April 2014, broj 12 by Часопис Симбиоза

РЕЧ УРЕДНИКА

СИМБИОЗА Број 12, април 2014. Часопис студената Биолошког факултета, Универзитет у Београду

Лена Илић

Издавач Студентски парламент Биолошког факултета, Универзитет у Београду

Главни и одговорни уредник Лена Илић

Уредници Душан Радојевић Бојан Петровић Невена Петровић Ана Вулетић

Лектура Петар Ђурић

Редакција

Драге колеге, ре свега, желим да вам честитам 4. април, Дан студената као и предстојеће ускршње празнике. Априлски број Симбиозе свакако није шала. Иако смо претрпели извесне измене у саставу редакције, наставили смо у већ познатом маниру. Душан Радојевић, иако је и даље у симбиози са ,,Симбиозом’’ препустио је мени у руке кормило. Да уреднички посао није нимало лак уверила сам се од самог почетка, те бих упутила једно велико хвала, пре свега Душану који ми је био ,,уреднички гуру’’ при изради овог броја, наравноостатку редакције на, као и увек, одличним текстовима, као и Сне-

Марко Стојановић Весна Ђоковић Тања Пајић Сузана Станисављевић Марија Гајић Наташа Павловић Александра Вукојичић Милена Спасојевић Катарина Стевановић Тамара Бањевић

Сарадници

Дино Мартинић Јована Маликовић Бојана Мићић Ђурђија Паучковић Борис Ракочевић Марија Перић Јована Петровић

Адреса

casopis.simbioza@gmail.com ISSN 2334-8739 (Online) = Симбиоза

жани Вукојичић, професору Небојши Јаснићу и археоботаничару Александру Медовићу на сарадњи са Симбиозом. Тема овог броја је двестогодишњица рођења Јосифа Панчића, која се обележава седамнаестог априла, те у овом броју можете прочитати доста о нашем највећем ботаничару. Поред Панчића, априлска ,,Симбиоза’’ извештава о актуелностима с факулета, раду студентских организација Биолошког истраживачког друштва, Савеза студената Биолошког факултета и Студентског парламента. Ту смо и да вас обавестимо о актуелностима у науци, као и да вас заинтригирамо текстовима из области зоологије и молекуларне биологије. Срдачан поздрав читаоцима ,,Симбиозе’’

Тања Пајић БИО, апсолвент

Сузана Станисављевић МБФ, мастер

Бојан Петровић МБФ, мастер

Милена Спасојевић БИО, VI сем.

Петар Ђурић МБФ, IV сем.

Марко Стојановић ЕКО, VIII сем.

Наташа Павловић БИО, VI сем.

Лена Илић БИО, IV сем.

Душан Радојевић БИО, VI сем.

Марија Гајић БИО, апсолвент

Катарина Стевановић МБФ, VI сем.

Весна Ђоковић МБФ, апсолвент

1 / СИМБИОЗА

садржај

21 ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА 3

Новости Студентског парламента

Емпатија

Ко се боји вука још?

Општи избори

Савез у међувремену

Први део

ССБИФ између два броја

6 7

БИД “Јосиф Панчић” Планови Друштва за наредни период

МОЗАИК

Интервју са професором

Неурокрем (1)

Once upon a time

Најбоља фотографија птице 2013.

Сајам екологије ECO EXPO

Неверовали или да

Доц. др Небојша Јаснић

Фоторепортажа са WiBioSE конференције

ТЕМА БРОЈА 11

Великани науке (3)

Трећи део фељтона посвећеног јубилеју 200 година од рођења Јосифа Панчића

БИОЛОГИЈА Интернет презентација Профил на issuu.com

Биологија у медијима

Редакција препоручује

Археоботаника - човек и биљке кроз векове

Календар

Facebook група Twitter профил

фотографија са насловне стране Picea omorika

17 СИМБИОЗА / 2

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

НОВОСТИ СТУДЕНТСКОГ ПАРЛАМЕНТА Дино Мартинић Председник Студентског парламента Биолошког факултета IV редовна седница

а четвртој редовној седници Студентског парламента Биолошког Факултета, одржаној 20. марта, расписани су избори за сазив парламента у 2014/2015. шк. години. Изабрани су и чланови изборне комисије: Ђурђија Паучковић, Никола Паскаш и Зорана Матаруга.

Општи избори

пшти избори за Студентски парламент за школску 2014 /2015 су одржани 31. марта и 1. априла 2014. године. Избори су одржани у складу са прописима. Гласању је приступило 62 студента. Био је 1 неважећи листић (представници смера), 0 неважећих листића (представници студената), и 22 неважећих листића (избор делегата у Студентском парламенту Универзитета). Није било повреда Правилника по коме се ови избори одржавају.

ИНФОРМАТИВНИ КУТАК Продужена пријава за Приматијаду 2014. Заинтересоване колеге моћи ће да се пријаве до понедељка 7. априла до поноћи. Уколико се још увек нисте пријавили искористите прилику. За више информација погледајте вест на сајту студената Биолошког факултета и за детаљније информације око плаћања пратите обавештења.

3 / СИМБИОЗА

Сазив СПБФ за 2014/15. годину почевши од октобра 2014. године чине: Представници смера: Караџић Валентина, Тадић Вера, Ковинић Невена, Илић Лена, Сибиновић Драгослава, Новаковић Милица, Лазин Марко, Alek Hanafi-Metwalli, Адамовић Милица; Представници студената: Бишкупић Мирослав, Лојаница Ана, Мартинић Дино, Обрадовић Тијана, Радојевић Душан, Тодоровић Нина. За делегата Биолошког факултета у Студентском парламенту Универзитета у Београду изабрана је Новаковић Милица. Мандати члановима који су изабрани потврђују се усвајањем овог Извештаја од стране Студентског парламента на Конститутивној седници (која ће се одржати најкасније до 1. новембра 2014. године). Остају упражњена места представника : 1 БИО, 1ЕКО, 1МБФ, 3 ЕКО, 3 МБФ и МАС БИО. За ова места ће у октобру 2014. бити организовани допунски избори.

Студентски парламент у току 2013/14. године чине: Представници модула Прве године: 1.ЕКО – Невена Ковинић koviniceva@gmail.com 2.МБФ – Валентина Караџић valentina.karadzic@gmail.com 3.БИО – Ана Лојаница analojanica94@gmail.com Друге године: 1.ЕКО – нема представника 2.МБФ – Петар Ђурић lovelgint@yahoo.com 3.БИО – Лена Илић sargarepamanijak@gmail.com Треће године: 1.ЕКО - Драгослава Сибиновић dragoslava.sibinovic@gmail.com 2.МБФ - Милица Новаковић milicanovakovic14@gmail.com 3.БИО - Стеван Николић stevanresnik92@gmail.com Четврте године: 1.ЕКО - Милица Адамовић keleraba91413@gmail.com 2.МБФ - Игор Ђурић igordjuric@yahoo.com 3.БИО - Дино Мартинић martinic.dino@outlook.com Мастер студија: 1.ЕКО – Зорана Матаруга zmataruga@gmail.com 2.МБФ - Немања Вучић nvucic90@gmail.com 3.БИО - Александар Лалић acalalic.bio@gmail.com Представници свих студената: 1.Алек Ханафи-Метвали alekhm91@gmail.com 2.Никола Паскаш nikola.paskas@hotmail.com 3.Ђурђија Паучковић djurdjija.pauckovic@gmail.com 4.Душан Радојевић d.d.radojevic@gmail.com 5.Немања Стаменковић stamenkovicnemanja@live.com 6.Марко Ристић risticmarko30@yahoo.com

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

СИМБИОЗА / 4

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

САВЕЗ У МЕЂУВРЕМЕНУ

Хуманост на делу

ашу причу шта је Савез студената Биолошког факултета радио од прошлог броја Симбиозе, почињемо са оном на коју смо најпоноснији: прикупљање гардеробе и обуће за децу из Свратишта. Хуманитарни тима ССБИФ-а је опет био вредан и организовао ову акцију. Три дана су наши студенти доносили гардеробу, обућу и играчке за децу са улице. Колико су биолози хумани, показује скоро 30 пуних кеса гардеробе и претрпана кола која су се откотрљала до Свратишта!

Други семестар у знаку језика

вај семсетар још једном смо започели бесплатним курсевима језика које држе студенти Филолошког факултета, на другарском нам факултету, ТМФ-у. Понуда курсева је највећа до сад и први пут постоје и наставак предходних курсева. Тренутно учимо да говоримо и разумемо на чак десет језика: енглески, француски, италијански, шпански, руски, грчки, арапски, турски, јапански и на радост великог броја студената нема-

5 / СИМБИОЗА

чки.

Неке радионице и предавања

априлу је одржана прва од едукација које организује ССБИФ за своје чланове. Писање биографије и мотивационог писма је протекло веома успешно и весело. На практичан и једноставан начин смо представили студентима како би заправо било згодно да упакују своју биографију, како би заинтеросовали будуће послодавце. Пројекат „Каријера и ја“ у организацији Центра за развој каријере и саветовање студената је увелико почео. У сарадњи са ССБИФ-ом организовано је прво у низу од три предавања, о промоцији и маркетингу у Приподњачком музеју. Ту су студенти могли да чују да ли су музеји ствар прошлости, шта све значи бити PR музеја и шта све тај посао обухвата. Било је то крајње информативно и забавно предавање.

Шта нас све очекује?

о краја семестра припремамо разне активности. УУоквиру оквиру „Каријера и ја“ нас оче-

кују: још једно предавање о томе како је бити наставник данас у нашој земљи (да се на време припремимо) и још једна радионица писања биографије и мотивационг писма, овог пута за све студенте у организацији ЦЗРК. Припремамо још едукације из рада у Excel-у, из јавног презентовања и курс прве помоћи.

Како да се укључим у рад Савеза студената? Све колеге које желе да активно учествују у раду ССБИФ-а, могу то да учине у тренутку у којем год желе! Размењујемо идеје и осмишљамо њихову реализацију током целе године, па је свежа перспектива и више него добродошла. Све што желите да знате о Савезу, ако желите да се прикључите његовом раду, ако желите да пишете неке пројекте и треба вам помоћ за реализацију, прикљчите се активном тиму Савеза. Све информације можете да добијете преко email-а ssbif@bio.bg.ac.rs Преко наше Facebook групе можете да пратите све актуелности. Stay tuned! Ваш ССБИФ

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

БИД „ЈОСИФ ПАНЧИЋ“ Шта то све раде БИД-овци ових дана? Бојана Мићић, Председник Друштва

аједно са пролећем, полако се буде и БИДовци и ових дана се баве разним активностима! И у овом семестру, велики број нас сваког четвртка у 20 часова у Великој сали Института за зоологију окупљају предавања из најразличитијих области: почели смо од самог Почетка, разговарајући са Николом Божићем о постанку Свемира. Надовезао се др Анђељко Петровић, са својом изузетно занимљивом причом о паразитоидима. Након тога, прославили смо јубиларни двестоти рођендан Јосифа Панчића, а том приликом је професор др Владимир Стевановић говорио о значају његових ботаничких открића. У наредним недељама нас очекује још доста занимљивих прича, а сви заинтересовани су добродошли да се придруже!

Од 3. до 6. априла на Београдском сајму се одржава Сајам хортикултуре. На овој манифестацији БИД се представља својом надалеко чувеномизложбомфотографија „Природа вас посматра“. У току су и припреме за учешће на фестивалу Супернатурал, који се одржава на Ади Хуји, 27. априла. Што се тиче терена, овог пролећа су највреднији херпетолози и териолози. Сви остали ће им се придружити, већ на заједничком терену у Делиблатској пешчари, на који читаво Друштво иде 12. априла, у пратњи професора др Владимира Стевановића и других стручних сарадника. Огромно интересовање за овај једнодневни излет и чињеница да су сва расположива места „планула“ за мање од 24 сата говори о томе колико су студенти нашег фа

култета вољни да уче практично, на терену и колико уживају у БИД-овском дружењу. Наравно, БИД не би био то што јесте, када своје годишње активности не би завршио у великом стилу – вишедневном летњом теренском акцијом. Ове године започињемо једну нову истраживачу и авантуристичку причу на Ваљевским планинама, и надамо се да ће бити једнако занимљива као и претходне. Планирано је да се акција одржи одмах након јулског испитног рока, а о детаљима ћете ускоро моћи да сазнате на сајту Друштва, и на Фејсбук групи.

Пратите наш рад и придружите се!

Фото: Бранка Пејић СИМБИОЗА / 6

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА Рођен сам 1979. године у Осијеку, мада то није град који доживљавам као “свој”. Одрастао сам у Белом Манастиру, где сам завршио основну школу и гимназију која је у то време носила име за сада јединог Барањца који је постао академик, математичара Радивоја Кашанина. Након завршетка средње школе, 1997. године уписао сам Биолошки факултет Универзитета у Београду на студијској групи Биологија. Од 2004. године почео сам да

радим на истом факултету, прво као асистент-приправник а затим и као асистент на Катедри за упоредну физиологију и екофизиологију. Од 2011. године у звању сам доцента и данас предајем Ендокринологију на основним студијама, а заједно са колегама са Катедре такође сам укључен у извођење неколико предмета како на основним, тако и на мастер и докторским академским студијама.

Симбиоза: Шта Вас је навело да упишете Биолошки факултет? опут већине ученика основних школа, ни ја нисам био од оних који у то време знају шта желе од живота и размишљају о каријери. Ипак, у том спектру различитих предмета једноставно сам још у основној школи уочио како биологију савладавам са знатно мање напора и уз веће интересовање. То интересовање нарочито је продубљено током средње школе, пре свега захваљујући изванредној професорки биологије која је умела да нам представи градиво на један интересантан и ефикасан начин. Ова комбинација на крају је резултовала мојом одлуком да упишем студије биологије. Тадашње наивно размишљање једног средњошколца огледа се и у чињеници да та одлука није имала алтернативу у смислу неког резервног академског плана и пријављивања на неке друге факултете. Са ове временске дистанце посматрајући, не знам да ли бих поново био толико храбар.

тим захтевнији. Чини ми се да сам студирати, у правом смислу те речи, почео тек са предметима који су били на програму негде од треће године студија. Можда је разлог томе и чињеница да не волим пуко меморисање разних термина, тако да ми предмети који подразумевају разне систематике нису били омиљени. Предмет у чије савладавање сам уложио убедљиво највише труда био је Упоредна морфологија и систематика Chordata, мада не бих рекао да да сам га и најтеже положио. Напротив. Ако морам да одаберем неки такав предмет, то би можда била Неорганска хемија, која ме је научила озбиљнијем приступу савладавању градива или Филозофија природних наука, за чије дефиниције и ставове у то време апсолутно нисам био спреман. Са друге стране, волео сам предавања из Упоредне физиологије, коју сам учио у даху, стално се преиспитујући замишљањем свакодневних ситуација које утичу на функционисање разних физиолошких система. Такође, ту су била и фантастична предавања професора Јована Давидовића (Биомедицинска екофизиологија) која нипошто нисам пропуштао.

Симбиоза: Да ли су Вам студије биле напорне, који је био Ваш омиљени предмет током студија, а који предмет сте најтеже положили?

е знам да ли адекватан одговор на ово питање може да вам пружи неко ко је већ одавно заборавио на обимно градиво, предиспитну нервозу и строге наставнике. Наравно, сада ми не изгледа да је студирати биологију било тешко; студирао сам оно што волим, имао времена за дружење и одмор. Наравно, било је предмета који су ми били мање интересантни и самим 7 / СИМБИОЗА

Симбиоза: Чиме се тренутно бавите и која је тренутна сфера Вашег научног интересовања?

ош крајем студирања прикључио сам се раду Катедре за упоредну физиологију и екофизиологију, чиме сам “наследио” специфичну научну проблематику. Најкраће речено, предмет мог научног интересовања јесте неуроендокринологија стреса;

конкретније, расветљавање механизама регулације активности појединих система укључених у стресни одговор. Тренутно, акценат је на катехоламинима као сигналним молекулима централног нервног система, али и вазопресину који има крајње интересантну и недовољно расветљену функцију у активацији кортикотропних ћелија аденохипофизе. Симбиоза: Шта Вас као предавача највише инспирише?

ретпостављам да је одговор на ово питање прилично униформан међу мојим колегама предавачима: заинтересовани, интерактивни студенти, склоност ка одређеним наставним темама... Мислим да је за сваког предавача веома битно да пронађе нешто што га инспирише (шта год то било), јер без тога није битно колико је предавач стручан, предавања губе на квалитету. Свестан сам да је готово немогуће обавезним предметом на основним студијама (каква је Ендокринологија) привући пажњу свих студената, али мени је довољно када на предавањима препознам интересовање и жељу за дискусијом. Сходно томе, квалитетна предавања замишљам као интерактивну дискусију у којој је главна улога предавача у томе да води студенте ка самосталним закључцима који се неће изгубити непосредно по испуњавању свих обавеза са курса. Срећан сам када код студената пробудим жељу за студирањем проблема у правом смислу те речи и још срећнији кад видим како исти успевају у томе.

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

ИНТЕРВЈУ СА ДОЦ. ДР НЕБОЈШОМ ЈАСНИЋЕМ

Симбиоза: Да ли себе сматрате строгим и захтевним професором?

ислим да је незахвално то питање поставити предавачу... Рекао бих да нисам строг и захтеван, али сигурно је да се неки студенти неће сложити с тим. У сваком случају, док год постоје критеријуми и док год су они исти за све студенте, одговор на то питање није нешто што треба да забрињава. Другим речима, увек ће да буде оних студената који ће вас сматрати строгим и оним који то неће, али ако стекнете епитет праведног испитивача, онда сте успели. Симбиоза: Која је Ваша омиљена књига, а који Вам је омиљени филм?

еома волим да читам и користим сваку прилику да то чиним тако да ми је тешко да одаберем неко посебно дело. Ипак, постоји једна књига којој се враћам с времена на време а то је “Галеб Џонатан Ливингстон”, чији је аутор Richard Bach. Што се филмова тиче, избор је такође тежак али филм који увек изнова могу да гледам је “Варљиво лето '68”. Симбиоза: Која Вам је омиљена земља у којој сте били?

емачка, и то без много размишљања. Био сам у Немачкој неколико пута, пословно и туристички, од југа до крајњег севера, и сваки пут сам се осећао веома при-

јатно. Вероватно сам кројен помало као Немац и одговара ми та њихова прецизност и дисциплина. Овом приликом хтео бих посебно да скренем пажњу на Хамбург, који ме је оставио без даха својом опуштеношћу, лепотом и срдачним људима. Симбиоза: Да ли постоји нека позната личност којој се дивите, која Вам је можда узор?

свачијем животу вероватно постоје разни људи чије особине и ставове желимо да усвојимо не би ли унапредили своју личност. Тако сам и ја био, или сам још увек, окружен људима за које сматрам да имају такве особине чијим бих усвајањем могао да постанем бољи предавач, колега, пријатељ, човек. Симбиоза: Да нисте биолог, шта бисте били?

Симбиоза: Шта бисте поручили студентима Биолошког факултета везано за студије и колико је перспективно бавити се биологијом?

ко сте изабрали ове студије зато што волите биологију у целини или бар њене поједине аспекте, сигуран сам да ћете до дипломе доћи лако, брзо и на интересантан начин, стећи непроцењива знања уживајући у процесу студирања. Уколико то није случај, можда ћете за десетак година у некој сличној анкети констатовати како ипак јесте било тешко студирати биологију. У сваком случају, убеђен сам да јесте перспективно бавити се биологијом и то из разлога што се у њеним нишама могу пронаћи људи разних склоности и профила, од научника и предавача, преко еколога до менаџера у науци.

ешко ми је да замислим да радим нешто друго. Већ дуго времена знам да волим биологију, а посао који данас обављам само ме учвршћује у уверењу да сам се определио за професију која ме чини срећним. Ако би се време некако вратило, а ја био приморан да одаберем нешто што није биологија, вероватно би било нешто слично, можда медицина... Симбиоза: Ваша омиљена фраза или филозофска мисао?

емам је.

Редакција часописа СИМБИОЗА / 8

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

ПРВА ЗИМСКА КОНФЕРЕНЦИЈА ЕВРОПСКИХ СТУДЕНАТА БИОЛОГИЈЕ Бојан Петровић

Србија била добар домаћин

Аранђеловцу је од 2. до 8. фебруара одржан међународни студентски научни скуп Winter Biology Students in Europe (WiBioSE) Conference, који је окупио 50-ак најквалитетнијих студената из поља биолошких наука, из 14 европских земаља. Током скупа, гости из иностранства су, поред врло озбиљног научног дела конференције, структурисаног у пет сесија имали прилике да се боље међусобно повежу, умреже и прошире своје мреже контаката, чују предавање о развоју каријере, а можда и буду наведени на то да у будућности постану део неке нове сарадње наших научних институција са релеванним институцијама у својој земљи, где се очекује да, као садашњи млади лидери у будућности добију потребни простор за рад и деловање у том смислу. Поред тога, било је прилике да се упознају са знаменитостима наше земље, и то кроз надметање у оријентисању кроз град Аранђеловац (тзв. treasure hunt), екскурзије до локалних историјских, културних и природних споменика, али и разне друге интеркултуралне активности, кроз које су и своју земљу могли да представе домаћим учесницима. Четвртак 6.2. био је резервисан за радну посету Универзитету у Београду, којом приликом су одржана пленарна предавања врхунских домаћих стручњака из области

медицинских наука. Скуп су организовали Биолошки факултет, Студентски парламент Биолошког факултета, Савез студената Биолошког факултета, Општина Аранђеловац, Друштво медицинских миколога Србије. Овај догађај је протекао као сестрински скуп далеко познатијем SymBioSE (Symposium of Biology Students in Europe), а први је пут да се било шта слично одржава у нашој земљи. Као наслеђе скупа издат је врло пригодан Зборник, чији квалитет наводи на помисао да се ради о врхунском међународном скупу, пре него о некој студентској конференцији. Прилика је да се каже да су чланови иностраних делегација похвалили целокупну организацију скупа и ниво безбедности, тачност и прецизност датог програма и распореда, те дали велике шансе Србији уколико се укључи у трку за организацијом следећег великог догађаја SymBioSE 2016. Изузетну помоћ пружила је локална заједница, која је са задовољством и раширених руку прихватила изазове везане за овај скуп, а посебно Гимназија "Милош Савковић", како кроз логистику, тако и омогућавањем да се пробраних 25 ученика укључи у рад WiBioSE Conference као волонтери. Ваља истаћи и кооперативност локалне туристичке организације. Конференцију су подржали Biomedica, Хемофарм фондација, Књаз Милош, ЕПС. Више о WiBioSE Conference на адреси: wibiose.bio.bg.ac.rs

Галерија фотографија 9 / СИМБИОЗА

ВЕСТИ СА ФАКУЛТЕТА

СИМБИОЗА / 10

ТЕМА БРОЈА

ВЕЛИКАНИ НАУКЕ (3) др Снежана Вукојичић

ЈОСИФ ПАНЧИЋ - ЖИВОТ И ДЕЛО, СА ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА ХЕРБАРСКУ ЗБИРКУ "HERBARIUM PANCICIANUM"

Живот Јосифа Панчића

ако рођен у сиромашној породици (17. априла 1814.), Јосип је имао срећу да бригу о њему и његовом школовању преузме његов стриц Гргур, жупник у Госпићу. Поред Госпића, Јосип се школовао и у Ријеци и Загребу, а Медицински факултет је завршио у Пешти. Иако по образовању лекар, још од најранијег детињства је показивао интересовање за природне науке, а предавања из Ботанике чувеног професора Садлера са Пештанског Универзитета, утицала су на њега да за докторску дисертацију одабере тему из ботанике (Taxilogia botanica). Од тада па до краја свога живота Јосип је остао веран својој љубави, ботаници, и предано и неуморно радио на проучавању биљног света до последњих тренутака свога живота. Живот Јосипа Панчића наставио се у малом рударском месту Руксбергу у Банату, где је радећи као учитељ и лекар у једној породици, наставио са истраживањима природе, обилазећи често околне Карпатске пределе и сакупљајући биљни материјал за своју хербарску збирку. Две године касније, вратио се у свој родни крај под Велебитом, где је сакупио још биљног материјала из околних подручја. С обзиром да није имао неопходну литературе за детерминацију својих биљака, Панчић се 1845. године упутио у Беч, да би у тамошњем Природњачком Музеју проучио и одредио своју збирку. Остао је у Бечу скоро годину дана и успут слушао предавања чувеног ботаничара Ендлера. Беч је за Јосипа био суд11 / СИМБИОЗА

Primula auricula - легатор Јосиф Панчић 1871. Крајње угрожена врста у Србији - једини локалитет је Велики крш код Бора боносан, јер је тамошњи сусрет са Вуком Караџићем утицао на његов будући живот. Првобитна жеља Јосипа да оде у Босну, и проучи тамошњу флору због финансијске ситуације није била остварива. Предлог Вука да дође у Ужице, које је најближе Босни и чија флора је најсличнија босанској, Панчић је прихватио и тако се 1846. године, у време владавине Александра Карадјордјевића, обрео у Србији, у Београду. Тадашње власти су биле сумњичаве према њему и нису желеле да га пошаљу у Ужице. Док је чекао на запослење, Панчић је обилазио околину Београда, а посебно Авалу и истраживао и сакупљао биљне врсте. Појава епидемије тифуса у фабрици стакла у Јагодини била је прилика, по мишљењу тадашњих власти, да се Панчић докаже као добар и савестан лекар. Успешно сузбијена епидемија и при-

хватање Јосипа од стране локалног становништва, смањиле су подозривост власти, тако да је он могао несметано да настави са започетим испитивањима биљног света Србије. У том периоду Панчић је упознао Људмилу, кћерку барона Кордона. Венчали су се 1849. године у Ћуприји, чиме је Панчић заувек везао свој живот за Србију и српски народ. Постављење Панчића за контрактуалног професора Јестаственице (1853) новоотвореног Лицеја (касније Велика школа, данашњи Универзитет) била је велика прекретница у његовом професионалном раду. Када је 1854. године примљен у српско поданство, Панчић је постављен за редовног професора на Лицеју. Изгледа да је након тога Панчић променио име Јосип у Јосиф и тако се сам у својим актима упућеним Министарству потписивао. У Лицеју, а касније у Великој школи,

Јосиф Панчић, портрет српског реалисте Ђорђета Крстића

ТЕМА БРОЈА

Споменик Јосифу Панчићу на Студентском тргу у Београду

Панчић је остао до краја живота и својом личношћу, радом, примером, целим својим животом деловао васпитно на 34 генерације лицејаца и великошколаца, ширио знања у српском народу, а својим научним радом стекао највећа признања не само у својој земљи већ и у иностраним научним центрима Европе и Америке, и за свој народ, тек ослобођен од петовековног ропства, освојио високо место међу другим културним народима. На крају, 1887. године, као први председник тек основане Српске Академије наука и уметности, уздигнут је на врх наше науке XIX века. Јосиф Панчић је умро 1888. године у Београду, али уважавајући његову жељу да буде сахрањен на његовој најдражој планини Копаонику, коју је ради истраживања посећивао шеснаест пута и изјављивао како је још треба истраживати, планинари Србије су 5. јула 1951. године пренели његове посмртне остатке на највиши врх Копаоника у изграђени маузолеј, па се од тада тај врх назива Панчићев врх.

Научни и педагошки Јосифа Панчића

рад

осиф Панчић је осим биљног света Србије и околних земаља, проучавао и инсекте, мекушце, рибе, водоземце, гмизавце, птице и сисаре. У току својих 42-годишњих природњачких истраживања Србије, Црне Горе, Бугарске и тадашње Аустро-Угарске (1846– 1888), објавио је 26 научних радова из области ботанике и 4 значајна рада из области зоологије. Поред тога, резултате својих истраживања као и дотадашња са-

времена знања из природе Србије и других земаља објавио је у двадесетак стручних и популарних чланака у разним новинама и наставним гласилима. Своје наставне активности овековечио је издавањем 4 уџбеника за ученике основне и Велике школе који су штампани у већем броју издања (Јестаственица за основну школу, Минералогија са геологијом, Ботаника и Зоологија). Најзначајнија од свега су његова открића 193 биљна таксона нових за науку. Међу њима је 131 нова биљна врста, 47 нових варијетета и 7 за науку нових форми. Поред биљних, Панчић је открио и описао два скакавца, нова за науку, један са подручја планине Риле у Бугарској, а други са планине Таре у западној Србији. Схватајући значај очигледне наставе, Панчић је сакупљао и формирао богате збирке минерала, као и биљних и животињских врста. Уз то је годинама предано радио на формирању прве Ботаничке баште у Србији, која је са прве локације поред Дунава (Дорћол), због честих поплава, измештена на садашњу локацију, годину дана након Панчићеве смрти (1889). Написао је капитална дела, прве флоре кнежевине Србије, Црне Горе и Бугарске, флору околине београдске, као и прве књиге о фауни Србије. Панчић је био и први од свих српских природњака који је схватио и разумео јединство природе, тј. основне концепције биологије развића, еволуције, зоогеографије и екологије. Поред тога, био је и велики педагог. "Када је говорио о обичним партијама из разних дисциплина које је предавао, изгледало је као да и…оне препариране живоСИМБИОЗА / 12

ТЕМА БРОЈА Ramonda serbica Панчић

Панчићева збирка

тиње…и да оне суве биљке…у његовој руци и они хладни минерали и немо камење на рафовима његових кабинета гласно проговарају: Љубите науку и љубите отаџбину"! (речи Академика Божидара Ђорђевића). Јосиф Панчић је био врло упоран у раду, систематичан, скроман и нимало користољубив нити сујетан. Волео је своје студенте и често им понављао: "У раду је живот, а вршење послова је дужност".

Панчићев хербар (Herbarium Pancicianum) За систематско проучавање биљака, ботаничар-флориста налази највише обавештења и најбољих савета у својој збирци, хербару. Ј. Панчић

ве што је створио у току своје научне и педагошке каријере, Јосиф Панчић је оставио српској науци и просвети. Тако је био и своју велику хербарску збирку од „6.000 фела“, како каже у једном писму надлеженом министарству, 1860, „од постанка њеног Србству наменио“. Тај Панчићев хербар (Herbarium Pancicianum) је још те исте године постао државна збирка, својина Ботаничког кабинета тадашњег Лицеја. Данас је део Хербаријума Института за ботанику и Ботаничке баште "Јевремовац" Биолошког факултета Универзитета у Београду, под међународним кодом BEOU на листи званичних светских хербаријума. У том првобитном Панчићевом хербару, сведочи његов ученик 13 / СИМБИОЗА

Ж. Јуришић, било је „само 80 свежњева сасушених биљака”, а скоро три деценије касније, колико је Панчић још поживео, „282 свежња пресованих биљака које су биле смештене у 9 великих двокрилних ормана”. „У 270 свежњева, биле су разрађене само биљке из кола цветоноша а у 12 свежњева биљке из сва три кола бесцветница”, пише Јуришић. У том хербару најважније су биљке из Србије, Црне Горе, Баната и Бугарске, које је Панчић „лично скупио и проучио”, међу којима је и велики број за науку нових биљних врста. „Али у том великошколском хербару, јединственом на Балканском полуострву, прикупљене су и чуване многобројне разнородне и разноврсне биљке европске, неопходне за упоредјивање и критичко проучавање појединих родова и врста” (Митрановић, Панчићев живот, 1964). Панчић је хербаријум схватао не само као важну, него и незаобилазну институцију при различитим ботаничким истраживањима, због чега је током свог четрдесетогодишњег радног века сакупљању и обогаћивању своје хербарске збирке посвећивао посебну пажњу. Данас само можемо да жалимо што је судбина Панчићевог хербара била врло неизвесна и у потпуности нејасна. Када је Панчић умро хербар је био смештен у Ботаничком кабинету Велике школе, а брига о њему је била поверена његовом ученику Живојину Јуришићу. Ботаничка башта је 1889. године измештена с Дорћола на простор Палилуле, где се и данас налази, а десет година касније и Панчићева збирка је ту пресељена из Велике школе.

Претпоставља се да је већи део Панчићевог хербара у току ратова уништен и однесен из земље у иностранство, тако да су многи савремени флористички, фитогеографски и таксономски радови рађени без консултовања ове збирке, која је иако доста осиромашена, ипак веома драгоцена и значајна. Бројни подаци о присуству и распрострањењу биљних врста у Србији објављени у Панчићевој Флори Кнежевине Србије доведени су под сумњу управо због "непостојања" хербарског материјала који би представљао егзактан доказни материјал за такве налазе. Панчићева збирка је дуго била несређена, а када смо 1991. године интензивно приступили том послу она је „затечена у релативно лошем стању” што је изузетно отежавало читав подухват. Наиме, појединачни примерци Панчићевог хербара су се налазили помешани са осталим хербарским материјалом како из наше земље, тако и из иностранства. Друга велика тешкоћа при формирању базе података ове збирке, било је само ‘читање’ Панчићевих етикета и тумачење на који део Србије се односи податак, пошто су подаци на етикети штури и непотпуни (нпр., Језера, Бели Поток, Крива бара, Крваве баре, Слатина, Трнава, Црни врх). Посебан изазов су представљале етикете где је локалитет само Панчићу био знан, нпр. "тамо где сам заборавио штап", или "тамо где смо вадили со", итд. Панчићев хербар или "Herbarium Pancicianum" данас чине 162. кутије, а садржи 743 рода васкуларних биљака заступљених у нашој флори и 15.377 појединачних

ТЕМА БРОЈА

хербарских листова. „Ако упоредимо овај број од 15.377 хербарских листова са више од 20.000 како је Панчић навео у писму из 1860. године (а радио је још 26), то нас наводи на потврду да је ова збирка добрим делом из нама ипак довољно нејасних разлога осиромашена. У збирци је присутно 5.332 различита биљна таксона нивоа врсте и нижих систематских категорија. Највећу вредност Панчићевог хербара несумњиво представљају биљке које је он сам или са својим најближим сарадницима Robertom de Vizianijem или Савом Петровићем, описао као нове таксоне за науку (типски примерци). Постоје хербарски примерци за 91 таксон које је Панчић описао као нов за науку. Скоро половина ових биљака је призната од стране научне јавности као “добре” врсте (нпр. Allium melanantherum Pančić, Campanula secundiflora Vis. et Pančić, Eryngium serbicum Pančić, Geum bulgaricum Pančić, Ramonda nathaliae Pančić et Petrović, Ramonda serbica Pančić, Tragopogon pterodes Pančić ap. Petrović, Potentilla visianii Pančić...). Ови бројеви су сваким даном подложни променама, с обзиром да новија таксо-

номска испитивања могу променити таксономске статусе Панчићевих биљака. Пример за то су Linaria rubioides и Orobanche echinopis, које су најновијим истраживањима добиле таксономски статус ”добрих” врста. Поред многобројних флористичких, хоролошких и таксономских података општег - фундаменталног значаја, Панчићев хербар садржи и податке о знатном броју биљних врста које се данас сматрају исчезлим с подручја Србије, као и оних чије је распрострањење, па чак и таксономски статус, нетачно и непрецизно интерпретиран у савременој флористичкој и таксономској литератури. Једном речју, овај хербар представља својеврстан доказ о променама у васкуларној флори у последњих 160 година и указује на некадашње распрострањење данас угрожених, ретких и рањивих врста у Србији. У Панчићевој хербарској збирци налази се и више од 250 врста с подручја Србије које се налазе на листама данас угрожених биљака. Садржи и хербарске примерке две врсте које су ишчезле из светског генофонда (Althaea kragujevacensis Pančić – крагујевачки слез и Scabiosa achaeta Pančić –

панчићева удовичица), као и примерке биљака које су исчезле из Србије (Achillea ptarmica L.- мочварна хајдучица, Caldesia parnassifolia (L.) Parl. – калдезијева водена боквица, Hymenolobus procumbens (L.) Nutt. – полегла гранчика, Polemonium caeruleum L. – плава јасеновка, Genista nissana Petrović – нишка жутиловка, Lathyrus pancicii (Jurišić) Adamović – панчићева грахорица итд...). Овај број није коначан, због многих синонима, које је Панчић користио, а и због тога што би сав хербарски материјал требало ревидирати, да би се потврдиле или оповргнуле Панчићеве детерминације. Ову причу о Панчићевој хербарској збирци, као и уопште о његовом научном и педагошком делу завршила бих његовим речима, аманетом остављеним свим генерацијама које су дошле после њега, а које ће доћи и после нас: "Десет човечијих живота да живим не бих могао потпуно обрадити ону биљчицу коју сам почео да обрађујем - биљчицу која се зове Ботаника. На Вама, млада браћо, остаје да следујући моме примеру, ту биљчицу а нарочите њене гране обрађујете". СИМБИОЗА / 14

БИОЛОГИЈА

БИОЛОГИЈА У МЕДИЈИМА Бојан Петровић Душан Радојевић

КО ЈЕ УБИО ЏИНОВСКУ МОУ?

НК докази указују да је главни кривац за изумирање мое (Aves: Dinornithiformes) управо човек. Једно од питања током истраживања које је заинтересовало многе научнике било је зашто је неколико врста моа изумрло тек сто година након што су Полинежани населили Нови Зеланд, негде око 1300. године. Различити докази указују да су лов, спаљивање и довођење компетиторских врста на острво главни узроци изумирања ове џиновске врсте. Такође ранији генетички подаци указују да је бројност врста опадала и пре полинежанског насељавања острва. Могуће је да су бројност и генетичку разноврсност редуковали болест и вулканске ерупције. Сада је анализиран комплетан ДНК материјал четири фосилне врсте старости између 600 и 13000 година. Резултати су јасно показали да у последњих 4000 година њих овог постојања није дошло до пада генетичке разноврсности - шта више популација једне врсте (Dinornis robustus) се повећала. Закључујемо као и тим истраживача да је истребљење моа резултат претераних људских експлоатација мегафауне.

15 / СИМБИОЗА

ИПАК ЛЕПТИН

ако Aptenodytes forsteri током антарктичке зиме успева да инкубира јаја а да се не храни? Како Sterna paradisaea пређе 80000 миља на путовању од северног до јужног пола? Овакве изузетне физиолошке способности обично су под контролом лептина, хормона који регулише складиштење липида, метаболизам и апетит. Међутим лептин није нађен код птица - до сада. У раду Discovery of the Elusive Leptin in Birds: Identification of Several 'Missing Links' in the Evolution of Leptin and its Receptor истраживачи са Акрон Универзитета откривају да су пронашли лептин код врста: Falco peregrinus, Anas platyrhynchos и Taeniopygia guttata. Истраживање је започето упоређивањем лептина веома старих група риба и рептила како би утврдили секвенцу код птица. Идентификовали су секвенцу и уочили да је геномски регион у којем се налази секвенца за лептин сличан као код осталих кичмењака. Направљен је компјутерски модел тродимензионалне структуре пти-чјег лептина, и тренутно покушавају експериментално да докажу везивање лептина за свој рецептор код птица.

НОВИ НАЧИН ИНДУКОВАЊА ПЛУРИПОТЕНТНОСТИ

рајем јануара у часопису Nature објављен је рад у којем је представљен нови начин индуковања плурипотентности соматских ћелија. Постнаталне соматске ћелије које припадају одређеним ћелијским лозама могуће је преобратити у плурипотентно стање (способност да се диференцирају у скоро све ћелијске типове) излагањем срединском стресу - као што је кратко излагање ниској рН. За овакав процес репрограмирања нису потребне нуклеусне манипулације (нуклеарни трансфер) или увођење фактора транскрипције па се сматра да истраживања у овом правцу могу имати важне последице на регенеративну медицину. Репрограмирање као одговор на средински стрес је одавно запажен процес код биљака где зреле ћелије постају незреле и формирају потпуно нове структуре, чак и корен и стабло. Харуко Обоката и његов тим су показали да соматске ћелије сисара изложене ниској рН могу да се репрограмирају и овај феномен назвали stimulus-triggered acquisition of pluripotency (STAP у наставку текста), или у слободном преводу стимулусом-изазвано стицање плурипотенције. STAP ћелије неким карактеристикама подсећају на ембрионалне матичне ћелије али су ограниченог капацитета за самообнављање. Ове ћелије се одликују смањеном метилацијом регулаторних региона гена који представљају маркере плурипотентности.

БИОЛОГИЈА

НАЈВЕЋИ ГЕНОМ ДО САДА СЕКВЕНЦИРАН

еном монголског сребрног бора је око седам пута већи од хуманог генома! То је највећи геном који је до сада секвенциран и представља један од малобројних комплетно секвенцираних генома четинара који је до данас објављен. Изазов није било само прикупљање података о секвенци, већ правилно склапање секвенце. Савремене методе за секвенцирање генома омогућавају релативно лако читање ''слова'' у ДНК, али само у кратким фрагментима. Пред истраживачима са Универзитета Калифорнија се налазило 16 милијарди одвојених фрагмената које је требало склопити. Размере проблема се пореде са сецкањем хиљаде примерака исте књиге а затим покушај да се прочита прича. Уз помоћ нове методе развијене од стране истраживача са Универзитета у Мериленду која омогућава прикупљање преклапајућих фрагмента секвенце у веће делове и одбацивање свих сувишних података омогућено је да суперкомпјутери имају 100 пута мање података за обраду. Инјектирањем у бластоцист миша ефикасно доприносе стварању химерних ембриона и развој химерне јединке, а доказано је да се врши вертикална трансмисија јер је потомство исто химерно - важан критеријум плурипотентности. Тестови указују да STAP ћелије имају развојни капацитет да се диференцирају у све соматске-ћелијске линије као што ту способност имају герминативне-ћелијске линије in vivo.

ПРЕЛОМ КОСТИЈУ БОЉЕ ЗАРАСТА КОД НЕПУШАЧА

рема новој студији истраживача са United Lincolnshire Hospitals NHS Trust и њихових колега са Линколн Универзитета, из Велике Британије, код пушача је знатно дуже просечно време зарастања кости после прелома. Истраживање је обухватило 50 пацијената са преломом који су се добровољно јавили да дају крв из области прелома на анализу. Анализе су обављене у лабораторији на Линколн Универзитету (ЛУ). Професор Mohammad Maqsood са ЛУ, након завршене прве фазе истраживања како пушење утиче на зарастање прелома на ћелијском и молекуларном нивоу је рекао да се студија заснива на резултатима његових колега из 2007. године, када су прикупљали крв пушача и непушача који су са преломима збринути у болницу. Andrew Sloan, још један од истраживача, био је заинтересован за изоловање матичних ћелија из људског ткива на месту прелома. Када им је пошло за руком да их изолују пажљиво су посматрали и пратили штетан утицај пушења на раст и развој матичних ћелија што доводи до абнормалност и коштаног ткива. Показано је да молекули који посредују у одређеним ћелијским процесима бивају спречени да обављају своју функцију јер компоненте дуванског дима имају токсичан ефекат. Док су код непушача ћелије коштаног ткива активније и бољег квалитета.

БИЉКА КОЈА ЈЕ САВРЕМЕНИК АТИЛЕ БИЧА БОЖЈЕГ

тудија објављена у часопису Current Biology открила је примерак маховине која је успешно оживљена након чак 1.600 година проведених у смрзнутом стању под антарктичким ледом. Ово је убедљиво најстарији налаз било ког еукариотског организма који је опорављен из узорака леда. Рад истраживача са Британске антарктичке експедиције и Универзитета у Редингу описује Chorisodontium aciphyllum (Hook. f. & Wilson) Broth. која ће нас натерати да ревидирамо критеријуме "шта је живо а шта мртво", према речима руководилаца пројекта.

КИСЕЛА НЕУРОТРАНСМИСИЈА?

окушавајући да утврде како различити организми перцепирају гравитациону силу и убрзање, научници са Универзитета у Јути увидели су да количина протона игра кључну улогу у синаптичкој комуникацији. Откивено је да неуроепител унутрашњег уха (конкретно, први тип вестибуларних ћелија) констатно одашиље сигнале своме аферентном неурону користећи протоне као средство хемијске трансмисије. Ови сигнали кодирају информације вишим нервним центрима о статусу и оријентацији главе у односу на гравитацију.

СИМБИОЗА / 16

БИОЛОГИЈА

АРХЕОБОТАНИКА - ЧОВЕК И БИЉКЕ КРОЗ ВЕКОВЕ Интервју са Александром Медовићем археоботаничар, кустос Музеја Војводине Симбиоза: За почетак, реците нам нешто о себи... ођен сам у Новом Саду, у четвртак, 25. септембра 1969. године. Типичан сам представник „изгубљене генерације“ 90-их који је имао срећу да се „пронађе“ на студијама пољопривреде – ратарски смер, на далеком северу Европе, у Килу, у Немачкој. Тамо сам упоредо изучио и „археоботанички занат“ од једног од најбољих стручњака на свету, др Helmut Krola-а. За разлику од већине наших научника, који су управо у иностранству пронашли идеалне услове за рад, мој научни „El Dorado“ пронашао сам у земљи из које сам потекао; додуше земља се у међувремену знатно смањила. Тренутно сам једини запослени археоботаничар, те због тога и најбољи. Иако сам суочен са мноштвом проблема које немају везе са струком, сама чињеница да могу да бирам шта ћу да радим, за мене једноставно нема цену.

Симбиоза: Шта је заправо археоботаника, шта ради један археоботаничар и зашто сте одлучили да се баш тиме бавите? рхеоботаника је једна дивна наука. Бави се, у исто време, и људима и биљкама у прошлости. Наиме, археоботаника се бави биљном привредом људи почевши од времена када су Неандерталци живели на овим просторима па све до периода касног средњег века. Археоботаничар се бави свим оним активностима људи које су везане за узгој биљака, односно њихово сакупљање у природи, њихову обраду за потребе исхране, лечења, или неке друге животне потребе. Палета могућег коришћења биљака је скоро неограничена. Археоботаничари који се баве изучавањем макоробиљних остатака углавном виде „црно у црном“. Наш посао је

17 / СИМБИОЗА

Лена Илић

везан за идентификацију семена и плодова биљка који су се угљенисали, или не пажњом куварица, или су били „производ“ честих пожара у којима би веома често била уништена читава летина једног насеља. Најбољи начин да се постане археоботаничар је тзв. „природним путем“: мој отац је археолог, а мајка биолог. Можда ово и звучи као шала, али кад је неко провео толико времена на археолошким ископавањима, може се рећи да му је овај позив заиста у крви. Не постоје студије археоботанике, ни код нас, ни у свету. Најбољи начин да се припојите релативно малом броју занешењака ове струке је да студирате пољопривреду, или ботанику. Многи студенти археологије су препознали да постоји недостатак стручних кадрова ове врсте, па се преко ноћи „доучавају основама ботанике“. Ово није само случај код нас већ у целој Европи. Симбиоза: Реците нам нешто о Вашем досадашњем раду. а институт у Килу ме везују дивне успомене; тамо сам започео свој научни пут. Међутим, познавајући локалитете у нашој земљи и шта они у себи скривају, брже-боље сам се бацио на домаће тло. Један од веома драгих локалитета је Петроварадинска тврђава у Новом Саду. Драг ми је пре свега зато што сам тамо пронашао мајку моје деце. Осим тога, на основу наших истраживања, са поносом могу да тврдим да живим у једном од најстаријих градова у Европи, а не као што се до скоро мислило, у релативно младом, свега неких 300 година старом граду. На Тврђави, али и на ободу Новог Сада археолошка слика, или боље рећи торта, је више него јасна: на овом подручју се прати континуитет живљена више хиљада година у назад. На једном месту су заступљене све

праисторијске културе, што је изузетно ретка појава. На Петроварадинској стени сам пронашао и свој најстарији налаз: ради се о угљенисаној коштици трњине. Стара је 45.000 година. Осим тога, на Тврђави сам пронашао и први биљни афродизијак на нашим просторима. Ради се о плодовима пољског врапсемена којег су људи у бронзаном добу вероватно користили у ту сврху. Симбиоза: Реците нам нешто више о Музеју Војводине и Вашој поставци... обзиром да сам хендикепиран самом чињеницом да су „предмети“ које могу да изложим у музеју веома мали, па уз то још и угљенисани, није ми преостало ништа друго него да покушам да широј публици прикажем како су неке биљне културе у праисторији изгледале уживо. Тако би барем имали прилике да прате раст и развој култура у башти Музеја Војводине. Да неће бити лако знао сам од почетка, јер већина праисторијских култура се већ одавно не узгаја на нашим ораницама. У помоћ су ми прискочиле многе колеге, али и банке семена из Израела, САД-а, Немачке... Осим биљака које су приведене култури жеља ми је такође да прикажем и њихове пратеће корове. Иако сви знамо за изреку „у сваком житу има кукоља“ ово више не важи у данашњем времену. Тренутно сам покренуо потрагу за овом древном коровском врстом која је некада давно углавном била заступљена у усеву једнозрне пшенице. А са овом врстом пшенице и је и кренула цела прича о Археоботаничкој башти Музеја Војводине. На свега једном квадратном метру сам посејао сва зрна једнозрне пшенице које сам поседовао – 50 комада. На срећу, ризик се исплатио. Посетиоци Музеја су били одушевљени

БИОЛОГИЈА

оваквим начином излагања па смо се у међувремену мало проширили. Жеља нам је да и људи који не живе у Новом Саду виде део наше биљне прошлости, па смо покренули и посебну страницу на Музејском сајту (http://www.muzejvojvodine.org.rs) о овој башти. Овде пратимо раст свих култура из прошлости, али самониклих биљака које су људи користили, фотографишемо их у одређеним временским периодима. Са поносом могу да кажем да се ове године у нашој башти налазе свих осам биљних култура са којим је започела неолитска аграрна револуција на Блиском истоку: једнозрна пшеница (Triticum monococcum), двозрна пшеница (Triticum dicoccon), јечам (Hordeum vulgare) , грашак (Pisum sativum), сочиво (Lens culinaris), наут (Cicer arietinum), уров (Vicia ervilia) и лан (Linum usitatissimum).

тренутно радите? обзиром да имам велики број пријатеља у институту на северу Немачке, било је само питање времена када ћемо започети заједнички пројекат на нашем тлу. За који дан ће Музеј Војводине заједно са стручњацима из Кила започети припремна истраживања једног, досад необрађеног неолитског драгуља на обали Тисе код Новог Бечеја. Ради се о локалитету Борђош.

Симбиоза: Поделите са нашим читаоцима неки укусан праисторијски рецепт. остоје многи рецепти из праисторије и антике које сам испробао. Међутим, овом приликом бих желео да издвојим један рецепт из римског периода:

•12 сувих смокава •6 ораха •1/2 лимуна (цитрусно воће ипак није било непознато у старом Риму, мада је било „здраво“ скупо) •3-5 супене кашике меда Смокве пресећи по страни, убацити пола језгра ораха. Смокве поређати у мању керамичку посуду. Мед и лимун помешати и потом тиме прелити смокве. Запећи у пећници на 180°С, око 20 минута. Уживајте у карамелизованим залогајима... Уколико и ви желите да пробате неке прастаре рецепте, а налазите се у Новом Саду, дођите у сувенирницу Музеја Војводине и тражите каталог „Преисторијска вечера: Просото уз пиво“.

Симбиоза: На којим пројектима

Карамелизоване смокве у меду Састојици:

Интервју са Александром завршавамо његовом поруком за читаоце: Ја сваки дан на посао идем са осмехом на лицу. Није све у парама, али је добро имати их.

Посластица из Римског времена. Карамелизоване смокве.

Многи данас не знају како изгледа биљка боба.

Двозрна пшеница у Археоботаничкој башти Музеја Војводине

Класје једнозрне пшеницe

Древна култура Lathyrus sativus

Класје једнозрне пшеница СИМБИОЗА / 18

БИОЛОГИЈА

ЕМПАТИЈА Катарина Стевановић

“Емпатија постоји тамо где путеви две јединствене особе конвергирају, где се реалности сусрећу, служи као водич до истине друге особе и даје увид и разумевање где се реалност једне особе завшава, а друге почиње” (Ciaramicoli & Ketcham, 2000).

мпатија, способност препознавања и пресликавања емоција, развијала се као еволутивна предност многих социјалних група сисара. Треба разликовати појам од сажаљења или симпатије, она је само њихов предуслов. Развој апстрактног мишљења код човека довео је до способности конгитивне емпатије - рационалног разумевања стања другог бића (“постављање у туђу кожу”), поред афективне, која се односи на чисто емоционалну реакцију на туђе ментално стање. Тај ,,сирови материјал” за настанак ,,праве” емпатије, јавља се аналогно и код других врста (по неким научницима емпатија у правом смислу захтева присуство свести). Ипак, неупоредива напредност нашег неокортекса нема никаквог значаја у овом феномену без сложене интеракције са најстаријим делом мозга - лимбичким системом. 19 / СИМБИОЗА

Експерименти рађени са људима којима је, услед повреде, нарушена веза између ове две структуре показали су да су они неспособни да реагују одговарајућом емоцијом на различите појаве, иако је рационално расуђивање остало нетакнуто. Физиолошки, емпатија је побуђивање центара у мозгу при сведочењу емотивне појаве, на сличан начин као и према личном доживљавању исте. Електрофизиолошки резултати, добијени праћењем путем електрода реакција психотерапеута и његовог пацијента, показали су да је просечна брзина одговора на емотивну манифестацију око 15 милисекунди и јавља се скоро рефлексно, чак и када се одговор не испољи видно (нпр. смех). Такође су уочена и неслагања, тј. одсуство одговора у неким случајевима. Рефлексна реакција је бинарног типа: одговорити или игнорисати, и зависи и од утицаја леве насупрот десној хемисфери мозга. Соматички маркери су физиолошке манифестације ван мозга, које се јављају као реакција на потресну (или пријатну) појаву, или саму мисао о појави, па се означавају као “ум у телу”. Душевне болести, као што je

нарцисизам, гранични поремећај личности, аутизам и друге, праћене су одсуством или нарушеношћу способности афективне, конгитивне, или обе врсте емпатије. Када је у питању психопатија, ако је рационално разумевање емоција развијено оно може омогућити индивидуи да функционише у људском друштву, али без емотивних односа било које врсте. Дакле, сигурно је да неки људи имају способност емпатије, а животиње макар нешто слично томе. Колико се о способностима животиња заправо зна?

Орке

мају изузетно развијен средњи мозак, чак се јављају структуре које одсуствују код човека. Поседују 3 велике вијуге лимбичког појаса (стари део коре предњег мозга, човек има само једну gyrus cinguli).

БИОЛОГИЈА

Фотографија

Запажена је напредна способност емотивне експресије што резултира изразеном социјалном интелигенцијом (више на линку).

Шимпанза

рста на којој је најуверљивије доказана способност емпатије животиња. Још 1964. године вршен је експеримент, при којем би, да би добио храну, мајмун био научен да повуче одређени ланац, међутим, када је тај исти потез изазвао електрични шок друге јединке, он је одбијао храну следећих 12 дана. Позната су бројна искуства људи са различитим љубимцима, псима, мачкама, чак и неким врстама свиња, где је одговор на нпр. човекову узнемиреност очигледан. оже се запитати, шта онда дефинише хуманост? Особине које одређују обрасце понашања учвршћују се у популацији ако су пожељне за преживљавање. Наши преци су еволуирали у смеру дубљег међусобног разумевања и удруживања у све шире групе, од најужег крвног сродства, преко племена до данањих држава из потребе за кооперацијом, па се нагон за

бригом о члановима групе може заправо свести на лични интерес. Поставља се питање, какав селективни притисак ствара средина унутар људског друштва данас? Људи са развијеном емпатијом социјално су интелигентнији и боље се адаптирају у различитим круговима. Идеалисти широм света пропагирају идеју глобализације емпатије, рушењем граница националности, религије и слично, али тек смо на прагу открића могућности емоционалног учења. Капацитет препознавања емоција доживљених од стране другог бића код људи зависи од стеченог знања. Током развоја, човеков ум ствара одређене симболе и шаблоне које везује за одређене појмове и појаве на основу којих касније селективно издваја стимулусе којима придаје одређени значај. Способност се развија целог живота, али најдрастичније у периоду детињства. Сама мрежа у неокортексу обликује се посредством лимбичког система спољашњим стимулусима. Различита искуства утичу на јачину синапси, а мрежа се модификује сваким следећим (Damasio). Из ових разлога, може се очекивати да људи одговарају на стимулусе великим распоном емоци-

ја и да емпатија није увек успешан процес. Могуће је оценити сопствену успешност ако се искуси повратна реакција на наш одговор. Људи деле поглед на свет базиран на сликама, а тачан састав компоненти је јединствен за сваку особу. Људи који деле соматичке маркере, или им се симболичке асоцијације преклапају, могу осетити већу повезаност. Емпатија зависи и од нагона за анализирањем нечије емоције, која онда слаби способност саосећања, услед преоптерећивања истог центра који учествује и у емпатији. Узевши све у обзир, човек има велики потенцијал да развије висок ниво емоционалне перцепције и разумевања, макар у фази одрастања. Тренутне студије проучавају утицај масовних медија на емотивне реакције у циљу већег сазнања о могућности ,,подизања нивоа емпатије”. На крају крајева, ако узмемо најпростији пример: пас може да развије неки вид афективне емпатије према нпр. мачки са којом је одрастао, али није способан да ,,промисли” о фиктивној мачки и повеже симбол са другим мачкама; са друге стране имамо људски мозак, са свим напредним перформансама, зар је задатак толико тежак? СИМБИОЗА / 20

БИОЛОГИЈА/ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО

Весна Ђоковић Тања Пајић

Царство: Animalia Филум: Chordata Класа: Mammalia Ред: Carnivora Породица: Canidae Род: Canis Canis lupus (Linnaeus, 1758)

„ As Wolf doth on the Sheep impose his might, So tyrant lords it over feebler fellow; “ „Vuk na ovcu svoje pravo ima ka tirjanin na slaba čovjeka; “

21 / СИМБИОЗА

лична карта

КО СЕ БОЈИ ВУКА ЈОШ?

БИОЛОГИЈА/ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО

ависно од тога са које тачке посматрате природне феномене представе се могу драстично разликовати међу собом. Од нагласка на задивљујућем колоплету биодиверзитета, живота који на све стране врви преко сложених међуодноса унутар екосистема све до мемљивог призора лешине који нас мимо воље наводи на пилоерекцију и осећај мучне празнине. Таква ће вас задивљујућа и застрашујућа природа пре или касније и то без оклевања оставити декомпозиторима да и они одиграју своју малу улогу у вечитој игри живота и смрти. Под отвореним небом нема гаранција да ћете дочекати дубоку старост и уз то мирну, такозвану природну смрт. Физиолошка дужина живота и насилна смрт у животињском царству заступљене су у таквим пропорцијама да би се природном смрћу пре могла назвати она која произилази из односа исхране док се физиолошка старост као теоријски концепт на терену веома ретко постизава. Због тога није упутно гајити романтичне заблуде да закони природе ма којем створу нуде окриље искључењем из општег правила борбе за голи живот. Рачуница еволутивних трошкова и добити која се формирала и цизелирала хиљадама година хладна је и у њој нема места за милост. Призори страшне, насилне смрти објашњавају и сасвим оправдавају наш архизазор од вука и његове вечите непомирљивости са чуварима стоке и живине. „Горски цар“ често је сасвим недобродошао у наш свет. Ловци и њихова друштва овај сукоб донекле разрешавају у оквирима закона и етике уз обзир према дугорочној перспективи и уз пуну свест о значају пребројавања, а вук искусан у животним борбама развио је здраво непоштовање према људском присуству. Међутим, ако вука погледамо поиздаље, са другачије и сигурне дистанце он ће заслужити нашу пуну пажњу и поштовање. Лакше ћемо уважити његово дивље достојанство ако смо неугрожени његовом нарави. Поједини су у посматрању вукова дозволили себи близину и присност, могуће је да су за нечији укус отишли и предалеко

(Werner Freund) у том ослушкивању вукова. Заузврат добили су невероватне облике прихватања и привржености кроз интимни увид у тајни живот вукова. Познато је да је без опсежних и дугорочних студија веома тешко извести закључке о узроцима различитих облика понашања унутар врсте. Тек свеприсутно око правих посвећеника бележи тајну о врсти. Када кажемо вук обично мислимо на две од девет врста из рода Канис. Canis lupus или сиви вук са 32 подврсте и Canis rufus или црвени вук који данас можда већ и ишчезава и чије је порекло још увек генетичка мистерија. У овом тексту говоримо о сивом вуку. Шиљате њушке (шпицастије код вучице), моћне и зубате вилице, искошених очију и зашиљених, увек усправних ушију својом појавом вук одмах ставља на знање да је у питању прави представник крупног месождера. За разлику од мачака које се сладе само кртином и којима је глодање испод части, чељусти канида су богате зубима. Вукови имају 42 велика зуба. Канини су дуги и снажно грађени, док зуби раздирачи имају оштре ивице те могу смрвити велике кости са пар угриза. Молари имају оклузалне површине које указују на флексибилнију исхрану него што је изразито карниворна. Врат им је богат мишићима, а удови дугачки и мањих шапа пружајући им на тај начин знатну брзину и могућност маневрисања у дубоком снегу који је углавном својствен њиховом ареалу. У северним крајевима длака им је дугачка и густа, а у јужним нешто краћа и грубља. Упркос називу, сиви вук показује изразиту различитост у боји крзна, од беле, преко сиве до црне (најчешћа је сива са црним мрљама). Светлији су они вукови који настањују пустиње и арктички регион, док су у северној Америци и Русији често смеђи или црни. Зимско крзно пружа им изузетну заштиту од ниских температура које сежу и у озбиљан минус. Величином најобдаренији су арктички вукови, а мањи по величини су вукови пустињских и полупустињских подручја. Типични одрасли вук, становник шума, је средње величине ( величине круп-

ногнемачког овчара) са висином око 70 цм и тежине око 40 кг. Зависно од подврсте, одрасли мужјак може бити 2 м дуг, имати више од 1 м у висини и тежити до 75 кг. Њух, слух и вид једнако су изврсни. Као и пас, вук је велики њушкавац и углавном овим чулом лоцира плен. Сигурно је да чује врло далеке тихе шумове те да их и уме адекватно протумачити. Богато развијене знојне жлезде дају сваком вуку јединствен „олфакторни отисак“. Под крзном и на леђима налазе се кластери знојних и лојних жлезда који за време пилоерекције стварају вуку својствен запах. Испод горње и нешто грубље длаке налази се фино и вунасто поткрзно. Карактеристични миомирисни буке вук благодари пропагацији бактерија унутар коже услед повољне поткрзне микроклиме. Вукови насељавају тундре и тајге, северне шуме свих висинских појаса, висока брда, степе, мочварне и суве пределе, беспућа и кршеве Канаде и северног САД-а, средње и источне Европе и Азије. Присутни су и на Средњем Истоку. Развитком пољопривреде и сточарства некада невероватна распрострањеност сведена им је на данашње обиме. У западној Европи, Мексику и већем делу САД-а напорима човека готово је потпуно био истребљен. Углавном се сматра шумском зверком, што је у првом реду последица тога да је захваљујући човеку истиснут са отворених простора. Вук се са разлогом клони људи, али не и нарочито адекватних људских насеобина, па је притајен и неопажен све док му глад не почне одзвањати у желуцу. Док није гладан вук је прилично обазрив и не трчи пред руду. Склања се пред човеком, псима или крупнијом живуљком, док ће га звук рогова, звекет ланца или гласна вика протерати. При томе је ванредно пажљив да не би безразложно ставио на коцку своју слободу и свој живот. Потпуно другачије се влада вук који није сит и коме је стање неситости постало неподношљиво. Глад вуку подјарује храброст и он ће напустити пређашњи опрез и лукавштину. Гладни вук теже се може застрашити. СИМБИОЗА / 22

БИОЛОГИЈА/ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО У просеку, вук у дивљини ако је жилав и довољно издржљив поживеће 8 до 16 година. У заточеништву некада знају доживети пуних 20 старачких година. Живот у природном окружењу свакако није уљуљкан у осећај извесности јер је смрт увек близу. Вучје типично мршаво тело са украсима од згрушане крви није такво без разлога. Исхрана ових животиња веома је неуједначена и оне могу провести дуже време без хране док не дођу до плена. Данима, чак недељама. Већином вук ће угинути због глади, али и у крвавој драми с вуковима других чопора у борбама за територију. Мањи удео у морталитету сачињавају болести које их могу снаћи (већина сивих вукова има солидну отпорност). Добра територија представља драгоцен ресурс и конкурентски сукоби су животна неминовност. У подручјима са занемарљивим утицајем човека главни разлог смртности вукова су други вукови. Борба за територију је, дакле, императив. Свој реон вук ће обележити урином, фецесом и гребањем (вучји сугреб) које захваљујући знојним жлездама на шапама додаје мирисну ноту. Завијањем такође обзнањује свој домен, а све ради стављања своје вучије шапе на територију и на њој присутној, а њему довољној количини плена. Ово оглашавање углавном има за циљ да упозори суседне чопоре да би се смањио ризик од директног сукоба два чопора. Усамљени вук ретко завија, јер тиме може само да постане жртва напада. Незвани комшијски вук уколико не покаже лојалност доминатном мужјаку биће са великом извесношћу грубо оћушнут. Или још горе. Ако вођа чопора процени да је придошлица „стабилна личност“ што у вучијем репертоару понашања значи субмисивност и верност вођи, тек тада може бити прихваћен у заједницу. Унутар територије за вука је типчно ноћно лутање унаоколо када преваљују приличне удаљености. Млади вукови могу да напусте област када су стари једну или две године и да путују стотинама километара. Ако каскају крећу се десетак км на сат. Ако трче могу превалити и 50 до 70 км на сат. Покретљивост вука захтева 23 / СИМБИОЗА

од њега велику снагу и знатну потрошњу хране. Због тога ова звер где год да се појави задаје осетљиве губитке свим животињама којих се може домоћи. Вук има усађен природни инстикт за лов, док саму вештину хватања бежећег плена учи. У својим ловачким активностима он показује лисичија својства. Плену се приближава лукаво, крајње опрезно. Уме дуге сате сакривен унутар шуме и сенке упражњавати понирање у тишине и стрпљиво вребати на плен. Нечујно се шуња приближавајући се жртви коју заскаче спретним скоком за врат и обара на земљу. Наиђе ли на траг пратиће га истрајно јер уме разабрати каква животиња је оставила неки траг. Никад не напушта заседу без претходне провере ситуације на терену. Вук располаже и многим псећим способностима: снагом, издржљивошћу, оштрином чула и разумом мотивисаним понашањем. Редовно се влада онако како то околности од њега захтевају. Он заиста промисли пре него се одважи на акцију. Вучија интелигенција није квантификована,

међутим бројни извештаји и лабораторијске студије дају индиције да има способност памћења, повезивања догађаја и учења. Најмилији плен су му домаће животиње и крупна дивљач, и длакава и перната. У Србији главни плен му чини крупна дивљач: јелени, срне и дивље свиње, али и зечеви. Овај предатор са врха пирамиде спада у друштвене ловце крупног плена. У САД-у чопор вукова хвата се у коштац са бизонима. Живот у савезу дозвољава луксуз великог улова који чине лос или бизон. Крупна ловина ће данима хранити чопор. Његов јеловник чине још и мањи сисари као што су лисице, јежеви, кртице и мишеви, а ако загусти неће бити гадљив ни на птице, жабе или корњаче. Неком згодом прећи ће и на биљну храну у виду различитог воћа или бобица. У несташици јешће и стрвину. Већ ферментисано месо толи глад као и висококалорична гозба од свежег меса, утробице и костне сржи. Сматра се да вук има низак постотак успеха у лову на свој природни плен и зато када лови вук има тен-

БИОЛОГИЈА/ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО денцију да таргетира најлакшу доступну опцију. Вукови су вешти посматрачи понашања, способни да открију једва приметне слабости евентуалне жртве. Наиме, по покрету и мирису вук може „прочитати“ здравствени статус јединке или намирисати крв рањене. Слаба јединка се од њега практично не може сакрити јер тај врло добро препознаје свој плен. Старе, изнемогле, болесне, изгладнеле или премладе јединке су лак улов и зато је вук селективни предатор који позитивно регулише здравље популације плена. Уколико је на подручју једнако доступна популација мањих јелена и лосова, чешће се одлучује за прву опцију. Ако је принуђен сам да лови прилагодиће ловну стратегију тој ситуацији. Главна тактика крупне дивљачи у „дијалогу“ живота и смрти јесте задржати стабилност нерава и одржати своју позицију. Тај међусобни психолошки рат може потрајати и сатима. Ловац и ловина најпре нетремице фиксирају један другог и вукови се служе игром нерава (чврсто суочавање, шкљоцање зубима, прешетавање) да исти тај плен успаниче и натерају у бег, јер само у том бегу могу га савладати. У зони психолошке борбе нагласак је на говору тела и демаскирању евентуалног блефа. Кондиција у трку је кључ опстанка. Лосови умеју на почетку блефирати своју кондицију и тако навести вука на одустајање. Вукови раде све што је потребно да одузму снагу крупној дивљачи која „један на један“ може и да их усмрти. Уколико је плен у крду, настоје да разбију то језгро и изолују бар две, три јединке спопадајући их са свих страна и опкољавајући усамљена грла. Када лове у групи улоге су подељене. Вођа чопора не мора нужно бити и вођа напада. Ветерани умеју ту улогу препустити младом ентузијасти. Један део чопора пресеца путању плена, други прогони плен да би га заједничким напором савладали хватањем за врат, сапи, бокове, бедра, трбух. Углавном избегавају чеони контакт и акценат је на бочном прилазу. Они вукови који бочно трче имају већу брзину од позадинских. Обарање је најопаснији трену-

так у лову. Ако не дође до улова ни након неколико километара трка вук може одустати од прогона. Кад улови свој плен у стању је одједном да поједе велике количине меса и 9 кг током само једног оброка. “Свака коза другачије брсти кад је вук гледа ’’ У крајевима са екстензивним сточарством вук се храни стоком која није добро чувана. То је лакши оброк у односу на крупну дивљач. Почетком зиме све више се приближава насељима и продире у села тражећи крвави пир и слатко олакшање. Његова карниворност то тражи од њега. Ако га притегне глад у утроби без оклевања се завлачи у стају чија врата нису добро затворена или ускаче кроз отворени прозор. Само изузетно напашће крупну стоку. Коње који се умеју одбранити, говеда и свиње штеди ако се крећу у затвореним крдима, а да се он још није скупио у чопор. Вук се обично не усуђује да нападне стадо говеда јер оно јури на њега и покушава да га набоде на рогове. Лови ли у чопору, он напада чак и коње и говеда, премда се они бране. Чак се и поједине свиње боре са вуком на живот и смрт пре него што му се предају. Свиње су храбре па вука обрађују кљовама и зубима тако да овај буде принуђен да се спасава. Ако му попусти концентрација свиње ће га убити без саосећања. Само се овце безвољно препуштају неизбежности. Ако је вук опазио брисан простор те да пастири и пси нису присутни, граби прву најближу овцу и коље је. Остале беже, формирају густу вунену гомилу и блеје у вука док не дође по следећу кандидаткињу. Ако стадо чува пас вукови имају добро познату и подмуклу стратегију одмамљивања пса. “Ко бежи од вука, може да натрчи на медведа’’ Са медведом вук има изграђен специфичан однос компетиције. Обе врсте једна другој кољу младе што илуструје тежњу да линијом најмањег отпора разреше своје супарништво. Пуме и вукови се стратешки избегавају и свака врста се

се држи своје зоне. Ретко се срећу, но када се то ипак догоди међусобне тенденције су убилачке. Поред човека тигар (онолико колико је опстао) је озбиљан контролор величине вучије популације. У источној Русији, где се срећу, између ове две врсте влада оштра конкуренција. У дивљини курјаци су типично организовани по систему чопора. То је снажно уједињена сила чији чланови заједно лове, размножавају се и чувају своје подручје бранећи га од уљеза. У вукове је моћно уткана потреба за социјалним устројством, потреба за другим јединкама своје сорте. Сваки импулс вука нагони да буде део веће целине. Чопори су релативно сложене проширене породичне заједнице које углавном садрже 5 до 12 јединки са стриктном хијерархијом односа надређености и потчињености. Сматра се да им оваква формација у првом реду обезбеђује лов плена који величином вишеструко превазилази сопствену. Чопори у северозападним територијама Канаде се повремено, када лове бизоне, уједињују у групе од 20 до 40 јединки. Свеукупни разлог оваквом уређењу је изузетно захтевна борба за опсатанак која почива на прехрани великом дивљачи коју сам вук тешко може убити. Затим, прелазак великих дистанци како би се пронашао плен и улагање велике количине енергије у лов. Потом прелажење дугог пута како би се храна донела младунцима. Подизање легла захтева огроман труд који вук самостално не може приуштити. Величина заједнице је варијабилна унутар овог оквира и мења са током времена у зависности од животне околине, доступности хране као и индивидуалности самих јединки. Територија која припада једном чопору може понекад заузимати само 100 км² или мање, али често им је потребно 600 до 1000 км² да прехране све чланове породице. Арктички вукови који зависе од лутајућих крда карибуа, могу користити територију од 40.000 км² па и већу. Величина територије углавном зависи од количине расположивог плена и старости младунаца. СИМБИОЗА / 24

БИОЛОГИЈА/ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО Кретање може бити 10 до 20 км кроз ову територију, а само спољашњи руб (ширине око 1 км), дели се са суседним чопорима или усамљеним јединкама. Док чопор путује наоколо, доминантне јединке остављају трагове урина на објектима или истакнутим местима (отприлике једном у свака 3 минута). Густина мирисних ознака у граничним подручјима је два пута већа него на остатку територије, што омогућава чопору да препозна периферију свог ареала. Саме мирисне ознаке не искључују опасност од нежељених сукоба између два чопора, који истовремено патролирају заједничком границом својих територија. У таквим ситуацијама чланови чопора и завијају, али то може и представљати опасну стратегију, јер опсег завијања означава снагу чопора и може да охрабри већи чопор да крене у напад. Зато вукови завијају само повремено, а и тада то чине једногласно. Чопор предводе надмоћни (предоминантни) мужјак и доминантна женка који се називају алфе. Овај водећи пар су звезде чопора и они држе доминантан положај што значи да у односу на све остале јединке има највише друштвене слободе. Урођени дух природног вође испољава се веома рано. Алфа пар је главни то јест родитељски и обично једини остварује потомство дајући једно легло током године, док у подизању штенади доприносе сви вукови чопора. Социјална хијерархија лимитира репродуктивни потенцијал чопора. Алфа женка подређена је једино алфа мужјаку и она је дивља, агресивна, неумољива и водећа у саморегулацији величине заједнице. Ова јака доминација по женској линији онемогућава парење потчињених чланова, било међусобно или с једним од доминантних вукова сем уколико алфа женка не процени да нема опасности по њен „трон“. Субмисивност неке вучице водећој не иде увек глатко. За право родитеља и доминантан положај, женке се могу жестоко борити. Чак и ако доминантна женка није изазвана, може доћи до борбе између женки нижег ранга, да би достигле што вишу лествицу у хијерархији чо25 / СИМБИОЗА

пора. Мужјаци се такође боре за право на место вође. Најјаче борбе се, по правилу дешавају у зимским месецима љубави, у доба парења. Женке у терању остављају мирисни траг и тако привлаче мужјаке који се занесени полним нагоном боре међусобно на живот и смрт, јер може бити само једна јака и оплодна снага. У то време длака је најлепша и кондиција на врхунцу. Дакле, није искључена могућност парења нижерангираних чланова групе, међутим због недостатка слободе и често ограничених ресурса за живот њихови млади ретко доживе зрелост. До парења између сродника по правилу не долази, али је чињеница да таква опасност постоји код јако малих популација. Предоминација у једном чопору успоставља се бескомпромисним наметањем у одлучивању око главних питања опстанка као што су где ће бити брлог или када и како ће се упустити у ловачки поход. На дну хијерархије су субмисивне омеге, послушне у сваком аспекту понашања од исхране до парења. Омега јединке се хране последње и око тог питања нема приговора. Хијерархија неутралише агресивност и кон-

фликте држи под контролом. Родитељи су доминантни у односу на подмладак. Посебна занимљивост у вучијој друштвености је начин којим конституишу доминацију у међуодносима. Борбе су им заправо психолошке, пре него стварне и манифестују се кроз експресију „гвозденог“ става и ритуални конфликт као здрав рецепт за преиспољен непослух. Можда је ова суштинска неагресивност према сабраћи инспирисала српску пословичну мудрост: „вук на вука (Србина) ни у гори неће“. Алфа статус понеће она јединка која у себи има најизраженију карактерну постојаност, а то није нужно онај вук са најдоминантнијом телесном снагом. Мистерија је како и зашто величином обдарени вук уведе себе у улогу омеге. Живот у групи изродио је широк репертоар експресивног понашања од фацијалне експресије и положаја репа до пилоерекције, завијања, режања, лавежа, говора очију и тела. Агресивнији вукови носе споре и намерне покрете високо постављеног тела, док субмисивни држе повијеније тело, спуштен реп и уши усмерене уназад када прилазе до-

БИОЛОГИЈА/ЖИВОТИЊСКО ЦАРСТВО минатном члану. Пасивна подређеност се састоји у реакцијама на чеони сусрет са агресивнијом јединком, у томе што јој се допушта да оњуши аногенитални предео, док активна подређеност подразумева самостални погурени приступ и лизање њушке других вукова. Губитак места у хијерархији чопора може настајати постепено или одједном. Старији вук може једноставно да попусти када се појави амбициозни изазивач. Млади и рођени вођа жели да разреши своју тренутну позицију. Такође је могуће да стари алфа мужијак одлучи да узврати бранећи своје место, при чему ће поражени најчешће бити протеран из чопора или чак и убијен од стране осталих чланова чопора (иако се ово ретко дешава). У једној години вукови имају тзв. стационарну и номадску фазу. Стационарна фаза се одвија током пролећа и лета, када се коте млади и чопор борави на једном месту, а номадска је током јесени и зиме када чопор лута у потрази за храном. Сезона парења може почети већ у јануару све до априла, што зависи од климатских услова. Раније почиње у топлијим крајевима. Пред

пролеће, након парења, разбијају се чопори и скотна вучица тражи већином у друштву једног вука, своје пређашње или слично боравиште да би окотила младе. Јазбина у којој се настањују вукови да би подигли легло углавном је добро заштићена од погледа. То може бити отвор у стени, место под деблима за плодове зимске љубави или рупа ископана испод корења. Од пролећа па до зиме поступно расте бројност чопора у зависности од тога да ли дотични крај погодује скупљању већих чопора или не. Доминатни пар се пари углавном 2 или 3 пута дневно, у периоду од отприлике 14 дана. Након гравидитета који траје 61 – 63 дана, женка на свет доноси од 1 до 11 младунаца. У једном леглу је обично 3 до 8 младунаца и о њима ће бринути сви чланови. Тек касније, кад су млади вучићи стигли у друштво старијих, остали чланови се заузимају за њих и савесно одговарају на њихово неспретно завијање. Млади расту све до друге године и онда полно дозревају (мада женке могу да зачну већ са 10 месеци). Уколико вучићи страдају, одрасли вукови тугују за њима. Сиви вук је углавном моно-

гамних навика и често је изабрани партнер за цели живот. Уколико партнер страда вук који је остао замениће га другим партнером. Вукови самотњаци који не припадају ниједном чопору називају се „Казановама“ јер се они паре са вучицама постојећих чопора и са њима не стварају трајну везу. Алфа женка која је остала без свог партнера привлачи самотњаково удварање. Иако евентуално љубавно јединство тог вука и вучице не пролази неопажено код остатка заједнице, за самотњака она вредна је сваког ризика. Читав низ услова одређују да ли ће се чопор уопште формирати. На пример количина ресурса (храна). У недостатку крупне дивљачи чопор се распада да би свако за себе ловио плен исувише мали за деобу. Нови чопори могу настати када вук одлучи да напусти родни чопор и заузме територију за себе. Окидач је сексуална зрелост. Такође, нове заједнице се формирају услед компетиције за храном унутар чопора. Дакле, недостатак хране и немогућност парења нагони потчињене вукове на напуштање родитељског чопора. То се најчешће догађа у другој, трећој години младих вукова. Можда ће вук напустити чопор у потрази за женком коју никада неће наћи. Солитарна јединка има пред собом неотуђив циљ, а то је сексуални партнер. У сваком случају вук сам бира или да остане у чопору и ужива сигурност, али и трајно трпно стање или да тражи нови правац свакодневице уз ризик да угине. Вук самотњак је пре ретка, изузетна појава него правило. У потрази за новим стаништем у већини случајева вук умире, углавном убијен од стране другог чопора. Можда је ова судбинска датост инспирисала познату пословицу: „човек је човеку вук “. Наставак у следећем броју

Захваљујемо се Природњачком Музеју у Београду и Библиотеци Института за Зоологију Биолошког факултета Универзитета у Београду. СИМБИОЗА / 26

БИОЛОГИЈА

НЕУРОКРЕМ (1) Лена Илић

уклеарни физичари за себе у шали кажу да су скупине атома које проучавају атоме. Тако бисмо онда и за неуробиологе могли рећи да су мозгови који проучавају мозгове. Дакле, којим се то областима и питањима данашњи ,,мозголози’’ баве?

УСПОМЕНЕ, ПАМЋЕЊЕ

вако након гледања филма Eternal Sunshine of the Spotless mind је бар на кратко размиљао о томе како би било да можемо да ,,убрзамо’’ процес заборављана, тј. да обришемо нежељене успомене. Истраживачки тим на МИТ инстутуту за Учење и памћење, на челу са Andrii Rudenko-ом направио је велики корак ка разумевању нестајања сећања, што може имати велику примену у лечењу људи са пост-трауматским синдромом. Њихово истраживање заснива се на проучавању Tet гена, за које су сматрали да имају пресудан утицај на гашење сећања при стварању нових. Наиме, ови гени кодирају регулаторне протеине из Tet породице који су присутни у мозгу у великом броју што је истраживачки тим навело на помисао да имају улогу у учењу и памћењу. Вођени овом хипотезом започели су истраживање на мишевима којима је Tet1 ген био искључен. Мишеви нису показивали никакве абнормалности при учењу и памћењу, али је случај са заборављањем био потпуно другачији. Експеримент се састојао из тога да су мишеви стављани у одређени кавез у коме би примили благи електро шок. Након поновног враћања у исти кавез обе групе мишева (оне искљученим Tet1 геном и контролна група) су биле видно уплашене, али се код мишева са Tet1 геном страх у кратком року повукао, што је значило и гашење лошег сећања на тај кавез, док су мишеви без Tet1 протеина били и даље у страху. 27 / СИМБИОЗА

Даља истраживања показала су да Tet1 и други Tet протеини из те групе делују на гашење сећања тако што мењају проценат метилације ДНК. Tet група протеина уклањаја метил групу са ДНК. Показано је да код мишева са мањим бројем Tet1 протеина постоји знатно мања количина хидроксиметиловане ДНК, која је интермедијер у уклањају метил групе са ДНК, у хипокампусу и у кори великог мозга који су кључни делови мозга кад је реч о учењу и памћењу. Највећи ефекат видан је у групи од 200 гена званих “immediate early genes” који су кључни за формирање сећања. Код мишева без Tet1 протеина ови гени остали су метиловани, што их је онемогућило да се експримирају. Промоторски регион ових гена Нпас4 је код мишева без Tet1 протеина метилован чак 60 посто, што је драстична разлика у односу на 8 процената код контролне групе. Ипак, ови мишеви су у могућности да замене стара сећања новима у случајевима кад је стимулус којим је деловано на њих веилке јачине, у истраживачком тиму сматрају да је узрок овме активације Tet2 и Tet3 протеина услед велике јачине стимулуса, који компезују недостатак Tet1 протеина.

ОБНАВЉАЊЕ НЕУРОНА

акон повреде или оштећења нервног ткива и ћелија често не долази до регенерације истих. Ово поготову важи за нерве централног система. Ипак, истраживање повреда и обнављања нервног ткива у периферном нервном систему дало је значајан допринос даљем истраживању у области регенерације нервног ткива. Откривено је да протеин назван PCAF активира кључне гене задужене за регенерацију нервног ткива периферног нервног система. Када је PCAF протеин убризган мишевима са оштећењима у централном нервном систему уочен је велики број нервних влакана која су се обновила. Ови резултати отварају велики простор за даљи рад у овој области. С друге стране, студије на UCL Универзитету имале су потпуно другачији приступ овој проблематици. Тим са J. Barney Bryson-ом на челу радио је на стварању моторних неурона створених из стем ћеија који поседују јонски канал channelrhodopsin-2 који је фотосензитиван и њиховом интеграцијом са оштећеним нервима. Студија је резултирала у фотосензитивним нервима интегрисаним са ишијадичним нервом, које је могуће активирати светлосним стимулусом чиме је постигнуто поновно активирање мишићно ткиво што оставља велики простор за истраживања.

СИМБИОЗА / 28

МОЗАИК/КУЛТУРА

ONCE UPON A TIME Петар Ђурић

ада у двадесетом веку добијеш прилику да живиш у бајци, не смеш пропустити прилику да блисташ. Са овим би се сигурно сложила Грејс Кели. Далеко од тога да савршен живот и бајке не постоје, можда само боје нису толико интензивне и догађаји не лете... И још нешто, срећан крај није загарантован. Принцезе постоје. У једном њујоршком месту Грејс Кели вечера када наочиглед свих присутних запослени одбијају да услуже тамнопуту Џозефин Бејкер, играчицу која је одбијена искључиво због боје коже. Револтирана због расизма, Грејс устаје и узима Џозефин за руку и напушта простор, са повицима да се више никада неће вратити ту у животу. Џозефин коју је тада упознала постаје њена блиска пријатељица. Зар се не осећа прича о принцези, а бајка тек треба да почне? У овој бајци, будућа принцеза није сиромашна, нема тежак живот и неизвесну будућност. Она је једна од највећих холивудских дива

29 / СИМБИОЗА

икада која се смеши са великог платна показујући своје претерано беле зубе и наиван осмех. Она је Грејс Кели, Хичкок је заљубљен у њу и нације падају у несвест… а она одлази из Обећане земље да постане принцеза. То је онај осећај када се окренеш Холивуду и кажеш ћао, спакујеш кофере и одеш да постанеш принцеза. Монако добија принцезу којој није потребан додатан гламур, она има сав гламур овог света. Она је сада La princesse Grace de Monaco у земљи која се тако гламурозно зове: Principauté de Monaco.. У простору где је ваздух скуп, сваки покрет испланиран и поглед на Корзику једноставно неодољив, Грејс Кели упливава у брак који није савршен. Између осталог, модерне бајке имају и ту ману: када помислиш да је срећан крај све што те чека, схватиш колико немаш појма о бајкама. Када у двадесет првом веку добијеш прилику да живиш у бајци, онда се бориш у мултинационалној судској парници против магазина жуте штампе који покушавају да објаве твоје топлес фотографије

снимљене издалека преко апарата са савршеним зумом. Бајке еволуирају. Али најлепша принцеза двадесетог века кобног септембарског дана пре тридесет година умире у аутомобилској несрећи о којој нико не сања. Грејс вози своју ћерку Стефани са породичног одмора када доживљава мождани удар и губи контролу над возилом. Не, нема кочије и белих коња, модерна принцеза вози аутомобил и под сплетом несрећних околности ова бајка се распршује у виду стравично реалног слупаног аутомобила, вожње до болнице и покушаја спречавања унутрашњег крварења, безброј полицијских записника… Било је касно, магија се распршила у милион делова, а најлепша принцеза Грејс одлази из ове бајке. Данас, на тридесетдвогодишњицу њене смрти, сећамо је се као доказа да принцезе постоје, у оном правом смислу те речи: као префињене, правичне и храбре даме. И не, то није матрица која се сервира деци. Принцезе постоје. Погледајте само Грејс Кели.

МОЗАИК/ИЗЛОЖБА

НАЈБОЉА ФОТОГРАФИЈА ПТИЦЕ 2013. Борис Ракочевић Поштовани чланови и пријатељи, зложба фотографија са X конкурса "Најбоља фотографија птице 2013" под покровитељством ФСС биће отворена 5. Априла 2014. са почетком у 19h и биће отворена до 12. Априла 2014. у Арт центру код Природно математичког факултета у улици Вишњићева 3 у дворишту. На изложби ће бити представљени најбољи приспели радови аутора: Attila Ódri, Брано Рудић, Балог Иштван, Чеда Вучковић, Давид Грабовац, Gergely József, Geza Farkas, Гордан Поморишац, Jozsef Roncsak, Саша Прерадовић, Szekeres Levente и Владе Маринковића. Изложбу прати каталог радова, а од победничке фотографије Gergely Józsefa ће бити штампан плакат који ће бити дељен посетиоцима изложбе. Посетиоци ће имати прилику да гласају за фотографију која ће добити награду публике. Позвани сте да својим присуством увеличате промоцију аутора са најбољим фотографијама птица, да уживате у фотографијама и гласањем подржите ово лепо надметање. Сви сте добродошли, улаз је бесплатан.

Прво место на конкурсу Жута чапља, аутор Gergely József Друго место Egretta garzetta, аутор Geza Farkas

Треће место, аутор Гордан Поморишац

P.S.: Траже се волонтери који ће тај дан да дођу раније и да помогну око постављања изложбе, пријаве на адресу електронске поште: b.r.-srbenda@hotmail.com

СИМБИОЗА / 30

МОЗАИК

САЈАМ ЕКОЛОГИЈЕ ECO EXPO Јована Маликовић

ВО ЗЕЛЕНА ЕКО ПЛАНЕТА је као организација основана почетком 2010. године и око себе окупља младе људе из области образовања, уметности и архитектуре, као и професионалце из екологије и еколошког менаџмента. Активности су усмерене ка унапређењу система заштите животне средине, применом најсавременијих технологија и достигнућа. Највећи и најуспешнији реализовани пројекат до сада је организовање међународног сајма екологије ECO EXPO. Циљ овог пројекта је да омогући и олакша остваривање сарадње представника државне управе, локалних самоуправа, највећих српских компанија и развојних институција, са једне, и регионалних, светских и европских финансијских институција, са друге стране, на пројектима од еколошког значаја, као и утврђивање даљих смерница у овој области, укључивањем пре свих, законодавних институција преко привредних субјеката до најмлађих. ECO EXPO 2014 је међународни сајам екологије који се одржаo у Т. Ц. Стадион, на Вождовцу, у Београду, 20. и 21. марта 2014. године и замишљен је као најпрестижнији сајам тог типа у региону, који окупља представнике и излагаче, како из Србије и региона, тако и излагаче из света, који са својим искуствима у досадашњем раду могу да буду подстрекачи али и пословни партнери нашим компанијама и институцијама. Окупили су се сви они који су се истакли постигнутим резултатима, али и они , који желе да се тек афирмишу у овој области, полазећи од тога да су размена сазнања и искуства, најбржи пут ка ономе што сви тежимо, а то је заштитити и са31 / СИМБИОЗА

чувати наш животни простор. Овим путем би корист била вишеструка за државу, јер би се свака локална самоуправа јавила са пројектима који би омогућили решавање низа проблема у локалним заједницама, а самим тим и на државном нивоу.То би подразумевало да локалне самоуправе као институције преузму обавезу да спроводе државну политику и дају значајан допринос у покретању замајца државне стратегије у области заштите животне средине, а то подразумева: - Отварање нових радних места - Упошљавање постојећих ресурса и привредних субјеката - Активно учешће у решавању проблема у управљању отпадом - Креирање амбијента у области енергетске ефикасности - Подизање нивоа свести у очувању и коришћењу природних ресурса На овој манифестацији им је омогућено да се сретну са водећим људима у светским и европским финасијским институцијама (организовање meeting point-a) који су вољни да финансирају овакве пројекте. Овако направљен концепт подразумева да сваки учесник може да прати и конференцијски део изложбе, чиме би им било омогућено да на више начина активно учествују и у овом делу, а да уједно чују све о постојећим законским регулативама, новим нацртима закона, виде све примере добре праксе и нове идеје од еминентних светских и домаћих стручњака, као и да се упознају са компанијама и институцијама које се баве екологијом у региону, на територији бивше Југославије. За најмлађе, биле су организоване радионице, које су им приближиле како и на који начин на чувају своју околину.

Договор је био да су за суорганизаторе изабрани Министарство енергетике, развоја и животне средине, Привредне коморе Србије, Привредне коморе Зелене Србије, Градски Секретаријат за заштиту животне средине, Инжењерске коморе Србије и Факултети Београдског Универзитета, приватни Универзитет Мегатренд и Факултет за примењену екологију Футура. Трећи Балкански Самит екологије EСO EXPO 2014 је био подељен у следеће тематске целине: - Животна средина, изазови ЕУ интеграција - Одрживи развој и природни ресурси - Еco модели - Обновљиви извори, потенцијал и шансе На сајму је учествовало око 25 предавача из земље, региона и света, била је изузетно посећена од стране стручне јавности (више од 9000 људи) која је могла да чује и види примере добре праксе из Србије и региона, експонате као што су ветрогенератори, уређаје за уштеду енергије. Успешност сајма се мерила у заинтересованости компанија за излагање. Отварање сајма, својим присуством увеличали су Министар енергетике, развоја и животне средине проф. др Зорана Михајловић, заменик шефа за европске интеграције у Србији Оскар Бенедикт, амбасадори Словеније, Турске, Шведске и Холандије. Министар Михајловић је том приликом изјавила да ће око 10 милијарди евра , наредне деценије, бити уложено у заштиту животне средине, а већ у септембру ће почети скрининг за поглавље 27, које обухвата питања из ове области.

Резултати пројекта и пројекција за 2015. годину

МОЗАИК

чесници Конференције ECO EXPO 2014 су остварили динамичан и садржајан дијалог о дометима еколошке политике Србије, европском еколошком путу, обавезама и бенефиту интеграција и изазовима европске политике за централну и локалну администрацију. На Конференцији су учествовали бројни домаћи и страни предавачи. Конференција је унапредила дијалог администрације и бизнис сектора као и партнерство даваоца и примаоца услуга у животној средини а овом приликом упућен је апел аминистрацији и јавности да се неодложно приступи примарној селекцији отпада, одрживој производњи и потрошњи као и употреби обновљивих извора енергије. Свој рад и достигнућа посетиоцима су презентовали неке од домаћих компанија, као што су ЕПС, СРБИЈАГАС, ЕКО СТАР ПАК, JUGO-IMPEX, B-RECYCLING, БОЖИЋ И СИНОВИ, ЕКОКАРИКА, као и стране компаније из Кине, Немачке, Белгије, Турске и компаније из бивше Југославије. Четврти балкански самит екологије и конференција ECO EXPO 2014 наставио је нову форму сајма и конференције у Србији. Окупивши бројне домаће и стране компаније, институције, развојне државне структуре и професионаце из области заштите животне средине и енергетике. ECO EXPO 2014 је допринео проширењу и учвршћивању сарадње у региону и самим тим, његовој бољој позицији у области екологије и енергетике на континенту. Напоменула бих да су у самој организацији сајма, учествовали и студенти Биолошког факултета, и да су за своју преданост, покупили похвале. СИМБИОЗА / 32

МОЗАИК

НЕВЕРОВАЛИ ИЛИ ДА Милена Спасојевић

Слика "Карташи", Пола Сезана је продата за 250 милиона долара - тиме је постала најскупља слика на свету. Најдужи забележени лет пилета је трајао 13 секунди. Шафран је најскупљи зачин на свету. Добија се од врхова тучака шафрановог цвета. За килограм зачина потребно је 150.000 цветова, односно површина од 2000 квадратних метара. С обзиром да је скуп, доста је и фалсификован. Мирис му је префињен и подсећа на мед. Укус је оштар и горкослаткаст. Нема љутине. Реч шафран је арапског порекла и значи - жут. Познавали су га Сумерци пре 5000 година. Шафран је природни лек против упале грла, поврћања, менструалних тегоба, а има и антидепресивна својства.

Аустралија је једини континент без активних вулкана. Просечна особа у току живота конзумира 100 тона хране и 45, 424 литара воде.

Мачке проведу 66% свог живота спавајући Недавно истраживање говори о могућем повећању слепог црева и бубрежне минерализације код испитиваних животиња, као узрок коришћења сукралозе.

У току године једно дрво може да апсорбује онолико угљендиоксида колико произведе просечан аутомобил прелазећи пут од 40.000 километара Јелисавета Начић је била прва жена дипломирани архитекта и први главни архитекта града Београда. Дипломирала је 1900. године, и једна је од ретких жена која је имала државни посао на почетку ХХ века у Београду. Њени радови су пројекат основне школе „Краљ Петар I“ код Саборне цркве и идејни пројекат Цркве Александра Невског у Београду. Њено дело су и камене степенице на прилазу ка Калемегдану преко пута амбасаде Француске. У њеном атељеу је ливен и Победник на Калемегдану.

После горива, кафа је најчешћи продавани производ на свету. Три најчешћа језика у свету су кинески, шпански и енглески језик. Лаза Костић је хтео да се Никола Тесла ожени са Ленком Дунђерски у коју је он годинама био заљубљен. У писму које је наменио свом пријатељу Тесли, каже да она има 24 године и да одбија све просце. Он сам никада није скупио храбрости да је запроси, због велике разлике у годинама и чињенице да је њен отац његов пријатељ. Иначе Ленка се дивила Николи Тесли и његовим изумима. 33 / СИМБИОЗА

Бубамаре могу лучити секрет који им може дати непожељан укус (заштита од предатора), као и да се праве мртве док опасност не прође.

Писца Семјуела Бекета је у мрачној улици напао скитница и забио му нож у леђа. Бекет је посетио скитницу у затвору и питао га зашто је то урадио, он је одговорио да не зна! Управо обесмишљеност људског живота и поступака изненадила је писца и томе се окреће у свом књижевном раду.

МОЗАИК

Од тренутка када дођемо на свет, наше тело је окружено микроорганизмима. У зависности како је до порођаја дошло, разликоваће се и микроорганизми који ће се наћи на телу бебе. Микроорганизми на телу бебе рођене природним путем, разликоваће се од оних на телу бебе рођене путем Царског реза. Такође, на телу бебе се неће наћи само микроби пореклом са мајчиног тела, већ и од сваке особе и предмета који долазе у контакт са бебом. Тако су бебе рођене код куће изложене другачијим микробима од оних беба рођених у болници. Ове разлике могу имати утицаја на здравље детета у првих неколико месеци живота, па чак и касније.

Мадагаскар је водећи у свету по количини и производњи ваниле. Halicephalobus mephisto Ђавољи црв, живи 4 километра испод површине Земље и за сада је једино откривено живо биће које може да издржи толико високе температуре и толико велики притисак.

Први дугометражни цртани филм у Дизнијевом студију је приказан 1937. године, а то је био цртани филм „Снежана и седам патуљака“.

Симбол Париза и љубави, јединствено дело људске руке Ајфелов торањ 31. марта ове године је прославио свој 125. рођендан.

Чоколадне куглице М&М’с су добиле назив по изумитељима (Mars & Murrie).

Интернет је првобитно назван ARPANet (Advanced Research Projects Agency Network), настао као изум aмеричког Mинистарства одбране.

Иако се мислило да панде немају рецепторе за сладак укус, због начина исхране, у тесту у коме је учествовало 8 великих панда, узраста од 3-22. године, показано је да то није тачно. Тестирано је 6 природних шећера – фруктоза, галактоза, лактоза, малтоза, глукоза и сахароза, као и 5 вештачких заслађивача - ацесулфам-К, аспартам, натријум цикламат, неотам и сукралоза. Наиме, у 9:30 сваког јутра пандама је дата могућност да бирају између 2 посуде, од којих је једна садржала литар обичне воде и друга литар воде у којој би био растворен или шећер или заслађивач. Панде су могле да попију колико год желе из обе чиније, након чега би им чиније биле склоњене и животиње нису биле тестиране наредних неколико дана. Показано је да су радије бирале воду са раствореним природним шећером, наспрам обичне воде, као и да им се вода са раствореном фруктозом највише свидела. Такође потврђено је да могу да детектују 3 вештачка залађивача - ацесулфам-К, натријум цикламат и сукралозу. Овим експериментом се дошло до неколико теорија, на пример, да се можда у бамбусу налази одређена компонента, коју панде могу да детектују као слатку, као и да су гени за рецепторе за сладак укус можда случајно одржали у геному панде.

Непалска влада је увела правило за алпинисте који се спремају да освоје Монт Еверест. У повратку морају да донесу осам килограма смећа које успут покупе јер то је једини начин да се овај планински врх очисти од отпада који су деценијама иза себе остављали планинари. У источној Африци можете купити пиво направљено од банане? СИМБИОЗА / 34

МОЗАИК

35 / СИМБИОЗА

МОЗАИК

РЕДАКЦИЈА ПРЕПОРУЧУЈЕ

Безбојни Цукуру и његове годишње ходочашћа

ајновије остварење једног од најпознатијих модерних јапанских писаца. Мураками се у свом необичном маниру бави питањем шта чини наш свет, како нас блиски људи обликују, адолесценцијом и борбом са депресијом.

Florence and the machine Албуми Ceremonials и Lungs ок невероватна Флоренс Велш са колегама из бенда спрема у студију дуго очекивани нови студију дуго албум, искористите прилику да преслушате њена претходна остварења, заљубите се изнова у њен величансвен глас и замислите над песмама као што су: What The Water Gave me (инспирисана Вирџинијом Вулф и Фридом Кало) Never Let Me Go, Spectrum и осталима.

Међународни дан ДНК

адионице где ћете сазнати како идентификовати ДНК. У петак 25. априла поводом Међународног дана ДНК (прослављање годишњице открића структуре ДНК) Француски институт у Србији биће домаћин манифестације која промовише науку, а коју организује Институт за генетику и генетичко инжењерство у Београду. У периоду од 16-21h биће организоване радионице и различите активности у циљу откривања широј публици технике идентификације ДНК као и његове значајне улоге у медицини и науци. Улаз је бесплатан.

ПРОЛЕЋНИ УПИС у Библиотеку града Београда

Mihael Ende Бескрајна прича

роз елементе епске фантастике Енде, водећи нас кроз невероватну земљу Детиње царице, спонтано нас наводи на путовање у личне дубине и откривање бескрајне приче у нама.

иблиотека града Београда одлучила је да обрадује све своје садашње и будуће кориснике акцијом ПРОЛЕЋНИ УПИС. У периоду од 10. марта до 10. маја. годишња чланарина ће бити омогућена са попустом и то: ИНДИВИДУАЛНА: за одрасле - 800 динара за децу - 600 динара

Ноћ музеја текст преузет са сајта http://www.nocmuzeja.rs/

оћ музеја ће бити одржана у суботу 17. маја 2014. године. Тога дана, Ноћ музеја званично улази у другу деценију постојања. Домаћа, српска, Ноћ музеја биће део веће, али млађе, Европске Ноћи музеја у којој традиционално учествује више од 30 земаља и скоро 3.200 музеја. За учешће у 11. Националној Ноћи музеја до сада се пријавило 28 градова у Србији, 56 музеја и галерија у Београду, све скупа190 институција културе а пријаве су још увек у току. У 11. Ноћи музеја од 18 часова па све до 2 сата иза поноћи, своја врата ће за посетиоце отворити културне институције у Београду, Новом Саду, Шапцу, Ужицу, Крушевцу, Зрењанину, Свилајнцу, Нишу, Пожаревцу, Сомбору, Јагодини, Лесковцу... “Искрено смо поносни на прошлогодишњи јубилеј и чињеницу да ове године започињемо један, још озбиљнији период. Пред нама су тешка времена у култури, али нас теши чињеница да, какво год да нас је стање у култури у прошлости пратило, чинили смо Ноћ музеја све бољом и бољом. Наши посетиоци су наше напоре препознавали и на њих одговарали масовнијом посетом, а учесници добрим идејама и позитивном енергијом”, рекао је Младен Петровић, један од оснивача Ноћи музеја.

ПОРОДИЧНА: по члану - 500 динара СИМБИОЗА / 36

МОЗАИК/КАЛЕНДАР

КАЛЕНДАР Редакција

30.3-14.4.2014.

11.4-12.4.2014.

ФЕСТИВАЛ Више локација у Београду и Панчеву

МУЗИЧКИ ФЕСТИВАЛ Дом омладине, Велика сала

Београдски фестивал игре Програм фестивала (линк)

4.4-9.4.2014.

1.4-7.4.2014. ИЗЛОЖБА Студентски културни центар

Мишковић Бранко: ДЕЛИЋИ ЖИВОТА Аутобиографску изложбу „Делићи живота“ чине скулптуре састављене од делова различитих материјала затечених у окружењу уметниковог радног простора.

ИНТЕРНАЦИОНАЛНИ ФЕСТИВАЛ Студентски културни центар

TANGO NATURALE Пети Интернационални фестивал Belgrade Tango Encuentro (BTE).

8.4.2014. ПРЕДАВАЊЕ Библиотека града Београда

Све што сте хтели да знате о ДНК Бранко Томић Институт за молекуларну генетику и генетичко инжењерство

9.4. од 11:00 – 14:00 15.4. од 14:00 – 17:00 РАДИОНИЦА

Дом омладине Београда, Трибинска сала

2.4-6.4.2014. ФИЛМСКИ ФЕСТИВАЛ Више локација у Београду

LOL Београдски фестивал документарног и краткометражног филма, 61. Кратки метар, биће одржан у Дому омладине Београда, Дворани КЦБ и биоскопу Фонтана. Програм фестивала (линк) 37 / СИМБИОЗА

Циклус практичних радионица 3D анимације – виши ниво Учешћем у радионици стручни тим Phoenix creative студија научиће вас основама 3D моделовања, како да текстуришете, цртате и користите 3D анимацију. Трајање радионица је 180 минута. Учешће је је бесплатно, а пријава за радионице је обавезна, путем e-mail адресе: radionice@domomladine.org.

Светски музички фестивал „TODO MUNDO“ Тема самог фестивала је представљање градске музике нама блиских земаља, а ове године су то земље из нашег окружења, од Беча до Истанбула, као повод обележавања 100 година од почетка Првог светског рата.

15.4.2014. ПРЕДАВАЊЕ Мала сала СКЦ-а

Поглед кроз рендгенске наочари Предавач др Тамара Тодоровић, са Хемијског факултета у Београду, одржаће предавање о кристалографији, њеним основним теоријским принципима, кратком историјском прегледу, као и о примени кристалографије у свакодневном животу. На предавању ћете сазнати зашто се добра чоколада тако лепо топи у устима, како се дизајнирају нови лекови, како настају нови материјали и како се кристалографија користи у истраживању Марса.

15.4.2014. КРАТАК ФИЛМ Дом омладине

ПРОЈЕКЦИЈА КРАТКОГ ФИЛМА И КОНЦЕРТ: "ЗВУК ПТИЦА" Улаз бесплатан, за више информација посетите сајт.

МОЗАИК/КАЛЕНДАР

25.4.2014. КОНЦЕРТ

Дом синдиката Црвена јабука - ОРКЕСТАР ЗА ЉУБАВ Некако с пролећа, традиционални наступ у Београду

5.4, 12.4, 19.4.2014. ТРЧАЊЕ

Суботом ујутру од 10:30h у КЦ Граду је окупљање чланова Belgrade Running Club-a, одакле крећу на трчање. Ови тренинзи су отворени и бесплатни за све кориснике програма и госте КЦ Града. За више информација посетите сајт.

27.4.2014. ФЕСТИВАЛ Ада Хуја

СУПЕРНАТУРАЛ фестивал 26.4.2014.

За више информација посетите сајт фестивала.

ПРЕДСТАВА

Мадленианум Ана Карењина Југ Радивојевић Улоге тумаче: Нина Јанковић, Сергеј Трифуновић, Александар Радојичић, Милена Васић, Тамара Алексић, Игор Ђорђевић и Виктор Савић.

24.5-25.5.2014. ФЕСТИВАЛ Парк испред Музеја примењених уметности, Београд

MAD in Belgrade 7.5-29.5.2014. МАНИФЕСТАЦИЈА

Галерија робне куће Београд Мај месец математике У организацији Центра за промоцију науке

Реч је о новом, интерактивном фестивалу који нам стиже у Београд 24. маја и пружиће нам дводневну забаву, на више локација у граду. Састојаће се од наступа преко 100 извођача електронског и денс жанра, гигантских и архитектонтских интервенција, где ће сви посетиоци учествовати у креирању заједничке журке. СИМБИОЗА / 38