MUKA JE ISTA, SAMO SE DRUGAČIJE ZOVE

РИЈЕЧИ КОЈЕ СПАЈАЈУ И РАЗДВАЈАЈУ

МУКА ЈЕ ИСТА, САМО СЕ ДРУГАЧИЈЕ ЗОВЕ

ПИШЕ: Милутин Дедић

Док сам живео у Далмацији више пута сам чуо како стари шибенски тежаци кажу: „Е, добар ти је сад, или колики ти је сад и слично“. Нисам на то обраћао пажњу све

док нисам приметио да и Крајинци употребљавају израз „сад“. А реч „сад“ је назив за млади виноград

до четврте године кад почиње да

даје очекивани род

Распад Југославије, заједничке државе Јужних Славена, праћен поделама свега и свачега, највише се одразио на језику. Више се настојало, по сваку цену, истаћи неку разлику, била она стварна или измишљена, него што се указивало на заједничке вредности и изворишта. Далеко сам од тога да би се тиме шире бавио, али кад је реч о виноградарству и винарству онда вреди подсетити на неке подударности и сличности. За пример сам узео два позната винска региона: Неготинску Крајину и средњу Далмацију. Тако далека, а тако блиска.

Док сам живео у Далмацији више пута сам чуо како стари шибенски тежаци кажу: „Е, добар ти је сад, или колики ти је сад и слично“. Нисам на то обраћао пажњу све док нисам приметио да и Крајинци употребљавају израз „сад“. А реч „сад“ је назив за млади виноград до четврте године, кад почиње да даје очекивани род. И радње које се обављају да би сад био добар, исте су и у Крајини и у Далмацији.

Највише ме изненадило прављење пића у Крајини познатог под називом шилер, а у Далмацији беванда. Ради се о истом пићу са два различита имена оба страног порекла (прво немачког, а друго италијанског). То пиће је у обе средине било веома цењено, јер су га укућани пили током целе године, а оно право вино су продавали. Беванда, односно шилер, добијала се тако што се након истакања црног вина из комине (у Шибенику се каже дроп) у исту сипала вода која после неколико недеља, по боји и укусу, поприми својства вина. У Шибенику се правила и тзв. друга или танка беванда. Након добијања оне прве у преосталу комину се поново сипала одређена количина воде и након дужег времена добијало се пиће ниске градације којим се најбоље гасила жеђ у врелим данима кад се по цели дан радило у винограду.

Занимљиво је да су стари шибенски винари, углавном, продавали три врсте вина: црно, бело и опол. За свако од њих постојао је одређени симбол. Ако се продавало црно вино онда би се по граду, као својеврстан путоказ, постављале гранчице смреке, за бело вино гранчице маслине, а за опол бора. Беванда се није продавала.

Верујем да би и шилер, односно беванда, подједнако пријали и онима којима су разлике прирасле за срце, као и онима који баш и не маре много за њих.

Посебно занимљиво је средство за пренос вина или воде које се употребљавало у обе средине. Реч је о специфичним бурадима која су по облику дугуљаста до једног метра, запремине око 50 литара, која се у Крајини зову фучије, а у Далмацији вучије. Оне су тако ергономски обликован да што боље приањају уз леђа коња или магарца. Али, вучије су се чешће виђале на леђима жена које су километрима пешачиле до неког извора воде у време кад суша притисне кршевиту и шкрту далматинску земљу. Гледао сам их више пута како са вучијама на леђима носе воду са Уздаја, извора близу Уздах куле између села Дубравице и Рупе у општини Скрадин. Суров је то предео – каменит и без вегетације, избраздан вододеринама, готово неприступачан. И, ето, баш ту, на једној стрмини под повећом стеном тихо, али непрекидно, жубори свежа и драгоцена течност без које је живот незамислив.

Када је реч о подударностима или заједничкој судбини Крајине и Далмације онда ваља рећи и то да су се, на пример, и шибенске конобе и неготинске пимнице нашле у истој ситуацији. Додуше, шибенске конобе су претворене у кафиће, бутике, складишта, кладионице и сл., дакле, изгубиле су свој изворни смисао, а крајинске пимнице, по суштини идентичне конобама, нису успеле да одоле зубу времена и људском немару, тако да их је остало тек неколико у Рајцу, Рогљеву и Смедовцу.

Скренуо сам пажњу само на неке подударности, а сигурно их има још. На пример: дубрава, коса, главица итд. Можда ће их неко једног дана боље објаснити и показати да разлике ма колико различите можда и нису баш неке разлике. А што се тиче мука, које прате рад у винограду, продају вина и долажење до воде, оне остају исте. Разлике које су некима постале омиљене муку сигурно не чине мање мучном.