EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ CG 3 € ♦ SRB 290 DIN
година I број 3, 2013. цијена 5 KM www.nacionalnarevija.com
Његош у Српској
DOBRO DO{AO, GOSPODARU
П Р О Л О Г СРПСКОМ, УЗДУЖ И ПОПРИЈЕКО
Издавач „Принцип Прес“ Цетињска 6, 11000 Београд Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92 www.nacionalnarevija.com princip.press@gmail.com Директор и главни уредник Мишо Вујовић Уредник Бранислав Матић Технички уредник Александар Ћосић Уредник фотографије Драган Боснић Заглавље и дизајн насловне стране Јован Жељко Рајачић Сарадници Милован Витезовић, јереј Јован Пламенац, Небојша Јеврић, Драган Лакићевић, Бојан Мандић, Јово Бајић, Дејан Булајић, Дејан Ђорић, Ђорђе Србуловић, Михаил Кулачић, Зоран Пејашиновић, Слободан Крстић, Сандра Кљајић, Борис Чикић, Сенка Тривић, Сандра Јосовић, Вања Тепић, Љубиша Тривић, Дајана Королија, Радмила Ђевић, Весна Капор, Александра Рајковић Маркетинг Мирко Вујовић, Ирена Столић Секретаријат и пласман Јелена Јовић, Драгана Димитријевић, Миленко Василић Штампа „Портал“, Београд Представништво за Републику Српску „Принцип Прес РС“ Алеја Светог Саве 7, 78000 Бањалука Тел/Факс: +387 (51) 304 360 srpska@nacionalnarevija.com Дијана Петковић, директор
Водич кроз себе П
остоје та мјеста која нас смирују и окрепљују, озарују и обнављају, враћају првобитној чедности. Зато смо недав но опет били на Јањским отокама. Има мјеста на којима су архивирани, стварно и имагинарно, наши животи и животи наших предака и потомака. Откривајући та мјеста, откривамо себе. Зато смо посјетили Музеј Херцеговине у Требињу и Ки нотеку Српске у Палама. Неки гласови долазе из дубина вре мена, из несагледивих небеса, и собом нам увијек изнова до носе истину да је свако наше знање само облик сјећања. Стога пред вас изводимо Српско пјевачко друштво „Јединство“ и мноштво небоземних гласова, да читајући чујете. На нека мје ста ријетко залази модерни човјек, тај сенилни варварин и са моживи ништитељ, па су ту уточиште нашле многе угрожене врсте и створења. Отуд ми у мочвари Громижељ код Бијељи не и пећини Говјештица код Рогатице. Понегдје испод плашта прелијепе природе осјетимо како нашим кораком ходе и на шим очима гледају минула поколења хероја и мученика наше га рода, што учвршћује наше унутарње везе и одговорности. О томе свједочи и наша биљежница са Козаре. У неким зда њима одвијала се историја, заплитали се романи и расплитала судбина градова и земаља. У пријестоничком Банском двору, тако, читамо замисли Тисе Милосављевића, творца модерне Бањалуке. Најбоља мјера су нам наши великани и њихова дје ла, па зато ми о Његошу, Андрићу, Принципу, као и Сретену Стојановићу и Радославу Братићу. Нис у ове странице само наша релација са Отаџбином, него и водич кроз себе саме. Трагање за мудрошћу срца, која је ви ше од разумијевања и осјећања. То је тајна Љубави којом Бог држи свијет.
Покровитељ издања:
Представништво за Аустралију „Princip Press Australia PTY LTD“, 12/24 Loch Street, 3182 St Kilda West, VIC Јелена Јанковић, директор
На насловној страни: Споменик Његошу (у Београду, Подгорици и Вишеграду), рад вајара Сретена Стојановића CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.6 Република Српска) ISSN 2334-850X, COBISS.SR-ID 199401228
04
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Партнери издања:
РТС - ЈАВНИ СЕРВИС СРБИЈЕ
МХ ЕРС
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНА
ХЕ „ВИШЕГРАД“
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
„ХЕ НА ВРБАСУ“
ЗП „ЕЛЕКТРО ДОБОЈ“
САДРЖАЈ Витраж 04 ПРОЛОГ 06 ХРОНИКА
Путоказ 10 АЛБУМ: ЊЕГОШ ОЉЕ ИВАЊИЦКИ 16 ПЛОВИДБА: РЕГАТА БАЊАЛУКА–БЕОГ РАД 24 ПУТОКАЗ: ЈАЊСКЕ ОТОКЕ, ШИПОВО 30 ОАЗЕ: МОЧВАРА ГРОМИЖЕЉ, СЕМБЕРИЈА 36 ПОДЗЕМЉЕ: ПЕЋИНА ГОВЈЕШТИЦА 42 ХОДОЧАШЋА: БОГОРОДИЦА ЧАЈНИЧКА 48 ОДРЕДИШТА: КОЗАРА 56 КРАЈИНА: ПРЕДИО СЛИКАН ТУГОМ
Читанка 62 ЧУВАРИ ПУТА: ДОБОР-ГРАД 68 ПОДСЈЕТНИК: ГАВРИЛО, ОЧИМА ПОЗНАНИКА 74 ЗДАЊА: БАНСКИ ДВОР, БАЊАЛУКА
Култура 78 РИЗНИЦЕ: МУЗЕЈ ХЕРЦЕГОВИНЕ, ТРЕБИЊЕ 84 СТУБОВИ: КИНОТЕКА СРПСКЕ, ПАЛЕ 88 ПОЈ: СРПСКО ПЈЕВАЧКО ДРУШТВО „ЈЕДИНСТВО“
Људи 92 СВИЈЕТОВИ: СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ, ВАЈАР 96 ЖИВОТ, РОМАНИ: РАДОСЛАВ БРАТИЋ, ПИСАЦ
Представљање 104 НАЦИОНАЛНА РТВ: РТРС 108 ТЕМЕЉИ: ХИДРОЕЛЕКТРАНА „ВИШЕГРАД“ 114 ЕНЕРГИЈА: „ХИДРОЕЛЕКТРАНЕ НА ВРБАСУ“ SRPSK A No 3 2013
05
В И Т Р А Ж
Т РАК А >> Поводом 200. годишњице рођења знаменитог српског пјесника и вла дике Петра Другог Петровића Ње гоша, у Градској библиотеци у Бије љини недавно је одржан округли сто (у организацији тамошњег Српског просвјетног и култ урног друштва „Просвјета“) на којем су говори ли, поред осталих, професор Мило Ломпар, писац Зоран Живковић и академик Љубомир Зуковић. >> „Дани Српске у Србији“, манифестација одржана крајем новембра, окон чана је програмом „Вече савременог краткометражног филма Репу блике Српске“ у Музеју београдске Кинотеке. >> „Упознај Српску, упознај своје“ на слов је академског скупа на Прав ном факултет у у Београду, одржаног у оквиру „Дана Српске у Србији“, а предавање о Српској одржао је и њен предсједник Милорад Додик. >> Српски писац Војислав Лубарда (Рогатица, 1930), аутор Вазнесења и Преображења, члан Сената и допи сни члан Академије наука и умјет ности Српске, преминуо је недавно у Београду, у 83. години. >> Угледни конкурс „Златна сова“ за најбољи необјављени роман на срп ском језику, који распис ује Завод за уџбенике и наставна средства Срп ске, биће отворен до 6. маја 2014, а побједник ће бити проглашен 4. сеп тембра догодине, на Дан Завода. >> А ндрићева ћуприја, зборник радова са међународног симпозијума о ве ликом српском писцу одржаног у Народној и универзитетској библи отеци Српске, представљен је недав но у Бањалуци, а о обимној књизи (преко 1.000 страна) говорили су Бранко Тошовић, професор Универ
06
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Филмом да ти кажем Поводом 900. годишњице рођења Стефана Немање (1113-1199), родоначелника светородне лозе Немањића и зачетника српског златног средњовековља, као и 200. годишњице рођења Петра Другог Петровића Његоша (1813-1851), знаменитог српског пјесника, влади ке и владара Црне Горе, у Палама је 4. и 5. децем бра организован вео ма занимљив филмски програм. Поред осталих, приказани су филмови Летопис о старим гра довима (1965) и Долина векова (1968) Ратомира Ивковића, Хиландар на Атосу (1975) Ратомира Ивковића и Миодрага Милошевића, Доротеј (1981) и Његошу уз хо дочашће (1964) Здравка Велимировића, Његош (1951) и Лажни цар (1955) Велимира Стојановића... Организатори програма биле су Кинотеке из Пала и Београда, а покровитељ Министарство култ уре Српске.
Сликање идентитета Међународни фестивал етнолошког филма, четврти по реду, у организацији Музеја Семберије и Етнограф ског музеја из Београда, биће одржан током децембра у Бијељини. Сваке сриједе у том мјесецу биће приказива ни филмови, њих шест из такмичарског програма ово годишњег београдског Фестивала етнолошког филма и два из специјалног програма. Представиће се врсни филмски ствараоци из Кине, Њемачке, Србије, Јапана, Ирске... Нарочит у пажњу привлаче кинески Одлазак посљедњег планинског бога (1992) и српски Кад су липе цвале (2010) и Ћелави Исус (2012). Улаз на све пројекције у Музеју Семберије је бес платан.
Честитка акцијом „Култ ура је суштина универзитета.“ „Срећна вам 38. годишњица Универзитета. Желимо вам Студентски кул турни центар, Сцену и Галерију Академије умјетности. Желимо да уселите култ уру на Универ зитет и у Републи ку Српску.“ Ово су неки од натписа на тран спарентима у сту дентском кампус у којима су млади са Академије умјет ности својим ко легама честитали 38. годишњицу Универзитета у Бањалуци. Наглашено, све поруке испи сане су ћирилицом, лијепим и крупним словима. Као у некој социјалној акупункт ури, одлучно и љековито гађају на болна мјеста српског и свих друшта ва у региону, па и далеко шире. Акција је при вукла велику пажњу грађана и медија. Мислите о томе.
Бојено носталгијом Ко некад у осам, по Нотама сјећања, 6. децембра у ба њалучком Банском двору одржана је велика игранка, та ко модерна и старинска. Свирали су, пјевали и причали о музичком живо ту Бањалуке му зичари из педесе тих, шездесетих и седамдесетих го дина прошлог ви јека, представље ни у књизи Ноте сјећања – цртице из музичког живо та Бањалуке Рад миле Кулунџије. Поред професи оналних плесача из клубова „Ге ма“ и „Болеро“, у ритмовима из тог времена плесала је и публика. Орга низатори су били Култ урни центар „Бански двор“, Ака демија умјетности Универзитета у Бањалуци и Народно позориште Републике Српске.
зитета у Грацу, и директор наци оналне библиотеке РС Љиља Пе тровић-Зечић. >> Д а доплетем венац започети, па норамска збирка која обу хвата двадесет пјесника из Српске (при ређивач Ненад Грујичић, издавач „Бранково коло“), представљена почетком децембра у Новом Саду. >> M etamorphosis Constantiniana, спо меничко дјело вајара проф. др Драгана Раденовића високо око пет метара, откривено је недав но на Нишавском кеју у близини Градске куће, а поклон је Римока толичке цркве поводом 1700. го дишњице проглашења Миланског едикта. >> М ултиоригинали, изложба из фун дуса Музеја савремене умјетности Републике Српске која обу хва та двадесет три репрезентативна примјера из збирки графика и но вих медија насталих током седме и осме деценије XX вијека, отво рена је 1. децембра у невесињској галерији и трајаће до 20. децембра. >> Представа Драга Јелена Сергејевна Људмиле Разумовске, у извођењу Омладинског драмског студија „Живко Десница“, премијерно је виђена 6. децембра на сцени По зоришта у Приједору. >> „Празнични концерт“ Удружења музичких умјетника Српске одр жан је 3. децембра у пријестонич ком Банском двору, а наступио је Гудачки оркестар бањалучке Ака демије умјетности, под диригент ском палицом Бранке Радоше вић-Митровић, са солистима. >> Међународни позоришни фестивал малих сцена и монодраме одр-
SRPSK A No 3 2013
07
В И Т Р А Ж
Т РАК А ан је од 3. до 7. децембра у Источ ж ном Сарајеву, осамнаести пут, чиме је ова лијепа манифестација обиље жила своје пунољетство. >> П редстава Изгубљени у Бруклину Џоа Молера (Милана Кнеселца) биће по стављена на Малој сцени „Петар Ко чић“ у Народном позоришту Срп ске у Бањалуци, а публика ће имати прилику да види талентоване глум це Жељка Еркића и Владимира Ђор ђевића, који је и редитељ. >> „Корал фестивал“, манифестацију која представља огромно музичко благо Русије, отворио је 2. децембра у Источном Сарајеву замјеник руског амбасадора у БиХ Алексеј Кересте џијанц. >> Ј ован Дучић у дипломатији, изложба архивских докумената посвећена великом српском пјеснику, отворена је 2. децембра у галерији Центра за култ уру „Филип Вишњић“ у Угље вику и трајаће двадесет дана. >> „Положај писца, књиге, издаваштва“ наслов је округлог стола који је почет ком децембра одржан у Народној и универзитетској библиотеци Српске у Бањалуци, а изнето је мноштво за брињавајућих података, који дубин ски одсликавају ову невеселу епоху. >> Овогодишњи „Гитарарт фест“, одр жан од 29. новембра до 1. децембра у Бањалуци, почео је концертом По љака Марека Пшјечног, а завршен наступом џез трија Мате Матишића. >> Б ајка о витезу без коња, у режији Јарослава Антоњука и продукцији Позоришта младих из Новог Сада, гостовала 7. и 8. децембра у Дјечијем позоришту Српске у Бањалуци. >> Изложба Зашто лица немају главе? академског сликара Давора Ружи
08
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Озбиљност У сусрет стогодишњици почетка Првог свјетског ра та, Одјељење за историју Андрићевог инстит ута у Ви шеграду формирало је Научни одбор за обиљежавање тог великог догађаја. Истина о гороломним збивањима биће поново афирмисана бројним изложбама и науч ним скуповима, издавачким и филмским пројектима – нас упрот обилато финансираним кампањама исто ријског ревизионизма. У Одбору су директор Андри
ћевог инстит ута Емир Кустурица, Олег Ајрапетов са Московског државног универзитета, Светозар Рајак са Лондонске школе за економију и политичке науке, ди ректор Архива Србије Мирослав Перишић, Мирослав Јовановић са Филозофског факултета у Београду...
Српски филм у Чикагу Српски филмски фестивал одржан у престижном чикашком биоскопу „Мувико театар“ од 6. до 8. децем бра представио је америчкој публици најпопуларнија и најнаграђиванија нова српска филмска остварења. Приказани су, поред осталог, Кругови Срдана Голубови ћа, Равна гора Радоша Бајића, Мамарош Момчила Мр даковића, Држава Оливере Шарановић, Фалсификатор Горана Марковића, Кад сване дан Горана Паскаљевића. Пажњу су привукли и пратећи програми, гала вече, дружење са гостима, гласање публике. Покровитељ фестивала би ла је Влада Србије, а органи затори лист Српско огледало, Генерални конзулат Србије у Чикагу и Српско-амерички музеј „Свети Сава“.
Сестре Сто десет година „Кола српских сестара“ обиљежено је недавно свечаном академијом у Београду. Основано 1903, по идеји сликарке Надежде Петровић и под име ном које му је дао Бранислав Нушић, „Коло“ је једно од најстаријих женских добротворних, патри отских и култ урнопросвјетних удружења у југоисточној Европи. Увијек је помагало гдје је најтеже и најважније, у рат у и миру, у матици и крајинама, у Старој и новој Србији, васпита вајући нас бесмртним примјерима да се Отаџбина брани врлином. Комуни стичка власт послије Другог свјетског рата забранила је „Коло српских сестара“, а рад је обновљен 1990.
Храм и монографија Саборни храм Христовог Васкр сења у Подгорици, освештан у ок тобру 2013, у прис уству црквених поглавара православног свијета и хиљада вјерника, добио је и своју репрезентативну монографију, која је промовисана недавно у Београ ду. Грађен од 1993. у подгоричким Момишићима, у близини остата ка Цркве Светих Апостола, метоха Хиландара (из доба српског краља Милутина Немањи ћа), овај величанствени храм један је од стубова Цркве у Црној Гори. Идејни пројекат урадио је архитекта др Пре драг Ристић, инжењерске и грађевинске послове Грађе вински факултет у Подгорици, „Пројект-инжењеринг“ и „Монтажа инжењеринг“... О свему томе озбиљно и уте мељено свједочи репрезентативна монографија коју је приредио публициста Јован Маркуш.
ћа отворена је у галерији Центра за култ уру и образовање у Лакташ има. >> Народна библиотека у Градишци обогатила је свој фонд за нових 600 наслова и сада их има близу 66.000, обавијестила нас је Сњежа на Миљковић, в. д. директора ове установе. >> Бугарска је већ трећи пут заредом водећа на листи земаља чији су грађани „највише патили у мину лој години због егзистенцијалних услова“, објавила је 3. децембра америчка агенција „Галуп“, док је БиХ на тој невеселој листи заузе ла тринаес то, Македонија седмо, а Србија двадесет треће мјесто. >> „Бизнис форум Мађарска-Српска“ одржан је почетком децембра у Бу димпешти, а отворила га је преми јерка Српске Жељка Цвијановић. >> Агенција за посредничке, инфор матичке и финансијске услуге са општила је да је од 2. децембра почела примјена једношалтерске пословне регистрације у Републи ци Српској, која ће ту процедуру скратити са досадашњих двадесет шест на три дана. >> Бориша Симанић, петнаестогоди шњи крилни центар из Бијељине (208 центиметара), кадетски ре презентативац Србије и освајач европског сребра на Првенству у Кијеву, нови је играч београдске „Звезде“. >> Дрвена „фолксваген буба“ столара Момира Бојића из Челинца, на ко ју је уградио преко 20.000 храсто вих плочица, била је атракција на Међународном сајму аутомобила у њемачком Есену, завршеном 8. децембра.
SRPSK A No 3 2013
09
А Л Б У М
ЊЕГОШ СЕ НАЈЗАД СКУЋИО, У СРПСКОЈ
Добро дошао, Господару
Ч
Илустрације: Оља Ивањицки, из циклуса „За Његоша – Ноћ скупља вијека“, слике и детаљи слика, 1997. (© Фонд Олге Оље Ивањицки)
10
удесном и прецизном геометријом судбине, како би то рекао Андрић, круг се затворио у Андрићграду, на тргу испред Цркве светог кнеза Лазара. О двијестотој годишњици рођења Петра Другог Петровића Ње гоша (1813-1851), светог пјесника и владике српског, господара Црне Горе, баш ту му је откривен велики споменик. То ремек-дјело вајара Сретена Стојановића, Приједорчанина и младобосанца, одливак истог оног који стоји у Београду и Подгорици, остаће најдостојнији чин обиљежавања ве лике годишњице у свим српским земљама. Спраће са образа овог српског поколења три срамоте, несхватљиво огријешење о свог великана, „три мје ре за јад у који допанусмо“. Сада је, ипак, све на свом мјесту. „Трагични јунак косовске мисли“ је ис пред светиње посвећене Косовском Великомученику, у граду грандиозног писца који их је поново спојио својим златним пером, у младој републици која све чешће мора да преузима на себе одговорности старе и посрнуле матице. На мјесто су стављени и узурпатори који су се без легитимитета гурали за говорницу, бесрамно, и они који су своју дужност хтјели да ис пуне кришом и шапатом, као да су уљези у сопственој кући. И мишеви су у рупама, садашњи разбојници на будућим потерницама, а ремек-дјело Сре тена Стојановића и на насловној страни Националне ревије. За све то, у једном потезу, био је неопходан баш Велики Редитељ, слава му и част. Придружујући се обиљежавању два вијека од рођења Његошевог, и „Ал бум“ у овом броју посвећујемо њему. Љубазношћу Фондације Оље Ива њицки, у прилици смо да са вама подијелимо неке из серије портрета Ње гоша које је велика сликарка урадила 1997.
SRPSK A БРОЈ 3 2013
SRPSK A No 3 2013
11
А Л Б У М
12
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 3 2013
SRPSK A No 3 2013
13
А Л Б У М
14
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 3 2013
SRPSK A No 3 2013
15
П Л ОВ И ДБ А
16
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ПРВА РЕГАТА БАЊАЛУКА–БЕОГРАД
Дванаест веслача,
двије ријеке,
један циљ
Тај дан остаће упамћен. Први пут је у београдском Савском пристаништу свечано дочекана регата из братске Бањалуке. Послије четрнаест дана и 504 километра пловидбе, савладавши сва искушења унутарња и спољна, њих дванаесторо показало је да су двије српске пријестонице спојене а не раздвојене двијема ријекама великих потенцијала. Догодине нови подухвати Пише: Рада Поповић
SRPSK A No 3 2013
17
П Л ОВ И ДБ А Фотографије: Рафтинг савез Српске
У
недјељу пред полазак мала ода брана дружина у порти Цркве Покрова Пресвете Богородице, у бањалучком насељу Карановац, прис у ствује служби и добија благослов све штеника. Сунчани дан послије и све чани испраћај, уз прис уство бројних градских званичника Бањалуке и при јатеља рафтинг спорта. Многи локални веслачи, пратећи регат у, извеслали су прву етапу. Све то било је „вјетар у ле ђа“ учесницима, спремним да четрнаест дана проведу веслајући доњим током ријеке Врбас и 427 километара дугим током ријеке Саве, све до Београда. И веслало се, пуно и тешко. Сваки дан по десет и више часова, прелазећи, кад им временске прилике допусте, и до 56 километара дневно. Вријеме их није мазило. Прва четири дана сунца и ве дрог неба је олакшало пут, али наредних шест кишовитих и вјетровитих били су додатно бреме. Па опет о одустајању нико није размишљао. На води је по сматран излазак и поздрављан залазак сунца. Увече, у шаторима и уступљеним објектима локалних рафтинг клубова, одмор и окрепљење. Снага за наставак. ИСПИТ ВОЉЕ И КАРАКТЕРА
На дијелу пута Врбасом На одморишту: Њих једанаесторо и дванаесто са друге стране фото-апарата
Двије ријеке које је природа спојила имају супротне ћуди. Врбас кривудав и брз, типично брдски. Сава велика и спо ра, помало снена љепотица. Тешки рафтинг чамци не мире лако те крајности. За ову регат у на њима су постављене веслачке конструкције и за штитне надстрешнице. Ипак, сва снага је долазила од самог веслача. У ово до ба године Врбас је плитак, нељубазан, а Сава стоји као залеђена. У посљедњим данима регате кошава, киша и мраз ле дили „продирали су кости“. – Претпостављао сам да ће неко од учесника ипак да одустане. То су да ни напорног веслања, тешки времен
Подршка Организатори регате су Рафтинг клуб „Кањон“ из Бањалуке и Наутички клуб „Лиман“ из Београда, уз подршку Рафтинг са веза Србије, Кајак-кану и Рафтинг савеза Републике Српске, туристичких организација Београда, Бањалуке, Српске и Ср бије. Пројекат су подржали и Генерални конзулат Србије у Српској, те Канцеларија Српске у Србији.
18
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ски услови – прича Александар Пастир, предсједник Кајак-кану и рафтинг саве за Републике Српске и Рафтинг клуба „Кањон“. – Али, зачудо, нико није оду стао. Других изненађења није било. Са ва и доњи дио Врбаса нис у екстремне ријеке, али је било екстремно веслање. Људи су се подијелили у групе и свак је свакога бодрио. Имали смо велики мо тив да дођемо до до Београда, јер то је важно лично постигнуће и испит издр жљивости, па и карактера. Ишле су дви је дјевојке, нис у се жалиле, издржавале су све, тако да мушкарци нис у ни имали права да се буне. Сам пројекат пет година је сазри јевао и чекао. Први пут у његовом де сетогодишњем раду, истиче Пастир, поклопило се да су ресорна министар ства и друге надлежне инстит уције с одушевљењем прихватиле идеју. Свако је одрадио свој дио посла, остављајући учесницима оно што најбоље знају: да веслају и логистичко-технички органи зују саму манифестацију. Значајну улогу одиграо је Владимир Николић, генерал ни конзул Србије у Бањалуци, коме је идеја о регати прво изложена. Потом су се укључиле инстит уције из Србије, као и Млађен Цицовић, директор Представ ништва Републике Српске у Београду. Придружили су се и готово сви градови на пређеном ријечном пут у. – Регата је била пробна, више спорт ска него рекреативна. Веслало се од де сет до четрнаест-петнаест сати дневно, што није за рекреативце. Озбиљан по духват за сваког од нас. Девет учесни ка су чланови Рафтинг клуба „Кањон“, двоје из Прибоја, отац и син из Еко-клу ба „Лим“, један учесник из Сремске Ми тровице, члан Удружења „Златна риби ца“ – наставља Пастир. Циљ подухвата је, каже, очување обје ријеке, промоција и развој рафтинга, кајака и кану спорта, као и оснивање рафтинг клубова у свим општинама у сливу Саве. МОГУЋЕ ЈЕ, ПА ИЗВОЛ’ТЕ У овој авант ури учествовале су Ире на Карлаш и Милена Колобарић. Сви их истичу као примјер снажне воље и духа. – Било је тренутака кад нам се ки лометар чинио као вјечност – прича нам Милена Колобарић. – Вјеровале
SRPSK A No 3 2013
19
П Л ОВ И ДБ А
Испод Моста на Ади у Београду
20
SRPSK A БРОЈ 3 2013
SRPSK A No 3 2013
21
П Л ОВ И ДБ А
смо једна у дру гу, веслале свом снагом. Жеља да се стигне до циља била је ја ча него што смо и саме мислиле. У тим тренуци ма више раз мишљаш да ли Мало сна у ће падати киша, да ли ћеш стићи прије чамцу, у матици: мрака и подићи шатор, хоћеш ли имати Ирена Карлаш довољно хране и воде на чамцу, да ли и Милена ћеш ујутру устати сув. Никада нисмо Колобарић веслале регат у дужу од 40 километара, а сад смо у једном дану веслале и по 56 километара, или по 13 сати, што је не А за ручак – вјероватан осјећај. печена риба Истиче да су њих двије, на истом чамцу, тринаест од четрнаест дана рега те веслале унатрашке. – Вријеме нам је пролазило уз разне приче и анегдоте, а у најтежим трену цима смо пјевале, чак по три и по ча са. Четири пута смо веслале у потпуном мраку. Диван је осјећај кад веслаш под небом пуним звијезда, а мјесец те води и обасјава пут.
Везе Рафтинг регата Бањалука–Београд организована је на осно ву споразума о специјалним везама између Србије и Српске, у оквиру активности за развој туризма и спорта на ријекама Врбас и Сава.
22
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Ненад Иванић из Сремске Митрови це не крије своје одушевљење остваре ним подвигом. Његови пријатељи каја каши на мирним водама причали су му да је за њих такав подвиг немогућ, иако су њихови кајаци знатно подеснији за веслање на дуге стазе. – Да је било ко покушао да нас пси хички спреми за ово, вјерујем да би нас пола одустало прије старта. Напор је велики, али у разговору са посадом, и у сталном смјењивању нових предјела, вријеме пролази брже, неосјетније. Ми сли се на циљ, броје километри, ко први наиђ е на знак за пловни пут гласно уз викне број, сви остали понове за њим, и тако на 427 километара Саве – додаје Иванић. Стекао је, каже, нове пријатеље, са којима би могао да изведе било шта. – Ако треба, са њима и на крај свије та не би било тешко ићи. Отац и син, Дејан и Урош Пузовић, из Еко-клуба „Лим“ из Прибоја, тако ђе су били дио ове регате. Иако су би ли спремни на велике физичке напоре, истиче Дејан, изненадила их је тежина подухвата. – Урош је стигао са прехладом у Ба њалуку, па је било питање да ли ће уоп ште веслати. Мој задатак био је да га опоравим. И његова ријешеност да ве сла била је јака. Под терапијом је веслао данима, носио се са контратоковима и таласима, вјетром и кишом, водом која
се не креће, и успио, као и сви ми. Екс курзију у Италију замијенио је учешћем на регати, што довољно говори колико му је ово значило. Данима је причао о трену кад ће пропловити испод новог Моста на Ади. Када смо тринаестог дана увече стигли тамо, били смо преплавље ни емоцијама и задовољством. Мотив да све издржимо био је лични. Мој да провјерим вриједим ли још чему. Урош је млад. Кад неко са осамнаест година издржи овакав физички и ментални на пор, онда је то посебан подстицај за да љи живот и изазове. Сад више знамо о Сави и о људској мјери у веслању, закључује Дејан Пузовић. – Веслање преко десет сати, данима, могуће је. То јесте пробијање граница и очекивања. Туристи сада могу доћи на провјерен терен и уживати у љепотама чистог Врбаса и хипнотичке Посавине. Веслање, рибарење, камповање, дружење и авант ура, све је ту. САВОМ, ОД ИЗВОРА ДО УШЋА Тај дан, 6. октобар 2013, остаће упам ћен. Први пут је у београдском Савском пристаништу свечано дочекана регата из Бањалуке, која је успјешно савладала све тешкоће и доказала да два града не раз двајају него спајају двије ријеке великог потенцијала. Као и испраћај, манифеста цију је забиљежио велики број медија, а
сви окупљени били су радо сни због успје ха. Послије доч ека, организо вана је презен тација туристичке понуде Ба њалуке и про бане њене га строномске ђаконије. За наредну годину овај тим планира да вози регат у Савом, од извора (Словенија) до ушћа (Србија), дугу 940 километара. – Идеја је да се следећи пут не возе тешки рафтинг чамци, него да се крене кајацима. Осам веслача, по два из сва ке државе којој припада Сава, да се за једнички отисну на то путовање, а онда да им се на пунктовима оформљеним у мјестима у сливу Саве придруже и дру ги. Тако, неки ће веслати двадесет дана, други десет, пет, два... Свако се у ову екс педицију може укључити у складу са сво јим могућностима, физичком спремом и расположивим временом – каже Алек сандар Пастир. План је да се тој регати догодине при друже и мали бродови и истински љуби тељи ријеке. Већ су успостављени први контакти са регионалним рафтинг саве зима, а представници Београда исказа ли су жељу да опет организују завршну манифестацију. Регата ће почети у јуну, а завршити се у јулу. SRPSK A No 3 2013
На циљу: Испод Бранковог моста у Београду и са заставом у Савском пристаништу
23
П У Т ОК А З
/
R O A D
S I G N
Лијепа острва у бигреној ријеци ЈАЊСКЕ ОТОКЕ, БИСЕР ШИПОВАЧКОГ КРАЈА
24
SRPSK A БРОЈ 3 2013
JANJSKE ISLANDS, THE PEARL OF ŠIPOVO REGION
Beautiful Islands in Tufa River
SRPSK A No 3 2013
25
П У Т ОК А З На око четири километра од свога врела и дванаест километара од центра Шипова, седроносна ријека Јањ бива испресјецана стијенама и тлом, рачва се и твори већу групу острва, да би се доцније опет сабрала у свој јединствени ток. Та група острва и десетина моћних потока, у народу од давнина звана Јањске отоке, природни је феномен и главно излетиште у околини Шипова. Пролазити овуда а не свратити било би велика грешка
С
иромашни крашки крајеви нис у били издашни за наше претке. Стална борба за опстанак, која их је и довела у ове висове, обиљежила је живот горштака на Јањској висоравни. Вијековна тежња за слободом и очува њем своје вјере, традиције и идентитета донијела је становништву овог краја ви ше глади и муке него материјалног бла гостања. Отуда и стара изрека: „Јањани не, пурин душманине“. На једној страни одузета срећа вра ћена је кроз велику љепот у и потенци јале природе. Јањска висораван данас је један од најљепших и најсадржајни јих крајолика Републике Српске. По менућемо само Јањску прашуму, једну од три те врсте у Европи, затим мана стир Глоговац, духовни центар право славног живља Јања, врело ријеке Јањ, моћни извор вода из дубине крша, Ва ганску пећину, тајну скривену у дуби
26
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ни земље... И напослијетку, најљепше од најљепшег, Јањске отоке. РАЧВАЊЕ И САС ТАЈАЊЕ Ријека Јањ од свог врела гради мо ћан кањон чије се стране, формиране од стијена монументалног изгледа, издижу и до 200 метара из воде. У самом свом горњем току показује плаховит у нарав и снагу. На само два километра од врела Јањ у кањону прави прелијеп водопад, тешко приступачан посјетиоцима. Чари ове природне атракције осјетили су ри јетки међу мјештанима и планинарима, спуштајући се низ стрме литице кањона и газећи хладну воду. (Ово је најхладни ја ријека у Српској. У свим добима годи не температ ура воде не прелази 6 сте пени Целзијусових.) Та вода обогаћена бигром или седром, чијим се таложењем стварају најфиније каскаде, даје додатну љепот у току Јања.
На око четири километра низвод но од свог врела, седроносна ријека Јањ наилази на препреке. Ту таложи седру, а у исто вријеме се разједињује, бива ис пресјецана стијенама и тлом, па се онда поново састаје у јединствен, моћни ток. Тако настаје већа група острва, у народу од давнина позната као Јањске отоке. Хук кристално чисте воде око острва и буј на вегетација, слапови и бигрене каскаде, десетине моћних потока, све су то Отоке. Отоке су заправо кречњачка удоли на уз ријеку Јањ, дугачка око километар, а широка око 300 метара. Ова скупина острва испресјецана бројним рукавци ма, са мноштвом слапова и бујном веге тацијом, најатрактивније је излетиште шиповачког краја. ЛАКО ДОЋИ, ТЕШКО ОТИЋИ До прелијепог амбијента Јањских отока можете доћи из Шипова, од чијег су центра удаљене око 12 километара. Неизоставна су станица свих љубите ља природе, туриста или пролазника. Локалитет у се прилази са пута Шипово – Купрес. У љетним мјесецима, посебно за викенде или празнике, Јањске отоке постају главно излетиште шиповачког краја. Посјећују их из свих крајева. Уз неизоставан роштиљ и природно хлађе
Водопади Јањске отоке су један у низу феномена које карст носи собом. Поред већег броја отока обраслих дивном вегетацијом, нај чешће шумарцима јошике, овај дар природе посебно красе водопади. На излазу из Отока и поновном улазу у кањон, Јањ гради водопад висине десетак метара преко којег се вода као стријела спушта низ литицу. Посјетилац са страхопоштова њем може да прати силовит хук и пјенушање воде која се гу би у брзацима.
но пиће у рукавцима Јања, на Отокама се могу пробати специјалитети српске кухиње. Надалеко је чувена, а мјештани кажу и најквалитетнија у српским кра јевима, пастрмка из Јања. На неким ру кавцима се налазе стари млинови, који употпуњују амбијенталну цјелину. На тај начин ово природно добро добија своју етнолошку вриједност. Јањска висораван је „врело живота“ и мјесто поријекла великог броја наших људи. Данас, трагајући за собом и соп ственом суштином, човјек се полако вра ћа и својим коријенима. Пролазити преко ових висова, а не свратити у посјет у некој од природних или култ урних знаменито сти, било би велика грешка. Јањске отоке, тако близу и тако приступачне, а тако фа сцинантне, морају се посјетити. (www.UpoznajSrpsku.com)
SRPSK A No 3 2013
27
П У Т ОК А З
28
/
R O A D
S I G N
SRPSK A БРОЈ 3 2013
SRPSK A No 3 2013
29
О А З Е
30
SRPSK A БРОЈ 3 2013
МОЧВАРА ГРОМИЖЕЉ, ПОСЕБНИ РЕЗЕРВАТ ПРИРОДЕ
Неосјетно ходање
по води
Нема дна Громижељу ни краја приповијестима о њему. Вода је ту дринска, а незнаним каналима отиче у Саву. На споју те двије ријеке, на простору Бијељине, овај резерват природе је једно од посљедњих станишта рибице умбра крамери, у народу зване црнка или мргуда, која спада у ред најстаријих кичмењака на планети. Не идите тамо сами и не подсмијехујте се легендама које чујете Пише: Ана Пандуревић
„Н
е зна се поуздано шта је Громижељ, слатководни из вор ишчезлог Панонског мора, гејзир, тресетиште или дубоки вир, али у народу равнице између двије рије ке то је непрес ушни извор предања, тај ни и легенди“, каже публициста Тихомир Несторовић који је рођен уз руб мочваре.
Приповиједа се да је некада у Громи жељу било село невјерника, зато прокле то, па потонуло у земљу, а на мјесту гдје се налазило појавио се вир без дна. Казује се и да је на том мјесту преварена дјевој ка проклела сватове. Да је вода прогутала вршалицу за жито, да је у виру потопље но благо царских војски што су биле и SRPSK A No 3 2013
31
О А З Е
Стручњаци из Бијељине током недавних истраживања у мочвари Громижељ
нестале у равници без одјека. Прича је много, али у свакој је Громижељ уклети крај и у свакој се једном годишње, у зо ру 14. августа, на православни празник Макивије, из немјерљивих дубина би стре воде јавља давно ишчезли свијет. „Причали су стари да се на Макивије из Громижеља чују гласови чобана, рика говеда, блејање оваца, лајање паса, пје сма дјевојачка, довикивање радника, ху ка вршалице. У селу нема живих да по свједоче да су чули тај потонули свијет“, каже Несторовић. Овај хроничар Семберије је за 40 го дина новинарског посла и кроз 10 обја вљених књига прозе овјековјечио Дрину плаховит у и виловит у и све необичне
Тресетиште и његове тице Стручњаци веле да је Громижељ једно од ријетких сачуваних низијских тресетишта. Површина подручја у првом степену заштите је 67 хектара. Уз мргуду, која се налази на црвеној листи најугроженијих жи вих бића на планети, у Громижељу су откривене бројне ријет ке и угрожене врсте, попут барске корњаче, еје мочварице, црне роде, црвене чапље и мале бијеле чапље.
32
SRPSK A БРОЈ 3 2013
људске судбине везане уз њен ток, кроз вријеме прошло и вријеме садашње. У вријеме које нас је уморило и ко је ни чудима више не вјерује, вели Не сторовић, десио се у Српској 2008. спа соносни проналазак мргуде, сићушне дводихалице која је милионима година ма опстала само у водама руских ријека Дњепар и Дњестар и у сусједној Мачви, гдје је осамдесетих година прошлог ви јека проглашен Специјални резерват природе „Засавица“. ОСМЕЈАК СТАРЕ МРГУДЕ Громижељ више није тајна. Одала га је мргуда, мрка рибица не већа од кажи прста, која се налази на црвеној листи најугроженијих врста на планети. Науч ници, путописци, авант уристи, градски оци, сви понешто траже у Громижељу ових година. Само домаћем сељаку ово чудо ни је чудно. Радо Крстић из Велиног Села, у чијем се атару мочвара налази, каже да је бара одувијек каква јесте, само је раније вода била већа и дубља, богатија
SRPSK A No 3 2013
33
О А З Е
34
/
O A S E S
SRPSK A БРОЈ 3 2013
рибом и птицама. Он је као дијете хва тао мргуду, тада су непознат у рибицу звали малић. „Ми дјеца набацимо замку, корпу од трске или металне мреже, па рукама ва тамо рибу из муља. Било је у Громиже љу, а има их још, штука од два метра. А ова мала, десет цената нарасте. Бацимо је, шта ће нам. Зато је ваљда и преживи ла толико. Да је била велика, појели би је“, убијеђен је Радо. Каже, мочвара и њено богатство не стају од када је у Семберији прошлога вијека направљено 500 километара ме лиорацион их канала. Пумпе црпу воду у Саву, тако да се одавно већ чамцем не може опловит. А некада је мочвара била водени прстен око аде чврсте земље на којој је, од када се памти, живио само је дан домаћин, Тришо Мартић. Радо каже да је Тришо годинама оба рао стабла и довлачио земљу грађевин ским колицима, градећи пут преко воде до имања на ади. До данас је то једини пут којим се стиже до плодних њива у власништву десетак бијељинских по р одица. „Посљедњих година, од када је у Гро мижељу мање воде, пут како-тако оп стаје, али се сваке године мора насипати дебљим слојем шљунка. Правило је да се путем никада не иде без сапутника и без дуге мотке којом се, злу не требало, мо же задржати на површини док не стигне помоћ“, објашњава Радо. Према његовим ријечима, вода Гро мижеља је дринска, јер расте и пада упо редо са овом ријеком, али мочвара има везу и са три километра удаљеном Са вом, гдје отиче незнаним подземним ка налима. Сада је под водом остао, скоро ура стао у шаш, трску, локвање и густо бар ско растиње, само Лакетића вир који никада не прес ушује. У његовом корит у које је широко стотињак метара бујају врбе, јохе и јасенови.
Биље На списак флоре Републике Српске први пут је увршћена мо чварна коприва откривена у Лакетића виру, као и ребратица, мочварна папрат и жути локвањ, који су такође ријетке и ра њиве врсте.
измјерио, а покушавали су. Задњи пут су рониоци из града сишли пет мета ра у дубину и када су изронили само су рекли да у средини имају два лијевка, без краја. Вода Громижеља кристално је чиста. И ледена. Кажу мјештани, све кад зале ди, око Лакетића вира вода клобуча. Милорад Панић покушава да рука ма извади славну мргуду из муља. Али нисмо опремљени замкама. Каже да ри бе има много, као и биља, али птице се више не легу у мочвари. „Живјеле су овдје црне роде, чапље и гакови, али од када се вода исушује пум пама, има томе двадесет година, не стиг ну да изведу младе, немају хране. Још нас само надлећу“, каже Панић. Од када је Громижељ заштићено под ручје, у мочвари је забрањен лов и ри болов, сјеча дрвећа, брање биља, вађење шљунка... Жуте табле са исписаним за бранама и упозорењима једино су што од те заштите види путник, намјерник да проникне у тајну Громижеља. Радо и Милорад на повратку кроз Велино Село набрајају: у овој кући жи ви једна баба, ова је празна, овдје је јед на баба, празна, празна, празна.... У селу живи само једно унуче. Нестаје и село око мочваре. Ако се брига за резерват природе сведе, као сада, само на забране и на мје штане, биће и мргуда тек једна од леген ди из тајновитог Громижеља.
Публициста Тихомир Несторовић, наш водич кроз Громижељ Мјештани Радо Крстић и Милорад Панић
Рибица мргуда (umbra crameri), снимак из Бијељине Т. Несторовића
УНУЦИ СУ НАЈУГРОЖЕНИЈА ВРС ТА „Тло је несигурно, лако се може кроз њега пропасти. Ми, заправо, ходамо по води“, каже нам Радо, спретно се проби јајући кроз бујно и уплетено растиње до Лакетића вира. Прича успут да се дубина воде оком не може сагледати. Нико је никада није SRPSK A No 3 2013
35
П О ДЗ ЕМ Љ Е
36
/
U N D E R G R O U N D
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ГОВЈЕШТИЦА, У КАЊОНУ ПРАЧЕ, КОД РОГАТИЦЕ
Најдужа пећина у Српској Откривена почетком XX вијека, она је данас прави мали подземни свијет, истражен у дужини од скоро десет километара. Значајна истраживања била су 1960–1970. и од 2010. Богат пећински накит, кости животињских врста изумрлих прије 20.000 година, колоније слијепих мишева, кристали, инсекти, фосили, чине овај спелеолошки објекат изузетно занимљивим и за науку и за туристе
Н
а само 21 километар од Рога тице, у кањону ријеке Праче, налази се пећина Бања Стије на, важна тачка на спелеолошкој и ту ристичкој мапи Републике Српске. Ову пећину многи зову и Мрачна, јер на свега метар од улаза кретање је немо
гуће без вјештачког свјетла. Почетком XX вијека открили су је аустроугарски истраживачи. Мапе пећинских ходника дугих 1.200 метара исцртане су и извр шена спелео-биолошка истраживања у периоду од 1960–1970. „Пећина је раз граната и састоји се од улазног канала, SRPSK A No 3 2013
37
П О ДЗ ЕМ Љ Е
38
/
U N D E R G R O U N D
SRPSK A БРОЈ 3 2013
SRPSK A No 3 2013
39
П О ДЗ ЕМ Љ Е
Ка парку природе „Током експедиције обављена су биолошка и друга истражи вања у пећини“, каже Голић. „Посебна пажња посвећена је ис траживању специфичних колонија шишмиша које постоје у пећини и у ширем прос тору кањона Праче. Истраживања ће дати основ локалним властима и Републичком заводу за за штиту културно-историјског и природног насљеђа Српске да кањон Праче, са овом и другим пећинама, прогласе заштиће ним парком природе.“
Фотографије: Миланоло Симоне
40
неколико већих галерија и више мањих канала који их спајају“, забиљежили су стручњаци. „Богата је атрактивним пе ћинским накитом који чине бигрене каде, саливи, сталактити и пећински стубови. По богатству и разноврсности накита, једна је од најљепших пећина Српске. Интересантна је појава ријетке врсте накита у облику љепљиве бијеле пасте, која се назива ‘пећинско млијеко’. У унутрашњости пећине пронађени су остаци пећинског медвједа.“ Међутим, спелеолошко-туристичка понуда општине Рогатица не засни ва се само на Мрачној пећини. О то ме свједочи наш саговорник Небојша Голић, директор Туристичке организа ције Рогатице: „У непосредној близи ни Мрачне пећине налази се и пећина Говјештица, коју локално становни штво назива и Дуговјештица. Она ду го није била предмет истраживања, због неприступачног улаза на којем се налази језеро дубине и до два метра. Године 2010. озбиљније истраживање ове пећине спровела је група спелео лога из Италије (Болоња, Новара, Ма са, Ређо Емилија) и БиХ (Сарајево и Високо).“ Истраживања су настављена и то ком наредне три године. Од 11. до 26. ав густа 2012. у пећини је организован ве лики међународни спелеолошки камп. Учествовало је 40 спелеолога из Ита лије и БиХ и том приликом пећина је истражена на укупној дужини од 7.000 метара. Откривени су подземни прола зи и неколико великих дворана са неиз мјерним пећинским благом. „Велики је број стубова сталактита и сталагмита, од кварца и кречњака, бијеле и жуте бо је. Ту су и бројне драперије, кристали и инсекти, као што су тврдокрилци, сто ноге, колоније слијепих мишева, рачића и лептирица“, каже Голић. У пећини је SRPSK A БРОЈ 3 2013
пронађено и доста костију праисториј ског пећинског медвједа (Ursus spelaeus), врсте која је, према ријечима струч њака, изумрла прије 20.000 година. На зидовима пећине су и још увијек неи дентификовани фосили, вјероватно из периода формирања ових стијена. ИСТРАЖИВАЊА ЋЕ БИТИ НАС ТАВЉЕНА И у августу наредне године, 2013, у Говјештици је организована међуна родна истраживачка експедиција од стране спелеолога из Болоње и сара јевског Центра за крш, под покрови тељством Италијанског спелеолошког савеза и уз сагласност Републичког за вода за заштит у култ урно-историјског и природног наслијеђа Републике Срп ске. У експедицији је учествовало 50 спелеолога, групе из Болоње, Новаре, Масе, Форлија, Фаенце, Сијене, као и из Бањалуке, Мостара, Сарајева, Високог. „Спелеолози су у пећини поставили камп и боравили тамо по неколико да на, потпуно посвећени истраживању“, наставља Голић. „Имали смо срећу да им се придружимо на дан и увјери мо се у непроцјењиву вриједност овог природног блага. Савладавање захтјев них успона и пролазак кроз потопљене дијелове пећине, током посљедње екс педиције, довели су до открића нових два километра подземних галерија. Та ко, Говјештица својом укупном истра женом дужином од 9.682 метара тре нутно важи за најдужу пећину у Босни и Херцеговини.“ То, свакако, није крај истраживања. До сада истражени дијелови пећине нис у интересантни само због своје ве личине, већ и као природне, научне и естетске вриједности. Пећина тренутно није уређена за туристичке посјете, али Туристичка организација општине Рогатица је ове године на Свјетски дан туризма, 27. септембар, организовала једнодневни бесплатни излет у Говјештицу и Мрач ну пећину, за све заинтересоване за љубљенике у природу. Учествовало је око 30 љубитеља природе и спелеоло гије, што је допринело даљој промоци ји овог јединственог природног рес ур са, као и туристичке понуде општине Рогатица.
SRPSK A No 3 2013
41
Х ОД ОЧ АШ Ћ А
42
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ЧУДОТВОРНА ИКОНА БОГОРОДИЦЕ ЧАЈНИЧКЕ, ПРЕДМЕТ И ИЗВОР ВЕЛИКЕ ВЈЕРЕ
Радујмо се што смо Њени Према предању, насликао ју је апостол и јеванђелиста Лука, први иконописац. У XIII вијеку добили су је на дар Немањићи, приликом посјете Светој земљи. У XIV вијеку манастиру Бања код Прибоја пок лонио ју је краљ Милутин, у знак захвалности за чудесно оздрављење. У XV вијеку, спасена из запаљене Бање, донијета је у ове чајничке висове, близу небесима а дубоко у народу. Њена повјесница је непрекидни љетопис чуда, до дана данашњег, и даље
Текст и фотографије: Радмила Ђевић
SRPSK A No 3 2013
43
Х ОД ОЧ АШ Ћ А Икона Богородице Чајничке
С
уочена са неизљечивом болешћу, Свјетлана Сириџански, средо вјечна жена из Нових Карловаца, молила се клечећи пред чудотворном иконом Богородице Чајничке, у Храму Успенија Пресвете Богородице. Остало јој је само неколико дана до операције, када ће љекари покушати да одстране злоћудни тумор који је већ метаста зирао. У свом молитвословљу, препу штена руци Мајке Божије, вапила је за оздрављењем. Молитву су за њу прочи тали и свештеници овог храма. На дан операције њену немоћ и сла бост замијенило је чудо. Тамо гдје је био тумор никаквог трага од болести није било. Сви органи били су здрави. У не вјерици, љекари су тражили су одговор од жене, убјеђени да је посриједи било народно лијечење. Лијек је заправо била услишена молитва Пресветој Богороди ци и Господу у чајничком двору Цари це Небеске, како је православни народ и назива. Слична чудесна исцјељења и духов не утјехе, према казивању свештенства и народа у Чајничу, дешавала су се и де шавају испред иконе Мајке Божије, по знате широм свијета. – Било је оних који овдје први пут проговоре, проходају, прогледају. Јед ном, дошла је жена због тога што јој је тринаестогодишње дијете имало про блема са видом. Мишићи који држе оч не капке били су ослабљени, доктори су предлагали операцију. Овдје смо про читали молитву, дали јој уље из канди ла, мазала је дјетет у очи, и оно је поче ло самостално да спушта и диже капке – присјећа се само дијела чудесних ис цјељења јереј Зоран Калајџић, парох чајнички. – Један човјек из Пала имао је проблем са ногом. Због лоше цирку лације, она је сва била модра. Доктори су предлагали да му је ампутирају, а он је дошао овдје. Прочитали смо моли тву, дали му уље из кандила које гори испред Иконе. Отишао је кући и мазао
Непомјерљивост Поред свих чуда Чајничке Краснице, разумљиво је што није остварен ни један од наума да се она премјести. У новој чај ничкој цркви, и послије свих превирања кроз времена, оста ла је на владарском трону, „чувајући своју дјецу и на небу и на земљи, држећи их на очима“.
44
SRPSK A БРОЈ 3 2013
уљем болесну ногу. Како је уља нестаја ло, нога је бивала све здравија. Доктори су били запрепашћени. Кад се суоче са чудима, велика је збу њеност оних који нис у вјерујући. – Вјерујући човјек зна да је Господ тај који чини чуда. Тамо гдје он хоће, побје ђују се сви природни закони – каже све штеник Калајџић. Чајничка Красница, каже, исцјељују ћу благодат пружа свима који с вјером ступе пред Њен пречисти лик. Свима који су невољни, ожалошћени, болесни, исцрпљени душом и тијелом, грешници и покајници, осамљени и напуштени у тешким данима. Храм Успенија Пресвете Богороди це, стари и нови, краси цијело Чајни че. У овај живописни градић одасвуд скоро свакодневно пристижу бројни поклоници, испис ујући и тако крсто носни чајнички љетопис. Није случајно Свети Николај Лелићки рекао да је овај горовити крај, на 816 метара надморске висине, друго по бројности мјесто хо дочашћа у Српској православној цркви (послије манастира Острога). ОД СВЕТЕ ЗЕМЉЕ ДО СВЕТЕ ЗЕМЉЕ Сачувана писана повијест Чајничке Краснице везује се за XV вијек. И у том свједочанству говори се о чудотворним исцјељењима и благодати. По народном предању, икону су на дар добили Не мањићи када су ишли на поклоњење у Свет у земљу. Најприје је била на њихо вом двору. Када је краљ Милутин чуде сно оздравио од неизљечиве болести, он је у знак захвалности ову икону покло нио манастиру Бања код Прибоја. – У манастиру икона је била све док Турци, након спаљивања моштију Све тог Саве, не почеше редом да пљачкају и уништавају православне манастире у овом крају. Ни Бања није била поште ђена. Док је манастир био у пламену, један сељак је ушао и на леђима изнио икону. Тек када је икона узета, догорели манастир се срушио. Ноћу, преко Лима, сељак је донио икону у Чајниче, у стару цркву, и ту је била све до освећења но ве цркве у коју је пренесена – вели јереј Калајџић. – Многи би рекли да је то слу чајно, али народ вјерујући зна да се то, као и све друго, дешава по Божјој про мисли и допуштењу.
SRPSK A No 3 2013
45
Х ОД ОЧ АШ Ћ А
Под првим снијегом: Храм Успенија Пресвете Богородице у Чајничу, недавно
Први записи о старој цркви у Чајни чу сежу у 1492. годину. Као и већина из доба османлијске окупације, скромних је димензија, укопана у земљу. (Изглед њезине претходнице, страдале у тур ским освајањима, није познат.) Градња нове цркве почела је 1857. Неимари нис у штедели знање и умеће да је подигну у свој љепоти и оставе на дивљење до да нас. У љето 1863. освештао ју је митро полит босански Игњатије. Са осамнаест кубета, здање дјелује монументално. Ис под свода небеског, у крајолик је наји зразитије утиснут звоник са сатом. Када је све завршено и уређено, у храм је, на
Молитве за потомство Свештеник Зоран Калајџић каже да се пред иконом Чајничке Краснице врло често читају молитве за потомство. – Долази доста супружника који су годинама у браку а без деце. Читамо им молитву за потомство. Бројне нероткиње су пред овом светом сликом добиле благослов за пород.
46
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Малу Госпојину, унета и на нови трон смјештена икона Владичице. Помјерана је неколико пута, нарочито у току Дру гог свјетског рата. – Када су се Италијани повлачили са ових простора, запалили су један мага цин муниције и горива. Тешко је оште ћена јужна страна храма, стропови су попадали унутра. Икона је остала нетак нута. Ни кандила која су горјела нис у се угасила. Касније је наишла усташка ди визија која је опљачкала благајну храма, оскрнавила и саму икону, извадивши је дан повећи дијамант из круне, да би ка сније то мјесто било попуњено сребром – препричавају чајнички пароси. Икона је 1903. окована у златно-сре брну ризу. Чувени сарајевски кујунџи ја Ристо Андрић утрошио је за то око три године рада и седамнаест килогра ма сребра и злата само за оков. Постоји прича да је и он, тешко болестан, оздра вио пред овом светињом, па се завјето вао да ће је оковати у сребро и злато.
Према предању, чајничку икону на сликао је Свети апостол и јеванђелиста Лука. Рађена је на дрвет у, са једне стра не је лик Пресвете која у наручју држи Богомладенца Христа, а са друге стра не лик Светог Јована који десном руком благосиља. С ВЈЕРОМ ПРИС ТУПИТЕ Надалеко је позната ова чудотворна српска светиња, и то не само међу пра вославнима него и муслиманима, римо католицима и јеврејима. Поштовали су је и бранили кроз стољећа људи свих вјера. Молитве се читају и данас за људе из ције лог свијета. За Малу Госпојину, славу хра ма, многи приступају да моле Богомајку. Тај сусрет оставља дубок траг у човјеку. – Мени је увијек импресивна вјера с којом људи долазе. Доста њих је моти висано неком невољом, али највећи дио је ту ради поклоњења, из чисто духовне потребе – утисци су Дарка Ђога, српског свештеника и професора Православног богословског факултета „Свети Василије Острошки“ у Фочи, који каже да врло че сто посјети Чајничку Богородицу. Међу поклоницима Чајничкој Кра сници готово свакодневно су и они који вјери подучавају. – Сваки сусрет са овом светињом за мене је био посебан – прича Никола Ко вач, некад ученик, данас професор Сред
Даљинар и намјерници Чајниче је простор велике природне љепоте, на тромеђи Српске, Србије и Црне Горе. Од Сарајева и Ужица удаљено је 130 километара, од Никшића 140, Подгорице 250, Бањалуке 300, Беог рада 320. Мјесто великог ходочашћа.
ње богословске школе „Свети Петар Да бробосански“ у Фочи. – Имам утисак да није случајно баш на том суровом планинском мјесту подигнут велељеп ни храм, који својом љепотом доминира простором. Као да је чудесна икона су више небеска да би била ближе земљи, и превише народна да би се откинула из срца становника овог малог мјеста и винула у висине! Тако је она свила своје вјечно гнијездо што ближе небу, а оста јући у народу који се моли и штитећи га. Многи нам кажу, попут хаџи Мили воја Јараковића из Ужица, да је утиске о Богородици Чајничкој тешко у рије чи преточити. Бројни вјерници из ино странства долазе да се поклоне и прине су молитве, за високу, највишу, заштит у. Неки то, рогобатно, зову „вјерским тури змом“; ми нећемо. – Сваке године дођем у Чајниче и по клоним се Богородици – каже Љубица Бегенишић из Старе Пазове. – Она види сваку нашу немоћ и слабост, па лијечи и помаже. Треба да се радујемо што смо Њени.
SRPSK A No 3 2013
Ред за поклоњење Пресветој
47
О ДР ЕД ИШ Т Е
Горски украс Крајине КОЗАРА, СПОЈ ВАЖНЕ ИСТОРИЈСКЕ СИМБОЛИКЕ И ПРИРОДНИХ ЉЕПОТА
48
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Чувена по херојству и страдању, једно од мјеста гдје слобода има највишу цијену, ова планина постаје све препознатљивија и као туристичка дестинација. Прошле године посјетило је више од 70.000 људи. Од 1967. проглашена за национални парк, она има опремљене ски, пјешачке и бициклистичке стазе, терене за екстремне спортове, хотел, пансион, споменик, музеј, живописно етно наслијеђе... И, можда најљепше, има видиковце са којих се тако јасно виде добре перспективе овог краја Пише: Сања Маринковић
SRPSK A No 3 2013
49
О ДР ЕД ИШ Т Е
Етно наслијеђе Козаре је богато и живописно
Х
еројске битке на Козари у Дру гом свјетском рат у уткале су име ове крајишке планине у уџбенике историје. О страдању и јунаштву народа у отпору окупатору свједоче пјесме, ро мани, кола, филмови... Скендер Кулено вић посветио је козарачким биткама за слободу и чувену тужбалицу „Стојанка мајка Кнежопољка“, име вође устанка доктора Младена Стојановића носи нај већи парк у Бањалуци, а успомену на страдале чува и Меморијални комплекс изграђен на овој планини. Чувена по својој историји, Козара данас постаје препознатљива и по бо гатој природи, као и све бројнијим ма нифестацијама које њено име полако уцртавају на туристичку мапу. Смје штена између високих Динарида на југу
Мјесеци зиме Зимски боравак на Козари употпуњују „Дани зиме“, регионал на манифестација у оквиру које се одвијају спортска и гастро такмичења, као и забавни програми. Они који желе да овдје проведу више дана, могу боравити у хотелу на Мраковици, пансион у и бунгаловима, или у два планинарска дома. Како наводе у Националном парку „Козара“, број посјетилаца се сваке године повећава, а у прошлој их је било преко 70.000.
50
SRPSK A БРОЈ 3 2013
и Панонске низије на сјеверу, планина се простире у девет општина. Иако ње ни врхови не прелазе 1.000 метара над морске висине, она пространством и љепотом доминира овим дијелом БиХ. Има комплексе густих листопадних и четинарских шума, позната је по про планцима, бистрим потоцима, те богат ству флоре и фауне. Године 1967. њен средишњи дио проглашен је национал ним парком. – Национални парк је на 3.600 хек тара и надалеко је познат по својој кул турно-историјској баштини, односно Меморијалном комплекс у смјештеном у средишту тог простора, на Мракови ци. Управо спој природног и култ ур но-историјског насљеђа чини Козару једном од атрактивнијих планина у окружењу – објашњава Наташа Пјевић, стручни сарадник за односе с јавношћу у Националном парку „Козара“. Историјат овог подручја, иако нај познатија, није једина вриједност овдје. Како истиче Пјевићева, Национални парк „Козара“ је најбоље очувани пре дио природних екосистема на прелазу између умјерено континенталног и па нонског подручја.
SRPSK A No 3 2013
51
О ДР ЕД ИШ Т Е
52
/
D ES T IN AT I O N
SRPSK A БРОЈ 3 2013
– Изворност екосистема, њихова биљно-географска особеност и атрак тивност пејзажа сврставају ово подруч је у високовриједне природне цјелине – наглашава Пјевићева. Национални парк омогућава одмор и рекреацију у сачуваној природи. Нај бољи начин да се ова планина упозна је пјешачење, па је стога уређено више пје шачких стаза ка локалитетима унутар Парка. Све су обиљежене вертикалном сигнализацијом, путоказима и инфо па нелима, те се могу користити без прат ње водича. Шетња је угодна, предио прелијеп, ваздух исцјељујући. Путеви воде ка скривеним козарачким атракцијама: локалитет у Гумлина (пећина и кањон дубине око 60 метара), водопаду на Зе чијем камену, Голој планини (највишем врх у Националног парка)... И МИР И УЗБУЂЕЊА Козара је спремна и за оне који воле узбуђења. За бициклисте су уређене ру те, за пењаче прилагођена стијена. – Са Мраковице води обиљежена бициклистичка рута ка манастиру Мо штаница. Уз рут у су постављене над стрешнице за одмор и уређена два из воришта. Уређене су и обиљежене двије бициклистичке руте за МТБ бицикли зам, једна у дужини од 66 и друга 33 километра. Такође, уређена је и обиље жена рекреативна бициклистичка рута – објашњава Пјевићева. Стијена за пењање уређена је на ло калитет у Зечији камен и има двадесет један смјер. До тамо се долази пјешач ком стазом. У љетњем периоду, ова планина не сумњиво пружа угодно уточиште, бијег од градске свакодневице и вреве. Када се њени пропланци одјену у бијело, а врхове прекрију ледене капе, посјетио цима нуди праву зимску идилу и мно штво могућности за бављење зимским спортовима. Међу бројним манифестацијама на Козари су и „Поздрав прољећу“, „Књи жевни сусрети“, „Арс Козара“. Све више пажње привлачи манифестација која на креативан начин промовише култ ур ни идентитет овог краја, у знаку пјесме „ојкаче“, старих народних обичаја и ку хиње сачуване у поткозарским селима.
Меморијални комплекс У склопу Меморијалног комплекса на Козари су Споменик, Меморијални зид и Музеј саграђен је 1972. у знак сјећања на жртве у Другом свјетском рату. Музеј је недавно обновљен, у њему су изложене фотографије и документи који свједоче о страдањима народа на овом простору.
Култ урно-умјетничко друштво из села Пискавица удружило се 2005. са бања лучком Туристичком организацијом и Младим истраживачима, па је заједнич ки направљен интернационални фести вал „Козарачки етно“. Младен Шукало, стручни сарадник у Туристичкој организацији Бањалуке, истиче да је фестивал почео скромно, а сада има велику перспективу. На по четку је окупио тек неколико фолклор них група и пјевача, те произвођаче ко ји су показали дио култ урне баштине. Потом се развијао и 2007. добио међу народни карактер. Данас окупља пред ставнике из осам земаља, са око 400 учесника. Упознајући друге култ уре, каже Шу кало, више цијенимо сопствену. Кроз „Козарачки етно“ култ ура овог краја представљена је у свим својим сегмен тима. Фестивал је у врелим јулским данима и на ову планину доводи про сјечно двије до три хиљаде посјетилаца дневно. – Козара је одувијек била мјесто окупљања туриста и гостију при је свега због историј ских догађаја из Дру гог свјетског рата. Али Козара, поред тога, има низ других вриједности, природних и рекреатив них, које дуго нис у биле коришћене – наглашава Шукало. Неки елементи коза рачког идентитета су је динствени на свијет у. А управо култ урни иден титети одређују будуће туристичке дестинације. – То је конкурентност коју ми можемо имати на међународном тржи шту, и свјесни смо тога – закључује Шукало. SRPSK A No 3 2013
Сјећање на ратну драму: Споменик и музејске поставке на Козари
53
О ДР ЕД ИШ Т Е
54
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Чари зимских спортова – Зими, овдје се може уживати у бијелим спортовима. Уређе на је ски-стаза дужине 600 метара, опремљена ски-лифтом и рефлекторима који омогућавају ноћно скијање. За најмлађе уређена је ски-стаза дужине око 150 метара, такође опре мљена ски-лифтом – каже Наташа Пјевић, из Националног парка „Козара“.
SRPSK A No 3 2013
55
Б И Љ Е Ж Н И Ц А
НАШ РЕПОРТЕР У СЈЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ, СВОМ ЗАВИЧАЈУ, ПОСЛИЈЕ ДВИЈЕ И ПО ВЈЕЧНОС ТИ
Предио сликан сјећањем и тугом О двадесет година изгнанства, о ожиљцима од рата и бијеса, о калуђерима који видају успомене, о једном запису по Милутину, о манастиру Крка и старој ликовној колонији, о најстаријој Богословији и будућим владикама, о старим и новим пријатељима, о поносу и сјети, и о осталоме што сам доживио у кутку свијета где ми се још држе коријени
И
Текст и фотографије: Жељко Синобад Једном
мам познаника, београдског сликара Милутина Дедића, ко ји је поријеклом из Шибеника. је мом колеги Миши Лазићу и мени повјерио дјелић своје породичне повијести која ми се усврдлала у главу и опсједала ме све вријеме док сам ауто бусом јездио ка Далмацији. А испричао нам је сљедеће: – Моја добра мати Јелка је родом из једног забитог села у Далматинској за
Звоно Никада не бих помислио да је то могуће, али видјео сам, а и снимио, аветињски призор: изнад манастирске капије висило је звоно – изрешетано куршумима! Као да је на њему неко вје жбао нишањење и искушавао мржњу? Стоји тако и данас, под сјећа и опомиње. Одмах сам схватио да то нису ожиљци рата, већ мржње! Обрачун са звоном се, очигледно, збио накнадно.
56
SRPSK A БРОЈ 3 2013
гори. Какво је село, најбоље говори име: Рупе. Налази се у горњем току ријеке Кр ке, на петнаест километара од Скрадина. Само, крајолик је фантастичан: суров, а прелијеп. То им је сам Бог дао. Рупљани су ту дошли из Херцеговине послије Кан дијског рата у XVII вијеку. Били су Срби, православци, а назвали су их Буњевци јер су били с обала ријеке Буне... Моја мајка је била од Мишковића... Али, кад су приспјели, власт им постави услов да пређу у католичанство. И, шта ће народ, Бог је један, тјешили су се остављајући стару вјеру. Само једна породица није пристала, па су је измјестили на крај се ла, да не упадају у очи кад наиђ е неко од свјетовних или црквених великодостој ника. То су Надовезе, од њих је онај наш познати фудбалер... Моја мати се удала за свештеника Јована Дедића, Србина, 1929. године, па је опет морала натраг, у
Српски манастир Крка (XIV вијек) SRPSK A No 3 2013
57
Б И Љ Е Ж Н И Ц А
Игуман Крке Никодим Сликари Гула и Здраве Владика далматински Фотије
58
православље. Упокојила се 19. фебруара 1995, уочи оне чувене војно-полицијске операције „Олуја“. У вријеме свака ко муникација са Шибеником била је немо гућа. Ја, уосталом, од почетка тог ужаса нисам одлазио онамо, али сада је то био дуг према матери, према поријеклу. Брат Арсен ми је из Загреба јавио ову тужну вијест преко пјевача Ладе Лесковара. Звао сам га одмах телефоном и завапио: „Не сахрањуј!“ Три дана сам путовао до тамо, наоколо... Е, у Шибенику постоје три гробља: католичко, православно и партизанско, а једино ово посљедње, на осам километара од града, има уређаје за чување тијела покојника. Смјестили су је онде иако она никада није вољела партизане. Знао сам да је побожна жена и да је у души остала католикиња, па сам отишао код дон Марка, да га замолим да јој одржи опело. Имао је услов: да се опе ло одржи на партизанском гробљу и са мо у кругу породице, како неко не би по мислио да врбује нас, православце. Био је то шекспировски призор: партизанско гробље, католички поп, а ми православ ци. Мајку смо послије тога сахранили у гробници на православном гробљу. И цијели тај католички Шибеник је дошао на њен спровод. За ту прилику је неко отворио стару црквицу и бар стотину њих је ушло унутра да запали свијећу за душу добре старице. И ево ме, у аутобус у, како разми шљам да смо сви ми некакви колонисти: неко је дошао раније и пустио корјење, а неко касније па се тек жилицама ухва тио за тло, али ником на овом Балкану породично стабло није проклијало ту гдје данас живи. Прочитао сам ономад у Магазину Сјеверне Далмације из 1935. године, ко ји је покренуо и у то вријеме уређивао SRPSK A БРОЈ 3 2013
Владан Десница, да су и фра Луцијан Марчић и Бошко Десница, тада допи сник Политике, увјеравали читаоца да овдје, иза Велебита, живи исти и подјед нако вриједан и сиромашан народ, а да се разликују једни од других једино по томе да ли их предводе попови или фра три. Историјски романтизам? Да, али можда је то, тих тридесетих година про шлог стољећа, била истински успјешна формула за „складан суживот“ у Краље вини Југославији? Ко ће га знати... ПОНОВНИ СУСРЕТ Нисам био у мојој Далмацији двије дуге деценије, срце ми је заиграло већ при помисли да ћемо се поново сре сти. Могло би се замислити како ми је било када сам стигао у Книн, град мо јих предака, па у Кистање и, коначно, у манастир Крку, да цијеле двије седми це проведем с малобројним братством и сликарима који већ двадесет година долазе да би наставили традицију тамо шње ликовне колоније. Темељ те колоније ударила је „Задар ска група“, оновремени сликарски и дру ги дисиденти – Петар Омчикус, Мића Поповић, Пера Младеновић и Милета Андрејевић, којег је идуће године одмје нио Бата Михаиловић, када су у Задру боравиле и три лијепе сликарке (али и будуће супруге) Љубинка Јовановић Михаиловић, Вера Божичковић Попо вић и Косара Бошкан Омчикус. Сви су били студенти из класе професора Ива на Табаковића, што није без значаја за ову причу. Група се, због силних невоља које су снашле сваког од пркосних, рас пала 1947. А онда, почетком педесетих, Бата Михаиловић је урадио портрет архимандрита Никанора Богуновића и
даривао га манастиру Крка, што је би ло почетак! Тамо, у Задру, одавно их не памте... иако је сестринство манастира Крупе имало блиске екуменске и посе стримске везе са неким задарским жен ским самостаном. Манастир Крка је запустјео кад су га 1995. године, пред „Олујом“, напусти ли посљедњи калуђери – стари игуман, коме је срце препукло у Србији, гдје се склонио од осветољубивих побједника, и његов млађи сабрат и подворник, ко ји није желио да га напусти ни када су остали отишли за народом. У прелијепој долини реке Крке, на само три и по километра од Кистања, по жељи принцезе Јелене, сестре цара Ду шана удате за хрватског кнеза Младена II Шубића, славног господара Скрадина и Брибира, изграђен је 1350. године ма настир посвећен светом арханђелу Ми хаилу. Пучко име прати га због истои мене ријеке, врела живота читавог овог краја... Моје одредиште и коначиште. Близу је и манастир Крупа, који је подигао Јеленин дјед Стефан Немања пола стољећа раније, па мним да моји коријени сежу дотле, да су Синобади можда већ тада настањивали ове краје ве, а то буди понос. Уосталом, део Книна и данас носи назив Синобада главица – управо по једном мом претку, мада је он у повијест Далмације ступио тек у XVII вијеку рат ујући против Турака, због че га је примљен у млетачки Ред витезова светог Марка! ЧЕТРНАЕСТ ВЛАДИКА Крка је стара светиња, па су на њој и ожиљци времена, и настојања људи да их извидају, уочљивији. Нисам истори чар, али знам из прича да је манастир
пострадао и запустио бар три пута: почетком XVII вијека, кад је братство с ђацима наше најстарије богословије пребјегло пред Турцима у Задар, 1943. године, кад се бјежало од усташа, и 1995, кад су калуђери пред „Олујом“ пошли за народом. И сваки пут је похаран! Како су стара здања поднијела бреме времена и ратова, не знам. Ваљда Онај Горе, ипак, води рачуна о томе? У манастиру сам затекао двојицу мо наха и двојицу сликара. Један од сли кара био је мој рођак Гула, други мој пријатељ Здраве. Те добре калуђере сам упознао (и усвојио) одмах. Игуман Ни кодим, млад и мудар човјек потпуно по свећен духовном, на постдипломским студијама је у Риму. Потомак је позна те српске далматинске породице која је изродила неке од великих историчара и писаца. А Доситеј је срдачан, доброду шан и увијек насмијан. Њима морам да захвалим што ме нис у сасвим обузеле успомјене и опхрвали демони туге. – Друкчије би нам било да није рас пуст – тјешио ме је игуман Никодим. – Јер, било би веселије, али и теже: мла дим богословима да уче, сликарима да сликају, теби да све то испратиш, а и на ма двојици...
Преображењско окупљање у манастиру Крка
Слава и парастоси Сликари који се окупљају у Крки узели су почетком деведесе тих за своју славу Свету Магдалену, и не слутећи да ће тај 4. ав густ, од 1995, Хрвати славити као Дан побједе у домовинском рату. А зна се шта је било тог дана и зашто истог датума неки други Далматинци иду на парастосе! Није ли то исти онај рат који као да се није окончао маја 1945? Фотије, епископ далма тински, не би ли ме утјешио и одвратио од суморних мисли, каже да свака бура дође и прође. А да ли је, при том, мислио и на „Олују“, не знам.
SRPSK A No 3 2013
59
Б И Љ Е Ж Н И Ц А
60
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Тако сазнајем да је Богословија поно во дошла на своје, вратила се из тужног избјеглиштва које је поднела на Дивчи барама и у Фочи. Успут још и да је чак четрнаест садашњих владика Српске православне цркве похађало управо крч ку Богословију! А колико их је било од оснивања, 1625. године, знају ваљда једи но у Патријаршији? – Данас је похађа тридесетак дјечака, па мораш пазит на сваког од њих, јер ко зна докле који може досегнути, можда чак и до трона патријарха – зафркавао ме је Здраве. Он и мој рођак Гула, у Книну мање по знат као Небојша Синобад, са жаром су се ове године предали графикама. Однекуд су донијели прастару прес у, нешто мало млађу од Гутенбергове, али ради. Зашто толико отискују? Зар није лакше сликати? – Идеја нам је не само да увећавамо ту манастирску збирку, у којој има дјела наших највећих сликара, већ и да уради мо нешто што би могли продати – обја снио ми је заверенички, шапатом. – Јер, трпе нас овдје без роптања, хране и поје, помажу колико могу и кад имају пречих послова... Ред је да им нечим узвратимо. А, смјештени су усред националног пар ка, има туриста одасвуд. Графика ти је ту прва и неприкосновена. И, шта мислиш, хоће ли нам се посрећит? ПРЕЖИВЈЕЛА ТРИ РАТА И ДВА МИРА Мене је занимала постојећа збирка. Изокола сам навео воду на тај мој млин и сазнао да је она, злосрећница, умало по дјелила судбину народа, али да је, некако за длаку, измицала. Те 1995. измјештена је прије „Олује“, а у вријеме ратних дејстава била је изложена у Санском Мосту. Пола сата прије уласка муслиманских једини ца у град, сликар Михајло Ракита, сино вац епископа Раките, успио је да је из вуче и пренесе у Бањалуку. Али, то није био крај страдања! Јер, 1999. године, баш уочи бомбардовања, затекла се у Призре ну. Да не беше неких храбрих момака из Рашке, који су је изнијели буквално у по сљедњем трену, остала би нам једино у сјећањима... А чуо сам и причу о невјероватној суд бини скулпторског дијела колекције. На име, у тој збирци посебно су се издвајале скулпт уре, попрсја и рељефи значајних историјских личности наших далматин
ских Срба (попа Петра Јагодића Коруџе, Саве Бјелановића, Никодима Милаша, војводе Голуба Бабића, владике Стефана Кнежевића) и оних што су са њима неко вријеме боравили (краља Петра Првог, Доситеја Обрадовића, Вука Караџића, британске добротворке Паулине Ирби). Дјела су била изложена на мјестима исто ријски повезаним са тим личностима, али су, на жалост, нестала са постамената у вријеме или након „Олује“. – Срећом, као пророчански, била су одливена у по два примјерка – утјешили су ме игуман Никодим и Здраве.
Српска црква у Книну
ПРЕОБРАЖЕЊЕ Испод манастира су катакомбе, некада коришћене као крипта, као и у Катедра ли светога Петра у Риму. А како се зна да је апостол Павле проповиједао по Дал мацији и по овим крајевима, то се и ове катакомбе везују за његов период. Ни не уком не може да промакне да су ту запо чета археолошка истраживања, али и да су напрасно прекинута, без објашњења. Земни остаци поколења калуђера, мо жда и неких прије њих, уредно су посла гани и на сталној су мети радозналих ту риста и њихових фотоапарата, али мени је све то изгледало недолично, бласфе мично, па и тужно. Разведрио ме је један неочекивани до гађај – крштење осморо људи, међу њи ма двије цурице, двије мале Пољакиње, и њихове мајке удате за Далматинца. Зашто се крштавају баш у Крки? Разлози су ин тимни, па нисам претеривао у љубопи тљивости. А онда, у недјељу, 19. августа, управо на Преображење, окупило се у манастиру и око њега више хиљада људи. Сви су би ли из овог краја, али већина их је дошла из далека, оданде гдје су их живот или рат отјерали. Тај скуп је за њих посљедња, али и нераскидива веза са Далмацијом. Моја је у Книну, на Синобада главици, крај старе школе у којој је крајем XVIII стољећа учитељевао и Доситеј Обрадо вић. Плоча која упућује на његов боравак овдје још стоји на прочељу куће, али је камен с годином подизања школске згра де изваљен и нетрагом нестао. Некоме се, изгледа, баш није свидео дат ум који је подсјећао на трајање православних Срба на том простору? Ех, моја Далмацијо... SRPSK A No 3 2013
61
Ч УВ АР И
П УТ А
/
R O A D
G UA RD IA N S
На вратима ДОБОР, СРЕДЊОВЈЕКОВНИ ГРАД КОД МОДРИЧЕ
Босне
На истоименом брежуљку планине Вучијак, изнад лијеве обале ријеке Босне, више од шест стољећа стоји утврђење овог некада важног града. Саграђен двије године прије Косовске битке, по дозволи српског краља Босне и Приморја Твртка I Котроманића, Добор је често био у средишту епохалних догађаја. Ту су се сукобљавале војске владара Босне, Угарске и Турске, вијећали Твртко и Жигмунд, долазили изасланици из Рима и Марија Терезија... Данас је то културно-историјски споменик чија обнова је у току Пише: Дамир Кљајић
62
SRPSK A БРОЈ 3 2013
О
во мјесто је од памтивјека било насељено – пронађени археоло шки остаци потичу још из пра историје. Ту су трагови печене земље из времена од око 4500. године прије нове ере, остаци насеља из бронзаног и гво зденог доба, а пронађени су и остаци из римског периода, са ранословенским утврђењем. Утврђење о ком ми говоримо напра вљено је 1387, под необичним околно стима. Подигли су га мачвански и сла вонски банови браћа Иван (Иваниш) и Павле (Павао) Хорват, по дозволи срп ског босанског краља Твртка I Котро манића. Када је 1382. умро угарски краљ Ла још I, долази до борби за пријесто, а Твртко из темеља мијења однос према Угарској. Браћа Хорват преговарају о томе да на пријесто поставе напуљског краља Карла Драчког, а удовица Лајо ша I, Јелисавета, води са кћерима дру гу линију. За угарског краља крунисан је на крају Карло Драчки, али он убрзо загонетно умире и у први план долази Јелисаветин присталица Жигмунд, ко ји 1387. постаје краљ Угарске. Како су и Твртко и Хорвати противници новог угарског краља, разговарају о заједнич кој одбрани од Угара. Твртко Хорвати ма дарује Доње крајеве Босне, између осталог и посједе од данашњег Јакеша до Шамца, као и дозволу да на „врати
Налази У истраживањима 1970-их, пронађено је нешто средњовје ковне керамике, металних предмета, угарског новца, топов ских камених кугли, стријела. Од 29 пронађених новчића, најстарији је дубровачки сребрни динар из 1366, а најмлађи аустријски динар из 1689.
ма Босне“, на брежуљку Добору, подиг ну утврђење које ће бити од обостране користи – за Твртка одбрана од Угара, а за браћу ослонац за даље продоре по Славонији и Мачви. На Доборском бријегу убрзо су по дигнуте двије куле, двориште, пушкар нице, стражарнице, и све то опасано зи динама. Тако настаде Добор-град, који ће у наредних неколико вијекова играти велику улогу у историји ових крајева. БИТКЕ Компликовани међународни одно си довели су до двије велике битке под Добором између владара Босне и Угара, 1394. и 1408. Котроманићки краљ Босне послије смрти Твртка постао је Стефан Дабиша (1391-1395), који је успио једно вријеме да одржи мир са Угарском. Сит уација се компликује када крајем 1392. Жиг мунд за бана у Славонији именује Ивана Франкопана, непријатеља Хорвата. Успо ставља и ближе односе са Хрвојем Вук
SRPSK A No 3 2013
63
Ч УВ АР И Остаци Добор-града, изнад лијеве обале ријеке Босне
П УТ А чићем, великим противником Дабише. Краљ Дабиша око себе окупља босанску властелу и славонске великаше са ци љем да ударе на Жигмунда. Планирано је да се Дабишина војска окупи под До бор-градом, гдје би дошли и браћа Хор вати са својом војском. Међутим, због низа непредвиђених околности, краљева војска остаје у резиденцији Трстивници, а Иван Хорват са својом војском од само 6.000 људи стиже под Добор. Јуна 1394. Жигмунд са око 30.000 војника креће ка Добору. Како војска одана Дабиши није могла да се одупре бројчано надмоћни јим Жигмундовим снагама, повукла се према Вучијаку. Жигмунд убрзо стиже под Добор и почиње потјера за раштрка ном Дабишином војском. И сам Дабиша је стигао на бојиште. Скоро сви велика ши су заробљени и доведени Жигмунду под Добор-град. Дабиша је поштеђен, али су му наметнути вазалски односи. Жигмунд је разорио Добор-град и вра тио се у Ђаково. Босна је убрзо, послије Дабишине смрти, признала Жигмунда за краља. Из овог похода је и Жигмун дова повеља писана 15. јула 1394. „in de scensu nostro campestri sub castro Dobor vocato“ („у војном кампу под градом зва ним Добор“). Од маја до септембра 1408. Жигмунд опет више пута напада Босну. Крајем маја те године поново је под Добором, почетком јуна се враћа у Угарску и ку пи силну војску, више од 60.000 војника. Недовољно снажна да се супротстави, војска босанског краља доживљава по разе и Жигмунд остварује своје циљеве. Враћа се према Добору 30. септембра и ту долази до нове битке. Поразио је и те шком смрћу казнио чак 170 босанских великаша. Тако је трагично окончана друга битка под Добор-градом и Жиг мундово ратовање у Босни. Од 1463. до 1536. Добор је био под влашћу угарскославонских великаша, од којих су у ње му најдуже владали Бериславићи.
Судбина Хорвата Крајем августа 1394, када је Жигмунд освојио и запалио град Добор, његови људи ухватили су у бијегу браћу Хорвате. Пре ма предању, наредио је да Ивана Хорвата привежу коњу за реп, те су га тако вукли. Послије су га кидали усијаним кли јештима, па му онда тијело исјекли на четири дијела. Павлу Хорвату, који је био свештеник, живот је наводно поштеђен, али му се потом губи сваки траг.
64
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ТУРСКА Убрзо након ратова против Жигмун да појавила се нова пријетња, овога пу та од Турака. То је довело до промјене у политичким односима у Босни, а Добор и даље остаје важно средиште. Крајем 1449. српски босански краљ Стефан Томаш Остојић (1443-1461) у Добору се састаје са мачванским баном Иваном Моровићким и потпис ује спо разум о сарадњи са Угарском. Године 1457. папа из Рима упућује свога иза сланика Каравејла, кога краљ Стефан Томаш прима под Добор-градом. Дого варана је заједничка одбрана од Турака. Турци су 1460. заузели цијелу Усору, али Добор и Модрича су одолијевали дуже од седам деценија. Падају под Тур ке тек 1536. Славонски великаш Стефан
Бериславић, поред звања бана угарског дијела Босне, добио је и тит улу српског деспота, па се 1528. обратио Фердинанду Хабсбургу тражећи да му дарује Добор и обећавајући да ће га бранити од Тура ка. Стефан је пред турским продорима, бранио цијелу линију у Славонији, али се послије неспоразума са Фердинандом 1529. потчинио султану, који му поново дарује на управу Добор. Још једном је покушао да изглади односе са Ферди нандом, али га Турци убијају 1536. Турци су убрзо покидали угарски одбрамбени појас на Врбас у, па је Гази Хусреф-бег 1536. освојио Добор, који постаје сједиште истоимене нахије, у са ставу Босанског санџака. Аустријанци освајају и разарају До бор 1716, а тврђава потпуно губи значај двије године касније.
Тек 1970-их Добор ће бити обновљен, као култ урно-историјски споменик и туристичка атракција. ЛЕГЕНДЕ Тврђава Добор вијековима је била на дахнуће за занимљиве приче и легенде. – Прича се да је Добор грађен пуних девет година и да је прво направљен пут за довоз камена из ријеке Босне. Пошто је кула грађена на неприступачном уз вишењу, камен је ишао од руке до руке и на воловским запрегама. Један сељак сјео је на кола натоварена каменом да се одмори, каже прича, а у њих је био упрегнут во Мркоња. Тада се во окренуо и рекао своме господару: „Зар ти није доста што вучем оволики терет, него да још вучем и тебе!“ И во је, кажу, прого SRPSK A No 3 2013
65
Ч УВ АР И
П УТ А
Змај Огњени Вук – Остала је и прича по којој је српски деспот Змај Огњени Вук дограђивао Добор. Упоредо са подизањем тврђаве, изградио је и пут од Добора до манастира Гнион ице, који је често посје ћивао. Судећи по неким траговима, манастир је највјероват није постојао у истоименом селу – каже Нијемчевић.
Остаци зидина на брежуљку Добор Археолог Бранко Белић Историчар Ђорђе Нијемчевић
66
ворио од муке – прича историчар Ђор ђе Нијемчевић, који деценијама изучава историју Добор-града. Једна од прича је у вези са краљицом Маријом Терезијом, која је са својом пратњом била у Добор-кули. – Турци су се приближавали кули. Како Марија Терезија није имала много војске за борбу, одлучила је да побјег не у Мађарску, али је прије тога наре дила да се коњи поткују наопако. Онда се крадом извукла на споредни излаз из куле. Кад су ујутро Турци дошли близу тврђаве и опколили је, пратили су тра гове коња који су их водили у кулу. Али у кули су схватили, збуњени, да тамо не ма никога – прича Нијемчевић. У народу је сачувана и легенда о „бје жању цркве“. – Према тој легенди, на Добору је по стојала црква која је „омркла, али није осванула“. Једне ноћи отпловила је низ ријеку Босну, онда у Саву, па стигла у Ђаково и ту се укопала, а њени су мо
SRPSK A БРОЈ 3 2013
кри зидови свједочили су о бјекству ри јекама – истиче Нијемчевић. ОБНОВА Тврђава је грађена у етапама до поло вине XV вијека, када је добила свој кона чан изглед град-куле опасане зидинама. Због изузетно важног стратегијског по ложаја често је рушена и обнављана. Да нас су добро очувани бедеми и куле. Град Добор је, наглашавају стручњаци, један од ријетких примјера одбрамбене архи тект уре из касног средњег вијека који је сачувао форме из доба у којем је настао. – Добор свједочи о значајним догађа јима и личностима у историји средњо вјековне државе Босне. Ту су се сусре тале и сукобљавале цивилизације, па је његов значај непроцјењив. Истражива ња Добора обављена су 1970-их, када је тадашње руководство општине Модри ча сачинило пројекат ревитализације Добора – каже археолог Бранко Белић, који је више деценија истраживао овај средњовјековни град. Ратна збивања прекинула су све пла нове о обнављању Добор-града. Због минираног терена, он је дуго био не приступачан. Недавно су настављене активности на његовој обнови и реви тализацији. – Добор-град је култ урно-историј ско благо од изузетног значаја и његова заштита је један од наших приор итета. Након што са општином Модрича ри јешимо административне и техничке ствари, у плану је да се ради на обнови Добора, у оквиру Љубљанског процеса 2 који финансира Савјет Европе – кажу у Републичком заводу за заштит у кул турно-историјског и природног насље ђа Републике Српске. У оквиру пројекта „Прва фаза рекон струкције Добор-града“, који је финан сирало Министарство трговине и тури зма Српске, терен је очишћен и поново је провјерено да ли има неексплодира них направа из посљедњег рата. У Ту ристичкој организацији Модриче кажу да ће ове године тражити новац како би уредили стазе, поставили клупе и оста ле садржаје за посјетиоце. Градитељска цјелина Стари град До бор проглашена је 2005. националним спомеником БиХ. Археолошки налази са овог локалитета данас се налазе у му зејима у Добоју и Сарајеву.
SRPSK A No 3 2013
67
П О ДС Ј Е ТН И К
Аустроугарски стражари спроводе Гаврила Принципа
68
SRPSK A БРОЈ 3 2013
ГАВРИЛО ПРИНЦИП, АТЕНТАТОР ИЗ САРАЈЕВА 1914, ОЧИМА ОНИХ КОЈИ СУ ГА ЗНАЛИ ИЗБЛИЗА
Њежни младић и крик слободе Неочекивано, постао је чувен, а заправо за многе остао готово непознат. Нема данас много оних који знају да је био брижан син, одличан ђак и танан пјесник. Да је име добио по архангелу Гаврилу, на чији је дан рођен. Да је много читао и био новински извјештач. Радио на калдрмисању Карађорђеве улице у Београду, како би имао новац за књиге. У Првом балканском рату жарко је желио да се упише у српске добровољце, стигао чак до Прокупља, али је враћен због крхког здравља. Једину сачувану пјесму урезао је кашиком на затворској порцији
Пише: Петар Стојановић
П
рије 50 година упознао сам Га вриловог брата од стрица Богда на Принципа, у Сарајеву, гдје је живио са супругом и кћерком. Причао ми је о великој породици Принципових, црногорском поријеклу и времену када су се њихови преци доселили код Бо санског Грахова, у Велики Обљај. – Ми смо из кметовске породице, зе мљорадници – вели Богдан. – Гаврилов отац Перо, ми смо га звали Пепо, имао је једва два хектара земље, али такве да се са те њиве није могло убрати куку руза довољно за прехрањивање његове породице. Стари Пепо зато је превозио робу трговцима и био је сеоски пошто ноша, чиме се бавио и Гаврилов дјед. Пе по је са Наном имао у браку деветоро дјеце, али су преживјели и одрасли са мо Јова, Гаврило и Никола (овај посљед њи постао је љекар, а усташе су га 1941. зверски убиле у јасеновачком логору). Гаврило је рођен на поду, крај ог њишта, у босанској кућици покривеној шиндром, наставља Богдан Принцип. – Гледајући са пода како жене везују детет у пупак, Нана је имала снаге да за моли рођаку Јању да оде до проте Илије и упише новорођеног као Шпиру. Да јући му то име, жељела је да буде сна жан као њен брат који се тако звао. Али прота се успротивио. „Какав Шпира!?“
викао је пред преплашеном младом же ном. „Поручи ти Нани да се дијете ро дило на дан Светог Арханђела Гаврила и зваће се Гаврило.“ Јања је све то лије по пренијела, а за Нану је протина ријеч била закон. Једанаест дана касније ди јете је крштено, а у књизи рођених све штеник је грешком уписао 25. јун уме сто 25. јул 1894. Умало да због тога Гавро на суду буде осуђен на смрт вјешањем, јер га је та грешка чинила званично пу нољетним. Из судских списа увјерили смо се да је истражни судија позвао Гаврило ву мајку као свједока и она је потврдила
SRPSK A No 3 2013
Родитељи Гаврила Принципа, Нана и Петар
69
П О ДС Ј Е ТН И К
Принцип у Беог раду Искључен из шестог разреда гимназије у Сарајеву због учешћа у антиау стриј ским протестима, Гаврило Принцип у једном периоду 1912. живи у Београду. Вријеме углавном проводи са пријате љима из Босне и Србије, расправљајући о ослобођењу и уједињењу. Издржавају ћи се разним пословима, у Београду је завршио два разреда гимназије. За ври јеме Првог балканског рата пријавио се у српску војску, стигао чак до Прокупља, али га нису примили, процијенивши да је нејак и крхког здравља.
да јој је син рођен 25. јула. Захваљују ћи томе, Гаврило није пред судом добио третман пунољетног лица, па је избјегао смртну казну. КАД ЈЕ ГАВРА ШЕШИР КУПОВАО
Последња шетња окупираном земљом: Надвојвода Франц Фердинанд у Сарајеву, 28. јуна 1914.
70
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Богдан Принцип овако опис ује бра та Гавру: – Био је њежан и пажљив дјечак, на рочито према својој мајци Нани. На своју радост, пошао је у основну шко лу у деветој години. И прије тога волио је носити књиге, иако још није био ђак. Ишао је у школу, али је преко дана чу вао ћурке и помагао мајци у кућним по словима. За вријеме распуста радио је у пољу, косио, водио коње по гумну током вршидбе. Није се либио никаквог посла. Богдан застаде, припали цигарет у, а његова Љубица донесе и стави на сто стари полуцилиндар, „једину успомену на Гавру“. Трагајући по архивама наи шао сам на сјећање учитеља Светислава Торњанског како је са Гавром куповао шешире у једној сарајевској радњи. – Узмите овај, то је права бечка роба „Винер-варе“ – обратио се трговац Га врилу. – Е баш хтједох узети овај шешир, а сада нећу – рече му овај. – Да ми реко сте да је фирма кумановска, или тако нека, узео бих, колико год да кошта. Али бечка роба код нас у Босни више не иде. Утом учитељ подиже неки други ше шир и рече Гаври: – Узми овај, то је кумановски. Тог дана учитељ Торњански и Гаври ло Принцип купили су исте шешире. И тај Гаврилов шешир нађе се сада преда мном, сачуван, уз опаску прис утних да
је штета што се не налази у Музеју „Мла де Босне“, гдје се чува Гаврилова одјећа. Богдан Принцип чува стенографске биљешке које је током разговора са Га врилом Принципом у затворској сами ци водио аустријски затворски љекар др Мартин Пепнхајм. У три маха се састајао са Гаврилом, у фебруару и два пута у ма ју 1916. Принцип је био тешко оболио у мрачној ћелији, у којој је прије њега бора вио Хаџи Лоја, први заточеник из Босне. Доктор опис ује да је Гаврило уморан од патњи и чежње за Босном. Каже доктору: – Читаво ово вријеме сам у ћелији. Прије три дана су ми први пут скинули окове. Носио их је 24 сата дневно, пуне дви је године. Повјерава се доктору да љубав према дјевојци није ишчезла, али јој не пише. Признаје да је није ни пољубио. Учио је школу приватно, често био уса мљен, много времена проводио у библи отекама. Писао је пјесме, али је од забо рава сачувана само једна. У свом дому у Сарајеву некадашњи осуђеник Драго Ка лембер, комерцијалиста, рецитовао нам је наизуст оне познате и одличне стихове које је Принцип кашиком урезао на пор цији, у сарајевском затвору, док је траја ло суђење. ЗАТЕЖУ СЕ КОНЦИ БУНЕ Гаврило је, причају његови рођаци, у основној школи био одличан ђак, па му је испуњена жеља да школовање настави у Сарајеву. Брат Јово, трговац, уписао га је у Трговачку школу 1907, када је напу нио тринаест година. Kао ђака, сем литерат уре, привлачи га и политички живот. Одмах се укљу
Ћирилица и расположење Занимљиво, записници истражног суди је послије Атентата вођени су на немач ком и на српском. Српски је писан ис кључиво ћирилицом. Записник је чуван у Земаљском музеју у Сарајеву, а нама га је прије 50 година дао на увид кустос Цветко Поповић, један од шесторице атентатора распоређених дуж кеја 28. ју на 1914. – Тог дана могли сте као од шале наћи не само шесторицу већ двадесеторицу атентатора – причао нам је Поповић. – Такво је било расположење народа, на рочито омладине.
Затвор у Терезину, данас у Чешкој, гдје је скончао Гаврило Принцип. Владимир Гаћиновић (лијево), идеолог „Младе Босне“. Хапшење Гаврила Принципа након атентата. SRPSK A No 3 2013
71
П О ДС Ј Е ТН И К
Жеља и начин – Мој идеал била је једна југославенска република, уопће сла венска република – рекао је првог дана суђења типографски радник Недељко Чабриновић, одговарајући на питања пред сједника судског вијећа Алојза Куриналдија. – Како мислите да се то може оживотворити? – упитао је судија. – Наша жеља је да се Босна и Херцеговина припоји Србији. Та ко мисле и Принцип и остали моји другови из „Младе Босне“.
Мјесто у Сарајеву одакле је извршен атентат 1914. Затворска ћелија Гаврила Принципа у Терезину
72
чује у средњошколске национално-осло бодилачке организације и убрзо бива за пажен. Када је у Сарајеву 1911. основана Српско-хрватска напредна организаци ја, њен предсједник постаје Иво Андрић, каснији нобеловац, а чланови Гаврило Принцип, Лазар Ђукић, Трифко Грабеж, Садија Никшић, Иво Крањчевић, Јосип Врињанин, Ибро Фазиновић (готово све завјереници на Видовдан 1914). Дух средњошколске омладине бјеше се узне мирио. Долази до сукоба са полицијом и са школским властима. Многи омладин ци су истјерани из гимназија и других средњих школа. Најмлађа генерација отворено уста је против окупационог аустро-угарског режима. Почињу и атентати. На оку паторске политичаре и војнике пуцају омладинци Жерајић, Јукић, Дојчић, Пла ниншчак. На дан Јукићевог атентата на бана Хрватске, 8. јуна 1912, Иво Андрић биљежи у свој дневник: „Данас је Јукић починио атентат на Цуваја... Како је лепо да се затежу тајни конци дела и буне. Како радосно слутим дане великих дела. И диже се и гори хај дучка крв. Нека живе они који умиру по тротоарима онесвешћени од срџбе и ба рута, болни од срамоте заједничке. Не ка живе они који повучени, ћутљиви, у мрачним собама спремају буну.“
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Принцип је тако, с књигом и у демон страцијама, почео да се бори, још ско ро дјечак. Његови другови истичу да је био један од најборбенијих. Већ као ђак попримао је лик националног револуцион ара. „Није му било право ако би га друг, због ниског раста, назвао Гаврице, а го дио му надимак Гаврош, дат по дјечаку из Игоових Јадника који гине на бари кадама. Ми смо га ословљавали овим надимком све до Сарајевског атентата“, биљежи Драго Љубибратић. Примјер гимназијалца Гаврила Прин ципа истицао је и Владимир Гаћиновић, студент и револуционар, вођа „Младе Бо сне“: „На састанцима наше групе Прин цип, најмлађи међу нама, увијек бјеше затворен и скроман, држао се некако по странце. Избјегавао је теор етске распра ве, али је увијек тражио књиге и просто их гутао. Већ у својој четрнаестој Прин цип је ступио у кружок народног просве ћивања, а дио свог гимназијског живота провео је у Београду.“ Принцип је брзо постао познат и омиљен. Њега готово сви другови, као и Не дељка Чабриновића, спомињу у међусоб ној преписци, било да се јављају из Ср бије, гдје се окупљају на Зеленом вијенцу у Београду, најчешће у кафани „Моруна“, у којој се могло за мале паре ручати, или када се јављају из иностранства. ЗА ТАЛЕНАТ НЕ БЈЕШЕ ВРЕМЕНА У писму Боривоју Јевтићу, члану „Младе Босне“ и књижевнику, Милош Пјанић пита: „Како Гавро? Виче ли: ‘Жи вјела револуција’? Поздрав му!“ „Иако глад и немаштина нис у били ријетки гости“, пише Боривоје Јевтић, „у Београду, Пијемонт у Југославије, живје
ло се слободно и широко се удисао ва здух: он је био као неко одмориште по слије прогона под Аустријом.“ Гаврило је имао много брига. Новаца никада довољно, чак ни за собицу и јеф тину храну на Зеленом вијенцу. Његов брат Јово слао је новац такорећи редов но, а овај је то брзо трошио помажући другове који ниоткуда ни динар нис у добијали. Познато је да Принцип ради на калдрмисању Карађорђеве улице у Београду да би зарадио нешто пара за исхрану и књиге. Радећи на једној грађе вини у Београду, пао је и тешко поври једио нос, што се уочава и на каснијим фотографијама из аустријске суднице и тамнице. У куповању књига предњачи ли су Принцип и Чабриновић. (Једном је Чабриновић сав новац добијен од куће за повратак у Сарајево потрошио на ку повину књига. Онда је те књиге послао жељезницом, у јефтином коферу, а он потом пјешице стигао у Сарајево.) Принципова активност, пише Гаћи новић, почиње од четрнаесте године и не престаје све до атентата, када је напу нио деветнаест година. Стиже чак и да се бави новинарством, што је мало позна то. Истовремено пише стихове и прозу, приватно полаже гимназију из које је избачен. У деветнаестој је и политички репортер, о чему свједочи његов извје штај написан за сарајевски Народ 10. децембра 1913, поводом избора у Хаџи
ћима. У том напис у Принцип отворено осуђује притисак полиције и жандара на бираче приликом гласања. Не фразира, слика атмосферу, биљежи појединости, најконкретније. „На избор је дошло неких осморица жандара“, пише. „Они поред своје глав не улоге да пазе на овај ‘дивљи народ’, да не би правио изгреде, имали су још јед ну главнију – да пријете и присиљавају овај свијет да гласа за владиног канди дата Вукана Куљанина. Осим њих, врло рано сакупио се велики број џемат-баша и кнезова и почели су свој ненародни посао агитовања за владиног кандида та. Изборна комисија је била саставље на од самих владиних људи, осим једног честитог домаћина, а уз то су сви били неписмени.“ Из ових редова наслућује се један формирани карактер, борац који не страх ује од посљедица. На формирање таквог карактера – написао је његов друг Б. Јевтић – утицало је и ово непосред но суочавање са неприликама у којима је живио наш мали човјек. Принцип је право сеоско дијете. Од раног дјетињ ства носи обиљежја завичаја: храброст и упорност, склоност ка повлачењу у се бе и дугим ћутањима. Али он из тога тла усисава још нешто: чист и непокварен инстинкт расе, уграђен у дуге традиције. Изгладнио, болестан, мучен у тамни ци терезинској, умро је 1918. SRPSK A No 3 2013
Суђење припадницима „Младе Босне“ који су учествовали у Сарајевском атентату 1914.
73
З Д АЊ А
Парк и споменик бана Милосављевића, Бански двор и сједиште Предсједника Српске
БАНСКИ ДВОР, АРХИТЕКТОНСКА ДРАГОЦЈЕНОСТ И КУЛТУРНО СРЕДИШТЕ БАЊАЛУКЕ
Из
златног
доба Бановине За само четири и по године (1929-1934), бан Светислав Милосављевић створио је модерно лице Бањалуке и препородио Врбаску бановину Краљевине Југославије. Изграђено је више од 300 школа, путеви, хотели, болнице, позоришта... У то вријеме подигнута су и скоро сва стара здања која су данас симболи овог града. Међу њима свакако предњачи репрезентативна палата која је тада била сједиште самог бана, а сада је културни центар пријестонице Српске
Пише: Сандра Јосовић
Фотографије: Архив Банског двора, Музеј Српске, Сандра Јосовић
74
К
ада је Светислав Тиса Милоса вљевић стигао у Бањалуку, сједиште Врбаске бановине, 8. но вембра 1929, затекао је успавани гра дић са око 20.000 становника. Управу, смјештену у неугледним собама хоте ла „Балкан“, чинило је само четрнаест службеника, укључујући дактилогра фе и помоћно особље. Ступивши на дужност бана, коју му је у октобру те године повјерио краљ Александар, Ми лосављевић је преузео и задатак да од Бањалуке направи пријестоницу Бано SRPSK A БРОЈ 3 2013
вине, једну од метропола Краљевине Ју гославије. Само четири и по године ка сније, испуњеног задатка, он напушта град на Врбас у и одлази вођен новим дужностима. Иза себе оставља препо рођену Бановину и модерну Бањалуку којом доминирају монументалне савре мене грађевине и споменици култ уре. Једно од најупечатљивијих здања свакако је Бански двор, репрезентатив на резиденција самог бана изграђена 1932, данас срце култ урног живота Ба њалуке.
ГОДИНЕ ПРОЦВАТА По доласку у Бањалуку, бан Милосављевић од мах предузима реорганизацију градске управе. Оснива осам одјељења и три инспектората, у скла ду са Законом о банској управи. Банска управа била је привремено смјештена у зграду Жељезничке дирекције. Чим је обезбјеђе но земљиште, почиње изградња зграде у коју ће се управа преселити, као и двора намјењеног смје штају бана и његове породице, те седам зграда са 50 станова за банске чиновнике. Прилике које је Милосављевић затекао изиску ју убрзани темпо градње. Бан је имао пуне руке посла. Образован, енергичан и одлучан, није ма рио за препреке. Био је прави човјек за чело Врба ске бановине, намјерне да постане једна од најја чих у Краљевини Југославији. У годинама које слиједе, широм бановине гра ди се више од 300 школа, путеви, болнице, хотели, позоришта... Здања којима се становници ових општина и данас поносе. Године 1930. у Службеном листу Врбаске бано вине објављен је конкурс за израду идејног рје шења за Бански двор и Банску управу. Могли су да учествују држављани Краљевине Југославије, а за најбоље идеје установљене су и награде. Прву награду освојила је група архитеката из Београда коју су чинили Јован Ранковић, Анђелија Павло вић и Јованка Катеринић–Бончић. Припреме за градњу почеле су убрзо, 27. августа 1930. ЧЕТИРИ ПАКОВАЊА ГЛАСИНА Градња Банског двора почела је 31. марта 1931, а завршена 8. новембра 1932, тачно четири годи не након бановог доласка у Бањалуку. Та здања су са православном црквом у средини чинила складну цјелину. Њихова градња је изазвала пажњу тадашње штампе, а нис у изостајали ни проблеми, шпеку лације и подметања. Тако, краљу је пренесено да бан себи подиже раскошни двор, лукс узнији од његовог дворца на Дедињу. Гласине је побио сам бан. На аудијенцији код краља, објаснио је да ће у
Бан Светислав Тиса Милосављевић рођен је 7. септем бра 1882. у Нишу, гдје је завршио основну шко лу и шест разреда Гимназије, потом с одличним успјехом и Војну академију. Учествовао је у Првом свјетском рату, послије обављао значајне војне ду жности. Због значајног доприноса одликован је и унапређиван. Године 1926. постављен је за мини стра саобраћаја, а 9. октобра 1929. краљевим ука зом именован је за бана Врбаске бановине.
SRPSK A No 3 2013
75
З Д АЊ А двору бити смјештени кабинет бана, секретари јат, банска вјећница, сала за примање, канцеларије управе „Црвеног крста“ и на крају стан са шест соба. Краљ није имао ништа против. Обезбјеђи вање смјештаја за бана, који је у Бањалуку дошао из Ниша, било је неопходно. Историчар Јанко Врачар, виши кустос Музеја Српске, објашњава да за разлику од сједишта дру гих бановина, којих је у Краљевини Југославији било укупно девет, Бањалука није имала репре зентативна здања која би могла послужити за ад министративне, култ урне или смјештајне сврхе. Тиса Милосављевић је у почетку био смјештен у вили „Божић“, а управа бановине, како рекосмо, у собама хотела „Балкан“. – За разлику од данашње градске управе, гдје је некада била смјештена Банска управа, Бански двор је био више репрезентативни објекат – каже Врачар. – То је једно од ријетких здања на овим просторима које је сачувано у готово изворном облику. Ратови, земљотреси, рушење једних и гра ђење нових објеката довели су до тога да је овдје права ријеткост имати једно такво здање. НА ТРАГУ СТАРЕ ОТМЈЕНОС ТИ Оригинална пројектна документација за из градњу палате Бански двор налази се у Архиву Српске у Бањалуци. На основу ње могуће је дјели мично реконструисати првобитни изглед ентери јера. Првобитни партерни дио био је намијењен официјелним и јавним садржајима, ту је била и вјећница у којој је засједала скупштина Врбаске бановине. На првом спрат у били су пословни и јавни простори, те простори за смјештај угледних гостију. Други спрат био је намјењен за станова ње бана и његове породице. За израду свих унутрашњих простора кори шћени су висококвалитетни материјали, а за неке просторе и веома раскошни. Детаљи унутрашњег уређења разрађивани су прецизно и подробно: од нацрта за сваку шарку на вратима, до детаља ре шетке за брисање обуће. Највећа оштећења Бански двор претрпио је у вријеме Другог свјетског рата, када је у њему била смјештена њемачка команда. У том периоду Вели ка свечана сала била је коришћена као магацин за жито, а једно вријеме чак и као коњушница. У то ку рата ентеријери су руинирани, а огроман дио драгоцјеног намјештаја и опреме опљачкан. Након Другог свјетског рата улаже се у сана цију Банског двора, а мјењају се и корисници. Године 1953, током санације, предложено је да зграда добије име и функцију Радничког дома. Од 1954. у њој почиње одржавање концерата, балет ских, музичких, поетских секција... У земљотре су који је погодио Бањалуку 1969. зграда поново
76
SRPSK A БРОЈ 3 2013
бива тешко оштећена. Обнова, према оригиналној пројектној документацији, урађена је 1972. Здање је 1976. прогла шено култ урно-историјским насљеђем и уписано у Регистар културних добара Босне и Херцеговине. Данас је култ урни центар Бањалуке. ЖАРИШТЕ КУЛТУРЕ У Банском двору данас се одржава ју бројни концерти, изложбе, књижевне вечери, традиционалне манифестације. Сваке године повећава се број актив ности. Последњих година, због густог програма култ урних дешавања, нема ни уобичајене љетне паузе. Милорад Пе трић, директор овог здања, каже да је први пут у својој историји Бански двор у потпуности посвећен култ ури. – Бански двор је у задње двије годи не први пут самостална инстит уција. Од када постоји, унутар њега су били подстанари, чак и у вријеме бановине. Данас у потпуности припада култ ури и његов укупан капацитет дат је на распо лагање умјетности – истиче Петрић. Последњи подстанар била је Радиотелевизија Републике Српске, а према оцјенама стручне комисије простор ко ји је користила сада није за употребу. Након санације, најављује Петрић, ове просторије биће искоришћене за му зејску поставку о Банском двору или о граду Бањалуци. – Тај простор је за сада затворен. Че каћемо нека боља времена, када ће он моћи да буде саниран. У међувремену,
Крај мисије После изузетних учинака, правог препорода који је донио, Светислав Милосављевић са дужности бана Врбаске банови не одлази 1934. у Београд, на функцију министра саобраћаја. Пензион исан је 1935. Други свјетски рат провео је у окупира ном Беог раду, пишући мемоаре. Умро је у мирном породич ном окружењу, 28. јула 1960. У центру Бањалуке бану Милосављевићу подигнут је споме ник, један од симбола овог града.
већ следеће године биће обновљени фа сада, столарија и кров. Неопх одно је по бољшање и техничких могућности, како би умјетницима били обезбјеђени што савременији услови за рад. – Све што је значајно у умјетничком живот у Бањалуке дешава се у Банском двору, јер он има тај капацитет – вели Петрић. – Музичарима је на располага њу изузетна концертна дворана, једна од најакустичнијих у Европи. За књи жевне вечери и предавања служи вјећ ница, а ту су и изложбени салони. Много важних и узбудљивих ствари се досад десило у одајама Банског двора. Био је домаћин бановима, књижевни цима, музичарима, политичарима, па и шефовима држава, а врата су му широм отворена и за будуће генерације. Захваљујући средствима које је краљ Александар усмјерио у Врбаску банови ну, Тиса Милосављевић изградио је овај двор и још преко пет стотина објеката. Није ни чудо што га је 1934, када је на пуштао мјесто бана, на пут у Београд испратило преко десет хиљада људи из Бањалуке и цијеле Бановине.
SRPSK A No 3 2013
Бански двор и портрет Тисе Милосављевића
77
Р ИЗ Н ИЦ Е
78
SRPSK A БРОЈ 3 2013
БЛАГО МУЗЕЈА ХЕРЦЕГОВИНЕ У ТРЕБИЊУ
Остварени
сан Јованов Без овог Музеја Херцеговина не била иста земља. Још је велики требињски пјесник Дучић намјеравао да подигне Соколски дом са музејом, библиотеком и галеријом слика. Жељу није стигао да оствари, али је будућем Музеју завјештао вриједну умјетничку збирку, једну од осам данашњих сталних поставки. Ближећи се 60. годишњици, у овој важној установи вјерују да њено златно доба тек долази
Пише: Соња Белић
Д
анас Музеј Херцеговине у Тре бињу има чак осам сталних по ставки, али сво његово благо још није изашло на свјетло дана. Богат ство, кажу у Музеју, није само у броју јединствених експоната, него и у ком плексној хронологији, непрекидној од палеолита до данас. Не зна се када и од кога је потекла идеја да се оснује овај музеј. Познато је једино да је још Јован Дучић намјера вао да оснује Соколски дом са музејом, библиотеком и галеријом слика, па је у Италији и другдје куповао декоратив ну пластику, рељефе и скулпт уре из ра зних епоха. Своју жељу, на жалост, није остварио за живота, али захваљујући њему Музеј данас посједује експонате велике вриједности.
ДЕЦЕНИЈЕ ВЕЛИКОГ ПРЕГНУЋА По завршетку Другог свјетског рата, након вишегодишњих припрема и тру да, Срески завичајни музеј у Требињу, како се првобитно звао данашњи Му зеј Херцеговине, званично је основан 30. септембра 1955, рјешењем Народног одбора среза Требиње. Подручје њего
Зграда – Музеј Херцеговине смјештен је у Старом граду, у згради бив ше гимназије, односно аустроугарске касарне – каже Весељка Салатић. – Зграда са пратећим објектима (торањ, зграда по ште голубова писмоноша, двориште опасано средњовјеков ним бедемом) чини атрактивну амбијенталну цјелину. Музеј има изложбени простор, простор за књижевне вечери и про моције, концертну салу, библиотеку...
SRPSK A No 3 2013
79
Р ИЗ Н ИЦ Е Дио историјске поставке у Музеју Херцеговине
вог дјеловања била је југоисточна Хер цеговина, а први задатак прикупљање експоната и попуњавање збирки, али и запошљавање стручног кадра и рјеша вање питања смјештаја. До јула наредне године Музејом је управљао Оснивачки одбор, послије че га је основан Музејски савјет од седам чланова. Први стално запослени радник Музеја био је Стеван Кијац, који је на дужност ступио 1956. у својству препа ратора и макетара. Дужност управника је до 1. марта 1957. обављао хонорарно Драго Ђедовић, наставник историје, ка да је за управника постављена Љубинка Којић, етнолог. Права музејска дјелатност почела је 1957. Те године Музеј је обавио сво је прво археолошко ископавање на Цр кви Светог Петра у Завали. Почело је и формирање музејске библиотеке. У јуну 1958. установа мијења назив у Завичај ни музеј, а 1961. се први пут представља сталном поставком „Требињски крај у НОБ-у и Револуцији“. Изложба је остала отворена за посјетиоце до октобра 1969. Тежак период Музеј доживљава већ 1964. године када је остао без иједног стручног лица, након одласка Љубинке Којић. Почетком 1966. за кустоса-исто ричара и директора установе изабран је Маријан Сиврић, професор историје (обављао дужност све до 1992). У окто бру 1966. Музеј објављује своју прву пу бликацију – Требиње I Војислава Кораћа. Почетком октобра 1969, у складу са епохом, отворена је нова изложбена по ставка „Развој радничког покрета у тре бињском крају до 1941.“ Годину касније отворена Археолошка изложба, с намје ром да то на дужи рок буде стална по ставка. Почетком 1972. Музеј добија кусто са-археолога, а потом и нове кустосеисторичаре. Покреће часопис Трибуниа (први број изашао 1975), добија задатак да се бави и научно-истраживачким радом. Осамдесете године XX вијека про шле су у знаку више организационих
Историјска поставка Стална поставка „Културно-историјски развој требињског краја од X до прве половине XX вијека“ комплексна је изло жба, подијељена у пет одјељака, по историјским раздобљима.
80
SRPSK A БРОЈ 3 2013
промјена и лутања, опет у складу са оп штим кретањима у друштву. Могућно сти за озбиљнију излагачку дјелатност није било много. Након много година и бројних сељакања, Музеј 1989. најзад рјешава проблем смјештаја. За потребе Музеја адаптирана је зграда бивше гим назије у требињском Старом граду. Од 1992. до 2007. инстит уцијом руководи Ђорђо Одавић, а од тада до данас Весељ ка Салатић. СТАРА ИСКУШЕЊА, НОВА КАЉЕЊА – Најтежи период у историји Музеја свакако је био рат 1991–1995. Музејски експонати били су спаковани и преба чени на локалитет гдје није било ратних дејства... Тада су и сама зграда и дио по кретног култ урног наслијеђа оштећени од бомбардовања – истиче Салатићева. Ипак, Музеј је чак и у том периоду успио да 1993. организује изложбу „Камена пластика“, са експонатима из оставштине Јована Дучића. Након 33 го дине, ликовна публика, стручна кри тика и култ урна јавност уопште први пут је видјела дио заоставштине Јована Дучића. Назив Музеј Херцеговине установа незванично добија 1994, а званично од 19. априла 2001, одлуком Скупштине општине Требиње. Завршетком рата створени су услови да Музеј оствари пуну афирмацију на свим пољима дје ловања. Акценат је стављен на изло жбену дјелатност, и то прије свега на сталне поставке. Данас у Музеју ра ди пет стручњака – историчар умјет ности, историчар, археолог, етнолог и биолог. КРОЗ СВА ВРЕМЕНА – У Музеју Херцеговине је осам стал них поставки: Дучићева збирка, Ар хеолошка, Етнографска поставка, Ме моријална изложба слика Атанасија Поповића, Градска кућа са краја XIX и почетка XX вијека, Култ урно-историј ски развој требињског краја од Х до пр ве половине ХХ вијека. Ту су и два ле гата: Легат сликарке Милене Шотре и Легат Радована Ждрала „Каменов свет“ – каже Весељка Салатић. Легат академског сликара Милорада Ћоровића и Легат умјетничких слика
SRPSK A No 3 2013
81
Р ИЗ Н ИЦ Е
82
/
T R EAS UR IE S
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Мирка Кујачића, на жалост, због недо статка изложбеног простора нис у до ступни јавности. Стална археол ошка поставка обу хва та периоде од праисторије до средњег вијека. – Источна Херцеговина има бројне археолошке локалитете из свих епоха. Из праисторијског периода у Музеју су изложени кремени неолитски ножеви, затим остаци илирских градина (утвр ђења) на којима су пронађени дијелови керамичког пос уђа и другог покретног материјала – појашњава Салатићева. У оквиру ове збирке изложен је вели ки број експоната из V вијека старе ере, импортоване грчке керамике, металних предмета, бронзане игле, кациге, сребр не копче и фибуле... – Из периода средњовјековне Тра вуније изложене су надгробне плоче требињских жупана, које спадају у ред најстаријих ћириличних натписа на Балкану. Поменимо и култ урно-исто ријско насљеђе из средњовјековног гра да Мичевца, у оно вријеме главне цари не између Дубровника и унутрашњости. Изложени су и средњовјековни натпи си (епитафи), дијелови средњовјековне ратничке опреме и још много тога – на глашава Салатићева. СТАЛНО ОБОГАЋИВАЊЕ – У збирци коју је завјештао знаме нити пјесник и дипломата Јован Дучић налазе се вриједни умјетнички експона ти камене пластике, скулпт уре, украсни рељефи, умјетничке слике, мозаик, тапи серија... У поставци је и Дучићево амба садорско одијело, ордење које је примио у разним дијеловима свијета, оригинал ни рукописи, пјесников клавир. Стална Меморијална поставка Ата насија Поповића је дар Требињу умјет никовог брата мр Уроша Поповића. Ет нолошко одјељење у сталној поставци има око 500 експоната традиционалне материјалне култ уре. Предмети су са купљени на подручју источне Херцеговине. – Легат Милене Шотре обогатио је 1989. музејску умјетничку збирку, када је отворена галерија тог легата. Њена колекција састоји се од 24 слике у уљу са тематиком из Херцеговине, углавном пејсажа, гдје сликарка даје своју визију
Легат Милене Шотра Породица Гаћиновић–Шотра даровала је Музеју Херцеговине збирку слика, графика и скулптура. Збирку чини педесет јед но умјетничко дјело, углавном радови Милене Шотра–Гаћи новић и Бранка Шотре, вајара Луке Томановића, Марка Бре жанина и других.
Херцеговине, распјеване у медитеран ској топлини боја, и од 61 слике из се рије „Путописи кроз Русију и Украјину“. То су руска пространства сликана из воза – додаје Салатићева. Стална поставка Радована Ждрала поклон је овог књижевника и скулпто ра, рођеног у Билећи. – Изложба „Каменов свет“ отворена је 2006. Збирка се састоји од 120 скулп тура израђених у минералима и полу драгом камену нађеном у разним срп ским крајевима. Јединствена збирка у европским размјерама, рађена од твр дих материјала, уникатних и чудесних – објашњава Салатићева. Збирке Музеја Херцеговине стал но се допуњују, откупом, теренским истраживањем, поклоном, и повре мено бивају излагане у различитим галеријским просторима. Музеј тренутно планира изло жбу требињског сли кара Љубомира Ми лојевића, изложбу о усташким злочи нима и геноциду „Моје Јадовно“, из ложбу Visconti Fine Art Kolizey из гале рије „Љубљана“... – Музеј Херцего вине стручњаци свр ставају међу најзна чајније у Српској. Ми се надамо да „златно доба“ ове установе тек долази – каже Весељка Салатић. – Ако успијемо да зграду обновимо изнутра као што смо споља, и ако до вршимо започет у сталну поставку „Природњач ко благо слива рије ке Требишњице“, биће то нови крупни кора ци напријед. SRPSK A No 3 2013
83
С Т УБ ОВ И
КИНОТЕКА СРПСКЕ У ПАЛАМА ГАЗИ СВОЈОМ ТРЕЋОМ ДЕЦЕНИЈОМ
Култура памћења
у сликама Једна је од најмлађих установа културе, али и један од битних културолошких ослонаца Републике. С коријеном у тешким ратним годинама, није богата насљедница него је почела од нуле, на ледини. Данас има велику збирку играних и документарних филмова, старих и нових, домаћих и иностраних. Ту су и филмски журнали, видео и тонски записи, колекција пратећих филмских материјала, баш као и они који знају колико нам је све то потребно
К
инотека Републике Српске, која је прошле године обиљежила 20 година од почетка рада на ства рању филмског архива, у свом фонду има збирку играних филмова на тра ци од 35 милиметара, збирку докумен тараца, али и преко 300 негатива, раз личите архивске материјале, филмске журнале, као и велику колекцију видео, Фотографије: дигиталних, тонских и магнетофон Кинотека Српске ских записа.
Пише: Александра Глишић
84
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Директор Кинотеке Српске Милован Пандуревић каже да збирку играних филмова чини више од 1.500 наслова, и домаће и свјетске продукције. Ова ин стит уција може да се похвали и збир ком од близу хиљаду наслова докумен тарних филмова насталих на простору некадашње Југославије од 1945. до 1991. Основна дјелатност ове републичке установе култ уре је филмска архиви стика –прикупља, трајно чува и струч
но обрађује филмове, филмску грађу и пратећи филмски материјал (плакате, фотографије, филмску публицистику, ка талоге, брошуре, рекламне материјале, документацију), као старе предмете из области кинематографије. Кинотека ор ганизује и образовне филмске програме, предавања, изложбе, радионице. – Желимо да сву грађу коју чувамо учинимо доступном истраживачима, сту дентима, грађанству. Трудимо се и да са рађујемо са сродним установама у земљи и иностранству, размјењујући филмове и филмску грађу – каже Пандуревић. Да би указали на значај ове инстит у ције, њени челни људи снимили су филм Од „Срна филма“ до Кинотеке Републике Српске. За 20 минута, колико траје, ис причали су причу о настанку Кинотеке. – Није то само прича о настанку једне инстит уције, него и о великом ент узија зму, огромној стваралачкој енергији, ко лективном стању духа, жељи и вољи да се и у екстремним условима, ратним, не што ствара и остави печат – наглашава Пандуревић. Утемељивачи Кинотеке, највећим бројем већ искусни и доказани ствара оци на некадашњој РТВ Сарајево, дјело вали су спонтано у условима који нис у били наклоњени култ ури.
– Култ ура тада није могла бити прио Кинотека ритет друштва. Али, важно је за Републи као средиште: ку Српску да је још тада искристалисана Божидар идеја о формирању Кинотеке. Већ при Зечевић и оснивању „Срна филма“ размишљало се Никола Мајдак. о филмском архиву. Најважнији задатак Милован новооснованог филмског предузећа био Пандуревић је, како стоји у оснивачкој одлуци, да и Љиљана „сними, прикупи и трајно сачува филм Благојевић. ски материјал о непосредним догађаји Тихомир ма“. И кренули смо тим путем – присјећа Станић се Пандуревић. ТО ЉЕТО КАД ЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО Идеја о продукцији дошла је спонта но. Од снимљеног материјала настали су и први документарни филмови у Ре публици Српској. Већ 1992. монтиран је кратки документарац Љето сам провео, који потпис ују Зоран Маслић и Миодраг Тарана.
Покретачи Кинотека Републике Српске је правни сљедбеник „Срна фил ма“, прве продуцентске куће у Српској. – Немам довољно ријечи да изразим захвалност свим сарад ницима који су учествовали у стварању Кинотеке Српске. Прије свих, подсјећам на Миодрага Тарану, идејног творца и првог директора „Срна филма“, који, као и многи други, није више међу нама – каже Милован Пандуревић. SRPSK A No 3 2013
85
С Т УБ ОВ И
– За историју кинематографије Срп ске овај филм је вишеструко значајан: први документарац, први награђени документарни филм из Српске, а „Срна филм“ ће тако, као тек основана проду центска кућа, донијети и прву награду из области култ уре у Републику Српску, 1993, са четрдесетог Фестивала југосло венског краткометражног и докумен тарног филма у Београду (за најбољи документарни филм у видео селекцији) – каже Пандуревић. Документарци „Срна филма“ пред стављали су кинематографију Српске на међународном фестивалу „Златни витез“ у Русији и освајали награде. – Једна од најмлађих установа култ у ре у Српској, Кинотека је настала и раз вијала се аутохтоно, не наслиједивши, попут других, никакве ни материјалне, ни инфраструкт урне, ни кадровске ре сурсе – наставља Пандуревић. Сви познатији свјетски филмски ар хиви оснивани су тридесетих година прошлог вијека. Југословенска кинотека у Београду основана је 1949. – Распадом Југославије, стваране су кинотеке новонасталих држава, бивших
Подршка Милован Пандуревић је истакао значај сарадње са београд ском Кинотеком и њене вишегодишње подршке. – Посебно смо захвални руководству Југословенске киноте ке, Радославу Зеленовићу и Александру Ердељановићу – ка же Милован Пандуревић.
86
SRPSK A БРОЈ 3 2013
југословенских република (хрватска и македонска су оформљене још раније), било у саставу архива или као само сталне установе. За Кинотеку Српске важне су сљедеће три године: 1992, када је основан „Срна филм“, 1995, када је За коном о култ урним добрима дефиниса на дјелатност кинотеке у саставу „Срна филма“, 2009, када је Влада Српске од лучила да јавно предузеће „Срна филм“ трансформише у установу Кинотека Ре публике Српске. Пандуревић напомиње да је у фонду Кинотеке све важно. – Вриједан је сваки метар филмске траке, сваки документ који свједочи о једном времену. На примјер, у минулом рат у снимали су многи и свугдје, а нај већи дио тих снимака није, на жалост, никада доспио у Кинотеку. Касније су многи појединци уновчавали снимљене материјале. Бројна документација је не трагом нестала. То се дешавало на свим странама. Наравно, никад се не зна, можда се некада и појаве неки важни снимци. То се у филмској архивистици дешава. КА СВЈЕТСКИМ СТАНДАРДИМА Посебан фонд Кинотеке Српске чи ни грађа настала од 1992: цијела архива и документарна продукција „Срна фил ма“. У тој продукцији урађено је више од тридесет наслова: UN pro War и Бу квар буквица Миленка Јовановића, По
вратак јужним планинама Славка Ми лановића, Мој Милане Душка Анђића, Ампутирци, Сувенир, Писмо Ивану, Мје сто злочина и Порушени храмови Ми лована Пандуревића, Које ли је ово доба ноћи и Живот Драгана Елчића... Ту су и филмови других продуцената и аутора из Српске који су своје филмо ве предали у Кинотеку (Раде Симовић, Симо Брдар, Сњежан Лаловић...). Најзначајнија подршка формирању и раду Кинотеке Српске стигла је од Југо словенске кинотеке из Београда. Осим стручне и моралне подршке, београдска Кинотека је и највећи донатор: покло нила је Кинотеци Српске више стотина играних и документарних филмова. – Међу појединачним донацијама филмских стваралаца, посебно истиче мо подршку глумаца Љиљане Благоје вић и Тихомира Станића, као и драмског писца и редитеља Синише Ковачевића. Они су у Кинотеци Српске препозна ли установу у којој ће њихово филмско благо бити трајно сачувано – подвлачи Пандуревић. Архив у којем се чува филмска грађа Српске налази се на неколико киломе тара од централног дијела Пала, у бив шем војном објект у додијељеном Кино теци на трајно коришћење. – Иако је објекат идеалан за чување архивске грађе и са довољно простора, смјештен у врло привлачном амбијен ту, значајнијих инвестиција није било зато што његов имовинско-правни ста
тус још увијек није ријешен. А улагања су неопходна за адаптацију и техничко опремање Филмског архива, у складу са међународним стандардима. То је и је дан од предуслова да Кинотека Српске приступи европској и свјетској асоција цији филмских архива. Дјелимична адаптација и санација објекта урађена је властитим средстви ма и трудом неколицине запослених, али то није довољно. – Досадашњим трудом, а највише ент узијазмом, створили смо солид ну основу за даљи развој инстит уције. Филмски архив тренутно располаже са неколико одговарајућих депоа за филмског материјала, магацинима за технику, радионицама, простором за монтажу, салом за пројекције, изложбе ним просторима, али све то још увијек је далеко од прописаних стандарда. Без значајних финансијских улагања, и у објекат и у опремање, тешко је одре дити јасне развојне правце – закључује Пандуревић.
Кампус Већ неколико година Кинотека Српске организује и посебан едукативни програм намијењен првенствено студентима – вишедневни „Филмски кампус“ у нашем архиву, уз учешће познатих филмских стваралаца, архивиста, критичара, исто ричара филма. Програм је започет као посебан вид сарадње Кинотеке Српске, Академије умјетности из Бањалуке и Фило зофског факултета из Српског Сарајева.
SRPSK A No 3 2013
87
П О Ј
88
/
C H A N T
SRPSK A БРОЈ 3 2013
СТО ДВАДЕСЕТ ГОДИНА БАЊАЛУЧКОГ СРПСКОГ ПЈЕВАЧКОГ ДРУШТВА
Вријеме пролази, „Јединство“ остаје Основано у XIX вијеку да у српским земљама дјелује у складу са својим именом, преузело је на себе озбиљне дужности, високе и племените. Свети Сава постао му симбол, Алекса Шантић 1905. испјевао прелијепу химну, генерације хоровођа високо подигле и одржале љествицу квалитета. Његовање, тумачење и унапређење баштине, стилизовани фолк лор, традиција у савременом руху, умјетничка и духовна музика – то су и данас темељни постулати овог Друштва на којима изнутра гради себе
Пише: Сенка Тривић
Д
алеке 1893, на празник Ваведења Пресвете Богородице, бањалуч ка црквена општина основала је Српско православно црквено пјевачко друштво „Јединство“. Оснивачи су се ује динили око идеје стварања ансамбла који би постао важно култ урно и духовно сре диште Бањалуке, Крајине, па и шире. Да нас је то једно од најстаријих и најважни јих пјевачких друштава у Српској, бурне и богате историје. Не само свједок него и учесник догађаја важних за српски народ. У првим правилима Друштва записа но је да има свој печат кружног облика, у средини је лик Светог Саве, испод годи на оснивања, и све то окружено исписа ним именом организације. Друго значајно обиљежје била је застава коју је са једне стране красио такође лик првог српског архиепископа, а са друге слика Брак и Ви ла. Застава је освештана на Петровдан 1905, 29. јуна, а прослава је трајала три да на. О том саборовању извјестили су Поли тика и Босанка вила. Диван текст химне овог хора написао је 1905. чувени пјесник Алекса Шантић. Сви ти подаци прикупље ни су у монографији Многаја љета Рад миле Кулунџије, објављеној 2002, поводом десетогодишњице обнове дјеловања. Летопис „Јединства“ је и упечатљива прича о Бањалуци, њеном преображењу у град, људима и догађајима за вријеме аустроугарске окупације, Анексије, Бал канских и Првог свјетског рата, живот у у Краљевини Југославији, све до Другог
свјетског рата. Тада „Јединство“ прекида рад, као и друга српска друштва, што ће потрајати све до деведесетих година XX вијека. Од многих диригената који су руко водили хором, посебно мјесто заузима Владо Милошевић, тадашњи професор музике у бањалучкој Учитељској школи. Он, по којем Музичка школа у Бањалу ци данас носи име, био је и посљедњи хо ровођа старог „Јединства“, током цијеле деценије пред Други свјетски рат. (Наци онална ревија је у свом претходном изда њу шире писала о академику Влади Ми лошевићу.) ДАВНО УТАБАНОМ СТАЗОМ Професор музике Немања Савић, уз мичући пред ратним вртлогом, крајем 1991. враћа се из Шибеника у родну Ба њалуку. Повратак искусног диригента и његов сусрет са протојерејом-ставрофо ром Ратком Радујковићем означиће об
Задатак – Друштво је настало из жеље за културним, духовним и сва ким другим обједињавањем српског народа, о чему говори и наше име – каже диригент Немања Савић. – Та темељна идеја ставља пред нас велику обавезу једну велику свесрпску ба штину очувамо и унаприједимо, стилизујемо и одјенемо у са времено рухо, приближавајући је нашим новим нараштајима и приказујући другим културама, нарочито оним гдје је било мало прилика да се сретну са нашим музичким изразом.
SRPSK A No 3 2013
89
П О Ј
„Јединство“, снимак из 1905.
нову рада Српског пјевачког друштва „Јединство“. Професор Савић и данас је на мјесту диригента хора. – Тек када сам се вратио сазнао сам више о историји и насљеђу хора „Је динство“. У другој Југославији се то ни је помињало. Читајући грађу и новине из времена прије Другог свјетског рата, схватио сам да је ријеч о великој вријед ности, правом богатству. Свијест о то ме чинила је обнову рада хора 1992. вео ма одговорним задатком, подстицајним и захтјевним, и људски и умјетнички. Отргнути од заборава, сачувати и на ставити нешто чиме се можемо уистину поносити.
Јубилеј Мјешовити хор „Јединства“ ове године обиљежава свој ве лики јубилеј, 120 година од оснивања. Међу бројним актив ностима реализованим тим поводом је и снимање новог компакт диска, снимање документарне емисије о Друштву, штампање збирке хорских композиција, организација „Бања лучких хорских сусрета 2013“... Централно обиљежавање ју билеја, од 15. до 20. октобра, обух ватило је свечани концерт (уз учешће старих чланова мјешовитог хора), концерте госту јућих хорова, ретроспективне изложбу фотографија...
90
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Савић нам говори како се од самог оснивања, прије 120 година, није много измијенио основни задатак хора и дру штва: очување и афирмација култ урних вриједности српског народа. – Кроз цијелу своју историју „Једин ство“ је имало вишезначну улогу. Једно је његовање народне традиције, дру го извођење умјетничких композиција, стилизованих дјела насталих на фолкло ру наших крајева и ширих простора гдје живи наш народ, до духовних компози ција – објашњава Савић. – Хор учествује на свим недјељним и празничним бого служењима у Саборном храму Христа Спаситеља у Бањалуци. Годишње има скоро 90 наступа, што значи да се пјева скоро сваки трећи дан. Поред лит ургија, имамо доста концертних активности у граду, окружењу и иностранству. Зорка Аћимовић, најстарији члан, прича како се, и у овим растржућим вре менима, на пробама хора осјећа смирено пјевајући духовну музику. – Као да надограђујем себе. Имам до ста пријатеља овдје. Не „убијам вријеме“ гледањем плитких и баналних серија или „блејањем по улицама и кафићима“.
Ово је нешто што ме истински оплеме њује, осјећам радост и пунот у. А више од тога се можда и не може. Њена хорска дружбеница Сташа Ку рузовић каже да су им, и поред свих ли јепих гостовања, најзначајнији недјељни концерти на богослужењима у Храму Христа Спаситеља у Бањалуци: – Сви ми смо толико повезани поја њем и дружењем, и то јединство се сва како види и осјети и на сцени. ОСТАТИ НА ВИСИНИ ИЗВОРА Мјешовитом хору придружио се 1995. и дјечији. Од обнове рада, кроз оба хора прошло је више од 1.500 пјевача. Наступили су преко 1.000 пута, од тога више од 200 пута на самосталним цје ловечерњим концертима. У протеклом периоду „Јединство“ је било амбасадор култ уре и духовности Српске у Грчкој, Италији, Аустрији, Бугарској, Мађар ској, Њемачкој, Словачкој, Малти, Ки пру, али и у далеким земљама као што су Русија и Кина. Ово пјевачко друштво је носилац три висока одликовања: Ордена Светог Саве, Ордена Његоша и Ордена Светог Андреја. Бројна су дома ћа, регионална и међународна признања и награде, скоро непребројива. – Није проблем понекад се спремити, отићи на неко такмичење и побиједити, па то разгласити и правити од тога спектакл – каже диригент Савић. – Али заиста није лако у ових 120 година оста ти на висини повјереног задатка и иде је наших оснивача. Сачувати потребан квалитет и једнодушје, под свим удари ма којима смо изложени. Остати досље дан себи и високом умјетничком нивоу, увијек изнова потврђивати свој квали
Част „Боже правде, ти што спасе од проп асти до сад нас, чуј и од сад наше гласе, и од сад нам буди спас!“ проломило се 13. маја 1992. у некадашњој згради Министарства унутрашњих посло ва Српске. Поводом обиљежавања Дана безбиједности, било је то прво јавно извођење српске химне западно од Дрине по сле много деценија. А част да је отпјева припала је обновље ном Српском пјевачком друштву „Јединство“ из Бањалуке.
тет и мисију, сваким наступом, без об зира на његову трајност или мјесто де шавања. Иако „Јединство“ иза себе има бр ојне наступе широм свијета, прошло годишње гостовање у Француској све чланове хора чини посебно поносним. Одржано је четрнаест цјеловечерњих концерата у дванаест француских гра дова. У Паризу три цјеловечерња кон церта, а 9. септембра хор је пјевао и на архијерејској лит ургији у Храму Светог Саве у Паризу. Као посебна част издва јају се и наступи у чувеној Катедрали Нотр-Дам, као и у Храму Сан Сулпис. До сада ни један хор са јужнословен ских простора није имао прилику да на ступи у овим храмовима. – На тој турнеји смо показали ши рину и богатство умјетничког хорског израза кроз дјела српских композито ра, али и других, од романтизма до са времености. Извели смо и дјела настала на традицији и фолклору наше Кра јине, шире бањалучке регије. Наступи су били одлично посјећени, публика „Јединство“, веома топло примала наша извођења. снимак из 1928. И критике су послије свих концерата биле веома позитивне критике послије Хоровођа Владо свих тих концерата, о чему свједоче и Милошевић, бројни објављени чланци – каже Нема каснији академик ња Савић.
SRPSK A No 3 2013
91
С В ИЈ ЕТ ОВ И
ВАЈАР СРЕТЕН СТОЈАНОВИЋ, ПРОФЕСОР И АКАДЕМИК, ПОНОВО ОТКРИВЕНИ КЛАСИК СРПСКЕ МОДЕРНЕ
снага човјека
Унутрашња балканског
Рано уочени таленат, млађи брат чувеног др Младена са Козаре, члан „Младе Босне“. Послије Сарајевског атентата 1914. робијао са Костом Хакманом. Са Ивом Андрићем и Ивом Војиновићем радио у „Књижевном југу“, учио код Целезног и Левандовског у Бечу, у Паризу друговао са генијалним јапанским цртачем Фужитом и Исидором Данкан, са Савом Шумановићем, Милом Милуновићем и Ристом Стијовићем. У Београду о њему писали Кашанин, Растко Петровић, Густав Крк лец... Његов споменик Његошу, ремек-дјело недавно постављено у Андрићграду, повод је за ово наше подсјећање Пише: Дејан Ђорић
92
Ж
ивотна прича неких умјетника богатством превазилази њи хово дјело и оно се без ње не може разумјети. Постоје умјетници који живе чиновнички, упуштају се у авант у ру само у атељеу, док стварају, и они дру SRPSK A БРОЈ 3 2013
ги, за које је Лазар Трифуновић рекао да једу са двије кашике. Међу овим другим свакако је вајар, сликар и критичар Сре тен Стојановић, чија је ретроспективна изложба у септембру била постављена у Београду, у Галерији РТС-а.
SRPSK A No 3 2013
93
С В ИЈ ЕТ ОВ И
Сретен Стојановић у младићким данима и доцније са супругом
Рођен је у Приједору 1898, у свеште ничкој породици. Поријеклом из Неве сињског поља, одмалена је слушао приче о величанственој Русији. Као дјечак је нацртао јеленка и показао га оцу, коме се рад толико свидио да му је поклонио велики дукат и прорекао да ће бити мај стор. То је позната прича о кукцу и бабу из његове биографије. У гимназији је лоше учио, али је брзо запажен његов ликовни дар. Са старијим братом Младеном, касније легендарним јунаком са Козаре, постао је члан „Мла де Босне“. Након атентата на надвојводу Фердинанда, још гимназијалац, ухапшен је послат на робију заједно са Костом Хакманом, другом и касније познатим сликаром. Вјешт цртач и дрворезбар, у затвору је открио свој умјетнички дар. Резао је кутије за дуван од липовог др вета са фигурама у народној ношњи и једну је чувао цијелог живота. По изла ску са робије одлази у Загреб, ради разне послове за часопис Књижевни југ, у чијој редакцији упознаје многе угледне људе, попут Иве Андрића и Иве Војиновића. Године 1918. др Ђурица Ђорђевић из За
Књиге Ликовне критике и есеје, објављивао је у Уметничком пре гледу, најуг леднијем међуратном часопису, а своје студијске чланке сабрао је 1952. у књизи О уметности и уметницима, којој претходи књига Бисте. Са Драгишом Васићем и Владиславом Рибникаром отишао је на два мјесеца у Русију, 1927, и након пута објавио књигу Им пресије из Русије.
94
SRPSK A БРОЈ 3 2013
греба постао је његов велики мецена и послао га на школовање у Беч. Учио је код професора Целезног, вирт уоза у из ради дрвене скулпт уре, и код професора Романа Левандовског, Роденовог ђака ко ји му је рекао да је у Бечу завршио шко ловање и да оде у Париз. САЧУВАЈТЕ ГОРШТАЧКО У СЕБИ Стојановићев живот дијели се на пе риод прије и послије боравка у „граду свјетлости“. Умјесто на Академију, оти шао је у приватну школу Антона Бур дела, највећег тада живог вајара. За три године веома је напредовао, па је постао нека врста мајсторовог асистента и сте као многе привилегије. Бурдел је двана ест година учио код Родена и усмјерио је Стојановића ка модерном изразу, премда млади умјетник никад није постао његов епигон. Рекао му је: „Свиђа ми се што у Вашим радовима видим горштака, свиђа ми се што у вашим радовима има нечег дивљачког. Чувајте то као драгоцјеност.“ Цио Париз је велика школа, како каже Љиљана Порчић, познавалац умјетнико вог живота и дјела, писац уводне студије у каталогу. Музеји, кафеи, изложбе, позо ришта и вишесатне дискусије по атеље има обликују ствараоца. Стојановић се у Паризу виђао са генијалним јапанским цртачем Фужитом, Исидором Данкан, ва јаром Задкином, Кислингом, Милом Ми луновићем, Ристом Стијовићем, Савом Шумановићем, одлазио је на дадаистич ке сеансе Тристана Царе, био радо виђен
гост у кући Анрија Бергсона, портретисао је тада још непознатог великана Алберта Ђакометија, али се није упуштао у акт уел не крајности авангардне естетике. Бора вио је и у Фиренци, Минхену, Берлину и Лондону, излагао радове на париским са лонима. Познавао Максима Горког. У ДОСЛУХУ СА СТВАРНОШЋУ По повратку у земљу настанио се у Београду. Учествовао је на изложбама с познатим умјетницима, повољне кри тике су му написали Милан Кашанин, Растко Петровић и Густав Крклец. И сам се бавио ликовном критиком, поставши и критичар листа Политика. Имао је материјалну сигурност, до био ћерку Јованку, касније професорку историје средњовјековне умјетности, држао посјећена предавања на „Колар цу“ и стекао велики атеље. Постао је професор Уметничке академије и Више педагошке школе. Рат је провео у Београду. Послије рата, његов урођени традиционализам увео га је у социјалистички реализам. Добијао је бројне наруџбине, био наш представник на Венецијанском бијеналу, професор и ректор Ликовне академије, председник УЛУС-а, уредник часописа Уметност, покренуо је едицију „Сликари и вајари“, у којој је објављено осамнаест моногра фија, и постао члан САНУ. Живот му је био занимљив, каткад драматичан. На основу искуства створио је цјеловито дјело, увијек у дослуху са стварношћу.
Сретен Стојановић је вајар модерног Са породицом, израза, којим је надрастао социјалистич и један профил ки реализам, мада никада није напустио из албума класичну форму. Његове су скулпт уре херојске и драматичне, у њима долази до изражаја унутрашња снага балкан ског човјека, барбарогенија – крв и душа човјека са сурових балканских планина, како је говорио. Бавећи се највише класичном тема тиком портрета и бисте у гипс у, мерме ру, бронзи и дрвет у, као и споменичком скулпт уром, слично Милу Милуновићу и Петру Лубарди трагао је за што сна жнијим изразом. Стојановићева дјела најчешће нис у цизелирана већ разба рушена и кипте од унутрашње енергије. Блиски су му гуслари, античке хероине, борци и Карађорђе, коме је подигао спо меник од три метра (на Светосавском платоу у Београду). Ријеч је о једном од посљедњих срп ских вајара старог кова и цјеловите визије, који је умио да се спусти и до највеће тишине и мира у приказивању карактера личности. Такав општи замах и сигурност данас се ријетко срећу, па је изложба јесенас потпуно открила јед ног од заборављених класика српске модерне.
Надасве вајар На изложби у Галерији РТС-а били су представљени и Стојано вићеви сликарски радови. Мада је био добар цртач и премда су му поједине слике ликовно вриједне, нису на висини ње говог вајарског дјела. SRPSK A No 3 2013
95
Ж ИВ О Т ,
96
Р ОМ АН И
SRPSK A БРОЈ 3 2013
КЊИЖЕВНИК РАДОСЛАВ БРАТИЋ, ЉЕТОПИСАЦ МИТСКЕ ХЕРЦЕГОВИНЕ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ“
Остати вјеран истини,
упркос свему Заглушен циркусом, метежом и бучном празнином, писац ће најбољи ослонац наћи у самој литератури. Тешко је рећи гдје је данас онај његов давни дјечак-приповједач и шта му се све догодило. Ако схватимо нарав окупације у коју смо допали, остало ће нам се казати само. Није лако спасти дјецу ни дозвати испране мозгове. Планета је отежала од баналности и сенилног варварства. Шта може писац у свијету без правде и достојанства ријечи, огрезлом у подвале и отимачину, лоповлук и лажи? Ствари су тешке, али једноставне
Пише: Бранислав Матић
Ч
ега год да се такне, то је прича. Зимска, уз ватру, осољена. Као у камен уклесана, брката и мај сторска. Његова Херцеговина је митска земља, сва од легенди, језика и мрамо ра. Цио свијет од ње потиче и у њој се огледа. Нигдје одатле не мораш ићи, све ћеш видјети и чути. А послије гледај шта ћеш. Са Братићем је лако, само заподени причу. Једина мука: како скратити кад је све за чување. Цвијетак на камену. Поратне годи не у Херцеговини биле су тешке и пре тешке. Свијет мог дјетињства био је горак. Имао сам само три мјесеца када сам остао без оца, јединац у мајке. Не заштићено дијете, од свих гуран и напа дан. Прије тога су ми умрли млађи брат и сестра. Свијет се распадао: без оца, без водича, уточишта и упоришта. Тешко би ми било причати о дјетињ ству. Оно је било свакојако. Када сам имао шест година, кућа нам је изгорела под сламом, па смо се сељакали од неми ла до недрага, да би стигли, невољно, чак у Банат, код стричева. Када смо издржа ли годину дана у равници, вратили смо се у Херцеговину и становали код стрица у напуштеној кући. Основну школу учио сам у Коритима, мјесту где је све врвело
од ђака, а данас је та зграда (као што бива у Срба) у обрушавању и затворена. Памтим углавном невеселе ствари, оне којима су ми страву саливали. Хер цеговина је и крај отежалог језика, те шких заклетви, прорицања и митских прича. Додуше, има тамо и пуно хумора, који нас је кроз живот и одржао. Јама. Ви сте ми као близак рођак, усу ђујем се рећи као предак, не помињите ми јаме безданице и ту јавку костију која се чује ноћу над васколиким свијетом, али очигледно недовољно и нејасно. Одрекли су се заједничког језика да би се правили да га не разумију, да ни ту јавку не препо знају. Узалуд су Вук и Даничић стварали основ за њихов језик и писменост.
У кратким цртама Радослав Братић рођен је на Видовдан 1948. у Брестицама, Херцеговина. Основну школу учио у Коритима и Билећи, средњу у Требињу, а књижевност у Београду. Био је покретач и уредник часописа „Знак“, уредник „Књижевне речи“ и „Књи жевности“, уредник у БИГЗ-у, главни уредник часописа Relati ons... Данас је главни уредник часописа Нова Зора. Путовао у Индију, Русију, Њемачку, Кину, Америку, Мађарску, Енглеску... Превођен на више од десет језика. Добитник на града листа „Младост“, „Исидора Секулић“, „Андрићеве награ де“, „Меша Селимовић“, „Ћамил Сијарић“, „Петар Кочић“... Живи у Беог раду.
SRPSK A No 3 2013
97
Ж ИВ О Т ,
Као дјечак, са мајком Јованом На одслужењу војног рока, 1974. У Београду, осамдесетих
Р ОМ АН И
Временом, та јама у Коритима обр вала се и затрпала. Ваљда да се не би видјело какве су нам гробнице биле. А оне су страшније и од најјезивијих за мисли и романа страве, пуне ужаса. Од растао сам уз те приче старијих људи и жена. Не само да сам слушао те приче, већ сам из дана у дан гутао и глас на рицаљки које су обично предвече јеца ле и тужиле, везле нашу драму. Било је то равно античком хору, са страшним жаловитим гласом који је срицао нашу трагедију. Недавно, Ферид Мујезиновић у тек сту „Бунар Ћамила Сијарића“ лијепо ка же да не вјерује Туђману да је у Јасенов цу ужасно усмрћено 80.000 недужних Срба, Јевреја и Рома, јер је раније јасно утврђено да их је било више од 700.000. Свевремени приповједач. Свијетови од соли, ватре и прича имају чудан укус, нарочит у арому. У том однос у формира се посебна нарација, не питајте ме гдје и када, ни око чега. Херцеговина је пу на приповјести и разне грађе, свуда и
Дјела Братић је објавио романе „Смрт спаситеља“ (1973), „Сумња у биог рафију“ (1980), „Трг соли“ (2002), књиге приповедака „Слика без оца“ (1985), „Страх од звона“ (1991), „Зима у Хер цеговини“ (1996), есејистичко-поетичке књиге „Шехерезадин љубавник“ (1995), „Писац и документ“ (2000)... Приредио ан тологије „Осмех бога Хама“ (приповетке америчких црнаца), „Књижевност Лужичких Срба“, „Антологија кратких прича Ин дије“, „Кинеска књижевност јуче и данас“... Патријарх Павле изабрао га је да приреди и уреди његову књигу „Молитве и молбе“ (1996). Приредио је и капиталну књигу „Оптужујемо“ (отпор писаца злочинима Североатлантског пакта у Србији и Црној Гори 1999).
98
SRPSK A БРОЈ 3 2013
увијек. У дјетињству сам добио улогу на родног пјевача, оног који сриче народне пјесме. О томе сам говорио и писао: када сам читао Бановић Страхињу, догодило ми се чудо. Било је оних људи који нис у могли поднијети да Бановић Страхиња опрашта својој жени невјерство и издај ство. Због тога би се зачули шамари на лицима жена које сједе уз ватру. Одласци. Мој први одлазак био је у Билећу, у школу. Становао сам код ујака и путовао неколико километара пјешке. Наша основна школа била је у прелије пој згради, али не дуго. Узела ју је оп штина и претворила у канцеларије. И данас се понекад нашалим, па кажем да ћу тужити општину и тражити да ми врате школу. За тај период везан је и један неве сели догађај. Газда ме избацује из стана и ја се невољно настањујем у напуште ном затвору, подно Суда. Открили су ме тек послије пола године и преселили у сиротињски дом. Тих дана се сјећам на рочито. Србија. Била је за мене отаџбина и хљеб. Путовао сам још као студент у цр кве и манастире по многим крајевима и одушевљавао се њиховим љепотама. У Србији сам први пут прочитао озбиљне књиге и схватио каква је и колика наша историја. Београдске приче. Не знам колико сам ја изабрао Београд а колико Београд мене. После Студентског града променио сам петнаестак станова у скоро свим кра јевима. Био сам подстанар, једно вријеме са мојим кумом М. Обрадовићем.
Волим да шетам по Београду: на Ади, поред Дунава, испред хотела „Југослави ја“ и другдје. Привлачи ме вода. Београд је некада имао своје чувене књижевне кафане, о неким је и непоновљиви Мо мо Капор написао своје књиге. Шта је од тога данас остало? Ни кафана, ни књи жевног живота, ни духа града. Ми смо заправо под окупацијом. И узалуд је о било чему да се питамо. Лектире, универзитети. Сјећам се, до бијао сам књиге из школске библиотеке и носио их кући. Мајка је у књизи видје ла неку повластицу, неко чудо. Умјесто да добијем посао чувара оваца и телади, ни када нисам имао такву дужност. Све што је требало да радим било је читање књи га. Само то. Јуначке пјесме држао сам ис пред свих. Већ зарана научио сам да сри чем стихове и да читам пјесме уз ватру. То је било и те каква привилегија. Наша школска библиотека била је скромна по насловима, али смо понеку књигу до бијали и од рођака и пријатеља. Питате ме на кога би се данас могли ослонити млади писци. Исто као у то моје доба: на цијелу литерат уру, на све што им до руку дође. Нисам се ослањао на велике јавне библиотеке, зато што их у близини није било, тек у Билећи. А послије, када сам се преселио у град, то читање ће бити још темељније и потпуније. Пријатељи, огледала. Сјећања на пријатеље увијек су бројна и слојевита. Волим да кажем: имао сам среће да су ме многи од њих припустили у своју близи ну. Пекић, Михиз, Киш, Раичковић, Бу латовић, Капор, Сијарић, Михаиловић... Са њима сам се заиста дружио, наслу
шао се изузетних прича. На жалост, ни ко од тих посебних људи више није жив. А причати о њима успомене није ни мало лако нити ме сјећање најсигурни је служи. Већини њих био сам уредник изабраних или сабраних дјела. Са неки ма сам водио преписку, па се рецимо у постх умним књигама Борислава Пекића појавио дио те преписке. Посебно их је красило што су били људи од разговора, људи од хумора. Данас се све мање дружим са писци ма, све мање сам нечији први читалац.
На чатрњи у родном селу Брестице код Билеће Са мајком Јованом на тераси свог стана у Београду
Ћопић. Одлазио сам често код њега и имао шта и о чему чути. Бранко је свој бунар, са живим врелом, открио и огра дио на почетку. Послије је одатле вадио воду и заливао дједову башту за љетњих суша, када све почне да скапава од же ђи. Ослобађао је рад својих гена, једнако успјешно у свим жанровима. Још зарана постао је најчитанији писац, свуда гдје је и коме српски био близак и разумљив језик. Ћопићева главна жеља се потпуно испунила: „Жеља ми је да у овај тужни свијет, набијен мрачним слутњама, уне сем што више ведрине, смијешка, нада ња, плавих бајки, стрмоглавих и драгих лагарија, а верујте ми: ја још понајмање лажем.“
Осолити свијет, да не обљутави Истраживао сам давне путеве и трагове соли. И питам се: чи ме ћемо данас осолити овај свијет, онакав какав је на почетку трећег миленијума послије Христа? Требало би написати још један роман да би се одговорило на то питање. Да ли сам бар мало назначио одговор, ви просудите на основу „Трга соли“. Знам само да је свијет данас увелико обљутавио и да све више бљутави.
SRPSK A No 3 2013
99
Ж ИВ О Т ,
100
Р ОМ АН И
/
SRPSK A БРОЈ 3 2013
L I F E ,
N O V E L S
Буле. Андрић је Булатовића сматрао за свог пријатеља. Када је требало младог писца примити у Удружење књижевника Србије, Андрић је рекао да је боље да га приме да уђе кроз врата, јер ће, у супрот ном, он сам ући кроз прозор. Критичари су у рат у и револуцији видјели највеће идеале а Булатовић похот у и разврат. Он није опјевавао вријеме славе, него врије ме стида. Велибор Глигорић је предлагао да Булатовића избаце из књижевности, а писац му је узвратио ријечима: „Ја сам камиказа, самурај, или, по домаћи, хај дук. Рабле подземља, словенски Бош.“ Када смо били цимери у Подгори ци, једном се ујутро пробудио и рекао: „Књижевниче, покрени ноге, покрени руке, покрени све дијелове тијела! Ако ради, добро је!“ Такав је био Буле. Михиз. Од Борислава Михајловића чуо сам много драгоцјених ријечи које се не могу нигдје прочитати. Дао ми је савјет за грађу приче Тајна херцеговач ких мајстора. Михиз је мало говорио о књижевности, радије је причао о живот у из којег настаје књижевност. На једном мјесту се вајка: „Шта би било да су неком нашом срећом Арапи и Турци замени ли своје правце надирања, па ми добили Аристотела у деветом, а они Ћеле-кулу у деветнаестом веку?“ Сијарић. Једном ми је Ћамил рекао: „Мој Радославе, много си патње навалио на плећа свог јунака. Чувај га, он је дије те. Не допусти да остане сироче!“ Можда је тада, узгред, Сијарић изрекао оно су што слово своје умјетности – да смо сви ми на овај или онај начин гола сирочад. Дао је оно мало патријархалне топлине што ћемо са собом понијети. Ћамил Си јарић је наша Шехерезада из Санџака, из Рашке, земље Расције; човјек који је истински знао да се живи дотле докле се прича и измишља. Момчило. Поједини критичари су Ка пора називали „лаким писцем“, његове прозе видјели као штиво без дубине, без изнијансираних и психологизованих ли кова. Можда је то и зато што је с Капором исти случај као с Хемингвејом и Селин џером: у почетку је платио данак својим новинарским и телевизијским излетима. Када ми је урадио портрет у уљу, ре као сам му да више личим на Влах Алију
него на себе. Смејући се, одговорио је да ми се тако чини због бркова. Онда се ша лио и питао да му продам слику. Тражио сам пет хиљада евра а он одговорио да сам прескуп. Неправде се увијек исправљају на кра ју, а опстају само они писци који су заи ста читани. Момо Капор је и данас један од најчитанијих српских писаца.
Са патријархом Павлом у Патријаршији и са пјесником Стеваном Раичковићем на књижевној вечери
Завичај. Могу слободно рећи да ни када из завичаја нисам ни одлазио. У не ком смислу, ма гдје путовао, могу рећи да пут ујем у Херцеговину. Завичај је једна чудесна симболика, без могућности да се упрости и поједностави. Обузме ме вели ко узбуђење кад се спуштам од Чемерна а иза неке кривине, иза неког превоја, пук не Гатачко поље у које управо почињем да се спуштам. Кроз главу ми се ређају слике историјске и географске, везане за сва та мала мјеста која успут видим и ко ја наспрам себе провјеравам. У завичају немам ничег другог осим мало језика и хумора. Може се додати и нешто камена.
Код чувене Ћуприје на Дрини Са Марком Недићем на промоцији књиге, са Петером Хандкеом и крај споменика Вуку Караџићу у Бечу, маја 2011.
Вјечно Косово. Неко је то већ рекао, а велики Његош давно уздигао до висина, да су Косово и Метохија двије најскупље ријечи српског народа. Било би то и пате тично и одвећ симболично да није истина. На просторима гдје је стварана наша рана средњовјековна историја, гдје су уз дигнуте најпостојаније српске задужби не, гдје смо примили своју вјеру, као да је протеклих педесет и више година све чињено да српски народ буде мањина у својој властитој земљи. Отели су нам државу пред нашим властитим очима, разбојници и силеџије. Кажу да су данас најважнија људска права, а да се грани це држава, гдје год су „угрожени америч ки интереси“, могу и мењати. Тероризам је опасан само у њиховим земљама, а у малим државама га потпомажу и дају
Милош Велики Сјећам се да сам за Радио Београд, као студент, направио разговор са Милошем Црњанским, у емисији Влада Буњца. Мојој срећи није било краја када ми је причао шта и како тре ба читати. Говорио је највише о стрпљењу. Када сам дошао у Београд на студије, мислио сам да је улица Милоша Великог улица Милоша Црњанског, писца који ће с временом само добијати. Све што је руком такнуо – позлатило му се.
SRPSK A No 3 2013
101
Ж ИВ О Т ,
Р ОМ АН И му невино име и лице. Безброј њихових књига и чланака састављено је од самих лажи и превара. „Пулицерова награда“ за новинарство додјељује се за срамне ла жи. Убили су и смакнули многе Србе на Косову да би им извадили органе и про дали их трговцима на Западу. Може ли се на томе неко добро градити?
Растимир Поповић Цицо: Портрет Радослава Братића, 1995, уље
Јуриш ка провалији. Шта да ради пи сац у свијет у без правде, у свијет у нару шеног морала, поготову када је толико изложен кушњи и надметању између Фа уста и Нечастивог? Има ли шансе да пи сац одбрани Фауста и да му покаже пут? Или је то узалудан посао? Шта писац данас да ради када око њега теку све сами потоци устајалих и раст урених табуа и митова? Шта писац може када догађаји данашњег дана већ демант ују све оно од јуче? Када се то лико намножило свакојаких шарлатана, будала и незналица, разбојника и си леџија? Када осиљени и моћни хоће да преуреде историју, да врате фашизам у моду, да побједнике у ратовима прогла се пораженим а поражене побједницима, да злочинце преметну у жртве? Мени се чини да те велике силе журе ка трећем свјетском рат у. Неважно им је колико ће у својој журби бомбардовати малих и не моћних земаља, колико људи усмртити. Фиоке и ковчези. Жалосна је и буда ласта епизода кад су преим еновали срп
ску у босанску књижевност, па су Ћо пић, Кочић, Дучић, Шантић Ћоровић, Андрић, Селимовић... наједанпут поста ли босански а не српски писци. Прави ли смо специјални број Нове Зоре о тој теми. Писци и умни људи су се смијали таквим епизодама. Онда се, ваљда, нашао неки паметан босански писац па је рекао: „Људи, бесмислено је да Србе назор те рамо у босанску књижевност. Не иде то на силу.“ Неко је то разумео и послушао овакав глас савјести. И то је све враћено. Веома Црна Гора. У дјетињству сам растао са љубављу, надом и великом же љом да што прије порастем и обучем цр ногорско одјело. Данас се та сит уација измијенила. Црногорци су се одвојили од Србије, али су и међу првима призна ли Косово и Метохију за отцијепљену државу. И шта друго причати? И поред толиких стручњака и професора, успјели су да пронађу двије ријечи своје посеб ности, и у њима два слова: сј (као сјекира, сједи) и нз (реч бронзин). И шта се има о томе причати? Погледајте писмо које је 26. децембра 1969. из Сарајева упутио митрополит у Данилу Франциско Паловинети, шпијун папе Павла Шестог. Тај изузетно значај ни документ, који можете пронаћи и у занимљивој књизи Седам Његошевих са храна Слободана Кљакића и Ратка Пе ковића, свједочи о заинтересованости Ватикана за уклањање Његошеве капеле са Ловћена и правој позадини овог скан далозног чина. Кад то прочита, човјеку много тога бива јасно. Очи моје мајке. Наравно да писац, до кле год је жив, чепрка по хартијама и по кушава да нешто ново склопи. Још кад ми је умрла мајка, пре тринаест година, ис причао сам пријатељима несвакидашњи догађај. Нисам излазио у град – дворио сам болесну матер и нешто писао. Она ме је питала: шта то радим? Рекао сам јој да покушавам да склопим причу. Није се предавала, него питала: који јој је на слов? Одговорио сам. А она је казала да то не ваља ништа, да је много бољи на слов „Очи моје мајке“. Причао сам то пред разним свједоцима и убрзо се тај наслов обрео на једној туђој књизи. Немам друге него да испоштујем мајчину жељу и да ту књигу завршим.
102
SRPSK A БРОЈ 3 2013
SRPSK A No 3 2013
103
Н АЦ ИОН А ЛН А
Р Т В
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЈЕДАН ОД МЕДИЈСКИХ ЛИДЕРА У РЕГИОНУ
Квалитет се види и чује На почетку своје треће деценије, Јавни сервис Српске и технолошки и програмски ухватио корак са медијским кућама које имају неупоредиво дужу традицију. Интеграција свих програма у Мултимедију, пресељење у заједнички РТВ дом 2012, прелазак на дигиталну продукцију и излазак на сателит – елементи су стратешког развоја послије којих ништа више није исто
104
SRPSK A БРОЈ 3 2013
Р
адио-телевизија Републике Срп ске у 2013. напунила је 21. годи ну постојања. Током свих ових година пролазила је кроз фазу разво ја, изградње, унапређења (програмског, техничког, кадровског). Медијски јавни сервис Српске реализовао је у проте клим годинама бројне велике пројекте, доживио раст и експанзију у пословању, те објединио пословне и техничке капа цитете под једним кровом, у најсавре менији РТВ Дом. Данас је примјер ста билног и успјешног јавног РТВ сервиса у ширем региону. РАДИО УВИЈЕК У МОДИ Радио Републике Српске почео је емитовање програма давне 1967, као та дашњи Радио Бањалука. Прво је био ло кални медиј, касније регионална радио станица Босанске крајине. Крајем 1993. Радио Бањалука се ин тегрише са Српским радијом на Палама и постаје дио јединственог система та дашње Српске радио-телевизије, дана шњег Јавног медијског сервиса Радиотелевизије Републике Српске. Радио РС данас је савремени елек тронски медиј који 24 часа дневно еми тује квалитетан програм. Покривајући
цијелу територију Републике Српске, сигналом, мрежом информативно-тех ничких центара, развијеном дописнич ком мрежом, свакодневно извјештава о важним догађањима у Српској, БиХ, ре гиону, пратећи све сегменте живота. Под заједничким кровом савременог РТВ Дома у Бањалуци, располаже капа цитетима којима се могу произвести и најсложенији програмски садржаји, ре ализовати и најзахтевнији програмски пројекти. Од 2012, заједно са Телевизијом и Мултимедијом, Радио је интегрисан у једин ствен систем функционисања, који уве лико доприноси брзини, квалитет у и акт уелности информација. Радио Српске данас није само медиј преноса информација, него и носилац великих пројеката, образовања, забаве.
Све на једном мјесту Интеграција Радија, Телевизије и Мултимедијалне редакције најбоље се види на примјеру портала Јавног сервиса (www. rtrs.tv). РТРС на свом порталу доноси актуелна дешавања и најважније информације из својих медија – Телевизије и Ра дија. На порталу се може пронаћи директан пренос програ ма радија и телевизије, комплетна архива, програмски рас поред, информације о пројектима, акцијама и дешавањима у Јавном сервису.
SRPSK A No 3 2013
105
Н АЦ ИОН А ЛН А
Р Т В
Издаваштво и фестивали Поред телевизијске и радијске продукције, данас је Радио-те левизија Републике Српске препозната и по издавачкој дје латности, Музичкој продукцији, бројним наградама и при знањима, као и својим фестивалима (од којих најпознатији „Ђурђевдански фестивал“).
Осваја награде у разним жанровима, почев од радијских документараца. А темељ свих ових постигнућа су квали тет и ент узијазам запослених. ВИСОКИ ДОМЕТИ ТЕЛЕВИЗИЈЕ Телевизија Републике Српске почела је рад 1992. емитовањем првог „Дневни ка“ из бањалучког студија. Заједнички систем емитовања и пре носа програма направљен је припаја њем Радија, 1993, у данашњу Радио-те левизију Републике Српске. Данас је РТРС један од три равноправна емите ра у оквиру Јавног сервиса Босне и Хер цеговине. Сваки медиј данас изискује вели ка финансијска средства да би одржао корак са савременим трендовима про грамског развоја. Телевизија Републике
Српске, упркос отежаним условима ра да и ограниченим техничким капаците тима у претходним годинама, успијела је да креира програм који је морао да задовољи основне критеријуме инфор мативности, објективности и прила гођености гледаоцима, што је и мисија јавних емитера. Техничко и концепт уално унапређе ње постојећих програма, укидање одре ђених садржаја и увођење нових еми сија и лица, произашло је из жеље да се већ у првим искорацима осјети да Теле визија Републике Српске иде у корак са развијеним медијима, који постоје мно го дуже од ње. Том искораку, очигледном садржин ском и визуелном унапређењу програ ма, много је значило пресељење у РТВ Дом, 2012. године, и примјена дигитал них капацитета у продукцији и емит овању. Телевизија Републике Српске данас је лидер у доношењу поузданих инфор мација, креирању програма који обра зују, промовишу култ урне вриједности земље и друштва, али и његују дјечије потребе кроз најбољи и ненасилан дје чији програм. Бројне награде које је редакција до кументарног и религијског програма освојила на престижним фестивалима широм свијета доказ су да је РТРС ли дер и у садржајима по којима се мјери историја, креативност и напредак једне земље или њеног појединца. ПРОЛАЗ У ОРБИТУ Један од великих корака за Радиотелевизију Републике Српске био је излазак земаљског канала на сателит. Догодило се то у априлу ове године, у склопу обиљежавања рођендана куће. Отпочињањем сателитског емитовања програма Радија и Телевизије Републи ке Српске, Јавни сервис још једном је потврдио своју лидерску улогу у медиј ском простору. Огромном броју гледалаца и слуша лаца у Европи, Сјеверној Африци и на Блиском Истоку, сигнал РТРС-а је до ступан, што је битна ставка за развој цијеле Републике Српске. Радио-телеви зија Републике Српске први је овдашњи јавни емитер чији се програм емит ује на сателитској платформи EutelSat-a.
106
SRPSK A БРОЈ 3 2013
П Р Е ДС Т АВ Љ АЊ Е
ХИДРОЕЛЕКТРАНА „ВИШЕГРАД“: ПОСЛОВАЊЕ, ПЕРСПЕКТИВЕ, ДРУШТВЕНА ОДГОВОРНОСТ
Снага са Дрине
За близу четврт вијека рада овдје је произведено око 22.000 гигават-сати електричне енергије. Данас ово предузеће у укупној производњи енергије у Српској учествује 18 до 20 одсто, и то по најнижој производној цијени. Стална су улагања у погонску спремност агрегата, технолошку модернизацију, људе, очување животне средине. Планови усмјерени и ка градњи нових хидроелектрана, нарочито на горњој Дрини. Не изостаје брига о заједници у којој се послује
108
SRPSK A БРОЈ 3 2013
У
2013. навршава се двадесет че тири године рада и успјешног пословања Хидроелектране „Ви шеград“. У цијелом протеклом периоду произведено је, са процјеном за 2013. годину, око 22.000 GWh електричне енергије, или просјечно око 915 GWh годишње (основни годишњи план је 909 GWh). Предузеће је своју основну дјелатност – производњу електричне енергије – обављало у различитом тр жишном и сваком другом амбијент у. Од 2005. послује као зависно преду зеће – акционарско друштво у саставу Мјешовитог холдинга „Електропривре да Републике Српске“, као једно од пет производних предузећа. Структ ура власништва акционар ског капитала је: 65 одсто Матично предузеће, 10 одсто Фонд ПИО, 5 одсто Фонд за рестит уцију и 20 одсто ПИФови и физичка лица. Тренутно запо шљава 220 радника. Расположиви капацитети за произ водњу енергије су инсталисане снаге од 315 МW, распоређене на три агрегата по 105 МW. Учешће овог предузећа у укуп ној производњи енергије у „Електро привреди Републике Српске“ креће се између 18 и 20 одсто. Комплетна произ водња се пласира преко Матичног пред узећа, и то у првом реду за подмирење домаћих потрошача, а билансни вишко ви у извоз, по тржишним цијенама. – Производња за домаћу потрошњу (тарифни купци) обрачунава се по ци јени коју је утврдила Регулаторна коми сија за енергетику РС, у нашем случају 1,43 фенинга по kWh, и најнижа је у си стему и у окружењу – каже Миле Лакић, директор Хидроелектране „Вишеград“. – У систему и шире, препознатљиви смо по најнижој цијени коштања про изведеног kWh енергије, у распону од 2,25 до 3,00 фенинга по kWh, што значи
Руководећи тим Управу ХЕ „Вишеград“ чине директор Миле Лакић, извршни директор за тех ничке послове Милутин Баранац, извр шни директор за инвестиције и развој Миле Перић, извршни директор за еко номске послове Бранислав Топаловић и извршни директор за правне послове Боро Нинковић.
Награде и препознавања За успјешан досадашњи рад ХЕ „Вишеград“ добила је мно штво награда и признања. Издвајамо награду „Најуспјешније електропривредно предузеће у 2006. години“ коју додјељује Привредна комора Српске, награду „Лидер за углед и квали тет 2008.“ шпанског часописа Aktualidad, „Међународна златна звијезда за квалитет 2008.“ коју додјељује Пословна иниција тива BID у Женеви, Међународна награда за квалитет „Златни орао“ у Истанбулу 2010.
да с најнижим трошковима сервисира мо производњу коју од нас тражи елек тро-енергетски биланс Српске. Додајмо овоме и дугогодишњу повољну струк туру укупних трошкова: амортизација око 40 одсто, накнада за потопљено зе мљиште (коју општине морају користи ти за инфраструкт урне пројекте) око 20 одсто, зараде око 22 одсто, преостали трошкови 12 одсто (одржавање опреме и постројења, материјали, производне услуге...). Ако се посматра период од 2005, са процјеном за 2013. годину, постоји кон тинуитет позитивног пословања у сва кој години, са укупно оствареном доби ти од 40,57 милиона КМ. Закључно са 2012, остварена нето добит је распоре ђена: на дивиденде власницима акцио нарског капитала 21,81 милиона КМ (70 %), донације у области спорта, здрав ства, просвете и хуманитарне сврхе 4,56 милиона КМ (15 %), у резерве друштва 4,91 милиона КМ (15 %). ДЕСЕТИНЕ МИЛИОН А У ИНВЕС ТИЦИЈЕ Осим наведених производних и финансијских показатеља, у периоду од 2005. до 2013. предузеће је уложило и значајна средства у реализацију ин вестиционих пројеката. Укупан обим тих улагања процјењује се на око 36 ми лиона КМ, од чега су 80 одсто властита средства, а 20 одсто кредитна средства иностраних инвестицион их банака. – Очекујемо да ће наш обим годи шњих улагања 2013. бити највећи досад, око 16 милиона КМ. Посебно издваја мо: Извођење радова на санацији про вирања воде испод тијела бране (22,64 милиона КМ у 2013. и 2014), куповину нове пословне зграде (8,5 милиона КМ), увођење нових информационих тех нологија ( 1,19 милиона КМ), уградњу SRPSK A No 3 2013
109
П Р Е ДС Т АВ Љ АЊ Е
мониторинг система за агрегате (1,61 милиона КМ) – наставља Лакић. Радове на санацији провирања изво ди аустријски конзорцијум „ШтрабагЗублин“. Започели су 15. новембра 2012, а планирано је да трају 18 мјесеци. Од вијају се по плану. – У току су припремни радови за главни посао: инјектирање лоцираних провирних мјеста. Укупна вриједност радова је 22,64 милиона КМ. Финанси рају се кредитним средствима „Европ ске инвестиционе банке“ (21 милион КМ) и властитим средствима (1,64 ми лиона КМ). Ријеч је о специфичном и сложеном послу, какав досад није забиљежен у овом дијелу Европе. На пројект у и ре визији били су ангажовани најеминент нији стручњаци из ове области. Успје шним завршетком ових радова биће обезбеђена додатна стабилност бране, повећање производње до 35 GWh струје и финансијске добити од око 1,5 милио на КМ годишње, по важећим цијенама.
Стандарди ХЕ „Вишеград“ од маја 2010. послује у складу са захтјевима ISO стандарда квалитета пословања и заштите животне средине (ISO 9001:2008 и ISO 14001:2004). Тиме потврђује своју трајну опредјељеност да послује по међународним стандардима.
110
SRPSK A БРОЈ 3 2013
– Други пројекат који посебно издва јамо је улагање у нову пословну зграду која се налази у саставу Андрићграда – додаје директор ХЕ „Вишеград“. – Пот писан је уговор вриједан 8,5 милио на КМ и купљена савремена пословна зграда корисне површине 3.140 квадра та. Тако је, након двадесет четири годи не рада и скоро пет година од отвара ња пројекта, трајно је ријешен проблем смјештаја администрације предузећа. ЉУДИ, ПОГОНСКА СПРЕМНОСТ, ЕКОЛОГИЈА У ХЕ „Вишеград“ мисле развојно. Приоритет је испуњење производних и економских сегмената пословања. Да би се то остварило, неопх одно је улагање у модернизацију и одржавање постројења, односно у погонску спремност агрегата. – У нашим досадашњим производ ним успјесима можда и прес удан утицај имали су искуство и обученост тимо ва, превасходно на електро-машинском одржавању опреме и постројења. На ша погонска спремност увијек је била на максималном могућем нивоу, што је за нас од велике важности – напомиње директор Лакић. – На примјер, прошле године, када су планирани ремонтни ра дови завршени 50 дана прије рока, то се
SRPSK A No 3 2013
111
П Р Е ДС Т АВ Љ АЊ Е
Друштвени доприноси Широк је спектар доприноса ХЕ „Вишеград“ укупном развоју друштва. Накнаде за потопљено земљиште, које се редовно дозначују директно општинама, могу бити коришћене само за развојне пројекте (од 2004. до јуна 2013. за то је издвојено 49,47 милиона КМ). Издвајане су донације у областима здрав ства, спорта, културе, као и у хуманитарне сврхе (у послед њих осам година 4,56 милиона КМ). Стипендирани су студен ти, приправници запошљавани по програму Владе Српске, и много тога још.
директно одразило на несметано одви јање производње током 2013. Сва три агрегата су у првих пет мјесеци била у непрекидном погону, без иједног не планског застоја. Развојни планови усмјерени су и на потенцијално учешће у формирању концесионих друштава за градњу но вих хидроелектрана, посебно на гор њој Дрини. Послови на изградњи но вих хидроелектрана воде се на нивоу „Електропривреде Републике Српске“, уз координацију Владе Српске и Мини старства за енергетику. – У области заштите животне сре дине, нарочит проблем представља
112
SRPSK A БРОЈ 3 2013
наношење отпада у акумулацију ХЕ „Вишеград“ – каже Лакић. – Проблем постоји практично од почетка нашег рада. Протеклих година, посебно на кон добијања водне и еколошке до зволе, као и увођења ISO стандарда у заштити животне средине, рјешавали смо га искључиво властитим снагама. Формирано је посебно одјељење за чи шћење језера и материјално-технички оспособљено за те послове. Ове годи не постављена је још једна ланчаница у близини бране, како би спречавала на ношење отпада на саму брану. Наручен је пројекат који би ријешио проблем наношења смећа на ушћу ријеке Праче у акумулацију. Може се рећи да предузеће чини све, али проблем и даље постоји, нарочито приликом дотока Дрине преко 800 ме тара кубних у секунди, када се не може контролисати проток отпада. Рјешење је да се отпад у узводним општинама одлаже на депоније, а не у ријеку. У про теклих осам мјесеци из акумулације ХЕ „Вишеград“ извађено је преко 2.000 ку бика плутајућег отпада, што су конста товале и надлежне инспекције.
ПРИНЦИП ПРИНЦИП ПРЕС ПРЕС
„Од злата јабука“ ТВ ИЗДАЊЕ „НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ“! Получасовна колажна емисија о Србији, њеним пределима и људима, варошима и обичајима, културно-историјском наслеђу и привредно-туристичким потенцијалима. Путописи, портрети, предања, мелодије. Најлепше из Србије, зналачки и с љубављу! > РТВ Републике Српске (РТРС), сваке суботе, 11:24 > Ускоро и на Радио-телевизији Србије (РТС)
Е Н Е РГ ИЈ А
114
/
E N E R G Y
SRPSK A БРОЈ 3 2013
„ХИДРОЕЛЕКТРАНЕ НА ВРБАСУ“ НОСИЛАЦ ЕНЕРГЕТСКИХ ПРОЈЕКАТА У ЗАПАДНОМ ДИЈЕЛУ СРПСКЕ
Искористити велику
моћ вода
Ово предузеће, чије је сједиште у Мркоњић Граду, просјечно производи 307,5 милиона kWh електричне енергије годишње. Своје капацитете стално модернизује и обнавља, па су само у претходних пет година инвестирали око 13,5 милиона КМ. До сада је искоришћено само 16,2 одсто хидроенергетског потенцијала дијела Врбаса који протиче кроз Српску, те су развојни планови усмјерени првенствено на значајно подизање тог процента
Ј
едан од приор итета Републике Срп ске су развојни пројекти у енергетици и искоришћавање потенцијала. У том правцу иде и Зависно предузеће „Хидро електране на Врбас у“, акционарско дру штво из Мркоњић Града, члан Холдинга „Електропривреда Републике Српске“. „ХЕ на Врбас у“ су најмањи производни објекат у оквиру „Електропривреде РС“, али веома важан за општину Мркоњић Град, чији су стуб развоја, и за Републику Српску. Предузеће, које је 5. децембра 2011. прославило јубиларних 30 година постоја ња и рада, данас је успјешан колектив са 143 радника, чији је основни капитал, при јављен Дирекцији за приватизацију РС, 102.354.487,00 КМ.
ПРОИЗВОДЊА И КАПАЦИТЕТИ Основна дјелатност „ХЕ на Врбас у“ је производња електричне енергије и одржавање хидроенергетских построје ња. Од 1982. до краја 2012. произвеле су 8.263.932.000 kWh струје. – У оквиру основне дјелатности, пред узеће просјечно производи 307,5 милиона kWh електричне енергије годишње. Тр жишно учешће „ХЕ на Врбас у“ у електро енергетском биланс у Српске износи 5,4 одсто – каже извршни директор за произ водњу и одржавање Жељко Стипановић. Производно постројење „ХЕ на Врбас у“ је хидроелектрана „Бочац“. Смјештено је непосредно у близини бране, у кањонском SRPSK A No 3 2013
115
Е Н Е РГ ИЈ А дијелу ријеке Врбас, између градова Јајце и Бањалука. На удаљености 7,3 киломе тра низводно од хидроелектране „Бочац“ изграђен је компензациони базен, чиме се омогућава вршни рад хидроелектране. Основна улога компензационог базена је дневно изравнавање протока и смањење осцилација воде низводно од постројења, као привремено рјешење до изградње но ве низводне степенице. Предузеће своје капацитете стално модернизује и обнавља, па су само у прет ходних пет година инвестициона улагања износила око 13,5 милиона КМ. – Најзначајнија инвестициона улагања у том периоду била су у доградњу систе ма хидрометеоролошког мониторинга, реконструкцију управне зграде, санаци ју десне обале у дужини око 200 метара, заштит у тијела бране, набавку и уград њу опреме (хидрометријских станица на сливу Врбаса) и друго – наглашава извр шни директор за инвестиције и развој Го ран Милановић. Током 2012. и 2013, истиче Милановић, започети су инвестициони пројекти укуп не вриједности 12,7 милиона КМ. То су, из међу осталих, изградња допунског бочног слободног прелива са тунелом у лијевом боку бране ХЕ „Бочац“, уређење низвод ног корита, одбрамбених насипа и земљи шта у посједу ХЕ „Бочац“, ФМИС пројекат, систем узбуњивања и обавјештавања ста новништва низводно од ХЕ „Бочац“. ПЛАНОВИ Од могућег хидроенергетског потен цијала Врбаса у дијелу који протиче кроз Српску, а који износи 1.895 GWh, иско ришћено је 16,2 одсто, што остварује ХЕ „Бочац“. Развојни планови предузећа „ХЕ на Врбас у“ управо су због тога усмјерени
Првих тридесет година ХЕ „Бочац“ пуштена је у рад 5. децембра 1981, од када је ра дила у саставу „Електроврбаса“ из Мркоњић Града. Распадом електроенергетског система БиХ 1991, хидроел ектрана „Бо чац“ радила је једно вријеме самостално, а од 1992. послује као зависно државно предузеће „ХЕ на Врбасу“ (сједиште у Мркоњић Граду), у оквиру „Електропривреде РС“. Предузеће је 2005. трансформисано у акционарско друштво и од тада послује као ЗП „ХЕ на Врбасу“. Са 65 одсто учешћа у капиталу предузећа, Влада Српске је његов већински власник, а пре осталих 35 одсто је у власништву фондова и физичких лица. Влада је своја власничка и управљачка права пренијела на „Електропривреду РС“.
116
SRPSK A БРОЈ 3 2013
првенствено на хидроен ергетско искори шћавање слива Врбаса, и то низводно од постројења ХЕ „Бочац“. У току 2014. пред узеће планира да настави активности у вези са изградњом нове мале хидроелек тране „Бочац 2“. – За 2014. планирана је израда главног пројекта, активности у вези са студијом утицаја на животну средину и еколо шким дозволама, те прибављање доку ментације потребне за грађење – најавио је директор предузећа Недељко Кесић. Пројекат ХЕ „Бочац 2“, додао је Кесић, појединачно је најисплативија и најизво дљивија инвестиција, о којој не постоје битне дилеме, тако да се препоручује ње гова што бржа реализација. – ХЕ „Бочац 2“ практично нема потен цијалних негативних утицаја, па је одли чан кандидат за прву фазу реализације хидроенергетског система. Треба нагла сити да је изградња ХЕ „Бочац 2“, као и осталих хидроелектрана на Врбас у, раз војни пројекат који има позитивне еко номске ефекте са више додатних аспеката – каже Кесић. Појашњава да се у фази изградње хи дроелектране очекује значајна ангажова ност локалне грађевинске оперативе, као и пратеће индустрије грађевинског мате ријала, металне индустрије, прехрамбене и сличних. – У фази експлоатације, на пословима одржавања система биће запослен нема ли број радника. Завршетком изградње хидроенергетског система, општина ће такође остваривати приход од такозване рес урсне ренте, као дио накнаде за кори шћење вода – истиче Кесић. Планирана производња у 2014. је 273.880.000 kWh, а у плану је и реализа ција значајних инвестиција, као што су систем за управљање и аквизицију пода така – SCADA и ФМИС пројекат. Функција хидроелектране је првен ствено да производи електричну енерги ју, али, напомињу у предузећу, истовре мено је изузетно значајна њена улога у регулисању тока Врбаса ради извођења грађевинских радова у корит у ријеке, ор ганизовању спортских и туристичких ма нифестација, смањењу штете од великих вода, наноса смећа и слично. С поносом истичу да су једна о водећих привредних организација у окружењу која наставља позитивни тренд улагања у очување и унапређење животне средине.
SRPSK A No 3 2013
117
МЈЕШОВИТИ ХОЛДИНГ
„ЕЛЕКТРОПРИВРЕДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“ MIXED HOLDING
„POWER UTILITY OF THE REPUBLIC OF SRPSKA“
РУДНИК И ТЕРМОЕЛЕКТРАНА „ГАЦКО“ MINE AND THERMAL POWER PLANT „GACKO“
www.ritegacko-rs.ba, info@ritegacko-rs.ba Грачаницабб,89240Гацко
МЈЕШОВИТИ ХОЛДИНГ „ЕЛЕКТРОПРИВРЕДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ“ МАТИЧНО ПРЕДУЗЕЋЕ а. д. ТРЕБИЊЕ
ЗП „ЕЛЕКТРО ДОБОЈ“ а. д. ДОБОЈ Николе Пашића 77, 74000 Добој, Република Српска, Босна и Херцеговина Тел.: +387 53 209 700; Факс: +387 53 241 344; www.elektrodoboj.net, info@elektrodoboj.net