Србија - национална ревија, специјално издање, Франкфурт, српски

Година XIII • специјално издање, 2019. • бесплатан примерак www.nacionalnarevija.com

МИНИСТАРСТВО КУЛТУРЕ И ИНФОРМИСАЊА РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

П Р О Л О Г

Из­да­вач „Прин­цип Прес“­ Це­тињ­ска 6, 11000 Бе­о­град­ Тел.: +381 (11) 322 70 34, 32 30 447­ www.na­ci­o­nal­na­re­vi­ja.com­ prin­cip.press@gmail.com Ди­рек­тор и глав­ни уред­ник­ Ми­шо Ву­јо­вић Уред­ник­ Бра­ни­слав Ма­тић Тех­нич­ки уред­ник­ Алек­сан­дар Ћо­сић Уред­ник фо­то­гра­фи­је­ Дра­ган Бо­снић За­гла­вље и ди­зајн на­слов­не стра­не­ Јо­ван Жељ­ко Ра­ја­чић

СР­БИ­ЈА НА САЈ­МУ КЊИ­ГА У ФРАНК­ФУР­ТУ 2019.

Све­тли тра­го­ви

У

пр­кос не­ким да­на­шњим ола­ким пред­ста­ва­ма, ду­бо­ке су и сло­же­не ве­зе срп­ске и кул­т у­рâ не­мач­ког го­вор­ног под­руч­ ја. Кул­т у­ра Ср­би­је вас­кр­сле и осло­бо­ђе­не у XIX ве­ку умно­го­ме се ди­за­ла и учвр­шћи­ва­ла у ве­ли­ким сла­ви­стич­ким цен­три­ма у Аустри­ји и Не­мач­кој. До­вољ­но је под­се­ти­ти да су у Бе­чу, уз први српски дневник Новине сербске (1813–1816), иза­шла пр­ва из­да­ ња Срп­ског рјеч­ни­ка (1818), две прекретничке пе­сма­ри­це (1814, 1815), Но­вог за­вје­та у срп­ском пре­во­ду (1847), Гор­ског ви­јен­ца (1847)... Или да су у Лај­пци­гу сво­ја ва­жна де­ла об­ја­ви­ли До­си­теј Об­ра­до­вић, Вук Ка­ра­џић, Си­ма Ми­лу­ти­но­вић Са­рај­ли­ја, док­то­ ри­ра­ли Бра­на Пе­тро­ни­је­вић, Алек­сан­дар Бе­лић, Ве­се­лин Чај­ка­ но­вић, му­зи­ку сту­ди­ра­ли Мо­кра­њац и Хри­стић... Са та­квом ба­шти­ном и све­шћу Ср­би­ја сти­же на ово­го­ди­шњи Са­јам књи­га у Франк­фур­т у, јед­ну од нај­зна­чај­ни­јих ма­ни­фе­ста­ ци­ја те вр­сте у све­т у. На­ступ Ср­би­је на том Сај­му, као и ова го­ ди­на у срп­ској кул­т у­ри, би­ће у зна­ку ни­за зна­чај­них го­ди­шњи­ца. „На­вр­ша­ва се 90 го­ди­на од ро­ђе­ња и 10 го­ди­на од смр­ти Ми­ло­ ра­да Па­ви­ћа (1929–2009–2019), 90 го­ди­на од ро­ђе­ња Алек­сан­дра По­по­ви­ћа (1929–1996), 30 го­ди­на од смр­ти Да­ни­ла Ки­ша (1935– 1989–2019), 70 го­ди­на од смр­ти Раст­ка Пе­тро­ви­ћа (1898–1949), 120 го­ди­на од ро­ђе­ња Ра­де­та Дра­ин­ца (1899–1943)...“ По­себ­но ме­сто има­ће 810. го­ди­шњи­ца од на­стан­ка Сту­де­ нич­ког ти­пи­ка. Тај зна­ме­ни­ти спис Све­тог Са­ве, пр­вог срп­ског ар­хи­е­пи­ско­па, угра­ђен је у те­ме­ље Срп­ске цр­кве, али је и „де­ло под­јед­на­ко зна­чај­но за раз­вој срп­ског је­зи­ка, пи­сма и пра­ва“. Спе­ци­јал­но из­да­ње На­ци­о­нал­не ре­ви­је „Ср­би­ја“, ко­је упра­во има­те пред со­бом, глав­ни је про­мо­тив­ни ма­те­ри­јал на­ше зе­мље на овом Сај­му. Ис­пра­ти­ли смо глав­не те­ме на­сту­па Ср­би­је, до­ да­ли још мно­ге кул­т ур­не и књи­жев­не за­чи­не, раз­го­ва­ра­ли са са­ вре­ме­ним срп­ским пи­сци­ма и пе­сни­ци­ма. И све то, да­бо­ме, ни­је крај овог су­сре­та не­го по­че­так. 

Са­рад­ни­ци­ Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић, је­реј Јо­ван Пла­ме­нац, Бо­јан Ман­дић, Дра­ган Ла­ки­ће­вић,­ Не­бој­ша Је­врић, Ол­га Ву­ка­ди­но­вић, Јо­во Ба­јић, Де­јан Бу­ла­јић, Пе­тар Ми­ла­то­вић, Де­јан Ђо­рић, Ђор­ђе Ср­бу­ло­вић, Ми­ха­ил Ку­ла­чић, Ми­ле­на З. Бо­га­вац, Во­ји­слав­ Фи­ли­по­вић, Са­ша Шар­ко­вић, Зо­ран­ Плав­шић, Христина Пламенац, Дра­га­на Бар­јак­та­ре­вић, Душица Милановић Мар­ке­тинг­ Мир­ко Ву­јо­вић Се­кре­та­ри­јат и пла­сман­ Дра­га­на Ди­ми­три­је­вић,­ Ми­лен­ко Ва­си­лић Пред­став­ни­штво за Срп­ску­ „Прин­цип Прес РС“­ Николе Пашића 1, 78000 Ба­ња­лу­ка­ Тел/Факс: +387 (51) 304 360 Пред­став­ни­штво за Аустра­ли­ју­ „Prin­cip Press Austra­lia PTY LTD“,­ 5 Germain Crt, Keilor Downs, 3038 VIC Штам­па­ „Пор­тал“, Бе­о­град

На­слов­на стра­на: Чу­ве­ни умет­ни­ци о Ср­би­ји (Ди­зајн: Ј. Ж. Ра­ја­чић) Часопис уписан у Регистар медија Републике Србије, бр. NV000385

ISSN 1452-6905 = Национална ревија Србија COBISS.SR-ID 139088140

03

П О Д­С Е Т­Н И К

У огле­да­лу

СР­БИ­ЈА У ОКУ ПУ­ТО­ПИ­СА­ЦА И

Кроз мно­га сто­ле­ћа, Србијом су про­ла­зи­ли број­ни рат­ни­ци и др­жав­ни­ци, ди­пло­ма­те и тр­гов­ци, ис­тра­жи­ва­чи и ухо­де, пу­сто­ло­ви и пи­са­ри. Мно­ги од њих оста­ви­ли су иза се­бе зна­ме­ни­те пу­то­пи­се, или су стра­ни­це на­пи­са­не ов­де увр­сти­ли у сво­ја доц­ни­ја слав­на де­ла. Пи­са­ли су, бе­се­ди­ли или ком­по­но­ва­ли о Ср­би­ји ве­ли­ка­ни по­пут Лу­до­ви­га Ари­о­ста, Сти­ве­на Сто­ра­са, Ан­дер­се­на, Ја­ко­ба Гри­ма, Ма­ци­ни­ја, Ге­теа, Ме­ри­меа, Пу­шки­на, Ла­мар­ти­на, Ал­фон­са Му­хе, Чај­ков­ског, Тол­сто­ја, До­сто­јев­ског, Игоа, Ни­чеа, Ан­дре­је­ва, Ле­син­га, Кле­ман­соа, Ста­не­скуа... По­све­ти­ли смо то­ме це­лу све­ску у Еди­ци­ји „Упо­знај­те Ср­би­ју“, а са­да са­мо украт­ко под­се­ћа­мо Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић

04

вре­ме­на

БЕ­ЛЕ­ЖНИ­ЦА­МА ВЕ­ЛИ­КА­НА

„Бе­о­град­ски по­бед­ник“, спо­ме­ник на Твр­ђа­ви у срп­ској пре­сто­ни­ци (Фо­то: Дра­ган Бо­снић)

05

П О Д­С Е Т­Н И К

С

р­би­ја је мно­го пу­та у сво­јој исто­ ри­ји, те­шко је ре­ћи да ли на сво­ју сре­ћу или на жа­лост, би­ла у сре­ ди­шту европ­ске и свет­ске па­жње. Мо­ жда и не­сра­змер­но мно­го спрам сво­је да­на­шње ве­ли­чи­не и по­ло­жа­ја. О њој су пи­са­ли и пе­ва­ли, за од­бра­ну ње­ну апе­ ло­ва­ли нај­ве­ћи. Но, раз­у­ме се, око сва­ке све­тло­сти ро­је се и сен­ке. Пр­ве хро­ни­ке и пу­то­пи­се о Ср­би­ји у по­зном сред­њем ве­ку оста­ви­ли су они вич­ни пе­ру ко­ји су се уз рат­ни­ке за­пу­ ћи­ва­ли у та­ко­зва­не кр­ста­шке по­хо­де. Из њи­хо­вих за­пи­са зна­мо да ни­с у сви у ми­ру до­ла­зи­ли, за­то је не­ки­ма то би­ ла по­след­ња ста­ни­ца пу­то­ва­ња. Ка­да су гла­сни­ци ја­ви­ли да је у Бо­ју на Ко­со­ ву 1389. по­ги­нуо тур­ски сул­тан Му­рат I и да је ње­го­ва вој­ска за­пра­во за­у­ста­ вље­на, фран­цу­ски краљ Шарл VI на­ре­ дио је да „по­бе­до­но­сно зво­не па­ри­ски хри­шћан­ски хра­мо­ви и да се у Бо­го­ ро­ди­чи­ној цр­кви одр­жи све­ча­но бо­го­ слу­же­ње“. Ту ле­пу при­чу бе­ле­же мно­ги, од опа­та Сен-Де­ни­са у XIV до фран­цу­ ског пи­сца Ми­ле­не Но­ко­вић кра­јем XX ве­ ка. Де­це­ни­ја­ма ка­сни­је, ка­да је тур­  Јо­хан Вол­фганг Ге­те (1749–1832) ско на­пре­до­ва­ње ка сре­ди­шту Евро­пе и Фри­дрих Ши­лер ипак на­ста­вље­но, Бе­о­град је на нај­ви­ шим ме­сти­ма Евро­пе го­то­во зва­нич­но (1759–1805): про­гла­шен „пред­зи­ђем хри­шћан­ства“ Спо­ме­ник (an­te­mu­ra­leschri­sti­a­ni­ta­tis) и „бе­де­мом у Вај­ма­ру хри­шћан­ства“ (the­ba­sti­o­nofChri­sti­a­nity). Пе­сник Лу­до­ви­го Ари­о­сто јед­но пе­ва­ње Ја­коб Грим у свом слав­ном спе­ву Мах­ни­ти Ор­лан­ (1785–1863)

 Ле­о­полд Ран­ке (1795–1886)

06

до­по­све­ћу­је хе­рој­ској од­бра­ни Бе­о­гра­ да. (Слич­ну те­му ће ви­ше од два ве­ка ка­сни­је ожи­ве­ти ита­ли­јан­ски­ком­по­зи­ тор Сти­вен Сто­рас у опе­ри Оп­са­да Бе­о­ гра­да, по­ста­вље­ној нај­пре у лон­дон­ском Кра­љев­ском Дру­ри Лејн те­а­тру, по­том и у Њу­јор­ку и Да­бли­ну.) Ко­нач­ним па­дом Ср­би­је у тур­ско роп­ство, сту­па­њем срп­ског на­ро­да у сво­је тро­и­по­ве­ков­но „за­мр­зну­то вре­ме“, у ове кра­је­ве на­вра­ћа­ју не­ки друк­чи­ји пут­ни­ци. Ди­пло­ма­те, тр­гов­ци, ис­тра­ жи­ва­чи, ухо­де, пу­сто­ло­ви, слу­ге. „Има­ ли су по пра­ви­лу ве­о­ма не­ја­сне, че­сто и са­свим по­гре­шне, пред­ста­ве о раз­гра­ ни­че­њу ет­нич­ких ску­пи­на на Бал­ка­ну и сла­бо су по­зна­ва­ли гра­ни­це и на­зи­ве ге­ о­граф­ских и управ­них под­руч­ја“, пи­ше Зден­ко Ле­вен­тал, ко­ји је са­ку­пио и об­ра­ дио бри­тан­ске пу­то­пи­се кроз „на­ше кра­ је­ве“ од сре­ди­не XV до по­чет­ка XIX ве­ка. Ме­ђу тим пут­ни­ци­ма, кроз по­ро­бље­не срп­ске зе­мље про­шли су, или ишли по са­мом обо­ду њи­хо­вом, и је­дан Џон Лок и Ед­мунд Спен­сер! На жа­лост, ова дво­ји­ца вр­сни­ка ни­с у има­ли вре­ме­на ни при­ли­ ке да оста­ве зна­чај­ни­је за­пи­се о Ср­би­ји. Шта су за­бе­ле­жи­ли они дру­ги? ПО­НОС СЛО­ВЕН­СКОГ ПЛЕ­МЕ­НА Ка­ко год, ра­до­зна­лом чи­та­о­цу да­нас су из тог пе­ри­о­да та­ме на рас­по­ла­га­њу пу­то­пи­си Ви­ли­је­ма Ве­ја, Ри­чар­да Гил­ фор­да, Хен­ри­ја Осте­ла, Хен­ри­ја Ке­вен­

07

П О Д­С Е Т­Н И К

 Ал­фонс де Ла­мар­тин (1790–1869) Пе­тар Иљич Чај­ков­ски (1840–1893)

ди­ша и Фок­са, Фај­нса Мо­ри­со­на, се­ра То­ма­са Гла­ве­ра, Ви­ли­је­ма Лит­геа, Џор­џа Сен­ди­са, Пи­те­ра Ман­ди­ја, Хен­ри­ја Блан­ та, Џо­на Бер­бе­ри­ја, Вол­те­ра По­па, Едвар­ да Бра­у­на, По­ла Ри­коа, Џор­џа Ви­ле­ра, Френ­си­са Вер­но­на, се­ра Ви­ли­је­ма Ха­си­ја, Си­мо­на Кле­мен­та, Ри­чар­да По­ко­ка, Ри­ чар­да Брај­та, Џор­џа То­ма­са Ке­пла... Ср­би­ја из роп­ства, из „за­мр­зну­тог вре­ме­на“, по­но­во сту­па у исто­ри­ју и ге­о­гра­фи­ју по­чет­ком XIX ве­ка. Евро­па епо­хе ро­ман­ти­зма и Ср­би­ја на по­чет­ ку свог ве­ли­ког осло­бо­ди­лач­ког прег­ ну­ћа сре­ћу се и от­кри­ва­ју ме­ђу­соб­но, с оду­ше­вље­њем. Об­ја­вљи­ва­ње срп­ских на­род­них пе­са­ма у пре­во­ду на за­пад­но­ е­вроп­ске је­зи­ке иза­зва­ло је пра­ви шок

Го­сто­прим­ство Ен­гле­ски­ња Ви­ви­јан Хер­берт, у свом де­лу Ср­би­ја рај си­ро­ ма­ха из 1897, дир­ну­то пи­ше: „Кад у Ср­би­ји до­ђе­те у по­се­ту, од­мах се до­но­си по­слу­жав­ ник са јед­ном или две­ма по­су­да­ма слат­ког, јед­ним су­дом за ка­ши­чи­це, из два де­ла (је­дан пун а дру­ги пра­зан), и из­ве­сним бро­јем ча­ша са во­дом. По­слу­жав­ник вам обич­но при­но­си јед­ на љуп­ка кћи из ку­ће, или, што пред­ста­вља на­ро­чи­ту част, са­ма до­ма­ћи­ца. Сва­ко је у Ср­би­ји ду­ша од го­сто­прим­ства. Пут­ник у би­ло ко­јем кра­ју у уну­тра­шњо­сти би­ва до­че­кан ср­ дач­ном до­бро­до­шли­цом и оби­ла­то уго­шћен...“

08

и уз­бу­ђе­ње у ин­те­лек­т у­ал­ним кру­го­ви­ ма Евро­пе. Јер­неј Ко­пи­тар, Ја­коб Грим, Ма­ци­ни, Ге­те, Вал­тер Скот, Про­спер Ме­ри­ме, Пу­шкин, Миц­ки­је­вич, То­ма­зео и „то­ли­ки дру­ги“ сма­тра­ли су срп­ску еп­ску по­е­зи­ју – ко­ју је при­ку­пио, ре­ди­ го­вао и об­ја­вио Вук Ка­ра­џић – пр­во­ра­ зред­ним от­кри­ћем. Ла­мар­тин та­да об­ја­вљу­је сво­је пе­сме о Ср­би­ји. Ме­ри Е. Да­рам, члан два кра­љев­ска ин­сти­т у­та у Лон­до­ну, же­на ко­ја је за че­ тврт ве­ка на­пи­са­ла и об­ја­ви­ла се­дамк­ њи­га и низ чла­на­ка у во­де­ћим ен­гле­ским ли­сто­ви­ма и ча­со­пи­си­ма, у то вре­ме об­ ја­вљу­је сво­ју зна­чај­ну књи­гу Кроз срп­ске зе­мље, из­но­се­ћи мно­штво опи­са и опа­ жа­ња о зе­мљи, љу­ди­ма, окру­же­њу, не­ при­ја­те­љи­ма. Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен про­пло­вио је и про­пу­то­вао кроз низ срп­ских зе­ма­ ља и гра­до­ва у вре­ме Пр­вог устан­ка. За­пи­се је увр­стио у књи­гу Пе­сни­ков ба­ зар, пр­ви пут об­ја­вље­ну знат­но ка­сни­је, 1842. (Ви­ше о то­ме у: „Ан­дер­сен у Ср­би­ ји“, На­ци­о­нал­на ре­ви­ја, бр. 3, 2007) На по­чет­ку исте те де­це­ни­је, 1841, за­-­ вр­ша­ва­ју­ћи свој ци­клус пре­да­ва­ња о срп­ској на­род­ној по­е­зи­ји на фран­цу­ском­ ко­ле­џу у Ло­за­ни (пе­так, 19. март 1841),

нај­ве­ћи пољ­ски пе­сник Адам Миц­ки­је­ вич је ре­као: „Вре­ме је да се ра­ста­не­мо са исто­ ри­јом срп­ске књи­жев­но­сти... Тај на­род ће и да­ље жи­ве­ти за­тво­рен у сво­ју про­ шлост, пред­о­дре­ђен да бу­де му­зи­чар и пе­сник це­лог сло­вен­ског пле­ме­на, не пред­о­се­ћа­ју­ћи чак ни то да ће јед­ног да­на по­ста­ти нај­ве­ћи књи­жев­ни по­нос Сло­ве­на.“ ИЗ­МИ­ШЉА­ЊЕ РУ­РИ­ТА­НИ­ЈЕ Из­у­зет­ни не­мач­ки исто­ри­чар књи­жев­но­сти, ет­но­лог и ка­рак­ те­ро­лог Гер­хард Ге­зе­ман то­ком сво­јих пу­то­ва­ња и ис­тра­жи­ва­ња кроз срп­ске кра­је­ве про­ник­нуо је у ду­бље сло­је­ве срп­ске for­ma­ men­tis, срп­ског ho­mo­he­ro­i­cus-а: „... Са­мо ту, у Ста­рој Ср­би­ ји, мо­гле су се одр­жа­ти у све­ жи­ни исто­риј­ске тра­ди­ци­је и ро­ ди­ти оне на­ци­о­нал­не че­жње ко­је про­жи­ма­ју жи­вот и књи­жев­ност Ди­на­ра­ца и ко­је су се ис­пу­ни­ле тек у на­ше да­не... Че­сто се са тим осо­би­ на­ма спа­ја ода­ност иде­ји пра­вич­но­ сти, иде­ји на­род­не и лич­не сло­бо­де и ча­сти, или со­ци­јал­ним и по­ли­тич­ким на­че­ли­ма. Оту­да опа­сна без­у­слов­ност њи­хо­вих ве­ли­ких по­ли­ти­ча­ра и ге­ни­јал­них де­ма­го­га, по­бу­ ње­ни­ка, хај­ду­ка, на­род­них ју­на­ка и уско­ка...” Пу­т у­ју­ћи по сло­вен­ском Бал­ка­ну,­ Ал­фонс Му­ха, ве­ли­ки мај­стор че­шког­ art­no­u­ve­au и пе­сник Сло­вен­ске епо­пе­је, пи­ше сво­јој же­ни: „Му­зи­ка и пе­сма та­ко су ду­бо­ко ви­ зан­тин­ске и сло­вен­ске. Као да жи­вим у IX ве­ку... Ни­шта се ду­бин­ски ни­је про­ ме­ни­ло за две хи­ља­де го­ди­на!“ А зна­ме­ни­ти ру­мун­ски пе­сник Ни­ки­та Ста­не­ску ова­ко ће: „У Ср­би­ји ва­здух ни­је за ди­са­ње, ов­де је ва­здух за пе­ ва­ње.“ Нај­че­шћи пу­то­пи­сци у­ на­шим кра­је­ви­ма су у то­ вре­ме Ру­си, Бри­тан­ци­ и Нем­ци. Пу­то­пи­сна ос-­ тав­шти­на је ве­ли­ка. Ме-­ ­ђу нај­зна­чај­ни­јим ауто-­ ­ри­ма су и Алек­сан­дар­ Ф. Гиљ­фер­динг, Па­вел А.­ Ро­вин­ски, Ар­чи­балд Пеј-­

т­ он, Чарлс Лем, Аде­ли­на По­ли­на Ир-­ ­би, Џор­џи­на Мјур Ме­кен­зи, Фе­ликс Ка­ ниц, Гу­став Раш... На жа­лост, уз ово оби­ље, на­ста­вље­на је и она ли­ни­ја по­вр­шног, ола­ког и пот­ пу­но не­зна­лач­ког пи­са­ња из прет­ход­не епо­хе. Ако не до­во­ди­мо у пи­та­ње до­бре на­ме­ре, на том тлу по­вр­шно­сти, ола­ко­ сти и не­зна­ња ни­кли су мно­ги и да­нас жи­ви ру­жни сте­ре­о­ти­пи, што је до­бро осве­тли­ла Ве­сна Гол­свор­ти у сво­јој сту­ ди­ји Из­ми­шља­ње Ру­ри­та­ни­је (Yale Uni­ ver­sity Press, 1998). Ме­ђу-­ ­тим, та­да је то још би­ ло са­свим бе­ниг­но и сме­шно, јер ни­је би­

 Ханс Кри­сти­јан Ан­дер­сен у Ср­би­ји (Илу­стра­ци­ја: Пре­драг То­до­ро­вић)

09

П О Д­С Е Т­Н И К

10

ло упра­вљач­ки ин­стру­мент у ру­ка­ма спин док­то­ра за­по­сле­них у цен­три­ма по­ли­тич­ке мо­ћи. Бе­х у то чед­ни­ја до­ба.­ За све то вре­ме те­као је бур­ни про­цес срп­ског пот­пу­ног осло­ба­ђа­ња, про­цес дуг сто че­тр­на­ест го­ди­на (1804–1918). Бор­бе ди­пло­мат­ске, по­ли­тич­ке, ди­на­ стич­ке, оба­ве­штај­не, бор­бе на рат­ним фрон­то­ви­ма. „У исто­ри­ји ове зе­мље не­ма ско­ро ни јед­не ре­дов­не стра­ни­це: са­мо бор­бе и ра­то­ви... Исто­ри­ја Ср­би­је је исто­ри­ја ње­ног му­че­ни­штва“, пи­сао је у Ве­сни­ку Евро­пе 1876. Па­вел Апо­ло­но­вич Ро­вин­ ски. „Из­ба­ви­те Ср­би­ју од те­шке оба­ве­ зе да ве­чи­то бу­де на стра­жи, на ка­ра­ у­ли где тре­ба чу­ва­ти сво­је гра­ни­це, и тек ће­те та­да ви­де­ти шта вам та зе­мља мо­же пру­жи­ти и шта ће по­ка­за­ти срп­ ски на­род.“ НИ­ЧЕ­ОВ „СРП­СКИ МАРШ“ Мно­го је оних ко­ји зна­ју да је у осмој де­це­ни­ји XIX ве­ка зна­ме­ни­ти Пе­тар Иљич Чај­ков­ски ком­по­но­вао фа­сци­ нант­ни Срп­ско-ру­ски марш, као свој до­ при­нос сло­вен­ском оруж­ју у та­да­шњем Срп­ско-тур­ском ра­т у. У исти тај рат као до­бро­во­љац до­ла­зи ру­ски офи­цир Ра­

јев­ски, ко­ји је по­слу­жио Тол­сто­ју као про­то­тип за лик Врон­ског у ро­ма­ну Ана Ка­ре­њи­на (цр­ква у спо­мен ње­го­ве хе­рој­ ске по­ги­би­је, са др­во­ре­дом пре­не­тим из Под­мо­ско­вља, и да­нас се мо­же по­се­ти­ти у се­лу Гор­њи Адро­вац код Алек­син­ца, не­да­ле­ко од про­мет­ног„Ко­ри­до­ра 10”). Та­да у Ср­би­ју, та­ко­ђе као до­бро­во­љац, сти­же и чу­ве­на Хо­лан­ђан­ка Жа­на Мер­ кус, ко­ју је та­ко див­но опи­сао исто­ри­чар Ре­не Гре­мо. Зна­мо и да је Фјо­дор Ми­ха­ и­ло­вич До­сто­јев­ски та­да ве­о­ма ан­га­жо­ ва­но пи­сао за­ла­жу­ћи се за све­сло­вен­ску со­ли­дар­ност и „по­моћ ма­лој хе­рој­ској Ср­би­ји“. Ме­ђу­тим, оста­ло је ве­о­ма ма­ло по­зна­то да је у то вре­ме и Фри­дрих Ни­ че, у сла­ву срп­ских рат­ни­ка за сло­бо­ду, ком­по­но­вао Срп­ски марш!

 Фјо­дор До­сто­јев­ски (1821–1881) Лав Тол­стој (1828–1881)

 Фри­дрих Ни­че (1844–1900)

По­вра­так На ми­ров­ној кон­фе­рен­ци­ји у Вер­са­ју 1919, ка­да је озва­ни­ чен за­вр­ше­так Пр­вог свет­ског ра­та, Жорж Кле­ман­со је ре­као: „При­ли­ком за­кљу­че­ња ове на­ше Кон­фе­рен­ци­је ми­ра, ја мо­рам – пре не­го што си­ђем са овог по­ди­ју­ма – да из­ја­вим сво­је ве­ли­ко жа­ље­ње што са по­ли­тич­ке по­зор­ни­це све­та не­ ста­је јед­но ве­ли­ко исто­риј­ско име: СР­БИ­ЈА.“ Ср­би­ја је та­да по­ста­ла пи­је­монт Ју­го­сла­ви­је и то оста­ла, у раз­ли­чи­тим об­ли­ци­ма, све до 2006. Од та­да по­но­во има сво­је соп­стве­но др­жав­но име.

11

П О Д­С Е Т­Н И К

 Ре­бе­ка Вест (1892–1983) Га­бри­је­ле д’Анун­цио (1863–1983)

 Вик­тор Иго (1802–1885)

И доц­ни­је ће Ср­би­ја би­ва­ти у ап­ со­лут­ној жи­жи ин­те­ре­со­ва­ња и на на­слов­ним стра­на­ма све раз­ви­је­ни­ је штам­пе. И у вре­ме атен­та­та из 1903, и у вре­ме кри­зе ко­ја је из­би­ла на­кон аустро­у­гар­ске анек­си­је Бо­сне и Хер­це­ го­ви­не 1908, и у вре­ме Бал­кан­ских ра­ то­ва, али на­ро­чи­то у вре­ме Пр­вог свет­ ског ра­та. Дра­ма­тич­на суд­би­на Ср­би­је у том ра­т у, „Гол­го­та и Вас­крс Ср­би­је“, по­тре­сли су мно­ге, ве­ли­ке и ма­ле, ши­ ром све­та. Ме­ђу бе­смрт­не стра­ни­це та­да по­све­ће­не Ср­би­ји сва­ка­ко спа­да­ ју оне ко­је је оста­вио ве­ли­ки ру­ски пи­ сац Ле­о­нид Ан­дре­јев. Ро­берт Ле­синг, у то вре­ме аме­рич­ки ми­ни­стар спољ­них по­сло­ва, за­пи­сао је:

Све­док је­дан: цео свет Вик­тор Иго та­да о стра­да­њу Ср­би­је ис­пи­су­је да­нас зна­ме­ ни­те ре­че­ни­це: „Уби­ја­ју је­дан на­род. Где? У Евро­пи. Има ли ко­га да то по­све­до­чи? Све­док је је­дан: Цео свет.“

12

„Ка­да се бу­де пи­са­ла исто­ри­ја овог ра­та, нај­слав­ни­ји ње­гов оде­љак но­си­ће на­зив Ср­би­ја.“ И у да­љем то­ку XX ве­ка о Ср­би­ји је пи­са­но до­ста. Ка­сни­је ће на­ста­ти и мно­ ги пу­то­пи­си ка­ме­ром. Мно­га име­на, на­сло­ви, ре­фе­рен­це. Овај бр­зи пре­глед за­вр­ши­мо, ипак, фраг­мен­ти­ма из јед­ног од нај­бо­љих пу­то­пи­са XX ве­ка, на­пи­ са­ног упра­во о овој зе­мљи. Ре­бе­ка Вест (Цр­но јаг­ње и си­ви со­ко): „Ни­шта у жи­во­т у ни­је на ме­не ути­ ца­ло то­ли­ко као то пу­то­ва­ње кроз Ју­го­ сла­ви­ју... Ли­чи­ло је на пра­ће­ње ву­не­не ни­ти ко­ја ће ме из­ве­сти из ла­ви­рин­та, а да ни­сам ни зна­ла да сам у ње­му за­зи­ да­на.“ „Има зе­ма­ља ко­је по­не­кад да­ни­ма чу­ва­ју сво­је тај­не од пут­ни­ка и не по­ ка­зу­ју му ни­шта осим сво­је спо­ља­шњо­ сти... а он­да му од­јед­ном ба­це кључ и ка­ жу му да иде ку­да же­ли и ви­ди све што мо­же. Та­ква је ова зе­мља.“ У епи­ло­гу те не­за­бо­рав­не књи­ге, на­ пи­са­ном у Лон­до­ну у про­ле­ће 1941, гле­да­ ју­ћи ка­ко бом­бе па­да­ју на њен град ко­ји го­ри, на­пи­са­ла је: „Док сам раз­ми­шља­ла о мо­гу­ћој ин­ва­зи­ји, или ка­да би бом­ба па­ла у бли­зи­ни, че­сто сам се мо­ли­ла: Го­спо­де, до­пу­сти ми да се др­жим срп­ски!“ 

13

Т Е­М Е­Љ И

14

ОСАМ ВЕ­КО­ВА И ЈЕД­НА ДЕ­ЦЕ­НИ­ЈА ОД НА­С ТАН­КА СТУ­ДЕ­НИЧ­КОГ ТИ­ПИ­КА СВЕ­ТОГ СА­ВЕ

Зе­маљ­ски ан­ђео, не­бе­ски чо­век Тај из­у­зет­ни спис део је нај­ве­ћег по­ду­хва­та у срп­ској кр­ште­ној исто­ри­ји, ви­зи­о­нар­ског и бо­го­на­дах­ну­тог. У том по­ду­хва­ту уте­ме­ље­на је срп­ска цр­ква и др­жа­ва, злат­но сред­њо­ве­ко­вље и сва сто­ле­ћа што ће усле­ди­ти „до свр­шет­ка све­та“. У су­срет 800. го­ди­шњи­ци оса­мо­ста­ље­ња Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, ма­на­стир Сту­де­ни­ца об­ја­вио је но­во ре­пре­зен­та­тив­но из­да­ње Ти­пи­ка (Обра­зни­ка), че­тво­ро­је­зич­но, ве­ро­ват­но до­сад нај­пот­пу­ни­је у на­уч­ном и са­знај­ном сми­слу

Т

о је јед­на од оних књи­га ко­је се угра­ђу­ју у те­ме­ље. У те­ме­ље цр­ кве, др­жа­ве, ма­на­стир­ске оби­ те­љи, бо­го­о­бра­зне лич­но­сти. У те­ме­ље дру­гих и дру­га­чи­јих књи­га ко­је ће на­ ста­ја­ти у сто­ле­ћи­ма што сле­де.

О на­стан­ку и зна­ча­ју Сту­де­нич­ког ти­пи­ка или Обра­зни­ка Све­тог Са­ве, пре 810 го­ди­на, по­сто­ји обим­на на­уч­на ли­  Све­ти Са­ва, те­ра­т у­ра, у па­пир­ним и елек­трон­ским део фре­ске, Пећ­ка би­бли­о­те­ка­ма. Ни­је нам на­ме­ра да је па­три­јар­ши­ја, пре­при­ча­ва­мо или „дај­џе­сти­ра­мо“, што 1345.

15

Т Е­М Е­Љ И

16

17

Т Е­М Е­Љ И би при­ли­чи­ло ду­х у ола­ко­сти рас­про­ стра­ње­ном у овом до­бу. По­во­дом ве­ли­ ке го­ди­шњи­це од на­стан­ка спи­са, ко­ја сто­ји уз 800. го­ди­шњи­цу оса­мо­ста­ље­ња Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, же­ли­мо са­ мо да под­се­ти­мо на не­ке бит­не еле­мен­те у тим дав­ним и да­ле­ко­се­жним по­ду­хва­ ти­ма. У су­срет ре­че­ним го­ди­шњи­ца­ма, ма­на­стир Сту­де­ни­ца об­ја­вио је 2018.  Па­ја Јо­ва­но­вић: но­во ре­пре­зен­та­тив­но из­да­ње Ти­пи­ка (Обра­зни­ка), че­тво­ро­је­зич­но (срп­ско­ „Кру­ни­са­ње сло­вен­ски, са­вре­ме­ни срп­ски, ру­ски, ен­ Сте­фа­на гле­ски), ве­ро­ват­но до­сад нај­пот­пу­ни­је у Пр­во­вен­ча­ног“, на­уч­ном и са­знај­ном сми­слу. пр­ва де­це­ни­ја XX ве­ка ГРА­ЂЕ­ВИ­НА

 Сту­де­нич­ка ис­по­сни­ца: Ту је, по свој при­ли­ци 1208, Све­ти Са­ва оба­вио по­след­њу ре­дак­ци­ју Сту­де­нич­ког ти­пи­ка

 Грб Не­ма­њи­ћа

18

„Ми­сао о је­дин­ству срп­ских зе­ма­ља и њи­хо­вом об­је­ди­ња­ва­њу у јед­ну моћ­ ну др­жа­ву на Бал­ка­ну ста­ра је, си­гур­но, ко­ли­ко и за­че­ци пр­вих срп­ских др­жа­ ва. Оства­ри­вост те та­ко сло­же­не ми­сли пр­ви је пој­мио ве­ли­ки жу­пан Ра­шке Сте­фан Не­ма­ња, схва­тив­ши сим­фо­ни­ју ду­хов­не и све­тов­не вла­сти у ви­зан­тиј­ ском устрој­ству др­жа­ве. Кроз то ва­ља са­гле­да­ва­ти од­ла­зак од Бо­га из­мо­ље­ног тре­ћег Не­ма­њи­ног си­на кне­за Раст­ка на Све­т у го­ру, где је по­стао мо­нах Са­ ва, али и Не­ма­њи­но усту­па­ње жу­пан­ ског тро­на сред­њем си­ну Сте­фа­ну, зе­т у та­да­шњег ви­зан­тиј­ског ца­ра Алек­си­ја Ан­ђе­ла, па он­да и Не­ма­њи­но за­мо­на­ ше­ње. Ни­шта у њи­хо­вом де­ло­ва­њу ни­је би­ло слу­чај­но. По­сто­ја­ла је ја­сна ви­зи­ ја, по­сто­јао је кон­кре­тан план“, пи­ше књи­жев­ник Ми­ло­ван Ви­те­зо­вић, при­ре­ђи­вач ка­пи­тал­не мо­но­гра­фи­је Све­ти Са­ва у ру­ском цар­ском ле­то­ пи­су, аутор тек­ста о Све­том Са­ви у све­сци Ве­ли­ки срп­ски ви­зи­о­на­ ри („Ве­ли­ка ви­зи­ја од Бо­га из­ мо­ље­ног“). „По­ди­за­њем срп­ског ма­на­сти­ра Хи­лан­да­ра на Све­тој го­ри ,у име оца и си­но­ва‘ (Си­ме­о­ на/Не­ма­ње, Сте­фа­на и Са­ве/Раст­ ка) и узи­ма­њем за сак­ти­то­ра ви­ зан­тиј­ског ца­ра Алек­си­ја Ан­ђе­ла, по­ста­вље­ни су те­ме­љи срп­ске ду­хов­не са­ мо­стал­но­сти, јер је Са­ва Хи­лан­ дар­ски ти­пик ис­пи­сао, уз са­гла­ сност ца­ра сак­ти­то­ра, по узо­ру на Ти­пик ма­на­сти­ра Бо­го­ро­ди­це Евер­ге­тид­ске, ко­ји је овом кон­стан­ти­

но­пољ­ском цар­ском ма­на­сти­ру да­вао пу­ну са­мо­стал­ност. Та­ко је цар­ским при­стан­ком и Хи­лан­дар та­да по­стао не­за­ви­сни цар­ски ма­на­стир, са пра­вом да има ти­пик као Евер­ге­тид­ски, по ко­ме над њим ни­је ни прот Све­те Го­ре ни ва­ се­љен­ски па­три­јарх, већ са­мо цар, ко­га ће ме­ђу кти­то­ри­ма за­сту­па­ти да­ро­ва­но злат­но цар­ско же­зло.“ Са­чи­њен по Хи­лан­дар­ском ти­пи­ку – на­ста­вља Ви­те­зо­вић – Са­вин Сту­де­ нич­ки ти­пик омо­гу­ћио је са­мо­стал­ној Сту­де­ни­ци да сти­че ме­то­хе ши­ром срп­ ске зе­мље и на њи­ма по­ди­же пра­во­слав­ не срп­ске цр­кве и ма­на­сти­ре. Све­штен­ ство и ду­хов­ни­штво за њих спре­ма­ло се у Хи­лан­да­ру, спо­соб­но да бо­го­слу­жи на срп­ско­сло­вен­ском је­зи­ку. „Та­ко је пра­во­слав­на срп­ска цр­ква пр­во ство­ре­на, па тек он­да огла­ше­на као са­мо­стал­на. Ка­да је ва­се­љен­ски па­три­ јарх Ми­ха­и­ло Са­ра­тен на Цве­ти 1219. у Ни­ке­ји ру­ко­по­ло­жио сту­де­нич­ког ар­хи­ ман­дри­та Са­ву Не­ма­њи­ћа за пр­вог ар­ хи­е­пи­ско­па Пра­во­слав­не срп­ске цр­кве, вас­по­ста­вље­но је пра­во срп­ских ар­хи­је­ ре­ја да са­ми би­ра­ју сво­је ар­хи­е­пи­ско­пе, а то је омо­гу­ћа­ва­ло срп­ском ар­хи­е­пи­ ско­пу, по сим­фо­ни­ји, да кру­ни­ше срп­ске кра­ље­ве срп­ском кру­ном.“ Из истог из­во­ра чи­та­мо да­ље: Ар­хи­е­ пи­скоп­ско и кра­љев­ско пра­во Ср­ба Са­ва је уза­ко­нио Но­мо­ка­но­ном (За­ко­но­пра­ви­ лом), из­бо­ром из нај­зна­чај­ни­јих за­ко­на Про­хо­ри­о­на, Ва­си­ли­ка и Ју­сти­ни­ја­но­ вих за­ко­на, пре­ве­де­них, про­т у­ма­че­них и при­ла­го­ђе­них за Ср­бе. Уза­ко­нив­ши срп­ ску цр­кву и срп­ску др­жа­ву, ар­хи­е­пи­скоп Са­ва им је на два сво­ја ве­ли­ка пу­то­ва­ња омо­гу­ћио при­зна­ња и код дру­гих вла­ да­ра (два ца­ра, три ке­са­ра, јед­ног кра­ља и јед­ног ка­ли­фа) и нај­ви­ших ду­хов­них по­гла­ва­ра. То при­зна­ње је утвр­ђе­но и срп­ском гра­ђе­ви­ном у не­бе­ском Је­ру­са­ ли­му. От­ку­пив­ши од му­ха­ме­да­на­ца ку­ ћу Јо­ва­на Бо­го­сло­ва, у чи­јој гор­њој со­би је одр­жа­на Тај­на ве­че­ра, од­но­сно ус­по­ ста­вљен Но­ви За­вет, и по­кло­нив­ши ту ку­ћу Је­ру­са­лим­ској па­три­јар­ши­ји, Са­ва је сте­као пра­во да ту, по­ред ку­ће на Си­ о­ну, по­диг­не срп­ску цр­кву у сла­ву Јо­ва­ на Бо­го­сло­ва. Од те срп­ске цр­кве оста­ли су са­мо те­ме­љи, и на­ла­зе се из­над са­ме крип­те Да­ви­до­вог гро­ба. „Из ова­квог де­ло­ва­ња и те­о­ло­шких по­став­ки Са­ве Не­ма­њи­ћа про­и­за­шла је срп­ска ду­хов­на и др­жав­на ми­сао, вре­

19

Т Е­М Е­Љ И

20

Ма­на­стир Сту­де­ни­ца, за­ду­жби­на Све­тог Си­ме­о­на Ми­ро­то­чи­вог (Сте­фа­на Не­ма­ње), XII век

21

Т Е­М Е­Љ И

22

ме­ном и оби­чај­не нор­ме, по­став­ке ду­ хов­не ча­сти, за­кон­ске и мо­рал­не од­ли­ке срп­ског на­ро­да.“ ПР­ВИ­НЕ „Сту­де­нич­ким ти­пи­ком и ње­му при­ па­да­ју­ћим Жи­ти­јем Све­тог Си­ме­о­на, Све­ти Са­ва је ус­по­ста­вио осно­ве срп­ске ка­нон­ско-прав­не и хе­ор­то­ло­шко-хим­ но­граф­ске ли­те­ра­т у­ре“, ука­зу­је проф. др Ма­ја Ан­ђел­ко­вић, ко­у­ред­ник но­вог из­да­ња Ти­пи­ка (уз ар­хи­ман­дри­та др Ти­ хо­на Ра­ки­ће­ви­ћа, игу­ма­на Сту­де­ни­це). „Зна­чај Сту­де­нич­ког ти­пи­ка не тре­ба са­гле­да­ва­ти са­мо у кон­тек­сту ус­по­ста­ вља­ња ма­на­стир­ског устрој­ства, већ и у кон­тек­сту кон­крет­них по­сту­па­ка ко­ји су прет­хо­ди­ли до­би­ја­њу ауто­ке­фал­но­сти Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве 1219. го­ди­не. Исто­вре­ме­но, не тре­ба за­не­ма­ри­ва­ти ње­гов зна­чај и за срп­ску др­жа­ву. (...) И са аспек­та фи­ло­ло­ги­је Сту­де­нич­ки ти­ пик за­у­зи­ма бит­но ме­сто, јер је, осим по зна­чај­ним лин­гво­сти­ли­стич­ким ка­рак­ те­ри­сти­ка­ма, реч о пр­вом ти­пи­ку ко­ји је на­зван из­вор­ном реч­ју Обра­зник (Обра­ зник Све­то­га Са­ве Срп­ског).“ На­у­ка не­ма ди­ле­ма: пред­ло­жак и за Хи­лан­дар­ски и за Сту­де­нич­ки био је Евер­ге­тид­ски ти­пик. По­след­ње ре­дак­ тор­ске из­ме­не у Хи­лан­дар­ском ти­пи­ку Све­ти Са­ва је из­вр­шио на­кон пре­ста­ вље­ња Си­ме­о­но­вог (1199/1200), на Све­ тој го­ри. За­вр­шни рад на Сту­де­нич­ком ти­пи­ку био је на­кон пре­но­са мо­шти­ју Све­тог Си­ме­о­на из Хи­лан­да­ра у Сту­ де­ни­цу (1207), а пре „об­ја­вљи­ва­ња Си­ ме­о­на Не­ма­ње као но­вог ми­ро­точ­ца“ (1210). По свој при­ли­ци, би­ло је то 1208. у Сту­де­нич­кој ис­по­сни­ци Са­ви­ној. „Ре­дак­т у­ра ко­ју је Са­ва из­вр­шио при­ли­ком пи­са­ња Сту­де­нич­ког ти­пи­ка не­дво­сми­сле­но је ве­ћа и, ре­кли би­смо, зна­чај­ни­ја од оне спро­ве­де­не у Хи­лан­ дар­ском ти­пи­ку. У ка­нон­ско-прав­ном кон­тек­сту ис­ти­че­мо да се ја­вља но­ва бит­на од­ред­ба о то­ме да се ар­хи­ман­ дрит по­ста­вља за игу­ма­на сту­де­нич­ког. Та­ко­ђе, од­ре­ђи­ва­ње ста­т у­са Сту­де­ни­це у од­но­с у на оста­ле ма­на­сти­ре, по­том за­по­вест вла­да­ру зе­мље да при­с у­ству­ је и уче­ству­је у из­бо­ру игу­ма­на, као и за­по­вест вла­да­ру да за­шти­ти Сту­де­ ни­цу – не са­мо да су ва­жни ка­нон­скоправ­ни не­го и све­тов­но-прав­ни еле­ мен­ти, све­до­чан­ство о од­но­с у цр­кве­не

и све­тов­не вла­сти“, на­во­ди проф. Ан­ ђел­ко­вић. „Нај­о­ бим­ни­ја но­ви­на је­сте кти­тор­ско Жи­ти­је Све­тог Си­ме­о­на, пи­са­но као пр­ва гла­ва Сту­де­нич­ког ти­ пи­ка. За раз­ли­ку од крат­ког жи­ти­ ја у Хи­лан­дар­ском ти­пи­ку, ко­је се сво­ди на нај­зна­чај­ ни­је до­га­ђа­је од Си­ме­о­но­вог до­ла­ска у Све­т у Го­ру до смр­ти (са­др­жа­не у Сло­ву 2 и Сло­ву 3), а ко­је је има­ло функ­ци­ју, пре све­га, да ,фик­си­ра дан спо­ме­на све­ то­га‘, за по­тре­бе Сту­де­нич­ког ти­пи­ка Са­ва пи­ше це­ло­ви­то кти­тор­ско жи­ти­је ко­је је об­у ­хва­ти­ло цео жи­вот Си­ме­о­на Не­ма­ње. Ово жи­ти­је, као што смо на­ гла­си­ли, основ је срп­ске хе­ор­то­ло­шкохим­но­граф­ске ли­те­ра­т у­ре, ,пр­во Са­ ви­но де­ло ко­је је на­пи­са­но са из­ра­зи­то књи­жев­ним обе­леж­ји­ма‘. Ово­ме би­смо до­да­ли да и по­је­ди­ни де­ло­ви оста­лих гла­ва Сту­де­нич­ког ти­пи­ка та­ко­ђе има­ ју књи­жев­на обе­леж­ја, и из­ра­зи­т у ре­ то­рич­ност. Има­ју­ћи у ви­ду вре­ме на­ стан­ка и ка­рак­те­ри­сти­ке Са­ви­ног де­ла, пот­пу­но је оправ­дан став (Ди­ми­три­ја) Бог­да­но­ви­ћа да Све­ти Са­ва има ,уло­гу за­чет­ни­ка оса­мо­ста­ље­не срп­ске књи­ жев­но­сти три­на­е­стог ве­ка‘.“

 Пе­чат (са пот­пи­сом) Све­тог Са­ве

ИС­ПИ­СИ Но­во из­да­ње Сту­де­нич­ког ти­пи­ка на­пра­вље­но је пре­ма Авер­ки­је­вом пре­ пи­с у на­чи­ње­ном 1619. у Сту­де­нич­кој ис­по­сни­ци Све­тог Са­ве, где је на­стао и из­вор­ни текст 410 го­ди­на ра­ни­је, тач­ но на сре­до­кра­ћи из­ме­ђу нас и Са­ви­ног вре­ме­на. (Из­вор­ни ру­ко­пи­си Хи­лан­дар­ ског и Сту­де­нич­ког ти­пи­ка ни­с у са­чу­ ва­ни, или пак ни­с у до са­да про­на­ђе­ни.) Авер­ки­јев пре­пис чу­ва се у окви­ру ру­ ко­пи­сне књи­ге Ца­ро­став­ник ма­на­сти­ ра Сту­де­ни­ца, у Ша­фа­ри­ко­вој збир­ци Би­бли­о­те­ке На­род­ног му­зе­ја у Пра­гу. За­вр­ша­ва­ју­ћи свој хи­ро­соф­ски труд пре тач­но 400 го­ди­на, пи­сар Авер­ки­је ве­ли: „Овај ти­пик, то јест обра­зник, Све­ то­га Са­ве Срп­ског пре­пи­са се го­ди­не 7127. [1619] у пе­ћи­ни Све­тог Са­ве, ис­

 Спо­ме­ник Све­том Са­ви на Вра­ча­ру у Бе­о­гра­ду, рад Вја­че­сла­ва Кли­ко­ва, 2003.

23

Т Е­М Е­Љ И

 Штап Све­тог Са­ве, Ма­на­стир Све­те Тро­ји­це, Пље­вља

по­сни­ци, јер би пре нас на­пи­сан ру­ком Све­то­га Са­ве го­ди­не, ре­ че, 6708. [1200], ка­да се пре­ста­ ви го­спо­дин Си­ ме­он. И та­ко да ни­ко не оте­жа­ва и не пре­о­кре­ће, јер мно­ге су ре­ чи обич­не у ово­ ме но­мо­ка­но­ну, али ве­о­ма ко­ ри­сне. Због то­га за­по­ве­ди Све­ ти [Сава] да се про­чи­та на по­ чет­ку сва­ког ме­ се­ца, ја­сно, као да се по­ста­вља­ ју слу­жи­те­љи. И ми сви не за­ бо­ра­вљај­мо љу­ бав Све­тог, зна­ ју­ћи да ће нам он су­ди­ти, као и апо­сто­ли два­ на­е­стом ко­ле­ну Изра­и­ље­вом, а дру­гим на­ро­ди­ма не­ће су­ди­ти. А ово­ме је све­док Све­ти Ни­ кон, јер је и овај Све­ти наш апо­стол. Го­спо­де, сто­га мо­ли­тва­ма оба­спи нас, јер се и он мо­ли за нас! При игу­ма­ну кир Те­о­фи­лу на­пи­са­но.“ По­но­во чи­та­ју­ћи овај Обра­зник Све­ то­га Са­ве, у ле­пом но­вом из­да­њу, оп­чи­ ње­ни ле­по­том и ду­би­ном тог гла­са и тог је­зи­ка, на­чи­ни­ли смо мно­ге ис­пи­се. По­

Тим Из­да­ње „Све­ти Са­ва: Сту­де­нич­ки ти­пик“ ре­зул­тат је на­уч­ ног про­јек­та ко­јим су ру­ко­во­ди­ли проф. др Ма­ја Ан­ђел­ко­вић и ар­хи­ман­дрит др Ти­хон Ра­ки­ће­вић. Про­је­кат су су­фи­нан­си­ ра­ли Ми­ни­стар­ство прав­де (Упра­ва за са­рад­њу са цр­ква­ма и вер­ским за­јед­ни­ца­ма) и Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре и ин­фор­ми­са­ ња Ср­би­је. Штам­па­ње је по­мо­гао и Ин­сти­тут „Ми­ха­и­ло Пу­пин“ из Бе­о­гра­да. На­род­ни му­зеј из Пра­га усту­пио је сним­ке ру­ко­ пи­са Авер­ки­је­вог пре­пи­са из 1619. Књи­гу су уре­ди­ли ру­ко­во­ди­о­ци на­уч­ног про­јек­та, а у Уре­ ђи­вач­ком од­бо­ру, осим њих, би­ли су и ака­де­мик На­да Ми­ло­ ше­вић–Ђор­ђе­вић, проф. др Вла­ди­мир Ву­ка­ши­но­вић, проф. др Све­тла­на То­мин. Пре­во­ди­о­ци су проф. др Ма­ја Ан­ђел­ко­вић (са срп­ско­сло­вен­ског), доц. др Ја­сми­на Те­о­до­ро­вић (на ен­гле­ ски), Све­тла­на Лу­ган­ска (на ру­ски). Ли­ков­но­шћу књи­ге ба­вио се проф. Вла­ди­мир Ран­ко­вић, а од­штам­пао је „Ди­ги­тал Прес“ из Кра­гу­јев­ца.

24

де­ли­ће­мо са чи­та­о­цем по­не­што од то­га, до­си­па­ју­ћи ко­ли­ко ста­не. „Јер ко не љу­би бра­та сво­га, Бо­га не љу­би. Бог је љу­бав. За­то ко љу­би Бо­га, и бра­та сво­га да љу­би. Јер о овом сав за­ кон апо­сто­ли на­у­чи­ше, му­че­ни­ци вен­ ча­ни би­ше, и про­ро­ци ви­си­ше.“ „По­штуј­те Го­спо­да од сво­јих пра­ вед­них тру­до­ва, и пр­ви­не дај­те ње­му од пло­до­ва сво­јих пра­вед­них, да би се ис­ пу­ни­ле жит­ни­це ва­ше мно­штвом пше­ ни­це, а ви­но то­чи­ла ва­ша да ис­та­чу.“ „Си­но­ви, не оне­мо­ћај­те у ка­зни Го­ спод­њој, ни­ти осла­би­те од ње­га пре­ ко­ре­ва­ни. Јер ко­га љу­би Го­спод, оно­га уко­ре­ва, би­је сва­ко­га си­на ко­га при­ма. Бла­жен је чо­век ко­ји про­на­ђе пре­му­ дрост, и смрт­ник ко­ји ви­де. Јер бо­ље је њу ку­по­ва­ти не­го зла­т у и сре­бру скро­ ви­шта, а ску­пља је од ка­ме­ња мно­го­-­ це­ног.“ „И по­ми­шљај­те до­бро пред Бо­гом и љу­ди­ма. Уздај­те се свим ср­цем у Бо­га, а сво­јом пре­му­дро­шћу не величајте се.“ „Че­до мо­је слат­ко... ре­чи мо­је па­зи... са­чу­вај их у свом ср­цу... А сва­ким чу­ва­ њем чу­вај сво­је ср­це, јер од њих су ис­ хо­ди­шта жи­во­та. Укло­ни од се­бе оштра уста и увре­дљи­ве усне да­ле­ко од се­бе од­ба­ци. Очи тво­је пра­во да гле­да­ју и ве­ ђе тво­је да ми­гом по­ка­зу­ју [оно што је] пра­вед­но. Не скре­ћи ни де­сно ни ле­во, јер пу­те­ве ко­ји су де­сно зна Бог, а раз­ вра­ће­ни су они ко­ји иду с ле­ва. Ти, пак, пра­ва чи­ни уче­ња тво­ја, а хо­ђе­ње тво­је у ми­ру да бу­де.“ „Не ме­шај се са без­ум­ни­ма. За­и­шти пре­му­дро­сти, да по­жи­виш. (...) Јер онај ко­ји ко­ри зле при­ми­ће се­би до­са­ду, а онај ко­ји ко­ри не­ча­сти­вог по­ре­ћи ће се­ бе. Не уко­ре­вај зле, да не омр­зне те­бе. Ко­ри пре­му­дрог, и за­во­ле­ће те. Ука­жи пре­му­дром на кри­ви­цу, и му­дри­ји би­ ће, а по­у­ку пра­вед­ни­ку, и на­ста­ви­ће да је при­ма. По­че­так пре­му­дро­сти је бо­ја­ зан Го­спод­ња и са­вет све­тих је ра­зум, и раз­у­ме­ти за­кон ми­сао је до­бра. Јер овим до­брим оби­ча­јем мно­го ћеш по­жи­ве­ти и про­ду­жи­ће ти се го­ди­не жи­во­та.“ „Имај­те љу­бав ме­ђу со­бом! Ко ли од­сту­пи од оно­га што сам им на­ре­дио, гнев Бож­ји да про­гу­та и ње­га и се­ме ње­ го­во!“ „У Бо­га, да­кле, ум наш не­ка бу­де, у не­бе­ским ви­ђе­њи­ма, у кра­со­та­ма рај­ ским, у оби­те­љи­ма веч­ним, у ан­гел­ским хо­ро­ви­ма, у она­мо­шњем жи­во­т у. (...)“ 

Па­ја Јо­ва­но­вић: „Све­ти Са­ва ми­ри бра­ћу“, уље на плат­ну, пр­ва де­це­ни­ја XX ве­ка

25

Г О­Д И­Ш Њ И­Ц Е

За­ста­ти и се­ти­ти се НЕ­КИ ВА­ЖНИ ДА­ТУ­МИ У СРП­СКОЈ КЊИ­ЖЕВ­НО­С ТИ 2019.

На­вр­ша­ва се тач­но век од об­ја­вљи­ва­ња „Ли­ри­ке Ита­ке“, пре­крет­нич­ке збир­ке пе­са­ма Ми­ло­ша Цр­њан­ског. Се­дам­де­сет је го­ди­на од скон­ча­ња Раст­ка Пе­тро­ви­ћа, три­де­сет од од­ла­ска Да­ни­ла Ки­ша. Пре сто два­де­сет го­ди­на ро­ђен је Ра­де Дра­ина­ц, пре де­ве­де­сет Алек­сан­дар По­по­вић. Кроз њи­хо­ве књи­жев­но­сти и суд­би­не за­зја­пе пред на­ма ду­би­не ве­ко­ва, на­ро­чи­то XX, пу­не ларме и ја­у­ка. И ми по­но­во схва­ти­мо за­што ће баш под­виг, ле­по­та и стид спа­сти свет Пи­ше:­ Ве­сна Ка­пор

26

П

о­сле Пр­вог свет­ског ра­та у срп­ ској књи­жев­но­сти, као и ши­ром Евро­пе, учвр­шћу­ју се но­ве те­ жње и по­е­ти­ке. Нов на­ра­штај пи­са­ца об­ја­вљу­је се на­с у­прот све­му што је до­

тад би­ло при­хва­тљи­во. Тра­жи­ли су про­ ме­ну све­га, ме­ша­ли и при­ла­го­ђа­ва­ли жан­ро­ве, екс­пе­ри­мен­ти­са­ли у је­зи­ку и те­ма­ма, уне­ли по­е­ти­ку гру­бог и ру­жног, гр­ме­ли, пе­ва­ли, пи­ли.

Срп­ски пи­сци, ско­ро сви, има­ли су и стра­шно ис­ку­ство ра­та. Мно­ги од њих пре­шли су Ал­ба­ни­ју, би­ли у Грч­ кој, по­том се кре­та­ли ши­ром Евро­пе, што вој­ним, што при­ват­ним по­сло­ви­ ма. Про­ме­не у књи­жев­но­сти ко­је су би­ ле већ на­го­ве­ште­не пре, на­ста­ви­ће се по­сле ра­та. (На­жа­лост, мно­ги од пи­са­ ца но­си­ла­ца но­вог ду­ха и мо­дер­но­сти стра­да­ли су: Бо­јић, Дис, Уско­ко­вић...). По­рат­на енер­ги­ја и бор­бе­ност, осе­ћај да про­жи­вље­но не мо­же би­ти из­ре­че­ но до­та­да­шњим је­зи­ком и фор­ма­ма, пре­ра­ста у не­што ви­ше од књи­жев­ног по­сла. Они по­ста­ју сто­же­ри но­вог вре­ ме­на. Ми­лош Цр­њан­ски, Раст­ко Пе­тро­ вић, Иво Ан­дрић, Ста­ни­слав Кра­ков, Ста­ни­слав Ви­на­вер, Дра­ги­ша Ва­сић, Ра­де Дра­и­нац... Бе­о­град је у цен­тру свих де­ша­ва­ња. У ње­га се сли­ва­ју и по­врат­ни­ци из ра­ та, и сту­ден­ти из Па­ри­за, и они из кра­ је­ва ко­ји су при­па­да­ли Аустро-Угар­ској. Ка­фа­на „Мо­сква“, на Те­ра­зи­ја­ма, по­ста­је сре­ди­ште бур­ног умет­нич­ког жи­во­та. Ни­је то био не­ки је­дин­ствен по­крет. По­ред мно­штва већ об­зна­ње­них европ­ ских иза­ма, срп­ски и ју­го­сло­вен­ски

пи­сци до­да­ју сво­је: су­ма­тра­и­зам, хип­  Бе­о­град­ски ни­зам, зе­ни­ти­зам... Та­да­шња кри­ти­ка фо­то­ре­пор­те­ри, ко­ри­сти­ла је на­зив ме­ђу­рат­ни мо­дер­ни­ око 1932. зам, ма­да се ово раз­до­бље, по ми­шље­њу (Фо­то: мно­гих те­о­ре­ти­ча­ра, ства­ра­лач­ки мо­же Алек­сан­дар под­ве­сти под екс­пре­си­о­ни­зам и над­ре­ Си­мић. Из књи­ге а­ли­зам. „Град­ски но­мад“ Би­ло је то ве­ли­ко и сјај­но вре­ме у Дар­ка Ћи­ри­ћа, срп­ској кул­т у­ри. Му­зеј гра­да У тој кли­ми ста­са­ва­ју и об­ја­вљу­ју се Бе­о­гра­да, 2011) Ми­лош Цр­њан­ски, Раст­ко Пе­тро­вић и Ра­де Дра­и­нац. „Пе­ва­мо сло­бод­ним сти­  Трг Те­ра­зи­је и хом, што је по­сле­ди­ца на­ших садржаja“, хо­тел „Мо­сква“ у ка­же Цр­њан­ски. Бе­ог­ра­ду, 1920-их На­жа­лост, мно­ги од њих би­ће на ме­ти ка­сни­јег ко­му­ни­стич­ког ре­жи­ма. Мар­ко Ри­стић 1954. об­ја­вљу­је есеј „Три мр­тва пе­сни­ка“, у ко­ме Ми­ло­ша Цр­њан­ ског и Раст­ка Пе­тро­ви­ћа про­гла­ша­ва мр­твим. Мно­ги од њих умре­ће у еми­ гра­ци­ји, а њи­хо­ва де­ла би­ће скрај­ну­та ве­о­ма ду­го (Р. Пе­тро­вић, С. Кра­ков, Д. Ва­сић...). Са­мо Цр­њан­ски до­жи­ве­ће по­ вра­так у Ју­го­сла­ви­ју, и кли­ца­ће му ма­се чи­та­ла­ца у пу­ним са­ла­ма ши­ром Ср­би­ је. „Свет је био гла­дан Цр­њан­ског“, за­ пи­са­ће пе­сник Рај­ко Пе­тров Но­го, као уред­ник јед­не од тих три­би­на.

27

Г О­Д И­Ш Њ И­Ц Е

28

МИ­ЛОШ ЦР­ЊАН­СКИ (1893–1977) „Ис­пу­нио сам сво­ју суд­би­ну“, го­во­ рио је Цр­њан­ски. Јед­на од нај­ин­три­гант­ни­јих и нај­ве­ ћих фи­гу­ра срп­ске књи­жев­но­сти. Од са­мог ја­вља­ња у књи­жев­ном жи­во­т у, пре­ко из­гна­нич­ких да­на за вре­ме ко­му­ ни­зма, до по­врат­ка у зе­мљу, та­да Ју­го­ сла­ви­ју, ње­го­ва ха­ри­зма не је­ња­ва. Књи­ га­ма је до­се­гао ста­т ус мо­дер­ног кла­си­ка, али ни ње­гов жи­вот ни­је ма­ње ва­жан за из­у­ча­ва­ње ње­го­ве по­е­ти­ке. Ове го­ди­не на­вр­ша­ва се тач­но век од об­ја­вљи­ва­ња Ли­ри­ке Ита­ке (1919), ње­ го­ве пр­ве и пре­крет­нич­ке збир­ке по­е­ зи­је. Та збир­ка, хра­бра, др­ска, иза­зов­на, пу­на жу­чи, у свом ду­бо­ком те­мат­ском сло­ју окре­ну­та рат­ним до­жи­вља­ји­ма, с дру­ге стра­не ис­пе­ва­на је­зи­ком ме­ким, еле­гич­ним, во­ди чи­та­о­ца на је­дин­стве­ но пу­то­ва­ње од ужа­са до че­жње. Ипак, чу­ве­ни бе­о­град­ски из­да­вач Цви­ја­но­вић три пу­та је од­у­ста­јао од штам­па­ња те збир­ке рат­не ро­до­љу­би­ве ли­ри­ке, ка­ко ју је сам аутор на­звао. Пе­сник ту бе­ле­жи да је Оди­се­ја нај­ве­ћа по­е­ма чо­ве­чан­ства и да је по­вра­так из ра­та нај­т у­жни­ји осе­ ћај чо­ве­ков. Мла­да­лач­ка рат­на ис­ку­ства, ис­ка­ за­на у Ли­ри­ци Ита­ке и Об­ја­шње­њу Су­ ма­тре (1920), обе­ле­жи­ла су књи­жев­ни опус Цр­њан­ског; то вје­ру­ју исто­вре­ме­но је и је­дан од нај­ва­жни­јих ма­ни­фе­ста но­ ве ге­не­ра­ци­је и но­вог умет­нич­ког опре­ де­ље­ња. У тој по­е­зи­ји до­ди­ру­ју се де­фе­ ти­зам и не­жност. Тек 1959. сам пи­сац ће при­ре­ди­ти а „Про­све­та“ об­ја­ви­ти књи­гу Ита­ка и ко­ мен­та­ри. По­ред ода­бра­них пе­са­ма, у њој су и про­зни тек­сто­ви, као ко­мен­та­ри. Та про­за та­ко­ђе је ван­ред­на по­ет­ска це­ли­на. Кроз сва сво­ја де­ла Цр­њан­ски ће ме­ша­ти жан­ров­ске од­ли­ке, у све уно­се­ћи сна­гу, ка­рак­тер и не­мер­љи­вост свог та­лен­та. И ње­гов ро­ман Днев­ник о Чар­но­је­ви­ ћу (1921) пре­врат је у срп­ској књи­жев­ но­сти. Ро­ман у ко­ме је пот­пу­но раз­би­је­ на кла­сич­на фор­ма. У сво­јим доц­ни­јим ро­ма­ни­ма (Се­о­бе, Дру­га књи­га Се­о­ба и Ро­ман о Лон­до­ну) тра­ди­ци­о­нал­не еле­ мен­те ко­ри­сти на са­мо­сво­јан на­чин. У то­ме је и су­шти­на ње­го­ве по­е­ти­ке: оне­ о­би­ча­ва­ти тра­ди­ци­ју, чи­ни­ти је веч­но са­вре­ме­ном. Ми­лош Цр­њан­ски је ме­та­фо­ра срп­ ске кул­т у­ре у XX ве­ку. Ње­гов опус и

жи­вот све­до­че о нај­зна­чај­ни­јим књи­ жев­ним, по­е­тич­ким и исто­риј­ским про­ме­на­ма у про­шлом сто­ле­ћу. У ро­ ма­ни­ма ис­пи­с у­је по­вест мо­дер­ног до­ба, од вре­ме­на про­све­ти­тељ­ства до обри­са пост­мо­дер­не, од се­о­бе Ср­ба до лу­та­ња по­је­дин­ца у са­вре­ме­ном ме­га­ло­по­ли­ су. У по­е­зи­ји се вра­ћа лир­ском ис­ку­ ству ро­ман­ти­зма, пре­о­бра­жа­ва­ју­ћи га у аван­гард­ну по­е­ти­ку су­ма­тра­и­зма. Кроз ње­гов опус са­ме­ра­ва се и раз­у­ме свет. У Хи­пер­бо­ре­ји се мо­же жи­ве­ти, кроз Ем­ба­ха­де из­у­ча­ва­ти исто­ри­ја и фи­ло­ со­фи­ја. Са кне­зом Рјеп­ни­ном и На­ђом (Ро­ман о Лон­до­ну) раз­у­ме­ти очај, по­ што­ва­ње, жр­тва и љу­бав. Са Иса­ко­ ви­чи­ма (Се­о­бе) де­ли­ти нај­ду­бља стра­ да­ња, за­блу­де и на­де на­ци­о­на. Ли­ри­ка Ита­ке и Днев­ник о Чар­но­је­ви­ћу чи­сто су ср­це чо­ве­ко­во. Раз­у­мео је, од­мах по за­вр­шет­ку Ве­ ли­ког ра­та, да се по­ја­вљу­је јед­на но­ва и јед­на­ко кр­ва­ва Евро­па. Озна­ча­ва­ју га као анар­хи­сту, ни­хи­ли­сту, де­сни­ча­ра... Не­вољ­ни вој­ник аустро­у­гар­ског цар­ ства, но­ви­нар, по­ле­ми­чар, за­љу­бље­ник у фуд­бал, нео­до­љи­ви шар­мер, пут­ник, из­гна­ник, чо­век о ко­ме је за­бе­ле­же­но мно­го анег­до­та. Цр­њан­ски је веч­но жи­ва и за­мр­ше­ на срп­ска при­ча. Ве­ку­је та­ко. На ни­воу екс­це­са, суб­вер­зив­но за све по­ли­тич­ке си­сте­ме. Опре­де­љи­ва­ње за Цр­њан­ског, ка­ко ка­же Ми­ло Лом­пар, има сми­сао опре­де­љи­ва­ња за сло­бо­ду у јед­ном уна­ пред за­да­том си­сте­му вред­но­сти.

 Ми­лош Цр­њан­ски, па­стел, рад Ми­ха­и­ла Ку­ла­чи­ћа, 2013.

Фо­то: Ар­хи­ва НР и при­ват­не збир­ке

Днев­ник о Цр­њан­ском Ми­лош Цр­њан­ски (1893–1997). Ро­ђен у Чон­гра­ду, умро у Бе­о­гра­ду. Пр­ву пе­сму об­ја­вљу­је у ча­со­пи­су Го­луб, 1908. Из­ ме­ђу два свет­ска ра­та ра­дио је као про­фе­сор, па у но­ви­нар­ ству, у ди­пло­ма­ти­ји. Го­во­рио не­ко­ли­ко је­зи­ка, че­сто пу­то­вао и ме­њао ме­ста бо­рав­ка. Пи­сао за „Вре­ме“, „По­ли­ти­ку“, „На­ша кри­ла“, „Ја­дран­ску стра­жу“... По­кре­нуо ча­со­пис „Иде­је“ (1934). У вре­ме из­би­ја­ња Дру­гог свет­ског ра­та за­те­као се на ди­пло­ мат­ској слу­жби у Ита­ли­ји. У то­ку ра­та бо­ра­ви у Лон­до­ну, где оста­је и по­сле. Жи­ви те­шко, на иви­ци оп­стан­ка; не­ко вре­ме ра­ди у обу­ћар­ској рад­њи и као но­сач књи­га, а ње­го­ва же­на Ви­да пра­ви лут­ке. Иако про­тив­ник ко­му­ни­зма, 1965. вра­ћа се у Ју­го­сла­ви­ју. Нај­ва­жни­ја де­ла: „Ма­ска“ (1918), „Ли­ри­ка Ита­ ке“ (1919), „При­че о му­шком“ (1920), „Днев­ник о Чар­но­је­ви­ћу“ (1921), „Се­о­бе“ (1929), „Љу­бав у То­ска­ни“ (1930), „Књи­га о Не­ мач­кој“ (1931), „Ко­нак“ (1958), „Ла­мент над Бе­о­гра­дом” (1962), „Дру­га књи­га Се­о­ба“ (1962), „Код Хи­пер­бо­ре­ја­ца“ (1966), „Ни­ ко­ла Те­сла“ (1967), „Ро­ман о Лон­до­ну“ (1971), „Стра­жи­ло­во“ (1973). Пост­хум­но из­ла­зе „Књи­га о Ми­ке­лан­ђе­лу“ (1981) и „Ем­ ба­ха­де“ (1983).

29

Г О­Д И­Ш Њ И­Ц Е

 Раст­ко Пе­тро­вић

30

РАСТ­КО ПЕ­ТРО­ВИЋ (1898–1949) „Бе­жао је кроз Ал­ба­ни­ју, где је јео хлеб од бу­ђи и гре­јао се о ту­ђе пле­ћи... Мо­гао си уби­ти чо­ве­ка а да не од­го­ва­раш, мо­ гао си умре­ти а да се ни­ко на те­бе не оба­зре... Ви­део је љу­де ко­ји су од гла­ди, му­че­ња, оча­ја­ња, пре­ста­ли при­па­да­ти људ­ском ро­ду, оне ко­је су ба­ци­ли у ре­ку и оне ко­ји су већ тру­ли­ли. Ви­део је хи­ља­де сво­јих вр­шња­ка ка­ко бес­циљ­но про­ми­чу

кроз ма­глу, и ка­ко сва­ки час оста­вља­ју за со­бом из­ну­ре­не дру­го­ве да уми­ру на дру­ му...“ (Раст­ко Пе­тро­вић, 1942) Та­ко су они из­ра­сли за­јед­но, он и ње­ го­ва Отаџ­би­на; он и ње­гов та­ле­нат. То се ни­је мо­гло одво­ји­ти јед­но од дру­гог, за­пи­сао је Зо­ран Ми­шић о Раст­ку Пе­ тро­ви­ћу. Се­дам­на­е­сто­го­ди­шњи Раст­ко Пе­тро­ вић био је ме­ђу они­ма ко­ји су у Ве­ли­ком ра­т у од­сту­пи­ли пре­ко Ал­ба­ни­је. Као и

Љу­ди пам­те Раст­ко Пе­тро­вић (1898–1949). Пе­ сник, при­по­ве­дач, ро­ман­си­јер, есе­ји­ста, пу­то­пи­сац, сли­кар, ли­ков­ни и књи­жев­ни кри­ти­чар. За жи­во­та об­ја­вље­не књи­ге: „Ко­сов­ски со­не­ти“ (Крф, 1917), „Бур­ле­ска го­спо­ди­на Пе­ру­на бо­га гро­ма“ (1921), „От­кро­ве­ње“ (1922), „Са си­ла­ма не­мер­ љи­вим“ (1927), „Афри­ка“ (1930) „Љу­ди го­во­ре“ (1931), „Дан ше­сти“ (1961). У ча­ со­пи­си­ма је об­ја­вљи­вао и ли­ков­ну кри­ ти­ку. Ути­цао на раз­вој срп­ске мо­дер­не умет­но­сти.

дру­ге, и по­ред пат­њи и ужа­са, но­си­ло га је и гре­ја­ло ср­це за­јед­ни­штва, ср­це Отаџ­би­не. На том пу­т у спри­ја­те­љио се са мла­дим Ми­лу­ти­ном Бо­ји­ћем. Ка­жу да су њих дво­ји­ца, у пре­да­си­ма, ра­до­ сно дру­го­ва­ли и го­во­ри­ли сти­хо­ве на­ глас. Уз те хи­ља­де стра­дал­ни­ка Раст­ко ће осе­ти­ти ду­бо­ку ве­за­ност за чо­ве­ка, за ње­го­ву пат­њу и усуд. Ти бе­ле­зи ви­ђе­ног и до­жи­вље­ног ни­кад не­ће иш­че­зну­ти у ње­му. Ње­го­ве ре­чи су бу­ра, ко­смич­ки ха­ос и исто­вре­ме­но нај­вред­ни­ји зве­зда­ ни прах; све је не­пре­ста­но у ко­ви­тла­цу, у по­кре­т у, ис­тра­жи­ва­њу, не­ми­ру. Љу­бав пре­ма за­ви­ча­ју, на­ро­ду, отаџ­ би­ни, ду­бо­ку страст пре­ма исто­ри­ ји, као и же­љу за но­вим са­зна­њи­ма, за дру­гим кул­т у­ра­ма, пу­то­ва­њи­ма, Раст­ко је по­нео из ро­ди­тељ­ске ку­ће. Ста­ри­ја се­стра, по­зна­та сли­кар­ка На­де­жда Пе­ тро­вић, би­ла је ње­гов узор. Раст­ко је по­ сле ра­та на­ста­вио шко­ло­ва­ње у Па­ри­зу, дру­го­вао са по­зна­ти­ма из фран­цу­ске мо­дер­не (кре­ће се у кру­гу у ком су Пи­ ка­со, Бре­тон, Ели­јар...). Он је, ве­ли Све­ тла­на Вел­мар Јан­ко­вић, до­нео ту ва­тру но­вог из Па­ри­за, оста­ли су са­ку­пља­ли ње­гов жар. За­ни­ма га све: умет­ност и књи­жев­ност сред­њег ве­ка (оп­чи­њен је фре­ска­ма из срп­ских ма­на­сти­ра), ре­ не­сан­са, ет­но­гра­фи­ја, исто­ри­ја ста­рих Сло­ве­на, сли­кар­ство, филм као иза­зов но­вог вре­ме­на. Не­спу­тан, ра­до­знао, ин­т у­и­ти­ван, рас­ко­шан у та­лен­ти­ма, ек­ста­ти­чан, са ду­бо­ким осе­ћа­јем за па­ган­ско и ата­ви­ стич­ко, пре­пун ви­зи­ја, же­љан да све осе­ ти, про­жи­ви, Раст­ко пи­ше нај­чу­де­сни­је стра­ни­це срп­ске књи­жев­но­сти. Те­шка лич­на ис­ку­ства не ис­ка­зу­је у бе­с у и пре­ зи­ру пре­ма тра­ди­ци­о­нал­ном из­ра­зу, као ве­ћи­на мо­дер­ни­ста, не­го у јед­ној ве­ли­

чан­стве­ној ди­мен­зи­ји сло­вен­ске ми­то­ ло­ги­је, као и би­блиј­ских и апо­криф­них мо­ти­ва. „У ге­не­ра­ци­ји мла­дих био је нај­ек­ стра­ва­гант­ни­ји“, ка­же про­фе­сор Јо­ван Де­ре­тић. Ње­гов ро­ман Бур­ле­ска го­спо­ ди­на Пе­ру­на бо­га гро­ма (1920) и збир­ка пе­са­ма От­кро­ве­ње (1921) иза­зи­ва­ју ве­ ли­ку по­ле­ми­ку. Иси­до­ра Се­ку­лић и Ми­ лош Цр­њан­ски по­др­жа­ва­ју га и хва­ле. „Раст­ков ро­ман је не са­мо из­ра­зит при­ мер аван­гард­ног ме­ша­ња жан­ро­ва, не­ го је за­пра­во па­ро­ди­ја свих по­сто­је­ћих жан­ро­ва“, бе­ле­жи про­фе­сор Пре­драг Пе­тро­вић. „Раст­ко је се­бе нај­ви­ше осе­ћао као пут­ни­ка. Тај му је сим­бол био нај­дра­ жи“, пи­ше Ста­ни­слав Ви­на­вер. „Пут­ник јед­на­ко не­што от­кри­ва. Пут­ник ни­ка­да ни­је сти­гао, ни ишта уста­лио: по­сле пу­ та, опет пред­сто­ји пут.“ У пу­то­пи­с у Афри­ка (1930) и крат­ком ро­ма­ну Љу­ди го­во­ре (1931) об­ја­вљу­је се је­дан сти­ша­ни­ји сен­зи­би­ли­тет. Афри­ка је не са­мо по­ет­ско-лир­ска сли­ка ег­зо­ тич­них пре­де­ла и на­ро­да, већ до­ку­мен­ та­ри­стич­ки при­лог. Раст­ко та­мо сни­ма и не­ко­ли­ко крат­ких филм­ских за­пи­са. Књи­га Љу­ди го­во­ре, ока­рак­те­ри­са­на и као крат­ка лир­ска про­за и као ро­ман, ду­бо­ка је ме­та­фи­зич­ка по­тра­га за сми­ слом. Бе­ле­же­ћи јед­но­став­не ре­че­ни­це и по­ступ­ке љу­ди на јед­ном остр­ву, пи­сац  На­де­жда као лајт­мо­тив про­вла­чи ми­сао да је жи­ Пе­тро­вић, се­стра вот „јед­на оди­ста не­по­но­вљи­ва ствар“. и узор Раст­ка Дан ше­сти, пи­сан ду­го а об­ја­вљен Пе­тро­ви­ћа пост­хум­но, мо­ну­мен­та­лан у сво­јој ви­зу­ри, ис­при­по­ве­дан у тре­ћем ли­цу, са од­ма­ком, јед­на је од нај­тра­гич­ни­јих и нај­с у­ге­ стив­ни­јих сли­ка срп­ског стра­да­ ња у Пр­вом свет­ском ра­т у. Дру­ги свет­ски рат за­ ти­че Раст­ка Пе­тро­ви­ћа у ди­пло­мат­ској слу­жби, у Аме­ри­ци. По­сле ра­ та и про­ме­не ре­жи­ма у Ју­го­сла­ви­ји, оста­је да жи­ви у Ва­шинг­ то­ну. Ту и уми­ре, 1949, пре тач­но се­ дам­де­сет го­ди­на. Ње­го­ви по­смрт­ни оста­ци пре­не­се­ни су у Бе­о­град, у по­ ро­дич­ну гроб­ни­ цу, тек 1986.

31

Г О­Д И­Ш Њ И­Ц Е

 Ра­де Дра­и­нац са при­ја­те­љи­ма, кра­јем 1920-их На но­ви­нар­ском за­дат­ку, 1935.

РА­ДЕ ДРА­И­НАЦ (1899–1943) „Глад ми је бес­крај­на, а ру­ке веч­но пра­ зне.“ На­с у­прот пе­сни­ко­вог бун­тов­ног, пре­­врат­нич­ког, ек­ста­тич­ног тра­же­ња и осе­ћа­ња но­вог, упра­во овај стих, све­де­но­ шћу и јед­но­став­но­шћу, оцр­та­ва ње­гов жи­ вот. У ову на­о­ко јед­но­став­ну сли­ку веч­не

Пе­сник или бан­дит Ра­де Дра­и­нац / Ра­дој­ко Јо­ва­но­вић (1899–1943). Ро­ђен је у Тр­бу­њу, у То­пли­ци, а умро у Бе­о­гра­ду рат­не 1943. Оп­чи­њен Па­ри­зом, по­но­во је у ње­му 1926. Жи­ви бо­ем­ски, али се због бо­ле­сти вра­ћа у Бе­о­град. По­ред по­е­зи­је, пи­сао је и фељ­то­не, пу­то­пи­се, ли­ков­не и књи­жев­не кри­ти­ке, по­ле­ми­ке и пам­фле­ те. Но­ви­нар­ство му је би­ло глав­ни из­вор при­хо­да и мо­гућ­ност да пу­ту­је. Нај­ва­жни­је књи­ге: „Мо­дри смех“ (1920), „Афро­ди­тин врт“ (1921), „Воз од­ла­зи“ (1923), „Ср­це на па­за­ру“ (1929), „Бан­ дит или пе­сник“ (1928), „Бан­кет“ (1930), „Дух зе­мље“ (1940).

32

и уза­луд­не жуд­ње за бес­кра­јем мо­же се сме­сти­ти све оно што је пе­сник био из­ме­ ђу. Сви пра­шта­ви сти­хо­ви пре­пу­ни бу­ке, је­зе, шкри­пе, ди­со­нант­ни и ди­вљи. Ра­де Дра­и­нац (Ра­дој­ко Јо­ва­но­вић), по­пут ве­ћи­не срп­ских пе­сни­ка ње­го­ве ге­не­ра­ци­је, као сред­њо­шко­лац је са срп­ ском вој­ском од­сту­пио пре­ко Ал­ба­ни­ је, по­том на­ста­вио шко­ло­ва­ње у Фран­ цу­ској. Не­мир­ног ду­ха, 1918. пре­ки­да шко­ло­ва­ње и вра­ћа се у Бе­о­град. Као и ве­ћи­на умет­ни­ка по­врат­ни­ка из ра­та, нај­ве­ћи део вре­ме­на про­во­ди у ка­фа­ни „Мо­сква“. Под ути­ца­јем ду­ха но­ве епо­ хе, го­ди­не 1922. из­да­је ча­со­пис Хип­нос у ком про­кла­му­је но­ви пра­вац: хип­ни­зам. Дај­те нам ма­ло гро­зе – ма­ло све­ми­ра – ужа­са – ма­ло ва­ше кр­ви, да се ви­ди бар је­дан ко­нац го­ле ду­ше... Дај­те нам ете­ рич­но­сти: у че­му је Ва­се­ље­на.

Имао је по­тре­бу да гро­зни­ча­во тра­ га из­ван гра­ни­ца соп­ства, за­ви­чај­но­сти или иден­ти­те­та. Ро­ђен у се­лу, пре тач­но сто два­де­сет го­ди­на, с јед­не стра­не но­ си не­рас­ки­ди­ву ве­за­ност за искон­ско, не­мир, осе­ћај ар­хе­тип­ске сло­бо­де, а по­ ста­је пе­сник гра­да, бу­ке, ха­о­са на­до­ла­зе­ ћег све­та. Иро­ни­чан, др­зак, анар­хи­чан. У ње­го­вим сти­хо­ви­ма све је стал­но у по­кре­т у, у до­га­ђа­ју. Си­ро­ви жи­вот, го­ла ствар­ност, ми­ри­си ка­фа­на, при­ста­ни­ шта, ку­пеа, бу­ка ве­ли­ких гра­до­ва. Он, де­те се­ла, ду­бо­ко раз­у­ме ри­там ко­смо­са, и из те пер­спек­ти­ве сви зем­ ни по­сло­ви, исто­ри­ја, по­ли­ти­ка не­ва­ жни су. Град о ко­ме пе­ва ни­је ни је­дан то­по­ним кон­крет­но, он је пе­снич­ка ви­ зи­ја, а глав­ни ју­нак свих тих ду­бо­ких и стра­сних ка­зи­ва­ња, чак и кад се ја­вља из при­крај­ка: Ра­ка Дра­и­нац. Не­сми­ре­ник,

о чи­јем жи­во­т у кру­же мно­ге анег­до­те. По­знат не са­мо по књи­жев­ним рас­пра­ ва­ма, не­го и по фи­зич­ком раз­ра­чу­на­ва­ њу са гру­пом над­ре­а­ли­ста, за ко­је ка­же, из­ме­ђу оста­лог: „Сви они ли­че је­дан на дру­гог, са­мо на се­бе не ли­че.“ „Сви ти раз­ли­чи­ти еле­мен­ти, мо­ дер­ност и при­ми­ти­ви­зам, ко­сми­зам и ег­зо­ти­ка, хва­ли­са­во раз­ме­та­ње и сен­ ти­мен­тал­ност, ста­па­ју се у је­дин­стве­но и бо­га­то лир­ско тка­ње овог пе­сни­ка...“ пи­ше проф. Јо­ван Де­ре­тић. Кад је умро Ра­де Дра­и­нац, ка­жу, у ру­бри­ци „ме­сто пре­би­ва­ли­шта“ пи­са­ло је: без ули­це и бро­ја ста­на. Тај срод­ник Је­се­њи­на и Апо­ли­не­ра, ка­ко је сам се­бе сма­трао, ко­ји је за­пи­сао стих О, мно­го сам бо­ло­вао, а још ви­ше гла­до­вао, са­да на­по­кон има си­гур­ну адре­с у у срп­ској књи­жев­но­сти и на­шем се­ћа­њу.

 Ра­де Дра­и­нац, 1927.

33

Г О­Д И­Ш Њ И­Ц Е

34

АЛЕК­САН­ДАР ПО­ПО­ВИЋ ­ (1929–1996) „По­по­ви­ће­ви ко­ма­ди, ка­ко се ви­ди, не под­но­се би­ло ка­кву нор­ма­ти­ви­за­ ци­ју...“ пи­ше Ра­до­мир Пут­ник. „Ње­го­ ва есте­ти­ка је сам жи­вот, бо­гат, су­ров и благ исто­вре­ме­но, му­дар, лу­кав, при­ глуп и про­му­ћу­ран, чу­де­сно леп и тра­ ги­чан, ис­пу­њен мно­штвом опреч­них на­сто­ја­ња, је­дин­ством су­прот­но­сти и ин­те­ре­са... Жи­вот то­ли­ко про­стран и све­о­бу­хва­тан да му се не мо­гу од­ре­ди­ти гра­ни­це.“ Жи­вот Алек­сан­дра По­по­ви­ћа обе­ле­ жен је дра­ма­ма епо­хе. Ро­ђен пре тач­но де­ве­де­сет го­ди­на (1929) у бо­га­тој тр­го­ вач­кој по­ро­ди­ци у ме­сту Уб, по­сле Дру­ гог свет­ског ра­та опи­јен иде­јом јед­на­ ко­сти по­ста­је ко­му­ни­ста. По­том је као ибе­о­вац за­то­чен на Го­ли оток. Ка­да се вра­тио са ро­би­је, ра­ди сва­ко­ја­ке за­нат­ ске и фи­зич­ке по­сло­ве да би пре­хра­нио по­ро­ди­цу (оже­нио се ве­о­ма млад). У срп­ској књи­жев­но­сти по­ја­вљу­је се кра­ јем пе­де­се­тих го­ди­на. Ка­жу да је ско­ро не­мо­гу­ће тач­но утвр­ди­ти број ње­го­вих де­ла за де­цу и за од­ра­сле (по­зо­ри­шних тек­сто­ва, ТВ и ра­дио дра­ма, књи­га, тек­ сто­ва за но­ви­не). Го­ло­о­точ­ки пе­ри­од, и пе­ри­од по­сле то­га ко­ји про­во­ди ме­ђу обич­ним све­том, обе­ле­жи­ће га и као чо­ве­ка и као драм­ ског пи­сца. По­зо­ри­ште је за ње­га цен­тар и сми­сао жи­во­та. Ве­ру­је да је кул­т у­ра је­ди­ни на­чин од­бра­не од по­ша­сти исто­ ри­је. До­та­као је и врх и дно. Пред­ста­ве су му игра­не ши­ром све­та, до­бит­ник је мно­гих на­гра­да, али исто­вре­ме­но био и под стал­ном при­смо­тром ре­жи­ма. У по­зо­ри­шни жи­вот ула­зи дра­мом Љу­бин­ко и Де­сан­ка (1965). Од та­да се ни­жу ко­ме­ди­је и фар­се. Ње­го­ва по­ја­ва

сма­тра се кључ­ном тач­ком „пре­вра­та и пре­по­ро­да“ на срп­ској и ју­го­сло­вен­ској по­зо­ри­шној сце­ни. Струк­т у­ра ње­го­вих дра­ма је не­ко­хе­рент­на, ди­на­мич­на, ју­ на­ци су аутен­тич­ни љу­ди со­ци­ја­ли­зма, ни­ка­ко иде­ал­ни. Пе­ри­фе­риј­ски ми­ље, нео­б­у­зда­ни ка­рак­те­ри, жи­во­пи­сан је­ зик, нео­че­ки­ва­ни обр­ти, све­жи­на и из­ не­на­ђу­ју­ћа оштри­на ис­ка­за. По­ка­зао је сме­лост да кроз умет­ност, у по­ли­тич­ки кон­тро­ли­са­ном си­сте­му, про­го­во­ри из­ ван нор­ми. Ју­на­ци ко­је је ство­рио, ре­ пли­ке ко­је из­го­ва­ра­ју, ван­вре­ме­ни су и про­роч­ки. До­та­да­шњи по­зо­ри­шни из­ раз, ко­ји је кри­тич­ки дух цр­пео из ан­ти­ ке и сред­њо­ве­ков­них ми­то­ва, сад до­би­ја дух до­ма­ћег и пре­по­зна­тљи­вог. Ко­ма­ди су му за­бра­њи­ва­ни и ски­да­ ни са ре­пер­то­а­ра (на­ро­чи­то ве­ли­ка гу­ жва пра­ти­ла је Мре­шће­ње ша­ра­на 1984), али то га ни­је спре­чи­ло да и да­ље стра­ стве­но пи­ше. „Чо­век је ве­ли­ки са­мо кад за­бо­ра­ви ко­ли­ко је ма­ли и бе­дан“, го­во­рио је. И: „Не бу­ди­те звер у чо­ве­ку.“ Го­во­рио је да све ма­не свог на­ро­да по­ку­ша­ва да об­ја­ сни, раз­у­ме и по­ка­же, кроз дра­ме, тра­же­ ћи бо­љи пут. До кра­ја, ипак, одан иде­ји ко­му­ни­зма, али са ду­бо­ком ве­за­но­шћу за ду­хов­ност, ре­ћи ће у јед­ном раз­го­во­ ру: „Ја сам и за Све­тог Са­ву и за Марк­са.“ Скон­чао је 1996. у Бе­о­гра­ду, где је и про­вео нај­ве­ћи део жи­во­та.

 Пла­кат Кру­ше­вач­ког по­зо­ри­шта за пред­ста­ву „Свињ­ски отац“ Алек­сан­дар По­по­вић, пор­трет из 1970-их Са тет­ком у Бе­о­гра­ду

 Алек­сан­дар По­по­вић

Мре­шће­ње пред­ста­ва Алек­сан­дар По­по­вић (1929–1996). Ро­ђен у Убу, нај­ве­ћи део жи­во­та про­вео у Бе­о­гра­ду. На­пи­сао ве­ли­ки број по­зо­ри­ шних ко­ма­да, ТВ и ра­дио дра­ма, пи­сао по­е­зи­ју, је­дан ро­ман. Нај­по­зна­ти­је дра­ме: „Ча­ра­па од сто пе­тљи“ (1965), „Раз­вој­ни пут Бо­ре Шнајдерa“ (1967), „Мре­шће­ње шаранa“ (1984), „Бе­ла ка­фа“ (1990), „Там­на је ноћ“ (1993) „Чар­ла­ма, збо­гом“ (1995), „Баш бу­нар“ (1996), „Ноћ­на фрај­ла“ (1999)...

35

Г О­Д И­Ш Њ И­Ц Е  Да­ни­ло Киш, Бе­о­град, Пал­мо­ти­ће­ва 21, 1965.

 Да­ни­ло Киш на Ка­ле­мег­да­ну, у Бе­о­гра­ду, 1957. (Фо­то­гра­фи­је из књи­ге: Да­ни­ло Киш, „Скла­ди­ште“, при­ре­ди­ла Мир­ја­на Ми­о­чи­но­вић, БИГЗ, Бе­о­град, 1995)

36

ДА­НИ­ЛО КИШ (1935–1989) „Ре­ци да ли сам све то из­ми­слио?“ То јед­но­став­но пи­та­ње, из Ра­них ја­да, за­и­ ста оп­се­да и пи­сца и чи­та­о­ца. Где је гра­ ни­ца из­ме­ђу се­ћа­ња и ствар­но­сти и да ли она за пи­сца уоп­ште по­сто­ји? Не жи­ ви ли пи­сац не­по­пра­вљи­во за­не­сен, за­ ро­бљен из­ме­ђу ствар­ног и до­ми­шље­ног? „Да ни­је би­ло мог рат­ног ис­ку­ства, у ра­ном де­тињ­ству, ни­ка­да не бих по­ стао пи­сац.“ Та ре­че­ни­ца од­ре­ђу­је ду­ би­ну Ки­шо­ве ства­ра­лач­ке ве­за­но­сти за стра­да­ње. По­ти­сну­та и не­из­ре­ци­ва спо­ зна­ја смр­ти, ње­но стал­но при­с у­ство у ва­зду­х у, у ми­ри­си­ма, бо­ја­ма, об­ли­ци­ма, јед­ном до­жи­вље­на, увек се вра­ћа. Или, бо­ље ре­че­но, ни­кад не из­ла­зи из чо­ве­ка. Ре­чи ко­је се мо­ра­ју ка­зи­ва­ти, ко­је мо­ра­ ју про­на­ћи пут оспо­ља­ва­ња, по­ка­зу­ју се као сли­ке-ви­зи­је. Над њи­ма леб­ди по­ чет­на ми­сао: да ли сам све то из­ми­слио? Ова су­ге­стив­на ре­че­ни­ца сва­ка­ко не зна­чи пот­пу­но до­во­ђе­ње у пи­та­ње ства­ ри о ко­ји­ма се пи­ше; она их, тек, ва­ри­ра. До­жи­вљај ра­та ду­бок је и за­у­век при­ су­тан у сви­ма ко­ји су га про­жи­ве­ли, а осе­тљи­ва умет­нич­ка при­ро­да тра­жи на­ чин да овла­да тим те­ре­том. По­ро­дич­на три­ло­ги­ја (Ра­ни ја­ди, Ба­шта, пе­пео и Пе­шча­ник), ко­ју сам пи­сац на­зи­ва По­ ро­дич­ним цир­ку­сом, но­си гу­сте ре­ми­ни­ сцен­ци­је на ду­бо­ка и по­ти­сну­та се­ћа­ња. О тра­же­њу на­чи­на ка­ко да се без па­то­ са ис­пи­шу тра­у­ма­тич­не го­ди­не рат­ног де­тињ­ства и те­шке по­ро­дич­не суд­би­ не Киш ка­же: „Украт­ко, у тој ме­ша­ви­ни мо­рао сам да ме­рим со, би­бер и ше­ћер. По­ку­шао сам ра­зо­ри­ти лир­ ску ча­ро­ли­ју ти­ме што сам у ба­шту сме­стио ве­ли­ке ко­ма­ де ме­тал­них от­па­да­ка, ка­ква је и та ши­ва­ћа ма­ши­на. Или тај ду­га­чак спи­сак име­ни­ца из лек­си­ко­на, ко­ји тре­ба да уни­шти ми­рис би­ља у јед­ном де­лу књи­ге.“ Кроз укуп­но тра­га­ње за со­бом у овој три­ ло­ги­ји, де­чак Ан­дре­ас Сам оп­сед­нут је фи­гу­ром оца ко­ји не­ста­је у на­ци­стич­ком ло­го­ру (па­ра­ле­ла из­ме­ђу Ан­дре­а­са Са­ма и пи­шче­ве би­о­гра­фи­је не­ми­нов­на је). Лир­ско и до­ку­мен­тар­но­ пре­пли­ћу се и про­жи­ма­ју кроз­ цео Ки­шов опус.

До ка­сних ја­да Да­ни­ло Киш (1935–1989). Ро­ђен у Су­ бо­ти­ци, пре­ми­нуо у Па­ри­зу, са­хра­њен у Бе­о­гра­ду. Ро­ман­си­јер, при­по­ве­дач, есе­ји­ста, драм­ски пи­сац, пре­во­ди­лац са фран­цу­ског, ру­ског и ма­ђар­ског. Нај­ва­ жни­ја де­ла: „Ман­сар­да“ (1962), „Пса­лам 44“ (1962), „Ба­шта, пе­пео“ (1965), „Ноћ и ма­гла“ (1968), „Ра­ни ја­ди“ (1969), „Пе­шча­ ник“ (1972), „Гроб­ни­ца за Бо­ри­са Да­ви­до­ ви­ча“ (1976), „Час ана­то­ми­је“ (1978), „Ен­ ци­кло­пе­ди­ја мр­твих“ (1983). Пост­хум­но: „Гор­ки та­лог ис­ку­ства“ (1990), „Ла­у­та и ожиљ­ци“ (1994), „Скла­ди­ште“ (1995).

По­ро­дич­на три­ло­ги­ја, ка­ко пи­сац ка­ же, јед­на је при­ча ис­при­ча­на из раз­ли­ чи­тих угло­ва. Ки­шо­ва про­за ду­бо­ко је ме­та­фи­зич­ка, ду­бо­ко ин­т у­и­тив­на. Оп­ сед­ну­тост про­ла­зно­шћу и не­ста­ја­њем ти­шти га, не­пре­ста­но. У при­чи Ен­ци­ кло­пе­ди­ја мр­твих, кроз глав­ног ју­на­ка, ка­ко доц­ни­је сам ка­же, пи­сац пред­о­се­ћа (за­пра­во за­зи­ва) бо­лест и смрт. Та­квим ства­ри­ма се не игра, ре­ћи ће ка­сни­је, у бо­ле­сти. Да­ни­ло Киш је још је­дан из ре­да срп­ ских пи­са­ца чи­ји жи­вот и де­ло су обе­ ле­жи­ле по­ле­ми­ке. Књи­га Гроб­ни­ца за Бо­ри­са Да­ви­до­ви­ча (1976) иза­зи­ва бур­ ну по­ле­ми­ку, по­сле че­га Киш од­ла­зи у Па­риз, у не­ку вр­сту до­бро­вољ­ног из­ гнан­ства. На до­де­ли „Ан­дри­ће­ве на­гра­де“, не слу­чај­но, ци­ти­рао је Ан­дри­ће­ве ре­чи: „Ипак ниг­де ни­је као у сво­јој зе­мљи, а ја, ето, ни­ти мо­гу да жи­вим с њом, ни­ти без ње.“ Као лек­тор и пре­во­ди­лац жи­вео је, са пре­ки­ди­ма, у Фран­цу­ској. Го­во­рио је не­ко­ли­ко је­зи­ка, али: „Чо­век са­мо је­дан је­зик мо­же по­зна­ва­ти истин­ски, онај на ко­јем пи­ше... Мо­гу ре­ћи да истин­ски до­ бро знам са­мо је­дан је­зик: срп­ски. И на том је­зи­ку пи­шем и у Па­ри­зу.“ Да­ни­ло Киш, пи­сац ве­ли­ког за­ма­ха и ма­гич­но­сти, из­вр­стан сти­ли­ста, је­дан је од кључ­них срп­ских и европ­ских пи­са­ ца дру­ге по­ло­ви­не XX ве­ка. Де­ми­сти­фи­ ку­ју­ћи свет кроз ме­та­фи­зич­ко тра­га­ње, тај нео­бич­ни раз­ба­ру­ше­ни мај­стор, ле­ во ори­јен­ти­сан, сум­њу у Бо­га ис­ка­зу­је још као де­чак, по­сле мај­чи­не бо­ле­сти и смр­ти. Али, пред спо­зна­јом бли­ског кра­ ја, у те­ста­мен­т у из­ри­чи­то тра­жи да бу­де са­хра­њен у Бе­о­гра­ду, по пра­во­слав­ном об­ре­ду, без го­во­ра. 

37

Ж И В О Т ,

38

Р О М А Н И

До­ба пре­ра­де на­ро­да у ма­су ДРА­ГАН ХА­МО­ВИЋ, ПЕ­СНИК КО­ЈИ РАЗ­ГО­НИ МРА­КО­ВЕ, ЖЕ­ЖЕ­НО И НЕ­ЖНО

По­мет­ња ко­ју жи­ви­мо све­стра­но је кон­тро­ли­са­на. Две су кључ­не ме­те гло­бал­ног уда­ра:­ са­мо­све­сна лич­ност и кул­тур­но пам­ће­ње. Чо­век и дру­штво без на­сле­ђа ли­ша­ва­ју се упо­ри­шта, по­ме­ра­ју по ту­ђем на­хо­ђе­њу, као ша­хов­ске фи­гу­ре. У вре­ме ци­ни­ка и ­ трик-мај­сто­ра, на де­лу је осве­та не­да­ро­ви­тих а пре­тен­ци­о­зних. Иден­ти­тет­ски ­ ин­же­ње­ринг и оку­па­ци­ја све­сти. Упор­ни уда­ри на пот­пор­не сту­бо­ве уну­тра­шњег ­ одр­жа­ња. Ипак, и ор­ган­ски от­пор „огром­не ма­њи­не“ по­ступ­но на­ра­ста, иако је она ­ у ста­ту­су ге­ри­ле у соп­стве­ној зе­мљи. Ни­шта још ни­је ре­ше­но. Сва­ко ко се од­у­пи­ре ­ про­но­си део ре­ше­ња, али нео­п­хо­дан је и стра­те­шки кул­тур­ни од­го­вор Пи­ше: Бра­ни­слав Ма­тић

О

т­ка­ко је от­крио ма­тич­ну књи­ гу и ме­ко је­згро, из­ве­штио се да по­пра­вља успо­ме­не. У пре­дач­кој Хер­це­го­ви­ни има сво­ју Ха­мо­ви­ну, ко­ју не за­бо­ра­вља. У род­ном Кра­ље­ву, ушу­ шкан ме­ђу дра­гим тра­га­чи­ма за сме­ром и ме­ром, ума­ло ни­је по­стао глу­мац и ра­ диј­ски ре­пор­тер. Од ка­да је у Бе­о­гра­ду из­у­чио на­у­ку о књи­жев­но­сти, по­ма­же и пе­сни­ци­ма да раз­у­ме­ју сво­ју по­е­зи­ју. Јед­ног Ла­за­ра је ис­пра­тио, дру­гог до­че­ као. Во­ли Ср­би­ју, ви­дљи­ву и не­ви­дљи­ву. Они­ма ко­ји се то­ме ру­га­ју спо­кој­но пру­ жа при­ли­ку да ра­де свој по­сао. Дра­ган Ха­мо­вић (Кра­ље­во, 1970) у На­ци­о­нал­ној ре­ви­ји. Сплет за­ви­чајâ. Да ли ика­да по­ми­ шља­мо ко­ли­ко се љу­ди угра­ди­ло у наш по­је­ди­нач­ни људ­ски склоп? Ни­с у то са­ мо они упи­са­ни у не­чи­так ДНК за­пис, не­го и мно­штво све­та чи­је је смо оти­ ске, то­ком жи­во­та, на се­би по­не­ли. Ка­ ква сме­ша у на­ма де­лу­је, и кроз нас. А на сва­ко­ме је за­да­так да оп­ста­не као јед­ но Це­ло. И то усме­ре­но и сна­ђе­но Це­ ло. Име оца и пре­зи­ме до­шло ми је из

Хер­це­го­ви­не, на­до­мак не­до­сег­ну­тог мо­ ра, из До­ла на ру­бу По­по­ва по­ља. Отац Ла­зар нас је, сва­ког ле­та, во­дио та­мо, оста­ре­лој мај­ци и бра­т у кле­са­ру, оче­вом до­му, под из­го­во­ром да иде­мо у Ду­бров­

Бе­ле­шка о пре­ђе­ном пу­ту Дра­ган Ха­мо­вић (Кра­ље­во, 1970) ди­пло­ми­рао је 1995. на Гру­пи за срп­ску књи­жев­ност и је­зик Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, 2008. ма­ги­стри­рао („По­е­зи­ја и по­е­ти­ка Јо­ва­на Хри­ сти­ћа“), 2010. док­то­ри­рао („По­е­зи­ја Сте­ва­на Ра­ич­ко­ви­ћа и по­ е­тич­ко окру­же­ње дру­ге по­ло­ви­не ХХ ве­ка“). У кра­ље­вач­кој На­род­ној би­бли­о­те­ци ра­дио као глав­ни и од­го­вор­ни уред­ник ча­со­пи­са „По­ве­ља“ и из­да­вач­ке де­лат­но­сти (1997–2002), од 2001. и као ди­рек­тор би­бли­о­те­ке. Био уред­ник у бе­о­град­ском За­во­ду за уџ­бе­ни­ке (2003–2011). Са­да је ви­ши на­уч­ни са­рад­ ник у Ин­сти­ту­ту за књи­жев­ност. Књи­ге по­е­зи­је:„Мра­ко­ви, ру­ге“ (1992),„На­ме­ште­ник“ (1994), „Ма­тич­на књи­га“ (2007), „Ал­бум ра­них сти­хо­ва“ (2007), „Же­же­ но и не­жно“ (2012), „Змај у ја­је­ту“ (2013), „Ти­ска“ (2015), „Ме­ко је­згро“ (2016), „По­пра­вљам успо­ме­не“ / „Ре­монт вос­по­ми­на­ ний“ (2017). За књи­жев­ну кри­ти­ку до­био је На­гра­ду „Ми­лан Бог­да­но­ вић“ (2006), за пе­снич­ку збир­ку „Ма­тич­на књи­га“ На­гра­ду СА­ НУ из фон­да За­ду­жби­не Бран­ка Ћо­пи­ћа (2008), за збир­ку „Ме­ ко је­згро“ „Зма­је­ву на­гра­ду“ Ма­ти­це срп­ске (2016)... Од 2003. го­ди­не жи­ви и ра­ди у Бе­о­гра­ду.

39

Ж И В О Т ,

 Као де­чак, са ро­ди­те­љи­ма и се­стром У риб­нич­кој ба­шти, се­дам­де­сет и не­ке С кач­ке­том, сре­ди­ном се­дам­де­се­тих

 Пор­трет из 2001.

Р О М А Н И

ник. Сти­за­ли смо и до мо­ра, бар на по је­дан дан, па он­да хит­но у Хер­це­го­ви­ну. На­си­тио се Ла­зар сла­не во­де и Ра­гу­зе у мла­до­сти. Учио је Ду­бро­вач­ку гим­на­зи­ ју, као и мој нај­ста­ри­ји стриц Мла­ден, ђак ге­не­ра­ци­је по­рат­них го­ди­на. Де­да Све­то­зар, ра­де­ћи у „Ду­бро­вач­ кој па­ро­брод­ској пло­вид­би“, про­шао је пут од те­жа­ка до по­сло­во­ђе, што је зна­ чи­ло и за­ме­так го­спод­ства. Са­гра­дио је у се­лу, три­де­се­тих, но­ву ку­ћу, све­јед­но скром­ну, и шпа­рао. Осим ку­ће, све је, до­ ла­ском ра­та, про­па­ло. Не пам­тим га, пре­ жи­вео је Ен­де­ха­зи­ју у Ду­бров­ни­ку, али ни­је ду­го по­жи­вео. Пра­дед Ста­ни­ша не­ го­вао је бр­ко­ве, знам са сли­ке. Ни­сам си­ гу­ран да их је но­сио као мла­ди уста­ник на кр­ва­вом Вуч­јем до­лу. До­че­као је да га ста­ро­га по­ди­жу у по но­ћи, у бе­жа­ни­ју пред уста­ша­ма што кре­ну­ше да ба­ца­ју Ср­бе из окол­них се­ла у ја­му на Ржа­ном до­лу. Нај­ви­ше из Ве­ли­ча­на, ода­кле нам је до­шла Ста­на, та­ти­на ма­ти, Ве­лич­ка. Пам­тим из оче­вог за­ви­ча­ја оби­ље бе­ла­са­вог ка­ме­на и, на­спрам гру­бо­сти пре­де­ла, бла­га ли­ца ро­ђа­ка, про­си­ну­ла

Ро­ђен са че­тр­на­ест го­ди­на – Оку­пи нас у тај кра­ље­вач­ки драм­ски сту­дио На­та­ша Ко­ ва­че­вић, сла­до­стра­сни зна­лац књи­жев­но­сти, Фрој­да, Јун­га и те­а­тра, гим­на­зиј­ски про­фе­сор, есе­ји­ста од ши­ро­ког за­ма­ха и ма­што­вит про­за­ист, али, нај­ви­ше, мај­стор усме­ног ум­ног за­ во­ђе­ња. И по­че­смо те­а­тром ап­сур­да, гро­теск­ним Јо­не­ском, ко­ји нам је и при­ста­јао. „Кад сам се ро­дио, имао сам че­тр­на­ест го­ди­на“ – то су пр­ве ре­чи ко­је сам, под ка­пом на­по­ле­он­ком, са сце­не ода­слао. И пу­бли­ка се сме­ја­ла, а сâм ни­сам знао шта о то­ме да ми­слим.

40

на Ла­за­рев до­ла­зак из Ср­би­је, бра­ле. Ба­ ба Ста­на, сва сла­ба, с ту­жним сме­шком бла­го­си­ља. На ви­со­кој те­ра­си де­до­ве ку­ће од­ви­ја се срж дру­штве­ног жи­во­ та Ха­мо­ви­не, на­ша лет­ња Аго­ра, сме­хом пре­ли­ве­на. О то­ме сам пи­сао у лир­ској про­зи „До­ма­ће вас­пи­та­ње“, што је по­ слу­жи­ла као увод у књи­гу Ме­ко је­згро. Отац ми је, по же­љи сво­га оца, у Бе­ о­гра­ду упи­сао ме­ди­ци­ну, па је из об­дук­ ци­о­не са­ле убр­зо пре­бе­гао на сту­ди­је кр­ва­ве исто­ри­је, код Остро­гор­ског и Ва­се Чу­бри­ло­ви­ћа. Ни­је ма­рио да са­че­ ка обе­ћа­но ме­сто у Вој­но-исто­риј­ском ин­сти­т у­т у – хтео је у на­ста­ву, па је до­ спео и до Кра­ље­ва, у ста­ру шко­лу мо­је мај­ке. Не­да­ле­ко ода­тле бе­ше но­ва бе­ ла ку­ћа крај ре­ке, у ко­ју ће га Љу­бин­ка Мар­ко­вић, мла­да ле­кар­ка-ми­кро­би­о­лог, све­ча­но уве­сти да та­мо про­ве­де оста­так жи­во­та. Мо­ја мај­ка, је­ди­ни­ца Дра­го­ми­ ра и Рад­ми­ле, још одр­жа­ва, и са­ма та­ко оп­ста­ју­ћи, ро­ди­тељ­ски дом и дво­ри­ште у Риб­ни­ци, где се, кад год мо­гу, вра­ћам, као у ма­тич­ну лу­ку. За ма­тич­ни про­стор Кра­ље­ва ве­же ме жен­ска ли­ни­ја по­ре­кла, док су сви му­ шки ли­ко­ви од­не­куд: отац из Хер­це­го­ ви­не, мај­чин отац из Под­ри­ња, а пра­де­ да по мај­ци из Сту­де­ни­це. Сто­га сте­кох про­ши­ре­но осе­ћа­ње за­ви­чај­но­сти. Мо­ја пак де­ца, за­хва­љу­ју­ћи за­ви­ча­ју сво­је мај­ ке, пре­дач­кој то­по­гра­фи­ји мо­гу до­да­ти и ку­ма­нов­ски крај, на­до­мак Ста­рог На­ го­ри­ча­на и ју­нач­ког Зе­бр­ња­ка, го­ди­не 1945. от­ки­нут од Ср­би­је, не ха­ју­ћи за срп­ске жи­те­ље уоко­ло Ми­лу­ти­но­ве пре­ див­не а са­да за­пу­ште­не за­ду­жби­не.

41

Ж И В О Т ,

 На Зе­мун­ском ке­ју, са си­ном

42

Р О М А Н И

Кра­ље­во у лич­ном ми­т у. Род­но Кра­ ље­во, ка­кво сам учи­та­вао у до­ба ра­ног ин­тим­ног об­ли­ко­ва­ња, ни­је би­ло те­шко за­во­ле­ти. Не­по­бит­ни осе­ћај за­шти­ће­но­ сти, из риб­нич­ког дво­ри­шта ни­же ибар­ ског ушћа, ши­рио се на под­руч­је ва­ро­ ши што је, се­дам­де­се­тих, до­би­ла све­же офар­бан, ур­ба­ни лик. Од­ло­мак ста­рог Кра­ље­ва очу­ва­ла је ле­ва стра­на глав­не ули­це: ка­фа­на „За­ду­жби­на“, ред при­зем­ них за­нат­ских и дру­гих рад­њи, по­том ма­сив­ни­је зда­ње ре­сто­ра­на „Па­риз“ на кру­жном тр­гу оцр­та­ном још у Ми­ло­ше­ во до­ба, на­по­кон, цр­ква Све­те Тро­ји­це (кња­же­ва за­ду­жби­на) и парк око ко­на­ка Ва­се По­по­ви­ћа, кне­за По­же­шке на­хи­је. На онај кру­жни трг, с по­чет­ка осам­ де­се­тих, вра­ћен је спо­ме­ник рат­ни­ци­ма из осло­бо­ди­лач­ких ра­то­ва, две де­це­ни­је скрај­нут на обод град­ског гро­бља. Врх ко­пља сви­је­не рат­не за­ста­ве, ко­ју брон­ за­ни вој­ник под шај­ка­чом гр­ли, по­стао је из­но­ва вр­шна и сре­ди­шња тач­ка град­ ске кру­жни­це. Го­спо­ђа Жи­ча мо­ли­ла се у се­би, ми­мо глав­них са­о­бра­ћај­них то­ко­ ва, јер су све­ти­њу оли­ча­ва­ле ко­сти стре­ ља­них су­гра­ђа­на, сје­ди­ње­не под трав­на­ том рав­ни­ном иза же­ле­знич­ке ста­ни­це. На­ни­не, стал­но ис­пре­да­не, при­че о оку­ па­циј­ским стра­хо­ви­ма и те­го­ба­ма пле­ле су не­ви­дљи­ву мре­жу око ме­не.

Но­ва епо­ха ра­ста на­ста­ла је, по­чет­ ком сред­ње шко­ле, кад се обрех у ма­лој ку­ти­ји об­но­вље­ног По­зо­ри­шта „Кра­ље­ вач­ки ок­то­бар“, за­јед­но с дру­гим мла­ дим тра­га­чи­ма за сво­јим сме­ром и сво­ јом ме­ром. Бе­јах ина­че сти­дан и стег­нут – што би мо­ја брит­ка се­стра ре­кла – као ди­вљак. Као пред стре­ља­ње. Ни сад ни­ сам дру­га­чи­ји, али та­да бе­ше су­ви­ше очи­то. И че­сто се пра­вих ду­хо­вит, што је где­кад и по­га­ђа­ло ме­т у. Он­да ми се, на­по­ре­до, ука­зао но­ви­ нар­ски смер усме­ре­ног шко­ло­ва­ња. Ло­ кал­ни ра­дио и не­дељ­ник, с нај­ви­ших спра­то­ва та­ко­зва­ног До­ма дру­штве­них ор­га­ни­за­ци­ја, бе­ху ми ре­ал­ни кров ти­ хих че­жњи. Но­сао сам ка­ба­сти „ухер“ и ми­кро­фон, играо се ре­пор­те­ра, с из­ ве­сним учин­ком. Не са­мо сти­дљив, био сам и по­ма­ло му­тав, за­пи­њао тра­же­ћи реч пра­ву – као дан-да­нас. Жељ­ко­вао сам за но­ви­нар­ством оти­сну­тим на хар­ ти­ји а не у етар ба­че­ним, али Ибар­ске но­ во­сти ипак бе­ху озби­љан лист. Школ­ске го­ди­не на ме­ђи зре­ло­сти, пред вој­ску, обе­ле­жа­ва фи­гу­ра про­фе­сор­ке Ру­жи­ це Ла­за­ре­вић. Има­ла је ма­ску мр­год­ну, али и раз­не му­ши­це и де­ти­ња­сте ис­па­де. Пра­шта­ла нам је, уз сме­јак са­у­че­сни­ка, оно што ни­ко не би, а за­те­за­ла на нео­ че­ки­ва­ним ме­сти­ма. Про­стр­ла је пред

нас бро­ја­ни­цу име­на што ће са­че­ка­ти тек сту­ден­те књи­жев­но­сти. Нео­в­да­шња, ђа­ци­ма је упор­но пер­си­ра­ла, а жи­ве­ла је са­ма. А ка­да бук­ну пла­мен де­мо­кра­ти­је и ра­то­ви за Ти­то­во на­сле­ђе, из­гу­бих сва­ ку во­љу за но­ви­нар­ским по­слом. Пе­сма ме је одр­жа­ла. У по­за­ди­ни по­чет­них јав­них ис­про­ ба­ва­ња пи­сао сам сти­хо­ве, све­де­не, сло­ бод­не и зве­зда­не. Ни­сам био убе­ђен да но­се не­ку на­ро­чи­т у сна­гу, иако сам знао да не ла­жем. Та­ко сам упо­знао и дру­га по во­ка­ци­ји, Ми­ли­во­ја Па­јо­ви­ћа, чи­је су ми пе­сме, за­чуд­не и за­ум­не, уве­ћа­ва­ ле не­по­ве­ре­ње у сво­је. Ина­че је сли­као сно­ви­дов­не сли­ке, на се­бе са­мо­га за­ра­на осло­њен и ка­дар за што­шта. На­у­ми­ли смо и на­чи­ни­ли, од на­ших још не­штам­ па­них пе­са­ма, две аутор­ске пред­ста­ве. Са­ми смо их, с па­то­сом, из­во­ди­ли. На кла­ви­ру и ви­о­лон­че­лу, по­др­шка нам бе­ ја­ху бу­ду­ћи пра­ви глум­ци, Ду­га­лић и Ку­бу­ра. Па­јо­вић по­сле оде у вој­ни­ке и да­ле­ко је до­гу­рао. Сви смо по­да­ле­ко до­ гу­ра­ли. Ни­сам ми­слио да ћу Кра­ље­во икад на­пу­сти­ти. По­сле сту­ди­ја књи­жев­но­сти бр­же-бо­ље се вра­тих ку­ћи, јер ми отво­ ри­ше рај­ска вра­та град­ске би­бли­о­те­ке. Да­нас мла­ди, чак и нај­бо­љи, ре­дов­ни­је на­и­ла­зе на вра­та за­тво­ре­на. Ипак, по­

сле се­дам го­ди­на, до­ђе и час кад су ме две ви­дљи­ве ру­ке (и она не­ви­дљи­ва) до­зва­ле да кре­нем ода­тле. И оти­снух се, по­кор­но, не скла­ња­ју­ћи по­глед с ме­ста ро­ђе­ња. Што та­мо ни­сам умео да пре­ тво­рим у лич­ни мит, по­ђе ми за ру­ком на при­стој­ној, не­по­врат­ној раз­да­љи­ни.

 Са по­ро­ди­цом

Хи­пер­бо­ла зва­на Бе­о­град. Бе­о­град во­лим да мо­трим с уз­ви­си­те пе­ри­фе­ ри­је, из­над же­ле­знич­ког ста­ја­ли­шта То­ шин бу­нар, ода­кле су, пре јед­ног ве­ка, Аустро­у­га­ри гру­ва­ли то­по­ви­ма по Ср­ би­ји. Про­зи­рем за­ми­шље­ни ли­мес, гра­ нич­ни удес раз­ба­ца­не лу­де на­се­о­би­не. У ве­ле­град­ској ма­ти­ци и ти­шми, ина­че,

Стрип – Го­ди­на­ма сам ве­жбао ру­ку, туш и пе­ро, из­у­ча­вао оп­шту и до­ма­ћу исто­ри­ју стри­па, пра­тио сва про­бра­ни­ја стрип из­да­ ња. Гу­тао ауто­ре фран­цу­ско-бел­гиј­ске шко­ле, ре­а­ли­стич­ке и ка­ри­ка­ту­рал­не фе­ле, до­зре­вао за Ху­га Пра­та и Кор­та Мал­те­ жа­ни­на. Ита­ли­јан­ске ро­то-се­ри­је бе­ху про­шлост, из­у­зев лу­дих ли­ко­ва Маг­ну­са & Бун­ке­ра, у нео­до­љи­вој за­гре­бач­кој вер­зи­ји пре­во­да. Чи­тао сам до­ма­ће ра­до­ве, Ба­не­та Кер­ца пре свих, кат­кад ви­ше из ро­до­љу­бља. За­ви­део Хр­ва­ти­ма на Ма­у­ро­ви­ћу, Ра­ди­ло­ви­ћу и бра­ћи Ној­ге­ба­у­ер, по­ма­ло за­чу­ђен от­куд име­на као Со­ло­вјев, Ло­ба­чев, Ку­зње­цов или На­во­јев у ме­ђу­рат­ним бе­о­град­ским из­да­њи­ма, па још из­вр­сно стри­пу­ју и срп­ске на­ род­не бај­ке и епи­ку.

43

Ж И В О Т ,

44

Р О М А Н И

ви­дик се раз­би­ја на фраг­мен­те, ко­ви­ тлац сли­чи­ца. Ви­ди­ко­вац на иви­ци Бе­ жа­ниј­ске ко­се – за да­на или у ве­чер­њој све­тло­сти елек­трич­них са­зве­жђа – бу­де ми „брег за раз­ми­шља­ње“ и пра­мац за нео­ме­ђе­на уну­тар­ња пу­то­ва­ња. Бе­о­град се кин­ђу­ри ефект­ним, ра­ сип­ним и пра­зњи­ка­вим озна­ка­ма ме­ га­ло­по­ли­са, али још но­си, у оста­ци­ма, и ов­да­шњу при­сност до­ско­ра­шњег по­ли­ са. Бе­о­град је стал­но кре­та­ње, про­ток и не­ста­ја­ње. Бе­о­град је ко­лаж не­спо­ји­вих ми­кро­све­то­ва, ко­ји се ни­ка­да не­ће сре­ сти, или, ако и на­тр­че је­дан на дру­гог – не­ће се ни по­гле­да­ти. Бе­о­град је сли­ка и при­ли­ка на­ше не­до­вр­ше­но­сти, за ко­ју мо­же­мо при­ба­ви­ти и по­не­ка ја­ча оправ­ да­ња. Бе­о­град је из­раз те­жњи за ис­ко­ра­ ком у све­то­ве ко­јим при­па­да­мо и ко­јим ни­ка­да не­ће­мо при­па­сти. За ме­не је Бе­о­град по­ли­гон где сам при­ну­ђен да пре­вла­да­вам сво­је инер­ци­ је и огра­ни­че­ња и стал­но ме на њих под­ се­ћа. Ре­че је­дан свет­ски пут­ник и дав­ на­шњи бе­гу­нац у Бе­о­град, да се во­ље­ни град ње­го­ве мла­до­сти „пре­ко сва­ке ме­ ре на­дуо и окре­нуо ле­ђа Ср­би­ји“. Али се за­то из­да­шно ну­ди они­ма што увек на­но­во по­ка­жу да та­кав од­нос не за­вре­ ђу­ју. Бе­о­град је јед­но ве­ли­ко пре­те­ри­ва­ ње. За­то га пе­сни­ци во­ле, од Цр­њан­ског и По­пе до не­жних поп-ауто­ра. И сва­ко при­до­да­је хи­пер­бо­ли зва­ној Бе­о­град. У је­згру до­жи­вља­ја Ср­би­је. Ако сам из­ре­као, до­не­кле као до­сет­ку, да ми се Бе­о­град чи­ни као јед­но ве­ли­ко пре­те­ ри­ва­ње, мо­гу од­го­вор­но ре­ћи да Ср­би­ју до­жи­вља­вам као не­ко мо­је про­ду­же­но, ви­ше по­је­дин­ство, не­са­гле­ди­во у про­ сто­ру и вре­ме­ну, на­спрам лич­не ску­че­ но­сти и сла­бо­сти сва­ке вр­сте. А та­ква

Ср­би­ја за­сни­ва се на фи­гу­ра­ма ко­је сам  Са­ пр­ве по­сво­јио у при­сва­ја­њу жи­во­та. књи­жев­ни­ком Ни­с у би­ле са­мо пре­но­си­о­ци за­јед­нич­ Ми­о­дра­гом­ ког пре­да­ња – не­из­ми­шље­ног и до­стој­ Па­вло­ви­ћем ног сва­ке по­ште – не­го нај­пре но­си­о­ци без­у­слов­не љу­ба­ви, те стал­ни да­ва­о­ци Са ком­по­зи­то­ром­ жр­тве­них да­ро­ва сво­ме по­том­ству и Све­ти­сла­вом­ сво­јим жи­вот­ним по­зи­ви­ма. Бо­жи­ћем и­ Ако је Ср­би­ја жен­ског ро­да, он­да ми пе­сни­ком­ је пр­во ње­но оли­че­ње мај­ка мо­је мај­ке, Ми­ро­сла­вом по оцу Сту­де­ни­чан­ка – ка­ко је во­ле­ла да Мак­си­мо­ви­ћем на­гла­ша­ва. Оту­да ми ни реч Сту­де­ни­ца ни­је до­пр­ла у свест као пр­ва вла­дар­ска ла­вра, не­го као зна­мен жи­во­твор­но­сти и од­луч­но­сти, бо­ре­ња и да­ва­ња мо­је на­ не. На­на Рад­ми­ла бе­ше је­ди­на стал­ност у ку­ћи и жи­ва ве­за с вас­ко­ли­ким жи­вим и ми­ну­лим на­ро­дом на ко­ји смо упу­ће­ни. Би­ла је жи­вост по се­би, пр­во за сво­је – па на­да­ље. Жи­вост у по­сло­ва­њу, жи­вост у ре­чи­ма. Ма­тер­ња ме­ло­ди­ја, са­ли­ве­на у хи­тре звуч­не и ум­не бле­ско­ве. Бли­жа је ко­шу­ља од гу­ње. „Зра­чак ви­ри кроз гран­ чи­це и по­здра­вља сун­чев сјај“, осун­чао би куј­ну дрх­тав стуб ње­ног гла­са. На­на је она Ср­би­ја што се бо­ри и тр­пи, ко­ја се не дâ, у сво­јој ма­лој, по­ро­дич­ној исто­ри­ји. Као од­ра­стао, у је­згру до­жи­вља­ја Ср­ би­је, раз­лу­чио сам упра­во опи­са­ну сли­ ку. Ср­би­ја је жар­ко жу­ђе­на, тек на­час до­сти­жна, про­јек­ци­ја про­ши­ре­не по­ро­ ди­це, она­кве ка­ква ме је до­че­ка­ла при­ли­  У Ма­ти­ци ком ула­ска у свет и по­ди­гла. Дом, где сам срп­ској у Но­вом ме­ђу сво­ји­ма, и при­с ут­ним и оправ­да­но Са­ду, ис­под­ од­с ут­ни­ма. За­то сам, ин­тим­но, убе­ле­жио пор­тре­та­ као до­га­ђај час кад се из­би­стри лир­ска пе­сни­ка Јо­ва­на сли­ка „Ср­би­је су­ште“, зе­мље све­тлу­ца­ вих се­ни што стра­жа­ре и треп­те над сво­ Јо­ва­но­ви­ћа Зма­ја ји­ма на овој стра­ни жи­во­та: „Све­ко­лик и Ла­зе Ко­сти­ћа, је от­пор бри­жних на­ших се­ни, / Опре­ма на­кон при­ма­ња их љу­бав без­раз­ло­жна, свој­ска. / С њи­ма „Зма­је­ве на­гра­де“ смо уна­пред од свег од­бра­ње­ни. / Збор за 2016.

45

Ж И В О Т ,

 У при­зрен­ској Бо­го­ро­ди­ци Ље­ви­шкој 2016. го­ди­не

Р О М А Н И

по­бед­них ду­ша. Ви­шња срп­ска вој­ска.“ За ова­кав, ире­а­лан до­жи­вљај Ср­би­је, дру­гим ре­чи­ма, кри­ви­цу сно­се мо­ји нај­ бли­жи. Да, гре­шна им ду­ша. Али, жи­ви­ мо до­ба уни­же­ња све­га што је све­тле­ло и све­тлу­ца уну­тар на­ших там­них ра­спо­на, па ће се и на ова­кво ис­по­ве­да­ње мно­ги под­смех­ну­ти. Пру­жам за то при­ли­ку. Не­ка ра­де свој по­сао. Кул­т у­ра у епо­хи ма­се. По­мет­ња ко­ју жи­ви­мо све­стра­но је кон­тро­ли­са­на. Мо­ же­мо из­дво­ји­ти две кључ­не ме­те гло­ бал­ног уда­ра. Јед­на ме­та је Ње­го­во ви­со­ чан­ство Са­мо­све­сни По­је­ди­нац, у чи­је је име – то­јест, у име одељ­ка зва­ног Ра­зум – од европске Про­све­ће­но­сти оспо­рен ауто­ри­тет пре­да­ња. А ево се и тај ху­ди Ра­зум рас­та­че. Дру­га ме­та је пре­о­ста­ло кул­т ур­но пам­ће­ње, ис­ку­ством ове­ра­ва­ но, ску­пља­но из рас­по­ло­жи­вих из­во­ра за­рад жи­вот­не ори­јен­та­ци­је. Чо­век и дру­штво без на­сле­ђа ли­ша­ва­ју се упо­ ри­шта, по­ме­ра­ју пре­ма ту­ђем на­хо­ђе­њу, као ша­хов­ске фи­гу­ре. Има су­ви­ше ижи­вља­ва­ња и, ка­ко оно Лот­ман на­пи­са, „ме­та­кул­т ур­них на­те­за­ ња“ уну­тар да­нас хва­ље­них „кон­це­па­та“

46

и „прак­си“. Уло­га бун­тов­них ру­ши­ла­ца ока­ме­ње­не кул­т у­ре од пре сто го­ди­ на не­што је са­свим дру­го од са­вре­ме­ ног по­ти­ра­ња сва­ког сми­сла, зр­на со­ли људ­ског ства­ра­ња, по­рав­на­ња ви­со­ког и ни­ског, ду­бо­ког и плит­ко­га. У на­у­ци и умет­но­сти, под­јед­на­ко. Сло­бо­да је на­ вод­но из­бо­ре­на, али је­ди­но они са­ве­сни зна­ју ка­ко да је упо­тре­бе. А пре­моћ­ни њо­ме ма­шу и ма­ни­пу­ли­шу на­ве­ли­ко и по­тан­ко. Они ко­ји ства­ра­ју ми­мо ло­ги­ке си­сте­ма – јав­но не по­сто­је, ма ко­ли­ким ре­с ур­си­ма би­ли об­да­ре­ни. У вре­ме­ну ци­ни­ка и не-о-ду­ше­вље­них трик-мај­ сто­ра, на де­лу је осве­та не­да­ро­ви­тих а пре­тен­ци­о­зних. Пре­ра­да лич­но­сти и кул­т ур­не за­јед­ни­це у ма­с у за ме­ше­ње. Без­лич­ност про­тив лич­но­сти. Из­ми­че нам чвр­сто пре­дањ­ско тло под но­га­ма, сва­ког да­на по­ма­ло. Ипак, и ор­ган­ски от­пор „огром­не ма­њи­не“ по­ступ­но на­ ра­ста, све усме­ре­ни­ји, на­с у­шни­ји от­пор. Ни­шта ни­је ре­ше­но, сва­ко ко се од­у­пи­ ре про­но­си „део ре­ше­ња“. Са срп­ског ста­но­ви­шта. Срп­ска кул­ тур­на са­мо­свест, не­си­стем­ска и сво­је­гла­ ва, одав­но је под не­чи­јом оп­т у­жни­цом. Али, да­нас те­шке оп­т у­жбе, пре­пи­са­не и

пре­ве­де­не, сти­жу из­ну­тра, чак од стра­не оних с ја­ком ам­би­ци­јом да је пред­во­де, ме­ња­ју и пре­те­ме­љу­ју. Удар твр­де мо­ћи сме­ни­ли су упор­ни уда­ри на пот­пор­не сту­бо­ве уну­тра­шњег одр­жа­ња. Ни­смо, ре­ци­мо, у јав­ној све­сти ни еви­ден­ти­ ра­ли те­жи­ну чи­ње­ни­це да су, од рас­па­ да бив­ше др­жав­не за­блу­де, ћи­ри­ли­ца и срп­ска књи­га из но­вих окол­них др­жа­ва укло­ње­не и пре­тво­ре­не у пе­пео. И да су, по­ред ми­ров­них тру­па, на­ше књи­ге из при­штин­ске би­бли­о­те­ке, као и цр­кве и ку­ће, не­сме­та­но го­ре­ле. Кри­во­тво­ре­ња и без­оч­на из­вр­та­ња Ср­би­ја по­мир­љи­во при­хва­та ра­ди не­рав­не, уси­ље­не са­рад­ ње с дру­ги­ма. При­ја­те­љи је уве­ра­ва­ју да је све стра­шне стиг­ме и за­слу­жи­ла. Иден­ти­тет­ски ин­же­ње­ри но­вих на­ци­ја от­ки­да­ју, пре­ма по­тре­би, од на­ше је­зич­ ке и кул­т ур­не сво­ји­не. Из­о­ста­је стра­те­ шки кул­т ур­ни од­го­вор, по­ред упор­них ука­зи­ва­ња и от­по­ра по­је­ди­на­ца и уста­ но­ва у ста­т у­с у ге­ри­ле у сво­јој зе­мљи. А од­го­вор је нео­п­хо­дан, у име оп­стан­ка, не са­мо за­рад прав­де ко­ја, ка­жу ста­ри, др­ жи зе­мљу и гра­до­ве. Де­жур­ни јав­ни ко­мен­та­то­ри и не при­кри­ва­ју ма­њак еле­мен­тар­ног на­ци­о­

нал­ног са­мо­по­што­ва­ња, или ви­шак сво­  Са про­фе­со­ром је иде­о­ло­шке од­бој­но­сти пре­ма срп­ским Јо­ва­ном Де­ли­ћем те­ко­ви­на­ма. У маг­ми та­квих гла­ва сва­ко ис­пред Хра­ма за­ла­га­ње за по­ти­сну­т у ћи­ри­ли­цу пра­те Хри­сто­вог по­ли­тич­ке ети­ке­те нај­ни­жег ре­да. А на Вас­кр­се­ња про­тив­кул­т ур­не рад­ње ду­гог тра­ја­ња и у Под­го­ри­ци бру­тал­них по­све­до­че­ња, упе­ре­не про­ тив свих ви­дљи­вих срп­ских зна­ко­ва, на­ ши ши­ро­ки ју­гос­фе­рич­ни ду­хо­ви не ре­ а­гу­ју, или их ре­ла­ти­ви­зу­ју, тра­же ви­ша оправ­да­ња и пра­ве на­тег­ну­те или нео­ др­жи­ве па­ра­ле­ли­зме. Оку­пи­ра­не све­сти те­же да се оку­па­ци­ја за­о­кру­жи. И да­ље свој кул­т ур­ни лик уде­ша­ва­мо пре­ма то­ме на шта нас дру­ги хо­ће све­ сти или сни­зи­ти, не пре­ма оно­ме што ре­ал­но је­смо. Уз пре­те­ће на­ја­ве отво­ре­

Крст у ка­ме­ну – Мој до­бри стриц Стан­ко, мај­стор кле­сар­ског за­на­та по којем је По­по­во по­ље одав­на по­зна­то, ома­лен и вла­стан да твр­да бр­да од­ла­ма, бе­ше ве­ли­чи­на у мо­јим очи­ма. Пост­хум­но је до­дат­но уз­ра­стао на са­зна­ње да је, за­јед­но с та­стом Ђор­ђем Ву­ли­ћем, ис­кле­сао кр­сни спо­ме­ник за чу­де­сно про­ја­вље­ни гроб мај­ке Све­тог Ва­си­ли­ја Остро­шког, у Мр­ко­њи­ћи­ма. Би­ла је то, сре­ди­ном ше­зде­се­тих, ско­ро иле­гал­на ак­ци­ја Вла­ди­ке и при­ти­сну­тог вер­ног на­ро­да.

47

Ж И В О Т ,

Р О М А Н И

Змај у на­ма – ... Да ли је змај (што у срп­ској пре­да­ји ни­је чу­до­ви­ште не­го оте­ло­вље­ње за­та­је­них од­брам­бе­них си­ла) до­тад ле­жао ту­жно за­то­чен под­но мо­је твр­де љу­ске? Па је, кроз пр­ву пу­ко­ ти­ну, про­ва­лио зид там­ни­це да про­пе­ва чи­стим зву­ком: „Ко­ ли­ку си­лу ја­ја­шце за­и­ма, / Ка­кво се чу­до ле­же у ја­ји­ма!“ Де­те у на­ма ја­чи је чи­ни­лац не­го што сме­мо да при­зна­мо, као ме­ко а не­ра­зо­ри­во је­згро по­сто­ја­ња и за­лог оп­стан­ка. Та­ко сам та­да ра­за­брао и пре­ма то­ме се, за­сад, рав­нам.

 На от­кри­ва­њу би­сте пе­сни­ку Сте­ва­ну Ра­ич­ко­ви­ћу на бе­о­град­ском Ка­ле­мег­да­ну

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка

48

не лу­стра­ци­је, но­ви ко­ме­са­ри ме­ђу на­ма, моћ­но по­др­жа­ни, уве­ли­ко чи­сте ов­да­ шњи кул­т ур­ни те­рен од на­ци­о­на­ли­ста, под­ра­зу­ме­ва­них крв­ни­ка. Као што су, че­тр­де­сет пе­те и на­да­ље, у из­ро­де и зло­ чин­це увр­ште­ни и Сло­бо­дан Јо­ва­но­вић и Ду­чић, и Цр­њан­ски и Раст­ко, и Ми­лан Ка­ша­нин и Гри­го­ри­је Бо­жо­вић, низ ду­ хом про­бра­них и са­мо­свој­них. И да­ље нам смер не од­ре­ђу­ју на­ше стра­те­шке за­ми­сли, не­го при­ти­сак окол­ но­сти, ре­ал­ност спољ­них по­сту­па­ња пре­ ма на­ма. Од­ри­че­мо се­би пра­во на свој смер. Дру­ги нас усме­ра­ва­ју, а ми за­хвал­ ни јер за­сад не ту­ку – те кат­кад и по­хва­ле. Ни­смо та­кви би­ли ни у раз­до­бљи­ма ко­ји­ ма смо при­да­ли нај­не­слав­ни­је озна­ке. Вра­та по­е­зи­је и ре­че­ни­це-вар­ни­це. Ни­шта ме ни­је за књи­жев­ни по­зив уна­ пред пре­по­ру­чи­ва­ло. Ни ве­ли­ко чи­та­ње ни­ти пи­са­ње из­вр­сних за­да­та­ка. Ви­ше сам по­ла­гао на чи­та­ње и цр­та­ње стри­ по­ва – от­кад за­кљу­чих да стри­по­ве не­ко на­цр­та, по не­чи­јој при­чи. Ван­лек­тир­ским пе­сни­ци­ма – а лек­ тир­ски су ме од­би­ја­ли ско­ро без из­у­зет­ ка – при­ву­ко­ше ме њи­хо­ва за­о­ши­ја­на име­на. Чуо сам за њих од сво­га за­о­ши­ ја­ног про­фе­со­ра ло­ги­ке, лир­ског са­ти­ ри­ка Ди­ми­три­ја Јо­ва­но­ви­ћа, ко­ји нас је ра­ди­је упу­ћи­вао у ало­ги­ку по­е­зи­је. Од нео­бич­ног марк­сов­ског бра­до­ње чуо сам за Ви­на­ве­ра, Дра­ин­ца, Ли­бе­ра, као и обич­на име­на што би од­мах за­зву­ча­ла нео­бич­но: Бран­ко В. Ра­ди­че­вић (от­ку­да му ово В.?) или Бра­на Пе­тро­вић (от­куд му­шко па Бра­на?). Од­јед­ном су по­те­кле ре­чи, ре­чи, ре­чи. Ви­ше ча­ра­ње не­го раз­ у­ме­ва­ње. Од­не­куд, на по­ли­ца­ма у при­ зе­мљу кра­ље­вач­ке Роб­не ку­ће „Бе­о­град“ спа­зих при­ме­рак пла­ви­ча­сте Ан­то­ло­ги­ је Ал­ба­трос Гој­ка Те­ши­ћа, с Ви­на­ве­ром и дру­гим чуд­ним и очу­ђе­ним име­ни­ма и тек­сто­ви­ма. На по­ли­ца­ма – да, у роб­ ној ку­ћи! – бе­х у и дис­крет­не пе­снич­

ке збир­ке Че­сла­ва Ми­ло­ша и Бор­хе­са: Хим­на о пер­ли и Ши­фра. Још чуд­ни­је ре­чи, без јар­ких бо­ја и гла­сних по­кли­ча. При­зва­ше ме, не­му­штим је­зи­ком, ко­ји раз­у­мех та­ман ко­ли­ко за по­че­так тре­ба. Но­ви на­сло­ви и име­на да­ље су при­сти­ за­ли – све са­ма от­кри­ва­ња и от­кри­ћа. Цр­њан­ски је, ре­ци­мо, био чуд­но име чи­јим сам про­стран­ством уна­крст пу­ то­вао. От­кри­ћа са­жех у „Ба­ла­ду о Цр­ њан­ском“, на­гра­ђе­ну, због од­с у­ства пра­ве кон­ку­рен­ци­је, на кон­кур­с у ли­ста На­ша фа­бри­ка. Пр­ва об­ја­вље­на пе­сма с та­ко­зва­ним ин­тер­вју­ом (од мо­јих сму­ ше­них ре­че­ни­ца но­ви­нар­ски уљу­ђе­них) по­ја­ви­ла ми се у гла­си­лу ве­ли­ке Фа­бри­ ке ва­го­на, што је под­сти­ца­ла ства­ра­ ње рад­ни­ка и ма­тич­не сре­ди­не. (Ме­ђу рад­ни­ци­ма, бе­ше и мо­ја тет­ка Ја­вор­ка, ма­шин­ски ин­же­њер и ма­ги­стар из Бир­ мин­ге­ма, с пе­сма­ма што су леб­де­ле на по­ла пу­та из­ме­ђу Де­сан­ке и Ели­о­та.) На фи­ло­ло­шким сту­ди­ја­ма ни­сам мо­гао да чи­там шта хо­ћу, уви­ђа­ју­ћи да је исто­ри­ја књи­жев­но­сти по­пло­ча­на де­ ли­ма по­треб­ним је­ди­но за мо­је ис­пи­те. Пред рат­не де­ве­де­се­те, бе­о­град­ске књи­ жа­ре, у за­се­ди иза сва­ког угла, од Ка­ле­ мег­да­на до Сла­ви­је, бе­ху кр­ца­те ба­га­ тел­ним из­да­њи­ма. У сту­дент­ску со­бу на Ко­њар­ни­ку, бу­квал­но сва­ког да­на, до­но­ сих књи­ге на на­рам­ке. Мно­ге ме че­ка­ју и да­нас. И не­ће ме до­че­ка­ти. На по­чет­ку сам, у сво­јим пе­сма­ма, те­снио и згу­шња­вао, већ пре­ма те­о­риј­ ским оправ­да­њи­ма мо­дер­не епо­хе да се ви­ше не сме чо­ве­чан­ски пи­са­ти. Ни­сам имао о че­му, ни­сам био си­гу­ран ка­ко, али ме по­че иза­зи­ва­ти ма­три­ца ве­за­ног сти­ха. По­чео сам ве­ро­ва­ти та­квом свом окви­ру, сто­га што је сти­хи­ју и амор­фи­ ју ре­чи за­у­зда­вао. Око ме­не су пи­са­ли и ми­сли­ли дру­га­чи­је, углав­ном. Ста­ри Ла­зар у бо­лу ри­да­ју­ћи оде, мла­ђи ми пла­чу­ћи до­ђе, све у те­сном раз­ма­ку. Иза без­мер­но ду­гог ћу­та­ња из­ но­ва сам пу­стио гла­са. Ма­тич­на књи­га па Же­же­но и не­жно. По­сле, ре­че­ни­цавар­ни­ца си­на Ла­за­ра, јед­не ле­де­не ве­ че­ри, пот­па­ли ме до са­мо­са­го­ре­ва­ња. Из­у­сти, ус­пут, или бар при­чух – Змај пи­је чај. По­ку­ља за­ти­сну­ти мит­ски из­ вор и оку­сих чи­сту чар игра­ња, као ни­ ка­да пре и по­сле, ис­пи­с у­ју­ћи пе­сме из на­ив­ног, до­не­кле и деч­јег ру­ко­пи­са Змај у ја­је­ту. Све се ни­за­ло као ду­го при­пре­ ма­но, иш­че­ка­но. 

49

В И­Д И­Ц И ПЕ­СНИК ПРЕ­ДРАГ БЈЕ­ЛО­ШЕ­ВИЋ, ПРЕД­СЕД­НИК УДРУ­ЖЕ­ЊА ­ КЊИ­ЖЕВ­НИ­КА РЕ­ПУ­БЛИ­КЕ СРП­СКЕ

У брат­ству

по­ет­ске ми­ло­ште Мно­го је да­нас пје­сни­ка, а ма­ло по­е­зи­је. Не смије се под­ле­ћи ду­ху кон­зу­ме­ри­зма, ди­ле­тан­ти­зма и скри­бо­ма­ни­је. Образ срп­ске књи­жев­но­сти чу­ва­ју вр­сни по­је­дин­ци ко­ји дон­ки­хо­тов­ски оп­ста­ју у бор­би с вје­тре­ња­ча­ма. Ви­со­ка кул­ту­ра и умјет­ност су уви­јек би­ле у ма­њи­ни, али су про­на­ла­зи­ле на­чи­не да спа­су и се­бе, и дру­штво, и чо­вје­ка. Да­нас су, мо­жда ви­ше но икад, по­треб­ни са­мо­сви­јест, кул­тур­на стра­те­ги­ја и па­мет­на др­жа­ва-чу­ва­ри­ца

Пи­ше:­ Сан­дра Кља­јић

Н

а­кон ви­ше од че­ти­ри де­це­ни­је књи­жев­ног ра­да иза овог пје­ сни­ка, при­по­вје­да­ча, пре­во­ди­о­ ца, ре­ди­те­ља и драм­ског пи­сца је је­да­ на­ест књи­га по­е­зи­је за од­ра­сле, дви­је књи­ге крат­ких при­ча, че­ти­ри књи­ге пје­са­ма за дје­цу, број­ни игро­ка­зи, сце­ на­ри­ји и дра­ма­ти­за­ци­је за лут­кар­ско по­зо­ри­ште за дје­цу и од­ра­сле. По­е­зи­ ја Пре­дра­га Бје­ло­ше­ви­ћа пре­во­ђе­на је на ру­ски, ње­мач­ки, ен­гле­ски, ма­ђар­ски, бу­гар­ски, пољ­ски, че­шки, сло­ве­нач­ки, а књи­ге иза­бра­них пје­са­ма за од­ра­сле об­ ја­вље­не су му на ита­ли­јан­ском у На­пу­ љу, на фран­цу­ском у Па­ри­зу и на ма­ке­ дон­ском у Ско­пљу. До­бит­ник је и ни­за углед­них на­гра­да. Пред­сјед­ник је Удру­ же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске.

Би­о­гра­фи­ја Пре­драг Бје­ло­ше­вић (Ба­ња­лу­ка, 1953), пје­сник, при­по­вје­ дач, пре­во­ди­лац, ре­ди­тељ и драм­ски пи­сац. Сту­ди­рао еко­но­ ми­ју, књи­жев­ност и ре­жи­ју. Ма­ги­стри­рао је ре­жи­ју на На­ци­о­ нал­ној ака­де­ми­ји за филм­ску и те­а­тар­ску умјет­ност у Со­фи­ји. Ди­рек­тор и умјет­нич­ки ди­рек­тор Дје­чи­јег по­зо­ри­шта Ре­пу­ бли­ке Срп­ске од 1993. до 2018, ре­дов­ни члан Ака­де­ми­је сло­ вен­ске умјет­но­сти и књи­жев­но­сти у Вар­ни, пред­сјед­ник Удру­ же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске од 2016. До­бит­ник је мно­гих књи­жев­них, по­зо­ри­шних и дру­штве­ них на­гра­да и при­зна­ња, у Срп­ској и ино­стран­ству. Увр­шћен у ви­ше из­бо­ра са­вре­ме­не срп­ске, бо­сан­ско-хер­це­го­вач­ке и ју­ жно­сло­вен­ске по­е­зи­је.

50

Ка­кво је тре­нут­но ста­ње, а ка­ква бу­дућ­ ност књи­жев­не сце­не у Срп­ској? Она се умно­го­ме не раз­ли­ку­је од књи­жев­не сце­не у Ср­би­ји. Су­о­ча­ва­мо се са слич­ним и иден­тич­ним про­бле­ми­ма, осим што се на­ша књи­жев­на дје­ла штам­ па­на ла­ти­ни­цом у БиХ и Хр­ват­ској не­ ри­јет­ко при­сва­ја­ју и об­ра­ђу­ју као дје­ла на­пи­са­на на „бо­сан­ском“ или хр­ват­ском је­зи­ку. То је још је­дан раз­лог за­што се мо­ра­мо још ви­ше од­ре­ди­ти пре­ма свом ма­тич­ном пи­сму ћи­ри­ли­ци као што смо се од­ре­ди­ли пре­ма два рав­но­прав­на срп­ ска из­го­во­ра, екав­ском и ије­кав­ском и ко­ри­сти­мо их пре­ма сло­бод­ном из­бо­ру сва­ког на­шег гра­ђа­ни­на. Удру­же­ње тре­ нут­но бро­ји ви­ше од 170 чла­но­ва, и све је ак­тив­ни­је, за­хва­љу­ју­ћи са­зри­је­ва­њу сви­је­сти да са­мо за­јед­но мо­же­мо да про­ ми­је­ни­мо усло­ве у ко­ји­ма ства­ра и жи­ви пи­сац у Ре­пу­бли­ци Срп­ској. Очекујемо да већ ове го­ди­не стек­не­мо ста­т ус удру­ же­ња од јав­ног ин­те­ре­са за Ре­пу­бли­ку Срп­ску. Удру­же­ње успје­шно раз­ви­ја вла­ сти­т у из­да­вач­ку дје­лат­ност. Већ че­твр­т у го­ди­ну у сеп­тем­бру се одр­жа­ва­ју Ме­ђу­ на­род­ни књи­жев­ни су­сре­ти у Ба­ња­лу­ ци, на ко­ји­ма се сва­ке го­ди­не до­дје­љу­је ме­ђу­на­род­на књи­жев­на на­гра­да, а ње­ни до­са­да­шњи до­бит­ни­ци су би­ли: ру­ски пје­сник Вја­че­слав Ку­пр­ја­нов за 2017, аме­ рич­ки пје­сник Џон Теј­лор за 2018. го­ди­

51

В И­Д И­Ц И

 На про­мо­ци­ји ну, а ове го­ди­не ће у сеп­тем­бру на­гра­да књи­ге у Ба­ња­лу­ци би­ти до­дје­ље­на ита­ли­јан­ском пје­сни­ ку Ђор­ђу Лин­гу­аг­ ло­си. Углед­ни пи­сци Удру­же­ња књи­жев­ни­ка Ре­пу­бли­ке (по­ пут Ран­ка Ри­со­је­ви­ћа, Зо­ра­на Ко­сти­ћа, Ран­ка Па­вло­ви­ћа...) до­бит­ни­ци су нај­ ви­ших књи­жев­них при­зна­ња у Ср­би­ји и сви­је­т у. Про­шле го­ди­не је код пољ­ског из­да­ва­ча „Кам­пе“ у Лон­до­ну об­ја­вље­на пр­ва књи­га иза­бра­них пје­са­ма пје­сни­ка Ре­пу­бли­ке Срп­ске на не­ком стра­ном је­ зи­ку. Да­нас је на књи­жев­ној сце­ни у Срп­ ској при­с ут­на пле­ја­да мла­ђих та­лен­то­ва­ них пи­са­ца, чи­ја се дје­ла већ об­ја­вљу­ју и код ре­но­ми­ра­них из­да­ва­ча у Ср­би­ји и сви­је­т у, па је бу­дућ­ност пи­са­не књи­жев­ не ри­је­чи ви­ше не­го из­вје­сна. ВА­ЖНОСТ НА­ЦИ­О­НАЛ­НЕ ­ КУЛ­ТУР­НЕ СТРА­ТЕ­ГИ­ЈЕ На­гла­си­ли сте да је уло­га пи­са­ца у очу­ ва­њу срп­ског је­зи­ка и ћи­ри­лич­ног пи­ сма на овим про­с то­ри­ма пре­с уд­на. Ка­ ко да нај­бо­ље ис­пу­не ту ду­жност? Од­у­ви­јек је та­ко би­ло. Пи­сци­ма је је­ зик основ­ни ин­стру­мент, па је и ло­гич­но да су нај­за­ин­те­ре­со­ва­ни­ји за ње­го­во очу­ ва­ње, уса­вр­ша­ва­ње и за­кон­ско нор­ми­ра­ ње. Срп­ски је­зик и ћи­ри­лич­но пи­смо су

52

од по­себ­ног на­ци­о­нал­ног ин­те­ре­са, а од­ нос дру­штва пре­ма пи­сцу, је­зи­ку и пи­сму су пре­с уд­ни. Сто­га по­др­жа­вам све оне ко­ји апе­лу­ју на вла­сти да се хит­но по­бољ­ ша ста­т ус пи­сца у дру­штву, као и са­мих удру­же­ња књи­жев­ни­ка на на­ци­о­нал­ном ни­воу. Ни­по­да­шта­ва­ју­ћи од­нос пре­ма пи­сцу узро­ку­је да­ле­ко­се­жне по­сље­ди­ це и од­ра­жа­ва се на ге­не­ра­ци­је оних ко­ ји уче срп­ски је­зик и пи­шу ћи­ри­ли­цом. Окре­ни­те се око се­бе и по­гле­дај­те нат­пи­ се ре­кла­ма на јав­ним мје­сти­ма, пи­смо на кан­це­ла­риј­ским вра­ти­ма, спорт­ским те­ ре­ни­ма и би­ће вам све ја­сно! Ту­жан осје­ ћај. Као да се сти­ди­мо сво­га пи­сма, на ко­ је би тре­ба­ло да бу­де­мо по­но­сни. Да ли је мо­гу­ће у ис­ку­ше­њи­ма ко­је да­ нас до­но­си гло­ба­ли­за­ци­ја очу­ва­ти ма­ ле је­зи­ке и кул­т у­ре, од­но­сно да ли је мо­гу­ћа „мо­дер­ни­за­ци­ја без ве­с тер­ни­ за­ци­је“? На­рав­но да је мо­гу­ће, али у мје­ри је­ зич­ке са­мо­сви­је­сти на­ро­да и до­бро про­ ми­шље­не кул­т ур­не по­ли­ти­ке. То мо­же­ мо за­кљу­чи­ти по од­но­си­ма у Европ­ској уни­ји. Да ли Ма­ђа­ре у том сми­слу, или По­ља­ке, Ру­му­не, мо­же не­ко да угро­зи? Ако је­дан на­род ни­је са­мо­свје­стан се­бе и свог осо­бе­ног кул­т ур­ног и ду­хов­ног

на­сље­ђа, он­да се он сам осу­дио на не­ста­ нак. Ја­сно је јед­но: мо­ра се има­ти и по­ што­ва­ти вла­сти­та на­ци­о­нал­на кул­т ур­ на стра­те­ги­ја. Уко­ли­ко је она до­не­се­на кон­сен­зу­сом свих ре­ле­вант­них срп­ских пар­ти­ја, а на осно­ву при­је­дло­га уста­но­ ва и углед­них ства­ра­ла­ца из до­ме­на кул­ ту­ре и умјет­но­сти, он­да има чврст осло­ нац за свој оп­ста­нак и ја­ка упо­ри­шта у кул­т ур­ној ба­шти­ни на свим про­сто­ри­ ма где наш на­род оби­та­ва. Ко­ли­ки и ка­кав ути­цај истин­ска књи­ жев­ност да­нас има на дру­штво? Да­нас на књи­жев­ној сце­ни вла­да оп­ шти га­ли­ма­ти­јас у ко­јем је све мо­гу­ће и све то­бо­же ври­је­ди. До­брим ди­је­лом за то су кри­ви и ме­ди­ји у ко­ји­ма су при­с ут­ ни­ји књи­жев­ни по­чет­ни­ци и ди­ле­тан­ти у од­но­с у на про­вје­ре­не пи­сце. Го­то­во да не мо­же­мо на­ћи у књи­жев­ним ча­со­пи­ си­ма не­га­тив­не кри­ти­ке ни за нај­сла­би­ја дје­ла и кич ли­те­ра­т у­ру. Ство­рен је при­ вид да жи­ви­мо књи­жев­ну ре­не­сан­с у, због по­пла­ве но­вих на­сло­ва и ауто­ра, а исти­на је да се об­ја­вљу­је све и сва­шта и да то чак би­ва по­здра­вље­но. Не мо­гу се оте­ти ути­ску да ри­јеч пи­сца ни­ка­да ни­је би­ла бе­зна­чај­ни­ја у дру­штву. По све­му су­де­ћи, ушли смо не­при­пре­мље­

ни у за­гр­љај но­вог по­ли­тич­ког си­сте­ма и тр­жи­шне еко­но­ми­је, гдје је про­фит основ­ни циљ, а мак­си­ма да „циљ оправ­ да­ва сред­ство“. Чи­та­лач­кој пу­бли­ци сер­ ви­ра­на су, при­је све­га, „ла­ка шти­ва“ ко­ја про­мо­ви­ше ин­стант из­да­вач­ка ку­хи­ња ну­де­ћи нам ли­је­по упа­ко­ва­на „дје­ла“ ама­те­ра, ди­ле­та­на­та и скри­бо­ма­на сва­ке вр­сте. У та­квом ам­би­јен­т у ни­је мо­гу­ће оче­ки­ва­ти зна­чај­ни­ју уло­гу књи­жев­но­ сти и би­ло ка­кав књи­жев­ни ути­цај на дру­штво. Образ срп­ске књи­жев­но­сти чу­ва­ју вр­сни по­је­дин­ци што дон­ки­хо­ тов­ски оп­ста­ју у бор­би са вје­тре­ња­ча­ма. На јед­ној стра­ни је не­у­ре­ђе­но дру­штво, на дру­гој вој­ска књи­жев­них аван­т у­ри­ ста ко­ји да­нас има­ју при­ли­чан ути­цај и у зна­чај­ној мје­ри кре­и­ра­ју дру­штве­но ми­шље­ње о са­мој кул­т у­ри и књи­жев­но­ сти, што је по­ра­жа­ва­ју­ће.

 Са Ко­љом Ми­ће­ви­ћем, на су­сре­ти­ма пе­сни­ка у Ло­де­ву, Фран­цу­ска

ЗА ПРА­ВОГ ЧИ­ТА­О­ЦА, ­ МА­КАР И ЈЕД­НОГ Мо­гу ли он­да ви­со­ка кул­т у­ра и умјет­ ност да оп­ста­ну? Ви­со­ка кул­т у­ра и умјет­ност су уви­јек би­ле у ма­њи­ни, али су ипак про­на­ла­зи­ ле на­чин да се на­мет­ну и оп­ста­ну у дру­ штву као не­што по­себ­но и бит­но, не­што

53

В И­Д И­Ц И

54

на шта се тре­ба угле­да­ти јер уте­ме­љу­ је ви­зи­је ли­је­пог, и не­што што од­ре­ђу­је на пра­ви на­чин ври­је­ме у ко­ме жи­ви­мо, на­ци­он, па и са­му ци­ви­ли­за­ци­ју. Сва­ка вр­хун­ска умјет­ност, по свом са­др­жа­ ју, на­чи­ну пре­но­ше­ња по­ру­ке и сти­лу, из­ми­че про­сјеч­ном кон­зу­мен­т у, али га сво­јом по­себ­но­шћу ин­три­ги­ра, ма­ми и тје­ра да раз­ми­шља о њој. За очу­ва­ње и раз­вој ви­со­ко­про­фе­си­о­нал­не кул­т у­ре и умјет­но­сти – и због ње­не, нај­че­шће, не­ про­фит­но­сти – нај­ва­жни­ју уло­гу има дру­штве­на за­јед­ни­ца. Др­жа­ва мо­ра би­ ти ста­ра­тељ и га­рант сво­јој кул­т ур­ној и књи­жев­ној ба­шти­ни, али и бри­жни про­мо­тер и под­стре­кач са­вре­ме­них књи­жев­них, кул­т ур­них и дру­гих умјет­ нич­ких ври­јед­но­сти. Да­нас жи­ви­мо све бр­же, а не­из­вје­сни­је. У та­квим жи­вот­ ним окол­но­сти­ма и књи­га је до­ве­де­на у ве­зу са бр­зом упо­тре­бом и чи­стом ре­лак­са­ци­јом, а сва­ко вредније књи­ жев­но дје­ло зах­ти­је­ва ври­је­ме и пред­ зна­ње сво­га обра­зо­ва­ни­јег чи­та­о­ца, те књи­жев­не сла­до­ку­сце ко­јих је све ма­ње. Раз­лог то­ме код нас је и еви­ден­тан пад обра­зов­ног стан­дар­да ста­нов­ни­штва ко­је је од­ра­ста­ло, шко­ло­ва­ло се и сти­ца­ ло чи­та­лач­ке на­ви­ке у не­људ­ским, рат­ ним и по­рат­ним усло­ви­ма. Да би се ту ства­ри по­пра­ви­ле по­треб­не су озбиљ­не си­стем­ске мје­ре.

Из­ја­ви­ли сте јед­ном при­ли­ком да је сва­ ком пје­сни­ку ста­ло да бу­де ис­прав­но про­чи­тан. Ка­ко то по­сти­ћи? Пи­сац у прин­ци­пу не мо­же да ути­че на ми­шље­ње сво­га чи­та­о­ца. Све за­ви­си од то­га ко чи­та и ка­кво има пред­зна­ње за оно што чи­та. Ми­слим да пи­сац не сми­је да по­ди­ла­зи чи­та­о­цу и раз­ми­шља о то­ме шта ће не­ко на­кон чи­та­ња ре­ћи, већ да пи­ше оно су­штин­ско и на свој на­ чин, што мо­ра да ка­же. Ни­сам при­ста­ли­ ца ла­ко­кри­лог пи­са­ња ко­је сла­же ри­је­чи у зву­ков­ни ка­луп, нај­че­шће „ри­мо­ва­ног пра­зно­сло­вља“, ако то ни­је уисти­ну са­ вр­ше­но и нео­п­ход­но због све­ча­но­сти по­ру­ке. Про­шло је ври­је­ме ве­ли­ких ри­ је­чи и пом­пе­зне ус­хи­ће­но­сти ко­ја је ма­ се оба­ра­ла на ко­ље­на. По­е­зи­ја је за ме­не са­вр­шен­ство скла­да ми­сли и фор­ме, му­ зи­ке ри­је­чи и ти­ши­не ко­ја нас об­у­зме на­ кон су­сре­та са ње­ним по­тре­сно ду­бо­ким

 У Ве­не­ци­ји На књи­жев­ној ве­че­ри са Љу­би­во­јем Ршу­мо­ви­ћем

Ра­ди­о­ни­ца Пре­драг Бје­ло­ше­вић не ста­је. На­ја­вљу­је но­ву књи­гу по­е­зи­ је. При­пре­ма и књи­гу пре­во­да „Мо­ји слу­чај­ни ру­ски пје­снич­ки са­пут­ни­ци“, ко­ја је на­ста­ја­ла у по­сљед­њих три­де­се­так го­ди­на. Ту ће се на­ћи ства­ра­о­ци ка­кви су Ва­ле­риј Бр­ју­сов, Ни­ко­лај Гу­ ми­љов, Ар­се­ни­је Тар­ков­ски, Бе­ла Ах­ма­ду­ли­на, Вја­че­слав Ку­ при­ја­нов... Већ дви­је го­ди­не ра­ди на дра­ми за мла­де „Ни­ко­ла Те­сла“, по­ку­ша­ва­ју­ћи да је при­ла­го­ди лут­кар­ском ма­гич­ном те­а­тру. (...)

55

В И­Д И­Ц И

 На пар­ти­ји ша­ха са књи­жев­ни­ком Ран­ком Ри­со­је­ви­ћем

Фо­то: Ар­хи­ва са­го­вор­ни­ка

56

сми­слом. До­шло је ври­је­ме ко­је је Бран­ ко Миљ­ко­вић про­ре­као, ври­је­ме у ко­јем ће сви пи­са­ти пје­сме. Да, у фор­ми пје­сме сви мо­гу пи­са­ти, мно­ги и пи­шу, али не и по­е­зи­ју. Да­ле­ке 1998. го­ди­не до­бих пи­смо од Ви­је­сла­ва Ру­стец­ког, пољ­ског пје­сни­ ка и пре­во­ди­о­ца за срп­ски је­зик. Ма­да се ни­смо по­зна­ва­ли, пи­ше ми ка­ко му је по­е­зи­ја из мо­је књи­ге Го­вор, Ти­ши­на, ко­ју је слу­чај­но ку­пио у јед­ној бе­о­град­ској ан­ ти­квар­ни­ци, по­мо­гла да лак­ше под­не­се де­пре­сив­не вар­шав­ске је­се­ње ки­ше, но­во ври­је­ме и ше­ћер­ну бо­лест, те да ће сто­га пје­сме пре­ве­сти и об­ја­ви­ти на пољ­ском је­зи­ку, као што је уско­ро и учи­нио. А да је искре­но ми­слио до­био сам по­твр­ду пет го­ди­на ка­сни­је. Као ди­рек­тор Дје­чи­јег по­зо­ри­шта Ре­пу­бли­ке Срп­ске го­сто­вао сам у чу­ве­ном вар­шав­ском „Гу­ли­ве­ру“. По­сли­је пред­ста­ве Ма­ла Ел­фа (на­гра­да Вој­во­дства подласког у Лом­жи), на све­ ча­но­сти ко­ју су на­ма у част при­ре­ди­ли пољ­ски при­ја­те­љи, по­ја­вио се и Ви­је­слав Ру­стец­ки. Под­сје­ћа­ју­ћи ме на ри­је­чи из пи­сма, са­да ми је у знак за­хвал­но­сти до­ нио по­све нео­би­чан по­клон: ико­ну Мај­ке Бож­је ко­ју је сам на­сли­као. Да­кле, пи­шем за та­кве љу­де, не­знан­це, са ко­ји­ма ди­је­ лим ду­хов­ну по­ет­ску ми­ло­шту, па ма­кар то био и са­мо је­дан чо­вјек, ко­ји ће осје­ ти­ти мо­је пје­снич­ке по­ру­ке као да су дио и ње­го­вог жи­во­та.

НАШЕ ЈЕДИНСТВЕНО МОРАЊЕ Пи­ше­те пје­сме за од­ра­сле и дје­цу, при­ по­ви­јет­ке и дра­ме. Ка­ко се од­лу­чу­је­те за пи­са­ње не­ког књи­жев­ног жан­ра? Књи­жев­ни жа­нр у тре­нут­ку би­ ра ме­не, а не ја ње­га, и не же­лим да га спу­та­вам. На­про­сто све до­ла­зи са­мо од се­бе, вје­ро­ват­но за­ви­сно од тре­нут­ не пре­о­ку­па­ци­је у жи­во­т у. Ми­слим да је та­ко нај­бо­ље јер то о че­му пи­ше­мо ду­бо­ко и осје­ћа­мо, а ни­је са­мо про­из­ вод на­ше пу­ке же­ље да се не­што опје­ ва или опи­ше. Ни­ка­да не пи­шем да бих био у трен­ду или због то­га што би од­ ре­ђе­на те­ма мо­гла би­ти про­фи­та­бил­ на. Мо­је књи­ге при­ча су бли­ске оно­ме што се на­зи­ва по­ет­ском про­зом. Склон сам по­ет­ској про­зи јер ми­слим да је она бли­жа мо­јој пје­снич­кој во­ка­ци­ји, а са­ма про­за по­не­кад има ви­ше по­е­зи­ је од мно­гих пје­снич­ких збир­ки. Пр­ва за­пи­са­на ри­јеч сво­јом зву­ков­но­шћу и сми­слом су­ге­ри­ше и по­кре­ће у на­ма све на­ред­не ри­је­чи и ре­че­ни­це, од ко­ јих на­ста­ју и до­бре стра­ни­це по­е­зи­је у про­зним дје­ли­ма, као и про­зе у са­вре­ ме­ној по­е­зи­ји. По­е­зи­ја је, ка­ко ре­че Ари­сто­тел, нај­ ви­ши об­лик дра­ме, па све сво­је „по­ет­ ске“ жан­ро­ве ко­ји­ма пи­шем, до­жи­вља­ вам као је­дин­ство вла­сти­тог мо­ра­ња.

До­бар дио жи­во­та по­све­ти­ли сте Дје­чи­ јем по­зо­ри­шту Ре­пу­бли­ке Срп­ске, у ко­ јем сте оба­вља­ли ду­жност ди­рек­то­ра и умјет­нич­ког ди­рек­то­ра ви­ше од два­де­ сет пет го­ди­на. Шта ту сма­тра­те сво­јим нај­ве­ћим успје­хом? Дје­чи­је по­зо­ри­ште је да­нас јед­но од нај­љеп­ших и нај­о­пре­мље­ни­јих у ре­ги­о­ ну. Ка­да сам до­шао у ње­га 1993. го­ди­не, имао сам на рас­по­ла­га­њу три та­лен­то­ ва­на глум­ца без ака­де­ми­је, про­стор ко­ ји је про­ки­шња­вао, го­то­во без ре­флек­ то­ра и ква­ли­тет­ни­је опре­ме. Ка­да сам га на­пу­стио, остао је умјет­нич­ки ан­ самбл ко­ји је по­брао све нај­ве­ће на­гра­ де гдје год смо го­сто­ва­ли, а пред­ста­ве смо из­во­ди­ли у осам­на­ест др­жа­ва. Ми­ слим да те чи­ње­ни­це до­вољ­но го­во­ре са­ме за се­бе и чи­не ме по­но­сним. Не мо­гу да не по­ме­нем Му­зеј по­зо­ри­шних игра­ју­ћих лу­та­ка, у окви­ру по­зо­ри­шта, ко­ји сам са сво­јим нај­бли­жим са­рад­ ни­ци­ма де­це­ни­ја­ма ства­рао. Да­нас је то је­ди­ни му­зеј те вр­сте у ју­го­и­сточ­ ној Евро­пи, бренд у кул­т у­ри Ба­ња­лу­ ке, Срп­ске и БиХ. Лут­ке из Му­зе­ја из­ ла­га­не су у Бу­ку­ре­шту, Бу­дим­пе­шти, Љу­бља­ни, Су­бо­ти­ци, Бе­о­гра­ду, али и у До­гу­а­ну у Ки­ни. Дје­чи­је по­зо­ри­ште Ре­пу­бли­ке Срп­ске је два­де­сет пет го­ ди­на би­ло мо­ја го­то­во пр­ва ку­ћа и ја ћу му уви­јек оста­ти одан и по­ма­га­ти га,

ако не­ко бу­де сма­трао да му је по­моћ по­треб­на. Чи­ни­ћу то и из сво­га са­да­ шњег не­пре­тен­ци­о­зног пен­зи­о­нер­ског­ ста­т у­са.

 У Му­зе­ју по­зо­ри­шних лу­та­ка у Ба­ња­лу­ци

Кажете да тре­ба вје­ро­ва­ти у сно­ве и да се он­да сно­ви ипак оства­ре. Да ли су се Ва­ши оства­ри­ли? На­ша ствар­ност оства­ре­ни су сно­ ви про­шло­сти, на­ши сно­ви про­јек­т у­ју бу­дућ­ност чо­вје­чан­ства, за­пи­сао сам у Сни­ва­чи­ма, Из не­сна и уисти­ну ми­слим да је та­ко. Ми­слим да ми сви иде­мо за сво­јим сно­ви­ма. Сно­ви се мо­гу оства­ ри­ти и оства­ру­ју се. Не­ки нам се сно­ви ис­пу­не за жи­во­та, а оства­ре­ње не­ких дру­гих на­ших сно­ва до­жи­вје­ће ге­не­ра­ ци­је иза нас. Мно­ги мо­ји сно­ви су ми се ис­пу­ни­ли, а да су сви, био бих као чо­ вјек, ми­сле­ће би­ће, не­по­тре­бан, или, још тач­ни­је, мр­тав. 

Ту­жни принц Ме­ђу пред­ста­ва­ма у Дје­чи­јем по­зо­ри­шту Ре­пу­бли­ке Срп­ ске чи­ји је аутор био Предраг Бје­ло­ше­вић, по­себ­но мје­сто има „Ту­жни принц“. Та пред­ста­ва са­вре­ме­ног те­а­тра сјен­ки из­ве­де­на је у кон­ку­рен­ци­ји три­де­сет дру­гог БИТЕФ-а, као и у Мо­скви, Лон­до­ну, Вар­ни, Со­фи­ји, Пе­ру­ђи, Ом­ску, Из­ми­ру, Пе­ чу­ју, Со­лу­ну... Са свих стра­на вра­ћа­ла се са нај­ви­шим на­гра­да­ ма и при­зна­њи­ма.

57

Ви­ше­град, на Дри­ни ћур­пи­ја: Нај­чу­ве­ни­је од­ре­ди­ште у срп­ској књи­жев­но­сти