EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ SRB 290 RSD ♦ CG 3 €
година II број 7, 2014. цијена 7 KM www.nacionalnarevija.com
Путеви ка врховима
DO VISINA TREBA NARASTI
Поводом 900. годишњице рођења Стефана Немање (светог Симеона Мироточивог),
ИЗВАНРЕДНА ИЛУСТРОВАНА МОНОГРАФИЈА! Стари и нови текстови, житија и слу жбе, пјесме и студије, фотографије и сликарска дјела! Искористите прилику, набавите са попустом!
ПРИНЦИП ПРЕС Цетињска 6, Београд; Тел. +381 11 322 70 34, +381 11 322 16 92 www.nacionalnarevija.com, www.turistinfosrbija.com, princip.press@gmail.com
П Р О Л О Г
Издавач „Принцип Прес“ Цетињска 6, 11000 Београд Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92 www.nacionalnarevija.com princip.press@gmail.com Директор и главни уредник Мишо Вујовић
РАД ПРОТИВ СЕБЕ, БЕЗ ЗАБУШАВАЊА
Ћирилица У
Уредник Бранислав Матић Технички уредник Александар Ћосић Уредник фотографије Драган Боснић Заглавље и дизајн насловне стране Јован Жељко Рајачић Сарадници Милован Витезовић, јереј Јован Пламенац, Небојша Јеврић, Драган Лакићевић, Бојан Мандић, Јово Бајић, Дејан Булајић, Дејан Ђорић, Ђорђе Србуловић, Михаил Кулачић, Зоран Пејашиновић, Слободан Крстић, Сандра Кљајић, Сенка Тривић, Сандра Јосовић, Дајана Королија, Радмила Ђевић, Весна Капор, Александра Глишић Маркетинг Мирко Вујовић, Ирена Столић Секретаријат и пласман Јелена Јовић, Драгана Димитријевић, Миленко Василић Штампа „Портал“, Београд Представништво за Републику Српску „Принцип Прес РС“ Алеја Светог Саве 7, 78000 Бањалука Тел/Факс: +387 (51) 304 360 srpska@nacionalnarevija.com Дијана Петковић, директор
Вуковој Лозници, у Вуковој улици, постоји само још један ћирилични натпис: на Вуковом дому култ уре. То је мјера. Заступљеност националног писма је тачан одраз стања народа и његових република. Сувишно је овдје образлагати колико је писмо важан елемент култ урно-историјског идентитета српског народа. (Гдје год се није одржала ћирилица, није се одржала ни српска држава, па ни Срби.) Ћирилица јесте на удару варварске глобализације и но вог колонијализма, но радимо ли ми свој посао? Зашто српска влада, као мјеру заштите драматично угроженог националног писма, не да пореску олакшицу до 3 одсто за ћири личне књиге, часописе и електронске медије? (Слутите ли какве би то ефекте произвело у року од само годину дана?) Спроводи ли се одредба да сви јавни натписи, укључујући и имена фир ми, морају бити исписани прво на српском језику и ћириличним писмом, онако како је то ријешено у Русији, Грчкој, Бугарској, Израелу...? Како ми то олакшавамо странцима, и којим, ако ла тиницом напишемо књижара? Зашто Министарство култ уре не наручи прављење 100 лијепих и правилних ћириличних фонто ва, свих типова, и не постави их на свој сајт за бесплатно преу зимање? Дизајнери онда не би ћирилицу избегавали као ограни чавајући фактор. Зар је могуће да чак и Црква, АНУРС и Матица српска редовно користе потпуно сакато ћирилично писмо, игно ришући да г није г, п није п, т није т, изокренута шестица (д) није слово д? Јесмо ли обневидјели, полудјели или се срозали у полуписме ност? Знамо ли да без ћирилице помињана Лозница није град Вука Караџића, Јована Цвијића и Миће Поповића, него Синана Сакића?
Представништво за Аустралију „Princip Press Australia PTY LTD“, 12/24 Loch Street, 3182 St Kilda West, VIC Јелена Јанковић, директор
На насловној страни: Ка врховима (Фото: Архива ТОРС-а) CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.6 Република Српска) ISSN 2334-850X, COBISS.SR-ID 199401228
04
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Покровитељ издања:
ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
Партнери издања:
РТС - Јавни сервис Србије
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА војводина
Институт за ратарство и повртарство
ЧАСОПИС СЕ ШТАМПА УЗ подршку МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ
САДРЖАЈ
Витраж 04 Пролог 06 Хроника
Путоказ 10 Албум: Загонетка видљивог 16 Споменик: Руски цар у Београду 18 Висине: Љепши путеви ка врховима 26 Удица: На језеру Дренова, код Прњавора 32 Посјета: Жељуша, српско село код Мостара 38 Ходочашћа: Манастир Осовица, Србац 44 Стубови: Богословија у Фочи 50 Трагови: Његошева улица у Херцег-Новом
Култура 58 Pro memoria: Сима Сарајлија (1791–1847) 64: Насљеђе: Тешан Подруговић, ајдук и гуслар 78 Сцена: Фестивал позоришта за дјецу 82 Бајка: Чаробна фрула са Сињајевине
Људи 70 Видици: Рајко Петров Ного, пјесник 86 Таленти: Тијана Бошковић, одбојкашица 92 Стара умијећа: Драгислав Жарић, макетар
Представљање 85 Најава: „Хероји“ на АТВ 96 Везе: „М:тел“, три приче о пријатељству SRPSK A No 7 2014
05
В И Т Р А Ж
Т РА К А >> На Свет у Петку, 27. октобра, навр шило се четрдесет пет година од разорног земљотреса који је 1969. погодио Бањалуку. Девет степе ни по Меркалију, шест по Рихте ру, погинуло петнаест особа, 1.117 повријеђено. Земљотрес је почео јаким „претходним ударом“ 26. октобра поподне, подрхтавање се наставило до сутрадан ујутру, ка да је, у 9:11, „вријеме за Бањалуку стало“. >> Послије једномјесечног прекида због тога што је клизиште однијело дио пруге у Поткозарју, поново је успостављен жељезнички саобра ћај између Бањалуке и Приједора. >> Угљевичким борцима Отаџбинског рата, који су своје животе уградили у темеље Српске, служен је 27. окто бра парастос. Имена њих 301 укле сана су на централном спомен-оби љежју општине Угљевик. >> Прво маслиново уље у Српској произведено је недавно у манастиру Тврдош код Требиња, од 550 ста бала. Прије петнаест година у Твр дошу су засађене прве маслине, добијене на дар од грчког манасти ра Ормилија, а засади се сваке го дине увећавају. Планирано је да се наредне године производња увећа шест пута. >> У част 150. годишњице од рођења Бранислава Нушића, једног од нај већих српских писаца и комедио графа, Народна библиотека Србије дигитализовала је његова најзначај нија остварења. Ријеч је о двадесет пет Нушићевих дјела из едиције Ге це Кона, којима се може приступи
06
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Споменик Поводом 900. годишњице рођења Стефана Немање (светог Симеона Мироточивог), у Бањалуци је недавно откривен монументалан споменик овом великом срп ском владару и родона челнику светородне ло зе Немањића, симболу српског златног сред њовековља. Споменик испред Музеја Српске, поклон новосадског Фонда „Достојанство“, дјело је умјетника Љу бомира Шћепанови ћа. Открио га је предсједник Српске Милорад Додик, а освештао Његова Светост патријарх српски Иринеј. То је први такав споменик у српским земљама.
Откриће Рукопис антологијске пјесме Плава гробница Ми лутина Бојића, једно од најзнаменитијих српских књи жевних дјела из Првог свјетског рата – за који се мислило да је неповрат но изгубљен – изненада је пронађен крајем августа у депоу београдске библи отеке „Милутин Бојић“. Рестаурисан је и зашти ћен, као грађа од изузетне вриједности. Милутин Бојић (1892– 1917), важан пјесник срп ског модернизма, објавио је ову знаменит у пјесму у години своје смрти. Од 11. октобра 2014. оригинал је могуће прочитати и на страницама дигиталне библиотеке „Милутин Бојић“ (www.milutinbojic.org.rs/ebibliot eka).
Сајам Седамдесет три нова на слова, потписана од тридесет три издавача, била су око сница представљања Српске на минулом педесет деветом Међународном сајму књи га у Београду. Обједињени наступ издавача из Српске, и ове године у организаци ји Кабинета Предсједника Републике, био је у знаку стогодишњице рођења Бранка Ћопића, једног од најзна чајнијих писаца и пјесника са српских простора западно од Дрине. На штанду Српске биле су организоване бројне промоције и сусрети са писцима, али и склопљени угово ри о даљим издавачким подухватима.
Фестивал „Без цензуре“. То је мото осмог Међународног филм ског фестивала „Први кадар“, одржаног у Источном Са рајеву од 28. до 31. октобра. Публика је имала прилику да види четрдесет пет остварења из двадесет земаља у званичном и петнаест филмова у пратећем програму. Организатор фестивала је „Форум театар“ из Источног Сарајева, а почасни гост била је британска ауторка Де бора Перкин. У тренутку закључења овог издања „На ционалне ревије“ још нис у саопштена имена награђених.
ти слободно и бесплатно, у окви ру збирке Дигитална Народна библиотека Србије (www.digital na.nb.rs). >> Поводом 30. годишњице од првог издања Хазарског речника (1984) и пет година од смрти Милорада Павића, грчки лист Елефтероти пија цијели свој октобарски књи жевни додатак „Библиотеке“ по светио је овом великом српском писцу. Руски интернет портал Аргументи и факти, као и лук сузни кинески магазин Травел, учинили су сличну почаст, пред стављајући кроз Павићево дело Београд и српску култ уру. >> Према званичним подацима, ап солутни рекордер по броју поно вљених издања на српском језику у протеклих три године је Мали принц Антоана де Сент Егзипе рија (189), слиједи Благо цара Ра дована Јована Дучића (130), па Историја Срба Светозара Ћоро вића (73). Бројана су само легал на издања, за које је извађен CIP у централној националној би блиотеци. >> Програмом Нобеловцу у част, по свећеним Иви Андрићу, отворен је 20. октобра овогодишњи ци клус поетских вечери које у Би јељини традиционално органи зују Народна библиотека „Филип Вишњић“ и Факултет драмске и филмске умјетности Универзи тета „Синергија“. Студенти друге године глуме, у класи професора Љиљане Благојевић, говорили су стихове из Андрићевих дјела Ex Ponto и Немири.
SRPSK A No 7 2014
07
В И Т Р А Ж
Т РА К А >> Тринаести степеник, збирка добој ске пјесникиње Јованке Стојчино вић–Николић, представљена је 27. октобра у приједорској Читаоници. О књизи је говорио угледни српски писац и пјесник Драган Јовановић Данилов, један од рецензената, ко ји је истакао да је то „једна од нај бољих књига које су се појавиле на пјесничкој сцени прошле године“. >> Међународни фестивал анимираног филма у Бањалуци, седми, приказао је публици од 25. до 28. октобра 160 остварења, од тога 52 у такмичар ским програмима главне и дјечије селекције. За фестивал је конкури сало 452 филма из 42 државе. >> Међународни фестивал младог глум ца „Заплет 06“ и овог октобра „про будио је Бањалучане и увукао их у један нарочити култ урни сан“. >> Представа Оркестар „Титаник“, по тексту бугарског писца Христа Бој чева, у режији Зорана Ракочевића и извођењу Колашинског аматерског позоришта, успјешно је одиграна 25. октобра у Култ урном центру у Гра дишки. >> Влада Српске именовала је 25. ок тобра Наду Пувачић за директора Музеја Српске у још једном манда ту и Сарит у Вујковић за новог ди ректора Музеја савремене умјетно сти Републике Српске. >> Декодирања назив је изложбе отво рене 24. октобра у Галерији Кул турног центра у Требињу. Предста вљени су радови десет требињских умјетника, у селекцији Игора Бо шњака, асистента на Академији ли ковних умјетности у том граду.
08
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Препознавање Награда „За нови квалитет у туризму 2014“, по одлу ци Међународног новинарског жирија у Новом Саду, уручена је недавно Туристичкој организацији Бања луке. Награда се од 1997. додјељује на простору шест земаља некадашње Југославије, а Бањалука ју је заслу жила понудом у сеоском туризму, гастрономији, ма нифестацијама, забави, народним обичајима и старим занатима...
Првјенац Рок симфони ја, прве те врсте у БиХ, премијер но је изведена 25. октобра у ба њалучком Кул турном центру „Бански двор“. Диригент је би ла Бранка Радо шевић–Митро вић, партит уре за оркестар прилагодила Милана Смиљанић а за хор Душан Покрајчић, у извођењу учествовало педесет гитариста, бубњара, клавијат уриста, пијаниста, пер кусион иста, виол иниста, виол иста, челиста, басиста и солиста. Иницијатор је бањалучка група „Тупас мене“, а на програму су биле пјесме Мајкла Џексона, групâ „Квин“, „Лед Цепелин“, „Аеросмит“, „Пинк Флојд“, „Металика“, „Јуритмикс“...
Бдење Дах живота, документарни филм сценаристе Сњежа не Брезо и директора фотографије Данијела Павловића, у продукцији РТРС, освојио је главну награду на недав но завршеном осмом фестивалу „Филмско бдење душе“ у Сремским Карловцима. „Жељела сам да овим филмом документ ујем трагедију дванаест бањалучких беба то
>> Читачи трагова наслов је књиге изабраних пјесама Војина Три вуновића чијом је промоцијом у Култ урном центру „Бански двор“ обиљежено 30 година стварала штва овог аутора. >> Ћорци видног, нова књига прозе Жарка Галоње у издању Завода за уџбенике и наставна средства из Источног Сарајева, „занимљива је хроника оног простора гдје се срећу Козара и Лијевче поље“.
ком посљедњег рата, да тај страшни злочин никада не би био заборављен“, рекла је Брезо. „Предуго се чекало на овај филм, саздан од тешких исповијести.“ Филм је не давно освојио и награду за најбоље документарно оства рење у Даблину.
Благослов Поводом стогодишњице Првог свјетског рата, Сара јевског атентата и рођења блаженопочившег патријарха Павла – и у помен на борце погинуле у одбрамбено-отаџ бинском рат у 1990-их и сахрањене на Војничком споменгробљу „Мали Зејтинлик“ у Сокоцу – Храму свете Петке у том градићу на Романији дариван је Часни крст из Је русалима. Дар је благословио Његова Светост патријарх српски Иринеј, а у програму дочека, 27. октобра, учество вала су дјеца и народни умјетници из Велике Хоче, срп ске енклаве у окупираној покрајини Косово и Метохија.
>> R abbitland, вишеструко награђи вани анимирани филм Ане Не дељковић и Николе Мајдака, увр шћен је у такмичарски програм престижног филмског фестивала „Afi Fest“, који ће од 6. до 13. но вембра бити одржан у Холивуду, у организацији Америчког филм ског инстит ута. >> Двадесет лијепих култ урних ма нифестација за осам мјесеци до садашњи је биланс великог овогодишњег труда у Центру за кул туру и информисање у Фочи. Број култ урних догађања расте, али је посјета незадовољавајућа, што указује на дубље друштвено-економске и култ уролошке поремећаје. >> Освежавање меморије – Орнаменти српских средњовековних фресака, изложба историчара умјетно сти Душана Миловановића, отво рена је 20. октобра у „Галерији 96“ у Приједору. У средишту те мултимедијалне изложбе су орнаменти на одеждама светитеља, владара и ратника приказаних на српским средњовјековним фрескама.
SRPSK A No 7 2014
09
А Л Б У М
СЛИКЕ, МРВИЦЕ, ГОЗБЕ
Београд: Савско пристаниште и детаљ са једне фасаде у Старом граду Јабуке у Сирогојну, на Златибору, и поља у Руском Селу, у Банату
О
Фотографије: Никола Јовандић
10
Загонетка видљивог
д родног града научио се њежности без патетике, духовитости без злобе, шали на свој рачун, одбрани отвореношћу, господственој обич ности. И да ти је потребно тачно онолико колико имаш. На његовим фо тографијама контрасти су јаки, преливи изражајни, поглед изоштрен. И свјетлост и сенке дубоки. Увијек, и у облачном дану и у туробној епохи, однекуд се пробија неки зрак и освјетљава лица, средиште призора, запра во срце ствари. Његова равница је прсата и заиграна као код Мике Антића, стара фуруна греје као код Љубе Симовића, маргина града има нешто од Џармуша и Кустурице, даљине бистре ум као код Беле Тара, дјетињство ли чи на Ршума и Адама Бахдаја. Никола Јовандић (Београд, 1960) још памти „практику“ са објективом од 50 милиметара помоћу које је, већ у основној школи, „осјетио магију фо тографије“. „Купатило освијетљено тамнозеленом сијалицом, дозна, пос уде са развијачем и фиксиром, руски апарат за повећавање. Лијепа времена.“ Па онда гимназија, студије на Грађевинском факултет у, вртлози живота и историје. Пауза. Фотографији, сада већ дигиталној, враћа се 2003. Важним искуством сматра бивање у Петернековој радионици. Од повратка ослања се на „ни коне“. Каже да „фотографијом пише приче“. Да је „често емотиван, понекад сурово искрен, увијек поетски расположен“. И да је „љубав према фотогра фији прерасла у искрену одговорност“. Мрвице од свега тога су пред нама. Позивница за гозбу којој се нада мо. (Б. М.) SRPSK A БРОЈ 7 2014
SRPSK A No 7 2014
11
А Л Б У М
12
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 7 2014
SRPSK A No 7 2014
13
А Л Б У М
14
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 7 2014
На Голији
SRPSK A No 7 2014
15
П ам ј ат
Вјечна српска захвалност ПОСЛИЈЕ БАЊАЛУКЕ, СПОМЕНИК РУСКОМ ЦАРУ И У БЕОГРАДУ
Да у јулу 1914. и децембру 1915. није било руског цара Николаја II Романова, извјесно је, данас не би било Србије. Са њим уз себе Срби су добијали Лондонски уговор (1915), без њега приморани су да прихвате Версај и гробницу звану Југославија (1918). Никада се не може довољно нагласити величина руске и цареве личне жртве за Србију. Од сада ће на то подсјећати два нова споменика у центру српске престонице: Споменик захвалности руским и српским ратницима у Београдској тврђави и Споменик цару Николају II Романову у главној улици
Г
одине 1926, 10. децембра, у Београду је у 81. години преминуо Никола Пашић, један од најзначајнијих поли тичара и државника у васкрслој ново вјековној Србији. Политиком се активно бавио пуних четрдесет осам година, укључујући и оне најдраматичније. Био је и ратни предсједник српске краљевске владе током Првог свјетског рата. Неколико дана пред смрт он је сав но вац са своје штедне књижице завјештао да се у Београду подигне монументални спо меник руском цару Николају II Романову. Знао је мудри и искусни Никола Пашић: да у јулу 1914. и децембру 1915. није било руског цара Николаја II, више не би било Србије. У дословном смислу тих ријечи. Знао је Никола: док су имали Николаја уз Руски цар у себе, Србима је нуђен Лондонски уговор Улици српских (1915), без Николаја добили су Версај и владара гробницу звану Југославија (1918). (Краља До Другог свјетског рата прилике ни Милана): су погодовале да се завјештање испуни, а Споменик послије рата, у „диктат ури пролетаријата“, Николају II уштеђевини Николе Пашића губи се траг. Романову, Тек 2014, на стогодишњицу почетка рад Андреја Великог рата, Срби су се достојно одужи ли цару-мученику. Послије недавног от Коваљчука кривања бисте у Бањалуци (о чему смо и Генадија писали), монументални споменик Нико Правоторова лају II Романову постављен је 13. октобра (Фото: Драган Боснић) 2014. и у Београду.
Пише: Бане Велимировић
16
SRPSK A БРОЈ 7 2014
У строгом центру српске престонице, у Улици српских владара (Краља Милана), у Дјевојачком парку, крај старог здања Скуп штине Србије, на мјесту гдје је у вријеме Кнежевине Србије било руско посланство, сада стоји прелијепо урађена стојећа фигу ра цара Николаја II Романова, са мачем и круном у рукама, и заставом иза. „Са постаментом висок око 7,5 мета ра, сама скулпт ура висока је 3,5 метра, укупно тежак више од 40 тона, овај за дивљујући споменик дар је руске државе Србији“, саопштио је град Београд. „Ово је за нас историјски дан и испуњење ве ликог дуга.“ Аутори споменика су вајари Андреј Коваљчук и академик Генадиј Правото ров. – Споменик је рађен пола године, пре ма класичној традицији, ријеткој у Евро пи нашег доба – каже Коваљчук. – Труди ли смо се да ову композицију сјединимо са мјестом на којем ће се налазити. А Генадиј Правоторов: – Током рада осјећао сам огромну љу бав коју српски народ има према Русији и самом Цару. Таква је и љубав према Ср бима која је водила нашу руку. Планирано је да реконструкција Дје војачког парка у Београду буде завршена до 11. новембра, Дана примирја, када ће он бити и свечано отворен.
SRPSK A No 7 2014
17
В и с и н е
СПОРТСКО ПЕЊАЊЕ ЗАЖИВЈЕЛО У БАЊАЛУЦИ И ПОС ТАЈЕ ВАЖАН ДИО ТУРИС ТИЧКЕ ПОНУДЕ
Изазовни путеви ка
врховима За скоро деценију и по пређен је дуг пут од вјештачке стијене у Соколском дому, преко Сутурлије и Каменог моста, до кањона Тијесно и „Extreme студентског пењачког центра“. А у Горњој Пецкој, уз изванредне пењачке терене, ниче и нови атрактиван туристички центар. Тамо су минулог љета у волонтерском кампу радили и млади Французи и Холанђани. Начини постоје, до осталог ће се доћи
18
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Ка Субри
SRPSK A No 7 2014
19
В и с и н е
И
сторија Пењачког клуба „Extre me“ почиње 2001. Група ент узи јаста, спелеол ога и алпиниста, окупила се тада у жељи да представе спортско пењање, узбудљиви спорт, нов за Бањалуку. У сарадњи са Соколским друштвом, изграђена је прва вјештачка стијена у Соколском дому и започети су тренинзи. – Уз изградњу вјештачке стијене, тре бало је опремити спортско-пењачке пу тање у природи. За већину пењача тај дио овог спорта највише мотивише да се иде даље, теже и више, у окружењу пријатеља и незаборавних пејзажа – ка же Игор Чолић из Пењачког клуба „Ex treme“. Први пењачки смјерови опремљени су на обали рјечице Сут урлије у Бања луци. То мало пењалиште и даље је оми љено међу оним пењачима који оску девају у времену. Из центра Бањалуке доступно је бициклом за само петнае стак минута. – Затим слиједи Камени мост – ве ли Чолић. – Ова импресивна стијена, вјероватно највећи камени мост у Бо сни и Херцеговини, дуго је била највеће пењалиште у близи ни Бањалуке. Наши први вишедужинци и наш први опремље ни „8а“ настали су на овом пењалишту. Ту су одржана и три ме ђународна радна кам па, на којима су опре мани нови пењачки смјерови. Временом, урадили смо смјеро ве у кањону Тијесно, пронашли нове стије не и могуће смјерове, али и обновили ста ре, настале у 1970-им и 1980-им годинама. Кад човјек види остатке старе пењачке опреме, схвати какви су ент узијасти би ли први пењачи у кањону. Сада се ту налазе спортски смјеро ви у секторима Слалом, Амфитеатар (Ђедак), Окер, Црна стијена, Преко воде и један болдер bouldering сектор испод тврђаве Звечај. У Црној стијени је и пр ви испењани „8а“ у БиХ (East is the beast, 25 метара). Са проширењем, он прелази
20
SRPSK A БРОЈ 7 2014
у 40-метарски „8б“, који још чека на пр во слободно вођење. Уз ове смјерове, ПК „Extreme“ помогао је опремање спорт ских смјерова у Националном парку „Козара“, на такозваном Зечјем камену. ПРВИ ДЕЦЕНИЈСКИ КРУГ – Потом, када се то најмање очеки вало, откривена је Пецка – наставља
Чолић. – Идући у акцију заштите рије ке Сане, прошли смо крај низа стијена које се, учинило се, на сунцу пресијава ју као злато. За нас то и јесте било пра во злато. Мноштво стијена, препуних хватова, биле су за нас изузетно мјесто. Од тада се интензивно ради на опре мању спортских смјерова на овом пе њалишту. У мају 2011. ту је одржано и такмичење „Пецка Rock Challenge“, на 25 нових смјерова. Пецка је данас нај веће пењалиште у Босни и Херцегови ни. Има око 100 смјерова и могућности за даље ширење. Ове године, на „Пец ка Rock Climbing Festival 2014“, упркос киши и помјерањима, успјели смо одр жати традицију. Сва средства добијена
за организацију фестивала донирали угроженима од поплава. Чланови клуба, наравно, нис у забо равили салу и њено важно мјесто у пе њачком тренингу. Знали су да овај спорт у Бањалуци може да напредује само уз више термина за тренинг, више просто ра и боље услове. Пређен је дуг пут док Универзитет у Бањалуци није овом клу бу додијелио на коришћење зграду не кадашње котловнице. Једногодишњим волонтерским радом и донацијама у ма теријалу чланови клуба сами су је уре дили и опремили, направивши „Extreme студентски пењачки центар“. То је први прави пењачки центар у БиХ и један од бољих на јужнословенским простори SRPSK A No 7 2014
21
В и с и н е
ма. Има 250 метара квадратних пењач ке површине високе стијене и болдера, мноштво справа за вјежбање, дио за од мор и едукацију, оставу и архиву, свла чионицу, купатило... – То је наша прва деценија, пуна успона и посртања, радости и разочара ња. Упркос свему, поносни смо што смо омогућили Бањалучанима да се баве овим лијепим спортом, што смо у бли зини опремили један спортски смијер, популарисали пењање, направили овај простор и за себе и за своје суграђане.
22
SRPSK A БРОЈ 7 2014
ЦЕНТАР У ГОРЊОЈ ПЕЦКОЈ Осим онога што је потребно за љу битеље пустоловина, у близини стијене Пецка интензивно се ради на другим туристичким садржајима. „Greenways“, организација за подршку одрживом развоју, ове године у бараћком крају има више значајних активности. – Захваљујући пројект у за развој туризма „Житни пут“, из средстава ЕУ, кроз ИПА програм прекограничне са радње, финансира се реконструкција де
Присност Група од десет Француза, два Холанђанина и неколико до маћих волонтера била је смјештена у сеоском домаћинству Дакићи. Са домаћинима су од првог дана остварили присан однос, захваљујући топлом гостопримству и домаћим специ јалитетима.
вастиране школе у Горњој Пецкој, гдје ће бити туристички инфо и развојни цен тар цијелог подручја – каже Борислав Марић, координатор овог пројекта. – На изворима Сане, познатом излетничком подручју, биће постављене клупе, над стрешнице, путокази, инфо-панои, сто лови... У цијелом крају истражене су и снимљене бициклистичке стазе, уцр тана домаћинства која нуде смјештај и храну. Све то, као и познато пењалиште, биће представљено у туристичком ката логу и на веб-порталима. Реализује се и обука у домаћинствима која желе да се баве туристичким услугама. Међународни волонтерски еко-камп „Сана“ у августу ове године одржан је први пут. Циљ је да се дугорочно омо гући активност младих у сеоским под ручјима, одакле се многи одсељавају, становништво је све старије, а имовина и инфраструкт ура све запуштенији. Уз подршку Француског култ урног центра, позната француска Асоцијација Рем парт позвала је волонтере и препоручи ла камп на Сани. Водитељ кампа Милан Благојевић каже да су волонтери били одушевљени природом и гостопримством, те да су вр ло мотивисано радили на чишћењу ста за и прилаза до извора Сане. У кишним данима правили су клупе, слободно вријеме користили за вожњу бици клима по селима и дружење са мјештанима. На спортском терену у Ба раћима играли су фудбал са локал ним спортистима и организовалиприка зивање француског филма на отворе ном. „Greenways“ намјеравада идуће године организује више сличних кам пова на Сани. SRPSK A No 7 2014
Фотографије: Архива ТОРС-а, Улис Лефебр, Боро Марић
23
В и с и н е
24
SRPSK A БРОЈ 7 2014
SRPSK A No 7 2014
25
У д и ц а
26
/
F i s h h o o k
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Упецати НА ЈЕЗЕРУ ДРЕНОВА КОД ПРЊАВОРА, ОВЕ ВАРЉИВЕ ГОДИНЕ
своје шансе
И они којима риба омане овдје се упецају на љепоту. Дођу са разних страна, од Енглеске до Србије. Разнесу по свијету добар улов и још бољи глас. Послије се стално враћају. Лове сома, смуђа, шарана, штуку. Лове смирење и окрепљење, изгубљену дубину. Ускоро, кад у мјесту Илова буде готов други водоводни захват, на Дренови ће моћи да се организују туристичка љета, подигну бунгалови и уведу други занимљиви садржаји
SRPSK A No 7 2014
27
У д и ц а
Пише: Сенка Тривић
Фотографије: Сенка Тривић и Спортско риболовачко друштво „Укрински цвијет“
28
М
ногима је сусрет са језером Дренова, удаљеним 10 кило метара од Прњавора, право откриће. Своје прве обрисе оно је доби ло почетком седамдесетих година, када је овдје изграђен рибњак. Године 1976, подизањем бране у горњем току рије ке Вијаке, било је формирано вјештачко акумулационо језеро које је добило на зив по селу Дренова, у којем се и нала зи. Језеро, са ужим приобаљем, обу хвата око 130 хектара. Прњаворски рибњаци давали су до датне могућности порибљавања овда шњих вода, а језеро Дренова, као изоло вани екосистем са великом површином и количином воде, постало је најпер спективније мјесто за развој спортског риболова у овом крају. Данас је то једини риболовни ревир на језеру у Српској. Дренова се показала као изузетна за поклонике лова на круп не рибе. Хватани су сомови од 104, 97, 91 килограма. Спортско риболовно дру штво „Укрински цвијет“, које управља језером, највеће примјерке чува препа риране као експонате. Шарани од пре ко 20 килограма нис у били ријеткост, а сваке године упеца се много смуђева те жих од 5 килограма. Задњих година све је више штука. Упецани су комади ду жине преко 100 центиметара. Много кише и недавне поплаве до носе ове године пуно искушења у упра вљању језером. Од прољећа тиме се баве новопостављене млађе руководне снаге у друштву „Укрински цвијет“. Имају же љу и визију да од језера Дренова направе најбољу дестинацију за риболов у Срп ској. Препрека у томе, наравно, има. По
SRPSK A БРОЈ 7 2014
себан проблем им прави, кажу, велики број америчких сомића, који као коров не допуштају развој других врста риба. Зато, баш док су репортери Националне ревије боравили на језеру, чланови дру штва из чамца су врешама купили јата млађи ове рибе. Ријетка је то прилика да се чамац види на овој води, јер је њи хова употреба забрањена, као и купање. – Имамо специфичну баријеру, јер је језеро још увијек водоводни захват. У току је изградња другог водозахвата, у мјесту Илова. Када се та вода преспоји за снабдијевање општине, ми ћемо до бити „одријешену воду“. Моћи ћемо да организујемо туристичка љета, уредимо простор за камп кућице, уведемо и неке друге садржаје, како бисмо привукли и друге љубитеље природе, не само риба ре. Дотле, не смијемо направити ништа на обали – прича Јовица Савић, пред сједник Управног одбора СРД „Укрин ски цвијет“. Друштво се нада у новембру новом продужењу уговора за управљање је зером, па након тога и вишегодишњој концесији. Онда се може, каже Савић, дугорочније радити на промоцији и развоју језера као риболовачке и тури стичке дестинације. ЧЕКАЈУЋИ ОНАЈ ПРИМЈЕРАК Удружење „Укрински цвијет“ има преко четири стотине чланова. При је десетак година имало је и око 1.000 учлањених риболоваца. Улажу напоре да опет тако буде. Има чланова старих и преко 80 година, ту је и десет жена ри боловаца.
На језеру важе посебна правила и цијене. Годишња дозвола подразумије ва републичку, као и додатну дозволу за риболовни ревир. На располагању су и мјесечне, седмичне и дневне дозволе. На 20 метара од воде дозвољено је кампо вање и паљење ватре. Неколико десетина метара од нас, на мјесту знаном као Висока обала, пецају четворица Словенаца. За језеро су са знали на интернет у. Дошли су да пеца ју шаране, друге рибе их не интерес ују. Српски не говоре баш најбоље. Обја шњавају да их је љепота језера одуше вила, иако им улов дотад није био по вољи. Још ближе пеца Раде Поповић. Дола зи готово сваког викенда. – Једном ко дође на ово језеро, уви јек се враћа. Оваква природа и љепота окријепе човјека – каже Поповић. Риболовна сезона почела је првог ју на и траје „док се језеро не заледи“. – Микроклима на језеру је специфич на. Ако је у Прњавору љети 35 степени, овдје је 28, а ноћу се спусти и до 15. Ни љети никада не идем на пецање без зим ске јакне. Ко једном преспава на језеру, бива освојен свјежином и љепотом. Код куће се никад не могу наспавати као ов дје – додаје Јовица Савић. На обали, у шумарцима, као скриве ни од погледа знатижељника, дежурају пецароши. Стрпљиво гледају у штап и пловак, чекају свој улов, свој капитални примјерак. Однекуд се зачује звук ста рог транзистора, с времена на вријеме и гласни повици прострује ваздухом. Крекет жаба оживи простор. Онда све утихне, вода се смири, мисли одлутају у
дубину. А просјечна дубина језера је два и по метра, највећа око шест. СОМ У ПОС ТЕЉИ Пецали су овдје и ноћи проводили ишчекујући сома и Французи, Енглези, Словенци... Дренова риболовцима није непознаница, али још чека да потпуније буде искоришћена. – Што год један прави рибар може да пожели, то је уловљено код нас. Прије петнаестак година, уловљени су шара ни од 29 килограма. Данас би Енглез све дао да улови такав примјерак шарана у дивљој води, не у малим језерима гдје их тове, а и ту тешко достигну ову величи ну. Има таквих примјера и данас, истина мање. Знам да сам видио седам шарана преко 30 килограма и сигурно ћу их јед ном уловити – приповиједа Савић. Синиша Тереновскеј, велики заљу бљеник у пецање, одскора је секретар Друштва. Љети помаже и другом рибо чувару, старијем, у спречавању илегал ног риболова. Пеца, каже, од петнаесте године. На Дренову је први пут дошао
Све документовано: Изванредан улов и задивљујући трофеји нису само риболовачке приче
Такмичења и порибљавања На језеру се редовно одржавају такмичења у спортском риболову, школа риболова и друге манифестације. Од 2007. одржава се и Куп ратних војних инвалида Српске. Учествују такмичари из преко двадесет општина, као и екипе из Срби је. На јесен је планирано порибљавање језера шараном до килограм и по. Након прољећног мријеста биће уприличена међународна штукијада. Поред тога, „Укрински цвијет“ наја вљује и сомовијаду, куп на пловак, први пут и организацију фидеријаде.
SRPSK A No 7 2014
29
У д иц а
Промовисање – Планирамо да у марту догодине идемо на сајам у Аустри ју, са туристичком организацијом општине. Изложићемо и препариране примјерке сомова овдје уловљених – каже Јо вица Савић. – Желимо да промовишемо нашу сомовијаду и привучемо екипе из Аустрије, Словеније и других земаља. За учешће екипа плаћа се котизација, а тим новцем можемо да ље унапређивати језеро.
након рата, који га је и довео у Прњавор, гдје је наставио живот. – Пре неких три године, уловим на језеру пар смуђева од три-четири киле. Моја жена навикла на сомиће. „Каква је то сад риба која има зубе?“ пита ме. Ни кад раније није пробала смуђа. Очистим и спремим ту рибу, по мени најбољу слатководну за јело. Проба моја жена, заколута очима, слатко и слободно се наједе, пошто смуђ нема костију. Пита: „Можеш ли ти овога још уловити?“ Мо гу, велим, али кад би ме пустила једно мјесец дана да сједим на језеру. И Савић сликовито објашњава како У просторијама је помирио своју страст за пецањем са риболовачког својом животном сапутницом. друштва – Једно вријеме, тамо до 1998, радио „Укрински цвијет“ сам и живио у Војводини. Ту сам упознао
30
SRPSK A БРОЈ 7 2014
своју жену. Знала је да сам заљубљеник у пецање. Али тамо, у Војводини, устајало се у три-четири ујутро и ишло на пецање. А овдје је обрнуто. Одеш на језеро око пет-шест сати поподне, бациш мамац и чекаш сома до два ујутро. Било јој то ма ло чудно: млади брачни пар, а ја одем на језеро и тамо преспавам или ме нема до један ноћу. Кажем: ако ти не одговара, ти ајде у Нови Сад, ја рибу оставити не могу. Трајало то једно мјесец дана, а ја никако не могу да уловим сома. „Ајде већ једном да га ухватиш, па да се смириш“, каже она. Другом приликом зачикава: „Кад ти уловиш сома, ја ћу га живог појести.“ На чеках се, али једне ноћи улових сомче од осам, девет килограма. Однесем га кући, жена спава. Онаког прљавог и слузавог ставим сома на постељину поред ње. Она се прену, па стаде да вришти... Гледамо залазак сунца на језеру. Лов ци на сомове минуше поред нас, траже ћи најбоље мјесто у ноћи која долази. На брани се пале свјетла. Видимо мла де парове који ово мјесто доживљавају још романтичније. Напуштамо језеро, али вратићемо се. Са више знања о све му, трудићемо се да риболовачку срећу заслужимо.
П о с ј е та
Оаза трешања и сјећања У ЖЕЉУШИ, КРАЈ МОС ТАРА, ГДЈЕ ОПЕТ ЗВОНЕ ПРАВОСЛАВНА ЗВОНА
32
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Иако житеља нема ни упола као прије рата, ово је највеће српско повратничко село у долини Неретве. Призвани жељом, први Срби у Жељушу су се вратили 1998. Прије више од десет година поново је подигнута Црква Христовог Васкрсења (из 1865), обновљени су Светосавски дом и свештенички стан. Није лако и много тога није као што је било, но људи су овдје и даље ведри и дуговјеки. Нису заборавили да се смију и да саборују, да се помажу и сјећају. А док памте, дотле јесу, беху и биће Пише: Александра Глишић
SRPSK A No 7 2014
33
П о с ј е та
Д
есет километара од Мостара је се ло Жељуша, сјеверни чувар род ног града пјесника Алексе Шан тића и најбројније српско повратничко насеље у долини Неретве. Налази се на магистралном пут у од Сарајева према Мостару и ко год наилази са те стране мора проћи кроз Жељушу. Као и другдје у мостарској општини, још су овдје видљиви трагови рата. Ку ће запаљене деведесетих ни до данас ни су обновљене. Улазећи у село видимо да су нека дворишта уређена и да људи ту живе, док друга јасно поручују да су већ годинама напуштена. Према попис у из 1991, овдје су живјела 853 становника, а Срби су чинили 94 одсто популације. Пр ви резултати пописа из 2013. показали су да Жељуша данас има 478 становника. Поред Срба, сада су ту и Бошњаци, углав ном досељеници из источне Херцеговине.
Лоза Архитекта Светозар Бојанић припада лози чије је досеља вање у ово село било веома необично. Први Бојанић, Ристо, у Жељушу је стигао у корпи од прућа, у којој га је мајка донијела са оне стране Неретве, када се послије смрти мужа овдје по ново удала. Ристо је имао бројно потомство, које сада живи на готово свим континентима. Неколико их је и у Жељуши. Иако је од доласка родоначелника прошло више вијекова, прича је и даље жива у сјећањима потомака.
34
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Оне који дођу у овај кутак Херцего вине крајолик ће, нема сумње, освојити мирисима, бојама и звуцима природе. А људи, и поред свих недаћа које су их снашле у посљедње двије деценије, не губе ведрину и смисао за хумор, карак теристичан за ово поднебље. Први Ср би у Жељушу су се вратили 1998. Неки су долазили и са других континената да обиђу старо огњиште. Село има прича колико и кућа, па и више, али није имало таблу са натписом Жељуша. Пензиони сани архитекта Светозар Бојанић одлу чио је да исправи тај пропуст локалне или градске власти. Израдио је таблу са натписом Жељуша и поставио је на ма гистрални пут. Кад уђете у село, дочекаће вас право биљно царство. Трешње, смокве, кајси је, бадеми, кадуља (жалфија), рузмарин, ловор, лаванда... У мају и јуну Жељушу красе трешње, а у септембру и октобру нарови. (Од људи овдје никада нећете чути израз нар, за њих су то искључи во шипци, што је скраћено од морски шипци.) Одувијек се воће из Жељуше могло наћи на малим тезгама поред ма гистралног пута. Данас се смањио број оних који продају, али квалитет пону де је исти. Жељушке трешње куповале су и музичке звијезде из бивше Југославије.
ПРОМЈЕНЕ, СПОЉА И ИЗНУТРА Многе приче сачуване су од забора ва. Жељушани нам се пожалише да им више од материјалног благостања недо стају некадашња комшијска дружења и разговори. – У посљедње вријеме све се мање са стајемо и сједимо испред кућа. Сви су у некој журби, народ се отуђио – прича Дејан, који и сам продаје воће. Народ се још увијек окупља у цркви и око ње, за велике хришћанске празнике и на недјељним лит ургијама. Храм Ваз несења Христовог, саграђен 1865, био је запаљен у рат у деведесетих, али има више од десет година како је одржана прва послијератна прослава Бадње вече ри. Данима послије причало се како су коначно и испред овог храма запаљени бадњаци и заор ила се пјесма, уз прис у ство бројних младих људи, што је најва жније. Прилозима мјештана и уз помоћ Епархије захумско-херцеговачке и при морске, храм је послије рата подигнут из пепела, а обновљен је и Светосавски дом са свештеничким станом. Храм и гробље смјештени су такође на магистралном пут у М17 и добар су оријентир свима који први пут долазе у Жељушу. На не дјељном богослужењу видимо, с радо шћу, пун храм и доста младих.
Међу повратницима су Радовићи, Драгићи, Рајковићи, Дабићи... Свака од ових породица нашла је свој начин за опстанак, али све их веже иста при ча: крајем деведесетих вратили су се на згаришта. Послије петнаестак година уредили су своја имања, али нис у могли утицати на рушевине које бивше ком шије нис у обновиле. Оне су ту као неки тужни подсјетник. Најстарији станов ници Жељуше имају више од 90 година и свједоче да за дуг живот нис у неоп ходна сва благостања овог свијета. Они су преживјели два рата и безброј лич них и колективних недаћа, па се још ус правно крећу кроз село. Једна старица, коју затичемо како у дворишту заврша ва неке послове, граби ка свом стотом рођендану. Недостатак воде овдје је велики про блем, јер је дио села још без водовода.
Дах Медитерана: Виногради и воћњаци у Жељуши
Купац Старији се и данас сјећају анегдоте из седамдесетих. Здрав ко Чолић имао је наступ у Мостару, па је заједно са возачем свратио да купи трешње. За тезгом је била Мара Бојанић, по прилично уморна од топлог и дугог радног дана. Када је попу ларни пјевач упитао има ли неког млађег да је одмијени, вагају ћи воће одговорила је да има кћерку која је отишла на концерт Здравка Чолића. Тек када је пјевач са осмијехом упитао да ли зна ко је он, Мара је схватила коме је продала трешње.
SRPSK A No 7 2014
35
П о с ј е та
Обновљена Црква Христовог Васкрсења у Жељуши
Подручје је иначе сушно, па свака кућа има и сопствену чатрњу, велики резер воар за воду, грађен кад и кућа и узидан у земљу. У чатрњу се слијева кишница, која се и пије. Неке куће имају и бунаре, односно пронађене изворе воде. Ипак, сушно љето и данас је као клетва за ове људе. САБОР ДРУЖЕЊА И УСПОМЕНА
Снага носталгије: Треба знати трешње брати
Мада ни једно од околних мјеста не носи то име, цијела шира област око Жељуше у народу се назива Бијело По ље. Да би се очували памћење и успоме не, од јула прошле године овдје се ор ганизује „Сабор Бјелопољаца“. Слоган
Дуговјечност Можда се заиста рецепт дуговјечности крије у дивљем на ру који расте свуда по Жељуши. Или, како то стручњаци тврде посљедњих година, у купусу раштики који овдје расте у свакој башти. Мјештани нам се похвалише да их је овог љета киша одлично послужила, па је поврће боље него за дугих суша, на које су већ навикли.
36
SRPSK A БРОЈ 7 2014
окупљања је: „Стари да се виде, средњи да се не забораве, најмлађи да се упо знају“. Најављено је да ће се састајати сваке године, прве недјеље послије Пе тровдана. Иницијативу је покренуо пје сник Новица Телебак Тени. Иако већ годинама живи и ствара у Требињу, од лучио је да окупи Бјелопољце на овој манифестацији. Пошто је окупљање у вријеме годишњих одмора, бројни људи расељени из ових крајева радо се поја ве на Сабору. Да би видјели драге људе, прошетали стазама дјетињства, чули завичајне пјесме. Ипак, многи пријератни становници Жељуше нис у се вратили, неки сигурно никада и неће. Долазе повремено. Зави де онима што су се вратили, због „не ких ствари којих у Канади или Норве шкој нема“. А ови што их овдје дочекују, уморни од борбе са свакодневним бри гама, радо би се мијењали са њима. Сви заједно воле Жељушу, иако кажу да ова садашња нема много тога што је имала она стара. И једне и друге гане стара пје сма: „Питају ме одакле си роде? Из Же љуше, са Неретве воде...“
SRPSK A No 7 2014
37
Х о д о ч а ш ћ а
МАНАС ТИР ОСОВИЦА КОД СРПЦА, ОБНОВЉЕНО ДУХОВНО СРЕДИШТЕ ИЗ ДОБА НЕМАЊИЋА
Осмијех краља Драгутина Народ, у својој тихој памети, више од три стотине година памтио је довољно назнака да може поново наћи темеље светиње, своје темеље. И чекао да куцне час. У петак, 4. априла 2003, остаци манастира изронили су из земље и времена, покрај потока Манастирице. Много лијепих чуда и богонадахнућа стекло се у ту тачку. По благослову, за пет година у срцу Мотајице никао је обновљени манастирски комплекс. Биће то, нема сумње, важно духовно стјециште Пише: Сандра Кљајић
38
И
змеђу села Нова Вес и Горња Ле пеница, двадесетак километа ра од Српца, у наручју планине Мотајице налази се манастир Осовица. Његова градња почела је прије пет го дина. Светиња је никла на темељима
SRPSK A БРОЈ 7 2014
истоименог старог манастира, највје роватније задужбине краља Драгутина Немањића. Као и многи други у овим крајеви ма, Драгутинов манастир је прије нешто више од 300 година до темеља уништен.
– Ето, након три вијека, дошло је ври јеме да буде обновљен – каже јеромонах Теофил, старјешина манастира Осови ца. – Обновљен је прије свега молитва ма светих који су овдје служили. Моли твама да поново буде упаљено монашко кандило, да се опет служи света лит ур гија и да се поново повежу небо и зе мља. А нама је повјерено да то урадимо, да се потрудимо на обнови прије свега духовној, а онда и материјалној. Иако је градња почела прије само не колико година, већ су изграђени главна манастирска црква посвећена Благови јестима Пресвете Богородице и двије капеле (већа посвећена светом вели комученику Прок опију, а мања, у ма настирском звонику, посвећена светом Николају Мириклијском). ОКРАЈЦИ И ТРАГОВИ – Краљ Драгутин био је посебан вла дар, „више на небу него на хљебу“ – каже отац Теофил. – Монах међу владарима, подвижник међу краљевима. Тако је и завршио живот, као подвижник, монах Теокист. Док је владао, подизао је наше светиње. Сви наши овдашњи манасти ри везани су за његово име. Тако нешто није једноставно изградити ни у ово на
ше вријеме, а замислите колико је било тешко у другој половини XIII или првој половини XIV вијека. То је могла да гра ди само краљевска рука, неко ко је имао могућности да сагради светињу. Не зна се када је манастир тачно на стао, али постоје бројни записи о њего вом постојању. – Имамо, хвала Богу, сачувану копију манастирског печата из 1330. Данас не можемо са сигурношћу да тврдимо да је то гoдина оснивања или освећења, али знамо сигурно да је манастир тада по стојао. Остала су записана и имена неких од монаха који су ту живјели: игумана Христофора, јеромонаха Симеона... – Један од турских пописа помиње игумана Аврама, који баштини Горњу Лепеницу. Лепеница је, значи, тада при падала манастиру. Помињу се и имена монаха Аксентија, Исаије, јеромонаха Василија. Чак и у Хиландару налазимо запис: игуман Осовице моли да мана стирска братија молитвено помиње ње гов род, родитеље и ближње. И стари топоними (Калуђерска липа, Кадњи поток, поточић Манастирица) указују на давну светињу. – Зна се поуздано да је манастир по стојао до чувеног аустро-турског рата SRPSK A No 7 2014
Слава: На Благовијести, 7. априла, 2014.
39
Х о д о ч а ш ћ а Јеромонах Теофил (у средини) и отац Славиша Топић (десно) на служби у конаку, као и (доле) у Цркви Христовог Васкрсења и у Капели светог Прокопија
завршеног 1689. Пошто су Срби тада стали на страну Аустрије, а она била принуђена да се повуче назад преко Са ве, Турци су свој бијес искалили на срп ском становништву и његовим свети њама – наставља отац Теофил. Послије тог рата, најкасније до 1695, порушена је и Осовица. Неки од мана стира порушени су да би од тог мате ријала били саграђени мостови, сараји, џамије. Према једном сачуваном запис у, оно камена у Осовици што је остало по слије турске похаре продао је капетан (бег) из Славонског Кобаша, који је сто ловао на Сави. – Предање вели да се тај камен ни како није дао уградити у куће за које је био узет. На жалост, половином XIX вијека одвезен је и посљедњи камен манастира Осовице. – Након неког времена људи из су сједних села намјерно су насељени баш на локалитет гдје се манастир налазио, да би се затро сваки траг. Ипак, они су били свјесни гдје живе, па је долину гдје су били темељи старог манастирског храма народ звао Манастирица и имао посебан осјећај њој. Дубоко у срцу на роду је било усађено да је ту била свети ња, али није смио о томе да говори. Али, ето, Бог је тако хтио, педесетих година прошлог вијека посљедњи мјештани су се иселили и ово је поново постало слободан простор. А онда је, након пе десетак година, благоволио да буду про нађени манастирски темељи и да почне обнова – каже отац Теофил. ПОТРАГА ЗА МАНАС ТИРОМ – Прије тридесетак година, по бла гослову нашег владике, почео је локал ни свештеник Драгомир Малетић да се мало више занима за манастир. Тражен је 1980-их, али, очито, још није било вријеме.
На пола дана хода – Манастира је некада било много више него данас – вели отац Теофил. – По предању, када би монах био послат из Пећ ке патријаршије да разнесе одлуку Сабора или патријарха, имао би највише пола дана хода до сљедећег манастира. Ту је могао да застане и окријепи се. И тако је било од Пећи све до манастирâ Гомирја, Лепавине и Марче.
40
SRPSK A БРОЈ 7 2014
А онда је 2001. за свештеника у обли жњем селу Кобашу послат Славиша То пић. Једино што је тада знао о овој па рохији, каже, била је управо прича да је овдје некада постојао манастир Осовица. – Од претходног свештеника и од Ве рољуба Малетића, наставника историје и географије у основној школи у Кобашу, добио сам неке податке. Већ 2002. почели смо да истражујемо на терену, на мјести ма гдје се манастир могао налазити. Би ла су то аматерска пробна ископавања, у којима су редовно учествовали настав ник Малетић те браћа Вујадин и Радован Малешевић– сјећа се отац Славиша. Распитивао се и код старијих људи, почела су да се појављују нека зрна. – Највише је значила прича старца Ранка Савића из села Корови. Испричао је да је као дијете послат у једну кућу у близини манастиришта, да ради за хра ну. Док је чувао овце, видио је на једном је мјесту добру траву. Други чобани та мо нис у напасали своја стада, па је он своје довео. Тада му је пришао старији човјек и хтио да га удари штапом: „Зар си нашао стоку да напасаш тамо гдје је црква била!? Видиш да ту нико неће сто ку да догони!?“ Описао је да је то мјесто уз Манастирицу а не уз ријеку Осови цу, гдје смо до тада копали – прича отац Славиша Топић. – Убрзо потом настав ник Верољуб проналази и доноси старе аустроугарске карте. По топонимима на њима, потрага се усмјерава у долину у којој су се налазили остаци манастира. У прољеће 2003. почела су ископава ња уз поток Манастирицу. – Био је петак, 4. април 2003. Нашли смо један камен на дубини од око 50 центиметара, најближи површини зе мље. Ископали смо још остатака теме ља и обавијестили епископа бањалучког Јефрема. Наш владика је већ наредних дана изашао на терен и ангажовао архе олога Завичајног музеја у Градишци Милана Ђурђевића. Почело је системат ско ископавање – каже отац Славиша. Пронађени су остаци темеља мана стирске цркве, потом и више околних објеката... ШТО ВИДЕ ДУХОВНЕ ОЧИ Потом, по благослову владике Јефре ма, започета је обнова. Градња је почела 2009.
SRPSK A No 7 2014
41
Х од оч аш ћ а
Овако ће манастирски комплекс изгледати кад буде потпуно завршен
42
– Прво је, по благослову владике, из манастира Липље овдје дошао отац До ситеј. Прије годину дана ја сам дошао из манастира Ступље, гдје сам замона шен и рукоположен, а монахиња Јеле на прешла је из манастира Моштани ца – прича отац Теофил. Обнову води наш владика, брине о финансијама и да свака цигла буде уграђена на њено мје сто. И за то што Осовица данас изгледа овако лијепо ваља заблагодарити Богу који нам је дао таквог епископа... О изгледу првобитног манастира не зна се ништа поуздано. Осовица је гра ђена тако да колико-толико дочара ље пот у оновремене (вјерује се) немањић ке задужбине. – Оно што не можемо да видимо овоземаљским очима, можемо да види мо духовним, да осјетимо. Имамо јасан осјећај да су овдје били свети људи, да су ове светиње доиста сијале духовно шћу. Да није тако, оне не би биле обно вљене. И све ово је доказ чуда Божијег. Како рече наш владика, сваки пут када би нестало средстава неко би се сам ја вио и посао би био настављен. Ни јед нога дана није се престајало и ево, хвала Богу, иде и данас – додаје отац Теофил. Много је урађено у протеклих пет година. Посла још има на Саборној цр
SRPSK A БРОЈ 7 2014
кви, треба урадити иконостас, заврши ти радове у конаку, изградити опход, ријешити још нека питања... – У плану су још један конак, капеле за паљење свијећа и да се све затвори масивним зидом, јер наши манастири имају унутрашње двориште. Ктитори звоника са капелом и даро давци звонâ су браћа Владица и Зоран Лемић из Бањалуке. Иконе у капелама израдио је свештеник Велимир Клин цов који служи у Храму Свете Тројице у Бањалуци. Од прошле године ово је општежитељни манастир. – Људи су чули за Осовицу, али многи још мисле да је то градилиште – вели отац Теофил. – Немају осјећај да је манастир активан и жив. Немају пред ставу да се свакодневно богослужи, али сваке недеље дође неко нови. До лазе нам са разних страна, из Српске, Србије, Хрватске. Манастирски храм је посвећен Благовијестима, које се оби љежавају 7. априла. Тада је наша слава. На празник светог великомучени ка Прокопија, 21. јула, овдје се одржава велики сабор. Ове године, процјењује се, било је око 2.500 вјерника. Манастир Осовица, полако али си гурно, постаје велико духовно стеци ште и мјесто ходочашћа.
Енергија Српске!
MIXED HOLDING “ELECTRIC POWER INDUSTRY OF REPUBLIKA SRPSKA” HOLDING COMPANY a.d. TREBINJE
ZP „ELEKTRO DOBOJ“ a.d. DOBOJ Nikole Pašića 77, 74000 Doboj, Republic of Srpska, Bosnia and Herzegovina Phone: +387 53 209 700; Fax: +387 53 241 344; www.elektrodoboj.net, info@elektrodoboj.net
Стубови БОГОСЛОВИЈА „СВЕТИ ПЕТАР ДАБРОБОСАНСКИ“ У ФОЧИ
Узрастање у знању и врлини
44
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Баштини дугу традицију српске Богословије у Сарајеву. Заснована је током рата деведесетих, у тешким околностима. Данас, као једна од осам образовно-васпитних установа Српске православне цркве у четири државе, важан је чувар народног и вјерског трајања. Овдје се васпитавају будући васпитачи и духовници. Одавде излазе образоване, зреле и племените личности, за понос, јер само такве могу бити по мјери искушења кроз која се пролази
Текст и фотографије: Радмила Ђевић
SRPSK A No 7 2014
45
Стубови
Б
Живот у Богословији је прожет редом, учењем и молитвом
46
огословија у Фочи основана је још током минулог рата у руше винама Југославије, захваљујући митрополит у дабробосанском Нико лају. Он успијева да реализује идеју о њеном оснивању, у почетку заједно са Богословским факултетом (Духовном академијом). Комплекс зграда бивше казнено-поправне установе у насељу Велечево бива уступљен Српској пра вославној цркви. Школске 1995/96, због хрватског напада на Републику Српску Крајину, Богословија „Света Три Јерар ха“ морала је бити измјештена из мана стира Крка, гдје је вијековима пребивала. Пресељена је привремено на Дивчибаре код Ваљева, затим у комплекс Духовне академије „Свети Василије Острошки“ у Фочи. Богословија у Крки обновљена је 1999. Да не би постојале двије под истим именом („Света Три Јерарха“), Богосло вија у Фочи је 2001. добила име светог Петра Дабробосанског. Комплекс на Велечеву упорно и стр пљиво је уређиван. У њему данас засеб но обитавају високошколска установа Православни богословски факултет „Свети Василије Острошки“ и Богосло вија „Свети Петар Дабробосански“. Спољашњи изглед комплекса Бого словије нарочито је измијењен изград њом Храма светог Василија Острошког и светог Петра Дабробосанског. Темељи су изливени 1998, па се, због финансиј ских проблема, стало. Радови су наста вљени 2002. Храм је освештан 13. окто бра 2007.
SRPSK A БРОЈ 7 2014
ПРЕДАЊСКИ, СВЕС ТРАНО, МОДЕРНО Живот овдје свакодневно почиње и завршава молитвом, ријечима живота вјечнога. Ученици, тренутно њих сто пет, редовно су на јутарњим и вечер њим богослужењима. Живе у интернат у, имају двадесет шест четворокреветних соба. Увијек и свуда владају се примјер но, а међу собом живе у братској слози и љубави. Долазе из свих крајева Српске, Србије, Црне Горе, Хрватске, чак и из прекоокеанских земаља, попут Канаде. – Устајање је у пола седам ујутру, у седам су већ на богослужењу, у осам је доручак, у пола девет почиње настава, у 13:15 часова је ручак. Послије тога учени ци су слободни до 16 часова. Од 16 до 18 часова на распореду је учење које је оба везно, у 18 је друго богослужење. Вечера је у пола седам, у пола осам друго учење, односно занимање, а у пола десет спава ње. Са ученицима је свакодневно пет вас питача-професора – упућује нас Никола Ковач, данас професор и секретар Бого словије, некада и сам њен ученик. Последњих година многи савремени садржаји додатно употпуњују живот у интернат у. Направљена је интернет сала са десет рачунара, уведен бежични ин тернет у ђачке собе, обновљен часопис Богословско братство у новом изуз етно квалитетном издању, оформљен интер нет радио, уређена ТВ сала. Активне су секције хорска, рецитаторска, драмска, шаховска, пчеларска, новинарска.
– Нема ученика који није члан бар једне секције. Они схватају да је ово јед на велика породица – наставља Ковач. – Успјели смо да им унапредимо квалитет живота, да уведемо нове садржаје, какве ја као ученик, у оним тешким времени ма, нисам имао. Захваљујући свему томе, они стасавају у праве „љекаре душа“, во лонтирају у бројним установама у граду, раде са дјецом која имају потешкоће у развоју, носиоци су бројних култ урних манифестација, наш хор и етно-група гостују широм Српске. Школовање младих богослова траје пет година. Настава се одвија шест дана у седмици. Имају укупно тридесет пред мета и десет наставника. Уче историју религије, цркве и општу историју, број не језике, лит ургику, појање, Стари и Нови Завјет, догматику... Осим обимног градива, сви овладавају и бројним вје штинама. ЗА ОДГОВОРЕ У СВИМ ВРЕМЕНИМА – Богословија омогућава да се раз вијам – каже Димитрије Томић из Би јељине, ученик трећег разреда. – Имао сам бројне успјехе на различитим так мичењима. Имамо доста језика: ен глески, руски, српски, грчки, латински и црквенословенски. Највише волим историју, доста изучавам и црквено словенски, богослужбени језик, који има другачија слова, бројеве, правила писања и читања.
Професори се труде да предавања не буду искључиво екс катедра. С великим ент узијазмом и енергијом, и најтеже гра диво отварају и приближавају ђацима. – На примјер, први утисак који наши ђаци имају о црквенословенском јесте да им звучи и познато и страно. Онда га уче на часовима, свакодневно користе и на богослужењима, па се постепено навика вају. До краја четвртог разреда, колико га изуч авају, бивају поприлично обуч ени да разумију овај језик и објасне га другима – истиче Вјекослав Јовановић, професор црквенословенског језика. Догматика се изучава у трећем, че твртом и петом разреду. – Овај предмет представља учење Цркве, доктрину. Интересантан је уче ницима. Има свој развој, јер догма мора да даје одговоре у свим временима, па и о данашњим проблемима личности, друштва и цивилизације – каже Сини ша Божић, професор догматике. Већина данашњих професора и сама је похађала фочанску Богословију. По ређења су неизбежна.
Архимандрит Лазар Лазаревић, ректор Богословије Слика из учионице
Настављачи Богословија у Фочи, заједно са Православним богословским факултетом „Свети Василије Острошки“, насљедница је некада шње сарајевске Богословије. Пређен је нимало лак пут, у који су себе уградиле генерације ученика и професора. Пут од куће у старој чаршији у Сарајеву, преко зграде у Рељеву, затим здања Богословије код Саборног храма у Сарајеву, па све до комплек са у фочанском насељу Велечево, гдје се и данас налази.
SRPSK A No 7 2014
47
Стубови
Патријарх Фочанску Богословију и Академију у јуну 1998. посјетио је сада блаженопочивши патријарх српски Павле. Том прили ком поклонио је велико Јеванђеље и написао сљедећу посве ту: „У име Божије, посетих Духовну Академију и Богословију ,Света Три Јерарха‘ у Србињу, молећи се Господу и Светом Са ви и свима Светима из рода нашега да професори и ученици увек буду на путу Јеванђеља које води блаженству Царства Небеског.“
– Био сам у првој генерацији, упи саној 1996. Разлика је велика, и у окру жењу и у самој школи – вели професор Божић. – Дошао сам у периоду када су мостови на Дрини били срушени, днев на штампа стизала је у 18 часова, живот је био тежак посебно нама дјеци. Данас је школа много отворенија, средина се навикла на нас и ми на њу, имамо од личне услове и за наставне и ваннастав не активности. А професор Ковач: – Уписао сам се у Богословију 1997. Све је то за мене било ново, али друже ње са људима остаје за цијели живот. Овдје сам добио нову породицу, нови живот, сви из разреда постали су ми браћа. Од тада сам код куће био гост, а овдје у Фочи свој на своме. Када сам за вршио школовање и дошао да радим ов дје, знао сам шта треба да се пружи овој дјеци, шта нарочито добро да им пока жемо. И они то веома лијепо прихватају.
Храм светог Василија Острошког и светог Петра Дабробосанског у комплексу ОБРАЗОВАЊЕ НАРОДНЕ ЕЛИТЕ Богословије на Велечеву, Ученици и сами кажу да у фочанској освештан Богословији имају одличну надградњу 13. октобра 2007. и истински се уче живот у по Јеванђељу.
48
SRPSK A БРОЈ 7 2014
– Мени је овде лепо, иако сам дале ко од куће – каже Душан Петрушић из Зрењанина, ученик четвртог разреда. – Потпуно сам се привикао, све ми је за нимљиво, доста тога сам научио. Драгомир Митровић је из Брат унца. Каже да ће му послије четири године бити необично да се одвоји од оваквог начина живота: – Дошли смо сви из својих породица, а овдје живимо као једна велика породи ца. Овдје сам стекао бриљантно знање и искуство. Планирам да наставим школо вање на неком од богословских факул тета. Овдје и рецит ујем и пјевам у хору. Увијек за то нађем времена, јер то волим. Према ријечима Славка Зорице, ин спектора за богословије Светог архије рејског синода СПЦ, фочанска Богосло вија једна је од најузорнијих. – Ученици овдје не само да стичу зна ње о богословљу, већ имају прилику и да га примјене у свакодневном живот у, да увиде колико је важан други човјек у њи ховом живот у и колико га треба пошто вати – каже архимандрит Лазар Лазаре вић, ректор Богословије. – На крају, када изуч е богословље, излазе као цјеловито формиране личности, са развијеним и многим другим особинама, одговорно сти према себи, другима, имовини. Сва кодневно радимо и на томе да ученици упознају и овај и друге крајеве и људе. Наравно. Одавде треба да изађу из ванредно образоване, зреле и племените личности, на понос своје вјере и народа, јер само такве могу бити достојне иску шења кроз која пролазимо. А то никада, у повјесници школе дугој сто тридесет година, није било лако. Није ни сад.
SRPSK A No 7 2014
49
Т рагови
50
/
T r a c e s
SRPSK A БРОЈ 7 2014
ЊЕГОШЕВА УЛИЦА У ХЕРЦЕГ-НОВОМ, ОД ТВРТКОВОГ ТЕМЕЉЦА ДО НАШИХ ТУЖНИХ ДАНА
У вези са
срцем Није то обична улица, влас у „обрви под планином“. То је једна од златних нити које овај град и ово море увијек изнова доводе у само средиште српске културе. При дну ове улице школу је учио дванаестогодишњи Његош, а при врху је скончао Марко Миљанов. У њој су бивали Љубиша и Матавуљ, живјели Андрић и Раичковић, одсједали Ћопић и Десанка, ходољубља заплитали Џумхур и Капор... Ако не вјерујете мени, питајте Нога и Братића (срешћете их тамо)
Пише: Бранислав Матић
К
ад год дођем у Херцегов град, ста ри а Нови, најприје га том улицом премјерим. Она памти више мојих корака него неке у којима сам дуго живјео. Није то само улица, зелена и нагнута, ко јом се из центра спушташ ка Топлој и Ига лу као низ „обрву вароши“. То је једна од златних нити које овај град и овај залив заувјек везују за само срце српске култ уре.
Замислите једну провинцијску ули цу од километар и кус ур у којој се при дну школовао дванаес тогодишњи Ра де Томов из Његуша, доцније српски пјесник над пјесницима и владар Црне Горе, а при врху своје посљедње дане и сате проборавио војвода Марко Ми љанов, велики јунак и у старости чу вен писац. Улицу у којој је једини пут у живот у себи кућу саградио нобеловац Иво Андрић и своје приморско стани ште изабрао архипјесник какав је Сте ван Раичковић. Улицу у којој су бивали Стјепан Митров Љубиша и Симо Мата вуљ, одсједали Десанка Максимовић и Бранко Ћопић, свакога дана њоме се ка причаоници „Под лозом“ успињали Зу
ко Џумх ур и Момо Капор. И данас тамо, на том „прамену под планином“, може те набасати на Рајка Нога или Радослава Братића, да вам о свему томе исприпо виједају много боље него овај непоузда ни љетописац. Е таква је то улица. Сасвим обична и посве изузетна. Његошева улица у Херцег-Новом.
SRPSK A No 7 2014
О оснивачима града: Плоча на Великом степеништу, под Сат-кулом
51
Т рагови
Његошева биста испред топаљске цркве
52
ПРВИ КАМЕН Мраморна плоча на Великом степе ништу под Сат-кулом први је такт свега овдје. Иако у висини очију, то је „најдо њи камен овог града и народа“, оно по чему се све друго оријентише. У тај ка мен, лијепим ћирилским словима, ста рим и новим, уклесано је овако: „Твртко I, краљ Србљем и Босни и Поморјем и западним странама, удари темељ овом граду мјесеца маја године 1382. Даде му име Свети Стефан, али се оно не одржа. Данашњи назив ХерцегНовог оста граду по херцегу Стефану Вукчићу Косачи, који је у њему имао свој двор, гдје је и умро, године 1466.“ Прочиташ двапут, додирнеш дланом да осјетиш срце камена, а онда се спу стиш низ степенице, пресјечеш Трг соли и уђеш у Његошеву улицу. У улицу која ће много касније поније ти његово име сам Његош је дошао 1825, као дванаестогодишњак. Његов стриц Петар I Петровић, владика и владар Цр не Горе, данас светитељ, послао га је у овдашњу школу код Јосифа Троповића, калуђера савинског и пароха топаљског. SRPSK A БРОЈ 7 2014
Како у својим сјећањима свједочи Љу ба Ненадовић, мали Раде Томов је у Це тињу већ са десет година умио одлично да чита и пише, и „знао све што су зна ли његови учитељи, па и боље од њих“. Јосиф Троповић је био учен човјек, ру коположен својевремено баш од светог Петра Цетињског, искусан старац-ду ховник, „мудри с бројаницама“. Кадар да води и кроз свјетска знања и у унутарње кругове Тајне. И у овладавање страним језицима, нарочито руским и италијан ским, и дубоко у Цркву. Школа је била у каменој кући изнад топаљске цркве и малог гробља. Од ули це се зађе у камени рукавац узбрдо, крај саме црквене ограде, и послије педесетак метара долази се право на капију. И данас је тамо, сада у броју 160, свештеничка ку ћа. Мали Раде Томов је ту и становао. Део учења, онај који је више посвећење него знање, одвијао се и у манастиру Савина. „Дјечак је често овом улицом, па поред гробља и кроз Дубраву, одлазио до мана стира. Послије се враћао обалом, испод тврђаве, док не угледа звоник топаљске цркве, а онда стрмим сокаком, поред не кадашњег владичанског двора епископа
херцеговачког Саватија Љубибратића, ка данашњој Његошевој улици.“ СВИЈЕТ У ТОПЛОЈ Иво Андрић, који је Његоша сматрао својим духовним претком, врхом и нај дубљом тачком покосовског српства, овако је 1963. описао, домислио, један „тренутак у Топлој“ Рада Томовог: „Тај израсли и снажни дечак, митро политов синовац са Цетиња, који учи школу код Јосифа Троповића у Топлој, привлачио је погледе грађана док је пролазио кроз град. Грађани су гледа ли – као што грађани свуда и све гледају, безобзирно и немилосрдно, јер желе да буду о свему обавештени. (...) А њихове жене и кћери удешавале су своје крета ње тако да виде митрополитовог синов ца – не гледајући га; и све су налазиле да је дечак леп и стасит и некако прерано зрео, момак читав. (...) И застао је овог јулског дана на каменим степеницама пред учитељевом кућом, неочекивано се спустио на врео камен и остао тако, као покошен. Крв је у њему кружила и мисли са њом, дамари били нагло.
Шта је ова Топла? Насеље од неколи ко десетина кућа, са гробљем и црквом, а драга је као неко необично женско име, и у њој се, овако маленој, крије сав живот света, прошли, садашњи и буду ћи. (...) А шта је ова прегршт слане во де што бљешти разливена испод Игала? Мало мора за онога ко мора нема, и у исти мах сва светска мора и океани, све везе и пловидбе и сусрети који се у лу кама и на пучинама могу доживети, сва открића и сазнања која су човеку при ступачна. И мирис и укус доживљаја. И бродолом без сведока, трага и гласа, и победоносни повраци...“ Послије двије године, 1827, Раде То мов вратио се стрицу у Цетиње. Једни веле да се био видно замомчио и да је лијепи град на обали, са свим својим чарима и мамцима, постао велико ис кушење. Други да је Јосиф Троповић предосјећао своју скору кончину (пре ставио се наредне године, 1828) и зато послао момчића натраг. Али изгледа да се ипак радило о пажљивој процјени да је вријеме за нови ступањ. Тачно оноли ко времена колико је провео учећи у То плој имаће Раде Томов у Цетињу да буде SRPSK A No 7 2014
Кућа у којој је 1901. преминуо Марко Миљанов
53
Т рагови Степенице које су водиле ка школи Јосифа Троповића, данас у Његошевој 160 (њих описује Андрић у запису „Тренутак на Топлој“) Кућа изнад топаљске цркве и гробља, гдје је Његош учио школу 1825-1827.
уведен у државне и војне послове. Већ у октобру 1830, по тестамент у Петра I Пе тровића, постаће нови господар Црне Горе. Почетком 1831. у Богородичиној цркви на острву Кому, на Скадарском језеру, рукоположен је за архимандрита и постао Петар II Петровић. Доље, у граду на обали мора, остало је његових трагова. Камена кућа у којој је учио и сад је ту, само се улица данас по њему зове. А на малом проширењу одмах подно топаљске цркве је и биста: владика и владар, лијепи и мудри, зау вјек загледан према улазу у Залив. (Од ове године, крај њега је и гроф Сава Вла диславић, човјек од највећег повјерења руског цара Петра Великог, вјероватно најмоћнији Србин XVIII вијека.) НЕ МОГУ ВИШЕ У смирај свога живота, знаменити кучки војвода Марко Миљанов (1833– 1901), већ тешко болестан, упутио се у сјеверне српске крајеве. Није пошао да тражи лијека и успут објави своје руко писе, него обрнуто. „Требало ми је пази ти најприје оно што не може умријети, а не оно што мора умријети и што никога разминуло није.“ У Београду и тада пречанским кра јевима, па и у Бечу, Пешти, Сегедину, дочекиван је као славни јунак српске ослободилачке борбе против Турака у „српској Спарти“. Иако још није имао књигу, за Примјере чојства и јунаштва се знало, читани су у дијеловима, па је већ био и права књижевна звијезда. Свуда окружен братском љубављу и највећом пажњом. Бригу о уређењу и припреми за штампу његових рукописа преузео је Љубомир Ковачевић, вели ки српски историчар, професор Вели ке школе, академик, учитељ Владимира Ћоровића и таст Милана Ракића, отац доцнијег хероја Кумановске битке Вла дете Ковачевића. Све трошкове покриле су Коларчева и Чупићева задужбина. Али болест, изгледа ипак да се ра дило о канцеру, напредовала је брже од књижевних послова. „Браћа Биограђа ни, кад виђеше да болест све више јача, принаглише да идем у приморје, а књи ге оставим да доврше они. Али... нијес у ме смијели из постеље дић’ докле гођ не скупише докторе да виде имам ли жи вота да издржим путовање сухијем и
54
SRPSK A БРОЈ 7 2014
морем. Довели су четири доктора – Си моновића, Суботовића, Анастасијевића и Брила – који су ме прегледали и одмах наредили да крећем на пут.“ Тако Марко Миљанов стиже у При морје, од својих својима. Испрва је не ко вријеме у Дубровнику: код доктора Мишетића у Гружу и у кући мојих пре дака Војиновића на Страдуну. У првим данима зиме 1900/1901. прелази у Хер цег-Нови. Камена приморска кућа при врху Ње гошеве улице, данас преко пута парка, мало испод „Градске кафане“. Двоспрат на, по четири прозора с лица на сваком спрат у, с прелијепим погледом на врата Боке. Фебруар, прва година новог вијека и последња година живота Марка Ми љанова. Небо је зимски сиво и ниско, од некуд се пробија свјетлост. Са прозора на првом спрат у војвода гледа улаз у За лив и „излаз из овога свијета“. Шездесет осма му је, зна да је смрт пред вратима, миран је. Свом куму Стојану Поповићу, командиру кучком, пише: „Иако не доживјех да читам моје књи ге, а ја ћу у гроб слушат како читају уну ци мојијех другова дјела јуначка својијех старих од стотина година. (...) Не плачите ме, ти, ни друга браћа, јер ви кажем да сад као срећан мрем и живим. Срећно мрем за мој рад ситни, а за велику рану, која је беспребола, овђе и не говорим. (...) Као Куч умирем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан. Јесам и бићу ваш Марко, и жив и мртав.“ Дан уочи смрти пише Љубомиру Ко вачевићу: „Поздрави ми Београђане и на ама нет ви моја Стефа и моја част. Збогом. Не могу више.“ Преминуо је 2. фебруара 1901, ту иза ових прозора под којима стојим. На ка меној кући бијела мермерна плоча, сло ва испрана, једва се читају. У кући није музеј Марка Миљанова, није библио тека, галерија, инстит ут за култ уру. Не. Уселила се нека странчица. То није мјера Марка Миљанова него нас, данашњих. А она незацијељена рана војводина, коју је у гроб понио, данас је велика као пола Црне Горе. УСПОМЈЕНЕ, ЛИЈЕПЕ И БОЛНЕ И прије је Андрић долазио у ХерцегНови и волио овај град. Није то најљеп
SRPSK A No 7 2014
55
Т рагови
Кућа Иве Андрића у Његошевој улици Биста писца у врту који је некада сам његовао Црква светог Ђорђа и Црква Светог Спаса (Вазнесења Христовог) на Топлој
ши град на обали, ни најочуванији, али у њему се мудри писац осјећао најбо ље. У граду „вечитог зеленила, сунца и бројних скалинада“, како је описао Хер цег-Нови у Знаковима поред пута, био је међу својима. Без сјенки и напетости. Он је те људе разумјео, они су њега по штовали. Љубав је била обострана. У томе су се слагали Иво и његова супруга Милица Бабић, са којом се вјен чао 27. децембра 1958, послије тајне ве зе дуге више од двадесет година. Кћерка Стевана Бабића, угледног српског тргов ца из Шамца, бечка студенткиња при мјењених умјетности, одлична кости мографкиња Народног позоришта, била је заљубљена у Београд, „одмах затим у Херцег-Нови“. Идеја о „херцегновској кући за од мор“ била је Миличина. Изгледа да ју је изложила свом супругу на поврат ку из Стокхолма, 1961, гдје је он при мио Нобелову награду за књижевност. Извјесно је да је дио новца од награде
Иво и Милош Дошао Иво Андрић да посјети Стевана Раичковића, тек пристиглог из Београда. Сједе у Стевановом двориштанцу, ка меној шкољци с погледом на топаљског Светог Спаса и чем пресе, пију кафу, дуване. – Шта има ново у Београду, Стеване? – Вратио се Црњански. – Јесте? Е, са срећом! Заћутао онда Андрић, замишљен. Знао је Раичковић да су два књижевна горостаса, двије тако различите личности и та ко различитих животних путева, имали дугу и честу преписку. И да код Андрића има сачувано преко стотину писама Црњан ског, а код Црњанског, у његовим вјечитим немирима и сеоба ма, ни једно Андрићево. Најзад Иво рече: – Видећете, Стеване, како је то неозбиљан човек. Исприча нам ово Рајко Ного, у својим „Херцегновским при сјећањима“.
56
SRPSK A БРОЈ 7 2014
уложен у остваривање ове идеје. Иво је био рад, потпуно се сложио. Седамнаест година млађа од свога супруга, тада педесетчетворогодишња киња, Милица је полијетно и радосно ушла у тај подухват. Иво се смјешио. Одабрали су плац на средини Његоше ве, на страни ближој мору, на углу са стрмом уличицом Мирка Комненовића која води ка Музеју (здању које је упра во задужбина чувеног новског трговца Мирка Комненовића). Кућа је грађена 1963, по Миличиној замисли, а усеље на 1964. Једноспратна, с мјером у свему, кров на четири воде, незарубљен врх, трем на улазу, широка тераса горе, уро њена у медитеранско зеленило двори шта, лицем окренута ка Луштици и ула зу у Залив. „Допола под кровом, отпола у травњаку“, вели пјесник. Иво и Милица често су долазили и остајали дуго, мјесецима. Он је ту доста писао, отварало му се. Неке „приморске приповјетке“ и бројни записи настали су у овој кући, попут фрагмената о нов ским чесмама и степеницама. У преда сима, Андрић је много шетао, понекад се бавио и уређењем врта. Њихов комшија Стеван Раичковић, у свом Триптихону о Андрићевој кући у Херцег-Новом, доноси занимљиву анег дот у. Седамдесетдвогодишњи Иво, у неизлизаним фармеркама, с новим ба штенским маказама у рукама, попео се на разгранат у смокву да одсјече неко лико сувих грана. Штрчале. Утом бану „стари дон Нико Луковић, козер и при чалица и писац бедекера Бока Котор ска из 1951“. Не хтједе шјор Иво да му се покаже у овој сит уацији, а дон Нико засјео за баштенским столом под дрве том, распричао се са Милицом, па ни како да оде. Шта је било послије читајте
код Раичковића, да ми не препричава мо пјесме. А има тамо и о незаборавним разговорима у врт у и о једном клавиру који се чуо из закључане куће, кад нико га више у њој није било. Милица је умрла овдје, изненада, у педесет деветој, 24. марта 1964. До по сљедњег трена мирно је разговарала са мужем у соби на спрат у, с погледом на Залив. Иво, који ју је надживјео седам годи на, никада се више није враћао у ову ку ћу и овај град. Та лијепа сјећања постала су за њега сувише болна. Кућу је завјештао граду и писцима. Има наговјештаја да ће у њој ускоро, послије свих лутања, бити оно што је од почетка требало да буде. НЕИСПРИЧАНЕ ПЈЕСМЕ Степеницама између ограде топаљ ске цркве и броја 156, оним на којима је сједио млади Његош, свакодневно се ка своме приморском стану пео знаменити српски пјесник Стеван Раичковић. Ка мена кућа на спрат је невелика, два про зора ка улици и мору, на њима дашчане шкуре. Мало камено двориште са уну трашње стране, из њега поглед ка цркви и гробљу. С лица, од 2008, налази се мер мерна плоча којом нас Српско просвјет но и култ урно друштво „Просвјета“ обавјештава да је „у овој кући живио и стварао велики српски пјесник...“ (Ума ло да ту плочу заклони ружни кавез не ке продавнице.) Стеван Високи, Раичковић, живио је као „тужни витез“ и „монах поезије“. Го рио је у својим сликама и стиховима, уз носио обично и приближавао необично. Од свих помињаних станара Његошеве улице он је вјероватно најтананије осје
ћао и најватреније разумио овај град и залив, ово биље и камен, ове барке и вје трове. И најмање био гост, пролазник, а највише постајао дио тог свијета. Знао шта је трамунтана, шијун, сијавица, ре фуле, марета, како се „жене ђаволи“ и шта је „Луда Анђелија“. Ако когод сумња, нека прочита Сте ванов Монолог на Топли. „Десет малих поема или песме-приче“. Или бар нека ослушне „Непогоду у Бококотрском за ливу“ из 28. септембра 1987. Узимамо неке мрве поуздано наста ле баш у овој кући, у броју 156, послије велике временске непогоде, и слажемо друкчије, само за ову новинску прилику: „Нико ништа није од свега овога, док је трајало, видео... И ја који се месецима нисам ниједанпут машио своје оловке – као да је била зачарана или заразна – узимам је у ово вече... и поред патрљка свеће бележим. Спасавам, макар у опи су, понешто од онога што се одистински свима догодило. Али ме, на обострану радост, ометају долутали познаници ко ји се као ноћне лептирице окупљају око мога робинзоновског стола. ... Само моја песма вапије за велелепним крајем, који не долази. Који неће доћи.“ Кад год дођем у Херцегов град, стари а Нови, најприје га том улицом премјерим. И премјерим себе, нас. Новалис је био у праву: „Свако сјећање је садашњост.“
Степенице, кућа и улаз Стевана Раичковића у Његошевој 156
Бранко Одмах испод Његошеве, тамо гдје она исходи из старог града, у троугластом исјечку једног сквера, налази се би ста Бранка Ћопића, писца и пјесника. Лијепа, рад Небојше Митрића, великог мајстора. Испод израза шерета и весеља ка избија туга, дубока. Тако са стране Бранко гледа сав тај свијет очима онога који је све разумио, а није све рекао. Из самилости.
SRPSK A No 7 2014
57
P r o
58
m e m or i a
SRPSK A БРОЈ 7 2014
СИМЕОН МИЛУТИНОВИЋ САРАЈЛИЈА (1791–1847), ВЕЛИКАН СРПСКЕ КУЛТУРЕ, „ПЈЕСНИК НЕБОМ ОСИЈАНИ“
мјера
Висока поколењима
Пошао је из истог оног слијепог сарајевског сокака у којем ће доцније бити породична кућа Иве Андрића. Живјео је у двадесетак српских и европских градова, говорио седам страних језика, са три преводио. Написао незаборавне странице. Борио се против Турака у Мачви и Поцерини, у чети Зеке Буљубаше. Био побратим Вука Караџића, секретар светог Петра Цетињског, подстакао Јашу Игњатовића и Љубу Ненадовића. А да је био и само учитељ Његошев, па доста. Још од 1891. Срби се спремају да му подигну достојан споменик, а кад ће не зна се Пише: Јелена Јањић
П
ротекла су тачно два вијека од објављивања прве пјесме, лир ске, српског пјесника Симеона Милутиновића Сарајлије у Малој про стонародној славеносрпској пјеснарици Вука Стефановића Караџића (Беч, 1814), па је то повод за ово сјећање. Симеон Милутиновић Сарајлија ро ђен је 3. октобра 1791. године (по старом календару), у некадашњем Чикма-сока ку у Сарајеву. Ова слијепа улица (чикма) на лијевој обали Миљацке спаја два изу зетна имена наше књижевности: Симе она и Андрића. У њој се налазила и по родична кућа Иве Андрића (1892–1975), рођеног вијек након Симеона. Мирослав Караулац у књизи Рани Андрић оставио је биљешку о кући Андрића и овој Чу мурија-чикми. Занимљиво је да Андрић као мото романа Госпођица доноси баш Симеонову мисао: „Проклет јест и оста је новац који се не употребљава на об ште народа ползе.“ Данас улица у самој близини ове не кадашње слијепе носи име Симе Ми лутиновића Сарајлије. По Симеоновом псеудониму Чубро и једна улица у Бе ограду, у Старом граду, носи назив Чу брина улица.
ЧУБРО, БРАНКОВА ПРЕТЕЧА Симеон потиче из имућне српске трг овачке породице. Син је Милутина Си мовића (1741–1828), рођеног у Рожан ству, у ужичком крају, а старином из Драговољића, и Анђелије Симовић, рођ. Срђевић (1773–1817), чију љепот у је, према Николи Кашиковићу, народ опје вао у неколико својих пјесама. Све то забиљежиће и пјесников син Драгутин Милутиновић (1840−1900), архитекта, пројектант Железничке станице у Бео граду, који је тумачио стихове Србијан ке. (Први је о њој писао, 1827, чувени њемачки пјесник Јохан Волфганг Гете.) У писму Вуку са Цетиња 31. маја 1828. Симеон подсјећа: „Караџић је у Дробња ка Петници војвода, а моја Комарница
Катарина Ивановић: Портрет Симеона Милутиновића Сарајлије, уље на платну, 1840.
Посвете Народна и универзитетска библиотека Републике Српске приредила је ове године изложбу под називом „Пјесник не бом осијани“, посвећену лику и дјелу Симеона Милутиновића Сарајлије. Назив изложбе потиче од стихова које му је Његош упутио у посвети „Луче микрокозма“, списа повјереног управо Симеону на приређивање и издавање.
SRPSK A No 7 2014
59
P r o
m e m or i a
Б. Биазолето: Његош, 1838.
до Петнице прво село!...“ Историчар књижевности Голуб Добрашиновић биљежи како се живот Вука и Симеона преплитао и укрштао вишестрано, а да су се јануара 1814. нашли у Бечу и, видје ли смо, у првој Вуковој књизи. Бораве ћи кратко у Бечу, а на Вукову молбу, 11. јануара 1814. Симеон је написао пјесму коју понегдје налазимо под насловом Српска мома. Непотписана, она је исте године објављена на полеђини фронти списа као мото Малој простонародној славеносрпској пјеснарици. Сам Вук о друговању и сарадњи са Симеоном биљежи: „Ја смо и г. Симо Милутиновић живјели у Србији за вре мена Црнога Ђорђија као два рођена брата, један смо другога звали братом и његова је мати мене звала сином. Кад он у почетку 1814. године дође у Беч, гдје сам ја онда приправљао за штампу прву књижицу нашијех народнијех пјесама, знајући да стихове ласно пише, рекнем му да ми начини неколике врсте под онај образ који сам био намислио дода ти у књижицу. Он начини такова дватри потписа, и ја од њих изаберем онај: Српска мома, ил’ је дома.“ На предлисту Вук је на бакрорезу објавио два стиха ове пјесме као своје врсну текстолошку допуну илустрације пастирке и пастира, а на другој страни насловнога листа донио пјесму. Новица Петковић истиче да Српска мома свје дочи да је млади Симеон већ 1814. био у извјесној мјери формиран пјесник. Душица Пантић о овој пјесми је заби љежила да је Симеон зазвучао гласом Бранка Радичевића − тридесет три го дине прије Бранка. Лијепо ће то прими јетити Бранко Радичевић у пјесми Пут,
Путеви, размјере, дјела Изложба Народне и универзитетске библиотеке Републи ке Српске о Симеону Милутиновићу Сарајлији приређена је на основу грађе из властитих збирки и богате пјесникове за оставштине, која се у оквиру Историјске збирке чува у Архи ву Српске академије наука и уметности. Професор др Милош Мишковић ручно је израдио географску карту Симеоновог животног пута: Видин, Кишињов, Лајпциг, Беч, Трст, Будим, Пешта, Москва, Одеса, Цариград, Сарајево, Задар, Котор, Це тиње, Београд, Крагујевац, Нови Сад... Сликар Перица Ивано вић, надахнут Симеоновом пјесмом „Српска мома“, насликао ју је. Библиот ека је објавила и пјесникову прву персоналну библиографију: „Библиографски опис дјела Симеона Милути новића Сарајлије (1814−2014)“ Јелене Јањић.
60
SRPSK A БРОЈ 7 2014
По Српској Изложба о Симеону Милутиновићу Сарајлији ове године, од априлске по ставке у Бањалуци, путује Српском, као свечано одавање почасти и дубоки на клон великом пјеснику. Послије Бањалу ке пошла је Вишеградском стазом, гдје се поново срећу два писца. У августу је го стовала у Српском просвјетном и култур ном друштву „Просвјета“ у Билећи, потом у Матичној библиот еци у Источном Сара јеву, а током јесени биће у библиот екама у Приједору, Градишци, Добоју...
у којој се обраћа Симеону стиховима: „Ао Чубро, на што ли си стао? Бог је те би гром у руке дао...“ Поменут у пјесму под насловом Мо то на Сербску перву Пieснарицу Симе он је објавио у књизи Неколике пјеснице (Лајпциг, 1826), уз напомену о историји текста ове пјесме. У БУЈИЦИ СЛИКА И ПЈЕСАМА Симеоново школовање било је ис прекидано. У децембру 1800. у Земуну је кренуо у школу, а 1801. родитељи га ша љу у Сегедин, код ујака Јована Бајови ћа. Тамо проводи двије године у српској школи, код учитеља Дамјана Аларгића, а потом двије године у латинској школи. У Првој српској гимназији у Срем ским Карловцима, основаној 1791, која је већ била на добром глас у, тринаесто годишњи Симеон 1804. наставља шко ловање. Првог новембра 1804. пошао је други граматикални разред гимназије. Другује са Симом Ненадовићем (1793−1815), братом проте Матије, и Дими тријем Давидовићем (1789−1838), који ће касније покренути и уређивати Но вине српске и Забавник, те бити секретар кнеза Милоша. Из Гимназије је искључен у мају 1807, заједно са Давидовићем. За мјерио се, биљежи у Животоспису, чита њем забрањених књига и писањем сло бодних стихова. Школовање наставља у Земуну, код грчког учитеља Турундије. Године 1808. напустио је школу и прешао у Београд код родитеља. За писа ра Правитељствујушчег совјета Симе он је изабран у септембру 1809, а нешто касније и за отправника Совјета, све до слома Устанка 1813. Исте године је и учитељ у првом разреду Велике школе.
SRPSK A No 7 2014
61
P r o
m e m or i a
Споменик Хамдија Крешевљаковић, у књизи „Сарајево за вријеме аустроугарске управе (1878−1918)“ биљежи да су Срби 10. августа 1891. покушали да подигну споменик Симеону Милу тиновићу, поводом стогодишњице његовог рођења, али је то спријечила аустроугарска управа. Не помињући забрану, Глав ни одбор за подизање споменика 9. септембра исте године об јављује одлуку „да се главна свечаност, у славу Симову, одложи све дотле, док год се не сабере толико новаца да одбор може ријешити, какав ће бити споменик... да и дан саме стогоди шњице свечано прославимо – макар свако у својој средини“. Српство, коме је Симеон посветио своје сакупљене народ не пјесме и сав свој живот, споменик пјеснику још није подигло.
У августу 1813. Симеон одлази на Дрину, у чет у чувеног голаћа Зеке Буљу баше на Засавици. Почетком љета 1815. учествује у бојевима у Поцерини и Ма чви. Учесник је и Боја на Дубљу. Године 1816. полази на пут у Киши њов (Бесарабија, данас Молдавија), код родитеља, али зауставља се у Видину. У Видину је писао „у миру и самоћи“ – дотле задржавана, потекла је бујица стихова, истаћи ће пјесников биограф Владан Недић. Из тог периода је пје сников видински дневник, који је кра јем априла 1817, сазнајемо из сачуване пјесникове преписке, бројао шездесет и пет пјесама. Симеон у јуну 1818. одлази у Србију, а већ у октобру 1819. стигао је у Киши њов, гдје је завршио писање свог најзна менитијег дјела Србијанке, опсежну пје сничку историју Првог српског устанка. Из Кишињова у септембру 1825. полази у Лајпциг ради штампања дјела. Трошаринац на Гримајској капији за писао је да је Симеон 19. новембра 1825. у 11 часова увече стигао у Лајпциг. Већ 11. децембра 1825. Симеон се упис ује на филозофију. Предавања из филозофије код професора Вилхелма Траугота Круга (1770–1842) слушао је два семестра. Осим тога, упис ује и хомеоп атију, о чему пише Вуку. Похађао је и предавања из држав ног уређења (новије историје устава) код Карла Хајнриха Лудвига Пелица, углед ног историчара и познаваоца државног права. Након објављивања збирке Неко лике пјеснице и Србијанке 1826. запада у финансијске дугове и напушта Лајпциг. Кратко борави у Новом Саду, па преко Трста, Задра и Котора одлази на Цетиње, гдје ће бити секретар Петра I Петровића до 1831. и учитељ великог Његоша.
62
SRPSK A БРОЈ 7 2014
ИМАМО ЛИ ДАНАС ТАКВИХ Симеонова књижевна дјелатност обимна је и разнородна. Писао је пое зију, драме, историографију, путописе, животописе, сакупљао и објављивао народне пјесме, преводио, те приређи вао дјела других аутора за штампу. У свом књижевном и издавачком раду Симеон се неријетко дотицао питања језика. Говорио је седам језика, а прево дио са руског, њемачког и грчког. Објавио је за живота Неколике пјесни це и Србијанку у четири части (Лајпциг, 1826), Зорицу (Будим, 1827), Дику црно горску (Цетиње, 1835), Историју Црне Го ре (Београд, 1835), Историју Србије, Тра гедију Обилић, Тројесестарство (Лајпциг, 1837), Србослава (Будим, 1839), Аманет на Делиграду (1842), Тројебратство (Бе оград, 1844). Бројни Симеонови текстови остали су у рукопис у. Пјесникова супруга, која је припадала кругу Вукових сакупљача народних умотворина, Марија Поповић– Милутиновић Пунктаторка (1810−1875), у писму Његошу у јануар а 1848, непо средно послије Симеонове смрти, пише о његовој намјери да доради Трагедију срп скога господара и вожда Карађорђа, коју је писао у посљедњој години живота и која је остала незавршена. Симеон Милутиновић Сарајлија упокојио се 30. децембра 1847. у Београду. С намјером да допринесемо новом откривању и преиспитивању Симеоно вог удјела у развоју српске култ уре, тиме и вредновању национ алног култ урног насљеђа XIX вијека, закључујемо ово подсјећање посвећено великану, једном од првих чланова Друштва српске сло весности.
Задуживања и подстицаји Историчари књижевности сагласни су да су се бројни пјесници задуживали у пребогатом Симеоновом пјесничком дућану: Петар II Петровић Његош, Ђор ђе Марковић Кодер, Јован Стерија По повић, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Бранко Миљковић, Милош Црњански... Сматра се да је на књижевни рад под стакао Јашу Игњатовића и Љубомира Ненадовића.
Енергија Српске!
ЗП „ХИДРОЕЛЕКТРАНЕ НА ДРИНИ“ а.д. Незуци 42, 73240 Вишеград +387 58 635 200 (централа) hevgd@teol.net www.henadrini.com
На с љ еђ е
У сијеву ТЕШАН ПОДРУГОВИЋ, ХАЈДУК И НАЈДРАЖИ ВУКОВ ПЈЕВАЧ
зеленог мача Да је Вук Караџић имао само Тешана Подруговића, његова збирка јуначких пјесама била би велика. Да је Тешан спјевао само „Женидбу Душанову“, српска епска поезија била би на свјетским врховима. Наше представе највећих српских епских јунака данас су онакве каквим их је Тешан извајао. А он, из богате куће западно од Дрине, морао се одметнути у хајдуке и постати ратник. И себе је, кажу, значајно уградио у своје најбоље јунаке Пише: Драган Лакићевић
Тешан Подруговић. Илустрација: Горан Горски („Политикин Забавник“)
Т
ешана је Вук ценио више од дру гих певача, пре свега јер је песме казивао разговетно и знао их много. Ево шта је о њему записао Вук: „Премда има доста људи, који знаду млого пјесама, али је опет тешко наћи човјека, који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић (Бог да му душу прости!) био први и једини између свију, које сам ја за ови десет го дина налазио и слушао. Он је био родом однекуд између Босне и Ерцеговине, и изнајприје је био трговац, па послије убије некака Турчина који је њега ћео да убије, и тако проспе своју кућу и отиде у ајдуке, и као ајдук 1807. године пребјег не у Србију. Он је врло лијепо знао уда рати у гусле, али пјевати није знао (или није ћео) никако, него је пјесме казивао као из књиге; и за скупљање пјесама та ки су људи најбољи; јер они особито па зе на ред и на мисли, а пјевачи (особито
У хајдуке због зулума У списима Јанка Шафарика, Андра Гавриловић је нашао дра гоцене податке о Тешану. Објавио их је 1908. године у фељтону новина Труба, под насловом „Два српска певача“: „Шафарик бе лежи да је као хајдук ранијега доба био на гласу с јунаштва, али никада није скупљао дружине нити је хтео бити харамбаша већ је ступао у туђу дружину и живео слободно. Био је од имућне куће, а у хајдуке је отишао од турскога зулума.“
64
SRPSK A БРОЈ 7 2014
који су само пјевачи) млоги пјевају и не мислећи шта, и знаду редом само пјева ти, а казивати не знаду (с такима сам ја кашто имао муку).“ Међу мушким певачима Вуковим по стоје слепи гуслари (Филип Вишњић и Ђуро Милутиновић Црногорац) и хај дуци или ратници (Стојан Хајдук, Ста рац Милија, Тешан Подруговић). Исто у предговору првој књизи Српских на родних пјесама (Државно издање, 1891), Вук бележи: „Пјесме јуначке по народу највише разносе слијепци и путници и ајдуци.“ – „А ајдуци зими на јатаку дању леже у потаји, а по сву ноћ пију и пјевају уз гусле, и то највише пјесме од ајдука.“ ПОБРАТИМ ЕПСКИХ ЈУНАКА Хајдук Тешан долази у Србију у јеку Првог српског устанка. Собом доноси песме о старим и новим, историјским и митским јунацима, највише о највећем – Марку Краљевићу. У предговору књизи четвртој Срп ских народних пјесама (Државно издање 1896), Вук „назначује“ певаче и њихове песме: „Од Тешана Подруговића (родом из Ерцеговине из села Казанаца у Гацку)“ набраја 22 песме. Међу њима су: Женид ба Душанова, Наход Симеун, Новак и Ра
SRPSK A No 7 2014
65
На с љ еђ е Манастир Шишатовац: Ту је Вук записивао пјесме које је пјевао Тешан Подруговић
дивоје продају Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија, Цар Лазар и царица Милица, као и осам песама, го тово цео еп о Марку Краљевићу: Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Кра љевић и Муса Кесеџија, Марко Краљевић и Вуча Џенерал, Женидба Марка Кра љевића, Марко Краљевић познаје очи ну сабљу, Марко Краљевић и кћи краља арапскога, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. Песме старијих и новијих времена. У песми о женидби Ђурђа Смедеревца окупљају се највећи јунаци српске епске поезије: Марко, Милош Обилић, Топлица, Ко санчић, Реља Крилатица, Старина Но вак, Дијете Грујица, Сибињанин Јанко... Тешан је, вероватно, знао по коју песму о свима њима. Ономе што је о Тешану написао у пр вој књизи, Вук сада додаје следеће: „Он се по оцу звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем зато про звали, што је био врло велики, тј. по дру гога чоека. Ја га у почетку 1815. године нађем у Карловцима (у Срему) у најве ћем сиромаштву, где у рит у сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се рани; и кад дознам, колико и ка кови зна песама, дам му на дан, колико му треба, да може живети, и почнем од њега песме слушати и преписивати. По што ове готово све песме у Карловцима од њега препишем, узмем га уочи Цвети са собом на кола и одведем у манастир Шишатовац, мислећи, да онде (где сам код ондашњега архимандрита, а сада шњега владике Карлштадтскога Висо копреосвештенога Господина Лукиан а Мушицкога имао господски квартир и сваку другу згоду и потребу) препис у јем све песме, које он зна; но кад се он да испред Васкрсенија у Србији подигне
Тешанов Марко Циклус о Марку је надомак епа. Марко више личи на хај дука него на краљевића. Он је осмехнут, супериоран, духовит. Спрам цара – српски витез, спрам раје – заштитник. Хумор од ликује Марков лик и поступке. Тешанове песме су ведре, пуне слободе и победе. Супериорност јунака није само у његовој храбрости, снази, оружју, него и у интелигенцији, памети, духо витости. „... Лик нашег највећег епског јунака још није био завр шен“ – пише Владан Недић. „У дотадашњој скици, затим, одви ше су биле истакнуте тамне црте: суровост и убојиштво. Тек су певачи Вуковог времена лику Марка Краљевића дали рељеф и велику привлачност. У првом реду, Тешан Подруговић.“
66
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Вагање У Тешановом животу има доста живо та његових јунака. „Једном му је учињена некаква неправда и он није могао преко ње мирно прећи: ваљало је или да убије буљубашу Јоксима који му је ту неправду учинио, или да се сам уклони. Он нађе да је буљубаша Јоксим, иначе храбар рат ник, потребан својој војсци и даље, мада је био непогодне нарави. И тако напусти логор и Србију знатно пре пропасти с је сени 1813. и пређе у Срем, где је, мучећи се, животарио.“
буна на Турке, и њему као да уђе сто ши љака под кожу. Једва га којекако задр жим око Васкрсенија, те препишем не колике од они песама, које ми је путем идући из Карловаца на колима казивао, па га одма по Васкрсенију узмем на кола и одведем у Митровицу, те оданде пређе у Србију, да се наново бије с Турцима...“ ПО СРЦУ РАТНИЧКОМ Тешан је, дакле, био ратник. У спе ву Сербијанка, Симо Милутиновић Са рајлија помиње Подруга у бојевима на Дрини и на Романији. Планина је „ри шћанина царство“ – вели Сима, а на ју нацима се све сјаји, и токе и оружје и ха љине. Тешан је, значи, по себи знао како изгледа сјај јунака – да лепше опева Бо шка Југовића и Стојана Јанковића. У пе сми Женидба Стојана Јанковића Тешан дочарава Стојаново одело и оружје у 33 стиха – све у „литрама“ злата и дуката. И у другим песмама волео је Тешан да свог јунака нагизда скупоценим оделом и многим златом. Ратнички позив имао је удела у песни ковом талент у, или га је таленат његове врсте упутио према хајдучији и борби. Истински ратник зна принципе ратова ња, морални кодекс борбе. На основу ње гових песама и јунака за које се опреде лио, Тешан је био истински ратник. Истински ратник се не бори против неравноправних јунака. Наспрам Марка Краљевића, највећег српског јунака, Те шан је поставио Мус у Кесеџију. На крају боја, Марко узвикује: „Јаој мене до бо га милога, / ђе погубих од себе бољега!“ Још веће признање Муси Вуков певач даје у портрет у одметника од цара, раз бојника рођеног на камену, који на Мар
ков позив да му се уклони с пута или поклони у знак понизности, одговара да се ником не уклања с пута, нарочито не краљевском сину. Морални став према свом ратничком позиву уградио је Тешан и у лик косов ског витеза Бошка Југовића. Професор Владан Недић открио је читаву малу историју тог лика: како се у усменој и писаној поезији пре Вука стварала гра ђа за Бошков портрет уочи одласка у Бој
на Косову. „Чекао се само песник – пише Владан Недић – да јој удахне душу. Он се брзо јавио, 1815. године: био је то си ромах који је у карловачком рит у секао трску. – Како је Подруговић оживео Бо шка Југовића?“ Проф. Недић разматра Бошков спољни лик – јунак сав у злат у. Свака појединост гради јунака као ико ну: коњаник на коњу алат у – златнори ђе длаке, са златним барјаком у златним крстовима. „Исти број стихова био му је SRPSK A No 7 2014
67
На с љ еђ е
О женидбама јунака Тешан Подруговић радо пева о женидбама, „а то бисмо најпре објаснили као израз хајдукове жудње за женом и за огњиштем“, додаје Владан Недић. Најчешће су женидбе у Ла тинима: цар Душан, Поповић Стојан, Смедеревац Ђуро... Бу гарком се жени Марко Краљевић, Будимком Тодор Јакшић, а Иво Голотрб – Туркињом. Туркињом се жени и Тешанов Сто јан Јанковић. Свака женидба има поруку: „Тешко свуда сво ме без својега.“
довољан да, одмах затим, спољни лик ју наков допуни унутарњим. Дао је поруку брата сестри: да ни за шта на свет у не ће оставити бојне редове нити уступити коме крсташ барјак. Тиме је лик витезов био завршен – спољни лик слио се са унутрашњим.“ – „Бошка Југовића нико није могао задржати да не оде на Косово. Године 1815, када је избио Други устанак, Подруговића нико није могао задржати у Срему. Он је похитао Србији да би сти хове о Бошку Југовићу, тек речене Вуку, одмах потврдио и крвљу.“ Више него о Марку, Тешан је знао пе сама о Мијат у харамбаши – њих 15. Вук је тврдио да је Тешан у нахији Сре брничкој био кириџија, па су га Турци ис пребијали и умро од болова. О певачевој смрти Шафарик пише друкчије: да је Те шан убио бега Омаревића и поново одбе гао у хајдуке. Враћао се у Србију, с неким кириџијама, „али се на једном ноћишту пробуди у њему убојица. Он се у крчми споречка с неким Турцима и смлати не колико од њих, а кад остали нададу вику, познавши га, он, и сам рањен, покуша да побегне од потере, али га стигну и напад ну. Не имајући код себе више ни једнога фишека, Подруговић се бранио камењем и узмицао, те умакне уз планину понев ши са собом још две ране од куршума...” (А. Гавриловић) ПО ОРУЖЈУ СТАРОГА ВОЈИНА „Женидба Душанова“ спада у неколи ко најбољих и најразвијенијих епских пе сама српских. Песничким савршенством и мудрошћу-духовитошћу она надмашу је друге песме, боље по димензијама тра гичности, или моралности... Песму то лике раскошности не можемо наћи међу светским песмама о великим сватовским походима. Тешанова песма наша је мала Илијада. Тешан је усменом поемом хтео да у сликама похода, мегдана, витешких
68
SRPSK A БРОЈ 7 2014
турнира – дочара филозофију српског на рода и витештва у средњем веку. С таквим циљем морала је настати најбоља песма. Душанов двор нема описа – Тешан га није видео. Он замишља само огромни сватовски поход. Зато је у лирским боја ма приказан лик чобанина – Милоша Во јиновића... У Милошеву опрему спада и „мач зелен старога Војина“ – оружје пре дака. Зелени мач појављује се и у другим Тешановим песмама. Да ли је боју вите шког мача Тешан употребљавао као осе ћање жала за витешким временима – у свом добу ватреног оружја? Зелени мач засијаће јачим сјајем у пољу латинском, кад Милош треба да изврши најтежи за датак – да позна Роксанду девојку. Јунака за кога у царевим сватовима не ма вина, а за чијег коња нема зоби, Тешан припрема да ујутро заблиста пуним сја јем. И само српски цар схвата да га нема ко заступати на двобоју јер собом није по вео сестриће, а то значи род и народ. Та да пред цара излази млађано Бугарче. Код Тешана бољи јунак има нижи социјални положај, баш као Муса Кесеџија у оном незаборавном обраћању Марку Краље вићу. Милошево чобанско искуство дола зи до изражаја у још једној вишезначној пословици коју упућује цару, спремајући се да савлада и другу препреку на походу према циљу: „Којој овци своје руно смета, / онђе није ни овце ни руна.“ А та филозофија наставља се при следећем, још тежем задатку – да позна Рок санду девојку, коју никада није видео. Господину цару чобанин-витез, преру шен у неугледно Бугарче, одговара да ће принцезу Роксанду познати по браћи, као што је у планини јагањце познавао по овцама. – За тај задатак цар му обе ћава земљу Скендерију. Тешан слути да је историјски Милош Војиновић – према сазнању Драгутина Костића – око 1333. године „ставилац (командант војни) у краља Душана“. У постизању трећег, најтежег циља, Милош потеже „зелени мач“. Тумачи ми сле да је зелен – од доброг челика. Та ме тафора, међутим, има дубље значење и подлеже многим асоцијацијама. У тој боји налази се чудотворна моћ, вера у оружје, својства слична сабљи са очима (војводе Момчила, у песми „Женидба краља Ву кашина“ Стојана Хајдука). Тај мач је део Милошевог коначног лика и његовог све коликог сјаја – витешког и моралног.
Енергија Српске!
ЗП Рудник и теРмоелектРана „угљевик“ а.д. Угљевик бб, 76330 Угљевик Тел: +387 55 774 600, факс: +387 55 774 451 info@riteugljevik.com, www.riteugljevik.com
В и д и ц и
70
/
H o r i z o n s
SRPSK A БРОЈ 7 2014
мало свјетла између двије таме АКАДЕМИК РАЈКО ПЕТРОВ НОГО, ЈЕДАН ОД СУДБИНСКИ ВАЖНИХ ПЈЕСНИКА СРПСКИХ, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ“
Оно
„Живим на Вождовцу, град је оно доле. Чим се спустим, сретнем ликове који су проблејали. На свом брду губим своје дане и ноћи како ја хоћу, старим усамљено, као у каквом манастиру, јер сам тако изабрао. Када сам у језику и сопству, онда сам у миру са собом и другима. А кад нисам, ја ништа не ваљам и брже-боље идем у завичај, да ме она брда не забораве, да из мојих шума довучем две-три поеме што ми тамо труну неколико зима. Ништа овде није завршено, ниједно питање на Балкану још није решено. Тешим се чувеном Дучићевом реченицом: ,Таман кад наши душмани помисле да смо се утопили, ми изронимо на њима непознатом месту‘“ Текст: Мила Милосављевић и НР Прес
И
сконски пјесник, poeta sacer, је дан од посвећеника у тајну скривену у срцу језика, онај који и несрећу рода освештава, и тугу до зла та духовног уздиже. Наизглед с лакоћом је превладао (како каже Ранко Поповић) темељни парадокс српског пјесничког модернитета, јаз између грандиозног епског насљеђа и личне лирске позици је, и управо на томе саздао изванредну поезију универзалних значења. Његов златни поетски лук увезује завичајна горска исходишта, рану лирску хајду чију, моћну поетску слутњу српског па ганског мита, са високом хришћанском духовношћу Недреманог ока. Спаја је чам и калопер, изгубљени дом и свевре мено српско косовско искушење, и све окруњује визијом Херцеговине као ве лике порте Нерукотвореног Храма под кубетом небеса. Рајко Петров Ного (Борија, Калино вик, 1945), нес умњиво, један од само не колико судбински важних српских пје сника данас. Отуд, дабоме, и част овим страницама. Одлучили сте се, изгледа, за пјесничко тиховање? Све теже јавно говорим, јер су јав ни простор покрили опскурни типови.
Оштро говорећи, а кад се оштро гово ри увек је јасније! Јунаци нашег доба су олош. И у надземљу и у подземљу су ти исти са „Фарме“ и озбиљном чове ку је зазорно да буде римован са њима, јер исти су ови на естради и у акт уел ној политици, али и њихови фаворити у књижевности. Ово је нека окупација и самоокупација и у таквим приликама пристојни Срби можда не би требало да објављују. Да би се једном знало, кад све ово прође, ако прође, ко је знакови то ћутао. Живим на Вождовцу. Град је оно доле. Боље ми је у сопственом дру штву. Чим се спустим доле, сретнем ли кове који су проблејали, али, пошто ни сам једноумац, можда ја њима изгледам као да сам проблејао. На свом брду које зовем Згубидан губим своје дане и ноћи како ја хоћу, старим усамљено, јер сам
Фотографије: Драган Боснић
Израњање – Ништа то још није завршено, ниједно питање није на Балкану решено. Доћи ће до нове прекомпозиције Балкана. Историјско искуство опомиње да би то могле бити увек по Ср бе горе поделе. Али, ко зна?! Ја се тешим чувеном Дучићевом реченицом: „Таман кад наши душмани помисле да смо се уто пили, ми изронимо на њима непознатом месту.“ Тако је увек бивало. Кад изроните на њима непознатом месту, јавите ми да се горе, у оној Горњој, бољој Србији, радујем.
SRPSK A No 7 2014
71
В и д и ц и
Комедија језикâ – То што су српски језик прво назвали и хрватским, затим бошњачким и црногорским, и то што се сви ови језици, како је Матија рекао, најбоље (и можда једино) уче на српском, права је иронија, а можда и комедија нашег времена. Не мораш би ти Србин а да говориш српским језиком. Толики говоре енгле ски, па ником ништа. Даровит писац и песник може изванред но дело написати на дијалекту, али дијалекат као службени, стандардни језик права је комедија. Томе се морају смејати и они који га уводе. Има један Шекспиров стих, мислим да га говори Хамлет: „И змије ћу да једем!“ У неком раном македон ском препеву тај стих је гласио: „И караконџуле ћу апам!“ Нека наша нова језичка разбраћа апају караконџуле до миле воље. Шта с тим има српски језик?
тако изабрао, у мучалници, тој својој радној (девојачкој) соби, као у каквом манастиру. Кад изађем на балкон, видим бор ко ји зовемо Васко, а посадила га је моја жена када је Васко Попа умро. Комшије су посадиле јелке које зовемо Алекса и Јован, а недавно смо Милосав Тешић и ја посадили јасику из Тешићевог краја, из његове Горње њиве, као да је небе ска, и зовемо је Стеван. Посадили смо је кад је Стеван Раичковић умро. Ето, у добром сам друштву. Теша ми је обећао да ће ми донети и цер, да га засадимо и да га зовемо Момо Капор. Ја сам се и ра није са дрвећем дошаптавао, а сад је овај разговор интензивнији. Дошло је време да ћутим, јер било је времена кад сам су више брбљао. ДАЛИ ПАМЕТ ПОД АРЕНДУ Иако тихујете, или можда баш зато, ни Вас није мимоишло бетонирање у ко месарским подлисцима неких дневних билтена? Што више ћутим и што више не уче ствујем у томе, као што знате, све ме више нападају. Престао сам да разми шљам откуд такве фиксације бетонџија. Напросто, постоји такав пујдан сој. Са мало претеривања, могао бих рећи: „Са мо ти, дијете, ради свој посао!“ Онако како је Вукашин из Клепаца рекао оном усташи који му је секао уши, вадио очи, и онда због својих непочинстава полу део, па га лечио Неђо Зец, који нам је о томе оставио сведочење. Уосталом, тре ба да говори оно што пишем, оно што је основна моја вокација. И то је говор на мало дужу стазу. На даљински упра
72
SRPSK A БРОЈ 7 2014
вљач. Ко ме чује, чује, ко не чује, чуће ме, а ако ме ни сад ни доцније не буду чули, ником ништа. Поезија и вера наша су последња одступнице које нас држе у идентитет у, а и ала и врана је скочила да нам промени ДНК. Ако сам чиме за чуђен, онда је то високи постотак оних што су, како би омражени Вук Стефа новић Караџић рекао, „дали памет под аренду“. Што нас више маргинализују, све ви ше нам поскупљују речи. Све ово дуго траје. Народ је осиротео, и увелико слу
ђен, па ипак „луди Срби“ дају још увек знаке живота и још се опиру, иако су сви около одавно добровољно клекли. Уосталом, тако је то са нама од Видовда на 1389. Да смо се тада, потом и у свим следећим искушењима, повијали и били „реални“ (кад год ти кажу „буди реа лан“, зову те на колаборацију), било би нас данас осамдесет милиона, али би се звали муслимани, Хрвати, или већ ка ко све не. Овако како нам данас краду језик, стољећима су нам крали и био лошку супстанцу. Чим би неки Србин
„преверио“, не само да више не би био Србин, него би постајао заклети непри јатељ себе бившег. Отуда поунијаћени,
„Јечам и калопер“ – То је једна језичко-музичка кутијица спакована у четири строфе са пролошком и епилошком песмом. Реч је о оксимо рону. Споља празни синтаксични низови а изнутра поезија. Јечам је жито, „семе племенито“, и од њега се живи. Калопер је Богородичин цвет породичне слоге, оно за шта се живи. Кало пер расте и мирише око куће, нарочито кад куће нема. Јечам и калопер сећања, успаванка прве среће и првог бола.
SRPSK A No 7 2014
73
исламизовани, поарнаућ ени Срби који су у овим последњим балканским рато вима ратовали такорећи у кругу несрећ не породице, и отуд такозвани „топли балкански злочини“, за разлику од лад не западне индустрије смрти. ШТА ЈЕ ЧОВЈЕК БЕЗ НАДЕ У ВАСКРС „Васкрсења не бива без смрти“, каже наш велики пјесник. Да ли је то и наша судбина, давнашња и данашња?
74
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Што се смрти и Васкрсења тиче, тога су у гробу кључеви. Није случајно Емир Кустурица у наслов своје аутобиограф ске књиге ставио Хакслијеву реченицу: „Смрт је непроверена гласина.“ За веру јуће, за православне, за Србе, смрт је за иста непроверена гласина, јер се надaју Христовом доласку и васкрсењу, јер су то неколико пута пробали. Зар се не ка же: „Голгота и Васкрс Србије“? Голгота која траје и Васкрс коме се надамо. Шта је човек без такве наде? Егзотични бум
ли столећима. Када сам остао без игде икога, и са тих висина пао у сиротиште, ипак сам дошао до некога свога, а то је српски језик. Тако је сироче дошло до својих предака и то оних најбољих, Ми лије Подруговића, Његоша и осталих. Од тада станујем у тој кући и зато могу да будем тако миран. Тада ме они који у тој кући не станују, мислим на ове мон дијалистичке бескућнике, травестирају. Ја знам ко сам, знам и чији сам, и кад бих могао да бирам, опет бих изабрао да будем баш тај, и баш да будем кућевић те куће. Ја волим Тинове стихове: Н исам ли песник, ја сам барем патник и каткад су ми драге моје ране, јер сваки јецај постати ће златник и моје сузе дати ће ђердане.
бар који живи само у садашњости и оп скрбљује бедне и приземне нагоне. Што рекао један циник, „живи на нивоу кућ ног љубимца“. А шта су, и гдје, источници Вашег ства ралаштва? Ја сам првих осам година живео у једној брвнари крај пута у Горњој Хер цеговини, у Боријама код Калиновника, у једној патријархалној, побожној поро дици, где се облици живота нис у мења
Када сам у језику, и када сам у соп ству, онда сам у миру са собом. У миру и са другима. А када нисам, ја ништа не ваљам, и брже-боље идем у завичај да ме она брда не забораве, да се испуним сво јим „раним јадима“, да затреперим и до бијем доказ да сам жив. И, што би један пољски песник рекао, да из тих мојих шума довучем две-три поеме, што ми тамо труну неколико зима. Одласком у завичај, ја кротим и своју охолост, којој су, да будем ироничан, склони златоусти. Над кућиштем пуним зове, на ниској и убогој завичајној стази, која ме је попут ове андрићевске, вишеградске, пратила куд год сам ходио, ја не могу погубити конце, нити шта уобразити или преу чити. „Онај сам који јесам“, говорио је Учитељ. Кад смо снимали неки филм о мојој поезији, молио сам камермана да изоштри бленду кад слика пејзаже, кад не могнем тамо више да идем да пустим на овој ђавољој машини, телевизору, да гледам и да плачем. Знам да ћу да пла чем, јер ми је Раичковић говорио да је он усамљен и стар плакао и на рекламе. Да не бих плакао на рекламе, плакаћу на
Неинтегрисани – На почетку сам вас замолио да овај разговор штампате екавски. Откад су се Црногорци одвојили, зазорно ми је да пишем ијекавски. Шта ће намученој Србији и моје слово раз лике? Наша трагедија је, између осталог, у томе што нисмо ин тегрисан народ, што смо живели под различитим окупатори ма, и што су наше регионалне разлике, наше међусобице, још тако живе да је сваком душманину лако да их распали. SRPSK A No 7 2014
75
В и д и ц и
моје пејзаже. Све је како треба, могли смо и да се не родимо. Рођење је пра ви Божји дар, какав год да вам је живот. Ово мало светла између две таме. ДОК СВИЈЕТ НИЈЕ ПОЛУДЕО У обиљу Вашег пое тског опуса, међу тим дивним руковетима српске поези је, пос тоји ли Вама најдража пјесма, по себна, Ваша пјесма над пјесмама? Критичари помињу често „Зрело жи то, вилов доле, босиоче плави“, „Нек па да снијег, Господе“ (који је обожио сво јим нотама Светислав Божић), „Није све пропало кад пропало све је“. Написао сам ваљда десетак песама које ће Срби, надам се, волети да читају и чују, ако Ср ба буде било. Ово изврћем против урока: „Друмови ће пожељет Србаља, ал Срба ља нигде бити неће“. Већ свест о тој мо
Крађа и прекрађа – Откада су Хрвати прихватили српски језик као свој, на њему су написали добру литературу. Са нашом биолошком супстанцом, отишао је у њихов корпус и добар део наше лите ратуре. Не смета, неки писци припадају и њима и нама. Читава дубровачка књижевност, рецимо. Али, у тој крађи и прекрађи ваља имати и мере. Андрић, Меша Селимовић, Скендер Куле новић сами су изабрали да буду српски писци и то би ваљало поштовати. Многи жестоки Ирци, Шо, Јејтс, Џојс, енглески су писци, и око тога нико у цивилизованом свету не прави пита ње. Само је код нас случај да један тако велики писац какав је Владан Десница, директни потомак Стојана Јанковића, знају ћи где живи, није смео да уђе у Сто књига српске књижевно сти. У једном биранијем друштву, објаснио је: „Ко је једном заклан некажњено, препоручио се за вечито клање.“
76
SRPSK A БРОЈ 7 2014
гућности је онемогућује. Када је објавио сабрана дела, Стеван Раичковић је замо лио да их извагају. Онда ми се окренуо и, како је само он знао и умео, запитао ме: „А шта ако је све ово било узалуд?“ А онда се у кафани за столом тешио. Са братом је седео, обојица ћутали, и онда му брат, чиновник са радним временом, најзад рекао: „Извуче се ти!“ Ето, вели, нисам барем радио од осам до три. За писање поезије ништа ти не треба. Чак и у затвору, а то је одлично радно место за песника, причао ми је Ђого, ако ти не дају ни папир, можеш да мемори шеш и вежбаш мозак. Уосталом, поезија и јесте усмена, а понекад и уснена делат ност, јер, ако није на уснама младих који тим језиком говоре, није требало ни да постоји. Док свет није полудео, а полу део је, зацело, по поезији су се народи познавали. Јунаци нашег доба, они који су олош, по чему се они познају? Недавно сте допунили Вашу чувену збирку Не тикај у ме. Откуд толика опчињеност стећцима, гробовима пре дака? Осим што су стећци сензација раног мог детињства (јер су најлепше некро поле и у завичају мога оца и нарочито у завичају моје мајке), осим што су те камене књиге копча од Косова ка на шој усмености, има један додатан разлог што сам свему томе у зрелости пришао. То је безочна крађа и то крађа гробова. Јер, ако нам преци нис у заједнички, а на ша разбраћа неће да су нам заједнички, зашто су им онда тако привлачни туђи гробови? Наши су се историчари, и све товни и црквени, комотно понашали. Када је ова прекрађа почињала, они су одмахивали руком и говорили да је то глупост и лаж и митоманија, и да се на то не треба освртати. Али, та лаж има своју енергију, и ако је још спојена са упорношћу, она завлада као коров. Ево, сад такође одмахују на глупост и лаж да су наши немањићки манастири на изда номе Косову, за почетак византијски, па косовски, а чују се, богме, и гласови да су и албански, то јест арнау тски. Већ је Ми лош Обилић чувени албански јунак. На род, и његова интелигенција која се тако „галантно“ понаша према ономе што је његово, и остаће без оног што је његово. Тамо где ја могу, и с даром колики ми је Бог дао, ако ми је дао, ја своје не дам. w
Енергија Српске!
РУДНИК И ТЕРМОЕЛЕКТРАНА „ГАЦКО“ Грачаница бб, 89240 Гацко www.ritegacko-rs.ba, info@ritegacko-rs.ba
С ц ен а
МЕЂУНАРОДНИ ФЕС ТИВАЛ ПОЗОРИШТА ЗА ДЈЕЦУ У БАЊАЛУЦИ, ТРИНАЕС ТИ ПУТ
Другари са брода бајки
Мали анђео и сиромашни ћумурџија, патуљци и чаробњаци, Алиса и Пинокио, Бранко Коцкица и опасни гусари, виле и свакојака још чудеса проминули су сценом. Такмичило се десет театара из осам земаља. Неки су награђени, сви су побиједили. И обрнуто. „У нашу кућу снова и културе с овим фестивалом ушла је чиста радост“ Пише: Сашка Рајковић
78
SRPSK A БРОЈ 7 2014
J
eсен у Бањалуци постала је гото во незамислива без Међународног фестивала позоришта за дјецу, који сваке године у Српску доведе театре из цијелог свијета. Тако је било и на ового дишњој манифестацији, тринаестој. Нај млађа бањалучка публика одушевљено је гледала на сцени чаробњаке, виле, па туљке, вјештице... За награде се борило десет театара из Венеције, Будимпеште, Софије, Сливена, Зрењанина, Ниша, Су ботице, Подгорице, Мостара, Љубљане... Отварање је било веома свечано. На ступили су ученици бањалучке Музичке школе „Владо Милошевић“ и најмлађи полазници Балетског студија „Алегро“. Све је увеличала млада оперска дива Ми љана Брезичанин, уз пратњу пијанистки ње Сање Чолић–Зелић. На значај мани фестације указао је министар просвјете и култ уре Српске Горан Мутабџија. – И поред веома тешке сит уације, због недаћа са поплавама, успјели смо да у Бањалуку доведемо веома квалитет не представе. Сви заједно даћемо све од себе да гости из свијета понес у најљеп ше утиске и да пожеле поново да дођу – казао је Предраг Бјелошевић, директор Дјечијег позоришта Републике Српске
Тодор и Гуливер – Много ми се допала атмосфера на фестивалу – каже То дор Валов, редитељ из Софије. – И организација је за похвалу. Лијепо је видјети да је много пажње посвећено и пратећем програму. Издвојио бих домаћу представу „Гуливер у земљи Лилипутанаца“.
(организатора фестивала). – У нашу ку ћу снова и култ уре с овим фестивалом ушла је чиста радост. Ансамбл Дјечијег позоришта Српске пред публику је изашао новом пред ставом Гуливер у земљи Лилипутанаца, у којој насловну улогу игра Душко Ма залица. Другог фестивалског дана ма лишани су имали прилику да погледају комад Стоп театра „Микроподијум“ из Будимпеште. То је заправо представа без ријечи, коју прати класична музика, а пу блика је задовољна изашла из сале пре причавајући детаље. Истог дана на ба њалучкој сцени одиграна је и представа о сиромашном ћумурџији Петру Мунку, у извођењу глумаца Позоришта лутака из Мостара. Познато дјело Луиса Керо ла Алиса у земљи чуда било је инспира ција драмским умјетницима из Ниша, а још једном се показало да ова прича
SRPSK A No 7 2014
Из представа „Гуливер“, „Патуљак дугог носа“ и „Матеј, дјечак са гускама“
Са свечаног отварања
79
С ц ен а Као и увијек, Фестивал је привукао велику пажњу и дјеце и одраслих
нема рок трајања. Мини-театар из Љу бљане, већ устаљени учесник бањалучке позоришне смотре, публици се предста вио комадом Како ухватити звијезду, о малом анђелу. Неке од представа, као и претходних година, извођене су у два термина. Народно позориште Републике Српске уступило је своју сцену за изво ђење појединих комада са фестивалског репертоар а, као што је Пинокио Дечијег позоришта из Суботице. ВЈЕРА У ЛУТКЕ О историји мађарског луткарства публици у Бањалуци говорили су позо ришни умјетници, професори и врхун ски мађарски луткари Јудит Цираки и Андраш Ленарт. – Мађарске лутке потичу још од ша мана и самих почетака причања прича. Коришћене су у религијске сврхе, у про повиједима, као и у прослави Божића и Васкрса. У почетку нис у биле намијење не дјеци него одраслима – каже Јудит Цираки. Послије својеврсне промоције мађар ских луткарских представа, наступили су глумци Позоришта „Арето“ из Ита лије комадом Добро јутро, госпођо Смр ти редитеља Луке Роделе. У представи о времешној старици са фарме играју Ана де Франћески и Микеле Мори. На броду бајки усидреном у Бањалу ци нашао се и Храбри кројач Народног позоришта „Тоша Јовановић“ из Зрења нина и Патуљак дугог носа Државног луткарског позоришта из Сливена (Бу гарска). Промовисана је и књига Вје ра у лутку Едварда Мајарона и Агате Фрејер. У такмичарском програму било је и Ружно паче Градског позоришта из
80
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Мађарско луткарство Један од фокуса фестивала био је на мађарском луткарству. Прве вечери из ведена је представа „Матеј, дјечак са гу скама“ Луткарског позоришта из Будим пеште, у режији Атиле Фиге. Ријеч је о мађарској епској причи која је наишла на одличан пријем фестивалске публике.
Подгорице. Бајка Ханса Кристијана Ан дерсена инспирисала је драмског писца Игора Бојовића да направи нову верзију поучне приче. – У дух у овог Фестивала, разматрали смо све елементе, од најбоље представе у цјелини, па до редитељског приступа и организације представе – каже проф. др Младен Шукало, члан Жирија. – Вред новали смо, наравно, и глумачке елемен те, ликовност представе, сценографију... У Жирију су још били Драган До влен, редитељ из Скопља, и проф. др Зо ран Ђерић из Новог Сада. „Гран при“ добила је мађарска пред става Матеј, дјечак са гускама. Награда за најбољу режију и сценографију при пала је представи Ружно паче Градског позоришта Подгорица из Црне Горе, од носно редитељу Јарославу Антоњуку и сценографкињи Еви Феркашовој. Равноправне глумачке награде оти шле су у руке Јудити Ковач за улогу Кла ре у представи Матеј, дјечак са гускама и Жолт у Тати за ролу Матеја у истом комаду. Глумачка признања добили су и Бранко Илић за игру у Ружном паче ту и Ана Марија–Лалова за наступ у представи Патуљак дугог носа. Награ ђен је и комплетан ансамбл представе Алиса у земљи чуда. Специјална награда за анимацију припала је Андрашу Ле нарт у из театра „Микроподијум“ из Бу димпеште, а за костимографију Свили Величковој за представу Патуљак дугог носа Државног луткарског позоришта из Сливена. На затварању фестивала, када су и додијељене награде, одиграна је Бранко ва гусаријада београдског Позориштан ца „Пуж“. То је већ традиција да Бранко Милићевић Коцкица наступа завршне вечери бањалучке позоришне смотре. А фестивал је, баш као што је и почео, за вршен смијехом и аплаузима. „Видимо се сљедеће године, у новим бајкама!“
SRPSK A No 7 2014
81
Б а јк а
КАКО ЈЕ ОГЊЕНА ПТИЦА ВЈЕНЧАЛА ЗЛАТОКОСУ И ГРБАВОГ ГРУЈУ
Чаробна фрула са Сињајевине
Пише: Небојша Јеврић
82
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Авај, постоје и зле принцезе. Сваку воду замуте, сваку причу покваре, свакоме из ока украду. Оне заправо никога не воле, ни себе саме. Неизљечиво. Срећом, постоје и дивна чуда. Мелодије и ријечи од којих затрепери свијет, позлате се слике и љубав процвјета. У овој кнежевини, зла је можда више, али добро је јаче. Тако је и зла принцеза упала у јаму коју је другима копала, а змија отровним зубом угризла сопствени реп
У
школици, тако Ика зове вртић „Звездицу“ у који иде, спрема се маскенбал. Облачи се друштво из зграде за прву журку. Близанци Лука и Гала, Ана, Каћа. Има ту кловнова, гусара, али је највише наравно принцеза. А тата, који ће ускоро раситнити пе ту банку па се находао, каже: „Па нијес у све принцезе добре.“ Ика већ узима перо од фазана, качи га на компјутер, једнооког, и каже: „Е, мени је мама читала само бајке о добрим принцезама! Како то: принцеза, а није добра!?“ Тата не зна да замени гумицу на сла вини, поздрави са свима прије него што крене да мијења осигурач, једном га је напала столица док је закуцавао ексер. Зна само да прича бајке. И ето посла за тат у. У ЛОВУ НА ОГЊЕНУ ПТИЦУ Некада давно, иза седам гора и седам мора, живјела је у дворцу на обали ри јеке зла принцеза, које су се сви плаши ли. Чували су је црни витезови у црним оклопима, исти они који су сељацима отимали жито и одводили стоку. Њен отац, добри краљ, владао је зе мљом, али су заправо сви њу, злу прин цезу, морали да слушају. У томе краљевству, у пећини на кра ју села, живјела је и сирота дјевојка пре дивне златне косе, коју су сви звали Зла токоса. Од иметка имала је само огњену птицу – из ватре рођену, од ватре ство рену – која је огњена јаја носила. Чује за то зла принцеза, па јој се пр охте да и она има огњену птицу. Све је имала зла принцеза – и злата, и драгог камења, и слуге и служавке које су јој ју тром збирале рос у с ружиних латица да би се умила, приносили јој млијеко ко шуте да се у њему окупа, али она је хтје ла огњену птицу. А Златокоса ништа осим огњене пти це није имала.
Слала је принцеза Златокосој своје црне витезове наор ужане тешким маче вима да огњену птицу отму и донес у је на двор. Дођу оклопници силни до пећине, па викну: „Њено величанство принцеза, кра љева кћер, наређује да одмах предаш ог њену птицу, да је носимо на двор.“ „Не браним, носите је. Ено је у ћошку, сједи на огњеним јајима. Ако она крене с вама, задржавати је нећу“, одговара њи ма Златокоса. Пруже оклопници тешки руке у гво зденим рукавицама да огњену птицу дохвате, али како је који додирне, тако рукавица почне да се топи, оклоп се од силне ватре усија и они се разбјеже гла вом без обзира, да се никада више не врате до пећине у којој живи Златокоса. Из ватре рођена, ватром храњена, ог њена птица радосно би залепетала кри лима. Узалуд је зла принцеза бјеснила по дворцу, узалуд старог доброг краља ци пелом гађала – огњена птица остала је да живи у пећини са Златокосом. Зла принцеза, силно бијесна, објави онда да ће се удати само за онога ко јој огњену птицу донесе. „Ах, сврака проклета“, мрмљао је се би у браду стари краљ и чешкао ћелу која га је бољела од ударца ципеле. „Нека, нека, баш ми је мило што је огњена птица увијек насамари. Остаће неудата!“ Многи просци отада стадоше дола зити, али су се празних руку кући вра ћали. МЕЛОДИЈЕ И ЧАРОЛИЈЕ Чује тако да се принцеза удаје и Грба ви Грујо, фрулаш са Сињајевине, из села Крња Јела. А сјајан је фрулаш Грујо био! Када би он засвирао, славуји су слијетали из лу га да чују. Када би он извио пјесму о ри SRPSK A No 7 2014
Илустрација: Предраг Тодоровић
83
Б а јк а јеци – сви су видјели ријеку пред сво јим ногама. Кад би се разлила пјесма о киши – свима се чинило како киша управо пада. Од рођења је Грујо био грбав. Многе је дјевојке просио и све су га одбиле. Уосталом, која би се дјевојка и удала за тога бескућника што поваздан, докон, свирком са славујима збори, ријеку скреће, кишу призива? Па још грбав! „Мене су све дјевојке одбиле, ни ова наша принцеза никако себи пара да нађе. Него, да пођем ја њу да запро сим“, рече Грбави Грујо, притеже опан ке, задјену свиралу за појас и крену да прос и принцезу. Дође он до дворца, али га у дворац не пустише. „Гдје си ти, Грбави, дошао принцезу да просиш?! Зар не знаш да ће се она удати само за онога ко огњену птицу у дворац донесе?“ „Ништа лакше од тога“, рече Грбави Грујо. „Ма како ћеш ти, охоли грбавко, ог њену птицу донијети кад то ни највећи витезови нис у успјели?“ На то им се Грбави само насмија, па крену пут малог села под планином, гдје су у пећини живјеле Златокоса и огњена птица. Путовао је цио дан и скоро цијелу ноћ. У зору, прикраде се Грујо пећини, извади фрулу иза паса, и поче да свира. Сјатили се око њега врапци, сјати ли славуји, гавранови, чак је и слије пе ноћне љиљке измамио из мрачних скровишта. И сви му у кљуновима до носе плодове шумске, па Грују Грбавом добро – зобље купине, зобље дивље трешње и свира. Више му и не треба. Прође дан, падне опет ноћ, а Грујо једнако свира. Птице на починак и не помишљају. Кад, око поноћи, ето ти и огњене птице. Како ступи пред пећину, читаво је село засијало. Стоји она пред пећином, слуша Гру ја, па све с ноге на ногу поцупкује. „Ех, кад бих ја умјела да пјевам та ко лијепо како ти свираш“, рећи ће она Грују. А то је Грујо само и чекао! „Научићу те“, рече он огњеној пти ци, „ако са мном пођеш у краљев двор.“ Речено – погођено. Ујутро, огњена птица и Грбави Грујо заиста крену пут двора.
84
SRPSK A БРОЈ 7 2014
ВЈЕРОВАТИ У СРЕЋАН КРАЈ Кад су у двор стигли, зла принцеза, умјесто да Груја награди, нареди да га окују и баце у пећину, а огњену да за творе у кавез од камена који не може сагорјети. Ипак, принцезина радост би крат кога вијека. Расрдила се, страшно се расрдила огњена птица, па стала да носи силна огњена јаја, и јаја су се котрљала свуда по дворцу. Гдје год би се огњено јаје за уставило, избијао је пожар. Тако је вр ло брзо читав дворац, заједно с прин цезом, изгорио. На згаришту остаде само огњена птица у кавезу од камена. Из ватре рођена, ватром храњена, огњена птица радосно је лепетала кри лима. Грбавом Грују, пак, птице донијеше кључ од тамнице и он се ускоро нађе на слободи. Ватра од запаљеног дворца, међу тим, ношена ветром, прошири се и за хвати шуму. Горјела су гнијезда, чула се писка пилади и рика јелена. И већ је ватром захваћена цијела шума, и сти гла је, ево, до ивице села, с друге стране шуме, примакла се пећини у којој жи вљаше Златокоса. Густи дим већ је гушио Златокос у и она стаде да дозива у помоћ. Грујо Грбави извуче свиралу и по че да свира киши. Ускоро се, гле чу да, навукоше облаци и удари пљусак. Пожар би угашен, Златокоса спасена, а птице радосно залепршаше око Гр бавог Груја. Док је свирао, од умилне пјесме рас прснуо се кавез у којем је била заточе на огњена птица. Она приђе Груји, до такну га крилом и његове грбе нестаде. Онда она махну крилом други пут и појавише се сребрне хаљине. На згаришту дворца зле принцезе стајао је Грујо, а у рукама му раскошне сребрне хаљине. Потом он и огњена птица уђоше у кочије, па се одвезо ше у село, ка пећини у којој је живјела Златокоса. Грујо онда умјесто принце зе узе за жену Златокос у, а захвални народ сазида им нови дворац, у ко ји птице и дан данас долијећу, да им пјевају.
Т ал е н ти
86
/
T al e n t s
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Са предачке висине ТИЈАНА БОШКОВИЋ, НОВА ВЕЛИКА НАДА СРПСКЕ ЖЕНСКЕ ОДБОЈКЕ
Млада Билећанка прошле године била је најперспективнија јуниорка у Србији, а већ ове најпријатније изненађење у сениорској репрезентацији на Свјетском првенству у Италији. Наслиједила је висину од родитеља, са херцеговачког камена понијела храброст, темперамент и упорност, Београд је додао свој јединствени шарм и самосвијест. Свијетли путеви су пред њом, о којој ће се још много причати Пише: Дејан Булајић
С
портска каријера Тијане Бошко вић добија убрзање. Крајем про шле године од Одбојкашког саве за Србије, као перспективна јуниорка, добила је признање „Будућност припада њима“. Већ ове осјетила је сласт шам пионског славља у најјачој српској лиги, да би потом заблистала са јуниорском репрезентацијом Србије на Првенству Европе, када је, као најбоља играчи ца шампионата, допринијела освајању златне медаље. То јој је отворило вра та сениорског тима на протеклом Пр венству свијета у Италији, у којем је, према општим утисцима, била једна од свијетлијих тачака. – Потајно сам се надала да ћу се наћи на списку играчица за Свјетски шампи
онат. Срећи није било краја када се моје име нашло на списку путница у Итали ју, али тада нисам могла ни да претпо ставим да ћу имати тако запажено мје сто у тиму. Била сам изненађена када сам схватила да селектор има намјеру да ме укључи и задржи у игри. Дјелова ло ми је нестварно да ћу се показати на елитној сцени. У првом тренутку се по јавила трема, али се убрзо повукла. Из утакмице у утакмицу била сам све опу штенија, схватајући да је ово добра при лика да покажем колико могу у најјачој конкуренцији. Много ми је значило и то што сам имала пуну подршку осталих играчица. Иако су старије и искусније од мене, прихватиле су ме без резерве и олакшале ми сваки наступ. SRPSK A No 7 2014
Фотографије: Архива саговорнице
87
Т ал е н ти Билећанка: Нераскидивим нитима везана за свој родни град
Седмо мјесто – реалан пласман или подбачај. – Бити седми на свијет у је нес умњив успјех. Иза нас је остало много квали тетних репрезентација. Међутим, ме ђу нама превладава утисак да смо ипак могле више. Имамо изузетан квалитет, играчице са великим искуством, али, на жалост, нисмо успјеле. Истина је и да смо биле у тешкој групи, о чему свједо чи и чињеница да смо одлучујуће мече ве играле против САД и Русије. Можда је недостајало и психичке сигурности у преломним тренуцима. То је посебно дошло до изражаја у мечу са Рускињама, када смо, после испуштеног првог сета, потпуно пале. Премијерни меч, против Турске, у ко јем је скренула пажњу на себе, одиграла је одлично. Интересантно, баш турски национални савез, прије неколико година, нудио јој је држављанство, препознавши у њој изузетан таленат. – Никакве дилеме код мене није било ни тада, а ни сад. Моја породица и ја смо увијек знали да је једина земља за коју могу играти: Србија. Много ми је драго што нисам дуго чекала да осјетим то за довољство. Тијана је на велику српску спортску сцену стигла из Српске. – Чини ми се да је било предодређе но да кренем спортским стазама. Још као дијете тренирала сам ка рате, али сам се уписала и на одбојку, пратећи моју старију сестру. У почетку, наравно, би ло ми је важно само да се ба вим неким спортом. Одбојку сам тренирала у клубу „Хер цеговац“ из Билеће. Радило се добро. За мене је посебно значајна сарадња са тренером Зораном Видаковићем, који је највише утицао на мој развој. ПОРОДИЧНИ ПЕЧАТИ У породици можда и није би ло непосредних спортских узо ра, али су родитељи очигледно допринијели њеној физичкој конституцији, прије свега ви сини. – Када мало боље разми слим, постоји траг неког на сљеђа, јер смо у спорт у не само
88
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Музика и змајеви – Волим да гледам филмове. Свијет глуме је посебно привлачан. Омиљени глумац ми је Виктор Савић, који се по себно добро сналази у спортским улога ма. И музика је мој вјерни пратилац. Радо слушам „Рибљу чорбу“, Жељка Васића, Владу Георгијева, Сергеја Ћетковића. На жалост, за књиге немам времена колико бих жељела, па у мојој лектири још пре овлађује школска литература. У посљед ње вријеме, на мене је одличан утисак оставила књига „Ловац на змајеве“...
сестра и ја, већ и млађи брат Вук, који тренира фудбал и кошарку. Можда би се и он одлучио за одбојку да у Биле ћи постоји мушка секција. Ако је нешто нес умњиво утицај родитеља, онда је то моја висина, видљива предност која ће ми много значити кроз даљу каријеру. Породични печат је и то што сам амби циозна и упорна, што имам много воље и велику жељу да напредујем. Породица ми је била највећа подршка у свему што сам радила, па и у тренутку када сам од лучила да пређем у Београд, што није било лако, јер сам се први пут одвајала од куће. На сву срећу, нисам била потпу но сама, јер је уз мене била и сестра, са којом сам двије године провела у истом клубу. Она је прошле године отишла у Америку. Сусрет са Београдом. – Било је то нешто ново у мом живо ту. Нисам ни могла да наслутим како ће се све одвијати, поготову што су ме пра тиле приче да је Београд негостољубив и тежак. Тада сам имала четрнаест годи на и постојала је брига о томе како ћу се адаптирати. Међутим, све је прошло без икаквих проблема. Град ми се веома до пао. Динамичан је, пун енергије, у њему се увијек нешто дешава и никада није досадно. Чак ни гужва на улицама ми не ремети расположење. Уз сестру, имала сам срећу да брзо стекнем нове пријате ље, нарочито Слађану Мирковић и На ташу Чикириз, са којима играм у истом клубу. У Београду имам и бројну родби ну, рођеног стрица и ујака, па су и они чинили да се не осјећам усамљено. И да нас их радо посјећујем и много ми значи њихова близина. Билећа – кутак у успоменама и срцу.
SRPSK A No 7 2014
89
Т ал е н ти
Лига – Мислим да је присутан све већи квалитет у нашој жен ској одбојкашкој лиги. Истина је да у клубовима играју веома младе играчице и да углавном прерано одлазе у иностран ство. То се посебно лоше одражава на наступе наших клубова на евро-сцени, јер са неискусним саставима, углавном нису конкурентни јаким европским тимовима. Међутим, промена прописа ће утицати на то да после 18. године морамо да пот пишемо професионалне уговоре са својим клубовима, па ће и већи број играчица остајати мало дуже у нашој лиги.
– То је град који највише волим. У њему сам одрасла и провела дивно дје тињство. Мали је, али веома леп, људи се познају међу собом, друже се, превла дава позитивна атмосфера. У Билећи имам много пријатеља. Признајем да ми све то, уз моју породицу, много недоста је. Често се сјетим Билећког језера, које је прави украс града. На њему сам про вела много лијепих тренутака. Зато се с радошћу враћам кад год ми се пружи прилика. Много ми значи то што осје ћам да сам са својим старим друштвом задржала присан однос и да нас раздво јеност није удаљила. ЗАУВИЈЕК БИЛЕЋАНКА Они су умели да покажу колико су јој одани, дочеком који су јој организовали послије освојене титуле са „Партизан Визуром“. – Пријатно изненађење и леп осјећај. Нисам очекивала да ће ми неко указати такву пажњу у родном мјесту. Не само да ме нис у заборавили, него и прате мо је резултате. Сада знам да, гдје год да се нађем, оно што радим није само борба за мене и клуб за који наступам, већ и прилика да представим свој завичај, јер увијек ће уз моје име стајати и име Би леће, као ознака мог порекла. Стицајем околности спортска кари јера ће је водити све даље од завичаја. – Вјероватно ћу још неколико годи на остати у Београду. Желим да сазрим као играчица, прије него што потражим ангажман у неком од клубова из јачих европских лига. Зашто би млади људи требало да се баве спортом? – Прије свега због тога што ће се бо ље осјећати. Боље ће се развијати и као спортисти и као људи. Много је боље одрастати уз спорт него на улици. Са
90
SRPSK A БРОЈ 7 2014
времене генерације су помало лење, успаване су обиљем техничких могућ ности. У спорт у су најчешће само по сматрачи, што није добро. Ако неко не жели да се активно бави спортом, може то да чини макар рекреативно. Чини ми се, међутим, да све већи број младих љу ди то пропушта, што им неће донијети доброга. Да ли нешто пропушта као активни спортиста? – Вјероватно пропуштам да непо средно осјетим чар школских година. Та дружења и свакодневни сусрети, екс курзије и искуства тог типа, увијек ће ми недостајати. Али, свјесно сам на то пристала. Знала сам шта губим, а шта добијам и спремна сам да идем до краја. Нећу зажалити што сам тако одлучила. Тијана средњу школу завршава ван редно, али и на том плану има озбиљне амбиције. – То је у мом живот у битно као и од бојка. Средњу школу завршавам ван редно због непрестаних обавеза у клубу, али ми је веома драго што сам одличан ученик. Нећу се зауставити на томе, од лучна сам да једног дана завршим и фа култет. Темперамент шампиона. – Много сам тврдоглава, што поне кад није добро, пре свега за мене са му. Искрена сам, упорна и амбициозна. Пријатељи кажу да сам и скромна. Те шко подносим неуспехе и не мирим се са просеком. Чињеница да се од великих талената много очекује уме да буде оптерећујућа. – Јесте то известан терет, али не то лики да би могао да ме спута. Од тален тованих спортиста увек се очекује нај више и то је добро, јер их тера да увек буду максимално спремни и одговорни. Ни ја нисам изузетак и спремна сам да томе одговорим на прави начин.
Репрезентација – Имамо изузетан квалитет и играчи це са великим искуством. Већ су освајале медаље. Сигурна сам да нису рекле по следњу реч у репрезентацији. Ми млађе смо ту да их подржимо и наставимо да ље. Приспева генерација која је освојила злато на јуниорском Првенству Европе. Сигурна сам да за будућност женске од бојке у Србији не треба бринути.
Енергија Српске!
НЕТ ЗП „Хидроелектране на требишњици” а.д. Обала Луке Вукаловића 2, 89101 Требиње, Република Српска Тел.: +387 (0)59 260-222; Факс: +387 (0)59 260-782 www.het.ba
Стара
уми ј ећ а
По длету и канонима ДРАГИСЛАВ ЖАРИЋ ИЗ ЛАКТАША, МАКЕТАР И ДУБОРЕЗАЦ
Умјетности је склон од малена. А онда је прије двадесет година, опчињен једном италијанском кућом, покушао да направи њену макету. И успио. Од тада их је израдио тридесет четири, а круном сматра макету Саборног храма Христа Спаситеља у Бањалуци. Иконе у дуборезу прави од 2001. Прво је начинио Пресвету Богородицу у липовом дрвету. Његове рукотворине стигле су на све континенте Пише: Вања Тепић
Фотографије: Владимир Стојаковић
92
У
овој епохи напредних техноло гија, када је стварност попри мила обрисе научне фантастике, софтвер је постао продужетак људског мозга а машине људске руке. Па ипак, у Српској још постоје они старински мај стори који покушавају да некадашње драгоцене занате сачувају од заборава и изумирања. Један од њих, Драгислав Жарић из Лакташа, већ осамнаест годи на вјешто и предано израђује макете и иконе у дуборезу.
SRPSK A БРОЈ 7 2014
Овим старим занатом почео је да се бави 1995. године. Задивљен архитек туром једне италијанске викендице, покушао је да направи њену макет у. И успио је. Још од раног дјетињства при влачила га је умјетност, што се испоља вало у многим његовим подухватима. Умијеће и посвећеност раду, убрзо су примјетили његови суграђани, који су и сами пожељели да им он изради мо дел неког важног и лијепог архитектон ског објекта.
Крај своје макете бањалучког Саборног храма Христа Спаситеља
SRPSK A No 7 2014
93
Стара
уми ј ећ а
Израду макета, иначе дуг и исцрпљују ћи посао, Жарић оплемењује аутентичним материјалима, као што су камен, дрво и пијесак, примјењујући знања из архитек туре и грађевине. До сада их је направио тридесет и четири макете. Круном сма тра израду макете Саборног храма Христа Спаситеља у Бањалуци. Свечано освећен на Спасовдан 1939. године, тај храм су при ликом инсценираног њемачког бомбардо вања 1941. усташе сравниле са земљом. Обновљен је у периоду 1993. до 2004. Макет у овог величанственог храма Жарић је израђивао годину и четири мје сеца, са много посвећености и поштова ња. Дио по дио је склапао у цијелину, слу шајући сјећања старијих људи на стари храм који је срушен. МОЛИТВА ПРИЈЕ И ПОСЛИЈЕ Из макетарства је године 2001. прои зашло једно ново умијеће и посвећеност: израда светих слика, посебно пошто ваних код Срба. У Православној цркви иконе имају посебно богослужбено зна чење и симболику, па је израда икона у
Плоска и под морем Знање које је стекао израђујући иконе у дуборезу, Драги слав Жарић касније је примјенио на украшавање плоски и ситних сувенира. Његови радови допрли су свуда по свијету, а једна плоска са грбом Републике Српске и чилеанском за ставом стигла је чак у подморницу на Јужном полу, јер ју је његов пријатељ, Чилеанац, поклонио свом оцу, члану истра живачке експедиције.
94
SRPSK A БРОЈ 7 2014
дуборезу одувијек веома тражен занат на овим просторима. Самоук али вјешт и посвећен, помоћу длета и ножева успио је у комаду дрве та да изради своју прву дуборезну икону, Пресвет у Богородицу. Од тада сваке го дине израђује пет до шест икона право славних светаца. – За израду икона у дуборезу користим искључиво дрво липе, рјеђе дрво ораха. Требало ми је времена да усвојим сва ка нонска правила по којима се прави једна икона, као и молитве прије и послије из раде. Највеће признање које могу да до бијем за свој рад су емоције које људи ис пољавају када виде моје радове, а посебно када Његово Преосвештенство епископ бањалучки господин Јефрем с одобрава њем климне главом над иконом коју сам направио – каже Жарић. У послијератном периоду, од 1995. до 1997, Драгислав Жарић је једини у Бања луци излагао рукотворине овога типа. Потом су се власници малих трговина, због великог интересовања Бањалучана, почели распитивати за њих. И данас се Жарићеви радови могу пронаћи у мно гим сувенирницама и специјализованим продавницама. – Своје радове излагао сам и на Сајму старих заната, одржаном у октобру про шле године у Бањалуци. То ми је пред стављало велико задовољство, поред осталог и због прилике да се сретнем са својим колегама, тим специфичним чува рима старих српских знања, вјештина и традиција.
Енергија Српске!
„ХИДРОЕЛЕКТРАНЕ НА ВРБАСУ“ Светог Саве 13, Мркоњић Град тел/факс +387 50 225 115 hev@henavrbasu.com www.henavrbasu.com
В ез е
„М:ТЕЛ“ ДОНОСИ НОВЕ СТАНДАРДЕ ДРУШТВЕНЕ ОДГОВОРНОС ТИ
Три приче
о пријатељству Подстицање најкреативнијих да се искажу и остваре. Стипендирање најбољих и најталентованијих студената. Помоћ ученицима да направе и развијају сајтове својих школа, подижући општу информатичку писменост. (...) „М:тел“ своје успјехе броји пријатељствима, старим и новостеченим. А ријеч пријатељство дио је имена ове угледне компаније
П
оловином августа компанија „М:тел“ представила је нови конкурс за израду мобилних апли кација „App Builder лига“, желећи да у њега укључи и награди све који имају добре идеје, без обзира на то да ли по
96
SRPSK A БРОЈ 7 2014
сједују претходно знање из програмира ња. Овај друштвено одговоран пројекат својеврсни је наставак пројекта „Ан дроид лига“, који је компанија успјешно реализовала у претходним годинама. Као и тада, „М:тел“ поново настоји да
награди јединствене идеје, али и афир мише апликације израђене на једном од три службена језика у БиХ, те нарочито истакне локалну употребљивост апли кација. Апликације изграђене на платформи „М:тел“ App Builder, веома једноставној за коришћење, подијељене су у четири категорије: Едукација и друштвена одго ворност, Туризам и угоститељство, За бава и Ваша идеја за апликацију. А компанија „М:тел“ је од самог почетка наро чито охрабривала креаторе да своје иде је развијају управо у оквиру категорије Едукација и друштвена одговорност. Током трајања конкурса, УНДП БиХ препознао је изузетност овог пројекта, те одлучио да га подржи додатним на градама за креаторе који своје апли кације посвете области паметног ко ришћења енергије и очувања животне средине. У новембру компанија „М:тел“ про гласила је најбоље апликације, а најкре ативније ауторе наградила вриједним наградама. СТИПЕНДИЈЕ ЗА БУДУЋНОСТ Како би наградила и промовисала знање и друге таленте, компанија „М:тел“ ће и ове године, као и претходне четири, додијелити 25 стипендија најбољим сту дентима у БиХ. „Стипендије за будућност“ је „М:те лов“ пројекат подршке младим тален тованим студентима на њиховом пут у ка што успјешнијој и бољој будућно сти. Стипендирају се најбољи студенти електротехничких факултета у Бањалу ци, Источном Сарајеву и Сарајеву, као и Факултета електротехнике у Тузли, Факултета стројарства и рачунарства у Мостару, те Факултета информацијских технологија у Мостару. Конкурс је јединствен и по томе што се, поред просјека оцјена, приликом из бора м:стипендиста у обзир узимају њихово учествовање у међународним стручним и научним такмичењима, ос војене награде у областима које нис у предмет студија, као што су умјетност и спорт, а посебно се бодује ангажман у хуманитарним акцијама и друштвено одговорним пројектима. Својим стипендистима, осим мје сечног новчаног износа који примају
до краја првог циклуса студија, „М:тел“ обезбјеђује и стручну пракс у у компа нији у трајању од мјесец дана. СВАКОЈ ШКОЛИ ТРЕБА ЊЕНО ПАРЧЕ ВЕБА Још један пројекат компаније „М:тел“ ове године представљен је јавности: „Школа 2.0“. Тим пројектом биће омогу ћено школама у БиХ да уз помоћ „М:те ла“ и својих ученика бесплатно покрену званични школски сајт. Циљ: модерниза ција образовања и унапређења наставе. По постојећим статистикама, тек око 40 одсто школа у БиХ има свој званич ни интернет сајт. Да би се тај постотак повећао, компанија „М:тел“ осмислила је овај пројекат чије остваривање почиње у новембру, под слоганом „Свакој школи треба њено парче веба“. У изради офи цијелне странице школе учествоваће управо ученици. Научиће, при том, како се прави, испуњава садржајем и одржа ва веб-сајт. Креативно и инспиративно усвајаће неопходна информатичка зна ња, незаобилазна у информатичкој пи смености, том императиву у XXI вијеку. Пријава на овај конкурс потпуно је бесплатна, а „М:тел“ ће свим пријавље ним школама поклонити и двије године бесплатног домена (интернет адреса сај та) и хостинга (интернет простор на ко јем се сајт налази). Поред тога, „М:тел“ ће додијелити и награде за најбоље на прављене школске сајтове.
SRPSK A No 7 2014
97
БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
Mi stvaramo život Мы создаем жизнь. We create life U 30 zemalja, na 5 kontinenata В более 30 стран мира, на 5 континентах In over 30 countries, on 5 continents
Najbolje iz Srbije Самое лучшее из Сербии Best from Serbia
Institut za ratarstvo i povrtarstvo Институт полеводства и овощеводства Institute of Field and Vegetable Crops Tradicija od 1938. godine / Традиция с 1938 года / Tradition since 1938 Maksima Gorkog 30, 21000 Novi Sad, Srbija
www.nsseme.com
Енергија Српске!
Мјешовити холдинг ЕЛЕКТРОПРИВРЕДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ АД Требиње, Степе Степановића бб (+387 59) 277-101, (+387 51) 343-900 www.ers.ba