EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ CG 3 € ♦ SRB 290 DIN
година I број 2, 2013. цијена 5 KM www.nacionalnarevija.com
Завјештања и чекања
DA BO|URI OPET PROCVJETAJU
ПРИНЦИП ПРИНЦИП ПРЕС ПРЕС
„Од злата јабука“ ТВ ИЗДАЊЕ „НАЦИОНАЛНЕ РЕВИЈЕ“! Получасовна колажна емисија о Србији, њеним пределима и људима, варошима и обичајима, културно-историјском наслеђу и привредно-туристичким потенцијалима. Путописи, портрети, предања, мелодије. Најлепше из Србије, зналачки и с љубављу! > РТВ Републике Српске (РТРС), сваке недеље, 15:30 > Ускоро и на Радио-телевизији Србије (РТС)
П Р О Л О Г
Издавач „Принцип Прес“ Цетињска 6, 11000 Београд Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92 www.nacionalnarevija.com princip.press@gmail.com Директор и главни уредник Мишо Вујовић Уредник Бранислав Матић
МОДЕРНОСТ ТРАДИЦИЈЕ, И ОБРНУТО
Без раставног М
Технички уредник Александар Ћосић Уредник фотографије Драган Боснић Заглавље и дизајн насловне стране Јован Жељко Рајачић Сарадници Милован Витезовић, јереј Јован Пламенац, Небојша Јеврић, Драган Лакићевић, Бојан Мандић, Јово Бајић, Дејан Булајић, Дејан Ђорић, Ђорђе Србуловић, Михаил Кулачић, Зоран Пејашиновић, Слободан Крстић, Сандра Кљајић, Борис Чикић, Сенка Тривић, Сандра Јосовић, Вања Тепић, Љубиша Тривић, Дајана Королија, Радмила Ђевић, Весна Капор, Александра Рајковић Маркетинг Мирко Вујовић, Ирена Столић Секретаријат и пласман Јелена Јовић, Драгана Димитријевић, Миленко Василић Штампа „Портал“, Београд Представништво за Републику Српску „Принцип Прес РС“ Алеја Светог Саве 7, 78000 Бањалука Тел/Факс: +387 (51) 304 360 srpska@nacionalnarevija.com Дијана Петковић, директор Представништво за Аустралију „Princip Press Australia PTY LTD“, 12/24 Loch Street, 3182 St Kilda West, VIC Јелена Јанковић, директор
везника
еђу вјештачким подјелама којима су нас о јаду забавили у протеклих стотинак година, једна од најбесмислени јих је супротстављање традиције и модерне. Трезвеном човје ку је јасно да ту никакве напетости нема, никаквог „раставног везника“. Миленијумска традиција, пренета до нас од првог објављења Творца у Творевини, темељ је на којем почива сва ка нова генерација и свака модерна. И свака модерна је облик кроз који живи и оспољава се древна традиција, то је њено тумачење и преиспитивање, дограђивање и настављање. „Човјек није механичка лутка предодређења. Традиција ни је кавез у који смо упали рођењем и у којем ћемо као сужњи трунути, изговарајући до смрти ‘туђе истине’ као мантре. Сва ка личност, свака генерација и народ позвани су да траже сво је одговоре на вјечна питања... Оно најбоље до чега дођемо на свом аутентичном боготражитељском пут у, наравно, би ће приложено у трезоре Традиције и предато даље. Једног без другог, заправо, не би ни могло бити. Традиција би постала ‘свјетлост ишчезла иза застора’, ‘Ријеч коју нико овдје не разу мије’, ‘свела ружа Истине’; свака модерна, кад се одбаце карне валске маске и утихне граја свијета, свела би се на убогу тикву без корјена одбачену на пустопољини историје.“ Стога, Национална ревија прожета је људима који то знају и тако стварају, од истраживача византијског града на Козари до умјетничке колоније на Пливи, од Градског позоришта „Ја завац“ до етно-групе „Траг“. А остало у овом броју углавном припада љет у. Отуд толико вода, шума и ваздуха, и оне лакоће која промине пред нама као свилен вео у сутон.
Покровитељ издања:
EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ SRB 290 RSD ♦ CG 3 €
година I број 2, 2013. цијена 5 KM www.nacionalnarevija.com
Завјештања и чекања
број 2· 2013.
DA BO|URI OPET PROCVJETAJU
· BOGOTRA|ITEQI · ODLIKOVAWA · ARENA · STIL
На насловној страни: Етно група „Траг“ (По фотографији Г. Пивашевића)
CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.6 Република Српска) ISSN 2334-850X, COBISS.SR-ID 199401228
04
ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Партнери издања:
РТС - ЈАВНИ СЕРВИС СРБИЈЕ
SRPSK A БРОЈ 2 2013
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА ВОЈВОДИНА
РТВ СРПСКЕ
САДРЖАЈ Витраж 04 ПРОЛОГ 06 ХРОНИКА
Путоказ 10 АЛБУМ: ВИДИКОВЦИ СРПСКЕ 16 ВОДИЧ: КРУПА НА ВРБАСУ 24 СТАЗЕ: ЦАРС ТВО ГЉИВА НА ЛИСНИ 28 БИЉЕЗИ: ПОПОВО ПОЉЕ, ХЕРЦЕГОВИНА 32 ОДРЕДИШТЕ: НАЦИОН АЛНИ ПАРК „СУТЈЕСКА“ 40 НОТЕС: У ОБУДОВЦУ, НАФТНОМ СЕЛУ 44 ПОДЗЕМЉЕ: ПЕЋИНА РАСТУША, КОД ТЕС ЛИЋА 50 ХОДОЧАШЋА: ЗАВИЧАЈ СРПСКОГ ХОМЕРА
Читанка 56 ОТКРИЋА: ВИЗАНТИЈСКИ ГРАД НА КОЗАРИ 62 СИМБ ОЛИ: БАЊАЛУЧКИ КАС ТЕЛ 70 ЖИВОТ, РОМАНИ: ЖАНА МЕРКУС, УСТАНИК
Људи 79 СВЕТИОНИЦИ: ВЛАДО МИЛОШЕВИЋ 112 ПОБЈЕДНИК: ИВАНА НИНКОВИЋ
Култура 82 ДОГАЂАЈ: СУЂЕЊЕ ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ 88 ФИЛМ: ДУГИ ПРАЗНИК КРАТКОГ МЕТРА 94 СЦЕНА: ГРАДСКО ПОЗОРИШТЕ „ЈАЗАВАЦ“ 98 СУСРЕТИ: „ДУКАТФЕСТ“ 104 ЗВУЦИ: ЕТНО ГРУПА „ТРАГ“ SRPSK A No 2 2013
05
В И Т Р А Ж
Т РАК А >> Култ урно насљеђе Хиландара биће дигитализовано и сачувано у елек тронској форми, па ће тако више од 1.000 икона, 507 рукописних пове ља и велики број других драгоцје ности трајно бити доступно науч ној и широј култ урној јавности. >> Поводом обиљежавања осамнаесте годишњице од прогона Срба из Ре публике Српске Крајине – када је у здруженој акцији војске Републике Хрватске и њених међународних ментора за три дана са вјековних огњишта протјерано преко 220.000 људи а више од 2.000 цивила уби јено – 4. августа широм Српске служени су парастоси, а на Гробљу Свети Пантелија у Бањалуци поло жени вијенци. >> Камен темељац Спомен храма Вас крсења Христовог у Пребиловци ма освештан је 3. августа, а посли је лит ургије умировљени епископ захумско-херцеговачки Атанасије служио је и помен за више од 4.000 Срба страдалих у долини Неретве од усташа у Другом свјетском рат у (њихове мошти сада се налазе у не кадашњој пребиловачкој школи). >> Књигом Служба пустињаку цетињ- ском Матије Бећковића, Српска књижевна задруга придружила се оби љежавању двије стотине година од рођења великог српског пјесника, владике и државника Петра Другог Петровића Његоша. >> Књига Хор бечких дјечака у синаго ги пјесника Пере Зупца овјенчана је наградом на овогодишњем Ме ђународном књижевном сусрет у „Шушњар 2013“, а награда „Слово Подгрмеча“, за дјело мотивисано завичајем, припала је Живку Пери ћу за роман Балкански рецидив.
06
SRPSK A БРОЈ 2 2013
За понос Превој Чемерно, кључна веза Херцеговине са оста лим дијеловима Српске и са Србијом, завршен је по слије вишегодишњих напора и почетком августа пу штен у саобраћај. Комуникацијски проблем стар више од сто година, са којим су се неуспјешно хватале у ко штац и Аустро-Угарска и социјалистичка Југослави ја, најзад је ријешен. Уложено је 72 милиона марака из Развојног програма Српске, додатних 15 милиона марака уложио је „Инте грал инжењеринг“, извођач радова. Од 2008, када је је овај градитељски поду хват започет, из грађен је најдужи тунел у БиХ (2.108 метара), један кра ћи тунел, више малих мостова, вијадукт дужине 409 и висине 40 метара, савладана висинска разлика од 314 метара, санирано велико и компликовано клизиште... Практична корист за велики број људи и привреду Српске је огромна.
„Пупин“ у Бањалуци Угледни српски научни Инстит ут „Михаило Пупин“ у септембру ће најзад бити отворен и у Бањалуци. Пре ма споразуму Инстит ута из Београда и Представни штва Српске у Србији, бањалучки Инстит ут имаће све рес урсе и могућности као и београдски. „Инстит ут у Бањалуци неће живјети од државних субвенција, него ће изаћи на комерцијално тржиште, знањем и способношћу освајати пројекте у ширем ре гиону“, каже Владан Батановић, помоћник директора ове установе у Београду. „Даћемо шанс у младим струч њацима. Показаћемо да људи са универзитета могу да обезбједе своју егзистенцију у техничко-технолошким наукама, радећи директно за привреду.“
Осам вијекова Ступова Манастир Ђурђеви ступови код Берана, задужбина жупана Првослава Немањића, синовца Стефана Нема ње, обиљежио је почетком августа осам стотина година постојања. Свети Сава је управо ту 1219. основао Буди мљанску епископију Српске цркве, једну од првих седам. Много пута рушен и увијек изнова обнављан, манастир је познат и по томе што је у њему 1857. донијета одлука о уједињењу Васојевића са Црном Гором. Свечаној академији и лит ургији у Ђурђевим ступо вима прис уствовали су Његова Светост патријарх срп ски Иринеј, митрополит црногорско-приморски Ам филохије, епископ будимљанско-никшићки Јоаникије, високи представници других православних цркава, као и највиши државни званичници Црне Горе и Србије.
Нови епископ бихаћко-петровачки Његово Преосвештенство Атанасије (Ракита) уведен је недавно на трон епископа бихаћко-петровачког. Чин свечаног устоличења у катедралном Храму светих апо стола Петра и Павла у Босанском Петров цу обавио је Његова Светост патријарх српски Иринеј, уз саслужење више ар хијереја Српске пра вославне цркве и прис уство великог броја вјерника. До садашњи епископ бих аћко-пет ров ач ки Хризостом пре узео је Епархију зворничко-тузланску, а владика Атана сије био је на дужности викарног епископа хвостанског. „Епархија је територијално велика, али има само 40.000 вјерника, углавном остарјелих људи који су до шли из избјеглиштва“, рекао је новоустоличени епископ бихаћко-петровачки. „Много је још порушеног, нарочи то у људским душама. Много тога има да се обнови и поправи.“
>> Пјесник Верољуб Вукашиновић добитник је награде „Петровдан ски вијенац“ на овогодишњим „Калиновачким пјесничким су сретима“, седмим по реду, а осим лауреата своје стихове су казива ли Рајко Петров Ного, Милан Не надић, Ђорђо Сладоје, Милосав Тешић, Здравко Миовчић, Дра ган Хамовић и Милутин Савчић. >> Женски камерни хор „Бањалу чанке“, под умјетничким руко водством композитора и диригента Младена Матовића, осво јио је сребрну медаљу у катего рији фолклорне музике на Ме ђународном хорском такмичењу „Јоханес Брамс“, одржаном овог љета у њемачком граду Верниге роду, уз учешће 43 хора из 18 зе маља, са четири различита кон тинента. >> Мјешовити хор Српског пјевач ког друштва „Јединство“, које ове године обиљежава 120. годи шњицу од оснивања, наступио је у августу на Међународном хорском фестивалу „Николеи ка-Егиа“ у Грчкој, извевши ода брана дјела српских и грчких композитора, под диригентском палицом Немање Савића, са со праном Миљаном Брезичанин и баритоном Лазаром Радојом као солистима. >> Изложба фотографија „Надежда Петровић: с обе стране објек тива“, плод вишегодишњег ис траживачког рада др Јасне Јова нов, управнице Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду, отворена је у августу у Музеју савремене умјетности Српске у Бањалуци.
SRPSK A No 2 2013
07
В И Т Р А Ж
Т РАК А >> Петнаест занимљивих представа у различитим амбијентима имала је прилике да види бањалучка публи ка овога љета на позоришном фе стивалу „Ријалити“, поред осталих Није Шекспир, али је Ромео и Јулија на великој сцени Дома омладине, Дон Кихот на подрум-сцени Сту дентског позоришта и Сан летње ноћи на позорници Кастела. >> На педесет шестом „Фестивалу фе стивала“ у Требињу, манифестаци ји која окупља најбоље представе овогодишње аматерске драмске продукције Србије, Босне и Хер цеговине и Црне Горе, побиједио је позоришни ансамбл из Старе Па зове представом Вавилон, аутор ским пројектом писца и редитеља Мирослава Кожика и композитора Мирослава Бакоа. >> Наташа Коњевић, академска сли карка из Бањалуке, добитница је награде „Паола де Мањинкор“ за рад Шеширџија, проглашен најбо љим на конкурс у „Приједор – град мурала“, међу 59 других, присти глих из БиХ, Србије, Македоније, Хрватске, Италије, Данске, Холан дије и Литваније, а свој мурал по бједница ће осликати на фасади зграде у центру града. >> Јаков Гробаров, књижевник, „по следњи Мохиканац београдске умјетничке боемије“, „велика и аутен тична урбана легенда Београда“ – рођен у Мостару као Миладин Коваче вић – преминуо је недавно у српској пријестоници у 75. години, а тражио је да му на гробни мрамор уклешу поруку: „Враћам се одмах.“ >> Данијела Новаковић, млада ака демска сликарка из Рогатице, пред ставила је своје стваралаштво на
08
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Регата „Дрина је само једна“ – то је слоган под којим је у августу одржана регата на овој ријеци, од Зворника до Бање Ковиљаче, у дужини од двадесетак километара и уз учешће више стотина пловила.
Котизације није било, а на циљној Жићиној плажи код Лознице за све учеснике куван је војнички пас уљ, организовано такмичење у пецању и мала рјечна жур ка. Манифестација је организована девети пут, у сарад њи општина Зворник у Српској, Мали Зворник и Ло зница у Србији.
Вјечна Романија Великим народним сабором „Теби, горо Романијо“ у порти манастира Свети Георгије код Сокоца, 11. ав густа обиљежен је дан ове необичне светиње освешта не прије једанаест година. Манастир, у народу зван Соколица, спомен храм је борцима сарајевско-рома нијске регије погинулим у Отаџбинском рат у 1990-их. Умјесто фресака, на зидовима манастира је 4.000 њи хових имена. Гости су стигли из свих крајева Српске, Србије и Црне Горе, али и из Швајцарске, Њемачке, Америке... Представљено је много тога од изворне народне кухи ње овог краја, рукотворина, игре и пјесме. Ова плани на и манастир Соколица сматрају се „једним од печата стварања Републике Српске“.
ретроспективној изложби отво реној у згради рогатичке Старе гимназије.
Кочићев збор Више стотина умјетника из Српске и окружења учествовало је од 11. до 25. августа на традиционалној култ урној манифестацији „Кочићев збор“ у Стричићи ма, родном селу великог српског писца Петра Кочића. Бројни култ урни програми и народне игре, укључујући и чу вену борбу бикова, и овога пу та обиљежили су окупљања. У склопу „Кочићевог збора“, дио програма одржан је и у мана стиру Гомионица, парку „Пе тар Кочић“ у Бањалуци, као и у Мркоњић Граду и Београду. Свечана академија „Кочићево вече“ одржана је 24. августа у Банском двору у Бањалуци.
Дух Балкана „Љубав не значи гледа ти једно у друго, већ зајед но гледати у истом смјеру. Код нас Руса љубав и при јатељство према Србима нис у рационални, него на емоционалном нивоу. Ми смо једна крв, исте смо вјере, много смо за њу пропатили. Срби су се од увијек борили за вјеру и гинули, умјели да издрже и 500 година турског јар ма и да опстану. Када ми за некога кажу да је Ср бин, одмах се осмјехнем. Наравно, знам да постоје различити Срби: добри, паметни, глупи... Као у би ло ком народу. Али Србија је дух Балкана“, рекао је вели ки руски редитељ Никита Михалков недавно на Палићу, примајући награду за животно дјело на тамошњем Ме ђународном филмском фестивалу.
>> Међународна умјетничка коло нија „Ластва“ у Требињу и овог августа окупила је ствараоце из Српске и ширег региона, као и из Русије. >> Снимање филма Бранио сам „Мла- ду Босну“ сценаристе и редите ља Срђана Кољевића, посвећеног Гаврилу Принципу и Сарајев ском атентат у, као и цијелој генерацији младих окупљених око идеје „Младе Босне“, почеће у септембру. >> Изложба Симболи Новог, четрна ест слика са мотивима из Новог Града и са ријеке Уне, приређена је овог љета у галерији Култ урнообразовног центра у овој вароши, а публика је могла да види дјела Мирјане Крстевске, Бранка Јун гића, Немање Панића, Ане Фафу лић, Раде Николића, Гордане Пе тровић, Стојанке Ђорђић, Здравка Мандића, Милене Бошковић, Сло бодана Микића, Ђорђа Дрљаче и Енвера Крупића. >> Тринаеста међународна ликовна колонија Арт симпозијум „Јахо рина“ окупила је овог љета сли каре и вајаре из Шпаније, Чешке, Русије, Словеније, Јапана, Србије, Црне Горе и БиХ, а тема је била Фигура у савременој умјетности. >> У оквиру манифестације „Љето на Врбас у“, ове године одржан је и први Еко-фестивал „Дани Вр баса“, а у оквиру њега ликовна колонија, еколошка радионица, промоција рафтинга и кајака на Врбас у, као и котлићијада.
SRPSK A No 2 2013
09
А Л Б У М
Мала Клека, изнад облака
ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ С ВИСИНЕ
Врх Отомаљ Чемерница (горе). Брдо Црквина, Требиње (доле) Средњовјековни град Гребен, Крупа на Врбасу
Видиковци Српске
Д
ревна је људска тежња да се попне више и види даље. Висина и широк видокруг, симболички, предворје су мудрости, станица на пут у посве ћења. „Ко на брду ак’ и мало стоји више види но онај под брдом.“ Сакрал на географија, која цијелу земљу чита као текст, планинама и планинским цивилизацијама придаје нарочити значај и значења. Као што су пустиње и степе „геополитички микрокосмос номада“, планине и планинске циви лизације чешће од других су архаичке цјелине по себи, мјеста гдје сјећање допире иза застора писане историје. Горе су оличење свештеног, равнице царског. „Ни једна империја није имала свој центар у планинским области ма, али су у планинама многи сакрални центри Традиције.“ Брда, планине и видиковци, та чудесна мјеста укопана у небо, велико су благо и чар Српске. Обиље их је, у свим дијеловима, од Крајине на западу, преко руба Посавине на сјеверу, мајевичког и романијског и јахоринског краја на истоку, дуж Дрине, Сутјеске и Таре, до Херцеговине на југу. Поглед пуца преко седам гора и мора, у плавет за коју више ниси сигуран да ли је пучина, или свод небески, или „само набор на хаљини митске принцезе“. Да није тих узвисина над свијетом, одакле бисмо уопште сагледали љепот у својих равница, ријека и градова у долини? Да ли бисмо могли да схватимо зашто птице пјевају? „Албум“ у овом издању Националне ревије, кроз фотографије Бориса Чикића и Сандре Кљајић, води нас на нека од тих мјеста. Као подсјећање и позив да будете свијетли, радознали, па сами откријете и друга. Или да на друкчији начин видите нека за која мислимо да их добро знамо. (Б. М.)
10
SRPSK A БРОЈ 2 2013
SRPSK A No 2 2013
11
А Л Б У М
12
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 2 2013
SRPSK A No 2 2013
13
А Л Б У М
14
SRPSK A БРОЈ 2 2013
SRPSK A No 2 2013
15
В ОД И Ч
16
/
G U I D E
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Убави свијет бистрих вода КРУПА НА ВРБАСУ, НАДОМАК БАЊАЛУКЕ, МАМИ ЉЕПОТОМ
SRPSK A No 2 2013
17
В ОД И Ч Слапови и воденице, манастир Светог Илије и стара црква брвнара, средњовјековни утврђени град Гребен и кањон Врбаса, пјешачка стаза до изворишта Крупе и мрамори са старим записима... Ово мјесто има неку исконску снагу и привлачност. Кад једном тамо одете, схватите колико вам је недостајало. А љубитељи слободног пењања, параглајдинга, рафтинга и других екстремних спортова имају посебне разлоге Пише: Дамир Кљајић
Манастир Светог Илије, XIII вијек. Црква брвнара у Товиловићима, XVIII вијек Један од слапова на Крупи
18
Д
вадесетак километара јужно од Бањалуке Врбас напушта кањон и улази у Крупско поље, а са ли јеве стране у њега се улива ријека Кру па. Управо на том мјесту, крај врбаских клис ура, смјестила се Крупа на Врбас у, село са око 2.500 становника. Мјесто ма ло, али по много чему богато. И посеб но и неодољиво. Слапови и воденице на ријеци Крупи, манастир Светог Илије, средњовјековни град Гребен, црква брв нара, само су дио чаролије Крупе, која изгледа као да је у њој вријеме стало. НЕТАКНУТА ПРИРОДА Ријека Крупа је малена. Дугачка све га око пет километара. Уз цијели њен ток, све до самог извора, постоји стаза
SRPSK A БРОЈ 2 2013
погодна за пјешачење. Она, са својим слаповима, прво је што ће вас освојити овдје. У природи, поред слапова, могли би се проводити дани. Хук воде смиру је и опушта, а готово нестварно лијепа природа мами. Осим каскадним дијелом водото ка, Крупа је украшена и посебном цје лином воденица народне архитект уре, који се савршено стапају са околином. Обновљено је пет воденица, двије су ру иниране, а претпоставља се да их је не када давно ту било много више. Воденице, између којих се налази др вени мост, права су атракција. Ту је и једини воденичар у Крупи, Ђорђе Ста нојчић. Дневно самеље и по стотину ки лограма кукуруза, пшенице, ражи, јечма, хељде... Свакога дана показује туристи
SRPSK A No 2 2013
19
В ОД И Ч
Слапови и воденице на Крупи
ма, који долазе из свих крајева, како ра ди воденица и како се прави брашно. У Крупи на Врбас у налази се и јед но од најатрактивнијих пењалишта на овом подручју (Камени мост), полети ште за параглајдере (Крмине), рафтинг полазиште, уређене пјешачке стазе до изворишта Крупе, Стрикина пећина, три рибњака... Када је вријеме лијепо, у Крупи на Врбас у све врви од људи – једни су до шли на излет, други да шетају и уживају у природи, трећи да виде воденице. МАНАС ТИР И ЦРКВА БРВНАРА Када се једном нађете у Крупи на Врбас у, обавезно посјетите манастир посвећен Светом Илији, који се налази испод Гребен града. Манастирска цр ква стоји на брежуљку попут стражара,
Посјете Туристичка организација Бањалуке нема прецизну евиденци ју о броју посјета нити постоје индикатори за праћење, али је, кажу, очигледно да све већи број туриста посјећује Крупу на Врбасу. – Примјетан је и повећан број захтјева домаћих и страних ор ганизатора путовања за посјетама Крупи на Врбасу, што је ре зултат наших активности на промоцији туристичких произво да и програма обилазака – истиче Младен Шукало.
20
SRPSK A БРОЈ 2 2013
изнад рјечице Крупе која баш ту испод ствара своје прелијепе слапове, па се улива у Врбас. То је један од најстаријих манастира у овом дијелу Српске, а сваког мјесеца посјете га хиљаде људи. У народу посто ји предање да су га подигли потомци ло зе Немањића, а повезују га чак и са Сте фаном Немањићем, првим крунисаним српским краљем. Саграђен у XIII вијеку, уништаван је и поново грађен неколи ко пута. Смјештен је на некрополи са мраморима (стећцима), који су посебно култ урно-историјско благо. Међу њима су два украшена крстом, розетама и по лумјесецом, клесани у високом рељефу. Уз сјеверну страну манастирске цркве налазе се темељи комплекса објеката – конака и економских зграда. У XV вијеку феудалци из породице Војсалића, насљедници Хрвоја Вукчића Хрватинића, бринули су се о обнови ма настира, али је он опустио 1528. године, када су Јајце и Гребен град пали у руке Турака. Обновио га је 1889. митрополит Сава Косановић, али су га 1941. хрватске усташе запалиле. Манастирска црква поново је обновљена шездесетих година прошлог вијека. Недалеко од манастира, у засеоку То виловићи, налази се црквица од дрвета. О постанку ове цркве брвнаре нема пи
саних података. На основу њених ди мензија и начина градње, претпоставља се да је подигнута у XVIII, а обновљена у XIX вијеку. У олтару црквице сачувана је стара камена часна трпеза, коју носи украше ни дрвени стубац са конзолама. Ико ностасна преграда има троје двери, а ступци припрате су украшени рустич ном декорацијом. Под у цркви је од ка мених плоча. Велико богатство ове цркве је икона Сабор Арханђела, са Христовим ликом на керамиону (црвеној опеци), из раног XIX вијека, лијепог цртежа и дискретног колорита. БУРНА ИСТОРИЈА И ВЕЛИКЕ МОГУЋНОС ТИ На подручју данашње Крупе и у ње зиној непосредној близини налазили су се, дуж долине Врбаса, средњовјековни босански градови – Врбашки град (Вр бас), Звечај и Гребен на лијевој обали Врбаса, мало даље Бочац, а нас упрот Гребену, на десној обали Врбаса, Земља ник. Међу њима је град Гребен најста рији – први пут се помиње 1192. године. Град Гребен страдао је и био напу штен када га је почетком 1528. освојио Гази Хусрев-бег. Убрзо по доласку Тура
ка Гребену је име промијењено у Крупа. У турским пописима нахије Змијање из 1541. помиње се варош тврђаве Крупа, названа Врх-Крупа, са четрнаест кућа. Остаци средњовјековног града Гре бена налазе се на излазу из кањона Вр баса, километар јужно од ушћа рјечице Крупе. Данас је очувана кула над Врба сом и дио бедема који се спуштају пре ма кањону. До њих се може попети у уживати у прекрасном крајолику. – Много је начина да се упозна при рода Крупе на Врбас у. Овдје можете да кампујете, да се окушате у рафтингу, слободном пењању, бициклизму, плани нарењу, али и другим начинима живље ња с природом, кроз умјетност, село и традицион алну храну. Крупа на Врбас у је мјесто са бројним природним ври једностима које употпуњују култ урне знаменитости, остављајући неизбриси ве трагове позитивне енергије код сва
Фотографије: Сандра Кљајић, Борис Чикић
Предања и вјеровања По предању, од тврђаве Гребен све до манастира водио је тај ни пролаз кроз тунел. Археолошка истраживања то нису по тврдила. Постоји и предање да је Гребен град основао неки Вук Јајчанин, у историји незнан. Крајем XIX и почетком XX вијека у манастир су долазили пје шке, у ћутњи, умно обољели. Над мрамором (стећком), на ју жној страни манастира, читане су им молитве за исцјељење.
SRPSK A No 2 2013
21
В ОД И Ч
Умјетничке колоније Нетакнута природа надахњујућа је и за умјетнике. Протеклих година овдје су организоване Међународна умјетничка ко лонија „Крупа на Врбасу“ и Међународна вајарска колонија „Крупа“. Сваке године окупе се умјетници из разних земаља свијета. Увијек буде и садржаја музичких и фолклорних, позо ришних вечери, презентација традиционалне хране и пића...
ког посјетиоца – каже Младен Шукало, самостални стручни сарадник у Тури стичкој организацији Бањалуке. Напомиње да на пут у за Крупу на Врбас у туристи могу да посјете и ка њон Тијесно, природну атракцију, као и уређену слалом стазу за спортове на ди вљим водама, гдје се одржавају европска и свјетска такмичења. – Посјете Крупи на Врбас у се, углав ном, комбинују са услугама рафтинга на ријеци Врбас и осталим авант уристич Воденичар Ђорђе Станојчић ким активностима. У Крупи се налази
22
SRPSK A БРОЈ 2 2013
и једини уређени камп на територији града Бањалука, као и фудбалски ста дион са вјештачком травом, погодан за спортске припреме – истиче Шукало. Иако су остварени значајни резулта ти у развоју туризма Крупе на Врбас у, они нис у, кажу у Туристичкој организа цији, ни близу онога што би се по потен цијалима могло. – Од велике важности за будући раз вој туризма овдје је заштита туристич ких вриједности и потенцијала, уна пређење угоститељских садржаја, као што су смјештајни капацитети, затим едукација локалног становништва, раз вој различитих услужних дјелатности и обогаћивање туристичке понуде – исти че Шукало. На томе се увелико ради, па ће Крупа на Врбас у ускоро, кажу, постати центар авант уристичког, култ урног и еко тури зма Бањалуке.
SRPSK A No 2 2013
23
С Т А З Е У ШИБОВУ, НА ЛИСИНИ, ЈЕДАН НЕОБИЧАН РЕЗЕРВАТ
Скривено царство гљива Чак 1.300 врста гљива можете наћи на овој планини код Мркоњић Града. Не можете залутати, не можете погријешити. Постоје мапе, уцртане и обиљежене стазе, станишта, својства. Гости долазе из цијелог свијета, од Азије до Америке, стручњаци и љубитељи. Област је под заштитом, у току су законске процедуре проглашења парком природе. А посљедњег викенда у септембру, сваке године, одржава се лијепа манифестација „Дани гљива на Лисини“
24
SRPSK A БРОЈ 2 2013
SRPSK A No 2 2013
25
С Т А З Е
Н
а планини Лисини код Мркоњић Града несвакидашња природна вриједност – Миколошки резерват „Шибови“ са 576 врста гљива, од којих је 59 веома ријетких и заштићених. Цијела пла нина, и онај дио ван резервата, станиште је преко 1.300 различитих врста гљива. Бољим познаваоцима овај податак ни је стран и неће их изненадити. Лисина је синоним за најбогатија и најбоље истра жена станишта гљива у Српској и на овом дијелу Балкана. Један од таквих је и Боро Марић, предсједник Удружења гљивара и љубитеља природе из Мркоњић Града. Ово Удружење је од свог оснивања, 2003, реализовало низ активности посве ћених природном окружењу и истражива њу свијета гљива, као и едукацији о њему. – Ово је прво заштићено станиште гљива у југоисточној Европи и међу ри јеткима таквим у свијет у – каже Марић. – Његова јединственост, разноврсност и прекрасна природа доводе у овај резерват љубитеље гљива из цијелог свијета. До са да су резерват у групама или појединачно посјетили гости из Азије, САД-а, Швед ске, Француске, Швајцарске, а чланови нашег Удружења долазе нам и из Аустри је, Велике Британије, Белгије, Грчке, Дан ске... Наравно, ту су и љубитељи гљива и природе из Србије, Македоније, Хрватске, Црне Горе... А шта нас то очекује приликом посје те овом јединственом резерват у? Да ли ће боравак у њему бити интересантан и оним мало слабијим познаваоцима гљива? – Дођите, прођите, видите и пробајте – каже, уз осмијех, Боро Марић. – Сигурно ћете опет доћи. Сигурно ћете жељети да сазнате и пробате више! Један од важнијих пројеката које је ов дје реализовало Удружење гљивара и љу битеља природе Мркоњић Града свакако Фотографије: је мапирање станишта гљива, израда мапе Дејан Ђурић, и обиљежавање тематских стаза сигнали Харис Чалкић, зацијом. Тако данас, уз коришћење мапе, и гљивар који није стручњак може на Ли Боро Марић
Визиторски центар У наредном периоду планина Лисина биће дио пројекта „Житни пут Купа–Сава“, који ће бити финансиран из про грама „ИПА 2009“. Биће изграђен визиторски центар на Ли сини, вишефункционалан, што ће сигурно допринијети да планина, ускоро и парк природе, постане препознатљива на туристичкој мапи регион а.
26
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Далеко од нервозе Шетња овим путевима, дугим тридесет ки лометара, са четири уцртане стазе, изводи вас из свакодневице, далеко од брига, посла и свега онога што вас може учинити нерво зним. У цјелодневну шетњу, наравно, поне сите фото-апарат и забиљежите невјероват не облике и боје гљива са Лисине. Брање гљива унутар резервата није дозвољено.
сини да пронађе жељену гљиву. На мапи су назначена карактеристична станишта гљива и стазе којима се до њих може доћи. ГЉИВЕ, ПУТЕВИ И ДАНИ Министарство за просторно уређење, грађевинарство и екологију Српске дони јело је рјешење о претходној заштити Ре зервата. То подразумијева престанак било каквих активности на сјечи шуме, проби јању путева и слично. Када надлежно Ми нистарство, у сарадњи са Републичким за водом за заштит у култ урно-историјског и природног насљеђа Српске и Удружењем гљивара и љубитеља природе из Мркоњић Града, заврши потребну документацију, овај простор ће добити потпуну закон ску заштит у и највјероватније категорију Парк природе. Истраживање Пута гљива, дугог трид есет километара, са четири означене стазе, прави је изазов „тихог лова“ за све гљиваре и љубитеље природе током ције ле године. Крај септембра је период када је посјета највећа. Све врви од људи, до брог расположења и здравог смијеха. По сљедњег викенда у септембру одржава се и традиционална манифестација „Дани гљива на Лисини“. – Ове године обиљежићемо и мали ју билеј, десет година постојања манифеста ције – додаје Марић. – Очекујемо долазак великог броја наших пријатеља и чланова, као и представника партнерских удру жења из региона са којима имамо веома добру сарадњу. Биће то прилика да се сви опет окупимо на Лисини, уживамо у при роди и насљеђу села Шибови, али првен ствено да се дружимо и заједно прослави мо проглашење Парка природе „Лисина“. Сакупљање и изложба гљива, предавања и пројекције документарних филмова о гљивама, мини концерт у природи... само је дио богатог програма који и ове године очекује учеснике манифестације.
SRPSK A No 2 2013
27
Б ИЉ ЕЗ И
Оаза жи в о т а у љутом кршу ПОПОВО ПОЉЕ, У ХЕРЦЕГОВИНИ, СВОЈЕВРСНИ ПРИРОДНИ ФЕНОМЕН
28
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Около су високе крашке планине, голе и сурове, „пучина од камена“. Доље је поље, четрдесет шест километара квадратних, једно од најплоднијих у нашим крајевима. У њему њиве и виногради, по ободу села и понори, светиње и мирис мора у ноздрвама, па и човјечија рибица, надалеко чувена врста. Слику тог поља разнијеше Херцеговци као клицу по цијелом свијету, те оно нарасте до несагледивих размјера
Долап на Требишњици
SRPSK A No 2 2013
29
Б ИЉ ЕЗ И
„С
ини, попливи, грани, плани.“ Била је то изрека становни ка Поповог поља у времену када оно је било препуштено милости и немилости воде и сунца. Вијековима локално становништво живи са пољем које му значи живот, радост, тугу, рад, задовољство, одмор... Оксиморон про стора тешко је објаснити – у дивљем херцеговачком кршу који је често без капи воде, у оскудици тла, појављује се зелена оаза, једно од најплоднијих под ручја наших крајева. Својеврсни при родни феномен. КАД ЈЕ ПОЉЕ БИВАЛО ЈЕЗЕРО
Виноград и насеље у Поповом пољу
30
У народу се поље једноставно назива Попово. Удаљено је од мора између 10 и 15 километара ваздушне линије. Заузи ма површину од око 46 километара ква дратних, дужином од 31 и просјечном ширином од 1,5 километара. Унутар По повог поља распознају се три природне цјелине: Мокро поље, Требињска шума и Попово поље у ужем смислу. Надмор ска висина ове заравни у распону је од 220 до 270 метара. Питома удолина Поповог поља окруже на је суровим кра шким планинама – Вјетерником, Гради ном, Чавашком гла вом, Малом Гради
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Лађари у пољу Када би задржавање воде потрајало и поље задуго бивало језеро, мушкарци су од пољопривредника постајали лађа ри и рибари. Надали су се богатом улову гаовице, ендемске крашке врсте рибе. Та мала риба значила је храну, али и добру зараду. Страни путописци приписивали су јој афродизијачке моћи, а локалне ле генде и друга чудотворна својства.
ном, Врањаком, Бјеласницом, Великим Лисцем, Рујницом и Облим брдом. Обод поља испуњен је бројним понорима и подземним крашким облицима – пећи нама и јамама. Природне одлике поља, са утицаји ма јадранске климе, и парче плодне зе мље у љутом кршу опредијелили су ово подручје као вјековно „врело живота“. Иако у селима Поповог поља данас жи ви свега неколико стотина становника, тешким радом у пољопривреди подиг нуте су бројне генерације чији потомци живе широм свијета. Прије мелиор аци је и почетка радова на изградњи хидро система на Требишњици, живот у пољу био је суров и тежак. Када за вријеме великих киша поно ри нис у успјевали да апсорбују сву во ду подивљале Требишњице, долазило је до ујезерења. Тада се Попово поље пре тварало у језеро дужине 40 километара,
дубине око 40 метара, са више стотина милиона метара кубних воде. Неријетко се вода у пољу знала задржати и до 250 дана. Остаје упамћен велики поводањ из 1915. године, када се вода у пољу задр жала чак 303 дана! Сељаци су се тада хватали парчета крчевине у ободу, док им је на уму било поље и питање хоће ли закаснити сјетва. Успјевао је само кукуруз „стодањак“ ко ји је кроз три мјесеца доносио скроман приход. И када се вода крајем прољећа коначно повуче, за сељаке су настајале нове муке. Ужарено херцеговачко сунце и порозна крашка подлога односили су воду, које је сад наједанпут недостајало. Из пећина и јама, каверни и понора, на нејаким плећима жена и дјеце изношена је вода неопх одна за људе и стоку. СЕЛА, ПЕЋИНЕ, СВЕТИЊЕ Времена неизвјесности за становнике поља прошла су када је у дугогодишњем
Вјенчано са Требишњицом О Поповом пољу не може се говорити одвојено од ријеке Требишњице, најду же понорнице у Европи. У долини ове ријеке, од Требиња на југоистоку па до Хутова на сјеверозападу пружа се рав ница засута плодним ријечним наносом. Требишњица условљава све људске ак тивности у пољу.
подухват у, почев ши од 1954, укро ћена Требишњи ца. Поље је остало суво и слободно за пољопривредну производњу, док је вода искоришћена за наводњавање и производњу електричне енергије. Од тада ова крашка равница постаје велики потенцијал за бављење пољопривредом, посебно за гајење ви нове лозе. Села на ободу Поповог поља бројна су и настањена од давнина. Налазе се уз пут Требиње–Љубиње и ређају се овако: Туље, Мркоњићи, Дријењани, Драчево, Дубљани, Величани, Галичићи, Струјићи и До. А села уз пут на другој страни по ља: Пољице, Седлари, Грмљани, Марева Љут, Завала и Чваљина. Прави украс поља представља пећи на Вјетреница, која се налази код мје ста Завала (општина Равно, ФБиХ). То је једна од највећих пећина на нашим просторима, са каналима истраженим у дужини од преко 6.000 метара, бројним пећинским накитом, флором и фауном. Вјетреница и други подземни облици у пољу су станиште чувене реликтне вр сте човјечије рибице. Ова изузетна природна оаза овјеко вјечена је и духом бројних цркава и ма настира који се налазе у ободу поља. Ис тичу се манастири Завала и Тврдош, те родна кућа Светог Василија Острошког. SRPSK A No 2 2013
Пејзаж Поповог поља и један од понора Требишњице
31
П У Т ОК А З НАЦИОНАЛНИ ПАРК „СУТЈЕСКА“, ПРИРОДНА ЦЈЕЛИНА ОД ИЗУЗЕТНОГ ЗНАЧАЈА
Повратак на
старе висине
32
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Преко 17.000 хектара задивљујућег простора на граници Српске и Црне Горе, окруженог Маглићем, Зеленгором, Волујком, Вучевом, Снијежницом. Горска језера, највећа прашума у Европи, водопад висок 76 метара, поприште велике битке из Другог свјетског рата, велики меморијални и туристички комплекс. До рата из 1990-их овдје је боравило милион посјетилаца годишње. Сада се улажу напори у опоравак, чему ће битно допринијети и завршетак нове саобраћајнице преко превоја Чемерно Текст и фотографије: Радмила Ђевић
SRPSK A No 2 2013
33
П У Т ОК А З Над кањоном Сутјеске Осматрачница у Националном парку Водопад Скакавац на Перућичком потоку, висок 76 метара
Н
ационални парк „Сутјеска“, го динама већ, прави је магнет за домаће и стране туристе, љуби теље природе, научнике и истраживаче. Као најстарији национални парк у БиХ, основан 13. јануара 1962, обилује једин ственим природним благом. Има изу зетне пејзажне и биолошке вриједно сти. Простире се на површини од 17.250 хектара, на граници Српске и Црне Горе. Одлуком Владе Српске, 17. августа 1996. у Требињу, проглашен је јавним преду зећем. Сједиште управе је у Тјентишту. Увршћен је на међународну листу наци оналних паркова. Свака посјета Сутјесци нов је и непо новљив доживљај природе, њене снаге и љепоте. Ова природна цјелина од на ционалног значаја располаже посебним амбијенталним вриједностима, које јој дају необичну драж. Тешко је рећи је ли овдје љепше у прољеће, кад се расцвјета на ливадама и за зелени шума, или је љепше и колоритни је ујесен, или је најпривлачнији мирни снијежни пејзаж зими. Или је, ипак, нај љепша савршена љетна слика Сутјеске. Главним вриједностима овог Нацио налног парка сматрају се прашума Пе рућица и култ урно-историјско насљеђе, нарочито споменици у вези са бор бама вођеним овдје током Другог свјетског рата. Перућица је највећа и најстарија пра шума у Европи, јединствена по љепоти. Вриједности ове древне шуме за науку познате су још од 1938, а 1956. издвоје на је у Прашумски резерват. Површине 1.434 хектара, окружена планинским масивима Волујка, Маглића и Сније жнице, под заштитом је UNESCO-а. Бројне планинске воде сливају се у Пе рућички поток и обрушавају на стијену,
Долина хероја На овом простору, у чувеној Бици на Сутјесци током Другог свјетског рата, пре тачно 70 година, страдало је 7.356 људи, бораца и нејачи, из свих дијелова некадашње јужнословенске државе. Негдје у урвинама прашуме Перућице нестао је Весе лин Малеша, а послије пробоја са Сутјеске и др Сима Мило шевић, професор на Београдском универзитету, као и млади хрватски пјесник Иван Горан Ковачић, творац бесмртне пое ме „Јама“. Ту је погинуо и чувени партизански командант Сава Ковачевић... На то нас данас подсјећају два споменичка моно лита, рад Миодрага Живковића. У непосредној близини је и спомен костурница са посмртним остацима 3.301 погинулог.
34
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Смјештај Смјештајни капацитети НП „Сутјеска“ су разноврсни. Од хотела „Младост“, планин ских кућа на језерима Зеленгоре, пави љона, до омладинског кампа „Тјентиште“ и необичних бунгалова. Одличне услове за спорт и рекреацију пружају велики спортски терени, огроман базен у срцу парка, планинске стазе, кањон Сутјеске. Све то можете изабрати у једнодневним или вишедневним аранжманима.
формирајући хидролошки феномен: во допад Скакавац, висок 76 метара. – Перућица пружа изванредне мо гућности за истраживања у областима шумарства. Она и служи искључиво за научна испитивања – каже Војислав Владичић, туристички водич и надзор ник у НП „Сутјеска“. Простор националног парка драго цјено је станиште за разнолику фауну, дом за све велике звјери. Највиши врх Босне и Херцеговине, Маглић (2.386 ме тара), планине Зеленгора, Волујак, Вуче во, изванредни су за шетање и планина рење. Јединствену љепот у представљају бројна глечерска језера рас ута око Су тјеске (којима ће Национална ревија по светити посебну причу). – Планински туризам на подручју НП „Сутјеска“ је посљедњих година све популарнији. Туристи су највише заин тересовани за Маглић и Зеленгору. До лазе из свих крајева свијета, највише из Словеније и Србије. Услови за кампова ње и одмор су добри – каже Љепосава Ђајић, директорка Туристичке органи зације Фоче. ЗА ПРАВИ ЕВРОПСКИ ПАРК Прије рата у БиХ Тјентиште и Сутје ску посјећивало је готово милион гости ју годишње. Екскурзије су се непрестано смјењивале, спортске и култ урне мани фестације, омладинске радне акције. – Постојао је посебан државни фонд за Национални парк „Сутјеска“. Швај царска у малом, говорило се – присјећа се Драгица Ћурчић, кустоскиња Музеја „Стара Херцеговина“ у Фочи. Све је некад на Тјентишту врвило од омладине и пјесме. Овдје су долазиле познате свјетске личности. Током сни мања филма Сутјеска, који важи за је
SRPSK A No 2 2013
35
П У Т ОК А З
36
/
R O A D
S I G N
SRPSK A БРОЈ 2 2013
дан од најскупљих у југословенској ки нематографији, на Тјентишту су 1973. боравили славни глумачки пар Ричард Бартон (глумио Јосипа Броза Тита) и Елизабет Тејлор. – Тјентиште је било прави мамац за странце, из цијелог свијета – прича нам Војка Бајрић, некадашња радница у НП „Сутјеска“. – Увијек је било пуно, днев но је око три и по хиљаде гостију про лазило. А данас? Сутјеска није одољела рат у и „оштрим зубима времена“. Опустоши ла је и још се није опоравила. Инфра структ ура и споменици одају утисак запуштености, само њена изузетна при рода и даље плијени. Ипак, у посљедњих годину дана управа Национ алног парка, уз помоћ ресорног министарства, на стоји да преокрене трендове и покрене обнову. И најмање улагање одмах се по зитивно одрази. – Доста је урађено на унапријеђењу квалитета, понуде, инфраструкт уре, као и на заштити природних љепота – каже Зоран Чанчар, директор НП „Сутјеска“. – Захваљујући средствима из глобалног Фонда за заштит у животне средине, до били смо могућност да изградимо три осматрачнице за праћење дивљачи, три љетниковца у склопу кампа, за квали тетнију туристичку понуду. И технички смо опремљени, ту су џи-пи-ес уређа ји, двогледи и друга опрема. Недавно је отворен и инфо-центар, побољшане су промотивне активности, креирани но ви туристички производи. Успјели смо, кроз друге пројекте, да урадимо мапе, туристичку сигнализацију, бицикли стичке стазе и друге садржаје. Поред на шег главног циља, заштите природног и култ урног насљеђа, намјеравамо да сво јим трудом, уз помоћ државних инсти туција Српске, за пар година „Сутјеска“ израсте у прави европски парк. ОДРЕДИШТЕ, НЕ САМО СВРАТИШТЕ На уређењу и модернизацији Наци оналног парка „Сутјеска“ раде и држав не инстит уције Српске. У току је изра да просторног плана посебне намјене и плана управљања, са мјерама за одржи ви развој. Модерна саобраћајница пре ко Чемерна утростручила би број посје та у НП „Сутјеска“, којих је сада између 15.000 и 20.000 годишње.
Сеос ки туризам На подручју НП „Сутјеска“ заживљава и идеја о сеоском тури зму, овогодишњем новом туристичком производу Фоче. Кроз пројекат „Подршка развоју еко туризма у НП ‘Сутјеска’“, који заједно спроводе СЕРДА и општина Фоча, оспособљено је ви ше кућица за сеос ки туризам. Нуди се квалитетан смјештај, ноћење, аутентична локална јела, боравак у природи, акти ван одмор, излети. Интересовање за ову врсту туризма, кажу у ТО Фоче, видно расте.
– Волим овде да дођем. Предивна је природа, парк одличан за уживање, са мо што није сређен. Некада смо овде до лазили на екскурзије, па се и сада, кад дођем, вратим у те школске дане. Увек кад сам на пропутовању, свратим са су пругом да бисмо овде провели бар дан и наставили ка Београду – каже Јасна Мирић, Београђанка настањена у Дубр овнику. Срећемо и Емила Ћосића, туристу из Хрватске. – Први пут свраћам овдје. Природа је феноменална, толико планина, зеле нила, изгледа као рај. Има све услове за добру рекреацију, чини ми се и за добар профит. Национални паркови су код нас баш посјећени. Штета је да се ова кви простори запуштају. Тјентиште сваки пут наново очара и домаће госте, посебно младе. – Овдје је одлично, све ми се свиђа. Љепота, мада недовољно искоришћена и мада би могло изгледати још много боље – каже Бојан Марковић из Угље вика. Похвалама се придружује и Саша Станковић из Добоја: – Ова природа је богатство које се мора заштити и развијати. Неопходно је укључити истинске стручњаке. На недавно одржаном „Кампу при јатељства“ на Тјентишту, који заједно организују НП „Сутјеска“ и Феријални савез Српске, уз подршку Владе, при лику да овдје борави имао је и музичар Рамбо Амадеус, UNICEF-ов амбасадор Истраживања, добре воље. екстремни – Кад сам био мали, свраћао сам ов спортови, де, на Тјентиште, на пут у ка Херцег-Но шетње и вом. Драго ми је што нема дивље градње видиковци: овде, ништа није рађено погрешно. На Национални парк срећу, све је исто. Много је боље да се „Сутјеска“ ништа не такне него да се уради непо нуди бројне прављиво лоше, као на многим другим могућности и племенита туристичким дестинацијама – каже Ан узбуђења тоније Пушић (Рамбо Амадеус). SRPSK A No 2 2013
37
П У Т ОК А З
Универзитетска база НП „Сутјеска“ ускоро би могао да постане и наставно-научна база два јавна универзитета у Српској. Иницијатива за то је потекла управо од Феријалног савеза, а укључиће се и Влада Српске, локална и академска заједница. – На Сутјесци би био Центар за развој шумарства, екологије и заштите животне средине, Центар за одрживи и рурални раз вој и Центар за развој туризма – каже Дубравко Сувара, пред сједник Управног одбора Феријалног савеза Српске.
38
SRPSK A БРОЈ 2 2013
SRPSK A No 2 2013
39
Н О Т Е С
Нафтни торањ у Обудовцу
40
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Обудовац, улаз у центар села
У ОБУДОВЦУ, У ПОСАВИНИ, ГДЈЕ СЕ МОЖДА ЗАЧИЊУ НАФТНА ПОЉА СРПСКЕ
Није благо под земљом, него је небеско
Нафтна платформа у кукурузишту Јове Ристића, на њиви званој Препетуша. Баш ту руски и српски нафташи започели су испитивање да ли нафте, откривене на дубини од 2.800 метара, има довољно за исплативу експлоатацију. Није то донијело велика узбуђења у живот овог села и сељака. С обе ноге на земљи, често гледајући увис, они од вајкада знају колико кора има њихов хљеб и шта им је чинити Текст и фотографије: Ива Јовић
П
онијело жито овог љета, окити ло златно класје и њиве и куће и лица сељака у посавској равни ци. Родила пшеница, родиће и цијела го дина, вјерују домаћини док скидају ље тину са ораница које, необјашњиво, као урагани у свијет у, углавном носе женска имена.
Препет уша, тако се зове њива Јове Ристића из Обудовца, у Републици Срп ској. Не зна Јово значење тог имена, није га то у живот у ни занимало. Вели, нави ко је увијек запети о свом послу и жи вјети о свом раду. Препет уша је, откад памти, све до прошлог љета, Ристићима била кукурузиште. SRPSK A No 2 2013
41
Н О Т Е С Данас се на том парчет у земље, уз саобраћај ницу од Брчког ка Шамцу, налази прва нафтна бушотина у Српској. Вјерује се да ће количина нафте откривене на дубини од 2.800 метара би ти исплатива, али истраживање још траје, а по тврда се очекује до јесени. – Добро је за Српску Републику да се нафта нађе, да се боље живи, да млади имају посла и хљеба – каже власник можда највреднијег дије ла земље у држави. На питање о личном богатству које би могао да очекује ако нафта потече на његовој Препе туши, шездесетпетогодишњи Јово сумњичаво одмахује главом, као и руком којом тјера мухе са стола у дворишту. Није нафта за њега ни цр но злато ни благо. – Црно је злато и црно је то благо под зе мљом. Благо је, кажу стари, небеско. За сељака, благо је у штали, а богатство су му род и дјеца. Јовин син Жика има 37 година, изучио је аутомеханичарски занат, нема запослења, али много и вриједно ради да одржи имање од 65 дулума плодне земље. Супруга Вукица има 36 година, а њихово троје дјеце, дјевојчица и два дјечака, имају 16, 14 и 12 година. У скромном дому Ристића живи и Јовина мајка од 88 година. Жика прича како су земљу дали нафташима у закуп, уз уговор на годину дана. Наплатили су прошлогодишњу уништену љетину, добили не што мало новца и обећање да ће се договарати ако дође до комерцијалне експлоатације нафте. И млади у кући Ристића више вјерују у рад, него у могућност богаћења због проналаска нафте на имању. Краве, свиње, овце, кокоши, гуске, пси и мачке, имање им наликује на оживљену серију дјечијих сликовница о домаћим животињама. Вукица, која све то одржава, нема планова за трошење могућег богатства. – Оно што нама и дјеци треба ми и сад за радимо. Ако буде више, биће и боље – каже ова вриједна млада жена. О ЦВИЈЕЋУ И ДУКАТИМА Торањ истраживачке бушотине у селу још је страно тијело. Нафташи из Србије и Русије, ко ји живе у контејнерима уз бушотину, не друже се са мјештанима. А Обудовац је, како му и име каже, старо на сеље у мирној и плодној равници. Село са 1.000 српских домаћинстава и више од 3.000 житеља. Угледни сеоски домаћин Милојица Тодо ровић живи у непосредној близини бушотине. Послујући са нафтом, стекао је богатство којим је у селу подигао кућу достојну свјетских ме тропола.
42
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Цифре У досадашња истраживања нафте у Републици Српској уложено је 13 милиона долара. Плани рана инвестиција за истраживање нафте и гаса до краја 2014. године је 40,7 милиона долара, а за фазу експлоат ације 188,3 милиона долара, уколико се докажу резерве. Истраживање оба вља предузеће „Јадран Нафтагас“, заједничко предузеће „Нафтне индустрије Србије“ и руске компаније „Нефтгазинкор“.
Али не би волио, каже, да се и родно село око њега претвори у метрополу. Пунили су Обудовљани европске и свјетске метрополе у потрази на хљебом након ранијих ратова. Новцем гастарбајтера одгајена је гене рација садашњих домаћина. Они су у селу подигли савремене фарме, фабрике сточне хране, тржне центре. Обудо вац има највећи сеоски дом култ уре, има ка фее, дискотеку, тениске терене. Пут који су се љани средином прошлог вијека асфалтирали својим новцем и добровољним радом данас је магистрала на којој трактори сметају. Природа је овдје дала све од себе, а вријед ни људи са 120 породичних презимена, вије ковима своји на своме, уредили су насеље из којег се више не одлази. Бранислав Перић (47) вратио се у завичај из Аустрије и подигао на улазу у село – дворац! Принц од Обудовца, најпожељнији нежења краја са много нежењених момака, намјерио је да у овом неовизантијском здању направи уго ститељски објекат. Селом, ипак, доминира Црква Рођења Пре свете Богородице, ка којој поглед пуца кило метрима прије уласка у Обудовац, низ чудесно праву цесту. То је вјероватно највећа сеоска богомоља у крилу Српске православне цркве. Њен иконостас красе двадесет двије иконе ко је су рад академског сликара Романа Петрови ћа. Православни храм у Обудовцу заштићени је национални споменик. Прва школа у селу радила је у приватној кући у црквеном дворишту од 1832. године, а садашња школска зграда подигнута је 1853. године. Пошта је у насељу већ сто година. А Обудовац има још много лијепих прича и при мјера успјеха. Нафтни торањ што из кукуруза стреми у висину још није нашао своје мјесто у срцу мје штана и у народном предању. Садашњи однос сељака према њему најбоље опис ује изворна пјесма дјевојака овога краја која казује: „Не мећу се дукати на цвијеће, Већ на оног кога нико неће.“ SRPSK A No 2 2013
43
П О ДЗ ЕМ Љ Е
44
SRPSK A БРОЈ 2 2013
ПОЗНАТА ПЕЋИНА КОД ТЕСЛИЋА, НАЈБОЉЕ ИСТРАЖЕНА У СРПСКОЈ
Кембриџ у Растуши
На дванаест километара од Теслића и 370 метара изнад нивоа мора, пећина има 440 метара канала. Човјек је ту боравио још прије 40.000 година. Нађени су остаци пећинског лава, медвједа, носорога, вука, дабра, куне... Унутрашњост је у тиграстим шарама, какве у Европи има још само једна пећина код Вићенце и једна недалеко од Париза. Истраживања ће трајати до 2015, а посјете већ сада постају све бројније
SRPSK A No 2 2013
45
П О ДЗ ЕМ Љ Е Пише: Сенка Тривић
У
з Орловачу, пећина Раст уша је једна од ријетких у Српској која је у посљедњих двадесет година детаљније истражена, уређена и отворе на за туристичке посјете. Прошле годи не проглашена је спомеником природе. И најновија археолошка истраживања, у протекле три године, показала су овај локалитет као једну од потенцијалних атрактивних локација за обогаћивање туристичке понуде Републике Српске и општине Теслић. Пећина се налази дванаест киломе тара од Теслића и Бање Врућице, на 370 метара надморске висине. Састоји се од једног пространог канала и неколико споредних, укупне дужине 440 метара. У претходне три године у проучава њима су коришћене савременe методе истраживања. Многе хемијске анализе показале су да је човјек у овој пећини Улаз у пећину боравио још прије 40.000 година. Веома је проширен и списак животињских вр Проф. др Миракл Престон, ста којих је било у пећини. У спелеол ошкој литерат ури Раст уша са Универзитета је позната као најбоље истражена пећи у Кембриџу, на у Српској, археолошки и дијелом па истражује у Растуши леонтолошки. Извјештаји о истражива
46
SRPSK A БРОЈ 2 2013
На ободу унутрашњих Динарида Регион ално посматрано, подручје Тесли ћа и планине Љубић и Чавка, као и читава сјеверозападна Српска, припадају уну трашњим Динаридима, њиховом сјевер ном ободу. Поток Растушица извире ис под брда (434 метара надморске висине), код села Горња Паланка. Околина пећине Растуше је благо брдовито подручје. Улаз у пећину је у малој удолини на сјеверои сточним падинама Хрњиног брда.
њима су из 1971, 1973, 1974, 1978. и 1979. Подаци о посљедњим истраживањима, из 1991, још нис у публиковани. Од 2010. Музеј Српске из Бањалуке, у сарадњи са универзитетима из Кембриџа и Лестера (Велика Британија), Заводом за заштит у култ урно-историјског и природног на сљеђа Републике Српске, те општином Теслић, наставља археолошка истражи вања пећине Раст уша. То је разграната, готово потпуно рав на пећина, с атрактивним пећинским накитом: саливима, пећинским хијеро
SRPSK A No 2 2013
47
П О ДЗ ЕМ Љ Е
Једна од истраживачких кампања у Растуши
глифима, сталактитима и бигреним ка дама. Посебно су значајни археолошки и палеонтолошки налази. Пећина је станиште двије врсте слијепих мишева, Rhinolophus ferrumequi num и Rhinolophus euryale, у шта се увјеравамо већ при самом уласку. Оне стра шљивије то може да поколеба, мада разлога за страх, речено нам је, нема. Ни када се није десило да су некога поври једили, само надлијећу посјетиоце. Ка да погледате према пећинском стропу, на више мјеста видјећете како су се на десетине, па и стотине груписале у нео бичне гроздове. Но много прије њих, по пронађеним остацима, овдје су биле на сељене разне друге животињске врсте: пећински лав, медвјед, носорог, вук, да бар, куна... Специфичност пећинске унутрашњо сти овдје су тиграсти облици шара, какве у Европи имају још само једна пећина код Вићенце и једна недалеко од Пари за. У предратним вредновањима спеле олошких објеката Босне и Херцеговине, Раст уша је често помињана као пећина која би се уз минимална улагања лако прилагодила туристичким посјетама. Та идеја никада није у потпуности спрове дена, осим покушаја мјештана да се уну трашњост пећине привредно искористи. Тако је до пећине доведен приступни пут из правца села Марковићи, пробијен је
Вјенчање Међу Растушанима и данас се препричава једно вјенчање у пе ћини. Прошлог октобра Милорад и Александра Дакић су одлу чили да, умјесто матичног уреда, изаберу пећину за склапање брака. То је изазвало велику пажњу становништва и медија.
48
SRPSK A БРОЈ 2 2013
вјештачки улаз, постављене су метална капија и електричне инсталације, те по плочана пјешачка зона. ОТКРИЋА И САРАДЊА СА КЕМБРИЏОМ „Палеолит сјеверне Босне“ назив је пројекта који је угледне професоре са Универзитета у Кембриџу (Велика Бри танија) довео на ово подручје још 2006. Најприје су сарађивали са Регионалним музејом у Добоју, но како су се истражи вања помицала даље ка сјеверу и западу успостављен је контакт са Заводом за за штит у култ урно-историјског и природ ног насљеђа Српске и са Музејом Српске. – Тај пројекат је подразумијевао оби лазак простора од Добоја према Сави и на запад до ријеке Уне. Дакле, долине ри јека Усоре, Врбаса, Уне и Саве. У оквиру тих надгледања простора занимљивог за истраживање, обишли смо и пећину Рас тушу. Тада је проф. др Миракл Престон изразио жељу да археолошки истражи ову пећину – прича Љубица Срдић, ар хеолог из Завода за заштит у култ урноисторијског и природног насљеђа Срп ске. – Ископавања у пећини су почела 2010, а настављена 2011. и 2012. Била је интересантна као природни феномен и као могуће археолошко налазиште, јер је седамдесетих година Мирко Малез, палеонтолог и археолог, истраживао и нашао кости пећинског медвједа, као и кремене алатке, које су доказ дјелатно сти човјека. Почетком 2010. отворили смо двије сонде, а на крају смо их имали три. Једно ископавање је било ревизио но, у сонди коју је Малез отворио, и ту смо утврдили слојеве и пронашли кре
мене алатке. У посљедње двије године отворене су двије сонде, једна на улазу а друга мало ниже. Ископавања су трајала по 10 до 20 дана, укупно неких мјесец и по активног рада. Жеља је, истиче Срдићева, да се у са радњи са професором Престоном уради и обимније истраживање пећина Репу блике Српске, јер за многе се зна да по стоје, али нис у довољно истражене. Сва истраживања су употпуњена ко ришћењем апсолутног датовања радио карбонском методом С14, као и геоархе олошким анализама у лабораторијама у Енглеској. Досадашњи резултати говоре да поједини налази потичу још из перио да 40.000 година пре наше ере. Материјал се налази у Музеју Српске, а дио је тре нутно на анализи у Енглеској. У Музеју Српске кажу да је пројекат још у току. За 2014. и 2015. годину пла нирана су завршна ископавања на лока литет у и објављивање резултата у виду монографије. – Нама је најзначајније што је утвр ђена стратиграфија са великим бројем кремених и коштаних налаза. Најзани мљивији су сигурно налази разних врста кремених алатки и кости пећинског ме двједа, пећинског лава, дабра, носорога... Сматрамо да ћемо на крају истражива ња прикупити довољно података да до бијемо слику о живот у неандерталца на овом простору – истиче Ивана Панџић, кустос-археолог у Музеју Српске. ПРОМОЦИЈА И УРЕЂЕЊЕ Туристичка организација општине Теслић од недавно управља пећином Раст уша.
– С обзиром да до сада пећина није Просијавање материјала била под директном ингеренцијом оп нађеног штине, најприје је требало успоставити у пећини власничку и управљачку структ ура, као и прихватити госте који долазе. У на редном периоду активно ћемо се укљу Љубица Срдић, археолог Завода чити у промовисање овог локалитета. за заштиту У међувремену, заштићене су истражи културновачке сонде, очишћене пјешачке стазе, историјског и постављене канте за отпатке, нас ута је природног приступна цеста, у плану је и промјена насљеђа ограде – каже Данијел Петровић из Ту Српске, током истраживања ристичке организације општине Теслић. у Растуши Наглашава и да се планира асфалти рање прилазног пута у цјелини, чим се за то стекну услови. Као и ранијих година, пећину понајвише посјећују ђаци из ци јеле Српске и путници намјерници. – То је, свакако, само почетак – пору чује Ивана Панџић из Музеја Српске. – По завршетку радова планирамо да ура димо пројекат употпуњавања туристичке Фотографије: понуде. Осмислићемо сталну поставку, са Сенка Тривић презентацијом историјата пећине, исто и Завод за ријата археол ошких и палеонтолошких заштиту истраживања, најбитнијим резултатима, те припадајућим материјалом. Треба још културно- ријешити питање воде, како би се напра -историјског вио нови санитарни чвор, те сувенирни и природног ца и евент уално неки ресторан. насљеђа Српске
Приступ Приступ самој пећини још увијек није ријешен. Након што се асфалтним путем довезете до мјеста Чечава и наставите пре ма селу Растуша, долази се до уског макадамског пута дужи не километар-два. Тим путем се у прољеће и љето може доћи аутомобилом на 300 метара до пећине, али не и аутобусом. У близини пећине би требало обезбиједити и довољно мјеста за паркинг. У Туристичкој организацији Теслића кажу да се подр шци и реализацији ових планова надају и до краја ове године.
SRPSK A No 2 2013
49
Х ОД ОЧ АШ Ћ А ГОРЊА ТРНОВА НА МАЈЕВИЦИ, СЕЛО ЗНАМЕНИТОГ ФИЛИПА ВИШЊИЋА (1767-1834)
Завичај српског
Хомера
50
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Слијепи гуслар и епски пјесник одавдје је видио далеко, кроз простор и вријеме. Одавдје се отиснуо у свијет као на пучину. Овдје је једна од двије пећине Старине Новака и трагови копита Шарца, коња Краљевића Марка, који је искрсавао гдје год је Србима устребало јунаштва. Бејаху ту и виногради, сабори, цијењене занатлије, па их више нема. Има љековитих трава, воде из камена, богатог ловишта, сјећања. А биће опет и више људи, даће Бог
SRPSK A No 2 2013
51
Х ОД ОЧ АШ Ћ А Пише: Јелена Бодул
Старе мајевичке куће (зидана и од храстовине), Црква Огњене Марије (у изградњи), ловац Божо Радовановић на тераси Ловачке куће „Старина Новак“
„Земан дошо ваља војевати За крст часни крвцу прољевати Сваки своје да покаје старе.“ Стихови Филипа Вишњића из пјесме Почетак буне против дахија уклесани су у камену који је на мјесту пјесникова рођења у селу Горња Трнова постављен 1994. године, у посљедње српско ратно вријеме. Безвидни поета најзначајнија је историјска личност поријеклом из ових крајева. У селу са 120 српских кућа, 20 кило метара удаљеном од Бијељине и Угље вика, нема више имања ни потомака Вишњића. Само петоразредна школа на највишој коти Црвено брдо носи име пјесника. У клупама је ове године 47 ђа ка које уче три учитељице. Село нема амбулант у, ни продавницу, чак ни ка фану. Поштар долази ријетко, из Доње Трнове. Сва је Трнова у прољеће бујна и зе лена. Стољетне шуме храста лужњака и пропланци обрасли четинарима ис пресијецани су питоминама у којима су саграђене модерне куће. Варошке, кажу мјештани. А варошки се у селу и живи, углавном од рада у угљевичком рудни ку, по коме је сав крај надалеко познат. По причи мјештанке Ђуке Теић (77), у Горњој Трнови све је већ било. Били су виногради, па зарасли. Била народ на зборовања, па их нема. Били људи од заната, ковачи, сарачи, терзије, тесари... Сад их нема ни у оближњим великим варошима. Народне ношње остале само на пожутјелим фотографијама које ста рица с поносом показује. Цркве у селу није било, сада се довр шава, а посвећена је Огњеној Марији. Једини свједоци Вишњићевог вре мена у Горњој Трнови су чуда приро де која вијековима одржавају митове о српским јунацима из његових пјесама, хајдуку Старини Новаку и свевременом Марку Краљевићу.
У ловишту Предсједник ловачког удружења Божо Радовановић каже да је ловиште богато зечевима и фазанима. Има и дивљих свиња које мигрирају из Србије. Од штеточина, има лисица и куна. Змије, каже Божо, не рачуна. Њих ловци само сликају мобил ним телефонима и заобиђу, па послије сваку ловачку причу, која се увијек одужи, зачине понеким поскоком.
52
SRPSK A БРОЈ 2 2013
То Горњу Трнову чини несвакида шњим музејом на отвореном. НОВАКОВА ПЕЋИНА И ШАРЧЕВО КОПИТО На пола сата угодног пјешачења од главног сеоског пута ка планинском вр ху, на надморској висини од 386 метара налази се Новакова пећина. – То су зазидане пећине за које истра живачи сматрају да су биле православне манастирске испоснице – каже археолог Мирко Бабић, директор Музеја Сембе рије, и сам поријеклом из угљевичког краја. – Најпознатија је испосница Све тог Саве у код Студенице. Новакова пе ћина, најпознатија на овим просторима, испосница је уз манастир Тавна. Он подсјећа да је Старина Новак историјски доказана личност из 16. вије ка, а за његовог сина Грују Новаковића, дијете Грујицу из народне пјесме, везује се обнова средњовјековног манастира Тавна који је бејаше уништен и замро у турско доба. У Републици Српској постоје дви је Новакове пећине, ова на Мајевици и на планини Романији код Источног Сарајева. Пут до Новакове пећине у Горњој Трнови пробили су овдашњи заљубљени ци у природу, планинари, еколози и чла нови ловачких удружења. Аутомобилом се може прићи на 300 метара, одакле се стаза стрмо пење до платоа на ко ме је изграђена ловачка кућа „Старина Новак“. Овдје је сваки путник добродошао и дочекује се као драг гост. Кров над гла вом, велики дрвени столови и клупе у природи, на тераси са које поглед досе же до планинских врхова сусједне Ср бије. Путнику добронамјернику на рас полагању су роштиљ, фрижидер, радио и телевизор. За вријеме наше посјете у ловачкој кући су били ловци из овдашњег удру жења „Партизан“. Почела је сезона лова на високу дивљач, а дозвољено им је да ове године одстријеле десет срна. Са младим ловцима спустили смо се до Новакове пећине, низ окомит у сти јену обраслу танковијастим дрвећем. Поглед у такозвану собу вриједи труда. Простор је потпуно „глух“, а ваздух уну тра хладан и сув. Тежак приступ и фи
SRPSK A No 2 2013
53
Х ОД ОЧ АШ Ћ А
54
/
P I L G R I M A G E S
SRPSK A БРОЈ 2 2013
зичка немогућност дужег задржавања пред овим чудом природе дају додатну драж доживљају. На врху стијене у којој се налази Но вакова пећина утиснути су мало и вели ко копито Шарца, славног коња епског јунака Краљевића Марка. Мјештани Тр нове свједоче да се у већем удубљењу увијек задржава вода, неким чудом не прес уши ни у годинама највећих суша, каквих је било посљедњих година. Археолог Бабић објашњава да је ри јеч о честој геолошкој форми у свим крајевима Српске, али у машти народа то је отисак копита којим је Марко Кра љевић скочио са Црвеног брда на Ор ловић, од манастира Тавна до манасти ра у Шековићу и којекуда, свуда гдје је Србима кроз вијекове затребало јуначких дјела. КАО У ВУКОВОМ ТРШИЋУ У новијој српској историји сусједно село Доња Трнова дало је много „небе ских јунака“. Завичај је то српског астро нома Петра Ђурковића (1908-1981), познатог по томе што је открио два астеро ида. Био је директор Опсерваторије у Бе ограду и предсједник Астрономског дру штва „Руђер Бошковић“. Астероид 1555 Дејан, који је открио белгијски астроном Фернан Риго (Fernand Rigaux), добио је име по Ђурковићевом сину, сценаристи и режисеру Дејану Ђурковићу. У Доњој Трнови рођен је и сахра њен српски официр Милан Јовић (19511993), командант једине војне формације са 48 ратника која је ратовала у Слове нији. Херојски ратни пут наставио је у Хрватској, па у БиХ, три пута је рања ван, а постхумно је одликован Орденом Немањића. Од 1994. до 2005. основна школа у Трнови носила је његово име; прије посљедњег рата звала се по пар
Жива вода Још једно благо овога краја је жива вода, каже археолог Ба бић. Има петнаестак извора, а један од њих каптирао сеоски кнез Цвијетин Малић. Чесма се налази у центру Горње Трнове. У селу су остале још четири куће Малића, али сви живе у ино странству и долазе у завичај само љети.
тизанском хероју Васи Јовићу Попцу, а сада по Филипу Вишњићу. Током Другог свјетског рата у Доњој Трнови је била партизанска база, бол ница и штампарија. О томе свједочи и меморијални комплекс борцима Сре ма и југоисточне Босне. Прича се да је бронзана стат уа борца у природној ве личини, постављена на каменом стубу високом осам метара, окренута ка слич ном споменику на Иришком вијенцу, на Фрушкој гори, те да борци покретом је дан другог позивају у заједничку борбу. Спомен кућа у којој је у рат у штам пан први број дневног листа Ослобође ње некада је била музеј. Сада је то само стара мајевичка кућа око које, као свуда у Трнови, расте љековито планинско би ље. Кантарион и хајдучка трава. За сада, осим заљубљеника у приро ду и лов, у Трнову ходочасте само љу битељи умјетности, учесници култ урне манифестације „Вишњићеви дани“, на Митровдан данак, „хајдучки растанак“. Археолог Мирко Бабић, директор Музеја Семберије у Бијељини, заговор ник је идеје да се у Горњој Трнови, за вичају Филипа Вишњића, подигне етно село по узору на Вуков Тршић. Јер, како рече бака Ђука Теић, у овом селу све је већ било. И можда ће опет.
Стопе Шарца, коња Краљевића Марка, урезане у камену. Споменик борцима Срема и југоисточне Босне на Мајевици. Улаз у пећину Старине Новака. Поглед са Мајевице на Семберију и Србију
Петоразредна школа „Филип Вишњић“ у Горњој Трнови
Казани и водопад Ријеке Романа и Домана, које с Мајевице теку ка Угљевику, створиле су на више мјеста у Горњој Трнови огромна удубље ња у камену која народ назива казанима. А вода чини још једно чудо на планини, водопад Скакавац који се тек понекад у години појави са величанственим падом од тридесетак метара. Одлије сњегове и кише и нестане. SRPSK A No 2 2013
55
О ТК Р ИЋ А
56
SRPSK A БРОЈ 2 2013
У ГОРЊ ИМ БАКИНЦИМА, ИЗМЕЂУ ЛАКТАША И ГРАДИНЕ, ПРОНАЂЕН ИЗГУБЉЕНИ ГРАД
Византија уснула на Козари Био је то, несумњиво, велики свјетовни и духовни центар, утврђено епископско сједиште, са базиликом и огромним комплексом грађевина. Археолози вјерују да је ријеч о граду Балкису из IV вијека, који је коначно уништио аварски каган Бајан крајем VI вијека. Планирано је да град буде реконструисан и конзервиран, те да тамо наредних година настане важан едукативни и туристички центар
Пише: Сандра Кљајић
К
ада је тим археолога Завичајног музеја из Градишке прошле го дине започео истраживања у се лу Горњи Бакинци, на падини планине Козаре, између Лакташа и Градине, те шко да је неко очекивао да се управо ту
крију остаци рановизантијског града са великим бројем пратећих објеката и епископском базиликом. – Налази указују да је на овом лока литет у, званом Градина Марије Терезије, био рановизантијски центар од великог SRPSK A No 2 2013
57
О ТК Р ИЋ А
Имена и претпоставке – Историчар Јован Ковачевић у својој монографији „Аварски каганат“ (1977) наводи да Теофилакт Симоката овај град нази ва Вонке. Теоф ан исти град назва Балкес, а Теофанов преводи лац на латински, библиотекар Анастасије, овај град преводи као Балеа. Он наводи да овај град можемо изједначити са ан тичким градом, односно путном постајом Балоие, коју смје шта између Стражица и Чађавице на Мањачи. С обзиром на то да су на овом мјесту пронађени остаци римске виле, тешко да то можемо изједначити са градом који помиње Теофилакт Симоката – каже Милан Ђурђевић.
Археолошка ископавања у Горњим Бакинцима: Да ли је овдје заиста био византијски Балкис?
58
значаја за тадашњи свјетовни и духовни живот сјеверне Босне, по свој прилици и епископско сједиште. Пронашли смо, највјероватније, изгубљени град Балкис, који се већ више деценија штуро по миње у историјским изворима – каже археолог Завичајног музеја Бојан Вуји новић, који је радио на истраживањима. Локалитет у Горњим Бакинцима пр ви пут је регистровао 1980-их археолог и директор Завичајног музеја у Гради шци Милан Ђурђевић. У археолошком лексикону БиХ из 1988. наводи се као ло калитет „Градина–Бакинци“. Појашњава се да је ријеч о римском утврђењу већих димензија, са зидовима дебљине око 1,5 метара. Око Градине је пронађена ве лика количина римске цигле и тесаног камена, а наводи се и да мјештани села помињу да је 1936. на овом локалитет у пронађена биста украшена ловоровим вијенцем, али да је временом уништена. Детаљнија истраживања, међутим, нис у обављена. Тек тридесетак година касније, на по зив љубитеља старина из Лакташа, док тора медицине Ненада Кузмића и Ми лорада Дакића, који на овој градини свакодневно виђају велике зидне остатке,
SRPSK A БРОЈ 2 2013
археолози Завичајног музеја ријешили су да изађу у ревизиони преглед терена. Сондажна истраживања и дјелимична ископавања рађени су у јесен 2012. – Тада је утврђено да се ради о огром ном археолошком комплекс у, са од више 100.000 метара квадратних зидних оста така разних просторија, које би тек тре бало да расвијетле прошлост овог изгу бљеног града – наглашава Вујиновић. (Археолози тврде да то није једино археолошко налазиште у Бакинцима и да се у близини налази и некадашњи римски војни логор Ad fines.) БАЗИЛИКА, ТРОН, ФРЕСКЕ, НАТПИСИ Комплекс је импозантних димензија. Састоји се од два платоа, горњег и доњег града, са више од 45.000 квадратних ме тара различитих објеката. Са сјевероза падне стране очуван је одбрамбени зид утврђења дуг око 280 метара. Око града постоји велики број пра тећих здања, међу којима је најважнија велика ранохришћанска епископска ба зилика. Пронађена је 300-400 метара ис точно од града, док се јужно и западно од ње налази мраморна некропола. Базилика је дуга 40, а широка 13 мета ра. По димензијама, највећа је и најзна чајнија базилика пронађена на простору БиХ. Према ријечима Милана Ђурђеви ћа, истраживања обављена током 2012. била су усмјерена само на олтар. – У олтару је пронађена епископска столица, свједочанство да је ова базили ка била један од најстаријих хришћан ских центара у некадашњој римској провинцији Панонији јужно од ријеке Саве и западно од ријеке Врбас. Цијела
SRPSK A No 2 2013
59
О ТК Р ИЋ А
епископска столица саграђена је од не Црква брвнара у Горњим кадашњих олтарских плоча, датованих Бакинцима у IV вијек, па се претпоставља да је ова црква срушена у налет у варвара крајем тог или почетком V вијека, те да је ка сније, у доба Јустинијана (VI вијек), об новљена и добила ову епископску сто лицу – прича Ђурђевић. На локалитет у су пронађене и фреске у ђаконикону, рађене на некадашњем малтеру цркве. Претпоставља се да су настале у периоду обнове базилике. – Пронашли смо и два занимљива латинска натписа. Један је дио неке ве ће поруке и има латинску ријеч: Cari. То, у зависности од контекста, може да значи драги или поштовани. Други нат пис, на импосту стуба, садржи имена свештеника или епископа: Constantius, Andreas и Constanc. Први од њих, Con
stantius, помиње се као епископ Сисције (данашњег Сиска). Он је највјероватније један од епископа који је прис уствовао Салонитанским саборима, које је сазвао Хонорије II у Салони (данашњи Солин) 530. и 533. године – каже Вујиновић. Између имена Constantius и Andreas јасно се чита латинска ријеч sor (sor, sor tis – служба), па се претпоставља да је један свештеник (а можда и оба) служио у овој епископској базилици. Поред ових, значајни су и налази све штеничких клупа у два нивоа, постоље часне трпезе, више олтарских плоча, сту бова, капитела, импоста стубова, праг од римске цигле, подница од кречног мал тера и ломљеног камена, постаменти за олтарске плоче, лук часних двери...
Огањ кагана Бајана
На локалитет у и око њега је про нађен накит – фибуле, копче, пређице, окови, прстење, апликације и привје сци, али и игле за копчање, тег за мјере ње новца, клатна звона, токени, ланац са крстом и други занимљиви предмети. То је представљено на изложби „Накит рановизантијског града Балкис“, отво реној у Бањалуци и планираној да буде постављена широм Српске. Том изло
Археолог Ђуро Баслер у својој монографији „Архитектура ка сноантичког доба у Босни и Херцеговини“ (1972) помиње да је аварски војсковођа Бајан прешавши ријеку Саву код Сер вицијума (данашња Градишка) према Салони (данашњи Со лин код Сплита) 597. године спалио град Балкис и више од 40 римских рефугија и стражара, а комплетно становништво ових крајева је поуб ијао. Ове податке Баслер је преузео од историчара Теофилакта Симокате из VII вијека.
60
SRPSK A БРОЈ 2 2013
ОЖИВЉАВАЊЕ ВИЗАНТИЈСКОГ СРЕДИШТА
Сарадња – Завичајни музеј у Градишци ради на успостављању сарадње са иностраним археолозима у вези са локалитетом у Бакинци ма. Ту прије свега мислим на археологе са којима сарађујемо већ дуги низ година, попут др Марка Вандера Линдена са Уни верзитета у Лондону, др Чарлса Френча, др Престона Мира кла и мр Тонка Рајковаче са Кембриџа. Они ће нам помоћи да дођемо у контакт са другим заинтересованим археолозима из иностранства. И ми шаљемо до сада објављене публикације другим могућим сарадницима – истакао је Милан Ђурђевић.
жбом, поред осталог, Српска обиљежа ва 1.700 година од потписивања Милан ског едикта. – Накит пронађен на локалитет у Гра дина нема јасан археолошки контекст, па се његова етничка и временска при падност могла установити једино ана логијама са постојећим колекцијама, представљеним кроз археолошке изво ре. Највећим дијелом тај накит се дово ди у везу са Сеобом народа, нарочито са раздобљем доминације Германа (Источ них Гота, Гепида и Лангобарда) – каже Вујиновић, аутор изложбе, који је мје сецима радио и на обради накита. Об рада је показала да постоји и мањи број фрагмената античког накита из ранијег периода, као и накита из периода Првог или Великог аварског каганата. Пронађен је, на примјер, накит са мо тивима птице. – Птица грабљивица је омиљен мо тив различитих етничких група из Сео бе народа у периоду од друге половине V и током VI вијека – објаснио је Вуји новић. Током археолошких истраживања 2012. једина средства обезбједио је За вичајни музеј из Градишке. – Након археолошке изложбе накита у Банском двору, те медијске промоције значаја овог локалитета, почели смо да
добијамо чврста обећања за помоћ са разних страна. Велика је ангажованост и помоћ доктора Ненада Кузмића, па настојимо да заједничким снагама обез бједимо новац и сачувамо овај значајан археол ошки локалитет – истиче Вујино вић. – Велику подршку и обећања доби ли смо из кабинета Предсједника Репу блике Српске и Министарства просвете и култ уре. У току је и оснивање фонда ције Едукативни центар „Балкис – Лак таши“ (радни назив), чији је циљ да се прикупе средства за даља археолошка истраживања и конзервацију. Желимо да се на овом локалитет у направи ту ристичка атракција и едукативни цен тар, који ће у будућности запошљавати стручна лица и постати самоодржив. Да ово буде мјесто гдје ће се многи основ ци, средњошколци и студенти упознати са археологијом, значајем овог локали тета и са прошлошћу овог краја. Људи ће овдје у будућности моћи да виде је дан византијски град са свим пратећим стварима, од ковања новца, мачева и других оружја, до разних делиција у ви ду хране и пића из тог периода. За октобар, након завршетка друге сезоне археолошких истраживања, Му зеј припрема нову изложбу и округли сто. Биће позвани стручњаци из регио на и иностранства, како би заједничким снагама нашли најбоље рјешење за даљу будућност овог локалитета. План за 2013. је да се епископска ба зилика потпуно истражи, реконструи ше до највећег нивоа очуваних зидова и конзервира. – Ако се нађу средства, постоји мо гућност да овај локалитет добије и за штитну конструкцију, те запосли мањи број људи. У наредним годинама ради ћемо на даљим истраживањима и ре конструкцији овог града и промоцији локалитета – истакао је Вујиновић. SRPSK A No 2 2013
Фотографије: Завичајни музеј у Градишки, Борис Чикић, Сандра Кљајић
61
С И МБ ОЛ И
Тврђава подигнута у нама БАЊАЛУЧКИ КАС ТЕЛ, ЈЕЗГРО И ПОСЉЕДЊА ОДБРАНА ГРАДА
62
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Грађен од краја XV вијека, највише у XVIII, Кастел је метафора овог града. Његов заметак, чувар, шкриња пуна скривених прича. Брањен, рушен, обнављан, мијешао је у себи судбине и царства, језике и философије, и увијек остајао изнад свега тога. У марту ове године најзад је започета његова темељна и пријеко потребна обнова. Нова сазнања нас, изгледа, ни овога пута неће мимоићи Пише: Сандра Јосовић
Фотографије: Борис Чикић
SRPSK A No 2 2013
63
С И МБ ОЛ И
64
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Н
а лијевој обали ријеке Врбас, у срцу Бањалуке, већ вијековима, поносно стоји Кастел. Нагри жен зубом времена, оронулих бедема и напуштених кула, опасан жичаним оградама које штите пролазнике од мо гућег обрушавања, тек недавно је доче као почетак своје обнове. Из прашине ће се, кажу, подићи заборављени бедеми и кровови које памте само архивске фо тографије. Заживјеће и подземни про лази, изложбени простори, позорница, стазе за шетњу и спортски терени. Прва фаза обнове је почела – реконструкција „Цјелине 9“. Недавно су одобрена сред ства и за наставак радова. Не зна се по уздано колико ће овај подухват трајати, али Кастел су и овога љета оживјели фе стивали, глумци, плесачи и пјевачи... ДЕСЕТИНЕ ХИЉАДА ГОДИНА А живот овдје постоји, кажу архео лози, још од праисторије. На мјесту да нашњег Кастела, ту гдје се рјечица Цр квена улијева у ријеку Врбас, човјек је живио и хиљадама година прије нове ере. Тврђава, оваква какву данас знамо, потиче из XVIII вијека. Трагови зему
Реконстукција Бањалучки Кастел је 1950. проглашен културно-историјским наслијеђем прве категорије, а 2002. увршћен на листу угро жених споменика БиХ. Прије неколико година, град Бањалука је расписао међународни конкурс за избор идејног рјешења реконструкције, ревитализације, адаптације и конструктивне санације тврђаве Кастел, а прву награду је добило грађевин ско предузеће АД „Грађење“ из Источног Сарајева. Рекон струкција комплетне тврђаве је подјељена на девет цјелина, а свака од њих пројекат је за себе. Недавно су из ИПА фондова ЕУ одобрена средства за другу фазу реконструкције.
ница и керамике указују на насеља из енеолита – бакарног доба, али постоје индиције да је у зони Кастела живота било још много раније, чак 50.000 годи на прије нове ере. – До сада су нађени и потврђени остаци из бакарног доба, приближно око 3.000 година прије нове ере. Али, с обзиром на то да су у непосредној бли зини Бањалуке откривени кремени ар тефакти из старијег каменог доба, по стоје индиције да је читав овај простор био насељен још у то вријеме, 50.000 година прије нове ере – истиче Слави ца Арсенијевић, магистар археологије и виши кустос Музеја Српске.
SRPSK A No 2 2013
65
С И МБ ОЛ И
Локалитет бањалучке тврђаве, на помињу археолози, неистражено је подручје. По ријечима Арсенијевиће ве, најмање је истражен праисторијски период. О живот у у античком периоду свједоче бројни налази. И тада је Кастел био језгро градског живота на обалама Врбаса. У почетку римски логор, ка струм, а касније центар римског муни ципијума. Откривена је римска управна зграда из IV вијека, новац, накит. – У близини улазне капије пронађен је 1895. римски жртвеник из II вијека са натписом посвећеним Јупитеру, што ка зује да се на простору данашње Бања луке налазио муниципиј – објашњава археолог Милка Ђукић. – Жртвеник је подигао римски бенефицијар и он на том натпис у помиње да је данашња Бањалу ка улазила у састав Горње Паноније. У годинама које слиједе, римске тра гове прикриле су сеобе народа и кре тања варварских племена. Помјерају се границе. Нема много налаза који говоре о овом периоду прије доласка Турака на Кастел.
66
SRPSK A БРОЈ 2 2013
ЛЕГЕНДА О БАЊАЛУЧКОЈ ЈУЛИЈИ Данашњи Кастел почео је градити крајем XV вијека Ферхад-паша Соколо вић. (У то вријеме, он је изградио пре ко двије стотине објеката у Бањалуци.) Изградио је утврђење и топхану – ради оницу за производњу муниције и топо ва. У непосредној близини, у запуште ним остацима његовог караван сараја, на мјесту данашњег Ханишта, радници су својевремено нашли и ћуп са зла том. Према ријечима археолога Горана Симоновића, нађено је ту преко хиља ду разних новчића: шпанских, турских, млетачких, угарских. Путници из свих крајева и тада су свраћали у Бањалуку, деценије су пролазиле, а Кастел је гра ђен и дограђиван. – Највише се градило почетком XVI II вијека. Ту је била зграда до зграде, ма гацини за муницију, подземни објекти, казамати, џамија – прича Симоновић. – Кастел је тада имао хиљаде људи који су га бранили и у чувеном Бањалучком боју, уз велике жртве, и одбранили га. SRPSK A No 2 2013
67
С И МБ ОЛ И
Два погледа са тврђаве на град
68
Било је то 1737. Кастел је био посљедња одбрана Турака пред Аустријом. О изгледу тадашњег Кастела говоре аустријске мапе, које су чувају у Музеју Српске. С кољена на кољено, преносе се и бројне легенде. Најпознатија је, свака ко, она о бањалучкој Јулији, која се овдје звала Сафикада. Прича вели да је била „лијепа као сан“. Док је шетала с мајком покрај бањалуч ке тврђаве, за око јој је запао млади и лијепи турски војник. Заљуби се и он у њу, али, авај, дјевојчини родитељи били су против те љубави. Кажу, војник је, да нас овдје, сутра ко зна гдје. Све зависи од царског фермана. И једног дана ферман стиже, младић је морао у далеку Анадо лију. На растанку заклеше се једно дру гом на вјерност до гроба, и младић оде. Не прође много времена, стиже вијест о његовој погибији. Извршавајући задат у ријеч, Сафикада се прикраде топу који је најављивао подне. Док је фитиљ догор јевао, хитро стаде пред њега. Одјевена у
SRPSK A БРОЈ 2 2013
најљепшу хаљину, одлазећи у смрт, вик нула је: „Вјерна сам ти до гроба!“ За Са фикадом тада заплака цијела Бањалука. Ова прича има више верзија. На мер мерној плочи преко пута Кастела запи сана је она по којој се дјевојка заљубила у аустроугарског војника, па им љубав забранише због различитог поријекла и вјера. Али свака од тих прича исто се завршава. И данас се на мјесту Сафи кадине погибије пале свијеће. Трагична љубав вјечно живи у граду на Врбас у. И прва бањалучка опера, редитеља Ненада Бојића и композитора Мухарема Инса нића, премијерно изведена 2011, поније ла је дјевојчино име. МОГУЋА НОВА ИЗНЕНАЂЕЊА Послије Турака, у Бањалуку 1878. долазе Аустроугари. И опет Кастелом звецка оружје, шарене се нове унифор ме, чује се нови језик. Зидине се попра вљају, дограђују, појављују се неки нови војни објекти. А времена која долазе но се нове ратове. Тврђава је највише оште ћена током бомбардовања у Другом свјетском рат у. Послије рата зидине би вају обновљене, па поново страдају у ја ком земљотрес у 1969. Овлаш саниране, потом су деценијама препуштене чека њу и забораву. Све док и њима, изгледа, није досадило. Почеле су да се обруша вају по шеталиштима, упозоравајући да су у предсмртном час у. И, коначно, у март у ове године обнова је почела.
Чим су радови почели, пронађени су и нови свједоци прошлости. Нашло се ту и нешто посве неочекивано: потпу но очувано кокошије јаје из XVII вијека, са траговима малтера на љусци. Нашли су га у зидинама радници који раде на реконструкцији. Јаје је, кажу археолози, доспјело у зид приликом градње беде ма. Коришћено је да се појача везивно својство кречног малтера којим су тада зидали. Поред јајета, пронађени су то повско ђуле из Бањалучког боја, турска лула, керамика, ковани клинови од гво жђа. А радови су тек почели. Могуће је да нас чека још изненађења. – Реконструише се оно за шта се по уздано зна како је изгледало и ради се према свим правилима заштите и ре витализације градитељског наслијеђа. Гдје почињу претпоставке, ту преста је рестаурација – објашњава Милијана Окин из Завода за заштит у споменика Српске. Невена Предојевић, архитекта при Административној служби Бањалуке, наглашава да је Град издвојио велика средства за израду различитих докуме ната како би се Кастел оживио. – Укупна вриједност саме санације је око 25 милиона евра. Када би, у идеал ној сит уацији, радови у свим цјелинама почели истовремено, технички би било могуће да они буду завршени у року од три године. Наравно, ако се не наиђе на неко ново археолошко налазиште које би зауставило радове и померило роко
Приповједач Бањалучанин Миленко Јефтић Јефта, кога новинари у прије стоници Српске воле називати археол огом аматером, прона шао је један од ријетких златника цара Јустинијана. Познат по љубави према Врбасу и купању у његовим леденим вировима усред зиме, Јефта је деценијама са археолозима истраживао бањалучку тврђаву. Тврди и да на Кастелу постоје подземни пролази који воде изван тврђаве. Нема доказа за све његове приче и легенде, али га радо слушају и препричавају. Ко зна, можда ће садашњи радови на Кастелу неке од њих и доказати.
ве – каже Предојевићева. – У овом тре нутку неће се радити све што је пред виђено пројектном документацијом у „Цјелини 9“, већ само оно што је нај хитније: урушени јужни бедем и каме на кућа која ће бити реконструисана и постати Градски музеј. Град се пријавио за наставак радова са „Цјелином 2“ и недавно су за то одо брена средства из ИПА фондова ЕУ. То је култ урно средиште, гдје је сада гро де шавања на Кастелу.
SRPSK A No 2 2013
69
Ж ИВ О Т ,
70
Р ОМ АН И
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Српска
ХОЛАНЂАНКА ЖАНА МЕРКУС, ХЕРЦЕГОВАЧКИ УСТАНИК
Јованка Орлеанка Срби су с њом на челу чинили чуда од јунаштва, веле устаничке хронике из Херцеговине и ратне са Дринског фронта. Цио Београд лудовао је за тим женским ускоком, сјећа се Слободан Јовановић. Професор Абердар држао је поздравни говор под њеним београдским прозором. Ђура Јакшић ју је звао „српским Бајроном“ и посветио јој пјесму добродошлице. Сваки српски град, почев од Требиња и Бијељине, требало би да има улицу са њеним именом, а већина данашњих Срба тешко да уопште зна ко је она Пише: Бранислав Матић
О
њој су написане монографије и пјесме, ратни и шпијунски извје штаји, а већини је и даље непо зната. Њен лик оживљен је у три филма, али, ево, реците који су то филмови. На прављен је њен портрет у природној ве личини за збирку Народног музеја у Бе ограду, али се о њему више ништа не зна. Необична Холанђанка Жана Меркус, чији се живот узбудљиво преплиће са српском историјом и судбином, рођена је у октобру 1839. на острву Јави, у дана шњој Индонезији. Имала је пет година када њен отац Питер, гувернер тадашње
холандске колоније Источне Индије, из ненада умире. Породица се те 1844. враћа у Холандију. Само четири године касни је умире јој и мајка, „пребогата Вилхел мина Крансен“. Жана Меркус са браћом и сестрама прелази да живи код стрица, Шарла Гијома Меркуса, свештеника про тестантске (валонске) цркве. – У кући свог стрица, ревносног про повједника ријечи Божје, била је дубоко хришћански васпитавана. Стекла је чвр сту вјеру, осјећање за правду и духовне вриједности живота – прича нам холанд ски историчар и антрополог Рене Гре
SRPSK A No 2 2013
Јованка Орлеанска, три западно- европске представе
71
Ж ИВ О Т ,
Два портрета војводе Миће Љубибратића (1839-1889), вође Херцеговачког устанка, и његов саборац Ђузепе Гарибалди (1807-1882), вођа покрета за ослобођење и уједињење Италије
Р ОМ АН И
мо у хладу чубурских липа, у Београду, док прелиставамо огромну грађу коју је прикупио за књигу о Жани Меркус. – Тада се у њеном срцу сустичу и заувијек вјенчавају дјевствено и херојско. Њен узор постаје Јованка Орлеанска, а њен идеал ослобођење свих хришћана као „припрема за Христов други долазак“. Крајем 1860-их, распродаје огром но насљедство и креће на пут. Италија, потом Француска. У Паризу је затиче француско-пруски рат и „страшна пру ска опсада града“. Добровољно помаже рањеницима, држи се „храбро, као ста ри искусни војник“. Култ Дјевице Ор леанске је посљедња одбрана Париза, и кад се чинило да су све друге одбране већ пале. У Паризу је Жана Меркус дочека ла крај рата и успостављање Париске комуне. Током 1871, по савјет у љекара, сасвим исцрпљена, опет креће ка југу. Стиже у најзад ослобођену и уједињену Италију.
Народу српском Полазећи на фронт 1876, оставила је аманет: „Уколико у бор бама погинем, сав остатак свог иметка завјештавам народу српском.“ На Дрину, „српски Јордан“, стиже почетком јула 1876. „У оделу црногорском, мушком, плаве чакшире и зелена дола ма, јахала је коња усправна и одлучна... Прикључена је добро вољачкој бригади“, описује лист „Застава“.
72
SRPSK A БРОЈ 2 2013
РАТНИЦА И УСТАНИЧКА МУЗА У љето 1875. чула је за српски уста нак у Херцеговини. Помислила је да је то тај час. Била је увјерена да подухват хришћанског ослобођења мора поче ти управо одатле, из поробљеног дије ла Европе. Са значајним бројем других оновремених Европљана, нарочито га рибалдинаца, те јесени запутила се пре ко Јадрана и Дубровника у Херцеговину. Њемац Албин Кучбах, по једнима ратни извјештач, по другима заправо шпијун, овако у својим успоменама опис ује до лазак Жане Меркус у устанички табор: „... Око Божића дошла је код Миће Љубибратића, једног од вођа устанка, јед на богата дама, презименом Меркус. Из давала се за врло побожну и жељела да за Босну и Херцеговину одигра улогу Јован ке Орлеанске, стављајући устаницима на располагање и велику суму новца.“ Нешто касније то је забиљежило не колико европских новина и скоро све српске. Земунски Граничар у броју од 16. јануар а 1876. јавља: „Ових дана дошла је у Дубровник јед на богата госпа холандска, донела је знат ну потпору за устанике херцеговачке. Она одлази одавде у табор устанички.“ Готово истовјетно тих дана извјешта вају и београдски листови Исток, Ви довдан, Шумадија. Убрзо, међутим, име Жане Меркус налазимо у хроникама устаничких борби.
„... У бој је ишла уз барјактара, који је био омиљена мета Турака. Јуришала је на Турке без страха, иако су је дочекива ли уз заглушујуће псовке. Говорило се, чак, да је Жана након значајне битке код Љубиња проглашена за најхрабријег борца“, стоји у запис у Душана Коваче вића, српског историчара књижевности. „У једној бици Јохана Меркус се про била у прве редове, спремна за бој“, пише Морис Цимерман, савременик устанка. „Прекаљени српски борци дивили су се храбрости и хладнокрвности ове дјевој ке која је жељела да својом појавом под стакне устанике на јуначка дјела.“ „У њеном прис уству Срби чине чу да од јунаштва“, извјештавају европски ратни репортери. „Да ли сте ви овдје да као припадник ‘Црвеног крста’ помажете рањенима?“ питали су је. „Не, мени је много драже да гледам живе и здраве Србе него болне и ра њене. Остаћу овдје све док и посљедњи хришћанин не буде ослобођен од турског угњетавања“, рекла је. У штабу војводе Миће Љуби братића тражила је да се хитно набаве топови, којима би убо јитије могла да буду нападну та турска утврђења. Одмах је приложила велику свот у нов ца за ту испоруку (која, на жа лост, никада неће стићи).
Љубибратић је из Трста интерниран у Линц. Жана, која је међувремену до била слободу и налог на напусти Двојну Монархију, запућује се у Београд. У ши роком луку, изгледа кришом. Још увијек обуч ена у мушку херцеговачку одежду, с црногорском капом на глави, стиже на савско пристаниште крајем марта 1876. Дочекују је припадници Уједиње не омладине српске. „Позната Холандескиња г-ца Мер кус, која је онако штедро притрчала у помоћ нашој борећој браћи у Херцего вини, приспела је у Београд и лежи бол на“, пише лист Шумадија, 26. марта те 1876. Неколико дана потом Ђура Јакшић у Истоку и Шумадији, без потписа, објављује Добродошли цу Јованци Меркусо вој, називајући је „девојком дичном“ и „нашим Бајроном“.
Жана Меркус, цртеж непознатог аутора из 1876.
ПРИЈАТЕЉИЦА СЛОБОДЕ Неколико мјесеци касније, при иком уобичајеног преласка аустриј л ске границе између Херцеговине и Далмације, Жана Меркус је на превару ухапшена са групом устаника. Ухапсили су их Аустријанци, на турској територији. Бео градски лист Видовдан из вјестио је о томе у броју од 16. марта 1876: „Осим Љубибратића, још је у Имочку ухваћено неколико устаника, кад су прешли били преко границе. Међу ти ма је нека Холандескиња Маркусовица.“ Тако је на удаљеним гра ницама изгледала „промјена бечке политике“. SRPSK A No 2 2013
73
Ж ИВ О Т , Споменик Јованки Орлеанској у Паризу: Када ће Жана Меркус добити обиљежје у Српској и Србији?
Р ОМ АН И Због њеног лошег здравља, свечана добродошлица приређена је тек за Вас крс те године. Велика поворка кренула је од данашњег „Лондона“ и стигла испред хотела „Старо здање“ (налазио се преко пута Саборне цркве, између зграде На родне банке и кафане „?”), гдје је одсјела и опорављала се Жана Меркус. Јованка Маркушова, како су је звали Херцегов ци, блиједа и насмијешена појавила се на балкону. Професор филозофије у Великој шко ли Милан Кујунџић Абердар, како је пре нео лист Застава, обратио се Жани Мер кус ријечима: „... Београд је с љубављу и поштова њем бележио свако име и пратио сваки корак сјајних бораца за слободу и сва ки племенити одзив образованог света страног по језику, а сродног по човечан ским осећајима својим. У редовима и јед них и других ми смо опазили твоје сјајно име... Знај, пријатељице слободе, да си до шла међу народ у коме су најнеудесније прилике одавно поколебале поверење у племенитост и човечност назови циви лизованог света. Знај да си дошла међу народ који су цепали и цепају толики ви хорови, али уједно знај да си дошла међу народ који при свем том није изгубио ве ру у своје право, у своју јуначку мишицу и у победу правде. Да си дошла међу на род који је, при свем том, на делу пока зивао и који ће показати да уме достојно захвалан бити пријатељима својим. Сла ва теби, јуначице!“ Национална омладина направила је велику бакљаду. Оновремени извори веле да је призор био „дирљив и силан“. Изузев кнегиње Наталије, тешко да је Бе оград још неку странкињу дочекао та ко величанствено. Град је тада имао око тридесет хиљада становника, а у бакља ди је учествовало њих шест хиљада. За хваљујући се, са балкона „Старог здања“, Жана је рекла: „... Изјављујем Вам живу радост коју осјећам према храбрости, слободарском
Женски ускок Слободан Јовановић, тада још дјечак, забиљежио је доцније у својим сјећањима: „На Цвети приређена је демонстрација пред аустријским конзулатом... Друга једна демонстрација тицала се Маркусове... То је једна млада, богата... Холанђан ка... Прочула се као Амазонка Херцеговачког устанка. Бео град је лудовао за тим женским ускоком.“
74
SRPSK A БРОЈ 2 2013
духу и расположењу српског народа. На дам се да ћу врло брзо имати част да са вама заједно војујем за ослобођење свих народа који стењу под игом...“ НА ДРИНСКОМ ФРОНТУ Баш у то вријеме јавност је тражила од двора и владе да Србија активно по држи борбу устаника. О Ђурђевдану, па ла је опрезна и умјерена влада Љубомира Калезића, мандат је поново добио Јован Ристић. – У прољеће 1876. у Шапцу је отпо чело формирање бригаде, која ће ускоро бројати неколико хиљада добровољаца, углавном Срба из Аустро-Угарске и Тур ске. Од правих странаца било је највише Италијана и Француза (гарибалдинаца), и понеки Рус, Пољак, Лужички Србин – подсјећа нас Рене Гремо. У априлу у Бео град стиже и група бораца из некадашње чете Миће Љубибратића, међу њима и италијански гроф и гарибалдинац Фаела. У току јуна Жана поклања Србији 2.000 динара за ратне циљеве, „Црвеном кр сту“ 500 динара, министру војном при лаже 500 динара да се подјели дјеци и породицама српских бораца који буду погинули у рат у. Био је то далеко највећи прилог. Поређења ради, највећа донација послије те била је она браће Крсмановић и износила је 1.000 динара, руски генерал Черњајев дао је 600 гроша (60 динара). Србија и Црна Гора ушле су у рат 30. јуна 1876. Жана Меркус јавила се као добровољац изгледа већ сутрадан. Убрзо се обрела на Дринском фронт у, послата од министра војног Тихомира Николића за почасног ађутанта генералу Ранку Алимпићу (јед ном од тројице генерала у Српској војсци и једином Србину, уз Чеха Заха и Руса Черњајева). Генерал Алимпић покушао је све да га министар „поштеди од такве почасти“. „Добро се зна да наша војска не би то ни за какву срећу сматрала, имати у својој средини жене ‘ритере’. То би било противно духу и навикама наше војске и нашег народа“, писао је Алимпић. „Сад се то не може променити; ја сам дао своју реч дами. Меркус је добровољац. Ако неће, не мора је узети у своју свит у. Нека је упути у добровољачку бригаду“, одговорио је српски министар војни. Почеле су борбе на Бијељини. Ратни извјештач бечког Die Presse јавља из ма
SRPSK A No 2 2013
75
Ж ИВ О Т ,
Р ОМ АН И
чванског села Бадовинци (према наводу Заставе, број од 6. августа 1876): „Капетан Пајо Путник, за кога се би ло пронијело да је погинуо, командује сада десним крилом и добровољцима. Код њега је и госпођица Меркусова...“ Изврстан коњаник, зачуђујуће вична оружју, зрачећи духовном снагом, Јо ванка Маркушова опет је фасцинирала српске ратнике. Видјевши је у бици на дринској отоци Старачи, 20. јула, добро вољачки командант потпуковник Гру јо Мишковић, дотад скептичан, уздиже је до узора својим борцима. Од тада у Његови његовом прис уству није смјела бити из ратници борили говорена двосмислена ријеч о ратнику су се раме уз раме Жани Меркус. са Жаном Меркус и херцеговачким ПОСЉЕДЊА ШЕТЊА устаницима ЂУРЕ ЈАКШИЋА против турске окупације: Добровољачке јединице почетком ју Споменик ла биљеже прве веће успјехе и продиру Гарибалдију у дубину Семберије. Извори указују да у Италији
76
SRPSK A БРОЈ 2 2013
се Жана Меркус више пута жестоко су кобила са генералом Алимпићем, због неодл учности команде и тактике „кре ни-стани-врати-се“. Знала је: бојеви се не бију депешама. „Ама, господо, шта хоћете с том пер соном? Говори се о њој као о каквој ју накињи, а она друго ништа не ради, сем што се у шареном руву шета, носи пу шку и револвер, не пали, али помаже – гледати“, преноси Застава 9. августа ријечи генерала Алимпића. Жана се није много обазирала на приче. Надала се да ће најзад бити ис поручени топови плаћени још у Херце говини и да би помоћу њих могло бити надјачано „Крупово“ оружје којим су били снабдјевени Турци. Још је чекала наредбу за одлучујући ослободилачки удар на Бијељину. Годину дана касније Ђура Јакшић ће за војвођански Орао написати ратну приповјетку Рањеник. Један италијан ски добровољац у српским редовима, рањеник са Бијељине смјештен у болни цу Женског друштва у Београду, опис у је тренутак кад су српске јединице, по слије прве побједе пред Бијељином, чуле трубу за повлачење. Невјерица и гњев. И псовке у којима је помињано име гене рала Алимпића. Жана Меркус се, прича Италијан Ђури Јакшићу, само суморно осмјехнула: „Ах, сад видим да, и осим мене, у српској војсци још жена има.“ Кад су примјерци Орла за 1878. сти гли до Београда, један Алимпићев при врженик тужио је Ђуру Јакшића прије ком суду због увреда нанијетих наводно цијелој српској војсци и држави. Тог љета Ђура је видио генерала Алимпића како сједи са својим официрима у ба шти београдског хотела „Париз“. Управо је улицом долазио и сељак с воловима. Пјесник га је зауставио и замолио за услугу: – Хајде, наиђ и полако онуда и кад бу деш сасвим близу кафанске баште удари вола бичем, па му подвикни: „Ајд’, шта се нећкаш к’о Ранко Алимпић на Дрини.“ За један динар, сељак пристао. И ура дио. Једне скоре ноћи, док се враћао ку ћи, генералови момци су код Скадарли је тешко прет укли Ђуру Јакшића. – Жана Меркус је тако имала посред не везе са прераном смрћу вашег вели ког пјесника – прича нам Рене Гремо. – Прет учени Ђура Јакшић једва је дошао
до прага своје куће. Одмах је пао у по стељу, разболио се и недуго потом умро, крајем те исте 1878. ЈЕДАН ГРОБ У УТРЕХТУ Жана Меркус добила је наредбу да одмах напусти Дрински фронт и врати се у Београд. Наводно, постојале су до јаве неког дипломатског представника у Цариграду да је „фрајла Меркус... про сто један шпијун, Чивутин аустријски“. Жестоко се противила, али је присил но спроведена до Шапца, а онда лађом, Савом, до Београда. Српска штампа тих дана била је заокупљена рођењем пре столонасљедника Александра и потпуно је прећутала збивања у вези са Жаном Меркус, својом дојучерашњом херои ном. И ратна цензура је, дабоме, допри нијела тој невеселој чињеници. Лоше припремљена Србија, опет изиграна од аустријске и руске дипломатије, била је пред ратним поразом. Државни разлог налагао је хитно склапање мира. – Средином августа, одмах по по вратку са Дрине, Жана је била буквално протјерана преко границе – каже Гремо. Покушала је да још једном отпут ује до Свете земље, не би ли завршила своју започет у задужбину у Јерусалиму, али су је Турци спријечили. За разлику од Срба, они јој никада нис у заборавили учешће у рат у на српској страни. – По свој прилици, дошла је до Па риза 1895. Није више имала новца ни да се прехрањује. Изгледа да је чак живјела и као клошар под мостовима на Сени. Увелико болесна, успјела је некако да
дође до једне париске болнице. Тамо су сазнали о коме је ријеч. С обзиром на то да је њен отац био генерални гувернер и из богате холандске породице, фран цуско Министарство спољних посло ва успоставило је везу са холандским. Холандски министар заузео се за Жа ну Меркус и обавјестио њеног брата у Утрехт у. Није сасвим јасно како, углав ном, послије те преписке Жана је дове дена из Париза у Утрехт. Умјесто да бу де смјештена у богатој кући свог брата, чија је жена била бароница, уточиште је добила у једној протестантској добро творној установи. Збринуле су је дио конесе, које су се још сјећале побожно сти и доброчинстава „српског Бајрона“. Ту је боравила неких годину и по дана. Почетком фебруара 1897. је преминула. Њен брат и његова супруга дали су је дан грађански уредан оглас, неколико сухих редака, обавјештавајући о смрти и да тим поводом неће примати сауче шће у својој кући. На јавном гробљу у Утрехт у, недале ко од пруге, видљив кроз прозоре возова који свакодневно јуре по постдемократ ским остацима Европе, и данас стоји гроб Жане Меркус. Као подсјећање за оне којима је овај спомен и намијењен.
Слободан Јовановић (1869-1958), правник, историчар и политичар Ђура Јакшић (1832-1878), пјесник Академик Милан Кујунџић Абердар (1842-1893), филозоф
Гроб Тридесетих година XX вијека, генерални конзул Краљевине Југославије у Ротердаму Сибе Миличић, пјесник и сликар, уредио је код градских власти у Утрехту да гроб Жане Меркус буде обновљен и редовно одржаван. Од тада до данас, сваке године неко плати уређивање и чување. Не зна се ко. На гробу стоји ознака да не смије бити срушен. SRPSK A No 2 2013
77
С В ЕТ ИОН ИЦ И
/
L I G H T H O U S E S
АКАДЕМИК ВЛАДО С. МИЛОШЕВИЋ (1901-1990), КОМПОЗИТОР
У високом
духу Мокрањца Оставио је дубок траг и као хоровођа, етномузиколог, музички педагог, а нарочито као композитор. Тражио је себе, свој тон, и у Бечу, Загребу, Прагу, али су у њему најдубље одјекнули Мокрањчеве „Руковети“, православно духовно појање и српска народна пјесма. Компоновао је на стихове Светог Саве, деспота Стефана, монахиње Јефимије, Десанке Максимовић, Стевана Раичковића. Увијек је био свјестан ко је, зашто је и гдје живи Пише: Дајана Королија Фотографије: Музеј Српске (Припремила: мр Сања Пупац, кустос етномузиколог)
78
П
оријекло Милошевића је из се ла Рђуса, Херцеговина, одакле су се средином XIX вијека насе лили у Бањалуку и основали породич ну фирму. Владо Милошевић рођен је 1901. Његов отац Саво, велики љубитељ музике, пјевао је у Српском пјевачком друштву „Јединство“, а мајка Јованка ис тицала се литерарним даром. Уз браћу Војислава и Немању, те сестре Стојанку и Милену, растао је у средини прожетој SRPSK A БРОЈ 2 2013
традицијом и једноставношћу. Изреке баке Савке памтио је цијелог живота. Крајем другог разреда основне шко ле, са братом Војиславом почео је да учи виолину. Била је то прекретница у његовом живот у. Часове је похађао код многих војних музичара, често мења јући учитеље и стилове рада. А онда је вођење музичке школе преузео челиста Јосип Соукал, Чех. Напредак се осјетио брзо, и на инструмент у и у педагогији.
Владо креће у чувену бањалучку Велику реалку, ко ја је убрзо постала Реална гимназија. Имала је изузетан наставни кадар, одисала племенитом строгошћу. Вла ди, склонијем музици него математици, није било лако. Поврх тога, послије Сарајевског атентата и отпочињања Првог свјетског рата, било је тешко за српску дјецу. Ши канирање у многим облицима, казне, забрана писања ћи рилицом. А дјеца ко дјеца, још више вољела оно што је за брањено. Тако је и Владо одбио да се повинује тој одлуци, па је писао онако како му је срце говорило. Послије паузе од годину дана, уписао је Музичку шко лу 1915. Након неколико мјесеци већ свира, са братом, у оркестру који је организовао Соукал. Невелики орке стар изводио је углавном дјела романтичара и класичара: Менделсона, Шуберта, Хендла, Хајдна... Владо почиње да свира виолу, њен тамнији звук га је више привлачио од виолине. Почиње да истражује низ инструмената. При ближава се обои, контрабас у и клавиру, што ће уродити бројним композицијама за све инструменте и оркестре. Ипак, највише је волео звук виоле, чела и обое. Године 1917. враћа се у Гимназију, одлучан да је заврши. Те године А. Калус оснива квартет, у којем Владо свира виолу, заједно са Јосипом Соукалом и Велимиром Пиште љићем. Његов занос музиком постаје све већи. Откако је засвирао квартет Дјевојка и смрт, Шуберт постаје један од његових најдражих композитора. „Волим код Шуберта осјећање младости“, говорио је. ТРАЖЕЋИ СВОЈ ПУТ Године 1918, због нових неприлика у школовању, Вла до прелази у Загреб у гимназију. Волио је да слуша Чешки квартет у Шумановом клавирском квинтет у. Близак му је њемачки романтизам. Као и сви средњошколци из њего ве генерације, добро је знао и њемачки језик. Враћа се у Бањалуку, наставља да свира у квартет у све до одласка професора Калуса у Чешку. Након рата свира у оркестру плесне школе, узима до датне часове клавира код старе професорке, Чехиње, шири своје познавање инструмената. Године 1921. дипломирао је у Реалној гимназији. Занесен клавиром, закаснио је на пи смени дио испита. У то вријеме писање му још не иде баш најбоље, мада ће касније усавршити свој стил и његови ће чланци излазити у Развитку, а нарочито запажени биће предговори и коментари у књигама народних пјесама. У школовању је и даље доста лутао, тражећи себе и свој пут. У Прагу полаже испит на конзерваторијуму, али за вршава на агрономији. Послије новог судара са математи ком, подстакнут и напорима мајке Јованке да доведе у ред
Музичка критика Током читаве своје професорско-музичке каријере Владо Милошевић пише и приказе гостовања познатих музичара у Бањалуци. Те своје рецензије обично је потписивао ини цијалима В. М.
Мали Владо (први слијева) на породичној фотографији из 1912. Са супругом Видом 1933. Са Насихом Капиџић, Густавом Крклецом и Секом Маслешом 1972. SRPSK A No 2 2013
79
С В ЕТ ИОН ИЦ И несигурни положај породичне фирме у Бањалуци, одлази из Прага. Прележао је и суху упалу поребрице, болест од које губи дах за дувачке инструменте и бива одвојен од своје омиљене обое. Тражећи излаз, одлази на одслужење војног рока, а пред крај је одболовао и трбушни тифус. Потом се у Загребу упис ује на Филозофски факултет, смјер Повијест и географија, полаже и пријемни испит на Музичкој академији. Након двије године студија, одлази у Беч да студира музикологију, али се враћа у Загреб. Же лећи да студира музикологију, у фебруар у 1927. запућује се у Београд, код професора Милоја Милојевића. Поло живши све потребне испите за стицање академског зва ња, Владо Милошевић се враћа у Бањалуку. Добија посао у Учитељској школи, али жарко жели да буде музички педагог. Одлази опет у Загреб, упис ује се на Наставнички одјел за соло пјевање Музичке академије и завршава га 1929. ПЈЕСМЕ СА ЗМИЈАЊА Владо Милошевић био је хоровођа Српског пјевач ког друштва „Јединство“ пуних десет година. Прва њихо ва композиција била је Тебје одјејушчагосја Стевана Мо крањца. Ту стихиру пјевали су сваке године у бањалучкој Саборној цркви. Изводили су многе композиторе и раз личит у музику. Мали хор, од тридесет чланова, предано је радио и популарисао српску музичку култ уру. Влади је нарочито одговарао Мокрањац. Често је говорио да је све што је написао, нарочито за хор, у духу Мокрањца. За потребе хора начинио је прве хармонизације народ них пјесама. Свој мелографски рад почиње са пјевачем хора Суљом Плићанићем, а прво велико искуство дошло је посјетом Змијању и тамошњем збору. Од тада ће лагано настајати Пјесме са Змијања. Композиторски рад Владе Милошевића до 1941. носи печат хорског стваралаштва. У оригиналнија дјела спада композиција за мјешовити хор Спомен, на текст српског романтичарског пјесника Ђуре Јакшића. Компонује за Народно позориште Врбаске бановине, а најамбициозни ји посао била је представа Ајкини јади, за коју компонује шеснаест нумера, углавном обраде севдалинки. Године 1933. положио је професорски испит у Загребу и ту се, најзад, завршава његово званично академско школо вање. Ванредна скупштина „Јединства“ одлучила је 1934. да се отвори Музичка школа и тај посао он преузима на себе. И послије Другог свјетског рата у Бањалуци се одмах радило на формирању Музичке школе. Владо Милошевић
Нишко поглавље У нишком избјеглиштву, током Другог свјетског рата, запо слио се у Првој мушкој гимназији, радио у оркестру Нишког позоришта, свирао је у градском оркестру, основао гудачки квартет. Окушава се и као композитор дјела за оркестар, а наредних година наставиће да компонује и за виолину, кла вир, обоу и кларинет.
80
SRPSK A БРОЈ 2 2013
био је њен директор шест година. Након његове смрти, у част великог музичара и професора, установа је понијела име Музичка школа „Владо Милошевић“. Своју прву значајну награду добио је 1953. од Савеза композитора Југославије за Пјесме са Змијања. Прешавши из Му зичке школе у Музеј Босанске Крајине, одмах је започео акцију мелографисања крајишког фолклора, што га је у потпу ности испуњавало. Снимио је 343 пјева ча са приближно 2.000 пјесама. Само дио тога објављен је у његовим књигама ко је су од 1954. до 1964. излазиле у издању Музеја Босанске Крајине под називом Босанске народне пјесме (I, II, III, IV). ОСТАЛА СУ ДЈЕЛА Шеста деценија живота била је на из маку, а Владо је и даље свим срцем ства рао. Настаје његов Први гудачки квар тет, па Крвава бајка за мјешовити хор, на текст Десанке Максимовић, Свита за виолину и клавир, те бројна друга дјела. Настаје много соло пјесама на текстове наших савремених пјесника: Владимира Черкеза, Десанке Максимовић, Стевана Раичковића... Као хорски композитор радио је непрестано, а волио је и да пи ше музику за позоришне представе. За себе је говорио: „Никад нисам ишао за допадљивошћу и помодарством, увијек сам слиједио самог себе.“ Био је члан Научног друштва БиХ и редовни члан Академије наука и умјет ности БиХ. Круна музичког ангажмана шездесетих био је сусрет са Каменим спавачем Мака Диздара, поезијом која у себи сажима судбину простора Босне и Херцеговине.
У Кочићевом свијету Боравио је Владо и у Кочићевом свијету. Прво је компоновао „Визије“, сачињене од музичких слика: „Мрачајски прото“, „Си меун ђак“, „Туба“, „Јаблан“. Компонује нову симфонијску пое му „Кроз мећаву“, затим „Давидову земљу“, као своје виђење звучне димензије „Јазавца пред судом“.
Враћа се духовној музици: Немањина Вида и Владо последња жеља, на текст Саве Немањића, Милошевић Плач за кнезом Лазаром, на текст монаха у дворишту куће у Пелагићевој 3, из Раванице, Слово љубве, на текст Сте фана Лазаревића, Молитва кнезу Лазару, у Бањалуци, 1976. на текст Јефимије Мрњавчевић... Дубоко Владо за религиозан, и свјестан да смо сви несавр кла в и р ом у својој шени, био је пун разумијевања за друге. кући у Титовој Преселивши се у нову кућу на Царском 91, у Бањалуци, друму, коју му је град додјелио као за 11. марта 1980. служном грађанину, Владо сједи у радној соби и чита Шопенхауера, Медведева, Розанова. Повремено свира на виоли ни и пијанину водећи се изреком: „Пут до мајсторства је дуг, а живот је кратак.“ Настаје серија од десет радио-емисија Трагом крајишког фолклора и монографи ја Равна пјесма, за коју пише предговор. Једне ноћи 1989. његова супруга Ви да Милошевић оклизнула се и пала низ степенице. Исход је био трагичан. Владо је веома тешко поднио смрт супруге, са којом је провео пуних 56 година. Остао је сам, без вршњака, с болом у грудима, и у њему се гасио пламен живота. Годи ну дана након смрти супруге добио је упалу плућа и 6. фебруара 1990, у пред вечерје, упокојио се. Остала су дјела. Музика, ноте, тексто У својој радној ви. Остало је тема којих није стигао да соби, 1987. се лати, а занимале су га. Био је од оних Кућа Владе најплеменитијег кова, дубоко свјестан Милошевића ко је и гдје живи. у Бањалуци
SRPSK A No 2 2013
81
Александар Илић као Гаврило Принцип
Д О Г АЂ А Ј
ПЕРФОРМАНС „ПОСЉЕДЊА ВЕЧЕРА“ – СУЂЕЊЕ ГАВРИЛУ ПРИНЦИПУ – НА УМЈЕТНИЧКОЈ КОЛОНИЈИ „ПЛИВА“ У ШИПОВУ
слободе
Идеја је вјечна
Пише: Александра Рајковић
82
SRPSK A БРОЈ 2 2013
На 99. годишњицу објаве рата Србији од стране Аустро-Угарске, умјетничка порота пресудила: Гаврило Принцип починио је легитимни тираницид, а не акт тероризма. Био је то ослободилачки крик поробљеног народа и окупиране земље. Рука Правде. Не злочин него пресуда за злочине. Одговор на туђинско ругање светињи Видовдана... Тако је у Српској почело обиљежавање једног вијека од Сарајевског атентата, вијека који се заокружује догодине
З
а истим столом, свечано поста вљеним, сједе Гаврило Принцип, Франц Фердинанд и његова супру га Софија, као и Иво Андрић. У тренутку се зачује глас судије који је заузео чело стола и позива све прис утне да устану и чују прес уду за Гаврила Принципа. – У Сарајеву 28. јуна 1914. Гаврило Принцип убио је тиранина и тиме из вршио тираноубиство. Иако се тирано убиство може сматрати узвишеним чи ном, ипак је то убиство човјека. Зато се тијело Гаврила Принципа кажњава за творском казном. С обзиром на величи ну чина, његова идеја се ослобађа сваке казне и живјеће вјечно. Ову прес уду, у ноћи између 28. и 29. јула, на извору Пливе у Шипову, дони јела је порота, коју су чинили сликари и вајари Међународне ликовне колоније „Плива 2013“, а саопштио је композитор Зоран Христић у улози судије. У живописном амбијент у на извору Пливе изведен је перформанс Посљедња вечера, чиме је обиљежен 28. јул, дат ум када је прије 99 година Аустроугарска објавила рат Србији. Тиме је на необи чан начин почело и обиљежавање јед ног вијека од Сарајевског атентата, који се заокружује догодине. У улози Франца Фердинанда био је британски вајар Леон Петчит, сликарка Ранка Лучић Јанковић појавила се као његова супруга Софија, а Александар Илић био је задужен за улогу атентато ра Гаврила Принципа. Три историјска лика стигла су на вечеру заједно, гдје их дочекао и поздравио глумац Тихомир Станић, у улози Иве Андрића као мла добосанца. – Драги гости, ви сте вечерас порот ници. Треба да донесете одлуку и прес у ду. Треба да одговорите на питање: Да ли је Гаврило Принцип тираноубица или терориста? Да ли ће бити осуђен и како ће гласити казна, ако га осудите? Прес у ду ћете саопштити на крају вечере, али прије него што почнете да се гозбите и
вијећате, желим да вам кажем и ово: Га врило Принцип и његови другови осу ђени су 28. октобра 1914. Умирали су у казаматима Аустроугарске, а Србија је крварила. Београд је пао. Србија је оку пирана – рекао је Андрић, који је уче снике перформанса водио као наратор.
SRPSK A No 2 2013
Британски вајар Леон Петчит као Фердинанд и Ранка Лучић Јанковић као Софија
83
Д О Г АЂ А Ј
Драган Давидовић, директор РТВ РС, поздравља учеснике и госте перформанса
PRINCIP ЈЕ ПРИНЦИП Заштитни знак пороте и судије биле су бијеле кошуље, на чијим је полеђи нама одштампан лик Гаврила Принци па и његове ријечи записане на зидови ма ћелије у којој је умро: „Наше ће сјене ходати по Бечу, лутати по двору плашећи господу“. На предњој страни имали су беџеве са натпи сом „Princip је Принцип“.
Принцип је Гаврило Свим учесницима колоније и пер форманса, као и специјалним гости ма који су позвани на вечеру, бијело вино служено је из боца на којима су биле етикете са ликовима Гаври ла, Фердинанда и Софије, а црно је имало етикету Принципа. Све по хвале за мени, који је штампан на француском, као и мени на Илиџи, а на полеђини је одштампан телеграм којим је Аустроугарска објавила рат Србији. Селектор колоније академик Миливоје Унковић заслужан је за вр хунски дизајн.
84
SRPSK A БРОЈ 2 2013
– Злочинац нисам, јер сам уклонио онога који је чинио зло. Жао ми је што сам убио војвоткињу Софију, Чехињу, јер то нисам хтео. Хтео сам да убијем Поћорека, а не њу. Није ми жао што сам убио престолонаследника. Нисам же лео да постанем херој, само сам хтео да умрем за идеју – рекао је Принцип у то ку суђења. На вечери су се нашли чорба од пе чурки, пастрмка са желеом, кувана го ведина и торта од ананаса, украшена грбовима Србије и Аустроугарске. На крају вечери донесена је прес уда, а пер форманс је завршен стиховима Милана Ненадића, које је изговорио Принцип: „Нису муње безазлене Као стакло пуца свемир Не може се без промене Мој ПРИНЦИП је трајни немир.“ У необичном перформанс у учество вали су сликари Даница Масниковић, Ранка Лучић Јанковић, Катарина Ђорђе вић, Јелена Милошевић Јовановић, Мир јана Лучић, Ранка Марковић, Леон Пет чит, Зоран Јовановић Добротин, Никола Грул, композитор Зоран Христић, као и гости колоније: Драган Давидовић, ди
SRPSK A No 2 2013
85
Д О Г АЂ А Ј
86
/
E V E N T
SRPSK A БРОЈ 2 2013
ректор РТВ РС, Мирјана Кусмук, главни и одговорни уредник Гласа Српске, Ми шо Вујовић, директор „Принцип Преса“. – Наша издавачка кућа, која следеће године обележава свој јубилеј, 10 годи на постојања, и због назива и због кон цепта свакако ће, својом издавачком продукцијом, учествовати у обележава њу стогодишњице Великог рата, али и дати свој допринос у одбрани од поку шаја прекрајања историјских чињеница или, како би то у савременом жаргону могли назвати, редизајнирања историје. Гаврило Принцип је био и остао муче ник и апостол слободе, симбол отпора окупатору или како би рекао Његош: Ал тирјанству ногом стати за врат то је људска дужност најсветија. И Њего шево дело, као и витешки чин Гаврила Принципа, данас се покушава маргина лизовати и представити као поетизова ни говор мржње – рекао је Мишо Вујо вић, директор „Принцип Преса“. ВЕЛИКА ПРИЛИКА УМЈЕС ТО ВЕЛИКОГ РАТА – Вечерас обиљежавамо 99 година од како је Аустро-Угарска објавила рат Ср бији, прво телеграмом на француском, а неколико сати касније гранатама са сав ских реморкера по Теразијама. Београд и Србија, тог дана први пут и за наредне четири године безброј пута, бејаху ра њени. Ово вече је и помен свим Србима страдалим у Великом рат у. Ово је помен и целом рањеном и умрлом хуманизму тог времена – рекао је директор РТРС Драган Давидовић, телевизијски проду цент овог перформанса. – У овој вечери смо се нашли да започнемо и обиљежа вање 100 година од Сарајевског атента та. Вечера пред нама је са истим менијем као и она 27. јуна, уочи Видовдана. Ту су надвојвода Фердинанд и војвоткиња Софија. Али ту је и Принцип. Вечерас дајемо и себи и Европи Велику прили ку умјесто Великог рата. Али уз поруку: Принцип је Принцип. Прекрајања исто рије не смије бити. Принципов чин ни је био усмјерен на личност Фердинан да, још мање на личност његове жене Софије, коју је погодио метак намењен Поћореку. Тај Принципов куршум, који је срушио четири царства, био је пуцањ у окупаторску силу оличену у Францу Фердинанду.
Као на Илиџи 1914. Посебна занимљивост перф орманса је чињеница да је послужење било исто као у част Франца Ферди нанда на вечери 27. јуна 1914. на Илиџи код Сара јева, и исто вино, „мостар ска жилавка“, из подрума старих српских винара из породице Ђорђе Јелачића из Мостара.
Сликари одушевљено говоре да је ово најзанимљивија колонија на којој су икада били и да се осјећају као да су преко перформанса путовали кроз ври јеме. Хвале организаторе сазива и исти чу да су почаствовани што су постали дио тако важне ствари као што је поче так обиљежавања годишњице Сарајев ског атентата. Вечеру су посматрали и министар просвјете и култ уре Републике Српске Горан Мутабџија и конзул Србије у Ба њалуци Александар Јовановић. Селектор колоније академик Мили воје Унковић није крио одушевљење што ова јединствена манифестација на обали Пливе добија све ширу димензију. – Перформанс Посљедња вечера је иновација овогодишње колоније „Пли ва“. Сваке године се трудимо да остави мо умјетнички траг поред ријеке Пливе, а ове године смо се одлучили за обиље жавање 99. годишњице почетка Великог рата – казао је Миливоје Унковић. Овогодишња Међународна умјетнич ка колонија „Плива 2013“ почела је 25. ју ла, а умјетници су стварали до 3. августа, када је отворена изложба њихових радо ва у архитектонском комплекс у „Плива“. Свакако најљепшу нијанс у овогоди шњем сазиву „Пливе“ дао је перфор манс Посљедња вечера којим су отво рена врата историје, али и будућности. Гаврило Принцип, Франц Фердинанд и Софија, али и Иво Андрић, оживјели су и на кратко отворили питања на која су добили одговоре. Перформанс је тра јао до касно у ноћ, прес уда је донесена у мирној оази природе, а док одлазимо као да свуда около поново чујемо стихо ве Милана Ненадића... SRPSK A No 2 2013
Фотографије: „Глас Српске“
87
С Е ДМ А
У М Ј Е ТН О С Т
Дуги празник кратког метра МЕЂУНАРОДНИ ФИЛМСКИ ФЕС ТИВАЛ „КРАТКОФИЛ ПЛУС“ У БАЊАЛУЦИ
Било је пријављено више од двије хиљаде филмова из цијелог свијета, а у завршну селекцију ушло је њих 43. Највећи филмски фестивал у Српској, посјећенији него икад, и седми пут омогућио је публици да види умјетнички вриједне и критички изоштрене филмове, далеко изнад стереотипа холивудске конфекције и глобалне империје кича и разврата. Фестивал крунисан „Краткофил Јуниором“, радионицом у којој су најмлађи направили свој филмски првијенац Текст: НР Прес
Фотографије: Архива „Краткофила Плус“
88
Н
астао је 2007. као фестивал крат ког филма под именом „Кратко фил“. Рођен из љубави према филму и умјетности, закорачио је тада у свијет скромно, али са јасним циљеви ма и жељама. Спој ент узијазма и квали тета на први поглед освојио је публику. До данас је приказао на стотине кратких филмова свих жанрова и публици отво рио прозор у најразличитије свијетове креативног изражавања. Године 2010. обогатио је програм дугим метром и имену додао Плус. SRPSK A БРОЈ 2 2013
Недавно је успјешно затворио сво је седмо издање, а „Гран При“ је припао филму Племенити пастув шведске ре дитељке Софије Прифтис. ЉУБАВ НА ПРВИ ПОГЛЕД Међународни филмски фестивал „Краткофил Плус“ постао је бањалуч ки бренд већ прве године када је осно ван. Посвећен краткој филмској форми, фестивал додјељује награде за најбо љи играни, документарни, анимирани,
експериментални и регионални кратки филм, а најбоље остварење бива овен чано „Гран Пријем“. На седмом издању додјељена је и награда публике. Из године у годину број пријава за такмичарски програм расте, а ове годи не селектори су погледали више од 2.000 филмова из цијелог свијета. Није било лако направити завршну селекцију у ко ју су ушла 43 филма. – Већ прве године, „Краткофил“ је добио изненађујуће добру подршку, с обзиром да је то био први пројекат на ше организације, Удружења „Лантерна“, и први пројекат те врсте за домаће ин стит уције. Публика и стручна јавност су реаговале много боље него што смо ми очекивали и то фестивал прати до да нас – каже Дарија Бузаковић, генерална директорка фестивала. Подршка од стране филмских радни ка дала је снагу самој манифестацији, а њом су продефиловала имена попут Ви торија Балдија, Лордана Зафрановића, Весне Тривалић, Пјера Жалице и мно гих других. – То је била лијепа пријатељска по дршка. Ми смо већ у том првом издању имали заиста велика имена на фестива лу. Закон о кинематографији је те 2007. још био у нацрт у, још није постојала филмска индустрија у Српској. Чинило се природним да је кратка форма најбо љи начин да се почне – објашњава Буза ковићева.
Фестивал су од почетка подржавали Министарство просвјете и култ уре Ре публике Српске, Град Бањалука, дипло матска представништва САД, Швајцар ске, Румуније, British Council... Након првог „Краткофила“, покренута је прича о филмској индустрији Српске, почиње снимање филмова, одвајају се буџети за развој филмских пројеката. „Кратко фил“ је на то, истиче Бузаковићева, по себно поносан: – На неки начин, били смо иниција тори покретања и развоја филмске ин дустрије у Српској.
На Кастелу: Биоскоп под отвореним небом
„ПАС ТУВ“ ОСВОЈИО ЖИРИ Године 2013, упркос финансијским проблемима и минимуму расположи вих средстава за култ уру, „Краткофил Плус“ потврђује свој стат ус највећег филмског фестивала у Српској. На бањалучком Кастелу и у Дому омладине, од 24. до 28. јула, одлична се лекција и пажљиво склопљен пратећи програм нис у изневјерили одану публи ку, никад бројнију.
Репутација и интересовање – Број пријава се учетворостручио захваљујући погодности ма on-line пријављивања и повољној репутацији фестивала, изграђеној током година – Александар Илић, селектор „Крат кофила Плус“.
SRPSK A No 2 2013
89
С Е ДМ А
Вечерња пројекција на Кастелу Учесници „Краткофил Јуниора“
У М Ј Е ТН О С Т
Унутар зидина Кастела, под јулским небом, у отвореном кину, ширила се ма гија покретних слика. Испричане се раз личите приче, из разних крајева свијета. Жири је највише освојила она из Швед ске. Филм Племенити пастув шведске редитељке Софије Прифтис, објасни ли су чланови жирија, испричан је попут бајке. – Филм је храбар, иритантан и сми јешан, никада не испуњава очекивања и посједује фасцинантну естетику. Од када је политичка коректност постала најважнији друштвени захтјев, није са мо освјежавајуће него и неопх одно пре испитивати је – објаснио је члан жирија Божо Тркуља, редитељ и филмски кри тичар из Хрватске, добитник награде за најбољи регионални филм на „Кратко филу Плус 2012“.
Најмлађе филмаџије – Радити на једном оваквом пројекту је инспиративно и за бавно, посебно јер се ради са дјецом која су јако заинтере сована – каже Душица Илић, координатор „Јуниора“. – Ства рање филма је велика непознаница за најмлађе, па и њихова радозналост нема граница. „Јуниор“ је прилика за најмлађе да испричају своје приче филмским језиком, да науче основе филмског језика и њиме изразе своју креативност.
90
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Поред Тркуље, о најбољим филмо вима одлучивали су Корина Швингру бер Илић, редитељка из Швајцарске и добитница прошлогодишње награде за најбољи документарни филм на „Крат кофилу Плус“, и Данијел Ебнер, умјет нички директор аустријског фестива ла кратког филма „Vienna Independent Shorts“. Награда за најбољи играни филм припала је филму Људски фактор у режији Тибила л’Тексиер а из Францу ске, најбољи анимирани филм је Bendi to Machine IV шпанског редитеља Жо си Малис, најбољим документарним филмом проглашен је Арекара, живот послије редитеља Момока Сета у јапан ско-француској копродукцији, за експе риментални филм награђена је израел ска редитељка Дафна Меро (Испрана), а за најбољи регионални филм хрват ски редитељ Филип Перузовић (Кафа са џемом). У свим категоријама, жири је додјелио и специјална признања. Додје љена је и награда публике, и то филму Село које звижди британског редитеља Николаса Роуела. Чланови овогодишњег жирија нис у имали лак посао, а свакако ни селекто ри „Краткофила Плус“, за чији се так
SRPSK A No 2 2013
91
С Е ДМ А
92
У М Ј Е ТН О С Т
SRPSK A БРОЈ 2 2013
мичарски програм од настанка до данас учетворостручио број пријава. ПОСВЕЋЕНИ ПУБЛИЦИ Поред такмичарског програма, на овогодишњем „Краткофилу Плус“ пу блика је у програму „Панорама Плус“ имала прилику да погледа Harry Dean Stanton: дјелимично фикција, Pussy Riot: панк молитва, Чин смакнућа, као и ин тересантни омнибус Кошнице настао у копродукцији више земаља. – Углавном тежимо документарци ма, и то друштвено и политички анга жованим. Приказујемо и игране фил мове, такође се трудећи да представимо дјела која, поред умјетничког квалите та, имају и поруку – каже Владан Пет ковић, директор програма бањалучког фестивала. Једна од специфичности „Краткофи ла Плус“ је то што приказује и дугоме тражне филмове, ван конкуренције. – Обично су фестивали кратког фил ма врло ригорозни у погледу форме и целовечерњи филм сматрају супротним својој концепцији. „Краткофил Плус“ је један од ретких међународних филм ских фестивала у земљи. Одржава се у граду који има још само један биоскоп на преко 200.000 становника, гдје се приказују готово искључиво холивуд ски и српски филмови. Отуд нарочита важност „Краткофила“ и његових но вих, умјетнички вриједних и тематски акт уелних филмова, који иначе не би
били доступни широкој публици овдје – наглашава Петковић. – Ово је фести вал који постоји прије свега због публи ке, и ми то сматрамо много важнијим од стриктности у погледу форме. А публика? Њен број се сваке године повећава и данас износи око 1.200 гледа лаца само на љетној позорници Кастела. Фестивал публици пружа и могућност неформалне едукације, као и прилику да се упознају са еминентним филмским стручњацима. Ове године, гости фестивала били су и Мајк Лернер и Максим Паздаров кин, редитељи филма Pussy Riot: панк молитва. Са њима су сви заинтересо вани разговарали дан након пројекци је њиховог филма, а редитељи су потом уживали у љепотама Бањалуке и уку сима српске кухиње. Овај двојац, као и бројни други гости из цијелог свијета, фестивал ће памтити по јединственим филмовима, дивној публици и сјајној атмосфери. Да се све не би завршило плесом и здравицом у простору „Secret Gardena“, баште на Кастелу која је посебно уре ђена за потребе фестивала и у којој су свако вече одржаване журке након про јекција, побринули су се најмлађи уче сници. Под окриљем искусних тренера, снимили су свој први филм. Филм Јабука раздора, резултат ради оница „Краткофил Јуниор“, приказан је у Дому омладине 28. јула. Својим тален том, дјеца која су одушевила и искусне филмаџије. SRPSK A No 2 2013
На „Краткофилу“ је шармантно све, па и награде
Улаз на тврђаву, улаз на Фестивал
93
С Ц ЕН А
све што је до тебе БАЊАЛУЧКО ПОЗОРИШТЕ „ЈАЗАВАЦ“ СПРЕМА СЕ ЗА СВОЈУ ОСМУ СЕЗОНУ
Учини
Пише: Сандра Милетић
Културна акција има покретачки смисао, моћ да преображава. Утиче и на извођаче, и на публику, и на одговорне за подршку. Троје младих бањалучких глумаца, самих и тада без ангажмана, покренуло је „Јазавац“ ни из чега. Сада иза себе имају седам сезона, петнаест премијера, култну представу, двије дјелотворне кампање, наступ у њујоршкој „Ла МаМи“, утемељен Међународни фестивал „Заплет“... Пребродили су многа искушења и тешке тренутке, али вриједело је
94
SRPSK A БРОЈ 2 2013
К
ада су прије седам година одлу чили да оснују позориште, млади бањалучки глумци Марио Лука јић, Драгана Марић и Дејан Зорић Пин ки, нис у, кажу, готово ни били свјесни у шта су се упустили. Нис у имали ни шта – ни простор, ни средства за рад. О новцу да се и не говори. Али свој сан претворили су у стварност и Бањалука је добила Градско позориште „Јазавац“. – Нас троје смо након завршене Ака демије умјетности у Бањалуци били без ангажмана. Једног дана, док смо сједили на кафи и разговарали шта ћемо даље, дошли смо на идеју да оснујемо позори ште. Мало-помало, и „Јазавац“ је настао 26. априла 2006, а већ 20. октобра исте године одиграли смо прву представу Облик ствари. Бањалука је тако након пет деценија добила своје треће позори ште – прича Марио Лукајић, који је да нас директор „Јазавца“. Нис у погријешили. Данас је њихово Градско позориште „Јазавац“ цијењено не само у Српској, већ у цијелом регио ну. Дочекали су осму позоришну сезону, имали су петнаест премијера, двије кам пање, безбројна гостовања (међу којима и у чувеној „Ла МаМи“), већ четири пу та успјешно су организовали фестивал „Заплет“, а основали су и студио глуме за младе. – Било је доста тешких тренута ка у тих седам година, тренутака када је било много лакше одустати од свега и посветити се неким другим ствари ма. Посебно су, због лоше финансијске сит уације, тешке биле посљедње двије сезоне. Ипак, јачи су били ент узијазам, жеља за побједом и радом, и наравно љубав према позоришној умјетности. И, ево, успјешно смо привели крају седму сезону – наглашава Лукајић.
Назив Позориште је добило име по чувеном дјелу Петра Кочића „Ја завац пред судом“. – Назив је предложио глумац Народног позоришта Српске Жељко Стјепановић. Дуго смо вијећали и одлучили да позо риште тако назовемо – присјећа се Дејан Зорић.
свој простор, привукла је велики број гледалаца. Представа Гаврило, у режији Жељка Стјепановића, по тексту Фауста Пара видина, изведена средином 2007, поста ла је култна. У Бањалуци готово да не ма љубитеља позоришта који је макар једном није погледао, а има оних који нис у пропустили ниједно једино изво ђење. Ова комедија, у којој осим поме нуте тројке глуме и Љубиша Савановић и Драшко Видовић, говори управо о младим глумцима без ангажмана и њи ховим проблемима. – „Јазавац“ његује репертоар који се бави проблемима савременог мла дог човјека и зато је привукао публику. Боримо се да позориште преживи и не можемо себи дозволити лукс уз да гри јешимо – каже глумац Љубиша Савано вић, појачање „Јазавца“ од почетка ове године и члан Управног одбора, већ са поприличним стажом у представама овог позоришта. Након тога ређале су се представе, а у сваку су Дејан, Драгана и Марио уло жили много времена и труда. Дешавало се и да сами постављају сценографију, продају карте или буду организатори. – „Јазавац“ је, прије свега, мјесто гдје млади глумци могу да покажу своје зна
Слике из живота једног правог градског позоришта
Чланови „Јазавца“ након наступа у њујоршкој „ЛаМами“
ПОЧЕТАК Почетак је био, као и у сваком послу, нарочито тежак. – Нисмо знали ни како, ни шта, али нисмо одустајали од своје намјере. Има ли смо много циљева и очекивања, до бијали доста савјета, али и имали доста негативних искустава – наглашава Де јан Зорић. Прва представа Облик ствари, оди грана у Народном позоришту РС, које им је изашло у сусрет јер нис у имали SRPSK A No 2 2013
95
С Ц ЕН А
Велико интересовање за наступ „Јазавца“ у Народном позоришту Српске
ње када изађу из академије и мјесто које популаризује позоришну умјетност – ка же Зорић. У оквиру позоришта основан је 2011. и Студио глуме „Јазавац“, који има за циљ култ урно-умјетничко образовање, јачање потенцијала и развоја личности дјеце и младих кроз глумачке задатке. Програм Студија, који води глумица На родног позоришта РС Слађана Зрнић, прилагођен је дјеци основношколског и средњошколског узраста, а полазници су већ извели и прву представу: Андрија. НАМА ФАЛИ ДАСКА И највећи проблем – простор за по зориште – „јазавци“ су успјешно рије шили. Мада ни то није ишло нимало јед ноставно. Добили су од града Бањалука простор у оквиру дворане „Обилићево“ у истоим еном насељу. Али бивша биоскоп ска сала „Врбас“ била је, благо речено, не
„Заплет“ Градско позориште „Јазавац“ од 2009. организује крајем окто бра „Заплет“ – Фестивал младог глумца, међународни и такми чарски. Циљ је да постане манифестација од посебног значаја за град Бањалуку и да представља најзначајније ауторе, про дукције и феномене савремене умјетничке сцене.
96
SRPSK A БРОЈ 2 2013
условна. Требало ју је оспособити за рад. Покренули су зато кампању занимљи вог назива „Нама фали даска“, у оквиру које су прикупили средства за отварање позоришта. Многи још памте први кон церт „Пут око свијета“ у Банском дво ру, крајем 2007, којим је „Јазавац“ запо чео кампању и на којем су троје младих глумаца подржале бројне познате колеге глумци, музичари и јавне личности. Сво је су позориште, уз помоћ донатора, на кон годину и по даноноћног рада, свеча но отворили 23. априла 2009. – Направили смо од тог простора је дан култ урни центар и то је за мене наш највећи успјех – истиче Зорић. Лукајић наглашава да је од отварања више од 50 хиљада људи посјетило раз личите програме „Јазавца“: – То је изузетан број, нарочито ако се има у виду да је ова сала са 233 мјеста прије тога петнаест година била празна. Посебно смо поносни на то што смо при вукли и нову позоришну публику, одно сно оне који до сада нис у посјећивали позориште. У „Јазавцу“ ипак с посебним поносом истичу гостовање у Њујорку, у чувеном експерименталном театру „Ла МаМа“ на Оф-Бродвеју, прије пет година. Већ на почетку друге позоришне сезоне се, наим е, „Јазавцу“ пружила јединствена
и ексклузивна прилика да учествује у међународној копродукцији представе Браћа чија је свјетска премијера одржана у Њујорку. Браћа је наслов поеме свјет ски познате „мајке савременог позори шта“ Елен Стјуарт, која је била оснивач и дугогодишњи умјетнички директор „Ла МаМе“. Представу је режирао Андреа Пачото. - У „Ла МаМи“ је одиграна прва пред става Коса. Глумити тамо је било заиста невјероватно искуство и велика част за „Јазавац“ . Ми смо једино позориште из БиХ које је играло у „Ла МаМи“ – присје ћа се Лукајић. БУДУЋНОСТ – У данашње вријеме оснивање једне инстит уције култ уре значи много и вео ма је храбро усудити се на овакав корак. „Јазавац“ је за седам година успио да на прави много значајних представа и дру гих умјетничких пројеката. Јасно је коли ко је важно да Бањалука, прије свега, има још једну позоришну сцену на оволики број становника. Наравно, тај пут није лак, али је могућ ако се даноноћно ври једно и поштено ради. Репертоар „Јазав ца“ сигурно има своју публику јер је раз личит од осталих позоришта у Бањалуци – сматра Савановић.
Задовољни су резултатима и бројем публике, али би још требало радити на професионализацији. – На жалост, свих ових седам година немамо ниједног запосленог. Имали смо много различитих сарадника, али сви су радили хонорарно, неки и без хонорара. „Јазавцу“ треба омогућити најосновније услове за рад – наглашава Марио Лукајић. Немају намјеру ни да успоре, а камоли да стану. Циљ им је двије или три нове представе по сезони. – Следећа премијера планирана је за јесен. Прије тога је Међународни фе стивал младог глумца „Заплет 05“. У то ку идуће сезоне премијеру ће имати и чланови Студија „Јазавац“, на које смо посебно поносни. Биће занимљиво – за кључује Савановић.
Постава представе „Гаврило“
Представе Премијера посљедње представе у сезони, „Арт“, изведена је 28. априла. Публика је у овом позоришту до сада могла да ви ди и представе „Ближе“, „Како убити супругу и зашто“, „Тајни дневник Адријана Мола“, „ПМС – Пост мушки стрес“, „Наоча ри Елтона Џона“, „Mr. Bean“, „Пацијент др Фројда“, „Браћа“, Кон церт „Пут око свијета“, „Гаврило“, „Облик ствари“, „Пигмалион ХХХ“, „Грета, страница 89“ и „Свиња“. У представама „Јазавца“ глуме и Николина Јелисавац, Слађана Зрнић, Марина Воденичар, Борис Шавија, Златан Видовић...
SRPSK A No 2 2013
97
С УС Р ЕТ И
Живот је, наравно, игра МЕЂУНАРОДНИ ФЕС ТИВАЛ ФОЛКЛОРА „ДУКАТФЕСТ“, ШЕС ТИ ПУТ
Програми су се одвијали у седам градова Српске. Наступило је преко три стотине учесника из цијелог свијета, од Колумбије до Литваније, од Мексика до Кипра. Била је то прилика да се упознају културе многих народа и представи сопствена. И ове године Фестивал су подржали Предсједник и Влада Српске, као и Град Бањалука Пише: Рада Поповић
Фотографије: Архива „Дукатфеста“
98
У
четири дана (од 15. до 19. јуна), у седам градова Српске – Бањалу ци, Лакташима, Прњавору, Мрко њић Граду, Модричи, Дервенти и Гради шци – публика је прис уствовала бројним фестивалским програмима. Наступи фолклорних састава, презентација руко SRPSK A БРОЈ 2 2013
творина, изложба фотографија, продај на изложба сувенира, ревија народних ношњи. Централно такмичарско вече одржано је међу зидинама бањалучког Кастела, старе тврђаве која је цијелој ма нифестацији дала шарм специфичне ам бијенталне љепоте.
SRPSK A No 2 2013
99
С УС Р ЕТ И
Међу осам такмичарских екипа по биједио је фолклорни ансамбл „Оте ло“ са Кипра. Награду за најбољи стил освојио је ансамбл „Београд“ из Србије, а за аутентичност извођења Централно култ урно-умјетничко друштво младих „Веселин Маслеша“ из Српске. Финале фестивала пратило је више од 3.000 по сјетилаца на тврђави.
Подршка – Ове године преко 10.000 људи пратило је фестивалске ак тивности, највише њих на концертима у Бањалуци и Модри чи. „Дукатфест“ је тако остварио улогу „путујућег фестивала“. Сваке године имамо подршку Предсједника и Владе Српске, као и Града Бањалуке – каже Јована Симић, директорка „Ду катфеста“.
100
SRPSK A БРОЈ 2 2013
– Организација фестивала је финан сијски и организационо веома захтјев на. Људи из нашег тима су пре и у току фестивала били сконцентрисани ис кључиво на овај пројекат и радили 24 часа дневно. Организовање овог фести вала подразумјева активности од окто бра до јуна наредне године. Расписати конкурс, одабрати најбоље ансамбле, организовати долазак, активности ан самбала у Српској током фестивалских дана, директан телевизијски пренос... Достигли смо ниво да нам се ансамбли из цијелог свијета сада јављају с наро читим препорукама – каже Јована Си мић, директорка „Дукатфеста“, јединог интернационалног фестивала фолклора у Српској.
Сваке године овај фестивал угости 300 учесника из више земаља свијета. Фол клор овдје вијековима заузима важно мјесто у његовању традиције, очувању идентитета и укупном култ урном разво ју. Зато је организатор фестивала, „Ми сија НТ“, одлучио да публици прибли жи култ уру различитих земаља, али и да промовише властит у култ урну баштину. Фестивал се дичи и чињеницом да је члан Свјетске асоцијације фолклорне умјетности при УНЕСКО-у (IOV), једини у БиХ. ПУН КОФЕР УТИСАКА Ансамбли из Колумбије, Мексика, Ки пра, Србије, Словачке, Пољске, Литваније
и Српске, осам њих, представили су пе смом, игром и музиком фолклорну ба штину своје земље, истовремено се упо знајући са љепотама српске традиције. – За ових шест година угостили смо ансамбле са готово свих меридијана. По
Вечера Организатор шестог „Дукатфеста“ уприличио је свечану ве черу за учеснике и пријатеље фестивала. Спонзор гала ве чери био је Генерални конзулат Србије у Бањалуци. Поред генералног конзула Владимира Николића, присуствовали су бројни угледници из политике, културе и медија Српске. Ве че је било посвећено српској традицији, коју су представили чланови фолклорног ансамбла „Беог рад“ из Србије. Забаву су употпунили сви учесници фестивала изводећи своју тради ционалну музику.
SRPSK A No 2 2013
101
С УС Р ЕТ И ред такмичарских мотива, сви они дола зе и да проведу неколико дана у нашој земљи. Ми им сваке године организује мо дружење, обилазак и провод у свим градовима који на индиректан начин учествују у фестивалу, тако да поред награде у своје земље односе и најбоље утиске – каже Симићева. Первин Аксој Ипекциоглу, директор побједничког ансамбла „Отело“ из Ре публике Кипар, опис ује „Дукатфест“ као дивно искуство: – Наш ансамбл је наступао и пред публиком на главном тргу у вашем гра ду. Били смо одлично прихваћени. Наш мелос је сличан, мислим да су због тога сви реаговали тако добро, неки су чак и играли. Заиста све најбоље о фестивалу, а своје препоруке даћемо и другим ан самблима које будемо сретали на фести валима широм свијета. Представници фолклорног ансамбла државе Идалго из Мексика за „Дукат фест” су чули у Дубајиу, током учешћа на једном фестивалу. – Погледали смо интернет страницу вашег фестивала и одлучили да се при јавимо. Нисмо се покајали – прича нам Луис Нахим Гонзалез Мартинез, један од чланова овог фолклорног ансамбла. – Било нам је дивно током ова четири дана у вашој земљи. Домаћини су нас одлично дочекали. Поред представљања у Бањалуци, имали смо и концерт у Мо
102
SRPSK A БРОЈ 2 2013
дричи, пред публиком која је великим аплаузом поздравила наш наступ. По себно лијепо је било током такмичарске вечери на бањалучкој тврђави. Заиста смо уживали. Колумбијски ансамбл Универзитета Ваље основан је 1986, а његов директор Емерсон Франсиско Кастањеда упућује ријечи хвале за добар пријем и органи зацију: – Чини ми се да је ово један од фе стивала који има највише активности и занимљивости за учеснике. Не своди се само на пуко такмичење. Све је заиста било лијепо, од пријема у вашој Влади и граду, преко посјете излетишту бли зу града, ревије народних ношњи, изло жби, до нашег концерта на главном тргу, гдје нас је публика одушевила. Такми чарско вече нам није донијело побједу, али је било веома лијепо. Припремили смо посебно интересантан наступ за ва шу публику, која нам је дуго аплаудира ла након наступа, и то је већ награда за нас. Врло добар фестивал, врло интере сантна земља и пријатељски расположе ни људи. Надам се да ћемо некада опет имати прилику да се видимо. С обзиром на досадашњи успјех фе стивала, кажу организатори, план им је да наставе овим темпом. Најављују да већ од октобра почињу припреме за наредни фестивал, 2014. Очекују досад највећи одзив ансамбала.
SRPSK A No 2 2013
103
З В УЦ И
„ТРАГ“, ЈЕДНА ОД НАЈБОЉИХ ЕТНО ГРУПА У СРПСКОЈ, ДЕСЕТ ГОДИНА СА НАМА
Балканска музичка завјештања „Траг“ трага. У дубинама времена и сјећања, у заборављеним ризницама, открива наше златне музичке нити и ми их поново чујемо у себи самима. Прилагођава их модерном аранжману и сензибилитету, показујући да традиција није анахрона него свевремена и да се старини увијек морамо враћати на млад начин. Одушевили су у Русији, Холандији, Њемачкој, Швицарској, а највише су открили нама самима Пише: Љубиша Тривић
104
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Фотографије: Архива „Трага“
SRPSK A No 2 2013
105
З В УЦ И
Т
радиција и култ урна баштина могу да испричају разне приче о не ком народу. На српским просто рима изворна народна пјесма, као сво јеврстан историјски запис, понекад је и најбољи начин да сазнамо о животима и сновима наших старих. Послушамо ли пажљивије те пјесме, осјетимо ли њихов ритам и енергију, видјећемо да оне ко лико о нашим прецима говоре и о нама самима. Етно група „Траг“ примјер је младих чувара традиције. Ево већ пуну децени ју, они сав свој умјетнички рад посве ћују традиционалној музици Балкана и њеном очувању. А раде то на најљепши начин – пјевајући је и представљајући, веома успјешно, људима широм свијета. Наступали су са групом „Врело“ у Кустуричиној опери Дом за вјешање, са браћом Теофиловић, Биљаном Крстић и „Бистриком“, октетом „Источник“, гру пом „Ива“, Иваном Жигон, „Косовским божурима“, али и са свјетским именима попут познатих руских пјевачица Ине Желанаје и Марине Девјатове, бугар ског ансамбла „Ангелите“, тувинског ан самбла „Хун Хур Ту“, Дивне Љубојевић и „Мелода“...
106
SRPSK A БРОЈ 2 2013
Вољети и живјети – Етно музика се не само воли, она се живи. Већина нас је од дјетињства, у по родици или културно-умјетничким дру штвима, упућена на ову врсту музике. Само велика љубав према њој, упркос препрекама које овај позив носи, одр жала је „Траг“ све ове године – истичу чланови овог вокално-инструменталног састава.
Чланове овог вокално-инструмен талног састава окупила је, како сами кажу, љубав према српском народном стваралаштву. Оформило га је неколико ент узијаста из Култ урно-умјетничког друштва „Славко Мандић“ из Лакташа, а најзаслужнији је, истичу, Горан Ћето јевић. У вријеме када то није било наро чито популарно, имао је воље и енергије да се бави оваквом музиком, те да окупи неколико заљубљеника у култ урну ба штину Балкана. – Када смо прије цијелу деценију по чињали, испрва су на нашу музику ре аговали скептично. Било је потребно доста времена да разбијемо предрас у де, нарочито младих, како је то чиме се
SRPSK A No 2 2013
107
З В УЦ И
бавимо застарјела музика, намијењена само генерацијама на заласку. Данас, на кон година труда и вјере у свој рад, срећ ни смо када видимо пуне концертне сале свугдје у регији – каже Валентина Ми лекић, умјетнички руководилац „Трага“. Идеја се, каже Валентина, родила из жеље да се изворна музика спасе од за борава и приближи уху данашње пу блике. Традиционалне ритмове и мелос уткали су у сопствене аранжмане, на гласак ставили на старе инструменте, као што су народне удараљке, фруле,
108
SRPSK A БРОЈ 2 2013
гајде, кавал. Потпомогнуте класичним и модернијим инструментима, њихове изведбе изворних пјесама постају једин ствене. Модерне су, а чувају у себи све оно што их чини култ урном баштином. СКРИВЕНИ ДРАГУЉИ НАРОДНЕ РИЗНИЦЕ – Срећни смо што можемо да се ба вимо оним што волимо и што нам се указала прилика да се представљамо свијет у оним најљепшим што наш на
род има: нашом народном музиком, истинском класиком балканског про стора. Свуда гдје смо наступали људе су одушевљавали наш народни мелос и ритмови – додаје Валентина Милекић. Током година заједничког рада, љу бав према традицији и српској култ ур ној баштини зближила је чланове групе на посебан начин. „Траг“ је, воле да кажу, велика музичка породица. Њихова му зика данас је препозната широм свије та. О томе свједоче позиви и награде на великим свјетским фестивалима, као и
велика слушаност њихове музике. Један од главних разлога за то је, сматрају, не вјероватно музичко богатство Балкана, на којем темеље свој рад. – Примијетили смо разне реакције на музику различитих крајева Балка на, зависно од мјеста у којем гостујемо и типа публике. Понекад рустикалност крајишке пјесме на бас, који провијава из наших аранжмана, буде оно што за интригира публику. Некад је то специ фичан македонски и косовски мелос, некад необични бугарски ритмови... SRPSK A No 2 2013
109
З В УЦ И
Част – Била нам је велика част да наступимо на Дану словенске пи смености и културе у Москви, пред хиљадама гледалаца, са тамошњим великим ансамблима, попут Руског државног сим фонијског оркестра, Руског државног народног хора, те са првацима руске опере, балета и националног театра. Имати прилику да у таквом амбијенту представите своју традици оналну музику заиста је нешто изузетно – истиче Валентина Милекић, умјетнички руководилац „Трага“.
Балканска музика толико је разнолика и интересантна да нигдје досад људи нис у остали равнодушни – каже Валентина. Група иза себе има два албума, који су наишли на одличне реакције критике и публике. Први албум „Звуци Балкана“ објавили су 2008, а други, „Завјештање“, званично су представили овог јула, оби љеживши тако деценију рада. – Највећи изазов је одабрати пје сме које нико раније није интерпрети рао. Тенденција код новијих етно група је да се свирају већ обрађене и свима познате пјесме, како би програм био атрактивнији. То је похвално и лијепо, али не смијемо заборавити да је народ на ризница препуна драгуља скривених испод наноса времена и историје. Један од наших задатака је да пронађемо оне
110
SRPSK A БРОЈ 2 2013
пјесме које су већ заборављене или из губљене, и да покушамо отргнути их од заборава – наглашава Валентина. БУДУЋНОСТ ВЕЗАНА ЗА ПРОШЛОСТ На том пут у служе се етномузиколо шким записима са терена и снимцима из радијских архива. Тако је теже и на порније, али је и задовољство, кажу, не упоредиво веће. „Траг“ је прва етно гру па која је оживила музику Лијевча поља, поднебља одакле су поникли, јер су ови звуци званично етномузиколошки об рађени и представљени као аутентични тек 2007. – Покушали смо да звук лијевчанске пјесме, за данашње вријеме можда по мало сиров и груб, представимо на нов начин. Да га ставимо у раван са свим оним прелијепим косовским и македон ским пјесмама које су саме по себи, због своје мелодичности, далеко погодније за извођење – каже Валентина Милекић. Право је задовољство, вели, кад људима широм Балкана открију неку пјесму из њихове земље за коју ни сами нис у зна ли да постоји. Посљедњих година „Траг“ ниже успјех за успјехом широм Европе. Први су ансамбл из Српске ко ји је добио прилику да наступи на Дану словенске писмености и култ уре у Москви, једном од нај већих руских државних и цркве них празника. Централна мани фестација, гала концерт, одржава се посљедњих година у москов ском Кремљу, у прис уству најви ших руских државних званични ка и црквених великодостојника. Имао је успјешне турнеје и у Холандији, Њемачкој, Швицар ској. На овим наступима посеб но их задивљује чињеница коли ко српска и балканска музика, и емоција уткана у њу, има моћ да повеже наоко далеке и неспојиве предјеле. Будућност „Трага“ углавном се везује за прошлост и потрагу за новим пјесмама и звуцима. Тако ће, надају се, бројне драгуље срп ске и балканске изворне музике извући из дубина времена и сачу вати од заборава.
SRPSK A No 2 2013
111
П ОБ Ј Е ДН И К
112
SRPSK A БРОЈ 2 2013
ИВАНА НИНКОВИЋ, НАЈБОЉА ПЛИВАЧИЦА СРПСКЕ
Бити велики,
а сачувати себе
„Родно Требиње ће заувијек остати мој град, али морам даље. У Бањалуци су ме прихватили као своју. На овогодишњим Медитеранским играма, гдје ми је за једну стотинку измак ла медаља, научила сам да не треба очајавати над неуспјесима, него наставити борбу са још већим жаром. Медаље ће доћи. Импресионирана сам личношћу Новака Ђоковића, прије свега тиме што је на свјетском врху сачувао своју личност, нормалност, племенитост и шарм“ Пише: Дејан Булајић
М
ноге спортске приче почињу без икаквог предумишљаја. Далеко од очију јавности, лишени вели ких жеља и амбиција, у амбијенту који ни на први поглед не подсјећа на шампионске исходе, стасавају неки будући асови. Они и не слуте да ће вријеме од њих тражи ти да буду бољи, бржи и јачи од других, јер вријеме једино зна ко је чему дорастао и колико ће далеко стићи.
Прича Иване Нинковић, најбоље плива чице Републике Српске и БиХ, једна је од таквих. Спортом је почела да се бави на препоруку љекара, због проблема са плући ма. Дјевојчица из Требиња тада није могла ни да претпостави шта тиме управо за почиње у њеном животу. – У почетку је то била корисна рекре ација, прије свега за моје здравље. Испо ставило се, међутим, да сам тако открила SRPSK A No 2 2013
У Олим пијском селу, Лондон 2012.
Избор најбољег спортисте 2012.
113
П ОБ Ј Е ДН И К Фотографије: Архива саговорнице
таленат. У води сам се осјећала сјајно, па сам пожељела да истражим колико заи ста могу да остварим. Тако су 2003, већ послије годину дана бављена пливањем, стигли први рекорди и прве медаље, на републичком нивоу. Било је јасно да сам пронашла једну од својих најбитнијих животних стаза. Али, како обично бива, ниједна прича која мирише на успјех није без тешкоћа. – Пливањем сам почела да се бавим у клубу „Леотар“, у свом родном Требињу, које има само отворени базен. Пробле ми су почели када сам, током јесење и зимске сезоне, осјетила потребу да на ставим тренинге, а у мом граду то ни је било могуће. Зато сам, уз помоћ своје породице, путовала неколико пута не дјељно у Херцег-Нови, што је наметало заморан ритам. То је трајало деценију, све док се прошле године, у септембру, нисам преселила у Бањалуку, у којој ми је све на дохват руке. Требиње, ипак, не излази из срца. – Да ли зато што је то моје родно мје сто, или због нечег другог, тек, мени је Требиње најљепше, а путовала сам мно го и посјетила велики број градова ши ром свијета. У мјесту у којем одраста те за сваки детаљ везују вас нарочите успомене. Признајем, није ми било лако да одлучим и пређем у Бањалуку. Дуго ме је морила носталгија, прије свега за породицом и старим друштвом са ко јим сам одрастала, кроз школовање и дуге године тренинга. Али, обавезе не дозвољавају да се човјек бави само сво јим емоцијама, па сам се полако приви кла на нову средину, у којој се такође ве ома лијепо осјећам. ПОГЛЕД НА СВИЈЕТ СА ЦРКВИНЕ Ако би је когод замолио да га одведе на неко посебно мјесто у родном граду, она не би имала дилему. – То је сигурно црква Грачаница. У њој се налазе мошти пјесника и великог
Конкуренција – Мислим да би и за мене саму било боље да могу да се су очим са јачом домаћом конкуренцијом и равноправним ривалкама, јер би ме то подстакло да још више тренирам и напредујем. Овако, у оквирима Републике Српске, па и БиХ, сама себи сам једини такмац, док у окружењу имам нешто ја чу конкуренцију, али сам и даље супериорна на 50, 100 и 200 метара прсно.
114
SRPSK A БРОЈ 2 2013
родољуба Јована Дучића. Подигнута је на брду Црквине, на мјесту са којег се пружа диван поглед на Требиње. Поне кад вам се учини да се ширина тог по гледа стапа са снагом духа и ритмиком поезије великог пјесника. Непоновљиви тренуци. Сусрет са Бањалуком понудио је нова искуства. – Била је то нагла промјена у мом живот у. Прелазак из једног малог и по знатог ми града у велики, у којем ни сам имала много познанстава, нити чврсте ослонце. Нова је била и школа, професори и друштво, пошто сам у че твртом разреду гимназије. Нов је и на гласак, па и менталитет људи. Али, сви су ме лијепо примили. Прихватили су
ме као своју и труде се да ми помогну. Коначно, битно је промијењен и систем тренинга. Сада се ради много више, јер тренирам два пута дневно, по пет или шест сати, у однос у на три тренинга не дјељно у Требињу. Можда је тако и бо ље, јер све то ми није пружало прилику да се присјећам ритма у којем сам била толико дуго, а за којим бих можда дуго туговала. Нема дилему на коју ће страну њене животне стазе – натраг према Требињу, или даље, ка свијету и нечем непознатом. – Са собом ћу понијети све своје успомене, као највриједнији дар дјетињ ства, али се нећу враћати. Идем даље. Бањалука јој је понудила одличне усло ве за тренинг и напредовање у каријери.
– Прије свега, значајно је то што на располагању имамо одличан пливач ки комплекс, са затвореним олимпиј ским базеном, за који могу рећи да је један од најбољих на Балкану. У клубу „Олимп“, за који наступам, прихватили су ме као да сам у њему поникла. Ат мосфера је одлична, сјајно се разумије мо, што је веома важно за успјешан рад једног спортског колектива. За мене је значајно и то што имам одличну сарад њу са тренером Жељком Панићем, који је својевремено наступао и на Олимпиј ским играма у Атини и Сиднеју, па су ми његова искуства драгоцјена. Заиста, имам само ријечи хвале и чини ми се да сам изабрала прави тренутак за прела зак у Бањалуку. SRPSK A No 2 2013
115
П ОБ Ј Е ДН И К УЗОРИ И ПУТОКАЗИ
Ивана Нинковић са Новаком Ђоковићем у Олимпијском селу у Лондону 2012.
116
То је утврђује у реалним амбицијама на такмичењима која је тек очекују. – Млада сам, али већ имам искуство наступа на највећим свјетским такми чењима, од свјетских и европских пр венстава, до Олимпијских игара. Пока зала сам, мислим, да имам потенцијал за највеће изазове. Још увијек ме жига сјећање на Медитеранске игре ове го дине, на којима сам остала без медаље за једну стотинку. Забољело је, али ми је помогло да схватим да не треба очајава ти над неуспјесима, већ наставити даље са још већим жаром. Уосталом, увијек се сјетим ријечи моје мајке, која има оби чај да каже: „Ко зна зашто је то добро?“ Можда се све то једном врати. У скорије вријеме надам се и медаљама. Ако тако не будем размишљала, заувијек ћу оста ти на нивоу осредње пливачице. Младим људима су често потребни јаки узори, да би изабрали праве живот не стазе. – И ја сам имала своје узор е. То су при је свега били пливачи Нађа Хигл и Ми лорад Чавић. Нађа, јер је изузетна плива чица, која је снагом воље и великог рада остварила резултате који су превазишли њене реалне могућности. Милорад је посебна прича. Он је свјетски вриједна појава и као пливач и као човјек. Њи ма додајем човјека који ми је својеврсни путоказ кроз спорт и живот. То је Новак Ђоковић. Импресионирана сам његовом личношћу која оличава снагу карактера. Мало је оних који могу бити такви шам пиони, а при том сачувати шарм племе нитих људи, попут Новака. Бити велики, а сачувати себе – то заиста јесте изазов којем су дорасли само најбољи. Перспективна спортска каријера, ко лико год да дјелује привлачно, неће угро зити нешто чему Ивана жели да посве ти активни дио свог живота. – И поред чињенице да ми пливање нуди велико задовољство и сатисфакци ју кроз медаље и рекорде, мени је обра зовање ипак важније. То је оно што ће одредити моје животне путоказе. Коли ко год да сам поносна на спортске ре зултате, толико ми значи и чињеница да сам одличан ђак, са просјеком пет. Ипак, иако сам само на годину дана од завр шетка средње школе, још не могу да ка жем за који ћу факултет да се одлучим. SRPSK A БРОЈ 2 2013
Имам још годину дана да изаберем, а же ља је много и чине ме врло неодлучном. ЦИЈЕНА ШАМПИОНСКОГ ПУТА Слободни тренуци су врло ријетки. – Много волим да читам. Дуго већ пажњу ми заокупља школска лектира. Волим да читам и квалитетне крими налистичке романе, што можда одсли кава и моју природу, веома радозналу и склону трагању. И музика ми много значи, опушта ме, па волим да је слушам и уочи трка. Посебно поп и Р’Н’Б. На мојој топ листи прва три мјеста заузи мају „Линкин Парк“, Риана и Дејвид Ге та. Свирала сам клавир седам година и ишла у основну музичку школу. Чак сам наступала на републичком такмичењу и освојила друго мјесто. Таленат је нес ум њиво постојао и на том пољу, али је пре вагнула жеља да се бавим пливањем, па се нисам одлучила да наставим средњу музичку школу. Филмови? Волим да погледам добру комедију. Нисам превелики заљубље ник, не пратим кинематографију толико приљежно, немам омиљеног глумца или глумицу. Изласци. – Током боравка у Бањалуци баш и нисам тако често у прилици да изађем и проведем се са друштвом, јер су так мичења врло честа, скоро сваког викен да, па мање имам времена него раније. Због припрема и тренинга, не могу да се одлучим на такву врсту забаве. Иначе, волим да излазим. Када сам у прилици да то себи приуштим, онда се махом од лучујем за локалне клубове у којима је добра и бучна музика. Путовања су најљепши дио њене ка ријере. – То ме одушевљава. Не знам да ли зато што сам стријелац у хороскопу, или нешто друго, тек, веома волим да пут ујем. То ме испуњава позитивном енергијом и чини ме богатијом. Просто упијам безброј нових утисака. Посебно су ми се урезала у памћење путовања у Шангај прије двије године, на Свјетско првенство, и прошле године у Лондон, на Олимпијске игре. Изузетна ми је же ља да посјетим Аустралију и нарочито Сиднеј, јер то су земља и град у којима бих вољела да живим. Ко зна, можда ми се жеље једном и остваре.
SRPSK A No 2 2013
117