržava i podražava sistem kontrole i kazne? Kako se osvaja polje lične slobode? U zatvoru je sve moneta za trgovinu, ucenu ili cinkarenje pa i učešće u dramskoj radionici, replika u predstavi. Da li je pozorišna predstava “Banja robija” nastala od osuđeničkih priča i u izvedbi bivših osuđenika uzdrmala srpski kazneni sistem koji je odgovorio meta pozorišnim činom ali i realnim pretnjama? Predstava “Banja robija” nastala je u okviru projekta od “Od kršenja do stvaranja zakona” koji je realizivao ApsArt Centar za pozorišna istraživanja u saradnji sa još dve organizacije JUKOM i BG Centar za ljudska prava. Ovo je prvi put da se u Srbiji i regionu uz pomoć legislativnog pozorišta, inače tekovine brazilskog reditelja Augusta Boala, pokušalo uticati na izmenu pravnih akata u okviru kaznenog sistema odnosno unapređenje pravnih akata koji regulišu prava i obaveze osuđenih lica. Legislativno pozorište je vrsta socijalno angažovanog pozorišta koje ima za cilj da određenoj društvenoj grupi pruži mogućnost da uz pomoć pozorišta kao medija utiče na širu kao i stručnu javnost i na izvršne organe vlasti u pokušaju unapređenja svog društvenog položaja i konkretne izmene ili dopune određenog zakona koji taj položaj definiše. Ovim pionirskim projektom u procesu koji je zahvatio više od 1.000 osuđenika, publiku u pet gradova Srbije, on line zajednicu, mnoge relevantne subjekte, NVO sektor, medije a uz podršku Zaštitnika građana otvorena su vrata kaznenog sistema na jedan nov način. Duboko unutra, iza zidova i rešetaka zatvora zavirilo se u realne, konkretne probleme osuđenika o kojima su sami govorili, sami ih dramatizovali. Ova saznanja su pretočena u predstavu a nakon izvođenja i interakcije sa publikom pretvorena u konkretne legislativne predloge. Predstavom “Banja robija” su pokrenuta brojna pitanja u široj društvenoj zajednici oko organizacije i funkcionisanja kaznenog sistema i konačno dodirnuti krajnje zatvoreni izvršni organi kaznenog sistema Srbije. U tom procesu brojne prepreke, simulacije i manipulacije činile su deo svakodnevne borbe sa izvršnim organom kaznenog sistema tj. Upravom za izvršenje krivičnih sankcija koja je u konačnom ishodu zabranila dalje izvođenje predstave po zatvorima kao i konačnu realizaciju projekta na pravnom planu. Pozorište je proglašeno opasnim i nepoželjnim elementom uprkos tome što je iznosilo činjenice o zatvoru koje su objavljivale mnoge nevladine organizacije i nezavisne komisije pre toga. Istinito pozorište, koje nastaje izvan očekivanog, dozvoljenog, prihvatljivog, pristojnog društvenog konteksta, koje stvaraju živi svedoci nepravde i tlačenja jeste i treba da bude svakom pojedincu/sistemu uznemirujuća pojava koja ne dozvoljava da se nepravda sakrije, zakloni, opravda. Da li smo spremni za ovakve pozorišne procese kao stvaraoci, na kojim mestima, i pod kojim uslovima? Da li prepoznajemo sisteme kontrole – cenzure – ucene u drugim društvenim kontekstima i kakve pozorište ima veze s tim? Da li i kada i samo pozorište postaje delom društvene kontrole? Ključne reči: legislativni teatar, kazneni sistem, osuđenici, nadzor, socijalna kontrola 31

DIJALOG O POLITIČNOSTI PERFORMATIVNOG

Dan #3

Apstrakt:

IDEOLOGIJA, PERFORMANS, SPEKTAKL (DVIJE STUDIJE SLUČAJA: LAIBACH I LET 3) Autorka: Dragana Kružić, doktorantkinja (Univerzitet umetnosti, Beograd, Srbija)

Pojavom Novog vala, pokreta rock glazbe osamdesetih godina prošlog stoljeća, na glazbenoj sceni teritorija ex Jugoslavije pojavili su se glazbeni sastavi Let 3 i Laibach. Oni su svojim specifičnim žanrovskim eksperimentom i transgrediranjem žanrovskih granica napustili isključivo glazbenu sferu izričaja. Prihvatili su konceptualni i performerski oblik predstavljanja ukazujući na to da je svojevrsna subverzija političkih, kulturnih i tradicijskih momenata, iz koje proizlazi njihov vlastiti diskurs, njihova bazična, polazišna točka u umjetničkom stvaralaštvu. Specifičnim načinom medijske promocije u društvu spektakla, indirektnim ili direktnim tumačenjem stavova o društvenoj problematici kroz procese transformacije (transvestije), isticanja maskuliniteta, vulgarne retorike, ideološke ikonografije, eklektičkim i aproprijativnim pristupom u svom glazbenom i performativnom stvaralaštvu potvrđuje se autentičnost artističkog, snažno intelektualiziranog umjetničkog koncepta glazbenih sastava Let 3 i Laibacha koji proizlazi iz kulture i samim tim predstavlja produkt jedne kulturne industrije. Adorno i Horkehimer kao pripadnici Frankfurtske škole tumače da su kategorije i sadržaji kulturne industrije zapravo cilj liberalizma i da je diferencija u polju popularne kulture jedan od načina održavanja samog stanja, odnosno da su devijacije ili otkloni zapravo mutacije samog sistema. Ono što odstupa može preživjeti samo time da se svrsta. Drugim riječima, oni ne čine potpuni odmak ili otpor pripadanju jednoj kulturnoj sferi. Ona im služi kao snažna bazična točka u kojoj je izvjesno uslojavanje tradicijskih (moralnih) vrijednosti i nadodavanje sekundarnog vida „oznake“ nepripadanja toj sferi. Eksploatacija vjerskih, rodnih, nacionalnih ili političkih tema upućuje na propitivanje tradicijskih vrijednosti jednog ideološkog društva i sistema. Niče je ukazao na negativne učinke većine društvenih institucija, tradicija i običaja na razvoj i slobodu pojedinca. U odnosu na moralnost tvrdi: „Slobodno ljudsko biće je (ocijenjeno) nemoralnim jer je u svim stvarima odlučilo da se osloni na sebe a ne na (moralnu) tradiciju“. Metodološka razina verbalne (tekstovi pjesama) i neverbalne (tjelesne) komunikacije sa publikom, njihovog ponašanja na sceni, a naročito vulgarne retorike (prema Barthesovom pojmu grandiloquence– „pretjerani govor“ gesta, držanja i tijela) ukazuju na visoku razinu osvještenosti prema pristupu kritici društene zbilje.

DIJALOG O POLITIČNOSTI PERFORMATIVNOG

Dan #3

Na to tumačenje upućuje Fiskeova tvrdnja da je prostački govor oralna, opoziciona učesnička kultura, koja ne pravi razliku između izvođača i publike. Ako su iz mogućnosti izbora između eufemizma i narušavanja lingvističkih i ikonografskih konvencija ove dvije glazbene grupe preuzele ovo drugo, onda su takvi retorički obrati i mogućnosti koje nude te retoričke igre postali njihov prepoznatljiv diskurzivni obrazac. Victor Turner povezuje performans, ritual i teatar. Smatra da je predstava konačni završetak nekog iskustva koja izranja iz onog što je obično zatvoreno u dubinu društveno-kulturnog života, nedostupno običnom promatranju i rasuđivanju. Direktnim sudjelovanjem kod izvođenja performansa ili u njegovom sukcesivnom prikazivačkom trenutku putem medija, publika prima verbalne, vizualne ili glazbene „inpute“. Oni u sebi sadrže bogatstvo stratuma denotacija i konotacija gdje se granica između fikcije i realnosti postepeno rastače i gdje se svojevrstan ideološki ritual kao medijski događaj transfigurira u spektakl. Ako se zbog tog stimulansa kojeg publici nudi većina njihovih glazbenih i perfomativnih uradaka njihovo umjetničko stvaralaštvo može percipirati kao interaktivna umjetnost, tj. djelo čiji je konstitutivni aspekt intervencija primaoca posredovanjem odgovarajućeg tehnološkog sistema, onda ga se može percipirati i kao otvoreno djelo. Ono je kao takvo zasnovano na interakciji publike koja odgovara na ponuđeni prijedlog umjetnika, i koja svojim angažmanom ne sudjeluje isključivo u receptivnom dovršenju djela, već svojim ponašanjem i djelovanjem izvodi djelo ili sudjeluje u njegovom dovršenju. Ključne reči: ideologija, performans, društvo spektakla

12.00 - 13.00 SAVREMENA IMPONDERABILIA: RADNO TELO

Dan #3

RADIONICA

Opis:

SAVREMENA IMPONDERABILIA: Radno telo Autorka: Maja Ćirić, Ph.D. (Nezavisna kustoskinja, Beograd, Srbija) Interpretacija: Sandra Stojanović, M.F.A (Umetnica, Beograd, Srbija) Saradnici: Annie Vigier and Franck Apertet (les gens d’Uterpan), Parterre Iva Kontić, AGIT-PROP-FLASH-MOB (or The Workers’ Dance into the Twilight) Karolina Kucia, PARASITE: A Performer, the Mental Hotel and Life in the Gallery. Notes on Immaterial production depression and precarious labor Rena Rädle & Vladan Jeremić, OUT Praxa & Red Winter Jovana Stojanović, Mali ratovi

Ova kurirana sesija ima za cilj da kroz dokumentaciju (prezentacije, projekcije i intervjue) uspostavi vezu između istorije performansa, i savremene produkcije, ali i da preispita odnos ovde predstavljenih performansa i društveno-političkog trenutka. Polazeći od performansa Imponderabilia (Marina Ambramović/Ulay, 1977) u kojem su umetnici stajali na uskom ulazu u galerijski prostor jedan naspram drugog i suočavali publiku sa sopstevenim pogledima i golim telima, ovde se razmatra današnja uloga umetnosti/umetnika naspram i u odnosu na društvo. Između proletarijata i/ili kognitarijata, kao društvene korporealnosti kognitivnog rada (F. Berardi:2009), ovde se preispituju kolektivna, individulna, ali i neantropomorfna tela. Ako je u performansu Imponderablia ostavljena mogućnost distance između tela umetnika i publike, u performansu PARTERRE, ta distanca je ukinuta, u smislu da tela izvođača direktno klize preko tela publike. AGIT-PROP-FLASH-MOB (ili Radnički ples u suton) nаlаzi inspirаciju u sve populаrnijem fenomenu kolektivnog plesanja u okviru samo-organizovanih uličnih protestа. OUT Praxa i Red Winter su dve intervencije iz različitih prostorno-vremenskih okvira koje povezuje strategija povlačenje i neprisustva radi konstituisanja političkih tela. PARASITE razmatra nematerijalnu produkciju, depresiju i prekarni rad tzv. radnika u kulturi. Mali ratovi kao autoreferencijalni sistem analize bolesti, pokušaj su izvođenja dekonstrukcije ličnog identiteta.

14.00 - 16.00 DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #2

Samosvest i drama u obrazovanju Aleksandra Stojanović (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Izvođačke prakse u digitalnom okruženju (slučaj virtuelnih svetova) Biljana Mitrović, doktorantkinja (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Publika kao duskurzivna formacija i izazovi angažovanog pozorišta Goran Tomka, doktorand (Fakultet za sport i turizam - TIMS, Novi Sad, Srbija) Konteksti Bitef Polifonije… i ne samo Polifonije Ljubica Beljanski-Ristić (Cedeum, Beograd, Srbija) Spoilsport: Vlatko Ilić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #2

Dan #3

Apstrakt:

SAMOSVEST I DRAMA U OBRAZOVANJU Autorka: Aleksandra Stojanović (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

U svetu u kome je razvoj tehnologije dostigao takav uspon da internet, kao i sva tehnološka sredstva uz pomoć kojih je moguće povezati se na mrežu, čini našu realnost, u svetu u kome je jednim klikom moguće saznati sve što nas zanima, i mnogo više od toga, kakva je uloga klasičnog obrazovanja? Da li je pozicija sveznajućeg nastavnika i učenika koji treba da bude ispunjen znanjem održiva u takvom sistemu? Još važnije pitanje je da li u takvom sistemu pozorište može da igra važnu ulogu? Kakvu ono ima svrhu i da li se može upotrebiti u edukaciji, može li pomoći pri pronalaženju nekog kompasa u haosu sveta koji nas okružuje? U svojoj knjizi “Education for critical consciousness” (Obrazovanje za kritičku svest, prev. aut.) Paulo Freir, brazilski prosvetitelj i filozof, ističe važnost kritičkog mišljenja u obrazovanju, kao i potrebu da se umesto monologa i tišine, stvara dijalog između onih koji neko znanje prenose, i onih koji to znanje primaju. Iako se Freir u svom radu bavio drugom vrstom obrazovanja, pre svega opismenjujući najsiromašnije stanovnike Brazila, njegove ideje o podizanju svesti, o dijaloškoj razmeni i podsticanju kritičkog mišljenja i dalje su veoma aktuelne. Odnos učitelj-učenik može biti, posmatrano kroz prizmu Freirove filozofije, odnos tlačitelja i potlačenog. Da li uvođenje dramske edukacije, odnosno upotrebe pozorišta u svrhe učenja, podsticanja na kritičko mišljenje i samostalno istraživanje može da promeni ovu dinamiku koja je i dalje sveprisutna u obrazovnim sistemima? Vodeći se savremenim otkrićima u psihologiji i pedagogji i idejom da učenje kroz igru najviše može podstaći decu i mlade da se povezuju, razvijaju i otkrivaju samostalno, ovaj rad ima za cilj da prikaže kako je moguće povezati ideje o samosvesti (koje je još Freir postavio baveći se siromašnima u Brazilu), sa upotrebom dramske edukacije u svrhe podizanja samosvesti i podsticanja mladih na kritičko mišljenje. U radu je učinjen pokušaj da se pojam samosvest, koji Freir koristi u pre svega političkom smislu, transponuje na osećaj samosvesti koji mogu imati mladi dok uče i stvaraju. Ovaj rad će pokušati da ispita kako drama kao način učenja, može doprineti podizanju svesti mladih i podsticanju na veću samostalnost, črvršću povezanost sa svojim vršnjacima i veći stepen slobode u učenju i istraživanju. Razlog za ovakav ogled leži u činjenici da se trenutni obrazovni sistem i dalje postavlja kao prostor neslobode, gde učenici veći deo časova prespavaju, dosađuju se ili počinju da mrze svoje profesore, jer su i dalje, uprkos razvoju interneta i sve veće akumulacija znanja na mreži, oni posmatrani kao pasivni i potčinjeni. Ključne reči: pozorište, obrazovanje, samosvest, sloboda, Freir

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #2

Dan #3

Apstrakt:

IZVOĐAČKE PRAKSE U DIGITALNOM OKRUŽENJU (SLUČAJ VIRTUELNIH SVETOVA) Autorka: Biljana Mitrović, doktorantkinja (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

Cilj ovog rada je da predstavi neke od izvođačkih praksi koje su zastupljene u digitalnom okruženju, fokusirajući se na one koje se odnose na virtuelne svetove, pre svega u kontekstu MMORPG videoigara (massively multiplayer online role-playing games). U virtuelnim svetovima kojima veliki broj igrača pristupa istovremeno koristeći koncept igranja uloga, osim predviđenog igranja igara prema predefinisanim pravilima ili praćenja fiksiranog narativa igre, otvaraju se specifične performativne mogućnosti. One podrazumevaju okupljanja usmerena na zabavne, društvene, političke ciljeve koji se tiču pojava u realnom, fizičkom svetu, zatim prakse održavanja naučnih skupova i stručnih konferencija u okviru virtuelnog okruženja i pokušaje ostvarivanja kreativnih (potencijalno umetničkih) formi izvođenja. U svim navedenim slučajevima prisustvo učesnika je obezbeđeno posredstvom avatara, sa manje ili više zastupljenim elementom igranja uloga, što zavisi od vrste i cilja samog okupljanja i karakteristika pojedinih virtuelnih okruženja. Navedene tehnološke mogućnosti i društvene i kulturne (pa i političke) prakse, u radu su kontekstualizovane shodno Šeknerovim (Richard Schechner) zapažanjima o odnosu igranja, igara, sportova, pozorišta i rituala, imajući pre svega u vidu interaktivnost i fenomen koji je Gofman (Erving Goffman) označio kao fokusirani skup (focused gathering). Ključne reči: virtuelno okruženje, MMORPG, performans, politika, prisustvo

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #2

Dan #3

Apstrakt:

PUBLIKA KAO DUSKURZIVNA FORMACIJA I IZAZOVI ANGAŽOVANOG POZORIŠTA Autor: Goran Tomka, doktorand (Fakultet za sport i turizam - TIMS, Novi Sad, Srbija)

Pozorišna publika se tradicionalno definiše kao privremena društvena grupa okupljena oko pozorišnog događaja koja posmatra, doživljava ili neposredno učestvuje u izvođenju pozorišnog dela. Istovremeno, o publici se govori i kao takvoj, ona je i diskurs, odnosno prepoznatljivi društveni konstrukt kojim se objašnjavaju prakse publike, te argumentuju različite aktivnosti u vezi sa publikom (cenovne strategije pozorišnih institucija, način sedenja u pozorištu, dramaturška rešenja, način glume i slično). Publika kao diskurs proizvodi se kroz diskurzivne prakse (mišljenje, govor, pisanje) pozorišnih stvaralaca, kritičara, političkih lidera i pojedinih članova publike. Međutim, granice između ove dve prakse – učestvovanja u pozorišnom izvođenju u ulozi publike i govora o publici – često su vrlo nejasne i međusobno isprepletene. Diskursi o publici određujući su ne samo za proces pozorišnog stvaralaštva, već i za čitavo pozorišno (i kulturno) polje. Istraživanje koje se ovde prezentuje bavi se publikom kao diskursom i načinima na koji se ona proizvodi u okviru određene kulturne organizacije. Studentski kulturni centar kao studija slučaja predstavlja između ostalog produkcijsku kuću čiju pozorišnu produkciju odlikuje naglašeni politički aktivizam u predstavama kao što su Ubiti Zorana Đinđića, Dogvil i Balerine. Nalazi pokazuju da se proizvodnja diskursa o publici nalazi na raskršću (1) dominantnih diskursa u polju kulture, (2) pozicije organizacije u polju i njene misije, (3) ličnih profesionalnih iskustava zaposlenih i (4) parcijalnih i često nedovoljno obrađenih podataka o praksama publike. Međutim, kako je čitavo polje kulture u Srbiji neosetljivo za informacije koje proizvodi publika, (znanja o publici i izloženost komentarima su na izrazito niskom nivou) diskursi o publici su u mnogo većoj meri projekcije institucionalnih i ličnih mišljenja i stavova. Publika se tako mahom doživljava kao slabi subjekt sa malo ili nimalo agensnosti što se temeljno kosi sa idealima angažovanog pozorišta kojem institucija stremi. Nalazi upućuju na nekoliko zaključaka. Prvo, pozorišni stvaraoci kreiraju (ne)poželjne oblike subjektiviteta ne samo kroz pozorišni tekst i njegovo izvođenje na sceni, već i kroz čitav niz drugih (neumetničkih) praksi. Drugo, angažovano pozorište koje nastoji da inspiriše, podstakne kritičko mišljenje i osnaži političku participaciju moguće je jedino ukoliko se obraća aktivnom subjektu. Treće, da bi takav subjekt mogao da nastane (i razvija se), pozorišne institucije moraju se izložiti raznolikim iskustvima publike kako bi dekonstruisali sliku pasivne društvene formacije. Ključne reči: pozorišna publika, diskurs analiza, teorija prakse

DIJALOG O POZORIŠTU U KONTEKSTU #2

Dan #3

Apstrakt:

KONTEKSTI BITEF POLIFONIJE… I NE SAMO POLIFONIJE Autorka: Ljubica Beljanski Ristić (Osnivačica CEDEUM-a i BITEF Polifonije, Beograd, Srbija)

Kako je nastala Bitef Polifonija? U kakvom kontekstu? Koliko se taj kontekst menjao i promenio tokom proteklih petnaest godina postojanja? Na koji je način prezentacija regionalnog programa Umetnosti za društvene promene – Igrom protiv nasilja na 34. Bitefu 2000. godine, pod nazivom Polifonija, odgovarala na kontekstualne datosti i koje je mehanizme razvijala Bitef Polifonija, sledeće i godina koje su sledile, delujući u tom kontekstu i svim drugim kontekstima koji su postojali i/ili nastajali? Koliko je uspevala da na njih utiče? I koliko su različiti konteksti uticali na Bitef Polifoniju? Koje su to povratne sprege i ciklične strukture Bitef Polifonije i kako se otkrivao i razvijao polifoni pristup kao prepoznatljiv znak, koncept i vrednost. Kroz osvrt na nastanak i razvoj Bitef Polifonije autorka istražuje i otkriva mehanizme uslovljenosti umetničkih, obrazovnih i socijalnih programskih inicijativa koje nastoje da budu angažovane i da angažuju različite aktere lokalne zajednice negujući dijalog, razmenu iskustva, međusobno partnerstvo i saradnju na širem planu, posebno u regionalnim okvirima… Istovremeno, otvara niz pitanja o potencijalima i ograničenjima ovakvog angažovanja koje posredno ili neposredno menja okruženje u kome njeni akteri deluju, kao i o održivosti koja ovakve programske poduhvate svrstava u fenomene koji funkcionišu po još nedovoljno poznatim zakonitostima jednog sveta koji stvara samog sebe i koji, bez obzira na sve, nastavlja sam sebe da izgrađuje. Ključne reči: kontekstualne datosti, programske inicijative, razvojni procesi, izvođačke umetnosti, potencijali

BIOGRAFIJE UČESNIKA

Aleksandra Jelić je pozorišna i filmska rediteljka. Diplomirala pozorišnu i filmsku režiju na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. Dobitnik nekoliko nagrada za dokumentarne filmove. Osniva 2004. godine ApsArt Centar za pozorišna istraživanja i fokusira se na oblast primenjenog pozorišta tj. upotrebe dramskih tehnika i formi u radu za različitim društvenim grupama, za lični razvoj i društveni angažman. Veliki deo aktivnosti posvećuje radu sa osuđenicima u srpskim zatvorima. Formira promenljivu trupu u Specijalnoj zatvorskoj bolnici pod nazivom Čarobnjaci iz O.Z-a (O.Z. je skraćenica za Okružni zatvor). Sa osuđenicima, baveći se njihovim pričama, pravi predstave koje se izvode na beogradskim scenama ali za publiku koja dolazi u zatvor. Predstava Čiji si ti, Petre? bila je deo programa BITEF Polifonije 2009. godine. Za rad u zatvoru ApsArt 2009. godine dobija nagradu ERSTE Fondacije za socijalnu integraciju između 1.300 projekata iz regiona. Godine 2011. na Novom Beogradu osniva ApsArt Pozorište zajednice, prvo pozorište zajednice u Srbiji, mesto koje je za građane Novog Beograda platforma za kreativni razvoj i dijalog sa zajednicom. Rediteljka je više predstava realizovanih sa različitim grupama (deca, mladi, zavisnici, mladi sa smetnjama u razvoju…). Veruje u celoživotni razvoj i moć promene najpre na ličnom planu, a zatim i društvenom – ako postoji posvećenost, ljubav i beskompromisna vera u čoveka. Zagovara pravo na umetnost.

Aleksandra Stojanović diplomirala je Menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Tokom studija bila je volonter na brojnim pozorišnim festivalima i konferencijama, a trenutno radi u DAH Teatru. Bila je učesnica mnogih seminara i kurseva u Srbiji i inostranstvu, u toku kojih je radila na usavršavanju svog znanja i veština. Trenutno završava master studije Teorije dramskih umetnosti i medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu.

Ana Marjanovic-Shane je vanredni profesor na Česnat Hil Koledžu u Pensilvaniji, SAD. Razvija je socio-kulturni pristup obrazovanju koji se bazira na osnovnim aspektima kreativnih aktivnosti: igri i pozorištu, mašti i umetnostima. Vrlo je posvećena razvijanju kulturnih i istorijskih pristupa razvitku i obrazovanju pojedinaca - pristupu zasnovanom na razumevanju razvijanja pojedinaca u svojoj potpunosti i kompleksnosti, razvijanja koje se odvija kroz jedinstvene i nezamenjive događaje u životu kroz koje pojedinci grade odnose, razmenjuju i testiraju svoje ideje i stavove, stvaraju višestruku perspektivu kroz učestvovanje u smislenim aktivnostima.

Bojana Ivanov-Đorđević rođena je u Vršcu 24.11. 1981. Učiteljski fakultet u Beogradu završava 2007, a postdiplomske studije Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu na odseku Teorije dramskih umetnosti i medija 2013. Osnivač je i predsednik Edu teatra koji od 2008. uspešno okuplja umetnike i pedagoge na zadatku negovanja, razvijanja i istraživanja pozorišne kulture zajednice u kojoj deluje. Kroz teoriju i praksu bavi se lutkarstvom, interaktivnim i interkulturalnim teatrom. Piše i radi i za pozorište i televiziju. Zaposlena je na mestu dramaturga Narodnog pozorišta „Sterija“ u Vršcu.

Bojana Skorc diplomirala je na odseku za Psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1987. godine. 1992. završava master studije, a 1999. brani doktorsku tezu u polju psihologije snova na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Predaje na predmetima Psihologija i Psihologija umetnosti na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu, Univerzitetu u Crnoj Gori i Fakultetu fizike u Beogradu. Radi kao predavač u polju alternativnog obrazovanja. Aktivno učestvuje u međunarodnim mrežama i asocijacijama psihologa, asocijacijama za eksperimentalnu i empirijsku estetiku umetničkog istraživanja.

Boris Čakširan je kostimograf, scenograf, koreograf i reditelj. Kao kostimograf sarađivao je sa najvećim kompanijama za izradu kostima u svetu (Western Costume Company, Holliwood, Berman’s & Nathan’s, Bolshoj Teatar). Godine 1995. on se okreće plesu radeći sa pet baletskih igrača u projektu koji je osmislio za festival savremenog plesa u Bitomu u Poljskoj. Nakon tog projekta Boris je pozvan 1996. godine da radi kao gostujući koreograf za jednu od najelitnijih škola za savremeni ples u Izraelu – MASPAА (Mateh Asher School for Performing Arts), koja koegzistira sa poznatom izraelskom trupom (Kibbutz Contemporary Dance Company). Godine 1998. na inicijativu Fonda za otvoreno društvo Jugoslavije, on osniva internacionalni edukativni projekat ERGstatus u Beogradu, sa ciljem da edukuje mlade igrače i koreografe, i predstavi im različite tehnike savremenog plesa, dovodeći mnoge priznate koreografe i pedagoge na našu umetničku scenu. Osniva i ERGstatus plesni teatar, kao i Festival Van okvira čiji je umetnički direktor. Pored brojnih nagrada i priznanja Boris je osvojio Kristalnu prizmu 1995. za kostimografiju filma “Ubistvo sa predumišljajem”, treće mesto i medaljon UBUS-a na Festivalu koreografskih minijatura u maju 2000. godine.

Dragana Kružić diplomirala je slikarstvo 2011. na Akademiji primijenjenih umjetnosti u Rijeci u klasi prof. Emilije Duparove. Upisana je na doktorski studij Teorije umjetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu u Centru za interdisciplinarne studije. Dobitnica je mnogobrojnih priznanja, stipendija i nagrada između ostalog i Rektorove nagrade za izvrsnost. Izlagala je na sedamdesetak samostalnih i skupnih nacionalnih i internacionalnih izložbi (MC Gallery – New York, MMSU – Rijeka, Rookie Gallery – Graz, UNICUM – Maribor, C.V.U. Batana – Rovinj, 46. Zagrebački salon – GLIPTOTEKA HAZU Zagreb, Dioklecijanova palača – Split, MMC, Multimedijalni centar – Umag, Svjetsko bienalle studentske fotografije“, SPENS – Novi Sad…). Eugen Matusov je profesor na Univerzitetu u Delaveru. Rođen je u Sovjetskom savezu. Studirao je razvojnu psihologiju sa sovjetskim istraživačima Vigotskijanske paradigme, i radio je kao nastavnik pre odlaska u SAD. Koristi socio-kulturne i bahtinijanske dijaloške pristupe obrazovanju, na koje gleda kao na transformaciju participacije u socio-kulturnoj praksi.

Goran Tomka je asistent na Fakultetu za sport i turizam u Novom Sadu i Uneskovoj katedri za kulturnu politiku i menadžment u kulturi na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Trenutno je u završnoj fazi doktorskih studija menadžmenta kulture i medija na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, a u istraživanjima se bavi kulturnom participacijom i uticajima politike i menadžmenta na istu. Radio je kao menadžer u kulturi, trener i radioničar u zemlji i inostranstvu.

Janko Ljumović je magistar nauka o dramskim umetnostima i vanredni profesor na Fakultetu dramskih umjetnosti na Cetinju (Pozorišna produkcija, Savremena umjetnićka produkcija i Kreativne industrije). Diplomirao i magistrirao na FDU u Beogradu. Učesnik je brojnih nacionalnih i međunarodnih konferencija i projekata iz oblasti kulturne politike, scenskih umetnosti i menadžmenta u kulturi i medija. Autor je i urednik pet knjiga i publikacija: Kultura Page, Produkcija značenja, Start-up Creative Podgorica, Platforma za novo djelovanje kulture iGrad u parku. Direktor je Crnogorskog narodnog pozorišta od aprila 2008.

Karolina Spaić (Beograd, Srbija, 1963) je reditelj i umetnički direktor ZID Teatra iz Amsterdama. Pohadjala klasično baletsko obrazovanja, studije književnosti i napravila prve korake na sceni u ’’Škozoristu“, koje je vodila Ljubica Beljanski Ristić u Beogradu. Zatim je diplomirala na Međunarodnoj pozorišnoj katedri Umetničke Akademije (HKU) u Utrehtu, Holandija, 1988. godine. Od tada je režirala brojne predstave u kojima kombinuje elemente različitih disciplina: fizičkog teatra, performansa i različitih medija. Od 1995. do 2005. godine učestvovala je u specijalističkim studijama pozorišne antropologije u Međunarodnoj školi pozorišne antropologije (ISTA) pod vođstvom Euđenija Barbe. Karolina Spaić je objavljivala članke u nekoliko zemalja i njeni članci nalaze se u brojnim knjigama. 1991. godine osnovala je ZID Teatar, i režirala sve njegove predstave do sada, i saradjivala sa glumcem Sebo Baker. Mnoge predstave su dobile međunarodna priznanja na različitim pozorišnim festivalima u zemlji i inostranstvu. ZID Theater je gostovao od SAD-a do Rusije, Kolumbije, Maroka, i u mnogim evropskim zemljama. Od 2003. godine ZID Teatar ima svoj pozorišni prostor u Amsterdamu. U njemu ZID Teatar – Centar za umetnost i pozorište zajedniceorganizuje projekte i festivale umetnosti za zajednicu i aktivan je na polju umetničkog obrazovanja i kulturne participacije. U 2011. ZID je nagradjen prestižnom nagradom ’Apple of Orange’, od Oranje Fondacije (Holandska Kraljevska fondacija) iz Amsterdama.

Lazar Jovanov je diplomirao glumu na Akademiji umetnosti u Novom Sadu 2008, a dve godine kasnije i Menadžment u medijima na Fakultetu za menadžment. 2015. godine je doktorirao na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, sa temom “Grad teatar kao dinamički model razvoja sociokulturnog kapitala gradova na prostoru bivše SFRJ”. Trenutno je predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u okviru Univerziteta Singidunum, na kursevima Kulturna politika i Menadžment u kulturi. Kao glumac, angažovan je u predstavama KPGT-a, Pozorišta na Terazijama, Madlenianuma, Mostarskog teatra mladih, pozorišta Bora Stanković iz Vranja, a ostvario je i nekoliko uloga u novosadskom Srpskom narodnom pozorištu.

Ljubica Beljanski – Ristić je diplomirala jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1977. godine radila u Centar za kulturu “Stari grad”, uvodi inovativne, kreativne i interaktivne programe i kreativne radionice za decu i mlade, okuplja i daje podršku mladim stručnjacima i umetnicima da se edukuju kroz praksu i praktično-istraživačke projekte iz kojih se stvara baza za stvaralačko vaspitanje, dramu u obrazovanju i pozorište za društvene promene (Dramski studio “Škozorište”, Studio stvaralačkog vaspitanja “Školigrica”…). Sa saradnicima 1999. godine osniva Centar za dramu u edukaciji i umetnosti CEDEUM koji postaje Nacionalni centar Međunarodne asocijacije za dramu/pozorište i obrazovanje IDEA. Vodi nacionalne projekte i učestvuje u međunarodnim projektima, vodi brojne seminare i radionice edukacije nastavnika i umetnika i angažuje se u okviru reformskih promena u obrazovanju, strategiji obrazovanja i strategije kulture za oblast intersektorske saradnje kulture i obrazovanja. Zalaže se za uvođenje drame i pozorišta u obrazovni sistem. Postavila je koncept Bitef Polifonije 2000. godine koji je vodila do 2014. zaokruživši petnaest godina svog uredničkog angažovanja i održivosti ovog sve značajnijeg pratećeg programa Beogradskog Internacionalnog Teatarskog Festivala novih pozorišnih tendencija Bitef.

Maja Ćirić (1977) je nezavisna kustoskinja. Uži izbor recentnih izložbi: Displacement of All Places, UQBAR, Berlin (2015); Stone, Wood and Paradise Syndrome, 1933 Contemporary gallery, Šangaj, Kina (2014.); We’re Everything to Each Other, Lanchester Gallery Projects. Koventri, Velika Britanija, (2013.); 0.1: Yet Another Effort to Understand if it Really Emerged from NowHere, Open Space Open Systems, Beč, Austrija, (2012.); The Power to Host, ISCP, Brooklyn, Njujork, SAD, (2011). Njeni tektostovi iz oblasti kustoskih praksi i umetničke kritike objavljeni su u publikacijama Sternberg Press i Blackdog Publishers, zatim časopisu OnCurating i Flash Art International.

Marko Pejović je psiholog, teoretičar umetnosti i pozorišni autor većeg broja projekata koji povezuju umetnike sa članovima različitih marginalizovanih grupa. Autor je drama Smrt i život eksperimentalnih kunića (specijalno priznanje Udruženja dramskih pisaca Srbije), i Dorina zemlja OZ (produkcija Mostarskog lutkarskog pozorišta kao deo obeležavanja 60 godina postojanja) . Bio je dramaturg u okviru više plesnih produkcija: Kriva za Gausa, Reset (nagrada INFANT 2010), Tanatos, Psi… Koautor je drame Tišina i Afanasis ili O presvlačenju. Izvšni je direktor Festivala socijalno angažovanog pozorišta Van okvira, koji organizuje grupa “Hajde da…”

Pol Marej je direktor BEL teatra (Belgrade English Language Youth Theatre). Radi kao glumac, reditelj, profesor i umetnički konsultant u Velikoj Britaniji, širom Evrope i sveta. Pored aktivnosti u BEL teatru, Pol je angažovan u okviru projekata više drugih organizacija, gostujući je profesor na nekoliko akademija, i objavio je niz članaka o pozorištu i edukaciji, kao i o odnosu pozorišta i ljudskog razvoja.

Rišar Grolo je glumac i reditelj. Pohađao je školu glume Pjer Deboš (Pierre Debauche) u Parizu od 1991. do 1994. godine. Od tada saradjuje sa brojnim rediteljima u okviru nezavisnih pozorišnih trupa. Godine 2008. pohadjao je školu za art terapiju INECAT u Parizu gde danas radi kao edukator-dramaterapeut. Osnovao je udruženje Compagnie Arti-Zanat’ u kome vodi radionice umetničke podrske sa ranjivim grupama u Francuskoj (osobe sa smetnjama u razvoju, deca bez roditeljskog staranja, azilanti), kao i u Srbiji (udruženje korisnika psihijatrijskih usluga Duša, Centar za podršku mladima koji žive sa HIV-om AS) i stvara sopstvene predstave.

Šon Ajta je vanredni profesor na odseku za Pozorište na Umetničkom univerzitetu u Burnemautu. Obrazovan je kao klasični glumac na Old Vic Theatre School u Bristolu, a profesionalno je nastupao u širokom spektru žanrova u pozorištu, na filmu, televiziji i radiju. Nagrađivan je pozorišni reditelj i scenarista, i interesuju ga interdisciplinarni modeli izvođenja.

Silvija Jestrović studirala je dramaturgiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu (1989–1992) nakon čega je završila postdiplomske studije na Univerzitetu u Torontu. Od 1990. do 1996. radi kao samostalna dramska umetnica, dramaturskinja, spisateljica i novinarka. Pre dolaska u Vorvik 2005. godine, Silvija je stipendista (SSHRC Postdoctoral Fellow) i predavač na Jork univerzitetu u Torontu, dok u Vorviku koncipira i razvija module u skladu sa svojim interesovanjima za pozoriste u egzilu, avangardno pozoriste, dramaturgiju, pozorisnu i teoriju izvodjastva. Istrazivacki interesi vezani su i za teme drzavljanstva, rodne i ekonomske migracije, savremenih urbanih i politickih performansa, aktivistickih i avangardnih izvodjenja, i kulture Balkana.

Tasos Angelopulos je rođen i i živi u Solunu. Student je doktorskih studija na Odseku za dramu AUTH u Solunu. Završio je master studije sociologije nakon što je diplomirao prava i dramske umetnosti na AUTH u Solunu. Reditelj je, dramski pedagog (DiE nastavnik) i gostujući predavača na Odseku za dramu AUTH. Od 2011. koordinira pozorišnu kompaniju. “Papalangki” /pozorište izvan pozorišta. Predstave u javnim prostorima: Dragi Tata, M Bogavac, Zlatni grad, D. Tanidou & T. Angelopoulos, Scene lova iz Bavarije, M Sperr. Predstave u školama: Priča o Viktoru i Meri. Dombre Den, Laku noć Gospodine Bear, i Ja (ni)sam kul tip.

Vera Večanski diplomirala je na Fakultetu likovnih umetnosti u Beogradu. Magistarske studije iz oblasti crteža završila je na istom fakultetu. Učestvovala je na brojnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Paralelno sa umetničkom aktivnošću, bavi se pedagoškim radom. Radi na Učiteljskom fakultetu u Beogradu na katedri za metodiku umetničkih predmeta. Trenutno završava doktorske studije na istom fakultetu iz oblasti didaktičko-metodičkih nauka. Aktivno učestvuje u različitim projektima namenjenim likovnom obrazovanju dece predškolskog i osnovnoškolskog uzrasta, kao autor, saradnik i realizator u različitim kulturnim institucijama (Muzej savremene umetnosti u Beogradu, Dečji kulturni centar Beograda, Dečje odeljenje Biblioteke grada Beograda itd.)

Vlado Krušić je dramski pedagog i reditelj iz Hrvatske. Od 1988. voditelj je Učilišta Zagrebačkog kazališta mladih, a od 2008. Kazališnog studija mladih HNK u Varaždinu. 1996. pokreće Hrvatski centar za dramski odgoj, gde trenutno vrši funkciju predsednika. Od 2004. do 2010. godine bio je predsednik generalne skupštine Međunarodne asocijacije za dramu/pozorište i obrazovanje (IDEA). Vodio je preko 150 seminara, radionica i savetovanja u području dramskog obrazovnog rada. Od 2000. je povremeno predavao dramsku pedagogiju na zagrebačkom sveučilištu i na pedagoškoj akademiji u Petrinji, a danas predaje kolegije Scenska kultura i Dramski odgoj na Učiteljskom fakultetu u Zagrebu – Odsjek u Čakovcu. Godine 2012. obranio je doktorski rad Paradigme moderne hrvatske dramske pedagogije.

Vlatko Ilic je pozorišni reditelj i teoretičar medija i umetnosti. Od 1999. do 2001. godine pohađao je Lester B. Pearson UWC College u Pacifiku, Viktorija, Kanada, za koju je dobio stipendiju od CIDA-e (Canadian International Development Agency). Od 2001. do 2009. stipendista je Ministarstva prosvete Republike Srbije. U periodu između 2009. i 2011. prima stipendiju Ministarstva nauke i tehnologije Republike Srbije. 2010. završava interdisciplinarne doktorske studije na odeljenju za Teoriju umetnosti i medija na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Ilić je aktivan u polju savremenog pozorišta, teorije i umetničkog obrazovanja. Dobitnik je posebne nagrade za režiju na 52. pozorišnom festivalu Sterijino pozorje (2007), njegova knjiga Ubod u novu teoriju pozorišta (Nolit/Altera, Beograd) objavljena je 2011. godine, a trenutno predaje na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i Fakultetu umetnosti UDG (Podgorica, Crna Gora). 46

Zvonimir Peranić radi na Collegium Fluminense Polytechnic u Rijeci gde predaje na predmetima Fizika i Matematika. Ima diplomu iz Matematike i Fizike sa Fakulteta u Rijeci, u Hrvatskoj. Ima i master diplomu Naučnog obrazovanja na Fakultetu prirodnih nauka, matematike i kinesiologije u Splitu, Hrvatska. Završio je MAPA – Moving Academy for Performing Arts u Holandiji, Češkoj republici, i GITIS – Russian Theatre Academy, u Moskvi, gde je specijalizirao Mejerhold biomehaniku kod Gennady Bogdanova. Osnivač je Rubikon Teatra (1995. godine). Učestvovao je na preko 40 festivala i bio deo više od 40 pozorišnih produkcija. Rad na Rubikonovom pozorištu je bazirano na principima utvrđene teorije kao što su teorija relativiteta, kvantna fizika i teorija haosa, primenjene na pozorišnu režiju i dramaturgiju. Njegovi performansi se zasnivaju na govoru tela (biomehanika, fizičko pozorište i telesna mimika) i objektima u prostoru (vizuelno pozorište).

Biljana Mitrović je doktorantkinja na doktorskim naučnim studijama Teorije dramskih umetnosti, medija i kulture na Fakultetu dramskih umetnosti, Univerziteta umetnosti u Beogradu. Osnovne i master studije završila je na Filološkom fakultetu u Beogradu na Grupi za srpsku književnost i jezik sa opštom književnošću. Bila je gostujući predavač iz oblasti studija video-igara na Univerzitetu Hovde, Švedska (Högskolan i Skövde) 2014. godine. Učestvovala je na više domaćih i međunarodnih naučnih skupova u zemlji i inostranstvu (Lisabon, Prag, Kluž, Utreht…); autorski i koautorski radovi su joj objavljeni u zbornicima radova i u izdanjima Balkanološkog instituta SANU.

PROGRAMSKI ODBOR

Milena Dragićević Šešić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Ana Marjanović-Šejn, Ph.D. (Česnat hil koledž, SAD) Silvija Jestrović, Ph.D. (Vorvik univerzitet, Velika Britanija) Janko Ljumović, M.A. (Fakultet dramskih umjetnosti, Cetinje, Crna Gora) Irena Ristić, Ph.D., predsednica odbora (Hop.La!, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Mihal Babiak, Ph.D. (Filozofski fakultet, Bratislava, Slovačka) Ljubica Beljanski-Ristić, dramski pedagoškinja (osnivačica Cedeum-a i Bitef Polifonije, Beograd, Srbija) Boris Čakširan, režiser, koreograf i kostimograf (ERGstatus, Beograd, Srbija) Vlatko Ilić, Ph.D. (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Vlado Krušić, Ph.D. (Hrvatski centar za dramski odgoj - HCDO, Hrvatska)

ORGANIZACIONI ODBOR Sandra Stojanović (Hop.La!, Beograd, Srbija) Vlatko Ilić (Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija) Irena Ristić (Hop.La!, Fakultet dramskih umetnosti, Beograd, Srbija)

KONTAKT pozoristeukontekstu.wordpress.com pozoristeukontekstu@gmail.com +381 (64) 4247767

Simpozijum „Pozorište u kontekstu“ organizuje Hop.La! u okviru 16. Bitef Polifonije, u saradnji sa CEDEUM-om, Fakultetom dramskih umetnosti Univerziteta umetnosti u Beogradu i UNESKO katedrom za kulturnu politiku i menadžment, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije.

na svetloj podlozi:

ili

na crnoj/tamnoj/tamno šarenoj podlozi: