Srbija nacionalna revija - broj 46 - srpski by Aleksandar Ćosić

EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ BiH 7 KM ♦ CG 3 € ♦ RUS 250 RUB

година VIII  број 46, 2014.  цена 290 дин. www.nacionalnarevija.com

Дугови и освешћења

POSLEDWI SLOVENSKI CAR

ISSN 1452-6905

9 771452 690002

По По вово дом дом900. 900.гого диди шњи шњи цецероро ђеђе њањаСте Сте фафа нанаНеНе мама њење (све (све тог тогСиСи меме она онаМи Ми роро тото чичи вог), вог),

ИЗ ИЗ ВАН ВАН РЕД РЕД НА НАИЛУ ИЛУ СТРО СТРО ВА ВА НА НАМО МО НО НО ГРА ГРА ФИ ФИ ЈА! ЈА! Ста Ста ририи иноно виви тек тек сто сто ви, ви,жижи тити јаја и ислу слу жбе, жбе,пепе сме сме и исту сту диди је,је, фофо тото гра гра фи фи јејеи и сли сли кар кар ска скадеде ла! ла! ИсИс коко рири сти сти тете при при лили ку,ку, нана баба виви тете сасапопо пупу стом! стом!

ПРИНЦИП ПРИНЦИППРЕС ПРЕС Цетињска Цетињска 6, Београд; 6, Београд; Тел. Тел. +381 +381 11 11 322322 70 70 34,34, +381 +381 11 11 322322 16 16 92 92 www.nacionalnarevija.com, www.nacionalnarevija.com, www.turistinfosrbija.com, www.turistinfosrbija.com, princip.press@gmail.com princip.press@gmail.com

Зидни Православни Подсетник 2015. ни

авни зид

Правосл

ик 2015. Подсетн Петар I карађорђевић: краљ и слуга српског народа

j ЈанУар J Среда

Четвртак

уље

СветиИгњатије Богоносац

Недеља

Светамученица Јулијана

Св.великомученица Анастасија–Оци

уље

Субота

Светимученик Бонифатије

ПреподобниНаум Охридски-Туциндан

Бадњидан

РождествоХристово –Божић

СаборПресвете Богородице

Светипрвомученики архиђаконСтефан

СветиСимон Мироточиви

Светих14.000младенаца Витлејемских

уље

ПреподобнаМеланија Римљанка

ОбрезањеГосподње

Преподобни СерафимСаровски

• Најбољи православни КАЛЕНДАР и ПОДСЕТ НИК, овога пута тематски посвећен стогоди шњици Великог рата! • У девет верзија, са Светим ратницима и најве ћим српским крсним славама! • Набавите на вријеме, обезбедите своје пример ке, искористите специјалне погодности!

ПреподобниГеоргије Хозевит

СаборСветогЈована Крститеља–Јовањдан

СветимученициЕрмил иСтратоник

СветиСава

СветиЈевстатије Српски

Преподобнамати Синклитикија –Крстовдан

Светимученик Полиевкт

СветиГригорије Ниски

Преподобни ТеодосијеВелики

Светамученица Татијана

риба

уље

ве

Богојављење

Светипророк Малахија

уље

Светамученица Анисија

лики рат

ПреподобниГаврило Лесновски

ЧасневеригеСветог апостолаПетра

Преподобни АнтонијеВелики

СветиАтанасије Велики

• Лучший православный КАЛЕНДАРЬ и ЕЖЕДНЕВНИК, на этот раз тематически посвященный столетию Великой войны! • Девять видов в ассортименте, со святыми воинами и самыми большими сербскими крестными славами! • Купите вовремя, приобретите свой экземпляр, воспользуйтесь специальным предложением!

Православни Подсетник 2015.

к и н в е н й ежед

ы н в а л с Право 1 5 год на 20

Петак

вода

уље

Уторак

уље

Понедељак

уље

й ы н н е т с а Н православный ежедневник на 201 5 год

Краљ Петар је у јесен 1915. са војском одступио ка Албанији. Испред колоне но шени су Мирослављево јеванђеље и мо шти Стефана Првовенчаног. Болестан, део пута превалио је у волов ским колима. Прошао је албанску голготу, био на Кр фу и вратио се као ослободилац. Упокојио се у сну, на војничком кревету, у изнајм љеној кући у Београду.

ПРИНЦИП ПРЕС

П Р О Л О Г КАКО ВИДЕТИ ОЧИГЛЕДНО

Издавач „Принцип Прес“ Цетињска 6, 11000 Београд Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92 www.nacionalnarevija.com princip.press@gmail.com Директор и главни уредник Мишо Вујовић Уредник Бранислав Матић Технички уредник Александар Ћосић Уредник фотографије Драган Боснић Заглавље и дизајн насловне стране Јован Жељко Рајачић Сарадници Милован Витезовић, јереј Јован Пламенац, Бојан Мандић, Драган Лакићевић, Небојша Јеврић, Олга Вукадиновић, Јово Бајић, Дејан Булајић, Влада Арсић, Дејан Ђорић, Ђорђе Србуловић, Михаил Кулачић, Дубравка Прерадовић, Милена З. Богавац, Розана Саздић, Војислав Филиповић, Саша Шарковић, Зоран Плавшић, Ленка Шибалија Маркетинг Мирко Вујовић, Ирена Столић Секретаријат и пласман Јелена Јовић, Драгана Димитријевић, Миленко Василић Представништво за Српску „Принцип Прес РС“ Алеја Светог Саве 7, 78000 Бањалука Тел/Факс: +387 (51) 304 360

Сунцобрани на киши Н

авршило се пола века откако је велики француски писац Анри де Монтерлан (1895–1972) отворено опт ужио једну земљу да је „једина у историји света успела да скоро на целој по вршини планете снизи интелигенцију, моралност и квалитет чо века“, што представља „ужасни злочин против човечности“. По годите коју земљу. Навршио се век откако је знаменити немачки песник Рајнер Марија Рилке (1875–1926) за другу земљу написао да се „једина на свет у граничи са Богом“. Проверите за коју. Ни до данас се ништа суштински није променило. Само је још изоштреније, још болније. Али неприкосновено је право људи и народâ да не виде очигледно, ако неће. „Слобода воље даје нам страшну моћ да изаберемо пакао.“ Србија је ове јесени најзад одужила неколико епохалних ду гова према себи и другима, прецима и потомцима, пријатељима и непријатељима. Доносимо извештаје о томе, да остану укори чени, за летописе у настајању. Наравно, као и у протеклих осам година, нисмо допустили да нас прогута демон политике. У Зви жду смо звиждали кроз легенде и скупљали слике са златоносне реке. У Подгорини пекли ракију и правили пекмез. На регати од Бањалуке до Београда свратили у Сремску Митровицу. У Вр њачкој Бањи шетали мало познатим стазама Добрице Ћосића. Изучавали како трага бањалучки „Траг“ и у чијем компјутеру станују приче. На „Култ фесту“ прис уствовали још једној побе ди креативне младости над инструментализованом култ уром. Ишли смо до Келта у времену и Азербејџана у простору. Откри ли силицијумску долину на Звездарском брегу. И много тога још. Брзо ћете схватити зашто вам се учинило да нас нема два ме сеца. 

Партнери издања:

Представништво за Аустралију „Princip Press Australia PTY LTD“, 12/24 Loch Street, 3182 St Kilda West, VIC

ВРЊАЧКА БАЊА

ОПШТИНА КОВАЧИЦА

ОПШТИНА РУМА

ГРАД КЊАЖЕВАЦ

СРЕМСКА МИТРОВИЦА

Штампа „Портал“, Београд

Насловна страна: Цар Николај II Романов, споменик у Београду (по фотографији Драгана Боснића)

ПД РБ „Колубара“

Часопис уписан у Регистар јавних гласила Републике Србије, бр. NV000385

ISSN 1452-6905 = Национална ревија Србија COBISS.SR-ID 139088140

SRBIJA  BROJ 46  2014.

БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА

СТУДЕНТСКА ОДМАРАЛИШТА

ТЕНТ

Медијски партнери:

РТС - Јавни сервис Србије

РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА војводина РАДИО ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНЕ

НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ

ЧАСОПИС СЕ ШТАМПА УЗ подршку МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ

САДРЖАЈ Витраж 04 Пролог 06 Хроника

Путоказ 10 Албум: Незаборав 16 Слобода: Век од Битке на Дрини 24 Памјат: Цар, најзад, у Београду 28 Водич: У Звижду, на златоно сној реци 34 Путоказ: У Подгорини, око лампека : У Митровици, на регати 38 Токови

Култура Ћосић у Врњцима 40 Летопис: Добрица 46 Судбина и коментари: Зорка Карађорђе вић 52 Звуци: Етно група „Траг“ 56 Светови: Михаило Глигорић, сликар 60 Подухва ти: „Култ фест“ у Београду 64 Бајка: Поуке из земље патуљ ака

Људи 68 Живот, романи: Аца Селтик 76 Победник: Ђорђе Перишић 81 Здравље: Др Љубодраг Минић

Представљање 86 Акција : „Меркуров“ „Месец естетике“ 90 Мостови: Азербејџан 96 Наука : Технолошки парк на Звезда ри 100 Замах: Инвестиције у Руми 102 Везе: „Телеком“ Пупину у част 106 Студије: Београдска по словна школа 110 Знање: „Сингиду нум“ 114 Енергија: Коп за снагу Србије SERBIA  NO 46  2014

В И Т Р А Ж

Т РАК А >> Русија је 1. децембра објавила да се повлачи из пројекта „Јужни ток“, гасовода који је требало преко Црног мора, Бугарске и Србије да обезбеди стабилно снабде вање гасом Средње и Западне Европе. „ЕУ не само да није по држала изградњу овог гасово да, већ му је непрестано, зна се под чијим притиском, стварала неразумне препреке“, рекао је у Анкари руски председник Вла димир Путин. >> Срби у северној Африци назив је изложбе ауторке др Душице Бојић (Историјски музеј Србије) отворене 2. децембра у Др жавном архиву Краљевине Мароко у Рабат у. Кроз бројне фо тографије, ликовна дела и ар хивску грађу, посетиоци ће сазнати много о боравку и опо равку 61.000 српских војника и избеглица у Тунис у, Алжиру и Мароку од 1916. до 1919, на кон повлачења преко Албани је. Отварању је прис уствовао и краљ Марока Мухамед VI. >> Србија 1914, изложба Историј ског музеја Србије и београдског Војног музеја, отворена је у но вембру у Стокхолму. Посетио цима ће бити приближен поли тички, култ урни и привредни успон Србије на почетку XX ве ка, до избијања Првог светског рата, догађаји који су претходи ли самом рат у (Царински рат, Анексиона криза, Балкански ра тови, Сарајевски атентат, Јулска криза), као и српски војни успе си из 1914, прве године Великог рата, у борбама на Церу, Дрини и Колубари. Аутори су Небојша Дамњановић, Снежана Солунац

SRBIJA  BROJ 46  2014.

Деветсто година Стефана Немање Владар, монах и светитељ – Преподобни Симеон Мироточиви и српска историја и култура (1113–1216) назив је међународног научног скупа одржаног ове је сени у Београду, Студеници, Подгорици и Никшићу, поводом 900. годишњице од рођења Стефана Немање. Јубилеј родоначелника светородне лозе Немањића и једног од стубова српског златног средњовековља оку пио је угледне духовнике, уметнике, научнике, државне функционере. Организатори су били Епархија буди мљанско-никшићка Српске православне цркве, Ин стит ут за историју уметности Филозофског факултета у Београду, Византолошки и Инстит ут за српски језик Српске академије наука и уметности. Скуп је почео лит ургијом у патријаршијској Капели светог Симеона Мироточивог коју је служио Његова Светост патријарх српски Иринеј.

Руска уметност Российское искусство. О руском и српском сликар ству назив је лукс узне двојезичне монографије пред стављене у новембру у Београду. Сваке године руски Национални култ урни фонд „Возрожденије“, Федерал на агенција за издаваштво и мас-медије и Руски књи жевни савез припремају овакво специјално издање посвећено кул турном дијало гу Русије са јед ном одабраном земљом. У 2014, када се обеле жава 1150 го дина словенске п и с м е н о с т и , 400 година Ро манових и 100 година од рођења блаженопочившег патријарха срп ског Павла, та одабрана земља је Србија. Српски изда вачки партнер у овом пројект у је Краљевски ред вите зова, а о монографији су говорили протојереј Небојша Тополић, Градимир Станић, проф. др Станислав Жив ковић и Игор Кузин.

Ауторски Суд, филм индијског редите ља и сценаристе Чајтанија Там ханеа, овенчан је Гран пријем „Александар Саша Петровић“ као најбољи у главном такми чарском програму двадесетог Фестивала ауторског филма који је 2. децембра завршен у Београду. Награда за најбо љег редитеља додељена је Но азу Дешеу за филм Бела сенка (копродукција Танзаније, Не мачке и Италије). Награду за сниматељски рад добио је Михаил Кришман за филм Левијатан руског сценари сте и редитеља Андреја Звјагинцева, а награду критике данско-аргентински филм Хауха – рај на земљи и (опет) индијски Суд.

Јовић и Вук Обрадовић, а коор динатор Слађана Бојковић. >> Сиголен Франше д’Епере Ву јић, тридесет седмогодишња праунука славног француског генерала, после врло успеле мајске изложбе у Култ урном центру Србије у Паризу, где је представила своју обимну грађу о Србији у очима Фран цуза током Првог светског ра та, објавила је у новембру да намерава да у Србији отвори сталну музејску поставку са преко две хиљаде експоната. Поставка ће сведочити о нека дашњем српско-француском пријатељству и „наставити оно што је њен предак започео у Великом рат у“. >> Најпознатији светски туристички водич Lonely Planet прогла сио је Србију за једну од топ десет дестинација у 2015. години.

Ревија српских филмова Филмови снимљени на основу победа на конкурси ма Филмског центра Србије први пут ће током децем бра бити приказани као ревија у низу градова Србије (Ниш, Београд, Нови Сад, Горњи Милановац...). Улаз је бесплатан, пројекцијама ће прис уствовати и аутори, а публика ће моћи да види анимирани Шешир Андреjа Ја невског, кратки играни Бакица хоће кући Бојане Стар чевић, документар не Рестарт Дејана Петровића, Милица Драгана Елчића, Ко рени зла Желимира Гвардиола и Прогле дање Сима Брдара. Циљ је, поред оста лог, да се популари шу у јавности мање заступљене филмске врсте и приступи.

>> Специјална болница „Меркур“ из Врњачке Бање у новембру се веома успешно представила на Међународном сајму туризма у Лондону (World Travel Mar ket), а број иностраних ноћења у овој установи премашио је 20.000 годишње. >> Река Бјелица је почетком де цембра осми пут у овој години поплавила насеља и поља у оп штини Лучани, а Лим се излио у Пријепољу и запретио Бро дареву. >> Мозаик изворних сведочанста ва – Србија у Великом рату на зив је изложбе колекционара

SERBIA  NO 46  2014

В И Т Р А Ж

Доминго у Беог раду

Т РАК А Александра Боричића, одбој кашког тренера и функционе ра, отворене 1. децембра у Холу РТС-а. Боричић више од чети ри деценије прикупља историј ска писма, разгледнице, марке и другу грађу, а овом изложбом показао је како је немачка и аустријска пропаганда предста вљала Балкан пре, у току и по сле Великог рата. >> У сусрет стогодишњици рође ња чувеног српског књижев ника Бранка Ћопића, догодине, београдско позориште „Бошко Буха“ поставило је на сцену представу по роману Магареће године. Драматизацију је ура дила Милица Константиновић, режирао Марко Манојловић. Остарелог Бранка Ћопића тума чи Зоран Цвијановић, а младог Иван Заблаћански. Премијера је била у „Атељеу 212“, реприза у Београдском драмском позори шту, јер се матична сцена позо ришта „Бошко Буха“ обнавља и биће поново отворена у фебру ару 2015. >> П ут у Дамаск, драма Аугуста Стриндберга настала крајем XIX века, недавно је премијерно из ведена у београдском Народ ном позоришту. Режирао је Ни кита Миливојевић, драмат ург био Славко Милановић, а једну од носећих улога игра Танасије Узуновић. >> „Дани Београдског фестивала игре“ по други пут биће органи зовани у Кинотеци од 28. јануара до 1. фебруара 2015. Публика ће видети низ ексклузивних про јекција и вишеструко награђи ване филмове који у себи садрже

SRBIJA  BROJ 46  2014.

„Веома се радујем што ћу наступити у вашем великом граду, надам се да ће и див на београдска публика ужи вати у томе. За мене је увек велико задовољство да се вратим у Београд, нарочи

то када је то после много година као сад“, рекао је чуве ни шпански тенор Пласидо Доминго пред свој наступ у српској престоници 8. децембра. За овај прворазредни култ урни догађај влада велико интересовање, а за „Бе оградску арену“ већ две недеље тражи се карта више.

Игра Александар Антонијевић, дугогодишњи првак Канадског нацио налног балета и умет нички фотограф, до битник је пете Награде „VIP позив“ коју Бео градски фестивал игре сваке године додељује српским уметницима за успешну каријеру у уметнич кој игри остварену у иностранству. Награда ће бити уручена на наредном Београдском фестивалу игре, у март у 2015, када ће бити приказано и петнаест представа, уз учешће уметника из Америке, Израела, Француске, Холандије, Немачке, Белгије, Ита лије, Шпаније и Норвешке.

тему игре, попут Прве позиције Беса Каргмана, Кара Мена Јир жија Килијана, Остварења јед ног сна Националног балета Кубе, Огледала и музике Сабура Тешигавара, Кабареа Боба Фоса или Флешденса Адријана Лина.

Испраћај и дочек „Новогодишњи и божићни празници у Београду би ће обележени низом манифестација, које ће трајати го тово месец дана“, најавио је недавно Миодраг Поповић, директор Туристичке организације Београда. „Уз добар провод, доступан свима, намера је да град и заради на овој прослави, што, за разлику од ранијих година, пред ставља одржив економски модел.“ За дочек Нове године у Београду биће постављене три бине. Испред Скупштине наступаће извођачи „за најшири музички укус“. На Тргу Републике биће рок би на. Трећа, још се не зна дефинитивно где, биће окренута тинејџерима. У свим варијантама, без обзира на врсту музике, биће то врло квалитетан програм, нагласио је Поповић.

Копаоник, Копаон ик... И пети „Ski opening Kopaonik“, од 4. до 7. децембра, протећи ће у знаку концерата, дневних и ноћних журки, спортских такмичења и бројних вредних награда. Про цењује се да ће тај програм у најпознатији српски зимски

туристички центар довести више људи него претходне године, када их је било преко 15.000. Манифестација се организује од 2010, по угледу на најпопуларније европ ске ски-центре, који сваке године обележавају отвара ње сезоне. Организатори су „MK Mountain Resort“ и ЈП „Скијалишта Србије“.

>> Према званично сумираним подацима, на минулом Београдском међународном сајму књи га, педесет деветом, излагао је 971 учесник, од тога 406 дома ћих и 77 иностраних директ них излагача. Одржано је 866 програма, било акредитовано 1022 домаћа и инострана нови нара, регистровано 164.606 по сетилаца. >> „Овом фештом заокружио сам свој дечачки сан и ставио тач ку на играчку каријеру. Са ва ма је све лакше. Ви сте снага и чудо!“ рекао је 15. новембра ис пред северне трибине „Звезди ног“ стадиона у Београду Дејан Станковић, опраштајући се од активног играња фудбала, на утакмици „Звезда“–„Удинезе“ организованој тим поводом. >> Између два издања Националне ревије, у Београду је преминуо угледни српски писац Воја Чо лановић, у 92. години. Новинар, издавач, драмат ург, први уред ник Научног програма на Те левизији Београд, године 1987. добио је НИН-ову награду за роман Зебња на расклапање. >> Јован Ћирилов, театролог и књижевник, дугогодишњи управ ник Југословенског драмског позоришта и селектор БИТЕФ-а, преминуо је 16. новембра у Бе ограду, у 84. години.

SERBIA  NO 46  2014

А Л Б У М

 Српски положаји на Сави  Српски војници на артиљеријском положају у Србији. Мало српско гробље крај Везировог моста у Албанији

 Васа Ешкићевић: Излазак српске војске на море у Албанији. Бекство Аустро-Угара преко Саве

ПОСВЕТА ЈУНАЦИМА ВЕЛИКОГ РАТА

Незаборав „М

и, ратни добровољци, давали смо све од себе, жртвујући и своје животе на бојиштима. Следећег дана опет ће многи погинути на бојним пољима. Но, и после ће бити ратова. Ви, млади, школарци, ђаци, када будете стасали за рат и борили се можда за друкчије идеје водиље него што су наше, понесите у својим срцима самопрегор добровољаца. И немојте нас заборавити.“ Тако је на Солунском фронт у, у тешком тренутку пред одс удни срп ски удар, на папиру истргнутом из неког блокчића, написао српски офи цир-добровољац Милан Вакањац. Тај запис, заједно са његовим осталим белешкама из рата, касније је објављен у књизи Немојте нас заборавити. Наслов давне књиге преузет је и за назив изложбе која је обележила ову јесен у Галерији Српске академије наука и уметности у Београду. Захваљујући сарадњи Галерије САНУ са Музејом Новог Сада, Народ ним музејом у Шапцу и Војним музејом у Београду, јавности су предочени радови српског ратног фотографа Ристе Марјановића и ратног сликара Васе Ешкићевића: 60 фотографија, 25 слика и 81 скица. Оба аутора били су непосредни учесници. Обојица су се одмах по изби јању Првог светског рата вратили у Србију и ставили на располагање срп ској Врховној команди. Ирижанин Ешкићевић је после двадесет година и блиставе каријере дошао из Русије. Шапчанин Марјановић у Паризу је био уредник за илустрације Њујорк Хералда за Европу. Оно што су нам оставили из тих тешких година драгоценост је, „права српска илустрована историја Великог рата“. Делић тога поделићемо са чи таоцима, у вечни помен свим херојима и мученицима палим за Отаџбину. Памћење је само мрвица онога што им дугујемо.  (Б. М.)

SRBIJA  BROJ 46  2014.

SERBIA  NO 46  2014

А Л Б У М

A l b u m

А л ь бом

SRBIJA  BROJ 46  2014.

SERBIA  NO 46  2014

А Л Б У М

A l b u m

А л ь бом

SRBIJA  BROJ 46  2014.

Васа Ешкићевић: Српски коњаници SERBIA  NO 46  2014

С лобо д а

Поглед са Гучева на долину Дрине

SRBIJA  BROJ 46  2014.

Битка изнад облака СТОГОДИШЊИЦА БОРБИ НА ГУЧЕВУ И МАЧКОВОМ КАМЕНУ 1914.

То задивљујуће јунаштво је вечна мера и судбина бранилаца Србије. Битка на Дрини једна је од најкрвавијих и најневероватнијих у Првом светском рату. У тешким условима, уз велику оскудицу у муницији и опреми, српски ратници су два месеца држали наспрам себе 215.000 Аустроугара, без предаха и смене. За пет дана готово митске драме на Мачковом камену из строја је избачено више од 8.000 Срба и око 30.000 Аустроугара. А свако поглавље у борби на Гучеву, од удаљености борбених линија до начина снабдевања и комуникације, заувек је ушло у антологије ратовања Текст и фотографије: Ненад Марковић

SERBIA  NO 46  2014

С лобо д а

 Споменик српским ратницима на Гучеву, изнад Бање Ковиљаче

остигнућа српске војске у Првом светском рат у увек су ме дубо ко погађала – каже пензиониса ни пуковник америчке војске Ричард Карл (81), некадашњи професор војне историје на Вест Поинт у, док корача Гу чевом, планином на којој су се пре сто година одвијале огорчене борбе познате као Битка изнад облака. – То је велика прича о борби и величанственој победи једног малог народа, о којој се мало зна. А то што је Србија извела, што су учи

Трговина у рововима Аустроугарске трупе располагале су муницијом и опре мом, али им је мањкало хране која је тешко стизала преко плаховите Дрине (српска артиљерија рушила је мостове). Са друге стране, Срби су хране имали, али им је свега другог не достајало. Тако се на Еминовим водама, где су ровови били најближи, развила необична трговина. За два хлеба наши су војници од Аустроугара куповали пар ципела. Најпре би Срби бацили један хлеб, а када би с друге стране долетеле ципеле, ров би променио и други хлеб.

SRBIJA  BROJ 46  2014.

нили њени војници–сељаци борећи се без опреме и муниције, с љубављу пре ма отаџбини и народу, животима бра нећи домове, то би требало знати. Као војник могу да разумем војничку душу, а овде сам пронашао ону која је учинила да сељак постане војник. Да би победио у рат у, мораш бити добар човек. Ви сте то урадили. Најкрвавије борбе српске војске у Првом светском рат у одвијале су се у оквиру Битке на Дрини, а посебно на Гучеву изнад Бање Ковиљаче и на Мач ковом камену крај Крупња. Српским са везницима ишло је лоше, непријатељ је надирао ка Паризу, у Галицији Руси су трпели губитке. Стога је затражено да Србија изведе офанзиву на Аустроугар ску како би се њене трупе везале на овом простору. Испуњавајући захтеве, српска војска прешла је у Срем 5. септембра и постигла значајне успехе. За то време, командант аустроугарске Балканске вој ске Оскар фон Поћорек одлучује да на

SERBIA  NO 46  2014

С лобо д а  Гардијска јединица Војске Србије на Мачковом камену, 2014.

Дрини отпочне другу провалу у Србију, тако заустави српску офанзиву и продре ка Ваљеву. Пета и Шеста армија крећу преко Дрине у ноћи 7. на 8. септембар, у судар са Другом и Трећом српском ар мијом. Нас упрот 215 хиљада Аустроуга ра са 500 топова и 400 митраљеза, налази се 200 хиљада српских војника са 306 то пова, 114 митраљеза и недостатком му ниције, почиње крвава битка. Да би напредовао ка Ваљеву, непри јатељ је морао овладати Гучевом и ње говим гребенима. У првих двадесетак дана претрпео је велике губитке, а ни је испунио план. Пред крај септембра фронт се стабилизује, војске се укопава ју на достигнутим положајима и почиње исцрпљујућа рововска војна. Најжешће борбе вођене су на Еминовим водама и Кулишту које је бранила ојачана Комби нована дивизија. Док су снаге агресора редовно биле мењане, на Еминовим во дама 6. прекобројни пук целу битку из држао је без смене. Гучевске шуме и данас крију ровове и кратере, трагове страшне борбе. У јесен 1914. планина је од ватрених дејстава би ла скоро огољена. Још увек, ако се заче прка, могу се пронаћи зарђала чаура, сло мљени бајонет, делови пушака, дугмад и копче са униформи. Са пропланка на којем је спомен-костурница гучевским херојима пружа се поглед на босанске планине, на Дрину која вијуга и Лозни цу у долини. Између стабала нечујно се провлаче облаци, као духови јунака који су овде, на овој планини – граничном ка мену, оставили животе бранећи Србију. НА ТОМ КАМЕНУ ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ Док се на Гучеву одвијала жестока борба, српска Врховна команда наређу

Краљевић и сликарка Српски пукови су током боја извели петнаест јуриша на Мачков камен, а број противјуриша и јуриша нижих једини ца на мањим деловима бојишта остао је неизбројан. Краље вић Ђорђе, син краља Петра Првог, повео је последњи јуриш батаљона 5. прекобројног пука након што је командант пао. Држећи револвер у једној и сабљу у другој руци, храбри кра љевић искочио је из рова командујући: „Напред, храбри! За мном! Ја сам син вашег краља!“ Краљевић убрзо пада погођен, а ране јуначке, као свом првом рањенику, превија му болничарка Надежда Петровић, чувена српска сликарка.

SRBIJA  BROJ 46  2014.

је Првој армији, повученој из Срема, да спречи продор непријатеља преко Со колских планина. Већ 17. септембра срп ске снаге избијају на Мачков камен, а два дана касније и овладавају њиме. Гоњење десеткованог 16. корпуса ометају ноћ и густа магла, што му омогућује да среди редове и поново успостави обруч. Кад се магла разишла, на Мачковом камену и Кошутњој стопи развија се борба пр са у прса. У наредним данима, све до 22. септембра, обронци Јагодње у дугом ни зу крвавих борби прелазе из руке у руку. Највиша зараван, око 500 квадратних ме тара, бива потпуно покривена лешевима. Битка на Мачковом камену знана је и као „официрски бој“, због огромних губитака у српском официрском кадру. Официри, јуришајући на челу својих је диница, јунаштвом давали пример како се бори за слободу. Њих чак 115 остало је на том бојишту, а 176 је рањено. Мно ге јединице практично су остале без официра. Мајори и капетани преузи мали су команду над пуковима, поруч ници и потпоручници над батаљонима, наредници над четама.

Аустроугарски команданти јављали су да српски официри одбрану чине не вероватном, а јурише нечувено смелим. Према аустроугарским извештајима, борбе на Мачковом камену жешће су од свих дотадашњих, а њихови историча ри бележили су да је то била најкрвавија битка у целом походу на Србију. По заузимању српских положаја 22. септембра, Поћорек је наредио прелазак у одбрану. Такав је то бој био да више није имао снаге за наставак напада, што је омогућило српској војсци неометано повлачење. На самом попришту, пре ма аустроугарским изворима, остало је две хиљаде мртвих, од којих 800 Срба. У списковима бележе и колико је тела пронађено цело, док су небројена била искидана страховитом артиљеријском ватром. Аустроугари се нис у либили ни да туку по војницима обе стране док се боре прса у прса. У српским редовима ужасан учинак правили су и „дум-дум“ меци које је непријатељ обилно кори стио. Бој на Мачковом камену из стро ја је избацио више од 8.000 Срба и око 30.000 Аустроугара.

ДОТАД НИЈЕ ВИЂЕНО Крваве борбе на Мачковом камену нис у донеле предах борцима на Гучеву. Дејства надмоћне непријатељске арти љерије Срби су покушавали да неу тра лишу максималним приближавањем аустроугарским рововима. На неким местима сукобљене стране биле су уда љене свега десетак метара. – Да би уништили аустроугарска ми траљеска гнезда, српски војници иско пали су тунел до аустроугарских рово ва. Копали су рудари из Велеса тако да је погурени војник могао вући сандук са динамитом. Пролаз је ископан између два непријатељска гнезда, па се рачвао. Када је експлозив активиран, у ваздух су одлетеле огромне количине земље и ка мена, а поврх облака дима видели су се разнети војници у плавим униформама. Од силине експлозије земља је пала и по српским рововима и затрпала 20 људи. Шест су успели извући. На планини су и данас видљиви кратери – каже Жарко Ћосовић из Меморијалне галерије „Бит ка на Дрини“ у Бањи Ковиљачи. SERBIA  NO 46  2014

С лобо д а

Он подсећа и на причу о ловцу чи ји је пас на Гучеву почео да копа. Ловац је онда приметио бајонет који вири из земље и ископао костур српског војни ка. У полустојећем положају, са пушком у рукама, био је затрпан земљом и тако остао на вечитој стражи. Толико је мр твих остало рас уто по овој лепој плани ни да су пастири деценијама налазили лобање и кости. А новинар Њујорк ма газина Џон Рид, после посете Лозници и Гучеву, записао је у својој књизи Рат у Србији 1915. године: „На једној страни овог брисаног про стора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва да их је делило десе так метара. Овде-онде оба рова спајала

SRBIJA  BROJ 46  2014.

би се у огромне јаме, дванаестак метара у круг и петнаестак дубоке, на местима где их је непријатељ динамитом бацио у ваздух. Погледавши боље, видели смо страшну ствар: из ових гомила земље штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још ви риле крпе меса, кости с натрулим ша кама на крају, крваве кости које су ви риле из војничких чизама. Над читавим крајем лебдео је ужасан смрад. Чопори полудивљих паса шмугнули су на иви цу шуме... Ходали смо по мртвима. Тако много их је било, понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе и по њима је врило од сивих црва. Већина лешева

била је покривена само танким слојем земље коју је делимично спрала киша, а многи нис у уопште били сахрањени. Го миле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета.“ ЗА СНАГУ БУДУЋЕГ ПРЕОКРЕТА На Гучеву су се српски војници по пр ви пут сусрели са новим оружјем непри јатеља, што је често изазивало ужас код искусних ратника. Тешко је било оста ти смирен када су се изнад глава палиле светлеће ракете, док су гађани муклим оружјима са пнеуматским притиском или оним са ужасним праском, тром

блонским минама, запаљивим зрнима, димним и гасним гранатама. Са друге стране, Србима су недостајали муниција и опрема. Бранимир Гинић у књизи Бит ка изнад облака пише о сналажљивости српског војника у таквим условима. „Командант 5. прекобројног пука Николајевић издаје заповест: ,Скреће се пажња на огроман утрошак муниције. Стога наређујем да се стане на пут бес циљном расипању муниције. Предузети мере да се гађање добрим војницима не прекине и тиме да се непријатељу стави на знање да ми нисмо клонули.‘ Да би се надокнадио недостатак муниције, упо требљаване су чегртаљке. Ови пуцњи лажних митраљеза изазивали су доста јако дејство и нервозу код непријате ља. Прављене су од дрвених облица, али са тако савршеном имитацијом пуцња правих митраљеза да их ни најизве жбаније уво није могло разликовати ка да се комбинују са правим пуцњевима. Чегртаљке су употребљаване у блиској борби, с циљем да обману непријатеља у процени броја митраљеза и да непри јатељску ватру развуку по лажним ми траљеским гнездима. Тако су браниоци Гучева дуго успевали да парирају над моћнијем непријатељу.“ Српски војници сналазили су се и за обавештавање команде о стању на пр вој линији. На лиму у празним санду цима муниције исписиване су поруке, а онда је паљена свећа и сандук подизан мотком. Са више од 200 метара поруке су се могле прочитати. После скоро двомесечног одолевања, јуначка борба српске војске на Гучеву окончана је у зору 6. новембра. Исцр пљени браниоци морали су се повући. Али Битка на Дрини, нарочито страшни обрачуни на Мачковом камену и Гуче ву, омогућили су противударе који ће касније уследити. Србија је крај 1914. дочекала слободна, без иједног неприја тељског војника на својој територији. 

 Стогодишњица: Почаст сенима јунака на Мачковом камену, ове јесени

Подмукли удар Недалеко од Мачковог камена налази се место са којег су српски рањеници превожени до Крупња. У тренутку док их је више од 70 чекало да крену запрежна кола, Аустроугари су их смотрили и отворили артиљеријску ватру. Болничар Милути новић, који је преживео подмукли удар, подигао је саборци ма на месту масакра споменик у облику крста.

SERBIA  NO 46  2014

С у д би н а

к ом е н тари

SRBIJA  BROJ 46  2014.

Мост у срцу племенитом ЗОРКА КАРАЂОРЂЕВИЋ (ПЕТРОВИЋ), ПРИНЦЕЗА ЦРНЕ ГОРЕ И КНЕГИЊА СРБИЈЕ

Из Русије, са школовања, кћерка великог српског владара и песника у очима је донела одбљеске златних купола и друкчији осећај за време. Са родних планина, одак ле се може додирнути небо, видела је далеко. Знала је шта чини, и смешила се. Петра је препознала и заволела. Увезала је собом два тока српске нововековне историје, да опет буду један. Данас, они који су изневерили све оца јој понекад и помену, али се не смеју сећати ње

„З

аиста, нисам се уморио од жи вота, већ од овог... животаре ња.“ Размишљајући, заваљен у стару удобну фотељу, Петар уморно погледа на сат. Часовник на паришком тргу управо је откуцао 18:00. Сљедећег дана се спаковао и кренуо пут Цетиња, и сам изненађен том одлуком.

Пише: Хрис тина Пламенац Била му је четрдесета. Путовао је по Европи, из града у град, праћен причама са двора Милана Обреновића, што исти нитим, што лажним, на ивици сирома штва, покушавајући да пронађе себе и своје мјесто у историјским приликама тог времена. Некако, никада није себе видио као краља, али та наметнута иде SERBIA  NO 46  2014

 Портрет са венчања

С у д би н а

к ом е н тари

У зору, под снијегом Рођена је крајем децембра, на Цетињу је данима падао снијег, небо се саставило са земљом, а у првом броју Орлића излази пјесма Јована Сундечића, кога је краљ Никола позвао на Цетиње да буде уредник прве публикације тог годишњака: „Зори, зори бјела зора. / Првим сњегом сваколика, / одјела се Црна Гора, / свег Словенског Југа дика...“

 Зорка, кад је већ била Карађорђевић

 Повратак са јахања: Зорка, још девојка, пред двором на Цетињу

ја му је ипак пријала. Док се приближа вао здању које Црногорци и данас воле да зову „Дворац краља Николе“, та идеја изгледала му је све стварнија и блискија. Николи, познатом по доброј полити ци и дипломатији, ћерке су се вратиле са школовања из Русије. Отишле су наивно искрене, спремљене у црногорску ношњу, заплетених коса, а вратиле се напудери сане, намирисане, са перјем, шеширима, кашмирима, искусне, али не губећи ни за трен ону пристојност коју свака принце за мора да има. Већ тада Књаз је знао да ће му ћерке у политици користити више него сви синови овога свијета. Посматрајући их како се шепуре Це тињем, сјетио се првих година своје вла давине и брака са кнегињом Миленом, којој бјеше само тринаест и по година када му је постала жена. Са шеснаест му је родила Зорку, омиљено му дијете, не само зато што је била прворођенче, већ и зато што је неодољиво подсјећала на оца. Велике црне очи, русе косе и изражене јагодице остављале су утисак меланхо личне али ауторитативне личности. Дјетињство, до једанаесте године, Зорка је провела на Цетињу, искрено привржена родитељима. Тако је и по

SRBIJA  BROJ 46  2014.

нијела тит улу „татин син“. Ипак, иако је ликом толико подсјећала на оца, карак тером Зорка је била иста мајка, кнеги ња Милена, која је по својој благости и бризи за људе била позната као „народ на мајка“. ВЈЕНЧАЊЕ И ДАНИ СРЕЋЕ Петров долазак на Цетиње изазвао је велике реакције у Београду и Бечу, а ни Никола није био равнодушан: „Шта он ради овдје?!“ О сусрет у Зорке и Петра се не зна много. Да ли је тој вези прес удила љубав или политика, или и једно и дру го? Извјесно је да се Петар као појава није могао примаћи своме брат у Арсе ну, који је био ведра духа, стасит, бијелог тена. Петар је био мршав и карактером мирнији, али бистрих веселих очију, у којима је Зорка видјела читав свијет. Њен свијет. Видјела је себе поред њега, видјела је да је он тај који ће је учини ти женом, мајком и краљицом, али је исто тако видјела и схватила ријечи сво га оца: „Све што сија није злато, / нит’ је престо почивало, / вјеруј, дјете, тамо има / среће мало ил’ нимало. / Бљесак круне често крије / трње које под њом ниче, / савршено срећног краља / не по знасмо ни из приче...“ Вјероватно јој се зато Петар и свидио, он је био савршено несрећан краљ. А и био је изузетно па жљив према њој, прави џентлмен: „Из волите... љубим руке, госпо драга... же лите ли нешто?“ Нико је никада раније није питао жели ли нешто. Откада се вратила из Русије све сло бодно вријеме проводила је јашући. То су били тренуци када се осјећала сло бодна, сама и своја. Када је Петар поже лио да јој се придружи, није јој сметало. – Треба ли Вам помоћ? – питао је док је покушавала да узјаше коња. – Не, сама ћу! – рекла је, у истом тре нутку схвативши да је то погрешан од говор, и да се од принцезе увијек очеку је да други раде за њу. Стидљиво му је пружила руку. Тако су се цетињске шет ње претвориле у просидбу, а онај од ко га се очекивало да каже судбоносно „да“ био је уствари књаз Никола. Свадба к’о свадба, само што је кра љевска. Вјенчање је обављено у Цетињ ском манастиру, а чинодејствовао је митрополит Висарион (Љубиша). Поста вљена је трпеза за двије хиљаде гостију,

SERBIA  NO 46  2014

С у д би н а

к ом е н тари

SRBIJA  BROJ 46  2014.

дипломатски кор и представ нике страних сила. У подножју Ловћена се скупило све што је могло да се креће и сјатило пред манастир. Истог дана, праћени општенародним клицањем и ве сељем, младенци су отпутовали у Париз. То су били дани среће. А ПОТОМЦИ ЗАВЈЕТ ПОГАЗИШЕ Сљедеће године у октобру родила им се ћерка Јелена, а по слије двије године и Милена, ко ја је преминула након годину и осам мјесеци. Зорка се од губит ка дјетета никада није опора вила. По црногорском обичају, више никада није скинула црнину. По слије само неколико мјесеци на свијет је донијела кнежевића Ђорђа, а годину дана касније и Александра. Срећа што је мужу подарила насљедника и вјечита жал за умрлим дјететом смјењивали су се на њеном лицу, док се стално и изно ва сјећала очевих ријечи: „... Но је срећа, синко, права, / кад се може у свом кут у, / радит мирно, ходит људски, / по свето ме Божјем пут у.“ Те ријечи падале су јој као мелем на рану. Изморена мужевљевим идеалима, сталном трком за престо, свој мир про налазила је у помагању сиромашнима, оснивању култ урних установа и, на равно, смијеху своје дјеце који се орио кућом. С друге стране, Петар, од када је Зорка остала први пут трудна, није имао мира. Његова превелика брига у њој је рађала сумњу. А од Петра, по природи ћудљивог, није могла извући ни ријечи. Прича се да је разлог томе предсказање неке жене из Беча, која је Петру проре кла срећну будућност, као и да ће по стати краљ, али да ће му жена умријети на порођају. Двије године након рођења Александра, Зорка је родила кнежевића Андрију. Убрзо послије порођаја она се разбољела од перитонита и умрла, а ма ло послије ње и тек рођени кнежевић. Како су у тренутку њене смрти у ку ћи били само она и Петар, по народу су почеле да круже гласине. Док се шетала дворском баштом, над њом је три пута закукала кукавица. Једна старија жена је послије упозорила укућане да се чу вају, јер ће умријети три члана Зоркине

куће. Прво је умро њен дјевер, Петров брат Ђорђе, затим Зорка, а потом и мла ђани Андрија. По народу се говоркало да је Петар Зорку, у свађи, гурнуо низ степенице. С друге стране, причало се да је умрла с ријечима на уснама: „Биће краљ!“ И заиста, тринаест година касније, 1903, њен отац Никола Први честитао је зет у Петру Првом долазак на престо сљедећом депешом: „Наше једномишље и крвна веза која нас спаја јемство је Српству за вјечито и нераздељиво брат ство Србије и Црне Горе. То ће братство остати на вијекове свијетло, свето, непо мућено и спасавајуће за наш народ. За то се братство пред престолом Вишњег моле душе наших српских мученика; то ме братству и слози српској бдиће и ан ђеоска душа моје Зорке, твоје супруге, чија крв и љубав везаће навијек твоје и моје синове.“ Деценијама касније, синови су се ипак растали, на начин којим се очеви никако не би поносили. А лик принцезе црногорске и кнегиње србијанске, жене краља-ослободиоца и мајке краља-ује динитеља, изгледа, потпуно је забора вљен. Да ли је? 

 Са Петром и децом на Цетињу

 Један од последњих портрета Зорке Карађорђевић

Упркос свему Читав свијет био је против овог брака. Аустро-Угарска је видјела завјеру против ње, а за Србију је то значило пад обре новићке династије. Међутим, постоје приче да је Никола по нудио Милану Обреновићу кумство. Кажу да је овај добио нервни напад. На крају је руски цар кумовао у лику свог иза сланика грофа Орлова Денисова. SERBIA  NO 46  2014

Зву ц и

„ТРАГ“, ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ ЕТНО ГРУПА У СРПСКИМ ЗЕМЉАМА, ВИШЕ ОД ДЕСЕТ ГОДИНА СА НАМА

Балканска музичка завештања „Траг“ трага. У дубинама времена и сећања, у заборављеним ризницама, открива наше златне музичке нити и ми их поново чујемо у себи самима. Прилагођава их модерном аранжману и сензибилитету, показујући да традиција није анахрона него свевремена и да се старини увек морамо враћати на млад начин. Одушевили су у Русији, Холандији, Немачкој, Швајцарској, а највише су открили нама самима

Пише: Љубиша Тривић

SRBIJA  BROJ 46  2014.

радиција и култ урна баштина могу да испричају разне приче о неком народу. На српским про сторима изворна народна пјесма, као својеврстан историјски запис, понекад је и најбољи начин да сазнамо о живо тима и сновима наших старих. Послу шамо ли пажљивије те пјесме, осјетимо ли њихов ритам и енергију, видјећемо да оне колико о нашим прецима говоре и о нама самима. Етно група „Траг“ примјер је младих чувара традиције. Ево већ пуну децени ју, они сав свој умјетнички рад посве ћују традиционалној музици Балкана и њеном очувању. А раде то на најљепши начин – пјевајући је и представљајући, веома успјешно, људима широм свијета. Наступали су са групом „Врело“ у Кустуричиној опери Дом за вјешање, са браћом Теофиловић, Биљаном Крстић и „Бистриком“, октетом „Источник“, гру

пом „Ива“, Иваном Жигон, „Косовским божурима“, али и са свјетским именима попут познатих руских пјевачица Ине Желанаје и Марине Девјатове, бугар ског ансамбла „Ангелите“, тувинског ан самбла „Хун Хур Ту“, Дивне Љубојевић и „Мелода“... Чланове овог вокално-инструмен талног састава окупила је, како сами кажу, љубав према српском народном стваралаштву. Оформило га је неколико ент узијаста из Култ урно-умјетничког друштва „Славко Мандић“ из Лакташа, а најзаслужнији је, истичу, Горан Ћето јевић. У вријеме када то није било наро чито популарно, имао је воље и енергије да се бави оваквом музиком, те да окупи неколико заљубљеника у култ урну ба штину Балкана. – Када смо прије цијелу деценију по чињали, испрва су на нашу музику ре аговали скептично. Било је потребно

SERBIA  NO 46  2014

Зву ц и Фотографије: Архива „Трага“

доста времена да разбијемо предрас у де, нарочито младих, како је то чиме се бавимо застарјела музика, намијењена само генерацијама на заласку. Данас, након година труда и вјере у свој рад, срећни смо када видимо пуне концерт не сале свугдје у регији – каже Валенти на Милекић, умјетнички руководилац „Трага“. Идеја се, каже Валентина, родила из жеље да се изворна музика спасе од за борава и приближи уху данашње пу блике. Традиционалне ритмове и мелос уткали су у сопствене аранжмане, на гласак ставили на старе инструменте, као што су народне удараљке, фруле, гајде, кавал. Потпомогнуте класичним и модернијим инструментима, њихове изведбе изворних пјесама постају једин ствене. Модерне су, а чувају у себи све оно што их чини култ урном баштином. СКРИВЕНИ ДРАГУЉИ НАРОДНЕ РИЗНИЦЕ – Срећни смо што можемо да се ба вимо оним што волимо и што нам се указала прилика да се представљамо свијет у оним најљепшим што наш на род има: нашом народном музиком, истинском класиком балканског про стора. Свуда гдје смо наступали људе су одушевљавали наш народни мелос и ритмови – додаје Валентина Милекић. Током година заједничког рада, љу бав према традицији и српској култ ур ној баштини зближила је чланове групе на посебан начин. „Траг“ је, воле да кажу, велика музичка породица. Њихова му зика данас је препозната широм свије та. О томе свједоче позиви и награде на великим свјетским фестивалима, као и велика слушаност њихове музике. Један од главних разлога за то је, сматрају, не вјероватно музичко богатство Балкана, на којем темеље свој рад. – Примијетили смо разне реакције на музику различитих крајева Балка

Волети и живети – Етно музика се не само воли, она се живи. Већина нас је од дјетињства, у породици или културно-умјетничким дру штвима, упућена на ову врсту музике. Само велика љубав према њој, упркос препрекама које овај позив носи, одржа ла је „Траг“ све ове године – истичу чланови овог вокално-ин струменталног састава.

SRBIJA  BROJ 46  2014.

на, зависно од мјеста у којем гостујемо и типа публике. Понекад рустикалност крајишке пјесме на бас, који провијава из наших аранжмана, буде оно што за интригира публику. Некад је то специ фичан македонски и косовски мелос, некад необични бугарски ритмови... Балканска музика толико је разнолика и интересантна да нигдје досад људи нис у остали равнодушни – каже Валентина. Група иза себе има два албума, који су наишли на одличне реакције критике и публике. Први албум Звуци Балкана објавили су 2008, а други, Завјештање, званично су представили у јулу 2013, обиљеживши тако деценију рада. – Највећи изазов је одабрати пје сме које нико раније није интерпрети рао. Тенденција код новијих етно група је да се свирају већ обрађене и свима познате пјесме, како би програм био атрактивнији. То је похвално и лијепо, али не смијемо заборавити да је народ на ризница препуна драгуља скривених испод наноса времена и историје. Један од наших задатака је да пронађемо оне пјесме које су већ заборављене или из губљене, и да покушамо отргнути их од заборава – наглашава Валентина.

БУДУЋНОСТ ВЕЗАНА ЗА ПРОШЛОСТ На том пут у служе се етномузиколо шким записима са терена и снимцима из радијских архива. Тако је теже и напор није, али је и задовољство, кажу, неупоре диво веће. „Траг“ је прва етно група која је оживила музику Лијевча поља, подне бља одакле су поникли, јер су ови звуци званично етномузиколошки обрађени и представљени као аутентични тек 2007. – Покушали смо да звук лијевчанске пјесме, за данашње вријеме можда по мало сиров и груб, представимо на нов начин. Да га ставимо у раван са свим оним прелијепим косовским и македон ским пјесмама које су саме по себи, због своје мелодичности, далеко погодније за извођење – каже Валентина Милекић. Право је задовољство, вели, кад људима широм Балкана открију неку пјесму из њихове земље за коју ни сами нис у знали да постоји. Посљедњих година „Траг“ ниже усп јех за успјехом широм Европе. Први су ансамбл из Српске који је добио при лику да наступи на Дану словенске пи смености и култ уре у Москви, једном од

највећих руских државних и црквених празника. Централна манифестација, гала концерт, одржава се посљедњих го дина у московском Кремљу, у прис уству највиших руских државних званичника и црквених великодостојника. Имао је успјешне турнеје и у Холан дији, Њемачкој, Швајцарској. На овим наступима посебно их задивљује чиње ница колико српска и балканска музика, и емоција уткана у њу, има моћ да пове же наоко далеке и неспојиве предјеле. Будућност „Трага“ углавном се везује за прошлост и потрагу за новим пјесма ма и звуцима. Тако ће, надају се, бројне драгуље српске и балканске изворне му зике извући из дубина времена и сачува ти од заборава. 

Част – Била нам је велика част да наступимо на Дану словенске писмености и културе у Москви, пред хиљадама гледалаца, са тамошњим великим ансамблима, попут Руског државног симфонијског оркестра, Руског државног народног хора, те са првацима руске опере, балета и националног театра. Има ти прилику да у таквом амбијенту представите своју традици оналну музику заиста је нешто изузетно – истиче Валентина Милекић, умјетнички руководилац „Трага“.

SERBIA  NO 46  2014

С в е тови

Уметност чуда, славља и радости МИХАИЛО ГЛИГОРИЋ ГЛИША, СЛИКАР У ВИСИНАМА СТИЛИЗАЦИЈЕ

Да би се могло стилизовати, треба добро познавати класична начела. Он је трагалац, ликовни номад. Са својих духовних путовања доноси визионарске представе, као и графичке листове у којима вртложе енергетски токови. Никада се не срозава на ниво досетке, забаве и испразности. Његови анђеоски пејзажи сагледани су одозго, подређени сцени која има одлике свечаности. Он зна своје порек ло и пут. Време је да се отворе врата која су му због тога била затворена

Пише: Дејан Ђорић

иковно је поникао у Шапцу, јед ном од најзначајнијих уметнич ких центара Србије. На српској и југословенској уметничкој сцени по стао је препознатљив најпре по црте жима који су још крајем седамдесетих

SRBIJA  BROJ 46  2014.

привлачили пажњу публике на груп ним изложбама УЛУС-а. Актове Миха ила Глигорића Глише нацртане оловком, фигуре и коње урађене четком и црним тушем, одликује особена појавност, из међу реализма и експресионизма, пре

SERBIA  NO 46  2014

С в е тови

W o r l d s

SRBIJA  BROJ 46  2014.

М ир ы

власт линеарног у композицији и смела стилизација. Глигорић сваку представу стилизује, што је, по Михаилу Ђоковићу Тикалу, виши вид ликовности од про стог преношења стварности. У идејно и технички сложеном превредновању ре алног призора служи се деформацијом, тим старим уметничким методом, оми љеним међу ствараоцима фантастичног усмерења. Да би се могло стилизовати и деформисати у циљу стварања другачи је представе од стварне, и тако развити сопствени стил, треба добро познавати класична начела – цртање по моделу, анатомију, перспективу и композицију. „ВИРУС ЦРТАЊА“ И „ЧАРОБНЕ НИТИ“ Сликар полази од најједноставнијег, сматрајући, као и експериментални есте тичари, да је уметност само понављање основних форми на вишем и сложенијем нивоу. Овладавши цртежом, могао је, за хваљујући стеченом знању, да се отисне у друге видове стваралаштва, оне који на стају из цртачког умећа. Уметник Жељ ко Ђуровић писао је о „вирус у цртања“ а историчарка уметности Татјана Мар ковић о линији или „чаробној нити“ коју је Глигорић открио на свој оригиналан начин. Помоћу линеарних умножавања, умрежавања и простирања, тежећи да прошири линерано изван формата рада, Глигорић је овладао графичким техни кама суве игле, бакрореза, бакрописа и акватинте, као и сликарством акварела, уљаним и еир-брашем (ваздушном чет кицом). Сваки од ових видова ликовно сти обележио је својим рукописом, изра зом личности, јер карактер уметника је нешто што најдубље прожима и одређује не само ликовно дело. Бројне самосталне и групне изложбе, као и награде, сведоче да публика и стручна јавност овог умет ника изнова откривају, поготову што је у свакој од наведених техника остварио већи број дела и сложене тематске цели не унутар њих. „ПУТУЈУЋЕ ОКО“, „ВИДИЛАЦ СВЕТОВА“ Глигорић је истраживач. Није, као многи, уметник који је успешно овладао једном врстом представљања и наста вио да га бескрајно експлоатише. Он је

ликовни номад, „пут ујуће око“, како би рекао Алберти. Видилац светова. Са сво јих духовних и свакодневних путовања, са бројних ликовних колонија на којима учествује, као сведок и саучесник доно си визионарске представе или графичке листове у којима се вртложе енергетски токови, претећи да разнес у компози цију. Настоји да овлада најсложенијим, фантастичним и визионарским, а да не изневери реално; можда су зато његови анђеоски пејзажи сагледани одозго, за свођени црквеним трифорама, подре ђени сцени која има одлике свечаности. Он поштује традиционално стваралач ко начело уметности као чуда, славља и радости за око, а не само, како је Матис мислио, удобне фотеље за одмор и ужи вање у посматрању. Зато Глигорићеве радове, осим уважавања реалистичних стваралачких услова, одређује и духов ност или чињеница да посматрачу по стављају извесна питања, терајући га на размишљање. Радови овог цртача, гра фичара и сликара никада се не срозавају на ниво досетке, забаве и испразности. Као уметник пажњу полаже на садржај и формат дела. Ако ваљано сагледамо квалитет, обим и разноврсност стваралаштва Михаи ла Глигорића Глише, његову фигураци ју, пејзаж и анималистику, којима влада, сложићемо се да је он један од још увек недовољно откривених уметника, па мо жда и занемарених. Добро је што је пред њим учесталија излагачка активност, и то не само пред београдском публиком. Јер, током више деценија рада, он је ство рио низ радова који заслужују самостал но приказивање по темама и техникама. Верујемо и надамо се да је то његов пут ка месту у српској историји уметности које му припада по садржају и значају његовог опуса. 

Путеви и слободе Михаил о Глигорић Глиша (Осечина, 1952) завршио је исто рију уметности на Филозофском факултету у Београду. Члан је УЛУС-а и Интернационалне асоцијације професионалних уметника Европе, као и других удружења. Излагао је на више од 250 групних изложби у Србији, Европи и Северној Амери ци. До сада је имао 30 самосталних наступа у земљи и Европи. Учествовао је на изложбама у Аустрији, Италији, Грчкој, Не мачкој, Пољској, Белгији и Француској, као и на више од 30 уметничких колонија. Више пута је награђиван. Живи и ради у Шапцу и Београду као слободан уметник. SERBIA  NO 46  2014

Ж ивот ,

рома н и

L i f e ,

SRBIJA  BROJ 46  2014.

N o v e l s

АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, АЦА СЕЛТИК, ФРОНТМЕН „ОРТОДОКС КЕЛТСА“, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ“

Ка висинама

Светог Деспота Одрáстао је крај ћивота Душана Силног и увек поздрављао ратнике-чуваре пред Ружицом. Памти једно „Светосавско звонце“ и нека палилулска дворишта, воли Игоа, Пушкина и цео букет српских песника. Кроз музику је допро до древних слојева у нама, чуо наше рођаке у времену и наслутио дубоке везе, лепе и загонетне. У Даблину је био само два сата и остао заувек. Срце му је ономад дало жути картон, а он је паметан играч. Остао је опчињујуће обичан, „права правцата антизвезда“. Не прави се важан, он јесте важан

Пише: Бранислав Матић

омислиш да је пред тобом Мер линов школски друг, Ланселотов чаробни лау тиста или чамџија из Авалона. А није. То је наш Аца Сел тик, живописни Београђанин, изданак дубоких келтских слојева у нама. Рођен је на Светог Тому 1969. По оцу Тимо чанин, из зајечарског Заграђа, по мајци спој Моравске (у Чешкој) и Београда, „са ваљевским огранком“. Преци су му учи тељи и војници, племићи и музичари. И он је музичар, фронтмен чувеног бенда, радијски водитељ, уредник у Програму за децу Радио Београда. Сретнеш га и питаш: „Где си, Ацо?“ А он ведро одговара: „Свуудааа!“ И већ замиче за угао, ко тица. Па ипак, радо је допустио да буде уловљен у мрежу овог разговора. Бели Град. Београд... Ха, мој Београд је нешто питомији, мирнији и спорије му теку реке од овог нашег данашњег, свакодневног. Да, има ту неколико места која ми увек узбуркају осећања, каткад изазову и понеку сузу. Занимљиво, моја београдска сакрал на места су уистину сакрална. Црква светог Марка. Витешка Црква у којој свој вечни сан снева цар Душан. Његов саркофаг увек ми је распламса вао машту, враћао ме књизи Чудесни свет Ђорђа Лобачева. Сећам се и про те Гвоздена из мале Светосавске цркве,

пре него што је Велики храм почео да се уздиже. Једне недеље, мислим, донео је Светосавско звонце. И данас ми је та чаробна књижица љубичасто-златних корица негде у кући. Како сам растао, ширили су се и моји београдски видици. Родитељи су има ли обичај да ме викендом поведу у пре подневну шетњу Београдом. Често смо ишли и само нас двојица, отац и ја, док је мајка остајала код куће да бисмо по сле ручали како треба, „на кашику“, што би рек’о народ. „На Калишу“, од свих оних кула и топова, дечаку се просто за врти у глави. Највише сам волео, и још увек највише волим, па и са мојом де цом, да одем до још једне витешке цр кве, Деспотове Ружице. Да се по ко зна који пут поздравим са ратницима који чувају улаз у њу, да свратим до Цркве

 Крај Цркве Ружице у Београдској тврђави

Литература и музика – У неком тренутку Орвелова „1984.“ прилично је уздрмала моју слику света. Имао сам тада неких, мислим, четрнаест го дина. Неки ће рећи: прерано за такву књигу. Али ја сам је ода брао за „слободну лектиру“ и написао трактат на осам страна. Наставница ми није веровала да сам то сам написао. Уз то су дошли још неки велики књижевници. Мој фаворит је био и остао Виктор Иго („Звонар Богородичине цркве“, „Јадници“...). Музика је увек била нераздвојиви део мог бића, па је тек ту „гужва у шеснаестерцу“. Али рецимо да су ми увек нешто више од других значили Пјотр Иљич Чајковски, Jethro Tull, Iron Maiden и The Pogues.

SERBIA  NO 46  2014

Ж ивот ,

 Аца Селтик као мали и као одрасли, већ шаренооки

 Са супругом у Манасији, лето 2012.

рома н и

свете Петке на чашу воде са извора, и да, на кривини пута од једне до друге цр кве, поздравим мајора Драгутина Гаври ловића и његове хероје. (...) Наравно, има ту и неких других ме ста која су била важна у мом живот у. У Клуб студената технике, где се мо гло ући само са 18+ година живота, ула зио сам кад сам хтео и како сам хтео. Отац мог „клупског друга“ Горанчета био је домар Факултета и живели су у стану поред самог КСТ-а. Пола живо та провео сам у КСТ-у, тамо сам и моју жену упознао. У Дом омладине хрлили смо сваке суботе на „Хит недеље“. У ба шти СКЦ-а окупљао се creme de la mente београдског рокенрола. „Академија“ је у једном тренутку била друга на листи најбољих европских клубова. Могао бих да ти причам и о неким драгим „обичним местима“, неким па лилулским двориштима, врачарским пролазима, стазама и богазама тада зна ним само мојим вршњацима. Али оду жило би се. А треба нешто оставити и за касније. Градови сродници. Постоје још два града у којима се, дословце, осећам као код куће. У Солун сам ишао сваке годи не, понекад и двапут годишње. Ако из узмемо оно што је изграђено у послед њих петнаестак година, познајем га као свој џеп. А један од најчуднијих осећаја дожи вео сам када сам први пут био у Паризу.

Студије – Студирао сам неорганску хемију на Технолошко-мета луршком факултету, али никада нисам себе видео у лаборато рији и белом мантилу. Била је то она породична инерција која те повуче да студираш исто што и твоји родитељи. Али, живот је све средио на други начин. Када сам изашао из ЈНА, ушао сам у Радио Беог рад и остао ту до дана данашњег.

SRBIJA  BROJ 46  2014.

Како је аутобус ушао у Париз, после два десетпетосатног пробијања кроз пола завејане Европе, тако је мени кроз гла ву пролетела мисао: „Стигао сам кући!“ Ни данас не умем то да објасним, бар не рационално. Тај осећај имао сам још са мо када сам први пут из ЈНА долазио на одс уство, после шест месеци. Пробудио сам се на уласку у Београд и угледао „Ге нексову“ капију у Новом Београду. Као у транс у залепио сам се за стакло и сузе су ми наврле. Али, добро, нико није ви део. Где, бре, војник да плаче?! Касније сам то повезао са начином изградње центра Београда, по узору на париске троуглове, и са чињеницом да су и Београд и Париз Богородичини градови. Можда је то објашњење неко ме „сувише метафизичко“, али, свеједно, чињеница је да се у оба ова града осећам као да сам ту рођен. Како се калио Баш-Челик. Одраста ли смо у срећно време, када си морао да се потрудиш да би дошао до нечега што ти је важно. Да жртвујеш нешто. Није нам све било на дохват руке, или „на клик далеко“. Ниси могао да отка жеш већ заказани састанак, ниси могао да одмах чујеш песму која те интерес у је него си морао да сачекаш да ти плоча дође у руке, или да је стрпљиво ловиш на радију. Морао си људима да саопшта ваш ствари у очи. То нас је научило стр пљењу и одговорности. Научило нас да планирамо и размишљамо, коначно и да ценимо једни друге. Сви смо читали, слушали и гледали. Ово данас, ово „инстант друштво“ у коме се све саопштава чвркањем по та стат ури, нема везе са тим. Свако време има своје постулате и своје вредности, али чини ми се да је овај генерацијски јаз нешто шири него они претходни. Друштво свевремених песника. Пе снике сам открио значајно касније од прозних писаца. Ваљда то тако иде у живот у. Цела палета српских песника мени је битна. Од оних давних и непо знатих што су спевали све оне епске пе сме којима сам се хранио од малена, до потоњих који су задржали национални идентитет и патриотски занос и никада се нис у либили да га искажу. У проте клих неколико месеци поново ишчита вам Дучића, знам да ћу се временом по

SERBIA  NO 46  2014

Ж ивот ,

рома н и

L i f e ,

SRBIJA  BROJ 46  2014.

N o v e l s

Ж и з н ь ,

рома н ы

ново вратити и Ракићу, и Ђури, и Дис у, и Лази Костићу, и Змају, и Бранку... И овде онда одједном испливава Он! Више је од песника, много више. Узор. Свети Деспот Стефан Лазаревић! А што се тиче иностраних... Их, па он мени није инострани, он је мој! Један и једини, највољенији од свих песника: Александар Сергејевич Пушкин! Отаџбина. Србија је моја Отаџбина. У XXI веку огроман је дар живети у зе мљи коју можеш да назовеш у исто вре ме и Домовином и Отаџбином. Ни један Американац не живи у Отаџбини, ни ти има право да ту земљу тако назове, осим шачице преживелих Индијанаца. И уместо да будемо поносни на своју Отаџбину, ми је сами подривамо. На би ло ком другом месту на свет у смо само странци. Само ово је наш дом. У сазвежђу Келта. Легенда каже да је прва реч коју сам изговорио: Селтик. И то за време финала Купа шампиона „Сел тик“–„Фејнорд“. Тако је бар тврдио мој тата. А нема логике да буде другачије. Мој улазак у свет Келта просто је морао да се деси. После се то разгранало у многим правцима, превасходно умет ничким и историјским. Од подсвесног бурног реаговања на мелодију и траже ни смисао чудне музике са плоча „Да блинерса“, Џона Ренборна, групе „Џе тро Тал“, преко фамозног трећег албума „Цепелина“, па до касније озбиљне фа сцинације „Поугсима“. Њихова појава прес удно је утицала на све што се са мном касније дешавало. Одатле су пред мене искрсавали ли кови храбрих, веселих шаљивџија келт ских, јешних и доброг цуга, великих закерала, немирних и кавгаџија, али бес крајно оданих и привржених својим породицама, пријатељима, коначно и својој земљи, вери и наслеђу. Укратко: Келти. Био је то, разуме се, само почетак пу та којим сам, за сада, стигао довде где се налазимо данас. Одблесци, везе. Кроз те песме при стизали су одјеци неке давне прошлости, коју сам, свакако, морао да истражим. Онда успут сретнеш једног Милоша Црњанског и његова запажања о тој ми стичној српско-келтској сродности. Па Толкина и Господара прстенова, књи-

Зов – Поред свих оних која сам већ поменуо, и која походим често, кад год могу, постоји још једно место које ме магично привлачи: Ртањ. Као да ме зове себи. Корени су дубоки.

г у у којој непогрешиво препознаш ехо српске митологије и старе вере. Па упознаш Ранку Куић, чије епохално де ло на 5.000 страна о српско-келтским паралелама овде још нико није нашао за сходно да објави, него и даље чами негде у Велс у (срећом, скраћена верзи ја, издата под називом Црвено и бело, ипак је пронашла свој пут до оних ко је то занима)... Сретнеш и многе друге који су осетили да ту има нешто више од обичне наклоности према једном ге ографски тако далеком а тако блиском народу. Да скратим причу, довољно је рећи да српски и гелски језици деле око 4.000 речи и топонима, од Таре, преко Јухора, Авале, Дунава, до Ере. Да делимо неке архетипске ритмове и мелодијске скло пове карактеристичне само за поднебља на којима ми обитавамо. Заједничка нам је, дабоме, и она чувена крилатица да во лимо да „поједемо, попијемо и освојимо три бода у гостима“. Уосталом, пола Ср бије живи у келтским градовима. И, не заборавите, и једни и други бојимо се са мо једног: да нам Небо не падне на главу! Моја „Дружина прстена“. Имам оби ај да кажем да је групу „Ортодокс ч Келтс“ окупио лично свети Патрик, ир ски свети Сава. Како другачије објасни ти да се толико различитих људи, у вре ме када се у Србији о Ирској мало знало, окупило око једине заједничке тачке: ирске музике? А сакупили смо се из простог разлога – то је био наш начин изра жавања. Ту смо се осећали сигурно, то смо били и остали ми. То важи за све који су прошли кроз групу „Ортодокс Келтс“, а постава се мењала минимално, само колико је заиста морало. Поменух да смо различити. Потпуно. Од музике коју слушамо до политичких опредељења и гастрономије. Али у то ме и јесте штос. Свако од нас донео је у „Келте“ део себе и уградио у тај наш особени звук. Кажу да не постоји најбо љи гитариста, најбољи певач, најбољи бенд... Постоје само они које препозна SERBIA  NO 46  2014

 Стефан са гуслама на Калемегдану. Јована са гитаром у својој соби. Аца у Трсту са Џејмсом Џојсом 2010.

 У бојама „Селтика“: Шах зеленим фигурама Концерт на „Бир фесту“ у Београду 2014.

Ж ивот ,  Портрет из 2010.

рома н и јеш увек и свуда. А кажу и да „Ортодокс Келтс“ не можеш да побркаш ни са јед ним другим бендом који се бави овом музиком. То је наш највећи успех. Два сата у Даблину. Звучи чудно, мо жда и невероватно, али ја сам у Ирској провео укупно два сата! Још чудније је да су и та два сата била више него до вољна да ми потврде све оно због чега сам је заволео. Два сата тумарања по да блинској луци и околини више су од три дана јахања на неком другом месту. И, да, одатле сам понео потврду мог рани јег уверења: да крв није вода! Антизвезда. Ник Кејв је једном при ликом рекао: „На бини сам Ник Кејв, али кад сиђем са бине ја сам Хенријев тата!“ Ја сам ту донекле другачији: и на бини сам Стефанов и Јованин тата. Највеће искушење је остати на бини онакав какав си и ван ње, не дозволити да те клицање масе узнесе и поквари. У ствари, ја сам права правцата анти-зве зда. Упорно не признајем да сам друга чији од осталих само зато што сам на бини, па их гледам са ње. То су трену ци. Али, ја сам исти тај и на пијаци, и у школском кад играмо „на малиће“, и кад водим децу у вртић и школу, и кад се во зим ГСП-ом... Радим што и већина оста лих. Буде ти некада и непријатно кад знаш да не можеш неопажено да се про муваш по Кнезу држећи се са женом за руке, али то је тако. Некоме значи много тих пар секунди, колико је потребно да се на брзину усликамо, па ко сам ја да му то ускратим? И то је то: и искушење да останеш нормалан, здрав и прав, са обе ноге чврсто на земљи, и дар који ти омогућава да се бавиш оним што најви ше волиш. Променио бих, да могу. Мислим да не! Шта год да сам произвољно про менио у свом живот у, сам живот би ме вратио да доучим лекцију. Све што се догодило, сматрам, морало је и треба

Роман – Желео бих да изнађем времена и напишем роман који ми се годинама мота по глави, али свестан сам да за то морам да се осамим и омогућим себи мир колико год буде потребно. А шта ме све чека до тада, не могу ни да претпоставим.

SRBIJA  BROJ 46  2014.

ло да се догоди. У крајњој линији, да сам одиграо другачије, то не бих био ја. Срце ме је откуцало. Да, буквално, и то на бини. Кврцнуло. Ипак, мислим да је то само „жути картон“, паметном играчу довољна опомена. Да се разуме мо, немам страх од преласка на другу страну. Али знам, ако пређем прерано, моји вољени биће ускраћени за неке ствари за које не би смело. И зато не на меравам да ову епизоду понављам. А шта је то ново донело у мој жи вот? Пре свега спознају да други зависе од тебе много више него што си до тада хтео да признаш, па затим да ниси све могућ и, поврх свега, да се такве ства ри не дешавају само „неком другом“. Е, зато сам ја избацио из свог живота све оно што ме је довело до границе, у нади да ћу ту границу поново видети за јед но стотинак година бар, а после ћемо се договорити. „Кутија која говори“. „Радио је оно последње што чујеш.“ Национални ра дио је први и последњи глас који једна држава има. Кад би у етру нестало Ра дио Београда, знали бисмо да је неста ла и држава. А ја у том Радио Београду обитавам, еееј, већ пуних четврт века. Дуже него што и „Келти“ постоје. Коли ко год сам ја део Радија, толико је, по сле свега што смо прошли, и тај Радио део мене. Мислим да се то и чује у мојим емисијама. Тамо се осећам као код куће. Буквално. Жалим што је телевизија пре узела примат у брзини пласирања вести, јер је радио, по природи ствари, бржи медиј. Али и то се враћа на своје, само полако. Свако чудо за три дана. Разлози за наду, упркос свему. Не ки кажу да сам неумерени оптимиста и да увек делујем позитивно. Ваљда сам такав по природи. А шта нам друго па остаје? Црпим то из свега онога што ме окружује. Живот је диван, и свет је диван, ако га тако посматрамо и поста вимо се на прави начин. И у кући, и на послу, и на бини... Радим оно што нај више волим, на начин који ми највише одговара, најискреније што могу, из све снаге, без икаквог штековања и резерве, без компромиса, окружен сам људима које волим, па зар се може тражити ви ше од тога? 

SERBIA  NO 46  2014

З д рав љ е

ПУКОВНИК ДР ЉУБОДРАГ МИНИЋ, НЕУРОХИРУРГ НА ВОЈНОМЕДИЦИНСКОЈ АКАДЕМИЈИ У БЕОГРАДУ

Помагати је велика привилегија Специјализирао је највишом оценом, седамнаест дана пред распад Југославије и почетак рата. Памти многе тешке случајеве и велика искушења. Од српских дечака из Славоније и Вуковара, преко младих гардиста страдалих у зверском бомбардовању Србије 1999, до шестогодишње девојчице из Ужица због које је кришом плакао. Усавршио се у операцијама на мозгу и кичменој мождини, има и своју посебну методу. Његов тим спреман је и за примену матичних ћелија, чека се само сагласност Етичког комитета

Пише: Јагода Плавшић

уди му поверавају најдрагоце није што имају: сопствени жи вот. Ради на мозгу и кичменој мождини, вероватно најделикатнијим људским органима. Многима је спасао живот, многима омогућио да живе без болова. Веће сатисфакције и лепшег ис каза о једном стручњаку тешко да и мо же бити.

Неурохирург пуковник др Љубо драг Минић начелник је Другог оде љења Клинике за неурохирургију Вој номедицинске академије у Београду. Човек изузетне енергије и беспрекор ног познавања струке, са интересова њима која далеко превазилазе оквире медицине. Храбро се суочава са про фесионалним изазовима, воли да пре SERBIA  NO 46  2014

Фотографије: Жељко Синобад

З д рав љ е

носи знање и дели искуства. У његов дан стану бар два. Стално је у сусрет у са новим медицинским знањима, али и са свешћу да треба проникнути у сваког болесника, будити лековит у на ду, пружити утех у. На зидовима његове радне собе, уз слике и бројне књиге, један постер. Приказ кретања метка кроз једну главу, пре но што ће бити извађен. – На то сам посебно поносан – при ча др Минић. – Постер је био поста вљен на Светском конгрес у неуро хирурга у Берлину 1995. и подсећа на једну тешку причу из оних злих дана. Посавина, Бадње вече. Дечак од две и по године погођен је залуталим метком док је седео у дедином крилу. Задобио је устрелну повреду главе и мозга, у слепоочној регији, са леве стране. Про јектил се задржао у задњој лобањској јами, иза малог мозга. Дечак је тран

Биог рафија – Рођен сам у Рожајама, али порекло ми је из Мојковца, из Подбишћа. Тамо је мој прађед дошао после Берлинског кон греса. Из прве је генерације Медицинског факултета у Крагујев цу. Завршио Школу резервних официра санитетске службе, стажирао у Гардијској бригади. Од 1986. је на ВМА. Специја листички испит из неурохирургије положио је са одличним успехом, и то седамнаест дана пре но што је и званично почео грађански рат у Југославији. Калио се и на својој клиници и ван ње. Радио и у болници Главног штаба Војске Републике Српске у Сокоцу. Усавршавао се у Москви, Прагу, Љубљани. Објавио велики број стручних радова. Одликован и награђиван. Поча сни је грађанин Мојковца.

SRBIJA  BROJ 46  2014.

спортован у београдски Ургентни цен тар, ту је збринут. Опоравио се, стао на ноге, отишао кући, али пројектил је остао. На Ђурђевдан долази до наглог погоршања. Пројектил није више био у задњој лобањској јами него у регији такозване треће коморе. После много времена дечак је довезен на ВМА. Успе ли смо да уклонимо пројектил, ништа не оштетивши. Дечак је устао, започет је неуролошки опоравак, офталмолог професор Бранислав Ђуровић решио је проблем очне јабучице. Дечак се пот пуно опоравио. Данас је то момак, био је код мене последњи пут кад је имао шеснаест година. О МЕДУ И ЖУЧИ Много је још страшних прича које доктор носи у себи, попут оне о срп ском дечаку из Вуковара повређеном у експлозије гранате. – Мајка је покушала да својим те лом заштити два сина. Када се при дигла, схватила је да је један дечак по гинуо, а други задобио повреду главе и мозга у потиљачној регији. И она је била сва изранављена. Збрињавање је било драматично, али успешно. Пре живели дечак је дуже боравио на Кли ници само због тога што није имао где да оде после лечења. И то је рат: немати где да одеш. Као личне драме доктор Минић сећа се страдања младих гардиста 1999, када је Североатлантски пакт бомбардовао Србију.

– Њих шесторица довезени су још живи. Неко је дојавио непријатељу да се та деца налазе у два паркирана камиона на улазу у гардијску бригаду. Експлози ја је била тако силовита да је оштети ла оближње породилиште и болницу „Драгиша Мишовић“. Само један од тих младића, заправо још дечака, имао је обе ноге када је допремљен. Једног је експлозија бацила у оближњи ружич њак; усред ране на куку, на месту отки нуте ноге, стајала је забодена црвена ру жа. Од њих шесторице само двојицу смо успели да спасемо. Још током специјализације збриња вао је многе тешко повређене. У једном ратном дану морао је да уради чак пет операција. – Све нас је Бог дао да нешто створи мо, мање или више значајно. Сви има мо озбиљну обавезу према живот у и свом народу. Када је тај народ угрожен, дужни смо да му безусловно будемо на располагању. А Божја је воља колико ће и како неко живети. Сматрам даром и привилегијом то што ми је образовање омогућило да могу некоме да помогнем. Дивна су дела сликара, вајара, песника, али ретко ко од њих може уживати у свом делу, у резултат у свог рада, као што могу лекари. Бити поносни што су неко ме помогли да преживи, променили му судбину, вратили га породици. Али, и ту, знамо, уз „чашу меда“ иде „чаша жучи“. Колико год успех лекара подигне, толи ко неуспех порази. И само једно једино разочарање, једна туга, може да доведе у питање све претходне успехе.

КОРАК СА СВЕТОМ У медицини не важи у потпуности да „бој не бије свијетло оружје...“ Модерна медицина у великој мери зависна је од технике, наглашава др Минић. Па ипак, „фактор човек“ никада и ничим не мо же бити замењен. – Само они који су у неурохирурги ји могу у потпуности да схвате колико је то огромна област и колике су њене могућности да помогне. Отуд и те на ше специјализације унутар области. На ВМА смо у последњих десетак година, рецимо, највећи искорак направили у хирургији кичменог стуба. Стигли смо најбоље у томе, радимо врло озбиљне високостручне ствари. Велики резултати, наравно, траже тим. Права снага је кад има довољно оних који могу да пренес у знање, да ус поставе школу, стандард. – Баш тако. Онда око себе имате још тројицу или петорицу који могу поу здано да ураде сложене ствари. Велика предност ВМА је што ја могу позвати било кога од колега на конс ултације и у

Моцарт и други утицаји – Имам три сина: Николу, Милоша и Марка. Деда сам јед ној Катарини, која има четири године. Ловац сам, али сам последњи пут успео да одем у лов пре годину и по. Волим да слушам класичну музику, и у операционој сали и ван ње. (Мислим да Моцарт посебно добро утиче на неурохирурге.) И не само музика, уметност уопште оплемењује човека, даје му пуноћу. А кад су ту пуноћа и смисао, човек је усправан и слободан. SERBIA  NO 46  2014

З д рав љ е помоћ. Знање, тимски рад и добра орга низација доносе успехе по којима је ова кућа позната. Верује да успева у преношењу зна ња. Прича о истини, о тајнама, о занат у, о успех у, о сталном праћењу шта раде други. Они који су изабрали овај посао, сматра, нис у обични људи. Морају бити посебног кова и снаге. А посебну методу у збрињавању по вреда кичмене мождине, кажу нам на ВМА, увео је управо др Минић. – Ради се о специфичном хируршком лечењу стрелних повреда кичмене мо ждине – објашњава нам. – При том, ко ристимо опорњак из трбуха, као мул типотентан орган, који има способност прорастања крвних судова. Проводимо га у спинални канал, на место припре мљено након трауме, и њиме обавијамо кичмену мождину... Метода је пре дваде сет година, када смо је увели, у овом делу света била потпуно оригинална. Дала је одређене резултате. Сигурно је важан ме ђукорак између раније примењиване ме тоде електростимулације и садашње ме тоде трансплантације матичних ћелија. У хирургији кичмене мождине, орга на са малом функционалном резервом, нема строгог одређења до када нешто треба урадити да би опоравак могао би ти успешан. Др Минић ипак тежиште ставља на важност првог сата, „златног сата“, битног у свим ургентним стањима у медицини. Као што је битан, на при мер, у кардиологији. – Да, јер све то има везе са васкулари зацијом, са исхраном ткива, са доласком крви, шећера и кисеоника у одређено

SRBIJA  BROJ 46  2014.

Мозак и границе – У трансплантацији органа данас се отишло далеко. Срце, бубрези и други органи, то се сада ради скоро рутински. Али, трансплантација мозга тешко да ће икада бити урађена. И када би била, то више не би био исти човек. Ту се долази до оне границе шта се сме а шта не сме применити на човека, докле је човек то што јесте а кад престаје да буде. Говорим и о оном ко примењује одређену методу и о ономе над ким је примењена – каже др Љубомир Минић.

ткиво. Уколико изостанак те исхране траје дуже, угрожени орган бива непо прављиво оштећиван. УСКОРО ПРИМЕНА МАТИЧНИХ ЋЕЛИЈА Професор Бела Балинт, прича нам др Минић, већ је овладао методом одваја ња матичних ћелија. Почела је њихова примена у кардиологији и неурологији на ВМА. – Већ смо припремили и пацијенте са повредама кичмене мождине за при мену матичних ћелија у лечењу. Имамо техничке претпоставке и кадровске мо гућности, чекамо сагласност за тај рад од Етичког комитета. Ако се човек нечим похвали, он се поквари – верује др Минић. Зато смо од других у његовој установи морали са знавати да у задњих четврт века управо он на својој клиници има неупоредиво највише пријема, прегледа и урађених операција. А то бреме није лако носити. Многи месецима чекају да их управо он оперише. Трагови остају, и од успеха и од неуспеха. – Пре пола године код мене је дошао отац девојчице из Ужица, старе шест го дина, која је имала тумор можданог ста бла. Били су свуда, па онда дошли код мене. Ствар је била толико страшна да сам, кад се завршио тај разговор, замо лио сестру да не прозива никог. Плакао сам, а нисам желео да ме виде. Кад учини све што зна и све што се може, каже, миран је. Овим послом се и бави само зато што тако може да помог не. Цело његово биће прожима та идеја. – Када се окренем иза себе, видим да ми време није прошло узалуд. 

SERBIA  NO 46  2014

П р е д с т а в љ а њ е

I n t r o d u c i n g

SRBIJA  BROJ 46  2014.

П р е дс т ав л ен и е

НАУЧНО-ТЕХНОЛОШКИ ПАРК „ЗВЕЗДАРА“ И НОВИ СРПСКИ РАЗВОЈНИ ИСТРАЖИВАЧКИ ПРОЈЕКТИ

Силицијумска долина у звездарској

шуми

У пословном инкубатору на звездарском брегу, у научно-технолошком парку, услови подсећају на оне у америчким компанијама „Apple“ и „Google“. Све је осмишљено тако да подстакне развој економије засноване на знању и оживи везу привреде и универзитетâ. У тим оквирима, одређеним владином Стратегијом научног и технолошког развоја Србије од 2010. до 2015, делује и Јединица за управљање пројектом. Управо се отвара нова прилика да заинтересовани обезбеде свој простор у том средишту Пише: Драган Величковић SERBIA  NO 46  2014

П р е д став љ а њ е

Фотографије: Драган Боснић

ре више од двадесет година на стала је идеја да се на ободима Звездарске шуме изгради велики научно-технолошки парк, који би пред стављао центар научног иновативног развоја за тадашњу привреду. Изградња првих објеката у саставу парка започе та је давне 1989. Међутим, због распада земље пројекат је заустављен недуго по том. У првој фази подигнуто је пет обје ката, али је изградња прекинута након завршетка бетонских радова. Полузавр шени објекти, тако, зарасли су у шибље, а пројекат је практично заборављен све до 2011. године. Тада се закључило да се уз релативно мала средства објекти могу оспособити за првобитну намену. Изградња је настављена средствима од кредита Европске инвестиционе банке. Реализација овог пројекта дефиниса на је уговором о финансирању и упра вљању изградњом Научно-технолошког парка „Звездара“ између ЈУП „Истражи вање и развој“ и Министарства просве

Закуп У децембру 2014. биће објављен још један јавни позив за даље попуњавање пословног простора у Научно-техноло шком парку „Звездара“. Такви позиви били су и у фебруару и мају, а након њих потписана су четири предуговора и три уговора о закупу пословног простора. Цена изнајмљивања се одређује на јавним надметањима, а за почетну се узима рефе рентна цена за изнајмљивање пословног простора дефини сана одлуком Општине Звездара.

SRBIJA  BROJ 46  2014.

те, науке и технолошког развоја. За само две године Јединица за управљање про јектом (ЈУП) изградила је парк. ПОВЕЗИВАЊЕ НАУКЕ И ПРИВРЕДЕ Научно-технолошки парк „Звезда ра“ замишљен је као инкубатор преду зећâ која се баве развојем идеја и њихо вом технолошком применом. Циљ је да се подстакне развој економије засноване на знању и оживи веза привреде и уни верзитета. Зграда је замишљена као openspace канцеларијски простор. Научнотехнолошки парк би требало да постане самоодржив центар заснован на знању и новим технологијама, у складу са најно вијим научно-технолошким достигнући ма у јавном сектору. То је и пут ка што већем броју новозапослених високообра зованих кадрова који остати у Србији. У тесној вези са универзитетима и остатком научне заједнице, Научно-тех нолошки парк „Звездара“ треба да пружи инфраструкт урну подршку прив редним друштвима заснованим на иновацијама произашлим из научних ис траживања, као и на реализацији зајед ничких пројеката научника и заинтере сованих предузећа. Комплекс Научно-технолошког пар ка „Звездара“ састоји се од пет модулар них објеката, заједничког улазног хола, те везних објеката и пасарела који пове зују модуларне објекте. Укупна површи

на објекта је око 14.000 квадратних ме тара, од тога је канцеларијски простор на 8.000 квадратних метара. Овај велелепни објекат одликују стандардни open-space дизајн, могућност преграђивања простора по захтеву кли јента, највиши међународни стандарди дизајна и квалитета, спуштени плафо ни са паметном расветом, ИТ подршка, централизована клима, вентилација и систем грејања, природно светло у по словном простору... ЈЕДИНИЦА ЗА УПРАВЉАЊЕ ПРОЈЕКТОМ Влада Србије основала је Јединицу за управљање пројектом (ЈУП) као по дршку Пројект у „Истраживање и раз вој у јавном сектору“, по финансијском уговору са Европском инвестиционом банком из марта 2010. Усвајањем Стра тегије научног и технолошког развоја Србије од 2010. до 2015, Влада је иници рала инвестирање у научну и техноло шку инфраструкт уру. Средства у износ у од око 400 милиона евра обезбеђена су кроз финансијске споразуме са Европ ском инвестиционом банком, Банком за развој Савета Европе, бесповратна средства Европске Уније (ИПА) и кроз буџетска средства на републичком, по крајинском и локалном нивоу. Циљ овог пројекта је да унапреди на учно-технолошку инфраструкт уру Ср

бије и подигне је на ниво прихватљив за Европску унију. Пројекат подразумева изградњу савремених научно-техноло шких објеката, ревитализацију постојеће инфраструкт уре за научно-истраживач ку делатност на факултетима и инстит у тима, као и набавку капиталне опреме и потрошног материјала за научно-ис траживачке активности и унапређење научних потенцијала. Један од важнијих сегмената пројеката подразумева и из градњу станова за младе научнике. Поред Научно-технолошког парка „Звездара“ и станова за младе научнике у Блоку 32 у Новом Београду, завршена је изградња (или су радови при самом крају) бројних инфраструкт урних обје ката, као и други пројекти од значаја за Републику Србију. Поред управљања пројектима из градње научне инфраструкт уре, ЈУП ре ализује и Програм модернизације школа и Регионални стамбени програм. 

Закупци Право на закуп имају и домаћа и страна правна лица: ви сокошколске установе, научно-истраживачке и иновационе организације, високотехнолошка и средњетехнолошка при вредна друштва која се баве научном, истраживачко-раз војном или производном делатношћу (укључујући start up и spin-off компаније)... Циљ је и њихово међусобно повезивање у простору Научно-технолошког парка „Звездара“, пре свега у примени нових технологија, стварању и пласману нових про извода и услуга на тржишту.

SERBIA  NO 46  2014

Е ХО Т

РС ТВО Е Ј И Л

• Р Е С Т О Р А Т Е Р С Т В О • ГА С Т Р О Н

ОМИ

ЈА

Република Србија

ВИСОКА ХОТЕЛИЈЕРСКА ШКОЛА струковних студија Кнеза Вишеслава 70, 11000 Београд Тел.: +381 11 25 45 787 Факс: +381 11 2547 884 E-mail: info@vhs.edu.rs Сајт: www.vhs.edu.rs

Висока хотелијерска школа струковних студија у Београду је државна високошколска установа, основана 1974, потврђена од Комисије за акредитацију и Министарства просвете Србије 2007. године. Студијски програми су усклађени са сродним установама туристички најразвијенијих земаља: Швајцарске, Француске, Енглеске, Холандије, САД... Циљ Школе је да одговори на динамичне и променљиве потребе хотелијерске и туристичке привреде, те да обезбеди високообразовани професионални кадар који може гарантовати највише производне и услужне стандарде и квалитет.

Ми производимо више од половине електричне енергије Србије We generate more than half of Serbian electricity

ПД ТЕРМОЕЛЕКТРАНЕ „НИКОЛА ТЕСЛА“ www.tent.rs

CE THERMAL POWER PLANTS “NIKOLA TESLA”