KAKO NAROD GRADI – KORDUN

НАША АРХИТЕКТУРА

КАКО НАРОД ГРАДИ – КОРДУН

ПИШЕ: Жељко Кресојевић

Кад је у љето 1914. године Аустрија заратила са Србијом, дошла је наредба од власти да се српске

тробојке на ћошковима и другим дијеловима куће, као и господарским објектима, млиновима, гдје се налазе било какве српске ознаке имају

премазати са жутим окером – једна од основних боја Монархије уз црну је и жута – како се не би видјеле

У овој краткој серији од пар наставака имат ћете прилику видјети како народ на Кордуну гради. Сваки крај, регија је карактеристична и по градњи. Љепше украшене куће и квалитетније градње су на „зеленом“ средишњем дијелу Кордуна и оном који се наслања на Банију. Мање по мјери и са мање украса су куће на „бијелом“ Кордуну (међурјечје Корана-Мрежница и другим подручјима која гравитирају према Лици. (Кад погледате народну ношњу Кордуна она према том дијелу Кордуна постепено тамни и исто је мање украшена).

Куће су грађене најчешће од кестенових и храстових брвана. На ћошковима су спајане карактеристичним везовима разних врста. Обично је кориштен једноставни „ластин реп“, фркани сијек, те друге врсте „слијепих сјекова“, тзв. “геринга”. Као и једноставнији, преклопне везе.

Обзиром да је Кордун већим дијелом брдовито подручје, често се терен са имало стрмине користио за подрумљење куће (потпуно или дјелимично). Тако да је кућа рађена комбинирано. Подрум од камена, а приземље/спрат од дрвених брвана. Обично је таква кућа имала и „гањак“ (истурена тераса) или „капелу“, што је карактеристично баш за Кордун.

Уколико нема каменог подрума и кућа је на равном терену, обично се не гради и горња етажа. Таква врста градње са двије дрвене етаже је посебно изражена на Банији. У народу ове врсте кућа зову „чардаци“. На Кордуну их се да наћи на рубним подручјима према Банији – Чемерница, Козарац, Голиња, Трстеница, Бовић, Сјеничак, Велика Врановина...

Као деранчић почео сам се занимати за старе куће. Први црнобијели снимци „Сменом 8“, невјешто фотографирани и израђивани у неувјетним школским лабораторијама датирају из 1975. године. Оригиналне слике су нестале у рату, преостало их је неколико, за сјећање.

Фотографије су кориштене за стручни рад у предмету „Повијест архитектуре“ у Грађевинској техничкој школи у Загребу. Тај предмет ми је предавала професорица Дагмар Добринчић, иначе савјетница у Заводу за споменике културе и специјалиста за туропољско и посавско народно градитељство, које има дјелимично индиректан утјецај на изглед кућа и на Кордуну, а посебно на Банији.

У архиви има пар стотина фотографија. Главнином су моје.

Има их нешто и туђих.

Настојат ћу сваку такву обиљежити да се зна чија је или откуд је узета.

Највише их је урађено у једној од посљедњих оаза народног грађења. Ради се о групацији кућа у селу Перна (опћина Вргинмост), односно њеном засеоку познатијем као Сува Перна. То је онај дио Перне уз цесту која води према Петровој гори.

Кордун је у Другом свјетском рату скоро па сав спаљен. Ове лијепе дрвене куће су преживјеле рат. Прве двије фотографије из ове црнобијеле серије урађене су у селу Црни Поток (опћина Вргинмост).

Уз овакве фотографије у том стручном раду било је и доста скица цртаних руком (распореда објеката у домаћинству, скица објеката, намјена просторија, реконструкција како је прије то изгледало нпр. док није било пећи, него су у кућама била отворена ложишта и сл.).

Комплетан “стручни” рад

дао сам крајем осамдесетих

година Станку Опачићу – Ћаници обзиром да је он

један од ријетких са нашег

подручја који је сурађивао са СКД “Просвјетом” из Загреба.

Намјера нам је била да се то

објави. Међутим, у рату је

готово сав тај материјал нестао

Остала ми је у сјећању предаја тога стручног рада. Дуго и са много пажње листала је тај рад моја менторица, архитектица Дагмар Добринчић, јеврејског поријекла.

Она је била врстан познавалац народног грађења и стручни савјетник и конзултант у Републичком заводу заштите споменика културе. На крају кад је затворила корице упита ме: - Сине, гдје се налазе ове куће? Гдје је та Сува Перна? - На Кордуну. Под Петровом гором. - Ово је вриједно да се заштити. - И ја мислим. По ничем не заостају од туропољских и посавских дрвених кућа.

. . .

Тај комплетан “стручни” рад дао сам крајем осамдесетих година Станку Опачићу – Ћаници обзиром да је он један од ријетких са нашег подручја који је сурађивао са СКД “Просвјетом” из Загреба. Намјера нам је била да се то објави. Међутим, у рату је сав тај материјал нестао. Од свега је преостало тих неколико црно-бијелих фотографија на оштећеним филмовима).

Обилазећи те старе куће, амбаре и млинове, за око ми је чешће запињао један детаљ, за који нисам знао објашњење.

Преко сијекова разних врста („ластин реп“, „вркани сијек“ ...) стално је пробијала изблиједјела специфична жута окер боја.

Сијекови на ћошковима лијепих дрвених кућа на разним дијеловима Кордуна често су били украшавани, односно фарбани у бојама српске тробојке (послије „првог“ рата и у југославенске тробојке, ако гледате из другог угла).

Ових дана се сјећамо Великог рата 1914 - 1918. Кад је у љето 1914. године Аустрија заратила са Србијом, дошла је наредба од власти да се српске тробојке на ћошковима и другим дијеловима куће, као и господарским објектима, млиновима, гдје се налазе било какве српске ознаке имају премазати са жутим окером (једна од основних боја Монархије уз црну је и жута) како се не би видјеле.

Тек 2011. године то ми је објаснио Теодор Ркман – Тешо из Суве Перне. Рођен је крајем двадесетих година прошлог вијека, али је запамтио приче старијих у вези са тим префарбавањем српских тробојки на ћошковима кућа. Тешо је иначе много знао о животу села, обичајима, прошлим временима, а посебно о томе како народ на Кордуну гради. . . .

За вријеме ратних година осим „маркирања“, односно пребојавања жутом бојом српских тробојки на ћошковима кућа, то се исто тражило да се уради са тробојкама на ћемерима (на којима су чест мотив, израђене од бојане коже, „шивача“).

Женама није дозвољено да носе „пртене“ ткане торбе на којима је такођер уз разне шаре, кићанке... чест мотив и национална тробојка.