EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ CG 3 € ♦ SRB 290 RSD
година I број 1, 2013. цијена 5 KM www.nacionalnarevija.com
Ризнице и сјећања
NAJDUBQI DAMARI BALKANA
ПРИНЦИП ПРЕС СЕРБИя ◆
◆
ГЕОПОЭТИЧЕ
СКИЙ АЛЬБОМ
СКИЙ АЛЬБОМ
Serbia
◆
Руссk иЙ
◆
◆
english ◆
ГЕОПОЕТИЧКИ АЛБУМ
SeRbia ◆ geo-poetical album
ГЕОПОЭТИЧЕ
Србија
Сербия
м, ом, свидетельство назвать альбом андирует, не е в руках, можно ю вы держит ь. Она не пропаг прессКнигу, котору стремится убедит дение. Она не нтов. Она не ввести в заблуж турсобранием докуме , не старается вояжер. Она не ленное мнение продукцию комми навязывает опреде на старинное ирующий свою ипы. Она похожа адвокат, не реклам не стереот ки, арь, секрет описывающий раздвигаете занавес ыми фразами сь на поезд и ывайте журналист, рутинн когда вы садите видов. Разгляд ◆ geo-po сное путешествие, вающих за окном etical album долгое прекра глазами тех, нием проплы глазами, но и иться мелька только своими ится собираясь наслад , смотрите не The book before you could Что-то вам запомн любознательно путешествии. be called an album, testimony, может этом а , об их спокойно и ывать инаний anthology of documents. does not want to persuade. будете рассказ it кую нить воспом it does not propagate, does , который pR, кому вы потом not impose, does not spin. воссоздать тонень lawyer, blabby advertising портрет Сербии нужно будет it is not a agent. Neither is it a tourist й мозаичный сразу, для чего-то reporter, steeped into phrases в один большо the type of self-termina вас сольется and tion для called не routine. Just like on a long все люди быть, мелочные and beautiful old-fashione journey, when you sit in навсегда. туры: «Лишь d a train and open curtains останется в памяти on the window, numerous ка мировой литера глаз.» unraveling in front of you. е слова класси images will be а не скрыт от Watch them calmly and Только не забудьт мир очевиден, with curiosity, as an explorer, eyes and eyes of those to . Настоящий with взгляду your у whom you will be telling about верят первом the journey. Some of these you will remember right images away, the others you will occasionally retrieve and fine connection, and maybe restore your all of them will merge into one, into a large mosaic Serbia that you will carry portrait of forever. and do not forget the warning of one of the most ill-fortuned princes in world literature: “it is only shallow people who do not judge by appearances . The true mystery of the is the visible, not the invisible. world ”
Изванредна монографија о Србији, у одвојеним издањима на пет језика! Српски, руски, енглески, шпански, француски!
Serbia
◆
ALBUM GÉOPOÉTIQUE
◆
ÁLBUM GEOPOÉTICO
Este libro que tiene delante podríamos denominar un álbum, un testimonio colección de documentos. o una No quiere persuadir. No propaga, no impone, no es un portavoz, un abogado, da vueltas. No un agente publicitario parlanchín. Tampoco es un periodista turístico, abismado en palabrería y en aquella forma de auto-apagam Como en algún antiguo iento llamado la rutina. viaje largo y lindo cuando se sienta en el tren y abre de la ventana, pasarán aquí las cortinas numerosas imágenes delante de sus ojos. Mírelos con curiosidad, de forma descubridora calma y , con sus propios y con los ojos de otros a los que contará sobre ese viaje. Algunas de estas imágenes recordará instantáneamente, a otras vez en cuando renovando volverá de sus vínculos finos, y tal vez todas ellas converjan en un retrato mosaico grande en una imagen, de Serbia que llevará consigo para siempre. Y no se olvide de la advertencia de uno de los príncipes más desafortunados de literatura mundial: „Sólo la gente superficial no juzga por la apariencia. El misterio del mundo es lo visible, verdadero no lo invisible.”
◆
◆
Franç ais
Español ◆
Il de documents. témoignage, recueil porteappelé album, e pas. Il n’est ni e pas, il n’exagèr par e pas, il n’impos touristique, infecté ni journaliste té bavard. Il n’est beau, long voyage Comme dans un nte nommé routine. sur la fenêtre, de et écartez les rideaux ment, curieuse ez dans un train et z-les tranquillement ez nt vous. Regarde à qui vous raconter les yeux de ceux opres yeux et aux autres vous ez tout de suite, e, elles images vous retiendr subtile, et peut-êtr votre relation pour renouvellerez vous emporterez e de la Serbie que ortrait mosaïqu la littérature de princes malheureux nt d’un des plus ces. Le vrai mystère juger sur les apparen égers pour ne pas nvisible.”
SERBIA ◆ ÁLBUM GEOPOÉTICO
SERBIE
O-POÉTIQUE
Serbia
◆
GEO-POETICAL ALBUM Exceptional monograph on Serbia, in separate editions in five languages! Serbian, Russian, English, Spanish, French!
СрБИјА◆ГЕОПОЕТИЧКИАЛБУМ
The most beautiful Serbia, on the palm of your hand! Anthology of photo-documents on beauty! Give it proudly, as a gift to yourself and others, here or anywhere else in the world!
◆
СрпСки ◆
PRINCIP PRESS
Cetinjska 6, Belgrade; Phone: +381 (11) 322 70 34 www.nacionalnarevija.com, www.turistinfosrbija.com
П Р О Л О Г
Издавач „Принцип Прес“ Цетињска 6, 11000 Београд Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92 www.nacionalnarevija.com princip.press@gmail.com Директор и главни уредник Мишо Вујовић Уредник Бранислав Матић Технички уредник Александар Ћосић Уредник фотографије Драган Боснић Заглавље и дизајн насловне стране Јован Жељко Рајачић Сарадници Милован Витезовић, јереј Јован Пламенац, Небојша Јеврић, Драган Лакићевић, Бојан Мандић, Јово Бајић, Дејан Булајић, Дејан Ђорић, Ђорђе Србуловић, Михаил Кулачић, Зоран Пејашиновић, Слободан Крстић, Сандра Кљајић, Борис Чикић, Сенка Тривић, Сандра Јосовић, Вања Тепић, Љубиша Тривић, Дајана Королија, Радмила Ђевић, Весна Капор, Александра Рајковић Маркетинг Мирко Вујовић, Ирена Столић Секретаријат и пласман Јелена Јовић, Драгана Димитријевић, Миленко Василић Штампа „Портал“, Београд Представништво за Републику Српску „Принцип Прес РС“ Алеја Светог Саве 7, 78000 Бањалука Тел/Факс: +387 (51) 304 360 srpska@nacionalnarevija.com Дијана Петковић, директор Представништво за Аустралију „Princip Press Australia PTY LTD“, 12/24 Loch Street, 3182 St Kilda West, VIC Јелена Јанковић, директор
ПРЕД ОГЛЕДАЛОМ, СА СВИЈЕШЋУ О СВОЈИМ ВРИЈЕДНОС ТИМА
Идентитет. „П
остоје два начина да човјека учините бескућником. Пр ви, да га истјерате из његове куће или му је уништите. Други, да га натјерате да његова кућа буде иста као било која друга.“ Тако пише Ноам Чомски. А у Српској, сад кад се опет озбиљ но скућило, ваља увјек имати на уму ово друго. Од оствареног и разборитог свијета треба много тога учити и преузимати, уз прилагођавање и своју мјеру. Стандарде рада и квалитета, орга низацију, ефикасност, провјерена законска рјешења, сигурност и предвидљивост. Али, при том, ни на трен се не смије заборавити: у свијет у ћемо бити узети за озбиљно и странцима ћемо бити занимљиви онолико колико останемо своји. Онолико колико у нашој кући и нашем живот у буде нас. Интернационално, дабоме, треба имати „у понуди“, као нешто што се подразумјева, али нипошто не запоставити национално и локално. Кроасане у Фочи, макијато у Приједору или чизбургер на Романији могу фасцинирати само малограђане и простот у. То никада неће бити разлог да се неко сјети тих мјеста или их пре поручи својим пријатељима. Али пита савијача, телетина испод сача, скоруп из мјешине, вино из Попова поља, слатко од шљива или домаћи сок од рибизле биће привлачни сваком правом пут нику из далека. Провинцијална психологија и култ урно епигонство су досад ни бар колико и политика у протекторатима. Кроз њих се при зивају свјетски грамзивци и силеџије, који најчешће долазе под маском цивилизатора, с врећама пуним бижутерије. И данас као опомена одзвањају ријечи Џулијуса Њеререа: „Од свих злочина колонизатора ниједан није гори од покушаја да нас увјере да не мамо сопствену култ уру, или, што је још горе, да је то нешто чега би требало да се стидимо.“
Покровитељ издања:
На насловној страни: Јована Раљић (Фото: Борис Чикић) CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.6 Република Српска) ISSN 2334-850X, COBISS.SR-ID 199401228
04
ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Партнери издања:
РТС - ЈАВНИ СЕРВИС СРБИЈЕ
SRPSK A БРОЈ 1 2013
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНА
РТВ СРПСКЕ
САДРЖАЈ Витраж 04 ПРОЛОГ 06 ХРОНИКА
Путоказ 10 АЛБУМ: МАЛА СВАКОДНЕВНА ЧУДЕСА 16 ПУС ТОЛОВИНЕ: РАФТИНГ НА ДРИНИ 22 УПОРИШТА: ЗЕЛЕНКОВАЦ 30 СИМБ ОЛИ: АРС ЛАНАГИЋА МОСТ 36 ВРХОВИ: СРПСКА НА КРОВУ АФРИКЕ 44 ОТКРИЋА: ПОМПЕЈА НА ДРИНИ
Људи 88 НЕБ О: БАЊАЛУЧКИ ПАДОБРАНЦИ 94 ПОБЈЕДНИК: ДРАГАН БАЈИЋ 100 ВРЛИНА И ВЈЕШТИНА: УДРУЖЕЊЕ „ДУГА“
Култура 50 СВЕТИОНИЦИ: МИЛАН БУДИМИР 58 ПОДСЈЕТНИК: САВА МРКАЉ 64 РИЗНИЦЕ: МУЗЕЈ СРПСКЕ 70 ПАМЈАТ: „ГОЛГОТА ЈАСЕНОВАЧКА“ 74 ИЗАЗОВИ: БИЈЕНАЛЕ У ВЕНЕЦИЈИ 80 ВИШЕ ОД ИГРЕ: ВЛАДИМИР ПИШТАЛО
Представљање 102 ПИСМО: МИС ЛИТИ ЋИРИЛИЧНО 104 ВЕЗЕ: М:ТЕЛ 108 ЗДРАВЉЕ: „МЕРКУР“ 112 СТУДИЈЕ: БЕОГРАДСКА ПОС ЛОВНА ШКОЛА 115 ЗНАЊЕ: ВИСОКА ХОТЕЛИЈЕРСКА ШКОЛА 116 ТРУБЕ: „ГУЧА“, 2013. SRPSK A No 1 2013
05
В И Т Р А Ж
Т РАК А >> „Добро је што се после 18. и 19. века, када су наука и религија постављане једна нас упрот друге, сада сит уација мења и оне бивају једно, две стране истога, у служби добра и корисног“, рекао је Његова Светост патријарх српски Иринеј 10. јуна у Београду, на великом међународном научном скупу „Религија у друштву, култ ури и европским интеграцијама“, који је организовао Универзитет у Беог ра ду, у сарадњи са Фондацијом „Кон рад Аденауер“. >> Поводом 70. годишњице од смрти српског научника и визионара Ни коле Тесле, у САД је одржано низ скупова и манифестација, а Вол Стрит Журнал је то обиљежио те матом под насловом „Највећи науч ник који је икада живјео“, наводећи да је „већ сам његов лик могао да освијетли једну просторију“. >> Изложба „Моје Јадовно“ одржана је недавно у више градова Србије и Српске, као подсјећање на зверства почињена у том хрватском концен трационом логору током Другог свјетског рата, када је „за само 132 дана, на најмонструознији начин, уби јено најмање 40.123 недужних људи, стараца, жена, дјеце, српске и јевреј ске националности“. >> Четири капитална издања Акаде мије наука и умјетности Републике Српске – зборник радова Република Српска, 20 година развоја, моногра фија Трактати о уставноправном положају РС, зборник Иво Андрић између истока и запада и Дјела Ни коле Кољевића – представљена су 6. јуна у Народној библиотеци „Филип Вишњић“ у Бијељини. >> У такмичарском програму ового дишњег Међународног филмског фестивала „Краткофил Плус“, од 24.
06
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Ауто-пут На аутопут у Бањалука–Добој, 23. маја свечано су започети радови на дионици од Прњавора до Добоја, укупне дужине 36 километара. Вриједност пројекта, финансираног кредитом „Европске банке за обнову и развој“, износи око 180 милиона евра. На овој дионици планирана су 64 објекта, углавном надвожњаци, подво жњаци, два дужа моста и један тунел у дужини од 180 метара, а рок за завршетак радова је новембар 2015. – Ауто-пут је не са мо грађевински већ и цивилизацијски иза зов који битно мије ња карактер друштва – рекао је на свечано сти у Јоховцу пред сједник Српске Ми лорад Додик. – Њиме показујемо да је Срп ска дио интегрисаних комуникација на нај вишем нивоу. Стварање мреже ауто-путева и јачање унутрашње повезаности Српске, које смо обећали 2006, није ни једноставан ни лак посао. Али ми, ево, не оду стајемо. Политичари се мјере по томе шта оставе иза себе, а не по томе шта причају.
Нафта „Јадран-Нафтагас“, заједничко предузеће „Нафтне индустрије Србије“ и руске компаније „НефтегазИн Кор“, започело је крајем маја у посавском мјесту Об удовац радове на првој истраживачкој нафтној бушо тини у Српској, дубокој 2.800 метара. Потом слиједи бушотина на 3.500 метара дубине у околини Бијељине. Прошле године спроведена су геофизичка испитивања у општинама Нови Град, Козарска Дубица, Костајница, Приједор, Оштра Лука, Бањалука, Челинац, Лакташи, Добој, Прњавор, Лопаре, Угљевик, Бијељина и Зворник. Концесиони уговор са руским партнерима потписан је на 28 година. – Процјене и све што смо досад урадили даје нам реалну наду у успјех – нагласио је Александар Воро њин, замјеник генералног директора за спољне везе „Зарубежњефта“, компа није мајке „НефтегазИн Кор“. – Улагања у истра живање нафте и гаса у Српској до краја 2014. биће 40,7 милиона дола ра. Уколико се покаже да постоје довољне резер ве, у саму експлоатацију биће уложено 188 мили она долара.
Музеј Нова стална поставка у ре конструисаном Музеју Српске православне цркве у Улици кне за Симе Марковића у Београду недавно је свечано отворена у прис уству највиших званица. – Део изложеног великог духовног блага Србије досад је био у депоима. Ово је прили ка да се види шта све поседује Српска православна црква и колико је велико култ урно и духовно наслеђе Србије, саку пљано још од 13. века – казао је том приликом Његова Светост патријарх српски Иринеј. Музеј СПЦ, основан 1954, реконструисан је уз помоћ Министарства култ уре Србије. Међу 250 изложених предмета, најстарије је Дечанско апокрифно јеванђеље из 13. вијека. Пажњу плијене рукописне књиге, повеље, плаштаница краља Милутина (13. вијек), одора светог кнеза Лазара, митра Катарине Кантакузине, Јефимији на Похвала кнезу Лазару, повеља цара Душана, кивот светог Стефана Дечанског из 1343. године, повеља Вука Бранковића, икона Христа Сведржитеља из 15. вијека, ручна кадионица из 1654...
Едикт „Српски народ баштини наслијеђе отаџбине цара Константина. Тај цар доказао је да имамо право да се бранимо, да се боримо непрестано и изнова за своја пра ва на опредјељење, слободу живљења и вјеровања, те да нам нико не може одузети оно што је наше вијековима“, рекао је Његово Пре освештенство епи скоп зворничко-ту злански Хризостом 9. јуна на свечаности у Невесињу којом је почело обиљежава ње 1700. годишњице Миланског едикта у Српској. Уз свет у лит урги ју, свечаност је протекла у знаку хуманитарне манифе стације у касарни „Невесињска пушка“, уз прис уство највиших државних, култ урних и вјерских званица. Прикупљена средства намијењена су, поред осталог, Фондацији „Свети Вукашин“, невесињском Удружењу дјеце са посебним потребама „Моја нада“ и за изградњу спомен-цркве Вазнесења Христовог у Пребиловцима. Јубилеј Миланског едикта прославиће све епархије Српске православне цркве, а централна манифестација биће одржана почетком октобра у Нишу, родном граду цара Константина.
до 28. јула у Бањалуци, биће при казано више од 40 остварења из цијелог свијета и додијељен „Гран При“, те награде за најбољи игра ни, експериментални, докумен тарни, анимирани и регионални филм, као и специјална признања жирија и награда публике. >> С удбина као повод, изложба слика и скулпт ура академика Миливо ја Унковића, српског професора и умјетника свјетског реномеа, по стављена је недавно у Невесињу, а надахнутом бесједом отворио ју је 6. јуна Драган Давидовић, гене рални директор Радио-телевизије Републике Српске. >> И ницијативе Милана Коњовића на раскршћима српске умјетности 20. вијека назив је изложбе из зао ставштине чувеног српског сли кара (1898-1993) која ће од 20. јуна до 20. јула бити отворена у Музеју савремене умјетности Републи ке Српске, а представљаће пре сјек цијелог умјетниковог опуса, од кубизма и соцреализма, преко апстракције и експресионизма, до модерне. >> В ече оперске музике назив је кон церта у Банском двору којим су 6. јуна пријестоницу Српске дарива ли студенти соло пјевања на Ака демији умјетности Универзитета у Бањалуци (Ана Симанић, Миљана Брезичанин, Албина Смајловић, Ивана Живанић, Драгана Радо вановић, Софија Антић, Страхи ња Бузаџија, уз клавирску пратњу Дуње Марковић), а на програму су биле арије из познатих опера Пучинија, Бизеа, Моцарта, Глинке, Вивалдија... >> Одабрани радови са трећег Бијена ла акварела малог формата изло жени су од 9. јуна у Музеју Козаре,
SRPSK A No 1 2013
07
В И Т Р А Ж
Т РАК А у оквиру Култ урног љета „Приједор 2013“, а на овогодишњем конкурс у учествовало је 250 аутора из Грчке, Бугарске, Русије, Пољске, Македони је, Француске, Словеније, Хрватске, Црне Горе, Србије и Српске. >> „Не смијемо да дозволимо да нам одрасту генерације које нис у стекле читалачке навике, па је стога по требно да се и књижевност за дје цу прилагоди новим нараштајима и изузетно брзим технолошким про мјенама у 21. вијеку“, каже српски писац Урош Петровић, чије су За гонетне приче и Мистерија Гинкове улице званично најтраженије књиге за дјецу у бањалучким књижарама 2013. >> Ћ опићевим стазама дјетињства назив је култ урне манифестације ко ју су у Доњем Дубовику заједнички организовали општина Крупа на Уни и Фондација „Бранко Ћопић“, у част славног писца, који је „први пут у српску књижевност увео Грмеч и подгрмечки крај“. >> Ликовно-еколошка колонија „Бар дача-Србац“, тридесета по реду, оку пиће од 22. до 30. јуна еминентне академске сликаре и графичаре из Словеније, Србије, Црне Горе, Срп ске, те научне раднике из области екологије и архитект уре, који ће и овога пута будити свијест о потре би очувања и унапређења човјекове околине. >> Г енерална проба самоубиства, пред става Душана Ковачевића у извође њу „Град позоришта“ (улоге Адмир Мешић, Драшко Видовић, Јованка Божовић Миловановић, Велимир Бланић, редитељ Лука Кецман), из ведена је 8. јуна по други пут у Кул турном центру у Градишки, а прис у ствовао је и сам писац.
08
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Авантура театра На шеснаестом Театар фесту „Петар Кочић“, у првој декади јуна у Бањалуци, за најбољу представу у цјели ни проглашена је Елијахова столица београдског Ју гословенског драмског позоришта и сарајевског МЕСС театра. Награду за најбољу ре жију добио је Егон Савин за Злу жену Јована Стери је Поповића, у извођењу позоришта „Тоша Јова новић“ из Зрењанина. „Кочићеву књигу“, на граду за најбољу драму, добила је Бањалучанка Тања Шљивар за текст Гребање, или како се убила моја бака. Три равноправне глумачке награде добили су Едита Карађоле за улогу мајке у представи Дабогда те мајка родила, Иван Ђурић за улогу Донија у представи Здра во, животе, као и Властимир Ђуза Стојиљковић за уло гу Јакоба Шнајдера у представи Елијахова столица. Специјална награда додијељена је Николи Завиши ћу за режију представе Сава Савановић – вампирска симфонија Народног позоришта из Кикинде. Ова пред става добила је и признање „Корак у храброст“ жирија Радио-телевизије Републике Српске.
Стаза, вишеградска И тридесет четврта „Вишеградска стаза“, култ урна манифестација посвећена једином српском нобеловцу Иви Андрићу, протекла је у знаку бројних занимљивих програма. Бесједили су писац Миро Вуксановић и ми нистар култ уре Српске Горан Мутабџија. Представље на је књига Милована Марчетића, лањског добитника „Андрићеве награде“. Концерт класичне музике прире дио је „Ансамбл Стефановић“ из Ужица. На Ћуприји су одржани песничко вече и перформанс, а у Дому култ у ре Сусрети библи отекара Српске. У Градској галерији постављена из ложба учесника прошлогодишњег сликарског сабо ровања. Промовисан зборник Андрићевом стазом и календар Срп ског култ урног друштва „Просвјета“ за 2013. Изведена представа Обична љубавна прича Драмског студија Дома култ уре у Вишеграду. (...) „Вишеградска стаза“ се, наравно, наставља догоди не, премда ћемо и у међувремену њоме ходити.
Конкурс „Лијепо лице Српске“ Промовишући ли јепо лице Отаџбине, и желећи да и друге подстакне на препо знавање таквог ли ца сопствене земље, уредништво Нацио налне ревије распи сује Први конкурс за серију најлепших фотографија „Лијепо лице Српске“. Серија мора имати најмање два десет оригиналних ауторских фотографија, без жанров ских или тематских ограничења (портрети, пејзажи, си туације, детаљи, људи, градови, феномени...). Фотографије треба да буду послате на CD-у или електронском поштом, у резолуцији најмање 300 dpi, на електронску или класичну адрес у Националне ревије на значену у импрес уму, најкасније до 1. септембра 2013. Фотографије које технички буду испод назначеног стан дарда неће бити жириране. Свака фотографија у имену фајла мора да има написано шта се на њој налази, гдје је настала. Уз фотографије, неопходно је доставити, у „вор ду“, биографију аутора. Национална ревија награди ће три најбоље серије (I – Златна плакета „Лијепо лице Српске“, II – Сребрна плакета „Лијепо лице Српске“, III – Бронзана плакета „Лијепо лице Српске“). Избор фотографија шест најбоље пла сираних аутора и њихова ства ралачка биографија биће, по редоследу пласмана, обја вљени у Националној ревији. Национална ревија и њен издавач задржавају право објављивања без накнаде сваке од фотографија приспе лих на конкурс, уз обавезу да аутор буде коректно пот писан.
Награде „Бранко Ћопић“ Вепрово срце, роман Драга Кекановића у издању Срп ске књижевне задруге, и Изнад облака, збирка поезије Верољуба Вукашиновића у издању „Просвете“, овенчани су овогодишњом наградом Задужбине Бранка Ћопића. На недавној свечаној додјели у Салону САНУ у Бео граду, о награђеним књигама и Бранку Ћопићу говори ли су академици Светозар Кољевић и Милосав Тешић. У образложењу једногласне одлуке жирија, за Кекано вићев роман је речено да је „драматична слика недоумица и заблуда неких високообразованих људи приликом уда љавања Срба са родног тла у Хрватској у вријеме сукоба осамдесетих и деведесетих година 20. вијека“. Вукашино вићева збирка, „упечатљиво аутопоетичко промишља ње“, такође је једнодушно оцијењена највишим оцјенама. Оба награђена књижевника узвратила су бесједама.
>> На ревији руског филма у Хан Пи јеску, од 5. до 7. јуна, приказани су филмови Возач за Веру Павела Чухраја, Тарас Буљба Владими ра Бортког, Кукавица Александра Рогожкина (...), што је својеврсни увод у „Дане руске култ уре“ пла ниране за јесен. >> Најбољи библиотекар у Српској у 2013. је Жељко Савановић из Фа култетске библиотеке у Бањалуци, најбоља библиотека је Народна из Мркоњић Града, најбољи менаџер у библиотекарству је Јован Цвјетко вић, директор бијељинске Народ не библиотеке „Филип Вишњић“ – одлучено је 9. јуна у Вишеграду, на седамнаестим Сусретима библио текара Републике Српске. >> Б рак, у ствари љубав, позоришнокабаретска представа Владана и Кристине Савић, изведена је 2. ју на у Центру за образовање и кул туру у Лакташима. >> Премијера представе Вољени ба њалучког Студентског позори шта, у режији Бахрудина Авдаги ћа, одржана је недавно на великој сцени пријестоничког Дома омла дине, а прис уствовао је и аутор награђиваног текста Кристофер Блиндхајм Гронскаг. >> На питање под којим условима би данас одржао концерте у Београду и Загребу, легенда ју-рока и фронт мен чувене „Азре“ Џони Штулић недавно је одговорио: „Не свирам на окупираним територијама.“ >> Према писању београдског пор тала „Њуз.нет“, службеници Ха шког трибунала затражили су по четком јуна да им неко на брзину објасни како се оно беше распала Југославија.
SRPSK A No 1 2013
09
А Л Б У М
О ФОТОГРАФИЈИ, СВЈЕТЛОС ТИ И СЛОБОДИ
Мала свакодневна Б
чудеса
орис Чикић (Градишка, 1977). Фотограф и дизајнер. Од треће године живи у Бањалуци. Тај град обиљежава велики дио његове личности, о чему говори и књига панорамских разгледница Бањалука с љубављу. Одрá стао је на четрнаестом спрат у, отуд његов панорамски поглед на свијет и хроничарски осјећај за промјене неба, природе и града. Фотографија за њега није посао него облик љубави. Одушевљавање чо вјека и свијета. Саслуживање Творцу, свједочење генију Природе. Као ка кав племенити ловац, узима бицикл, планинарски ранац и фотоапарат, па одлази у Природу, у Свијет. У Слободу. Срце је чисто, очи широм отворене, као у сну. Ловац је и ловина. Он тражи фотографију, фотографија тражи њега. Оно што доноси пред нас, овјековјечено, заправо су тренуци срећног сусрета. Мала чудеса која нам се дешавају свакодневно и углавном пролазе непримјећено. Фотографија, тај загонетни запис свјетлошћу, увијек одзвони у њему. Озарује га, мијења и обликује. Он има потребу да нам о томе прича, да нам објасни шта се ту догодило. Нема дистанце, нема (само)критичности. Уло жио је срце и од посматрача тражи исто то. Мудрост срца. Повјерење у око долази тек потом. Тако слика предјеле, људе, градове. Планине, воде, небеса. Храмове, ули це, кат уне. Етно село и рок концерт. Лијепу дјевојку и жалосну врбу. Прошао је Европу уздуж и попријеко, бициклом, све добро одмјеривши. Увјерен је да је најљепша земља старог континента баш ова у којој је рођен. И да има смисла живјети живот доказујући то. Живјети живот и домишља ти свијет. (Б. М.)
10
SRPSK A БРОЈ 1 2013
SRPSK A No 1 2013
11
А Л Б У М
12
SRPSK A БРОЈ 1 2013
SRPSK A No 1 2013
13
А Л Б У М
14
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 1 2013
SRPSK A No 1 2013
15
П УС Т ОЛ ОВ ИН Е
/
A D V E N T U R E S
РАФТИНГ НА ДРИНИ И ТАРИ, ВАЖАН АДУТ ФОЧАНСКОГ ТУРИЗМА
Бисери на
зеленој нити
Пише: Радмила Ђевић
16
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Некада су трифтари низ ријеку на дрвеним сплавовима превозили грађу, робу и људе. Све до Београда стизали. Данас је све друкчије, само су привлачност зелене воде и чар Старе Херцеговине исте. Петнаест рафтинг клубова, букови и прелијепи предјели, узбуђења и радости, планински туризам и сафари туре, доводе овдје сваке године велики број гостију
SRPSK A No 1 2013
17
П УС Т ОЛ ОВ ИН Е Један од рафтинг клубова у Бастасима Пред полазак на спуст Дрином
В
ећ тринаест година рафтинг цен тар у Бастасима код Фоче бо гатом понудом осваја домаће и иностране туристе. Овај туристички бисер на Дрини сваке године у мају отвара свој шарени дневник у који се упис ују бројни љубитељи планинског и рјечног туризма, авант уре и нетакнуте природе. Уз то иду и аутентична домаћа кухиња, угодан смјештај, добри забавни и рекреативни садржаји, као и одлична атмосфера. Фочански крај је од раније познат по сплаварењу. Претече данашњих рафте ра били су трифтари, који су на дрве ним сплавовима превозили грађу, робу и људе. – Спајали су Фочу са околним градо вима, па све до Београда. Грађа је прево жена Дрином и Таром. Давне 1913. такав вид сплаварења био је у јеку – прича Драгица Ћурчић, кустос Музеја „Ста ра Херцеговина“ у Фочи. – Временом су прерасли у туристичку атракцију. Годи не 1937. први туристички сплав прошао је низ Дрину. Крајем 1970-их сплаварење постаје озбиљна туристичка дјелатност. Након рата у рушевинама Југосла вије, заљубљеници у природу су крајем 1990-их почели да оживљавају спуст низ ријеку и да афирмишу рафтинг. Дрвени сплавови одавно су превазиђени, на сце ну ступају гумени чамци, обучени ски пери, богата понуда, савремена опрема. Од 2000. године на Дрини се нижу камп до кампа, ничу нови клубови, обогаћује се понуда, уводе нови туристички садр жаји. Данас Бастасе краси седам раф тинг клубова, а 2006. они су основали и своје Удружење. – У Удружењу је дванаест рафтинг клубова (од петнаест). Дуг је био пут од пионира у рафтингу до бренда који смо створили. Све је то учињено трудом, же љом и уложеним новцем. Данас имамо цијели један умрежени систем, запо
Сто километара рафтинга – Правимо рафтинг аранжмане у трајању од једног до седам дана. Радимо на цијелој Тари и Дрини, нудимо стотину кило метара рафтинга. Поред тога, нудимо обилазак свих природ них љепота овог краја: прашуме Перућице, језера Зеленгоре, дурмиторски прстен, излазимо комбијима на 1.907 метара надморске висине – прича Миломир Михајловић из кампа „Калиста“.
18
SRPSK A БРОЈ 1 2013
шљавамо многе суграђане, откупљује мо пољопривредне производе од наших домаћина, афирмишемо цијели крај – истиче Мирослав Давидовић, предсјед ник Удружења фочанских рафтера. – То је активност која никад не престаје, а гости од нас траже да сачувамо висок квалитет. У понуди рафтери данас обједињују све оно што се може наћи у овом дијелу Старе Херцеговине. – Нудимо, прије свега, рафтинг Таром и Дрином. Затим планински туризам на Зеленгори, излете и сафари туре. За ор ганизацију свих ових авант ура имамо камп, пансион и планинску колибу на Зеленгори. Запошљавамо лиценциране водиче и скипере, располажемо новом опремом и чамцима. Гостију увијек има, нема викенда да камп није препун – ка же Мирко Давидовић, менаџер и скипер у рафтинг кампу „Тара рафт“, једном од најљепших у Бастасима. ЛИЈЕПА ПИТОМА ДИВЉИНА Брза ријека и букови, прелијепи пред јели и адреналин, узбуђења и радости... То обиљежава доживљај у Бастасима. Рафтинг клубови на Дрини су као бисе ри нанизани на златну нит. – Дрина је по свему веома атрактив на – вели Мирко Давидовић. – Рецимо, ту су два већа ријечна бука, такозвани Мазалачки букови, али и смарагдна боја воде, природне пјешчане плаже, бројна мјеста за одмор... Они жељни жешће авант уре хрле на рафтинг Таром. Најатрактивнија ту ра је од Брштановице до Шћепан Поља. Спуст низ Тару дјелује као да сте ни на небу ни земљи. – Та ријека је фантастична за раф тинг, и питома и дивља у исто вријеме. Има двадесетак букова, од треће и пе те категорије. Када је водостај изразито висок, неки досежу и шесту, највишу ка тегорију. Ријека је најтоплија у августу, а сплаварење може да траје три до че тири дана, зависно од аранжмана. Нај опаснији бук на Тари је Борови и њега сви углавном избјегавају, посебно када је водостај висок –појашњавају скипери. И због Дрине, и због Таре, брзака, бу кова, планина и шума, прелијепих пејза жа, на фочански рафтинг гости долазе гости из Србије, Хрватске, Словеније,
SRPSK A No 1 2013
19
П УС Т ОЛ ОВ ИН Е Радости и узбуђења: Рафтинг на Дрини
али и далеких земаља Европе, Америке, Аустралије... Београђанин Зоран Сима нић сваке године гост је рафтинга на Дрини: – Мој син и ја долазимо овдје већ де сетак година. Ово што је природа пода рила овде, на додиру Србије, Српске и Црне Горе, и ово што имамо уз Дрину, то нема нико у свијет у. Пропутовао сам бројне земље, од Аустрије и Њемачке, преко Италије и Француске, до Шпаније и Порт угала, али овако нешто нигдје ни сам видио ни доживио. Долазићу сваке године, јер ово се не смије пропустити. Туристи, егзибиционисти, ент узија сти, ловци, риболовци, планинари, љу ди широка срца и добре нарави, сви на рафтингу пронађу понешто за себе. – Када останете без енергије и воље у граду или равници, овдје крај Дрине и Таре пронаћи ћете све што вам је потреб но – каже Миодраг Јововић из Врбаса, планинар који је недавно освојио Монт Еверест. – Већ тридесет година долазим, а чини ми се да није прошло толико. Нетакнута природа и савршена хар монија прожимају све у у Бастасима. То је цијели један свијет, пун боја и необич них звукова. – Одржали смо концерт у у Фочи и у разговору са људима чуо сам много о овом крају – каже Петар Јелић, гитари ста „ЈУ групе“. – Када сам схватио каква је природа овде, колико планина и језе ра има, био сам одушевљен. Сада плани рам да дођем и на рафтинг. Приче о фочанском рафтингу оби шле су свијет. Они који су га искусили утиске су преносили пријатељима, по знаницима, странцима… а странцима је довољно само да чују. – Први пут сам на рафтингу овдје и лијепо ми је – каже нам Мајкл Соломон из Словачке. – Од пријатеља сам чуо за
Десном обалом Једина препрека фочанским рафтерима је непостојање при ступног пута од Фоче до ријеке Таре. Стога, већ годинама, са гостима из цијелог свијета иду преко црногорске територије и прелазе два међудржавна гранична прелаза. Имају обећа ње власти Српске и општине Фоча да ће проблем бити ри јешен изградњом шумског пута. Рафтере, као и све Фочаке, охрабрује и то што је прослављени српски режисер Емир Ку стурица показао заинтересованост да се изгради пут десном обалом Таре.
20
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ово, онда се преко интернета распитао о детаљима. Открио сам очаравајући од мор и доћи ћу опет. ДОБАР ГЛАС ДАЛЕКО СЕ ЧУЈЕ За туристе је важно да не морају по знавати веслачке вјештине, али упутства и савјете кормилара морају слиједити. На располагању имају сву неопх одну опрему, тако да је спуст безбједан. – Сваки гост добије посебна одије ла, ронилачке чизме, кациге. Дрина није проблем ни за кога, али Тара зна бити дивља, посебно када је велика. Каму флира се одлично, један дан запамти те гдје је стијена, другог дана је већ ту нема. Ако неко случајно испадне, што је врло ријетко, увијек иза нас иде дру ги чамац који пружа помоћ. Упутства
сви слушају, а атмосфера на чамцима је увијек одлична – прича скипер Марко Калајџић. Аранжмани трају од једног до пет или седам дана. Некада су ово уживање могли приуштити само ријетки, а данас су цијене приступачне. Дан рафтинга кошта 30 евра по особи. То је рафтинг најузбудљивијим дијелом Таре, у дужи ни од 20 километара, и пет километара рафтинга Дрином. Прави се по неколи ко пауза, за обиласке знаменитости, ку пања, фотографисања. Сваки камп пра ви одличне журке, са живом свирком, до дубоко у ноћ. И храна је одлична. – Праве се аутентична јела из фочан ског краја. Сачеви са јагњетином, теле тином, пилетином, печења са ражња, котлићи, домаће пите, домаћи хљеб и лепиње, кајмак, сир, мусаке, кисело мли
јеко – упућује читаоце Националне ре вије куварица рафтинг кампа „Калиста“ Милена Ковач. Сваки рафтинг клуб има и планин ске кућице за одмор. Може се и у рибо лов. Тешко да је остала и једна жеља ко ју фочански домаћини нис у испунили својим гостима. Отуд, годинама, и нај више оцјене. Поред Националног парка „Сутјеска“, рафтинг је најтраженији у фочанском туризму. – Рафтинг општини доноси доста прихода и нашу туристичку понуду чини потпунијом – каже Љепосава Ђајић, ди ректорка ТО општине Фоча. – Фочу сви препознају по Дрини и Тари. Афирмисан је и планински туризам, који је у уској вези са рафтингом. Још није све повеза но са самим центром града, али ће се на томе радити у наредном периоду. SRPSK A No 1 2013
21
У П ОР ИШ Т А
22
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ЕКО ЗОНА „ЗЕЛЕНКОВАЦ“ КОД МРКОЊИЋ ГРАДА
Шумски дворац
умјетности Прво је сликар Боро Јанковић напустио град и вратио се у воденицу свога оца. Онда је давне 1988. шумску галерију „Зашто није отишао Боро“ свечано отворио пјесник Душко Трифуновић, стари мајстор. Преко њега се добар глас о овом мјесту брзо проширио у круговима умјетника, културних хајдука и посвећеника у природу. Данас тамо долазе људи из цијелог свијета. Зашто?
Пише: Рада Поповић
Фотографије: Борис Чикић
SRPSK A No 1 2013
23
У П ОР ИШ Т А
С
лика и прилика Еко зоне „Зелен ковац“ могла је настати у било којем углу Републике Српске, али није, јер њен творац и градитељ Бо „Иванова корита“, рислав Боро Јанковић рођен је управо овдје, на мјесту у које ће уткати своје дио комплекса у снове, визије, неимарске вјештине, сли Зеленковцу карски дух и суживот са природом. Судба или случајност, тек, те пре кретничке 1988. године десило се да је у истом дану кафе-галерију „Зашто није отишао Боро?“ отворио српски пјесник Душко Трифуновић, а Борина жена Ве сна на свијет донијела њиховог сина пр венца Јана. Још од самог његовог дјетињства Борина веза са Зеленковцем је нераскиди ва, потом ојачана временом које је до нијело изазове, али и много више задо вољства и радости. Када је овај сликар прије двадесет осам година одлучио да галерије и му зеје града замијени напуштеном оче вом воденицом, и да на остацима ста рог млина сагради атеље, многи су се чудили. – Кад сам дошао овдје да сам живим, у шуму, у млин, није било струје, теку ћа вода заправо је била поток, није било купатила, телефона... Без додира са ци вилизацијом, имао сам само природу, а од све технике само млин. Све остало
Улаз у Галерију „Зашто није отишао Боро“
24
SRPSK A БРОЈ 1 2013
је било тишина, мир, птице, шум вјетра, жубор воде. Међутим, требало је од не чега живјети – прича нам Боро. Најтеже је, каже, било опстати, а опстало се јер су умјетници и добро намјерници препознали идеју и вољу умјетника, еколога, хајдука, са ногама на земљи и главом у облацима. Књи жевница Дара Секулић, пријатељица, опоменула га је да од сликарства неће моћи живјети, те му предложила да на прави мјесто гдје ће људи моћи да не што попију и поједу, истовремено и да купе његове слике. Није тешко зами слити ту ноћ у воденици, освијетљену свијећом, прожет у жубором потока и шумом вјетра, када је у разговору при јатеља засијано зрно које ће прерасти у излетиште, сада нашироко познато, али и нешто много више од тога. ОД ПОЧЕТКА ДО БЕСКРАЈА Свечано и поносно било је то отва рање. Важнија од самог чина била је по рука послата сумњалима да је Боро ту и да не планира да оде, на срећу оних што су овдје нашли свој кутак који их вра ћа природи и себи самима. Сценарио живота је намјестио тако да је велики Душко проширио добру ријеч о нео бичном мјесту, привлачећи редом по
SRPSK A No 1 2013
25
У П ОР ИШ Т А
/
S T R O N G H O L D
знате умјетнике, попут Јосипа Пејаковића, Зијаха Соколовића, Боре Чорбе... Остала је забиљежена порука коју је Трифуновић упутио окупљеним мјештанима: „Будите срећни, јер многи градови немају своју гале рију, а ви имате галерију у шуми!“ Тако се од уста до уста плела мрежа поклоника Зеленковца. Упоредо, градило се бајковито мјесто, од свега оног што природа нуди, утапајући се у зеленило, баш као да је одувијек и требало ту да буде, а да је Боро послат да заврши неку недовршену слику Ство ритеља. Првобитни градитељски подухва ти привремено су заустављени ратом. У том међувремену, Боро ради као ратни репортер на новонасталој Теле
26
SRPSK A БРОЈ 1 2013
визији Републике Српске, Студио Ба њалука, повремено и као извјештач из Москве. – У току тог рата ми смо, на брзи ну, учили новинарски занат. Требало је створити студио, требало је много ради ти, и то вријеме је било драгоцјено. Ово овдје је стагнирало, али чим сам могао вратио сам се – каже Боро. Вративши се у родно мјесто, на ула зу у воденицу затиче напис непознатог војника: „Овдје се агресија стишава.“ Неоштећен ратним дејствима, дворац за умјетнике наставља да расте. У по ратним годинама, понуда у Зеленковцу се шири, да би 1998. и званично био ре гистрован као заштићена еко зона, ка да је основан и истоим ени еколошки покрет. – Људи су овдје од почетка били сре диште свега. И сада долазе из свих кра јева свијета. Није то да сам ја отишао
живјети сам за себе. Ако си сам за себе, онда си егоиста. Ако живиш само за себе, ако сликаш само за себе, ти си неважан за друштво, ти си неуспјела јединка која није друштвени човјек. ВРЕЛО НАДАХНУЋА У Зеленковцу није напуштен основни постулат о равнотежи човјека и природе. Сачувана је првобитна драж која умјет ницима нуди онај неопходни простор да истражују себе и ослобађају креатив ност. И Боро слика, али не да би живио од умјетности, него за њу. – Сликар не смије да жури. Највећи проблем малих сликара је то што се кад упишу Академију већ осјећају као сли кари, и одмах би да буду славни, да им слике буду скупе. Сликар не смије да ро бује некоме или нечему. Слика нађе свог љубитеља и он њу. Кад неко купи слику
од мене, није мени најва жнији новац који ћу доби ти. Та слика оде у нечији дом и она нас веже. Тај неко гледа и зна да је она дошла одавде. Љепот у овог мјеста упознала је цијела плејада умјетника и поштовалаца природе, остављајући дио себе да би понијели дио Зелен ковца. Приликом наше посјете, у углу кафе-галерије срели смо Зорана Сувај ца Зографа, једног од најбољих акваре листа у Српској, како неуморно ствара нова дјела. – Зеленковац ми даје мир и инспира цију да стварам. Долазим неколико пута годишње по петнаест дана. Сада при премам дјела за изложбу која би ускоро требало да буде отворена у Култ урном центру „Бански двор“ у Бањалуци – каже SRPSK A No 1 2013
27
У П ОР ИШ Т А
28
/
S T R O N G H O L D
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Сувајац. Бранио би то мјесто подно пла нине Лисине и животом, ако би требало, вели. А наш домаћин удовољава нам добро душно и предусретљиво, частећи нас па лачинкама овдашњим. ХАРМОНИЈА ЉУДИ И ПРИРОДЕ Како је растао број посјетилаца, јави ла се потреба за већим смјештајним ка пацитетима. Низале су се једна за другом викендице, бунгалови, сви саздани од др вета, по укус у Борином. – Хармонија је нешто најважније у природи, сликарству, пјесми. Ничим вас не дира, пливате у њој, уживате у њој. Хијерархија моћи, материјалне, вој не, било какве, доводи до нечег другог. А кад нађете хармонију, већ сте у дру гом свијет у – промишља наглас Боро. – Моја жеља је била да ово личи на бај ку. Људима је већ преко главе класике и стега, они желе овдје што више бајко витог, па и да виде мене као пећинског човјека, као егзотику. И овим нашим облицима и градњом, свиме, враћамо човјека из уштогљености, мермера, ко же, сјаја, неона, чиме је човјеков жи вот угрожен толико да мора да бјежи и тражи себе. Ничега претјераног овдје, па ни броја истовремених гостију, јер и то наруша ва склад. Гости долазе из цијелог свијета. Из Монголије, Кине, Италије, Француске, Чилеа, Аргентине... Наравно, највише их је са простора Бањалуке, удаљене неких 70 километара. Истранин Адриано Баф, из Пазина, на Зеленковац је први пут дошао при је осам година. Њега је у овај крај при вукла „мркоњићка коса“. Као бравар по занимању, са страшћу и према историји, желио је да код локалног ковача проник не у тајну израде ове специфичне врсте косе. Онда је трагао и за другим зани мљивостима, па га је пут нанео код Боре. Од тада сваке године више пута посјећу је Зеленковац. – Много људи из свијета и са Балкана сам ту упознао и јако су ми драги сви – каже нам Адриано. – Одушевио сам при родом и другим чарима. Нико те овдје не пита одакле си, гдје си, шта си, причамо сви као да се знамо одавно и то ме је оду шевило, као и моје колеге који су долази ли и долазиће.
Бистрина и разноврсност Планински ваздух на 840 метара надморске висине бистри и прочишћава људе, па буди и апетит. Овдје је у понуди здрава домаћа храна припремљена на огњишту. У Зеленковцу се одржавају и разноврсне манифестације, као што су ликовне колоније, рок концерти, вечери поезије, школски часови у природи, позоришне представе, спортска такмичења...
ЗАШТО НИЈЕ ОТИШАО БОРО Те четири ријечи као жила куцавица провлаче се кроз историју и дух Зелен ковца. Далеке 1984. Боро је почео ствара ти књигу таквог наслова. – То је покренуло једну моју филозо фију како опстати на својим коријенима, тамо гдје припадаш, гдје си рођен. Ви димо, људи одлазе, миграције су свако врсне... По тој логици, требало је да и ја одем тамо гдје су музеји, изложбе, медији и моје циљне групе. У тој својој књизи потегао сам питање зашто није отишао Боро, па сам је тако и насловио. Касније то постаје и назив кафе-га лерије. Наслов се уцртао у животни пут свог творца, визионара. Јер, како у пјесми каже Душко Трифуновић: „Има нека тај на веза, за све људе закон крут, њоме чо вјек себе веже, када бира неки пут...“ Снага те везе изродила је ову шумску причу, уоквирену природном љепотом, исконом, гостопримством и умјетношћу.
SRPSK A No 1 2013
Сликар Зоран Сувајац Зограф, чест гост у Зеленковцу Унутрашњост галерије „Зашто није отишао Боро“
Боро Јанковић, сликар који се вратио
29
С И МБ ОЛ И
Камен
АРСЛАНАГИЋА (ПЕРОВИЋА) МОСТ У ТРЕБИЊУ, НАД ВОДАМА И ВРЕМЕНОМ
у оку неимара Арсланагића мост и поглед на Херцеговачку Грачаницу, на брду Црквина
30
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Сматра се да је ктитор и ове лијепе грађевине онај који је одведен као дјечак Бајица а вратио се као моћни Мехмед-паша Соколовић. Градитељ је по свој прилици био један од ученика Мимара Синана, пројектанта Ћуприје у Вишеграду. Мењала су се царства, епохе, друмови, мењало се чак и мјесто гдје се налази, али овај мост остао је препознатљиви знамен града на Требишњици
SRPSK A No 1 2013
31
С И МБ ОЛ И
„О
д свега што човек у живот ном нагону подиже и гради, ништа није у мојим очима бо ље и вредније од мостова. Они су важнији од кућа, светији од храмова... Сви су они у суштини једно и подједнако вредни наше пажње јер показују место на коме је чо век наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према свом схватању, укус у и при ликама којима је био окружен. И кад ми слим на мостове, у сећању ми искрсавају не они преко којих сам највише прелазио, него они који су највише задржали и за нели моју пажњу и мој дух.“ То су ријечи великог Иве Андрића. Арсланагића мост није имао срећу да ве лики нобеловац запише његов љетопис и пронесе му славу. Међутим, по својим ар хитектонским, култ урним, историјским и умјетничким вриједностима, ова грађе вина стоји раме уз раме са мостовима ко ји фасцинирају чувеног књижевника. Мали брдски коњи су, у размаку од свега двадесетак година, са малоазијских планина и са босанских брда, одвели два хришћанска дјечака у јањичаре. Јауке њи хових мајки разнијеће вјетар, а дјечаци ће израсти у двије међу најуваженијим лич ностима у историји отоманске империје. Један је Коџа Мимар Синан, Микеланђело истока, најпознатији отомански архитек
32
SRPSK A БРОЈ 1 2013
та, а други је највећи од свих великих ве зира Мехмед-паша Соколовић, рођен код Рудог, под именом Бајица. Два великана ће више пута у живот у градити и оплеме њивати простор тадашње империје. ОД МРАМОРА И СЈЕЋАЊА Настојећи да унаприједи путне ко муникације, али и да развије родни крај, Мехмед-паша гради многе важне објекте у империји. Поред Ћуприје на Дрини у Вишеграду, Козије ћуприје у Сарајеву, Ве зировог моста у Подгорици и Моста на Жепи, сматра се да је управо он ктитор велелепног моста у Требињу. Тим мостом настојало се да се Босна повеже са при морским крајевима, прије свега са дана шњим Херцег-Новим. Према до сада проученим историј ским изворима, изградња моста веже се за
1573/1574. годину. Не постоји поуздан по датак о главном градитељу, али по стилу градње мост се припис ује неком од учени ка Мимар Синана, пројектанта Ћуприје у Вишеграду. Вријеме указује на могућност учешћа Мимар Хајрудина у изградњи Ар сланагића моста, с обзиром да је у том временском раздобљу овај архитекта ра дио на Старом мосту у Мостару. Непо битни су, пак, докази о учешћу чувених дубровачких мајстора у изградњи здања. Свака историјски важна и монументал на грађевина носи у причи о себи и недо умице. Тако, у историјским круговима по јавиле су се неке тезе о потпуно другачијој историји Арсланагића моста. По једној од њих, тврди се да је грађевина подигнута стотинак година касније, те да је задужби на Хајдарбега Кустурице. Историчар А. Бејтић тврди да је Соколовићев мост од нијела вода непосредно након градње, а SRPSK A No 1 2013
33
С И МБ ОЛ И
да је данашњи Арсланагића мост потпуно други објекат. Ово питање у сваком случа ју треба оставити историчарима. Од времена изградње, грађевина див них лукова у народу се назива Велики мост, Требињски мост или Мост код тре бињског манастира (манастир Добриће во). Када су 1687. Млечани заузели Хер цег-Нови, истеравши Турке, смањује се обим трговине преко овог моста, посебно трговине сољу. Богато муслиманско ста новништво се у том раздобљу повлачи ка унутрашњости и Требињу. Сматра се да је међу њима био и Арслан-ага, који је од султана добио допуштење да он и његови насљедници наплаћују мостарину. Тако је мост добио једно од својих познатијих имена а недуго затим и стражарницу. Ар сланагића мост назива се још и Перовића мост, због вјеровања да су Арсланагићи исламизовани дио племена Перовића.
34
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ПОТОП И СЕОБЕ Знање градитеља и чврстина материја ла, надалеко чувеног билећког камена, до принели су да мост преживи бурну исто рију. У Другом свјетском рат у је миниран и порушен је његов лијеви крај, у дужини од осам метара. Бетонском конструкци јом лук је замијењен тек 1958. године. Изградња хидроакумулације Горица угрозила је мост и манастир Добрићево. Приликом пробног пуњења акумулаци је, 1965. године, Арсланагића мост бива потопљен и остаје под водом око годину дана. Стручњаци из читаве тадашње Југо славије окупили су се у мисији спасавања моста. Одлучено је да се мост премјести пет километара низводно, а демонтажа је извршена „камен по камен“. Сваки блок је обиљежен и поређан на оближњу ливаду. Тако размонтиран, мост је стајао на ли
вади неколико година. Из иностранства, кажу мјештани, долазиле су понуде за ку повину. У периоду 1970-1972. године Ар сланагића мост је потпуно рестаурисан и у истом облику уздигао се изнад ријеке Требишњице. Данас спаја требињска на сеља Градину и Полице. На мјесту гдје се првобитно налазио Арсланагића мост и данас постоји дио истоименог насеља (на сеље Арсланагића / Перовића мост) који није потопљен градњом акумулације. Иако нема некадашње функције, Ар сланагића мост један је од украса Требиња. Када се град посматра са Црквина, неизо ставан је поглед на стари мост. Монумен талност грађевине види се у дужини од 92 метра, ширини коловоза од 3,6 метара и висини од 15 метара за вријеме нормал них водостаја Требишњице. Камену кон струкцију чине три стуба, два велика и пет малих сводова. Распоред стубова и лукова даје Арсланагића мосту јединствен изглед и љепот у, чинећи га свакако једним од нај важнијих култ урно-историјских спомени ка Требиња и Републике Српске. Андрић о мостовима на крају свега ка же: „... Све чим се овај наш живот казу је – мисли, напори, погледи, осмеси, речи, уздаси – све то тежи ка другој обали, којој се управља као циљу и на којој тек доби ја прави смисао... Јер све је прелаз, мост чији се крајеви губе у бесконачности...“
SRPSK A No 1 2013
35
В РХ ОВ И ДВА МИРОСЛАВА, БАЊАЛУЧКИ АПЛИНИС ТИ БУНДАЛО И ТРИВИЋ, ОСВОЈИЛИ КИЛИМАНЏАРО
Српска на крову
Африке
Претходно су се чланови Планинарско-алпинистичког клуба „Самит“ испели на Гросглокнер (3.798 метара надморске висине), Гранд Парадиз (4.061), Мон Блан (4.810), као и на Елбрус на Кавказу, највиши врх у Европи (5.642). Али Ухуру, Врх слободе (5.895), на Килиманџару, круна је њихових досадашњих подвига. Како су то извели и да ли ће се ту зауставити? Пише: Сенка Тривић
36
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Фотографије: Архива „Самита“
SRPSK A No 1 2013
37
В РХ ОВ И
Бундало и Тривић на аеродрому
Два погледа на врх Меру, пети по висини у Африци
Т
ај 2. фебруар 2013. остаће трај но у њиховим сјећањима. Поглед на свијет са врха Африке. Круна дугог труда, сна и страсти, храбрости и снажне воље. Два Мирослава, Бундало и Тривић, чланови Планинарско-алпини стичког клуба „Самит“ из Бањалуке, на највишој тачки Килиманџара задржали су се пола сата. Подвиг су, као и оне ра није, овјековјечили фотографијама. Од оснивања „Самита“, 26. августа 2010, његови чланови организовали су многе планинарске акције у Српској и шире. Они спремнији освојили су неко лико значајних врхова у Европи, попут Гросглокнера (3.798 метара надморске висине), Гранд Парадиза (4.061) и Мон
Подршка Пут бањалучких алпиниста подржали су Кабинет Предсјед ника Републике Српске, Министарство породице, омладине и спорта, Град Бањалука, неколико спонзора и пријатељи. Без њих, овај подухват тешко да би био остварен. А врх Ухуру, Врх слободе, највиши је на који су се до сада ис пели чланови Планинарско-алпинистичког клуба „Самит“ из Бањалуке (5.895).
38
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Блана (4.810). Посебно мјесто свакако има Елбрус на Кавказу, највиши врх у Европи (5.642), на који су се испели у јуну 2012. Тај успјех посветили су чла новима Падобранског клуба „Бањалу ка“ настрадалим у мају те године у ба њалучком насељу Залужани, приликом пада спортског авиона. Слиједећи мапу онога што се у свије ту алпинизма зове Самит 7 – освајање највиших врхова на седам континената – Килиманџаро је био логично наредно одредиште. КРОЗ МЈЕСЕЧЕВУ ШУМУ У Танзанију, земљу многих природ них љепота и националних паркова, у којој се налази и Планина демона (како локално становништво тумачи значење ријечи Килиманџаро), стигли су летом преко Загреба и Истанбула. Из зимом оковане Бањалуке доспјели су на ме ђународни аеродром „Килиманџаро“, у афричку љетњу ноћ. – Била је ноћ, тако да смо Африку пр во осјетили кроз мирисе и звуке – каже нам Мирослав Тривић.
SRPSK A No 1 2013
39
В РХ ОВ И
40
/
P E A K S
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Преспавали су у ауту, на бензинској станици, са домаћином дон Велимиром Томићем, католичким мисионаром који је у Африци од 1988. Због бројних раз бојника, кроз овај дио Африке није без бједно кретати се ноћу. У наредних два дана трагају за најбољом понудом аген ција које организују пењање на Ухуру, највиши врх „црног континента“. По ред овог врха, популарно званог Кили, одлучили су да се попну и на Меру, по висини пети афрички врх, а дане одмо ра између два подухвата да проведу у је динственом сафарију. Трећег дана боравка започињу први пењачки поход ка Националном парку „Аруша“, како се зове и град у самом подножју планине Меру. Одлично пси хофизички припремљени, траже да се пењање скрати са уобичајених четири на три дана. – Пењање на врх Меру је одлична прилика за аклиматизацију прије Кили ја, мада се мало пењача на то одлучује, јер је подухват поприлично скуп – каже Мирослав Бундало. Један дан боравка у националном парку кошта 100 долара по особи, а по себно се наплаћују услуге агенције и остало. Без посредовања агенције, исти че Бундало, није могуће ни ући у парк. – Они вам обезбјеђују и носаче те рета, који такође долазе до утврђених кампова и постављају вам шаторе и спремају ручак. То јесте олакшавајућа околност, али овакав третман вам оду
зима понешто од правог планинарског У Националном духа, те се више осјећате као туриста. парку „Мањара“ Посебно их је изненадила брига ових људи за очување околине. Носачи чак и органско смеће узимају са собом, не допуштајући вам да га оставите у при роди. Кроз предјеле прашуме (до неких 3.000 метара надморске висине) прати их и наоружани ренџер, понајвише због леопарда и веома агресивних бафала. – Изнад појаса џунгле, долази предио који они називају „мјесечева шума“. Та метафора настала је због ниског расти ња које умјесто лишћа има нешто попут лишајева, врло специфичну маховину, свијетлозелене боје, која се пресијава. Појас необичне мјесечине широк је око 500 метара, након тога крајолик поприма обрисе површине Марса. Грбави облици покривени вулканском прашином би ли су надаље наши сапутници до самог освајања врха Меру – објашњава Тривић. У Националном Успјешно савладавши терен и мање парку „Серенгети“, тјелесне проблеме, попут вртоглавице и са кратером опште слабости, трећег дана у шест ују Нгоронгоро
Сафари – Послије освајања врха Меру били смо толико уморни да нам је чак и сафари представљао напор. Али, оно што смо видјели одагнало је мисли о умору – прича Бундало. За четири дана прошли су кроз три заштићена резервата природе са UNE SCO-ове листе свјетске баштине биосфере (национални пар кови „Мањара“ и „Серенгети“, са кратером Нгоронгоро), ста ништа великог броја јединствених а угрожених животињских и биљних врста.
SRPSK A No 1 2013
41
В РХ ОВ И
Корисно и занимљиво Виза се наплаћује на аеродрому, кошта 50 долара, а обавезан је и „жути картон“ којим доказујете да сте вакцинисани про тив заразних болести, попут маларије. Туристима се препоручује да пију само фабрички флашира ну воду. Почетком фебруара ове године у Танзанији је усвојен закон по којем су личне карте обавезне за све грађане. Ако вас питају хоћете ли кумин, знајте да је ријеч о зачину ко ји се овдје ставља у скоро свако јело.
тру, по плану, нашли су се на врху Меру, на 4.566 метара надморске висине. Свје дочили су задивљујућем изласку сунца иза Килиманџара, који се, са својом сни јежном капом, поносно прсио са супрот не стране. СА ВРХА СЛОБОДЕ Ухуру (5.895), највиши врх Килиман џара и Африке, походе планинари и пу столови из цијелог свијета. Неколико рута води до врха. Двојица Бањалучана одлучили су се за Виски или Мачаме ру ту, најљепшу, најдужу, најзахтјевнију и најскупљу. Готово углас кажу да их је нај више изненадила тежина самог успона: – Током припрема разговарали смо са више њих који су раније освајали Град Аруша, овај врх и готово сви су нам рекли да је у подножју то „лака планина“, да је све мање-више планине Меру као туристички, имате носаче и остало.
42
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Међутим, то можда јесте тако до неких 3.000 метара надморске висине, али да ље ствари заиста не треба узимати ола ко. Пењући се, срели смо много оних ко ји су одустали. Једна жена је поред нас прошла готово изобличена. Није то тек сладуњава туристичка и комерцијална прича. Пред собом имате Килиманџа ро и висину на којој се умире. Велика је опасност од едема плућа или мозга. Зато, што год да сте чули о томе, на Килиман џаро се мора паметно пењати. У предјелима прашуме, гдје почиње пут према Ухуру (у преводу: Врх слобо де), обилне кише су свакодневне и вели ка су испарења, па је стално тешка спа рина. Носачи планину зову камелеон, због честих промјена временских прили ка и температ уре. И баш пред савладава ње задњег дијела пута, и Бањалучане је дочекало изненађење. Иако је у Африци било љето, те ноћи све је изненадио сни јег. Изненадио би и Хемингвеја. Полазак ка врху помјерен је са пола једанаест уве че на један сат иза поноћи. На тај дио пу та, најкритичнији, од задњег кампа Бара фу до тачке зване Стела поинт, крећу уз пратњу водича и двојице носача. Обоји ца Бањалучана ту су искусила проблеме. – Мишо је имао проблема са хлад ноћом, недостајао му је још један слој одјеће. Ја сам на трећини пута до Стела поинта осјетио велики напад поспано сти. Сву своју снагу сам у том тренутку усмјерио на одржавање концентрације. У неколико наврата будило ме је про клизавање на снијегу. Држало ме је то неких пола сата, а онда је изашло сунце, што нас је све озарило и дало нову енер гију – каже Тривић. На Стела поинт у вјетар је показивао сву своју снагу. Кристали леда и сније га готово да су им кидали кожу са ли ца. Неприпремљени за снијег у ово доба године, схватили су да је њихова опрема знатно оскуднија но што је неопх одно. Али, магнетизам врха који је тада био удаљен неких 45 минута хода, и радост пред могућношћу остварења великог циља, помогли су им да надвладају све проблеме. Корак по корак, Бањалука се приближавала крову Африке. И стигла, успјела. Два Мирослава, Тривић и Бун дало, дирнути и поносни, кажу да би све опет поновили. А чека их још много нео својених врхова и сваки је име за нови изазов и пустоловину.
SRPSK A No 1 2013
43
О ТК Р ИЋ А
44
/
D I S C O V E R I E S
SRPSK A БРОЈ 1 2013
MUNICIPIUM MALVESIATIUM, АРХЕОЛОШКИ ЛОКАЛИТЕТ ИЗ РИМСКОГ ДОБА У СКЕЛАНИМА
Помпеја
на Дрини
Основан по свој прилици у вријеме цара Хадријана (117-138), био је то моћан град, са више од 40.000 становника. Имао је царску палату, раскошне виле, светилишта и утврђење, фонтане и тргове, као и умјетност високог ранга. Бејаше откривен крајем 19. вијека, али се мислило да је његове трагове однијела ријека у страшној поплави 1896. Сто дванаест година касније српски археолози доказали су да није тако. Највећа открића, изгледа, тек предстоје
Пише: Дамир Кљајић
С
едмочлани тим, под вођством ар хеолога и директора Музеја Сем берије у Бијељини Мирка Бабића, уз помоћ 32 радника и механизације, 1. септембра 2008. започео је истраживања на подручју сребреничког села Скелани, на лијевој обали Дрине. Вјеровали су да се на готово заборављеном локалитет у, који није истраживан дуже од вијека и који је много година раније захватила страховита поплава, ипак налазе остаци из римског периода. Истраживали су пет седмица на чети ри локација: Задружни дом, Црквено дво
риште, Бранкова њива и двориште баке Анке. Велика изненађујућа открића иза звала су велику пажњу домаће и свјетске јавности. Пронађени су остаци римског насеља Municipium Malvesiatium, за које се вјеровало да су заувијек изгубљени. ЦАРСКА ПАЛАТА ПРЕД ЗАДРУЖНИМ ДОМОМ У октобру 2008. пронађена су два фрагмента мозаика градске вијећнице. Здање је имало подно гријање, што по казује да се радило о развијеном центру. SRPSK A No 1 2013
Фотографије: Архива Музеја Семберије и Музеја „Римски Муниципијум“
45
О ТК Р ИЋ А
Жртвеник посвећен Јупитеру, пронађен у Скеланима
Нађено је и 30 споменика са натпи сима посвећеним римским боговима Јупитеру, Тријади, Марс у, Силвану и Митрас у. Испред и иза Задружног до ма откривено је још остатака римске архитект уре – Царска палата са 40 ква дратних метара подних мозаика, једин ствених на Балкану, вјероватно из друге половине 4. вијека. Мозаици су одличне израде, комбинација геометријских мо тива и четворолисних розета, уз преци зно преплитање са орнаментима у там ноплавој и тамноцрвеној боји, на бијелој подлози. На Бранковој њиви, пронађени су импозантни остаци велике римске виле са купатилима, поплочаним каналима, подним мозаицима, уз доста покретног археолошког материјала. Испод баба Анкине куће налазила се римска базилика са некрополом. У тра гању за њом, пронађен је мрамор (сте ћак) из 14. вијека, од тврдог зеленог ка мена шкриљца, са приказом ратничког лука и стријеле, што упућује на то да је подигнут неком средњовијековном војводи. Послије четири године паузе, након ријешених имовинско-правних односа, ископавања су настављена 2012. Кра јем те године пронађени су остаци пет великих римских објеката, поређаних један до другог уз обалу Дрине. По ми шљењу стручњака, то указује да се ов дје налазио град са више од 40.000 ста новника. Пронађен је и један завјетни споме ник из прве половине 2. вијека. Подигао га је Јулијус Вер, из локалног племена
Сарадња Археолошки музеј у Скеланима сарађује са Археол ошким институтом Српске академије наука и умјетности (САНУ) у Београду, Археол ошким музејом „Виминацијум“ у Костол цу, Центром за нове технологије „Виминацијум“ у Београ ду... Њихова искуства и позитивна пракса примјењује се у Скеланима и преко научно-стручног тима именованог од стране Министарства просвјете и културе Српске, које пру жа велику подршку. Министарство науке технологије помо гло је да се организује међународна научна конференција „Културно-историјско насљеђе Сребренице кроз вијекове“ и објави зборник радова. Значајна сарадња остварена је и са Републичким заводом за заштиту културно-историјског и природног насљеђа Српске и општином Сребреница, као и са другим институцијама и појединцима из Српске, Србије, Хрватске, Италије, Белгије, Енглеске...
46
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Диндари, обиљежавајући своје ослоба ђање и улазак у ред слободних грађана Рима. Као привремена музејска поставка, пронађени артефакти изложени су у некадашњој школској згради у мјесту Црвица, поред регионалног пута Скела ни-Брат унац. Долазе да их виде бројни археолози и историчари, али и радо зналци који нис у из струке. Археолошки комплекс у Скелани ма проглашен је културним добром од изузетног значаја за Републику Српску, као и националним спомеником БиХ. Основана је и Републичка јавна устано ва култ уре Археолошки музеј „Римски Муниципијум“ у Скеланима. КАД ЈЕ ДРИНА ГРАД САКРИЛА Скелани су у Археолошком лексико ну Босне и Херцеговине из 1988. заведени као локалитет на којем са налази рим ско насеље, двије старохришћанске јед нобродне цркве, некропола, средњовје ковно гробље и покретни налази. Били су то резултати истраживања са краја 19. вијека. Најстарија запажања о видљивим остацима римских грађевина у Скелани ма објавио је Феликс Каниц у 19. вијеку, описавши римске споменике, дијелове старих улица, путева и друге матери јалне остатке. Прва археолошка истра живања рађена су 1896. под вођством Карла Пача, истраживача из Беча. Он је пронашао римску некрополу, двије ста рохришћанске базилике и сакупио чак 80 римских споменика. У једну од бази лика смјестио је све пронађене камене споменике, направио надстрешницу и чекао сљедеће љето како би их превезао у Сарајево или Беч. Али те године дошло је до страшне поплаве Дрине и околних притока. Бујице су нанијеле огромне ко личине земље, камења и муља и потпу но затрпале историјско откриће. Пач је у Гласнику Земаљског музеја у Сарајеву 1907. објавио цртеже и тумачења свих пронађених споменика. Почетком 1960-их професор исто рије из Бајине Баште Владимир Ђурић пронашао је са својим ученицима три римска споменика која данас красе ба шту хотела „Дрина“ у Бајиној Башти. Ипак, све до 2008. значајнијих истражи вања није било.
SRPSK A No 1 2013
47
О ТК Р ИЋ А
Археолошка ископавања у Скеланима и посјета Италијана музеју у Црвици
– Сваки истраживачки пројекат у ар хеол огији представља посебан изазов, нарочито кад се ради о овако значајним локалитетима. Локалитет у Скеланима био је познат у науци више од стотину година. Али, послије катастрофалне по плаве Дрине из 1896. године и локалне поплаве из 1898, сматрало се да је до тада откривене археол ошке споменике однијела ријека и да су даља истражива ња несврсисходна. Сто дванаест година касније мени се указала прилика да ово провјерим, па сам покренуо овај про јекат – каже за Националну ревију ар хеолог Мирко Бабић, директор Музеја Семберије, и напомиње да је тада можда једини вјеровао да ће пронаћи нешто од несталог археол ошког блага. ОД СКЕЛАНА ДО ВИТЛЕЈЕМА Бабићев тим истраживања је започео трагајући за орнаментима из 2. и 3. ви јека нове ере, на локалитет у гдје се на лазила римска царина за превоз руде из Градине код Саса. Према историјским изворима, у том периоду на подручју Скелана била је велика римска колонија. Сребренички крај, нарочито његов дио
Подршка Владе – Влада Српске основала је Музеј „Римски Муниципијум“, јер је археол ошки комплекс у Скеланима од изузетног значаја, поред осталог и за развој туристичког потенцијала Сребренице и Ске лана – каже Ирена Солдат-Вујановић, помоћник министра за културу Републике Српске. – Из Развојног програма Републике Српске прије неколико година одобрено је милион марака за пројекат „Археолошко истраживање Римског Муниципијума у Скеланима, Сребреница“. До сада је утрошено 323.520,00 мара ка (23.520,00 КМ за куповину земљишта, а остало за припремне радове, израду пројекта, истраживања и остало).
48
SRPSK A БРОЈ 1 2013
непосредно уз Дрину, спадао је у рим ско доба у најнасељеније крајеве дана шње БиХ. Municipium Malvesiatium се налазио на средњој Дрини, са центром у Скеланима. Римски град у Скелани ма основан је највјероватније у вријеме цара Хадријана (117-138) или Антонина Пија (138-161). Међутим, остаци пронађени посљед њих година, како су утврдили археоло зи, потичу из нешто каснијег периода, углавном из 4. вијека. Остаци из ранијег периода, по свој прилици, налазе се на већој дубини, јер су млађе грађевине зи дане на темеље старијих. Директор Археолошког музеја „Рим ски Муниципијум“ Драгић Глишић при ча да је током путовања у Витлејем, прије неколико година, дошао до занимљивог открића: витлејемску базилику из 4. ви јека красе велељепни стубови слични оним пронађеним у Скеланима. – Геометријски мотиви подних моза ика (Гордијеви чворови са плетеница ма), недвосмислено, исти су у витлејем ској базилици и Скеланима. То говори да, ако их нис у радили исти мајстори, они су дјело припадника исте умјетниче школе тог времена – сматра Глишић. Вријеме изградње римске Царске па лате и ранохришћанске базилике у Ске ланима, наглашава саговорник, поклапа се са временом изградње ранохришћан ске базилике у Витлејему, мјесту рођења Исуса Христа. – Када је Римско Царство 313. године дало слободу вјероисповијести хришћа нима, цар Константин је с царицом Је леном 326. године започео изградњу цр кве на мјесту гдје се, по предању, родио Исус Христос. Градња цркве у Витлејему завршена је 333. године, па једино оста
је отворено питање да ли је црква у Ске ланима нешто млађа или старија од своје славне „сестре“ у Израелу. Црква Хри стовог рођења у Витлејему и званично је сврстана међу три најстарија хришћан ска храма на свијет у – прича Глишић. Скеланима су по неколико показатеља прворазредни археолошки локалитет, на глашава Мирко Бабић: – Овдје се налази највећа површина сачуваних мозаика у унутрашњости за падног Балкана, као и највећа колекција римских споменика пронађена на једном мјесту. То су разлози што се овај локали тет издваја као један од најзначајнијих у ширем регион у. Драгића Глишића вели да неки струч њаци већ говоре да откриће у Скеланима „Помпеја на Дрини“. – Као што су вулкани Везув и Етна за трпали Помпеју 79. године старе ере, та ко је и Дрина поплавила римске споме нике на овом простору – каже Глишић. – Ријеч је о изузетној култ урној вријед ности, великом изазову за археологе и наук у уопште. ЧЕКАЈУ НАС НОВА ИЗНЕНАЂЕЊА – Римски локалитет простире се на великој површини. До сада је истражен само мањи дио. Очекујемо још једну ло кацију са античким храмовима, али имам осјећај да се најважнији налази крију у непосредној околини овог локалитета и на самој његовој периферији – наставља Бабић. Кад се захукта овогодишња грађевин ска сезона, напомиње Глишић, радови ће бити настављени на локалитет у Бранко ва њива, гдје су у потпуности ријешени имовински односи.
– Над локалитетом Задружни дом биће Дио мозаика из Царске урађена заштитна конструкција, како би палате у се сачували мозаици. Геом агнетним испи Скеланима тивањима установљено је да се дуж лије ве обале ријеке Дрине под земљом налази читав комплекс римских грађевина – каже Римски систем Глишић. – У току је и израда урбанистич гријања, детаљ ко-регулационог плана за овај археолошки комплекс и цијеле Скелане, како би се све Дио натписа активности овдје ускладиле и са будућим у камену из Националним парком природе „Дрина“. Скелана Бабић и Глишић сматрају да овај лока литет треба развијати кроз два сегмента. – Први је регионална понуда култ ур ног туризма, својеврсни туристички пр стен који би, поред Скелана, укључивао и Национални парк „Тара“, Дрвенград у Мокрој Гори, вожњу пругом уског коло сјека, такозвану Шарганску осмицу, по сјет у Златибору и етно селу Сирогојно, манастиру Добрун, вишеградској ћупри ји на Дрини и Каменграду... У плану је и израда документарно-историјског филма о овоме (у току су преговори за његово емитовање на „Националној географи ји“) – каже Бабић. Друг вид промоције је, кажу, увршћа вање овог локалитета у Европску тури стичку рут у „Путевима римских импера тора“.
Препознавање – Већ пет година је прошло од ових открића, а туриста са Та ре или школских екскурзија још нема овдје у већој мјери – каже Мирко Бабић. – Истовремено, Скелани трпе економске и демографске губитке који као да никога не интересују. Као да неки људи још увијек нису препознали ову развојну шан су. Проблеми у археолошком истраживачком раду су првен ствено финансијске природе, дијелом кадровске и политич ке. Дa би се капитализовао један овакав пројекат, потребни су јединство и сарадња. SRPSK A No 1 2013
49
С В ЕТ ИОН ИЦ И У Београду, на Божић 1923: Милан Будимир
50
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Родна кућа Милана Будимира у Мркоњић Граду
МИЛАН БУДИМИР (1891-1975), ЗНАМЕНИТИ НАУЧНИК И УЧИТЕЉ У ТРАДИЦИЈСКОМ СМИСЛУ
Најдубљи дамари
Балкана
Стигао је од Мркоњић Града до разријешења најделикатнијих преантичких тајни Полуострва. Докторирао је у Бечу на религији Индоев ропљана. Познавао Андрића и Кочића, Гаврилу Принципу држао часове, са Нушићем путовао на рођендан Масарику. Ослијепио је прије 30. године, али је утемељио српску балканологију и учврстио класичну филологију. Презирао је „свако лудо трчкарање за Европом“ и призивао „васкрс балканског духа и балканске Отаџбине“ Пише: Ђорђе М. Србуловић SRPSK A No 1 2013
51
С В ЕТ ИОН ИЦ И Професор Милан Будимир у кабинету, са асистенткињом Љиљаном Црепајац и гостом Предавање на Филолошком факултету у Београду, март 1955.
И
стинско знање, оно које човјека одваја вијековима од савремени ка, има иницијацијски карактер. То подразумијева да Учитељ, који га по сједује, усавршава и преноси другима, мо ра да прође кроз све што му је намије њено и да при том остане усправан на свом Путу. Тиме свједочи Врлину и његов живот добија ону величанственост која се не окончава овоземаљским животом. Животи Учитеља трају и умножавају се, преносе се и настављају у другима, а да ови често и не знају чији је то живот, чија су дјела, мисли и знања којима су да ровани. Њихово је да наставе Пут, они достојни Учења то и чине. Све ово огледа се у живот у и дјелу Милана Будимира. А ко би рекао?! По чеци су изгледали тако необећавајуће, тог 2. новембра 1891, у Мркоњић Граду, у завичају Врховине, гдје су били римски и турски друмови, како је сам говорио. „Богу иза ногу!“ Мајка Јованка, неписме на, честита и патријархална жена, отац Ђорђе берберин, трговац, механџија, продавац народних календара и других књига које је издала „Књижара Браће М. Поповића“ у Новом Саду. То су први су срети Милана Будимира са књигом. Ка ко сам каже, отац је говорио ијекавицом, мајка икавицом, па се већ у кући сусрео са различитим ријечима, изговорима и значењима. Основну школу, српскоправославну, учио је у Мркоњић Граду, код Павла Убавића, који ће касније би ти сенатор. Пред крај живота, почетком седамдесетих година прошлог вијека, исповједајући се публицисти Кости Ди митријевићу, Будимир је рекао да цркве не пјесме које је тада научио још зна. Био је човјек енциклопедијског зна ња, велики ерудита, увијек пун енерги
Учитељ Био је учитељ у традицијском смислу те ријечи. Од великог броја његових ученика, издвојићемо најпознатије у свијету науке: академике Фрању Баришића, Милутина Гарашанина, Слободана Душанића, Фанулу Папазоглу, Војислава Ђурића, Драгослава Срејовића, Мирона Флашара, професоре уни верзитета Момира Јовића, Бранка Гавелу, Емилију Јовановић Масон, Радослава Катичића, Ксенију Марицки Гађански, Ми рославу Мирковић, Милену Милин, Миодрага Стојановића, Нинославу Радошевић, Радмилу Шалабалић, Бојану Шијачки Маневић, митрополита др Амфилохија Радовића, Љиљану Црепајац, Ивана Гађанског...
52
SRPSK A БРОЈ 1 2013
је. (Nula dise sine linea. Ни један дан без ретка. Та рјеченица била му је својевр сно животно правило и често ју је пона вљао.) Ведрина је била у основи његовог бића – оцијенио је карактер свог профе сора Војислав Ђурић. ВИДОВИТОСТ СЛИЈЕПИХ ПЈЕСНИКА Послије четири завршена разреда, захваљујући општинској стипендији, одлази у Сарајево и наставља школова ње у класичној гимназији. Језици су му ишли, па је још у нижим разредима гим назије научио грчки и латински, а потом хебрејски и неколико живих: немачки, мађарски, руски, италијански, францу ски... „У вријеме када сам могао само стално да читам, читао сам литерат уру на дванаест језика.“ До 1910, када је окончао гимназиј ско школовање, постао је члан „једног од мноштва ђачких друштава, испрва српских, касније југословенских“. Али, не било којег, већ оне организације коју ће 1917. Божидар Пурић у Крфском за бавнику назвати „Млада Босна“! Буди мир упознаје и нешто млађег Гаврила Принципа, коме је давао часове, а среће се и са Гаћиновићем, за кога каже да је тек његовим доласком организација по примила озбиљан карактер и чврстину. Уосталом, Гаћиновић је био прави, рође ни револуционар; није непознато да се виђао и са Троцким. Од 1910. до 1914. Будимир је у Бе чу, на студијама класичне филологије и упоредне лингвистике. И тамо је акти ван у студентским организацијама „Зо ра“ и „Академац“. Због учешћа у демон страцијама против „двојне монархије“, проћи ће кроз петнаест затвора, што ће нарушити његово здравље, те ће без ви да остати пре тридесете године. Божи ја рука: изучавајући слијепог пјесника Хомера и његову Илијаду, Будимир ће оставити више од 200 научних радова, највећи дио њих пишући и сам слијеп – отворивши очи цијелом свијет у, трагајући за новим путевима знања, као и за изгубљеним временом, како је гово рио академик Срејовић. И то, уз много другога, сврстаће га у сам врх српског, европског и свјетског знања. Пред крај живота, рад који је написао о трећем слијепом великану – Филипу Вишњићу,
SRPSK A No 1 2013
53
С В ЕТ ИОН ИЦ И
54
/
L I G H T H O U S E S
SRPSK A БРОЈ 1 2013
биће повод за хајку босанских и југосло венских комуниста на Будимира. Иако му је хајком здравље било до датно нарушено, овај човјек ведрог духа остаће усправан. Послије дужег болова ња, умире 17. октобра 1975, без комемо рације, без права на Алеју великана, без изабраних или сабраних дјела. Данас још није добио мјесто које му припада у српској култ ури. Истина, ре номирано Друштво за античке студије у Београду додјељује Награду за класичне науке „Милан Будимир“. Библиотека Са веза слијепих и једна школа за слабови де носе његово име. У родном Мркоњић Граду у децембру 2012. проглашен је за почасног грађанина и једна улица зове се по њему. Али све то ни изблиза није до вољно, ни у складу са стварним значајем који је имао овај горостас науке. ОЛУЈНИ БОГОВИ И БАЛКАНСКЕ СУДБИНЕ Због слабог вида, Први свјетски рат провео је у позадинским јединицама, за канцеларијским столом. По окончању рата, враћа се у Босну и почиње да ради, најприје у Бихаћу, а потом у гимназији у Сарајеву. Покреће часописе Ново дјело, Око, Словенски југ. Једна од најближих са радница – Цвијета Цихлер, доктор биоло шких наука, тих година постаје му супру га. (Када је професор Будимир ослијепио, његова супруга потпуно напушта своју каријеру и посвећује се његовом раду и породици. Остаће тако и кад је изгубила слух, све до њене смрти, 1970.) Године 1920, Милан Будимир са Бра ниславом Нушићем одлази на прославу 70. годишњице рођења Томаша Масари ка. У повратку иде у Беч, гдје код својих професора Радермахера и фон Арнима докторира тезом О олујним боговима код индоевропских народа. Од 1921. је на Бе оградском универзитет у. Док је учествовао на већем броју ме ђународних византолошких и филоло шких научних скупова током постојања Краљевине Југославије, код професора Будимира сазријева свијест о потреби научног истраживања цијелог балкан ског простора. Кад га је о својој идеји да се оснује Балкански инстит ут оба вијестио Ратко Парежанин (велико и, на жалост, насилно избрисано име српске култ уре) – до које је овај дошао у раз
говорима са својим кумом Светозаром Милан Спанаћевићем – Будимир се са профе Будимир, сором Петром Скоком из Загреба од фотографија из мах укључује у те активности. Свјестан личне карте значаја започетог рада, краљ Александар организационо, финансијски и на сва Са супругом ки други начин помаже рад ове значајне Цвијетом у инстит уције. Програмски текст Балкан свом дворишту ске судбине, који је Будимир написао са у Београду, у професором Скоком, на најбољи начин Цвијићевој улици говори о томе шта је задатак Балканског инстит ута: „... Да се читава цивилизација У Београду и духовна и материјална, колико је има 1945, са унуком да је створена на Балкану, критикује и Зораном формира не са гледишта Западне Евро Плавшићем, пе, већ балканске Отаџбине. Свако лудо касније трчкарање за Европом, свако некритич познатим ко имитирање Европе, како се то често београдским практиковало на Балкану, искључује новинаром
Најбољи ученици Сам професор Будимир је од свих својих ученика издвојио Љи љану Црепајац и нарочито Мирослава Марковића, који је био професор на Кембриџу, потом шеф катедре у Илиноису, САД. Иако је до своје 50. године написао преко сто књига, Марко вић је разоч арао и изневерио свог професора – како је гово рио сам Будимир – једино пристанком да пређе у католичку веру да би могао да напредује на америчком универзитету.
SRPSK A No 1 2013
55
С В ЕТ ИОН ИЦ И Са Ивом Андрићем у Београду педесетих година XX вијека
препород балканских народа и васкрс балканског духа, јер се и једно и друго може остварити у првом реду савреме ном сарадњом балканског човека, бал канских народа и балканских држава.“ Балкански инстит ут дао је научни поглед на историју полуострва, до тада слабо примјетан. Балкан више није био појам заосталости и варварства, већ Ис точник, колијевка Европе и европске цивилизације. Најзначајније дјело ко је је Инстит ут до рата објавио, иако је смрћу краља Александра (само неколи ко мјесеци од оснивања) престало фи нансирање, свакако је двотомна Књига о Балкану, за коју су радове писали најве ћи балкански и европски научници из области класичних језика, археологије и историје тог доба. Поред тога, објављена је и књига Балкан и Балканци, а на ви ше језика штампана је монографија Бео град, која се појавила на Сајму 1940, али није пуштена у продају, јер се Њемачка противила томе. Сматра се и данас да је овај бедекер о Београду можда нешто најбоље што је о пријестоници Срби је икада написано и штампано. Такође, Балкански инстит ут је до 1939. објавио четири свеске Међународног часописа балканских студија. И послије Другог свјетског рата, у сарадњи са другим фи лолозима тадашње Југославије, Буди мир ће покренути у Скопљу значајан научни часопис Жива антика, коме ће он дати име и тумачење имена. КРИВИ ЗБОГ АУТОХТОНОС ТИ Тако је Милан Будимир, заједно са Петром Скоком, Ратком Парежанином и другим великанима науке, утемељио балканологију код нас. Када је почео Други свјетски рат и земља била оку пирана, Балкански инстит ут престаје да ради. Године 1969. основан је Балка
Академије, катедре, признања Милан Будимир био је редовни члан Српске академије наука и уметности, а дописни члан Југословенске академије знаности и умјетности, као и Академије наука и умјетности БиХ. Био је редовни професор и дугогодишњи шеф на Катедри за класич ну филологију Филозофског факултета у Београду, гдје је ра дио од 1921. до пензион исања 1962. Године 1964. добио је „Октобарску награду“ Београда и Орден рада са црвеном заставом, а 1967. „Седмојулску награду“.
56
SRPSK A БРОЈ 1 2013
нолошки инстит ут САНУ, али то је већ било нешто друго: Балкански инстит ут је био мисија. Бољи познаваоци дјела академика Милана Будимира у својим научним ра довима, па и докторским дисертацијама, његов обимни научни опус класифику ју, бар оквирно, у неколико цјелина: фи лолошко-лингвистичка истраживања предантичких племена на Балкану, сло венска лексика (поријекло и прапостој бина Словена), књижевна истраживања. Посебне цјелине су његова дјела: уџбе ници, књиге и други радови. А изнад свега је књига-синтеза, можда најзначај није дјело професора Будимира: Са бал канских источника. Милан Будимир је први, много прије него што ће компјутери доказати његове тврдње, истицао да је Илијада дјело „јед ног човјека“, позивајући се на посљедња два пјевања, која су други истраживачи углавном занемаривали. Такође, траже ћи балканске прапочетке, Будимир је дошао до прехеленских старосједела ца, које је назвао Пеластима. „Европска култ ура је копија римске, римска грчке, све је то чорбине чорбе чорба“, говорио је. Мјешавина затеченог и донијетог од придошлих. Једино су балкански Сло вени аутохтони баштиници те велике култ уре, јер су на њеном непосредном изворишту. „Наш језик развијао се пре ма грчком оригиналу, а не према латин ској копији.“ Тако је говорио, стварао, писао, учио Милан Будимир. Човјек који је посјетио Лазу Костића кад је овај био на самрти, човјек који се дружио и радио са „мла добосанцима“, високо цјенио Андрића, Кочића (обојицу и лично познавао) и Теслу. Познавао је сам врх балканске и свјетске науке, а хвалио се да познаје и „два цара – бугарског Бориса и нашег Марка Цара“, књижевника. Пред читаоц е Националне ревије из нијели смо само мрвице приче о Милану Будимиру, желећи да обновимо сјећање на овог великана науке и култ уре, али и да пробудимо понешто важно а за спало у нама, „изгубљеним у времену и простору“. Професору Будимиру то ви ше није потребно, нама јесте. Ослањали смо се при том на докторску дисерта цију Милан Будимир као балканолог мр Небојше Раденковића и књигу Живот не исповести Косте Димитријевића.
SRPSK A No 1 2013
57
П О ДС Ј Е ТН И К
Сава Мркаљ, цртеж Предрага Драговића (Преузето из књиге „Антологија поезије српског романтизма“, СКЗ, Београд, 2012)
58
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ДВОС ТРУКА ГОДИШЊИЦА САВЕ МРКАЉА (1783-1833), СКОРО ЗАБОРАВЉЕНОГ СРПСКОГ ГЕНИЈА
Починио „гријех
натпросjечности“ Говорио је бар седам језика, старих и савремених. На студијама филозофије и математике у Пешти имао највише оцjене. Књижицом од само осамнаест страна унио епохални потрес у српску науку и културу. Наслоњен на Лока и Аделунга, до језичког система подигао је залагања Венцловића стара сто година и утемељио све битно што ће доцније заокружити Вук Караџић. Тананог духа и преосјетљиве природе, тешко је поднио три велика прелома у свом животу. Тврди се да је умро у педесетој, у бечкој „душевној болници“, али се не зна како ни гдје му је гроб Пише: Урош Матић
Е
поха култ урних узбуђења и рат них превирања у Европи. Кант об јављује Критику чистога ума, Гете пише Фауста, Шилер ствара Die Räuber, Моцарт свира сонате пред Маријом Ан тоанетом, Бетовен је оргуљаш у дворској капели у Бону. Аустрија се опоравља од Седмогодишњег рата, Наполеон наја вљује нову европску драму. На истоку, у Србији, турски зулуми убрзавају кли јање устанка у срцу народа. Баш тада, прије тачно двијеста тридесет година, у селу Ласињском Сјеничаку, на Кордуну, у сиромашној граничарској породици, у кућици од кестеновог прућа, родио се Сава Мркаљ, први нововјековни рефор матор српске азбуке и правописа. Темељно проучивши изворе који ће доцније (до Другог свјетског рата) бити потпуно уништени, књижевник Ђорђе Рајковић сачувао је од заборава податке о Сави Мркаљу. Био је, веле, слабашан и блиједуњав дјечак. Није се много играо са вршњацима, волио је самоћу и дослух са природом. Као да тражи нешто вели ко, али још не докучује шта, и то га му чи. Имао је само десет година када се, учећи катихизис у цркви, први пут за питао: зашто ђаци не траже објашњење за неразумљиве ријечи које бубају напа мјет? каква су уопште то слова? зашто у селу нико тако не говори?
Те запитаности, једноставне и дубо ке, и то разликовање од средине у којој је растао, донијеће му касније и славу и патњу. Починио је „гријех натпросеч ности“. ЖЕЂ ЗА ОБРАЗОВАЊЕМ Не може се са сигурношћу рећи ка да је Сава завршио Клирикалну школу у Плашком, јер је она више пута гаше на и обнављана. У биографско-књижев ној биљешци о Мркаљу у листу Јавор из 1877, на основу докумената из црквене архиве у Плашком, Ђорђе Рајковић ис тиче да је овај школу завршио као од ликаш са свега шеснаест година, то јест 1799. Већина историчара слаже се са
SRPSK A No 1 2013
Манастир Гомирје, у којем је замонашен Сава Мркаљ
59
П О ДС Ј Е ТН И К
Митрополит Стефан Стратимировић (1757-1836) Лукијан Мушицки (1777-1837) Патријарх Јосиф Рајачић (1786-1861)
тим. Због таквог успјеха, Сава се право из ђачке клупе сели у Госпић и поста је учитељ у тамошњој Славено-сербској школи. Неизмјерно се трудио на послу, али се не задржава више од годину. Не редовна плата, власт која одводи ђаке у војну службу, непоштовање од стране неких ученика (међу њима је било и ста ријих од учитеља), утичу на Мркаљеву осјетљиву душу. Одлази. У наредних неколико година не зна мо пуно о њему. Нема сачуваних запи са, само претпоставке. Године 1806, у својој двадесет трећој, стиче диплому Загребачке краљевске академије, поло живши јавне испите из логике, историје филозофије, математике, архитект уре, хидротехнике и метафизике! Говорио је њемачки, француски, рускословенски, служио се грчким, латинским и хебреј ским језиком! Међутим, драстичне со цијалне разлике, тежак положај грани чарских момака у друштву карловачких пургера (што се, вели др Гојко Николиш, није промијенило ни сто година касни је), а и жеља за даљим школовањем, ути чу да се Сава Мркаљ запути у Пешту. Много значајније од студија филозо фије и математике, на којима је показао
Гласови признања Сава Мркаљ није спадао у ред непризнатих генија. О томе свједочи оцјена Јернеја Копитара: „На ових осамнаест стра ница има више језичне филозофије него у каквој дебелој граматици.“ Вук Караџић: „Ово рјешење Г. Меркаила је тако истинито и тако јасно да га сваки Сербљин, који здрав разум има и беспристрасно судити оће, мора одобрити.“ Алексан дар Младеновић: „Сава Мркаљ је био тај који је својом ре формом ћирилице 1810. године рашчистио терен и припре мио практично све оно што је било неопходно Вуку да ово наше писмо доведе до пуног савршенства.“
60
SRPSK A БРОЈ 1 2013
велико знање и добијао највише оцјене, било је Савино дружење са српским ин телект уалцима који су тада боравили у Пешти. Ту су студенти медицине Дими трије Давидовић и Димитрије Фрушић, који ће у Бечу 1813. покренути Новине сербске. Лука Милованов Георгијевић је студент права који ће, такође 1813, об јавити чувену расправу Опит к слич норијечности и слогомерју. Али, највеће и најважније Савино пештанско прија тељство било је, свакако, оно са Вуком Караџићем, кога је упознао у српској посластичарници 1810. Ијекавски изго вор, исти погледи на проблеме азбуке, правописа и језика, заједничко занима ње за Павла Соларића и друге лингви сте, пјеснике и просвјетитеље, брзо их је зближило. Кроз то пријатељство Сава је убрзано искристалисао и проверио иде је које је дуго већ носио, па је већ сеп тембра те 1810. објавио своје чувено дјело Сало дебелога јера либо азбукопро трес, које ће имати велики утицај у Ву ковој борби за српски књижевни језик и правопис. НОВИ ОКВИРИ СРПСКЕ ЛИНГВИС ТИКЕ У то вријеме постојала су четири варијанте књижевног језика: српскосло венски, рускословенски, славеносрпски и народни. Слова немају гласовну под логу. Нефункционалност, нејединстве ност, произвољност и нестабилност језика као система извор су великих по тешкоћа. И раније је било покушаја да се ови проблеми дефинишу и ријеше, али значајније побољшање је изостало. Ни људи попут Венцловића, Орфелина, Те келије, Доситеја Обрадовића, Соларића, Дошеновића, Емануила Јанковића, Ата
насија Стојковића, Лукијана Мушицког, нис у успоставили стабилан систем ко ји ће бити „на ползу народу сербском и његовој култ ури“. Зато књижица Саве Мркаља, иако обимом веома скромна (свега 18 стра ница), има толики значај и добија такав одјек међу ученим Србима тог времена. „У својим претходницима Сава је на шао подршку и подстицај за овај вели ки корак. Желио је, не само да просвјети свој народ, већ и да му овим дјелом и успјехом освјетла образ“, биљежи много каснији коментатор. Пишући Сало дебелога јера, Сава Мркаљ ослањао се на филозофске ставо ве Џона Лока и његову емпиријску те орију спознаје, која је значајно утицала на развој просветитељства у Европи. Изричито је истакао потребу за укљу чивањем правописних начела Јохана Кристофа Аделунга, њемачког фило лога и лексикографа. Аделунгово Schre ib wie du sprichst садржано је у начелу Мркаљевог правописног правила Пи ши као што говориш. Јасан је и утицај Гаврила Стефановића Венцловића, ко ји се још почетком 18. вијека залагао за стварање књижевног језика на народ ној основи. Милорад Павић је наглашавао да је избацивањем двадесет знакова из до тадашњег писма, гдје се под главним ударом нашло дебело јер, Мркаљ по ставио нове оквире у српској лингви стици, утро пут српском романтизму и антиципирао будућу реформу Вука Караџића. Похвале су долазиле са свих страна, изузев цркве и митрополита Стевана Стратимировића. Он га је опт уживао да удара на националну и православну самосталност Срба, да раскидањем са
„традиционалним језиком“ прекида ве зе са Русијом и приближава Србе като личанству. БЕЗ ЈЕДРА, КРМЕ, СИДРА Само годину дана касније, иако на врхунцу славе, послије одличних крити ка, Сава Мркаљ одлази у манастир Го мирје и постаје калуђер Јулијан. Зашто? Опет нема сасвим поузданих података, само претпоставке. Знамо да његове научне амбиције нису окончане објављивањем Сала и успје хом постигнутим нарочито међу фило лозима. У тој књижици наговјестио је да мора написати и Језикопротрес, то јест граматику. Гдје би могао наћи бољи мир за тако нешто него у манастирској келији и библиотеци? Тако су већ чи нили Лукијан Мушицки или Руђер Бошковић... У манастиру га, међутим, не чека мир него нови извори патње. Стање је дале ко од онога за чим је чезнуо. Неревно вање и сплетке, па чак и туче. Мркаљ, учен и посвећен, са књижевно-научном славом коју је донио, издваја се и иза зива завист недостојних. Опт ужују га да је он виновник инцидената каквих је било много и прије његовог доласка. „Не дозвољавају му да се повуче у ће лију, изгладњују га, а неки се и физички обрачунавају са њим.“ Те 1811, у децем бру, за архимандрита гомирског произ веден је Јосиф Рајачић, будући српски патријарх, али то неће донијети сми рење Сави Мркаљу. Сумњиве жалбе на њега стално стижу до владике Мојсија Миоковића који напосљетку, изгледа, није имао куд. Послије скоро двије го дине, Мркаљ напушта Гомирје, тужан и растројен. SRPSK A No 1 2013
Сава Мркаљ (1783-1833) Вук Караџић (1787-1864) Милован Видаковић (1780-1841)
61
П О ДС Ј Е ТН И К
Слиједи „дванаест година гладова Владичански двор и Богословија ња и тумарања по рубу болести, очај ничког трагања за избављењем“. Много у Сремским пут ује. Турска, Бовић, манастири Свети Карловцима Ђурађ у Банат у и Јазак на Фрушкој го Пијачни трг у ри, Војнић, Карловац, Дубровник, Ши беник, Земун. Као Доситеј или Вук, у старом Земуну потрази је за новим сазнањима која ће користити народу. Није пустолов, же дан тек нових доживљаја. Пут ује и кад нема новаца. Пешачи, ускочи у понека коњска кола, понекад једе само плодове убране успут. Није то више онај човјек о коме су се распитивали на бечком двору. Загледан у очи других као у огле дало, види себе као одрпанца и скитни цу, ураслог у браду и образа усахлих од изгладњелости. Спава по шталама, пар ковима, гдје стигне. А онда долази та страшна година. ЈАО, ТРИС ТА ПУТА ЈАО
Фотографије: Архива „Националне ревије“
62
Сава Текелија пише: „Отуда се роди ла 1817. године глад толика да су људи мљели чокање од кукуруза и мијешали у лебац, јели кору од дрва, особито Ер дељани, који су к нама долазили да су изнемогли и по пут у даже и на пијаци и улицама мртви пали.“ Мркаљ и даље лута. Његово психич ко стање се погоршава. Из Карловаца, 20. октобра 1817, одговара Вуку Караџићу на питање о роману Милована Видако вића: „Најприје дакле што мислим о Љу бомиру у Елизијуму? Мислим да је изрод у књижеству србском.“ У својој критици Одпор, исте године, заједљивим и гњев ним тоном критикује Видаковића. Те године је у Новинама сербским објавио текст „Палинодија либо обра SRPSK A БРОЈ 1 2013
на дебелога јера“ у коме ублажава и до некле потире своје претходне ставове: „Ми оћемо да наше дебело јер од не заслуженог напаствованија и прогона ослободимо, што сирото много пута и онога трпи који би му, да га запита што је скривило, исповједити морао да га не позна.“ Караџић, Грегорије Гершић, Платон Атанацковић и други критикују ове ставове, темељно побијајући Савине „нове аргументе“. Зашто је Мркаљ промијенио ставове? Желио је да поправи положај у црквеним круговима и некако прежи ви? Или је, како сумња Лука Милованов, хтио да буде сатиричан и ствари доведе до апс урда, можда поуке ради? Широко прихваћена теза да је оваквим покаја њем хтио да одобровољи митрополита Стратимировића лично и измоли до зволу за повратак у манастир не чини нам се неспорном. У сваком случају, би ће одбијан до смрти. Нарав Саве Мркаља била је преосје тљива, из ње су се лако рађали бол и пат ња. Душевно измучен, почиње да реагује бурно и напрасито. Године 1822. у Зему ну свађа се на улици са једним учитељем. У другој прилици, био је у 42. години, на молбу учитеља цртања да му једну кр штеницу преведе на латински, праснуо је кобно и молиоц а неур ачунљиво по вриједио ножем. Затворен је, недуго по том пребачен у бечку „душевну болни цу“ у којој остаје до смрти. Ни тада, иако са препоруком љекара, не добија дозво лу да пријеђе у неки манастир. Пред Савину смрт посјетио га је Вук Караџић. Слутимо колико је то био по тресан сусрет. Сава му тада даје све шчицу са рукописима пјесмама. Ту је и његова најљепша пјесма „Јао, јао, јао тристо пута“, коју Милорад Павић сма тра манифестом предромантизма. Јед на је од три пјесме Саве Мркаља која је ушла у српске антологије. Дакле, четвр тина цијелог пјесничког опуса Саве Мр каља је антологијска, што је задивљујуће (како је оцјенио Душан Иванић). Предсмртно увјерење из ове пјесме да је човјек човјеку највећа страва оста ло је да лебди као упозорење над ње говим несрећним животом и његовом смрћу. Наводи се да је умро у педесетој, прије сто осамдесет година, али у ар хивама нема података како, ни гдје му је гроб.
SRPSK A No 1 2013
63
Р ИЗ Н ИЦ Е
Дом дугог сјећања народа МУЗЕЈ СРПСКЕ, ЧУВАР БАШТИНЕ И ИДЕНТИТЕТА
Промијенио је пет друштвених система, четири државе, шест имена, седам адреса, преживјео два рата, три мира и један разоран земљотрес, али је, упркос свему, успио да сачува народно благо. Данас има више од 30.000 експоната и прворазредан културни значај. Нада се новој згради у урбаном језгру Бањалуке, модерној и намјенској, како и доликује
Пише: Сандра Кљајић
Фотографије: Сандра Кљајић и Архива Музеја Српске
64
У
свим земљама музеји су лична карта државне историје, култ уре и умјетности, један од најизрази тијих атрибута државности. Кад кажете Лувр, Метрополитен, Ермитаж, не мора те додати да је то Француска, Америка и Русија. Музеј Републике Српске је на култ урној сцени искорачио у првора зредну култ урну инстит уцију Западног Балкана – каже Нада Пувачић, директор Музеја Српске. SRPSK A БРОЈ 1 2013
Од свог оснивања, прије готово 83 године, ова инстит уција култ уре про мијенила је пет друштвених система, седам адреса, преживјела два рата и зе мљотрес. Упркос свему, успјела да сачу ва заједничко народно благо. У заједничком објект у неколико ин стит уција, Музеј данас располаже са 3.700 метара квадратних властитог про стора. На 1.500 метара квадратних је стална изложбена поставка, остало су
депои и службене просторије. Адапта цијом, добијен је простор за ауторске, тематске и гостујуће изложбе. У збиркама Музеја данас се чува ви ше од 30.000 експоната. Праисторијска, античка, средњовјековна и нумизматич ка збирка, три збирке средњовјековног оружја и војне опреме, меланезијска збирка, збирке накита, музичких ин струмената, заната, предмета од тек стила, коже и дрвета... У богатим збир кама Одјељења за историју умјетности су и радови умјетника који су живјели и стварали у Бањалуци, поред осталих 57 радова Шпире Боцарића и 16 Боже Николића. – Стална изложбена поставка, ср це сваког музеја, oгледало је музејских збирки и хроника времена. У нашој сталној поставци прича се одвија од каменог доба, гдје се истичу кости ма мута, преко археолошког накита метал ног доба, античког доба са амфорама и каменом пластиком, а ту је и најстарији средњовјековни натпис глагољицом, из Кијеваца – наставља Нада Пувачић. Слиједе Јајачка бановина и нуми зматичка збирка, оружје османлијског ратника, али и одора и оружје срп ског устаника из 1878, затим експонати преломних година уочи рата и судара Османског Царства и Аустроугарске,
експонати из Краљевине Југославије и Врбаске бановине, златног доба развоја Бањалуке. – У историјском дијелу доминира посебна мултимедијална поставка о Ја сеновцу, која дочарава ужас страдања народа у овом монструозном хрват ском концентрацион ом логору током Другог свјетског рата. У посебним одје лима представљамо етнолошко бла го текстила, традиционалних заната и амбијенталних цјелина. У Природњач ком одјељењу су, поред осталог, Птице резервата Бардаче и збирке Рибе, водо земци и гмизавци. Плијене и експонати Грађанске Бањалуке и умјетничке слике – додаје Пувачићева.
Здање Музеја Српске, директор Нада Пувачић и неке од изложбених поставки
ДА БЛАГО НЕ ПРОПАДНЕ Музеј Српске основан је 26. септем бра 1930, тада под називом Музеј Врба
Структура У оквиру Музеја Српске дјелује Центар за материјалну кул туру и умјетност, са одјељењима за археологију, историју, етнологију, историју умјетности и природњачким одсјеком. Документациони центар Музеја чине библиотека и фотолабо раторија. Ту су и Центар за конзервацију и рестаурацију, Цен тар за образовно-педагошки рад и Одјељење за нематеријал ну културну баштину.
SRPSK A No 1 2013
65
Р ИЗ Н ИЦ Е
Колектив Музеја Српске у Бањалуци
ске бановине. Оснивач је био први бан Врбаске бановине Светислав Тиса Ми лосављевић, по налогу краља Алексан дра Карађорђевића. За првог управника Музеја Врбаске бановине постављен је Спиридон Шпиро Боцарић, академски сликар из Будве. „... Ови стари народни предмети, ко ји за нас представљају историју, етно графску и уметничку вредност, све се више губе и нестају, а да за неколико деценија пропадне оно што је народ ве ковима стварао, било би велика штета“, наводи бан Милосављевић у уводу од луке о оснивању Музеја. Много људи помогло је Музеју, па је већ у првих десет година постојања прикупљен велики број етнографских
Стари филмови и ријетке књиге У филмској грађи похрањеној у Музеју Српске издваја се не колико старих филмова, попут Путовања Врбаском банови ном Шпире Боцарића из 1939. Збирка фотографија има чак 24.000 јединица. У Библиотеци Музеја је око 14.300 књига, ме ђу којима су многе старе и ријетке, као што су избор од седам Цицеронових говора из 1623. и прво издање Совјета здрава го разума Доситеја Обрадовића из 1789.
66
SRPSK A БРОЈ 1 2013
предмета непроцјењиве историјске, на ционалне и култ урне вриједности. – То је сјајан период утемељења ет нографске збирке, вријеме високе на ционалне свијести која је утемељила непогрешив систем вриједности – каже Пувачићева. По оснивању, Музеј је најприје смје штен у кући познатог бањалучког тр говца Браце Бабића, а на прољеће 1931. пресељен је на Краљев друм. Исте годи не поново се сели, овога пута у просто рије некадашње зграде Више дјевојачке школе, а потом, 1934, у Дом краља Петра Првог Ослободиоца (данашња зграда Народног позоришта Српске). Био је то, коначно, одговарајући простор за рад и направљена је прва изложбена постав ка. Али, убрзо је услиједио ужас Другог свјетског рата. Њемачке претходнице ушле су у Ба њалуку 13. априла 1941, а власт убрзо преузимају хрватске усташе. Тада је му ченичком смрћу страдао Шпиро Боца рић. На чело Музеја долазе повјереници усташке власти и већ 19. априла Етно графски музеј Врбаске бановине мијења име у Народни музеј Хрватске Крајине. За управника је прво постављена Ол
га Меиснер, потом фра Велимир-Миле Иловача. Током окупације 735 предмета из музеја је упропашћено или украдено. Уклоњени су сви они који су подсјећали на Србе и Србију. По ослобођењу, 1945, управу преузи ма сликар Божидар Николић. На његов приједлог усвојено је име Државни ет нографски музеј Босанска Крајина. Сли једи реновирање и преуређење сталне поставке, која је отворена 27. јула 1946. У једној су сали били изложени етно графски предмети, а у другој археоло шки, минералошки и средњовјековно оружје, чиме музеј од етнографског по стаје музеј комплексног типа. Званич но је отворен 3. новембра 1946. У овом су периоду прикупљани предмети из НОБ-а, а у март у 1947. Музеј је преузео етнографску збирку из самостана Тра писти. Николић одлази из музеја 1951. године, а његово мјесто преузима Ми лена Радић. У јулу 1953. Државни етнографски музеј Босанска Крајина и Музеј народ ног ослобођења обједињени су у један под називом Народни музеј у Бањалу ци, који је исте године пресељен у Дом култ уре.
ПРОЗОР У ПРОШЛОСТ, ДВЕРИ БУДУЋНОС ТИ Пред обиљежавање 40. годишњице рада Музеја, Бањалуку је 26. и 27. окто бра 1969. задесио разорни земљотрес и музејско благо нашло се у рушеви нама. Спасене су етнографска, култ ур но-историјска, природњачка и збирка НОБ-а. На жалост, уништен је дио ар хеолошких налаза из Радосавске и Доње долине, који су припадали бронзаном и гвозденом добу. У кругу Кастела подигнута је барака за привремени смјештај Музеја, а потом је пресељен у зграду Архива Босанске
Културна дипломатија Музеј редовно посјећују чланови дипломатског кора и стра ни гости, па је то и важно мјесто културне дипломатије, каже Нада Пувачић. – Своје изложбе нуде нам Мађарска, Бугарска, Словенија, Че шка, Грчка... Све национ алне мањине добиле су простор у нашем изложбеном салону. Учествујемо у раду Форума сло венских култура, радимо заједничку изложбу „Замишљени Балкан“ са музејима из осам земаља, учествујемо у припреми изложбе у „Аушвицу“, у великом међународном археолошком пројекту „Еурофарм“...
SRPSK A No 1 2013
67
Р ИЗ Н ИЦ Е
Највећа посјета Музеј је отворен током цијелог дана. Сваке године повећа ван је број посјетилаца. Сада, поготово у прољеће, посје ти га 2.000 ученика мјесечно. Највеће посјете су на великим ауторским изложбама кустоса, као што су „Јасеновац“, „Трапи сти“, „Либада“, „Етно накит“, „Прегача“, „Гљиве“, „Српски устанак 1878“, „Божо Николић“, „Ливањске иконе“, „Кићење“, „Археоло шки накит“, „Бан и Бања Лука“, „Солунци“, „Врбаска бановина“...
Атеље за конзервацију у Музеју Српске и „Недјеља дјетета“ испред здања Музеја
Поштанска марка поводом 80. годишњице Музеја Српске
68
крајине. Посјетиоце није могао да при ми пуних тринаест година. У Архиву Музеј остаје све до градње намјенског простора, у Дому солидарности, 1983. Поново је отворен 2. јула 1983. Органи зоване су бројне изложбе, обогаћене ну мизматичка и природњачка збирка, до пуњавана стална поставка... Одлуком Владе Републике Српске од 14. новембра 1992, Музеј Босанске кра јине преименован је у Музеј Републике Српске и проглашен централном музеј ском инстит уцијом. За ратног директо ра Музеја именован је Васо Поповић, који на том мјесту остаје до 1996. Не достајало је струје, простора, кадрова... Ипак, и у ратном периоду организоване су многе изложбе („Бањалука – Центар Врбаске бановине“, „Накит“, „Народни
SRPSK A БРОЈ 1 2013
музички инструменти“...), научни ску пови, издавачка дјелатност. Послије ра та, 1996, на чело Музеја долази Милица Радојчић, а 2006. Нада Пувачић. – Огроман је значај Музеја за Репу блику Српску, као централне установе заштите покретних култ урних добара. Он је и темељ свијести о постојању, кон тинуитет у и националном идентитет у, сјећање народа, прозор у прошлост и поглед у будућност – наглашава Нада Пувачић. – Послије Отаџбинског рата (1992-1995) Музеј беше маргинализо ван и застао у развоју, али је данас изра стао у једну од најзначајнијих музејских установа на Балкану. У посљедњих шест година реализовали смо више од 150 из ложби и манифестација, укључени смо и у неколико европских пројеката. Уз помоћ шведске организације „Кул турна баштина без граница“ пропуто вали су Европом и реал изовали велики пројекат „Грнчарско коло“. За Српску православну цркву реал изована је изло жба „Конзерваторски досије“, која пред ставља процес конзервације и рестаура ције четири велике јерусалимске иконе из Цркве Успења Пресвете Богородице у Ливну. – Тренутно најзначајније пројекте ради новоформирано Одјељење за не материјалну култ урну баштину, које припрема номинацију етно-елемената из националне култ уре за UNESCO-ову листу нематеријалног култ урног насље ђа. У припреми су двије археолошке из ложбе и историјска изложба „Оружје и опрема турског ратника“. Као и сваке године за Дан Града, Бањалуци покла њамо изложбу. Овог пута била је етно лошка изложба „Дјевојачка кошуља“ из Колекције текстила Етнолошког одје љења. Припремамо и традиционалне манифестације „Ноћ музеја“, „Недјеља дјетета“, „Прољеће у музеју“, ревију ар хеолошког и етнолошког филма... Музеј Српске данас је смјештен у за једничком објект у Дома радничке соли дарности, у условима који угрожавају рад и умањују значај ове установе. – Музеј мора да добије нову зграду, у урбаном језгру града, и да Бањалука, послије 80 година, коначно добије и јед но здање за култ уру. О подизању једне такве нове зграде, модерне и намјенске, усагласили су се највиши руководиоци Српске – каже Нада Пувачић.
SRPSK A No 1 2013
69
П А М Ј А Т
ОРАТОРИЈУМ „ГОЛГОТА ЈАСЕНОВАЧКА“ У ИЗВОЂЕЊУ БАЊАЛУЧКЕ ФИЛХАРМОНИЈЕ И ГОС ТИЈУ
Умјетничка литургија
над стратиштем Поема „Дамари јасеновачки“ била је нијеми ораторијум док је није прочитао професор Александар Вујић, композитор. Потом је, прво у његовој имагинацији а потом на сцени, моћно одјекнула. Потресно, исцјелитељски. У сваком извођењу овог дјела зло ће изнова бити побјеђивано, а страшни злочин стављан на оно мјесто које му припада у судбини свијета Пише: Вања Тепић
Фотографије: Архива „Националне ревије“ и „Гласа Српске“
70
О
раторијум Голгота јасеновачка, под диригентском палицом композитора Александра С. Вуји ћа, премијерно је изведен 8. маја у пре пуној свечаној дворани Култ урног цен тра „Бански двор“. Извели су га чланови Бањалучке филхармоније, ојачани коле гама из Новог Сада, као и одабрани чланови хорова из неколико градова Репу блике Српске („Јединство“ и „Бањалу чанке“ из Бањалуке, „Вила“ из Приједо ра, Мјешовити хор Музичке академије у Источном Сарајеву), те солисти Ду SRPSK A БРОЈ 1 2013
ња Симић, Ана Симанић, Миљана Бре зичанин и Светозар Вујић. Ово импресивно вокално-инструментално и музичко-сценско дјело, настало на основу поеме Дамари јасеновачки Ран ка Павловића, подсјећа на страдале у хр ватском концентрационом логору у Ја сеновцу током Другог свјетског рата. Припремано је скоро годину дана, уз велики труд и ент узијазам многих ства ралаца. Ријеч је о највећем музичком пројект у те врсте у Српској. Поред Гол готе јасеновачке, постоји још само једна
трохорска композиција, Горчин Војина Комадине, много мањег обима. ГРОМКА ТИШИНА НАД ПОЉЕМ УЖАСА Поема Дамари јасеновачки, на основу које је настао ораторијум, пјева о стра дању. О мајци којој отимају дијете, дјете ту коме одводе мајку, о убијању још не рођеног дјетета, о дјевојци чију чедност кидају дивљачки и срамни коњаници, о бродарима који су постали бродовље, косцима који су бројеви у откосима, о нади која увијек постоји и за којом мо рамо трагати. – Одлазио сам у Спомен-подручје „Ја сеновац“. Тамо је раније постојала увјер љивија музејска поставка, која је свједо чила о сатанском убијању и мучењима каква историја до тада није биљежила – каже Ранко Павловић, аутор поеме. – Често сам посјећивао Доњу Градину, нај веће губилиште. И ту ме је фасцинирала тишина у којој сам препознавао нијеме јауке невино страдалих. Утисци су се једноставно таложили и сами се уобли чавали у већу пјесничку цјелину. Тако је у мени дуго настајала поем а Дамари ја сеновачки, а записао сам је осамдесетих година прошлог вијека. Учинило ми се да се такво страдање библијских раз мјера, страдање друштвеног бића, па и цијелих народа које желе затрти, може исказати само кроз патњу и страдање појединца. Поема Дамари јасеновачки била је ни јеми ораторијум док је није прочитао професор Александар Вујић, компози тор свјетског гласа. Потом је, прво у ње говој имагинацији а онда и на позорни ци, моћно одјекнула. Ранко Павловић је Министарству просвјете и култ уре Срп ске понудио поему да се, уз одговарајућу
Изазов – Посебно захтјеван био је задњи став са хоровима, гдје је сваки појединац чи нио глас једног хора. До сада нисам имао прилику да се сретнем са таквим начи ном изведбе. Био је то велики изазов и за мене и за хористе. Увијек сам на распо лагању за ствари које подстичу напредак нашег народа и државе – каже Аљоша Новаковић, диригент хора „Вила“.
SRPSK A No 1 2013
71
П А М Ј А Т
Искуство – Веом а сам захвална на указаном повјерењу самог компо зитора, јер је за мене ово драгоцијено искуство, поготово сарадња са оркестром Филхармоније. Вриједно смо радили како би изведба била успјешна. Било ми је велико задовољ ство наступити пред публиком која воли и цијени умјетност – казала је Миљана Брезичанин, соло сопран.
музичку пратњу, изведе као рецитал у Доњој Градини, на комеморативној све чаности којом се обиљежава дан пробо ја малобројних преживјелих логораша из јасеновачке „оргије зла“. Када је пое ма доспјела у руке редитељу Александру Пејаковићу, он је у њој препознао нешто што мора бити више од рецитала, а за тим је професор Вујић видио либрето за ораторијум. – На мене је премијерно извођење оставило снажан утисак, тим прије што сам врло јасно препознао и оне дијелове поеме које нис у пјевали хор и солисти или их није изговарао наратор, већ су исказивани само оркестарским извође њем. С композитором сам се лако дого ворио о прилагођавању поетског текста либрет у, тим прије што је умјетнички надахнуто слиједио основну замисао из мојих стихова. Након премијере пу блика се споро разилазила из Банског двора. Људи су живо разговарали о из узетном музичком догађају и доживља ју. Мени је то најбољи показатељ како је публика прихватила ораторијум – исти че Павловић. ОД ПРАЗНОГ ГНИЈЕЗДА ДО ЧВРС ТЕ ВЈЕРЕ
Премијера ораторијума „Голгота јасеновачка“ Бањалучке филхармоније у Банском двору, 8. маја 2013.
72
Ораторијум Голгота јасеновачка за почиње прологом као у античкој драми. Након уводног пјевања, почиње драма тичан говорни текст поеме који, на вр хунцу емоције, прераста опет у пјевање. После пролога је „Празно гнијездо“, гдје се појављује мотив патње и страдања који прожима првих десет ставова. Чувена композиторова пјесма за хор а капела „Оче наш“, прерађена у вокалноинструментални облик и уграђена у ора торијум као „Српска молитва“, оркестар ском најавом спаја сваки наредни одсјек како би се добила компактна цјелина. Слиједи став „Зри нада“, гдје више слојност долази до изражаја. Док соло SRPSK A БРОЈ 1 2013
сопран Дуња Симић доноси једну веома лијепу арију, али без текста, хор у поза дини пјева веома инспиративан текст поеме. Други соло сопран Миљана Бре зичанин се у почетку распјевава, да би касније у канону прихватила исту дивну мелодију. Сваки од ових ставова поје диначно можда није тежак за извођаче, али у комбинацији пјевача са хором, на другом нивоу, представља изузетно сло жену цјелину. Посљедњи став, „Вјерују“, такође постоји као а капела композиција и по свећена је Његовој Светости патријар ху српском Иринеју. У богатству ор
кестарских комбинација, коришћен је први мотив „Вјерују во јединаго Бога“ и убачен у сваки врх унац, па се провлачи кроз цијели став као лајтмотив. Тим мо тивом, ношеним моћним тромбонима и тубама као јерихонским трубама, док хор пева „Амин“, ораторијум говори о чврстини вјере и завршава се. – Главни проблем при компонова њу био је драмат ургија – каже компо зитор Александар С. Вујић. – Потребно је направити један велики лук, музику у трајању од једног сата, са логичним развојем, врх унцима, смирајима, то ком, једномислијем које ће повезати
дјело у чврсту цјелину. Такође, треба ло је омислити колико дуго ће трајати опис страдања, када да се појави нада, када и кроз коју поруку да покуља но ви живот.
Гостовања Из Министарства културе Српске најавили су могућност из вођења „Голготе јасеновачке“ у Београду и Нишу. Разматра се и могућност да се ораторијум изводи у већим културним центрима у Српској, уколико се успјешно прилагоди за ма ње оркестре и хорове, те уколико финансијске могућности то дозволе.
SRPSK A No 1 2013
73
И З АЗ ОВ И
74
/
C H A L L E N G E S
SRPSK A БРОЈ 1 2013
МУЗЕЈ САВРЕМЕНЕ УМЈЕТНОС ТИ СРПСКЕ НА БИЈЕНАЛУ У ВЕНЕЦИЈИ
Врт уживања, за промјену
Изложба бањалучког умјетника Младена Миљановића, која представља Босну и Херцеговину на педесет петој смотри у пријестоници модерне умјетности, добила високе оцјене и веома посјећена. До краја новембра публика ће видјети поставке у осамдесет осам националних павиљона. На централној изложби „Енцик лопедијска палата“ биће радови више од сто педесет умјетника из четрдесетак земаља Пише: Александра Рајковић
У
ске уличице испуњене људима свих генерација, нација и боја ко же, који на раменима носе плат нене торбе пуне каталога изложби. То је, у најкраћем, опис Венеције у вријеме одржавања овогодишњег Бијенала са времене умјетности, педесет петог по реду, када је овај град неприкосновена пријестоница савремене умјетности.
Права авант ура почиње на Арсена лима и Ђардинима, гдје је већина па виљона. На самом улазу је импозантна макета Музеја универзалног знања, рад Маурина Ауритија из 1950. (Тај самоуки умјетник сањао је о великој палати у коју би био смјештен музеј свих знања свије та.) И већ ту у тренутку схватите зашто је главни кустос Бијенала Масимилијано SRPSK A No 1 2013
Отварање изложбе Музеја савремене умјетности Српске у Венецији
75
И З АЗ ОВ И
Ничега између нас На Ђардинима је и Павиљон Србије, једине земље са просто ра некадашње Југославије која овдје има сопствени мону ментални изложбени простор, чију изградњу је 1937. године финансирао кнез Павле Карађорђевић. У Павиљону Србије излажу умјетници Владимир Перић и Милош Томић. Како каже и назив њихове изложбе („Нема ничега између нас“), умјетници нуде другачије приступе средствима реализације и ликовним материјалима.
Ђони овогодишњу тему дефинисао на зивом „Енциклопедијска палата“. Након проласка кроз капије ова два својеврсна острва умјетности, отварају се праве палате знања и талента. Прола зећи туда, дан уочи отварања Павиљо на БиХ, односно изложбе Врт уживања Младена Миљановића, сазнајемо поно сни да су за бањалучког умјетника и ње гову поставку сви већ чули. Италијански магазин Култура Панорама у свој избор Отварање десет павиљона које обавезно треба павиљона БиХ видјети уврстио је и Павиљон БиХ! Уз на Бијеналу и такву препоруку, новинари и најупу дио делегације: ћенији познаваоци савремене умјетно директорка сти стижу до Палате „Малипиер о“, гдје Музеја савремене их дочекује велики натпис The Garden умјетности of Delights. С пажњом разгледају, пита Српске Љиљана ју Миљановића како је дошао на идеју Лабовић о изложби, смјерно улазе у просторију Маринковић, у којој се пушта видео рад настао у са умјетник Младен радњи са Бањалучком филхармонијом. Једна жена, пошто је видјела изложбу, Миљановић, не може да сакрије сузе. Магија Хијеро министар нимуса Боша, чијим је триптихом Врт Средоје Новић земаљских ужитака из 1500. године био и комесарка изложбе Сарита инспирисан Миљановић, осјећа се у ци јелом павиљону. Вујковић Са изложбе „Врт уживања“ Младена Миљановића на педесет петом Бијеналу у Венецији
76
SRPSK A БРОЈ 1 2013
КРОЗ НЕОБИЧНЕ ЕНЕРГИЈЕ Сви који нис у успјели да раније уђу у Врт уживања стигли су на свечано отварање 30. маја. Поставку је званично отворио министар цивилних послова БиХ Средоје Новић, истичући да Ми љановићева изложба самим својим на зивом шаље снажну поруку о љепоти и снази различитости. Љиљана Лабовић Маринковић, ди ректор Музеја савремене умјетности Српске, који је организатор предста вљања БиХ на Бијеналу у Венецији, на глашава да је ова инстит уција испуни ла највећу мисију у својој досадашњој историји. Комесари и кустоси изложбе Сарита Вујковић и Ирфан Хошић не стижу да одговоре на сва новинарска питања, док примају честитке својих ко лега из Београда, Загреба, Трста, Љубља не, Њујорка, Берлина... Сви чекају у реду да посјете Врт уживања. Иако све врви од посјетила ца, изложбени простор одише необич ним спокојем и тишином. Ову рекордну посјећеност, међутим, Младен Миљано вић не види. Он је иза мермерне плоче тешке 35 килограма, коју држи на рука ма, изводећи импресивни двочасовни перформанс „Притисак жеља“. Представници јавног и култ урног живота Српске и БиХ, као и страствени заљубљеници у умјетност, испунили су простор Врта уживања и плато испред палате „Малипиер о“. Никоме није сме тало ни лоше вријеме, киша која је час почињала, час престајала. Једна велика умјетничка прича добила је савршен
SRPSK A No 1 2013
77
И З АЗ ОВ И
/
C H A L L E N G E S
„Енциклопедијска палата“, дио главне овогодишње теме у Венецији, кустоса Масимилијана Ђонија
78
SRPSK A БРОЈ 1 2013
епилог. И сљедећих дана публика оп сједа Павиљон БиХ, детаљно истражује сваки педаљ изложбе. Посјета Венецији у вријеме Бијена ла, обилазак свих националних пави љона, и јесте путовање кроз необичне енергије које су умјетници усидрили у своје изложбе. Хрватска умјетница Ка та Мијатовић је изложбом Између не ба и земље омогућила свима да запишу и своје снове. У Павиљону Црне Горе Ирена Лагатор Пејовић реализовала је изложбу Мислити сликом, са три фан тазмагоричне инсталације. Мало даље од Павиљона Србије на Ђардинима, Финци изводе перформанс, Бразилски павиљон је попут папирног царства, скулпт уре од књига као нео бичне писане грађевине. Павиљони по пут њемачког, француског, британског, увијек су најтраженији, пред њима су и најдужи редови. Невјероватан естетски призор доче као је све посјетиоце Павиљона Латин ске Америке: безброј керамичких купа
Слатко од ружа На отварању Павиљона Азербејџана, насловљеног Ornamen tion, једва се пробијамо кроз гужву. У малим дрвеним посуда ма служе националну посластицу, слатко од ружа. У Павиљон Португалије, који је ове године на води, на броду, могли су да уђу малобројни, само уз позивнице.
испуњених са безброј зачина у безброј фасцинантних боја. Литванија и Лето нија, такође на Арсеналима, нуде сасвим другачију слику – огромно стабло које се њише са стропа, уз које стоје црнобијеле фотографије летонских зимских призора. Фотоапарати. Камере. Људи. Импре сије. До краја новембра 2013. публика ће моћи да погледа изложбе у 88 нацио налних павиљона, као и централну по ставку „Енциклопедијска палата“ са радовима више од 150 умјетника из че трдесетак земаља. Чаролија, у чијем средишту је и Врт уживања Младена Миљановића.
SRPSK A No 1 2013
Фотографије: Музеј савремене умјетности РС
Италијански павиљон
79
В И Ш Е
80
О Д
И Г Р Е
/
M O R E
SRPSK A БРОЈ 1 2013
T H A N
A
G A M E
СРПСКИ ПИСАЦ ВЛАДИМИР ПИШТАЛО, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ“
Само нас љубав
чини стварним Поријеклом из Рисна, рођен у Сарајеву, везан за Мостар, Београд, Бостон, као да у сваком том граду има по једног себе. Мисли у сликама. Метафора је за њега алатка коју је Творац намјерно заборавио у свијету. У детаљима је вјечност наших живота. Као у бајкама, треба препознати себе међу маскама других. Без љубави, људи једни за друге остају маске, као на неком тужном карневалу. Осам година писао је роман о Тесли, сада пише „Књигу о Андрићу“, а послије жели да се посвети Владану Десници
Пише: Весна Капор
О
слонац његових свијетова су из узетни детаљи, од којих је, су штински, сачињена важност наших живота, коначно и цивилизаци је. Читаоци непогрешиво осјете коли ко је сам писац заиста насељен у своје редове, колика је снага његове емоције.
Код Владимира Пиштала је сигуран да је улог највећи: повјерење у читаоца и свијет, уз потпуну посвећеност потрази за самим собом. Од првих поетских проза до касни јих романа, Пиштало својим наративом разбија стереотипе. Поетичан је довољ SRPSK A No 1 2013
Пиштало на Ћуприји у Вишеграду и у посјети Венецији
81
В И Ш Е
О Д
И Г Р Е
У неколико реченица Рођен је у Сарајеву 1960. Завршио Правни факултет у Београ ду, докторирао на Универзитету Њу Хемпшир у САД. На Бе кер колеџу у Вустеру, Масачусетс, предаје свјетску и америчку историју. Објавио је књиге поетске прозе: Сликовница, Ноћи, Манифести, Крај века, новеле Корто Малтезе и Александри ду, збирке прича Витраж у сећању, Приче из целог света, ро мане Миленијум у Београду, Тес ла, портрет међу маскама и Венеција. Добио је НИН-ову награду, Награду Народне библиотеке Ср бије за најчитанију књигу, награде „Исидора Секулић“, „Мома Димић“, „Кочићево перо“, као и преводилачку награду „Ми лош Ђурић“ (за превод поезије Чарлса Симића са енглеског језика). Превођен на више од десет језика.
Из старих албума: Владимир са оцем, мајком, пријатељицом и дедом Спасом
но да вас занесе изван стварног, бли зак и динамичан, интригантан толико да послије читања још дуго пливате у свијет у који је остао да лебди као траг. Од новела Корто Малтезе и Алексан дрида, преко збирки прича до романа Тесла, портрет међу маскама, окренути сте великим биографијама. Кроз све те приче осјећа се страст за откривањем свијета у себи кроз друге. Да ли је то умјет нички усуд или ствар одлуке? Мало је ту шта ствар одлу ке. Иво Андрић је писао да је онај део њега који је он сам иза брао мање важан. А људи не ми сле тако о Андрићу. Хајде да ма ло будем ђаволов адвокат, па да кажем да то нис у велике него мале теме и да то зависи од ока посматрача. Многи мисле да је Корто Малтезе велики стрип. И јесте. Али питао сам децу у Земунској гимназији о Корт у. Троје од тридесето ро у разреду је знало за њега. Моја Александрида је прича о Александру Великом, али и верзија српске Александри де, средњовековног романа у ком су Александра пред стављали као хришћан ског хероја. Колико људи зна да су постојали та кви романи? Мало сам неповерљив према склоности ка ве ликом која се некад јавља у мојим књига
82
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ма. И великим темама настојим да при ступим, да тако кажем, на мањински или неочекиван начин. И Венецији сам при ступио из словенског угла. Прави свет је мали свет, рекао је један песник. Исти нитост књиге се или открива у детаљу или се не открива никако. Парадоксал но, у детаљима је вечност наших живота. У Венецији се нас тавља трагање кроз свијет и симболику карневала, а књига је означена и као билдунгс роман или роман метаморфозе? Главна метафора у Венецији јесте Метаморфоза, променљивост видљивог света. Већина филозофа говори о Бићу као статичној категорији. Мањи број го вори о Настајању као сталном процес у. Кроз Настајање постаје али и постоји свет. Такав филозоф је био Хераклит. Никада у исту реку. Тако је о свет у ми слио Овидије у својим Метаморфозама. Такав је и мој роман Венеција. Кад се боље погледа, Венеција је запра во низ минијат ура, низ слика-разглед ница укомпонованих као роман. Да ли сте у почетку имали визију о роману, или сте бележећи сензације накнадно компоновали роман? Нис у само сензације. Имао сам иде ју шта ту хоћу да кажем, не само у ви ду слика него и на пољу идеја. (Слике и идеје се, у узбудљивом процес у, некако уклапају једне у друге.) Наравно да ни сам знао како ће се то све уклопити. Да сам знао, онда ту не би било никаквог открића, никакве додатне вредности. Ако мене нешто у стварању не изнена ди, како ће изненадити читаоца? Ако је мени познато све оно што радим, биће познато и другима. И обрнуто. ШЕТАЈУЋИ, ДЈЕДОВИМ КОРАКОМ У Венецији, као и у Тесли и низу прича, ријеч је не само о интроспекцији већ и о маскама. Вјечито питање: шта је ма ска а шта сам ја? И прича о томе да се човјек може спус тити у нижи облик, животињски, и подићи у више сфере, небеске, и да су карневали мјес та та квих метаморфоза. Да ли је венецијан ски карневал заправо парабола за кон стантно стање цивилизације? Као у бајкама. Треба препознати себе међу маскама. Треба препознати маски
SRPSK A No 1 2013
83
В И Ш Е
84
О Д
И Г Р Е
/
M O R E
SRPSK A БРОЈ 1 2013
T H A N
A
G A M E
ране друге. Истине се маскирају у за блуде! И заблуде се маскирају у истине! Треба их препознати. Не мислим да је то баш она карневализација о којој је пи сао Бахтин. У идеолошким бајкама, кли ца заблуде у истини порасте временом у комплетну заблуду. Треба је под новом маском увек наново препознати. И сам наслов Тесла, портрет међу маскама са једне стране сугерише да је Тесла говорио једноставну истину, како ју је он видео, међу људима који се ма скирају и прилагођавају. Са друге стра не, наслов проблематизује улогу љубави (не према човечанству већ према кон кретним људским бићима) у Теслином живот у. Само љубав другу особу чи ни стварном. Без љубави људи једни за друге остају маске. „А где сам ту ја?“ Та реченица из Ве неције може отворити слојеве приче о прецима у нама, о „коферу наслеђа“ ко ји носимо свијетом, о лицима и кораци ма чији смо трагови...? Увек су ми говорили да личим на оца. Међутим, кад год кренем да се бри јем ја у огледалу видим тврдоглаву ви лицу мог деде Спасе Пиштала. Био је железничар и оставио ми љубав према возовима. Могу да замислим колико се дима надимио возећи на прузи Сараје во–Дубровник. Поред тога, у младости је личио на Чаплина. Ја не личим. Мо гао је да хода на рукама. Ја не могу. Имао је навику која је у време мог детињства сматрана чудном: сваког дана је одлазио у шетњу. Укруг би обишао цео град Мо стар. Мени се то допало, па сам и сам рано почео да одлазим у шетњу. И тај
Сан писца и сан читаоца Какав је Ваш однос према ономе што сте написали? Мој однос је такав да сам у једном тренутку одлучио да је било довољно верзија те приче (петнаест у случају Те сле), да се у тексту више не крију неке су вишне речи или да ја нисам у стању да их видим. Ту је мој део сна довршен. Од тог тренутка је важно шта читалац сања по водом књиге. Можемо то назвати нека квим лоптањем сном. Мислим да је сан, у смислу нада и очекивања, саставни део нашег лика, важнији од свега што пише у личној карти.
Поштовање за поштовање У буци и бијесу који су обузели нашу књижевну сцену, стојите по страни, припадајући и свима и никоме. Да ли је тајна у сазнању да „без наше душе не би било ништа“ (Вебстер, Венеција)? Можда се то тиче душе а можда се ради о оном улагању у текст које сте поменули у уводу. Човек добија поштовање ако улаже поштовање. То се односи и на поштовање према читаоцу. Мораш третирати читаоца као да је он онолико до бар колико си ти у најбољим тренуцима. А ни то не би било ништа без емоције. Није лоше волети оно о чему пишеш. Ула жеш емоцију да би добио емоцију.
одлазак у дуге шетње остао ми је као полу-наслеђена, полу-изабрана навика. Пошто свакодневно шетам, било да сам у Вустеру, било у Бостону, ја по тим гра довима „корачам дединим кораком“. У ПОТРАЗИ ЗА ВРИЈЕДНОС ТИМА „Може се пронаћи други свет не напу штајући овај у коме живимо.“ (Венеци ја) О путовањима, градовима, подне бљима...? Пишући о Иви Андрићу, увидео сам да су управо путовања, било да се ра ди о опијености њима или сумњи у њих, једна од најважнијих тема нашег нобе ловца. По Андрићевој прози разбацани су записи из Рима, Синтре, Бурсе, Ис танбула, Мадрида, Беча, Кракова, Сток холма, Пекинга. После Књиге о Андрићу, коју пишем, написаћу, наиме сабраћу, збирку путо писа. Већина тих путописа су похрање ни у бележницама одакле их сад треба повадити. Ту чекају записи из Боцване, Јужне Африке, Јапана, Аргентине, Бра зила, Кубе, Египта. И још бројни други. Да, и из Монтевидеа... „Медитеран, то су очи мојих предака на фјуменским фрескама.“ (Венеција) Ко лико нас одређује баштина народа коме припадамо? Мајка ми је предавала књижевност, па сам познавао целу историју наше књижевности, нарочито песништва, пре него што сам их учио у школи. Као дечак сам знао велики број епских на родних песама напамет. Знатан део тога сам заборавио, али остала је суштина. И знам где да нађем оно што ми затреба. А требало ми је кад сам писао роман о Тесли. Никола Тесла је читао јуначке на SRPSK A No 1 2013
85
В И Ш Е
О Д
И Г Р Е пирографу: тражи се! Мислим да се та лица и њихове вредности и даље траже. Уложио сам године у неке од тих вред ности и тих лица. Две године сам посве тио симболу какав је град Београд, пи шући свој роман Миленијум у Београду. Осам година сам посветио раду на осве тљавању и илустровању приче о Николи Тесли. Посветићу још неколико година оживљавању измичућих реалности (у плуралу а не у сингулару) Иве Андрића. После тога бих волео да напишем књигу или дуги есеј о великом писцу Владану Десници. НОВА ИСТОРИЈА НАШЕ ДУШЕ
„Медитеран почиње неколико стотина метара изнад кућа фамилије Пиштало у Мостару“: Владимир и сасвим нови Стари мост на Неретви
родне песме једном недељно. У Њујорку га је посећивао народни гуслар Петар Перуновић. Пишући Теслин портрет, међу маскама, изабрао сам две епске пе сме које се односе на мог јунака: „Же нидба Милића Барјактара“ и „Женидба Душанова“. Помоћу сензибилитета тих песама описао сам Теслин доживљај Другог светског рата. Мој преводилац на енгле ски је зато приметио да Тесла обједињу је књижевне поступке од најдревнијих до најновијих, од народне епике до сим болизма, фут уризма, експресионизма, надреализма. И реализма и постмодер низма. Пратећи Теслин живот од пре диндустријског до атомског доба, роман прилагођава свој језик, одражавајући и књижевне технике које су се мењале. „Твоја душа је провинција или прес то ница, независно од места на коме жи виш.“ (Тесла) Које личнос ти, искуства и парадигме из српског култ урног на слијеђа би данас најприје вриједело ре витализовати и изнова афирмисати? Скоро све. Све оне личности које су с правом биле на српском новцу, па су заједно са тим новцем девалвиране, она ко како је новац добијао све више ну ла. Касније је коваче лажног новца било срамота да на новцу штампају права ли ца својих великана и почели су да праве неке генеричке фаце, као са фото робо та. Нис у то на девалвираном новцу ви ше били Андрић, Његош и Вук, какве их знамо са фотографија, већ лица која као да је неко описао па их судски цртач по опис у нацртао а после их извукли на ша
86
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Ваш Тесла? Човек црне косе, вижљаст као хрт, висок, леп. Стално болестан, стално на ивици катастрофе, а неуништив. Спре ман да преузме ризике против општег мишљења, чак неспособан да их не преузме. Непојмљиво тврдоглав. Ин туитивно надарен стваралац, дубоких очију, који глуми позитивисту по моди свога времена. Кажу да је био способан да оцени дубину човека првим погле дом и да на основу тога одлучи коли ко ће му времена посветити. Кажу да је могао да мисли о научним проблемима док гледа филмове, гледајући у извесном смислу кроз филмове. Кажу да је осећао континуитет кроз зујање времена или чак кроз буку града. Ваш Андрић? Иво Андрић је осећао одговорност према читаоцу, која у наше време не ма паралеле. Веровао да је књижевност пружена пријатељска рука, која можда може да раст ужи човека али не сме да га увреди или обесхрабри. Претпостављао је да он као књижевник може привреме но бити нечији једини пријатељ и саве тодавац и да не сме да изневери ту улогу. У нашој подсмешљивој култ ури упозо равао је да су „подсмевачи ретко у пра
Суштинско питање „Шта је овај свијет? Шта је разлог по стојању?“ (Тесла) То је суштинско питање. Ко проживи живот а не постави то питање, некако као да се није ни родио.
ву.“ Настојао је да људе види изнутра, као што они виде себе. Није се либио да теши свог читаоца, понављајући му да ни у чему није ни сам ни први ни једини. Ваш Црњански? Читао сам летос поново есеје Цр њанског. Пажњу ми је привукло то да је он био велики противник кукања, вај кања и мрачних тема којима је била и јесте склона наша књижевност. Волео је Бранка Радичевића управо зато што је у наше песништво увео нове, веселије, еротске теме. Дирнула ме је та склоност светлу и радости код песника који је и сам умео да ламентира. Црњански је на писао за Андрићев Ex Ponto, отприлике, да са њим можда почиње нова историја наше душе. Радост и директност су ту више биле у форми него у темама. Цр њански је био борац за ту нову историју наше душе. ОДЈЕЦИ ЈЕЗИКА У ТКИВУ ЧОВЈЕКА „Виђен споља, српски је мали језик, али је прос тран изнутра.“ (Тесла) Живите у Америци, али пишете на српском јези ку; једном сте рекли да је то једини мо гући начин изражавања за Вас? Језик којим сте проговорили и го ворили у детињству постане у толикој мери део вас да сместа изазива одјеке у ткиву. Речи се очас посла претворе у на де, немире, нелагодности, обећања. Оне постају ваша физичка стања. Постају ви. Реч матерњег језика се зачас отело твори. На томе је базирана пре свега поезија, али и проза. На језику који сте касније научили реч је информација а не физички одјек у вашем бићу. Све то остаје руковање у гуменим рукавицама и пољубац након инјекције новокаина.
О старости „Карневал ми је показао шта ће све бити кад не будем ја. Кад постанем ветар, кад постанем река, кад постанем крошње. То ће бити крај похлепе. Кад постанем: све.” (Ве неција) Видите ли каткад себе у перспективи од двадесет година и какву бисте старост жељели? Кад бих био богат, ја бих опет радио исто ово што сад ра дим. Кад бих био врло стар (богат годинама), ја бих опет ра дио ово што сада радим. То би онда била добра старост.
али их никад не користите, јер у вама буде негативну физичку реакцију. То је најтежи део посла. Након тога писац освоји своје иницијалне теме, обично у вези са дефинисањем сопственог бића. А затим, поступно, шири круг тема. И ту искуство помаже. Негде сам записао да се млад писац мора, а старији не сме плашити баналности. Кажете: Сарајево, Мостар, Београд, то су моји градови. Већ дуго сте у Бос тону. Као да се ваш живот сложио кроз раз гледнице и приче о градовима? Мислим у сликама, па тако и о гра довима. О Мостару сам написао причу која је мени најдража и која се, инвен тивно, зове „Мостар“. О Сарајеву и Бо стону сам писао „разгледнице“. О Бео граду сам написао роман Миленијум у Београду, и некако наставим да пишем о њему сваки пут кад дођем, повуче ме неки улични разговор или неки графит. Можда човек са више градова има у сва ком од њих по једног себе који га дочека на станици или аеродрому и неосетно се стопи с њим кад пође у шетњу.
Фотографије: Архива саговорника
Језичка архаичност, ониричност и згу снутост доживљаја с једне стране, а са друге невјероватна лакоћа кретања кроз прос тор и вријеме, кроз садржај читаног, код Вас су од почетка до краја уједначени. Како сте одржавали ту ди намику и лирски исказ током година писања? Пажњом! Не залећући се, ни језички ни тематски. Писац прво мора да освоји одређену језичку чистоћу и да изгради језик који није општи него његов лични. Неке речи изразито волите, неке знате SRPSK A No 1 2013
87
Н ЕБ О
88
/
T H E
S K Y
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ШЕЗДЕСЕТ ПЕТ ГОДИНА ПАДОБРАНС ТВА У БАЊАЛУЦИ
Историја писана скоковима Те 1948, када је имала само шеснаест година, Невенка Личина Мајц извела је први падобрански скок над данашњом пријестоницом Српске. И данас се сјећа сваког детаља. Први Аеро-клуб овдје основан је 1932. и звао се „Козара“, потом „Руди Чајавец“, па „Свети Илија“... Једна од три његове секције је Падобрански клуб „Бањалука“. Круна те досадашње повјеснице је Европско првенство у Бањалуци у августу и Свјетско догодине
Пише: Олга Вукадиновић
Б
ањалука је један од ријетких гра дова у свијет у у којем се, на корак од центра, нуде праве туристичке посластице, посебно онима који ужива ју у адреналинским спортовима. У тој чињеници, чули смо од Остоје Бараша нина, до недавно директора Туристич ке организације Бањалуке, сагледана је велика шанса за развој „авант уристич ког туризма“. Вода, земља и ваздух ов дје пружају изванредне могућности. Бањалучани су то искористили да по нуде атрактивне туристичке производе (падобранство, параглајдинг, рафтинг, хидроспид, кањонинг, алпинизам, брд ски бициклизам...), али и да организују велика међународна такмичења, укљу чујући и свјетска првенства. Да овог пута поменемо само два, оба везана за падобранство, адреналински спорт ко ји овдје има дугу традицију: у августу предстоји Европско, а идуће године и Свјетско првенство. Заслуге за до бијање организације ових такмичења припадају Падобранском клубу „Бања лука“, посебно младом инструктору па добранства Немањи Гороњи, трагично настрадалом у авионској несрећи у мају 2012, као и некадашњем предсједнику клуба Душану Грмуши.
основан Аеро-клуб „Козара“. По завр шетку Другог свјетског рата, име је про мијењено у Аеро-клуб „Руди Чајавец“. Управо тих првих послијератних годи на ушао је у ваздухопловне анале за хваљујући једном свом члану, односно чланици, девојчици од непуних 16 годи на која је 15. јануара 1948. извела први скок падобраном у Бањалуци. Тај скок је Невенки Личини Мајц, данас нат урали зованој Београђанки, у души заувјек Ба њалучанки, још у веома живом сјећању. Упркос годинама, осамдесет прва јој је, препричава га с толико детаља, страсти и емоција да саговорник не може а да не остане задивљен. Рођена 18. октобра 1932. у Бањалуци, Невенка је члан клуба постала 1946. – Када смо се по завршетку рата вра тили из избјеглиштва у Бањалуку и када
Скокови Немање Гороње и Душана Грмуше
Невенка Личина Мајц са члановима клуба, почетком 1950-их
„ВРАБАЦ“ ЗА РАДОСТ Почеци данашњег клуба везују се за сада већ далеку 1932. годину, када је SRPSK A No 1 2013
89
Н ЕБ О Бањалучки падобранци на Међународном купу на Јахорини Припадници специјалне јединице МУП-а Српске на обуци за падобранце
је требало да се упишем у средњу школу, мјеста је било још само на машинском смјеру Техничке школе. Била сам једи на дјевојчица у одјељењу са 37 дечака. Убрзо ме је заинтересовало моделарство којим су се бавили ученици виших раз реда. Прикључила сам им се, најприје им помажући у изради макета. Брзо сам на предовала, па није прошло много кад сам и сама почела да обучавам млађе. Моде ларство ми је баш ишло од руке и било је природно да се учланим у Аеро-клуб. Мој занос, али и резултати, очигледно нис у остали непримјећени, јер ми је ру ководство клуба понудило да за љетњи распуст, заједно са још једним дечаком, моделаром, одем на курс једриличарства у Словенију. Послали су нас у Рибницу у Доленској, али се тамо нисмо дуго за држали. Курс на који су нас слали био је заправо у Компољу. Мени је у том мјесту било веома лијепо. Још важније, упркос томе што нисам имала ни пуних 15 го дина, схватила сам колика је озбиљност неопходна да би се бавило једриличар ством. Обузела ме је невјероватна страст за тај спорт. Није ми сметало што смо је дрилицу морали да вучемо узбрдо, држе ћи је за неку рачвасту гуму. Сваки крај гуме вукло је по четворо-петоро нас, ин структор је давао темпо. Кад би стигли до одређене висине и зауставили се, онај на репу једрилице задржавао би је док се једриличар не смјести у сједиште. Онда бисмо ми, остали, потрчали низбрдо да би, кад се једрилица приземљи, опет кре нули да је вучемо узбрдо. По цио дан смо ишли горе-доље и ником то није падало тешко. „Врабац“, како се звала та једри лица, није имао кабину него само крила, сједиште, ножну команду и палицу. Сје дело се баш као на обичној столици. Упр кос томе, не могу да опишем тај осјећај среће кад бих се нашла у њој и полетјела. ПО СКРИПТАМА ЦВИЈЕТКЕ МАЈЕР У Компољу је завршила „А“ курс а онда су их вратили у Рибницу на курс
Скокови у тандему Падобрански клуб „Бањалука“ основао је и посебан „Тандем центар“, за скокове удвоје. Највише заинтересованих је из Фе дерације БиХ, нарочито из Сарајева, али долазе и из Србије, Црне Горе, па и удаљених земаља, као што су Норвешка, Ли тванија, Канада, Венецуела.
90
SRPSK A БРОЈ 1 2013
„Б“. Тамо је упознала Словенку Цвијет ку Мајер и Црногорку Радмилу Ракоче вић, изузетно лијепу дјевојку, доста ста рију, али са којом се добро слагала. – Једног дана примјетиле смо да Цвијетка помно проучава неке папире. „Ја ћу бити прва падобранка у ФНРЈ, а ово су скрипта из којих учим како се скаче“, рекла нам је. Мало је рећи да сам била задивљена том идејом. Одмах сам по чела да размишљам како бих и ја могла да добијем могућност да скачем. Кад је Цвијетка одложила скрипте, завирила сам у њих и не слутећи да ће ми се врло брзо указати прилика да примјеним оно што сам могла да прочитам у њима. Неколико дана касније у Рибницу су дошли пилот Радивоје Мишковић и Иван Горуп, „такође пилот и инструк тор падобранства, један стварно изузе тан човјек“. Цвијетка је била на пут у ра ди поправке неких једрилица, а Невенка и Радмила су почеле да моле инструк торе за дозволу да скоче с падобраном. – Одбијали су нас, с образложењем да нисмо прошле обуку и да би то могло бити опасно. Али, поред шарма и љепо те, Радмила је показала и невјероватну упорност. А ја сам молила да нас бар пу сте да у хангару мало висимо на падо бранима, тек да видимо како то изгледа. То су нам дозволили. Салијетале смо их питањима како се окреће према вјетру, како се држе ноге, како се повлачи ручи ца падобрана, како се треба приземљи ти. Објашњавали су нам и како се одваја из авиона, да се из ПО-2 (који смо тада имали на аеродрому) не скаче тако што се баца у празно. Мора да се иде дуж крила и на знак пилота загази кроз вра та као на степеник, али у празно, и онда броји „хиљаду један, хиљаду два, хиља ду три“, па тек онда повуче ручица. У првих два дана тако издејствоване обуке није било ни говора да ће их пу стити да скачу. Трећег дана Радмила је некако успјела да убиједи инструкторе. Невенкин додатни проблем био је што је у Рибницу дошла неспремна за такву авант уру, у сукњици, без обавезних гој зерица. Схватила је и да због њене мла дости покушавају да је заобиђу. – Тог дана одлучено је да Радмила скаче прва, чему се ја, наравно, нисам противила јер је била старија и природ но имала „право првенства“. И да сам се бунила, не би ми много вредјело. Ко је
SRPSK A No 1 2013
91
Н ЕБ О
92
/
T H E
S K Y
SRPSK A БРОЈ 1 2013
мене, дјете, питао? И док су инструктори припремали Радмилу, мени је речено да идем у хангар и обучем комбинезон. ЗАГАЗИТИ У ПРАЗНО, БРОЈАТИ Док се Невенка облачила, Радмила је већ била у ваздуху. Кад је скочила и при земљила се, Невенки су рекли да неће мо ћи да скаче јер се у међувремену појачао вјетар. Очајна, с осјећањем највеће туге, сјела је с падобраном на леђима и чекала да вјетар стане. Мислила је, како је почео да дува, тако ће и престати. – Чекала сам до пет поподне, све док вјетар није почео да јењава. Тада ми је Иван Горуп још једном поновио сва упутства, нагласивши да на пилотов знак треба да загазим у празно и да нипошто не заборавим одбројавање. Нисам могла да дочекам да полетимо. Кад се то конач но догодило, пажљиво сам пратила како висина расте на 200, 300, 500, 800, 1.000 метара. И све вријеме док се авион пео, мислила сам само о томе како да пилот у покажем да се не бојим. Једино што ми је пало на памет било је да нешто запјевам. Само шта? Никако нисам могла да се сјетим. И кад сам дошла до пилота а он смањио гас да бих скочила, сјетила сам се и запјевала из свег гласа: „Наша бор ба захтјева, да се гине док се пјева“. Да ли је пилот то чуо и разумео, немам пој ма, тек, на његов знак сам, пјевајући, загазила у празно. Не уме да објасни ту срећу која ју је обузела кад је полетjела ка земљи, каже. На бројање је заборавила, пјесма јој била на уснама, а прво што је осјетила био је јак трзај кад је повукла ручицу и кад је купола падобрана почела да се пуни. – Има ли ичег дивнијег од овог? ми слила сам летећи између неба и земље, руку раширених као крила, пресрећна. Да ли је могуће да се све ово стварно мени дешава? шапутала сам. Онда сам схватила да се тле приближава великом брзином и да треба да се усредсриједим на приземљење. Поступила сам тачно онако како су ме учили, приземљила се како треба, али вјетар, који је поново по чео да дува, раширио је куполу и повукао ме по тлу. Чула сам повике да треба да угасим куполу, али нисам имала пој ма како се то ради. Срећом, слушала сам упутства и, наравно, пошло ми је за ру ком да се зауставим.
Падобрански школски центар Немања Гороња, заједно са Душаном Грмушом, био је и један од иницијатора отварања Падобранског школског центра кроз који је прошло преко 700 полазника. У њему се, поред младих Бањалучана, обучавају и Специјалне јединице поли ције Српске, припадници Војске, Горске службе спасавања, припадници НАТО, Јединице за специјалну подршку, Жан дармерије, Факултета за физичко васпитање и спорт у Бања луци, Факултета безбедности у Београду.
СКОК СВИХ СКОКОВА Сљедећи скок, њен други, онај којим је започета историја бањалучког падо бранства, Невенка је извела на аеродро му у Залужанима. Њен примјер слије дили су многи вршњаци, али и старији. Временом, број чланова клуба је почео да расте а њихов ент узијазам је довео до значајних успјеха. По ријечима нека дашњег предсједника Душана Грмуше, звјездани тренуци бањалучког клуба били су седамдесетих и осамдесетих го дина прошлог вијека, када је наставник падобранства био Виктор Купљеник. Он је постигао и најзначајнији појединачни успјех клуба, поставши вицешампион свијета у дисциплини скок на циљ, 1972. У новије вријеме, један од најуспје шнијих и најактивнијих чланова био је трагично преминули Немања Гороња. На шездесети рођендан клуба, 18. августа 2008, он је извео шездесет скокова с па добраном, за шта је одликован Орденом Његоша III реда. Невенка Личина ће оста ти упамћена као једини спортиста којем је, истим поводом, за живота уприличен један куп. Куп Невенке Личине Мајц. Листа активности Падобранског клу ба „Бањалука“, једне од три секције не кадашњег Аеро-клуба „Руди Чајевец“ а од 1993. Аеро-клуба „Св. Илија“, заиста је велика. Свакако не би требало изоста вити прославу Нове године за дјецу, када су Деда Мразеви долетали с неба, или ак цију „Адреналином против дроге“ у ко јој је 22 зависника одлучило да се окрене спорт у, или организацију „Параскија“ на Јахорини. Сва пажња клуба, на чијем је челу Златан Црналић, данас је усмјерена на предстојеће Европско и Свјетско пр венство. За организовање тих великих спортских догађаја Бањалучани су се бо рили пуне четири године. Није ни чудо што су за показани ент узијазам и резул тате пет пута били одликовани. SRPSK A No 1 2013
Невенка Личина Мајц на прослави 60. годишњице клуба, обиљежене купом под њеним именом Невенка са Немањом Гороњом и у свом београдском дому
93
П ОБ Ј Е ДН И К
94
/
W I N N E R
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Давид из ДРАГАН БАЈИЋ, ТРЕНЕР КОШАРКАША „ИГОКЕЕ“
Александровца Многи су Голијати пред њима пали, у невјерици. И дуго им је требало да схвате да то није ствар само тренутног надахнућа противника. А један од стубова александровачког кошаркашког чуда, тренер Бајић, дијете је „Игокее“. Својевремено велики таленат, прошао је дуг пут, и рат, и рањавање, и многа спортска каљења, до садашњег статуса једног од најбо љих тренера у овом дијелу Европе. Ко зна куда ће га сутра одвести путеви каријере, али највећи досадашњи успјех александровачког спорта заувјек ће остати везан за његово име Пише: Дејан Булајић
Н
а почетку тек минуле сезоне у регионалној АБА лиги улоге фа ворита биле су додјељене екипа ма које су и иначе стални претенденти за врх табеле. Показало се, међутим, да један тим из њихове сјенке има снаге не само да им се супротстави, већ и да им битно поквари планове. „Игокеа“ из Александровца није само најпријатније изненађење АБА лиге, ни тим који по некад фаворитима отежа пут ка врх у. Најбољи у лигашком дијелу и полуфи налиста плеј-офа, првак Српске и БиХ, показао је да има квалитет за сам врх. Поред одличног рада управе, општи је утисак, највеће заслуге за сјајне резул тате припадају тренеру Драгану Бајићу, који и сам признаје да није могао наслу тити да ће његов тим дјеловати толико убједљиво у регионалној лиги. – Стварајући тим за нову сезону имао сам у плану да задржим осамдесет по сто играчког кадра из претходне године, што баш и није наишло на једногласну подршку. Међутим, већи дио управе је стао уз мене, вјерујући да то јесте начин да израстемо у стабилног члана регио налне лиге. Оно што нам је недостајало попунили смо током прелазног рока. Морам признати да сам у избору нових играча имао среће. Доступни подаци су
свједочили о њиховим играчким квали тетима, али нисмо могли знати о каквим се личностима ради. Баш то је оно што се показало као највећи погодак, јер су управо њихови карактери донијели сна гу и квалитет нашем тиму. Није морало да прође много времена да би се увјерио да је направио прави избор. – Већ на припремама је било очи гледно да имамо добар играчки матери јал. Момци су сјајно радили на тренин зима, испуњавали сваку обавезу и при томе стварали одличну атмосферу. На првим контролним утакмицама, поста ло ми је јасно да смо на добром пут у да створимо јак тим. У том тренутку, вје ровао сам да можемо остварити основ ни циљ: пласман у средини табеле АБА лиге. Сматрао сам да би то био велики успјех и за мене као тренера. Призна јем да о резултатима које смо до сада постигли нисам размишљао. Право на такав оптимизам нисмо имали на по четку сезоне. Међутим... – На почетку лиге остварили смо не колико добрих резултата, што нам је да ло крила. Чини се да су и сами играчи били свјесни да имамо добар тим и само им је требало да се на дјелу у то увјере, па да онда још одлучније заиграју међу SRPSK A No 1 2013
Фотографије: Архива саговорника
95
П ОБ Ј Е ДН И К екипама којима је била намијењена уло га фаворита. Како је вријеме пролазило, нисмо попуштали, иако су сви, од спорт ске јавности до аналитичара и тренера осталих тимова, предвиђали да нећемо у истом ритму моћи да издржимо дуго. И ја сам се тога прибојавао, свјестан да пред собом имам састав који у прилич ној мјери чине кошаркаши у зрелим, па и позним играчким годинама. Међутим, јак тренинг, потпуна посвећеност и до бра хемија у тиму могу да помјере гра нице очекивања. Играчи су ме натјерали да повјерујем да ће у сваком тренутку дати све од себе. То ме враћа на причу о њиховим карактерима, која је можда и значајнија од става о њиховим играч ким квалитетима. КАКО СЕ КАЛИО БАШЧЕЛИК Добри резултати у сезони за нама скренули су пажњу не само на клуб из Александровца, већ и на Драгана као тренера, јер је био непознат већем дјелу спортске јав ности на јужнословенским просторима. – Рођен сам у Аустрији, гдје су жи вјели и радили моји родитељи, али ни сам много времена провео у тој земљи. Одрастао сам у Александровцу, у њему провео младост и стекао прва животна искуства. За ово мјесто се везују и мо је ране кошаркашке лекције. Било је то у подмлатку клуба који се звао „Потко зарје“. Показивао сам велики таленат, у генерацији која је 1988. била, у свом узрасту, првак Босне и Херцеговине (у конкуренцији једне „Босне“, „Челика“ и
Бог у нама – Много тога стане у дан, у годину. Тре ба памтити лијепе ствари, али не забо рављати ни лоше, да нам се не би по новиле. Можда највриједнија тековина мог живота је то што сам открио Бога у себи и око себе. Религиозан сам човјек и то ми пружа снагу да боље разумијем и људе и вријеме у којем живим и да им не судим строго. Богу се молим за сна гу коју ми је и до сада давао, да се бо рим и да не одступам. Желим да својој породици, ћерки и сину, и посебно мом малом унуку, олакшам живот колико год то могу, јер знам како је то борити се за голи опстанак.
96
SRPSK A БРОЈ 1 2013
других тада афирмисаних клубова, то није било мала ствар). Послије средње машинске школе отишао сам на одслу жење војног рока. Три мјесеца сам био у београдској касарни „4. јули“, да бих послије тога пет година провео у рат ним условима, прво као војник ЈНА, а потом у Војсци Републике Српске. Био сам и рањен, али, на сву срећу, без те жих посљедица. Послије рата је требало повезати покидане нити једног живота, вратити се у нормалан колосек. Врије ме пуно контраста доносило је многе тешкоће. Већ сам имао породицу, па се нисам либио да радим разне послове. Кошарка, ипак, није изашла из њего вог живота. – У исто вријеме „Игокеа“ је поста јала озбиљан клуб, са свим обиљежјима професион ализма, па сам искористио прилику да се вратим као играч. Већ пр ве године смо показали да смо супери орни, победивши у лиги Српске. Био сам у генерацији која је играла Куп Радивоја Кораћа, Куп Рајмунда Сапорте, Евроче ленџ куп... „Игокеа“, дакле, има традици ју, истицала се и на европској сцени. Тренерски почеци... – Моја играчка каријера трајала је до 2003. Послије шест мјесеци услије дио је позив професора Симовића, та дашњег тренера у „Игокеи“, да му будем асистент. Данас могу рећи да сам управо захваљујући њему кренуо тренерским путем. Убрзо сам уписао и успјешно за вршио Вишу тренерску школу у Бања луци. Искуство сам пекао само на клупи „Игокее“, као помоћник наших истак нутих тренера Рајка Торомана, Жељка Лукајића, Зорана Сретеновића, Драга Каралића. Први пут сам прилику да са мостално водим екипу добио у сезони 2007/2008, када смо у низу остварили 21 побједу, али сам се повукао почетком Суперлиге. У клуб сам се касније вра тио, опет на мјесто помоћног тренера, да бих прошле године преузео мјесто шефа стручног штаба. Била је то изу зетно успјешна сезона, заокружена ве ликом борбом у финалу са „Широким“. Остварено у овој сезони само је наста вак доброг рада и резултата. Као и код сваког другог стручњака, ам биције Драгана Бајића отварају широке хоризонте једне дуге тренерске каријере. – Тренутно ме све веже за „Игокеу“. Веома сам задовољан како функциони
SRPSK A No 1 2013
97
П ОБ Ј Е ДН И К
98
/
W I N N E R
SRPSK A БРОЈ 1 2013
Остаће забиљежено - Дјете сам „Игокее“. У овом клубу сам от крио чари кошарке, стасавао као играч, почео тренерску каријеру. Ко зна гдје ће ме путеви одвести, на коју ћу страну оти ћи. Можда негдје остварим и више него што сам у Александровцу. Али, заувјек ће моје срце остати овдје. Волио бих да буде убиљежено да је један од највећих успјеха клуба везан за моје име. Тада бих знао да сам на најбољи начин узвратио клубу који ми је толико лијепог дао.
ше и какву ми афирмацију нуди. Уоста лом, сви који су на било који начин до лазили у додир са нашим клубом имали су само ријечи хвале. Гости, службена лица, чланови противничких тимова, сви су одлазили са одличним утисцима, почев од дворане у Лакташима до саме организације клуба. Зато, велико је мо је задовољство што сам ту гдје јесам. Уосталом, ово је и моја животна среди на. Међутим, уколико се укаже прилика да одем у неки већи клуб, нећу је про пустити. Изазова се не бојим, сигуран сам у своје знање, иако знам да ме многе лекције и усавршавање тек чекају. Нај зад, то је логична путања за једног амби циозног тренера. Хоћу да се доказујем и сазријевам, и као човјек и као спортски стручњак. МИСЛИТИ НА ДУГЕ СТАЗЕ „Игокеа“ успјешно функционише ви ше од петнаест година. Поставља се питање да ли ће успјети да одоли све израженијим законима тржишта, који постављају строге услове и у спорту. – Јасно је да су дугорочни планови условљени финансијама и да од њих у највећој мјери зависи будућност клуба. За сада све на том плану функционише како треба. Са задовољством истичем да је „Игокеа“ један од ријетких клубо ва на просторима некадашње југосло венске државе који ни једном свом бив шем или садашњем играчу не дугује ни фенинг. Окупља углавном људе који су за клуб везани не само уговорима, већ и великом љубављу, јер и иначе живе у овом крају. Тај ент узијазам се осјећа и он нас покреће. Знамо, међутим, да у свијет у строгог професионализма по
стоје закони који намећу другачија пра вила. Новац је тај који у спорт у утврђује резултате и трајање. „Игокеа“ неће бити изузетак. На овим позицијама не може нас задржати само наша посвећеност, уколико то не буде поткрепљено и нео пходним средствима. „Игокеа“ је већ годинама најбољи клуб у Српској. Како сада ствари стоје, мали су изгледи да се у догледно вријеме тако наметне још неки. И продукција тален тованих играча на овом простору, већ дуго, није на високом нивоу. – На жалост, овдје не постоји широка база квалитетних играча. Они који ис поље таленат углавном се не задржавају овдје, већ одлазе у развијеније кошарка шке центре у Србији, јер је то важно за напредак и грађење каријере. Зато и ми, уз неколико изуз етака, углавном трага мо за играчима са стране. Александро вац је мали да би тако лако продуковао нове генерације талентованих играча, иако смо кроз школу кошарке окупи ли око 300 дјечака и дјевојчица. Поку шавамо да искористимо садашње добре резултате и привучемо њихову пажњу, представљајући им спорт као нешто ка чему треба стремити у живот у. Питање је, међутим, колико је њих спремно да се томе озбиљно посвети. Ако кажем да Бањалука већ годинама није понудила ни једног пажње вриједног кошаркаша, шта онда очекивати од мањих мјеста? Са већим бројем домаћих играча и тим би деловао атрак тивније, а расло би и интересовање јавности. Али, то је дубок и дуго трајан проблем, бојим се да у скорије врије ме неће бити савладан. Финансијски моменат у спорт у Републике Срп ске, као и у многим дру гим земљама, веома је лош. Многи клубови су на граници издржљиво сти и опстанка. То чи ни реалном опасност да ћемо талентовану дјецу све јаче везати за теле визијске преносе, а све мање за терене и дво ране, за лично бављење спортом. SRPSK A No 1 2013
Драган Бајић са прослављеним тренером Светиславом Пешићем и на конференцији за штампу у Лакташима
99
В РЛ ИН А
И
В Ј ЕШ Т ИН А
ХУМАНИТАРНО УДРУЖЕЊЕ ЖЕНА „ДУГА“ ИЗ БАЊАЛУКЕ
Повјерење у своје вриједности Почело је усред рата, у љутој невољи, када су великом броју раскућених и прогнаних били потребни помоћ и нада. Окупљене жене-избјеглице су својим рукотворинама обезбјеђивале приход који је усмјераван најугроженијима. Данас је то прави мали етноумјетнички покрет који је допринео очувању важних елемената баштине и идентитета, али и поставио високе естетичке и занатске стандарде НР Прес
Г
одина је 1992, рат увелико траје, ријеке избјеглица слијевају се у Бањалуку. Протјераним, унесре ћеним, без дома, без посла, били су им потребни помоћ и нада. Хуманитарно удружење „Дуга“ из Бањалуке, прва не владина организација у Републици Срп ској, основано је управо с том намјером: да се помогне и сачува нада. Бањалучке
Давид и Змијањка Конференција жена свијета, одржана у Бечу 1997, подстакла је чланице „Дуге“ да направе аутентичне етно сувенире из Српске. Тако су настале познате луткице Давид Штрбац и Зми јањка, које су доцније постале заштитни знак овог Удружења.
100
SRPSK A БРОЈ 1 2013
жене, хуманитарке и волонтерке, орга низовале су израду традиционалних српских народних рукотворина, то ли јепо умијеће преношено с кољена на кољено, битан елемент народног иден титета, а приход од продаје и подршке усмјераван је за помоћ избјеглима и протјераним. Помоћ није била само материјална него и душевна и психосоцијална. Жене избјеглице су у окриљу овог Удружења имале бригу и разумијевање. Покрену те су и радионице за обучавање у изра ди рукотворина и овладавању старим вјештинама, у намјери да угрожене жене економски и духовно оснаже, те да се оја ча њихова улога у породици и друштву.
– Прикупљале смо вуну и материја ле којима су угрожене жене везле и пле ле у избјегличким центрима. Био је то и начин да им се скрену мисли са ужаса које су преживјеле – каже Галина Мар јановић, предсједница Удружења „Дуга“. – Жељеле смо им вратити самопоузда ње и вјеру у људе, не заборављајући ко смо и одакле. У оно што су везле, при мјетила сам, свака је уносила лијепе ша ре карактеристичне за мјесто из ког је избјегла. Прикупљале смо њихове ра дове и правиле мале изложбе. „Свјетски програм за храну“ нам је давао пакете као награду за њихов рад, па смо и то дјелиле угроженима... И многи народни везови су тако сачувани. МИСИЈА ИСКАЉЕНА У НЕВОЉИ Корак даље: Удружење је ангажова ло стручњаке који су дали смјернице за усавршавање рукотворина. Међу пр вима им се придружио кореограф Васа Поповић. Много је помогао Лука Ме дар, секретар Kултурно-умјетничког друштва „Веселин Маслеша“, стручњак који је чланицама давао најбоље савје те, обезбједио фундус и узорке ориги налних народних ношњи. Етнографски музеј из Београда препознао је важност рада ових жена избјеглица, па су своје рукотворине представиле на изложбама 1999. и 2000. Били су изложени радови са оригиналним тканим и веженим моти вима из Гламоча, Грахова, Ливна... Изло жбе је подржало више посленика култ у ре, попут писца и сликара Моме Капора.
И бањалучки музеј отворио је врата чланицама Удружења. Уз помоћ етноло га и ослањање на литерат уру, стицале су нова знања о народној баштини. Усвоји ле су и примјењивале око 120 различи тих техника веза, мотива и боја. Од тада „Дуга“ бар једном годишње у Бањалуци приказује своје радове. Данас рукотворине ових етно-умјет ница обу хватају израду сувенира, деко ративних предмета и одјеће. И све то је обиљежено мотивима и орнаментима са оригиналних народних ношњи динар ског типа. До године 2000, када је „Дуга“ отво рила своју продајну галерију, пређен је дуг пут. Новац од продаје радова усмје рава се за помоћ њиховим корисница ма, али и за акције других хуманитар них удружења. „Дуга“ је досад помогла више од 135.000 лица, највише жена и дјеце жртава рата, избјеглица и доми цилних старих особа. А о достигнутом занатском и умјетничком нивоу говори и податак да су „Дугине“ хаљине са зла товезом носиле Њихова Краљевска Ви сочанства кнегиње Јелисавета и Ката рина Карађорђевић, као и оперска дива Радмила Смиљанић.
Фотографије: „Дуга“
Змијањски вез Један од важних доприноса чланица Удружења „Дуга“ је и у истрајном чувању умећа званог змијањски вез. Тим нитима не само да се његује традиција, него и дубока веза људи и овог поднебља. Већ осамнаест година чланице „Дуге“ своје богато знање и вјештину преносе и на младе.
SRPSK A No 1 2013
101
П И С М О
НА МЕЂУНАРОДНОМ КОНКУРСУ „СЛОВЕНСКА ПИСМЕНОСТ“ ОДЛИЧНИ РЕЗУЛТАТИ ДЈЕЦЕ ИЗ СРПСКЕ
Мислити и осјећати
ћирилично
„У јавном животу у Србији национално писмо заступљено је само 12 одсто! Пролазимо кроз прави дрил латинизације, што је смишљени удар на дубоке кодове идентитета. Некада је уклањање ћирилице било једна од првих мјера сваког окупатора, данас те окупационе послове као да изводимо сами над собом. Ако нећемо себи, дужни смо да помогнемо својој дјеци“, каже Милан Милутиновић, предсједник Удружења словенске писмености и заштите ћириличног писма Пише: Милица Деспот
102
О
Светом Сави зимус, Удружење словенске писмености и зашти те ћириличног писма расписало је трећи Међународни конкурс „Словен ска писменост“, у четири категорије, за ученике основних и средњих школа, те за студенте универзитета. За два мјесе ца пристигло је 11.500 радова из Србије, Српске, Бјелорусије, Русије... Само у првој категорији, за ученике од првог до четвр SRPSK A БРОЈ 1 2013
тог разреда основне школе, предавани су ликовни радови, у свим осталим писани. – Ћирилица је данас у Србији систе матски дискриминисана, угрожена и по тиснута. У јавном живот у српско наци онално писмо заступљено је са само 12 одсто! Од најранијих дана деца су изложе на притиску латинизације. Играчке, црта ни филмови, сликовнице, радоснице, уре ђаји, школски прибор... Све је латинично!
Ес-ем-ес поруке су скупље од пет до 50 пута ако их шаљете ћирилицом. Про лазимо кроз прави дрил латинизације. Некада је уклањање ћирилице из наших градова и јавних простора било једна од првих мера сваког окупатора. Данас те окупационе послове изводимо сами над собом, савладани механизмима иден тификације са агресором – каже Милан Милутиновић, председник Удружења словенске писмености и заштите ћири лице, објашњавајући неке од разлога за организацију овог конкурса. Завршна манифестација и додјела награда била је и овога пута 24. маја, на дан посвећен светим Ћирилу и Методи ју, Дан словенске писмености. Прис у ствовали су представници државних ин стит уција Србије, амбасада словенских земаља, Удружења књижевника Србије, угледни култ урни и јавни радници. На граде су ове године додјељивали Пред ставништво Српске у Србији, Амбасада Бјелорусије и Канцеларије Владе Србије за Косово и Метохију. Манифестацију је пригодним програмом отворило Кул турно-умјетничко друштво из Лапова, колективни члан Удружења словенске писмености. БЛИС ТАВА ДЈЕЦА СРПСКЕ У првој категорији, учесници нижих разреда основних школа слали су сво је ликовне радове. Прво мјесто освојила је Милица Јањић, ОШ „Јован Јовановић Змај“, Змајево, Србија, друго Дарија Си дорова из Бјелорусије, треће Ивана Са марџић, ОШ „Вук Караџић“, Власеница, Српска. У другој категорији, ученици виших разреда основних школа приложили су своје литерарне радове. Прво мјесто
Награђене школе У категорији школа, прву награду освојила је ОШ „Вук Кара џић“ из Вишеграда, Српска, другу ОШ „Ђура Јакшић“ из Бе ограда, Србија, трећу ОШ „Петар Кочић“ из Шибовске, оп штина Прњавор, Српска. За посебан допринос и залагање у организовању Дана Ћирилице у својој школи, награђени су сви ученици ОШ „Ђура Јакшић“ из Бeограда.
освојила је Теодора Дубљевић, пети раз ред, ОШ „Ђура Јакшић“, Београд, друго мјесто Марија Насковић, седми разред, ОШ „Трајко Перић“, Велико Ропотово, општина Косовска Каменица, Србија, треће мјесто Дејана Маринковић, шести разред, ОШ „Франц Прешерн“, Београд. У трећој категорији, прво мјесто освојила је Милица Шеварика из школе „Доситеј Обрадовић“ у Кнежеву, Срп ска, друго мјесто Андреа Муратовић из школе „Јован Јовановић Змај“ у Треби њу, Српска, треће Катарина Марковић из школе „Вук Караџић“ у Роћевићу, Српска. У четвртој категорији, такмичили су се студенти, такође писаним радовима. Прво мјесто освојила је Маја Королија, студент Новосадског универзитета, Ср бија, друго мјесто Марко Јовановић из Шилова, Гњилане, студент Филозофског факултета у Косовској Митровици, Ср бија, треће мјесто Милица Остојић, сту дент из Старе Пазове, Србија. Специјалне награде добили су Драган Богдановић из ОШ „Свети Сава“ у Љу бињу, Српска, Раде Синђелић из Школе за умјетничке занате у Шапцу, Србија, Теодора Сарић из ОШ „Вук Караџић“ у Вишеграду, Српска, као и туристич ки техничари Јована Авлијаш, Драгана Марковић, Наташа Мичић и Жељка Бла гојевић из Средње школе „28. јун“ у Ис точном Сарајеву.
SRPSK A No 1 2013
103
П Р Е Д С Т А В Љ А Њ Е КОМПАНИЈА М:ТЕЛ – ПОКРЕТАЧ ДРУШТВЕНОГ ЖИВОТА, ЧУВАР ТРАДИЦИЈЕ И КУЛТУРЕ
Желимо да послујемо
друштвенo одговорно Добром комуникацијом започиње све што је вриједно. А односи засновани на квалитетној комуникацији су претпоставка за здраво и срећно друштво. Зато смо ми изабрали начин пословања који укључује сталну комуникацију са нашим пријатељима, присуство у животима наших суграђана на начин да покрећемо позитивне промјене, те подржавамо добре идеје
К
ао један од националних телеком оператора у БиХ, константним улагањем у развој телекомуни кација и најсавременијих информацио них технологија, компанија м:тел ства ра предуслове за развој информатичког друштва, унапређење пословања, диги талну интеграцију и стварање једнаких могућности за све грађане Босне и Хер цеговине за приступ информацијама и знању цијелог свијета. Наш развој истовремено подразу мијева и стварање услова за развој дру гих привредних субјеката, појединаца и друштва у цјелини и зато не занемару јемо друштвену димензију пословања, те смо у том смислу пријатељи многих хуманитарних, култ урних, образовних и спортских догађаја, а улажемо у људе, науку, умјетност, музику... Посебна па жња се посвећује дјеци и младима, као и подршци знању, омладинском пред узетништву и умјетничком стварала штву младих. Награде и признања која смо добили за свој друштвено одговорни однос према заједници доказ су позитивне и зна чајне интеракције између компаније м:тел и друштва у којем послујемо. На ша оријентација ка друштвено одговор
Брига о најближима Нама брига о најближима увијек доноси радост, никада нам не представља терет. Јер је љубав увијек радост... Јер је наше, у ствари, само оно што дарујемо другима.
104
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ном пословању има дугу традицију у прошлости, али смо и чврсто опреди јељени да будућност градимо на истим принципима. Пријатељи на које се можете осло нити. Друштвена одговорност је начин пословања који је компанија м:тел уградила у сам темељ свог корпоратив ног живота, као основ квалитетног по словања и богатства духа који се разви ја његујући култ уру подстицања правих вриједности. Како бисмо утицали на позитивне промјене и унијели што више боја у свакодневицу, трудимо се да улажемо у друштвено одговорне пројекте. Свака ко, поносимо се својим запосленима, као примарним богатством компаније. Сматрамо да улажући у њихово моти висање, знање и задовољство стварамо заједничку друштвено одговорну по кретачку снагу. И како прича о пријатељству не би остала само форма са много лијепо распоређених слова на папиру, труди мо се да својим примјером подстак немо и друге да постану дио племенитих прича, да бисмо сви заједно имали добар разлог да вјерујемо у бољу будућност. Хуманост значи... дати дио себе! Бројне хуманитарне акције широм БиХ има ле су нашу подршку. Било да је ријеч о омогућавању инфраструкт уре за додје лу кратких хуманитарних бројева или о новчаним донацијама. Свако излије
SRPSK A No 1 2013
105
П Р Е Д С Т А В Љ А Њ Е
чено дијете, купљен медицински апарат, изграђена болница или установа, за нас представља корак ка бољој будућности. Добровољни даваоци крви из компаније м:тел, окупљени у актив, већ дуги низ го дина дарују оно што је непроцјенљиво – драгоцјену течност која спасава животе. За дјечији осмијех... вриједи учини ти све. Па и више од тога! Годинама већ, компанија м:тел даје несебичну подр шку дјеци и њиховим потребама. Стал но партнерство са Уницефом БиХ најбо љи је примјер наше жеље да најмлађима учинимо дјетињство љепшим, а онима којима је то потребно, олакшамо борбу са болешћу и сиромаштвом. Отворили смо врата многим хуманитарним орга низацијама и пројектима, а свој допри нос смо дали и едукацији о безбједности дјеце на интернет у. Знање је благо... а улагање у знање је мисија за бољу будућност! Компани ја м:тел већ традиционално учеству је у промоцији знања и образовања као вриједности од значаја за општи развој и напредак друштва. Већ три године уна „Пријатељство зад, компанија м:тел се брине за своје није велика ствар, стипендисте – најбоље студенте електро него милион техничких факултета у БиХ. Пројекти малих ствари.“ ма и конкурсима за младе талентоване Елберт Хаберт стручњаке из области информатике, по
106
SRPSK A БРОЈ 1 2013
пут пројекта „Андроид лига“, компанија м:тел пружа подршку знању и новим иде јама. Волонтери, талент-колоније, предузетништво за младе и много, много других... све су то пројекти које смо по држали у мисији за бољу будућност. Култ ура је украс... свега онога што се зове живот! Поносни смо када у ка лендар дешавања упишемо неки култ ур ни догађај којем смо били у прилици да будемо подршка и чији смо били дио. Традиционално смо пријатељи позори шне и филмске умјетности, фестивала, те других култ урних манифестација у БиХ, а посебно смо поносни на пројек те које сами осмислимо. Један од таквих пројеката је „Умјетност повезивања” ко јим смо жељели показати преданост у настојањима да се повежу и промовишу умјетност, таленат и знање. Музика је поклон... за душу! Музи ком се бришу границе и поклањају нај љепше емоције другима. Стога је м:тел и у годинама иза нас наставио да подр жава музичке догађаје у БиХ. Бројним концертима и фестивалима дали смо свој допринос овој врсти умјетности – за свакога понешто. Спорт је прича... о позитивним ври једностима! Редовно охрабрујемо младе
људе да се баве спортом, што доказује и наше опредјељење да будемо подршка многим спортским догађајима у нашој земљи. Дио смо многих спортских ма нифестација и најмлађима поклањамо квалитетне тренутке бављења спортом, подржавајући спортске кампове и так мичења. Наш логотип се налази на мно гим спортским срцима на дресовима наших спортиста. Екологија... нашој дјеци за будућност! Својим акцијама показујемо спремност да еколошки савјесно послујемо. При мјер тога је континуирано спровођење акције рециклирања коришћених мо билних уређаја. Такође, спроводимо и акцију преласка на електронски начин доставе рачуна или информисања, у ци љу уштеде папира. Сталном сарадњом са Министарством здравља и социјалне за штите РС, Министарством за простор но уређење, грађевинарство и екологију РС, Регулаторном агенцијом за комуни кације, Републичком здравствено-сани тарном инспекцијом, те општинским комуналним полицијама, обезбјеђујемо досљедно извршавање обавеза на плану заштите животне средине.
Пратећи развој нових технологија, наставићемо обезбеђивање најсавремени јих технолошких рјешења, прилагође них важећим еколошким стандардима, с циљем подизања еколошке свијести на највиши ниво. Запослени и њихово задовољс тво... су мјерило нашег успјеха! Задовољни за послени су основна претпоставка и полазна тачка квалитетног пословања комп аније. Организујући интерне едукације, курсеве страних језика, семинаре, конгресе и савјетовања, компанија м:тел жели уложити у своје запослене, моти висати их и обезбиједити им све могућ ности за стицање нових знања. Такође, у овој компанији се води рачуна и о здра вљу и сигурности запослених, а основа на су и радно-правна и психолошка са вјетовалишта. Спремни да уложе свој у изградњу тимског духа, спремни на помоћ онима којима је то најпотребније и на учешће у друштвено одговорним акцијама ком паније, наши запослени су активни по кретачи друштвено одговорних актив ности компаније м:тел и важан фактор њеног пословног успјеха.
SRPSK A No 1 2013
107
З Д Р АВ Љ Е
/
H E A L T H
СПЕЦИЈАЛНА БОЛНИЦА, ВРЊАЧКА БАЊА Тел.: (+381 36) 611 625, 618 860 marketing@vrnjcispa.rs, www.vrnjcispa.com
108
SRPSK A БРОЈ 1 2013
СПЕЦИЈАЛНА БОЛНИЦА „МЕРКУР“ У ВРЊАЧКОЈ БАЊИ
Лидер српског бањског туризма Објединивши лијечење и уживање, традиционално коришћење љековитих вода и најмодерније медицинске методе, врхунску стручност и високу технологију, ова установа израсла је у јединствено средиште здравственог туризма у региону. Велики број гостију и из Српске
В
ећ послије прве анализе, још поло вином 19. вијека, војни лекар Еме рих Линдермајер потврдио је да је врњачка минерална вода добра за пиће и купање, те јој „прорекао лијепу будућ ност“. А таква је била и давна прошлост те краљевске бање Србије, оазе здравља и добре енергије, о чему свједочи миле нијумска традиција. У нововјековној Србији, Врњачка Ба ња већ готово 150 година дочекује и ис праћа своје госте, а Специјална болница „Меркур“ нешто више од пола вијека. Управо толико јој је требало да изра сте у јединствено љечилиште, средиште здравственог туризма и wellnessa, са мноштвом садржаја, заузевши лидерску позицију међу бањама Србије. Специјална болница „Меркур“ обједи нила је традиционално коришћење љеко витих минералних вода, љековитог ми нералног блата, дугогодишње искуство
медицинског особља, савремене трендове у лијечењу, дијагностику, као и комфоран смјештај, гостопримство и професионал ност запослених који ће вам помоћи да унаприједите своје здравље и виталност, да се опустите и одморите. Има најсавременију медицинску слу жбу за превенцију, дијагностику, лијече ње и рехабилитацију болести органа за варење, шећерне болести и болести ко штано-зглобног система. Кадровски по тенцијал „Меркура“ чини 300 запосле них, од тога 40 љекара-специјалиста и супспецијалиста (уролог, физијатар, не уропсихијатар, гинеколог, офталмолог,
Више од трећине Бање Врњачку Бању годишње посјети више од 146.000 гостију, који остваре преко 560.000 ноћења. Од тога, у „Меркуру“ је 210.000 но ћења, што је више од трећине укупног броја у Врњачкој Бањи.
SRPSK A No 1 2013
109
З Д Р АВ Љ Е
интерниста, гастроентеролог, ендокри нолог, кардиолог, педијатар, специјалиста за исхрану, медицину спорта и медицину рада), преко 100 медицинских сестара и физиотерапеу та и преко 150 запослених радника у немедицинском сектору. Захваљујући стручности и дугогоди шњем успјешном тимском раду у лијече њу дијабетеса, Специјална болница „Мер кур“ је постала званични Национални центар за превенцију и едукацију дијабе тичара, потврдивши да је у том домену установа број 1 у Србији и региону. Највеће достигнуће Специјалне бол нице „Меркур“ у протеклом периоду су свакако – задовољни гости! Већина њих вели да у „Меркур“ радо долази и због љубазног особља и добрих љекара, али кључни разлог су, прије свега, одлично осмишљени програми здравља, у духу савременог здравственог туризма, и wel lness програми, модерни и маштовити, који могу да задовоље и најзахтјевније клијенте. Могућност коришћења Аква центра „Waterfall“, Пелоид центра „Limus Romanus“ и хипербаричне коморе, као и различитих садржаја атрактивног Велнес центра „Fons Romanus“ – додатно појача ва понуду ове специјалне болнице, отва рајући гостима мноштво нових начина за квалитетну релаксацију. Од великог
Цијене медицинских пансиона За сезону I: од 2.565 до 3.940 динара За сезону II: од 2.825 до 4.340 динара
110
SRPSK A БРОЈ 1 2013
значаја за задовољство гостију је и све виши стандард квалитета угоститељских услуга, иза којег стоје огромна улагања у кухињски блок и ресторан, и успоста вљање HACCP стандарда хигијене, као и у реновирање соба које сада гостима мо гу да пруже потпуни комфор. СПЕЦИЈАЛНИ ПАКЕТИ И ВАНПАНСИОНСКА ПОНУДА Поред лијечења и уживања, гостима Специјалне болнице „Меркур“ на рас полагању је и разнолика ванпансионска понуда Врњачке Бање: култ урна дешава ња (филмски и музички фестивали, кон церти, књижевне вечери, карневал...), лов и риболов, винске туре, средњовје ковни манастири у окружењу (Жича, Студеница и Љубостиња), планине Гоч и Копаоник. У циљу поједностављења понуде, флексибилности и лакшег представљања мноштва садржаја, осмишљени су меди цински, wellness и класичан пансион. У оквиру медицинских пансиона, гостима су на располагању: • Општи медицински пакет • Живјети са дијабетесом – за превен цију и лијечење дијабетеса • Гастро пакет – лијечење болести ор гана за варење • Покрет без бола – за болове у кичме ном стубу и зглобовима • Linea life – пакет за мршављење • Lady life – гинеколошки пакет за пре венцију и лијечење.
„G
uinot Institut Paris“ је више од 35 година водећа свјетска кућа у области професионалне козметике. Заједничким радом и сарадњом врхунских свјетских научника и козметичара, те сталним праћењем потреба и жеља клијената, развила је сигуран начин за успјешно бављење љепотом. Кључ тог успијеха је у врхунским третманима, уз коришћење производа који су резултат највише технологије, као и у искључивој посвећености салонској њези, високим стандардима при школовању и тренингу терапеута, те стеченом имиџу кроз рекламне кампање и спонзорисање врхунских спортских догађаја. У веома јакој конкуренцији „Guinot“ успијева да очува мјесто лидера кроз сталне иновације, од којих се издваја уношење „ћелијског медијума“ у препарате са чак 56 активних састојака за регенерацију ћелија: 21 амино киселина, 17 витамина и 16 минерала. „Guinot“ је освојио повјерење клијената широм свијета брзо видљивим и дуготрајним резултатима примјењених третмана. Зато су међу корисницима ове козметике и „вјечно младе“ свјетске звијезде, попут Хали Бери, Кајли Миног, Шарлиз Терон, Шерон Стоун, Кетрин Данев, Изабеле Ађани, а од мушкараца Мела Гибсона, Џорџа Клунија и Ричарда Гира. Ипак, ову козметику на врху држи прије свега вјерност клијента као што је енглеска краљица Елизабета. Данас сваки познатији центар који се бави љепотом има и „Guinot“ кабинет као гаранцију квалитета за захтјевну клијентелу. Више од 11.000 ауторизованих „Guinot beauty“ салона, клиника и спа-центара широм свијета, са професионалним beauty терапеутима, гаранција су квалитета и постојаности бренда. Добродошли!
Најтраженији третмани ХИДРАДЕРМИЈА
AROMATIC
ХИДРАДЕРМИЈА ЛИФТ
BEAUTE NEUVE
TECHNI SPA
LIFTOSOME
ЦЕНТАР ЗА ЊЕГУ И ОБЛИКОВАЊЕ ЛИЦА И ТИЈЕЛА Николе Пашића 1, 78000 Бањалука Тел.: 051 347 940; Факс: 051 347 942; Моб.: 065 593 569 glocon@teol.net, www.guinot.rs
Велепродаја и малопродаја козметичких препарата и шминке. Увозник за БиХ: GLOCON d.o.o, Бањалука
С Т УД ИЈ Е
Знање увијек у моди ВИШЕ ОД ПЕТ И ПО ДЕЦЕНИЈА БЕОГ РАДСКЕ ПОСЛОВНЕ ШКОЛЕ
Ова високошколска установа, основана давне 1956, међу првима у Србији кренула је у сусрет новим образовним стратегијама и новим технологијама информатичке ере. Све вријеме биљежи успоне и раст. Данас је то модерна и акредитована установа – једна од највећих високих школа струковних студија у Европи
Д
обри познаваоци „пића богова“ кажу за вино да је боље што је старије. Слично би се могло рећи и за Београдску пословну школу: веће искуство – већи квалитет. Када се за не ку школу каже да је у најбољим година ма, то значи да има традицију и стручни кадар који највише може да пружи сту дентима. Зрелост и искуство, а опет до вољно младости да успјешно прати нај
112
SRPSK A БРОЈ 1 2013
модерније токове у својој области. Баш таква је Београдска пословна школа, висока школа струковних студија која ових дана прославља 57 година рада. Основана одлуком Скупштине Срби је 29. јуна 1956. као Виша економско-ко мерцијална школа, године 1988. прера сла је у Вишу пословну школу, а од 2002. носи данашњи назив: Београдска по словна школа. Није тада промијењен са
мо назив, него је школа трансформисана према стварним савременим потребама друштва. Процес је успјешно окончан, акредитовани су студијски програми, промијењени концепт и дужина студија (сада трају три, умјесто ранијих двије го дине). По усвајању новог Закона о висо ком образовању, ова образовна устано ва године 2007. прелази у стат ус високе школе струковних студија. – Оптимално коришћење свих рас положивих рес урса и искуства дугог више од пет и по деценија, затим иску ства престижних свјетских пословних инстит уција, као и постулата „Болоњ ског процеса“, законских норматива и стандарда, показало је да су давно постављени стратешки циљеви наше школе били не само реални, већ и анти ципаторски – каже за Националну реви ју проф. др Илија Самарџић, директор Београдске пословне школе. – Без обзи ра колико имамо високих школа и фа култета, недостаје нам високооб разова них кадрова. Тако смо још 1996. године, на захтјев Министарства финансија, основали одсјек за образовање кадро ва за управе прихода и финансијску полицију. Према тадашњим стручним анализама, било је потребно 5.000 тако образованих кадрова. Данас их је оста ло само око 2.000, јер су многи отишли у пензију. Практично, никада нисмо до стигли цифре које су потребне нашој привреди. Београдска пословна школа је ме ђу првима почела да примјењује нове технологије у процес у образовања и оцјењивања. Електронско полагање ис пита, уобичајено у већини европских земаља, омогућено је и овде од школске 2009/2010. У склопу тог пројекта, шко ла је сопственим средствима опремила
Прави пример успјешности – Србија је део европског образовног простора – рекао је министар просвјете и науке Србије проф. др Жарко Обрадо вић на свечаној академији поводом прославе јубилеја Бео градске пословне школе, најављујући на слиједећем степе нику евроинтеграција доношење новог Закона о високом образовању. – Тренутно у Србији студира 65.000 студената. Надам се да ће решења у будућем закону бити у интересу високог образовања, повећања броја високообразованих људи и развојних перспектива наше земље. Београдска по словна школа је прави примјер успешне организације и на шег настојања да унаприједимо систем образовања по мо дерним европским стандардима и развојним потребама у нашем друштву.
четири нове слушаонице са преко 160 рачунара и најмодернијом серверском систем-салом. Опремљена су и два мо дерна мултифункционална амфитеат ра са по 125 мјеста, уз могућност спајања у један од 250 мјеста, помјерањем покрет ног преградног зида. Тренутно распо лаже, укупно, са више од 500 рачунара. Поред наведених, постоје још четири амфитеатра, више од 20 слушаони ца, девет интернет учионица, библи отека (са више од 10.000 наслова), читаон ица... Према свим параметрима, Београд ска пословна школа је у својој области једна од најатрактивнијих на Балкану.
Проф. др Илија Самарџић, директор Београдске пословне школе
Образовање за живот Свечаној академији поводом просла ве јубилеја Београдске пословне школе присуствовала је и проф. др Славица Ђу кић Дејановић, данас министарка здра вља Србије. Искрено честитајући доса дашње успјехе, она је истакла: – Ова школа не производи кадрове за ди пломе, него за привреду. Учи студенте ка ко у животу да рјешавају пословне про блеме, едукује оне који то могу да учине.
SRPSK A No 1 2013
113
С Т УД ИЈ Е
ПРЕДНОС ТИ Проф. др Милан МЕ Ђ У Н АРОДНИХ ВИДИКА Бјелић, генерални секретар – Број иностраних студената, из околБеоградске н их али и других земаља Европе, сва пословне школе ке године је све већи. Тренутно смо по броју студената међу највећим високим школама у Европи – каже директор Са марџић. – Имамо идеју да се оснује ака демија струковних студија, што наш закон омогућава. Са немачким универ зитетима направили смо идејни проје кат, који се дјелимично већ реализује. Имамо одличну сарадњу са Универзите том у Штутгарт у. Током рада у Немачкој наши студенти су показали изванредно знање, анимирали су тамошње студенте и они сада долазе да код нас уче. Тако ђе, имамо добру сарадњу са Министар ством просвјете Србије. Надам се да ће
Спремна за будућност Проф. др Јоаким Вебер, ректор Универзитета кооперативних студија у Штутгарту, присуствујући свечаној академији пово дом 55. годишњице БПШ, истакао је: – Задовољство нам је било да вам пренесемо нека наша ис куства која смо стекли у посљедње четири деценије спрово ђења трогодишњих практично интегрисаних кооперативних универзитетских програма. Имао сам могућност да испратим процес акредитације Београдске пословне школе и задовољ ство да угостим групе студената и професора из Србије. Они већ годинама посјећују наш универзитет, а ускоро ће и група наших студената доћи код вас. Задивљен сам иновативним академским развојем у Србији и сматрам да је Београдска по словна школа спремна за будућност.
114
SRPSK A БРОЈ 1 2013
ускоро бити реализовани сви наши пла нови и да ће струковни универзитет код нас постати стварност. У оквиру међународне сарадње БПШ, по меморандуму о кооперацији са ка надским државним колеџом „Algonqu in“ из Отаве, одвија се успјешна размјена студената и професора. Слична је и са радња са универзитетом „Јохан Кеплер“ из Линца (Аустрија), са Ставанџер уни верзитетом из Норвешке, са Универзите том „Аристотел“ из Солуна (Грчка), Уни верзитетом „Василије Голдиш“ из Арада и српском гимназијом „Доситеј Обрадо вић“ из Темишвара (Румунија)... Постоје планови и за Републику Српску. – Београдска пословна школа била је прис утна на подручју Српске и у нај тежим временима, када је настајала та Република – каже проф. др Милан Бје лић, генерални секретар Београдске пословне школе. – Храброст и пожртво вање наставника и особља Београдске пословне школе долазили су до изража ја у тим тешким временима, када се на стојало, поред свих недаћа, да се одржи високообразовна дјелатност. Поред та дашњег прис уства у Новом Граду, обра зовна делатност реализована је касније и у општинама Гацко и Соколац. Бројне нераскидиве везе и пријатељства из тих времена грађана Српске и особља Бе оградске пословне остали су до данас. Настојаћемо, сагласно позитивним про писима Републике Србије и Републике Српске, а у дух у Споразума о специјал ним и паралелним везама, да обновимо наше прис уство на подручју Српске, са убјеђењем да ће нас наши пријатељи то пло дочекати. Стручњаци који мудро управљају Бе оградском пословном школом истичу у разговору за Националну ревију да су потписници Глобалног договора Уједи њених нација, најмасовнијег добровољ ног удружења компанија посвећених усаглашавању са десет универзалних принципа друштвено одговорног посло вања. Поносни су и на бројне награде и признања, међу којима је Орден Ву ка Караџића II степена којим је школу 2006. одликовао предсједник СЦГ Све тозар Маровић за постигнуте резултате у образовању стручних кадрова, као и престижна награда Дискоболос за проје кат „Пословна интелигенција као алат за мјерење процеса“.
Република Србија
ВИСОКА ХОТЕЛИЈЕРСКА ШКОЛА струковних студија
ТЕРСТВО • ГАСТРОНОМИЈА А Р О Т • РЕС О В Т С ИЈЕР Л Е Т ХО ВИСОКА ХОТЕЛИЈЕРСКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА, најбоља школа на Балкану у 2011, „Регионални бизнис партнер 2012“, у школској 2013/2014. уписује у прву годину основних струковних студија 360 студената, за стицање високог образовања и 180 ЕСПБ бодова, на акредитоване студијске програме:
• Хотелијерство (струковни менаџер хотелијерства, bachelor.appl) – 150 студената (35 буџетских + 115 са плаћањем школарине) • Ресторатерство (струковни менаџер ресторатерства, bachelor.appl) – 60 студената (20 буџетских + 40 са плаћањем школарине)
Кнеза Вишеслава 70, 11000 Београд Тел.: +381 11 25 45 787 Факс: +381 11 2547 884 E-mail: info@vhs.edu.rs Сајт: www.vhs.edu.rs
• Гастрономија (струковни менаџер гастрономије, bachelor.appl) – 150 студената (35 буџетских + 115 са плаћањем школарине) > Предаја докумената за први уписни рок: 26-28. јуна 2013. > Пријемни испит: 1. и 2. јула 2013. > Резултати: 3. јула 2013. > Упис: 8. и 9. јула 2013. Детаљније информације, уписни водич, корисни савети: www.vhs.edu.rs