СТО ГОДИНА ОД КУМАНОВСКЕ БИТКЕ
ПРИНЦИП ПРЕС
ПОГЛАВЉЕ
Бој изнад векова СТО ГОДИНА ОД КУМАНОВСКЕ БИТКЕ
Београд 2012.
„У славу, част и спомен јунака које роди Србија, отхрани их и посла под својим белим орлом да прославе њене заставе и положе живот за веру, отаџбину и слободу.“ (Са пергамента узиданог у темељ споменика српским ратницима на Зебрњаку, код Куманова)
Ова књига објављена је под покровитељством Министарства рада и социјалне политике Србије, Сектора за борачко-инвалидску заштиту
Поглед са Зебрњака ПОГЛАВЉЕ5
5
Остаци монументалног споменика српским ратницима на Зебрњаку (са костурницом), подигнутог по пројекту Момира Коруновића и освештаног 31. октобра 1937, срушеног од стране бугарске окупационе војске 24. маја 1942.
Пролог У октобру 2012. навршава се век од знамените Кумановске битке. Том битком није започео само Први балкански рат, него и завршна етапа Српске револуције ду ге сто четрнаест година. Крунисање грандиозних ослободилачких напора српског народа, у које је уложено све што је тај народ имао. Баш све. Том битком, на самом његовом почетку, неоче кивано и за саме учеснике, одлучен је исход Првог балканског рата. Можда данас није тако, али тада су сви знали, од краља до последњег редова у Српској војсци, да је та битка у најнепосреднијој вези са архетип ским Косовским бојем из 1389. Та давна и свевре мена српска битка над биткама симболички је завршена 80 километара југоисточно од Косова поља и 523 године касније. Кумановском битком 1912. означен је крај турске империје на Балкану. Исписана једна од најславнијих и најпотреснијих страница у историји крштене Европе. Уздигнут херојски пример којим се може измерити свако време, свако поколење и свак од нас појединачно. Чак и да сит уација у Старој Србији није онаква каква је данас, сећање на Кумановску битку (у ко јој је Прву српску армију предводио престолона ПРЕ СВЕГА
9
Христос Пантократор и Свети Георгије, фреске из манастира Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, средњовековне задужбине српског краља Милутина (владао 1282-1321) подигнуте од 1313. до 1318. на темељу храма из 1071. године. До изградње спомен-костурнице на Зебрњаку, у овој светињи почивали су посмртни остаци 678 српских ратника погинулих у Кумановској бици
Паја Јовановић, „Освета Косова – Косовска вила“, уље на платну, 1913.
10
следник Александар Карађорђевић лично) наш је дуг и према преци ма и према потомцима. Према историји и истини, етици и науци. А у Старој Србији опет је отворен онај исти косовски круг као пре више од шест векова. Знали су то и модерни господари рата и мира, па су покушали да га лажно затворе, да „кумановским споразумом“ из 1999. преваре и време и историју и српско срце. Залуд. Свако Косово, па и ововремено, тражи своје Куманово. Право Куманово, које не подлеже интерпретацијама и не може се одглумити. Све дотле, сва питања тамо су отворена, свака реченица без тачке, сваки рачун без крчмара. Ступимо сада на путеве сећања, живог тачно онолико колико смо живи и ми сами. ПРЕ СВЕГА
Историјски и политички оквир
„Најновији догађаји ставили су опет на дневни ред решавање судбине Балканског полуострва, па с тим и судбине Старе Србије, те славне, али тужне мајке наше Краљевине, где је историјско језгро српске државе, старих краљева и царева, где су славне немањићке престонице новопазарски Рас, Приштина, Скопље, Призрен, где живе наша браћа по крви, по језику, по обичају, по народној свести, жељама и тежњама. (...) Моја ће војска у Старој Србији затећи, поред хришћана, и Србе муслимане, који су нама тако исто драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно хиљаду и три стотине година, обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и у свему једнакост са Србима.“ (Из Прокламације народу српском краља Петра Првог Карађорђевића, 18. октобра 1912)
Мајски преврат и друге прекретнице Почетком XX века у Србији су се десиле значајне промене. Ду го већ земља није била баш на добром глас у у Европи, због разних скандала у владарској кући Обреновића, државних удара, укидања Устава, хапшења и прогона политичких противника. Мајски преврат 1903, којим је свргнута династија Обреновића, историјска је прекрет ница у развоју Краљевине Србије. Убиство краљевског пара кварило је односе Србије са већином европских земаља, изазвало неповерење и побуђивало општу пажњу. Чак ни бројни показатељи да је Србија од тада ступила у „златно доба демократије“ (1903-1914) нис у могли лако да поврате симпатије у европском јавном мнењу. На унутрашњем плану, телеграми подршке који су дан након пре врата пристизали у Београд били су углавном удворички и безначај ни. Према тврђењу Владимира Јовановића, привремену владу чини ли су стари обреновићевски политичари, углавном либерали, махом повезани родбинским и кумовским везама са официрским крилом завере. Они су брзо обелоданили да раде на устоличењу кнеза Петра Карађорђевића на српски краљевски престо. Према општем запажању историчара, нас упрот личном режиму последњих Обреновића, Петар Карађорђевић истицао је уставност као основно начело своје унутрашње политике и тог начела се до словно придржавао. Главну реч у земљи преузела је оснажена буржо азија, чији је најгласнији представник била Радикална странка. Она је већ раније изгубила свој првобитни сељачки карактер и претворила се у странку богатих друштвених слојева. Владимир Ћоровић наводи да је Народна скупштина 2. јуна 1903. за новог краља Србије изабрала Петра Карађорђевића, сина кнеза УВОД
Петар Први Карађорђевић и Јован Авакумовић испред Железничке станице у Београду 1903.
15
Александра и унука Вожда Карађорђа. Нешто пре његовог доласка у земљу, Скупштина је поново признала Устав из 1888. године, али са мањим изменама. Краљ је 12. јуна, по доласку из Женеве, по том Уставу положио заклетву и започео владавину која је Србији донела препород. Победа грађанске демократије и парламентаризма огледа ла се у раду Народне скупштине и политичких странака. Овај период карактерише и стварна слобода штампе, а противници режима нис у били затварани ни прогањани. Краљ Петар спадао је у ред најлибе ралнијих владара Европе тог времена. Према истом аутору, у официрском кору, уместо сталешке издво јености, почела се све више осећати непосредна повезаност са на родом. Нарастање општег патриотизма довело је до тога да су мла ђи официри почели да ускачу у Стару Србију и Македонију и да се боре као четници. Једно време међу официрима је постајао оштар антагонизам између оних који су учествовали у завери свргавања Обреновића, и осталих, оних који су дипломатски стајали по страни. У земљи је још било начелног осуђивања официра који су, прекр шивши заклетву, сковали заверу и брутално убили законитог краља. Неке велике силе, у првом реду Енглеска, због тог убиства прекинуле су дипломатске везе са Србијом, делујући таквим ставом и на неке утицајне личности у земљи. Криза би се сигурно одужила да је нис у прекратили акт уелни спољнополитички догађаји. Ћоровић наводи: „Бугарска је свом силом настојала да изазове не реде у Македонији, у нади да би они могли бити решени стварањем аутономије за ту област, која би се, као и у источној Румелији, могла преобратити у њену корист.“ Илинденски устанак подигнут је 1903, али га је турска војска крваво угушила. Уследили су погроми над хри шћанским становништвом у свим турским балканским покрајинама. Због такве сит уације, у Србији је одлучено да се оформи јака ору жана сила и склопи савез са балканским земљама, уз неопходну по дршку руске дипломатије за премошћавање раније створеног јаза између Србије и Бугарске. Никола Пашић се 27. октобра обратио по сланицима српске скупштине и упозорио их на сложену међународ ну сит уацију. Обавестио их је о снажењу комитских и андартских чета у Македонији, а посебно о суровости турске управе и репресији
16
УВОД
турске војске и полиције. Ова окрутност у турским балканским про винцијама претвара се у покоље над хришћанским становништвом. Велике силе потпуно су неефикасне у покушајима да заштите живо те цивила; да невоља буде још већа, упорно настоје да очувају status quo на Балкану. Закључак је водио пословици: „У се и у своје кљусе.“ Иницирано је доношење по хитном поступку Уредбе о новој формацији војске, којом ће бити предвиђено да се, поред осталог, у случају рата форми ра пет дивизија другог позива (дотад су били предвиђени штабови само две такве дивизије). Предузете су и велике кадровске промене и попуне у наоружању.
УВОД
Београдска тврђава, почетак друге деценије XX века
17
Стојан Новаковић (1842-1915), велики српски историчар и политичар
18
УВОД
Петар Први Карађорђевић (1844-1921), краљ Србије и државе СХС од 15. јуна 1903. до 16. августа 1921.
Никола Пашић (1845-1926), од Мајског преврата до краја Првог светског рата председник Владе Краљевине Србије у четири наврата
20
УВОД
Милован Миловановић (1863-1912), теоретичар државе и права, дипломата и политичар, министар спољних послова 1908-1909, председник Владе 1911-1912. УВОД
21
Радомир Путник (1847-1919), начелник Штаба Врховне команде Српске војске, након Кумановске битке унапређен у чин војводе
22
УВОД
Живојин Мишић (1855-1921), помоћник начелника Штаба Врховне команде Српске војске, након Кумановске битке унапређен у чин генерала УВОД
23
Милан Ракић (1876-1938), песник и дипломата, од 1905-1911. службеник српског конзулата у Приштини и конзул, у ослободилачком рату 1912. четник-добровољац
24
УВОД
Генерал Степа Степановић (1856-1929), командант Друге армије Српске војске у Првом балканском рату, у чин војводе унапређен након победе у Церској бици 1914.
УВОД
25
Српске четничке војводе из Старе Србије, око 1908.
Битка
„Србија за све време овог рата није изгубила ни једну битку. Она је продирала у лету. У ситнијим окршајима, у љутим борбама, у великим биткама, једнако је побеђивала. Пролазила је непроходним путевима Албаније и заузимала скоро неприступачне кланце. Где је било потребно газила је реке, усред најстраховитије борбе, и њена се војска борила стојећи до преко појаса у води. Где није никако могла да извуче своје топове, јуришала је на турске батерије са самопрегоревањем које превазилази обично у јунаштво. Неки надчовечни занос обузео беше ту војску. Ишла је неуморно певајући напред, а кад запуцаше пушке, чуло се само: Напред! Напред! То није била команда официра. То беше општи поклич војске. И то: Напред, напред! беше све силније, страшније, и ако противник није одступио, настајао је јуриш.“ (Јаша Томић, „Рат на Косову и Старој Србији, 1912. године“)
Мобилизација Ступањем на престо династије Карађорђевић, у Краљевини Ср бији су се лагано, али неодступно одвијале корените промене у свим облицима државног и друштвеног живота. Како смо већ навели, и војска је била обу хваћена тиме. Окончање војних реформи озвани чено је 1911, када је донета нова војна доктрина (Ратна служба), а одбачена дотадашња из 1894. Уобличавање ратних и почетних опе рацијских планова завршено је у лето 1912, када су они усклађени и са већ потписаним споразумима балканских савезника. Још док су реформе у војсци биле у пуном замах у, крајем прве деценије XX ве ка, српски посланици су у Скупштини признали: „Више се служење војске не доживљава као тешка робија. Војни позив је нешто што се жељно ишчекује.“ Невољно ће ове промене констатовати аустроу гарски војни изасланик Ото Гелинек, 1912, примећујући да је Српска војска у сваком погледу постала респектабилна снага са којом се мо ра озбиљно рачунати. Да би се овакав успех постигао, требало је решити мноштво спољ них и унутрашњих проблема, за које се понекад чинило да су нереши ви. У оквиру унутрашњих проблема, они који су оптерећивали војску били су можда и највећи. Питање завереника, на које се надовезало и питање „заверитеља“, сит уација са престолонаследником Ђорђ ем (који је, после свих инцидената, морао да абдицира, али је после из весног времена опет желео на престо), формирање међу официрима прво „Црне руке“, потом и „Беле руке“ (организације са изразитим политичким намерама), подофицирска контразавера у Крагујевцу и много тога другог, наслеђеног из ранијих периода – то је био тек нај видљивији део укупног тешког стања са којим је војни врх морао да БИТКА
53
Историјски резултати битке и даљи ток рата
„Мом драгом народу ослобођених и присаједињених области! Мојим данашњим прогласом, на основу закључених међународних уговора, ваше земље присаједињене су Краљевини Србији. (...) Све старање моје биће управљено да сви ви, без разлике у вери и пореклу, будете у сваком погледу задовољни, просвећени и закриљени правдом и безбедношћу, које ће вам јемчити владавина слободне Србије. Сви ћете бити пред законима и властима једнаки. Вера свачија, имање и личност биће поштовани као светиња...“ (Из Прогласа краља Петра Првог Карађорђевића, Рибарска Бања, 25. августа 1913)
Божији ратници Битка код Куманова, као што смо описали, била је одлучујућа за исход рата у Македонији. Осим војно-политичке, имала је и своју сакралну димензију, јер се сматра осветом Косова. У том чеоном су дару две војске, српска херојска победа на Куманову била је потврда мита о „Божијим ратницима“, те „приче која се међу Србима пре причава већ 5.000 година, од Пра-Косова до данас“. И, како то каже проф. др Александар Лома, „позорница се много пута мењала, као и имена актера, али основна структ ура и дух су остали исти“. Као што су некада неки древни легендарни кнез Пра-Лазар, касније и средњовековни Лазар и његови витезови, војевали духовну битку, метаисторијску, и носили визију да ће постати Божији ратници, та ко је и на Куманову 1912. српски ратник – вођен идејом борбе „за крст часни и слободу златну“ – у истој тој свевременој бици победио непријатеља и ушао у легенду. Све те битке кључне за опстанак, све времене и надвремене, у српском народу добише најлепше и најсве тлије заједничко име: Косовска битка. У кризним временима, када трагедија историјских догађаја превазилази могућност људског тр пљења, у српском народу се активирају управо овакви архетипови. С огромним душевним и заветним набојем, они покрећу на велике одговоре пред опасностима које судбински угрожавају народно би ће, слободу и опстанак. Или, како то види академик Радован Самарџић, „народ се, међу тим, у целини држао правила да са вишњим силама ствари треба свршавати на овоме свет у, свесрдном вером и молитвом, али и бого угодним делом, не говорећи никад криво и не судећи ни по бабу ни по стричевима, већ по Божијој правди. Једнако са тим, захваљујући РЕЗУЛТАТИ
135
Одјеци и записи
„Ситни су циљеви били у јучошњем животу нашем, у јучошњем миру, стога су се и сви људи чинили ситни. Данас, кад је истакнут један једини велики циљ целој нацији, погледајте данас колико су порасли они исти ситни људи, које сте јуче с висине гледали и презирали! Не можете да их познате; не можете да познате Београд, не можете да познате Србију.“ (Николај Велимировић, 1912)
Престолонаследник Александар са сарадницима, праћен великим бројем приштинске деце, 1912.
Српски извори Како је било у Србији током рата, како је било народу, шта се о рат у знало и говорило, то знамо из искуства. Србија је толико пута ратовала, била нападана и отимана, преварена и издавана, борила се, ослобађала и крварила, тако да свака генерација Срба има сво је сопствено горко ратно искуство. Оно као да је увек другачије и свагда исто. У данима Кумановске битке, 10. и 11. октобра (по тада важећем старом календару) 1912, Србија је занемела ишчекујући извештај са Кумановског ратишта. Већ у петак, 12. октобра, на страницама Поли тике освануле су прве вести: „Један део наше војске ушао је у Куманово пошто је претходно на ша артиљерија уништила турску артиљерију, која је начинила испад и покушала да уништи нашу војску. (Врање, 11. октобра, пре подне)“ „Српска војска напала је данас Турке на положајима код Куманова. Турака је било око три дивизије и после упорне борбе они су се пову кли у нереду у правцу Скопља. Српска војска са сада налази у правцу између Куманова и Скопља. Куманово је у српским рукама. Данас у два часа поподне пала је Сјеница. Наша војска доминира сада целим Санџаком. (Врање, 11. октобра, увече)“ Слике са ратишта које је објављивала српска дневна штампа, али и оне које су оличавали први гласници са југа – избегла нејач, гола и боса – стварале су у народу осећај дубоке солидарности. Цела Србија трудила се да помогне ратницима на фронт у, рањеницима и бројним избеглицама које су покушавале да нађу уточиште у крајевима у ко јима није било борби. Политика од 15. октобра доноси: ОДЈЕЦИ
179
Прилози
„Не кради државу, јер је скупо плаћена. Браћа твоја су изгинула у ратовима бранећи државу – како се ти усуђујеш красти и поткрадати ту прескупу тековину? Ова је држава и њихова колико и твоја, и више је њихова, јер су платили више од тебе, више су уложили у њу него ти.“ (Свети владика Николај Велимировић)
Споменик На врху Зебрњака, на надморској висини од 511 метара, године 1937. подигнуто је спомен обележје у славу погинулим српским рат ницима током Кумановске битке. Управо на том месту се 23. и 24. ок тобра 1912. одиграо главни део Кумановске битке, у којој је сломљена снага турске империје на Балкану и одређени даљи токови многих збивања. У временима када, по речима Песника, „краду ми памћење, скраћују ми прошлост, отимају векове, џамијају цркве, арају азбуку, чекићају гробове, издиру темељ, размећу колевку...“, добро је погле дати ка врху Зебрњака. Оријентације ради. Такви врхови јасно нам говоре одакле смо, ко смо и чији смо. Још 1922. група српских ветерана формирала је одбор за подиза ње споменика на овом знаменитом месту. Пројекат за цео меморијал урадио је београдски архитекта Момир Коруновић. Био је то, сво јевремено, најмонументалнији војни споменик на просторима Бал кана. У спомен-костурници почивају посмртни остаци 678 погину лих српских ратника у Кумановској бици. До изградње крипте, земни остаци погинулих чувани су у оближњем манастиру Светог Ђорђа у Старом Нагоричану, задужбини српског краља Милутина. Споменик су 31. октобра 1937. свечано осветили митрополит скопски Јосиф, епископ нишки Јован и епископ рашко-призренски Серафим, чиме је обележено четврт века од победе. Споменик на Зебрњаку грађен је од памћења, старог поноса и нове туге, и од чувеног кумановског базалта. Зидали га Црнотравци. Један од основних циљева архитекте Коруновића, како је сам навео, било је да се димензијама истакне значај Кумановске битке као „прес удног ПРИЛОЗИ
201
Садржај Посвета Пролог ИСТОРИЈСКИ И ПОЛИТИЧКИ ОКВИР Мајски преврат и друге прекретнице Царински рат: сенке и освешћења Турска превирања и балканске опсесије Беча Оријентација на Југ У предворју рата
4 9 15 28 30 44 47
БИТКА Мобилизација Војно-стратегијска полазишта Дан први (23. октобар) Дан други (24. октобар)
53 76 102 125
ИСТОРИЈСКИ РЕЗУЛТАТИ БИТКЕ И ДАЉИ ТОК РАТА Божији ратници Отимање српског мора Други део Првог рата
135 162 165
ОДЈЕЦИ И ЗАПИСИ Српски извори Турски извори Погледи са стране
179 184 194
ПРИЛОЗИ Споменик Четници О херојима Зрна
201 205 211 224
Литерат ура и извори
233
Петар Први Ослободилац, последњи краљ Србије
Бој изнад векова
СТО ГОДИНА ОД КУМАНОВСКЕ БИТКЕ
Издавач „Принцип Прес“ Београд, Цетињска 6 Тел. (+381 11) 322 70 34, факс 324 56 21 princip.press@gmail.com, www.nacionalnarevija.com За издавача Мишо Вујовић, директор и главни уредник Уредник Бранислав Матић Технички уредник Александар Ћосић Дизајн корица Јован Жељко Рајачић Текст Ђорђе Србуловић, Татјана Марковић, Владимир Путник Фотографије Архива „Националне ревије“, Архива Министарства рада и социјалне политике, Архив Србије, Војни музеј у Београду, Заоставштина Самсона Чернова, личне архиве учесника и њихових потомака На насловној и 2. страни Паја Јовановић, „Куманово 1912“, уље на платну Штампа „Портал“, Београд Тираж 1.000