EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ RUS 250 RUB ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ CG 5 € ♦ SRB 500 RSD
година III број 10-11, 2015. цијена 10 KM www.nacionalnarevija.com
Коријени и памћење
POVRATAK SRPSKE MITOLOGIJE ISSN 2334-850X
9 772334 850002
10
Поводом 900. годишњице рођења Стефана Немање (светог Симеона Мироточивог),
ИЗВАНРЕДНА ИЛУСТРОВАНА МОНОГРАФИЈА! Стари и нови текстови, житија и слу жбе, пјесме и студије, фотографије и сликарска дјела! Искористите прилику, набавите са попустом!
ПРИНЦИП ПРЕС Цетињска 6, Београд; Тел. +381 11 322 70 34, +381 11 322 16 92 www.nacionalnarevija.com, www.turistinfosrbija.com, princip.press@gmail.com
„Од злата јабука“. Колажна емисија о Србији, њеним пределима и људима, варошима и обичајима, културно-историјском наслеђу и привредно-туристичким потенцијалима. Путописи, портрети, подухвати, предања. Најлепше из Србије, зналачки и с љубављу! > На Првом програму Радио-телевизије Србије, сваког четвртка од 22:30
Цетињска 6, 11000 Београд +381 11 322 16 92 www.nacionalnarevija.com •
П Р О Л О Г
ВАРЉИВО ЉЕТО 2015.
Издавач „Принцип Прес“ Цетињска 6, 11000 Београд Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92 www.nacionalnarevija.com princip.press@gmail.com Директор и главни уредник Мишо Вујовић Уредник Бранислав Матић Технички уредник Александар Ћосић
Ј
Уредник фотографије Драган Боснић Заглавље и дизајн насловне стране Јован Жељко Рајачић Сарадници Милован Витезовић, јереј Јован Пламенац, Небојша Јеврић, Драган Лакићевић, Бојан Мандић, Јово Бајић, Дејан Булајић, Дејан Ђорић, Ђорђе Србуловић, Михаил Кулачић, Зоран Пејашиновић, Слободан Крстић, Сандра Кљајић, Сенка Тривић, Сандра Јосовић, Дајана Королија, Радмила Ђевић, Весна Капор, Александра Глишић Маркетинг Мирко Вујовић, Ирена Столић Секретаријат и пласман Јелена Јовић, Драгана Димитријевић, Миленко Василић Штампа „Портал“, Београд Представништво за Републику Српску „Принцип Прес РС“ Алеја Светог Саве 7, 78000 Бањалука Тел/Факс: +387 (51) 304 360 srpska@nacionalnarevija.com Дијана Петковић, директор Представништво за Аустралију „Princip Press Australia PTY LTD“, 12/24 Loch Street, 3182 St Kilda West, VIC Јелена Јанковић, директор
На насловној страни: Симболи из српске митологије, рад вајара Јована Петронијевића (Фото: Пројекат „Род“)
ош једно љето јефтиних сценарија са скупим посљедица ма. Сезона резолуцијâ о геноциду којима машу починио ци највећих геноцида у познатој историји овог човјечанства. (Можда се заиста у потоку или Поточарима могу опрати би ографија и историја, новац и савјест?) Паликуће гасе пожа ре, убице бесједе над гробовима, покојници су час „храбри ратници“ (шехиди), час „невине жртве“. Цинизам, кич, демо нија новца и идеологија сјецикеса нигдје нис у тако скаредни као кад се доведу у везу са смрћу. Двије ствари су, при том, сигурне. У овом лудилу има мно го система. А нема смирења на јужнословенским просторима, нити оно може доћи споља. Страни силници који и овог љета гађају Републику Српску погодиће Балкан, погодиће оно ма ло преостале Европе. Они Јужни Словени који се томе радују проћи ће као у пјесмици: „Весело пуцкета ватра, па то гори наша шатра!...“ Нико неће моћи да каже да није знао шта ради. Може ли се у таквим околностима правити геопоетички часопис? И може и мора. Није то забијање главе у пијесак. Подје ла улога у описаној лакрдији подљудска је и неприхватљива. Пристојан свијет нема ту шта тражити. Ми слиједимо ријечи светог Николаја Српског: „Ко зида добро самим тим руши зло. Ко се, пак, окрене да руши зло бр зо заборави зидати добро и претвара се у злочинца.“ У свом скромном покушају да зидамо добро(ту), били смо на Озрену, Врбас у, Укрини. Ходочастили на Крф и у Заграђе. Проучавали змијањски вез и српску митологију. Слушали хор „Србадија“ и били у „Лабораторији свјетла“. Разговарали са Слободаном Деспотом, Тањом Ступар Трифуновић, Немањом Бјелицом, Слађаном Голић. (...) Тако начинисмо овај двоброј и принијесмо га вама на утје ху и радост.
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.6 Република Српска) ISSN 2334-850X, COBISS.SR-ID 199401228
04
Зидати добро
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Партнер издања: СЕКРЕТАРИЈАТ ЗА ВЈЕРЕ ВЛАДЕ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ ЧАСОПИС СЕ ШТАМПА УЗ ПОДРШКУ МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ
САДРЖАЈ
Витраж 04 ПРОЛОГ 06 ХРОНИКА
Путоказ 10 АЛБУМ: ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНИЦИ 16 ПАМЈАТ: СПОМЕНИК ПРИНЦИПУ У БЕОГРАДУ 20 ПРИМЈЕРИ: ХЕЛИКОПТЕРСКИ СЕРВИС СРПСКЕ 28 ТОК: ЕВРОПСКО ПРВЕНС ТВО У РАФТИНГУ 34 СТАЗЕ: ПЛАНИНА ОЗРЕН 42 ЖРВАЊ: ВОДЕНИЦЕ НА УКРИНИ 48 СВЕТИЊЕ: МАНАС ТИР ЗАГРАЂЕ 56 ХОДОЧАШЋА: КРФ, ТАМО ДАЛЕКО
Култура 66 ПОДСЈЕТНИК: „СОПРОНОВА ПЕЧАТЊА“ 70 СТАРА УМИЈЕЋА: ЗМИЈАЊСКИ ВЕЗ 78 БАШТИНА: ПОВРАТАК СРПСКЕ МИТОЛОГИЈЕ 86 ГЛАСОВИ: БИЈЕЉИНСКИ ХОР „СРБАДИЈА“ 92 СЦЕНА: ЛАБ ОРАТОРИЈА СВЈЕТЛА И ИДЕЈА 96 СТРАТЕГИЈА: ФОЧА, УНИВЕРЗИТЕТСКИ ЦЕНТАР
Људи 102 ЖИВОТ, РОМАНИ: СЛОБ ОДАН ДЕСПОТ 112 ВИШЕ ОД ИГРЕ: ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ 118 ПОБЈЕДНИК: НЕМАЊА БЈЕЛИЦА 126 ШАМПИОНИ: СЛАЂАНА ГОЛИЋ
Представљање 130 ЛЕСКОВАЦ: ВАТРЕНИ ОТКУЦАЈИ ЈУГА 134 „МЕРКУР“: ЈЕДНА ЉЕКОВИТА ФИЛОЗОФИЈА SRPSK A No 10-11 2015
05
В И Т Р А Ж
Т РА К А >> Књижевна награда „Кочићево пе ро“ за 2015. годину уручена је не давно београдском писцу Драгану Великићу за роман Иследник. >> Лијепим концертом „Играјмо за живот“, у центру Требиња недавно се представило 400 млађих члано ва Градског култ урно-умјетничког друштва „Алат Свислајон“. Насту пило је једанаест дјечијих ансам бала и извело игре из Херцеговине, Пирота, Крајине и Шумадије, а при суствовало је више хиљада људи. >> Д окументарно-умјетничка изло жба Двадесет година Видовданске трке, чији је аутор брчански фо тограф Огњен Плавшић, отворена је недавно у фоајеу Народног по зоришта Републике Српске у Ба њалуци. Изложба ће потом бити пресељена у Београд и Атину, а од маја догодине биће дио сталне по ставке Свјетског музеја атлетике у Берлину. >> П редавањем Природа је наш по сао, на Тјентишту је обиљежен Дан европарка. Тиме је званично отво рена љетна туристичка сезона у општини Фоча.
Најстарији рукописни буквар Књига Венцловићев сентандрејски буквар 1717. про мовисана је недавно у Народној и универзитетској би блиотеци Републике Срп ске у Бањалуци. Садржи фототипско издање са раш читаним текстом најста ријег рукописног буквара код Срба, као и пропрат не студије приређивача Димитрија Стефановића и Томислава Јованови ћа. Издавач је Радионица „Венцловић“, која ради у склопу Култ урног и доку ментационог центра Срба у Мађарској, а резимеи су да ти на енглеском и мађарском језику.
Дубине филма У организацији Кинотеке Републике Српске, у Пала ма је крајем маја одржан још један „Филмски кампус“. Програм су пратили студенти из Српске, Србије и Црне Горе, а учествовали су бројни филмски ствараоци, тео
>> Продукција београдске издавачке куће „Катена мунди“ представље на је недавно у Култ урном центру у Палама, а посебно интересовање побудиле је енциклопедија Катена мунди и студија Право и правосла вље Зорана Чворовића. >> На Пливачком митингу „Бањалука опен 2015“, одржаном недавно, уче ствовао је 401 пливач из 46 клубова и 11 земаља, а главни промотер био је двоструки европски шампион Велимир Стјепановић.
06
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
ретичари и историчари филма. Приказани су филмови Срђана Кољевића, Боре Драшковића, Николе Лоренци на и Драгана Ћирјанића. У радном дијелу, поред ових аутора, учествовали су и Радослав Зеленовић, директор Кинотеке у Београду, као и Александар Ердељановић, директор Архива београдске Кинотеке.
Пунољетство Овогодишњи Театар фест „Петар Кочић“ у Бањалуци, осамнаести, окупио је у такмичар ској конкуренцији на родна позоришта из Сарајева, Приштине, Сомбора, Кикинде и Београда, Крушевачко позориште, Сатирично казалиште „Керемпух“ из Загреба и Позориште младих из Новог Сада. Награда за најбољег редитеља и најбољу представу додијељена је Кокану Младеновићу за представе Доктор Нушић (копродук ција Народног позо ришта из Сомбора и Крушевачког по зоришта) и Каубоји (Народно позориште из Кикинде). За нај бољи драмски текст награђен је Ненад Тодоровић (комад Хотел „Косово“), за најбољу мушку улогу Александар Михаиловић, за нај бољу женску улогу Хана Селимовић.
Најбоља библиотека Народна библиотека „Ћирило и Методије“ из При једора најбоља је библиотека у Српској у 2014. години, а повеља „Ђорђе Пејановић“ припала је манифестаци ји „Вишеградске стазе“. Тако је недавно одлучило Дру штво библиотекара Републике Српске. Народна библи отека „Ћирило и Методије“ подстанар је у згради Музеја Козаре још од 1987, гдје ради у изнајмљених 144 метра квадратна, управља и Градском читаоницом површине 116 метара квадратних. Упркос свим оскудицама и пре прекама, као и „времену нечитања“, ова установа налази начине да одржи узорне резултате.
>> Поводом четрнаестих Пјесничких сусрета „Прљача 2015“, Српски књижевни клуб „Вихор“ из Дер венте расписао је наградни кон курс за најбољу пјесму посвећену заштити вода, љепотама ријека и природе. >> На трећем маратону „Стазама Бранка Ћопића“ ове године уче ствовало је 300 такмичара. Стаза је дугачка 42 километра, од Новог Града до Хашана, у општини Кру па на Уни. >> Манифестација „Дани Милутина Миланковића“, посвећена вели ком српском и свјетском научни ку, одржана је овог љета у Мили ћима. >> Први Конгрес офталмолога Репу блике Српске одржан је недавно у Бијељини. Окупио је више од 300 најеминентнијих стручњака из Српске, земаља у окружењу, као и из Чешке, Словачке и Шведске. >> Међународни фестивал хумора и дјечијег стваралаштва, једанаести по реду, одржан у Дервенти. >> У оквиру обиљежавања 600. го дишњице од најстаријег сачува ног помена града Добоја, у тамо шњем Градском парку одржана је култ урно-забавна манифестација „Растимо заједно“. Учествовало је двије стотине дјеце из предшкол ске установе „Мајка Југовића“. >> Конференција „Деми 2015“, воде ћи скуп за представљање нових резултата истраживања у обла сти електротехнике, машинства и информатике, одржана је недав но на бањалучком Машинском факултет у.
SRPSK A No 10-11 2015
07
В И Т Р А Ж
Т РА К А >> Збирка љубавне поезије Укус зре ле малине Борице Перишић Ђе кановић представљена је у Котор Вароши. Песникиња скоро четврт вијека живи у Њемачкој и члан је Удружења књижевника „Урпут“ у Штутгарт у. >> Вртешка страсти, књига Драгане Вулић, промовисана је у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини. Издавач је „Алфеус арт“ из Краљева. >> Велики хуманитарни концерт За Нађу окупио је око три и по хиља де Приједорчана у дворани „Мла дост“. Сав приход биће допринос оздрављењу троипогодишње Нађе Турудија. >> Двије књиге аутора Ђуре Кољани на, Живот у стиховима и Човјеков ум и његова моћ, представљене су у Култ урном центру у Градишки. >> Ревија руског филма, четврта по реду, одржана је у Центру за кул туру у Хан Пијеску. Оснивач и ор ганизатор манифестације је Жељ ко Стојановић, а суорганизатори Општина и овдашњи Култ урни центар, уз подршку Амбасаде Ру сије у БиХ.
Радосни корак зближавања Међународни фестивал фолклора, одржан недавно у Вишеграду, окупио је више од три стотине младића и дјевојака из Српске, Србије, Црне Горе и Македоније. Прије фестивалске вечери, сви ансамбли учествовали су у већ традиционалном дефилеу од Трга палих бо раца до Градске дворане, изводећи дијелове из својих кореографија, што су Вишеграђани и бројни туристи срдачно поздравили. Ову лијепу култ урну и туристич ку манифестацију заједнички су организовали култ ур но-умјетничка друштва „Бикавац“ и „Краљ Петар Први Ујединитељ“ из Вишеграда.
Дужни да памтимо Да би солунском архимандрит у Партениос у преда ли писмо српске захвалности грчком народу за прија тељство и помоћ у тешком раздобљу рата у рушеви нама Југославије и успостављања Републике Српске, Никола Дупало и Невен Лајшић прешли су недавно
>> Поводом 65. годишњице рада Кул турно-умјетничког друштва „Про свјета“, у Руду је организован „Кон церт пријатељства“. Наступило је око сто учесника, домаћих и гости ју са јужнословенских простора. >> „Завичајни писци свом граду“ на зив је књижевне вечери којом су се у Бијељини представили тамошњи чланови Удружења књижевника Српске.
08
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
на бициклима цијелих 2.600 километара. Возили су од свог Новог Града до Солуна и назад, издржавши сва ис кушења и огромне напоре. „Дужни смо да памтимо“, рекли су по повратку, дочекани од својих суграђана и представника општине.
Нова хидроелектрана Новоизграђена хидроелектрана „Месићи – Нова“, у истоименом мјесту код Рогатице, недавно је свечано пу штена у рад. Пројекат је вриједан десет милиона мара ка, а ријеч је о хидроелектрани проточно-деривационог типа најсавременијој на јужнословенским просторима. Потпуно је аутоматизована, посједује централни систем
>> На првом полумаратону „М:тел сити рејс Бањалука 2015“ учество вало је више од 1.200 такмичара из двадесетак земаља. Прво мјесто у категорији мушкараца освојио је Мозес Комон из Кеније, а у жен ској конкуренцији његова земља киња Агнеш Чебет. >> С туденти руског Универзитета драмских умјетности из Москве извели су у Бањалуци одлом ке руских класика Александра Островског, Антона Чехова, Ни колаја Гумиљова, као и италијан ског драмског умјетника Едуарда де Филипа.
надзора, уз могућност даљинског планирања производ ње и управљања. Изградња овог објекта, чији је пројек товани радни вијек седам деценија, требало би да донесе „Електродистрибуцији“ из Пала годишњи приход већи од три милиона марака.
>> Ликовно-еколошка колонија „Бар дача – Србац 2015“ окупила је од 27. јуна до 5. јула велики број сли кара из Српске, Србије и околних земаља.
Расте број туриста
>> Г остујући у оквиру Првог интер националног фестивала аматер ских позоришта српске дијаспоре, театар „Дуга“ из Лопара извео је у Андрићграду представу Едукова на жена.
Српску је за прва четири мјесеца ове године посјети ло 83.224 туриста, што је за 15,6 одсто више него у истом периоду прошле године, наводи се у извјештају Репу бличког завода за статистику. У овом периоду било је 208.715 ноћења, 22,4 одсто више него у истом периоду лани. Од укупног броја, 45.565 домаћих гостију имало је 99.565 ноћења (19,5 одсто више него лани), док је 37.659 страних туриста имало 109.150 ноћења (25,1 одсто ви ше него лани). Од иностраних туриста, највише ноћења имали су они из Србије и Хрватске.
>> Представа Чаробна свирала виле њака Милана, у режији Новице Богдановића, премијерно је изве дена на сцени бањалучког Дома омладине. Та „позоришна чароли ја за дјецу и одрасле“ рађена је у копродукцији Дјечијег ансамбла „Дис позоришта“ и Плесног сту дија „Латино денс“ из Бањалуке. >> Горан Грујић и Горан Берак уло вили су почетком јула у Билећком језеру сома тешког 110 килограма и дугачког 220 центиметара. То је до сада највећи уловљена риба „на овим просторима“.
SRPSK A No 10-11 2015
09
А Л Б У М
Трипко Грубачић, капетан невесињски Перо Тунгуз, војвода невесињски Бошко Гузина, командир Горњоневесињског батаљона
10
Слобода И
Петар Радовић, војвода невесињски
Фотографије: Жељко Синобад
ЈУНАЦИ ХЕРЦЕГОВАЧКОГ УСТАНКА И ЊИХОВА МЈЕРА
зрањају пред нама тачно сто четрдесет година касније, онакви какве их камен памти. Исти онај родни камен који им је био узглавље, дом и покров. А они су кошчати и жилави, висока чела и смела срца. У очима им она ватра којом се буна диже и она одлучност с којом се пред војску излази. Бркови им кров за сваку причу и пјесму. Српски Херцеговачки устанак из 1875, знан и као Невесињска пушка, промијенио је и убрзао много тога у историји Европе. (Берлински кон грес, независност Србије и Црне Горе, аустријски протекторат у Босни, велико узмицање Турске...) Битке на Градцу, Коритима, Прапратници, у кланцу Дуга, код Муратовице (...) ослушкиване су на многим странама свијета. Сви су ту имали своје рачунице, велике силе играле своје вјечне тамне игре, политичари и трговци се кошкали испод стола не марећи да ли се то на бојишту котрљају главе или бундеве. А они, пред чијим ли ковима стојимо, имали су једноставне идеје: идеју слободе, идеју части, идеју опстанка. Прекинути зулум и понижења, ослободити и ујединити. Као данас. Лијепо је што нас је самоникла херцеговачка сликарка Биљана Ри стић овога љета у Галерији РТС-а у Београду подсјетила на јунаке слав ног устанка. Ти портрети на камену, у техници secco, имају аутентичност и садрже двије кључне нијансе: племенитост и наивност. Недорађеност на слици као да је израз неискварености у човјеку. Ту су многи, од Бог дана Зимоњића до Пеке Павловића, од Петра Радовића до Глигора Ми лићевића, од Стојана Ковачевића до Миће Љубибратића, од Јовице Зи ројевића до Јована Гутића... Слава јунацима који су живјели и умирали за слободу. (Б. М.)
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
SRPSK A No 10-11 2015
11
А Л Б У М
Алекса Јакшић, „идеолог Устанка“
12
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Стојан Ковачевић, харамбаша гатачки
SRPSK A No 10-11 2015
13
А Л Б У М
Мијат Радовић, сердар
14
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Богдан Зимоњић, војвода гатачки
SRPSK A No 10-11 2015
15
П А М Ј А Т
Тужни поглед на Балкан СПОМЕНИК ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ У БЕОГ РАДУ
Свакоме прибраном и озбиљном данас је јасно да овај припадник „Младе Босне“ и атентатор на аустроугарског престолонасљедника Фердинанда, на Видовдан 1914. у Сарајеву, није ни Бин Ладен ни Ли Освалд него родољуб и тираноубица, Рука Правде, симбол Слободе. Дарујући његов споменик матичној српској држави и престоници свих Срба, Република Српска је подигла још један оријентир у овом беспућу и растројству. А то што је Гаврило на споменику онакав какав је био у тамници значи да је одјевен сасвим прик ладно за данашње јужнословенске прилике. Што каже афористичар: „Не пуца Гаврило, пуцају принципи“ Пише: Богдан Десница
В
идовдан је, тачно сто једну годину касније. Младић стоји усправно, напрегнуто загледан у даљину. Не колико бора, дубоких као кањони његове родне Босне, пресјецају му младо чело. То око њега некада је било Србија, Европа. Можда је и сад, само срозано до непре познатљивости. У много јаднијем стању него онда, када је са друговима морао да устане и побуни се. Њихов крик, од пре једног вијека, још се пролама по гудура ма Полуострва. Других крикова племенâ раскућених нема. Стоји Гаврило, Гаврило Принцип, од ливен у бронзи, висок два метра, тежак три стотине килограма. На њему је гим назијски капут, дворедни, некада бри жљиво скројен, с дирљивом уредношћу сиромаха, сада обучен на голо тијело да покрије затворске ране и модрице. Пан талоне изгледа истог кроја, од истог ма
Аутор и дародавац Споменик Гаврилу Принципу рад је смедеревског вајара Зорана Кузмановића, висок два метра, тежак три стотине пе десет килограма. Изливен је у два примјерка. Још један ова кав Гаврило бди у Сарајеву, оном Српском, Источном, једи ном веродостојном одломку и заметку некадашњег града. Скулптура је, поновимо, дар Републике Српске Републи ци Србији, учињен на Видовдан 2015.
16
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
теријала, не као на оној чувеној фотогра фији из казамата Терезин. На ногама му рашниране ципеле, без пертли. Стоји Гаврило, а иза њега постројена Гарда Српске војске, у оним лијепим све чаним плавим униформама. Крај њега два српска предсједника, Србије и Срп ске, министри, свештеници, пјесници и хроничари, народ. И сви знају да стоје пред родољубом, тираноубицом, припад ником патриотске и ослободилачке орга низације „Млада Босна“. Пред оним који је на Видовдан те 1914, у окупираном Са рајеву, био Рука Правде. Српска, јужно словенска. „У мом сећању та су времена светла и далека. Као велика страст, као најбољи део живота. (...) Осећајући догађаје и ту мачећи их инстинктивно и правилно, у нама се дизао понос и расла вера у будућ ност, а са њим и наша активност. И да нас, ако прелистате скромне омладинске листове из тог времена, ви ћете са чуђе њем застати пред понеким чланком или песмом, толико је у њима било вере, за носа и, често, видовитости“, рекао је Иво Андрић у разговору за лист Идеје Мило ша Црњанског, 17. новембра 1934. „Година 1914. нас је покосила и распршила тако и толико да се никад више нисмо могли сабрати ни придићи. Понајбољи су изги
SRPSK A No 10-11 2015
17
П А М Ј А Т
нули, помрли, по тамницама или у рово вима. Нико није издао ни изневерио. Ја заиста не знам шта би требало да учини мо ми који смо преживели, па да им ода мо достојну почаст. Кад их зазовем у се ћању, видим их онакве какви су отишли испред мојих очију и са овога света. То нис у били зли фанатици и мрачни борци, него весели младићи који су волели жи
Натписи На предњој страни споменика пише: Гаврило Принцип (1894–1918). На полеђини: „Дар Републике Српске Републи ци Србији, Видовдан, 2015.“ На лијевој бочној страни испи сана је последња строфа чувене Принципове тамничке пје сме: „Ал’ право је рекао пре / Жерајић соко сиви: / Ко хоће да живи нек’ мре, / Ко хоће да мре нек’ живи!“ На десној бочној страни су Његошеви стихови: „Благо томе ко довијек живи / имао се рашта и родити.“
18
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
вот, уметност, науку. (...) То је природан ток историје, али нико од нас не може да се отме једној нарочитој меланхолији: да жалимо за својим страдањем више него за својим животом, за својим годинама глуве борбе више него за годинама радо сти и одмора. То је она fiera mealncolia о којој пева Торквато Тасо. То је меланхоли ја нараштаја коме је било дато да закрене кормило историје. Понекад се питам ни је ли то нека врста мистичне казне за нас који смо преживели?“ ВРАТИО СЕ ГАВРО Стоји Гаврило на узвисини, у парку, а доље пред њим укрштају се Немањина, Балканска и Хајдук-Вељкова (продужетак Сарајевске). Недалеко одатле је и улица која носи његово име, па кафана „Златна
мата Терезин? Зашто га није показао као Фотографије: младог господичића, с високом уштирка Жељко ном крагном и машном, са шеширом на Синобад глави, продуховљеног и занесеног, са же равицом у очима, онаквог какав је био у мјесецима пре атентата? Запитали смо се и размислили. И схватили да је умјетник дубоко у праву у својој „метафоричној реалистич ности“. Цио Балкан је данас „Терезин отво реног типа“. Бронзани Гаврило је сасвим прикладно обучен. Истина, сада то мало друкчије изгледа на Полуострву. Што ре че афористичар: „Не пуца Гаврило, пуцају приниципи.“ Те видовданске вечери свечаност је по чела када се кроз жамор града проломило: – Гарда, мирно! Поздрав на-де-сно! Кад год то чује, у просјечном Србину ускомешају се неки дубљи слојеви. У том ставу требало би остати до даљ њег.
моруна“ у којој се често сретао са друговима, па Карађорђева на чијем је поплочавању радио да би имао новца за књиге, које је сма трао неопходним колико и хљеб. Вратио се Гавро, дакле, у свој Београд, из којег никада није ни одлазио. Док ове странице двомјесеч ника стигну пред читаоца, брзи медији (нездраво брзи) извјести ће детаљно ко је све био и ко је шта рекао на свечаном откри вању споменика. И ко упадљиво није био, нити је шта рекао. И ко је нешто рекао а боље да је ћутао. Ми смо се запитали: зашто је умјетник спомеником приказао утамниченог Принципа, онаквог какав је на фотографији из каза SRPSK A No 10-11 2015
19
П Р ИМ Ј ЕР И
Тамо гдје је најтеже ХЕЛИКОПТЕРСКИ СЕРВИС СРПСКЕ, ЈЕДНА ПОЖРТВОВАНА НАРОДНА СЛУЖБА
20
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Постоје седам година и у пуној готовости су увијек. Цијеле године, сваког трена. Имали су на стотине летова, понекад и по десет сати дневно. У поплавама, мећавама, пожарима. Стизали тамо гдје нико други није могао. Достављали су храну и лијекове у одсјечена мјеста, извлачили тешке болеснике, евакуисали угрожено становништво. Спасли су много људи и имовине. Учврстили су вјеру да нико у Српској неће остати сам у невољи Пише: Сандра Милетић
SRPSK A No 10-11 2015
21
П Р ИМ Ј ЕР И
Д
опремање лијекова, горива, хране и других намирница најугроже нијима, а прије свега спашавање људских живота, свакодневица је хра брих пилота Хеликоптерског сервиса Бобан Кустурић, Републике Српске Бобана Кустурића, Зорана Брестовца, Александра Ђерића, директор Чедомира Шушњара и Горана Гвозденца. Сервиса Наравно, за све њихове успјешне ми сије заслужни су и ваздухопловни меха ничари Слободан Суша, Саша Граховац и Синиша Николић, који се брину за то да „газеле“ увијек буду исправне. Ни у најтежим условима лет никада није от казан из техничких разлога. Хеликоптерски сервис Српске осно ван је 2008. године, на иницијативу не колицине бивших војних пилота и уз подршку Владе Српске, с циљем да буде истински на услузи и располагању свим грађанима Републике. На самом почетку имао је осам запослених, а прве актив ности биле су за потребе највиших зва ничника и Владе Српске. Када је основан, Хеликоптерски сер вис располагао је једним исправним хе ликоптером. – Захваљујући ент узијазму, искуству и знању пилота и техничког особља из састава Хеликоптерског сервиса, успје шно су реализовани сви летачки зада ци, па и они најзахтјевнији. Упоредо с тим, проширена је и флота – каже ди Вјежба ректор Хеликоптерског сервиса Бобан на полигону Хеликоптерског Кустурић. Тако, тренутно располажу са четири сервиса хеликоптера. Један је потпуно опремљен најсавременијом опремом за медицин У акцији ске евакуације. пребацивања На све досадашње задатке одговори тешког ли су професионално и одговорно. Годи болесника Припадници Хеликоптерског сервиса у својој бази
22
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Одликовања За свој досадашњи рад Хеликоптер ски сервис Републике Српске одликован је Орденом части са златним зрацима и Орденом Милоша Обилића које додје љује Предсједник Републике Српске. Сервис је добитник бројних признања, плакета и захвалница разних институци ја, привредних субјеката, градова и оп штина Републике Српске.
шње имају по 500 часова лета, па су тако непрестано у форми, спремни и за најте же изазове. Усавршавање и даље унапре ђење рада, кажу, подразумијева се. – Од свог оснивања до данас, учество вањем у бројним акцијама спашавања и заштите живота људи у екстремним временским непогодама и медицинским евакуацијама, Хеликоптерски сервис оправдао је своје постојање – истиче Ку стурић. ПРАВИ НАРОДНИ СЕРВИС Многе су потврде за то. Ова мало бројна, али веома увјежбана екипа про теклих година је из сњежних сметова и поплављених насеља извукла на стотине људи и помогла у спашавању десетина тешко обољелих пацијената. Када је у питању људски живот, на глашавају, ништа није тешко. Лете гдје год треба. А протеклих година су и те како имали посла. У току 2010. Српску су захватиле по плаве, и то у два наврата, 22. и 23. јуна Челинац, Козарску Дубицу, Србац, Дер вент у, Модричу, Прњавор, Јањ и Добој, а потом од 4. до 6. децембра Бијељину.
SRPSK A No 10-11 2015
23
П Р ИМ Ј ЕР И
Превоз болесника специјално опремљеним хеликоптером
24
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
SRPSK A No 10-11 2015
25
П Р ИМ Ј ЕР И
26
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
– Био је то први велики изазов ова кве врсте – присјећа се Кустурић. –Хе ликоптерски сервис био је на располага њу становништву Српске за сво вријеме трајања поплава. Ишли смо тамо гдје је помоћ била најнеопходнија. Евакуисали смо становништво, превозили храну, ро бу, лијекове... Имали смо скоро 50 летова у хитним случајевима. Још већи изазов стигао је у зиму 2012, када је многе дијелове Српске погодило незапамћено сњежно невријеме. Пилоти Хеликоптерског сервиса та да су били нон-стоп на терену, летјели и по десет часова дневно. Кренуло се из Сокоца, па у Рудо, Чајниче, Хан Пијесак, Вишеград, Милиће... За двадесетак да на, од краја јануара до половине фебру ара, полетјели су чак 250 пута, ишли у 130 градова и села, углавном на непри ступачна подручја, гдје су обавили на десетине евакуација. Само у току једног дана, из Сокоца и Хан Пијеска имали су 30 летова, и то на температ ури од минус 31 степен Целзијуса, како би испоручили потребне намирнице. Спашено је тада, истичу да је то најва жније, више од стотину живота. – Уз помоћ информација добијених од локалног становништва и Цивилне за штите из Сокоца, наше посаде успјеле су да дођу до људи који су у овим екстрем ним временским условима били завејани и потпуно одсјечени. Између осталих, ева куисано је тринаест људи који су били за вејани 72 часа у аутобус у у Добром Пољу код Калиновика – присјећа се Кустурић. Посебно им је, каже, остало у сјећа њу спашавање седмогодишњег дјетета са опекотинама из села Братач у општини Невесиње и евакуација пацијента из села Невачка у Хан Пијеску. – Какви су услови били, довољно го вори то да су у Невачки мјештани разгр нули снијег виши од два метра како би хеликоптер уопште могао да слети – при ча Кустурић. ПРИС ТУП САМО СА НЕБА У прољеће 2014. године, Републику Српску захватиле су незапамћене попла ве и екипу Хеликоптерског сервиса по ново ставиле на пробу. Одмах ујутро 15. маја, посаде су ак тивно укључене у акцију спашавања и евакуације становништва из поплавље
Цијеле године, 24 часа дневно Да би летове проширио и на Ваздушни медицински тран спорт, Хеликоптерски сервис Српске је своју првобитну флоту појачао намјенским хеликоптером за то. Тај хеликоптер опре мљен је сертификованом медицинском опремом и уређајима који здравствено угроженим пацијентима обезбјеђују сигу ран транспорт до здравствене установе. Послије примљеног позива, лет за спашавање пацијента организује се за петна естак минута, а посада дежура цијеле године 24 сата на дан.
них региона Добоја, Бањалуке, Челинца, Модриче, Шамца и Бијељине. – За шест дана летјели смо двјестоти њак пута. У тим акцијама спашавали смо и животно угрожене пацијенте, трудни це и бебе. При сваком лет у ка угроже ном подручју преносили смо неопходну помоћ: лијекове, храну, алат – истиче Ку стурић. Првог дана, кажу, било је најтеже. Во да на све стране, на стотине позива у по моћ. Не зна се, веле, гдје је било теже. Одмах су почели да извлаче људе и већ првог дана обавили 50 евакуација из најугроженијих подручја. Тако је било и сваког наредног дана. Било је истичу пилоти ту и много по тресних сит уација, али у сјећању цијеле хеликоптерске екипе посебно је остало пребацивање бебе старе 12 сати која је била у инкубатору, из Бијељине за Бања луку. Памте и спашавање из потопљеног Шамца труднице Јованке Квргић, која је тада чекала тројке. И беба и Јованка без бједно су стигле у Клинички центар Ба њалука. И када нис у екстремни временски услови, за тим Хеликоптерског сервиса Српске нема предаха. Јер осим редовних активности обављају, између осталог, и летове за посебне операције Министар ства унутрашњих послова Српске, често лете и за потребе Ваздушног медицин ског транспорта. Од октобра 2014, када је промовисан Ваздушни медицински транспорт, спашено је двадесетак људи. – Планови? На првом мјесту, настави ћемо да све своје рес урсе и знање даље унапређујемо, остајући увијек на распо лагању становницима Српске. У плану је даље усавршавање система Ваздушног медицинског транспорта, као и модерни зација флоте, што би проширило наше дјеловање и у ванредним сит уацијама и у редовним активностима – закључује Бобан Кустурић. SRPSK A No 10-11 2015
Тимови Хеликоптер ског сервиса у акцији
27
Т О К
Снага воде и људи ЕВРОПСКО ПРВЕНСТВО У РАФТИНГУ „БАЊАЛУКА – ВРБАС 2015.“
Учествовала су педесет три тима из седамнаест земаља. У мушкој конкуренцији најбољи су били Чеси, у женској Британке. Одличне наступе имали су и Руси, Словенци, Финци. И Бањалучани су се окитили сребром. Такмичари и бројни гости хвале организацију, атмосферу, град, а највише људе. Првенство је имало велики значај за промоцију овдашњег туризма, као и за афирмацију Српске на међународној спортској сцени
С
ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
28
амо годину дана након великих поплава, уз велики труд и помоћ институција и добрих људи, успјели смо да све реновирамо и дочекамо такмичаре како доликује – рекао је Александар Пастир, директор Европског првенства у рафтингу „Бањалука – Врбас 2015“, отварајући смотру најбољих европских рафтера одржану SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
од 21. до 24. маја. Захвалио је рафтерима што, како је рекао, сваке године показују да је Врбас једна од најбољих ријека на свијету за овај спорт. Прошле године у исто вријеме, због катастрофалних поплава које су захватиле велике дијелове Балкана, у Бањалуци је отказано одржавање Европског првенства у рафтингу. Ипак, граду и
Рафтинг клубу „Кањон“, уз велику подршку, омогућено је да ипак ове године преузму улогу домаћина. Бањалука је по други пут окупила спортску рафтинг елиту Европе, која је имала прилику да се такмичи у кањону Тијесно, на једној од најљепших стаза у свијету. Указано повјерење било је и оправдано, што потврђују бројне ријечи хвале пристигле на њихову адресу. – Организатори су се стварно потрудили да оправдају наша очекивања и успјели су у томе. Заиста је било пријатно боравити у Бањалуци тих дана. Мјештани су веома гостопримљиви, срдачни и отворени људи, што, искрено речено, нисам сусретао баш на пуно мјеста у свијету. Трке су биле одличне. Видјели смо да све већи број нација веома озбиљно ради, те да се рафтинг у овом дијелу Европе доста добро позиционирао – истакао је Олег Григориев, потпредсједник Свјетске рафтинг федерације. – Бањалука је фантастичан град, баш као и ова ријека. Ми смо први пут у Бањалуци, али британски тимови су већ биљежили велике успјехе у вашем граду, на ријеци Врбас. Надам се да ћемо и ми да наставимо тај низ. Све је овдје тако добро организовано. Храна је одлична, а пиво чувамо за недјељу навече, када нас очекује велика забава са домаћинима – причао нам је Чарли Лоџ, члан посаде
репрезентације Велике Британије, на са- Домаћи мушки мом почетку првенства. тим, овјенчан медаљама ВРЛО ЈАКА КОНКУРЕНЦИЈА Веома На Европском првенству у рафтингу успјешан наступ: учествовала су 53 тима из 17 европских Репрезентација земаља (40 тимова у мушкој и 13 у Русије женској конкуренцији). У сениорској конкуренцији учествовала је 21 мушка и 10 женских посада. У категорији до 19 година умијеће и снагу на буковима Врбаса одмјерило је седам мушких и два женска тима, док се у категорији до 23 године такмичило седам мушких посада. Осим земље домаћина, на Првенству су се такмичили тимови из Бугарске, Србије, Чешке, Данске, Финске, Грузије, Велике Британије, Мађарске, Италије, Румуније, Русије, Словачке, Словеније, Хрватске и Турске. Бањалучани су посебно поносни на свој „Дајак клуб“, који је освојио сребрну медаљу у дисциплини спуст. Бањалучка посада извеслала је стазу од Крупе до Рафтинг центра „Кањон“ у Карановцу за 53 минута 59 секунди и 46 стотинки, што је за 17 секунди и 88 стотих спорије Фотографије: од првопласиране чешке посаде, која је Европско на крају била првак Европе и у генералпрвенство ном поретку. у рафтингу, – Ово је нешто фантастично, нешто Рафтинг клуб што се не заборавља – рекао је Драган „Кањон“, ТОРС SRPSK A No 10-11 2015
29
Т О К Шампионска мушка посада из Чешке
Бабић, члан посаде „Дајак клуба“. – Донијели смо сребро Бањалуци, на нашем Врбасу. Памтићу то читавог живота. Постигли смо то сами, својим радом. Остаје жал за оном Х2Х трком, али и овако смо презадовољни оствареним. Чеси су се потпуно заслужено попели на највишу степеницу побједничког постоља. Приказаним у Бањалуци били су веома задовољни. – Искрено, овоме смо се надали. Сав наш рад током протеклих неколико мјесеци се исплатио – каже Антонин Халеш, капитен прве чешке посаде, новог првака Европе. – Конкуренција је била веома јака. Изненадили су нас руски тимови, Финска у слалому, али и бањалучка посада у спринту и спусту. Ипак, на крају смо заслужено најбољи. Сад слиједи неколико дана одмора, па одмах идемо на припреме за Свјетско првенство. Словенци су били трећи у спусту и трећи генерално. Код дама у генералном пласману прва је била посада Велике Британије, друге су Рускиње, треће Италијанке. У спусту су тријумфовале Рускиње. Сјајне трке виђене су и код млађих узрасних категорија. Побједом у спусту, репрезентације Турске до 19 година окитила се титулом првака Европе. У јуниорској конкуренцији бриљирали су Словенци: освојили су злато и у спусту и у генералном поретку. Код ветерана су на трону двије чешке посаде. ЗА ПАМЋЕЊЕ, ЗА ВРАЋАЊЕ Посљедњи дан Првенства обиљежила је и женска посада рафтинг клуба „Кањон“ која се поново окупила, након више од годину дана. У знак захвалности вјечном капитену клуба Бранки Штулић, ревијално је извеслала спуст од Крупе до Карановца.
Одушевљење – Ријека је заиста фантастична – каже Брион Девој, репре зентативка Велике Британије. – Били смо овдје и 2009. године. Ријека је и сад онаква каква ми је и остала у успомени: снажна. Пејзажи су прекрасни, људи веома љубазни. Бањалука је дивна, све нас је баш одушевила. Прелијепо се проводимо. Да, највише ме одушевљавају људи. Одсјели смо код једне породице у Крупи и заиста су дивни, гостољубиви. Гдје год да одемо, људи су такви. Заиста сам срећна сто сам поново овдје.
30
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
SRPSK A No 10-11 2015
31
Т О К
32
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Хуманост На церемонији додјеле медаља, интернационалне судије које су судиле током Првенства поклониле су у хуманитарне сврхе новац прикупљен од протеста тимова током такми чења. У име Удружења грађана „Твоја ријеч“ из Бањалуке (за помоћ малишанима са аутизмом), судијама се захвалила Оли вера Ратковић, предсједница.
Осим великог броја такмичара, Европско првенство у рафтингу окупило је и много посјетилаца. Поред домаћина, највише је било гостију из Словеније, који су предњачили у прављењу добре атмосфере и током трка и на затварању Првенства. Током овог такмичења није само Бањалука била центар спорта, него и цијела Српска. Догађај је имао велики значај за промоцију овдашње туристичке понуде, као и за промоцију Српске на међународној спортској сцени. Бањалука и Врбас још једном су показали сву своју љепоту и чар, а Бањалучани се, по традицији, представили као најбољи домаћини.
SRPSK A No 10-11 2015
Домаћа мушка посада током спуста
33
П У Т ОК А З
НА ПЛАНИНИ ОЗРЕН, ЛИЈЕПОЈ И ЉЕКОВИТОЈ
Моћ откривања је у нама
34
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
То је она једноставност коју је модерни човјек изгубио. Она прочишћеност. Пјешачити ка врху преко ливада и јаруга, кроз мирисни облак горских трава. Летјети параглајдером изнад заталасаног предјела. Бањати се на топлим изворима. Попити чај од иве у брвнари крај планинске ријеке, или добру домаћу траварицу, јаку и жарену. Дисати радосно и бити смирен. Бити дио природе и пробудити је у себи. До много тога човјек на овој планини може да дође. Само треба да крене Пише: Сандра Кљајић
SRPSK A No 10-11 2015
35
П У Т ОК А З Параглајдери надомак врха Озрена и свог полетишта
Планинарење и брдски бициклизам
Н
етакнута природа, пространи пропланци, обиље бистрих пла нинских потока и рјечица који вијугају кроз густе шуме бора, букве и храста, бројни извори за које овдје твр де да су љековити, само су неки од раз лога да посјетите Озрен. Налази се у појас у нижих плани на између ријека Босне према запа ду и Спрече према сјеверу. Протеже се у правцу југоистока, гдје на југу прати ријеку Кривају и спаја се са планином Коњух, а обронци Озрена према истоку спуштају се на језеро Модрац. Највиши врх је Велика Остравица, а најзначајније долине су уз ријеке Јадрина, Јабланица и Буковица. Ова планина има, прије свега, одлич не услове за рекреативно планинарење и вожњу бициклом. Стазе су обиљеже не, а сјеверни дио планине добро је уве зан шумским стазама, макадамским и асфалтним путевима, са приступом нај значајнијим контролним тачкама. Чак је и највиши врх, Остравица, доступан свима. Заинтересовани могу да прис уствују и неким од бројних манифестација које се овдје одржавају.
Биље и обиље На Озрену постоји вишевијековна традиција сакупљања љековитог и ароматичног биља, највише иве, хајдучке тра ве, верем траве и кантариона. Осим љековитим травама, крај је веома богат и јестивим гљивама. Најпознатији су вргањи и рујнице, а има и лисичарки, красница, срњача, јежевки...
36
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Лов Озрен је богат разноврсном крупном и ситном дивљачи и птицама, а лов има овдје дугу традицију. Лове се углавном срне, дивље свиње, зечеви и фазани.
– Почетком септембра сваке године се на Гостиљу, једном од најљепших вр хова, одржава манифестација „Дани ча ја на Озрену“. Посвећена је брању траве иве, за коју се вјерује да има највећа ље ковита својства – прича Ненад Стани шић, предсједник Планинарског еколо шког друштва „Преслица“ из Добоја. – У склопу манифестације одржава се и кул турно-умјетнички програм. По обичаји ма овога краја, посјетиоци могу да пију чувени чај од траве иве. А народ овдје каже: „Трава ива – од мртва прави жива“. Ову манифестацију друштво „Пре слица“ користи као почетак планинар ске акције успињања на Гостиљ. У госте им тада долазе планинарске екипе из свих јужнословенских крајева. – Најпосјећенија акција овдје је „Озренски планинарски маратон“, ко ји организује Планинарско друштво „Озрен – Краљица 883“ у сарадњи са општином Петрово. У јуну ове годи не одржана је једанаести пут. Тада на Озрен долазе и планинари из иностран ства. По традицији, манифестација по чиње петком, такмичењем у спремању „озренског котлића“, а наставља се так мичењем на планинарским стазама то ком викенда – опис ује Станишић.
SRPSK A No 10-11 2015
37
П У Т ОК А З
БАЗА ЗА СВЕ НАДГРАДЊЕ На Озрену су веома добри услови за параглајдинг, посебно у прољеће и љето. Једрење често може да траје и по неколи ко часова, са дужином прелета од више десетина километара, што је уистину је динствен доживљај. За искусније летаче, полетиште је платформа на Гостиљу, а ту су и три уређена полетишта на коти Руј. Летење са Гостиља најбоље је у прољеће и љето, док је са Руја најбоље летјети у јесен и зиму. – И ове године у јуну организујемо такмичење у прелет у парамотора, једино те врсте у БиХ. У јулу се, традиционал но, одржава „Ozrenaline Hc“, отворено државно првенство у прелет у параглај
38
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
дером. Захтјева велики труд и средства, али и привуче доста такмичара из ино странства, пошто је пријављено Међу народној ваздухопловној организацији и уведено у календар такмичења – каже Петар Тубић, предсједник Параглајдинг клуба „ParaGhost“. „ParaGhost“ организује и летења за пилоте параглајдера који долазе у току године. Сви који желе да лете а немају ис куство могу то да чине са искусним ли ценцираним тандем-пилотом. – Све ове активности привлаче љу де. На такмичењима се појављује велики број пилота из наше и околних земаља, па и из Мађарске, Аустрије, Норвешке, Пољске... Током цијеле године имамо за интересованих посјетилаца и за тури стичко летење. Долазе нам људи из мно
Храна, ракије, мед На Озрену се и данас могу наћи хљеб и поврће са месом печени „под пеком“, односно у керамичкој посуди покриве ној жељезним поклопцем преко којег се све скупа загрне врућим пепелом. Специјалитет овој краја је и крављи сир, са ситно сецканим бијелим луком. Служи се као мезе и одлично иде уз ракију. Прави се од крављег млијека уз додатак ситно сјецканог бијелог лука. На овом је подручју домаћини традиционално праве ра кију од шљиве, крушке, дуње или јабуке. Додају и љековите траве, добијајући одличне траварице. Праве и ликере, попут ораховаче или медоваче. Меда имају багремовог, ливадског и шумског.
сјетиоцима незабораван дан, викенд, седмицу, мјесец, годину... ДОДИРНУТИ СТАРИМ ВРИЈЕДНОС ТИМА
гих евроазијских земаља, од Исланда до Русије – наглашава Тубић. Овај клуб на планини Озрен, на пла тоу Околишта, гради своју базу. Ту је сје диште клуба и центар адреналинских спортова на Озрену. Засад је изграђено неколико дрвених кућица које служе за смјештај опреме и људи. – У самој бази налазе се стијена за пењање, параглајдинг полетиште, па раглајдинг школски терен... У близи ни су пећине Мегара и Јадова јама, за оне које занима како земља изгледа из нутра. Тако, ујединићемо све оне који воле ову планину и љубитељи су при роде, побољшаћемо понуду и омогући ти свакоме да нађе оно што га интере сује – каже Тубић. – Питома планина и гостопримљиви људи пружиће по
На Озрену постоје и два мала вјештач ка језера: Горанско је код Добоја, Орлово код Петрова. На бројним озренским по тоцима се љети увијек можете расхлади ти. Одлазак на планинске ријеке, попут Јадрине, лијеп је доживљај. За љубитеље пецања можда и најбоља је ријека Босна. На цијелој планини изворска вода одлич на је за пиће. А само у селу Осојница, бро јећи изворе, премашили смо двадесет пет. Ни то није све. Ту је и термоминерална вода комплекса „Терме Озрен“ која, дока зано, помаже код реум атизма, псоријазе, проблема са синусима, и многих других обољења, што одлично знају сви који то ком љета овдје редовно долазе на купање. Митра Ђуричић, в. д. директора Ту ристичке организације Добоја, истиче да Озрен и на друге начине може помоћи у лијечењу. Неки предјели овдје имају нај повољнији однос надморске висине и ми нимум алергених фактора, па су прогла шени веома повољним за ваздушну бању. Бројна сеоска домаћинства увијек су спремна да дочекају госте. – Сеоски туризам има и угоститељ ску понуду, засновану на органски про изведеној храни, спремљеној пред ва шим очима, на лијепи старински начин, што ће вам сигурно остати у сјећању – наглашава Ђуричићева. Истиче да заинтересованост за по сјет у Озрену расте. Веома добро су по сјећене и бројне вјерске манифестације, као и неколико саборовања и окупљања људи рас утих по свијет у а поријеклом из ових крајева. SRPSK A No 10-11 2015
Школа параглајдинга на Озрену
39
П У Т ОК А З
40
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Припреме за зимско летење на Озрену
SRPSK A No 10-11 2015
41
Ж РВ А Њ
ВОДЕНИЦЕ НА УКРИНИ, ОКРАЈЦИ ИЗ НЕКИХ ДРУГИХ ВРЕМЕНА
Некад било, сад се спомињало Било их је некада четрдесетак само на овом току и без њих се није могао замислити живот. У њима се мљело жито, а око њих је врио живот. Увијек је у близини било и купалиште, долазили су рибари, прављена посијела. Заноћивало се уз воденични камен и приповиједало. Послије је технологија учинила своје, воденице су углавном нестале. Вратимо им се у тешким годинама, као у посљедњем рату, па уз њих преживимо и без струје Пише: Дамир Кљајић
Нова воденица на ријеци Радњи Стевића млин
42
У
з ријеку Укрину, од Кулаша до ушћа у Саву, ређали су се некада Спасојевића млин, Марића млин, Гуњевића млин и Каиновића млин. Би ли су ту и Живковића млин, Старац, Драгоњац, Поповац, затим Мандића млин, воденице Рауковића, Савковића, Ковачевића, Тошића, Бјелића, Чолића, Митрића, Видића, Ружичића... Све те воденице биле су направље не од дрвета (у овом крају називају их
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
кровињаре) и све су имале велико боч но коло, велико скоро као и сам млин, а недалеко од њих налазила би се обаве зно дрвена брана. Млински камен био је углавном „плеханац“. И све до једне во денице су радиле пуном снагом, јер љу ди су морали чекати и по неколико дана да самељу своје жито. Није се у њима само мљело жито. Народ се око воденица окупљао, поред њих су била купалишта, ту су долазили
SRPSK A No 10-11 2015
43
Ж РВ А Њ
44
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
рибари, причале се приче о вилама и ву кодлацима који ноћу долазе у млин. Не гдје су кућа и млин били под истим кр овом, па су воденичари цијели свој вијек провели на ријеци. ИЗ ПРЕТПРОШЛОГ ВИЈЕКА Вријеме и ћудљива Укрина учинили су своје, па је већина воденица одавно нестала. Дрвене бране замијењене су бе тонским, а воденице су сада покривене цријепом. Стари, дрвени дио углавном је над водом, а на обалу је ослоњен зидани дио воденице. У оних неколико које још увијек раде, људи и данас неријетко доносе жито „на мељаву“, а још чешће долазе, углавном са дјецом, да виде како се некада мљело жи то и како је радила воденица. Међу онима који су опстали је Сте вића млин у дервентском селу Дријен. Саграђен је још крајем XIX вијека, а име је добио по Стеви Миловановићу. Да нас је власник Стевин праунук Милован Миловановић. У млину ради од средине осамдесетих година прошлог вијека и за сада „нема намјеру да се пензионише“, мада је, каже, „у годинама“. Уз Укрину му је, вели, најљепше. Још као дјечак радо је са оцем остајао у воденици и слушао приче о лијепим вилама које су ноћу до лазиле у млин да би се нахраниле бра шном. – Млин је саградио мој дјед Мика, али је он назван по прадједу Стеви јер су сви говорили да иду у млин „код Мике Стевиног“. Откако је направљен, млин је стално радио, осим у вријеме поплава. Ту је даноноћно био и мој отац Милан, који је обновио воденицу седамдесетих годи на прошлог вијека. Радио је и у старости, па је ред да чувам оно што сам наслије дио. Имам дјецу, неко ће ваљда и мене да наслиједи – прича Милован. Некада је воденица, појашњава, била „примитивне градње“, од дрвета, као и брана. – Сада је дијелом модернизована, ма да је добар дио остао стари, дрвени. И брана је бетонска. Дошла су нова време на, тако је то. Важно је да млин ради и опстане, јер су данас они права ријеткост на Укрини – казује Милован. Додаје да не мањка заинтересованих за кукурузно или пшенично брашно са мљевено у воденици.
На ријеци Радњи Становници села Радња у Станарима, најмлађој општини у Српској, поносни су на двије воденице на ријеци Радњи. Једна је Марића млин, стара дрвена воденица, друга је сагра ђена прије пар година. – Стари млин и дан данас ради ко нов. Увелико у њему ме љемо. Грађен је заједничким снагама, па сви имају право да га користе – каже мјештанин Бошко Савић.
– Стално неко долази, и због брашна и да виде млин. Има међу њима и много виђених људи, политичара, генерала, ље кара... На Укрини, тик уз брану, рибари често пецају. Са друге стране ријеке налази се ријечна плажа коју посјећује велики број купача током љета. – Нема људи као некада, када се све дешавало поред млина. Дружило се, пје вало и веселило уз шаргију и фрулу, зна ло је да буде на стотину људи. Тога више нема, али шта би човјек – каже Милован.
Милован Миловановић у Стевића млину Тошића воденица
ЧУВАР УКРИНЕ На деветом километру пута Прња вор–Кулаши, на лијевој обали Укрине, налази се Гајића млин. Ту је деценијама радио и становао воденичар Недељко Га јић, Неђо, који је уз млин изградио кућу. Први пут је у воденицу дошао са оцем Лазом као седмогодишњак. Након то га, како је често истицао, створио је не раскидиву везу са ријеком. Неђу су због љубави према природи и ријеци звали и „чуваром Укрине“. Прошлогодишња поплава, дотад не запамћена, оштетила је воденицу и уни штила Неђин дом. Неколико мјесеци касније, након тешке болести, Неђу је из дало срце. До посљедњег тренутка био је, кажу, у воденици. – Воденица је тада стала, али плани рам да је ускоро поново покренем. Већ полако све припремам и опет ће Гајића млин да ради – поручује Здравко Гајић, Неђин брат. Не зна када је воденица изграђена. – Купио ју је наш отац послије Дру гог свјетског рата. Прије тога, ко зна ко лико, била је у власништву Андрије Ве зијака. Брат и ја од малена смо се у њој вртили и помагали оцу. Временом смо је дограђивали, а Неђо је посао преузео Фотографије: крајем седамдесетих година прошлог Сандра Кљајић, вијека. Воденица је била цијели његов Жика Видић SRPSK A No 10-11 2015
45
Ж РВ А Њ У Гајића млину
живот, не би је он дао низашта. По сла је увијек имао. Мада многи имају електричне млинове или купују бра шно, нема хљеба до оног направљеног од брашна које је самљевено у млину – каже Здравко. И ОДЕ ЈЕДНОМ МЛИНАР ДИМИТРИЈЕ Који километар даље, такође у оп штини Прњавор, у селу Доњи Палач ковци налазио се Митрићев млин, ко ји је пола вијека био и дом Димитрију Видићу, надалеко чувеном млинару са Укрине. Воденица се налазила на лијевој страни Укрине, непосредно послије ушћа Вијаке, на меандру. – Најдуже је овдје млинар био мој дјед Димитрије, кога је народ звао Ми трић, па отуд и име млину. У воденици је провео сво вријеме од 1933. године, када је имао тек 31 годину, до своје смр ти почетком јануара 1988. До Другог свјетског рата у воденици је био повре мено, јер ју је изградило неколико „ре довника“ који су имали обавезу да се служе и брину о њој по успостављеном редослиједу – прича Митрићев унук Жика Видић. Током рата, Димитрије је вријеме проводио углавном у воденици и пре возећи народ чамцем с једне на другу обалу, у свако доба дана и ноћи. – У рат у је на себе преузео готово сву бригу о одржавању и вођењу воде нице. Послије трагичног страдања сина, у њој је почео да борави и ноћу. Уз саму воденицу, са десне стране, дограђена је соба у којој је живио. Улаз и сама воде ница понекад су до плафона били затр пани врећама с брашном и житом, тако да се једва пролазило до коша у који се сипало жито да би се мљело. Сва та за трпаност није му сметала. Никада није замијенио нечији џак брашна другим,
Удео Власници млинова на Укрини мљели су за ујам или ушур, који је износио од шест до осам одсто самљевеног брашна. У млиновима грађеним удруженим снагама, учешће у коришће њу зависило је од висине учешћа у изградњи. Дијелило се по редовима (данима). За један сат могло се самљети од пет до 30 килограма.
46
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Млин у Растуши – Овај млин радио је до прије једана ест-дванаест година. Не знамо ни да ли је имао власника. Користили су га сви становници села Растуша – прича мје штанин Петар Иванић. – У овом посљед њем рату био је врло користан. Сви су ту мљели жито, све нас је хранио. Иако је у лањској поплави знатно оштећен, насто јаћемо да га сачувамо.
па је остао упамћен као веома поштен човјек – наглашава Жика. У воденици би се недељом поподне и осталим празницима, поготово вјер ским, окупљали мјештани у већем броју да се друже и то је трајало до вечерњих часова. Посебно је Димитрије, истиче Жика, волио дјечју грају. – Укрина је склона мијењању кори та, а падавине изазивају њено излива ње. Једно такво изливање средином се дамдесетих порушило је брану и тада је воденица радила само зими и у вријеме већег водостаја. Тако је било све до по четка осамдесетих, када је престала да ради – присјећа се Жика. Млинар Димитрије се с тим изузет но тешко мирио. – Иако је ту било и купалиште са стотинама купача, поготово викендом, ни народ ни локална заједница нис у имали слуха за воденице. Индустрија лизација је учинила своје и воденице никога нис у интересовале. Димитрије је прешао на плетење сепета, све до кра ја живота - прича Жика. Воденицу су срушили објесни мла дићи из сусједног села током љета 1992, у јеку ратних сукоба. Прошле године, угоститељ из овог села Василије Тошић саградио је недалеко од мјеста гдје се налазио Митрићев млин нову водени цу, која је названа воденица Тошића. – Не знам да ико данас гради водени це, али ја, ето, јесам. Набавио сам и камен и све што је потребно. Жао ми је само што их нема више и што нис у сачуване старе воденице – наглашава Василије. Некада је много млинова било и на Укрини у општини Теслић. И данас је сачуван онај на Малој Укрини у селу Раст уша. Када је тачно саграђен и ко га је саградио, нико не зна, али у селу знају да је веома стар. Чини им се, кажу, као да је одувијек ту.
SRPSK A No 10-11 2015
47
С В Е Т И Њ Е
звони тромеђом
ОБНОВЉЕНИ МАНАС ТИР ЗАГРАЂЕ, ПОВИШЕ ШЋЕПАН ПОЉА, КАО ГНИЈЕЗДО У КАЊОНУ
Опет над
Ту гдје од Пиве и Таре настаје Дрина, моћни Стефан Вукчић Косача (1404-1466), херцег од светог Саве, имао је чувени град. Иза града, у Заграђу, још од XII вијека постојала је црква, доцније и манастир. Све је замрло и запустјело у турско доба и тако је било све до 1994. А онда је лијепо камено здање опет ник ло, и народ се почео враћати, и стари пој озарио је људе у смутном времену
Текст и фотографије: Радмила Ђевић
48
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
SRPSK A No 10-11 2015
49
С В Е Т И Њ Е „На стазама херцега Стефана и војводе Сандаља“: На обнову су прионули многи, са свих страна, понајвише братство манастира Острог
П
овише Шћепан Поља, мјеста ко је и спаја и раздваја Српску и Црну Гору, гдје Пива и Тара гра де смарагдну Дрину, налази се Заграђе, српски манастир посвећен светом Јо вану Крститељу. Та старохерцеговач ка задужбина херцега Стефана Вукчи ћа Косаче задивљује духовном снагом, архитектонском посебношћу и самом својом позицијом. Више од пет вијеко ва народ се свијао око те светиње. Онда је светиња постала рушевина, а народ се рас уо по свијет у. И требало је много времена да прође па да светиња опет бу де дигнута, и да народ опет почне да се окупља око ње и да јача. Шћепан Поље је неколико вијекова уназад називано Међуријечје. У XIV и XV вијеку, за владавине моћног херцега Стефана (Шћепана), по чијој тит ули је цијела Херцеговина добила име, у Ме ђуријечју је био град. Над тим градом Херцег је имао тврђаву звану Соко, нај већу и нају тврђенију од свих четрдесет резиденција у градовима широм своје државе. Град је имао велики политич ки и привредни значај. За тридесет јед ну годину своје владавине, Херцег га је учинио славним. Испод Соко-града је село Заграђе (Заграде), гдје је још у XII вијеку био храм посвећен Успенију Пресвете Богородице. На његовим те мељима, неколико вијекова доцније, по дигнут је манастирски храм посвећен светом Јовану Претечи. Грађен у врије ме Косача, био је њихов престони храм. И својом архитект уром црква је била битно другачија. Имала је плитку осмо страну куполу, а зидове чисте и глатке. По томе је подсјећала на старе цари градске светиње, Цркву светог Сергеја и Свет у Софију, које је цар Јустинијан градио у VI вијеку. У вријеме своје најезде, Турци су похарали Соко-град и разрушили ма настир (само је купола неким чудом остала). Слиједили су тешки вијекови ропства, потом друге лоше прилике. Ово мјесто и светиња зарасли су у ко ров. У неколико наврата мањим спа
Причешће и гроб По једном предању, у Заграђу је војвода Влатко Вуковић причестио војску пред полазак на Косово 1389. Друго пре дање вели да су у Заграђе пренесени земни остаци херцега Стефана и сахрањени испод великог каменог стећка у цркви.
50
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
соносним конзерваторским захватима руководио је академик Војислав Ђурић, али велики неимари нис у овамо навраћали. И тако би све до 1994. године, када је овом „стазом војводе Сандаља“ намје рио митрополит Амфилохије. Угледав ши полусрушено и закоровљено здање, владика је био запрепашћен. Моли твено загледан увис, вођен Промишљу Божјом, благословио је обнову мана стира Заграђе. Највећу помоћ, благода
ћу светог богоносног Василија Остро шког Чудотворца, пружило је братство Острога, предвођено сада блаженопо чившим Лазаром, игуманом те велике српске светиње. ВЈЕРНОСТ СА СВИХ СТРАНА Када је Лазар Стојковић године 2001. баш овдје наставио свој монашки подвиг, Заграђе је имало само мали ко нак. Услиједиле су бројне акције при
купљања средстава за обнову цркве. Вјерни народ из свих српских крајева и расијања, као и инстит уције и орга низације, учествовали су у поновном подизању Заграђа. Митрополија црно горско-приморска, манастир Острог, владе Црне Горе и Српске, Фабрика „Електрода“, Хидроелектрана „Пива“, значајним донацијама предводили су обнову. Груби радови на цркви били су завршени за три године, „вјечност је по лако почела да поново исијава из сре SRPSK A No 10-11 2015
51
С В Е Т И Њ Е
/
S A N C T I T I E S
брнастог каменог здања“. Било је можда чвршће и љепше чак и од оног давног, херцеговог. – Блаженопочивши игуман остро шки Лазар свесрдно је помагао и над гледао обнову манастира. Први је овдје и служио лит ургије, а ми, монаси, наста вили смо поново успостављено бого служење. Тиме је овдје поново оживјела и воља и намјера великог ктитора хер цега Шћепана – каже јеромонах Лазар Стојковић, игуман манастира Заграђе,
52
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
изузетна личност и духовник, један од најбољих српских иконописаца данас. – Откако је храм опет жив, људи су поче ли да долазе. Прво одавде, затим бројни Фочаци, пријатељи манастира, добро твори и градитељи. Помоћ и поштовање пристизали су са свих страна. Игуман истиче да су у прикупљању помоћи врло важне улоге имали Радиотелевизије Републике Српске, као и оп штина Плужине и њен предсједник Ми јушко Бајагић.
оживјели су виногради, звона су тро међом позивала на саборност, народ је хрлио светињи. Цркву, сву исклесану у прелијепом камену, зову и сребрном. – Велики конак је скоро завршен. Двоспратна грађевина у којој се налазе келије, собе, трпезарије, велика и богато опремљена библиотека – обавјештава нас игуман Лазар. – У цркви је тренутно на средини још увијек скела, јер радимо живопис. Поткровље великог конака биће ко риштено и за атеље иконописачке сек ције, која је у Заграђу основана дола ском игумана Лазара. Сада вриједно осликавају манастирску цркву, а често фрескописачким радом широм Српске, Србије и Црне Горе и сами прикупљају средства за обнову Заграђа.
„Вјечност је поново почела да исијава из сребрнастог каменог здања“: Заграђе данас
НЕПРЕКИНУТО ПРЕДАЊЕ
– Значајни прилози стизали су од на шег вјерног народа, са свих страна. По сљедње двије године највише средстава издваја општина Плужине. Да није тог јаког осјећања вјере и љубави према Бо гу, упркос свим тешкоћама у којима жи вимо, тешко да бисмо ишта овдје могли урадити. Не би било овог дивног чуда обнове и опстајања. Манастирска црква, али и цијели комплекс добијали су нови изглед. Град ња великог конака приведена је крају,
Све је више стабала воћака и медо носних пчела овдје, све је више руку ко је помажу. Од како је асфалтиран пут до манастира, све је више и ходочасни ка. Долазе и туристи, домаћи и страни. Многима је довољан и само поглед на овај необични крајолик, пун старих ле генди. И недавно изграђени видиковац у близини манастира, са модерним те лескопом, омогућава изузетан дожи вљај. То је омоћио прекогранични про јекат Србије и Црне Горе, који спроводе Епархија будимљанско-никшићка и ту ристичке организације Плужина и Зла тибора. – Захваљујући овој цркви и просто ру, предање се никада не може преки нути – вели игуман Лазар. – Ово чудо вјере траје више од пет вијекова, „јер не бо и земља ће проћи, а ријечи Христове неће“. То су започели наши давни преци, а и ми, који то настављамо, бићемо не чији преци.
Чуда За камен испод којег је, вјерује се, био сахрањен херцег Стефан народно памћење везује више легенди. Једном су Тур ци тај камен изнијели из цркве и бацили га низ стрмину према Тари. Када су сутрадан дошли, запрепастили су се: стећак је био на свом мјесту. Поновили су све и поред мјеста гдје је ка мен био оставили стражаре. Ујутро, камен је опет био на свом мјесту а стражари су ослијепили и занијемили. Од тада, казује легенда, камени саркофаг, дуг око два а широк и висок око једног метра, нико није дирао. SRPSK A No 10-11 2015
53
С В Е Т И Њ Е
Цио крај опет живи – У Заграђу ме највише очарава то што га походи и мало и велико, и младо и старо, из свих крајева свијета – каже Горан Кујунџић, члан Удружења „Херцег Шћепан, од Светог Саве“. – Некада није било тако. Сада, кад људи стално долазе и про лазе, знамо да и цио овај крај живи.
Јеромонах Лазар Стојковић, игуман Заграђа
54
Било је овдје од обнове више од сто тину крштења, била су бројна вјенчања. Манастир је најпосјећенији на празник Васкрсења Христовог, мада је све више вјерника и ходочасника и радним да ном и недјељом. Крајем маја предсједник општине Плужине Мијушко Бајагић, добротвор и предсједник Одбора за из градњу конака манастира Заграђе, овде је крстио свог четвртог сина Бојана. – Као локална управа, од првог дана препознали смо значај овог мјеста, значај наших светиња – каже Бајагић. – Знамо да је улагање у њих наша једина будућ ност, историјски и цивилизацијски ток. Поносни смо што смо успјели да обнови мо сваку цркву која је на овом простору била руинирана. Тако је било са Пивским манастиром, са Заграђем... Имамо чиме да се поносимо, имамо шта да покажемо. Наше светиње битан су нам сегмент и у укупној туристичкој понуди. Вјерника је у њима све више, из свих крајева. Труди ћемо се, колико год буде могуће, да и да ље помажемо обнову свих наших црка ва и манастира. То давање израз је онога што јесмо. И у Фочи је све више поклоника који одлазе у Заграђе. Прије пет година осно вано је и Удружење „Херцег Шћепан,
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
од Светог Саве“ чији је главни циљ да се помогне Заграђу. – Већ десет година неки од нас непре стано долазе у манастир – каже Дејан По падић, предсједник Удружења и један од најчешћих ходочасника овдје. –Схватили смо да је то наш манастир, који припада Фочи и Старој Херцеговини. Близу нам је и Пивски манастир, али ми Фочаци по себно смо везани за Заграђе. Сјећам се, када је обнова тек почела, готово да ни смо могли да вјерујемо. Црква је никла из рушевина. Долазићемо и помагати док год је у нама живота и снаге. Међу поклоницима у Заграђу бива писаца, путописаца, историчара умјет ности, страних туриста (Пољака, Чеха, Руса...). Највише је ипак Пивљана и Ста рохерцеговаца. – Прво што вас опчини овдје: љепота манастирске цркве. Та хармонија визан тијског, западноевропског, оријенталног. Та тројна мјешавина одредила је и суд бину народа на овим просторима, њихо ву посебност – прича нам Игор Јанковић. – Задивљујући је и положај: на почетку Дрине, изнад саставка Пиве и Таре, под но некадашњег Соко-града. Да би манастир био потпуно зашти ћен зидом, потребна је изградња још јед не капије, оне западне. – Због тога, позивамо све људе добре воље и жељне благослова да се укључе у обнову, свако према својим могућности ма – закључује игуман Лазар. Желимо да све завршимо до 550. годишњице од смр ти херцега Стефана, догодине. Уз снагу коју нам Господ даје, вјерујемо да ће тако и бити.
SRPSK A No 10-11 2015
55
Х ОД ОЧ АШ Ћ А ТАМО ДАЛЕКО, КРФ ЈОШ ПАМТИ ДОГАЂАЈЕ ОД ПРИЈЕ СТО ГОДИНА
Епопеја
јунаштва и страдања
56
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Свака српска генерација то мора читати, у себи проживјети и ићи тамо на поклоњење. И чувати успомену онако како то чини Христо Јанулис из Агиос Матеоса, чији је дјед Јанис са српским мученицима делио хљеб и вино и дио свог посједа дао за гробље Дринске дивизије. Крф је пун српских трагова и споменика. Још су живе и све те потресне приче и пјесме. Тамо, на Крфу, можемо измјерити и колико смо живи ми, данашњи
Текст и фотографије: Мишо Вујовић
Стари град, тврђава и дио луке у граду Крфу
SRPSK A No 10-11 2015
57
Х ОД ОЧ АШ Ћ А
Д
ок се лагано нагињала на пове тарцу, секући кристалну про зирност Јонског мора, у којој се огледала хиљадугодишња тврђава из доба моћне Византије, времешна бар ка препуна ходочасника приближавала се острвцет у. Морем, утонулим у летњу тишину, одзвањали су тактови химне страдања „Тамо далеко“. Звуци сете, ту ге и поноса евоцирали су драму једног народа решеног да ни по коју цену не капит улира и не изгуби државу. Једини спас, по виђењу војводе Радомира Пут ника, био је да се повлачењем на Јадран ско приморје српска војска реорганизу је, снадбе оружјем, храном и муницијом и поново постане озбиљан фактор на који савезници морају рачунати. Након првобитних српских успеха на Церу и Колубари, бриљантне про тивофанзиве у Босни 1914. године, краткотрајног ратног предаха до јесени 1915, снаге Централних сила кренуле су у општу офанзиву на Краљевину Срби ју, већ исцрпљену у Балканским рато вима и поменутим биткама претходне године. Иако стоструко надмоћнији у људству, техници и наор ужању, немач ки цар Вилхелм, осведочени непријатељ Срба („Србија је банда лопова које треба казнити за њихова недела”, 23. јул 1914), познат по ставу да „Словени нис у рође ни да заповедају већ да робују“, у обра ћању својим јединицама пред напад на Србију, не скривајући опрез, као да је наслућивао пораз, исказао је поштова ње према, по свим војним параметрима, неупоредиво слабијем непријатељу: „Хероји! Ја вас водим у један но ви рат, против једне мале али храбре нације. То су Срби, који су, током три последња рата, против Турске, Бугар ске и Аустроугарске, дали свет у доказе високих ратничких врлина и највећих војничких способности и који су на за
Краљевски примјер Не смемо заборавити ни држање старог краља Петра и његову поруку народу у повлачењу: „Знам да су сви Срби спремни умрети за отаџбину. Ваш изабрани краљ више нема снаге да поведе своју војску у бој на живот и смрт. Ја сам само слаби старац који ништа не може да уради, сем да вас благо слови, све вас српски војници, грађани, жене и децо српска. Али вам се на једно заклињем: ако нам нове борбе спремају срамоту, да будемо побеђени, нећу преживети ту пропаст, не го ћу са отаџбином умрети и ја.“
58
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
ставама испрсканим крвљу, исписали за ове четири године, највеће и најславније победе.“ Велики поход на малу али поносну земљу поверен је немачком фелдмарша лу Аугусту фон Мекензену, који је ко мандовао здруженим аустроугарским и немачким снагама. Напад на Београд почео је артиљеријском ватром са дру ге обале Дунава, 5. октобра 1915. годи не, у вечерњим сатима. Силину артиље ријске ватре најбоље илуструје податак да је до поноћи неу тралисано више од пола српских артиљеријских батерија, а нешто иза поноћи, због интензитета дејстава и прецизности непријатељских топова, уништени су сви рефлектори и престони град је утонуо у мрак. Дано ноћна борба за Београд, уз огромне жр тве на обе стране, трајала је осам дана. Након повлачења јединица одбране, 14. октобра, српском престоницом загоспо дариле су јединице Централних сила, а истог дана, с леђа, без објаве рата, на југ земље продрле су Прва и Друга бугарска армија, што је довело до безусловног по влачења према Црној Гори и Албанији. Два пута је прихватан и одбијан пред лог војводе Живојина Мишића да се крене у противнапад као на Колубари. На крају, Врховна команда 25. новембра доноси судбоносну одлуку о повлачењу на Јадранско море. НАРОД У КОЛОНИ ОТПИСАНИХ Доласку на „зелено острво“, „острво спаса“, „острво наде“ претходила је гол гота до тада невиђена у историји рато вања, што потврђује и француски мар шал Жозеф Жофр: „Повлачење наших савезника Срба, у околностима у којима је извршено, по страхотама превазилази све што је историја до сада као најтра гичније забележила.“ Била је то драма у којој су се такми чиле злоћуди природе и човека. Сурова зима гутала је колико и глад, болест се утркивала са заседама албанских банди које су пљачкале заостале, изнемогле и умируће. Драму је интензивирала дво личност савезника. Фрустрације Енгле за због дебакла код Галипоља преламале су се и на разбијене ешалоне исцрпље них српских војника, разбацаних од Драча до Валоне. Кошмар и безнађе по јачавано је ишчекивањем неизвесног
доласка савезничких бродова. Срби су у том тренутку постали само део ста тистичког биланса рата. И то она десна, отписана колона. Вапај српског врховног команданта, регента Александра, руском цару Нико лају Романову уродио је плодом. Свети цар мученик, и сам потресен трагедијом словенске браће, поставља ултимат ум савезницима: „Уколико се српска војска одмах не избави из Албаније, Русија раскида са вез са Антантом и склапа сепаратни мир са Немачком.“ Политика коју је, након ослобођења и завршетка Првог светског рата, водио Александар Карађорђевић, краљ уједи нитељ, крунисана на српским костима, стварањем неприродне и неодрживе заједнице супротности, може се дефи нисати у потпуности промашеном, али његово витешко држање у најс удбоно снијим тренуцима када, и сам болестан и оперисан у Скадру, одбија да напусти своју војску и народ, аболира га од „ју гословенског слепила“ и императорског сна о обнови средњовековног царства. Међу светлим примерима у Албани ји свакако се не сме заборавити Есадпаша Топлани. Као ватрени поборник идеје да Балкан припада балканским народима, у октобру 1914. он је преузео
власт у централној Албанији и прогла сио Албански Исламски Емират, да би за Видовдан следеће године, након интер венције српске војске која је спречила покушај његовог свргавања, потписао тајни споразум о унији између Краље вине Србије и Албанског Исламског Емирата. Есад-паша Топлани је током повлачења обезбеђивао српској војсци логистику и одступницу на територи јама које је колико-толико контролиса ла његова жандармерија, иако је имао велики број непријатеља у разбијеној и племенски подељеној земљи, већин ски наклоњеној Отоманској империји и Централним силама.
Поглед са Крфа на албанску обалу
ДРАМА ЖИВОТА И ДРАМА СМРТИ Први брод са српском војском у крф ску луку Гувија, удаљену шест киломе тара од града Крфа, пристао је 18. јану ара 1916. године. За месец дана, тачније до 21. фебруара, са 43 савезничка брода на Крф је евакуисано 150.000 Срба. Ту на „острву спаса“, смрт је заогрнула сво је ново рухо. Тифус и исцрпљеност ко сили су немилосрдно. „На Виду је у почетку свакодневно умирало и по 150 људи. Њихова тела спуштали су са обале у море. Посетио сам Видо и тада сам видео оне мученике SRPSK A No 10-11 2015
59
Х ОД ОЧ АШ Ћ А
60
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
који су били осуђени на смрт од исцр пљености. Нисам могао да замислим да се живо људско биће може претворити у такав костур, у буквалном смислу те речи, у скелет прекривен кожом“, запи сао је руски кнез Григорије Николајевич Трубецки. Шум таласа, док смо прилазили Ви ду, острву смрти и ужаса, носио је слике умирућих ратника – костура, како из дишу на сламеним простиркама у ту ђој земљи. На Виду и у плавој гробни ци, у коју су са француског санитетског брода „Свети Фрањо Асишки“ у морске дубине полагани преминули ратници, као и на још 27 гробаља на острву Кр фу, сахрањено је 10.000 Срба. У маузо леју на острву Виду, саграђеном по про јект у Николаја Краснова, 1938. године, под покровитељством краља Алексан дра Карађорђевића, положене су кости 2.732 ратника, од чега је 1.232 идентифи ковано, док осталих 1.500 и данас леже као незнани јунаци једне велике епопеје српског народа. Драму живота на острву змија, како су Видо некада звали, али и драму јед ног народа, најсликовитије опис ује др Владимир Станојевић: „Ту, у том аду, прикупљен као у жи жи, одиграо се у минијат ури цео траги зам наше земље. Ту су у предсмртном бунцању и стењању дрхтали и трепери ли сви најнежнији болни фибри чове чије душе. Ту су уз бунцања и стењања о селу и кући нестајали један за другим сви које је страшна судбина бацила у овај пакао...“ ЈЕРУСАЛИМ НА ОСТРВУ ЗМИЈА Министар просвете Краљевине Ср бије, Љуба Давидовић, забележио је у свом дневнику 21. јануара 1916. године и објавио у листу Правда уочи Другог светског рата: „Првих дана, само првих дана боле сници су лежали по земљи на свежој слами. Обилазили смо их сваког дана. Страх од глади био је већи од страха од смрти. Глад је косила Албанијом: бојали су је се и на Крфу. Требовање за хлеб, за таин, било је највећа драгоценост. Узи мали су по тим требовањима, иако га нис у могли ни смели јести. Органи за варење били су пропали. Лечили су их давањем воде у којој је куван пиринач.
Потроваше нас док тори морском водом, говорили су. Уверава ли смо их да су докто ри и болничари наши велики пријатељи. И лекари и болничари својски су се заузи мали за сву нашу по лумртву децу. И живци су им били пропали. Кад им проговорите срп ску реч, сузе груну на очи. Плачемо за једно. О, колико се суза пролило! Са не начетим таином ис под главе испустио је своју мучену душу. Дете регрут умрло је поуздано мислећи на мајку и на сиромашни кућерак у Шу мадији. Ликови те мртве деце наше би ли су прави светитељски ликови. Заслу жили су да се посвете после свега онога што су претрпели. Само један случај. Имао је своје тре бовање за таин. Узео је још једно тре бовање из џепа свог мртвог друга. Са два требовања имао је још за два таина. Добауљао се до свог места, до своје по стеље, легао и умро гладан између два хлеба. Стотине, хиљаде примера могло би се још навести. Доста! Питају се неки: јесмо ли платили своју слободу и пове ћање отаџбине?“ По званичном извештају министра војске, генерала Божидара Терзића, до доласка на Крф страдало је преко 243.000 људи. Након укрцавања на савезничке бро дове из луке Драч, на Крф је стигло око 150.000 војника, док је 12.000 евакуиса но у Бизерт у. Док стара барка пристаје на острво Видо, за које је митрополит, касније па тријарх Димитрије рекао да је српски Јерусалим, плавокоси дечак показујући прстом на прелепу песковит у плажу, умилним гласом пита оца да ли ће овде да се купају. „Ово за је за нас Србе свето место! То је гробница плава у којој лежи брат до брата. Овде се ни Грци ни Срби не купа ју, а грчки рибари из поштовања према српским јунацима 50 година нис у лови SRPSK A No 10-11 2015
Успомене не блиједе: Марија из Гувије
Острво Видо и српска Спомен-костурница на њему
61
Х ОД ОЧ АШ Ћ А
Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће у Крфу
ли рибу“, сетно одговори млади човек, милујући по коси нејаког наследника. ВРИЈЕМЕ БОЛА И ПОНОСА И данас је код локалног становни штва живо сећање на боравак српске војске и избеглог народа. Готово да нема места на острву које не негује успомену на то време. Изнемогли, гладни и бес помоћни били су размештени по целом острву. Локално становништво са стра хом и нескривеним негодовањем доче кало је невољнике изгнане из отаџбине, који су у ископнелим очима и усахлим уснама носили сећање на своје домо ве. Скептичност и неповерење у незва не госте нестали су попут морске пене. Вибрације душе истоверне браће убрзо су премостиле све баријере страха од непознатог, а неки српски називи и да нас су одомаћени код локалног станов ништва.
Прилика „Предстојећи јубилеј, стогодишњица евакуације српске војске на Крф, прилика је за масовнији долазак школских екс курзија на ходочашће“, каже Љубомир Сарамандић. Нада се да ће и држава, тим поводом, напокон реновирати Српску ку ћу, обновити музејску поставку стару скоро четврт века, сре дити и објавити све доступне спискове војника и цивила који су одступали преко Албаније и боравили на Крфу.
62
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
„За период од две и по године, колико су боравили на Крфу, није забележен ни један инцидент. Ни једна грана није сло мљена, ни једна крађа, туча, било какав проблем није пријављен савезничкој управи“, каже Љубомир Сарамандић, кустос Српске куће на Крфу, додајући да нигде логори нис у били тако уређени као на Крфу. „У чистинама међу маслињацима по дигнути су шатори који су украшени цвећем и зеленилом. Ситним шљунком и камењем различитих нијанси испи сивани су називи јединица и обележја српске војске и државе. Логори српске војске личили су на фантастичне двор це изграђене на песковитој морској оба ли“, у даху посетиоцима декламује овај чувар сећања на српску голгот у, чији су дедови Стојан Сарамандић и Драгић Милошевић прешли Албанију и бора вили на Крфу. По доласку на Крф наставиле су да раде све српске државне инстит уције. „Српска држава, како је стајало у наред би Врховне команде, није изгубила сво је биће, иако на туђем земљишту, докле год је ту Владалац, Влада и војска, па ма колика њена јачина била.“ Зграда Крфског позоришта постала је седиште Скупштине, Владе и већине државних инстит уција. Топло гостопримство прерасло је у
SRPSK A No 10-11 2015
63
Х ОД ОЧ АШ Ћ А
Споменици Јанису Јанулису и ратницима Дринске дивизије у Агиос Матеосу Христо Јанулис
трајна пријатељства, из неких симпати ја рађане су љубави крунисане браком. Јанис Газис, власник хотела „Бела Ве неција“ у коме је била смештена Влада Краљевине Србије и потписана Крф ска декларација, удао је за Србе све три кћерке, најстарију Ђовану за коњичког официра Миливоја Чолак Антића, сред њу Сапро за Владимира Казимировића, а најмлађа Аугуста постала је супруга Милана Стојадиновића, касније пред седника Југословенске владе. СРБИН ПЈЕВА И КАД ЈЕ НАЈТЕЖЕ У својој књизи Ходочашће на Крф, Љу омир Сарамандић, кроз обиље доку б мената и сведочанстава, архивира успо мене на та тешка и витешка времена. У мноштву примера о односима локалног становништва са Србима, објављено је писмо једне Крфљанке упућено српском официру: „Крф је онакав какав је био и пре 1916. Мени чак изгледа да је гори него пре. Онемео је, пуст, не пева више. Ваш народ стално и увек пева, на тај жагор била сам толико навикла. Можете да ме рачуна те као великог непријатеља вашег наро да, јер сам увек желела да се што доцније вратите у вашу отаџбину. Дошли сте, по казали сте нам шта значи живот и оти шли сте, а нас сте оставили несрећне...“ Седамдесетогодишња Марија, вла сница апартмана у Гувији удаљеног са мо стотинак метара од плаже где се 18.
64
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
јануара 1916. искрцала српска војска, сећање је наследила од своје баке, која је, попут многих, збрињавала храном и одећом српске ратнике: „Моја бака им је плела чарапе, крпи ла одећу, носила храну у логор који се налазио на плажи. До краја живота зна ла је стихове песме ,Тамо далеко‘. При чала је да су певали и плакали“, присе ћа се времешна госпођа, нудећи вино за српске пријатеље. Енглеска лекарка Изабела Хатон, на води наш кустос, забележила је да је пе сма саставни део живота сваког Србина: „Чим се Србин опорави, он пева и игра... Њихова омиљена песма је ,Тамо далеко‘, она говори како су напустили кућу и земљу, изражава чежњу за домом. Неке од нас жена певале смо заједно са војницима и кроз песму са многобројним стиховима, заволели смо тај лепи језик.“ Певали су и плакали „Прометеји на де, апостоли јада“, и у дворишту Јаниса Јанулиса у Агиос Матеос у, где су били стационирани припадници Дринске ди визије. Његов унук, Христо Јанулис, позна тији као Елвис Присли, прошле године је у свом ресторану за Дан примирја приредио ручак за стотинак поклоника из Србије. „Срце ми је било пуно када сам ви део те људе. Дошли су да обиђу спо меник мом деди Јанис у. Када су сели и запевали песму коју је певао мој деда, рекао сам особљу да износе све што има
у ресторану. Сетио сам се његових ре чи како су седели за дугачким дрвеним столом, доносили своје следовање, а он износио вино и маслине. Био сам срећан што могу да дочекам потомке пријатеља мог деде, а знам да се и он радује горе на небу“, узбуђено прича крфски Елвис Присли, додајући да је тек када су Срби у центру села подигли споменик постао свестан величине дединог дела и речи да га Срби никада неће заборавити. ПОНОВО ДОВЕСТИ ЂАЧКЕ ЕКСКУРЗИЈЕ Простодушни грчки сељак, Јанис Ја нулис, јеванђелски и крстоносно је де лио хлеб и вино са српском браћом. И више од тога! Увидевши да његови при јатељи имају проблем око сахрањивања својих преминулих сабораца, одрекао се дела свог имања на коме је настало гробље Дринске дивизије. Посмртни остаци преминулих ратника пренети су у спомен костурницу на Виду, а на има њу Јаниса Јанулиса у хладу маслињака преживели су подигли споменик сво јим преминулим саборцима. У центру Агиос Матеоса, Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова по ставило је бисту великом српском до бротвору и пријатељу Јанис у Јанулис у. Оснивач Крфског друштва грчкосрпског пријатељства и српске књижа ре на Крфу, Жељко Поповић, каже да велики број угледних Крфљана, на челу са екс градоначелником Сотирисом Ми калефом, који је у време свог мандата поклонио Српску кућу и иницирао бра тимљење Београда и Крфа, својим ак тивностима настоји да од заборава са чува успомену на боравак српске војске. Жељко нас, заједно са најмлађим Србином на Крфу, његовим шестого дишњим сином Николом, упознаје са српским топонимима на острву нимфе Керкире. „У Гувији је била смештена Вардар ска дивизија, у оближњем Ипсос у Мо равска дивизија, Тимочка дивизија у Стронгили, Шумадијска у Месонги, Дринска дивизија у Агиос Матеос у, Ду навска у Врагањотики, Прихватилиште за српске цивиле у Аналипси, Аеро планска ескадрила у Потамос у, у дворцу Ахилеон била је смештена Официрска болница. Све су то места која, уз острво
Видо, сваки Србин, туриста и ходоча сник, треба да посети.“ По речима Љубомира Сарамандића, на Крфу је остало доста очуваних здања из тог времена али и оних чији значај, пре свега у организацији српске државе у изгнанству, треба истражити. „Када би се данас снимио филм о бо равку Срба на Крфу, не би било потреб но правити много кулиса – цео град је импресиван сведок српске историје, ве ћина српских споменика је у добром стању, али оно што забрињава је веома мало посета ђачких екскурзија Крфу. Најчешће записани утисак посетилаца је: ,Свако онај ко се осећа Србином или гра ђанином Србије мора једном да дође на ово место, иначе ће у себи носити велику празнину.‘ Нарочито је битно да млади људи, управо у раздобљу када формира ју лични и национални идентитет, посете Крф“, каже Љубомир Сарамандић. Овде на Крфу, окрепљен пажњом и љубављу домаћина, потом усправљен Солунским фронтом и Кајмакчала ном, беспоштедно јуришајући прсима у отаџбину, тај мали народ је крвљу, зно јем и сузама исписао античку епопеју јунаштва и страдања.
SRPSK A No 10-11 2015
Жељко Поповић, оснивач Друштва грчкосрпског пријатељства на Крфу и српске књижаре у главном граду острва
65
П О ДС Ј Е ТН И К
У СУСРЕТ 150. ГОДИШЊИЦИ ОД ОСНИВАЊА „СОПРОНОВЕ ПЕЧАТЊЕ“
Књига освијетлила тамни вилајет
Послије чувене штампарије Божидара Горажданина из 1523. године, требало је да прође више од три турска вијека до покретања нове. Земунски штампар, новинар и издавач Игњат К. Сопрон отворио је своју печатњу у Сарајеву 1866. Почеле су да излазе књиге, новине, рјечници, календари. И ништа у вилајету више није било исто. Важне помаке начинио је и Милош Мандић, први новинар у Босни и Херцеговини. Тим степеницама попели смо се у нови вијек Пише: Јелена Јањић
Васа Пелагић (1833-1899) Петар Кочић (1877-1916) Вук Караџић (1787-1864)
66
С
удбина књиге и школства на не мирном тлу Босне и Херцегови не била је и те како историјски условљена. Прва штампарија у Босни, основана повељом Божидара Горажда нина 1519, радила је кратко у Горажду, а 1523. пресељена је у Влашку (Румуни ја). Била је отворена 79 година послије прве свјетске штампарије Јохана Гутен берга и 25 година након штампарије Ђурађа Црнојевића на Цетињу (Обод ска штампарија, 1494). Потом, треба ло је да прође више од три вијека под турском управом, до покретања сљеде ће штампарије, „Сопронове печатње”, 1866. у Сарајеву. Та штампарија Игња та К. Сопрона (1820−1894), земунског SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
штампара и новинара, касније је нази вана и Вилајетска штампарија. Вук Караџић у првом издању Српског рјечника, уз одредницу школа, биљежи да „у Србији, у Босни и у Ерцеговини, ни у сто села нема свуда једне школе, него (...) уче по намастирима код калу ђера или по селима код попова...“ Први уџбеници за школе били су псалтир и часловац, јер су се и први ђаци спрема ли за свештеничку службу. Сачувани су подаци о постојању школа у Сарајеву у првој половини XVIII вијека, али, исти че Митар Папић, „све до прве половине XIX вијека не може се говорити о срп ским школама у Босни и Херцеговини као о школама у данашњем њиховом
значењу“. Српски историчар Владимир Ћоровић (1885–1941) о помоћи школа ма основаним широм Босне биљежи: „Развитак српских школа од 1860. до 1876. године помаган је знатним делом из Србије. Књиге и новац долазили су често отуда, нарочито за школе мањих општина. Нешто прилога, преко руских конзула, пристизало је и из Русије.“ Године 1831. Бањалука, предвође на црквеном општином, добија ферма ном из Цариграда дозволу за отварање основне школе за православну дјецу. Због немогућности да се нађе квалифи кован учитељ, биљежи Ђорђе Микић, та школа почела је радити тек 1835. О школству средином XIX вијека Станислав Мајсторовић оставио је за нимљиво сјећање: „У то доба не бијах у ученици подијељени по разредима као данас, него су се звали по књигама: бу кварци, часловци, псалтирци и меслов ци.“ Тадашње тешке прилике Срба у Босни, али и њихову жељу за књигом и знањем, као и значај дотад покренутих часописа у српству, илустративно пред ставља Скерлићева биљешка: „Сербски Народни Лист је убрзо стекао толико гласа да су га Босанци и Херцеговци преносили у своју земљу у издубљеним лебовима и напамет га учили.“ КЊИГЕ, НОВИНЕ, КОВЧЕГ ОБРАЗОВАЊА У реформама Османског царства 1865. било је предвиђено оснивање штампа рије у сваком вилајет у. У њима би би
ле штампане службене новине, али и школске и друге књиге за просвјећи вање народа. Тако, у прољеће 1866, на позив Топал Осман-паше, из Земуна у Сарајево долази чувени штампар Игњат К. Сопрон и оснива штампарију под на зивом „Сопронова печатња“. За турске власти била је то прилика да се смањи додир српског становништва у Босни са Србијом, пошто су уџбеници за школе стизали из Србије. Зато су међу првим издањима ове штампарије, поред нови на, били уџбеници за српске школе. У години оснивања „Сопронове пе чатње“ објављена је књига Наравоуче није о човеку и његовим дужностима, с посветом Осман-паши. Иако по наслову нема обиљежје уџбеника, намијењена је ученицима. Преводилац (са грчког) Ге оргије Јовановић у Предговору хвали оснивање штампарије ријечима: „Наше је мјесто осјећало до сад тешку оскуди цу у полезним књигама и поучителним
Петар II Петровић Његош (1813-1851) Љубомир Ненадовић (1826-1895) Милица Стојадиновић Српкиња (1828-1878)
Игњат Сопрон Штампар и публициста (1820—1894) немачког порекла. Штампарском занату се учио у Новом Саду, Пешти и Бечу. У Бечу је писао за лист „Fremdenblatt“ и на тамошњем универзи тету слушао предавања из филозофије и књижевности. Штам парију је покренуо у Земуну 1851. Штампао различите публи кације на више језика. Од 1852. до 1853. у његовој штампарији је штампан лист „Србски народни вестник“. Штампао је и дела Његоша, Љубомира Ненадовића, Милована Видаковића, Ми лице Стојадиновић Српкиње, Доситеја Обрадовића, као и ве лики број школских уџбеника. Уређивао је „Земунски гласник“ (1868-1869) и писао радове о историји Земуна. (Извор: www. istorijskabiblioteka.com)
SRPSK A No 10-11 2015
67
П О ДС Ј Е ТН И К
Из „Сопронове списима. (...) Босна у тој струци била је по све оскудна и сиромашна, али ево сад печатње“ сретно владајући господар наш наба у Сарајеву: вио је њојзи средство (...), печатњу г. И. Српски „Буквар“ К. Сопрона, коју ми можемо право на звати ,ковчег босанског изображенија‘, у из 1867. коју треба по дужности и могућности да свак нешто принесе од свог имања за ту „Кратка гореспоменут у цјељ.“ свештена У години отварања „Сопронове печат историја“, ње“ покренут је и лист Босански вјест уџбеник за ник, затим службени вилајетски лист основне школе, Бо сна, а двије године касније Сарајевски 1868. цвјетник. Као два прва новинара у Босни јављају се Милош Мандић (1843−1900), „Босански уред ник Босанског вјестника, и Мехмед вјестник“ од Ша к ир Куртћехајић (18441872), уред 7. маја 1866, ник Сарајевског цвјетника, за кога Ми насловна тар Папић биљежи да је „сваку култ урну страна, ак тивност у тадашњој Босни и Херцего са текстом ви ни, без обзира да ли се ради о мусли о школству манском, православном или католичком становништву, пропратио са великим симпатијама, посебно одушевљавајући се сваком покушају отварања школа“.
Први педагошки текст Поред уџбеника и школских књига штампаних у „Сопро новој печатњи“, значајно је поменути и дјело „Руковођа за србско-босанске, ерцеговачке старосрбианске и македонске учитеље, школе и обштине“ које је написао Василије С. Пела гић, штампано у Београду 1867. Ова књига је први педагошки текст једног српског учитеља из Босне и Херцеговине. Године 1866. Васо Пелагић (18381899) основао је Богословију у Ба њалуци, а подстакао је да се при њој 1868. оснује и Српска читаоница, из чијих темеља је настала данашња Народна и универзитетска библиотека Републике Српске.
68
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Босански вјестник, који је излазио јед ном седмично, може се сматрати првим листом у Босни. (Босански пријатељ, чи ја је прва два броја уредио и трећи оста вио у рукопис у фра Иван Фрањо Јукић, излазио је у великим временским разма цима и штампан је изван Босне.) Уред ник Вјестника није потписан, у импрес у му налазимо податак: „Издаје и уређује ,Сопронова печатња‘“. Претпостављамо да је лист уређивао сам Сопрон. Митар Папић у раду Покретање првог листа у Босни истиче да је лист уређивао и но винар Милош Мандић (1843−1900), који је радио као лектор за српски језик при овој штампарији. ВЕЛИКИ ДОПРИНОСИ МИЛОША МАНДИЋА У некрологу Милошу Мандићу обја вљеном у Босанској вили септембра 1900. налазимо исцрпне податке о његовом живот у и раду. Рођен је у Срезу бихаћ коме 1843. У селу Мирковци, у Славо нији, завршава основну школу, потом гимназију похађа у Винковцима и Кар ловцима, а завршава у Београду, гдје упис ује и Велику школу − „ту је редовно слушао двије године права а можда би их и довршио, да га не издадоше матери јалне прилике“. Радио је у Новој Вароши и Пријепољу као учитељ. „У Новој Вароши, Милош се упозна и заволи са тадањим учитељем Симом Чајкановићем, нашим незаборављеним попом Симом Чајканом, и кад је Ми лош отишао у Пријепоље, Симо је био у
Сарајеву учитељ на српској школи. Ту, у Сарајеву, Симо се упозна са неким Со проном, тадањим власником прве бо санске штампарије и уредником листа Сарајевски вјесник, који је излазио у Са рајеву на српском и турском језику. Овај замоли Симу да му нађе каква ваљана Србина који би знао који више стра ни језик. Симо му препоручи Милоша. Ушљед те препоруке, Милоша позове Сопрон и узме га као сталног драгомана и сарадника својих новина“, наводи се у некрологу. Занимљиво је да ниједно дје ло Мандић није потписао: „Он се у сви ма својим радовима готово нигдје није истицао именом, нити се потписивао, а то је велика ријеткост у данашње доба славољубља и отимања за првенство.“ Говорио је француски, њемачки, итали јански и турски језик. Поред новина и часописа, како смо истакли, међу првим публикацијама „Сопронове печатње“ су уџбеници на мијењени српским школама у Босни и Херцеговини, рађени по узору на по стојеће уџбенике у Србији, уз одлуку да се школама дијеле бесплатно. „Ово је управо вријеме у коме се плијене школ ске књиге које из Србије долазе у Босну и Херцеговину, због бојазни од поли тичке пропаганде из Србије“, биљежи Папић. У Босанском вјестнику, првом листу ове штампарије, у првој години изашао је текст у коме се износе похва ле тадашњим уџбеницима у Србији: „... Најбоље школске књиге на српском је зику јес у оне које се у јавним школама Кнежевине Србије предају.“ Први уџбеник штампан у Вилајет ској штампарији је Буквар за основ не школе у вилајет у босанском, годи не 1867. Након Вуковог Првог српског буквара штампаног у Бечу 1827, ово је други буквар штампан Вуковом рефор мисаном графијом. Сљедеће 1868. штам пане су: Кратка свештена историја за основне школе у вилајету босанском и
Ћирилица Након окупације Босне и Херцеговине, аустроугарска управа је културу и просвјету подредила својим политичким циљевима. Срби су протестовали против непријатељског ста ва и третмана ћирилице, тражећи паритет оба писма. Нарочи то су протестовали због мијешања политичких власти у рад српских конфесионалних школа, и то управо у вези са прога њањем ћирилице, забиљежиће Војислав Богићевић у књизи „Писменост у Босни и Херцеговини“.
Прва читанка за основне школе у вила јету босанском. „Прве домаће уџбенике у Босни и Херцеговини за српске школе (Буквар, Историја, Читанка) написао је Мандић, водећи посебну бригу о чисто ти језика“, биљежи Папић. Књиге су штампане Вуковом азбу ком и правописом. Тако је Вукова пра вописна реформа заживјела у Босни прије него у другим нашим срединама. Вуков правопис је прихваћен и у првим штампаним листовима Босански вјест ник, Сарајевски цвјетник и Неретва. Забиљежено је да је Мандић приредио књижицу Прва знања 1868, која је тако ђе штампана у Вилајетској штампарији. Под његовим надзором издао је Јован Р. Џинић први Босанско-српски календар у Сарајеву 1869. Написао је рјечник Турци зми у Босни и Херцеговини, који је издала Земаљска влада 1881. Допунио га је и под називом Тумач објавио 1895, у издању штампарија Шпиндлера и Лешнера. Милош Мандић упокојио се у Сараје ву августа 1900. Валеријан Жујо у Лекси кону Сарајева биљежи да „једна улица у Сарајеву носи име Милоша Мандића“.
Иво Андрић (1892-1975) Владимир Ћоровић (1885-1941)
Војничка муштра Иво Андрић у докторској дисертаци ји „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ биљежи: „Већ 1869. Пелагић је прогнан у Азију, из међу осталог и због тога што је ђаке учио гимнастици, а турске власти су нашле да је ово ,налик на војничку муштру‘.“ SRPSK A No 10-11 2015
69
С Т АР А
У М ИЈ ЕЋ А
Ље т о п ис писан плавим концем ЗМИЈАЊСКИ ВЕЗ НА СВЈЕТСКОЈ ЛИС ТИ КУЛТУРНОГ НАСЉЕЂА
Планина Мањача, срце Змијања
70
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Љепота и дух Крајине, као и карактер ових усправних људи једноставне доброте, од давнина су уткани у чврсте нити плавог змијањског веза. На ланеном платну само том једном бојом стољећима се казује све. Тај човјек је стамен и утемељен, миран и одан природи, породици, отаџбини. Вјеран слободи, части и правичности. Та дуга културна историја писана концем не да се преправљати ни кривотворити Приредио: Горан Будимир
Фотографије: ТОРС и Музеј Српске
SRPSK A No 10-11 2015
71
С Т АР А
У М ИЈ ЕЋ А
З
мијање је живописна област изме ђу ријека Врбас и Сана, те планина Козара, Димитор и Лисина, у ис точном дијелу Босанске крајине. Тамо су пронађени трагови праисторијских и римских насеља, градова из средњег ви јека и турског доба. Од краја XIII до XVI вијека Змијање је било жупа Земљаник, потом нахија. Данас је то област претежно планин ских села разбијеног типа. Куће од др вета или седре окружене су стољетним шумама смрече, јеле, бора и букве, ис пресјецаним великим планинским ли вадама и ријечним токовима. Дуго памћење и традиција овдје су изражавају кроз фолклор, смотре и збо рове поред цркава и манастира. Важан елемент су стари занати и домаћа ра диност. Познати су овдашњи ручно из рађени производи дрворезбарства, ко вачког заната (обраде метала), ткаља и везиља са етно мотивима. Посебну вриједност представља чу вени змијањски вез, кажу, најстарији ручним вез на Балкану. То култ урно наслијеђе Републике Српске уписано је 2014. на UNESCO-ову репрезентативну свјетску листу нематеријалног култ ур Обичаји чувају ног наслијеђа. нас: Змијањско „Љепота и дух ових простора, као и посијело карактер ових људи једноставне добро те, од давнина су уткани у чврсте нити плавог зми јањског веза“, биљежи надахнути хроничар. „Тај вез од заборава и данас чувају вјеште руке краји шких везиља.“ – Од средине XIX ви јека вез је задржао там ноплаву боју и орнамен те на тканини везене крсташком техником – каже Грозда Рогодић, члан друштва „Змијање“. – Орнаменти предста вљају крајишко ко ло. Централни мотив везених украса, у об лику цвијећа и ромбова, симболи зује породицу, огњиште и вјеру у заједништво. Женска кошуља украшена везом из Змијања још 1936. године проглашена ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
72
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Легенда о имену Грчка градина доминира највишим врхом Змијања, Кочића Главицом, ода кле се пружа поглед на околину и пла нине Осјећеницу, Клековачу и Грмеч. Једна од легенди каже да се на Грчкој градини дијелило византијско и римско царство. Грчка принцеза Јелена добила је задатак да се са својим војсковођама „одупре ширини римског царства“. Је лена је ишетала на Грчку градину и ви дјела огромну римску војску која иде из правца Ситнице. Када је схватила да се са својом војском неће моћи одупријети Римљанима, рекла је: „Е, Јелена, Јелена, јутрос те је змија ујела.“ И одатле остаде назив Змијање.
је најљепшом на Сајму народних ношњи у Паризу. Тај исти вез, који краси женске и мушке кошуље, хаљине, вјенчанице, мараме, таблетиће за домаћинство и по стељине, уписан је 2014. на UNESCO-ову листу култ урног наслијеђа. Народне ношње и игре са Змија ња чува и јавно представља Култ урноумјетничко друштво „Рибник“ из Доње Превије, као друга слична друштва ба њалучке регије. Међу везиљама које да нас змијањским везом активно украша вају одјећу и бројне рукотворине истичу се чланице Удружења жена „Дуга“, о ко јима је Национална ревија већ писала. Раденка Јунгић је везиља, мајстор и чувар старих заната. Њена „Домаћа Ра диност Р“ израђује вез у покрстици, ра мове од плетеног дрвета дивље трешње, интарзије веза у дрво, додаје златовез и сребровез у плави вез са Змијања. Суве нири и радови из ове радионице налазе се широм свијета, па и у манастирима Хиландару, Студеници, Грачаници... ИСТИНА БОЈЕ НОЋНОГ НЕБА „Путеве који вијугају преко Змијањ ске висоравни овдашњи становници стољећима утабавају својим стаменим динарским кораком. Својим ,царским хасовима‘ господаре, и своја огњишта, једнодијелне брвнаре, ови патријархал ни и осјећајни горштаци граде у хармо нији с природом. Они подложници нис у били никад, никад исламизирани, никад у историји нис у изгубили право на сво је свештенство. Од давнина ту живе,
SRPSK A No 10-11 2015
73
С Т АР А
74
У М ИЈ ЕЋ А
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Једна змијањска панорама
SRPSK A No 10-11 2015
75
С Т АР А
76
У М ИЈ ЕЋ А
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
чувају и граде своју култ уру, видно из ражавајући свој инстинкт за животом. И на њиховим правичним лицима, и у њиховим правоугаоним симболима, ли није поручују: нема тешкоће које човјек Змијања не може савладати”, пише на дахнуто и зналачки Ана Браташевец, комуниколог у Музеју Републике Срп ске. И додаје: „Кад занатском стрпљивошћу зачне свој пут по бијелом платну, змијањска жена испис ује своју интимну везу са земљом и природом свог краја. У сви јет у у којем природа постаје све узне миренија, људи јој се све више окрећу са свијешћу да је до шло вријеме да јој узврате пажњу и о њој брину као о мајци. Апстрактни симбо ли змијањског веза испи сују једноставне поруке. На ланеном платну, са мо једном бојом, пла вом, изражава се све. Историја и дух, коб и благодат. Језику оваквих порука обучава се све више жена, које у старим занатима виде ме диј. Увезујући га на своје мараме, вјен чанице и пешкире за своју дјецу коју ће сутра да крсте, жене змијањским везом данас враћају моћ говора својим преци ма и мајци природи. Симболима листо ва, јабука, крстова, змијањски вез пре носи поруку да човјек змијањске земље није узнемирен него стамен и утемељен, миран и одан природи, породици, отаџ
Друге могућности Простор Змијања, кажу стари, пружао се од ријеке Са не до Врбаса. Тај простор омогућава и богату понуду спорт ско-авантуристичких активности на води, копну и у ваздуху. Ријека Врбас просјеца два кањона, Тијесно и Подмилачје, уз велике могућности за спортове као што су рафтинг, кајакинг, кануинг, кањонинг. Има доста терена за заљубљенике у сло бодно пењање, од почетника до искусних спортиста. Посебно је за пењање занимљив кањон Тијесно, са дугачким смјерови ма и дивним погледом на долину Врбаса.
бини. У правом углу извезеног крста, види се веза са везиљом кoja судбину испис ује плавим нитима... Хи љадама сати са иглом у руци, жене допис ују нове страни це наше култ урне историје. Писана концем, та историја никада не може бити пре прављена. Аутентичност змијањског веза и његова специфична боја, сим болика и начин израде, издвојили су га у одно су на све остале, али оно што га је укле сало међу звијезде сигурно је његова исти на, једноставна и правична. Истина боје ноћног неба.“
Црква на Клисини, у селу Стричићи Манастир Гомионица
Еко-музеј Змијања – Природни амбијент, споменич ки дух, наслијеђе и наша старина, по себност су Змијања – каже Лорана Маловић, виши стручни сарадник за туристичко вредновање природног и културно-историјског наслијеђа у Туристичкој организацији Републике Српске. – Сви еко-музеји, па и овај, на стоје „ухватити дух мјеста“. Уз биљни и животињски свијет, скромну али зади вљујућу архитектуру, савршенство у пејзажу, ту је неизоставна традиција, духовност, вјештина народног ствара лаштва... Желимо да Змијање то пред стави другима кроз специфичну тури стичку понуду.
SRPSK A No 10-11 2015
77
Б АШ Т ИН А
Српска митологија „РОД“, НЕОБИЧНИ ПРИМЕЊЕНОУМЈЕТНИЧКИ ПРОЈЕКАТ, И ЊЕГОВИ ДАРОВИ
Пред нас из дубина израњају Род, Сварог, Перун, Дајбог, Световид, Домовој... Женски елемент оличавају Лада, Рода, Мокош, Девана... Топови су у облику стубова храма, са урезаним древним симболима и винчанском азбуком. Ако сте збуњени овим именима, прелистајте (на примјер) Чајкановића. Зашто Срби, Словени уопште, данас о својој древној митологији знају много мање него о грчкој, римској или нордијској? И може ли се обновити мост ка том свијету предака?
Пише: Бане Велимировић
78
„И
ма оних који, у заблуди, пре бројавају богове и тако деле Сваргу. Род ће се њих, као безбожника, одрећи. Зар Вишњи, Сварог,
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
и други богови представљају мноштво? Бог је један и бројан. И нека се нико не усуди да то мноштво одваја и при том тврди да ми имамо много богова.“
Стара или не, митологија или књи жевност, чувена Велесова књига ово добро вели. На жалост, Срби, Словени уопште, данас о својој древној мито логији знају много мање него о грчкој, римској или нордијској. Група креатив них Београђана, окупљених у пројект у „Род“, сачинила је сада врло занимљив мост ка том свијет у предака. Праве се рије умјетничких предмета (накита, одјеће, сувенира) у духу српске и сло венске митологије. Окосницу подухвата чине вајар Јован Петронијевић, графич ки дизајнер и концепт уални умјетник Саша Ристић и директор пројекта „Род“ Јелена Петровић. – Од малена сам опчињен живопи сним српским легендама, сачуваним у народној књижевности и предању – ка же вајар Јован Петронијевић. – Зато сам, касније, почео да истражујем наше ста росрпске и словенске корене, тај темељ који је остао испод површине видљивог и свесног, али на којем и данас једнако почивамо, без којег бисмо духовно по тонули. Трагао сам за ваљаном литера туром, разговарао са стручњацима. И мој уметнички рад на циклус у фигура посвећених Винчи и Лепенском Виру,
тој првој Европи и најстаријој познатој цивилизацији на свет у, приближио ме је унутарњем кругу ове ствари. А онда је, опис ује, почело да израња пред њим и кроз њега. Лица, одјежде, симболи, представе. – Вајао сам даноноћно, као у ватри, до крајњих граница издржљивости. Нит, једном оживљена, није се смела прекинути. Те фигуре саме су око себе плеле причу, спајале се у сцене и поруке. Гледајући их, човек схвата да је тај свет одувек ту, само смо ми дуго, предуго, потонули и обневидели. То и није свет изван нас, него један од најдубљих сло јева у нама.
Фотографије: Жељко Синобад и архива пројекта „Род“
Дупли коловрат (Јав и Нав), медаљон из пројекта „Род“
ДОЗИВИ САМИМА СЕБИ – Запрепашћујуће је ко лико мало знамо о древ ној прошлости и пореклу свог народа и своје расе, о свему прехришћан ском – наставља Петро нијевић. – Упркос низу научних доказа, артефака та, па и ДНК анализа, упорно се инстит уцион ално, системски, SRPSK A No 10-11 2015
79
Б АШ Т ИН А
Перуника или Перуново коло
80
потискује истина да су Срби старосе деоци на Хелму (изворно име за полу острво на којем живимо и које Турци, у позна времена, назваше Балкан). И да су имали своје Веде (Scientia sacra), астро логију, аритмологију, метафизику, ми стику, мит, календар, језик, писмо, технологију обраде материјала. И да су се племена одавде расељавала на разне стране света, о че му у многим словенским народима, нарочито код Руса, и данас постоји велика ризница мито ва, легенди, бајки, пе сама, летописа, па и артефаката. Није му јасно, ве ли, ко то гура у страну, кроз толика стољећа, крије, гуши, проглаша ва апокрифним, исмијева, ставља у руке шарлатанима. SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Предање „У бескрајној тами постојало је само Златно Јаје у коме је спавао Род, роди тељ свега постојећег. Род је прво ство рио Љубав, Богињу Ладу, и снагом љу бави пробивши зидове своје тамнице он створи Васељену – небројено мноштво звезданих светова, као и наш овоземаљ ски свет. Поставио је основне принципе универзума и створио све што нас окру жује... И поделио све на Јав (свет видљив, појавни) и Нав (свет невидљив, духовни). Предања о Роду су исконска. У словен ским језицима, Род значи племе, поро дица. Као корен, Род се налази у многим значајним словенским речима: народ, природа, извор (родник), уста (рот), по род, сродник... Род је у виду Духа Божјег створио Сварога, Небеског Оца.“
– Зашто наша званична наука тако арогантно одбија да то уопште узме у озбиљно разматрање? Зашто сви ми на
SRPSK A No 10-11 2015
81
Б АШ Т ИН А
82
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Велемајстор И због околности у којима живимо у XXI веку, и због неких дубљих преплета, вјероватно да у Београду и није било природнијег мјеста за промоцију пр ве гарнитуре српског митолошког ша ха него што је то Руски дом. У „Роду“ су веома поносни на то што је симболич ни први потез повукао прослављени српски велемајстор Светозар Глигорић (1923–2012).
то пристајемо, уместо да се поносимо тим наслеђем и развијамо га? Индија, Грчка, Мексико, Египат, нордијски на роди (...) живе од своје давне историје и сећања на велике цивилизације које су им претходиле. И српско правосла вље, светосавље, уградило је у себе и сачувало битне елементе тог нашег на слеђа. Суштински, ту нема дисконтину итета ни противречности. У сржи иста ствар, под друкчијим именима. Зашто се то крије од толиких наших поколе
ња? Да ли нам је то наметнуто изнутра или споља? Ово што радимо у пројект у „Род“ један је од начина да се превазиђе та апс урдна сит уација и да се дозовемо самима себи. УСПОМЕНЕ ИЗ БАЈКОВИТЕ ЗЕМЉЕ „Карике (Ancient Serbian and Sla vic Mythology)“, група на „Фејсбуку“ окупљена око пројекта, тренутно броји преко 12.000 члано ва. Кроз њене досадашње активности прошло је многоструко више љу ди. Има ту ликовних и музичких умјет ника, писаца, науч ника, разноврсних стручњака, издавача. Језгро и покретачку снагу чине, наравно, људи из пројекта „Род“. Сувенири, одјевни предмети, накит у дух у срп SRPSK A No 10-11 2015
Коловрат, Коло Сварога, симбол Сунца и Живота
83
Б АШ Т ИН А
Подршка На велику подршку пројекат „Род“ и његов шах наишао је у Етнографском музеју у Београду, Шаховском саве зу Србије, Матици исељеника и Срба у региону, у више умјетничких и научних удружења. Пројекат су начелно подр жале и туристичке организације Бео града, Ниша, Горњег Милановца, као и више општина у Србији. И низ адреса гдје подршке (још увијек) нема врло је препознатљив.
ске и словенске митологије побудили су велико ин тересовање. Врхунац досадашњег рада у пројект у „Род“ је шах надахнут срп ском митологијом, направљен у неко лико различитих гарнит ура. Познат по својим скулпт у рама на трагу винчан ске култ уре, Петроније
84
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
вић је сваку шаховску фигуру извајао је као посебно умјетничко дјело. Пред нас из дубина израњају Род, Сварог, Перун, Дајбог, Световид, Домовој... Женски еле мент оличавају Лада, Рода, Мокош, Де вана... Топови су у облику стубова хра ма, са урезаним древним симболима и винчанском азбуком. Ако сте збуњени овим именима, прелистајте Чајканови ћа. Ако бисте да се наднесете над том дубином, узмите мало вучје соли Васка Попе, или древнопредањског љековитог биља Миодрага Павловића, или... – Замислили смо да ово буде једин ствен национални сувенир, да га гости Србије или Српске понес у као успоме ну на једну бајковит у земљу богате кул туре и древног памћења, али и да наше људе поново уведемо у узбудљиви свет српске митологије – каже Јелена Петро вић, директор пројекта „Род“. – Цео шах, од табле до сваке фигуре, уметничко је дело. Колико је нама познато, ово је је дини шах на свет у инспирисан српском и словенском митологијом. Врло упеча тљиве, фигуре су од ресина, ручно бо јене, високе до дванаест центиметара. Осим као гарнит ура, планирано је, сва ка фигура ће моћи да се набави и као посебан уметнички предмет, посебан сувенир. Намера нам је да их правимо у разним материјалима, од више врста дрвета до племенитих метала. Имали смо понуде да пројекат буде откупљен, али ми желимо да он остане наш и да га ми развијамо. Креативна радионица пројекта „Род“ се захуктала и свакако неће на овоме стати. Када се у једном стваралачком кругу сабере толико даровитих љу ди, толико знања и идеја, толико добре енергије и разиграности, лијепа изнена ђења напросто не могу изостати.
SRPSK A No 10-11 2015
85
Г Л АС ОВ И
86
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
БИЈЕЉИНСКИ ХОР „СРБАДИЈА“ И ДИРИГЕНТ ДЕСАНКА ТРАКИЛОВИЋ ПРОНОСЕ СВИЈЕТОМ УЗВИШЕНОСТ СРПСКЕ КУЛТУРЕ
У вјечном сазвучју
саборности Основан 1898, па обновљен 1992. године, ово је у свијету најбоље рангирани хор са јужнословенских простора. Награђивани у више од двадесет земаља, круном свог рада сматрају два српска ордена: Његошев и Светог Саве. Када их боље ослушнете и погледате, схватате да то није умјетничка дружина него велика породица и тврђава оних вриједности које су овај народ одржале кроз миленијуме
Пише: Јелена Бодул
П
роф. др Десанка Тракиловић, дири гент „Србадије“ у Бијељини, поти че из складне породице са четворо дјеце, из села Тиња, у индустријском окру жењу Тузле. Као најстарије дијете, каже, практично је рођена да буде учитељица, јер је одрасла бринући се о тројици браће. – Родитељи се нис у бавили музиком. У својој кући, у нашем селу и цијелој оп штини нисам имала саговорника, никога музички образованог ко би разумио моју љубав – присјећа се Тракиловићева. У Музичку школу у Тузли кренула је 1968. године, као усамљени путник, увијек
у лакованим ципелицама и плисираним сукњама. Звуци клавира и флау те, које је донијела у село, били су необични међу житељима рударског краја. Десанка сматра да је учитељица у жи вот у дјетета прес удно створење. И данас, након тридесет седам година проведених у музичкој педагогији, врло је сретна што у Пред Бијељини ради на факултет у гдје се обра наступ, зују учитељи и васпитачи. године 2000. – Учитељи усмјеравају дјецу и од њихове суптилности, њиховог познавања дјетета и Концерт у пружања себе дјетет у може се повратно до Будимпе бити више него у самој породици. Породи шти SRPSK A No 10-11 2015
87
Г Л АС ОВ И У Вернигероду, на четвртом Међународном фестивалу Јоханеса Брамса, јул 2005.
Фотографије: Архива „Србадије“
ца и школа су као два рукава. Ако један немате, види се да вам недостаје. С поносом истиче да је на Факулте ту музичке умјетности у Београду ма гистрирала дириговање код чувене Да ринке Матић Маровић, а докторирала на методици музичког образовања, на тему о настави музичке писмености у Српској. – Нашим људима кад поменеш ноте, као да хаубице почну да их туку. Ква литет музике који имамо уопште нисмо употријебили. А имамо такве рес ур се, паметну и надарену дјецу, култ урно насљеђе какво мало ко има. Захваљују ћи нашој црквеној музици и народном стваралаштву, са „Србадијом“ сам осво јила силне награде у свијет у, што јесте потврда колико то вриједи. ДУХ РУШИ ПРЕДРАСУДЕ „Сербија“ – опис ује Тракиловиће ва једну од њој најдражих и најљепших музичких слика које „Србадија“ ствара свијетом – то је када на најљепше стихо ве великог Милоша Црњанског музику напише најбољи живи композитор Све тислав Божић. Када то изведе ансамбл који је вјерујући, који већ двадесет три године сваке недјеље пјева на лит ургији у Саборном храму у Бијељини, сасвим је природно да ће то бити како Бог запо виједа. И сасвим је природно да је „Ср бадија“ својом „Сербијом“ најбоља међу хоровима свијета. Њене руке и током разговора брзо сијеку ваздух, кратким и енергичним покретима сликају музику коју прожи вљава, тјерајући саговорника да јој вје рује, да је слиједи и чује ту музику, као да наступ траје. Као хипнотисан. Потом вам навиру сузе на очи, побједничке, иако сте само гледалац или слушалац.
Круна Са хором „Србадија“ Десанка Тракиловић освојила је на граде у више од двадесет земаља свијета. На свјетској ранг листи хиљаду најбољих хорова, коју је формирала Interkultur Foundation – Musica Mundi, хор „Србадија“ заузима 17. мјесто у категорији традиционалне музике и 66. мјесто укупно. Најбо ље је рангирани хор са јужнословенских простора. Хор је одликован Орденом Његоша првог реда и Орденом светог Саве другог и трећег степена. То признање, које им је уручио лично сада почивши патријарх српски Павле, Десанка Тракиловић сматра круном свог рада.
88
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Мућкалице – Имамо савршену музику и треба је његовати – упозорава Десанка Тракило вић. – Не смијемо је оскрнавити убаци вањем нечега што није наше, похлепом за нечим додатним, за туђим инструмен тима рецимо, само да би тобоже била атрактивнија. Јер онда се све то смућка и може да се баци.
Као када гледате Новака Ђоковића док подиже пехар, или недавно младе срп ске фудбалере који су освојили свјетско злато. Тако, каже, реагују и чланови жи рија на свјетским надметањима хорова. – Рецимо, њих седам, једни из Хага, други из Јужноафричке Републике, тре ћи ко зна одакле, не знају српски језик, о српском народу знају само из клевет ничких медија, да је зао, грозан, ружан, и да га треба смакнути. А онда их „Сер бија“, или нека друга српска духовна пје сма, закује за столице. Потресени су, го тово поражени, видим када им се пали та лампица у глави: „Боже, шта је ово!?“ И дају нам највеће оцјене. Јер кроз звук осјете ту љепот у изниклу из борбе с ко јом овдје трајемо. Није јој драго што су вијести из кул туре у српским медијима у невријеме, скоро посљедње. Што музика, књига, слика, или неко талентовано дијете, ни су ближе очима гледаоца, јер би онда били и ближе срцу. – Нашим просторима недостаје кул туролошко надахнуће. То не иде намета њем, али ми дјеци нисмо ни дозволили да заволе праве вриједности. Образова ње становништва мора да буде далеко боље, у сваком погледу, нарочито у са знајном и васпитном смислу – истиче Тракиловићева. ХОР КАО ДОМ „Србадија“ увијек има 80 одраслих пјевача и стотињак дјеце, која почињу да пјевају са седам година. И никада не одлазе далеко од хора и од свог дири гента. Многа од те дјеце, каже Траки ловићева, данас су славни пјевачи, као Стевица Крајиновић. – Осим вокала, веома ми је важно да моја дјеца у хору уче поштење. Да су одлични ђаци, дисциплиновани и одго ворни, да нис у лијени. Онда ће све пре
SRPSK A No 10-11 2015
89
Г Л АС ОВ И
90
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
преке у живот у лакше савладати. А кад они затаје, кад им је тешко, кад имају не ку муку, ту сам да им помогнем и при мјером покажем како даље. Балкан је пун болних искушења, за то морамо да се учимо солидарности и доброти. „Србадија“ је пјевала прве ху манитарне концерте деведесетих на Па вловића ћуприји. Пјевали смо за ратну сирочад, за дјецу којима је требало пре садити бубреге, за талентоване али си ромашне. Пјевали смо и плакали док су поред нас пролазиле стотине хиљада из бјеглица из Српске Крајине. Дјеца тре ба да осјете и муку, поготово када је то мука другог дјетета и сопственог народа, да виде и ружну страну свијета, да нау че како треба да се бори – каже Десанка Тракиловић. – Та дјеца су дио мене и мо је куће, моје приче и мог миљеа. Немам времена за своје вршњаке, а и кад разго варам са њима, који су прешли педесет у, већ говоре о „витафонима“ и сличним стварима, што је мени, уз моју дјецу, бес крајно далеко. Дјеци је, каже, увијек давала највише што је могла и увијек добијала још ви ше. Уз њу су више него уз рођену мајку и познају се потпуно. Љет ују заједно, сваке године у Котору, гдје и тада на ступају. – Дјеца данас имају пуно муке, а ро дитељи су презапослени, мање се њима баве. Промијењена је и концепција поро дице. Нисмо ми сиромашнији, него смо похлепнији – тврди Тракиловићева. – Дјеца имају много времена које неквали тетно проводе, уз „Фејсбук“ и друге ак тивности које не смијем ни да поменем. Ја мојима дословно забрањујем да гледају неке програме на телевизији, да слушају вулгарности и текстове неких тобожњих пјесама. Трудим се својим понашањем колико год могу, као пријатељ и као учи тељ, да усмјерим дјецу да у живот у буду безбједни, своји, да нис у јефтини свијет и да нис у полусвијет. Ужасно се бојим
Тако сам сачувала себе – Моја кћерка и син одрасли су уз дје цу из „Србадије“ и обоје су с нама у музи ци. Посвећени смо музици свог народа. Кроз ту дјецу и ту посвећеност сачувала сам себе. Бити са младим људима и живје ти с њима, искреним и поштеним, права је добробит – прича Десанка Тракиловић.
Бог и народ Прије рата Десанка Тракиловић је у Тузли водила цркве ни хор „Његош“, први црквени хор ван оквира Србије. Када је „Србадија“ много касније пјевала у Тузли на литургији коју је служио патријарх Павле, Десанка се расплакала од успомена из града у којем више не живи. – Када сам му објаснила зашто плачем, патријарх Павле ми рече: „Што вам је дао народ, народ може да вам узме. А што је дао Господ, народ нема ништа с тим!“
вулгаризације и естраде. Плашим се да изоштравајући слику губимо тон. ЖИВЈЕТИ ЛИТУРГИЈСКИ Хор „Србадија“ одржава пробе у са ли градске Музичке школе. Уз најста рију школу у граду имају своје оронуле просторије за дружење. Тракиловићева у њих увијек улази прва, да почисти, да укључи свјетло на прекидачу, у страх у да дјецу не удари струја, због влаге. Евро пом крстаре у аутобус у као из црнотала сних филмова, па су им такве и анегдоте. – Ако сам заспала на минут, тог мо мента неко на микрофон викне: „Немој да би неко пробудио госпоју!“ И тако прелазимо будни хиљаде километара. Ипак, никада је није привукао велики свијет. Сматра да су у богатијем свијет у умјетници више плаћени, али су мање искрени, јер их ништа не боли. Искрено, каже, плашила би се за ову дјецу да има ју више. Шта би им значило да им дају и спејс-шатл, ако немају љубав и вољу коју имају. Најсретнија је док пјевају ли тургије у Саборној цркви, сваке недјеље, скоро четврт вијека. Сат и по пјевања без престанка у простору који узвраћа љепот у сваког тона и сваке мисли. – У простору храма све је хроноло гија, трајност и истина. Уз непоновљиву свјетлост, уз мирис свијећа и тамјана, ту се саборност живи. Ту су људи најсабранији, каже. Сви треба да одмирујемо у том простору ко ји обавезује. Чак и ако о вјери не знате пуно, чак и ако је проживљавате, у цр кви ћете, саборношћу осталих, осјетити тачно оно што треба. – У цркву треба доводити дјецу да буду смиренија, да буде мање агресив ности међу младима и више повјерења у себе и у онога до себе, па тако кроз васе љену и тако кроз вјечност, саборно – за кључује Десанка Тракиловић, диригент „Србадије“. SRPSK A No 10-11 2015
Наступ у Граду, Италија, 2014. На првој Хорској олимпијади, Линц, 2001.
91
С Ц ЕН А
ВИЗУЕЛНИ СПЕКТАКЛ БАЊАЛУЧКИХ УМЈЕТНИКА ОТВОРИО ПИТАЊА И МОГУЋНОС ТИ
Лабораторија
свјетла и идеја Вјечна борба свјетлости и таме, као синтеза рада тринаест умјетника, оставила је дубок утисак. Упркос пљуску, сви су остали до краја. Био је то нови важан помак у умјетничком, естетском и технолошком смислу. Младе креативне снаге Српске показале су се способним да прескоче локалне препреке, али и да се одупру глобалном тренду наметања плићака, инстант културе и примитивизма Пише: Александра Глишић
92
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
У
мјетничку сцену у Српској, изме ђу два издања Националне ревије, свакако је обиљежио видео ма пинг Лабораторија свјетла. Иако изве ден још у мају, у оквиру „Ноћи музеја“, овај умјетнички захват отворио је низ разматрања, па се о њему се на неки на чин још прича. Пројектован на прочељу Музеја савремене умјетности Републике Српске, некадашњој старој згради жеље зничке станице, овај видео мапинг до нио је вјечну тему о борби свјетлости и таме и својом атрактивношћу одушевио љубитеље умјетности. Динамично смје њивање представа у експлозији колори та, у комбинацији са синхронизованом кореографијом балерине, оживјело је и преобразило фасаду старог објекта. Креативни тим који је припремио и извео овај визуелни спектакл чине мла ди домаћи умјетници, дизајнери и ани матори, предвођени Младеном Ђуки ћем, доцентом анимације на Академији умјетности у Бањалуци. Ауторски про јекат је резултат јавног позива упућеног у март у визуелним умјетницима, дизај нерима карактера (ликова), аниматори ма, стрип цртачима и илустраторима да пошаљу своја рјешења за видео мапинг. Циљ позива је био да се подржи развој дизајна и анимације у Српској. Изабра
на су рјешења тринаест умјетника и об једињена у велику анимирану цјелину, затим – кроз везу са одабраним дјелима из фундуса Музеја – стављена у зајед нички контекст. – Опредијелили смо се за видео ма пинг који је резултат сарадње тринаест бањалучких умјетника са Младеном Ђукићем, умјетником, аниматором, ре жисером, човјеком који се већ година ма бави креативним радом са оваквом врстом нових технологија – објашњава др Сарита Вујковић, директор Музеја савремене умјетности Српске. – Његов рад заснован је на новим медијима ко ји сликарство и цртеж, кроз анимацију, уводе у нову еру визуелне умјетности. Вјерујем да су ово пионирски подухва
Карике – Бањалучку савремену умјетничку сцену карактеришу бројни млади умјетници – каже др Сарита Вујковић. – Живе у овом граду и током школовања на Академији умјетности по везали су са колегама који су студирали музику, режију, глуму, анимацију и дизајн. Све су то умјетничке дисциплине неизо ставне у креирању савремених токова. Савремена умјетност је мултидисциплинарна, свака умјетничка дисциплина је ка рика у креирању нових умјетничких простора. Зато бањалуч ка сцена има пуно потенцијала, што ће, вјерујем, тек дати пра ве резултате.
SRPSK A No 10-11 2015
93
С Ц ЕН А ти наше умјетничке сцене, који говоре о спремности умјетника да прате вријеме у коме живе и медије који су саставни дио наших живота. Као прва инстит уција у БиХ која је својевремено покренула придруживање „Ноћи музеја“, Музеј савремене умјет ности Српске је хтио и за јубиларну ма нифестацију, десет у, ићи корак испред. – Хтјели смо умјетнички рад који представља нови помак у оквиру наше локалне сцене, помак у умјетничком, естетском и технолошком смислу – на ставља Вујковићева. – Била је то добра прилика и да умјетничка сцена Бањалу ке покаже колико је повезана у визуел ном и музичком смислу. Бањалучка публика имала је једин ствену прилику да ужива у ефектима најсавременијег дигиталног видео ма пинга, технички изузетно захтјевног. Омогућен јој је увид у стваралаштво младих умјетника и динамичност са времене умјетничке сцене. КОТРЉАЊЕ ЗАТУПЉЕНИХ МОЗГОВА Главне улоге у мапингу, наводи Мла ден Ђукић, имали су јунаци стрипова, анимираних филмова и видео-игара ко ји говоре о борби свјетлости и таме. Ко рак напријед, у жижни круг, направиле су младе креативне снаге Српске, иначе (сматра) запостављене. – Ријетки су они, попут Музеја савре мене умјетности Српске, који се усуђу ју да на озбиљним пројектима сарађују са људима из Српске – каже Ђукић. – Остали потенцијални клијенти знају за нас, али увијек постоји нека препрека. Или нис у довољно образовани и не зна ју како се промовисати, или из провин цијалних разлога сарађују са странцима који узимају много новца, а дају мало квалитета. Недостатак новца није главна пре прека, сматра Ђукић, него однос према професији умјетника. И на глобалном нивоу снажан је тренд наметања ин стант култ уре и примитивизма. – Зат упљене мозгове је лако котрља ти. У томе, авај, нимало не заостајемо за свијетом. За нас старије је касно, али са да треба зас укати рукаве и образовати нове генерације да граде култ уру. Све образовне и култ урне инстит уције мо
94
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
рају сада да се усредсреде на оне који долазе за двадесет година – каже Ђукић. И на филму се у Српској ради само повремено и стихијски, иако је то један од најисплативијих инструмената у кул турној и економској политици једне зе мље. А умјетник „никада не треба да бу де до краја сит, јер се улијени“. – Подсјећам да је на Академији умјет ности у Бањалуци покренут смјер Ани мирани филм – каже Ђукић. – Уписали смо сјајну клас у која брзо напредује. И ја радим свој анимирани филм, плани рамо и премијеру кратког хорора сни маног 2014. године. БУЂЕЊЕ ПРИГУШЕНИХ ЕГЗИС ТЕНЦИЈА Памти се то мајско вече, јер је мјери ло. Упркос пљуску, бањалучки љубите љи умјетности остали су и помно прати ли спектакл креативаца окупљених око продукције „Аеон“: борбу анимираних јунака свјетла и таме, уз беспријекорну плесну кореографију младе Тамаре Ђа ковић. Посјећеност је била рекордна. У истом коду, публика је могла да по гледа и изложбу Пригушена егзистенци ја: пресјек најакт уелнијих и најзначај нијих умјетничких појава у Србији. То и јесте кључна ствар у живој култ ури и на креативној умјетничкој сцени: могућ ност поређења, успостављање релације међу умјетничким праксама, као и по везивање које оплемењује. Поврх свега, биљеже култ урни хро ничари, дошао је „Сопот“. Тај бањалучки бенд приредио је два незаборавна сата фантастичне свирке. Познат по свом аутентичном звуку, „Сопот“ је свој му зички перформанс прожео визуелним ефектима мапинга. Тај аудио-визуелни спектакл снимало је шест камера, да би добијени материјал послужио као осно ва за нови видео спот групе. – „Сопот“ је већ етаблирани бањалуч ки бенд, познат и знатно шире – каже др Сарита Вујковић. – Од својих почетака повезани су са бањалучком ликовном и визуелном сценом. Та веза је на најбољи начин показана и овог пута. То је нова врста музичког наступа и нови корак у повезивању са визуелном сценом. И? Па ништа: то је то, само треба да га буде много више, много чешће. И за што само једна ноћ?
SRPSK A No 10-11 2015
95
С Т Р АТ ЕГ ИЈ А
Четврти стуб истока Српске ФОЧА ИЗРАС ТА У ВАЖНО УНИВЕРЗИТЕТСКО И ЗДРАВС ТВЕНО СРЕДИШТЕ
Расли заједно са својом Републиком, Медицински факултет и Универзитетска болница у овом граду на Дрини велики су потенцијал. Скоро пет хиљада досад уписаних студената, стотинак одбрањених докторских и магистарских дисертација, више од 12.000 пацијената годишње... Уз подршку Војно-медицинске академије из Београда, уведене су нове методе и овладано савременим хируршким захватима. Нови Центар за биомедицинске науке, ускоро, биће темељ за даље стварање сопствених висококвалитетних кадрова Пише: Гордана Стојановић
96
О
длука да се послије Другог свјет ског рата гради болница у Фочи имала је и своју споменичку ди мензију, као знак сјећања на лијечење учесника страшног Игманског марша у јануар у и фебруару 1942. Изградња је почела 1953, а болница отворена у про љеће 1958. Пројектом је предвиђено да
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
има пет одјељења, укупног капацитета 120 болесничких кревета, са доста пра тећих просторија. За првог управника именован је др Адолф Голдбергер. Осамдесетих година било је великих организационих промјена и укрупњава ња. До 1993, под руководством др Секу ле Станића, урађено је доста на адапта
цији старих и отварању нових простора. Значајан допринос развоју болнице – у организационом, кадровском, стручном и образовном смислу – дао је и др Пуба, у вријеме док је био њен руководилац. Управо је 1993. била прес удна годи на за будући развој и значај фочанске болнице. У то вријеме, док је у пуном је ку био српски одбрамбено-отаџбински рат, у Фочи је основан Медицински фа култет, на иницијативу професора из бјеглих из Сарајева, предвођених акаде миком и деканом факултета Боришом Старовићем. Од 15. октобра 1993. та установа расте, стасава и бива препо зната заједно са Републиком Српском. Тешки и скромни услови обиљежили су почетак рада, што је заувијек уткано у живот факултета и представља трај ни подстрек. Циљ је био јасан: створи ти високошколску установу по угледу на најбоље факултете у окружењу. И успјело је.
Бројке и акредитација До данас, факултет је уписало укупно 4.605 студената, а ди пломе је стекло њих 782. Звање магистра стекло је 57 канди дата, док је 38 кандидата докторирало. Студијски програм Ме дицина, на Медицинском факултету у Фочи, први је из Босне и Херцеговине који је добио спољну акредитацију.
Болница са својим капацитетима, као и овдашњи средњошколски центар са амфитеатром, омогућили су декани ма проф. др Бориши Старовићу и проф. др Олги Благојевић да овдје пренес у и оживе сарајевски Медицински и Стома толошки факултет, сада већ као српске. Захваљујући томе болница у Фочи пре раста у Клинички центар Медицинског факултета, чиме је за становништво источног дијела Српске обезбијеђена потпуна високостручна здравствена за штита. Фочански Медицински факултет, са четири студијска програма (Медицина,
SRPSK A No 10-11 2015
Проф. др Милан Кулић, декан Медицинског факултета Проф. др Вељко Марић, директор Универзитетске болнице
97
С Т Р АТ ЕГ ИЈ А Стоматологија, Специјална едука ција и рехабилитација и Здравстве на њега), за двадесет двије године постојања израстао је у изузетно важно образовно и научно среди ште. За данашњег декана Милана Кулића то је пут који мора да се слиједи у будућности, гаранција да ће овдашњи високостручни кадро ви бити конкурентни било гдје у свијет у. – Данас смо сигурни да постиг нути резултати сврставају наш Ме дицински факултет у ред респекта билних образовних установа – каже Кулић. – Постигнути резултати су гаранција дуговјечности засноване искључиво на квалитет у. ТРАДИЦИЈА КВАЛИТЕТНОГ РАДА Оснивање Универзитета у Ис точном Сарајеву, као и Медицинског факултета у Фочи, од стратешке је важности за цијелу академску зајед ницу Српске, а посебно у источном дијелу. Данас на Универзитет у у Ис точном Сарајеву студира око 15.000 студената, а на четири студијска програма Медицинског факултета у Фочи знање стиче 1.500 студената. То је велики потенцијал овог дијела Српске. – Велику захвалност дугујемо првом ректору Универзитета у Ис точном Сарајеву академику Воји
Подршка Још 2008, свјесна потреба да се побољша студентски стандард у Фочи, Влада Српске обезбиједила је три милиона марака за прву фа зу градње дома и куповину зграде „Маглића“ за потребе Богословског факултета. Прва фаза изградње сту дентског дома у Фочи завршена је прије двије године: објекат је ста вљен под кров. А недавно је, захва љујући кредитној линији између Владе Српске и Аустрије, почела и друга фаза градње дома. У архитек тонском и функционалном смислу, биће то један од најмодернијих обје ката те врсте у Српској.
98
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
славу Максимовићу, као и првом декану Медицинског факултета у Фочи академику Бориши Старо вићу – наглашава Кулић. – Меди цински факултет у Фочи никада није одступио од зацртаних пла нова и визије коју су имали његови оснивачи, први декани и уважени професори. Посвећени смо најви шим стандардима у истраживању и образовању. Садашње руководство Факулте та, каже, улаже велики напор да се традиција квалитетног рада одржи и унаприједи. Такви су и приорите ти за наредни период. – Први је иновирање настав них планова и програма, њихово уједначавање са плановима и про грамима медицинских факултета у окружењу и шире, чиме бисмо омогућили размјену студената и наставника. Други је побољшање уписне политике, подизање крите ријума за пријем студената. Трећи је лиценцирање и упис (у академ ској 2015/16. години) прве генера ције студената на докторске студи је из биомедицинских наука, што је планирана база за образовање сопственог висококвалитетног ка дра. У завршној смо фази опрема ња Центра за биомедицинске науке, који ће бити најмодернији у Срп ској и служити за научно-истражи вачки рад студентима, наставни цима и сарадницима Медицинског факултета – наводи декан Кулић. Велики допринос развоју Фа култета дао је и проф. др Вељко Марић, дугогодишњи декан ове високошколске установе, данас ди ректор Универзитетске болнице у Фочи, наставне базе факултета. Болница и факултет нераздвојива су цјелина. Заједно чине Универ зитетски кампус, смјештен на сје веру Фоче, низводно од моста на Дрини, на 5.000 метара квадратних претклиничког и 20.000 метара квадратних клиничког дијела. У тај јединствени амбијент на студије долазе студенти из цијеле Српске, БиХ, Црне Горе, Србије, Хрватске и Македоније. На лијечењу годишње буде више од 12.000 пацијената, од Требиња до Приједора и Бањалуке. SRPSK A No 10-11 2015
99
С Т Р АТ ЕГ ИЈ А НАОР УЖАНИ ЗНАЊЕМ, КАДРОВИМА, ОПРЕМОМ
Здање Медицинског факултета и парк у кругу Универзитетске болнице
Нови студентски дом, у изградњи
100
Универзитетска болница у Фочи – са преко стотину упослених љека ра различитих специјалности и три стотине других медицинских радника – од изузетне је важности за све оп штине Горњег Подриња и исток Срп ске. Стекла је реноме једне од најуспје шнијих и најорганизованијих болница у овом дијелу Европе. – То је знак колико радимо – каже проф. др Вељко Марић. – Наор ужани смо знањем, младим кадровима, са временом опремом, и то је будућност ове здравствене установе. Акредито вани смо и имамо добру перспективу за бављење клиничким и истраживач ким радом. Уз подршку колега са Вој но-медицинске академије у Београду, у нашој болници уведене су бројне нове методе и овладано је савременим хи руршким захватима. Годинама смо до маћини Симпозијума хирурга Српске и Србије. По анкетама Фонда здрав
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
ственог осигурања Српске, годинама смо на првом смо мјесту по задовољ ности пацијената пруженом услугом. Универзитетску болницу и Меди цински факултет у Фочи годинама помажу Влада и Предсједник Српске. Укупно, подршка досад износи преко десет милиона марака. Влада планира да у Фочи заврши изградњу студент ског дома и осавремени медицинску опрему у болници. – Тиме ће наши студенти добити квалитетне услове за студирање. С об зиром да ће дом имати око 350 мјеста, моћи ће да прими и старне студенте кроз међународну размијену – каже Радослав Грујић, ректор Универзитета у Источном Сарајеву. Према очекивањима у Министар ству просвјете и култ уре Српске, које редовно надгледа радове, ови објекти биће усељиви до наредне академске године. Биће то још један важан фраг мент у мозаику Фоче као правог уни верзитетског града, образовног среди шта истока Српске.
SRPSK A No 10-11 2015
101
Ж ИВ О Т ,
102
Р ОМ АН И
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Сремски барок: Црква у Митровици
ван домета зла ПИСАЦ СЛОБОДАН ДЕСПОТ СА АЛПСКИХ ВИДИКОВАЦА ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОН АЛНУ РЕВИЈУ“
Дом
Одрастао и класично образован на Западу, а загледан на све стране, далеко и дубоко. Пише на француском, преводи са пет европских језика. У Срему, међу тополама на митровачкој обали Саве, има своје лично Стражилово. Каже да је технолошки човјек инвалид у убрзаној еволуцији ка стадијуму гојазног црва. На фронтовима медијског рата схватио је како је Империја изгубила контролу над „наративом свјетских криза“. Кад је тешко, уз Христову молитву понавља неколико стихова Бодлера и Ахматове. Тако брани своје склониште пред ружноћом и пролазношћу. Тако озари дан
Пише: Бранислав Матић
Њ
егов роман-првјенац „Гали мар“ је 2014. објавио у сво јој чувеној „бијелој едицији“, што је књижевна награда само по себи. Српска Крајина господствено је прошла кроз сва дотад замандаљена врата. И он сам је „Крајишник са обе стране“, вољом
(по)ратних стихија рођен у Срему 1967. По оцу од Книнске крајине и покатоли чене гране Деспота, враћене у српско окриље, каже, захваљујући змај-баби Славки, од љутих Бачковића. По мајци „од честитога соја Сантрача и Марјано вића, широкогрудих и суманутих као да SRPSK A No 10-11 2015
У брдима кантона Вале, март 2015.
103
Ж ИВ О Т , У наручју мајке, Сремска Митровица, крај 1967. Кћерке Ксенија (лијево) и Ирина (десно)
Фотографије у рубрици: Слободан Деспот и из породичног албума
Р ОМ АН И их је Бранко Ћопић измислио“. Од своје седме године живи на Западу. У право славље га је, пунољетног, увео владика Атанасије Јевтић у банатском манасти ру Месићу. Пише на француском, преводи са српског, енглеског, њемачког, руског и италијанског. На француски је превео и Ћосића, Црњанског, Капора. Од 1991. до 2004, док је био уредник у издавач кој кући „L’Age d’Homme“ и Српском инстит ут у у Лозани, Слободан Деспот је за српску истину у рушевинама Југо славије учинио више него српска влада. Чини и сад, водећи од 2006. сопствену издавачку кућу „Xenia Editions“ у Сио ну. И плаћа све видљиве и невидљиве цијене које се за то, тамо и овдје, морају платити. Од Владимира Димитријевића научио је много. Био присан пријатељ са Александром Зиновјевим и Добрицом Ћосићем. Сашаптава се са генерацијама предака, на многим језицима. На једном чудном путовању, у Кал кути, схватио је: Тат твам аси. То што није друго си ти. Најсажетија и најот менија метафизика. Прис уство Бога, без посредника и тумача. Без врата и вратара. Ове странице отимали смо од окол ности и непостојања, уз Рону и Саву, низ друмове и вјетрове, од Сиона до Бе ограда, мјесецима. Речено је и нека буде. Завичај. Не питајте исељеника о за вичају. Завичај је тамо где ме срце вуче откад сам рођен. У родном Срему, про сто, у граду римских царева и светог Ди митрија, на оној савској обали са финим сребрнастим песком и миришљавим то полама које су ми прва слика овога све та, прво усхићење и прауметност. Моје лично Стражилово. Тај простор и то време су везани у чвор, а чвор је у мојој души. То је оаза, адица мимо главног тока реке живота. А home out of harm’s swift way, „дом ван до мета зла“, како гласи прелепа песма Ро берта Планта.
Суштина Кад странцу желим пречицом да покажем суштину ове зе мље, где га одведем? У Хиландар, Студеницу или Малу Ремету ако је могуће, иначе на Калемегдан, па у неку добру кафану на обали Дунава или Саве. Србија је и духовност, и херојство, и укус.
104
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Не знам за друге. Знам да мене зави чај одређује знатно. А ја њега? Да ли та лас одређује море? Моја Европа. Зачудо, сву ту башти ну европску доживљавам као своју, као да сам малтене свуда провео бар по је дан живот. Волим удобност и топлину енглеске домаће цивилизације. Колико год знају бити звери према другима, то лико су – барем некад били – питоми и присни у сопственом свет у. Безмер но волим стил француских села, твр дих, племенитих, грађених за вечност без и једног излишног детаља, доказ да су најбоље архитекте анонимне. Во лим укусе и мирисе Италије, трагичну једноставност грчких острва, истинску љубазност и ведрину аустријског наро да, сулуду дрчност Шпаније (и људи, и крајолика, и зграда), безбројна језера Финске са јарко обојеним брвнарама на смешним острвцима под бескрајним небом... Дивим се Русима, иако ме њи хова сентименталност ужасно нервира. Да не причам о швајцарском чуду: 26 са мосталних државица у лабавој конфеде рацији која траје већ седам векова. Моја је највећа срећа што живим у срцу Алпа, близу изворишта Роне, окружен вечним снеговима, и што сваке седмице сатима пешачим у том реском, чистом, опијају ћем ваздуху. Свом кантону сам посве тио књигу мистичних шетњи за коју су многи Швајцарци изјавили да је најлеп ши опис њихових природних и духов них блага који је икада написан. Све је то... моје! И ја свему томе припадам. Русија. Када сам први пут слетео у Москву, прва реч коју сам прочитао на руском тлу била је „Тесла“ – марка аеро дромских радара на „Шереметјеву“. Од тог тренутка па надаље, живео сам у будном сну. Чинило ми се да сам стигао кући, да је то све Србија, но нека Ср бија у другим димензијама. Све је било огромно, као да сам се попут Алисе од једном смањио на узраст детенцета или веверице. Не само географско и људско пространство, већ и свакодневни дета љи као што су величина калдрме, кали бар олука, ширина улица, висина порте у црквама. Огромно, бескрајно, а опет фамилијарно. Исти смо народ у раз личитим поднебљима, са различитим дијалектима и етничким примесама.
SRPSK A No 10-11 2015
105
Ж ИВ О Т ,
106
Р ОМ АН И
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Слична нам је и идеја: мегаломанска иде ја о сопственој посебности, о историјској мисији. И сличан историјски усуд Теоду ла, народа божјег слуге и пророка мимо сопствене свести и воље. Нико се није довољно упитао ка ко је тај немогући, јуродиви, великоду шно-малодушни народ успео да завлада шестином земљиног копна! Којом ве штином и каквим разумевањем других народа и менталитета то царство већ толико векова опстаје упркос свим на јездама и пошастима? У Јељциново до ба се навелико причало о распарчавању азијске Русије између Кине и англосак сонских фирми. То и јесте био план и тада је то изгледало неминовно. А сад? Одједном – економски опоравак, ди пломатско самопоуз дање, побољшање здравства и демографије, па чак и оно најневероватније: почетак васпоставља ња средње класе. Све приписивати Пу тину у последњих петнаестак година, и добро и зло, припросто је и детињасто размишљање. Та нација у себи има неку зрелост, виталност, па и дисциплину на којој би свака друга могла да јој завиди. Србија. То је Десанка давно решила за мене: Србија је велика тајна! У сваком смислу. Нисам конспиролог типа „Срби народ најстарији“. Не шпекулишем о да лекој прошлости. Гледам шта је видљиво, шта јесте и шта се зна, па кажем: тајна! Суштина Србије на духовном плану, па и политичком, јесте њен јединствен поло жај шарке између два света, Рима и Визан тије, и онтолошка неопредељеност која из тога произлази. Нама је просто немогуће сврстати се уз било кога, сем уз себе (и то ретко). То је изузетно тешка и узана стаза, уз много осипа и странпутица, и ко је до дана данашњег на њој остао, тај је прека љен и укопан у стену попут старог океан ског светионика, а да тога није ни свестан. У себи носимо много исконског, од језика и фолклора до прастаре ратничке етике, еп нам је и света књига и водич. Исконски смо и у вери, побожни без претеране ре лигиоз ности, што значи без пуританизма, фарисејства и формализма. На „ти“ смо и са Спаситељем, без увијања, као да смо до синоћ седели с њим. Све то волим. Но то „бреме посебности“ (срећни афоризам несрећног Балашевића) има своју неминовно ружну страну и призива мане од којих бих да искочим из своје ко
же. Подаништво и улизиштво је прва од њих. Како Андрић записа негде у Знако вима, цена преживљавања у овом подне бљу каткад је виша од цене самог живота, јер сопствено очување обезбеђујемо на уштрб оних који ће нас наследити. Кад чујем у српским устима реч „дипломати ја“, одмах се најежим, јер, уз часне изузет ке, то код нас само значи капит улацију и повиновање туђим заповестима. Човјек и технологија. Немојмо околи шити. Све најгоре што нам је у вези са технологијом проречено испунило се и преиспунило. Још је Русо – да, Жан-Жак, видовити и сентиментални мргуд – јасно упозорио да развитак науке иде на уштрб људских врлина и духовног живота. Ка кво год помагало приуштили, тиме себи истовремено одузимамо неки капацитет, знање или вештину без којих дотле жи вот није био могућ. Ко још зна да рачуна напамет, као што смо знали пре дигитро на? Ко још зна да барата оштрим ножем као они убоги клинци по Азији кад вам припремају кокосов орах? Технолошки човек је инвалид у убрзаној еволуцији ка стадијуму гојазног црва. Што се обликовања тиче, и ту је ствар прилично јасна. Мој Александар Зиновјев је на једном симпозијуму то објаснио на најпростији начин: пре сто година, вели, човек је 90 одсто свих неопх одних инфор мација црпео из непосредне околине и из вештаја сопствених пет чула. Савремени човек тих 90 одсто црпи из „медија“: нови на, интернета, школе, и свих концепт уал них канала које власт контролише попут водовода: славинама, бранама и разним дезинфекцијама. Најт ужније у мом живот у јесте то што сам био сведок одумирања последњих истинских људи и њихове замене произ водима информацион е индустрије. Као кад после парадајза из сеоске баште за гризеш оно чудо што расте на стакленој вуни у Холандији. Бол због тог ненадоме стивог свељудског, цивилизацијског гу битка сам описао након смрти своје баке 2007. у књизи Деспотика. Буђења. Тешко је мислити о себи у свом елемент у. Читање Времена смрти ме је у сваком случају бесповратно отре знило од југословенства, Змај, Дучић, Црњански и Десанка су ме натопили му зиком овог језика, а прес удна је вероват SRPSK A No 10-11 2015
„Плаво језеро“ изнад Ароле, у Валису: Чудесни мали рај у Алпима
107
Ж ИВ О Т ,
Р ОМ АН И но била Ребека Вест. Њен путопис Црно јагње и сиви соко, ма колико да га је Ви навер „допунио“, потврдио ме је у оном спољном, западном дивљењу српској по себности, истовремено ми отворивши очи у вези са неким нашим механичким предрас удама у однос у на нас саме. Њена критика кнеза Лазара као претече европ ских „левичара“ је апсолутно ремек-дело политичке психологије и врхунац добро намерне дрскости! Узори и утицаји. Да пишем на срп ском, то би био Црњански, нес умњиво – но ја углавном пишем на француском, и стил ми је доста удаљен од онога што бисмо могли назвати „црњанштином“. Мрзим понављања, прејаке и барокне из разе, придеве и прилоге, закукуљене ре ченице. Пишем елиптично, трудећи се да што више тога уградим „између редова“. Постоји ли српска реч за understatement? У том погледу, моји писци су Жорж Си менон, Хенри Џејмс, Пол Моран, Томас Харди због магичног амбијента, па Бу њин, па Киплинг, па Мом, па Монтењ због памети и ироније, па Танизаки... С друге стране, волим и оне који одшкри њују скривене прозоре ка недокучивом. Пруста. Дикенса. Бернаноса. Борхеса. Ха уторна. Игоа. Лоренса Дарела. Код нас ни ко није ни приметио готово апстрактни, метафизичко-металитерарни рад Зорана Живковића, најчитанијег српског писца у свет у, а истовремено – као по закону – иг норисаног код своје куће. Моји пјесници. Зачудо, српска књи жевност у мени живи понајвише кроз песнике: Змаја, Дучића, Раичковића, Де санку, Данојлића... Његошу се дивим, али он ми је некако егзотеричан, не ствара унутрашње царство као други. Поези ја је пречица до сазнања, а истовремено склониште пред ружноћом и пролазно шћу, још један „дом ван домета зла“, као и успомене из детињства. Кад ми је тешко, уз Христову молитву често понављам не колико стихова Бодлера или Ахматове: „Тихо льется тихий Дон / Желтый месяц входит в дом“... Не знам их много, али они које знам много значе.
Рилкеов гроб у Рарону, са загонетним стиховима о ружи
108
Ако свирачи зас тану. Са музиком је као са књижевношћу: све времену и мо дама уз нос, уз неколико постојаних вред ности. Бетовен, Прокофјев, Респиги, па сав наш мелос који нам је Царевац пре SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
нео. Но први и највећи шок: најезда албу ма Led Zeppelin III на моје уши, машту и цео живот, лета 1980. Волим Југ, Македонију, волим све из ворно, али највише ме понес у песме из моје равнице, Славоније и Војводине. Кад долазим колима, па зачујем тамбурице на свакој другој радио-станици, знам да сам стигао. Патим и од староградских, као што је Марсел Пруст патио од колачи ћа званих „мадлене“. У вези су са нечим милим и важним из детињства, вероват но са дедом, бекријом. Увек ћу, ако могу, наручивати „Фијакер стари“ или „Што се боре мисли моје“. Genius loci. На места сам врло осе тљив, као оне рашље у бунарџија. О томе бих могао књиге писати. Додуше и напи сао сам једну, поменут у Valais mystique. Двадесет четири излета на тајновита ме ста кантона Вале, у ком живим. Једно од њих је рушевина праисторијске утврде или храма на 2.700 метара надморске ви сине. Ту сам морао да преноћим са својим ћеркама: један од најупечатљивијих до живљаја мог живота. Свако треба да на њуши сопствена места енергије и рав нотеже. Она су битна за духовни живот. Мени и индустријске рушевине понекад годе. У средњем веку је постојао појам за us, згодно место, за љубав, то: locus amoen сањарење, тихи разговор... Једном сам у бунилу, усред страшног грипа, јасно сањао то место у свом род ном граду, Сремској Митровици. Испо ставило се да је баш ту некад стварно би ла калварија, светиња. Нас упрот, постоје и зла места. Кад тражим стан (ретко, на сву срећу), мно ге куће одмах одбијем због нездраве ат мосфере. На жалост, већина послератних конструкција струји тим леденим, смрт ним дахом. Путовања. Пут ујем, непрестано, но најчешће на траси Париз–Швајцарска– Београд. Наравно да је циљ – промена се бе а не спољног света. Временом сам, ме ђутим, научио и да пут ујем врло далеко у врло малом простору, одавде до суседног села у брдима, на пример. Волео сам да пут ујем ауто-стопом или возом, без ре да вожње. И сад понекад стрпам шатор и врећу за спавање у кола, па куда ме пут одведе. Из Индије сам донео педесетак кила поклона, свиле, кипова, ћилима, пу
SRPSK A No 10-11 2015
109
Ж ИВ О Т , Џиновска симболична виљушка пободена у Леманско језеро, испред „Алиментари јума“ („Нестлеовог“ музеја хране), у Вевеју
Р ОМ АН И ну собу... Сопствену одећу и ципеле сам бацио у ђубре да бих могао што више по нети. Но то је изузетак. Најчешће се на топим мирисима, укусима и звуцима. И, наравно, фотографишем. Радион ица. Још нисам довољно озбиљ но схватио свој књижевни занат да бих живот око њега организовао. То је грех против ког се борим. Кад бих имао петљу, писао бих ноћу до четири, спавао до девет, испуњавао практичне обавезе до поднева, па поподне читао, шетао и можда дремао. Но то још нисам успео да постигнем. Пи шем у надахнућу, често по кафанама или возовима. Ту се, зачудо, најбоље саберем и усредсредим. Натакнем слушалице на уши, а у слушалицама Арво Перт, неки ба рок или ћавали – монотона суфи музика из Пакистана. Желим. Да упознам Шкотску, Деви чанска и Ускршња острва, да саградим кућу својим рукама (јер „човек од четр десет година гради своју кулу“, како рече Карл Густав Јунг), да напишем три вели ка романа о предању, памети и путеном просветљењу, једну биографију, своје ме моаре и „фотобиографију“, као и заветно писмо о Руци Добрице Ћосића. Желео бих пре свега да себи утувим у главу да сада могу да се повучем из хиперактив ног живота и да све посматрам, попут Монтења, са благонаклоном иронијом и врло спорим и лежерним рас уђивањем. Нада. У свом осионом и завојевач ком расположењу, проглашавам да је на да утеха за слабе и лење. А онда угледам Христово лице, па завапим: у кога да се уздам ако не у Тебе, Господе? Велики сам песимиста у глави а оптимиста на делима: ваљда је то практично отелотворење на де. У љубави је сва енергија. Љубав жене
Укидање човјека The Abolition of Man, Укидање човека, Си Ес Луис а, једна је од књига које су ме одредиле и које ме непрестано прате. Вр ло кратак оглед о тиранији рационализма и релативизма, чо вековом покушају да сопствену судбину сам преузме у своје руке кроз науку и политику, верујући да може да савлада и природу и Бога. Луис је лепо прорекао, још 1943, да ће нам се све то обити о главу и да ћемо у напору да постанемо бого ви постићи само уназађење, безмерни тоталитаризам и суно врат. Тим правцем јуримо као захуктали воз, уништавајући и природу, и ваздух, и историју, и себе.
110
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
која ме подноси и подржава наравно, но не само та – колико год оне жуделе да бу ду извор и оса свих наших мисли и стре мљења. Љубав моје предивне деце, лепоте животиња, природе, мора по којима сам некад једрио. Љубав толиких обичних људи који ме сасеку својом пожртвовано шћу и добротом. Хвала ти, Господе, за све што ме задеси! И тако ми се озари дан. Мед. Настанак Меда, приповетке о јед ном чуду, и сам је дело чуда, као и његова књижевна судбина. Негде 2008, приликом лечења у Србији, чуо сам дивну причу о епопеји оца и сина по Крајини одмах по сле „Олује“, праву параболу о добрим де лима и наградама за њих. Помислих тада да је морам некако прокријумчарити на Запад, не бих ли им иоле дочарао ту стра шну катаклизму коју су чак и Срби заба шурили. Али нисам знао у ком облику.
А затим сам, у немаштини, без икаквих илузија кандидовао синопсис те приче за књижевну стипендију у Швајцарској. И добио је кад сам конкурс већ забора вио. То сам сазнао телефоном, 25. марта 2009, пред полетање авиона ка непозна том континент у, ка пакленој Калкути у коју сам слетео у три ујутру с адресом со бичка на цедуљи, с последњим парама у џепу и никаквим јасним планом за даљи живот. Мед ми је и пре свог рађања обез бедио три месеца опстанка и преусмерио ми поглед на свет а и живот уопште. Четири године сам писао ту књижицу, а да сам јој једва реченицу-две на кнадно изменио. Четири године сам вре бао оно право расположење за писца: од суство сваког гнева, стрепње и потребе за доказивањем ичега. У том миру сам могао да пишем, и тај мир просто натапа књигу.
Чињеница да ми је два велика изда вача одмах примило књигу, да сам мо рао да бирам, па да сам селектован за не знам колико награда – од којих сам три и однео – те да сам 2014. буквално про вео по сајмовима и трибинама широм Француске, коренито ми је изменила представе о себи и даљње планове. Ја сно је постало свима сем мени самом да сам пре свега писац, а затим све остало: издавач, публицист и саветник за кому никацију. Тешко ми је уопште и замислити да је моја прича о српској Крајини ушла у гимназијске лектире након четврт века демонизације и клеветања свега што је српско, толиких докумената, интервен ција и петиција на које нико у Францу ској није реаговао. То сведочи о чудесној моћи књижевности и култ уре, оруђа које све власти иначе презиру. SRPSK A No 10-11 2015
111
В И Ш Е
112
О Д
И Г Р Е
/
M O R E
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
T H A N
A
G A M E
ТАЊА СТУПАР ТРИФУНОВИЋ, КЊИЖЕВНИЦА СА „УНУТРАШЊИМ ИЗБЈЕГЛИЧКИМ ЗАВЕЖЉАЈЕМ“
стварање изгубљеног свијета
Поновно
Највећи успјех је пронаћи ону искру која покреће да се живи и ствара. Колико човјек обликује писање, толико је и обрнуто. Прије сусрета са својим слабостима, човјек будаласто мисли да је јак и нерањив. Традиција није мртва ствар у депоу музеја, него се ствара и сада. Језа из путних торби, и од успомена расутих по ормарима напуштених кућа, увијек кидише на избјеглице. Може ли се саградити дом на темељима невидљивих свијетова?
Пише: Сандра Јосовић
Ј
ош дјевојчица, тек што је научила да чита, одлучила је да постане писац. Одлуку је донијела у подруму своје куће у Далмацији и одмах написала пје сму прољећу. Те давне стихове је забо равила, далматински камењар замије нила бањалучким алејама, али одлуку је спровела у дјело. Тања Ступар Трифуновић препозна тљиво је име на српској и јужнословен ској књижевној сцени. Превођена, на грађивана. Њен први роман, Сатови у мајчиној утроби, нашао се зимус у ужем избору за НИН-ову награду. Главна је уредница Путева, бањалучког часопи са за књижевност, умјетност и култ у ру. Живи и ради у Бањалуци, стално запослена у Народној универзитетској библиотеци Републике Српске. Свако дневно ужива у мирис у књига које су је опчиниле још у раном дјетињству. Призната сте и награђивана књижев ница. Шта ви сматрате својим највећим успјехом? Успјех радује и признања су увијек охрабрујућа, али не треба упасти у њи хову замку. Њихова усмјеравачка функ ција лако се побрка са циљем. Циљ се изгуби у даљини, а ви се држите крај пу та за неки знак који показује куд је тре бало да одете. Мислим да је за човјека највећи успјех она животна искра што нас нагони да стварамо и живимо, њено
прис уство и прис уство људи с којима можемо да је дјелимо. Из Задра сте избјегли у Бањалуку када сте имали тринаест година. Колико Вас ваше поријекло одређује као књижев ницу и гдје је за Вас завичај данас? У једном интервјуу Грас је рекао да „ништа тако не тјера на опсесивно пи сање као што то чини губитак – у мом случају губитак завичаја“. Као писац је покушао, каже, да нешто што је изгу бљено опет призове уз помоћ књижев ности. И у том његовом исказу прона шла сам добар дио сопствене истине. Губитак је покретачки фактор. Губи так завичаја вјероватно није прес удан, него је један у низу губитака које човјек доживи у живот у. Међутим, тај догађај засигурно је појачао осјећај неприпа
Фотографије: Архива саговорнице и А. Чавић
Књижевност, дивна и застрашујућа – Књижевност је имала ту моћ да додаје и одузима од стварности, да ме заведе и измјести, да влада мноме, боље не го ја њоме. Била је склизак терен. То је занимање које није за нимање, а не да ти да одабереш ни једно друго. Писање човје ку избије тло под ногама, мјесто на којем стоји, дно суда који је он сам. Направи од њега суд у који свијет није уливен, него пролази кроз њега. За писање човјек мора да буде проточан, отворен, да допушта себи не да гледа него да види свијет, не облачећи га при том у сопствене представе свијета. То је див на и застрашујућа ствар са писањем. То је кућа чији темељ није комад чврстог бетона, него сав видљиви и невидљиви свијет. SRPSK A No 10-11 2015
113
В И Ш Е
О Д
И Г Р Е
дања и потребе за поновним стварањем изгубљеног свијета. Питање другог или резервног завичаја је веома занимљиво. Чини ми се да сам се у себи увијек више бавила оним изгубљеним завичајем, него овим новостеченим. РАДОСТ И ТУГА НОВОГ ДОМА А како је изгледао Ваш сусрет са Бања луком? Сјећам се фасцинације дрвећем. Брат и ја смо сједили у парку, у центру града, и гледали у небо, зачуђени што је дрвеће овдје велико. Улице и дрвеће. И нека ра дост због откривања новог града. И туга, јер је пуно дрвећа и кућа имало посмрт нице накачене по себи. По томе знаш да је рат, иако на први поглед све личи на мир, с тим дрворедима и тишином. Ути сци су ме шамарали и обузимали. Била сам млада, уплашена и опијена новом средином. Било ми је хладно те моје прве бањалучке јесени више него икад прије или послије у живот у. Понекад сам на се
Традиција будућности – Традиција се чува, али и гради. Ако данас не створимо ништа, шта ће бити наша традиција за сто година? Зато, јед нако су важни и чувари и ствараоци. Ако хоћемо да имамо живу књижевну сцену, ако хоћемо писце и у будућности, мо рамо научити да се сусрећемо и са текућом књижевношћу. Она је промјењива, неизвјесна, неће баш све од ње остати упамћено, али ми морамо бити отворени за ово што се де шава сада, баш као што смо отворени за прошло. Само тако ћемо имати традицију која живи, традицију будућности. Не заборавимо да се традиција ствара и сада.
114
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
би имала и по четири-пет мајица дугих рукава, једну преко друге. Вода у соби је ледила зими. Никад до тад нисам видјела толико снијега. Нови дом је био различит од старог. Кућа је била лијепа и стара, са дрвеним подом који шкрипи кад ходаш. Тата је био несрећан и стално причао о оној на шој кући коју су он и његов отац градили по својим замислима, о неуништивости те куће која је у рат у остала „с ону стра ну“. У његовој причи та наша кућа је на растала у Нојеву барку у којој је могао све нас да држи на једном мјесту и спаси од свега. У новој кући и новом бањалучком живот у сусрели смо се с немоћи сопстве ног оца. Није се снашао, иако се трудио да то прикрије. Сједио је на истом мјесту за столом. Ишао на посао. Али никад није престао да се у глави враћа у Далмацију. Ми, дјеца, тад још нисмо имали времена да много мислимо о томе и да романти зујемо далматински камењар. Одраста ли смо несвјесни те располућености која нас је сустигла накнадно. Сада, када смо одрасли људи (или бар покушавамо да будемо), у нама јасно видим ту подијеље ност и измјештеност коју носимо. Како? Ваљда је то тај трајни, унутарњи из бјеглички завежљај. Ни једно од нас ни је сасвим сигурно гдје жели да живи, ни шта жели од живота. Отац који се никад није навикао и мајка која никад није би ла сигурна да ли треба да се навикне на нову животну средину. Родитељи су се на крају ипак вратили у Далмацију.
SRPSK A No 10-11 2015
115
В И Ш Е
116
О Д
И Г Р Е
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Што се мене тиче, Бањалука је најзад мјесто гдје живим, мој „привремени стал ни дом“. Ту сам родила кћер и тако је не што њежно и лично никло у овом граду. Он ми је постао ближи, његово дрвеће и ријека и све оно што нуди зашумили су у мени другачије. Ипак, мислим да никад нећу имати онај и онакав осјећај куће и завичајности какав сам имала. И, запра во, то више и не желим. Помало ми је жао људи који су превише завичајни. Ужас избјеглиштва преобразио се у пријатан осјећај ослобођености од локалног ду ха који, хтјели не хтјели, увијек поприми примјесе устајалости и неке врсте уни соног мишљења да су једни, зато што су рођени ту, самим тим и бољи, цивилизо ванији, култ урнији од оних других. То је, наравно, ужасна и неправедна и глупа те за, али врло раширена у сваком граду у који као гост или као избјеглица стигнете. У ВИШКОВИМА ЖИВОТА Ваша поезија и проза су непосредне, по некад брутално искрене. Шта Вас води ка Вашим темама и колико Вас писање ослобађа? Теме и мотиви у писању су као људи. Привлаче вас или не. Али ако на неком однос у радите, он нужно постаје бољи. Тако је и са писањем. Нема лоше теме, оне се премрежују, надопуњују, вуку јед на ка другој. Колико човјек обликује пи сање, толико и оно обликује њега. Процес је узајаман. И да би он водио ка резул татима, потребно гориво је првенствено спремност на искреност, поред рада, чи тања, дугог гледања у празан екран, утр нутости на столици... Шта је било инспирација за Ваш први роман (Сатови у мајчиној утроби)? Инспирација и полазна тачка видљи ва је већ у наслову романа, али не онако како смо навикли да се говори о мајкама у дјетињем и идеалистичном маниру, не допуштајући им да стварно оживе пред нама као људска бића пуна мана и врли на. Мене су мајке занимале као особе ко је имају свој живот и у једном тренутку, а то је најчешће долазак дјетета, почињу га прикривати, подмотавати као некакав реп, стидни вишак. Јунакињина мајка са крива те „вишкове сопственог живота“ и свога бића од укућана да би их у сво јој уобразиљи и увјерењу „заштитила од
Путеви Уредница сте „Путева“, часописа за књижевност, умјет ност и културу. Колико су публика и стручна јавност пре познали један такав часопис? Најљепше у вези са „Путевима“ је то што их људи читају, заинтересовани су за њих. Часопис има фантастичну моћ да намршти и наљути оне који мисле да само они знају како би „Путеви“ требало да изгледају. Увијек постоје људи који ми сле да су они једини критеријум. Послије педесет-сто годи на те судије потпуно нестану, а традицијом постане оно што су они здушно прогонили, проглашавали помодним, лошим новотаријама...
себе“, да би била само мајка. Након мај чине смрти, јунакиња одлази да потражи стварну мајку, њену личност. Жели да је упозна и састави од крхотина, јер позна је само мајчински дио мајке, све друго је у сјени. Занимају је њена осјећања, поје диности из њеног интимног живота при је него што је постала мајка. Кроз своје путовање и боравак у родитељској кући она преиспит ује и сва друга мјеста у ко јима се скућила у живот у, од оних ствар них мјеста до духовних насеобина, попут књижевности, фантазија и снова. Иако је мајка полазиште приче, роман је у истој мјери и прича о кћеркама, посвета кћер кама које тек треба да прихвате или одба це поједине животне улоге на пут у жене и да при том негдје успут не зат уре себе. Да ли сте некада тежили да одете далеко од ових наших граница? Много пута сам то помислила, као и велика већина људи који овдје живе или су се у међувремену и одселили, али ни кад нисам дубоко и јако. Није дошло до оне чврсте неповратне одлуке, јер се у ствари плашим и путовања и сеоба због тих поменутих избјегличких успомена. Језа из путних торби и остављања успо мена по ормарима и ранијим кућама још кидише на мене. Сматрате ли себе јаком женом? Сматрам себе женом која је, захваљу јући крајњим границама своје слабости, морала пронаћи у себи снагу да постане и јака. И која је, захваљујући слабости, научила да су слабост и снага два лица истог новчића, те да не треба инсистира ти ни на једном ни на другом, него бити свјестан слабости да би умио наћи снагу. Прије сусрета са слабошћу, као и сви бу даласти људи, мислила сам да сам јака. SRPSK A No 10-11 2015
117
П О Б Ј Е Д Н И К
НЕМАЊА БЈЕЛИЦА, НАЈКОРИСНИЈИ КОШАРКАШ ЕВРОЛИГЕ И НОВА NBA ЗВИЈЕЗДА, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ“
Плодови потпуне
посвећености
Кошарка тражи све и он даје. Бивало је, чинило му се да је дотакао дно и да се тим путем не може даље, нарочито када су га у „Партизану“ наједанпут сврстали у отписану генерацију. Најтеже периоде пребродио је искључиво захваљујући родитељима Миловану и Славици. У најважнијим раздобљима каријере наилазио је на старе мајсторе и велике људе: Светислава Пешића, Дуду Ивковића, Ацу Петровића, Жељка Обрадовића. У Европи, сада је на врху, али загледан ка још вишим врховима Пише: Дејан Булајић
118
М
ного необичних животних прича понекад стане у једну спортску. Или обрнуто. Немања Бјелица, доскора кошаркаш истанбулског „Фенер бахчеа“, тренутно је најмаркантнија ко SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
шаркашка фигура у Европи, што потврђује и признање за најкориснијег играча Евроли ге. Од наредне сезоне биће звијезда америчке „Минесоте“. То је права сатисфакција по слије свега што је у каријери доживио.
– Веома ми ласка ово признање, јер је круна сезоне у којој сам, као и цела екипа, уложио велику жељу и труд да остваримо што бољи резултат. Тиме, све што сам учинио добија на значају, али ми је јасно да једно овакво признање не стиче играч сам, већ да иза њега стоји подршка екипе и тренера. Жао ми је, међутим, што је изостао осећај потпу ног тријумфа, јер на финалном турниру Евролиге нисмо успели да се пласирамо у финале. То остаје циљ у следећој сезо ни, као и моја жеља да не изгубим место међу најбољим играчима Европе. Немања јасно уочава тачке на којима је остварио највећи напредак у односу на минуле сезоне. – Пре свега, осећам се растерећено, што је заслуга тренера Жељка Обрадо вића, који ми је дао потпуну слободу у игри, као да сам плеј, а не крилни цен тар. Осим тога, Жељко из сваког игра ча извлачи максимум на себи својствен начин: тражи да дамо све од себе, подр жава нас и показује да нам верује. Он је не само велики тренер, већ и изузетан човек, па ми је утолико драже што сам
могао да му узвратим за поверење ко је ми је указао. Поред тога, ове године сам много радио и на физичком плану, са кондиционим тренером Предрагом Зимоњићем, кога знам од 2009. године, када сам стицао прва репрезентатив на искуства. Сарадња са њим ми много значи и у клубу. Чини ми се да све што сам уложио ове и протеклих година, са да долази до изражаја, а ова награда по казује да је то неко препознао и на пра ви начин вредновао. У корак са професионалним успоном, траје и његово животно сазријевање. – Кошарка је оно чему сам се пот пуно посветио и она ми помаже да от
Фотографије: НР и Архива саговорника
Србија – Човека за земљу у којој се родио везују нарочита осе ћања. Веома волим Србију, поносим се њоме и изузетно сам срећан што имам прилику да се борим за њу. Утолико ми је драже када остваримо неки добар резултат, јер знам колико то значи нашем народу. Осим тога, свестан сам да спортисти на најбољи начин афирмишу своју земљу и ја ћу томе дати свој допринос. Драго ми је када на путовањима чујем од дру гих играча да знају за Србију, за Београд, да су пуни утисака. SRPSK A No 10-11 2015
119
П О Б Ј Е Д Н И К
120
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
кријем и сам живот. Можда је моје са зревање и трагање за правим путевима текло нешто спорије, али од када сам стигао у „Фенербахче“ ствари сам по ставио на право место и то ми се враћа на жељени начин. Једноставно, не може се постићи вредан резултат ако нечему нисте потпуно посвећени. Ја сам, напо кон, свестан да кошарка тражи да јој дам све, без резерве, и сада то чиним, не занемарујући, наравно, своју породицу и неке друге приор итетне животне оба везе. Желим да искористим своје вре ме и да откријем колико далеко могу да допрем, а то могу само уколико себе не будем штедео. РОДИТЕЉИ И ИЗНАД МОГУЋНОС ТИ Многи ће рећи да свака прича о успје ху личи на неку претходну. Немањина прича, међутим, то демантује. – Почео сам спортом да се бавим као свако друго дете, због здравих живот них навика. У почетку пливање, а потом сам се између фудбала и кошарке одлу чио за кошарку. Живео сам у новобео градским блоковима, прво у 44, а потом
у 70. У мојој основној школи „20. окто бар“ отворена је „Партизанова“ школа кошарке, коју је водио мој наставник физичког Љуба. Код њега сам начинио прве кораке у спорт у, али је све то ипак било више у домену забаве и дружења, а не такмичења. Нешто озбиљнија прича је почела код Аце Јањића, сада покојног, коме дугујем многа знања о кошарци, која и сада примењујем. Радо га се се тим, јер је био добар човек и одличан тренер. Он је у мени препознао таленат и почео је да га развија. Прошао сам све млађе категорије „Партизана“, био ка питен своје генерације, а онда нам се догодило да су нас на прелазу из 15. у
Кошаркашко стасавање у Београду
Новогодишње вече са родитељима Милованом и Славицом Дјечачки дани у родитељском дому
Породица – Понекад ми се чини да су се неке ствари судбински од играле. Као дечак био сам неозбиљан, помало неодговоран. Нисам ни слутио да ћу међу својим друговима бити први који ће стећи породицу и уживати у њој свим срцем. Колико год да ми је тежак био дан, ја знам да ме код куће чекају моје две де војке, Мирјана и Ника, и крај њих се најбоље осећам. Оне ми дају неизмерну снагу да опстанем на нивоу на којем сам сад. А Богу сам захвалан што ми је пружио прилику да се у младим годинама остварим као отац. То је неупоредив осећај и сва ком бих га пожелео. SRPSK A No 10-11 2015
121
П О Б Ј Е Д Н И К
Збирка искустава – Нажалост, мало је времена које бих могао да одвојим за неке друге ствари, поред кошарке. Свакако, много ми значи то што сам упознао различите нације, културе, религије, на чине живота. У Аустрији сам живео у Трејскирхену, месту са 5.000 људи, и знам како је живети у њему, а како у Истанбулу који има 20 милиона. Дивне утиске носим из Шпаније (жао ми је што нисам боље савладао шпански). Нажалост, кошарка не оставља много слободног времена. Једног дана можда надок надим оно што ми сада измиче.
Против САД: Са Николом Калинићем у дресу репрезентације Србије
122
16. годину у клубу прогласили за непер спективне. Оценили су да наше годиште треба да се угаси и окренули се млађој групи. Колико је то било погрешна про цена говори податак да не само ја, већ и неки други играчи из те генерације, попут Лешића, Синовеца, Малиџана, још увек активно и са успехом играју. То ме је веома потресло, јер после десет година у „Партизану“ неко нас је отпи сао као некорисне. Тај период сам пре бродио само захваљујући породици, јер су отац Милован и мајка Славица били стално уз мене. Посебно је отац сав при тисак преузео на себе, трудећи се да ме поштеди већег узбуђења. Подршка коју су ми пружали родитељи била је и из над њихових могућности. Да није било њихове љубави и упорности, можда бих одустао од свега. Растанак са „Партизаном“ је био не минован. – Моја следећа станица је био „Су перфунд“, у којем сам провео две годи не. У овом клубу сам нес умњиво напре довао, посебно уз Мирка Оцокољића, али је и даље доминирао утисак да људи немају довољно поверења у мене. Ни је ме било у млађим репрезентативним селекцијама, нисам могао да дођем до изражаја колико ми се чинило да заслу жујем. То сам јасно осећао и нисам мо гао да останем равнодушан. Због свега тога, чинило ми се потпуно неизвесним све што радим. Нисам смео ни да по мислим да ћу остварити ово што јесам. Само силном вољом остао сам упоран и нисам престао да тренирам, што ме је коначно и ојачало. Велика и успешна ка ријера деловала ми је далеко. Сећам се, једном приликом, на повратку са утак мице, пролазећи поред „Арене“, чежњи во сам рекао оцу: „Замисли како би би ло да и ја једном заиграм за репрезен тацију у ,Арени‘!“ Испоставило се, ипак, SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
да сам томе дорастао. Имао сам срећу да наиђем на људе који су умели да у мени препознају таленат и натерају ме да ра дим на њему. ЗНАКОВИ ПОСРЕД ПУТА Пут га је даље водио у Аустрију. – Одлазак из земље био је немино ван. Био сам разочаран читавим током догађаја, осећао сам да у мене нико не верује, осим моје породице. Нешто ра није, са својим друговима био сам пре тучен у крају у којем живим и заиста се чинило да нема краја непогодама. Нека ко у том периоду, брат Владимир упо знао ме је са човеком који ми је постао веома битан. Бојан Тањевић ме је добро разумео, пружао ми велику подршку и помогао да премостим лош период. У Аустрији сам напокон почео да играм, имао сам добру сезону и чинило ми се да ствари коначно крећу са мртве тачке. Међутим, убрзо сам сломио ногу. Тада сам помислио да се читав свет срушио. Осећао сам се очајно. Лошем стању је доприносило и то што сам у Аустрији био сам, услови за опоравак нис у били на нарочитом нивоу, па сам тражио да на рехабилитацију дођем у Београд. Није ни слутио да од тог тренутка ствари крећу правим током. – Нисам смео ни да помислим тако нешто, а догодило се. Дошао сам у Бео град на опоравак и прва ствар која ми се десила био је сусрет са девојком која више није излазила из мог живота. Се ћам се, била друга ноћ Нове године, ја у ровитом расположењу, са гипсаном чи змом на нози и... упознам Мирјану. За хваљујући тој чизми сада имамо складан брак и ћеркицу Нику. После опоравка радио сам напорно три месеца са кон диционим тренером Бранком Каралеји ћем, јер сам желео да се што пре вратим на терен. После свих искустава, није ми падало на памет да се враћам у земљу. Желео сам само да се усидрим негде у Немачкој или Аустрији, да играм и, на покон, нађем мало мира. То сам и рекао мојој породици и пријатељу, али ... Чекали су га неочекивани преокрети. – Мислим да сам заиста заслужио да се у том тренутку појави неко ко ће, на покон, препознати мој таленат. На сре ћу, то је био човек великог ауторитета, тадашњи тренер „Звезде“ Светислав Пе
SRPSK A No 10-11 2015
123
П О Б Ј Е Д Н И К
124
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
шић, који није имао дилему. Довео ме је у „Звезду“ и сећам се да су се сви питали ко сам ја и одакле сам дошао. Мислили су да нисам из Србије, јер ме нико није познавао у кошаркашким круговима. То је заправо био мој прави почетак. Ко начно под оком правог стручњака, са људима који су знали како треба радити са мном. Каријера је почела да се разви ја: из „Звезде“ сам отишао у Шпанију, а одатле у Турску, где сам и сада, у дрес у „Фенербахчеа“. НИЗ ЉУДИ НАРОЧИТОГ КОВА У корак са клупском, развијала се и за пажена репрезентативна каријера. – Све дугујем свом раду и групи сјај них тренера. Пешић ми је отворио вра та кошарке, упутио ме ка циљу који сам себи поставио, и то никада не могу да заборавим. У репрезентацију ме је увео Дуда Ивковић, сјајни човек, чијем стр пљењу могу да захвалим што сам ушао у сениорски тим. Наим е, ја сам из универ зитетске селекције позван на припреме првог тима, који се спремао за Првен ство Европе 2009. Сећам се да сам на тре нинзима вредно радио, али сам зато на контролним утакмицама био очајан. Ни сам нисам знао шта ми се догађа. Покој ни Аца Петровић, тадашњи помоћник селектора, такође један нарочити човек, храбрио ме је и смиривао, али је прес у дан утицај имао Дуда. Једном приликом ме је повукао у страну, када је видео да сам утучен због слабих игара. Рекао ми
је да се не бринем, да наставим да радим и да не будем толико оптерећен. Тако је кренула моја репрезентативна прича. Репрезентација, данас. – Имамо заиста велики потенцијал. Пре свега, пред нама је млад тренер, који је највећем броју нас био играчки узор. Ми смо стасавали уз његову генерацију и маштали да се једног дана нађемо у ис тој улози. Прошле године смо остварили резултат који нико није очекивао и сада су апетити порасли. Чека нас Европско првенство, али је неповољна околност то што нећемо више моћи да рачунамо на Ненада Крстића, који је био окосница тима и мени лично много значио, јер ми је од старта у репрезентацији био велика подршка. На шампионат у Европе многи нас виде као фаворите, али мислим да треба бити реалан. Жеља нам јесте, као и свим другим учесницима, да будемо ме ђу најбољима. Мислим, ипак, да је при оритетни циљ пласман на Олимпијске игре и да према томе треба утврдити ам биције. Добра је ствар што имамо доста младих играча, који у својим клубовима играју значајну улогу. Бићемо старији за годину дана, утолико искуснији, и жељ ни да се поново докажемо. s
Тачка на раздобље у Истанбулу: Закуцавање у „Фенербахчеу“
Са супругом Мирјаном
Највиши изазов – Мислим да је сан сваког кошаркаша да једног дана оде у НБА. Ја сам овог лета имао ту опцију и одлучио сам да напра вим тај корак. Потписао сам уговор са „Минесотом“. Мислим да имам квалитет за ту лигу и учинићу све да то и докажем.
SRPSK A No 10-11 2015
125
Ш А МП ИОН И
СЛАЂАНА ГОЛИЋ, НЕЗАБОРАВНА КОШАРКАШИЦА „МЛАДОГ КРАЈИШНИКА“ И РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ
Више пута премјерен свијет Била је капитен једне велике генерације. За репрезентацију Југославије одиграла је чак 465 утакмица. Осим свом клубу у родној Бањалуци, радости је доносила француском „Сантак ле ру“, вршачком „Хемофарму“, шпанској „Памплони“. Када се опраштала, године 2000, у „Борику“ су плакали и она и публика. Аплауз којим је тада испраћена још се пролама над Бањалуком. Зашто за њу данас нема мјеста у спорту Српске, него ради у туризму? Пише: Алекса Комет
Фотографије: Архива саговорнице
126
Б
ањалука је на спортској сцени де ценијама била препознатљива по добрим боксерима, рукометашима, фудбалерима, али ће остати упамћена и по генерацији сјајних кошаркашица које су у дресу „Младог Крајишника“, осамдесетих година прошлог вијека, играле значајну уло гу на просторима Југославије. Перјаница тог тима била је Слађана Голић, неупоре дива појава на бањалучкој кошаркашкој сцени и предводник трофејне генерације SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
југословенске репрезентације. Њена кари јера је трајала више од двадесет година, проткана бројним медаљама са највећих свјетских такмичења. Рекло би се да је то довољан разлог да и после активног игра ња, остане у спорту. Међутим... – Послије играчке каријере провела сам извесно вријеме у „Младом Краји шнику“. Нажалост, није дошло до дуго рочне сарадње, за шта себе свакако не могу да кривим.
Данас се бави нечим што у њој буди ону исту жељу за покретом и доказивањем, као што је то својевремено чинила кошарка. – Већ десет година радим у Туристич кој организацији Бањалуке. Волим свој посао, јер је интересантан и разноврстан. Када већ нисам у спорт у, природно је да сам се обрела у туризму, јер говорим не колико страних језика, много сам путова ла, привлаче ме даљине. Уз то, завршила сам и факултет за туризам и хотелијер ство. Много ми значи то што је мој посао донекле повезан и са спортом, јер орга низујемо разне манифестације у којима је и спорт заступљен. Успомене је често враћају у период ак тивног играња. – Живјела сам за кошарку. Најљепши дио младости и живота сам провела уз кошарку. Била сам својеврсни фанатик. За мене није било пропуштеног тренинга, или утакмице. То је био мој живот и у томе сам уживала. Сјећам се тешких тренинга, припрема, карантина, великих одрицања. Све се то заборављало послије освојених медаља. Вољела сам тај живот, вољела све те дјевојке, са којима сам одлазила на пиво послије тешких утакмица, или припрема. Дешавало се да заједнички проведемо и по шест мјесеци по хотелима и халама. То нас је зближавало и јачало. Када се свега сјетим, могу вам рећи да је тешко врхун ском спортисти послије завршетка карије ре. Намеће се потпуно нови начин живота, усклађивање и организовање по сасвим другим мерилима и принципима. НА ОКУ ЦИГЕ ВАСОЈЕВИЋА И код Слађане су, као и код многих дру гих спортиста, почеци каријере нешто што заслужује посебна осјећања.
Савјети – Дјеци која се баве спортом рекла бих, прво, да воле спорт за који су се одлучили и да се на вријеме одлуче да ли желе успјети у њему. Да се добро организују, не занемаре школу, јер времена има и за тренирање и за учење. Спорт ствара комплетну личност и помоћи ће им да стекну побјед нички дух. Љепше је бити прави спортиста него заробљеник виртуелних игрица. Спортом се стиже и до здравља, што је битније од свега.
– Почеци су по правилу најважнији. Ако кошарка уђе у крв, све иде вртогла вом брзином. Мој почетак је био специ фичан, јер сам касно почела да се бавим спортом. У 16. години су ме натјерали да због висине почнем да тренирам, иако је у мојој школи више био заступљен руко мет. Морам Имала сам срећу да је у Ба њалуци 1980. било Европско првенство за жене. Позвали су ме да спарингујем са репрезентацијом и на једној од утакми ца сам постигла 30 поена. То је прес удно утицало на моју даљу каријеру, јер су ме одмах послали на усавршавање центар ских линија. Осим тога, била сам на оку Циге Васојевића, који је наметао жесток ритам рада и уз јаке тренинге брзо сам напредовала. Дуги низ година била је ослонац игре „Младог Крајишника“. – У „Младом Крајишнику“ сам игра ла дванаест година, од 1977. до 1989. То је На био мој први клуб и моја најјача емоција. Олимпијади у Имале смо добру екипу и сви су стрепили Лос Анђелесу, кад долазе у халу „Борик“ да играју про 1984. тив нас. Био је то предиван период. Толи ко тога лијепог ми се догађало, баш у мом На родном граду, што баш и није привиле побједничком гија великог броја врх унских спортиста. постољу са Извесно вријеме је провела у спортској репрезентаци печалби, играла у француском „Сантак ле јом Југославије
SRPSK A No 10-11 2015
127
Ш А МП ИОН И
128
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
ру“, „Хемофарму“ из Вршца, а каријеру је завршила у шпанској „Памплони“. – У Француску сам отишла послије Олимпијаде у Сеулу. „Сантаклер“ је био стабилан прволигаш, у ком сам остала све до 1996. За тај период, клуб и град Бордо вежу ме веома лијепе успомене и снажна пријатељства. И сада их често посјећујем, а и моје другарице, бивше саиграчице, долазе код мене. И иначе, свиђа ми се француски језик, кухиња и култ ура. Из породичних разлога врати ла сам се у земљу и одиграла једну се зону за „Хемофарм“. Послије тога сам поново дошла у „Млади Крајишник“ и у једној изузетној екипи направила најбо љи резултат у историји клуба. За „Пам плону“ сам одиграла сезону. Драго ми је што сам и тој екипи помогла да остане у лиги. Јуна 2000. године одиграла сам у препуном „Борику“, у дрес у „Младог Крајишника“, опроштајну утакмицу против репрезентације Србије. Пред својом вјерном публиком напустила сам кошарку, уз опроштајни аплауз који дуго није престао. Сузе су ми се сливале низ лице. Није било лако. НЕКИ ДРУКЧИЈИ КЛИНЦИ Највриједније успомене је, ипак, везују за репрезентацију Југославије. – Како и не би! Наша генерација би ла је предодређена да направи нешто изузетно: Ангеловска, Арбутина, Накић, Мујановић и остале дјевојке. Све је било подређено резултат у. Слијепо смо слу шале и радиле. Тешки тренинзи су се заборављали, ишле смо даље, као у сну. Тренираш, пут ујеш, побјеђујеш... Посеб но бих истакла медаљу на Олимпијади у Сеулу. То финале и ту срећу на постољу, никада нећу заборавити. Свакако да је и дружење било супер. Биле смо као поро дица. Цига Васојевић је урадио много за женску кошарку, имао је харизму вође и дух побједе који је пренио на нас. Био је строг, али показало се да тако и треба. Ипак смо ми жене, а са нама није лако. Импресиван је број Слађаниних на ступа у дресу репрезентације: 465. – Увијек сам одазивала на позив се лектора, нисам изостајала. Била сам здрава, без повреда, природна кондици ја ми је олакшавала припреме. Вољела сам кошарку, радовала се побједама, би ла сам борбена, кажу и добар друг, па су
Задовољства и бриге – Задовољна сам и с малим стварима. Ситнице ми много значе. Скромна са, остварена и једноставна жена. Радујем се кад су људи позитивни, не трпим када преносе негативну енергију. Волим природу, то ме испуњава и смирује. Брине ме што је много болесних људи. Људи су под великим стресом и убрзано се живи. Брине ме што се људи не друже као прије.
ме изабрали за капитена. Тај тешки за датак је значио да морам бити примјер свима. Утакмице су се ређале једна за другом, такмичења, турнири, квалифи кације. И сама сам се изненадила да сам сакупила толико мечева. Нисмо имали времена да бројимо. Била је део сјајне генерације. Ипак, по стоји нешто за чим жали. – Била сам много тужна када смо из губиле медаљу на Олимпијади у Лос Ан ђелес у 1984. Тада смо одлучиле да дамо све од себе и што боље се припремимо за Сеул. И успјеле смо да тамо освоји мо сребро. Жао ми је, такође, што ни смо отишле на Олимпијаду у Барселону, иако смо биле спремне, у једном друга чијем саставу, са жутим дресовима без ознака. Последњег дана, пред пут су нам рекли да ипак нећемо учествовати и можда нас тако спречили да се поново попнемо на победничко постоље. Особа њеног искуства данас може битно допринети женској кошарци у Српској. – Могу. Али то питање треба поста вити неким другим људима. Питати: зашто врхунских спортиста нема по клубовима послије њихове активне ка ријере? Да су они прис утнији у клубо вима, увјерена сам да би и резултати би ли бољи. А има ли данас талената на просто рима Републике Српске као што је било некада? – Сигурна сам да их има, али са њима треба стручније радити. Наши таленти прерано напуштају Српску. Родитељи чине све да своју дјецу пошаљу вани, па су нам лиге слабе. Велики проблем је и у томе што деца нис у спремни на вели ка одрицања. Прерано почињу на себе да гледају као на велике играче, да мисле само на новац и уговоре. То није пут ка успјеху. У моје вријеме прво смо мисли ли на резултат, а тек послије о томе шта нам то може донијети. SRPSK A No 10-11 2015
Са супругом Млађом у Кини
129
В ОД И Ч
130
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
Ватрени откуцаји Југа У ЛЕСКОВЦУ, КРОЗ КОЈИ ЖИВИ ВИШЕ ГРАДОВА, ВИДЉИВИХ И НЕВИДЉИВИХ
„Није Лесковац српски Манчестер, него је Манчестер енглески Лесковац.“ Некада то није било шала и доскочица, а можда није ни данас. Само што овај град на југу Србије сада има другачије привлачности. Чувен је по карневалу, роштиљу, кафанама, ђаконијама, паприкама, Јустинијановом царском насљеђу, јашуњским манастирима, Вучјанки и њеној хидроцентрали, по деликатном преплету Европе и Оријента. Кад кажете Лесковац, све ове асоцијације навиру саме. То значи да је град, што би се рек ло, постао бренд
Текст и фотографије: Мирољуб Радивојевић
Д
авне 1159. године Манојло Ком нин из Константинова града даде Стефану Немањи „од своје земље област звану Дубочица“. У дубинама историје запретени су подаци о најста ријим сачуваним поменима Лесковца из 1308. и 1348. године, када га је цар Ду шан поклонио Хиландару. Била је то та да немањићка станица каравана са ве ликом тврђавом на Хисару. Испод ње подграђе са тржницом и дућанима од брвана и дасака. Бројни ласкави епитети стајали су уз име овог града кроз претходне ве кове. Препознавали су га по вашарима. Средином XIX века то је град занатлија (због чак 62 различита заната) и „мали Манчестер“ (због производње тексти ла). Овде се производило чак 40 одсто вунарских производа у Краљевини. За бележено је да је у једном тренутку имао 105 кафана у којима се окупљало и дру жило „тесно друштво“, боеми и мера клије, уз винце и ракију, уз „Буретови ћевапчики“ и врцав дијалекат. Некада је Лесковац био познат као сајамски град, а од шездесетих година прошлог века је и град козметике. Град
традиције и младости, у плодном По морављу, завичај великог императора Јустинијана (његов оближњи Царичин град, Justinian a Prima, био је дика Ви зантије). Град где су се Оријент и Евро па мешали, остављајући трагове у дух у чаршије и живот у народа. ЗЕМЉАЦИ ЈУС ТИНИЈАНА ПРВОГ Удаљен 29 километара западно од Лесковца, Царичин град је један од нај значајнијих археолошких локалитета Кућа Боре Србије. Претпоставља се да га је осно Димитријевића вао византијски цар Јустинијан I у VI Пиксле веку, у знак захвалности крају у коме се родио. Опасан снажним зидинама, град је био на платоу површине 42.000 ква Манастир светог дратних метара, значајан администра Јована у Јашуњу, XVI вијек тивни, војни и црквени центар. Познат
Јашуњски манастири На 13 километара од Лесковца, изнад села Јашуње, налазе се једина два манастира у овом крају: манастир Свете Бого родице, саграђен 1499, и манастир Светог Јована Крститеља, који је подигао Андроник Кантакузин 1517. године, са ослика ном предњом фасадом. SRPSK A No 10-11 2015
131
В ОД И Ч
„Роштиљијада“ у Лесковцу, највећи фестивал ове врсте у југоисточној Европи
Водопад Вучјанке, недалеко од Лесковца
је по инфраструкт ури савршеној за оно време, по поплочаним улицама које се укрштају под правим углом, кружном тргу са стат уом Јустинијана, епископ ској палати са подним грејањем, неко лико цркава и базилика, занатским и трговачким радњама... Град је живео бурно, али кратко. Око 615. године, пред надирућим опасностима, напустило га је становништво и живот је замро. У центру Лесковца је стара црква Оџаклија, грађена у време Карађорђевог устанка. То је једнобродна грађевина без куполе, укопана у земљу да својом вели чином не би иритирала локалне Турке. Унутрашњост је изузетно акустична, јер су у зидове уграђивани земљани лонци. Јединствена је по томе што у њој посто ји озидан оџак, будући да је грађевина наводно грађена за локалног свештени ка. Поред старе цркве, 1931. изграђена је лесковачка Саборна црква Свете Тро јице. Њеном освећењу прис уствовао је краљ Александар I Карађорђевић. Уз Саборну цркву је кућа Боре Ди митријевића Пиксле, саграђена у првој половини XIX века. Некада је била се диште турског паше, данас представља реконструкцију градске куће с краја XIX века. У њој је део поставке лесковачког Народног музеја. Од грађевина из некадашњег богатог занатског и трговачког Лесковца – са бројним објектима у балканском стилу,
Вучјанка Код места Вучје, на 18 километара од Лесковца, кроз усе ке и литице планине Кукавице протиче мала планинска река Вучјанка и прави предивне канале, слапове и казане. У самом средишту кањона је једна од најстаријих хидроцентрала на Балкану. Изграђена је 1903. и данас у функцији.
132
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
препознатљивим по сликовитим оџа цима – мало је остало. Катастрофално „савезничко бомбардовање“ 1944, па на лет модерног и различитих идеологија, учинили су своје. До данас су сачувани још само Шоп-Ђокићева кућа у центру града, из средине XIX века, и конак у се лу Рудару, поред Цркве свете Параскеве, вероватно најлепши примерак профане градске архитект уре балканског стила у Србији. На петнаестак километара јужно од Лесковца, котлина прелази у живописну грделичку клис уру, кроз коју се проби ја река Јужна Морава. Уз реку, у клис у ри, на 25 километара је Предејане, лепо планинско излетиште окружено шумом и брдима. У том месту, уз саму маги стралу која повезује средњу и западну Европу са Грчком и Блиским Истоком, смештен је мотел „Предејане“. У КОРАКУ, ЗАЛОГАЈУ, ГУТЉАЈУ Период између два светска рата на зивају златним добом Лесковца. Круна тог бурног друштвеног живота било је организовање неколико карневала, три десетих година. Следећи ту традицију, пре десет година поново је организован Лесковачки карневал. У међувремену, он је и званично уписан на мапу европских карневала. Постао је значајна дестина ција у карневалској породици Европе. Недавно је минуо и десети Лесковач ки карневал (од 6. до 11. јула), који је у пуном сјају потврдио сву ову лепу тра дицију. Међу четрдесет две карневалске групе из целог света, ове године укуп но најбоља је била група са Сардиније, а најбољи изглед и кореографију имала је домаћа „Група са оркестром вилиног коњица“. „Роштиљијада“ је још један важан туристички бренд Лесковца. Почетком септембра, главна градска улица прео брази се у највећу композицију од ска ра. То је званично највећи фестивал ро штиља у југоисточној Европи. За недељу дана посети га више од пола милиона гурмана, љубитеља роштиља, добре за баве, опуштене атмосфере... Такмиче се и мајстори роштиља, ученици (будући кувари роштиљџије), а највише пажње изазива покушај прављења највеће пље скавице на свет у. Последњих година све је више посетилаца из иностранства.
SRPSK A No 10-11 2015
133
Б А Њ А
Једна љековита филозофија „МЕРКУР“, ВИШЕ ОД ЗДРАВС ТВЕНЕ УСТАНОВЕ
Уживање је бити здрав, здраво је уживати. Смирење и унутрашња равнотежа су благодат, али их данас, у овом стресном и нервозном времену, није лако очувати. Масажу, то древно умијеће, треба схватити као улагање у себе, припрему организма за изазове, поновно успостављање хармоније. У „Меркуру“ знају и како и зашто
„М
еркур“ је у Србији Нацио нални центар за едукацију и превенцију дијабетеса. То јасно указује и на његову високу ре гионалну позицију у лијечењу шећерне болести. Ипак, главно подручје индика
134
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
ција су болести коштано-зглобног си стема и органа за варење. Али, у настојању да својим гостима пружи могућност за релаксацију и ужи вање, „Меркур“ је још 2005. године отво рио Велнес центар „Фонс Романус“. Био
је то важан искорак: први велнес центар у бањама Србије. Данас, овај Велнес цен тар пружа могућност уживања у базен ском комплекс у са хидромасажама и са уна парку: • Купање у базенима са термоминерал ном водом има бројне предности у однос у на класичне базенске центре. Минерал на вода којом су испуњени сви „Мерку рови“ базени природна је благодат и за здравље и за љепот у. • Сауна парк чине инфрацрвена и финска сауна, римско и турско купатило, слана соба, буре за нагло хлађење и про стор за медитацију. У оквиру сауна парка је и соларијум.
Свакодневне активности остављају трагове на нашим мишићима, лицу, згло бовима и држању тијела. Масажа је један од добрих начина да те трагове обрише мо, ради здравља и љепоте. Центар за масаже је понос „Меркуровог“ спа-ком плекса. Током десет година успјешног рада, овај центар развио је широку пале ту релакс садржаја, са око тридесет раз личитих масажа, од класичних релакс и терапеу тских, до атрактивних третмана вулканским камењем, медом и млијеком, чоколадом, брусницом... Ајуверда. Најстарија индијска техни ка масаже којом се настоји да се дубоко
SRPSK A No 10-11 2015
135
Б А Њ А
/
S P A
ускладе тијело, дух и ум, уз постиза ње стања савршене равнотеже и мира. Комбинацијом прес ура тачки и лимфне
Највећи у овом дијелу Европе У жељи да обједине своје садржаје, у јулу ове године сви „Меркурови“ центри ујединиће се у јединствени Спа центар. Биће то највећи комплекс те врсте у овом дијелу Европе. Под једним кровом наћи ће се Центар медицинске естетике, Вел нес центар, Центар за масаже, Пелоид центар и Балнео цен тар. Без обзира гдје су смјештени, сви гости Врњачке Бање моћи ће да уживају у традиционалним бањским услугама (каде, клизме, инхалације), као и најсавременијим свјетским естетским техникама („зерона“ ласер, антиејџинг третмани, лимфна дренажа...).
136
SRPSK A БРОЈ 10-11 2015
дренаже постиже се дубоко опуштање, ослобађање од умора и несанице, као и бољи рад унутрашњих органа. Буквал но преведено, Ајуверда је знање о живо ту, лекције живота или одговори на пи тање: шта је то живот? Масажа чоколадом. Истраживања су показала да чиста црна чоколада има бројне позитивне ефекте на локално ткиво и цио организам. Побољшање циркулације, спречавање кашља, успо равање старења коже и мозга су само неки од ефеката. Ситна зрнца какаобрашна помажу у микродермоабразији и уклањању изумрлих ћелија коже, као
покретања лимфе и санирања отока, у циљу његе тијела и очувања љепоте. Детоксикација – примјеном утапкава ња ствара се благи вакуум који извлачи токсине коже. Постоји и антиејџинг деј ство површинских, некротичних ћелија коже; током масаже лица медом кожа постаје мекша и еластичнија. Масажом се уклањају и бактерије, вируси, соли и токсини на кожи. Дјелује и на целулит, тиме што се масни џепови разбијају, па се и само тијело тонизира.
и уклањању бора. Овај третман буди чула, јер чоколада, тај добро познати афродизијак, утиче на лучење сератони на („хормона среће“) и ендорфина (који смањује бол), па се сматра и природним антидепресивом. Кожа послије масаже је подмлађена, а ум одморан, што за осо бе које се баве стресним послом, и то на свом лицу показују, представља један од природних елиминатора стреса. Масажа медом. Спаја благодати ма саже и меда. Мед ће успут упити токсине и убрзати њихово излучивање из орга низма. Најједноставнији начин побољ шања циркулације, смањења напетости,
Октопод масажа. Пружа виши ниво опуштања и релаксације за све оне ко јима су неопходни одмор и опоравак након стресних сит уација. Ова масажа са четири руке доводи до потпуног опу штања и открива сасвим ново искуство. Синхронизовани покрети два терапеу та пружају доживљај потпуне хармони је, баланса и смирености, успоставља јући енергетску стабилност тијела. Ова масажа пружа потпуни осјећај гламура и префињености, и право је освјежење за дух и тијело. Бројне предности масаже указују да одвајање времена за ову врсту третма на треба схватити као улагање у себе. И као дио дана који припрема наше тијело за предстојеће активности. SRPSK A No 10-11 2015
137
СРБИЈА – НАЦИОНАЛНА РЕВИЈА! ЛијеполицеОтаџбине
Сестринско издање „Националне ревије“ у Републици Србији!
www.nacionalnarevija.com
„G
uinot Institut Paris“ је више од 35 година водећа свјетска кућа у области професионалне козметике. Заједничким радом и сарадњом врхунских свјетских научника и козметичара, те сталним праћењем потреба и жеља клијената, развила је сигуран начин за успјешно бављење љепотом. Кључ тог успијеха је у врхунским третманима, уз коришћење производа који су резултат највише технологије, као и у искључивој посвећености салонској њези, високим стандардима при школовању и тренингу терапеута, те стеченом имиџу кроз рекламне кампање и спонзорисање врхунских спортских догађаја. У веома јакој конкуренцији „Guinot“ успијева да очува мјесто лидера кроз сталне иновације, од којих се издваја уношење „ћелијског медијума“ у препарате са чак 56 активних састојака за регенерацију ћелија: 21 амино киселина, 17 витамина и 16 минерала. „Guinot“ је освојио повјерење клијената широм свијета брзо видљивим и дуготрајним резултатима примјењених третмана. Зато су међу корисницима ове козметике и „вјечно младе“ свјетске звијезде, попут Хали Бери, Кајли Миног, Шарлиз Терон, Шерон Стоун, Кетрин Данев, Изабеле Ађани, а од мушкараца Мела Гибсона, Џорџа Клунија и Ричарда Гира. Ипак, ову козметику на врху држи прије свега вјерност клијента као што је енглеска краљица Елизабета. Данас сваки познатији центар који се бави љепотом има и „Guinot“ кабинет као гаранцију квалитета за захтјевну клијентелу. Више од 11.000 ауторизованих „Guinot beauty“ салона, клиника и спа-центара широм свијета, са професионалним beauty терапеутима, гаранција су квалитета и постојаности бренда. Добродошли!
Најтраженији третмани ХИДРАДЕРМИЈА
AROMATIC
ХИДРАДЕРМИЈА ЛИФТ
BEAUTE NEUVE
TECHNI SPA
LIFTOSOME
ЦЕНТАР ЗА ЊЕГУ И ОБЛИКОВАЊЕ ЛИЦА И ТИЈЕЛА Николе Пашића 1, 78000 Бањалука Тел.: 051 347 940; Факс: 051 347 942; Моб.: 065 593 569 glocon@teol.net, www.guinot.rs
Велепродаја и малопродаја козметичких препарата и шминке. Увозник за БиХ: GLOCON d.o.o, Бањалука
Енергија Српске!
Мјешовити холдинг ЕЛЕКТРОПРИВРЕДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ АД Требиње, Степе Степановића бб (+387 59) 277-101, (+387 51) 343-900 www.ers.ba