EU 5 € ♦ GB 3,5 £ ♦ USA 7 $ ♦ CH 7 CHF ♦ RUS 250 RUB ♦ 40 NOK ♦ 45 SEK ♦ 500 HUF ♦ HR 20 HRK ♦ MK 200 MKD ♦ CG 3 € ♦ SRB 290 RSD
година II број 8-9, 2014. цијена 10 KM www.nacionalnarevija.com
Борбе и побједе
POGODITI U SRCE STVARI
Поводом 900. годишњице рођења Стефана Немање (светог Симеона Мироточивог),
ИЗВАНРЕДНА ИЛУСТРОВАНА МОНОГРАФИЈА! Стари и нови текстови, житија и слу жбе, пјесме и студије, фотографије и сликарска дјела! Искористите прилику, набавите са попустом!
ПРИНЦИП ПРЕС Цетињска 6, Београд; Тел. +381 11 322 70 34, +381 11 322 16 92 www.nacionalnarevija.com, www.turistinfosrbija.com, princip.press@gmail.com
ПРИНЦИП ПРИНЦИП ПРЕС ПРЕС
„Од злата јабука“ ТВИЗДАЊЕ„НАЦИОНАЛНЕРЕВИЈЕ“! КолажнаемисијаоСрбији,њенимпределима иљудима,варошимаиобичајима, култ урно-историјскомнаслеђуи привредно-туристичкимпотенцијалима. Путописи,портрети,предања,мелодије. НајлепшеизСрбије,зналачкиисљубављу! > Од 12. фебруара на Првом програму Радиотелевизије Србије (РТС 1), че твртком од 22:45
П Р О Л О Г
Издавач „Принцип Прес“ Цетињска 6, 11000 Београд Тел.: +381 (11) 322 70 34, 322 16 92 www.nacionalnarevija.com princip.press@gmail.com Директор и главни уредник Мишо Вујовић Уредник Бранислав Матић
Н
Технички уредник Александар Ћосић Уредник фотографије Драган Боснић Заглавље и дизајн насловне стране Јован Жељко Рајачић Сарадници Милован Витезовић, јереј Јован Пламенац, Небојша Јеврић, Драган Лакићевић, Бојан Мандић, Јово Бајић, Дејан Булајић, Дејан Ђорић, Ђорђе Србуловић, Михаил Кулачић, Зоран Пејашиновић, Слободан Крстић, Сандра Кљајић, Сенка Тривић, Сандра Јосовић, Дајана Королија, Радмила Ђевић, Весна Капор, Александра Глишић Маркетинг Мирко Вујовић, Ирена Столић Секретаријат и пласман Јелена Јовић, Драгана Димитријевић, Миленко Василић Штампа „Портал“, Београд Представништво за Републику Српску „Принцип Прес РС“ Алеја Светог Саве 7, 78000 Бањалука Тел/Факс: +387 (51) 304 360 srpska@nacionalnarevija.com Дијана Петковић, директор Представништво за Аустралију „Princip Press Australia PTY LTD“, 12/24 Loch Street, 3182 St Kilda West, VIC Јелена Јанковић, директор
На насловној страни: Немања Гордић, најбољи спортиста Српске у 2014. (Фото: Лична архива) CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 008(497.6 Република Српска) ISSN 2334-850X, COBISS.SR-ID 199401228
04
Огледало МАЛО ПОДСЈЕЋАЊЕ ИЛИ ЗАВРШНА РАЗМАТРАЊА
ационална ревија затвара свој други годишњи круг у Срп ској. Пред читаоцима је досад више од 2.000 страница на два језика, близу 400 текстова, око 1.100 магазинских и умјет ничких фотографија, на десетине аутора. Српска је обучена у своје најбоље одијело и најљепшу причу. Усправна, нормална и своја. Читаоци и даље реагују одлично, и домаћи и добронамјерни странци. Али ових дана наш менаџмент и уредништво темељно раз матрају да ли ћемо улазити у трећи круг. Зашто? Српску НР покренули смо по позиву. Замољени смо да пре садимо овдје пројекат који већ осам година успјешно оства рујемо у Србији. У првој години имали смо високо покрови тељство Предсједника Републике. Ни тада нисмо жељели да овај пројекат расте на терет народу Српске, па смо трошков ник свели практично на цијену штампе. Намјеравали смо да све остало покријемо приходом од маркетинга, из живих при вредних извора, на темељу обостраног нормалног пословног интереса. Речено нам је да је то веома лијеп примјер и да ће нам, на тој основи, „сва врата бити отворена“. Да ће привредни системи и државни фондови дио својих редовних рекламних и маркетиншких активности реализовати преко Српске НР. Тако ће остваривати своје интересе и функције, а истовремено омо гућити одржавање овог подухвата од важности за Српску. Сем два изузетка, случајна и недовољна, ништа се од тога није догодило. „Лијеп примјер“ као да нам је затварао сва вра та. Могућност да се за тридесет пута мањи новац произведе нешто сто пута боље – то је постало поредбена јединица на ко ју се попријеко гледа у парасистемским перионицама новца и мрачним џеповима паразитизма. У том неумољивом огледалу са собом су се суочила многа наказна лица. Брзо су се споразу мјела о опструкцији. Али нис у они наш посао и наша брига. У другој години ми смо Српску НР објављивали сами, својим снагама и жртвом, упркос свему. Учинили смо све што је до нас, баш све, па и ви ше од тога. Сами више не можемо. Сада, умјесто да разматрамо на колико језика да проширимо излажење, ми процјењујемо да ли да уопште настављамо. На овом раскршћу вријеме је да о свему размисле они на чији смо добри приједлог и почели. Да ли је Српској потребна оваква Национална ревија, па и још развијенија и боља? Ако јесте, договоре је неопходно поштовати. Ако није, онда са њи ховим поштовањем према Српској нешто крупно није у реду.
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
САДРЖАЈ Витраж 04 Пролог 06 Хроника
Путоказ 10 Албум: Незаборав 16 Слобода: Стогодишњица Битке на Дрини 26 Стазе: На Зеленгори, кроз пусту љепоту 34 Природа: Царство птица у Шипову 40 Стара умијећа: Шаргије из Дервенте 44 Откривање: Тајни град у Малом Зворнику 50 Ходочашћа: Српска црква у Задру
Читанка 58 Историја и легенда: Павле Бакић 64 Предања: Мато Глушац, здухаћ и пророк 112 Бајка: Вретенко, осми патуљак
Култура 70 СвЈетионици: Шпиро Боцарић 78 Трагови: Кућа Стојановића у Приједору 84 Љетопис: Дјетињство аутомобилизма 90 Сцена: Бањалучки „Орфеј у подземљу“
Људи 94 Живот, романи: Аца Селтик, музичар 104 Више од игре: Урош Петровић, писац 116 Свијетови: Урсула Јовић, пјевачица 122 Побједник: Немања Гордић, кошаркаш
Представљање 128 Здравље: „Меркур“, Врњачка Бања 132 Везе: „М:тел“ Покровитељ издања:
Партнери издања:
РТС - Јавни сервис Србије
ПРЕДСЈЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
РАДИО-ТЕЛЕВИЗИЈА војводина
Институт за ратарство и повртарство
ЧАСОПИС СЕ ШТАМПА УЗ подршку МИНИСТАРСТВА КУЛТУРЕ СРБИЈЕ SRPSK A No 8-9 2014
05
В И Т Р А Ж
Т РА К А >> Гала концерт бањалучког Градског тамбурашког оркестра, који се ви ше од десет година приређује уочи Српске нове године, одржан је у Култ урном центру Бањалуке. При ход од продаје улазница намијењен је као помоћ за рад школе тамбуре. >> „Причај ми Русију“ назив је првог конкурса за кратку причу који ор ганизује Друштво српско-руског пријатељства „Братство“ из Бања луке, у сарадњи с Амбасадом Русије у БиХ. Тема је слободна, а конкурс отворен до 25. марта. >> Бањалучко студентско позориште у 2014. години примљено је у Међу народну асоцијацију универзитет ских позоришта (АИТУ) и добило је лиценцу за организовање фести вала „Кестенбург“, који ће бити одр жан од 31. јула до 9. августа 2015. >> Женски оркестар у Аушвицу наслов је предавања које је недавно у Ба њалуци одржала Милијана Павло вић, музиколог са Универзитета у Инзбруку. Говорила је о формира њу ове врсте оркестра као облику мучења и једном од хирова идеоло га концлогора.
Патријарх Павле Изложба посвећена блаженопочившем патријарх у српском Павлу, првобитно постављена у Музеју Срп ске православне цркве у Београду поводом стоте годи шњице његовог рођења и пете годишњице упокојења, биће почетком фебруара отворена и у Бијељини. Ка ко је најавио Владимир Радовановић, управник Музе ја СПЦ, то је дио сарадње са Секретаријатом за вјере Српске у оквиру које ће драгоцјености из ризница овог музеја бити чешће излагана широм Републике. „Могућности постоје и треба их искористити. Наци онално благо треба буде доступно нашем народу“, каже Радовановић.
Документи о страдању Година страдања: 1942. назив је документарно-исто ријске изложбе постављене недавно у приједорском Музеју Козаре. Кроз потресну документарну грађу, предочена су страшна масовна страдања српског ци
>> Ненад Јанковић (Неле Карајлић), чувени српски рок-музичар и аутор књиге Фајронт у Сарајеву, донирао је добојској библиотеци око дви је стотине књига, како би помогао овој установи у напорима да обно ви књижни фонд након прошлого дишњих разорних поплава. Помоћ су најавили и Матица српска, На родна библиотека Србије и Библи отека у Старој Пазови. >> Филмове у приједорском биоско пу „Козара“ 2014. гледало је за око
06
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
вилног становништва од стране хрватске државе и ње них окупационих војних формација у периоду офан зиве од јула до октобра 1942. године, а посебно покољ цивила у Великом Паланчишту. Документи су из легата Бошка Башкота, уступио их је Музеј у Градини, а аутор поставке је Ведрана Адамовић.
Печат граду Бањалука: Знамените жене у исто рији града наслов је капиталне књиге ауторског тима који чине Биљана Па нић Бабић, Милена Карапетановић, Сања Љубишић, Љиљана Поткоњак Панић и Жељко Савановић. Садржи биографске податке, приче, анегдоте и фотографије значајних жена рођених у Бањалуци или стица јем околности везаних за овај град, од средњег вијека до нашег време на. Књига је недавно званично представље на у Народној и уни верзитетској библиоте ци Српске.
Десница први Прољећа Ивана Гале ба Владана Деснице би ће прва књига на свијет у објављена у 2015. години. У оквиру манифестације „Књижевна стаза Дједа Мраза“, књигу ће у но вогодишњој ноћи пред спомеником Петру Ко чићу у центру Бањалуке представити књижевник Никола Вуколић, челни човјек Задужбине „Пе тар Кочић“. Тако ће бити настављена лијепа и необична традиција започета 2001. Пред промоцију биће одржан и „мимоход Дједа Мразе ва“, који ће на споменик Кочићу положити цвијеће и ка зивати поезију.
10.000 посјетилаца више него у 2013. То је резултат модернизаци је биоскопа и дигитализације ње гове опреме. >> Близу три стотине најмлађих чланова требињског Култ урно-умје тничког друштва „Алат“ обрадо вало је недавно публику у свом граду представљањем игара и пјесама из Херцеговине. >> Изложба из циклуса Лица младе и талентоване бањалучке умјетни це Наташе Крагуљ представљена је у берлинској галерији „Ори“. >> У оквиру „Јануарских свечаности“ у Фочи одржан је традиционал ни божићни концерт, на којем су наступили ансамбли и музичари култ урно-умјетничких друшта ва „Вила“ и „Фоча“, етно-група „Плави невени“ и народни гуслар Милорад Чанчар. >> Шесточлана екипа рафтера из Фоче добила је признање града Обрен овца за изузетан допринос у спасавању људи током мајских поплава. >> У ченици Музичке школе „Кор нелије Станковић“ из Бијељине, Угљевика и Граца одржали су бо жићни концерт у препуној сали Центра за култ уру у Бијељини. Најављено је и њихово учешће на међународном такмичењу у Сло вачкој. >> „Зелена недјеља“, манифестација у организацији Фондације „Фабри ка радости“, била је прилика да се Бањалучанима представе домаћа органска храна и пића, природни производи и рукотворине.
SRPSK A No 8-9 2014
07
В И Т Р А Ж
Т РА К А >> Бањалуку је у првих једанаест мјесеци 2014. посјетило 60.500 ту риста, а остварено је 101.359 но ћења, изјавио је директор градске Туристичке организације Остоја Барашин. Подаци су охрабрују ћи и подстичу „да се и даље ра ди на унапређењу алата и начина промовисања туристичке по нуде града“. >> Божићно-новодишњи турнир у малом фудбалу двадесет први пут одржан у добојској градској спорт ској дворани. >> А социјација филмских радника Српске поздравила је одлуку Вла де да се у буџет у за 2015. нађе и ставка „Средстава за развој фил ма“ у износ у од 100.000 КМ. То ће омогућити да се многим пројекти ма уђе у копродукцијске односе са европским и балканским фондо вима.
Живи мост „Дани руске култ уре“ назив је програмски богате манифестације одржане недавно у Руском култ урном центру у Бањалуци. Руска предавања, радионице, му зичке вечери и филмови привукли су велику пажњу у Српској. Представљени су и ансамбл „Александар Нев ски“ и Клуб студената руског језика „Ана Ахматова“. Уз новогодишњу представу, приказан је и филм Иронија судбине редитеља Ељдара Рјазанова. Манифестација је затворена предавањем Рахмањинов, или о надмоћи ге нијалног духа Арсена Чаркића.
>> Борачка организација општине Брод затражиће од локалне само управе да садашња Стадионска улица понесе име Славка Лиси це. Грађани Брода сматрају овог генерала Војске Српске најзаслу жнијим за ослобођење општине у одбрамбено-отаџбинском рат у деведесетих. >> Бесплатним ноћним скијањем зва нично је отворена овогодишња скијашка сезона у Национ алном парку „Козара“. Цијене су остале на прошлогодишњем нивоу. >> „Новогодишње срце“, хуманитар на акција организације „Будимо људи“, обрадовала је близу двије стотине малишана у Бањалуци и Добоју.
08
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Радио „Логос“ У Архијерејском намјесни штву брчанском, при Храму свете Петке у Грчици, почео је да ради први интернет радио у Епархији зворничко-тузлан ској – Православни духовни радио „Логос“. С епископ ским благословом, овај радио биће окренут живот у и духовности савременог човјека, нарочито младих, пру жајући „логосна богочовјечанска упоришта“ и утјеху, дајући „путоказе у овој све беспутнијој епохи“.
Ново скијалиште Код почетне станице гондоле „Јахорина Експрес“ све чано је отворено ново скијалиште „Горње Пале – Равна планина“. Стаза је дугачка 1.200 метара, до њеног врха стиже се лифтом капацитета 800 скијаша на сат. Испу њава све стандарде за одржавање врх унских такмиче ња. Симболично су је отворили репрезентативци БиХ
>> На излетишту Зеленковац код Мркоњић Града свечано је отворе на нова сала, капацитета шезде сет мјеста. Дограђена је у еко-ет но стилу, из средстава Еколошког покрета „Зеленковац“. >> Годишњи концерт мјешовитог хора Култ урно-умјетничког дру штва „Уна“ одржан је недавно у Новом Граду. Публика је ужива ла у духовној и свјетовној музици домаћих и страних композитора.
у алпском скијању Марко Шљивић, Жана Новаковић и Марко Рудић. Ски-центар је дио будуће гондоле Пале– Јахорина и пројекта „Ћиро“ (ускотрачна пруга која ће повезивати Сарајево и Пале).
Нови бал, стара отменост „Бечки бал“, један од најзначајнијих европских култ ур но-хуманитарних догађаја, 14. фебруар а 2015. стићи ће и у Бањалуку. Биће одржан у „Кристалној дворани“ хотела „Босна“ и окупиће велики број угледника из јавног жи вота, дипломатије, политике, економије, спорта и меди ја. Планирано је да тај „бечки спој плеса, префињености, уживања и култ урног садржаја по највишим стандарди ма“, постане фебруарска традиција у граду на Врбас у.
>> Студенти Правног факултета Универзитета у Источном Сарајеву организовали су вече култ уре у Центру за високо образовање у Бијељини. Програм је имао так мичарски карактер, додијељене су и пригодне награде. >> Култ урни фонд „Руски свијет“ ор ганизовао је вече поезије у Српском култ урном центру у Модри чи. Тиме је обиљежена прва годишњица рада канцеларије Фон да у овом граду. >> Ивона Одицки, ученица Основ не школе „Петар Кочић“ из При једора, побједник је четрнаестог Фестивала „Дјеца пјевају хитове“, одржаног недавно у Приједору. >> Пјеснички сусрет књижевних ства ралаца из Фоче и Вишеграда, у ор ганизацији Друштва љубитеља пи сане ријечи „Мост“, одржани су у Дому култ уре у Вишеграду. >> Душанка Кужет, пјесникиња и сли карка из Градишке, члан Удруже ња књижевника Републике Српске и Србије, која је до сада објавила десетак књига поезије и прозе за дјецу и одрасле, преминула је не давно у 61. години.
SRPSK A No 8-9 2014
09
А Л Б У М
Српски положаји на Сави Српски војници на артиљеријском положају у Србији. Мало српско гробље крај Везировог моста у Албанији
Васа Ешкићевић: Излазак српске војске на море у Албанији. Бекство Аустро-Угара преко Саве
10
ПОСВЕТА ЈУНАЦИМА ВЕЛИКОГ РАТА
Незаборав
„М
и, ратни добровољци, давали смо све од себе, жртвујући и своје животе на бојиштима. Следећег дана опет ће многи погинути на бојним пољима. Но, и после ће бити ратова. Ви, млади, школарци, ђаци, ка да будете стасали за рат и борили се можда за друкчије идеје водиље него што су наше, понесите у својим срцима самопрегор добровољаца. И немој те нас заборавити.“ Тако је на Солунском фронт у, у тешком тренутку пред одс удни српски удар, на папиру истргнутом из неког блокчића, написао српски официрдобровољац Милан Вакањац. Тај запис, заједно са његовим осталим биље шкама из рата, касније је објављен у књизи Немојте нас заборавити. На слов давне књиге преузет је и за назив изложбе која је обиљежила прошлу годину у Галерији Српске академије наука и умјетности у Београду. Захваљујући сарадњи Галерије САНУ са Музејом Новог Сада, Народ ним музејом у Шапцу и Војним музејом у Београду, јавности су предочени радови српског ратног фотографа Ристе Марјановића и ратног сликара Ва се Ешкићевића: 60 фотографија, 25 слика и 81 скица. Оба аутора били су непосредни учесници. Обојица су се одмах по изби јању Првог свјетског рата вратили у Србију и ставили на располагање срп ској Врховној команди. Ирижанин Ешкићевић је послије двадесет година и блиставе каријере дошао из Русије. Шапчанин Марјановић у Паризу је био уредник за илустрације Њујорк Хералда за Европу. Оно што су нам оставили из тих тешких година драгоценост је, „права српска илустрована историја Великог рата“. Нешто од тога подијелићемо са читаоцима, у вјечни помен свим херојима и мученицима палим за Отаџби ну. Памћење је само мрвица онога што им дугујемо. (Б. М.)
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
11
А Л Б У М
12
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
13
А Л Б У М
14
/
A L B U M
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Васа Ешкићевић: Српски коњаници SRPSK A No 8-9 2014
15
С лобо д а
Поглед са Гучева на долину Дрине
16
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Битка изнад облака СТОГОДИШЊИЦА БОРБИ НА ГУЧЕВУ И МАЧКОВОМ КАМЕНУ 1914.
То задивљујуће јунаштво је вјечна мјера и судбина бранилаца српске Отаџбине. Битка на Дрини једна је од најкрвавијих и најневјероватнијих у Првом свјетском рату. У тешким условима, уз велику оскудицу у муницији и опреми, српски ратници су два мјесеца држали наспрам себе 215.000 Аустроугара, без предаха и смјене. За пет дана готово митске драме на Мачковом камену из строја је избачено више од 8.000 Срба и око 30.000 Аустроугара. А свако поглавље у борби на Гучеву, од удаљености борбених линија до начина снабдијевања и комуникације, заувјек је ушло у антологије ратовања
Текст и фотографије: Ненад Марковић
SRPSK A No 8-9 2014
17
С лобо д а
Д
Споменик српским ратницима на Гучеву, изнад Бање Ковиљаче
18
остигнућа српске војске у Првом свјетском рат у увијек су ме ду боко погађала – каже пензиони сани пуковник америчке војске Ричард Карл (81), некадашњи професор војне историје на Вест Поинт у, док корача Гу чевом, планином на којој су се пре сто година одвијале огорчене борбе познате као Битка изнад облака. – То је велика прича о борби и величанственој побједи једног малог народа, о којој се мало зна. А то што је Србија извела, што су учи нили њени војници–сељаци борећи се без опреме и муниције, с љубављу према отаџбини и народу, животима бранећи домове, то би требало знати. Као војник могу да разумијем војничку душу, а ов дје сам пронашао ону која је учинила да сељак постане војник. Да би побједио у рат у, мораш бити добар човјек. Ви сте то урадили. Најкрвавије борбе српске војске у Првом свјетском рат у одвијале су се у оквиру Битке на Дрини, а посебно на Гучеву изнад Бање Ковиљаче и на Мач ковом камену крај Крупња. Српским савезницима ишло је лоше, непријатељ је надирао ка Паризу, у Галицији Руси су трпјели губитке. Стога је затражено да Србија изведе офанзиву на Аустроу гарску како би се њене трупе везале на овом простору. Испуњавајући захтјеве, српска војска прешла је у Срем 5. сеп тембра и постигла значајне успјехе. За то вријеме, командант аустроугарске Балканске војске Оскар фон Поћорек одлучује да на Дрини отпочне другу провалу у Србију, тако заустави српску офанзиву и продре ка Ваљеву. Пета и Шеста армија крећу преко Дрине у но ћи 7. на 8. септембар, у судар са Другом и Трећом српском армијом. Нас упрот 215 хиљада Аустроугара са 500 топова и 400 митраљеза, налази се 200 хиљада српских војника са 306 топова, 114 ми траљеза и недостатком муниције. Почи ње крвава битка. Да би напредовао ка Ваљеву, непри јатељ је морао овладати Гучевом и ње говим гребенима. У првих двадесетак дана претрпио је велике губитке, а ни је испунио план. Пред крај септембра фронт се стабилизује, војске се укопава ју на достигнутим положајима и почиње исцрпљујућа рововска војна. Најжешће борбе вођене су на Еминовим водама и Кулишту које је бранила ојачана Комби SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
19
С лобо д а
20
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Краљевић и сликарка Српски пукови су током боја извели петнаест јуриша на Мачков камен, а број противјуриша и јуриша нижих једини ца на мањим дијеловима бојишта остао је неизбројан. Краље вић Ђорђе, син краља Петра Првог, повео је посљедњи јуриш батаљона 5. прекобројног пука након што је командант пао. Држећи револвер у једној и сабљу у другој руци, храбри кра љевић искочио је из рова командујући: „Напред, храбри! За мном! Ја сам син вашег краља!“ Краљевић убрзо пада погођен, а ране јуначке, као свом првом рањенику, превија му болничарка Надежда Петровић, чувена српска сликарка.
нована дивизија. Док су снаге агресора редовно биле мијењане, на Еминовим водама 6. прекобројни пук цијелу битку издржао је без смјене. Гучевске шуме и данас крију ровове и кратере, трагове страшне борбе. У је сен 1914. планина је од ватрених дејста ва била скоро огољена. Још увијек, ако се зачепрка, могу се пронаћи зарђала чаура, сломљени бајонет, дијелови пу шака, дугмад и копче са униформи. Са пропланка на којем је спомен-костурни ца гучевским херојима пружа се поглед на босанске планине, на Дрину која ви југа и Лозницу у долини. Између стабала нечујно се провлаче облаци, као духови јунака који су овдје, на овој планини – граничном камену, оставили животе бранећи Србију. НА ТОМ КАМЕНУ ЗЕМЉЕ СРБИЈЕ Док се на Гучеву одвијала жестока борба, српска Врховна команда наре ђује Првој армији, повученој из Срема, да спријечи продор непријатеља преко Соколских планина. Већ 17. септембра српске снаге избијају на Мачков камен, а два дана касније и овладавају њиме. Го њење десеткованог 16. корпуса ометају ноћ и густа магла, што му омогућује да среди редове и поново успостави обруч. Кад се магла разишла, на Мачковом ка мену и Кошутњој стопи развија се бор ба прса у прса. У наредним данима, све до 22. септембра, обронци Јагодње у ду гом низу крвавих борби прелазе из руке у руку. Највиша зараван, око 500 ква Стогодишњица: дратних метара, бива потпуно покриве Почаст на лешевима. сјенима јунака Битка на Мачковом камену знана је на Мачковом и као „официрски бој“, због огромних камену, минуле губитака у српском официрском кадру. јесени SRPSK A No 8-9 2014
21
С лобо д а Гардијска јединица Војске Србије на Мачковом камену, 2014.
Официри, јуришајући на челу својих јединица, јунаштвом су давали при мјер како се бори за слободу. Њих чак 115 остало је на том бојишту, а 176 је рањено. Многе јединице практично су остале без официра. Мајори и капетани преузимали су команду над пуковима, поручници и потпоручници над бата љонима, наредници над четама. Аустроугарски команданти јавља ли су да српски официри одбрану чине невјероватном, а јурише нечувено смје лим. Према аустроугарским извјешта јима, борбе на Мачковом камену же шће су од свих дотадашњих, а њихови историчари биљежили су да је то била најкрвавија битка у цијелом походу на Србију. По заузимању српских положаја 22. септембра, Поћорек је наредио прелазак у одбрану. Такав је то бој био да више није имао снаге за наставак напада, што је омогућило српској војсци неометано повлачење. На самом попришту, пре ма аустроугарским изворима, остало је двије хиљаде мртвих, од којих 800 Срба. У списковима биљеже и колико је тијела пронађено цијело, док су небројена била искидана страховитом артиљеријском ватром. Аустроугари се нис у либили ни да туку по војницима обе стране док се боре прса у прса. У српским редовима ужасан учинак правили су и „дум-дум“ меци које је непријатељ обилно кори стио. Бој на Мачковом камену из стро ја је избацио више од 8.000 Срба и око 30.000 Аустроугара. ДОТАД НИЈЕ ВИЂЕНО Крваве борбе на Мачковом камену нис у донијеле предах борцима на Гу чеву. Дејства надмоћне непријатељске артиљерије Срби су покушавали да не утралишу максималним приближава њем аустроугарским рововима. На не ким мјестима сукобљене стране биле су удаљене свега десетак метара.
Подмукли удар Недалеко од Мачковог камена налази се мјесто са којег су српски рањеници превожени до Крупња. У тренутку док их је више од 70 чекало да крену запрежна кола, Аустроугари су их смотрили и отворили артиљеријску ватру. Болничар Милути новић, који је преживио подмукли удар, подигао је саборци ма на мјесту масакра споменик у облику крста.
22
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
– Да би уништили аустроугарска ми траљеска гнијезда, српски војници ис копали су тунел до аустроугарских ро вова. Копали су рудари из Велеса тако да је погурени војник могао вући сан дук са динамитом. Пролаз је ископан између два непријатељска гнијезда, па се рачвао. Када је експлозив активиран, у ваздух су одлетјеле огромне количи не земље и камена, а поврх облака дима видјели су се разнијети војници у пла вим униформама. Од силине експлозије земља је пала и по српским рововима и затрпала 20 људи. Шест су успјели из
вући. На планини су и данас видљиви кратери – каже Жарко Ћосовић из Ме моријалне галерије „Битка на Дрини“ у Бањи Ковиљачи. Он подсјећа и на причу о ловцу чији је пас на Гучеву почео да копа. Ловац је он да примјетио бајонет који вири из земље и ископао костур српског војника. У по лустојећем положају, са пушком у рука ма, био је затрпан земљом и тако остао на вјечитој стражи. Толико је мртвих остало рас уто по овој лијепој планини да су па стири деценијама налазили лобање и ко сти. А новинар Њујорк магазина Џон Рид,
послије посјете Лозници и Гучеву, записао је у својој књизи Рат у Србији 1915. године: „На једној страни овог брисаног про стора били су српски ровови, на другој аустријски. Једва да их је дјелило десетак метара. Овде-онде оба рова спајала би се у огромне јаме, дванаестак метара у круг и петнаестак дубоке, на мјестима гдје их је непријатељ динамитом бацио у ваздух. Погледавши боље, видјели смо страшну ствар: из ових гомила земље штрчали су комади униформи, лобање са улепљеном косом, с којих су још вириле крпе меса, кости с натрулим шакама на крају, крва SRPSK A No 8-9 2014
23
С лобо д а
/
F r e e d o m
ве кости које су вириле из војничких чизама. Над читавим крајем лебдио је ужасан смрад. Чопори полудивљих па са шмугнули су на ивицу шуме... Хо дали смо по мртвима. Тако много их је било, понекад би нам ноге упале у јаме трулог меса, дробећи кости. Изненада су се отварале рупе и по њима је ври ло од сивих црва. Већина лешева била је покривена само танким слојем земље
24
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
коју је дјелимично спрала киша, а мно ги нис у уопште били сахрањени. Гоми ле Аустријанаца лежале су онако како су пале у очајничком јуришу, натрпане по земљи у положајима пуног покрета.“ ЗА СНАГУ БУДУЋЕГ ПРЕОК РЕТА На Гучеву су се српски војници по први пут сусрели са новим оружјем не
књизи Битка изнад облака пише о сна лажљивости српског војника у таквим условима. „Командант 5. прекобројног пука Николајевић издаје заповест: ,Скреће се пажња на огроман утрошак муниције. Стога наређујем да се стане на пут бес циљном расипању муниције. Предузети мере да се гађање добрим војницима не прекине и тиме да се непријатељу стави на знање да ми нисмо клонули.‘ Да би се надокнадио недостатак муниције, упо требљаване су чегртаљке. Ови пуцњи лажних митраљеза изазивали су доста јако дејство и нервозу код непријате ља. Прављене су од дрвених облица, али са тако савршеном имитацијом пуцња правих митраљеза да их ни најизве жбаније уво није могло разликовати ка да се комбинују са правим пуцњевима. Чегртаљке су употребљаване у блиској борби, с циљем да обману непријатеља у процени броја митраљеза и да непри јатељску ватру развуку по лажним ми траљеским гнездима. Тако су браниоци Гучева дуго успевали да парирају над моћнијем непријатељу.“ Српски војници сналазили су се и за обавјештавање команде о стању на пр вој линији. На лиму у празним санду цима муниције исписиване су поруке, а онда је паљена свијећа и сандук подизан мотком. Са више од 200 метара поруке су се могле прочитати. Послије скоро двомјесечног одо лијевања, јуначка борба српске војске на Гучеву окончана је у зору 6. новем бра. Исцрпљени браниоци морали су се повући. Али Битка на Дрини, наро чито страшни обрачуни на Мачковом камену и Гучеву, омогућили су против ударе који ће касније услиједити. Срби ја је крај 1914. дочекала слободна, без иједног непријатељског војника на сво јој територији. пријатеља, што је често изазивало ужас код искусних ратника. Тешко је било остати смирен када су се изнад глава палиле свјетлеће ракете, док су гађани муклим оружјима са пнеуматским при тиском или оним са ужасним праском, тромблонским минама, запаљивим зр нима, димним и гасним гранатама. Са друге стране, Србима су недостајали муниција и опрема. Бранимир Гинић у
Почасна стража испред ратничке спомен-костур нице на Гучеву
Трговина у рововима Аустроугарске трупе располагале су муницијом и опре мом, али им је мањкало хране која је тешко стизала преко плаховите Дрине (српска артиљерија рушила је мостове). Са друге стране, Срби су хране имали, али им је свега другог не достајало. Тако се на Еминовим водама, гдје су ровови били најближи, развила необична трговина. За два хљеба наши су војници од Аустроугара куповали пар ципела. Најприје би Ср би бацили један хљеб, а када би с друге стране долетјеле ци пеле, ров би променио и други хљеб.
SRPSK A No 8-9 2014
25
С та з е
НА ЗЕЛЕНГОРИ, МЕЂУ ЈЕЗЕРИМА И КАТУНИМА, КРОЗ ПУС ТУ ЉЕПОТУ
Та сузица у оку
горском
Текст и фотографије: Радмила Ђевић
26
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Нестварно лијепи призори ове планине познати су упућенима, иако су путеви макадамски, а у катунима није лако наћи коначиште. Још је теже рећи да ли је љепше Орловачко језеро или Котланичко, Штиринско или Бориловачко, Црно или Бијело. Да ли су заноснији нарциси или боровнице. Прави ходољупци неће се поколебати. А Планинарски савез Српске и туристичка организације Фоче ће им помоћи
SRPSK A No 8-9 2014
27
С та з е Стари катун Видеж Језеро Доње баре
Пашњаци надомак врхова Зеленгоре
28
О
сам модрих језера, „горских очи ју“, јединствен колорит, падине обрасле љековитим биљем које „враћа из мртвих“, стољетна стабла раз граната у небесима, окрепљујући изво ри ледне воде и опојне струје планин ског ваздуха, цврчци и лептири, свак са својом причом... Благо планине Зеленгоре, високе преко 2.000 метара и простране око 150 километара квадратних, учинило ју је и минулог љета једном од најатрактивни јих туристичких дестинација на Балка ну, стјециштем планинара, истражива ча, љубитеља пустоловина. Не, није то обична планина. Дођите, увјерићете се. А може се доћи из седам праваца, макадамским путевима. Са јужне стра не Зеленгора оивичена је ријеком Не ретвом, са запада планинама Хусадом и Радомишљом, са сјевера Врбничком ријеком и планином Малушом. Источ на граница јој је ријека Сутјеска. Много је другачија од Маглића, највишег врха Босне и Херцеговине, од којег је дијели само ријека Сутјеска. Кроз Маглић води један од путева којима се може доћи до Зеленгоре. Други је из правца Калино вика, трећи (двадесет километара дуг) са Тјентишта. На превоју Чемерно, на путном правцу Београд–Фоча–Тјенти ште–Требиње, одваја се пут који вас на кон педесет километара доведе у само срце планине. Бројне пјешачке стазе одвешће вас до висоравни са више оштрих гребена, а само једна до највише тачке Зеленгоре, врха Брегоча (2.015 метара).
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Језера Посебну драж овој планини даје осам „модрих горских очију“: језера Горње и Доње баре, Орловачко, Котланичко, Штиринско, Бориловачко, Црно и Би јело. Знана су одавно, али увијек се от кривају другачије. На обали језера Доње Баре је и планинска кућа, која се може изнајмљивати, али и бројна уређена мје ста за излете. На овом језеру, у нека дру га времена, често се у својој вили одма рао и Јосип Броз Тито.
Није лако походити ову љепотицу. Треба досјетљивости и снаге, одважно сти и упорности. Те стазе још се нис у казале ни једна другој, камоли дошља цима и поклоницима. А кад кренете и удубите се, убрзо нећете бити сигурни да ли сте „на планини Грала“ или на из лет у. Пред вама ће бити предио у којем се природа успротивила обичности и израчунљивости, свуда расијала своја умјетничка дјела. Прво ће вас очарати, потом окријепити и нахранити, изли јечити. Дате ли јој времена, и ожиљке ће вам избрисати. Свима који успију да осјете њено било. ТРАГОМ НАРЦИСА, ТРАГОМ БОРОВНИЦЕ – Једна од најљепших и најзанимљи вијих планина у динарском систему, Зе ленгора привлачи многе људе из Српске, Србије, Црне Горе, па и из свијета. Не мора се овдје бити искусан планинар, ни склон пустоловинама. Може се уживати у лијепим дугим шетњама, по огромним пропланцима, може се камповати, пе цати, ловити, пливати у језеру... Ту су и планинске куће за изнајмљивање. Осим бројних туриста, овдје долазе и научни истраживачи из Европске Уније – каже Љепосава Ђајић, директорка Туристич ке организације општине Фоча. Сваке године на стотине планинара, из свих крајева, учествује у акцији „Је зера Зеленгоре“, коју организује пла нинарско друштво из Фоче названо по планини. – Сваког љета, у оквиру акције „Језе ра Зеленгоре“, имамо два излета: „Бербу нарциса“ и „Дане боровница“. Акција траје четири дана, дође и по три стоти не посјетилаца из разних градова и свих
SRPSK A No 8-9 2014
29
С та з е
30
/
P a t h s
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
јужнословенских земаља – каже Маја Пљеваљчић, секретар Планинарског дру штва „Зеленгора“. – Наша планина је заи ста прави природни драгуљ. Ко је једном посјети, вазда јој се враћа. Зелена гора, без сумње, главно је пла нинско одредиште овог дијела Српске, а и шире. – Наше планине још увијек су недо вољно познате ван граница своје регије. Ми смо ту управо зато да то промијени мо – каже Благота Марковић, предсјед ник Планинарског савеза Српске. – Зе ленгора, сигурно један од атрактивнијих планинских масива у Српској, идеална је за планинарење, атрактивна за одмор, мотоциклизам, бициклизам, различите врсте туризма. Планинари, путници, за љубљеници долазе током цијеле године, из свих околних земаља. Да би посјета била на вишем нивоу и током зиме, мора мо додатно да се организујемо, порадимо на инфраструкт ури и обнови планинар ских домова, на сњежним теренима. Ове године спремамо и планинарски скуп са колегама из Србије, да бисмо размијени ли искуства, дефинисали заједничке ци љеве и пројекте. Здруженим снагама мо жемо боље и више. У ОКУ МОНИКЕ БЕЛУЧИ – Растао сам у Билећи, упознао сам и раније овај крај и ове људе – каже Горан Савић, члан Планинарског клуба „Жеље зничар“ из Београда. Годинама већ он по ходи фочанске планине. – Природне љепо те овдје су изузетне. Желим да их упознам што боље и осјетим што потпуније. На Зеленгори затичемо и људе из па раћинског Планинарског клуба „Јаворак“. – Овај крај сам говори све што би о њему требало рећи. Зеленгора је заи ста краљица планина – каже Параћинац Игор Стефановић. А Богдана Ангелова, из Софије, прије стонице Бугарске: – Зеленгора је прекрасна. И ми у Бу гарској имамо боровнице, али оне које смо пробали на овој планини сочне су као нигдје другдје. Добри познаваоци нарави ове плани не откривају нам како ју је најбоље осво јити. – Мора се носити планинарска опре ма, планинарске ципеле, руксаци, во да, дупла одјећа за пресвлачење – прича
Милован Милановић, фочански учитељ у пензији, чест ходочасник овдје. – Ова планина је попут природне апотеке, оби лује кантарионом, хајдучком травом, гор ким травама које лијече бројне нелагоде. Ту су и боровнице, које неки користе као лијек, неки као освјежење. Године 2013. овдје је сниман дио филма На млијечном путу великог српског режи сера Емира Кустурице. Тада је овдје бора вила и филмска дива Моника Белучи. – Први пут сам овдје – рекла је. – Вео ма сам узбуђена, јер ово је дивно, чудесно мјесто. Магично. Кустурица стоји са стране, смијеши се. – Снимамо завршну сцену. По сриједи приче је јунак Коста, његов сан о женид би је остварен. Он у рају среће жену, ска чу заједно у воду, роне кроз њу, срећни су, а потом се она претвара у лептира – от крио нам је. Све ово на Зеленгори и изгледа као ви сокобуџетни филм, крајолик као сан. Дан прође као трен. На многим локалитетима могу се видјети дивни примјерци стећа ка. Најинтересантнији су они у близини Штиринског језера, на Љубином гробу, Лучким колибама. Има и много тога још. Не вјерујте нам на ријеч. Позвани сте од Зеленгоре саме.
Читање камена: Стећци на Зеленгори
Поглед са Зеленгоре Бориловачко језеро
Зелени номади По зеленом горју чује се звоно предводника стада која, око катуна, живе са својом планином. Пастири-номади, нај бољи чувари зелене планине, бораве на њеним проплан цима од маја до октобра. Њихови млијечни производи су по оригиналној старој рецептури. Посла увијек имају пуно, али њихова љубазност никада неће изостати. Катуне ћете наћи на локалитетима Завидеж, Стари катун, Потклек, Тре бова, Вита бара.
SRPSK A No 8-9 2014
31
С та з е
32
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
На видиковцу изнад Горњих бара
SRPSK A No 8-9 2014
33
П риро д а
Лет на многим крилима ИЗУЗЕТНО ЦАРС ТВО ПТИЦА У ОКОЛИНИ ШИПОВА
Посматрање птица (bird watching) вид је еко-туризма који има најбржи раст у свијету, са годишњим повећањем прихода од чак 115 одсто. А у Шипову, према истраживањима која су још у току, број забиљежених врста премашиће двије стотине. Многе од њих су значајне, ријетке и угрожене у континенталним размјерама. То несумњиво представља велики економски и туристички потенцијал овог дијела Српске
ТУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ
34
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
35
П риро д а
П Фотографије: Архива ТОРС-а, Горан Топић, ТО Шипова
одручје Шипова обилује изузет ним природним и култ урним богатствима. Управо природне атракције овог краја основа су за тури стичке производе које овај крај издваја ју на туристичкој мапи Српске. Једна од специфичности географског положаја Шипова је да се налази на ди јелу јадранског миграторног коридора између Посавине на сјеверу (са којом се повезује преко кањона ријеке Врбас и Пливских језера), те крашких поља на југу (Гламочко, Купрешко, Ливањско, Дувањско), познатих као традиционал на одморишта и транзитне зоне великог броја различитих врста птица.
Врсте На подручју Шипова има доста врста ријетких у цијелој Европи. На примјер, велики тетријеб (Tetrao urogallus), ље штарка (Bonasa bonasia), сури орао (Aquila chrysaetos), зми јар (Circaetus gallicus), еја ливадарка (Circus pygargus), сиви соко (Falco peregrinus), буљина (Bubo bubo), дугорепа сова (Strix uralensis), мала сова (Glaucidium passerinum), гаћаста кукумавка (Aegolius funereus), тропрсти дјетлић (Picoides tri dactylus), сива жуна (Picus canus), сиви сврачак (Lanius minor), жутокљуна галица (Pyrrhocorax graculus), планински попић (Prunella collaris)...
36
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Управо зато Шипово је прави ор нитолошки рај који ће, сигурни смо, у будућности задобити своје мјесто међу љубитељима оваквог специјализованог облика туризма. Дода ли се томе понуда сеоског туризма у Шипову, планинаре ње, бициклизам, фото сафари, fly fishing, наравно и одлична гастрономска пону да домаћих специјалитета овога краја, сви љубитељи природе овдје ће пронаћи мјесто за себе. Оваква врста понуде за посматраче птица (bird watching) све је популарнија. Заснива се на обиласку локалитета, по сматрању птица и фотографисању. Да нас је то у свијет у вид еко-туризма који има најбржи раст, са годишњим повећа њем прихода од чак 115 одсто. Заштита угрожених врста птица, њихових стани шта и сам развој еко-туризма у зашти ћеним подручјима, осим што унапређу је туристичку понуду, доноси значајне приходе и за саму локалну заједницу. Пратећи садржаји и постојећи тури стички објекти, као и развој и изградња нових, отварају простор за цијели један озбиљан еко-туристички концепт. Чланови Друштва за истраживање и заштит у биодиверзитета из Бањалу
ке више су се посветили истраживању подручја Шипова и његових орнито-фа унистичких цјелина. – Осим птица, података о истражива њу флоре и фауне овог краја има веома мало – каже Горан Топић. – Прва про учавања орнитофауне Шипова су она која је у XIX вијеку спровео Отмар Рај зер. Потом слиједи дуго раздобље недо вољних истраживања. Године 2005. по кренута су прва савремена проучавања птица и трају непрекидно до данас. То ком овог периода на простору Шипова укупно је евидентирано 179 врста пти ца. Овај број представља приближно ре ално стање, јер неке типичне врсте још увијек нис у евидентиране на истражи ваном подручју. Уз даља претраживања шумских станишта по околним плани нама, као и станишта у долинама рије ка, може се очекивати да ће број врста прећи 200, што би Шипово сврстало у неколико птицама најбогатијих области Српске и овог дијела Балкана. ЧЕТИРИ ЦЈЕЛИНЕ ЗА ОБИЉЕ – С обзиром на све већи глобални значај еко-туризма и одрживог развоја у
укупној туристичкој понуди, свакако би требало много већу пажњу посветити развоју bird watching на простору Шипо ва. Овај крај има изузетне потенцијале за то – указује Маја Ђорђевић, такође члан реченог Друштва. – Тренутно се на подручју Шипова издвајају четири ор нито-фаунистичке цјелине: долине ри јека Пливе, Јања, Сокочнице, Лубовице и Воларице, брдско-планински појас са Јањском и Драгњићком висоравни, пла нински шумски појас и високопланин ски појас. Захваљујући томе, овај крај обилује значајним врстама птица. Због прис уства врста ријетких и угро жених на међународном и локалном ни воу, као и због очуваних станишта, неки локалитети Шипова завријеђују озбиљ ну законску заштит у. За сада такву за штити има само прашумски резерват Јањ – напомињу наши саговорници. – Нетакнута природа, бистри пото ци и планинске ријеке, чист ваздух и изворска вода, традиционална домаћа кухиња и љубазни домаћини, очува на шумска станишта и велика разно врсност птица, уз прис уство ријетких врста, нес умњиво представљају велики економски потенцијал Шипова. SRPSK A No 8-9 2014
37
П риро д а
38
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
39
С тара
40
уми ј ећ а
/
Ol d
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
C r af t s
СЛАВКО МАРКОВИЋ ИЗ ЖИВИНИЦА КОД ДЕРВЕНТЕ, МАЈС ТОР ЗА ИЗРАДУ МУЗИЧКИХ ИНС ТРУМЕНАТА
Онако како каже
шаргија
У то је уплетено искуство и љубав више генерација. Славко инструменте прави од 1962. Шаргије од јавора, трешње и врбе. Виолине само од јавора, најтврђег. Некада су стизали са свих страна, а сада, вели, све је мање оних који купују шаргије и виолине. Још је мање мајстора који на њима свирају. Али у радионицу све чешће свраћају његови унуци. Хтјели би да праве, хтјели би да свирају. Има, бре, наде Пише: Игор Деспотовић
Т
ешко да има љубитеља изворне музике посавског краја а да није чуо за Дервенћанина Славка Мар ковића. Дуже од пола вијека он својим спретним рукама израђује шаргије, и то само оне које ће, како каже, произвести прави традиционални звук. Израђује и виолине, а сачинио је и неколико виола и фрула. Прву шаргију мајстор из дервентског села Живинице направио је када је имао само једанаест година. До тада је већ био до савршенства савладао свирање на овом захтијевном инструмент у. Да је већ тада био мајстор показује и то што је своју прву шаргију, „за добре паре“, одмах продао у Ново Село код Брода, изворној групи „Браћа Чабраје“. Било је то 1962. Од тад ни сам не зна колико инструмената је направио. Зна са мо да је ријеч о „неколико стотина шар гија и неколико десетина виолина“.
Златко такође су врсни музичари. И Ста ноје је правио добре шаргије, од њега је Славко научио све тајне овог заната. – Отац је почео да израђује шаргије послије Другог свјетског рата. Добио је шаргију, па је на основу те почео да пра ви друге. Прво сам помагао оцу да прави шаргије, па ме је он и научио. Прво отац мало отеше кутлу, мало je ископа, оби љежи докле је смијем ја обрађивати, да је не разбијем, а када ја то завршим онда он настави да тањи. Мало-помало, почео сам и сам да радим – присјећа се. Прву „дворепку“ (шаргију са два репа) направио је 1981. Она је и данас код ње говог брата. Као пратња уз шаргију, виолине се у дервентском крају појављују средином педесетих година XX вијека. – Виолину сам одувијек волио, а да је свирам научио ме је комшија Илија Шко ро, који је био младић у то вријеме. Сви
МУЗИКА У НАСЉЕЂЕ
Дијелови
Славко није случајно у овоме. Син је чувеног шаргијаша Станоје Марковића, који је годинама свирао са изворном гру пом „Браћа Бегићи“, са којима је снимио и неколико албума. Стојан је љубав пре ма музици пренио и на своју дјецу, тако да нема Марковића који не зна да свира и пјева. Славкова браћа Марко, Миле и
Дијелови шаргије су кутла (труп), реп (рукохват), четири или пет чивија и додатна мала чивија (коњићак), четири жи це и перде (прагови). Умјесто жице се у прошлости користи ло козије цријево. – Дужина трупа шаргије обично је 52 центиметра, шири на је 30, а дубина до 25 центиметара, мада има и већих и ма њих инструмената. Прво се израђује труп, а онда се додају остали дијелови – објашњава Славко Марковић.
SRPSK A No 8-9 2014
41
С тара
уми ј ећ а
рао је тако добро да би цијело село стало да га слуша. Отац је продао двије краве и отишао у Нови Сад да од једне госпође купи виолину за коју је било утврђено да је „страдивари“. На жалост, морао је убрзо да је прода, јер свирајући на њој ништа није могао да заради – сјећа се Славко. Додаје да је након тога отац до био виолину од неког човјека из мјеста у које је Славко продао прву шаргију. – Чувао сам је и пазио. Била је и по прављана. Касније се на њој уопште није могло свирати, па сам куповао и нару чивао из Чешке, али ниједна није давала довољно добар звук. Одлучио сам да сам себи направим виолину и прву сам на чинио 1977. године. Виолина коју је Станоје давно добио на поклон и данас стоји у Славковој ра дионици, додуше у дијеловима. ЉЕПОТА ИНС ТРУМЕНТА И ЉЕПОТА ЗВУКА Шаргије и виолине Славко Марковић и данас израђује у свом селу, у старој по моћној згради на породичном имању. – За израду једне шаргије потребно је четири-пет дана, у зависности од то га колико желите да она буде уљепша на. Ја не идем на љепот у инструмента, већ прије свега на љепот у звука, да она лијепо свира. Израђујем их од јавора, трешње или врбе. Мој отац је све плоче
Посавски вез Шаргија се данас углавном свира уз виолину. – На њој се најчешћа изводе наша кола, као што су „Бру ђа“, „Келер“ или „Посавски вез“, гдје је повезано чак седам ко ла – каже Славко Марковић.
42
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
снимио свирајући на врбовој шаргији. Имам његову једну шаргију. Он их је из рађивао са нешто мањом кутлом, а данас се праве са већом кутлом, да буду што бучније. За израду квалитетне виолине по требно је у просјеку двадесет дана, па и мјесец. – Виолине правим само од јавора. Постоји шест врста јавора, а виолине се праве само од најтврђег, јер он има звуч ност – објашњава Славко. Прву виолу направио је почетком осамдесетих и продао је у Сарајеву. – Био је то неки човјек који је завр шио музичку школу. Хтио је да је купи, али није имао довољно пара, па смо се некако договорили. Није била ријеткост ни да дам за мало пара виолину или шаргију, ако видим да неко заиста во ли музику и много жели да има инстру мент. Скоро сви извођачи изворне музи ке дервентског краја имају моје виолине и шаргије. Некада су купци стизали са свих страна, а сада, вели, све је мање оних ко ји купују виолине и шаргије. – Многи се данас баве израдом и про дајом шаргија, али мало је квалитетних инструмената. Тешко је наћи и доброг шаргијаша. Ако је инструмент квалите тан и свирач добар, са шаргијом чуда мо гу да се чине. Звуци тог јединственог ин струмента заиста могу да буду предивни. На жалост, као и у другим стварима, много је оних који свирају а нис у врсни музичари. Зато многи имају погрешну представу о овом инструмент у, лошу. Славко тренутно не свира у јавности, али ће радо показати умијеће својим го стима или на каквим слављима. – До прије неколико година свирао сам на шаргији и виолини у Култ урноумјетничком друштву младих „Боси љак“. Седам-осам година свирао сам на њиховим наступима – каже Славко. Има још младих заинтересованих за израду и прије свега за свирање на шаргији. – Ево и моји унуци, иако су веома ма ли, стално долазе у радион ицу, гледају, хоће да свирају. Надам се не само да ће се очувати и изворна музика и шаргија, већ да ће бити све више оних који ће да свирају. Наша музика је право богатство и огромна би штета била да то богатство не сачувамо.
SRPSK A No 8-9 2014
43
О т к рива њ е ТАЈНИ ПОДЗЕМНИ ГРАД У МАЛОМ ЗВОРНИКУ
Камена дјевојка под планином
Намијењен за дужи боравак државног врха у тешким ратним условима, грађен је у најстрожој тајности. Толико строгој да га ни Њемци за четири године окупације нису открили. Простире се на 5.000 квадратних метара, има километар и по ходника, услове за смјештај више од 3.000 људи. Међу седамдесет пет просторија су апартмани за краља и његову породицу, чланове владе и генералштаба, спаваоница за гарду, капела, библиотека, кантина, купатила, бунар, коњушница... За своју намјену послужио је само три дана у априлу 1941. Данас, осамдесет година касније, најзад се неко досјетио да би се с тим могло нешто паметно учинити Текст и фотографије: Небојша Марковић
Мост краља Александра, саграђен 1929.
44
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
45
О т к рива њ е
П
осљедњи пут нога једног српског, југословенског краља корачала је Србијом у прољеће 1941. године, на обали Дрине у Малом Зворнику. Док су јединице Вермахта широм земље лако Простор сламале отпор Југословенске краљевске некадашње војске, млади краљ Петар Други Кара капеле у подземном граду, ђорђевић прешао је 12. априла у Босну, преко моста чију је градњу помогао ње са мјестом за гов отац Александар Први (по коме је та олтар грађевина и добила име). Одатле је Пе тар Други отишао у Никшић и даље у изгнанство из којег се никада није вра тио. Три дана прије тога краљ је провео у тајном подземном граду направљеном у утроби планине Борање. Војни стратези Краљевине Југослави је сматрали су да је, у случају рата, иде ално мјесто за смјештај врховне команде географско средиште земље, а то је било управо подручје око Малог Зворника. Тражећи погодну локацију, утврдили су да шупља стијена у обронцима Борање има све што је потребно да преузме ту улогу. Радови на изградњи ратног скло ништа, прављеног под шифром „Камена девојка“, почели су 1932. године, а окон чани су, прије стварног завршетка, у је сен 1934, послије погибије краља Алек сандра у Марсељу. Недовршена је остала трећина објекта. Објекат се простире на површини од око 5.000 квадратних метара, има ходни ке укупне дужине око километар и по и 75 просторија. У подземном граду било је мјеста за више од 3.000 људи, краља, његову пратњу, владу и гарду. Дубина планине крила је апартмане намијењене за смјештај краља, његове породице, чла нова владе и војног руководства, али и спаваонице за гарду, капелу, библиотеку, Главни улаз у подземни град, данашњи изглед
Краљев мост Вожд Карађорђе, каже прича, заклео се да ће премости ти Дрину, а завјет је испунио његов праунук краљ Алексан дар Први. Рјешење за гвоздени мост у Зворнику усвојено је 1926, радови су почели 1927, а ријека премошћена 1929. Мост, дугачак око 150 и широк око седам метара, свечано је отворен 12. јануара 1930. и понио краљево име. Чврстина му је испитивана пола мјесеца са 30.000 тона довезеног камена. Срушен је 14. априла 1941. како би се успорило напредовање непријатеља. Обновљен је 1946. и добио име „Филип Кљајић Фића“, по партизанском ратном хероју, а првобитни назив враћен му је почетком овог вијека. Тај гвоздени старац данас је у лошем стању и користи се само као пјешачки мост, нај краћа веза између два Зворника.
46
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
кантину, купатила, коњушнице и прос то рије других намјена. На самом крају не довршеног дијела налази се бунар са свје жом водом за пиће покривен бетонским поклопцем. То је требало да обезбиједи да станари града не буду жедни када се затворе масивна метална врата и сакрију их од свијета. Непотврђене приче кажу да је главни архитекта био неки Рус, струч њак за копање рудника, и да су радове изводили затвореници довођени ноћу. Нис у знали ни гдје су, ни шта праве. При че кажу да је за тајни град, односно ње гову намјену, знало свега пет људи: краљ, предсједник Владе, министри финансија и војске и начелник Генералштаба. КРАЉЕВИ ПОСЉЕДЊИ ДАНИ У СРБИЈИ Град је имао дванаест улаза које су затварала тешка врата. Неколико их је и данас видљиво са магистралног пута који се протеже између планине и реке. Температ ура унутра је стабилна, између 14 и 16 степени, на њу не утичу годишња доба и спољашњи временски услови. На крају сваког десног ходника у мрак се пр обија трачак свјетлости кроз отворе за вентилацију. Дуж бетонираних сводова, баш као и у недовршеним просторијама у којима је гола стијена, на таваницама се почео стварати пећински накит. Ти још увијек мали и танки сталактити допуњу ју љепот у и мистичност грађевине. Дуж ходника и даље стоје вентилато ри који су некада служили за провјетра вање града, а сада су зарђали. У највећој просторији одржана је једна од посљед њих сједница Краљевске владе, а недале ко од ње налазе се апартмани у којима је млади краљ провео своје посљедње но ћи у Србији. Посебно је занимљива ка пела. Окречена у бијело, као и друге про сторије, једина је при врху зидова имала исликане орнаменте, а на источном зиду налази се удубљење за олтар. Поуз даних података о настанку „Ка мене девојке“ нема. Подземни град чу ван је као највећа тајна и документи о његовој градњи, ако их је икада и би ло, нис у пронађени. Знају се историјске чињенице о краљевом боравку током Априлског рата и не много више. Стари Малозворничани причали су да Њемци током окупације нис у сазнали за посто јање тајног града и да никада нис у кро
SRPSK A No 8-9 2014
47
О т к рива њ е
Војислав Стаменковић, директор Туристичке организације Малог Зворника, један од покретача обнове „Камене дјевојке“
чили у њега. Послије рата град више ни коме није био занимљив. У прво вријеме служио је за чување љекова једне фар мацеу тске фирме, онда и за складиште ње пића. Потом је пао у заборав. Недалеко од гвозденог Моста кра ља Александра налази се један од ула за у град, а нешто даље и црква у стије ни. Она је, уз капелу у утроби „Камене девојке“, била друго молитвено мјесто подземног града. Сама црква није пове зана са градом и у њу се улази са маги стралног пута Лозница–Љубовија. Дуго је била запостављена, а када су се време на промијенила, оживјела је. Чишћењем и уређивањем унутрашњости утврђено је да је направљена у облику крста са крацима дугим по 33 метра, што симбо
Благо, рупе и мишеви У неким прос торијама подземног града у Малом Зворнику поред зидова су рупе у поду које је, мисли се, ископала кому нистичка ОЗН-а, послије рата, у потрази за краљевим благом. Удубљења у стијени видљива су у дијелу који градитељи нису стигли да бетонирају и тако направе просторије. Све до не давних непогода град су насељавале бројне колоније слије пих мишева.
48
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
лизује године Христосовог живота. За нимљиво, и њена градња почела је 1933. Крај улаза у цркву из стијене извире во да. Прича се да се на том извору, поред гардиста, свакога јутра током кратког боравка умивао и млади краљ Петар. На улазу у тај храм у пећини у току су ра дови послије којих ће он изгледати као умањена Црква Часног крста у Остро гу. Изнад врата би на стијени требало да стоји звоник на којем ће крст бити по свећен настрадалима у Дрини. БУНКЕРИ У БАЊИ КОВИЉАЧИ То нис у једини подземни објекти Ка рађорђевића у Подрињу. У Бањи Кови љачи, крај Лознице, у утроби планине Гучево налази се седам бункера који су били намијењени смјештају Штаба Вр ховне команде. Постојао је план, каже прича, да се кроз планине пробије пут који би повезао два склоништа. Бањски бункери налазе се дуж пута изнад ви ла „Далмација“ и „Херцеговина“, из ко јих бетонски мостићи воде право ка два улаза у планинску утробу. Тако, у слу чају опасности, брзо се могло склонити
на сигурно. Падина је била прекривена густом јеловом шумом, па се склоништа израђена од дебелог армираног бетона нис у могла уочити из ваздуха. Ови бункери су још мистериозни ји, јер се за њих не зна ни када су тачно направљени. Према неким свједочењи ма старих мјештана, градња је почела у вријеме завршетка гвозденог моста у Малом Зворнику, 1929, док други тврде да су направљени између 1938. и 1940. Зна се, међутим, да је генерал Душан Симовић, предсједник Владе и начелник штаба Врховне команде, стигао у Кови љачу током првог дана Априлског рата и да је управо ту издат проглас краља Петра Другог о нападу на земљу. Одав дје се штаб пред наступајућим неприја тељем повукао ка малозворничком под земном граду и даље у избјеглиштво. Бањски бункери данас су у лошем стању и не зна се шта крију у дубинама. Када би се уложило довољно новца да се истраже и уреде, могли би представља ти важну туристичку занимљивост. Са друге стране, „Камена девојка“ већ се открила туристима и у протекле три године повремено је примала посјетио
це. Војислав Стаменковић, директор Ту ристичке организације Малог Зворника, каже да су двије године утрошене како би се подземни град укњижио као вла сништво општине и дао њима на упра вљање. Сада је коначно могуће његово уређење и радови су већ почели. Пре ма Стаменковићевим ријечима, замисао је да се једна трећина „Камене девојке“ уреди као савремена музејска поставка, а да се остатак изда у одређене, приклад не намене, што би обезбиједило новац за одржавање и даље уређење града. Јед на од идеја је и да се у подземној капели приређују вјенчања, а да се апартмани уреде за ноћење. У тајном граду Кара ђорђевића снимане су и неке сцене сери је Равна гора Радоша Бајића, што је, каже Стаменковић, помогло да се утврди како је шта изгледало у то вријеме. Када град буде уређен, све ће бити опремљено као што је било почетком рата. Осам деценија по обустављању град ње, тајни подземни град краља Алек сандра, који је сврси послужио свега три дана, могао би добити нови живот и постати значајно мјесто на туристичкој мапи Подриња. SRPSK A No 8-9 2014
Обнова: Храм у стијени, покрај подземног града
49
Х о д о ч а ш ћ а
50
/
P i l g r i ma g e s
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Ризница пуна наде СРПСКА ЦРКВА СВЕТОГ ПРОРОКА ИЛИЈЕ У ЗАДРУ
Овај православни храм један је од највриједнијих споменика старог приморског града. Више пута пострадао и обнављан, и данас свједочи о дугом православном присуству овдје. Драгоцјена ризница храма за јавност је била отворена 1984, али је од 1991. скоро деценију и по чамила зазидана у једном неусловном скровишту. Након мукотрпне петогодишње рестаурације, у прољеће лани поново је освештана, благословљена и отворена за јавност. А има ли кога да је посјети и да јој се диви?
Текст и фотографије: Дамир Кљајић
У
самом центру задарског Старог гра да (Полуотока), непосредно уз рим ски Форум, на тргу названом по чу веном ускочком сердару Стојану Јанковићу, налази се српска православна Црква светог пророка Илије.
Лако је пронаћи – чим ступите на Форум Свеште примјетићете прво звоник, а кад кренете ник Петар према њему и цркву. Ни минут хода од нај Јовановић познатије грађевине у Задру, Светог Доната. Одмах по доласку на мали Трг сердара Стојана Јанковића наћи ћете се пред ула SRPSK A No 8-9 2014
51
Х о д о ч а ш ћ а
зним вратима цркве, која већ на први поглед одушевљава својом каснобарок ном архитектуром. Сва њена љепота, ипак, види се тек када се у њу крочи, јер се у унутрашњости цркве налази право умјетничко, култ урно и духовно благо. Једини преостали православни храм у овом граду својом Ризницом свједочи о култ урној прошлости православног Руски крст, (прије свих српског) становништва на XVI вијек. Посуда овом подручју и један је од највриједни за тамјан, XVIII јих споменика Задра. вијек. Путир израђен у Москви, ПОВРАТАК ЗАЗИДАНЕ БАШТИНЕ XVIII вијек Још 1548. задарски кнез уступио је Митра, руски православним Грцима постојећу сред рад, XIX вијек њовјековну Цркву светог Илије. Грцима, који су као пребјези сачињавали војне Дјелић црквене пограничне јединице такозваних стра библиотеке. тиота, дозвољено је да унутрашњост цр Крстионица кве прилагоде источном богослужењу. Дио српске црквене ризнице у Задру
Скупштина У Цркви светог пророка Илије у Задру 1808. одржана је цр квено-народна скупштина којој је предсједавао Дандоло, ге нерални гувернер Далмације. Одлучено је о оснивању епархије и богословије, о устрој ству парохија и манастира, и још доста тога важног. Скупштин ске закључке носила је у Париз делегација на челу са Гераси мом Зелићем. Цар је одобрио одлуке задарске скупштине и 1809. донио одлуку о оснивању самоуправне српске епархије у Далмацији са сједиштем у Шибенику.
52
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Крађа Јовановић је прије неколико годи на полицији пријавио и крађу изузетно вриједне иконе светог Николе са зида цркве. У вријеме рата украдене су, изме ђу осталих, три велике иконе на сребр ном лиму које никада нису нађене. Дви је мање иконе Интерпол је пронашао у Трсту, а икону светог Николе из XVIII вијека прије двије године пронашла је задарска полиција.
У другој половини XVI, те у XVII и XVIII вијеку у Задар пристиже све ви ше Срба православаца, који преузимају управљање црквом. Стара и неодговарајућа црква сруше на је и 1773. на њеном мјесту подигну та нова, а деветнаест година раније из грађен је звоник. Нова црква освећена је 1805. Миховил (Михаило) Сперанза, сликар са Крфа који је крајем XVIII и почетком XIX вијека радио у овом крају, осликао је мраморни иконостас. Посао је завршио 1811. Иконостас је најважнији и најбога тији дио унутрашњости цркве. Царске и бочне двери осликао је 1828. академ ски сликар Јефтимије Поповић. Иконе са старог иконостаса пренесе не су 1815. у новосаграђену Капелу све тог Спиридона, срушену у Другом свјет ском рат у.
SRPSK A No 8-9 2014
53
Х о д о ч а ш ћ а
54
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Унутрашњост Цркве светог Илије у Задру
SRPSK A No 8-9 2014
55
Х о д о ч а ш ћ а
56
/
P i l g r i ma g e s
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Од XV до XIX вијека у цркви је ску пљена збирка непроцијењиве вриједно сти: разноврсни експонати стварани у млетачким, италокритским, а понајви ше у руским и српским радионицама. Највише је било икона. – У бомбардовању, током Другог свјетског рата, многе иконе, на жалост, пропале су. Сачуване су свега четири иконе из старе, односно првобитне цр кве – прича дугогодишњи парох задар ски, протојереј-ставрофор Петар Јова новић (од недавно у пензији). Већи дио збирке, каже, ипак је сачу ван. Ризница је први пут отворена 1984. – Била је то једина ризница коју је Српска црква отворила у Хрватској и сви су могли да виде. На жалост, деве десетих година, током ратних збива ња, ризница је затворена, а свештеници отишли куд који – наставља Јовановић. У страху од крађе, свештеници су прије напуштања Задра, средином 1991, збирку зазидали на скривено мјесто у самој цркви. Остала је зазидана пуних тринаест година. – Послије мог доласка овдје почело је да се ради на отварању ризнице. По звани су стручњаци, еминентни хрват ски конзерватори на челу са Миљенком Домијаном. На жалост, иконе и остали предмети нестручно су затворени, па је много тога готово пропало од влаге, на рочито иконе – наглашава Јовановић. Започета је рестаурација, прича све штеник Јовановић. Тај тежак посао, на којем су радили стручњаци из Хрватске и Украјине, трајао је око пет година. – И, хвала Богу, посао је успјешно приведен крају. ВЈЕРА У ТРИЈУМФ ДОБРА, УПРКОС СВЕМУ Након двадесет двије године, ризни ца Цркве светог пророка Илије 17. маја прошле године опет је отворена за јав ност. Био је то догађај за памћење. Ризницу је изнова освештао и благо словио Његово Преосвештенство епи скоп далматински Фотије. Прис уство вали су многи угледни гости. – Ово је значајан догађај не само за Црквену општину Задар, већ и за чита ву Епархију далматинску, али и за све нас овдје сабране, који смо на овај или онај начин љубитељи љепоте и црквене
Враћање Доскорашни парох задарски Петар Јовановић неријетко је пред вратима цркве проналазио иконе, разне сакралне предмете и вриједне књиге, нестале у посљедњем рату на задарском подручју. Три вриједне иконе освануле су пред вратима цркве четири дана након католичког Божића 2010. На тим уљима на платну су ликови Исуса Христа, Богороди це с малих Христом, те светог Василија Острошког. Грижа са вјести? Било је случајева и да се грађани сами појаве и вра те неки предмет из цркве, уз образложење да су га чували. Тако је једна жена вратила вриједну књигу, стару неколико стотина година.
умјетности – поручио је тада владика Фотије. – Дубоко вјерујем да је и сам За дар обогаћен овом Ризницом, јер ће од сада моћи да је посјете бројни туристи који дођу у овај град, град дубоких хри шћанских корјена и пребогате култ уре. Отварање задарске Ризнице за нас је знак наде, знак вјере да добро и љепота на крају увек тријумфују. Иконе и свештени предмети из ове Ризнице, додао је владика, указују нам на другачији пут. Пут свјетлости, пут добра, пут крста, који је савршени израз љубави према Богу и ближњем. – Дај Боже да се сви будући посјетио ци ове задарске Ризнице надахњују тим вриједностима, које дају и враћају сми сао људском живот у уопште, па и свије ту у којем живимо. Најбројније у Ризници су иконе. Њих тридесетак су једна од најзначајнијих збирки те врсте на подручју Епархије далматинске. Ту су и многи лит ургијски предмети, крстови, свете књиге, руко писи, путири, кандила, црквена одежда те занимљива збирка антиминса оти снутих на платну техником дрвореза или бакрописа, који су настали од XVII до XIX вијека. Сачуван је и знатан број богослужбених књига штампаних у Ве нецији, Москви и Будиму, као и српске и грчке рукописне књиге. – Тешко је ријечима описати колики је значај Ризнице – подвлачи свештеник Јовановић. – Она има огромну култ ур ну и духовну вриједност, а показује и да православни народ овдје постоји већ пет стотина година. Ризница при Цркви светог пророка Илије у Задру отворена је за све посје тиоце, за Задране и бројне туристе. На жалост, посјета је мала, због познатих разлога и околности. SRPSK A No 8-9 2014
Свети Димитрије, темпера и злато на дрвету, грчки рад, XVII вијек
57
И стори ј а
58
и
л е г е нд а
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Посљедњи српски деспот ПАВЛЕ БАКИЋ, ЕВРОПСКИ ЈУНАК СА ВЕНЧАЦА
Одгајен на старом племству и части, био је образован и храбар. Мијењале су се околности, царства и противници, а он је непоколебљиво водио своју борбу, нашу, увијек исту. Окупирану Србију заувјек је морао напустити у децембру 1525. Турцима је нанио тешке поразе код Каленберга и Бадена, од њих бранио Беч и Дунав, једини им изишао на мегдан у Славонији 12. октобра 1537. Пао је јуначки, у боју, а његова глава, као доцније Карађорђева, однијета је султану у Стамбол. Да се увјери да је могуће
Пише: Јово Бајић
„О
вде на падинама Венчаца столовао је до 1525. Павле Бакић, последњи српски де спот. Бранећи Европу од Турака, јунач ки је погинуо у Горјанима код Ђакова, 12. октобра 1537.“ Ове ријечи уклесане су у обелиск по стављен у селу Бања код Аранђеловца, на мјесту гдје су били двори Павла Ба кића. Споменик је освећен 12. октобра 2009, на 472. годишњицу погибије јуна ка, посљедње мрве српске средњовије ковне немањићке државности. А неда леко одатле, у Вишевцу, два и по вијека касније рођен је Карађорђе Петровић, онај који ће Србе повести из ропства под Турцима, у обнову и државе и сло боде. Какви и колико важни јунаци су то били види се и по чињеници да су главе обојице послате султану у Стамбол. Споменик Павлу Бакићу, на мјесту које се данас зове Дворине, подигло је Удружење грађана „Павле Бакић“, осно вано у Аранђеловцу да оживи сјећања на овог јунака европских ратишта у пр вој половини XVI вијека. (И у вријеме док је Павле Бакић столовао на Венчацу, Срби су европску солидарност схвата ли конкретно и жртвено, завјетно, по тврђујући је својом крвљу проливеном у одбрани Будима, Беча, Пожуна.) Ту, између шуме Ломнице и потока Јасени
це, гдје су били Бакића двори, стиже се широком стазом пос утом туцаником од бијелог венчачког мермера. Обелиск је на ивици старог гробља, поред темеља велике недовољно истражене грађеви не, можда остатка двора или цркве. Једног од посљедњих децембарских дана давне 1525. војвода Павле Бакић заувјек је отишао одавдје, оставивши своје дворе и спахилук са педесет села. Кренуо је на сјевер, према ријеци Са ви, тадашњој граници између Турске и Европе. Са њим су кренули жена Теодо ра, дјеца (знају се имена кћерки Ангели не и Марије), четворица рођене браће (Комнен, Манојло, Матија и Михаило) и један од стрица (Петар), са породица ма. Историчар Јован Рајић помиње још и Павлову браћу Климента и Димитри ја. Њих и троја кола пуна блага пратило је педесет коњаника. Прешли су Саву, а на другој страни их је раширених руку дочекао Павле Томори, командант угар ске војске. КАД ЈЕ ПАВЛЕ ПРЕШАО САВУ Бакићи, стара српска племићка поро дица, први пут се помињу 1476. На про стору данашње Србије имали су 64 села, већином у ужичком крају. Под турском влашћу своје посједе проширили су пре SRPSK A No 8-9 2014
Илустрација: Предраг Тодоровић
59
И стори ј а Свечаност крај споменика Павлу Бакићу на Венчацу
и
л е г е нд а
ма сјеверу, данашњој Шумадији, гдје су им се на Венчацу уздизали двори. Мора ли су давати ратнике за турску војску и сами их предводити. Због показаног ју наштва и ратничке етике, Павле је добио звање војводе. Велико повјерење у њега имао је смедеревски санџакбег Ферхатпаша, султанов зет. Као жртва сплетки на султановом двору, Ферхат-паша био је погубљен. Замијенио га је велики ве зир Ибрахим, који је опт ужио Павла Бакића да је био подстрекач једне јани чарске побуне и да је код себе задржао драгоцјености погубљеног Ферхат-паше. Тада је Бакић напустио Србију и прешао у Угарску. Добро је познавао турски начин ратовања, због чега га је посебно цијенио Павле Томори, коман дант угарске војске, и уложио много труда да Бакић пређе Саву. По догово ру, Павле је добио посједе у сјевероза падној Угарској, у коморинској, ђурској, пилишкој и шомођској жупанији, а ка сније му је уступљена и тврђава Лак. Од краља Фердинанда добио је касније и Сомбатхељ и тврђаву Ђур. На ове посје де населио је српско становништво које се за њим иселило. У Угарској Бакић није затекао оно што је очекивао. Земља је тада била у рас улу, краљ Лудовик II млак и неспосо бан да заведе ред, а племство завађено. Значајну војну снагу чинили су Срби. На простору данашњег Срема, Бачке, Баната и Славоније били су спахилуци већег броја српских великаша и ратни ка (Раича Божића, Матеја Овчаревића, Стефана Бериславића, Марка Јакшића, Петра Петровића...). Дошавши, Павле је донио вијест да се султан Селим II спре ма за велики поход на Угарску, што се и обистинило у прољеће 1526. Угари су спремали одбрану и главна битка се одиграла 29. августа код Моха ча. Међу угарским војницима били су и
Памћење у топонимима Генерал Јован Мишковић боравио је у селу Бања пре сто двадесет година и оставио свједочење у раду „Букуља и Вен чац, географско-историјска скица“. Има доста старина које народ везује за Бакиће, каже. „Од бањанске механе, за појача четврт часа, а изнад Бањанског врела, долази се на благу косу испод Дрењака, код ,Бакића двора‘... На непуно пола часа од Бакићева двора, под Вел(иким) Венчацом и Чотом, налази се у потоку и шуми ,Бакићево врело‘... По дну косе Дрењак били су ,Бакићеви виногради‘...“
60
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
српски ратници које су предводили Па вле Бакић и Радич Божић. Они су пред лагали другачију организацију војске и начин одбране, али су њихови савјети одбачени. Угарска војска претрпјела је страховит пораз. Међу бројним поги нулим Србима био је и Матија, брат Па вла Бакића. Краљ Лудовик II побјегао је са бојишта и у паничном страху уда вио се у једном набујалом потоку. Тур ци су несметано ушетали у Будим. Док је турска војска хитала према Будиму, Бакић је склањао Србе у збјегове, како се не би нашли на правцима наступања турске војске. МУДРОСТ ПРЕДВОДНИКА, СРЦЕ РАТНИКА Послије мохачког пораза и краље ве погибије, почео је грађански рат у Угарској. За краљевску круну борили су се ердељски војвода Јован Запоља и хабзбурговац краљ Фердинанд II. У ју жној Угарској тада је засијала ратничка звијезда тајанственог српског цара Јова на Ненада Црног. Он је у Банат у и Бач кој окупио моћну српску војску и убрзо протјерао Турке који су се повлачили из Будима, створио велику слободну територију са престоницом у Суботи ци, продро у Срем. У грађанском рат у приклањао се и Запољи и Фердинанду, односно ни једноме, све док на превару није убијен (о чему је Национална реви ја писала у свом издању за Србију). Султан Сулејман, међу Турцима зван Величанствени, није дуго мировао. Већ 1529. са великом војском кренуо је на Беч. Хришћанска војска, у којој је би ло много Срба, спремала се за одбрану. Павле Бакић је са својим ратницима чу вао, поред осталог, и мостове на Дунаву. Истовремено, правио је засједе, заро бљавао турске војнике, дознавао плано ве напада и обавјештавао Беч, како би одбрана била успјешно организована. Павле је Турцима нанио тежак пораз код Каленберга. Султан Сулејман кренуо је други пут на Беч 1532. Прешавши Саву и Дунав, његова војска пљачкала је и палила хри шћанска насеља. Међу Европљанима који су се супротставили били су Павле и Петар Бакић са својим ратницима. Ве лика битка вођена је у околини Бадена. Бакић је направио засједу Осман-бе
SRPSK A No 8-9 2014
61
И с т ор и ј а
62
и
л ег е нд а
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
/
H I S T O R Y
A N D
L E G E N D
Почаст Спомен-обелиск Павлу Бакићу осве штала су и помен њему и његовим вој ницима служила двојица архијереја Српске православне цркве, митрополит Амфилохије (тада и замјеник патријарха Павла) и владика шумадијски Јован. Са служавало је десетак свештеника Шума дијске епархије.
гу и његовој опасној јуришној коњици (акинџијама), нанијевши им тежак по раз. Лично је, у боју, убио Осман-бега. Бакићева побједа слављена је широм хришћанске Европе, одмах је написана и књижица на њемачком о његовом ју наштву. Краљ Фердинанд потврдио је њему и његовим насљедницима посједе у западној Угарској и даривао нове. Али, толика слава и почасти изазва ли су завист и мржњу код дијела мађар ског племства. Валентин Терек настојао је да се Павлу Бакићу узму привилегије и разграби имање. Растао је и притисак да се Срби преведу у римокатоличку вјеру. Иако је Беч и даље био у опасно сти, римски папа је 12. фебруара 1536. похвалио мисионара павлићанског ре да Ђорђу Хорват у што је у римокатоли чанство превео у Славонији већи број православних Срба. Павле Бакић, пред ставник Срба у Угарској, супротстављао се томе. Чврст у сопству и вјери, није бркао ствари. Илустрације ради, иако су његови писари званична акта писа ли на латинском језику, како је налагао ред у оновременој Европи, испод сва ког од њих Павле Бакић се потписивао ћирилицом. НИКО ЊЕГА НАДМАШИО НИЈЕ Године 1537. турска војска је поново, из два правца, кренула у Срем и Славо нију. Командовали су босански намје сник Мехмед-бег и будимски беглербег Мехмед-паша Јахјапашић. Хришћанску одбрану чинила је војска састављена од Срба, Хрвата, Чеха, Аустријанаца, Мо раваца, Штајераца. За команданта свих именован је Иван Кацијанер. Павле Бакић заповједао је коњицом коју су углавном чинили његови сународни ци. Са њим је кренуо и брат Михаило, док је Петар био задужен да чува поро дицу и имање од мађарских великаша.
Баш тада, 20. септембра, краљ Ферди нанд именовао је Павла Бакића, који је био са војском у Славонији, за српског деспота. Двије турске војске су се почетком октобра састале код Осијека. Хришћан ски командант Иван Кацијанер побјегао је са бојишта, не усудивши се да им иза ђе на мегдан. У сусрет им је кренуо, са својим коњаницима, српски деспот Па вле Бакић (не зна се поуздано да ли је тада био обавјештен о добијеној деспот ској тит ули). Било је то, биљеже историчари, 12. октобра 1537. Код Горјана, у близини Ђакова, замет нула се огорчена борба између српских коњаника и турских јаничара. Увијек у првим редовима, Павле је смртно пого ђен. Многи српски витезови изгинули су покушавајући да његово тијело из вуку са бојишта, али нис у успјели. Од сјечену Павлову главу Мехмед-бег Ја хјапашић однио је султану у Цариград. Мађарски хроничар Никола Иштванфи тада је забиљежио: „И тако, најзад, умре најхрабрији јунак Павле Бакић, кога у војничким врлинама нико у угарској војсци надмашио није.“ Иза Павла Бакића и његове бра ће остало је доста потомака који су се у потоњим деценијама храбро борили на европским рати штима. Под великим притисцима, у дугом времену, подлегали су асимилацији. У једној повељи, написаној у Угарској, Павле Ба кић помињао је да су му на Венчацу остали „крвни рођаци“. Гене рал Мишковић у свом раду подсјећа да је у вријеме Карађорђе вог устанка помињан Јован Бакић, трговац из села Бање под Вен чацом. То је посљед њи забиљежени по мен ове породице. А Европа? Да ли је она заборавила себе, и у себи српске рат нике који су животе положили на бедеми ма њене одбране? SRPSK A No 8-9 2014
Освештавање споменика и помен Павлу Бакићу
Археолошка истраживања темељâ Бакићевог двора на Венчацу
63
Не сад, али биће П р ед а њ а
МАТО ГЛУШАЦ, ТРАВАР И ЗДУХАЋ, ПРОРОК ХЕРЦЕГОВАЧКИ
Предсказао је много тога. Смрт Смаил-аге Ченгића и књаза Данила, устанке у Херцеговини, оба балканска и оба свјетска рата, језерâ код Билеће и Гацка, пролазак воза кроз планину између Билеће и Никшића. Читав вијек раније упозорио је своје Корићане какво страшно страдање чека њихове потомке 1941. и ко ће бити та рука Зла. Његоша је опоравио љековитим травама, медом са младим скорупом и једним деликатним савјетом. Описао је чак и сопствену смрт и мјесто гдје ће почивати. А нама је оставио да сами схватимо шта нас је снашло Пише: Немања Тепурић
Фотографије: Синиша Станишић, Немања Тепурић
64
О
Мат у Глушцу забиљежио је 1906. Радован Перовић Невесињски, по казивању Стојана Ковачеви ћа из Срђевића код Гацка: „И младо и старо, и сиромах и бога таш, и Срби и Турци су га уважавали и радо дочекивали. Знали су да је један од вођа добрих планинских здухаћа и да оним злим, приморским, неће дозволи ти да му у планинама преотму годину или ма какву штет у учине.“ Перовић такође биљежи ријечи зду хаћа Живка Лажетића из Добреља код Гацка: „Када ти се ми побијемо са рудин скијем стухама, да видиш чуда и белаја! Ми вазда њих надбијемо, ако им при морске стухе не дођу у помоћ. A ако им дођу, ми побјегнемо у највише планине, само да их одмамимо да нам не чине зло по пољима!“ Стојан Ковачевић даје Перовићу и Матов опис: „Плећат, коштуњав, мршав у лицу, великих уста са завраћеним уснама, мр ке пути, чупаве црне косе, црних бркова. Увијек сањивих очију из којих су биле SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
нека особита свјетлост и јединствена дивљачност, а све то још страшнијим чињах у дубоке и нагомилане боре по заобљеном великом челу. Сухе му ја годице бјеху искочиле, а испод њих се, чак до подбратка, протезах у три-чети ри бразде, сличне пресахлим коритима кривудавих поточина. На њему су уви јек били сукнени гуњ, ланена кошуља, црвени чохани кратки прслук, каница, силах, пеленгаће, докољенице, опанци с чарапама, фес са чалмом око главе и ћи лимче. Оружје никада није припасивао, сем бритвице о каишу о бедри, којом је на сваком јавору на који би наишао за резивао крстаче и ,Соломунова слова‘. За појасом је увијек држао труд, кремен и огњило, мало воска и памука са светог Василија Острошког, и читав завијутак којекаквих трава и врачарија.“ И РАШИРИ СЕ ПРИЧА КАО ПЛАШТ Нис у се Глушци разликовали од осталих породица и племена старе Хер цеговине. Родом су из кат унске нахије, од Марковине, из засеока Глушчевина,
SRPSK A No 8-9 2014
65
П р ед а њ а
по коме и добише презиме. Матов отац Камени мост на Овчијем Броду, се доселио у Корита, те као најамник радио код једнога Гузине. Овај је имао Херцеговина снаху удовицу, родом из Бањана, која се, мимо обичаја, не хтједе преудавати, из поштовања према свекру. Али дванае сте године удовања заљуби се у Матовог оца и пође за њега. Старом Гузини не би право што се невјеста удаје за најамни ка, па је прокле ријечима: „Дабогда ро дила ђавола!“ Не прође ни година, у петак, „у од ређени час“, 1774, роди се Мато умотан у постељицу. Осјетивши да се дијете покренуло, а да не би будила укућане, изађе Бањанка на непокошену ливаду, у мрклу ноћ. Породи се лако и стојећи, а кад спусти поглед, видје постељицу.
Здухаћ Стуха, здуха или здухаћ је човјек нарочитих моћи. Он но ћу напушта своје тијело и бдије високо над својим крајем, бранећи га од других стуваћа. Кад наиђе каква велика олуја, стари знају рећи да се то стухе боре. А кад се дохвате не би рају оружје, па се прихватају угарака, сламки, водених капи са буковог лишћа, а особито воле да узму какву метлу па да њоме потјерају супарника. Своје стуваће, које их бране од ту ђих, Херцеговци држе у рангу са свецима и анђелима. Пре дање каже да се стухом не може постати. Они се рађају, и то у кошуљици, у петак, у одређени час. Најјача је дјевојчица од рођења до тренутка када је први пут подоје.
66
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Али, нити се шта у њој мицаше, нити какав звук из ње допираше. Недалеко од ње, спаваху косци најамници. Један од њих, чувши комешање, пробуди се, зграби кос у и опрезно пође ка мјесту одакле звук допираше. Јака мјесечина му поможе да јасно види збуњену жену и да позна шта се управо десило. Лагано махну косом, пресјече пупчаницу и ра сјече постељицу. У тај час дијете се про мешкољи и заплака, мјесечине нестаде и наста тама, а сви корићки пси залаја ше. Бијаше то први и последњи пут да пси лајах у у Матовом прис уству. Није се првих година ништа нео бично примјећивало. Био је Мато као и сви његови вршњаци, ишао је за сит ном стоком, правио зијан по селу, пома гао мајци и баби (оца није ни упамтио). Кад му глас окрупња, а он ојача, поче се отуђивати. Нити је више бац’о камена с рамена, потез’о клипа, нити играо пи љака и прстена. А и када би се нашао у друштву, видјело би се да су му мисли негдје другдје. И онда, једне ноћи, први пут нестаде. Није Мато, у почетку, ни често ни дуго избивао. Знало је проћи и толико времена да се забринута мајка и Богу захваљивала што се коначно смирио. И баш у тај час, опет би га нестало. Како није било правила када ће нестати, исто
тако нико није могао рећи за колико га неће бити. А гдје је био и шта је радио, била је још већа непознаница. Долазили су гласови до Корита да су га гледали, час у Невесињу, Никшићу и Цетињу, час по приморју. А када би чобани у јесен спустили стада са кат уна, причали би о виђењима са Матом. Тако се и почела ширити, по Црној Гори и Херцеговини, прича о Мат у Глушцу. ИСПРЕД ТЕБЕ ЈА ОБАРАМ ОЧИ Након мајчине смрти, Мато кућу потпуно запусти. Наједном, испод прага куће ниче зова, а стари Корићани само одмахнуше главом. Знало се у Херцего вини да је зова ископно дрво, и да гдје она никне, огњиште се занавијек охлади. Ријетко и кратко је боравио у Корити ма од мајчине смрти. Обично је бивао у Фојници, између Гацка и Невесиња, а након смрти Смаил-аге Ченгића код свог кума Лазара Шуља Поповића у селу Загреда, покрај Даниловграда. Није слу чајно што се након убиства Смаил-аге Мато склонио у Црну Гору. Овако биље жи Чедо Баћовић, у својој књизи Црно горска пророчанства: „Смаил-ага пође у Дробњаке, да купи араче, са сто и шесет коњаника из Гацка. Ударише у Равно. Не прође ни пола сата
дође им Мато Глушац из Корита Гатач кије’, па га завика Смаил- ага: – Ану, Мато, мило ми је што те сре тох! Ево ми дошла књига од кума Ђока Маловића да се нешто буне дробњачки кнезови, па да ми кажеш како ћe ми би ти на пут у, ти ђавола вртариш некога! – Питаш ли ти мене, ага, да ти кажем шта знам? – А да за шта те питам но за шта знаш! – Е, овако да учинимо, ага, што ти ка жем, ако ти што слажем, посијеци ме! Мило му би: – Е, ајде збори, помози Боже! – Вала, ага, овога ћеш пута главом на Цетиње сићи, коњи ћe ти поиграти на Цетињу и напити се воде. Колико ћеш се тамо забавити, бога ми ти казат’ не умијем...
Билећко језеро
Чуће се Матов савременик и земљак (по поријеклу), Митар Тара бић, на Ужичкој пијаци, 28. маја 1868, из чиста мира почео је да виче: „Људи, браћо, не дајте! Убише нам књаза!“ А Попови ћи из Загреда причају о догађајима од 12. и 13. августа 1860: Једнога дана, сједећи иза огњишта, Мато изненада скочи и за вика: „Ух, ух, тешко теби данас Црна Горо. Могао сам га спаси ти, могао. Али нека, боље је овако.“ На питање укућана шта би, само рече: „Чуће се.“ Сутрадан стиже глас да је, у Котору, Тодор Кадић убио књаза Данила.
SRPSK A No 8-9 2014
67
П р ед а њ а
68
/
L e g e n d s
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
– Мато, дако Бог да!... Потеже дукат и талијер, те га дарова. Више се нијес у виђели. Не прође ни мјесец дана, а стиже ха бер: да је Смаил-ага погинуо на Мљетич ку у Дробњацима; да га је посјекао чуве ни ускочки харамбаша Мирко Алексић и главу му однио и хата Брњаша одвео на Цетиње, те предао владици Раду – као ратни трофеј своје војничке cpeћe.“ Мало се зна, и у Херцеговини, да је Мато, осим својих натприродних моћи, био и врсан видар и травар. И баш та његова способност одвела га је на Цети ње, у Биљарду. Овако свједочи Новица Церовић, пошто се вратио из Италије, пратећи Његоша, коме љекари у Падови не могоше помоћи: „Пронађоше Мата Глушца и доведо ше га пред владику Рада. – Матија, оли ми помоћи? Мато, загледавши се добро у њега, рече: – Шта бих знао ја теби помоћи, кад видиш да сам испред тебе оборио очи? Но, исто ћу ти рећи, не иди у свијет, не лези наузнак и не гледај у младе женске очи, биће ти боље. Нареди да му дају траве које је поми јешао, да једе мед са младим скорупом, неслан млади сир, да пије млијеко, не ја ше и не хода много. И Његош се за три мјесеца добро опорави, држећи се Матових савјета.“ КОЛИКО ЧОВЈЕК СМИЈЕ ПОНИЈЕТИ Препричавао је Матов кум Шујо По повић једно од Матових пророчанстава. Када је кумовао на крштењу Шујовој кћери Синђи, само је тихо прошапутао: – Синђа, Синђа... Неће бити у ову уру, али у потоњу, ако Бог да, биће. Тек много година касније, говорио је Шујо, разумјели су шта је Мато тада из рекао. „Неће бити....“ значило је неће би ти више дјеце, и било је тако. Синђина мајка је умрла убрзо након њеног рође ња, и Шујо са њом није имао више дјеце. Матове ријечи „... у потоњу уру, ако Бог да, биће“ обистиниле су се много годи на касније, када се Шујо поново оженио и имао велики пород, шест синова и једну кћерку. Светозар Поповић биљежи још једну причу која се преноси међу Бјелопавли ћима. Како се из Загреде, испред куће
Тунел У билећком крају препричава се: – Сви знате Кешељев Вао – рече једном Мато. – Е па, кад бу де гвоздена змија кренула од Билеће за Никшић, мучиће се како да прескочи Вао. Онда ће кренут да га заобиђе, али ни то јој се неће дати, па ће најпошље проћи кроз Вао, ништа јој неће сметати што је он од станца камена. Много касније, за вријеме Краљевине Југославије, да би прошла пруга од Билеће до Никшића, пробијен је тунел кроз Кешељев Вао. И сви се сјетише Матове приче, легенде о њему опет се распламсаше.
Шуја Поповића, види цијела бјелопа влићка равница, Мато је гледајући пут ње рекао: – Видите ли ову равницу? Доћ’е ври јеме када ће мачка, с крова на кров, да не стане на земљу, моћи да је пређе. Но, биће и још понешто. Овом равницом протеће се црна змија, са краја на крај, и опасат’ Гарач. Пророчанство се обистинило. Бјело павлићи су данас густо насељени, а ма гистрални пут вијуга равницом. Предвидио је Мато смрт многих са временика, малих и великих људи, па је најавио и прорекао и своју. Боравећи не гдје у Херцеговини, код домаћина у чију је кућу често свраћао, Мато једно вече, већ у дубокој старости, устаде и поче да се спрема. На питање укућана куда ће, одговори: – Ђе и други људи, па ’оћу да сам ближе. С прага их још једном поздрави и рече: – Кад умрем, мој гроб ће обиљежити једно дрво које рађа, а ничему не служи. Тако ћете знати ђе Мато почива. Мато се више није враћао у Херцего вину. Отишао је за Бјелопавлиће. А та мо, на Свет у Петку, крсну славу његовог кума Петра Гргуревића, један од гостију упита Мата да им исприча нешто. Мато се, већ слијеп и онемоћао, благо осмјех ну и рече: – До нове године није далеко, тог дана ће ти Мато или прогледати, или умрије ти. Али, душе ми, прије умријети. Како рече, тако се и зби. На нову 1870. испусти душу, у својој 96. години, у кући у којој је и прорекао своју смрт. Сахра нише га сутрадан покрај цркве Света Ћекла у Даниловграду. На његовом гро бу никла је кошћела, која је и данас би љег испод којег почива. SRPSK A No 8-9 2014
Кућиште Мата Глушца у Коритима
69
С вЈ е тио н и ц и
70
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
СЛИКАР ШПИРО БОЦАРИЋ (1876-1941), ИНСТИТУЦИЈА СРПСКЕ КУЛТУРЕ У БОСАНСКОЈ КРАЈИНИ
Вођен својом звијездом Урадио је за српску културу колико једна повећа академија. Оно што је Кочић био у књижевности, Владо Милошевић у музици, он је у сликарству, музеологији, етнографији, фотографији и филму. Оставио је иза себе десетине дјела која су мост од средњовјековног ка модерном сликарству. Основао први музеј. Направио први илустровани туристички водич Крајине на четири језика. Снимио најзначајнији филм прије Другог свјетског рата. Убиле су га хрватске окупационе власти у конц-логору Јадовно и бациле у Шаранову јаму
Пише: Сандра Кљајић
„К
рајишник је по свом нагону у души умјетник. Тражи и нала зи етику и естетику у природи, народу и себи самом. Увијек је у духовном покрет у. Његова јака фантазија поста је религија, која све савлађује. Да стигне до царства, иде за звијездом. И у најзаба ченијим гудурама и на неприступачним висовима, гдје могу само да се орлуши не јате, наилази на ‘црквину’, ‘краљев врх’, ‘војводин гроб’ – као да су ту скоро били царски и вилински двори. А тамо ватру никада нико није наложио...“ Записао је то Спиридон Шпиро Боца рић, Будванин који је нераскидивим ни тима остао везан за Крајину и Бањалуку. Академски сликар, етнограф, публициста, ликовни критичар, педагог, нумизмати чар, филмски сниматељ и фотограф, исто ричар и музеолог, као да је овим ријечима описао и себе самог. Видио је љепот у тамо гдје многи нис у видјели ништа, вјеровао у људску доброт у и правду и у најмрачни јим временима. ПОЧЕЦИ МОДЕРНОГ СЛИКАРС ТВА Животни пут Шпире Боцарића ишао је од Будве, преко Венеције, Мостара и
Сарајева, до Бањалуке, гдје је живио и стварао све до мученичке смрти 1941. године. Рођен у Будви 24. маја 1876. у трговач кој породици, од оца Еванђела и мајке Анђелике (дјевојачки Раичевић), од ма лих ногу се занимао за сликарство. Ње гов старији брат Анастас био је сликар и његов први учитељ. Као осамнаестогодишњак Шпиро од лази у Венецију, гдје похађа Studio Scuola Disegno. Већ 1895. уписао се на Regio In stituto di Belle Arti, гдје остаје само један семестар. Тамо узор е открива међу ита лијанским сликарима из класицистич ко-романтичарског периода, заговор ницима сликања портрета. Из Венеције одлази накратко у Нови Сад, а 1896. при дружује се Анастас у, који је радио у Мо стару и Сарајеву. Браћа Боцарић својим дјеловањем ис пуњавају ликовноумјетничку празнину
Шпиро Боцарић (сједи) са братом
Биста Године 2006. Музеј Српске је 130. годишњицу рођења и 65. годишњицу смрти Шпире Боцарића обиљежио изложбом и постављањем његове бисте на улазу у ову важну установу националне културе. SRPSK A No 8-9 2014
71
С вЈ е тио н и ц и
Двије умјетничке слике Шпира Боцарића
у Босни и Херцеговини у периоду прелаза од иконописног ка модерном сликарству. – На прелазу из XIX у XX вијек, заједно са Анастасом, Шпиро Боцарић одиграо је улогу пионира у развоју сликарства у БиХ. Налазећи се између академског ре ализма, импресион изма и пленеризма, његов опус можда је анахрон у однос у на збивања у европској умјетности тих го дина. Али, у жељи да академски реализам учини животнијим, направио је синтезу старог и новог, задобивши наклоност ве ликог броја поручилаца – каже истори чар умјетности Славка Миросављевић, виши кустос у Музеју Српске. Док се Анастас у Босни задржао крат ко, након чега одлази у Задар, па у Београд, Шпиро је у њој остао до краја живота. КАЉЕЊЕ И САЗРИЈЕВАЊЕ Од 1897. до 1914. Шпиро Боцарић жи ви у Сарајеву. Након Анастасовог одласка
Споменик Кочићу Угледни Бањалучани окупљени у друштво „Змијање“ 1930-их задали су себи да подигну споменик Петру Кочићу у Бањалуци, а у секцији која је радила на томе веома активан био је и Боцарић. Након конкурса изабран је рад вајара Ан туна Аугустинчића и Вање Радауша. Споменик је откривен у градском парку у 1. новембра 1932. „Из преписке се види велика Боцарићева жеља да непосредно учествује у изради споменика свом великом пријатељу...“
72
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
гостопримство му пружа сарајевска поро дица војних свештеника Јунгића, а Шпиро им за доброт у узвраћа сликама. Портрете проте Теод ора и његове супруге Јованке завршава 1897, и то су прва два потписана и датирана његова рада те врсте. Портрет њиховог сина Белуша из 1898. сматра се једним од његових најбољих дјела. Насликао је у том периоду велики број портрета које су му наручили та дашњи угледници, али је сликао и своје пријатеље. Код црквених великодостој ника, богатих трговаца и занатлија, као и њихових жена, све чешће се тада ја вљала потреба да свој стат ус потврђу ју и посједовањем портрета, сопствених и предачких. Портрет трговца, свакако најзначајнији Боцарићев, урађен је 1899. У салону старог краљевског двора у Бе ограду он 1902. слика портрет краљице Драге Обреновић. Умјетничко сазријевање Шпире Бо царића достигло је врх унац у првој деценији XX вијека. У Босанској вили обја вљен је текст у којем се каже да „у Сараје ву живи од дуже времена српски академ ски сликар Шпиро Боцарић“. „Он је особито вјешт за израду сваке слике, а нарочито за израду светих икона и читавих иконостаса за српско-право славне цркве, па зато нека је препоручен свим српским општинама и иначе Срби ма који дају на израду слике странцима“, пише Босанска вила.
SRPSK A No 8-9 2014
73
С вЈ е тио н и ц и
Прва етнографска поставка у Музеју Врбаске бановине
По позиву, тих година осликао је не колико иконостаса у православним цр квама. Прво онај у никшићкој, затим иконостас за цркву у Прачи, посвећену светим апостолима Петру и Павлу. Убрзо, све чешће ради пејзаж, основ ни сиже импресиониста, и да слика пор трете „обичних људи“. Око 1909. почињу личне неприлике, а 1910. доноси му „бескућничку тјескобу“, па му гостопримство пружа српски по литичар Глигорија М. Јефтановић, вла
Оставштина У Музеју Српске данас се налази 57 Боцарићевих слика. Посебна цјелина су портрети босанско-херцеговачких уста ника и истакнутих грађана Бањалуке, као и низ слика са моти вима из свакодневног живота. Поред слика и цртежа, оставио је и велики број фотографија насталих на терену, које су данас драгоцјено свједочанство о животу тог времена. У Музеју гра да Сарајева налазе се Боцарићеви званични портрети двоји це сарајевских градоначелника и неколико портрета богатих сарајевских породица. Портрети дабробосанских митрополи та Антима Грка, Николаја Мандића и Евгенија Летице, такође у Сарајеву, у посједу су Српске православне цркве. Портрети чланова династије Карађорђевић нису излагани од 1941. до 1990. године, када се појављују први пут на изложби „Кара ђорђевићи у дјелима ликовних умјетника“ у Тополи.
74
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
сник хотела „Европа“. Заузврат Шпиро слика његов портрет и слике Сарајево, Дјевојчице на чесми и Стећци. ПРИЈАТЕЉСТВО СА КОЧИЋЕМ Млад, образован и боемског располо жења, према свједочењу његових савре меника, Шпиро је у Сарајеву стекао ши рок круг пријатеља. – Почео се тада бавити и публицисти ком, дружећи се са младим интелект уал цима окупљеним око часописа Босанска вила, Отаџбина, Развитак... Значајно је било његово познанство са књижевни ком Петром Кочићем, захваљујући ко ме је Боцарић заволио Босанску крајину и Змијање. Према писању у Отаџбини 1907. године, Боцарић је посјетио Краји ну ради својих умјетничких студија „на родних ношњи и типова“ – појашњава Миросављевићева. Додаје да је управо Кочић подстакао Боцарића да крене у правцу истражи вања етнографског материјала Босанске крајине. – Охрабрио га је у идеји да се посвети народној умјетности и љепоти наше тра
диције. Народна умјетност, тај шифровани језик, остала је трајна инспирација Шпире Боцарића. Користио ју је и прикупљао „те црте и резе, те разне шаре са народних но шњи, са преслица, тканица и колијевки“, са простора Врбаске бановине. Пријатељство са младим интелект уал цима, борцима за националну слободу, а посебно са Кочићем, сврстаће Шпиру Бо царића међу политички неподобне, па је 1914. протјеран у Бањалуку. Иако се у њој нашао силом прилика, у Бањалуци је Боцарић веома брзо про нашао своје мјесто. Није прошло много, сврстао се у интелект уалце који су Бања луку истргли из вишевјековне култ урне и просвјетне учмалости. Учесник на Другој југословенској умјетничкој изложби 1906. у Софији, Боца рић добија понуде загребачких изложбе них салона. Тамо излаже прво самостално, па с Иваном Тишовим и Јосом Бужаном 1920, а затим колективно и у Салону „Ул рих“ у Винковцима априла-маја 1923. Го дине 1925. опет у Салону „Улрих“ излаже самостално и с Миленком Д. Ђурићем. Градско поглаварство Сарајева повје рава му израду портрета војводе Степе
Степановића за Градску сарајевску оп Шпиро штину, а Земаљска влада ангажује га за Боцарић у својој уређење ентеријера новосаграђене љет канцеларији ње резиденције династије Карађорђеви ћа у Хан Пијеску. Босанска крајина 1929. постаје Врба ска бановина, управна јединица Краље вине Југославије. Олуком бана Врбаске бановине Тисе Милосављевића, а по на логу краља Александра Карађорђевића, 26. септембра 1930. у Бањалуци је отворен Музеј Врбаске бановине. За његовог првог управника постављен је Шпиро Боцарић. ПОС ТРАДАЊЕ Боцарић се са много воље, полета и ент узијазма прихватио посла оснивања и организације Музеја. За његово име веза на је прва поставка и цјелокупна дјелат ност Музеја Врбаске бановине. По бановини су одмах основани „по моћни одбори за бановски музеј“, који скупљају предмете. Из докумената Музеја Српске види се колико је Боцарић својим бројним предавањима покренуо шире интересовање јавности, указујући на зна чај националне баштине и улогу Музеја SRPSK A No 8-9 2014
75
С вЈ е тио н и ц и
у томе. Многи појединци поклањали су Музеју разне вриједне историјске и етно графске предмете, одјећу, везове, оружје, оруђе и остало. Већ у првих десет годи на постојања прикупљено је много грађе националне и култ урне вриједности. – Прикупљајући и сређујући то ет нографско благо учвршћујемо основу за народну просвјет у... На жалост, и код прикупљања етнографске грађе за му зеје данас постоје исти појмови и исте запреке које су постојале кад су прику пљане наше народне пјесме. Тада се го ворило да су то безвриједне говедарске Шпиро са и козарске пјесме, баш као што се данас Десанком каже да су пјесме писане иглом, народ Стојановић на орнаментика и вез обичне крпети Недић и Зумром Џинић, одјевеним не, иако је давно научно и умјетнички у народне ношње установљено да је и народни вез као и Дио музејске поставке по замисли Шпира Боцарића
Фотографија и филм Боцарић се занимао и за нумизматику, палеонтологију, ми нерологију, а нарочито за фотографију. Његове фотографије и данас су драгоцјено свједочанство о старој архитектури у БиХ, људима, предјелима и обичајима. Објавио је први илу стровани туристички водич „Врбаска бановина“, на енгле ском, њемачком, француском и српском језику. Шеснаесто милиметарском камером снимио је неколико етнографских филмова, од којих је сачуван онај најдрагоцјенији – филм о Врбаској бановини (1937). Данас се чува у Музеју Српске и нај драгоцјенији је кинематографски запис снимљен на простору Босанске крајине прије Другог свјетског рата.
76
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
народна пјесма највеће духовно благо што је наш народ дао од свог постанка до данас – рекао је једном приликом Бо царић. Пред сам рат, 1941. године, била је припремљена и његова монографија На родна орнаментика Врбаске бановине. Захваљујући стицају околности, она је сачувана и објављена 1997. У њој је и низ Боцарићевих текстова о Босанској кра јини и њеној народној умјетности. „Ова књига и крајишки орнаменти духовна су цјелина, само дијалекти јед не вишеструке естетске изражајности. Показују нам како су осјећања овог на рода и у орнаментици налазила сред ство да, упоредо са језиком и обичајима, и у естетици повежу и одрже тип и стил своје националне индивидуалности“, написао је Боцарић у монографији. За рад му је одато признање, па је 31. децембра 1932. „указом Његовог Вели чанства краља, Шпиро Боцарић, ака демски сликар и управник Бановинског музеја у Бањој Луци, одликован Орде ном југословенске круне четвртог реда“. Када је Музеј након неколико селид би добио простор у новосаграђеном До му краља Петра Првог Ослободиоца, 1934, Боцарић је приредио прву постав ку под називом „Бановинска пољопри вредна изложба“, с предметима кућне радиности. Нашле су се ту и слике, фигуралне композиције и појединачни портрети Петра Мркоњића, затим војсковођа, војвода, хајдука, српске добротвор ке госпођице Аделине Паулине Ирби (1833–1911) и организатора Босанскохерцеговачког устанка (1875–1878), ко је је Шпиро израдио до 1933. године. Боцарић је насликао велики број пор трета за потребе декорисања репрезен тативне сале у згради новосаграђеног Дома. (...) Спиридона Шпиру Боцарића хрват ска окупациона власт у Бањалуци сми јенила је са мјеста управника Музеја и затворила, 4. јула 1941. Убрзо је пу штен, али га поново хапсе 12. јула. Ни данас се не зна како је и гдје тачно уби јен, ни гдје му је гроб. Према већини историјских извора, спроведен је у Го спић, а потом, заједно са великим бро јем других ухапшених Срба, 19. јула убијен и бачен у Шаранову јаму (логор „Јадовно“).
SRPSK A No 8-9 2014
77
Т рагови
78
/
T r ac e s
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
У сјећању СПОМЕН КУЋА СТОЈАНОВИЋА У ПРИЈЕДОРУ
потомака
Њихови примјери свијетле. Још од XIX вијека та приједорска свештеничка породица давала је угледне људе. О др Младену 1975. снимљен је истоим ени филм, а чувеног Приједорчанина играо је Љуба Тадић. Сретен је, пак, био један од зачетника модерне српске скулптуре, аутор више ремек-дјела која су важни симболи, попут споменика Карађорђу испред Храма светог Саве и Народне библиотеке у Београду. На све то подсјећа нас важна поставка, дио Музеја Козаре Пише: Александра Глишић
Д
анашња спомен кућа Стојанови ћа, депанданс приједорског Музеја Козаре, изграђена је готово исто вјетно како је, на истом мјесту, изгледала породична кућа Гавре и Симе Стојанови ћа из 1893. године. Свечано је отворена 15. маја 2007.
Првобитна кућа свештеничке поро дице Стојановић из 1864. изгорјела је у великом пожару 1882, подсјећа нас Зоран Радоњић, директор Музеја Козаре. Онда је 1893. подигнута нова. У том објект у, додијељеном Музеју 1960. године, биле су двије изложбе, посвећене др Младену SRPSK A No 8-9 2014
Из породичног албума Стојановића
79
Т рагови Обновљена кућа Стојановића у Приједору, данас дио Музеја Козаре
Стојановићу и борцима за слободу из приједорског краја. Због дотрајалости, тај објекат срушен је срушен 1989. Сарадњом тадашње Општине и За вода за заштит у споменика култ уре БиХ, озидана је нова зграда, по угледу на стару, и уграђена је столарија. А онда све стаје до 2006, због рата, недостатка нов ца, богме и због недовољне заинтересо ваности (не)одговорних. Тада, 2006, рас писан је тендер за извођење радова на другој фази санације објекта, да би све било завршено почетком 2007. године. Током 2006. и 2007, каже Радоњић, обновљени су контакти са потомцима и насљедницима породице Сретена Сто јановића, што је допринијело допуни музејске збирке. Направљен је идејни и изведбени план, те постављене двије сталне изложбе: „Историјска изложба о породици Стојановић“, с посебним освртом на др Младена Стојановића ко јем је посвећено више од половине из ложбе, а на спратном дијелу изложба „Избор из легата Сретена Стојановића“. Аутор изложби је археолог Миленко Ра дивојац, уз сарадњу академског сликара Предрага Марјановића и кустосâ Музеја Козаре. Радивојац, који је неколико го дина био и директор Музеја Козаре, је дан је од покретача обнове породичне куће Стојановића и прибављања дјела Сретена Стојановића. Изложбу чини много докумената, фо тографија и мањих тродимензионалних експоната, као и четрдесет једна слика у различитим техникама, шест скулпт у ра и пет рељефа из умјетничког опуса Сретена Стојановића. Једна скулпт ура већих димензија стављена је испред ове ове куће историје, гдје дочекује посје тиоце. Стална поставка конципирана је тако да јој се, временом, могу додавати нови експонати и умјетничка дјела.
Обогаћивање У контактима са насљедницима породице Сретена Стоја новића (Милица Арежина) и члановима породице Стојано вић (др Сретен Била и Младен Игњатијевић из Београда, те Младен Стојановић из Минхена) – напомиње Зоран Радоњић – дошло се до 290 цртежа и скица, 26 темпера, 57 акварела, три бронзане бисте, шест малих бронзаних портрета, четири бронзана рељефа мањих димензија, једног рељефа од гипса, као и до неколико личних предмета Сретена Стојановића. До бијени су на поклон и бројни каталози из времена прије и по слије Другог свјетског рата.
80
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
81
Т рагови
Данијела Радосавац, документариста у Спомен-кући Стојановића
Ведрана Адамовић, виши кустос Му зеја Козаре, истиче да Спомен кућа по родице Стојановић привлачи бројне по сјетиоце. – Највеће интересовање свакако је за дио посвећен др Младену Стојановићу, јер велики број посјетилаца први пут је у прилици да види сву свестраност ње гове личности. Наравно, све зависи од личних интересовања посјетилаца као и самог карактера посјете – каже Адамо вићева. ДОКУМЕНТИ О ВЕЛИЧИНИ
Дио поставке посвећен др Младену Стојановићу Поставка посвећена вајару Сретену Стојановићу
Важно је, наглашава Адамовиће ва, што се кућа од 2007, као депанданс Музеја Козаре, поново налази на истом мјесту гдје је била још 1864. – Са историјске стране, најбитнији су документи који се односе на период борбе за црквено-школску аутономи ју, изградњу цркве у Козарцу и уопште развој култ уре у граду Приједору с кра ја XIX и почетка XX вијека. Један дио докумената односи се на догађаје везане
Привлачност Музеј Козаре основан је 1953. До 1984. и мјеста гдје се сада налази, промијенио је седам различитих локација. Музејске поставке привлаче многе који дођу у Приједор. Посљедњих година већина њих жели да посјети управо кућу из које су по текли чувени Стојановићи.
82
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
за Сарајевски атентат и повезаност бра ће Стојановић са тим дешавањима. Адамовићева додаје да су посебно интересантни лични предмети најста ријих Стојановића. – Библиотека др Младена Стојанови ћа има посебну важност. У њој су, по ред великог броја медицинских књига, и издања поезије коју је Младен са ве ликим задовољством читао. Већи дио написан је на њемачком језику. Значајан дио сталне поставке чине предмети из ординације др Младена која се и нала зила у кући од 1929. И Легат Сретена Стојановића значајан је дио Спомен ку ће породице Стојановић. У мају 2014. Умјетничка збирка обо гаћена је акварелом који је из Минхена донио Младен Стојановић, син Вељка Стојановића, најмлађег од четири сина проте Симе. Он је до сада поклонио мно го слика, цртежа, фотографија и књига Спомен кући породице Стојановић. Иако већ годинама живи у Минхе ну, овај синовац чувених Приједорчана доктора Младена и академика Сретена емотивно је везан за родни град. – Поносан сам што сам још једном у прилици да оплеменим збирку Спомен куће, дјелом из породичне ризнице – ре као је тада. Прича да готово сваке године дола зи у Приједор, а поготово од 2007, када је породична кућа добила ново рухо. Акварел који је Стојановић даровао из узетно је вриједан, јер је настао прије шест деценија и има ауторов потпис. Умјетник Сретен Стојановић је за четник модерне југословенске скулп туре. Рођен је у Приједору 1898. године, а послије Првог свјетског рата одлази у Беч, гдје почиње његово умјетничко образовање. Потом је три године у Па ризу, школује се се у радионици чувеног Емила Антоана Бурдела, који га је усмје рио на пут модерне скулпт уре. Године 1922. прелази у Београд, гдје је 1937. изабран за ванредног професора Умјетничке академије, а касније и за ре довног. Осим вајарством, сликарством и графиком, бавио се умјетничком крити ком и есејистиком. Послије Другог свјет ског рата изабран је за ректора београд ске Академије ликовних умјетности и за дописног члана Српске академије наука и умјетности, чији редовни члан постаје 1959. Преминуо је у Београду 1960.
SRPSK A No 8-9 2014
83
Љ е топис
84
/
A nnal s
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Дјетињство ПОВОДОМ 20. ГОДИШЊИЦЕ НАЈНЕОБ ИЧНИЈЕГ СРПСКОГ МУЗЕЈА
аутомобилизма
Од првог аутомобила (1903), првог возача (Сретена Костића), прве бензинске пумпе (1919), прве и једине овдашње трке „формуле 1“ (1939), од времена када је у хладњак умјесто антифриза сипана ракија, пријеђен је дуг пут до ових наших дана. Кад данас дођете у Музеј аутомобила у Београду, у Мајке Јевросиме 30, можете стићи далеко. Од вас зависи. Од тога колико још умијете да се уживите и да возите кроз вријеме. Видјећете: били смо мање брзи, али зато дубљи, ватренији и романтичнији Пише: Урош Матић
К
ада је 3. априла 1903. у 6:20 је дан од само тридесет примјерака аутомобила марке „неселдорф“ возом допремљен из Аустрије у српску пријестоницу, било је примјетно по дозрење становника, па и страх. Чак и трамвај у Београду тог времена имао је коњску вучу. А сад је фијакер наједан пут остао без топота и рзања коња, без узди и бича. Они су замијењени цилин дрима и бучним мотором марке „бок сер“ од дванаест коњских снага. „Дочек у Београду још је и прошао без нарочитих инцидената. Понеко је разрогачио очи, понеко се прекрстио мислећи да се срео са нечастивим“, све дочио је, касније, први српски возач Сретен Костић. „Али на селу је било много горе. Ево једног описа: ,Прође синоћ аждаја кроз наше село, светле јој се очи надалеко и брекће, а цепа све што јој стане на пут.‘“ Када се прочула и цијена „те ажда је“, невјероватних двадесет чиновнич ких плата, то јест 17.000 аустроугарских круна, запањеност становништва била је још већа. Чак се и власник аутомо била, официр и трговац Божидар Ра дуловић, либио да управља њиме, па је ангажовао пријатеља, фотоцинкографа Сретена Костића, сматрајући да је због своје професије погодан за вожњу (об рада фотографија на плочама за штам
пу захтјевала је мирне руке и неконзу мирање алкохола). Немајући појам о том чуду технике, радознао и храбар, Костић се упустио у авант уру. Било је уобичајено да компанија од које је купљено возило пошаље ин структора, па у Београд стиже Аустри јанац чије име, на жалост, није записа но. Четрдесет пет дана је Сретен Костић учио да вози, положио исцрпљујући це лодневни испит пред комисијом и тако постао возач. Први код Срба. Прва вожња почела је од железнич ке станице, уз Немањину, па кроз Улицу кнеза Милоша, и завршила се у Топчи деру. Од тада се Сретен Костић потпи сивао као шофер, а не фотоцинкограф. Од 1903. до 1912. био је шофер београд ског банкара Васе Радуловића, а на редне три године краља Петра. Године 1915, током повлачења у Првом свјет ском рат у, краљев „кадилак“ се запалио, те је Костић био отпуштен из службе. До краја рата возио је сина краља Ни коле у Цетињу.
Аутомобил краља Петра Карађорђевића из 1905. „БМВ 327/328“, Њемачка, 1938.
Фотографије: Архива „Националне ревије“, Музеј аутомобила, Драган Боснић
Господски посао Посао возача био је тада господски. О томе свједочи и по датак да је Сретен Костић, први возач у Србији, од нове про фесије зарадио сопствени аутомобил и вилу, а отворио је и приватну ауто-школу.
SRPSK A No 8-9 2014
85
Љ е топис ИСКУШЕЊА ПИОН ИРСКОГ ДОБА Мјесец дана после првог, у Београд је стигао и други аутомобил, марке „ма урер-јунион“. До почетка Великог рата било их је око стотину у Србији. Након увоза првих возила, брзо су постављени темељи аутомобилизма у Београду. Предводио га је инжењер Ан дра С. Ристић, који је заступао њемач ке фабрике. На Теразијама, код хотела „Москва“, поставио је прву такси ста ницу, подигао прву гаражу (садашњи Музеј аутомобила у Улици мајке Јевро симе) и радионицу за оправку, отворио прву ауто-школу. По окончању Првог свјетског рата у Београду није постојао ни један ауто мобил у возном стању. Рат је оставио дубоке и страшне трагове. Спрам броја становника, Србија је имала вјероватно највеће губитке, и у људству и у матери јалним добрима, па и у техници, изгу бивши „половину националног блага“. „У Србији нема средстава за превоз, ни железнице, ни коња, ни мазге, ни теретних аутомобила, само мало воло ва“, наводи се у извјештају Американ ске мисије 1918. године. Од предратних аутомобила, како наводи Ј. Божиновић, нешто је узела војска, нешто завршило „у подножју албанских гудура током повлачења или су уништени у покушају да се у њима стигне до Солуна“. („Мото ризација српске војске“, Пинус Записи, 4, Београд 1996) Један од бројних проблема возача тог времена био је и бензин. Први аутомо били су због конструкције мотора кори стили више погонских горива. Бензин, уље, нафт у, разне мјешавине шпирит у са и алкохола... Петролеја је било у апо текама, ондашњим дрогеријама, које су имале шири избор робе него данашње. Гориво је куповано у малим непрактич ним флашама и било скупо. Возачи су имали слободу да сами дорађују гориво,
„Форд Т“ Примерак „форда Т“ у београдском Музеју аутомобила рађен је за њемачко тржиште, а склопљен у Берлину. Овдје је стигао 1970, а набавио га је Алекса Алек сић, тадашњи заступник „Форда“ у Бео граду. Коришћен је за снимање више ТВ серија и филмова.
86
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Поим ање брзине Организатори „Велике награде Београ да“, у септембру 1939, били су Ауто-мото клуб Краљевине Југославије и „Полити ка“, уз помоћ Југословенског туринг клуба „Небојша“ из Београда. Побједник Тацио Нуволари постигао је вријеме 1 час, 4 ми нута и 3 секунде, а свој најбржи круг возио је просјечном брзином 130,83 километара на час. Најбржи круг на трци био је онај Хермана Милера на „ауто-униону“: 135, 92 километра на час. У трци спортских аутомобила, до 2.100 ccm, учествовали су и познати свјетски во зачи Ралф Резе, Вили Брим, Ханс Венхер.
па је тако Божидар Радуловић мијешао бензин са гасом. Послије Првог свјетског рата појављу ју се пумпе, а прва је отворена 28. августа 1919. у Кнез-Михаиловој улици број 15. Седам година касније Београд је добио дозволу за постављање резервоара и бен зинских пумпи на тринаест мјеста. Пумпу је чинило буре на точковима. Гориво је помоћу црева претакано у ре зервоар. На пут је обавезно ношена ре зервна канта, запремине 4,55 (енглеска) или 3,79 литара (америчка). Квалитет бензина није мјерен бројем октана него специфичном тежином: онај мање тежи не био је већег квалитета. Једна од нај бољих фирми која се бавила продајом бензина био је „Балкан“. Једини је имао дупле бензинске пумпе, најмодерније апарате, а радио је и ноћу. БРКА И ПАПУЧАРИ Након рата долази до продора аме ричких аутомобилских компанија на европско тржиште. У Београду се, тако, могао видети „бјуик“ из 1928. године, са шестоцилиндричним мотором високе класе. Само једанаест таквих примера ка произведено је за извоз. Чест је био и „цитроен Б-10“ из 1925. „Неш“, тип „стан дард 8“, модел 870, имала је краљица Ма рија Карађорђевић. Возила га је, кажу, и од Београда чак до црногорског примор ја. Било је и италијанских „ланча ламбда“, чехословачких „шкода 6Р“ и „аеро 10“. Ипак, овај и наредне периоде обиље жио је, свакако, чувени „форд Т“. Произвођен од 1908. до 1927. године, био је то први амерички аутомобил ра SRPSK A No 8-9 2014
87
Љ е топис „Ланча ламбада“, Италија, 1926. „Мерцедес 300 це Аденауер“, Њемачка, 1956.
ђен у великој серији. У Србији је био по знат под називом „форд папучар“, због регулисања брзине папучицом. Звали су га и „форд брка“: имао је испод волана две полугице налик на бркове, за претпаљење и за подешавање гаса. У хладним данима било је неопх одно ручно паљење, иако је иначе покретање мотора било електрич но. Уместо антифриза, у Србији је тада у хладњак сипана ракија. Точкови са дрве ним паоцима подсјећали су на фијакере. Између два свјетска рата сваки други аутомобил у Србији био је те марке. Брка и папучар. Тридесетих година увоз аутомобила у Србији постао је знатно већи. Појављују се заступници врхунске европске инду стрије: „Ровера“, „Мориса“, „Ауто-Униона“, БМВ-а. Лукс узних и скупих возила, попут „БМВ 327/328“, најбржег спортског ауто мобила тог времена, скоро да није било. Опоравак од рата трајао је дуго, развој био постепен, мјера неопх одна у свему. Осим возила, на београдском тржи шту нуђени су и производи пратеће ин дустрије: точкови, фарови, трубе, гориво, одјећа, наочаре, капе, посебни капути... ВОЖЊА КРОЗ ВРИЈЕМЕ Трка „формуле 1“ на стази „Калемег дан Парк“ одржана је 3. септембра 1939. године. Био је то највећи спортски дога ђај Београда до тада. Окупило се 75.000 гледалаца, од тадашњих 360.000 Београ ђана. Уједно, била је то и посљедња таква предратна манифестација: Други свјет ски рат управо се распламсавао, Европа се опет претварала у рану и стратиште. „Гран При“ је организован у част рођен дана младог краља Петра Другог Кара ђорђевића. Најуспјешнији домаћи учесник у тр ци, представник Краљевине Југославије,
Ослонац Књига-каталог „Аутомобили у Београду 1918–1941“, ра ђена поводом изложбе коју су 2002. организовали Историј ски архив Београда, Музеј аутомобила и „Карић фондација“, даје лијеп преглед раног развоја аутомобилизма у српској пријестоници. „Враћа у наше колективно сјећање бројне заборављене ликове аутомобилских асова, магната, позна тих мајстора, значајних београдских трговаца аутомоби лима...“ Фактографски поуздана, са шармом љетописа који чува и дух епохе, она је добро штиво читаоцу и полазиште истраживачу.
88
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
био је Бошко Миленковић. Иако је возио инфериорни болид „бугати 51“ и изгубио много времена на хлађење мотора, зау зео је одлично четврто мјесто. Испред њега били су италијански шампион Та цио Нуволари, један од најбољих возача свих времена, који је сједио за воланом чувеног „ауто-униона Д“ од 500 коњских снага, и двојица њемачких такмичара, Манфред фон Брау хич и Херман Милер. (...) На све то подсјећа нас, упечатљивим експонатима и сликама уживо, Музеј аутомобила у Београду, у Улици мајке Јевросиме 30. Отворен је пре тачно два десет година, 1994, као заједничка ин стит уција Скупштине града и редитеља Братислава Браце Петковића, страстве ног колекционара аутомобила, власника око стотину олдтајмера. Захваљујући неизмерној жељи Брати слава Петковића да сачува успомену на вријеме почетка аутомобилизма у Ср бији, данас имамо пред собом ту једин ствену музејску поставку, панораму нео дољивих старих четвороточкаша. Музеј аутомобила јединствен је и по томе што су сви његови експонати у возном стању. Један експонат – ретки модел амфибије марке „порше“, њемачког војног возила из 1943, направљен за напад на Русију у Другом свјетском рат у – чак је у плов ном стању. Најстарији експонат је фран цуски трицикл „марот гардон“, из 1897. То здање, данас под заштитом државе, било је прва модерна гаража на Балкану. Изграђено је 1929. према нацрт у руског архитекте Валерија Владимировича Ста шевског, по највишим оновременим стан дардима. Због изванредне акустичности, један дио здања претворен је у позори ште. Прва изведена представа у њему на стала је на основу аутентичне докумен тације и личних предмета Лазара Радића, још једног српског возача који је 1939. учествовао у трци „Велика награда Бео града“, у категорији спортских аутомоби ла. Радићев БМВ изложен је у Музеју. Кад данас дођете у овај необични му зеј, можете стићи далеко. Од вас зависи. Од тога колико још умијете да се ужи вите и возите кроз вријеме. Можда ћете стићи и до оног мјеста одакле се добро види да смо некада били мање брзи, али зато дубљи, ватренији и романтичнији. Немојте заборавити да се вратите, упр кос свему.
SRPSK A No 8-9 2014
89
С ц ен а
ОПЕРЕТА „ОРФЕЈ ИЗ ПОДЗЕМЉА“ ЖАКА ОФЕНБАХА НАС ТАВЉА ДА ЖИВИ У НАРОДНОМ ПОЗОРИШТУ СРПСКЕ
Жар се мора осјетити
Повратак захтјевног жанра, послије седам деценија, озбиљно је продрмао културну сцену у Српској и на позитиван начин отворио многа важна питања. Представа је прави културни подвиг, са више од стотину учесника, од којих су готово сви са Академије умјетности у Бањалуци. Бањалука показује да има велики стваралачки потенцијал, те да заслужује, у блиској будућности, да добије национални театар са драмом, опером и балетом Пише: Вања Војиновић
90
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Д
ок од громогласног аплауза гото во подрхтава тло око Народног позоришта Републике Српске у Бањалуци, осамдесет учесника у опе рети Орфеј у подземљу озарених лица поклања се публици. Сцена се понавља пролетос и летос, па 12. и 13 децембра 2014, увек означавајући крај бриљант ног извођења најславнијег и највећег дјела Жака Офенбаха. За велики повратак оперете на ба њалучку сцену, послије седам деценија, ваља захвалити овдашњој Академији умјетности, у чијој продукцији је дје ло постављено и изводи се. Режирао је Горан Дамјанац, диригују Бранка Радо шевић Митровић и Огњен Бомоштар, драмат ург је Марио Ћулум. Костимо графију и сценографију радила је Дра гана Пурковић Мацан, а кореографи ју Тања Дукић Чичић. Улогу Еуридике тумачи Миљана Брезичанин, а Орфеја Влада Данић.
– Радио сам представе које припада ју музичком позоришту, али ово је пр ви пут да режирам оперет у. Друкчије је. Осим драмског текста, то јест либрета, у оперети обавезују и музичке компози ције – каже Горан Дамјанац. У раду на оперети учествује око сто тину младих људи, од којих су осамде сет извођачи. Осим студената, највећи број извођача су умјетници који су ди пломирали или су запослени на Акаде мији умјетности у Бањалуци. – Уз учешће неколико гостију, овај пројекат је готово у потпуности урађен
За бањалучку оперу – Надам се да ћемо овом представом Бањалуку учинити поносном на оно што има, баш зато што се њен умјетнички потенцијал понекад запоставља – каже оперска пјевачица Маја Манојловић Добријевић. – Читав ансамбл чине људи из Бањалуке, што значи да имамо кадар, који може изнијети јед но овакво комплексно дјело.
SRPSK A No 8-9 2014
91
С ц ен а Иза успјеха стоји велики труд: Бранка Радошевић Митровић на проби са оркестром Пјевачка проба
снагама бањалучке Академије, сва три њена одсјека – наглашава Дамјанац. Истиче да су сви млади умјетници на прави начин искористили прилику да покажу своје таленте. – За све учеснике имам само ријечи хвале. Њихов ент узијазам учинио је да рад на овој представи буде игра у којој сви уживамо – додаје редитељ. Подсјетио је и на велики значај овог пројекта за Бањалуку као град култ уре и умјетности. – На овај начин Академија умјетно сти и Народно позориште Српске пред стављају огроман креативни потенцијал Бањалуке, из чега ће се видјети да овај град заслужује да у блиској будућности добије национални театар са драмом, опером и балетом. ЉУБАВ ОСТАЛА ЉУБАВ Радња комада је комична парафра за познатог мита о Орфеју који, иако смртник, одлази у подземље да пронађе своју вољену. О његовој судбини одлу чиће богови. У бањалучком тумачењу тог мита, умјетници су се потрудили да укажу данашње „богове“ који одлучују о нашим судбинама. – Пјевањем се бавим годинама, али ово је први пут да играм у оперети. Из енергије коју смо уложили у стварање овог дјела произишло је важно пјевачко и глумачко искуство – каже Владо Да нић, којем је повјерена насловна улога Орфеја. У оперети наступају и балерине ба њалучког Плесног клуба „Сити џез“. – Силна жеља да покажемо колико знамо главна је покретачка енергија – каже оперска пјевачица Миљана Брези чанин, која тумачи лик Еуридике. Орфеј је, дакле, за већину учесника био први овакав изазов. – Ако сте довољно амбициозни и же лите да урадите нешто како треба, ту онда постоји жар који се мора осјети ти на сцени. Али када је човјек свјестан колико је ово важно за све нас, отежа
Примјер Сав приход од прве репризе „Орфеја у подземљу“, љетос, као и хонорари свих учесника, усмјерени су за помоћ људима погођеним лањским поплавама у Српској. Тај лијепи примјер наишао је на велико одобравање, као и сама представа.
92
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
вајуће околности се превазиђу – сматра диригент Бранка Радошевић Митровић. Несебичну подршку млађим колега ма дали су глумци Слађана Зрнић (ту мачи лик Јуноне) и Велимир Бланић (Џон Стикс). Зрнићева је радила сцен ски покрет за хор, али и храбрила музи чаре да ускоче у улогу глумца. – Пресрећна сам што сам дио овога. Бањалука има све капацитете да добије оперску и балетску сцену, а ми ћемо то доказати – каже Зрнићева. У улози Венере, богиње љубави, сен зуалности и љепоте, појављује се опер ска пјевачица Маја Манојловић Добри јевић. – Од самог почетка сам уживала у креирању овог врло инспиративног ли ка. Захваљујући предивним костимима, Венера је овдје врло чулна. Ликови бого ва које тумачимо пародирају повлашће ни слој друштва, који због своје разма жености и неприступачности жели мало више забаве, али кроз параду шунда и кича – каже Манојловић Добријевић. Пошто се појављује у улози богиње Венере, Манојловић Добријевић освр нула се и на приказивање емоција у овој оперети: – Љубав није измијенила свој облик. Љубав је остала Љубав, али они који се нађу у њеној замци постају носиоци ко мичних сит уација. ДИСАТИ ЗА УМЈЕТНОСТ Ријечи хвале за колеге није штедио ни композитор химне Републике Срп ске Младен Матовић. – Повратак оперете у Народно позо риште Српске, на велика врата, истин ски је култ урни подви, резултат ван серијског донкихотизма организатора, професора и студената бањалучке Ака демије умјетности – каже Матовић. Понајвећу заслугу за чаробну ноћ на пролетошњој премијери, не заборавља Матовић, имао је оперски пјевач Јасмин Башић. – Да, он је херој премијере. И поред озбиљних здравствених проблема, и поред препоруке да остане у болници, потписао је да ће наступити на сопстве ну одговорност, па је и у таквим околно стима бриљирао у улози Јупитера. Тако се живи и дише за умјетност – наглаша ва Матовић.
SRPSK A No 8-9 2014
93
Ж ивот ,
94
рома н и
/
L i f e ,
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
N o v e l s
висинама Светог Деспота АЛЕКСАНДАР ПЕТРОВИЋ, АЦА СЕЛТИК, ФРОНТМЕН „ОРТОДОКС КЕЛТСА“, ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОН АЛНУ РЕВИЈУ“
Ка
Одрáстао је крај ћивота Душана Силног и увијек поздрављао ратнике-чуваре пред Ружицом. Памти једно „Светосавско звонце“ и нека палилулска дворишта, воли Игоа, Пушкина и цио букет српских пјесника. Кроз музику је допро до древних слојева у нама, чуо наше рођаке у времену и наслутио дубоке везе, лијепе и загонетне. У Даблину је био само два сата и остао заув ијек. Срце му је ономад дало жути картон, а он је паметан играч. Остао је опчињујуће обичан, „права правцата антизвезда“. Не прави се важан, он јесте важан
Пише: Бранислав Матић
П
омислиш да је пред тобом Мер линов школски друг, Ланселотов чаробни лау тиста или чамџија из Авалона. А није. То је наш Аца Селтик, живописни Београђанин, изданак дубо ких келтских слојева у нама. Рођен је на Светог Тому 1969. По оцу Тимочанин, из зајечарског Заграђа, по мајци спој Мо равске (у Чешкој) и Београда, „са ваљев ским огранком“. Преци су му учитељи и војници, племићи и музичари. И он је му зичар, фронтмен чувеног бенда, радијски водитељ, уредник у Програму за дјецу Ра дио Београда. Сретнеш га и питаш: „Гдје си, Ацо?“ А он ведро одговара: „Свуудааа!“ И већ замиче за угао, ко тица. Па ипак, радо је допустио да буде уло вљен у мрежу овог разговора. Бели Град. Београд... Ха, мој Београд је нешто питомији, мирнији и спорије му теку реке од овог нашег данашњег, свако дневног. Да, има ту неколико места која ми увек узбуркају осећања, каткад изазо ву и понеку сузу. Занимљиво, моја београдска сакрална места су уистину сакрална. Црква светог Марка. Витешка Црква у којој свој вечни сан снева цар Душан. Ње гов саркофаг увек ми је распламсавао ма шту, враћао ме књизи Чудесни свет Ђорђа Лобачева. Сећам се и проте Гвоздена из
мале Светосавске цркве, пре него што је Велики храм почео да се уздиже. Једне не деље, мислим, донео је Светосавско звон це. И данас ми је та чаробна књижица љу бичасто-златних корица негде у кући. Како сам растао, ширили су се и мо ји београдски видици. Родитељи су има ли обичај да ме викендом поведу у пре подневну шетњу Београдом. Често смо ишли и само нас двојица, отац и ја, док је мајка остајала код куће да бисмо после ручали како треба, „на кашику“, што би рек’о народ. „На Калишу“, од свих оних кула и топова, дечаку се просто заврти у глави. Највише сам волео, и још увек највише волим, па и са мојом децом, да одем до још једне витешке цркве, Деспо тове Ружице. Да се по ко зна који пут по здравим са ратницима који чувају улаз у
Крај Цркве Ружице у Београдској тврђави
Литература и музика – У неком тренутку Орвелова „1984.“ прилично је уздрмала моју слику света. Имао сам тада неких, мислим, четрнаест го дина. Неки ће рећи: прерано за такву књигу. Али ја сам је ода брао за „слободну лектиру“ и написао трактат на осам страна. Наставница ми није веровала да сам то сам написао. Уз то су дошли још неки велики књижевници. Мој фаворит је био и остао Виктор Иго („Звонар Богородичине цркве“, „Јадници“...). Музика је увек била нераздвојиви део мог бића, па је тек ту „гужва у шеснаес терцу“. Али рецимо да су ми увек нешто више од других значили Пјотр Иљич Чајковски, Jethro Tull, Iron Maiden и The Pogues.
SRPSK A No 8-9 2014
95
Ж ивот ,
Аца Селтик као мали и као одрасли, већ разнобојних очију
Са супругом у Манасији, љето 2012.
рома н и
њу, да свратим до Цркве свете Петке на чашу воде са извора, и да, на кривини пута од једне до друге цркве, поздравим мајора Драгутина Гавриловића и његове хероје. (...) Наравно, има ту и неких других ме ста која су била важна у мом живот у. У Клуб студената технике, где се мо гло ући само са 18+ година живота, ула зио сам кад сам хтео и како сам хтео. Отац мог „клупског друга“ Горанчета био је домар Факултета и живели су у стану поред самог КСТ-а. Пола живо та провео сам у КСТ-у, тамо сам и моју жену упознао. У Дом омладине хрлили смо сваке суботе на „Хит недеље“. У ба шти СКЦ-а окупљао се creme de la mente београдског рокенрола. „Академија“ је у једном тренутку била друга на листи најбољих европских клубова. Могао бих да ти причам и о неким драгим „обичним местима“, неким пали лулским двориштима, врачарским про лазима, стазама и богазама тада знаним само мојим вршњацима. Али одужило би се. А треба нешто оставити и за касније. Градови сродници. Постоје још два града у којима се, дословце, осећам као код куће. У Солун сам ишао сваке годи не, понекад и двапут годишње. Ако из узмемо оно што је изграђено у послед њих петнаестак година, познајем га као свој џеп. А један од најчуднијих осећаја дожи вео сам када сам први пут био у Паризу.
Студије – Студирао сам неорганску хемију на Технолошко-мета луршком факултету, али никада нисам себе видео у лаборато рији и белом мантилу. Била је то она породична инерција која те повуче да студираш исто што и твоји родитељи. Али, живот је све средио на други начин. Када сам изашао из ЈНА, ушао сам у Радио Беог рад и остао ту до дана данашњег.
96
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Како је аутобус ушао у Париз, после два десетпетосатног пробијања кроз пола завејане Европе, тако је мени кроз гла ву пролетела мисао: „Стигао сам кући!“ Ни данас не умем то да објасним, бар не рационално. Тај осећај имао сам још са мо када сам први пут из ЈНА долазио на одс уство, после шест месеци. Пробудио сам се на уласку у Београд и угледао „Ге нексову“ капију у Новом Београду. Као у транс у залепио сам се за стакло и сузе су ми наврле. Али, добро, нико није ви део. Где, бре, војник да плаче?! Касније сам то повезао са начином изградње центра Београда, по узору на париске троуглове, и са чињеницом да су и Београд и Париз Богородичини градови. Можда је то објашњење неко ме „сувише метафизичко“, али, свеједно, чињеница је да се у оба ова града осећам као да сам ту рођен. Како се калио Баш-Челик. Одраста ли смо у срећно време, када си морао да се потрудиш да би дошао до нечега што ти је важно. Да жртвујеш нешто. Није нам све било на дохват руке, или „на клик далеко“. Ниси могао да отка жеш већ заказани састанак, ниси могао да одмах чујеш песму која те интерес у је него си морао да сачекаш да ти плоча дође у руке, или да је стрпљиво ловиш на радију. Морао си људима да саопшта ваш ствари у очи. То нас је научило стр пљењу и одговорности. Научило нас да планирамо и размишљамо, коначно и да ценимо једни друге. Сви смо читали, слушали и гледали. Ово данас, ово „инстант друштво“ у коме се све саопштава чвркањем по та стат ури, нема везе са тим. Свако време има своје постулате и своје вредности, али чини ми се да је овај генерацијски јаз нешто шири него они претходни. Друштво свевремених пјесника. Пе снике сам открио значајно касније од прозних писаца. Ваљда то тако иде у живот у. Цела палета српских песника мени је битна. Од оних давних и непо знатих што су спевали све оне епске пе сме којима сам се хранио од малена, до потоњих који су задржали национални идентитет и патриотски занос и никада се нис у либили да га искажу. У проте клих неколико месеци поново ишчита вам Дучића, знам да ћу се временом по
SRPSK A No 8-9 2014
97
Ж ивот ,
98
рома н и
/
L i f e ,
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
N o v e l s
ново вратити и Ракићу, и Ђури, и Дис у, и Лази Костићу, и Змају, и Бранку... И овде онда одједном испливава Он! Више је од песника, много више. Узор. Свети Деспот Стефан Лазаревић! А што се тиче иностраних... Их, па он мени није инострани, он је мој! Један и једини, највољенији од свих песника: Александар Сергејевич Пушкин! Отаџбина. Србија је моја Отаџбина. У XXI веку огроман је дар живети у зе мљи коју можеш да назовеш у исто вре ме и Домовином и Отаџбином. Ни један Американац не живи у Отаџбини, ни ти има право да ту земљу тако назове, осим шачице преживелих Индијанаца. И уместо да будемо поносни на своју Отаџбину, ми је сами подривамо. На би ло ком другом месту на свет у смо само странци. Само ово је наш дом. У сазвежђу Келта. Легенда каже да је прва реч коју сам изговорио: Селтик. И то за време финала Купа шампиона „Сел тик“–„Фејнорд“. Тако је бар тврдио мој тата. А нема логике да буде другачије. Мој улазак у свет Келта просто је морао да се деси. После се то разгра нало у многим правцима, превасходно уметничким и историјским. Од подсве
сног бурног реаговања на мелодију и На Крупајском тражени смисао чудне музике са пло врелу, у источној ча „Даблинерса“, Џона Ренборна, групе Србији „Џетро Тал“, преко фамозног трећег ал бума „Цепелина“, па до касније озбиљне фасцинације „Поугсима“. Њихова поја ва прес удно је утицала на све што се са мном касније дешавало. Одатле су пред мене искрсавали ли кови храбрих, веселих шаљивџија келт ских, јешних и доброг цуга, великих закерала, немирних и кавгаџија, али бес крајно оданих и привржених својим по родицама, пријатељима, коначно и својој земљи, вери и наслеђу. Укратко: Келти. Био је то, разуме се, само почетак пу та којим сам, за сада, стигао довде где се налазимо данас. Одбљесци, везе. Кроз те песме при стизали су одјеци неке давне прошлости, коју сам, свакако, морао да истражим. Онда успут сретнеш једног Милоша Цр њанског и његова запажања о тој ми стичној српско-келтској сродности. Па
У бојама „Селтика“: Шах зеленим фигурама
Зов – Поред свих оних која сам већ поменуо, и која походим често, кад год могу, постоји још једно место које ме магично привлачи: Ртањ. Као да ме зове себи. Корени су дубоки. SRPSK A No 8-9 2014
99
Ж ивот ,
Син Стефан са гуслама на Калемегдану Кћерка Јована са гитаром, на малом собном концерту
Аца у Трсту са Џејмсом Џојсом, 2010.
100
рома н и
Толкина и Господара прстенова, књигу у којој непогрешиво препознаш ехо срп ске митологије и старе вере. Па упознаш Ранку Куић, чије епохално дело на 5.000 страна о српско-келтским паралелама овде још нико није нашао за сходно да објави, него и даље чами негде у Велс у (срећом, скраћена верзија, издата под називом Црвено и бело, ипак је прона шла свој пут до оних које то занима)... Сретнеш и многе друге који су осетили да ту има нешто више од обичне накло ности према једном географски тако да леком а тако блиском народу. Да скратим причу, довољно је рећи да српски и гелски језици деле око 4.000 речи и топонима, од Таре, преко Јухора, Авале, Дунава, до Ере. Да делимо неке архетипске ритмове и мелодијске скло пове карактеристичне само за поднебља на којима ми обитавамо. Заједничка нам је, дабоме, и она чувена крилатица да во лимо да „поједемо, попијемо и освојимо три бода у гостима“. Уосталом, пола Ср бије живи у келтским градовима. И, не заборавите, и једни и други бојимо се са мо једног: да нам Небо не падне на главу!
то смо били и остали ми. То важи за све који су прошли кроз групу „Ортодокс Келтс“, а постава се мењала минимално, само колико је заиста морало. Поменух да смо различити. Потпуно. Од музике коју слушамо до политичких опредељења и гастрономије. Али у то ме и јесте штос. Свако од нас донео је у „Келте“ део себе и уградио у тај наш особени звук. Кажу да не постоји најбо љи гитариста, најбољи певач, најбољи бенд... Постоје само они које препозна јеш увек и свуда. А кажу и да „Ортодокс Келтс“ не можеш да побркаш ни са јед ним другим бендом који се бави овом музиком. То је наш највећи успех.
Моја „Дружина прс тена“. Имам обичај да кажем да је групу „Ортодокс Келтс“ окупио лично свети Патрик, ир ски свети Сава. Како другачије објасни ти да се толико различитих људи, у вре ме када се у Србији о Ирској мало знало, окупило око једине заједничке тачке: ирске музике? А сакупили смо се из простог разлога – то је био наш начин изражавања. Ту смо се осећали сигурно,
Антизвезда. Ник Кејв је једном при ликом рекао: „На бини сам Ник Кејв, али кад сиђем са бине ја сам Хенријев тата!“ Ја сам ту донекле другачији: и на бини сам Стефанов и Јованин тата. Највеће искушење је остати на бини онакав какав си и ван ње, не дозволити да те клицање масе узнесе и поквари. У ствари, ја сам права правцата анти-зве зда. Упорно не признајем да сам другачи
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Два сата у Даблину. Звучи чудно, мо жда и невероватно, али ја сам у Ирској провео укупно два сата! Још чудније је да су и та два сата била више него до вољна да ми потврде све оно због чега сам је заволео. Два сата тумарања по да блинској луци и околини више су од три дана јахања на неком другом месту. И, да, одатле сам понео потврду мог рани јег уверења: да крв није вода!
SRPSK A No 8-9 2014
101
Ж ивот ,
Концерт на „Бир фесту“ у Београду 2014.
рома н и
ји од осталих само зато што сам на бини, па их гледам са ње. То су тренуци. Али, ја сам исти тај и на пијаци, и у школском кад играмо „на малиће“, и кад водим де цу у вртић и школу, и кад се возим ГСПом... Радим што и већина осталих. Буде ти некада и непријатно кад знаш да не можеш неопажено да се промуваш по Кнезу држећи се са женом за руке, али то је тако. Некоме значи много тих пар секунди, колико је потребно да се на бр зину усликамо, па ко сам ја да му то ус кратим? И то је то: и искушење да оста неш нормалан, здрав и прав, са обе ноге чврсто на земљи, и дар који ти омогућава да се бавиш оним што највише волиш. Промјенио бих, да могу. Мислим да не! Шта год да сам произвољно про менио у свом живот у, сам живот би ме вратио да доучим лекцију. Све што се догодило, сматрам, морало је и треба ло да се догоди. У крајњој линији, да сам одиграо другачије, то не бих био ја.
Портрет из 2010.
Срце ме је откуцало. Да, буквално, и то на бини. Кврцнуло. Ипак, мислим да је то само „жути картон“, паметном играчу довољна опомена. Да се разуме мо, немам страх од преласка на другу страну. Али знам, ако пређем прерано, моји вољени биће ускраћени за неке ствари за које не би смело. И зато не на меравам да ову епизоду понављам. А шта је то ново донело у мој жи вот? Пре свега спознају да други зависе
Роман – Желео бих да изнађем времена и напишем роман који ми се годинама мота по глави, али свестан сам да за то морам да се осамим и омогућим себи мир колико год буде потребно. А шта ме све чека до тада, не могу ни да претпоставим.
102
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
од тебе много више него што си до тада хтео да признаш, па затим да ниси све могућ и, поврх свега, да се такве ства ри не дешавају само „неком другом“. Е, зато сам ја избацио из свог живота све оно што ме је довело до границе, у нади да ћу ту границу поново видети за јед но стотинак година бар, а после ћемо се договорити. „Кутија која говори“. „Радио је оно последње што чујеш.“ Национални ра дио је први и последњи глас који једна држава има. Кад би у етру нестало Ра дио Београда, знали бисмо да је неста ла и држава. А ја у том Радио Београду обитавам, еееј, већ пуних четврт века. Дуже него што и „Келти“ постоје. Коли ко год сам ја део Радија, толико је, по сле свега што смо прошли, и тај Радио део мене. Мислим да се то и чује у мојим емисијама. Тамо се осећам као код куће. Буквално. Жалим што је телевизија пре узела примат у брзини пласирања вести, јер је радио, по природи ствари, бржи медиј. Али и то се враћа на своје, само полако. Свако чудо за три дана. Разлози за наду, упркос свему. Не ки кажу да сам неумерени оптимиста и да увек делујем позитивно. Ваљда сам такав по природи. А шта нам друго па остаје? Црпим то из свега онога што ме окружује. Живот је диван, и свет је диван, ако га тако посматрамо и поста вимо се на прави начин. И у кући, и на послу, и на бини... Радим оно што нај више волим, на начин који ми највише одговара, најискреније што могу, из све снаге, без икаквог штековања и резерве, без компромиса, окружен сам људима које волим, па зар се може тражити ви ше од тога?
SRPSK A No 8-9 2014
103
В иш е
о д
игр е
Неску ста ш ни пљач бумеранга УРОШ ПЕТРОВИЋ, НАЈЧИТАНИЈИ ДЈЕЧИЈИ ПИСАЦ У СРПСКОЈ
Непосредно након спуштања балона у којем је летио над српским земљама
104
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Почео је да пише у жељи да опет постоје књиге које ће вратити сјенку ватре на лице приповједача. Објасниће вам пишчеве намештаљке, а онда ће вам све бити још загонетније. Писање је за њега филигрански рад на припреми ватромета. Каже да ријечи не покрећу чаролију него нам помажу да је видимо. Данашња дјеца су жртва безумне родитељске љубави, разоружана презаштићеношћу, заробљена у 2Д свијету. Он их разумије и буди, зато га свугдје дочекују као неку рок-звијезду Пише: Весна Капор
SRPSK A No 8-9 2014
105
В иш е Природи у походе
о д
игр е
П
исац је фантастике и загонетних прича. То ћете о њему прочи тати у бројним одредницама на интернет у, али он је много више од то га. Може се рећи, без ризика од грешке, магијски је лик. У његовим књигама су, незаобилазно, приче које потичу из словенске и српске митологије. Уноси у њих, свакако, и мотиве других култ ура. Његова приповедачка страст претаче се у фотографије, кроз које такође пише приче. Густо ткиво имагинације очара вајуће се спушта на свакога ко зарони у свијет његовог приповедања. Промијенио је много занимања. Да нас као слободан умјетник пут ује, би љежи и мења свијет, на начин на који може: талентом и вјером да је слобода оно што сами одредимо. Такође, Урош Петровић слови за једног од најинте лигентнијих Срба. Свој живот и успјех објашњава као „бесомучно утаживање радозналости“. По његовом роману Пети лептир снимљен је први српски 3Д филм. Није само писац за дјецу, него и чо вјек у мисији. Непрестано је на разним манифестацијама преко којих шири за интересованост за дјечију књижевност, као и за култ уру и историју. Његови су срети са дјецом су више од обичних ча сова. Водећи читаоца кроз свијет мисте риозних препрека, говори нам о многим заборављеним појмовима. Подстиче му дрост, досјетљивост и часност. Мешају ћи свијетове, отвара видике и враћа са мопоуздање. Проглашен је најбољим дјечјим пи сцем за 2013. годину, а професорка Љу штановић је на додјели казала да га дјеца дочекују као неку рок звијезду. И у 2014. најчитанији је дјечији писац у Српској.
Писати за дјецу, а заправо окупирати пажњу одраслих, подс тицати њихову свијест и терати их да се такмиче са дје цом, да ли је то пишчева намјештаљка или случај? Понекад лутам пуштајући да ме во де прави или привидни путокази. Та ко се понашам и у књижевности. Када пишем, не знам шта ће се са јунацима романа догодити. Ни са књигом. Ни са мном. Испало је да такав начин писања неизоставно проузрокује непредвиди вост написаног. И такав начин живота неминовно проузрокује непредвиди вост доживљеног, уосталом. Добијам пуно писама – чак и оних правих, руком писаних. Већином их ша љу деца. Неки су почели да пишу своје, неки моје нове књиге. То је непроцењи во. Скупљам бумеранге и имам их до ста, али овај који сам описао у претход ној реченици је најлепши. Загонетне приче су пос тале, у многим домовима, мјес та око којих се окупља цијела породица, као некада око ватре. Да ли то осјећате као одговорност и ми сију? Серијал Загонетне приче је и настао у жељи да постоје књиге које ће врати ти игру сенки ватре на лицу приповеда ча. Наравно, нико се није надао толиком тиражу (само први од пет наставака продат је у више од 30.000 примерака). Често и сам налетим на групу деце ко ја седи у парку и чита те приче, разга љујући вијуге. Виђам своје књиге на друштвеним мрежама – на списковима десет књига које су некоме промениле живот, на породичним фотографијама са летовања, греју се на егејском песку заједно са заштитним УВ кремама. Лепо је знати: неко их негде чита.
И набаса на низбрдицу
ДОК ПОКУШАВАШ, ИМА СМИСЛА
Рођен је у Горњем Милановцу, живи у Београду, али често борави изван њега. Најрадије проводи вријеме у природи и у дружењу са дјецом. Добитник је бројних награда за дјечију књижевност, а у неким од њих у жирију су била и дјеца („Доси тејево перо“, „Невен“, Награда Змајевих дечјих игара, „Гордана Брајовић“...) и награда за фотографију. Књиге: „Деца бестра гије“, „Загонетне приче“, „Приче са оне стране“, „Мрачне тајне Гинкове улице“, „Авен и Јазопас у земљи Ваука“, „Тајне вештине Марте Смарт“, „Пети лептир“. Коаутор је програма „НТЦ систем учења“ који подстиче креативно и логичко размишљање и примјењује се у неколико земаља Европе.
Преносити архетипске слике савреме ном младом читаоцу опседнутом бр зином, новим медијима и наоко рав нодушношћу према свему што се тиче традиције, многи кажу да је као гурати Сизифов камен. Ви сте, ипак, прона шли пут? Ако је у почетку и било напора на том пут у, очигледно је да сам пре не колико година набасао на дугачку, бла гу низбрдицу. Сада и да се повучем пар
106
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
SRPSK A No 8-9 2014
107
В иш е
108
о д
игр е
/
M o r e
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
t h an
a
Gam e
Земља описана свјетлошћу Поред књижевности, бавите се фото графијом, дизајном, илустрацијом... Може ли се рећи да и тако ширите причу о српском простору као мјесту искона и позитивних вриједности? Моје фотографије Србије видело је не колико милиона људи, али мислим да би их правио и само због тога да би постоја ле. Ипак је то бележење записа светлости, чак и звучи узвишено. Догађало се да љу ди посете Србију захваљујући фотографи јама које сам објавио на интернету.
година на планину Тару, тај камен би се сам котрљао. Наравно, све под капом небеском има исти број узбрдица и низ брдица, тако да сам спреман и на обрну ти угао стазе. Не радујем му се, али ме и не саблажњава. Доста рано сам схватио да смисао није у циљу него у пут у – то је свако на чуо, али много мање њих је то схватило. Још су ређи они који то макар делимич но примене на живот. Није лако то до кучити, већа енергија се, чини ми се, по теже за ламентирање над својим усудом него на сасвим природно стремљење ка преокрет у. Све чауре су саздане од лако ломљивог материјала, иако тако не из гледају. Створене су да би се једног дана распрсле и створиле нови живот. Свако би требало да нађе начин да их раст ури у парампарчад. И све док покушаваш, време које ти је даровано има смисла. Фантастика и митологија су основе Ваших књижевних форми. Но, начин на који градите свијетове својих књи га, с друге стране, неком невидљивом скретницом граничи се са фут урис тич ким визијама. Да ли је то кључ којим се отвара садашњи свијет читалаца? Не пишем по синопсис у. Процес пи сања доживљавам као филигрански рад на припреми ватромета. Награда је на крају. Понекад ми читаоци пишу, наво де да су им моје реченице добовале по жилама, као да су доживљене. Једна од тајни је и то што ретко када опис ујем радњу коју нисам макар у неком облику и сам доживео. Спуштање низ слапове хладне планинске реке – доживео, имам ожиљак као успомену. Летење балоном – искусио, последица прве награде на фотографском конкурс у. Бег од дивљих
сисара – још увек свежа успомена са Ртња. Испирање злата, јахање, потрага за закопаним артефактима и тарт уфи ма, лов на пијавице, убод на глогов трн, ноћење у пећини, све је то доживљено – знам како све то боли и како се све то воли. Наравно, све то уплетем у нешто измаштано, трудећи се да и то буде до живљено, макар ментално.
Снимити прозоре у свјетлост (Фото: Мејер Малнер)
СУДБОНОСНА ДОЗА СЛОБОДЕ Ући у књижевност и о(п)стати, с радо шћу. Колико је умијећа и рада за то по требно? Потребно је много и умећа и рада. Ипак, не могу да се одупрем пожуди да се мало погледам и са стране: имао сам и много среће. Многе добре последице видиш тек када се окренеш уназад. Тек сада знам колико су ми значила сва она скретања изазвана знатижељом, све оне лекције које сам научио а нисам морао – можда и више од оних које сам морао. Како самеравате садашњи тренутак и дјетињс тво своје дјеце у однос у на соп ствено? Парадоксално, у време експанзије 3Д технологије, авант уре одрастања деце своде се све више на 2Д, на екране. Ми смо имали 3Д детињство, екрани су та да били спутани. Аналогијом, можда је ово данас спутано детињство! А можда је и то еволуција човека, корак до оних лежећих, крупних људи из филма Воли. Иначе, ја сам рано био почашћен приличном дозом слободе, а то је пр ви услов за развој креативности. Нема искорака без дате могућности да се он направи, и нема великих авант ура без првог корака. Имао сам срећу са одра стањем – нисам био спутаван са првим корацима. Данас смо, из безумне љуба ви, презаштитили децу и, парадоксално,
Четири срећна потреса мозга Спајате митологију и историју различитих епоха и наро да, ипак читаоца доводите до једне равни гдје се не за боравља своје, а истовремено се то уплиће у множину, у космогонијске размјере и представе...? Ваљда је разноликост мотива управо сразмерна богатству у глави. Када желим да се нашалим, напоменем да сам као де те доживео четири потреса мозга – изгледа да се у тој невољи штошта срећно преспојило. Када не желим да се шалим, ка жем исто.
SRPSK A No 8-9 2014
109
В иш е
Како упецати добру причу
о д
игр е
онемогућили им оно право детињство, какво смо ми имали. Недавно смо од вели градску децу, у тајном договору са њиховим родитељима и Јованом Меме довићем, у дивљину на планини Тару, да пале ватру, једу гљиве и пужеве, газе боси по блат у и купају се у планинском језе ру. Изненадили смо ми њих, али богами и они нас. Видећете! Да ли је Ваш књижевни свијет алузија на Србију, на Балкан? То јесте моје окружење, иако наоко измештено изнад земље, у прошлост, у дубину, у волшебно. Било је занимљиво на једном сусрет у српских и норвешких писаца, на ком сам учествовао. Завиде ли смо једни другима – ми њима на бо гатству њиховог окружења, они нама на богатству тема нашег станишта. Балкан
Друкчији приступ образовању – Био сам председник Менсе неколико година, али сада се бавим искључиво децом, посебно даровитом. Са др Ран ком Рајовићем држим предавања учитељима и васпитачима о нашем „НТЦ систему“ учења у многим вртићима, школама и факултетима у земљи и иностранству. Направили смо ве лики искорак у другачијем приступу образовању. Нема сум ње, дете одустаје од учења, чак и од игре, само у случају да му понуђено није довољно занимљиво и надахњујуће. У су протном, нема границе у томе шта, колико брзо и успешно може да савлада. То важи и за одрасле, како уобичајено зо вемо децу са вишедеценијским стажом.
110
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
је непрес ушно извориште догађаја, све је плахо и хировито. Тема је напретек, свега осталог смо жељни. Може ли се говорити о инспирацији као иницијалном момент у стваралаштва, или је она небитна у свијет у данашњих медија и технологије? Инспирација је све, а морам признати да понекад искра идеје севне и са екрана. Тех нологија која нам је обузела чула није само отуђење и пречица до површности. Па да нас могу, за две секунде, да себи приуштим слушање најбоље музике икада написане, па још и у најраскошнијем извођењу! То су доскора могле само краљевске породице, и то спорадично! Желим да напишем неко лико реченица уз Моцартове ноте? Две се кунде за ту чаролију! Желим ли да сазнам како је „веспа“ добила име? По оси, опет је требало две секунде! Сви смо добили све знајућу куглу, и то скоро бесплатно. На равно да се у том поклону крије и штошта пропратног, нежељеног материјала. МАГИЧНО ЈЕ СВУДА ОКО НАС Чес то пут ујете: књижевни сусрети, сли карске колоније, рад са дјецом.... Колико је важан тај чин сусрета са другим? Тако сам замишљао живот. Велико је питање да ли ишта на свет у постоји ако није у однос у са нечим другим. Постоји само нешто некоме. Остало је ништа.
Поред фабуле која је увијек загонетка, занимљиви су антропоними и топони ми у Вашим романима. Да ли су и они дио одгонетке? Волим да скривам. У речима, фото графијама, цртежима, чак и у живот у. У свакој од мојих књига налазе се још увек недокучене тајне. Иако је од изла ска првог романа Авен и јазопас у Зе мљи Ваука прошло више од деценије, још нико није успео да дешифрује на чин на који сам јунацима давао имена. Ево једног примера: најумније биће у роману је Пенвир, риболики створ за кога се слути да је ванземаљског поре кла – он је добио име тако што је пар слогова извучено из назива једног ви ше него познатог древног насеља – Ле ПЕНски ВИР. Чак и личи на чувене артефакте, тамо пронађене. Такође, у роману Деца Бестрагије постоје сим боли који раздвајају пас усе – нико још није пронашао њихов смисао, иако та књига има већ петоцифрени број вла сника и читалаца. Преплићу ли се стварни живот и књи жевна фикција, понекад? Мени се то догађа, и не верујем да је случајно. Неколико недеља по изла ску књиге Мрачне тајне Гинкове улице, у којој на крају главна јунакиња добија прилику да лети балоном, добијам и ја прву награду на великом фотографском
конкурс у – летење балоном изнад Бео града. Иначе, књиге о зеленокосој девој чици Марти преламала је, чудним спле том околности, баш једна Марта, која, гле чуда, боји кос у у зелено. То код нас ретко име је и могло да се поклопи, али у комбинацији са зеленом косом – мало је превише. Нормално је да, макар под свесно, опис ујеш у књизи шта ти се до годило. Догађа ми се често и обратно, и мораћу добро да припазим шта пишем. Магијске ријечи су... Све магично је већ ту, око нас! За гледајте се једном у извор или водопад, неколико минута ћутите и добро се за мислите пред чим се налазите. Магиј ске речи никад нис у изазивале чароли ју, одувек су нам само помагале да је увидимо.
Испирање злата на ријеци Пек
Фотографије: Архива саговорника
Међустаница петог лептира У свим Вашим књигама осјећају се вјетрови међусвијето ва, као да се може дотаћи сањана реч: вјечност. Да ли је то оно што и сами живите? Једна од првих прича које сам написао и објавио зове се „Међустаница“. За њу сам награђен, из ње је истекао такође награђени роман „Пети лептир“, по којем је Радио Београд снимио радио драму и по којем је недавно завршено снима ње првог 3Д дугометражног играног филм у историји српске кинематографије. Међупростори обесмишљавају границе, занимљиви су, као акорди са пробраним тоновима из сазвуч ја разнолике околине.
SRPSK A No 8-9 2014
111
Б а јк а
112
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Живот од прича исплетен ВРЕТЕНКО, ОСМИ ПАТУЉАК, И ЊЕГОВ ПУТ КА ПРИНЦЕЗИ
Сваки патуљак у селу знао је неки занат. Да крпи рибарске мреже нитима мјесечине, на примјер. Или да справља чаробне напитке. Или да ископава дијаманте у пећинама. Само је Вретенко сједио и по цио боговетни дан причао приче. У те приче нико сем њега није вјеровао, али сви су остављали послове и долазили да га слушају. Старешина села много се љутио због тога. А онда краљ једнога дана објави да ће дати своју кћер и пола краљевства ономе ко исприча најљепшу причу. Тада је куцнуо и Вретенков прави час
И
ка и ја учимо да бројимо. Два су ока. Пет прстију. Седам пат уљака. „Тата, а гдје је осми пат уљак?“ пита Ика. Тата не би био тата када не би знао гдје је осми пат уљак. Ипак, затечен, кажем да не знам. Али Ика већ са новим питањем чека иза ћо шка. „А зашто не знаш?“ И ту већ помоћи нема. „А како се он зове?“ не одустаје Ика. „Зове се Вретенко“, кажем. Кад легнемо у кревет и угасимо све тло, Ика стави прст у уста и изда на- ређење: „Тата, причај Вретенка!“ И онда причам. Четрнаест ноћи причам Ики а пет наесте седнем и напишем то, да и друга деца чују. ПУЧИНА НА ВИЛИНСКОЈ ВОДИ Било је то у вријеме када су земљом владали пат уљци и вилењаци. Када није било снијега и олуја. Када је Азри Дау т, цигански краљ, ко вао и кујући претварао гвожђе у злато. Када су пат уљци, глава уроњених у јастуке испуњене перјем анђела, сањали најљепше снове.
Пише: Небојша Јеврић Када је, сједећи на рамену Страшоње Страшног, огњена кокош по читав дан бајке кокодакала. И када је краљ пат уљака своју кћер давао за жену оном ко исприча најљеп шу бајку. Тада се на пијаци још могао купи ти чаробни пас уљ, што расте до неба. И жар птице још су крале златне јабуке из дворских вртова, а принчеви убијали страшне змајеве на Румији и Ловћену. У то вријеме, дакле, живио је пат уљак којег су сви звали Вретенко. Вретенко није волио никакве занате. По читав дан је просто сједио и изми шљао приче. У те приче нико осим њега није вјеровао, али када би почео да при ча сви су долазили да га слушају. Други пат уљци крпили су рибарске мреже нитима мјесечине, мијешали ча робне напитке, ископавали дијаманте, којих тада бијаше у свакој пећини, а Вретенко је сједио, сједио по читав бо говетни дан, и причао. „Ах, јадна ја! Од тебе никада ништа неће бити!“ јадала се по читав дан ње гова добра мајка. „Кућица само што нам се не сруши, у њој ништа сем шумских јагода, а ти причаш ли причаш.“ Вретенко је ставио на главу капу са пером од фазана, на коју је слетио леп тир, и два венчића са чаробним трава ма, па наставио да прича приче. SRPSK A No 8-9 2014
Илустрација: Предраг Тодоровић
113
Б а јк а Вретенко, једини пат уљак који није имао никаква заната, силно је наљутио старешину села. Била је сушна година и прориједили су се шумски плодови ко јим су се хранили пат уљци. Хране је било све мање, а Вретенко је и даље сједио и причао. Онда су и други пат уљци оста вљали корисне послове и долазили да га слушају. „Није што он не ради“, фрктао је пат у љак Љутко, „него што другим пат уљцима не да да раде.“ Једнога дана, када је Вретенку већ до садило да слуша јадиковке, он рече: „Ви кажете да од мене ништа неће би ти. Биће, биће, иако ја не знам ништа дру го да радим сем да причам бајке. Чуо сам да ће наш краљ дати своју кћер за жену оном ко исприча најљепшу бајку и још пола краљевства приде. Идем на двор и постаћу краљ.“ Како се смијало цијело село када је Вретенко кренуо пут краљевског двора, са буздованом направљеним од крилца бумбара преко рамена и мачем од рога јеленка за пасом. Ходао је дуго или можда кратко, сти гао далеко или можда близу, тек, у сми рај дана застаде крај воденичног точка у потоку гдје су виле долазиле да се купају. Када се пробудио, била је поноћ. На небу је био пун мјесец, а двије виле свађају се крај потока. Дошле су на купање, а забо равиле босиок. А без босиока виле се никада не ку пају, јер вода у којој је потопљен босиок чува их од злих погледа. Вретенко се у трену расани па им се умилно обрати. „Ти си једини човјек који је прис уство вао купању вила. Захвати зато ове воде у тестију. Од вилинске воде свака се рана зацељује, чак и она што смрт доноси.“ Тога часа се огласише пијетли, па виле одлетјеше. НА ОРЛОВОМ КРИЛУ ДО ДОГОДИНЕ Вретенко захвати воду у тестију, при теже опанке, па настави пут. „Ах, када будем причао у селу, нико ми неће вјеровати да сам у друштву вила преноћио“, мислио је. Пут га потом нанесе у мочвару. Он на чини чамац од орахове љуске, перце од голуба узе за весло, па тако пређе мочва
114
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
ру. Потом наиђе на стијење, узвера се уз уз помоћ паучине, па тако савлада и ту препреку. Био је далеко велики град и у њему дворац у којем је живјела принцеза, а тамо се упутио пат уљак Вретенко. Послије неког времена сјео је да се од мори и окрепи шумским јагодама. Био је на почетку велике шуме. Сједио је и јео, кад, одједном, из грмља нешто пропишта. Дотрча тамо и имаде шта да види: пробо ден стријелом, сав у крви, лежи сури пла нински орао. Умире. „Не бој се“, шапну му пат уљак, „ја ћу те спасити.“ И храбро приђе суром орлу, највећем непријатељу пат уљака, па му из груди извуче стријелу. Онда отвори чут уру са вилином водом и њом му пос у рану. По шкропљена чудесном вилином водом, ра на нестаде као да је никада није ни било. Пред Вретенком је сада стајао госпо дар планинских врхова, сури орао, пат уљ ку добро знан, јер је сејао панику у њихо вом селу. Није било године да сури орао не уграби неког неопрезног пат уљка. А Вретенко је сада стајао пред њим и гледао га право у очи. Толико се близу једном суром орлу никада ни један пат уљак није примакао. „Спасао си ми живот. Обећавам да више никада неће бити рата између мог и твог рода. Никада више ни један сури орао неће појести ни једног пат уљка. А ти ћеш бити мој побратим.“ Њих двојица посједеше тако једно вријеме, а Вретенко онда свом побрати му исприча откуда долази и зашто се за путио ка великом граду, па устаде да се са њим поздрави и пође, јер га је чекао дугачак пут. Сури орао се на то јетко насмија. „Пут јесте дугачак за твоје ноге, али није за моја крила. Него пењи се, побра тиме, да прије мрака стигнемо до великог града.“ Вретенче онда храбро усједе међу ор лова крила и они полетјеше. Ех, шта би дао Вретенче да га сад ви де његови пат уљци из села, који су му се увијек смијали, да виде како на господару неба лети изнад планинских врлети. Ка ко је страшнога сурог орла, којег се па туљци плаше више него било чега другог, обгрлио. И тако стиже гдје је наумио. А шта је послије било сазнаћете дого дине. Ако будете добри.
С ви ј е тови
116
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Српски абориџински блуз УРСУЛА ЈОВИЋ, АУСТРАЛИЈСКА ЗВИЈЕЗДА С КОРИЈЕНИМА У СЕМБЕРИЈИ
У њој се укрштају древни слојеви Европе и Аустралије, бијело и црно, баладе и кабаре, Срби и Абориџини. Кроз њу нам стижу гласови из далека. Била је Дејзи у филмском хиту „Аустралија“, уз Никол Кидман. Наступала у Сиднејској опери и „Карнеги Холу“. А одгајио ју је отац Слободан Јовић, родом из села Бродац код Бијељине, зидар. Преко „Фејсбука“ пронашла је своју родбину у Семберији, али још није успјела да их посјети. Снијева да их све окупи, са свих континената, и оствариће то сигурно
Пише: Сандра Милетић
Ж
ивот Урс уле Јовић по много чему је необичан. Рођена је у српско-абориџинској породи ци у градићу Дарвину, на далеком сје веру Аустралије. Њен отац Слободан Јовић седамдесетих година прошлог вијека напустио је заселак Јелаз у бије љинском селу Бродац и отишао у дале ку Аустралију. Тамо постаје Стен Јовић и жени Абориџинку Полин Мирилман. Добили су четворо дјеце, али се брак ускоро распао и Слободан је остао сам са малишанима. Тако је Урс ула „у мај чиној земљи“ одрасла са српским оцем. Дјетињство је провела између Дарвина и малог мјеста Манингрида, гдје је живјела
породица њене мајке. Жељела је тих го дина да „постане славна“. Талентована глумица, џез и блуз пје вачица данас има тридесет шест годи на, цијењена је у родној Аустралији и у свијет у. Зналце умјетности, позоришне и музичке, увијек задиви својим интер претацијама. ВОЂЕНА СВОЈИМ ГЛАСОМ Послије Полининог одласка, мно ге ствари у породици Јовић и живот у осмогодишње Урс уле су се промијениле. Слободану, који је радио као зидар, није било лако са четворо мале дјеце. Ипак, SRPSK A No 8-9 2014
Фотографије: Архива саговорнице
117
С ви ј е тови каже Урс ула, знао је да се избори са свим тешкоћама у живот у. Своју је дјецу на српском звао „пиле“ и „сине“. Са тринаест Урс ула је почела да пјева. Од собе је правила позорницу и машта ла да је музичка звијезда. Схвативши да му је кћерка талентована и да „има глас“, Слободан јој је дао пуну подршку и упи сао је у дјечје позориште „Corrugated Iron Yuth Theatre“. Убрзо је Урс ула у Дарвину постала позната као „дјевојка која зна да пјева“. Касније је причала да је као одра сла сретала школске другаре који су јој признали да нис у знали њено право име па су је звали Витни. Са шеснаест уписала се на колеџ у Дарвину, а прекретница у њеном живо ту била је 1996, када је послије аудиције примљена у Центар абориџинске прими јењене умјетности у Перт у. У Центар је дошао познати аустра лијски режисер Нил Армфилд, у потра зи за младим абориџинским глумцима. Није прошло много и Урс ула се нашла у Сиднеју, у Армфилдовој представи The Governor’s Family. Након тога, улоге у по зоришту, телевизији и на филму, низале су се једна за другом. НАУЧ ИТИ ДА ВОЛИШ – Одувјек сам жељела да пјевам, то је оно што ме покреће, али сам на крају за вршила радећи у позоришту. До сада сам радила у преко тридесет позоришних про дукција, са неким од водећих компанија у Аустралији – каже Урс ула за Националну ревију. – Моја љубав са позориштем није била на први поглед. Радила сам напорно и заиста научила да га волим. Волим и љу де са којима радим. Приче које причамо у представама често су веома важне. Српској публици Урс ула је најпозна тија као Дејзи из филмског хита Аустра лија, гдје је глумила уз своје славне зе мљаке Никол Кидман и Хјуа Џекмена. Снимила је и филмове $9.99, Arcadia и My Bed Your Bed.
Трачак свјетлости О абориџинској култури, животу и прошлости, каже, у Аустралији се мало зна. Запањује је и даље велики број љу ди који „не знају праву природу развоја Аустралије“ и тежак живот Абориџина. – Кроз филм „Аустралија“ на неки начин смо приказали по нешто од тога. Ипак, и даље је пред нама дугачак пут. Филмови попут овог помажу на мали, али важан начин – каже Урсула.
118
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
Откривање – „Свракин блуз“ је веом а лична при ча, која ме је заиста открила пред самом собом. Захваљујући томе, могла сам да се видим на начин на који иначе не бих – ка же Урсула за „Националну ревију“.
Три пута била је номинована за позо ришну награду „Helpmann“ (аустралиј ски еквивалент америчком „Тонију“), а освојила ју је 2007. за улогу у представи Capricornia. Добила је, поред осталих, награде Аустралијске филмске комисије, „Tuda wali“ филмску и ТВ награду, а 1998. на граду за најбољу младу наду. Најдража јој, каже, „Helpmann награда“. – Нисам имала ни најмањи осјећај да ћу бити награђена, тако да је то било сјај но изненађење. Волим ту награду јер сам је добила захваљујући гласовима својих вршњака. Поносна сам кад знам да људи мисле да оно што радим заиста вриједи – каже Урс ула. Када смо разговарали, управо је у по зоришту радила на представи Тајна ри јека, у продукцији The Sydney Theatre Company. – То је адаптација књиге Кејт Грин вил о контакт у британских насељеника (осуђеника) са абориџинским народом Даруга у Аустралији 1813. године. Тра гична прича. Као што се зна, историја Аустралије је прилично мрачна – каже Урс ула. – Појавила сам се недавно и у два ТВ програма у Аустралији – Devil’s Dust и Redfern Now – као и у God’s of Whe at Street, новој петодјелној драми на Еј Би Сију. Активна је и у музици. Прве џез нуме ре снимила је прије више од седамнаест година. Од тада је објавила десетак ал бума, посљедњи Ursula Yovich Live Album 2010. Тешко је и побројати све фестивале на којима је учествовала. Осим наступом у Сиднејској опери, Урс ула може да се похвали наступима у „Карнеги Холу“ у Њујорку и концертној дворани краљице Елизабете у Лондону. „СВРАКИН БЛУЗ“ И ПРИЧЕ О ПОРИЈЕКЛУ Трагајући за начинима да споји раз личите култ уре својих родитеља, Урс ула
SRPSK A No 8-9 2014
119
С ви ј е тови
120
/
W o r l d s
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
је 2010. направила кабаре перформанс Свракин блуз (Magpie Blues). Надимак Сврака Урс ули, још дјевој чици, дала је мајка. Та птица има црно и бијело перје, боје које и Урс ула уједи њује у себи. Управо овај кабаре, којим је насту пила и у Сиднејској опери три вечери заредом, Урс ула сматра својим најве ћим успјехом у каријери. Своју живот ну причу уобличила је у музичку сагу: о живот у њене породице, о споју српске и абориџинске култ уре, о љубави ње не мајке и оца, о њихово четворо дјеце. Радњу прате ауторске пјесме које гово ре о Урс улином одрастању и мукама да се пронађе између двије потпуно раз личите култ уре, сну да буде пјевачица и напору да пронађе своје српске корије не. Представа је расплакала бројну пу блику, а ни сама Урс ула током извођења не крије емоције. – У почетку је било тешко говорити о личним стварима. Ипак, имам петна ест година искуства у раду на причама о Абориџинима, такође веом а потре сним. Добро сам се припремила када сам правила Свракин блуз, ослањајући се на своје лично и професионално ис куство. Иако с поносом истиче да је Абори џинка и Српкиња, жао јој је, каже, што мало зна о култ урама својих родитеља. Поред многих обавеза, Слободан није имао времена да учи своју дјецу српској култ ури, а инсистирао је на томе да му дјеца говоре енглески језик. Када је по шла у школу, говорила је мајчин језик бурара и енглески са српским акцентом. – Српски језик, на жалост, данас не знам довољно. Увијек сам веома заузета и нисам ни имала прилику да узимам часове српског, али то ми је на листи онога што морам да урадим. Знам да би мој отац волио да причам са њим на српском, па макар и невјешто. Зато је за њу посебна ноћ била све чаност поводом Дана митрополије у Сиднеју, у септембру 2011. Била је дир нута добродошлицом коју су јој прире дили Срби и отпјевала им је Химну све том Сави, која је, како каже, подсјећа на дјетињство у Дарвину. Химну је, наиме, учила и пјевала у дјечјем црквеном хо ру српске недељне школе у том градићу. – Запамтила сам ту пјесму и била сам веома узбуђена што сам имала прилику
да је отпјевам. Набавила сам колекцију компакт-дискова са српским пјесмама и стално их слушам. Надам се да ћу, ка да једном одем у Србију и Српску, моћи да отпјевам више пјесама на српском – каже Урс ула. ВАЖНОСТ САМОПОШТОВАЊА Урс ула је удата за адвоката Стјуарта О’Конела. Муж и шестогодишња кћер кица Јарла, вели, највећа су јој љубав и достигнуће. – Волим да будем мама, да гледам ка ко одраста моја кћерка, то дивно мало биће. Најважнија ствар коју ћу да пре несем Јарли јесте да свему прилази са највећим достојанством, да увијек буде одмјерена, вољена и поштована од дру гих. Самопоштовање је од велике ва жности. Њена је највећа жеља, каже, велико породично окупљање, јер родбину у Српској никада није видјела. Неколико пута је планирала да иде, али су је омеле пословне обавезе. – Вољела бих да посјетим своју по родицу тамо, али никако да се укаже прилика. Мој отац никада није поно во био у свом дому од како је отишао раних седамдесетих година прошлог вијека. Има три брата који живе у селу Бродац. У контакт у смо углавном пре ко „Фејсбука“, али не чујемо се онолико колико бих жељела – истиче Урс ула. Данас живи у Аделаиду. – Постигла сам много више него што сам икада мислила да ћу, али како зре лим и моји снови постају већи, па имам још много тога да урадим. А читаоцима Националне ревије Ур сула на на крају поручује: – Увијек радите оно што вас чини срећним, али без угрожавања среће других људи.
Босоноге и небо Урсула је и дио пројекта „Босоноге диве“ (Barefoot Divas). – Волим да пјевам боса на бини. Веза са тлом веома ми је важна. Овај шоу је концерт шест талентованих пјевачица које казују своје приче кроз пјесме и ријечи. Све смо порије клом из Аустралије, али потичемо из различитих народа. Ту су Маорка са Новог Зеланда, Абориџинка и Ромкиња, као и пјевачица из Папуе Нове Гвинеје, па пјевамо о култури, поро дици и земљи, на енглеском или на нашим језицима – прича нам Урсула.
SRPSK A No 8-9 2014
121
П об ј е дн и к
КОШАРКАШ НЕМАЊА ГОРДИЋ, НАЈБОЉИ СПОРТИС ТА СРПСКЕ У 2014.
Читати игру, пратити путоказе
Спорт нам мјери карактер. Ко није истрајан и храбар, ко се лако поколеба, брзо ће потонути у тој борби. Награди сам се једнако изненадио и обрадовао. Она показује и да сам доласком из Београда у Лакташе, из „Партизана“ у „Игокоеу“, направио одличан потез, упркос већини која није мислила тако. Био сам у правом тренутку на правом мјесту. Добио довољно простора да играм. Окончало се лутање, отворио се пут мој преда мном. Учврстио сам се и као играч и као човјек. Сада сам већ корак даље. Још много тога треба урадити Пише: Дејан Булајић
122
Н
ајбољи спортиста Републике Српске у 2014. је кошаркаш Не мања Гордић. Својеврсни спорт ски печалбар заслужио је велико признање играма на домаћем терену, у дресу „Иго кее“. Послије краћег застоја у каријери, боравак у Лакташима се показао као пун погодак, јер му је пружио прилику да се по ново докаже и поврати самопоуздање. Ко SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
лико год да је свјестан да је за њиме успје шна сезона, награди се, ипак, није надао. – То је за мене било велико изнена ђење. Искрено, о награди нисам ни раз мишљао, све док ме неколико дана прије проглашења нис у позвали и саопштили ми да сам у кругу најозбиљнијих кан дидата. Веома ме је обрадовала, јер је то потврда да сам нешто добро радио то
SRPSK A No 8-9 2014
123
П об ј е дн и к
Иза свега – Гледајући са стране, све дјелује готово идилично: богати клубови, скупи уговори, медијска пажња. Међутим, позадина свега тога је напорни ритам припрема, тренинга и такмиче ња, који спортисте исцрпљује до крајњих граница, физички и психички. То заиста није лако издржати, па су проблеми са повредама постали свакодневица, што је најгори дио спорта. Мислим да људи који раде у клубовима разумију тај феномен и да због тога најбољим играчима нуде уговоре, за које нам се чини да нису плод здраве памети.
Долазак у Лакташе кључни потез у каријери
124
ком цијеле године. Посебно ми је бит на и због тога што је показала да сам направио одличан потез преласком из „Партизана“ у „Игокеу“. Многи су то прот умачили као корак уназад у мојој каријери, али ја то нисам посматрао та ко. Знао сам да је „Игокеа“ један од пу токаза који морам испратити. Показало се да сам био у правом тренутку на пра вом мјесту. Немања је рођен у Мостару, али је због рата, док је још био дијете, његова породица прешла у Гацко, гдје му родите љи још увијек живе. – Разумије се, од првог дана највећа подршка стизала је од породице. Посеб но ми је битно то што никада нисам био изложен било каквом притиску са њи хове стране, или настојању да утичу на моје одлуке. Увијек су ме пратили и при хватали све што сам радио. Данас се на младе играче врши снажан притисак са разних страна. На жалост, у томе, свје сно или несвјесно, учествују и родите љи. То није лако издржати. Каријеру је почео да гради у подго ричкој „Будућности“. Већ први наступи у сениорском тиму показали су да ће се убрзо изборити за једну од главних улога. Из Подгорице пут га је одвео према Риму, у коме је двије године играо за „Лотома тику“. Послије кратке епизоде у укра јинском „Азовмашу“, обукао је дрес „Пар тизана“, са којим је освојио Јадранску и Први лигу Србије. – Сви почињемо да се бавимо спор том из љубави. И ја се радо сјећам сво јих почетака, јер тада је то још увијек било само игра, у којој сам уживао без оптерећења. Не треба одустајати од то га да је и данас све то својеврсна игра, али када прерастете неке основне нивое и уроните у професионализам, то убрзо постане посао којим се бавите. При том, то је посао који доноси велики стрес и SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
троши вас на физичком и психичком плану. Знам да то више није онај стари осјећај када са друштвом изађете на те рен да се опустите и забавите, али и по ред свих строгих обавеза и пресије ко ја из тога слиједи, трудим се да и даље уживам, јер то је, ипак, оно што волим. СТАЗЕ РАЗНИХ ТАЛЕНАТА Шта препоручити младим генераци јама – бавити се професионално спор ије? том, или на нивоу рекреац – Нисам сигуран да ли би уопште тре бало некога савјетовати у томе. То уви јек треба да буду личне одлуке, колико год да су дјечаци и дјевојчице премла ди да би могли дугорочно да планирају. Уколико неко препозна таленат у себи и велику жељу, биће спреман да настави. Мора да зна да га чекају тешки изазови и напори за које није ни слутио да по стоје. Мора, исто тако, да буде спреман да окрене леђа неким другим интере совањима, у којима би се можда такође
доказао као успјешан човјек. Много је више оних који су на том раскршћу ста ли и окренули се на неку другу страну, пратећи стазу других талената. Најбит није је да у том тренутку нико прес уд но не утиче на одлуку младог човјека, а посебно не родитељи, који у данашње вријеме, на жалост, претерано утичу на амбиције своје дјеце. Чини се да је талентованим људима, а спортистима посебно, тешко да дођу до изражаја. – Никада на то не утичу само рад и таленат. Многи други фактори морају да се поклопе. Просто речено, морате бити у право вријеме на правом мјесту. Бит но је да у периоду сазријевања наиђете и на добре тренере, који ће препознати ваше могућности и помоћи вам да ста сате као квалитетан играч. Уз неопходну дозу среће, много рада, таленат и инте лект, моћи ћете да искочите из просјека и наметнете се за главну сцену. Судећи по минулој години, његова кари јера ће се тек развијати у правом смјеру.
– Послије пар година у којима сам мало лутао, напокон сам донио праве одлуке. Прошлу сезону сам провео у „Игокеи“ и то је био пун погодак. До био сам доста простора за игру, што је најбитније за играча, да би могао да стекне рутину и самопоуздање. Било ми је прељепо у Лакташима, на терену и ван њега, и практично сам се регене рисао као играч. Такође, мислим да сам направио одличан потез и тиме што сам, послије тога, дошао у један сјајно организован клуб, какав је „Цедевита“,
Повреде и поуке – На почетку, док сам био у „Будућности“, у неколико на врата повреде су ме спријечиле да направим корак више. Тада сам био очајан због тога, али данас у свему видим и по зитивне ствари. Прије свега, такве ситуације вас ојачају и на покон схватите да је оно што вам се у први мах чинило као ло ше заправо донијело и нешто добро, неко корисно искуство, научило вас стрпљењу и упорности. Уосталом, још увијек сам млад и све ће ми то помоћи да остварим оно што желим у сво јој каријери.
SRPSK A No 8-9 2014
125
П об ј е дн и к Серија погодака у срце ствари
са одличном инфраструкт уром, одлич ним тренером. Овдје имам све услове да даље напредујем. Чињеница да је проглашен најбољим спортистом у прошлој години много значи не само њему, већ и онима који би жељели да популаришу спорт у Републи ци Српској. – Као и у многим другим средина ма, тако и у Српској постоје много ве ће бриге него што је сам спорт. Неке приоритете треба рјешити, па тек онда размишљати о улагањима у спорт. Без тога, не може се очекивати неки наро чити помак. Све док нема довољних новчаних средстава, улагања у клубове и објекте, не може се рачунати на озби љан тренажни процес, па самим тим не могу се очекивати ни неки нарочи ти резултати. А што се тиче талената, не сумњам да их има и да би у разним спортовима дјечаци и дјевојчице из Ре публике Српске могли да се истакну. НИЈЕ СВЕ МЕД И МЛИЈЕКО Утисци о Евролиги и НБА. – Евролига је нес умњиво врх европ ске кошарке. Услови за игру, дворане, су дије, екипе и играчи, све је на највишем нивоу. Међутим, НБА лига је и даље на првом мјесту. При том мислим на плејоф, јер у лигашком дијелу, због великог броја утакмица, многи мечеви се играју без неког нарочитог жара. Али, када се све узме у обзир, НБА је врх свјетске ко шарке, за копље изнад Евролиге. Немањино репрезентативно иску ство није мало. У дресу Босне и Херце говине већ је наступао на престижним такмичењима. – Имамо добру екипу, велики потен цијал, под условом да се одазову сви играчи. Наступили смо на два Европска првенства. На последњем нисмо имали довољно среће, испали из групе иако
Посвећење – И своје слободно вријеме посвећујем кошарци. Када нисам у дворани, или на путовањима, онда најчешће гле дам преносе кошаркашких утакмица. Посебно ме интересују Евролига и НБА. Желим да пратим како се мој спорт развија, да откривам новине у њему и можда их примијеним у својој игри. За све остало, мало је времена, иако ми интересовања не недостају за музику и филм. То дође на ред тек када се се зона заврши.
126
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
смо имали три побједе и два пораза. Надам се само да ће нам се то вратити на неком од сљедећих такмичења, уко лико то претходно заслужимо великим радом и квалитетом, који увијек зависи од тога јесмо ли комплетни или не. Мишљење о српској репрезентацији. – Изузетно је важно да је направљен одличан стручни штаб. Уосталом, њи хов квалитет потврђује резултат ко ји су направили. Наравно, у центру пажње су селектор Саша Ђорђевић и играчи, али заслуге нис у само њихове. Припадају и свима онима који су им омогућили одличне услове за рад и до бру атмосферу. Искрено се надам да ће све то дуго трајати. На даљи развој своје каријере Нема ња гледа опрезно. – Нисам од оних који гледају много унапријед. Идем дан за даном, од тре нинга до тренинга. Много ми значи то што имамо одличног тренера, који нам је потпуно посвећен и на сваком тре нингу сусрећемо се са нечим новим. Екипа добро функционише и ја се уз њу одлично осјећам, па се надам да ћемо и кроз праве резултате показати да врије димо, као тим и појединци. Вјерујем да је то начин и да покажем колико могу, као што вјерујем да имам још довољно простора да напредујем као играч и да ћу то остварити. Спорт му је много тога пружио, а по могао му је и да утврди линије сопстве ног карактера. – Спорт и иначе има својство да открива карактер људи. Појединци са јаким карактерним особинама има ју веће шансе да у спорт у остваре не што значајно. Није све међу нама мед и млијеко, има ту много проблема и препрека, а свако ко није истрајан и лако се поколеба, неће дуго опстати у тој борби. Релативно сам млад, али сам доживио доста различитих ствари, ко је су ме ојачале и утврдиле неке моје људске особине. Такође, спорт ми је пружио прилику да много пут ујем и обиђем бројне земље. У некима од њих сам и живио, упознао различитост њи хове култ уре и начина живота, што ми доста значи и испуњава ме задовољ ством. Не само на терену, већ и на све му што доживљава ван њега, свако од нас учи, постаје комплетнији и надам се бољи човјек.
SRPSK A No 8-9 2014
127
З д рављ е
Путеви ка љепоти БИЛАНС И ОДЈЕЦИ „МЈЕСЕЦА ЕСТЕТИКЕ“ У „МЕРКУРУ“
Подстаћи људе да подигну квалитет свог живота, учине га љепшим и ведријим. Показати им какву улогу у томе може да има медицина. Указати да се на много тога мора мислити на вријеме и да најважнија љепота из нас долази. То су оквири за овај несвакидашњи и веома успјешан пројекат у Врњачкој Бањи
Љ
епота и здравље имали су цен трално мјесто у Врњачкој Ба њи крајем 2014. У Специјалној болници „Меркур“ баш тада реализован је пројекат „Мјесец естетике“, једна од најзанимљивијих и најупечатљивијих кампања за унапређење здравља и ље
128
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
поте. „Меркур“ је ту кампању остварио заједно са својим VIP пријатељима који су користили услуге Центра медицин ске естетике, с увјерењем да ће њихов примјер и ефекти њиховог боравка у „Меркуру“ бити подстицајни и за друге. Да ће у свијести људи покренути про
мјене које ће подићи квалитет њиховог живота, учинити га љепшим и вријед нијим. А баш то и јесте најважнији дио „Меркурове“ мисије, сведен у слоган „Буди здравље“. Циљ креативног тима „Меркура“, као што смо већ најавили, био је да током једномјесечне акције, у сарадњи са по знатим јавним личностима и уз снажну медијску подршку, пренес у људима по руке о значају здравог начина живљења и превенције, да им открију како меди цина може да подржи њихове активно сти на очувању и унапређењу здравља и љепоте, да им покажу да се врхунски ефекти могу постићи и кроз забаву, ре креацију и активно учешће у откривању љепота природе, града, људи. Центар медицинске естетике, нов у „Меркуру“, обједињује програме урав нотежења тјелесне масе, преоб ликовања тијела, антицелулит и релакс програм. Ти програми су комбинација медици не, савремених апарат урних процедура, физичке активности, едукације и заба ве. Сви програми су персонализовани у сваком сегмент у, почевши од исхране осмишљене за свакога појединачно до физичке активности и осталих третма на. Сваки пацијент на почетку боравка добија свог личног терапеу та и личног
тренера који су на располагању у сва ком тренутку и брину о реализацији његовог програма. Гости се могу купати у базену са термоминералном водом, ко ристити сауну, услуге кавитације, радио фреквенције, лимфне дренаже, третма не за лице и тело, разне врсте масажа. МНОГО ЈЕФТИНИЈИ А БОЉИ VIP учесници „Мјесеца естетике“ имали су прилику да се увјере у дјело творност оваквог приступа и осјете бла годати естетских програма подржаних медицином. Били су ту глумци, пјевачи, новинари, умјетници... Поменимо бар неке: Милица Милша и Жарко Јокано вић, Сузана Манчић, пјевачице Тијана Дапчевић и Јелена, Нигор Монтенигерс и Ајс Негрутин, глумац Ненад Окановић, дизајнерка Владана Вељковић, водитељи Ненад Шкундрић и Влада Станојевић,
Посебне могућности Ексклузивност у „Мјесецу естетике“ били су најсавремени ји антиагинг третмани, као што су мезотерапија, исправљање мимичних бора свих регија лица ботоксом, затезање коже, хе мијски пилинзи ради уклањања неправилности и ожиљака, попуњавање бора лица и тијела дермалним филерима, уве ћање усана дермалним филерима, пелоид...
SRPSK A No 8-9 2014
129
З д рављ е
каратисткиња Тања Петровић, најбољи српски боксер Александар Дреновак... Сви су уживали у третманима и про цедурама Центра медицинске естетике, увјеривши се да су цијене и до десет пута ниже у однос у на конкурентске европ ске центре, за исти квалитет услуге. Центар медицинске естетике помо гао је VIP учесницима да заблистају у празничним ноћима, којих крајем годи не има доста. На модној ревији „Magic night“, одржаној током „Мјесеца естети ке“, представљени су предлози за пра
Најјачи адут Најпознатији свјетски туристички водич Lonely Planet про гласио је Србију за једну од топ десет „Best to visit“ дестинаци ја у 2015. години. Као један од три најјача адута Србије, Lonely Planet наводи и спа центре у Врњачкој Бањи. То је још једна потврда доброг рада „Меркура“ који се, у конкуренцији нај познатијих свјетских бања, такмичи врхунском медицином и креативношћу.
130
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
зничну тоалет у. Новогодишњи аран жмани били су атрактивни страним гостима, који су уживали у „Меркуру“. Највише странаца долази из Бугарске. Они већ традиционално новогодишњу ноћ и прве дане у новој години проводе у „Меркуру“. Да би боравак својим VIP учесни цима учинио још занимљивијим, „Мер кур“ је припремио и биоскопску салу са врхунским озвучењем. Такав тон обез бијеђен је захваљујући опреми круше вачког „Аурис Аудио“, партнера „Мјесе ца естетике“. На Сајму музичких уређаја у Минхену ове године та опрема и пону ђач били су међу три најбоља. И фотеље у биоскопу биле су са апарат уром за ма сажу, па су гости у филмовима уживали на начин који дотад нис у познавали.
SRPSK A No 8-9 2014
131
Дом е ти КОМПАНИЈА „М:ТЕЛ“ УШЛА У КУЋУ СЛАВНИХ
У друштву
најбољих
Освојивши награду BSC „Hall of Fame“, „М:тел“ је још једном показао да је у кругу најуспјешнијих компанија, примјењујући стандарде пословања признате у цијелом свијету. Захваљујући томе, Босна и Херцеговина је четрдесета уцртана на престижну „Паладијумову“ мапу држава у којима послују компаније са најбољом стратегијом
Н
а великом догађају у Бостону 29. октобра 2014. године компанија „М:тел“ је у свјетској конкурен цији добила престижну награду „Hall of Fame“ за изузетне резултате у примјени стратегије пословања по методологији Balanced Scorecard (BSC). Церемонијом додјеле награда отво рена је петнаеста по реду годишња кон ференција у организацији „Паладијум Групе“. Ова награда потврђује успје шну примјену методологије, стратегије и стратешке фокусираности компани је, што нарочито добија на значају ако се узме у обзир да је BSC један од нај важнијих концепата менаџмента у по сљедњих седамдесет пет година. Генерални директор „Паладијума“ Џон Маклелан нагласио је овом при ликом да бити уврштен у BSC „Hall of Fame“ значи добити глобално призна
Примјер успјешности Организацију „Паладијум“ основали су креатори BSC мето дологије др Давид П. Нортон и др Роберт С. Каплан, професор на престижном Харвард универзитету. Циљ методологије је стратешки фокусирана организација, а примјењују је најуспје шније свјетске компаније. Пријем у BSC „Hall of Fame“ потврђу је припадност „М:телa“ компанијама са најбољом стратегијом у свијету. „М:тел“ ће бити представљен као примјер успјешно сти у наредном издању магазина „Harvard Business Review“.
132
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
ње које се додјељује веома малом бро ју организација, оним са достигнутим врх унским резултатима у пословању уз коришћење Нортон-Каплан система стратешког менаџмента. Ове године на граду је добило четрнаест организација из дванаест земаља, са пет континената. Између осталих, ово престижно при знање до сада су добили: „AT&T Cana da“, „Turkcell Superonline“, „Mobistar“, „Motorola“, „Simens“ („Information & Communication Mobile“), „Cysco Systems Inc.“, „BMW“, „VW Brazil“, „TATA Motors India“, „Saatchi & Saatchi“, „Hilton“, „Ca non USA“... ПО НАЈВИШИМ СТАНДАРДИМА – Компанија „М:тел“ је у Бостону по стала дио пословне елите од 194 органи зације из 40 земаља свијета, укључујући велике корпорације, владине и невла дине организације. Посебно задовољ ство је добити овакву потврду успјеха, те стати раме уз раме са најбољим ор ганизацијама свијета, чија је љествица успјеха подигнута високо – каже Горан Влаовић, генерални директор „М:тела“, наглашавајући да су стално чланство у „Hall of Fame“ и признање „Паладијума“ доказ да је стратегија његове компаније потпуно у складу са најпризнатијом ме
тодологијом у свијет у, чиме је потврђен ква литет стратешког упра вљања у њој. – Хвала професорима Нортону и Каплану и „Паладијум Групи“, који су препо знали наша настојања да успјешно примијени мо најбољу методологи ју у области стратешког менаџмента и још више се приближимо успје шним свјетским компа нијама. Данас је јасно да промјене на тржишту изискују промјену по словних модела, што је посебно битно у обла сти телекомуникација. У тој области промјене се дешавају изузетно брзо, па ефикасна стра тегија и примјена најса временијих стандарда постаје круцијална, уко лико желите дугорочно опстати. Иако послује у земљи оптерећеној социјалним и економским пробле мима и турбулентном историјом, нагласио је Влаовић, „М:тел“ у Босни и Херцеговини пружа услуге попут највећих свјетских телекомуникационих компанија. У по сљедњих неколико го дина „М:тел“ је оборио бројне пословне рекорде у балканским оквирима, имплементирајући нај савременије технологи је и постижући најбоље финансијске резултате у својој бранши у БиХ. Све то не би било могуће без ефикасног стратешког управљања. При мјена BSC методологије основ је компа нији „М:тел“ за подизање љествице по словног успјеха из мјесеца у мјесец. – По нашим сазнањима, „М:тел“ је једина компанија у БиХ која имплемен тира BSC методологију – каже Влаовић. – У том контексту, ово признање биће подстрек не само за нас, него и за друге
компаније у БиХ, које ће, вјерујемо, сли једити наш примјер, што ће утицати на унапређење пословања и живота на на шим просторима. Престижна награда, свакако, припада цијелом „М:теловом“ тиму, који својом професионалношћу поставља нове стандарде пословног успјеха на пословној мапи југоисточне Европе. s SRPSK A No 8-9 2014
133
В ез е
ПРИМЈЕРАН ПОДУХВАТ КОМПАНИЈЕ „М:ТЕЛ“
Добро дјело Још једна у низу великих друштвено одговорних акција ове компаније – #добродјело – замишљена је тако да на јединствен начин омогући свима да учине нешто за своје најближе, али и за малишане из своје општине. Општини са највише пријављених добрих дјела компанија ће пок лонити дјечије игралиште
„Д
обро се добрим враћа.“ Том познатом максимом воде се најбољи међу нама, па тако и компанија „М:тел“. У мјесецу даривања, децембру, компанија је покренула још једну велику друштвено одговорну ак цију „Добро дјело“, којом ће на оригина лан начин наградити добра дјела. Како би сљедећа година била у знаку добрих дјела, пројекат #добродјело трајаће на редних годину дана, у цијелој БиХ. Овај пројекат омогућава појединцима да ма лим стварима и добрим дјелима учине нешто за своје најближе, али и изборе дјечије игралиште за малишане из своје општине. Свакодневно смо свједоци добрих дјела која људи чине, али шта је то у на ма што нас покреће да несебично пома жемо другима? Психолози кажу да дје ловање у име других људи помаже да се и сами осјећамо пријатније. Овакво по нашање утиче на нас и физички, а све је већи број научника који вјерује да чи њење добрих дјела позитивно утиче на наше здравље. Учињена добра дјела у овом пројек ту забиљежена су и доступна online, на адреси www.dobrodjelo.com. Тамо је и интерактивна мапа добрих дјела, која ће моћи да буде испуњавана у наредних 365 дана. Сви који желе могу, на овом сајт у, да забиљеже своје добро дјело, изаберу мјесто одакле долазе и поставе линк, видео или фотографију који опи сују неко учињено добро дјело. Добра дјела не дијелимо на велика и мала, сва су важна. Ево како могу изгле дати добра дјела: • Данас сам помогао комшији да ис цијепа дрва. #добродјело
Порука Компанија „М:тел“ и овим пројектом жели поручити да је важно чинити добра дјела, јер је једно сигурно – све је прола зно, осим добрих дјела која сте за друге учинили.
•П омогао сам другу да поправи оцје ну из математике. #добродјело •О чистио сам двориште једној баки. #добродјело •М ој пријатељ је добровољни дава лац крви. #добродјело Дакле, границе добрих дјела не по стоје, а сигурни смо да ће ови примјери мотивисати људе добре воље да се при друже акцији и постану њени амбаса дори. Сви који желе да буду дио ове велике акције, заједно са компанијом „М:тел“, могу на својој омиљеној друштвеној мрежи („Facebook“, „Twitter“, „Instagram“, „Tumblr“...) подијелити своју малу при чу под хаштагом #добродјело. Учесни ци могу мотивисати и своје најближе да преко друштвених мрежа подијеле при јављено добро дјело, како би сви заједно били корак ближе дјечијем игралишту. s
SRPSK A No 8-9 2014
135
До н а ц и ј а
„М:ТЕЛ“ ПОМОГАО УНИВЕРЗИТЕТСКОЈ БОЛНИЦИ „КЛИНИЧКИ ЦЕНТАР БАЊАЛУКА“
Подршка
хуманости
Захваљујући подршци ове компаније, обновљена је унутрашњост зграде Хирургије. Нарочита пажња посвећена је уређењу болесничких соба и простора интензивне његе. Набављен је и нови агрегат, неопходан за стабилност у снабдијевању електричном енергијом. Ово је још једна у низу друштвено одговорних активности „М:тела“
Ч
ек у вриједности 45.000 КМ у Ба њалуци је 26. децембра генерал ни директор компаније „М:тел“ Горан Влаовић симболично уручио вр шиоцу дужности генералног директо ра Универзитетске болнице „Клинички центар Бањалука“ проф. др Мирку Ста
Приближавање Догађају је присуствовао и Владимир Николић, генерални конзул Републике Србије у БиХ. Хумани гестови компанија по пут „М:тела“, рекао је, још више приближавају и спајају наше просторе.
136
SRPSK A БРОЈ 8-9 2014
нетићу. Захваљујући овој вриједној до нацији и пријатељској подршци „М:те ла“, саниран је унутрашњи простор зграде Хирургије, нарочито болесничке собе, интензивна њега и ходници. На бављен је и уграђен нови агрегат, нео пходан за напајање објекта у случају прекида нормалног снабдијевања елек тричном енергијом. – Са задовољством промовишемо ову активност. Желимо да покажемо да постоје компаније које препознају ко лико је за грађане Републике Српске ва жно постојање Универзитетске болнице
„Клинички центар Бањалука“ – рекао је проф. др Мирко Станетић. – Ову дона цију смо искористили управо тамо гдје је најпотребније. Сада је неупоредиво угоднији боравак наших пацијената, ко ји и јес у у средишту наше пажње. Наша мисија је ефикасно пружање квалитет них здравствених услуга становништву Републике Српске и ширег региона, на секундарном и терцијарном нивоу здравствене заштите, кроз континуира но улагање у развој, креирање и усваја ње иновативних рјешења и побољшање сарадње са заједницом, ради унапређе ња здравствене заштите и услова који утичу на здравље. ХУМАНОСТ КАО ДРУШТВЕНИ ПРИНЦИП Компанија „М:тел“ један је од највећих пријатеља и донатора Универзитетске болнице „Клинички центар Бањалука“ већ дуги низ година, те је ова донација наставак сарадње и резултат препозна вања потреба да се побољшају услови лијечења и рада у највећој здравственој установи у Републици Српској.
– Ово је само једна из низа друштве но одговорних активности које „М:тел“ спроводи – нагласио је генерални дирек тор компаније Горан Влаовић. – Драго ми је да годину, у којој смо све вријеме радили на корист друштва у којем по слујемо, завршавамо управо овако: ства рајући услове за бољи рад бањалучке Хи рургије. Јер задатак свих нас је да свијет учинимо што бољим мјестом. Надамо се да ће тај примјер хуманости слиједити и друге компаније, како бисмо заједнич ким напорима помогли онима којима је помоћ најпотребнија и тако утицали на квалитет живота на овим простори ма. Са искреним задовољством, желим да уручим симболично овај чек и нека овај дан на крају текуће године означи почетак боље године за бањалучку Хи рургију. Уручењу донаторског чека прис уство вао је министар здравља и социјалне за штите Републике Српске Драган Бог данић, који је поздравио овакву врсту активности компаније „М:тел“, истичу ћи да је сарадња са овом компанијом, на свим нивоима друштвене одговорности, на завидном нивоу.
Нова пословница „M:тела“ Како би на најбољи начин обиљежила изузетно успјешну 2014. годину, компанија „М:тел“ је 24. де цембра свечано отворила још једну нову пословницу у Бањалуци, у улици Веселина Маслеше број 3 (или, како је Бањалучани зову, Господској улици). Нова пословница је у амбијенту уређеном у складу са најсавременијим трендовима дизајна и функцио налности. Свечаном пресијецању врпце и званичном почетку рада присуствовали су бројни грађани, медији и пословни сарадници ком аније. п Тако је компанија „М:тел“ заокружила годину у којој је остварила значајне по словне резултате, годину у којој је било много разлога за задовољство: од стицања престижне титуле најпрофи табилније компаније у БиХ у својој бранши, преко свјет ске награде за стратешко управљање, успјешног пре вазилажења посљедица не запамћених поплава, до, ето, отварања још једне послов нице у центру Бањалуке.
Након отварања, а поводом долазећих празника, компанија је присутнима поклонила 100 кутија са но вогодишњим украсима. Троје најсрећнијих у кутија ма је пронашло и ваучере за посебне поклоне, које су могли одмах преузети у новој пословници. А првих 100 посјетилаца који су обавили неку активност у но вој пословници добило је, у знак захвалности, ново годишњи „М:тел“ пакетић. s
SRPSK A No 8-9 2014
137
БЕОГРАДСКА ПОСЛОВНА ШКОЛА ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА
Mi stvaramo život Мы создаем жизнь. We create life U 30 zemalja, na 5 kontinenata В более 30 стран мира, на 5 континентах In over 30 countries, on 5 continents
Najbolje iz Srbije Самое лучшее из Сербии Best from Serbia
Institut za ratarstvo i povrtarstvo Институт полеводства и овощеводства Institute of Field and Vegetable Crops Tradicija od 1938. godine / Традиция с 1938 года / Tradition since 1938 Maksima Gorkog 30, 21000 Novi Sad, Srbija
www.nsseme.com
Енергија Српске!
Мјешовити холдинг ЕЛЕКТРОПРИВРЕДА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ АД Требиње, Степе Степановића бб (+387 59) 277-101, (+387 51) 343-900 www.ers.ba