Marta Vels Dnevnici ubibota 1 dio

Biblioteka BESKRAJNI SVET FANTASTIKE

Urednik Marko Vojnović

Naslov originala Martha Wells „Murderbot Diaries 1” („Compulsory”, „Ali Systems Red”, „Artificial Condition”, „Rogue Protocol”, „Exit Strategy”, „Borne”)

PRINUDNO

Nije da otkako sam hakovao svoj modul za upravljanje nisam razmišljao o tome da ubijem ljude. Ali onda sam počeo da istražujem servere kompanije i otkrio stotine sati zabavnih medija koji su mogli da se skinu i pomislio sam, čemu žurba? Uvek mogu da pobijem ljude po završetku sledeće serije. Čak i ljudi razmišljaju o tome da ubijaju ljude, posebno ovde.

Mrzim rudnike i rudarenje i ljude koji rade u rudarstvu, a od svih glupih rudnika kojih se sećam, ovaj glupi rudnik mrzim najviše. Ali ljudi ga mrze više. Moj modul za procenu rizika predviđa da su šanse da će se dogoditi masakr među ljudima pre isteka ugovora 53 procenata. „Tupsone“, rekla je Ilejn Asi. „Nisi ti nadzornik.“ Možda bi taj procenat trebalo da bude veći, imajući u vidu to kako se troje ljudi na platformi za opservaciju prepiralo oko količine protoka.

Nije kao da me je bilo briga. Bio sam na fidu za zabavu i gledao 44. epizodu Uspona i pada meseca utočišta i pratio ključne reči u ambijentalnom audio-signalu kako bih čuo ako neki čovek kaže nešto važno, što je bio malo verovatan slučaj. „Od tih stvorova mi se okreće želudac.“ To je rekla Sekai, gledajući u mene. Niko ne voli bezbednosne jedinice. Čak nas ni ja ne volim. Mi smo delom ljudski, delom bot konstrukti i zbog nas se svi unervoze i osećaju nelagodno.

Nisam reagovao. U punom sam oklopu i vizir mi je zatamnjen.

Osim toga, 98 posto moje pažnje bilo je usredsređeno na epizodu koju

sam gledao. Telohranitelj pravozastupnika kolonije i njen najbolji prijatelj upravo je smrskan pod otpadom dok je pokušavao da spase mehaničara sa transportera zarobljenog u havariji. Da li su zaista hteli da je ubiju? To je bezveze.

Nisam shvatio da se na platformi išta dogodilo dok nisam čuo prigušeni krik. Premotao sam svoj video: Asa se naglo okrenuo i slučajno naleteo na Sekai, oborivši je sa platforme.

Sjajno. Pauzirao sam epizodu i proverio kontrolni dron dole u oknu.

Nisam mogao da dobijem sliku, ali pratio sam energetski potpis Sekainog odela. Odbila se o zid stabilizatora (joj!) i udarila o lopaticu na kućištu ekstraktora. Gravitacija u oknu je bila slabija i postojala je šansa da udari nisu... da, pomerala se. Izolovao sam njen kom signal i čuo hrapavo, preplašeno disanje. Imala je 90 sekundi pre nego što se ta lopatica pomeri i gurne je dole da bude spaljena u kolektorima.

Pomislili biste da je moj posao da se bavim ovim. Ali ne, moj posao je: 1) da sprečim da radnici ukradu imovinu kompanije, sve počev od alata, do papirnih ubrusa iz kantine; 2) da sprečim da radnici povrede i/ili ubiju upravu, ma koliko primamljivo to bilo; i 3) da sprečim radnike da namerno povrede jedni druge na način koji bi umanjio produktivnost.

Zato je odgovor centralnog sistema na moj znak za uzbunu bio da mi kaže da ostanem na svojoj poziciji.

Rudnikom je upravljala škrta, korumpirana đubrad, tako da je najbliži sigurnosni bot bio 200 metara iznad nas. Centralni sistem mi je naredio da ostanem na svojoj poziciji; bezbednosni responder 28 je bio na putu. Stići će taman na vreme da pokupi gomilu koja se puši, nekada poznatu kao Sekai.

Shvativši šta je uradio, Asa je pravio buku koja je neugodno delovala na organske delove u mojoj glavi. Ilejn je jecala. Mogao sam da ih ignorišem i vratim se epizodi, ali sviđala mi se telohraniteljka pravozastupnika kolonije i nisam želeo da bude mrtva. Sekai, ljudsko biće za koje sam tehnički bio odgovoran, takođe će uskoro biti mrtva.

Pošto je moj modul za upravljanje neaktivan, ponekad radim neke

stvari i nisam sasvim siguran zašto. (Izgleda da dobijanje slobodne volje, nakon što je tokom čitavog tvog postojanja 93 procenata tvog ponašanja bilo kontrolisano, čudno deluje na to kako kontrolišeš svoje nagone.) Ne razmišljajući, zakoračio sam preko ivice platforme.

Dok sam padao niz okno, šutnuo sam zid stabilizatora da se odgurnem u izvor slabije gravitacije. Sleteo sam na kućište iznad Sekai.

Baš u trenutku kada je centralni sistem poslao naredbu mom modulu za upravljanje, koja je trebalo da sprži moje neorganske delove i meke ljudske delove. Ha. Sekai me je pogledala, razrogačenih očiju. Njena kaciga je naprsla (eto šta dobijete uz vrhunsku opremu), a lice joj je bilo prošarano suzama. Pokrenuo sam bezbednu audio-vezu između svog oklopa i njenog odela, zakačio jednu šaku oko ivice kućišta i posegao dole. „Imamo 45 sekundi da izađemo odavde pre nego što oboje umremo“, rekao sam.

Uzdahnula je i posegla naviše da me uhvati za mišicu. Kada sam je povukao uz svoje grudi, lopatica se okrenula i pala. Preplavio nas je mlaz vreline i radijacije. Sekai je ciknula. Želeo sam da i ja ciknem, ali bio sam previše zauzet. Rekao sam: „Samo prikači svoj opasač za mene.“ Ubacila je nekako memorijske štapiće i pričvrstila ih. Sada sam mogao da se usredsredim na drugu fazu ovog glupog plana. Hakovao sam centralni sistem kada sam prvi put dopremljen ovamo. Sada sam morao da ga nateram da zaboravi ono što je upravo video. Ne – morao sam da učinim da izgleda kao da je ovo bila ideja centralnog sistema.

Kada sam se popeo uz okno i prebacio nas oboje na platformu, centralni sistem je bio ubeđen da mi je naredio da spasem Sekai.

Postavio sam je na noge, izbacivši plač iz koma i izvukao fid uprave, kome nije trebalo da imam pristup. Dobro je: nadzornici su bili zbunjeni što je centralni sistem poslao bezbednosnu jedinicu da spase radnicu, ali su zaključili da to ima veze s produktivnošću. Sekai i ostali dobiće novčane kazne, jer su gotovo zakrčili kolektore njenim spaljenim telom, ali pretpostavljam da je to bolje nego da je mrtva.

Ilejn je pokušala da odvuče Sekai, ali ona se okrenula i doteturala se do mene. „Hvala“, rekla je. Kao da je mogla da me vidi kroz moj vizir, misao koja je sama po sebi bila dovoljno zastrašujuća da mi je pouzdanost performanse pala za 3 procenta.

Asa ju je nežno uhvatio za mišicu. „Oni ne mogu da pričaju“, rekao joj je.

Odmahnula je glavom kada ju je njen prijatelj usmerio ka prilaznom mostu. „Ne, pričao je. Čula sam ga.“ Pošto sam se vratio na svoje stražarsko mesto, ponovo sam počeo epizodu. Možda će neko spasti i telohraniteljku pravozastupnika kolonije.

OPŠTA UZBUNA

PRVO POGLAVLJE

Mogao sam da postanem masovni ubica nakon što sam hakovao svoj modul za upravljanje, ali onda sam shvatio da mogu da pristupim združenom fidu kanala za zabavu koji su prenosili sateliti kompanije.

Od tada je prošlo više od 35.000 sati, još uvek ništa od ubijanja, ali sam zato verovatno proveo skoro 35.000 sati konzumirajući filmove, serije, knjige, predstave i muziku. Kao bezosećajna mašina za ubijanje, užasno sam podbacio.

Osim toga, još uvek sam obavljao svoj posao u okviru novog ugovora i nadao se da će doktor Volesku i doktorka Baradvadž uskoro završili svoje ispitivanje, kako bismo mogli da se vratimo u stanište, a ja mogao da odgledam 397. epizodu Uspona i pada meseca utočišta.

Priznajem da sam bio rastrojen. Ugovor je za sada bio dosadan i razmišljao sam da kanal koji obaveštava o statusu stavim van prioriteta i pokušam da pristupim muzici na fidu za zabavu, a da centralni sistem ne ubeleži dodatnu aktivnost. Bilo je teže uraditi to na terenu nego u staništu.

Ova zona za procenu nalazila se na golom delu priobalnog ostrva, sa niskim, ravnim brdima koja su se uzdizala i spuštala i gustom zelenkastocrnom travom do članaka, ne naročito bogatom florom i faunom, osim nekolicine pticolikih stvorenja različitih veličina i nekih podbulih lebdećih stvorenja koja su, koliko smo mi znali, bila bezopasna. Obala je bila istačkana velikim golim kraterima, a iz jednog od njih su Baradvadž i Volesku uzimali uzorke. Planeta je imala prsten, koji je iz naše trenutne pozicije dominirao horizontom kada biste gledali ka moru. Gledao sam u nebo i mentalno čeprkao po fidu, kada je dno kratera iznenada eksplodiralo.

Nisam se ni potrudio da pošaljem verbalni poziv na uzbunu. Poslao sam vizuelni fid doktorki Mensi preko svoje terenske kamere i uskočio u krater. Dok sam se spuštao niz peskovitu padinu, već sam čuo Mensu kako preko kanala za komunikaciju u slučaju nužde viče nekome da odmah uzleti skakačem. Bili su oko deset kilometara odatle, radili su na drugom kraju ostrva, tako da nije bilo nikakve šanse da stignu ovamo na vreme da pomognu.

Moj fid su ispunile oprečne komande, ali nisam obraćao pažnju. Čak i da nisam pokvario sopstveni modul za upravljanje, fid za hitne slučajeve je imao prednost, a postalo je i haotično jer je automatizovani centralni sistem želeo podatke i pokušavao da mi pošalje podatke koji mi još uvek nisu bili potrebni, a Mensa mi je slala daljinsko merenje sa skakača. Što mi takođe nije bilo potrebno, ali je to bilo lakše ignorisati nego centralni sistem koji je istovremeno tražio odgovore i pokušavao da ih da.

Usred svega toga, udario sam o dno kratera. Imam malo energetsko oružje ugrađeno u obe ruke, ali posegao sam za velikim projektilnim oružjem pričvršćenim za moja leđa. Neprijatelj koji je upravo izleteo iz zemlje imao je baš velika usta i zaključio sam da će mi trebati baš veliko oružje.

Izvukao sam Baradvadž iz neprijateljskih usta, uvukao se unutra i ispraznio svoje oružje neprijatelju niz grlo, a onda naviše, tamo gde sam se nadao da mu se nalazi mozak. Nisam siguran da li se sve dogodilo tim redom; moraću da pregledam snimak svoje terenske kamere. Znao sam samo da imam Baradvadž, da je se ono nije dokopalo i da je ponovo nestalo niz tunel.

Bila je u nesvesti i krvarila je kroz odelo iz teških rana u desnoj nozi i boku. Prikačio sam ponovo oružje za opasač, kako bih mogao da je podignem sa obe ruke. Izgubio sam oklop na desnoj ruci i dosta mesa ispod, ali moji neorganski delovi su još uvek radili. Od modula za upravljanje probio se još jedan talas komandi, ali sam ih odgodio i ne potrudivši se da ih dekodiram. Baradvadž, koja nije imala neorganske delove i koju nije bilo tako lako popraviti kao mene, definitivno je bila

prioritet, a najviše me je zanimalo šta je medsistem pokušavao da mi saopšti preko fida za hitne slučajeve. Ali prvo sam morao da je iznesem iz kratera.

Za sve to vreme, Volesku je bio šćućuren na izbrazdanoj steni, izbezumljen od straha, i skroz sam saosećao sa njim. Bio sam daleko manje ranjiv u ovoj situaciji nego on, a ni meni nije baš išlo sjajno.

Rekao sam: „Doktore Volesku, morate odmah da pođete sa mnom.“ Nije odgovorio. Medsistem je savetovao injekciju za smirenje i blabla-bla, ali jedna ruka bila mi je pričvršćena za odelo doktorke Baradvadž, kako ne bi iskrvarila, dok sam joj drugom pridržavao glavu, a na kraju krajeva, ipak imam samo dve šake. Rekao sam kacigi da se povuče kako bi on mogao da vidi moje ljudsko lice. Ako se neprijatelj vrati i ponovo me ugrize, ovo bi bila užasna greška, jer su mi organski delovi na glavi bili potrebni. Podesio sam glas da bude čvrst, topao i blag i rekao: „Doktore Volesku, sve će biti u redu, važi? Ali morate ustati i doći da mi pomognete da je iznesem odavde.“ To je upalilo. Ustao je i dobauljao do mene, još uvek drhteći.

Okrenuo sam ka njemu svoju neoštećenu stranu i rekao: „Uhvatite se za moju mišicu, važi? Držite se.“ Uspeo je da obavije ruku oko krivine mog lakta i počeo sam da se penjem uz krater vukući ga za sobom, privijajući Baradvadž uz grudi.

Disala je isprekidano i očajnički i nisam mogao da dobijem nikakve informacije iz njenog odela. Moje je bilo pocepano na grudima, pa sam pojačao toplotu svog tela, nadajući se da će to pomoći. Fid je sada utihnuo, pošto je Mensa uspela da upotrebi svoj autoritet vođe da ućutka sve osim medsistema i skakača, a preko fida skakača čulo se samo kako ostali mahnito ućutkuju jedni druge.

Oslonac na zidu kratera bio je nesiguran, meki pesak i labavi šljunak, ali noge mi nisu bile oštećene i stigao sam do vrha donevši oboje ljudi žive. Volesku se umalo srušio i namamio sam ga da se udalji nekoliko metara od ivice, za slučaj da, šta god bilo ono dole, ima duži doseg nego što se činilo.

Nisam hteo da spustim Baradvadž jer je nešto u mom abdomenu bilo ozbiljo oštećeno i nisam bio siguran da ću moći ponovo da je podignem. Premotao sam malo unazad svoju terensku kameru i video da sam uboden zubom, ili možda trepljom. Da li sam mislio na treplju, ili je to bilo nešto drugo? Ubibotovima ne daju pristojne obrazovne module o bilo čemu drugom osim o ubijanju, a čak su i oni jeftine verzije. Tražio sam tu reč u jezičkoj bazi centralnog sistema, kada se mali skakač spustio nedaleko odatle. Pustio sam da se moja kaciga zatvori i zatamni, kada se ovaj spustio na travu.

Imali smo dva standardna skakača: veliki za hitne slučajeve i ovaj mali kako bismo doprli do lokacija za procenu. Imao je tri odeljka: jedan veliki u sredini, za ljudsku posadu, i dva manja s leve i desne strane, za teret, zalihe i mene. Mensa je bila za komandama. Počeo sam da hodam, sporije nego obično, jer nisam želeo da izgubim Voleskua.

Kada je rampa počela da se spušta, iz skakača su iskočili Pin Li i Arada, a ja sam se prebacio na glasovni kom da kažem: „Doktorko Mensa, ne mogu da pustim njeno odelo.“ Trebao joj je sekund da shvati na šta mislim. Žurno je rekla: „U redu je, donesi je u kabinu za posadu.“ Ubibotovima nije dozvoljeno da se voze sa ljudima i morao sam da dobijem verbalnu dozvolu da uđem. S mojim pokvarenim modulom za upravljanje, nije bilo ničeg da me zaustavi, ali bilo je važno da niko, a posebno ne ljudi koji poseduju moj ugovor, ne sazna da sam slobodni agent. Važno koliko i to da moje organske komponente ne budu uništene, a ostatak mene isečen na rezervne delove.

Poneo sam Baradvadž uz rampu i uneo je u kabinu, gde su Overse i Rati mahnito odvajali sedišta da naprave mesta. Skinuli su kacige i spustili kapuljače na odelima i video sam njihova užasnuta lica kada su kroz moje pocepano odelo ugledali ono što je ostalo od mog trupa. Bilo mi je drago što sam zatvorio svoju kacigu.

Eto zašto zapravo volim da se vozim sa teretom. Previše je neugodno kada se ljudi i augmentovani ljudi nađu u blizini ubibotova.

Bar je ovom ubibotu neugodno. Seo sam na palubu sa Baradvaž u krilu,

dok su Pin Li i Arada dovukli Voleskua unutra.

Ostavili smo dve torbe terenske opreme i nekoliko instrumenata, koji su još uvek ležali na travi tamo gde su Baradvadž i Volesku radili pre nego što su sišli u krater po uzorke. Obično bih pomogao da ih ponesu, ali medsistem, koji je pratio Baradvadž preko onoga što je ostalo od njenog odela, prilično je jasno stavio do znanja da bih pogrešio ako je pustim. Ali niko nije pominjao opremu. Možda se čini očiglednim da u hitnim slučajevima treba ostaviti zamenljive predmete, ali bio sam na ugovorima kada bi mi klijenti rekli da spustim prokletog čoveka i odem po opremu.

Na ovom ugovoru, doktor Rati skočio je i rekao: „Idem ja po kutije!“ Uzviknuo sam: „Ne!“, što ne bi trebalo da radim; trebalo bi da se uvek učtivo obraćam klijentu, čak i kada samo što slučajno nije izvršio samoubistvo. Centralni sistem bi mogao to da zabeleži, što bi moglo da aktivira kaznu preko modula za upravljanje. Da ovaj nije hakovan.

Srećom, ostali ljudi povikali su u glas:“Ne!“,a Pin Li je dodala:“Zaboga, Rati!“ Rati je rekao: „O, nema vremena, naravno. Izvinjavam se!“, i pritisnuo sekvencu za brzo zatvaranje na otvoru.

Tako da nismo izgubili rampu kada se neprijatelj pojavio ispod nje, progrizajući zemlju velikim ustima punim zuba ili treplji ili čega već.

Preko kamera skakača pružao se odličan pogled na njega, a sistem skakača je uslužno prosledio sliku pravo svima na fid. Ljudi su vrisnuli.

Mensa nas je toliko brzo i silovito podigla u vazduh da sam se umalo preturio, a svi koji nisu već bili na podu završili su na njemu.

U tišini koja je usledila, dok su svi uzdisali od olakšanja, Pin Li je rekla: „Rati, ako pogineš...“ „Bićeš mnogo ljuta na mene, znam.“ Rati je kliznuo još malo niz zid i slabašno joj mahnuo.

„To je naređenje, Rati, nemoj da pogineš“, rekla je Mensa sa pilotskog mesta. Zvučala je smireno, ali imam bezbednosni prioritet i kroz medsistem sam video kako joj srce brzo udara.

Arada je izvadio komplet za hitnu medicinsku pomoć kako bi mogli da zaustave krvarenje i pokušaju da stabilizuju Baradvadžino stanje.

Pokušao sam da se ponašam kao oruđe koliko god sam mogao, pričvršćujući rane tamo gde bi mi rekli, koristeći svoju telesnu toplotu koja je čilela da je zagrejem i oborivši glavu da ne bih video kako zure u mene.

POUZDANOST PERFORMANSE NA 60% I OPADA Naše stanište je prilično standardan model, sedam međusobno povezanih kupola, postavljenih na relativno ravnoj čistini iznad uske rečne doline, sa sistemom za struju i recikliranje povezanim sa jedne strane. Imali smo ambijentalni sistem, ali ne i komore za dekompresiju, pošto je atmosfera planete bila takva da se moglo disati, samo nije bila naročito dobra za ljude na duže vreme. Ne znam zašto, jer je to jedna od onih stvari koje, po ugovoru, nisam u obavezi da znam.

Odabrali smo ovu lokaciju zato što je u samom središtu oblasti za procenu i, mada je ravnicom bilo raštrkano drveće, svako stablo bilo je visoko petnaestak metara, vrlo mršavo, sa jednim slojem široke krošnje, tako da bi ga bilo šta što se približava teško moglo upotrebiti kao zaklon. Naravno, ne uzimajući u obzir bilo šta što se približava tunelom.

Na staništu postoje sigurnosna vrata zbog bezbednosti, ali centralni sistem mi je rekao da su glavna već bila otvorena kada je skakač sleteo.

Doktor Guratin je pripremio kolica i poveo nas do njih. Overse i Arada uspeli su da stabilizuju Baradvadž, tako da sam mogao da je spustim na njih i pođem za ostalim u stanište.

Ljudi su se zaputili ka ambulanti, a ja sam zastao da pošaljem malom skakaču komande da se zaključa i zapečati, a potom zatvorio

spoljna vrata. Kroz sigurnosni fid, rekao sam dronovima da prošire naš perimetar, kako bih bio ranije upozoren ako nas nešto veliko napadne.

Postavio sam i nekoliko monitora na seizmičke senzore da me upozore na anomalije, za slučaj da to hipotetičko „nešto veliko“ odluči da prokopa tunel.

Nakon što sam obezbedio stanište, vratio sam se do onoga što se zvalo kancelarija obezbeđenja, gde su bili smešteni oružje, municija, alarmi duž perimetra, dronovi i sva ostala oprema vezana za bezbednost, uključujući i mene. Skinuo sam ono što je preostalo od oklopa i po savetu medsistema poprskao celu oštećenu stranu sredstvom za zatvaranje rana. Nisam krvario jer se moje arterije i vene zapečaćuju automatski, ali nije bilo lepo za oko. A i bolelo je, mada je sredstvo za zatvaranje rana malo otupelo bol. Već sam preko centralnog sistema podesio osmočasovnu sigurnosnu zabranu, tako da niko nije mogao da izađe bez mene, a zatim sam sebe podesio na „van dužnosti“.

Proverio sam glavni fid, ali niko nije podneo nijedan prigovor na to.

Smrzavao sam se, jer su na putu ovamo moje uređaji za kontrolu temperature u nekom trenutku otkazali, a zaštitni sloj ispod mog oklopa bio je raspadnut. Imao sam nekoliko rezervnih, ali u ovom trenutku ne bi bilo praktično, a ni jednostavno, navući ga. Jedina druga odeća koju sam imao bila je uniforma koju još uvek nisam nosio, a nisam bio siguran ni da bih mogao da je obučem. (Nije mi bila potrebna uniforma jer nisam patrolirao unutar staništa. Niko to nije tražio, jer bi to, pošto ih je bilo samo osmoro i svi su bili prijatelji, bilo glupo traćenje resursa, odnosno mene.) Prekopao sam jednom rukom po kutiji za skladištenje, dok nisam pronašao dodatni sanitetski komplet odobren za ljude koji mi je bio dozvoljen u hitnim slučajevima, otvorio ga i izvadio ćebe za preživljavanje. Umotao sam se u njega, a onda uvukao u plastični krevet u svojoj kabini. Pustio sam da se vrata hermetički zatvore kada se belo svetlo trepćući upalilo.

Unutra nije bilo mnogo toplije, ali bar je bilo udobno. Povezao sam se s provodnicima za ponovno napajanje i opravku i naslonio se drhteći na zid. Medsistem me je korisno obavestio da je moja pouzdanost performanse sada pala na 58 procenata i da nastavlja da pada, što nije

iznenađivalo. Definitivno bih mogao da se opravim za osam sati i verovatno bi mi većim delom ponovo izrasle oštećene organske komponente, ali na 58 procenata, sumnjao sam da ću u međuvremenu moći da obavim bilo kakve analize. Zato sam podesio sve sigurnosne fidove da me upozore ako bilo šta pokuša da pojede stanište i počeo da pristupam zalihi medija koje sam preuzeo sa fida za zabavu. Previše me je bolelo da bih obratio pažnju na bilo šta što je imalo nekakvu priču, ali prijateljski zvuk će mi praviti društvo.

A onda je neko pokucao na vrata kabine.

Zablenuo sam se u njih i pogubio se u svojim uredno sređenim unosima. Kao neka budala, rekao sam: „Ovaj, da?“ Doktorka Mensa otvorila je vrata i zapiljila se u mene. Ne umem da pogađam prave godine ljudi, uprkos svoj toj vizuelnoj zabavi koju gledam. Ljudi u serijama obično ne liče mnogo na ljude u stvarnom životu, bar ne u onim dobrim. Imala je tamnosmeđu kožu i vrlo kratku svetlosmeđu kosu, a pretpostavljam da nije bila mlada, inače ne bi bila postavljena da zapoveda. Rekla je: „Jesi li dobro? Videla sam tvoj izvešaj o stanju.“ „Uh.“ U tom trenutku shvatio sam da jednostavno nije trebalo da odgovorim i da je trebalo da se pretvaram da sam u stanju mirovanja.

Obavio sam ćebe oko grudi, nadajući se da nije videla komade koji nedostaju. Bez oklopa koji me je držao u jednom komadu, bilo je mnogo gore. „Dobro.“ Dakle, ne znam kako da se ponašam sa pravim ljudima. Nije u pitanju paranoja zbog mog hakovanog modula za upravljanje, a nisu u pitanju ni o oni; u pitanju sam ja. Znam da sam zastrašujući ubibot, a znaju i oni, pa smo zato i oni i ja nervozni, zbog čega se ja onda još više unervozim. Osim toga, ako nisam u oklopu, onda je to zato što sam ranjen, i jedan od mojih organskih delova bi svakog časa mogao da otpadne i bubne na pod, a niko to ne želi da vidi. „Dobro?“ Namrštila se. „U izveštaju je stajalo da si izgubio 20 procenata svoje telesne mase.“

„Izrašće ponovo“, rekao sam. Znao sam da stvarnom čoveku verovatno izgledam kao da umirem. Moje povrede bile bi za čoveka kao da je izgubio jedan ili dva uda, kao i veći deo krvi. „Znam, ali ipak.“ Trenutak me je posmatrala, toliko dugo da sam se nakačio na sigurnosni fid za menzu, gde su neozleđeni članovi grupe sedeli za stolom i razgovarali. Raspravljali su o mogućnosti da postoji još podzemne faune i poželeli da imaju opojna sredstva. To mi je delovalo prilično normalno. Nastavila je: „Bio si veoma dobar sa doktorom Voleskuom. Mislim da ostali nisu shvatili... Bili su vrlo impresionirani.“ „To je deo medicinskih instrukcija za hitne slučajeve, da umirimo žrtvu.“ Obavio sam se čvršće ćebetom, kako ne bi videla ništa užasno.

Osetio sam kako nešto malo niže curi. „Da, ali medsistem je prioritetizovao Baradvadž i nije proverio Voleskuove vitalne znake. Nije uzeo u obzir šok zbog onoga što se dogodilo i očekivao je da će on biti u stanju da sam ode odatle.“ Na fidu je bilo jasno da su ostali pregledali snimak sa Voleskuove terenske kamere. Govorili su nešto u stilu: Nisam ni znao da to ima lice.

Bio sam u oklopu otkako smo stigli i nisam otvarao kacigu u njihovom prisustvu. Nije postojao nijedan određeni razlog za to. Jedini deo mene koji su videli bila je moja glava, a ona je standardna, generički ljudska.

Ali nisu hteli da razgovaraju sa mnom, a ja definitivno nisam hteo da razgovaram sa njima; kada sam bio na dužnosti, to bi mi skretalo pažnju, a van dužnosti... Nisam želeo da razgovaram sa njima. Mensa me je videla kada je potpisala ugovor o iznajmljivanju. Ali jedva da je i pogledala u mene, a ja jedva da sam pogledao u nju jer, da ponovim, ubibot + ljudsko biće = nelagoda. Time što sam stalno nosio uniformu smanjivao sam nepotrebnu komunikaciju.

Rekao sam: „Deo mog posla je da ne slušam sistemske fidove kada... greše.“ Zato su ti potrebni konstrukti, bezbednosne jedinice sa organskim komponentama. Ali ona bi to trebalo da zna. Pre nego što je prihvatila da joj isporuče mene, uložila je desetak prigovora, pokušavši da se izvuče od toga da me dobije. Nisam joj to zamerao. Ni ja ne bih

želeo sebe.

Ozbiljno, ne znam zašto nisam jednostavno rekao nema na čemu i molim te izađi iz moje kabine, kako bih mogao da sedim ovde i u miru curim. „U redu“, rekla je i zagledala se u mene, i mada sam objektivno znao da je prošlo samo 2,4 sekunde, subjektivno je delovalo kao dvadesetak mučnih minuta. „Vidimo se za osam sati. Ako ti bilo šta bude potrebno pre toga, molim te obavesti me preko fida.“ Odmakla se unazad i pustila da se vrata zatvore.

To me je navelo da se zapitam čemu se svi to čude, pa sam prizvao snimak incidenta. Pa, vau! Morao sam da pričam sa Voleskuom sve vreme dok smo se peli uz zid kratera. Najviše su me brinuli putanja skakača i da Baradvadž ne iskrvari i šta bi moglo da izađe iz kratera u drugom pokušaju; u suštini, nisam slušao sebe. Pitao sam ga da li ima decu. Bio sam zgranut. Možda sam gledao previše medija. (Jeste imao decu. Bio je u četvorosmerom braku i imao ih je sedmoro i sva su bila kod kuće, sa njegovim partnerima.)

Svi moji nivoi bili su sada previše povišeni za nekog ko se odmara i odlučio sam da bih onda mogao da iskoristim to vreme i pogledam ostale snimke. A onda sam naišao na nešto čudno. U komandnom fidu centralnog sistema, onom koji je kontrolisao, ili trenutno verovao da kontroliše moj modul za upravljanje, postojala je komanda „prekini“.

Sigurno je u pitanju bio neki kvar. Nije važno, jer kada medsistem ima prioritet...

POUZDANOST PERFORMANSE 39%, INICIRANJE NEAKTIVNOG STATUSA ZBOG AKTIVIRANJA SEKVENCE OPRAVKE.

DRUGO POGLAVLJE

Kada sam se probudio, uglavnom sam ponovo bio ceo, a efikasnost mi je bila na 80% i rasla je. Odmah sam proverio sve fidove, za slučaj da ljudi žele da izađu, ali Mensa je produžila sigurnosnu zabranu na staništu za još četiri sata. Zbog čega mi je laknulo, jer će mi to dati vremena da se vratim na 98 procenata. Ali tu je bila i poruka za mene da joj podnesem izveštaj. To se nikada ranije nije dogodilo. Ali možda je želela da prouči paket informacija o riziku i prokljuvi zašto nas nije upozorio na podzemnog neprijatelja. I mene je to pomalo kopkalo.

Njihova grupa se zvala Naučna organizacija Održanje i kupila je pravo na resurse ove planete, a cilj ovog istraživačkog putovanja bio je da vide vredi li dati ponudu za pun udeo. Prilično je važno znati da na planeti ima stvari koje bi mogle da ih pojedu dok pokušavaju da rade šta već rade.

Nije me mnogo briga ko su mi klijenti, ili šta pokušavaju da postignu. Znao sam da je ova grupa sa planete u slobodnom posedu, ali nisam se potrudio da potražim detalje. To je značilo da je teraformirana i kolonizovana, ali nije bila pridružena nijednoj korporativnoj federaciji. U suštini, u slobodnom posedu je obično značilo sranje tako da nisam očekivao mnogo od njih. Ali bilo je iznenađujuće lako raditi sa njima.

Obrisao sam sve zaostale tečnosti sa svoje nove kože i izašao iz kabine. Tada sam shvatio da nisam podigao delove svog oklopa i da je rasut po podu, prekriven mojim tečnostima i Baradvadžinom krvlju.

Nije ni čudo što je Mensa zavirila u kabinu; verovatno je mislila da sam unutra mrtav. Vratio sam sve u pripadajuće otvore u sakupljaču za popravku.

Imao sam rezervni oklop, ali još uvek je bio spakovan u skladištu i bilo bi mi potrebno dodatno vreme da ga izvadim, obavim dijagnostiku i podesim ga. Oklevao sam u vezi s uniformom, ali sigurnosni fid je sigurno obavestio Mensu da sam budan i morao sam da izađem.

Bila je rađena po uzoru na uniforme standardne istraživačke grupe i zamišljena da bude udobna u staništu: pletene sive pantalone, majica sa dugim rukavima i jakna, kao odeća za vežbanje koju su ljudi i augmentovani ljudi nosili, plus meke cipele. Obukao sam je, spustio rukave preko otvora za oružje na mojim podlakticama i izašao u stanište.

Prošao sam kroz dvoje unutrašnjih sigurnosnih vrata do prostora za posadu i zatekao ih u glavnom centru, okupljene oko konzole, kako gledaju u jedan od lebdećih ekrana. Svi su bili tu osim Baradvadž, koja je još uvek bila u ambulanti, i Voleskua, koji je sedeo unutra sa njom.

Na nekim od konzola stajale su šolje i prazni paketi od hrane. Nemam nameru da to počistim, osim ako ne dobijem direktno naređenje.

Mensa je bila zauzeta, pa sam stajao i sačekao.

Rati je pogledao u mene, iznenađeno se trgnuvši. Nisam imao pojma kako da reagujem. Zato više volim da nosim oklop, čak i unutar staništa, gde je nepotreban i može samo da smeta. Ljudski klijenti obično vole da se pretvaraju da sam robot, a to je mnogo jednostavnije u oklopu. Pustio sam da mi pogled postane nefokusiran i pretvarao se da obavljam procenu stanja na nečemu.

Očigledno zbunjen, Rati je rekao: „Ko je ovo?“ Svi su se okrenuli i pogledali u mene. Svi osim Mense, koja je sedela za konzolom sa interfejsom prislonjenim na čelo. Bilo je jasno da me, čak i nakon što su videli moje lice na snimku sa Voleskuove kamere, nisu prepoznali bez kacige. Zato sam morao da ih pogledam i kažem: ,Ja sam vaša bezbednosna jedinica.“ Svi su delovali zbunjeno i kao da im je nelagodno. Gotovo jednako koliko i meni. Poželeo sam da sam sačekao da izvučem rezervni oklop.

Delom zato što me nisu želeli ovde. Ne ovde u njihovom centru, već ovde na planeti. Jedan od razloga zašto je garantna kompanija to zahtevala, pored veće provizije koju je uzimala za svoje klijente, bilo je to što sam sve vreme snimao sve njihove razgovore, mada nisam nadgledao ništa što mi nije bilo potrebno da obavljam svoj posao. Ali kompanija će pristupiti svim tim snimcima i prekopati ih da pronađe podatke koje bi mogla da proda. Ne, to ne kažu ljudima. Da, svi to znaju. Ne, ne možete ništa da uradite u vezi s tim.

Nakon subjektivnih pola sata i objektivnih 3,4 sekunde, doktorka Mensa se okrenula, ugledala me i spustila interfejs. Rekla je: „Proučavali smo izveštaj o riziku za ovu oblast, pokušavajući da saznamo zašto taj stvor nije bio naveden pod opasnom faunom. Pin Li misli da su podaci izmenjeni. Možeš li da proučiš izveštaj?“ „Da, doktorko Mensa.“ Mogao sam to da uradim u svojoj kabini i svi bismo bili pošteđeni ove neugodne situacije. Kako god, uhvatio sam fid koji je gledala sa centralnog sistema i počeo da proučavam izveštaj.

To je u suštini bio dugi spisak relevantnih informacija i upozorenja o planeti, a posebno o oblasti u kojoj se nalazilo naše stanište, sa naglaskom na vremenske prilike, teren, floru, faunu, kvalitet vazduha, naslage minerala, moguće opasnosti povezane sa svim navedenim, i uz veze do podizveštaja sa detaljnijim informacijama. Doktor Guratin, najćutljiviji od njih, bio je augmentovani čovek i imao je sopstveni ugrađeni interfejs. Osećao sam kako čeprka po podacima dok su ostali, koji su koristili samo interfejs na dodir, bili udaljeni duhovi. Ja sam, međutim, imao mnogo veću moć obrade podataka od njega.

Mislio sam da paranoišu; čak i sa interfejsom, zapravo moraš da pročitaš reči, po mogućstvu sve reči. Ponekad neaugmentovani ljudi to ne rade. Ponekad to ne rade ni augmentovani ljudi.

Ali dok sam proveravao deo sa opštim upozorenjem, primetio sam nešto čudno u vezi s formatiranjem. Brzo poređenje sa ostalim delovima izveštaja reklo mi je da je nešto zaista bilo uklonjeno – jedna veza sa podizveštajem je prekinuta. „U pravu ste“, rekao sam rastrojeno, dok sam pregledavao skladište podataka tražeći deo koji je nedostajao.

Nisam mogao da ga nađem; nije u pitanju bila samo prekinuta veza, neko je zapravo izbrisao podizveštaj. Sa ovakvim paketom planetarnog ispitivanja trebalo bi da je to nemoguće, ali pretpostavljam da ipak nije bilo toliko nemoguće. „Nešto je izbrisano iz upozorenja i dela o fauni.“ Na to su svi prilično popizdeli. Pin Li i Overse glasno su negodovali i Rati je dramatično dizao ruke u vazduh. Ali, kao što sam rekao, oni su svi bili prijatelji i mnogo manje uzdržani jedni prema drugima od mojih prethodnih ugovornih obaveza. To je bio razlog zašto sam, ako bih se naterao da priznam, uživao u ovom ugovoru, sve do trenutka kada je nešto pokušalo da pojede mene i Baradvadž.

Bezbednosni sistem beleži sve, čak i u kabinama za spavanje, tako da sve vidim. Zato je jednostavnije pretvarati se da sam robot. Overse i Arada su bili par, ali, sudeći po tome kako su se ponašali, oduvek su to bili, a bili su i Ratijevi najbolji prijatelji. Rati je gajio neuzvraćenu ljubav prema Pin Li, ali nije se ponašao glupo u vezi s tim. Pin Li je često bila razdražena i bacala je stvari oko sebe kada ostali nisu bili tu, ali ne zbog Ratija. Mislio sam da to što je pod budnim okom kompanije na nju utiče više nego na druge. Volesku se divio Mensi, do te mere da je možda bio i zaljubljen u nju. Divila joj se i Pin Li, ali ona i Baradvadž bi s vremena na vreme flertovale na nekakav stari ugodan način, što je nagoveštavalo da to već dugo traje. Guratin je bio jedini usamljenik, ali čini se da je voleo da bude sa ostalima. Imao je mali, tihi smešak i izgleda da su ga svi voleli.

Bila je to grupa bez mnogo stresa, nisu se mnogo svađali, niti se suprotstavljali jedni drugima zabave radi, i u njihovom društvu je bilo prilično mirno, sve dok ne bi pokušali da pričaju ili na bilo koji način direktno komuniciraju sa mnom.

Sa razočaranim izrazom na licu, Rati je rekao: „Znači, ne možemo da znamo da li je to stvorenje bilo nekakva aberacija, ili ona zapravo žive na dnu svih onih kratera?“ Arada, koja je bila jedna od stručnjaka za biologiju, rekla je: „Znaš, kladim se da žive. Ako one velike ptice koje smo videli na skenovima često sleću na barijerna ostrva, ono stvorenje ih možda lovi.“

„To bi objasnilo otkud krateri tamo“, promišljenije je rekla Mensa. „Tako bismo se bar rešili jedne anomalije.“ „Ali ko je uklonio onaj podizveštaj?“, pitala je Pin Li, i složio sam se da je to sada važnije pitanje. Okrenula se ka meni jednim od onih naglih pokreta na koje sam naučio sebe da ne reagujem. „Može li centralni sistem da se hakuje?“ Nisam imao pojma da li je to moguće spolja. Bilo je prosto kô pasulj uraditi to iznutra, sa ugrađenim interfejsima u mom telu. Hakovao sam ga čim se pojavio na mreži kada smo podizali stanište. Morao sam; ako bi nadgledao modul za upravljanje i moj fid kao što bi trebalo, to bi moglo da dovede do mnogo neugodnih pitanja i toga da budem rastavljen na delove. „Koliko ja znam, moguće je“, rekao sam. „Ali mnogo je verovatnije da je izveštaj oštećen pre nego što ste primili paket za ispitivanje.“ Najniža ponuda. Verujte mi.

Usledilo je gunđanje i opšte negodovanje zbog toga što su morali da plate visoku cenu za usranu opremu. (Ne shvatam to lično.) Mensa je rekao: „Guratine, možda biste ti i Pin Li mogli da prokljuvite šta se dogodilo.“ Većina mojih klijenata razume se samo u svoju oblast i nema razloga da na istraživačko putovanje pošalje stručnjaka za održavanje sistema. Kompanija obezbeđuje sve sisteme i dodatke (medicinsku opremu, dronove, mene, itd.) i održava ih kao deo celokupnog paketa koji klijenti kupe. Ali Pin Li je izgleda bila nadarena amaterka za interpretaciju sistema, a Guratin je imao prednost zbog svog unutrašnjeg interfejsa. Mensa je dodala: „U međuvremenu, da li DeltFol grupa ima isti istraživački paket kao i mi?“ Proverio sam. Centralni sistem je mislio da je moguće da imaju, a sada smo znali koliko njegovo mišljenje vredi. „Verovatno“, rekao sam.

DeltFol je bila još jedna istraživačka grupa, poput nas, ali oni su bili na kontinentu, na suprotnoj strani planete. Bili su veća operacija i spustio ih je drugi brod, tako da se ljudi nisu lično upoznali, ali su povremeno razgovarali preko koma. Nisu bili deo mog ugovora i imali su sopstvene

bezbednosne jedinice, standardno jednu na deset klijenata. Trebalo bi da možemo da posetimo jedni druge u nepredviđenim okolnostima, ali to što nas je delilo pola planete pokazalo se kao prirodna prepreka za to.

Mensa se zavalila u stolicu i spojila vrhove prstiju. „Dobro, evo kako ćemo. Želim da svako od vas proveri pojedinačne delove istraživačkog paketa za svoje oblasti. Pokušajte da utvrdite da li nedostaju još neke informacije. Kada budemo imali delimičan spisak, pozvaću DeltFol i videti da li mogu da nam pošalju fajlove.“ To je zvučalo kao sjajan plan, s obzirom na to da nije uključivao mene. Rekao sam: „Doktorko Mensa, da li sam vam potreban za još nešto?“ Okrenula je stolicu ka meni. „Ne, pozvaću ako budemo imali još pitanja.“ Radio sam na ugovorima koji bi me naterali da stojim ovde celi dnevni i noćni ciklus, samo za slučaj ako budu želeli da nešto uradim, a nisu želeli da se muče i koriste fid da me pozovu. Zatim je dodala: „Znaš, možeš da ostaneš ovde u prostoru za posadu ako želiš.

Da li bi voleo to?“ Svi su pogledali u mene, većina osmehujući se. Jedan nedostatak toga kada nosiš oklop je to što sam se navikao da zatamnim ekran.

Odučio sam se od toga da kontrolišem izraz na svom licu. U ovom trenutku bio sam prilično siguran da je negde blizu zgranutog užasa, ili zaprepašćenog užasa.

Mensa se uspravila u stolici, zaprepašćena. Žurno je rekla: „Ili možda ne, znaš, kako god ti želiš.“ Rekao sam: „Moram da proverim perimetar“, i uspeo da se okrenem i napustim prostor za posadu na savršeno normalan način, a ne kao da bežim od grupe džinovskih neprijatelja.

Našavši se ponovo u sigurnosti kancelarije obezbeđenja, naslonio sam glavu na zid presvučen plastikom. Sada znaju da njihov ubibot ne želi

da bude u njihovom društvu ništa više nego što oni žele da budu u njegovom. Otkrio sam delić sebe.

To ne sme da se dogodi. Imam previše toga da sakrijem, to što sam dozvolio da jedan delić izmakne znači da ostatak nije toliko zaštićen.

Odgurnuo sam se od zida i odlučio da zapravo nešto odradim. Bio sam pomalo oprezan zbog nestalog podizveštaja. Nije da je bilo ikakvih direktiva u vezi s njim. Moji obrazovni moduli su bili jefitno sranje; većinu korisnih stvari koje sam znao o bezbednosti naučio sam od obrazovno-zabavnih programa na fidovima za zabavu. (To je još jedan razlog zašto od ovih istraživačkih grupa i rudarskih, bioloških i tehničkih kompanija moraju da zahtevaju da iznajme jednog od nas, ili u suprotnom neće dati garanciju; naša proizvodnja je jeftina i nismo ni za šta. Niko ne bi unajmio jednog od nas za bilo šta drugo osim za ubijanje, osim ako ne mora.)

Kada sam obukao svoj rezervni uski kombinezon i oklop, krenuo sam duž perimetra i uporedio trenutna očitavanja terena i seizmičke skenove sa onima koje smo uradili kada smo tek stigli. Na fidu je bilo nekoliko beleški od Ratija i Arade o tome da je fauna, poput one koju smo sada zvali Neprijatelj Jedan, možda napravila sve anomalne kratere u oblasti koja je ispitivana. Ali oko staništa se ništa nije promenilo.

Uverio sam se i da su i veliki i mali skakač snabdeveni svim zalihama za hitne slučajeve. Spakovao sam ih lično pre nekoliko dana, ali pre svega sam proveravao da bih se uverio da ljudi nisu napravili nikakvu glupost sa njima otkako sam ih poslednji put proverio.

Uradio sam sve što mi je palo na pamet da bih mogao da uradim, a onda se konačno stavio u stanje pripravnosti dok sam nadoknađivao ono što sam propustio od serija. Odgledao sam tri epizode Meseca utočišta i premotavao unapred scenu seksa kada mi je doktorka Mensa poslala neke slike preko fida. (Nemam delove povezane sa polom ili seksom – ako ih neki konstrukt ima, onda je on seks-bot u bordelu, a ne ubibot – i možda su mi zato scene seksa dosadne. Mada mislim da bi mi čak i da imam delove vezane za seks bile dosadne.) Pogledao sam slike u Mensinoj poruci, a onda sačuvao gde sam stao u seriji.

Da vam nešto priznam: zapravo ne znam gde smo. U istraživačkom paketu imamo, ili bi trebalo da imamo, kompletnu mapu planete. Tako su ljudi odlučivali gde će raditi svoje procene. Nisam još pogledao mape i jedva da sam pogledao istraživački paket. U moju odbranu, ovde smo dvadeset dva planetarna dana i sve što je trebalo da radim bilo je da stojim i gledam ljude kako skeniraju ili uzimaju uzorke zemlje, kamenja, vode i lišća. Jednostavno nije bilo nikakve žurbe. Takođe, možda ste primetili, nije me briga.

Zato je za mene bila novost da na našoj mapi nedostaje šest oblasti.

Pin Li i Guratin otkrili su odstupanja, a Mensa je htela da zna da li mislim da je to samo zbog toga što je istraživački paket jeftin i pun grešaka, ili mislim da je to deo hakovanja? Cenio sam to što komuniciramo preko fida i što me ne tera da joj se obraćam preko koma.

Bio sam toliko zahvalan da sam joj dao svoje iskreno mišljenje: da je verovatno činjenica da je naš istraživački paket jeftino sranje, ali jedini način da se bude siguran jeste otići i pogledati jednu od oblasti koje nedostaju i videti ima li tamo još nečeg osim dosadne planete. Nisam to baš tako sročio, ali to je ono što sam mislio.

Zatim je odvojila pažnju od fida, ali ja sam ostao na oprezu, jer sam znao da obično odluke donosi brzo i da će me, ako ponovo počnem seriju, samo prekinuti. Ali proverio sam pogled na centar preko sigurnosne kamere kako bih mogao da čujem njihov razgovor. Svi su hteli da pogledaju i razmatrali su da li bi trebalo da sačekaju. Upravo su vodili razgovor preko koma sa DeltFolom na drugom kontinentu i oni su pristali da pošalju kopije fajlova iz istraživačkog paketa koji su nedostajali. Neki od klijenata želeli su prvo da vide da li još nešto nedostaje, a drugi su želeli da krenu sada i bla-bla-bla.

Znao sam kako će ovo da se završi.

Put nije bio dug, ne mnogo izvan dometa ostalih procena koje su radili, ali to što nisu znali gde lete definitivno je bilo znak za uzbunu. U pametnom svetu, trebalo bi da idem sam, ali sa modelom za upravljanje morao sam uvek da budem na sto metara od bar jednog od klijenata, u suprotnom bi me spržio. Znali su to, tako da bih, ako bih se dobrotvorno

prijavio da sam krenem na put preko kontinenta, mogao aktivirati nekoliko alarma.

I zato sam, kada je Mensa ponovo otvorila fid i rekla mi da oni idu, rekao da su bezbednosni protokoli predložili da pođem i ja.

TREĆE POGLAVLJE

Bili smo spremni da pođemo na početku dnevnog ciklusa, po jutarnjem svetlu, a satelitska vremenska prognoza rekla je da će dan biti dobar za letenje i skeniranje. Proverio sam medsistem i video da je Baradvadž budna i da priča.

Tek dok sam pomagao da se oprema prenese do malog skakača, shvatio sam da će me naterati da se vozim u kabini za posadu.

Bar sam bio u oklopu sa zatamnjenom kacigom. Ali kada mi je Mensa rekla da sednem na mesto kopilota, nije ispalo toliko loše kao što sam u prvom trenutku užasnuto pomislio. Arada i Pin Li nisu pokušali da pričaju sa mnom, a Rati je čak skrenuo pogled kada sam prošao pored njega da dođem do pilotske kabine.

Toliko su pazili da ne pogledaju u mene ili da mi se ne obrate direktno da sam, čim smo uzleteli, brzo pregledao snimke njihovih razgovora u centralnom sistemu. Ubedio sam sebe da zapravo nisam baš toliko odlepio koliko sam mislio kada je Mensa ponudila da mi dozvoli da boravim u centru sa ljudima, kao da sam stvarna osoba ili tako nešto.

Dok sam pregledao razgovor koji su vodili odmah posle toga, ispunila me je strepnja. Ne, bilo je gore nego što sam mislio.

Razgovarali su o tome i svi su se složili da me „ne guraju dalje nego što želim da idem“ i svi su bili tako ljubazni i bilo je jednostavno nepodnošljivo. Nikada više neću skinuti kacigu. Ne mogu čak ni da otaljam ovaj glupi posao ako moram da pričam sa ljudima.

Bili su prvi moji klijenti koji nisu imali prethodnog iskustva sa bezbednosnim jedinicama, tako da sam možda mogao očekivati ovo da sam se potrudio da o tome razmišljam. Bila je užasna greška što sam im

dozvolio da me vide bez oklopa.

Bar su Mensa i Arada nadvladale one koji su hteli da sa mnom pričaju o tome. Da, pričaj sa ubibotom o njegovim osećanjima. Ta pomisao je bila toliko mučna da sam pao na 97 procenata efikasnosti.

Radije bih se vratio u usta Neprijatelja Jedan.

Brinuo sam oko toga dok su oni gledali kroz prozore u prsten ili gledali na svojim fidovima skakačeve skenove nove scenografije, ćaskali preko koma sa ostalima koji su u staništu pratili naše napredovanje. Bio sam rastrojen, ali sam ipak uhvatio trenutak kada je autopilot odsečen.

To je moglo da predstavlja problem, samo što sam ja bio na mestu kopilota i mogao sam na vreme da preuzmem. Ali čak i da nisam bio tamo, na kraju bi sve bilo u redu, jer je Mensa pilotirala i nije odvajala ruke od kontrolne table.

Mada autopiloti planetarnih letelica nisu toliko usavršeni kao sistem kojim upravlja bot-pilot, neki klijenti bi ga ipak aktivirali, a onda otišli pozadi, ili da spavaju. Mensa to nije uradila i uverila se da i drugi kada pilotiraju poštuju njena pravila. Samo je zamišljeno progunđala nešto i popravila naš kurs tako da zaobiđemo planinu u koju bi nas pokvareni autopilot zakucao.

Užasnutost što žele da pričaju sa mnom o mojim osećanjima zamenila je zahvalnost što im je naredila da to ne čine. Dok je restartovala kopilota, izvukao sam zapis i poslao ga u fid da joj pokažem da je do prekida došlo zbog greške u centralnom sistemu. Tiho je opsovala i odmahnula glavom.

Deo koji je nedostajao na mapi nije bio mnogo van našeg područja procene, tako da smo stigli tamo pre nego što sam i počeo sa gledanjem zaliha serija koje sam sačuvao u svojoj internoj memoriji. Mensa je rekla ostalima: „Približavamo mu se.“ Putovali smo preko guste tropske šume, koja se prelivala preko

dubokih dolina. Iznenada ju je zamenila ravnica, prošarana jezerima i manjim šumarcima. Bilo je mnogo golih stena, u vidu niskih grebena i velikog preturenog kamenja. Bila je mračna i staklasta, poput vulkanskog stakla.

U kabini je vladala tišina jer su svi proučavali skenove. Arada je gledala seizmičke podatke, šaljući ih ostalima tamo u staništu preko svog fida. „Ne vidim ništa što bi sprečilo satelit da mapira tu oblast“, rekla je Pin Li, a glas joj je zvučao daleko dok je pregledala podatke koje je skakač ubacivao. „Nema neobičnih očitavanja. Čudno.“ „Osim ako ova stena nema nekakvo skriveno svojstvo koje je sprečavalo satelite da je predstave slikom“, rekla je Arada. „Skeneri se ponašaju malo čudno.“ „Zato što su korporacijski skeneri užasni“, promrmljala je Pin Li. „Treba li da sletimo?“, pitala je Mensa. Shvatio sam da od mene traži procenu bezbednosti.

Skenovi su, recimo, radili i beležili nekakve opasnosti, ali one se nisu razlikovale od onoga na šta smo ranije nailazili. Rekao sam: „Mogli bismo. Ali znamo da ovde postoji bar jedan oblik života koji kopa tunele kroz stenu.“ Aranda je odskočila malo u svom sedištu, kao da je nestrpljiva da krene. „Znam da moramo da budemo oprezni, ali mislim da bismo bili bezbedniji kada bismo znali da li su ove prazne mrlje na satelitskom skenu slučajne ili namerne.“ Tada sam shvatio da nisu isključili mogućnost da je u pitanju sabotaža. Trebalo je to ranije da shvatim, kada je Pin Li pitala da li centralni sistem može da se hakuje. Ali ljudi su gledali u mene i želeo sam samo da odem odatle.

Rati i Pin Li su je podržali i Mensa je donela odluku: „Spustićemo se i uzeti uzorke.“

Preko koma u staništu, Baradvadžin glas rekao je: „Molim vas, budite oprezni.“ Još uvek je zvučala nesigurno.

Mensa nas je nežno spustila, a stajni trap skakača je gotovo nečujno dotakao zemlju. Već sam ustao i bio na vratima.

Ljudi su stavili svoje kacige, pa sam otvorio vratanca i spustio rampu. Izbliza, stenoviti delovi i dalje su izgledali kao staklo, uglavnom crni, ali sa različitim bojama koje su se prelivale. Ovako blizu tla, skener skakača mogao je da potvrdi da ne postoji seizmička aktivnost, ali malo sam se udaljio, kao da želim da tom nečem dam šansu da me napadne. Ako me ljudi vide kako zapravo radim svoj posao, u njima se neće probuditi sumnja da imam neispravan modul za upravljanje.

Mensa je sišla, a Arada iza nje. Kretale su se naokolo, obavivši još očitavanja svojim prenosivim skenerima. Ostali su zatim izvadili opremu za uzimanje uzoraka i počeli da odlamaju komade kamenog stakla, ili staklenog kamena, skupljajući zemlju i komadiće biljaka.

Stalno su nešto mrmljali jedni drugima i ostalima tamo u staništu. Slali su podake u fid, ali ja nisam obraćao pažnju.

Bilo je to neobično mesto. Tiho u poređenju sa drugim mestima koje smo ispitivali, bez mnogo glasova ptičjih stvorova i bez tragova životinjskog kretanja. Možda su ih odbijali stenoviti delovi. Udaljio sam se malo, pored dva jezera, gotovo očekujući da vidim nešto ispod površine. Mrtva tela, možda. Njih sam se nagledao (a mnoge sam i lično prouzrokovao) na prethodnim ugovorima, ali na ovom za sada nije bilo leševa. Bila je to lepa promena.

Mensa je odredila perimetar istraživanja, obeleživši sve oblasti koje je sken iz vazduha označio kao opasne ili potencijalno opasne. Proverio sam još jednom ostale i video da su se Arada i Rati zaputili pravo do jednog od smerokaza. Očekivao sam da će se zaustaviti na perimetru, pošto su prilično dosledno bili oprezni na drugim procenama. Ipak sam krenuo onamo. Zatim su prošli perimetar. Potrčao sam. Poslao sam Mensi fid sa svoje terenske kamere i upotrebio glasovni kom da kažem: „Doktorko Arada, doktore Rati, molim vas, stanite. Prošli ste perimetar i približavate se smerokazu.“

„Stvarno?“ Rati je zvučao potpuno zbunjeno.

Srećom, oboje su se zaustavili. Kada sam stigao tamo, oboje su već poslali svoje mape u moj fid. „Ne razumem šta nije u redu“, zbunjeno je rekla Arada. „Ne vidim smerokaz.“ Obeležila je njihove položaje i na mapama su bili dobrano unutar perimetra i kretali se ka vlažnom području.

Trebao mi je sekund da shvatim u čemu je problem. Zatim sam stavio svoju, pravu mapu, preko njihovih i to poslao Mensi. „Sranje“, rekla je preko koma. „Rati, Arada, vaša mapa je pogrešna. Kako se to dogodilo?“ „Nekakav kvar“, rekao je Rati. Napravio je grimasu, proučavajući ekrane u svom fidu. „Izbrisao je sve markere sa ove strane.“ I tako sam ostatak prepodneva proveo terajući ljude od smerokaza koje nisu mogli da vide, dok je Pin Li mnogo psovala i pokušavala da aktivira skener za mapiranje. „Počinjem da verujem da su ovi delovi koji nedostaju samo greška u mapiranju“, rekao je u jednom trenutku Rati, zadihan. Ugazio je u ono što zovu jama sa vrelim blatom i morao sam da ga izvlačim. Obojica smo bili do struka prekriveni kiselim blatom. „Misliš?“, umorno je odgovorila Pin Li. Kada nam je Mensa rekla da krenemo nazad ka skakaču, svima je laknulo.

Vratili smo se bez problema u stanište, što je počelo da postaje neuobičajena pojava. Ljudi su otišli da analiziraju svoje podatke, a ja sam otišao da se sakrijem u kancelariji obezbeđenja, da proverim sigurnosne fidove, a onda ležim u svojoj kabini i neko vreme gledam medije.

Upravo sam još jednom obišao perimetar i proverio dronove, kada me je fid obavestio da centralni sistem ima ažurirane podatke sa satelita

i da sam dobio paket. Smislio sam trik kako da navedem centralni sistem da pomisli da sam ga primio, a onda ga jednostavno stavim u spoljašnju memoriju. Sad kada više ne moram, ne vršim automatizovano ažuriranje podataka. Kada mi bude došlo, verovatno negde pre nego što dođe vreme da odem sa planete, proći ću kroz paket ažuriranih podataka, primeniti delove koje želim i obrisati ostalo.

Drugim rečima, bio je to tipičan dosadan dan. Da se Baradvadž nije i dalje oporavljala u ambulanti, mogli biste gotovo da zaboravite šta se dogodilo. Ali na kraju dnevnog ciklusa, doktorka Mensa me je ponovo pozvala i rekla: „Mislim da imamo problem. Ne možemo da kontaktiramo DeltFol grupu.“ Otišao sam u centar za posadu, gde su bili Mensa i ostali. Otvorili su mape i skenove mesta gde smo se mi nalazili, naspram mesta gde je bio DeltFol, a krivina planete svetlucala je u vazduhu na velikom ekranu.

Kada sam stigao tamo, Mensa je govorila: „Proverila sam specifikacije velikog skakača i možemo da odemo do tamo i nazad bez dopunjavanja.“ Zatamnio sam ekran svoje kacige, kako bih mogao da se lecnem kada poželim, a da to niko od njih ne primeti. „Misliš da nam neće dozvoliti da se dopunimo u njihovom staništu?“, pitala je Arada, a onda pogledala oko sebe kada su se svi zablenuli u nju. „Šta?“, zahtevala je.

Overse ju je obgrlila i stegla joj rame. „Ako ne odgovaraju na naše pozive, možda su povređeni, ili je njihovo stanište oštećeno“, rekla je.

Kao par, uvek su bile tako ljubazne jedna prema drugoj. Cenio sam to što je cela grupa do sada bila zapanjujuće nedramatična. Na poslednjih nekoliko ugovora osećao sam se kao nevoljni posmatrač u jednoj od serija o višepartnerskim vezama na fidovima za zabavu, samo što sam mrzeo celu glumačku ekipu.

Mensa je klimnula glavom. „To i mene brine, naročito ako i u

njihovom istraživačkom paketu nedostaju informacije o potencijalnim opasnostima kao u našem.“ Aradi kao da je upravo sinulo da bi svi u DeltFolu mogli da budu mrtvi.

Rati je rekao: „Ono što me brine jeste to što se njihov far za uzbunu nije lansirao. Ako je nešto prodrlo u njihovo stanište, ili ako je postojala neka medicinska kriza sa kojom nisu mogli da se izbore, njihov centralni sistem trebalo je da automatski aktivira far.“ Svaki istraživački tim ima svoj far, postavljen na bezbednoj udaljenosti od staništa. On bi se lansirao u nisku orbitu i poslao puls ka crvotočini, koji bi onda munjevitom brzinom bio prenet, ili šta se već dešava u crvotočini, i to bi uhvatila mreža kompanije i poslala prevoz da ih pokupi, umesto da čekaju do kraja projekta. Tako bi bar trebalo da funkcioniše. Obično.

Izraz na Mensinom licu govorio je da je zabrinuta. Pogledala je u mene. „Šta ti misliš?“ Trebale su mi dve sekunde da shvatim da se obraća meni. Srećom, pošto se činilo da ćemo zaista ovo uraditi, zapravo sam obraćao pažnju i nisam morao da ponovo premotam razgovor. Rekao sam: „Imaju tri ugovorene bezbednosne jedinice, ali ako je njihovo stanište pogodio neprijatelj veličine Neprijatelja Jedan, ili veći, njihova kom oprema mogla bi da bude oštećena?“ Pin Li je pristupala specifikacijama za farove. „Zar farovi za uzbunu nisu dizajnirani da se aktiviraju čak i ako je ostatak kom opreme uništen?“ Još jedna dobra stvar u vezi s moim hakovanim modulom za upravljanje jeste to što sam mogao da ignorišem njegove instrukcije kako bih branio glupu kompaniju. „Trebalo bi da mogu, ali kvarovi na opremi nisu ništa novo.“ Na trenutak su svi pomislili na potencijalne kvarove na opremi u tom staništu, možda i na samom velikom skakaču, kojim su se spremali

da odlete van dometa malog skakača, tako da će, ako mu se bilo šta dogodi, morati da pešače nazad. I da plivaju nazad, jer je između dve tačke na mapi ležala vodena površina veličine okeana. Ili da se udave; pretpostavljam da bi mogli jednostavno da se udave. Ako ste se pitali zašto sam se maločas lecnuo, eto zašto.

Put do zatamnjene oblasti na mapi bio je malo izvan naših perimetara procene, ali to će biti noćno putovanje, pa čak i ako samo stignu tamo, vide gomilu mrtvih ljudi i krenu nazad.

A onda je Guratin rekao: „A šta je sa tvojim sistemima?“ Nisam okrenuo kacigu ka njemu jer bi to moglo da deluje zastrašujuće i za mene je posebno važno da se oduprem tom porivu. „Pažljivo pratim sopstvene sisteme.“ Šta je drugo mislio da ću reći?

Nije ni važno; ja nisam mogao da budem refundiran.

Volesku se nakašljao. „Znači, trebalo bi da se pripremimo za misiju spasavanja.“ Delovao je u redu, ali fid medsistema i dalje je prijavljivao neke pokazatelje stresa. Baradvadžino stanje je bilo stabilno, ali joj još uvek nije bilo dozvoljeno da napusti ambulantu. Nastavio je: „Izvukao sam neke instrukcije iz skakačevog paketa informacija.“ Da, instrukcije. Oni su akademici, geodeti, istraživači, ne pretraživači akcioni heroji iz serija, koje sam voleo zato što su bile nerealistične, a ne depresivne i sumorne kao stvarnost. Rekao sam: „Doktorko Mensa, mislim da bi i ja trebalo da pođem sa vama.“ Video sam njene beleške na fidu tako da sam znao da je mislila da ostanem ovde, motrim na stanište i čuvam sve koji ne idu.

Povela je Pin Li, jer je već imala iskustva sa izgradnjom staništa i zaklona; Ratija, koji je bio biolog i Overse, koja je bila licencirana terenska bolničarka.

Mensa je oklevala razmišljajući o tome, i video sam da razmatra da zaštiti stanište i grupu koja ostaje, kao i mogućnost da je ono što je pogodilo DeltFol, šta god to bilo, još uvek tamo. Udahnula je i znao sam da će mi reći da ostanem ovde. Pomislio sam jednostavno: To nije

pametno. Nisam mogao sebi da objasnim zašto. Bio je to jedan od onih nagona koji dolaze iz mojih organskih delova koje bi modul za upravljanje trebalo da potisne. Rekao sam: „Kao jedini među prisutnima koji ima prethodnog iskustva sa ovakvim situacijama, ja sam vam najbolje rešenje.“ „Kakvim situacijama?“, pitao je Guratin.

Rati ga je zbunjeno pogledao. „U ovoj situaciji. Nepoznato. Čudne pretnje. Čudovišta koja izleću iz zemlje.“ Bilo mi je drago što nisam bio jedini koji je mislio da je pitanje glupo. Guratin nije bio pričljiv kao ostali, tako da nisam baš mogao da odredim njegovu ličnost. Bio je jedini augmentovani čovek u grupi, tako da se možda osećao kao uljez, iako su ga ostali očigledno voleli.

Razjasnio sam: „Sitaucijama gde bi posada mogla da bude povređena usled napada planetarnih opasnosti.“ Arada je stala na moju stranu. „Slažem se. Mislim da bi trebalo da povedete bezbednosnu jedinicu. Ne znate šta je tamo.“ Mensa je i dalje bila neodlučna. „U zavisnosti od toga šta ćemo naći, mogli bismo da se zadržimo dva do tri dana.“ Arada je mahnula rukom, pokazavši na stanište. „Do sada nas ovde ništa nije uznemiravalo.“ To su verovatno pomislili i u DeltFolu, trenutak pre nego što su pojedeni, rastrgnuti ili šta već. Ali Volesku je rekao: „Priznajem da bih se osećao mirnije.“ Iz ambulante, Baradvadž se ubacila na fid da doda svoj glas za mene. Guratin je bio jedini od onih koji su ostajali koji nije ništa rekao.

Mensa je odlučno klimnula glavom. „Dobro onda, to je rešeno. A sad da krenemo.“ I tako sam pripremio veliki skakač za odlazak na drugu stranu planete.

(I, da, morao sam da izvučem uputstva.) Pregledao sam ga najbolje što

sam mogao, setivši se kako je autopilot u malom skakaču iznenada isključen. Ali nismo koristili veliki skakač otkako ga je Mensa izvukla da ga proveri kada smo stigli. (Morali ste sve da proverite i odmah zavedete svaki problem kada ga primite, inače kompanija nije bila odgovorna.) Ali sve je delovalo u redu, ili se bar poklapalo sa onim sa čim je po specifikacijama trebalo da se poklapa. Bio je tu samo za nepredviđene slučajeve i da se nije dogodilo ovo sa DeltFolom, verovatno ga nikada ne bi dirali dok ne dođe vreme da ga podignemo na transporter koji je došao da nas pokupi.

Mensa je došla da i lično proveri skakač i rekla mi da spakujem dodatnu opremu za hitne slučajeve za posadu DeltFola. Uradio sam to, nadajući se zbog ljudi da će nam zatrebati. Pomislio sam kako je verovatno da će jedina oprema koja će nam biti potrebna za DeltFol biti ona postmortem, ali možda ste primetili da sam, kada i uspem da za nešto marim, pesimista.

Kada je sve bilo spremno, Overse, Rati i Pin Li su ušli, a ja sam, pun nade, stajao pored tovarne kapsule. Mensa je pokazala na kabinu.

Lecnuo sam se iza svog zatamnjenog ekrana i ušao.

ČETVRTO POGLAVLJE

Leteli smo kroz noć, a ljudi su obavljali skeniranje i razgovarali o novom terenu izvan našeg dometa procene. Posebno ih je zanimalo da vide šta je tamo, sada kada smo znali da naša mapa nije baš pouzdana.

Mensa je svima odredila smene za stražu, uključujući i mene. Ovo je bilo novo, ali ne i nedobrodošlo, jer je značilo da imam periode vremena kada nije trebalo da obraćam pažnju i nisam morao da se foliram. Mensa, Pin Li i Overse smenjivale su se na mestu pilota i kopilota, tako da nisam morao previše da brinem da li će autopilot pokušati da nas ubije i mogao sam da odem u stanje pripravnosti i gledam sačuvane zalihe serija.

Već neko vreme smo bili u vazduhu, a Mensa je pilotirala dok je Pin Li bila na mestu kopilota, kada se Rati okrenuo ka meni u svom sedištu i rekao: „Čuli smo... objasnili su nam, da su jedinice koje oponašaju ljudske botove... delom sastavljene od kloniranog materijala.“ Zaustavio sam oprezno seriju koju sam gledao. Nije mi se sviđalo kuda bi ovo moglo da vodi. Sve te informacije nalaze se u bazi opšteg znanja, kao i u brošuri koju kompanija obezbeđuje, sa specifikacijama tipova jedinica koje koriste. Što je on znao, s obzirom na to da je naučnik ili šta već. A nije bio jedan od onih ljudi koji se raspituju o nečemu što mogu sami da potraže na fidu. „To je tačno“, rekao sam, vodeći računa da mi glas zvuči neutralno kao i uvek.

Na Ratijevom licu videla se zabrinutost. „Ali sigurno... Očigledno je da imaš osećanja...“ Trgao sam se. Nisam mogao da se obuzdam.

Overse je radila na fidu, analizirajući podatke sa procena. Podigla je pogled, mršteći se. „Rati, šta radiš?“ Rati se posramljeno promeškoljio. „Znam da nas je Mensa zamolila da to ne radimo, ali...“ Mahnuo je rukom. „Videla si ga.“ Overse je skinula svoj interfejs. „Uznemirio si ga“, rekla je kroz stisnute zube. „Baš to i želim da kažem!“ Ljutito je pokazao. „To što im rade je odvratno, to je užasno, to je ropstvo. Ovo je mašina koliko i Guratin...“ Overse je ogorčeno rekla: „Misliš da on to ne zna?“ Trebalo bi da pustim klijente da mi rade i govore šta god žele i sa netaknutim modulom za upravljanje ne bih imao izbora. Takođe ne bi trebalo da cinkarim klijente ikom drugom osim kompaniji, ali bilo je ili to ili da iskočim kroz vratanca. Poslao sam razgovor na fid obeležen za Mensu. „Rati, pričali smo o ovome!“, doviknula je iz pilotske kabine.

Kliznuo sam iz sedišta i otišao u zadnji deo skakača, najdalje što sam mogao, okrenut ka ormarićima sa opremom i toaletu. To je bila greška; to nije bilo nešto što bi bezbednosna jedinica sa netaknutim modulom za upravljanje uradila, ali oni to nisu primetili. „Izviniću se“, rekao je Rati. „Ne, samo ga ostavi na miru“, rekla mu je Mensa. „To bi samo pogoršalo situaciju“, dodala je Overse.

Stajao sam tamo dok se svi nisu smirili i ponovo utihnuli, a onda sam kliznuo na sedište pozadi i nastavio seriju koju sam gledao.

Usred noći osetio sam kako se fid prekinuo.

Nisam ga koristio, ali pratio sam u pozadini fidove bezbednosnih sistema iz dronova i unutrašnje kamere i povremeno bih im pristupio da se uverim da je sve u redu. Ljudi ostavljeni u staništu bili su aktivniji

nego obično u ovo vreme, verovatno zabrinuti šta ćemo pronaći u DeltFolu. S vremena na vreme bih čuo Aradu kako šetka, iako je Volesku s vremena na vreme hrkao u svom ležaju. Baradvadž je mogla da se vrati u svoje prostorije, ali je bila nespokojna i pregledala je svoje beleške sa terena preko fida. Guratin je bio u centru i radio nešto na svom ličnom sistemu. Pitao sam se šta radi i upravo sam počeo da čeprkam po centralnom sistemu da saznam, kada se fid prekinuo, kao da je neko udario organski deo mog mozga.

Uspravio sam se i rekao: „Satelit se isključio.“ Svi osim Pin Li, koja je pilotirala, posegli su za svojim interfejsima.

Video sam izraze na njihovim licima kada su osetili tišinu. Mensa se odgurnula iz stolice i otišla pozadi. „Jesi li siguran da je to bio satelit?“ „Siguran sam“, rekao sam joj. „Pingujem ga i nema odgovora.“ Još uveksmo imali svoj lokalni fid, koji je išao preko skakačevog sistema, tako da smo mogli da komuniciramo preko njega, kao i preko koma, i međusobno delimo podatke. Jednostavno nismo imali ni blizu onoliko podataka koliko bismo imali da smo još uvek bili prikačeni za centralni sistem. Bili smo dovoljno udaljeni da nam je bio potreban kom satelit kao relej. Rati je prebacio svoj interfejs na skakačev fid i počeo da proverava skenove. Na njima nije bilo ničega osim praznog neba, ali sam ih podesio da me obaveste ako naiđu na bilo šta nalik na energetsko očitavanje ili znake prisustva nekog velikog oblika života. Rekao je: „Upravo sam osetio jezu. Da li je još neko osetio jezu?“ „Malo“, priznala je Overse. „Čudna koincidencija, zar ne?“ „Prokleti satelit je imao povremene havarije otkako smo stigli ovde“, napomenula je Pin Li iz pilotske kabine. „Samo što nam obično nije potreban za kom.“ Bila je u pravu. Trebalo je da povremeno proverim njihove lične unose, za slučaj da planiraju da obmanu kompaniju, međusobno se pobiju ili tako nešto, a kada sam poslednji put pogledao unos Pin Li, pratila je probleme sa satelitom, pokušavajući da prokljuvi da li postoji neki obrazac. Bila je to jedna od mnogih stvari za koje nisam mario jer je fid za zabavu samo povremeno ažuriran i

sačuvao sam ga za lokalnu memoriju.

Rati je odmahnuo glavom. „Ali ovo je prvi put da smo se dovoljno udaljili od staništa da nam je potrebno za kom kontakt. Samo deluje čudno, i to ne na dobar način.“ Mensa ih je pogledala. „Da li neko želi da se vrati?“ Ja, ali ja nisam imao pravo glasa. Ostali su trenutak sedeli u tišini, a onda je Overse rekla: „Ako se ispostavi da je DeltFolu zaista bila potrebna pomoć, a mi nismo otišli, kako bismo se osećali?“ „Ako postoji šansa da spasemo živote, moramo je iskoristiti“, složila se Pin Li. Rati je uzdahnuo. „Ne, u pravu si. Osećao bih se užasno ako bi bilo ko umro zato što smo bili previše oprezni.“ „Dakle, složili smo se“, rekla je Mensa. „Nastavićemo dalje.“ Više bih voleo da su previše oprezni. Imao sam ranije ugovore na kojima se oprema kompanije ovoliko ozbiljno kvarila, ali bilo je nečeg u vezi s ovim što me je navodilo na pomisao da je u pitanju nešto više.

Ali to je bio samo osećaj.

Imao sam četiri sata do svoje sledeće straže, pa sam prešao u stanje pripravnosti i zakopao se u serijama koje sam sačuvao.

Stigli smo tamo u zoru. DeltFol je podigao kamp u prostranoj dolini okruženoj visokim planinama. Mreža potoka prosecala je kroz travu i zdepasto drveće. Bili su veća operacija od naše, sa tri povezana staništa i zaklonom za površinska vozila, kao i mestom za sletanje za dva velika skakača, teretni tegljač i tri mala skakača. Sve je to, međutim, bila oprema kompanije, po ugovoru, podložna istim kvarovima kao i sranje koje su nama uvalili.

Napolju nije bilo nikoga, nikakvog kretanja. Nije bilo ni traga oštećenju, nikakve naznake da se bilo kakva neprijateljska fauna

približila. Satelit je i daje bio isključen, ali Mensa je, otkako smo ušli u domet, pokušavala da dobije DeltFolovo stanište preko koma. „Da li im nedostaje neki transport?“, pitala je Mensa.

Rati je proverio evidenciju onoga što bi trebalo da imaju, koju sam ja kopirao iz centralnog sistema pre nego što smo otišli. „Ne, svi skakači su tu. Mislim da su njihova terenska vozila u onom zaklonu.“ Kada smo se približili, prešao sam u prednji deo. Stao sam iza pilotskog mesta i rekao: „Doktorko Mensa, predlažem da sletite izvan tog perimetra.“ Preko lokalnog fida poslao sam joj sve informacije koje sam imao, odnosno da njihovi automatizovani sistemi reaguju na pingove koje je skakač slao, što znači da je njihov centralni sistem u stanju pripravnosti. Nije bilo nikakvog znaka od njihove tri bezbednosne jedinice, čak ni pingova.

Oversi je pogledao u mene sa kopilotskog mesta. „Zašto?“ Morao sam da odgovorim na pitanje, pa sam rekao: „Bezbednosni protokol“, što je dobro zvučalo i nije me ni na šta obavezivalo. Napolju nema nikoga, nikog da se javi na kom. Osim ako nisu uskočili u svoja površinska vozila i otišli na odmor, bili su mrtvi. Potvrđeni pesimista.

Ali nismo mogli da budemo sigurni dok ne pogledamo. Skakačevi skenovi ne mogu da vide u staništa, zbog štita koji je tu bio samo kako bi zaštitio tajne podatke korporacije, tako da nismo mogli da uhvatimo nikakve znakove života ili energetska očitavanja.

Eto zašto nisam želeo da pođem. Imao sam ovde četiri savršeno dobra ljudska bića i nisam želeo da ih ubije šta god da je pobilo DeltFol. Nije kao da mi je bilo lično stalo do njih, ali izgledalo bi loše u mom dosijeu, a moj dosije je već bio prilično užasan. „Samo smo oprezni“, rekla je Mensa, odgovorivši Overse. Spustila je skakač na ivicu doline, sa suprotne strane potoka.

Poslao sam Mensi preko fida nekoliko signala da bi trebalo da izvučemo ručno oružje iz opreme za preživljaanje, da bi Rati trebalo da

ostane u skakaču sa zapečaćenim i zaključanim vratancima, pošto nikada nije prošao obuku sa oružjem i da bi, najvažnije, ja trebalo da pođem prvi. Bili su tihi, poraženi. Mislim da su do ovog trenutka svi gledali na ovo kao da je verovatno u pitanju prirodna katastrofa, da će iskopavati preživele iz srušenog staništa, ili pomagati da se odbije čopor Neprijatelja Jedan.

Ovo je bilo nešto drugo.

Mensa je izdala naređenja i krenuli smo dalje, ja napred, ljudi nekoliko koraka iza. Bili su u punim odelima s kacigama, što im je pružalo nekakvu zaštitu, ali je bilo predviđeno za opasnosti koje dolaze iz okruženja, ne za neko drugo teško naoružano ljudsko biće (ili besnu pokvarenu odmetnutu bezbednosnu jedinicu) koje hotimično pokušava da ih ubije. Bio sam nervozniji od Ratija, koji je bio razdražljiv preko našeg koma, motrio na skenove i u suštini nam govorio da budemo oprezni pri svakom koraku.

Imao sam svoje ugrađeno energetsko oružje i veliko projektilno oružje koje sam nosio. Imao sam i šest dronova, izvučenih iz skakačeve zalihe, koje sam kontrolisao preko njegovog fida. Bili su od onih manjih, jedva centimetar u prečniku; bez oružja, samo kamere.

(Proizvode neke koji nisu mnogo veći i imaju malo pulsno oružje, ali moraš da uzmeš jedan od luksuznijih paketa kompanije, uglavnom dizajniranih za mnogo veće ugovore.) Rekao sam dronovima da se podignu u vazduh i dao im obrazac izviđanja.

Uradio sam to jer se činilo razumnim, ne zato što znam šta radim.

Ja nisam borbeni ubibot, ja sam obezbeđenje. Sprečavam da nešto napadne klijente i pokušavam da blago obeshrabrim klijente da ne napadaju jedni druge. Ovo je daleko prevazilazilo moje mogućnosti, što je bio još jedan razlog zašto nisam želeo da ljudi dolaze ovamo.

Prešli smo plitke potoke, a skupina vodenih beskičmenjaka razbežala nam se oko čizama. Drveće je bilo nisko i dovoljno retko da imam dobar pogled na kamp iz ovog ugla. Nisam mogao da uočim nijedan od bezbednosnih dronova DeltFola, ni golim okom ni skenerima na mojim dronovima. Ni Rati u skakaču nije ništa hvatao.

Zaista sam želeo da mogu da utvrdim lokaciju te tri bezbezbednosne jedinice, ali nisam primao ništa od njih.

Bezbednosne jedinice ne gaje senitmentalna osećanja jedne prema drugima. Mi nismo prijatelji, kao što su to likovi u serijama, ili kao što su to bili moji ljudi. Ne možemo da verujemo jedni drugima, čak i ako radimo zajedno. Čak i ako nemaš klijente koji odluče da se zabave tako što će naručiti bezbednosne jedinice da se međusobno bore.

Skenovi su očitali da su senzori perimetara isključeni, a dronovi nisu hvatali nikakve znakove upozorenja. Centralni sistem DeltFola je bio oboren, a bez njega, teoretski, niko unutra nije mogao da pristupi našem fidu ili komu. Prešli smo tamo i ušli u prostor za sletanje njihovih skakača. Bili su između nas i prvog staništa, a sa druge strane je bio skladišni prostor za vozila. Poveo sam nas unutra pod određenim uglom, pokušavajući da dobijem vizuelni prikaz vrata glavnog staništa, ali sam istovremeno proveravao i teren. Uglavnom nije bilo trave, zbog intenzivnog pešačkog saobraćaja i sletanja skakača. Po vremenskom izveštaju koji smo dobili pre nego što se satelit isključio, prošle noći je ovde padala kiša, a blato je očvrslo. Od tada nije bilo aktivnosti.

Preneo sam tu informaciju Mensi preko fida, a ona je rekla ostalima.

Snizivši glas, Pin Li je rekla: „Znači, šta god da se dogodilo, dogodilo se nedugo nakon što smo razgovarali sa njima preko koma.“ „Nemoguće je da ih je neko napao“, prošaputala je Overse. Nije bilo razloga da šapuće, ali razumeo sam otkud taj nagon. „Na ovoj planeti nema nikog drugog.“ „Na ovoj planeti ne bi trebalo da bude nikog drugog“, smrknuto je rekao Rati, preko koma iz našeg skakača.

Na ovoj planeti su bile tri bezbednosne jedinice koje nisu bile ja, a to je bilo dovoljno opasno. Dobio sam vizuelni prikaz vratanca staništa i video da su zatvorena, nije bilo nikakve naznake da je bilo šta na silu ušlo unutra. Dronovi su do sada obišli oko cele strukture i pokazali mi da isto važi i za ostale ulaze. To je bilo to. Neprijateljska fauna neće doći na vrata i tražiti da je pustiš unutra. Poslao sam slike na Mensin fid

i naglas rekao: „Doktorko Mensa, bilo bi bolje ako bih ja krenuo prvi.“ Oklevala je, proučavajući ono što sam joj upravo poslao. Video sam kako su joj se ramena ukrutila. Mislim da je upravo došla do istog zaključka kao i ja. Ili je bar priznala sebi da je to najverovatnije. Rekla je: „Dobro. Sačekaćemo ovde. Pobrini se da mi možemo da pratimo.“ Rekla je „mi“, a ne bi to rekla da nije tako i mislila, za razliku od nekih klijenata koje sam imao. Poslao sam svima fid sa svoje terenske kamere i krenuo napred.

Pozvao sam četiri drona nazad, ostavivši dva da kruže perimetrom.

Proverio sam hangar za vozila dok sam prolazio pored njega. Sa jedne strane je bio otvoren, sa nekoliko zapečaćenih ormarića pozadi za skladištenje. Sva četiri njihova površinska vozila su bila tamo, isključena, nisu se videli sveži tragovi, tako da nisam ulazio. Nemam nameru da pretražujem male prostore za skladištenje dok ne pređemo u tražimo-sve-delove-tela fazu.

Prišao sam vratancima prvog staništa. Nismo imali ulazni kod, tako da sam očekivao da ću morati da raznesem vrata, ali kada sam pritisnuo dugme, ona su mi se otvorila. Rekao sam Mensi preko fida da više neću pričati naglas preko koma.

Poslala je potvrdu preko fida i čuo sam je kako kaže drugima da se skinu sa mog fida i mog koma, da će ona jedina pričati sa mnom kako mi ne bi skretali pažnju. Mensa je potcenila moju sposobnost da ignorišem ljude, ali lepo od nje što je mislila na to. Rati je prošaputao: „Budi oprezan“, i odjavio se.

Podigao sam oružje dok sam ulazio, prošao kroz prostor sa ormarićima za odela i kroz prvi hodnik. „Ne nedostaje nijedno odelo“, Mensa mi je rekla u uvo, gledajući terensku kameru. Poslao sam svoja četiri drona napred, održavajući unutrašnji obrazac izviđanja. Ovo stanište je bilo lepše od našeg, novije, sa širim hodnicima. Osim toga je bilo prazno, tiho, a kroz filtere na mojoj kacigi dopirao je miris trulog mesa. Krenuo sam ka centru, gde bi trebalo da bude njihova glavna prostorija za posadu.

Svetla su i dalje bila uključena, a kroz ventilacione otvore strujao je vazduh, ali nisam mogao da uđem u njihov bezbednosni sistem dok im je fid bio isključen. Nedostajale su mi moje kamere.

Na vratima koja su vodila u centar, našao sam njihovu prvu bezbednosnu jedinicu. Bila je opružena na podu na leđima, a oklop na njenim grudima bio je probijen nečim što je napravilo rupu široku otprilike deset centimetara i malo dublju. Nas je teško ubiti, ali ovo bi bilo dovoljno. Odradio sam brzi sken da se uverim da je nepomična, zatim je preskočio i prošao u prostor za posadu.

U centru je bilo jedanaest izmrcvarenih ljudskih tela, opruženih na podu, u stolicama, a na nadzornim stanicama i projekcionim površinama iza njih videlo se oštećenje od vatre projektilnog i energetskog oružja. Dodirnuo sam fid i rekao Mensi da se vrati do skakača. Primila je moju poruku i dobio sam potvrdu od svojih spoljnih dronova da se ljudi povlače.

Izašao sam kroz suprotna vrata u hodnik koji je vodio do kantine, ambulante i kabina. Dronovi su mi govorili da je raspored vrlo sličan našem staništu, osim što je tu i tamo neka mrtva osoba bila opružena po hodnicima. Oružje koje je smaklo mrtvu bezbednosnu jedinicu nije bilo u centru, a jedinica je umrla leđima okrenuta vratima. Ljudi iz DeltFola su dobili nekakvo upozorenje, dovoljno da počnu da ustaju i krenu ka ostalim izlazima, ali nešto drugo došlo je iz ovog smera i zarobilo ih.

Mislio sam da je bezbednosna jedinica ubijena dok je pokušavala da zaštiti centar. Što znači da sam tražio preostale dve bezbednosne jedinice.

Možda su ovi klijenti bili užasni i zlostavljali ih, možda su to zaslužili. Nije me bilo briga. Niko ne sme da dira moje ljude. Da bih se osigurao da tako i bude, morao sam da ubijem ove dve odmetnute jedinice. Mogao sam u tom trenutku da se povučem, sabotiram skakače, izvučem svoje ljude odatle i ostavim odmetnute jedinice zarobljene na drugoj strani okeana; to bi bila pametna odluka.

Ali ja sam želeo da ih ubijem.

Jedan od mojih dronova našao je dva čoveka usmrćena u kantini, bez upozorenja. Uzimali su pakete hrane iz ostave za zagrevanje, pripremajući stolove za obrok.

Dok sam prolazio kroz hodnike i sobe, pretraživao sam slike u bazi podataka o opremi šatla. Mrtvu jedinicu verovatno je ubio instrument za ispitivanje minerala, nalik na soničnu ili bušilicu pod pritiskom.

Imali smo jedan takav na skakaču, kao deo standardne opreme. Morali biste da se približite kako biste ga upotrebili sa dovoljno siline da probijete oklop, možda nešto više od metra.

Jer ne možeš da priđeš drugom ubibotu sa projektilnim ili energetskim oružjem koje probija oklop unutar staništa, a da te ne pogleda sa podozrenjem. Možeš da priđeš drugom ubibotu sa instrumentom koji bi neki čovek mogao od tebe da zatraži da doneseš.

Kada sam stigao na drugu stranu konstrukcije, dronovi su raščistili prvo stanište. Stajao sam na uzlazu u vrhu uskog hodnika koji je vodio u drugi. Na suprotnom kraju ležalo je jedno ljudsko biće, jednim delom unutar, a jednim van otvorenih vratanaca. Da bih ušao u sledeće stanište, moraću da je preskočim kako bih otvorio vrata do kraja.

Odmah sam video da nešto nije u redu u vezi s položajem tela.

Upotrebio sam uveličavanje na terenskoj kameri da bolje pogledam kožu na ispruženoj ruci. Pomodrelost nije bila kako treba; bila je pogođena u grudi ili lice i već neko vreme je ležala na leđima, a onda je nedavno premeštena ovde. Verovatno čim su otkrili da je naš skakač na putu ovamo.

Rekao sam preko fida Mensi šta treba da uradi. Nije postavljala pitanja. Gledala je moju terensku kameru i sada je već znala sa čim imamo posla. Poslala je potvrdu, a onda naglas rekla preko koma: „Bezbednosna jedinice, želim da ostaneš gde si dok ne dođem tamo.“ Odgovorio sam: „Da, doktorko Mensa“, i provukao se kroz vratanca. Kretao sam se brzo, nazad u kancelariju obezbeđenja.

Bilo je lepo imati ljudsko biće dovoljno pametno da sa njim možeš ovako da radiš.

Naš model staništa ga nije imao, ali na ovim većim staništima postoji prilaz sa krova i moji spoljni dronovi imali su dobar pogled na njega.

Popeo sam se merdevinama do vrata na krovu i otvorio ih. Čizme na oklopu imale su namagnetisane stezače za penjanje i upotrebio sam ih da prelazim preko zakrivljenih krovova do trećeg staništa, a onda do četvrtog, prišavši im s leđa. Čak ni ove dve odmetnute ne bi bile toliko glupe da ignorišu škripanje ako bih im prišao bržim putem.

(To nisu bili baš najbistriji ubibotovi, s obzirom na to da su očistili pod hodnika između staništa kako bi sakrili otiske koje su ostavili kada su nameštali ono telo. Prevarilo bi nekog ko nije primetio da su svi ostali podovi prekriveni izgaženom prašinom.)

Otvorio sam krovni ulaz u drugo stanište i poslao svoje dronove napred u kancelariju obezbeđenja. Pošto su proverili kabine za jedinice i uverili se da nema nikoga, spustio sam se niz merdevine. Veliki deo njihove opreme još uvek je bio tamo, uključujući i njihove dronove. Tu je bila fina kutija novih, ali bili su beskorisni bez DeltFolovog centralnog sistema. Ili je stvarno bio mrtav, ili se odlično pretvarao. I dalje sam deo pažnje usmerio na njega; ako se iznenada pojavi i reaktivira sigurnosne kamere, pravila igre iznenada će se promeniti.

Držeći svoje dronove uz sebe, krenuo sam unutrašnjim hodnikom i nečujno prošao pored raznesenih vratanaca ambulante. Unutra su bila naslagana tri tela, tamo gde su ljudi pokušali da je obezbede i ostali zarobljeni kada su je njihove bezbednosne jedinice raznele i ubile ih.

Kada sam bio blizu hodnika sa vratancima gde su obe jedinice čekale da doktorka Mensa i ja ušetamo, poslao sam dronove da pažljivije pogledaju. O da, eno ih.

Pošto na svojim dronovima nisam imao oružje, jedini način da ovo izvedem je da delam brzo. Zato sam se bacio za sledeći ugao, udario o suprotni zid, vratio se i nastavio dalje, pucajući na njihove položaje.

Pogodio sam prvog sa tri eksplozivne strele u leđa i jednom u vizir

kada se okrenuo ka meni. Srušio se. Drugog sam okrznuo po ruci, odlomivši mu zglob, a on je napravio grešku i prebacio svoje glavno oružje u drugu ruku, što mi je dalo nekoliko sekundi. Prebacio sam na rafalnu paljbu, kako bih ga izbacio iz ravnoteže, a onda se vratio na eksplozivne strele. To ga je oborilo.

Spustio sam se na pod, jer mi je trebao minut da se oporavim.

Pogođen sam bar dvanaest puta iz njihovog energetskog oružja dok sam obarao prvog, ali eksplozivne strele su me promašile, prošavši pored mene i raznevši hodnik. Čak i sa oklopom, delovi mene su utrnuli, ali primio sam samo tri projektila u desno rame, četiri u levi bok. Tako se mi borimo: bacamo se jedan na drugog, pa vidimo čiji će delovi prvi otkazati.

Nijedna od jedinca nije bila mrtva. Ali nisu mogle da dođu do svojih kabina u kancelariji obezbeđenja, a ja svakako nisam imao nameru da im pomognem.

I tri moja drona bila su oborena; prešli su u borbeni režim i zaleteli se ispred mene da privuku vatru. Jednog je pogodio zalutali prasak energije i tumarao je hodnikom iza mene. Proverio sam po navici svoja dva drona na perimetru i otvorio svoj kom doktorki Mensi da joj kažem da moram da raščistim ostatak staništa i da obavim formalnu proveru da li ima preživelih.

Dron iza mene ugasio se uz šištanje koje sam čuo i video na fidu.

Mislim da sam odmah shvatio šta to znači, ali možda sa pola sekunde ili sekundom zakašnjenja. Ali bio sam na nogama kada me je nešto toliko snažno pogodilo da sam iznenada bio na leđima na podu, dok su mi sistemi otkazivali.

Kada sam se vratio na mrežu, nisam ništa video, čuo, niti mogao da se pomeram. Nisam mogao da doprem do fida ili koma. Ne valja, ubibote, ne valja.

Iznenada sam dobio čudne bleske oseta, sve od mojih organskih

delova. Vazduh na licu, rukama, kroz poderotine na mom odelu. Na užarenoj rani na mom ramenu. Neko mi je skinuo kacigu i gornji deo oklopa. Oseti bi trajali samo po nekoliko sekundi. Bilo je zbunjuće i došlo mi je da vrisnem. Možda ovako ubibotovi umiru. Izgubiš funkcije, isključiš se, ali delovi tebe nastave da rade, organski delovi koje u životu održava energija koja čili u tvojim energetskim ćelijama.

Tada sam znao da me neko pomera i zaista sam poželeo da vrisnem.

Obuzdao sam paniku i dobio još nekoliko blesaka oseta. Nisam bio mrtav. Bio sam u velikoj nevolji. Čekao sam da mi se vrati nekakva funkcija, izbezumljen, dezorijentisan, prestravljen, pitajući se zašto mi nisu razneli rupu u grudima. Prvo se vratio zvuk i znao sam da se nešto nadnelo nad mene.

Jedva čujni zvuci iz zglobova govorili su mi da je to bezbednosna jedinica. Ali bilo ih je samo tri. Proverio sam specifikacije DeltFola pre nego što smo krenuli. Ponekad otaljam posao, dobro, najčešće ga otaljam, ali proverila je i Pin Li, a ona je bila temeljna.

A onda su moji organski delovi počeli da bride, a utrnulost je počela da popušta. Dizajniran sam da radim sa mehaničkim i organskim delovima, da balansiram taj čulni unos. Bez ravnoteže, osećao sam se kao balon koji lebdi u vazduhu. Ali organski deo mojih grudi bio je u dodiru sa čvrstom površinom, što je iznenada stavilo moj položaj u fokus. Ležao sam licem nadole, a jedna ruka mi je visila. Stavili su me na sto?

Ovo definitivno nije bilo dobro.

Pritisak na leđima, zatim na glavi. Ostatak mene se vraćao, ali polako, polako. Potražio sam fid, ali nisam mogao da doprem do njega.

A onda me je nešto ubolo u zatiljak.

To je organski materijal, a pošto je ostatak mene bio isključen, nije bilo ničeg da kontroliše unos iz mog nervnog sistema. Imao sam osećaj da mi testerišu glavu.

Kroz mene se proneo šok i iznenada je ostatak mene ponovo bio na

mreži. Izokrenuo sam zglob na levoj ruci kako bih mogao da ga pomeram na način koji obično nije bio primeren za telo čoveka, augmentovanog čoveka ili ubibota. Posegao sam ka pritisku i bolu na mom vratu i dohvatio oklopljeni zglob šake. Izvio sam celo telo i oboje nas bacio sa stola.

Pali smo na pod, a ja sam obavio noge oko druge bezbednosne jedinice dok smo se kotrljali. Pokušao je da aktivira oružje ugrađeno u njegovu podlakticu, ali reagovao sam munjevitom brzinom i stavio šaku preko otvora tako da nije mogao da se otvori do kraja. Vid mi se vratio i video sam da je njegova zatamljena kaciga nekoliko centimetara od mene. Oklop mi je bio skinut do struka, zbog čega sam se samo još više razbesneo.

Gurnuo sam mu ruku ispod brade i skinuo pritisak sa njegovog oružja. Imao je delić sekunde da pokuša da odbaci tu komandu da puca i nije uspeo. Energetski prasak prošao mi je kroz šaku i kroz spoj između njegove kacige i oklopa na vratu. Glava mu se trgla, a telo je počelo da se grči. Pustio sam ga taman toliko da se podignem na kolena, obavijem netaknutu ruku oko njegovog vrata i cimnem.

Pustio sam kada sam osetio kako veze, mehaničke i organske, pucaju.

Podigao sam pogled, a na vratima je bila još jedna bezbednosna jedinica i podizala veliko projektilno oružje.

Koliko tih prokletinja ima ovde? Nije bilo važno, jer sam pokušao da se odgurnem i uspravim, ali nisam dovoljno brzo reagovao. Tada se trgao, ispustio oružje i pao ka napred. Video sam dve stvari: rupu veličine deset centimetara na njegovim leđima i Mensu koja stoji iza njega i drži nešto što je mnogo ličilo na soničnu rudarsku bušilicu iz našeg skakača. „Doktorko Mensa“, rekao sam, „ovo je kršenje bezbednosnog prioriteta i po ugovoru sam u obavezi da o ovome podnesem izveštaj kompaniji...“ Bio je u baferu, a ostatak mog mozga je bio prazan.

Ignorisala me je, razgovarajući sa Pin Li preko koma i prišla da me zgrabi za mišicu i povuče. Bio sam pretežak za nju, pa sam se uspravio kako se ne bi povredila. Počeo sam da uviđam da je doktorka Mensa zapravo neustrašivi galaktički istraživač, iako nije izgledala kao oni na fidu za zabavu.

Neprestano me je cimala da nastavim da se krećem. Nešto nije bilo u redu sa jednim od mojih zglobova na kuku. O da, tamo sam pogođen.

Krv se slivala niz moj pocepani uski kombinezon, pa sam posegao ka vratu. Očekivao sam da ću napipati razjapljenu rupu, ali nešto je bilo zaglavljeno unutra. „Doktorko Mensa, možda ima još odmetnutih jedinica, ne znamo...“ „Zato moramo da požurimo“, rekla je, povukavši me za sobom.

Donela je sa sobom poslednja dva drona spolja, ali oni su beskorisno kružili oko njene glave. Ljudi nemaju dovoljan pristup fidu da ih kontrolišu i istovremeno rade druge stvari, da recimo hodaju i pričaju.

Pokušao sam da ih dosegnem, ali još uvek nisam mogao da dobijem jasan link sa skakačevim fidom.

Skrenuli smo u još jedan hodnik, a Overse je čekala kod spoljnjih vratanaca. Pritisla je tablu za otvaranje čim nas je ugledala. Izvadila je svoje ručno oružje i imao sam vremena da primetim da Mensa nosi moje oružje pod miškom. „Doktorko Mensa, treba mi moje oružje.“ „Nedostaju ti šaka i deo ramena“, odbrusila je. Overse je zagrabila punu šaku mog uskog kombinezona i pomogla joj da me izvuče kroz vratanca. U vazduhu se uskovitlala prašina kada se skakač spustio, za dlaku promašivši proširivi krov staništa. „Da, znam, ali...“ Vratanca su se otvorila i kroz njih je provirio Rati, zgrabio me za kragnu odela i uvukao sve troje u kabinu.

Srušio sam se na palubu dok smo uzletali. Morao sam nešto da uradim sa kukom. Pokušao sam da proverim sken, da se uverim da niko sa tla ne puca u nas, ali čak je i ovde moja veza sa skakačevim sistemom bila isprekidana, kvareći se toliko da nisam mogao da vidim izveštaje sa mernih instrumenata, kao da ju je nešto blokiralo...

Uf. Opipao sam ponovo svoj zatiljak. Najveći deo zapreke je nestao, ali sada sam mogao da napipam nešto u portu. Mom portu za priključivanje na mrežu.

DeltFolove jedinice nisu bile odmetnute, ubačeni su im borbeni kontrolni moduli. Moduli dozvoljavaju ličnu kontrolu nad nekom bezbednosnom jedinicom, pretvaraju je od uglavnom autonomnog konstrukta u naoružanu marionetu. Fid bi bio prekinut, kontrola bi se sprovodila preko koma, ali funkcionalnost bi zavisila od toga koliko su komande složene. „Ubij ljude“ nije složena komanda.

Mensa je stajala nada mnom, Rati se nagnuo preko sedišta da pogleda ka DeltFolovom kampu, Overse je otvorila jedan od ormarića za skladištenje. Razgovarali su, ali nisam mogao da uhvatim o čemu.

Uspravio sam se i rekao: „Mensa, morate sada da me isključite.“ „Šta?“ Pogledala je u mene. „Obavićemo... hitnu opravku...“ Zvuk se prekidao. To je preuzimanje preplavljivalo moj sistem, a moji organski delovi nisu navikli da obrađuju toliko informacija. „Nepoznata bezbednosna jedinica ubacila je nosač podataka, borbeni kontrolni modul. On preuzima instrukcije u mene i poništiće moj sistem. Zbog toga su se one dve DeltFolove jedinice odmetnule. Moraš da me zaustaviš.“ Ne znam zašto sam obigravao oko te reči. Možda zato što sam mislio da ona ne želi to da čuje. Upravo je rudarskom bušilicom pogodila teško naoružanu bezbednosnu jedinicu da bi me vratila; verovatno je želela da me zadrži. „Morate da me ubijete.“ Trebala im je čitava večnost da shvate šta sam rekao, da to povežu sa onim što su sigurno videli na fidu moje terenske kamere, ali i moja veština da merim vreme je zapinjala. „Ne“, rekao je Rati, užasnuto pogledavši u mene. „Ne, ne možemo...“ „Nećemo. Pin Li...“, rekla je Mensa.

Overse je ispustila opremu za opravku i prešla preko dva reda sedišta, dozivajući Pin Li. Znao sam da ide u pilotsku kabinu da preuzme kontrolu kako bi Pin Li mogla da radi na meni. Znao sam da neće imati vremena da me popravi. Znao sam da bih mogao da pobijem sve na skakaču, čak i sa raznetim kukom i jedno funkcionalnom rukom.

Zato sam zgrabio ručno oružje koje je ležalo na sedištu, okrenuo ga ka svojim grudima i povukao obarač.

POUZDANOST PERFORMANSE 10 PROCENATA I PADA, POKRENUTO ISKLJUČIVANJE.

PETO POGLAVLJE

Vratio sam se na mrežu i otkrio da sam nepokretan, ali da se polako vraćam u budnu fazu. Bio sam uzrujan, nivoi su mi bili skroz poremećeni, a nisam imao pojma zašto. Premotao sam unazad svoj personalnu evidenciju. O, da.

Ne bi trebalo da se budim. Nadao sam se da nisu napravili glupost u vezi s tim, previše mekog srca da me ubiju.

Primećujete da nisam uperio oružje sebi u glavu. Nisam želeo da se ubijem, ali to je moralo biti učinjeno. Mogao sam da onesposobim sebe na neki drugi način, ali, da se ne zavaravamo, nisam želeo da sedim i slušam deo u kome ubeđuju jedni druge da nisu imali izbora.

Pokrenuo sam dijagnostiku koja me je obavestila da je borbeni kontrolni modul uklonjen. Na trenutak nisam poverovao u to. Otvorio sam svoj sigurnosni fid i našao kameru za ambulantu. Ležao sam na operativnom stolu, oklop mi je bio uklonjen, na sebi sam imao samo ono što je preostalo od mog uskog kombinezona, a oko mene su bili okupljeni ljudi. Ali moje rame, šaka i kuk bili su popravljeni, što znači da sam u nekom trenutku bio u svojoj kabini. Vratio sam snimak malo unazad i gledao kako Pin Li i Overse uz pomoć hirurškog pribora vešto uklanjaju borbeni modul iz mog potiljka. Osetio sam silno olakšanje, pustio snimak dvaput, a onda obavio dijagnostiku. U mojoj evidenciji nije bilo ničeg osim onoga što sam imao pre nego što sam ušao u DeltFolovo stanište.

Moji klijenti su najbolji klijenti.

A onda se moj sluh ponovo priključio na mrežu. „Naložio sam Centralnom sistemu da ga imobiliše“, rekao je

Guratin.

Ha. Pa, to dosta toga objašnjava. Još uvek sam imao kontrolu nad bezbednosnim sistemom i rekao sam mu da zamrzne pristup centralnog sistema njegovom fidu i primeni moj protokol za hitne slučajeve. Ovo je bila funkcija koju sam ugradio, koja bi vizuelni i audio-snimak koje je napravio centralni sistem zamenila sa oko sat vremena ambijentalne buke staništa. Svakome ko nas je slušao preko centralnog sistema, ili pokušavao da presluša snimak, zvučalo bi kao da su svi iznenada ućutali.

To što je Guratin rekao ih je očigledno iznenadilo jer su se glasovi pobunili, pre svega Rati, Volesku i Arada. Pin Li je nestrpljivo rekla: „Nema opasnosti. Kada je pucao u sebe, zamrznuo je preuzimanje.

Uspela sam da uklonim nekoliko fragmenata odmetničkog koda koji su bili prekopirani.“ Overse je počela: „Da li želiš da obaviš svoju diagnostiku, jer...“ Čuo sam ih u sobi i preko sigurnosnog fida, tako da sam prebacio samo na sliku na kameri. Mensa je podigla ruku da ih utiša. Rekla je: „Guratine, šta nije u redu?“ Guratin je odgovorio: „Pošto je van mreže, uspeo sam da preko centralnog sistema pristupim njegovom internom sistemu i evidenciji.

Hteo sam da istražim neke anomalije koje sam primetio kroz fid.“ Pokazao je na mene. „Ova jedinica je već odmetnuta. Ima hakovan modul za upravljanje.“ Na fidu za zabavu ovo je ono što zovu „joj sranje“ trenutak.

Preko sigurnosnih kamera, video sam kako su se zbunili, ali ne i uplašili, ne još.

Pin-Li, koja je izgleda upravo kopala po mom lokalnom sistemu, prekrstila je ruke, sa hladnim i skeptičnim izrazom na licu. „Teško mi je u to da poverujem.“ Nije dodala „skote“, ali čulo joj se u glasu. Nije volela da iko dovodi u pitanje njenu stručnost.

„Ne mora da sledi naša naređenja; ne možemo da kontrolišemo njegovo ponašanje“, rekao je Guratin, koji je postajao nestrpljiv. Ni on nije voleo da se njegova stručnost dovodi u pitanje, ali nije to pokazivao kao Pin Li. „Pokazao sam Voleskuu svoje procene i on se slaže sa mnom.“ Na trenutak sam se osetio izdano, što je bilo glupo. Volesku je bio moj klijent i spasao sam mu život zato što je to moj posao, ne zato što mi se sviđa. Ali onda je Volesku rekao: „Ne slažem se sa tobom.“ „Znači, modul za upravljanje radi?“, pitala je Mensa, pogledavši ih sve mršteći se. „Ne, definitivno je hakovan“, objasnio je Volesku. Kada ga nije napadala džinovska fauna, bio je prilično miran tip. „Veza modula sa ostatkom sistema bezbednosne jedinice je delimično prekinuta. Može da prenosi naredbe, ali ne može da ih sprovodi, da kontroliše ponašanje ili primenjuje kaznu. Ali mislim da nam činjenica da je jedinica pokušavala da nam sačuva živote, da brine o nama, dok je bila slobodni agent, daje još više razloga da joj verujemo.“ Dobro, ipak mi se sviđao.

Guratin je insistirao: „Sabotirani smo otkako smo došli ovamo.

Nestali izveštaj o riziku, delovi mape koji nedostaju. Bezbednosna jedinica je sigurno deo toga. Radi za kompaniju, iz nekog razloga oni ne žele da se ova planeta istraži. Ovo se sigurno dogodilo i DeltFolu.“ Rati je čekao trenutak da se ubaci i prekine ga. „Definitivno se dešava nešto čudno. U specifikacijama DeltFola su tri bezbednosne jedinice, ali u njihovom staništu je bilo pet jedinica. Neko nas sabotira, ali ne mislim da je naša bezbednosna jedinica deo toga.“ Sa nekakvom konačnošću, Baradvadž je rekla: „Volesku i Rati su u pravu. Da je kompanija naredila bezbednosnoj jedinici da nas ubije, svi bismo bili mrtvi.“ Overse je zvučala besno: „Rekao nam je za borbeni modul, rekao nam je da ga ubijemo. Zašto bi, dođavola, to uradio ako je želeo da nas

povredi?“ I ona mi se sviđala. I mada je poslednje što sam želeo bilo da budem deo ovog razgovora, bilo je vreme da ustanem u svoju odbranu.

Držao sam oči zatvorene i gledao ih preko sigurnosne kamere, jer je tako bilo lakše. Naterao sam se da kažem: „Kompanija ne pokušava da vas ubije.“ To ih je prenulo. Guratin je zaustio da nešto kaže, a Pin Li ga je ućutkala. Mensa je zakoračila napred, gledajući me sa zabrinutim izrazom na licu. Stajala je pored mene, dok su se Guratin i ostali okupili oko nje. Baradvadž je bila najdalje pozadi i sedela u stolici. Mensa je rekla: „Bezbednosna jedinice, kako to znaš?“ Čak i preko kamere, ovo je bilo teško. Pokušao sam da se pretvaram da sam ponovo u svojoj kabini. „Jer da je kompanija želela da vas sabotira, otrovala bi vaše zalihe uz pomoć sistema za recikliranje. Veće su šanse da vas kompanija ubije slučajno.“ Na jedan trenutak svi su pomislili koliko bi jednostavno bilo za kompaniju da sabotira sopstvena podešavanja okruženja. Rati je počeo: „Ali to bi svakako...“ Izraz na Guratinovom licu bio je ukočeniji nego obično. „Ova jedinica je već ubijala ljude, ljude koje je trebalo da štiti. Ubila je pedeset sedmoro članova rudarske operacije.“ Ono što sam vam ranije rekao, o tome kako sam hakovao sopstveni modul za upravljanje, ali nisam postao masovni ubica? To je bilo samo delimično tačno. Već sam pre toga bio masovni ubica.

Nisam želeo da objašnjavam. Morao sam da objasnim. Rekao sam: „Nisam hakovao svoj modul za upravljanje da bih ubio svoje klijente.

Moj modul za upravljanje se pokvario jer glupa kompanija kupuje samo najjeftinije komponente. Pokvario se i izgubio sam kontrolu nad svojim sistemima i pobio ih. Kompanija me je uzela nazad i ugradila novi modul za upravljanje. Hakovao sam ga kako se to ne bi ponovo dogodilo.“

Mislim da je to ono što se dogodilo. Jedino što znam sa sigurnošću jeste da se to nije dogodilo nakon što sam hakovao modul. A i tako je priča zanimljivija. Gledao sam dovoljno serija da znam kako bi takve priče trebalo da se odvijaju.

Volesku kao da se rastužio. Slegao je ramenima. „Ono što sam video u ličnoj evidenciji jedinice koji je Guratin nabavio to potvrđuje.“ Guratin se nestrpljivo okrenuo ka njemu. „Evidencija to potvrđuje, jer jedinica veruje da je to ono što se dogodilo.“ Baradvadž je uzdahnula. „A ja ipak sedim ovde, živa.“ Tišina je ovoga puta bila gora. Video sam na fidu Pin Li kako se nesigurno pokrenula, pogledavši u Overse i Aradu. Rati je protrljao lice.

A onda je Mensa tiho rekla: „Bezbednosna jedinice, imaš li ime?“ Nisam bio siguran šta želi. „Ne.“ „Zove sebe ‘ubibot’“, rekao je Guratin.

Otvorio sam oči i pogledao ga; nisam mogao da se obuzdam. Po izrazima na njihovim licima znao sam da se sve ono što osećam vidi na mom licu, a to mrzim. Procedio sam: „To je lično.“ Ovoga puta je usledila duža tišina.

A onda je Volesku rekao: „Guratine, želeo si da znaš kako provodi vreme. To je ono što si prvobitno tražio u njegovim logovima. Reci im.“ Mensa je podigla obrve. „Dakle?“ Guratin je oklevao. „Otkako smo sleteli, skinuo je sedamsto sati zabavnog programa. Uglavnom serije. Uglavnom nešto što se zove Mesec utočište.“ Odmahnuo je glavom, odbacivši tu pomisao. „Verovatno ih koristi da kodira podatke za kompaniju. Nemoguće je da to gleda, ne u tolikom obimu; primetili bismo.“ Frknuo sam. Potcenjivao me je.

Rati je rekao: „Ona u kojoj je pravozastupnica kolonije ubila

nadzornika teraformiranja koji je bio sekundarni donor za njenu implantiranu bebu?“ Ponovo, nisam mogao da se uzdržim. Rekao sam: „Nije ga ubila, to je jebena laž.“ Rati se okrenuo ka Mensi. „Gleda je.“ Sa zaprepašćenim izrazom na licu, Pin Li je pitala: „Ali kako si hakovao sopstveni modul za upravljanje?“ „Sva oprema kompanije je ista.“ Jednom sam preuzeo nešto u čemu su bile sve specifikacije sistema kompanije. Pošto sam bio zarobljen u kabini i nisam imao pametnija posla, upotrebio sam ga da prokljuvim kodove za modul za upravljanje.

Guratin je delovao tvrdoglavo, ali nije ništa rekao. Zaključio sam da je to sve što je imao, sada je bio red na mene. Rekao sam: „Grešite.

Centralni sistem vam je dozvolio da pročitate moje logove, dozvolio vam je da saznate za hakovan modul za upravljanje. Ovo je deo sabotaže. On želi da prestanete da mi verujete jer pokušavam da vas održim u životu.“ Guratin je rekao: „Ne moramo da ti verujemo. Samo moramo da te onesposobimo.“ Ovaj, da, kada smo kod toga. „To neće upaliti.“ „A zašto?“ Skotrljao sam se sa stola, zgrabio Guratina za gušu i pribio ga uz zid. Bilo je brzo, previše brzo da bi reagovali. Dao sam im sekund da shvate šta se dogodilo, da uzdahnu i da Volesku tiho cikne. Rekao sam: „Jer vas je centralni sistem slagao kada vam je rekao da sam onesposobljen.“ Guratin je bio crven u licu, ali ne onoliko crven kao što bi bio da sam počeo da prtiskam. Pre nego što je iko mogao da se pomeri, Mensa je smirenim i ravnim glasom rekla: „Bezbednosna jedinice, molim te, bila bih ti zahvalna ako bi spustio Guratina.“

Ona je stvarno dobar zapovednik. Hakovaću njen fajl i ubaciti to unutra. Da se razbesnela, počela da viče, pustila da ostali paniče, ne znam šta bi se dogodilo.

Rekao sam Guratinu: „Ne sviđaš mi se. Ali sviđaju mi se ostali, a iz nekog meni nerazumljivog razloga, njima se sviđaš.“ Zatim sam ga spustio.

Odmakao sam se. Overse je krenula ka njemu, a Volesku ga je zgrabio za rame, ali Guratin je odmahnuo rukom da ga ostave. Nisam mu ostavio čak ni trag na vratu.

I dalje sam ih gledao kroz kameru, jer je bilo lakše nego da gledam direktno u njih. Kombinezon mi je bio pocepan, otkrivajući neke od spojeva u mojim organskim i neorganskim delovima. Mrzim to. Svi su i dalje bili zaleđeni, preneraženi, nesigurni. A onda je Mensa oštro udahnula. Rekla je: „Bezbednosna jedinice, možeš li da sprečiš centralni sistem da pristupi snimcima iz ove sobe?“ Pogledao sam u zid pored njene glave. „Prekinuo sam ga kada je Guratin rekao da je saznao da je moj modul za upravljanje hakovan, a onda sam obrisao taj deo. Podesio sam da prenos vizuelnog i audiosnimka od bezbednosnog sistema do centralnog sistema stiže sa pet sekundi zakašnjenja.“ „Dobro je.“ Mensa je klimnula glavom. Pokušavala je da uspostavi kontakt očima, ali nisam to mogao u ovom trenutku. „Bez modula za upravljanje ne moraš da slušaš naša niti bilo čija naređenja. Ali tako je otkako smo stigli ovamo.“ Ostali su ćutali i shvatio sam da to govori i njima koliko i meni.

Nastavila je: „Volela bih da ostaneš deo naše grupe, bar dok ne odemo sa ove planete i ne vratimo se na neko bezbedno mesto. Tada možemo da razgovaramo o tome šta bi ti želeo da uradiš. Ali kunem ti se, neću reći kompaniji, niti bilo kome van ove sobe, bilo šta o tebi ili pokvarenom modulu.“ Uzdahnuo sam, uspevši da veći deo toga zadržim u sebi. Naravno

da je morala to da kaže. Šta je drugo mogla da uradi?

Pokušao sam da odlučim da li da joj verujem ili ne, i da li je to važno, kada me pogodio talas nije me briga. I stvarno me nije bilo briga.

Rekao sam: „U redu.“ U fidu kamere, Rati i Pin Li su razmenili su poglede. Guratin je napravio grimasu, zračeći skepticizmom. Mensa je jednostavno rekla: „Postoji li ikakva šansa da centralni sistem zna za tvoj modul za upravljanje?“ Mrzeo sam što moram to da priznam, ali morali su da znaju. To što sam hakovao sebe je jedno, ali hakovao sam i druge sisteme i nisam znao kako će reagovati na to. „Možda. Hakovao sam centralni sistem kada smo tek stigli, kako ne bi primetio da komande poslate modulu za upravljanje nisu uvek poštovane, ali ako je oko centralnog sistema petljao neko spolja, ne znam da li je to upalilo. Ali centralni sistem neće znati da vi znate za to.“ Rati je prekrstio ruke, a ramena su mu se uznemireno pogrbila. „Moramo da ga isključimo, ili će nas pobiti.“ A onda se lecnuo i pogledao u mene. „Izvini, mislio sam centralni sistem.“ „Nisam se uvredio“, rekao sam. „Znači, mislimo da je oko centralnog sistema petljao neko spolja“, polako je rekla Baradvadž, kao da pokušava da ubedi sebe. „Možemo li da budemo sigurni da nije u pitanju kompanija?“ Pitao sam: „Da li je DeltFolov far bio aktiviran?“ Mensa se namrštila, a Ravi kao da se ponovo zamislio. Rekao je: „Proverili smo ga u povratku, nakon što smo stabilizovali tvoje stanje.

Bio je uništen. Tako da nema razloga da napadači to urade ako im je kompanija saveznik.“ Svi su samo stajali i ćutali. Po izrazima na njihovim licima video sam da razmatraju. Centralni sistem koji kontroliše njihovo stanište, od koga su zavisili da im obezbedi hranu, zaklon, filtrirani vazduh i vodu,

pokušavo je da ih ubije. A u svom uglu ringa oni su imali samo ubibota, koji je želeo samo da svi umuknu i batale to, kako bi mogao ceo dan da gleda fid za zabavu.

Tada mi je prišao Arada i dotakao me po ramenu. „Izvini. Ovo je sigurno vrlo uznemirujuće. Nakon onoga što ti je ta druga jedinica uradila... Jesi li dobro?“ To je bilo previše pažnje. Okrenuo sam se i otišao u ugao, okrenut im leđima. Rekao sam: „Postoje još dva slučaja pokušaja sabotaže za koje znam. Kada je Neprijatelj Jedan napao doktore Baradvadž i Voleskua i kada sam otišao da im pružim pomoć, primio sam od centralnog sistema preko svog modula za upravljanje komandu da prekinem misiju. Mislio sam da je u pitanju kvar, do koga je došlo kada je fid za hitne slučajeve medsistema pokušao da poništi centralni sistem.

Kada je doktorka Mensa odletela malim skakačem da proveri najbližu anomaliju na mapi, autopilot se isključio baš kada smo prelazili preko jednog planinskog lanca.“ Mislim da je to bilo to. A, da. „Centralni sistem je preuzeo sa satelita ažurirani paket za mene pre nego što smo krenuli ka DeltFolu. Nisam ga primenio. Trebalo bi verovatno da pogledate šta bi mi rekao da uradim.“ Mensa je rekla: „Pin Li, Guratine, možete li da isključite centralni sistem bez ugrožavanja životnih sistema? I da aktivirate naš far a da on ne interveniše?“ Pin Li je pogledala u Guratina i klimnula glavom. „Zavisi od toga u kakvom stanju očekuješ da bude kada završimo.“ Mensa je odgovorila: „Recimo, da ga ne dignete u vazduh, ali ne morate ni da budete nežni.“ Pin Li je klimnula glavom. „Možemo to da izvedemo.“ Guratin se nakašljao. „Znaće šta radimo. Ali ako nema nikakve instrukcije da nas spreči ako pokušamo, možda ništa neće uraditi.“ Baradvadž se nagnula napred, mršteći se. „Sigurno nekome raportira. Ako bude imao priliku da ih upozori da ga isključujemo,

mogli bi da mu proslede instrukcije.“ „Moram da pokušamo“, rekla je Mensa. Pogledala ih je klimnuvši glavom. „Kreći.“ Pin Li je krenula ka vratima, ali Guratin je pitao Mensu: „Hoćete li vi biti dobro ovde?“ Mislio je da li će biti dobro ovde sa mnom. Prevrnuo sam očima. „Bićemo dobro“, rekla je odlučno Mensa, sa tračkom nestrpljenja u glasu.

Gledao sam preko sigurnosnih kamera kako on i Pin Li odlaze, za slučaj da nešto pokuša.

Volesku se uzmuvao. „Treba da pogledamo i to preuzimanje sa satelita. Ako saznamo šta su želeli da bezbednosna jedinica uradi, to bi moglo mnogo da nam kaže.“ Baradvadž je pomalo nesigurno ustala. „Medsistem je izolovan od centralnog sistema, zar ne? Zbog toga se nije kvario. Mogao bi da ga upotrebiš da otpakuješ preuzete podatke.“ Volesku ju je uhvatio za mišicu, pa su prešli u susednu kabinu do ekrana koji je tamo stajao.

Na trenutak je zavladala tišina. Ostali su i dalje mogli da nas slušaju preko fida, ali bar nisu bili u sobi i osetio sam kako napetost u mojim leđima i ramenima popušta. Bilo je lakše razmišljati. Bilo mi je drago što im je Mensa rekla da aktiviraju naš far za uzbunu. Čak i ako su neki od njih još uvek bili sumnjičavi prema kompaniji, nije kao da postoji neki drugi način da se ode sa ove planete.

Arada je posegla i uhvatila Overse za ruku. Pitala je: „Ako ovo ne radi kompanija, ko onda radi?“ „Mora da je još neko ovde.“ Mensa je protrljala čelo, lecnuvši se kada joj je sinulo: „One dve dodatne bezbednosne jedinice u DeltFolu su odnekud došle. Bezbednosna jedinice, pretpostavljam da je moguće

potkupiti kompaniju da sakrije postojanje trećeg istraživačkog tima na ovoj planeti.“ Odgovorio sam: „Kompanija bi mogla da se potkupi da sakrije prisustvo nekoliko stotina istraživačkih timova na ovoj planeti.“ Istraživačke timove, čitave gradove, izgubljene kolonije, putujuće cirkuse, sve dok misle da mogu da se izvuku nekažnjeno. Samo nisam znao kako mogu da se izvuku sa tim da učine da klijentski istraživački tim – dva klijentska istraživačka tima – nestanu. Ili zašto bi to želeli da urade. Previše je garantnih kompanija, previše konkurencije. Mrtvi klijenti su užasni za posao. „Ne verujem da bi se kompanija urotila sa jednom grupom klijenata da bi pobila dve druge grupe klijenata. Platili ste garantni sporazum da će kompanija garantovati vašu bezbednost ili platiti nadoknadu u slučaju vaše smrti ili povrede. Čak i ako kompanija ne može da se smatra odgovornom ili delimično odgovornom za vaše smrti, ipak bi morali da plate vašim naslednicima. DeltFol je bio velika operacija. Isplata u slučaju smrti samo za njih biće ogromna.“ A kompanija je mrzela da troši novac. To se moglo videti po recikliranom tapacirungu na nameštaju u tom staništu. „A ako svi veruju da su klijente ubile neispravne bezbednosne jedinice, isplata bi bila još veća nakon podnošenja tužbi.“ Na kamerama sam video klimanje glavom i zamišljene izraze na licima dok im je to dopiralo do svesti. I setili su se da imam iskustva sa onim što se dogodilo nakon što su se bezbednosne jedinice pokvarile i napale klijente. „Znači, kompanija je primila mito kako bi sakrila tu treću istraživačku grupu, ali ne da bi im dozvolila da nas ubiju“, rekao je Overse. Jedna od dobrih stvari kod klijenata naučnika jeste to što brzo kapiraju. „To znači da treba samo da ostanemo živi dovoljno dugo da ovamo stigne prevoz koji će da nas pokupi.“ „Ali ko je to?“ Arada je mahnula rukama. „Znamo da je, ko god to bio, hakovao kontrolu satelita.“ Video sam na sigurnosnoj kameri kako je pogledala ka meni. „Da li su tako preuzeli kontrolu nad DeltFolovim bezbednosnim jedinicama? Preko preuzimanja?“

To je bilo dobro pitanje. Odgovorio sam: „Moguće je. Ali to ne objašnjava zašto je jedna od tri DeltFolove jedinice ubijena izvan centra rudarskom bušilicom.“ Ne bi trebalo da možemo da odbijemo preuzimanje, a sumnjao sam da ima još bezbednosnih jedinica koje kriju hakovane module za upravljanje. „Ako je DeltFol grupa odbila preuzimanje za svoje bezbednosne jedinice jer su, kao i mi, bili suočeni sa sve većim brojem kvarova na opremi, dve neidentifikovane jedinice možda su poslate da ručno pokvare DeltFolove jedinice.“ Rati je zurio u daljinu, a kroz fid sam video da pregledava snimak DeltFolovog staništa sa moje terenske kamere. Pokazao je u mom smeru, klimajući glavom. „Slažem se, ali to bi značilo da je DeltFol grupa pustila nepoznate jedinice u svoje stanište.“ Bilo je moguće. Proverili smo da vidimo da li su svi njihovi skakači tamo, ali bilo je nemoguće reći da li je u nekom trenutku neki dodatni sleteo i ponovo uzleteo. Kad smo kod toga, brzo sam proverio sigurnosni fid da vidim kako se drži naš perimetar. Dronovi su i dalje patrolirali, a naši senzorni alarmi su svi reagovali na pingove.

Overse je rekla: „Ali zašto? Zašto bi pustili nepoznatu grupu u svoje stanište? Grupu čije je postojanje bilo skrivano od njih?“ „Ti bi to uradila“, rekao sam. Trebalo bi da držim jezik za zubima, da ih pustim da i dalje o meni misle kao o svojoj normalnoj, poslušnoj bezbednosnoj jedinici, da prestanem da ih podsećam na to šta sam. Ali želeo sam da budu oprezni. „Ako bi nepoznata istraživačka grupa sletela ovamo i ljubazno rekla da su upravo stigli i ‘joj, otkazala nam je oprema’ ili ‘pao nam je medsistem i potrebna nam je pomoć’ – pustili biste ih unutra. Čak i ako bih vam rekao da to ne radite, da je to protivno bezbednosnom protokolu kompanije, uradili biste to.“ Nije da sam zbog toga ogorčen. Mnoga pravila kompanije su glupa ili postoje samo kako bi se uvećao profit, ali neka su tu s dobrim razlogom. Ne puštati neznance u svoje stanište je jedno od njih.

Arada i Rati ironično su se pogledali. Overse je priznala: „Možda bismo, da.“

Mensa je ćutala i slušala nas. Rekla je: „Mislim da se dogodilo nešto još jednostavnije. Mislim da su se predstavili kao mi.“ Bilo je tako jednostavno, okrenuo sam se i pogledao pravo u nju.

Zamišljeno se mrštila. Rekla je: „Znači, slete, predstave se kao mi, kažu da im je potrebna pomoć. Ako imaju pristup našem centralnom sistemu, bilo bi jednostavno slušati naš kom.“ Rekao sam: „Kada dođu ovamo, neće to uraditi.“ Sve je zavisilo od toga šta je ta druga istraživačka grupa imala, da li su došli spremni da eliminišu suparničke istraživačke timove ili su to odlučili nakon što su došli ovamo. Mogli su da imaju naoružana letelice, borbene bezbednosne jedinice, naoružane dronove. Izvukao sam iz baze podataka nekoliko primera i poslao ih na fid da ih ljudi vide.

Fid medsistema obavestio me je da su Ratijev, Oversein i Aradin puls upravo ubrzali. Mensin nije, jer je ona već razmišljala o svemu ovome. Zato je poslala Pin Li i Guratina da isključe centralni sistem.

Rati je nervozno pitao: „Šta ćemo da radimo kada dođu ovamo?“ Odgovorio sam: „Bićemo negde drugde.“ Možda deluje čudno što je Mensa bila jedina od ljudi koja je razmišljala o tome da napustimo stanište dok smo čekali da far dovede pomoć, ali, kao što sam već rekao, ovo nisu bili neustrašivi galaktički istraživači.

Bili su ljudi koji su obavljali posao i iznenada se našli u užasnoj situaciji.

I od orijentacije pre putovanja, preko izjava o odricanju koje su morali da potpišu za kompaniju, istraživačkih paketa sa svim informacijama o riziku, pa sve do brifinga koji su na licu mesta dobili od svoje bezbednosne jedinice, njima je utuvljeno da je ovo nepoznata, potencijalno opasna oblast na uglavnom neistraženoj planeti. Ne bi trebalo da napuštaju stanište bez mera predostrožnosti, a mi nismo čak ni odlazili na noćne procene. Bilo je teško prihvatiti ideju da će možda morati da natrpaju oba skakača zalihama za vanredne situacije i da beže,

i da bi to bilo bezbednije od njihovog staništa.

Ali kada su Pin-Li i Guratin isključili Centralni sistem, a Volesku raspakovala preuzimanje sa satelita koji je bio namenjen meni, vrlo brzo su je prihvatili.

Baradvadž nam je izložila situaciju na komu, dok sam ja ponovo oblačio svoj poslednji rezervni uski kombinezon i oklop. „Trebalo je da preuzme kontrolu nad bezbednosnom jedinicom i instrukcije su bile vrlo određene“, završila je. „Nakon što bi bezbednosna jedinica bila pod njihovom kontrolom, omogućila bi im pristup medicinskom i bezbednosnom sistemu.“ Stavio sam kacigu i zatamnio je. Olakšanje je bilo neizmerno, gotovo jednako kao ono koje sam osetio kada sam saznao da je borbeni kontrolni modul uklonjen. Volim te, oklope, i nikada te više neću ostaviti.

Mensa je kliknula na kom. „Pin-Li, šta je sa farom?“ „Dobila sam potvrdni signal kada sam pokrenula lansiranje.“ PinLi je zvučala još ogorčenije nego inače. „Ali pošto je centralni sistem isključen, ne mogu da dobijem potvrdu.“ Rekao sam im preko fida da mogu da mogu da pošaljem dron da proveri. U ovom trenutku bilo je veoma važno dobro lansirati far.

Mensa mi je dala odobrenje, a ja sam prosledio naređenje jednom od mojih dronova.

Naš far je, zbog bezbednosti, bio nekoliko kilometara od našeg staništa, ali pomislio sam kako bi trebalo da čujemo njegovo lansiranje.

A možda i ne; nikada ranije nisam nijedan morao da lansiram.

Mensa je već organizovala ljude i bila u pokretu i čim sam napunio svoje oružje i rezervne dronove, dohvatio sam nekoliko sanduka. Sve vreme sam hvatao odlomke razgovora preko sigurnosnih kamera. („Moraš o njemu da razmišljaš kao o osobi“, rekla je Pin Li Guratinu.

„On jeste osoba“, insistirala je Arada.)

Rati i Arada projurili su pored mene noseći medicinsku opremu i rezervne baterije. Proširio sam perimetar naših dronova najviše što sam mogao. Nismo znali da li će se, ko god da je napao DeltFol, pojaviti svakog trenutka, ali postojala je velika mogućnost. Guratin je izašao da proveri sisteme velikog i malog skakača, da se uveri da niko osim nas nije imao pristup i da centralni sistem nije petljao oko njihovog koda.

Posmatrao sam ga kroz jedan od dronova. Nastavio je da gleda u mene, ili da pokušava da ne gleda u mene, što je bilo još gore. U ovom trenutku mi nije trebalo ništa da mi odvraća pažnju. Kada dođe sledeći napad, biće brz. („Razmišljam o njemu kao o osobi“, rekao je Guratin. „Kao o besnoj, teško naoružanoj osobi koja nema razloga da nam veruje.“ „Onda prestani da budeš zao prema njemu“, rekao mu je Rati. „To možda pomogne.“) „Oni znaju da su njihove bezbednosne jedinice uspešno dale našoj bezbednosnoj jedinici borbeni modul“, govorila je Mensa preko koma. „I moramo pretpostaviti da su primili dovoljno informacija od centralnog sistema da znaju da smo ga uklonili. Ali ne znaju da smo razmatrali njihovo postojanje. Kada je bezbednosna jedinica prekinula pristup centralnom sistemu, još uvek smo pretpostavljali da je ovo sabotaža kompanije. Neće shvatiti da znamo da dolaze.“ I baš zato smo morali da nastavimo dalje. Rati i Arada su zastali da odgovore na pitanje o baterijama za medicinsku opremu, a ja sam ih poterao nazad u stanište po sledeći tovar.

Problem koji ću imati bilo je to što se ubibotovi bore tako što se bace na metu i pokušaju da je ubiju namrtvo, svesni da 90 procenata naših tela može ponovo da izraste ili da bude zamenjeno u kabini. Zato nismo morali da marimo za finoću.

Kada napustimo stanište, neću imati pristup kabini. Čak i kada bismo znali kako da je rastavimo, a nismo, bila je prevelika da stane u

skakač i zahtevala je previše energije.

A oni možda imaju prave borbene botove, a ne sigurnosne botove poput mene. U tom slučaju nam je jedina šansa da ih se klonimo dok ne stigne transporter da nas pokupi. Ako druga istraživačka grupa nije podmitila nekog u kompaniji da ga odloži. Još uvek nisam pomenuo tu mogućnost.

Gotovo sve smo natovarili, kada je Pin Li rekla preko koma: „Našla sam! Zavukli su pristupni kod u centralni sistem. Nije im slao naše zvučne ili vizuelne podatke, niti im dozvoljavao da vide naš fid, ali primao je s vremena na vreme naređenja. Tako je uklonio informacije iz našeg paketa informacija i mapa, tako je autopilotu malog skakača poslao komandu da otkaže.“ Guratin je dodao: „Oba skakača su bezbedna i pokrenuo sam provere pre leta.“ Mensa je govorila nešto, ali upravo sam dobio upozorenje od bezbednosnog sistema. Jedan dron mi je slao signal za uzbunu.

Sekund kasnije dobio sam od drona sliku polja gde je bio postavljen naš far. Tronožac za lansiranje bio je oboren, a komadi kapsule raštrkani naokolo.

Izbacio sam je u zajednički fid i ljudi su utihnuli. Tihim glasom, Rati je rekao: „Sranje.“ „Ne zaustavljajte se“, rekla je Mensa preko koma promuklim glasom.

Pošto je Centralni sistem bio oboren, nismo imali skenere, ali proširio sam perimetar najdalje što sam mogao. A bezbednosni sistem je upravo izgubio kontakt sa jednim od dronova daleko na jugu. Ubacio sam poslednji sanduk u tovarni prostor, izdao dronovima naređenja i viknuo preko koma: „Dolaze! Moramo da uzletimo, odmah!“ Bilo je neočekivano stresno, šetkati tamo-amo ispred skakača, dok sam čekao svoje ljude. Volesku je izašao sa Baradvadž, pomogavši joj

da ide po peskovitom tlu. Zatim Overse i Arada, sa torbama prebačenim preko ramena, dovikujući Ratiju iza sebe da ne zaostaje. Gurati je već bio u velikom skakaču, a Mensa i Pin Li došle su poslednje.

Razdvojili su se, Pin Li, Volesku i Baradvadž krenuli su ka malom skakaču, a ostali ka velikom. Uverio sam se da Baradvadž nije imala problema sa rampom. Imali smo problem kod vratanaca velikog skakača, gde je Mensa htela da ona uđe poslednja, a ja sam želeo da ja uđem poslednji. Kao kompromis, zgrabio sam je oko struka i ubacio nas oboje kroz vratanca dok se rampa uvlačila iza nas. Postavio sam je na noge, a ona je rekla: „Hvala, bezbednosna jedinice“, dok su ostali blenuli.

Sa kacigom je bilo lakše, ali nedostajaće mi ugodni štit sigurnosnih kamera. Ostao sam na nogama, držeći se za prečku iznad glave, dok su se ostali vezivali, a Mensa je otišla do pilotskog sedišta. Mali skakač je uzleteo prvi i dala mu je vremena da se udalji pre nego što smo se mi podigli.

Radili smo pod pretpostavkom da: Oni, ko god Oni bili, ne znaju da mi znamo da su Oni ovde, poslaće samo jedan brod. Očekivaće da nas uhvate u staništu i verovatno doći spremni da unište skakače kako bi nas zadržali tamo, a onda bi prešli na ljude. I tako smo sada, pošto znamo da Oni dolaze sa juga, mogli slobodno da odaberemo smer. Mali skakač skrenuo je na zapad, a mi smo krenuli za njim.

Nadao sam se samo da njihov skakač nema veći domet na svojim skenerima od našeg.

Video sam većinu svojh dronova na fidu njihovog skakača, blistavu tačku koja se formira na trodimenzionalnoj mapi. Grupa Jedan je radila ono što sam im rekao, okupljajući se na zbornom mestu blizu staništa.

Proračunavao sam, procenjujući vreme dolaska pokretne platforme.

Baš pre nego što smo izašli van dometa, rekao sam dronovima da krenu na severoistok. Nekoliko trenutaka kasnije, izgubili su mi se iz dometa.

Slediće svoje poslednje naređenje dok ne potroše baterije.

Nadao sam se da će ih drugi istraživački tim pokupiti i pratiti. Čim

budu imali vizuelni prikaz našeg staništa, videće da nema skakača i znaće da smo pobegli. Možda se zaustave da pretraže stanište, ali možda počnu da traže naš put za bekstvo. Bilo je nemoguće pretpostaviti šta će od toga uraditi.

Ali dok smo leteli, krivudajući ka udaljenim planinama, ništa nas nije pratilo.

ŠESTO POGLAVLJE

Ljudi su razmatrali kuda da idemo. Ili bar razmatrali onoliko koliko je to bilo moguće, dok su izbezumljeno preračunavali koliko od onoga što bi im moglo trebati kako bi preživeli mogu da natrpaju u skakače. Znali smo da je grupa koju je Rati sada zvao Zloistraživač imala pristup centralnom sistemu i da zna sva mesta na koja smo odlazili u procene.

Zato smo morali da odemo na neko novo mesto.

Otišli smo do mesta koje su Overse i Rati predložili nakon što su na brzinu pogledali mapu. Bio je to niz kamenitih brda u gustoj tropskoj džungli, naseljen bogatom i raznolikom faunom, dovoljno da zbuni skenere za otkrivanje znakova života. Mensa i Pin Li spustile su skakače i zavukle ih među stenovite litice. Poslao sam nekoliko dronova kako bismo pogledali iz više uglova i nekoliko puta smo podesili položaj skakača. Zatim sam postavio perimetar.

Nije delovalo bezbedno i mada je u skakačima bilo nekoliko kompleta sa kolibama za preživljavanje, niko nije predložio da ih podignemo. Ljudi će za sada ostati u skakačima, komunicirajući preko koma i skakačevog ograničenog fida. Ljudima neće biti ugodno (kao prvo, sanitarne i prostorije za higijenu bile su male i ograničene), ali biće bezbednije. Krupna i sitna fauna kretala se unutar dometa naših skenera, radoznala i potencijalno opasna kao i ljudi koji su pokušavali da ubiju moje klijente.

Izašao sam sa nekoliko dronova da malo izvidim i da se uverim da nema ni traga od ičega dovoljno velikog da, recimo, odvuče mali skakač usred noći. To mi je pružilo i priliku da razmislim.

Znali su za modul za upravljanje, to jest da ga nemamo, i mada se Mensa zaklela da me neće prijaviti, morao sam da razmislim šta želim

da uradim.

Pogrešno je razmišljati o konsturktu kao o polu-botu, polučoveku.

Navodi vas na pomisao da su te dve polovine odvojene, kao da bi bot polovina trebalo da želi da se pokorava naredbama i obavlja svoj posao, a ljudska polovina bi trebalo da želi da se zaštiti i pobegne odavde glavom bez obzira. Nasuprot stvarnosti, a to je da sam ja jedan zbunjeni entitet i nemam blage veze šta želim da uradim. Šta bi trebalo da uradim. Šta moram da uradim.

Pretpostavljam da bih mogao da ih ostavim da se sami snalaze.

Zamišljao sam kako sam to uradio, zamišljao Aradu ili Ratija koje su zarobile odmetnute bezbednosne jedinice i osetio sam kako mi se želudac okreće. Mrzim to što imam emocije o stvarnosti; radije bih da ih imam o Mesecu utočištu.

A šta je trebalo da uradim? Da odem na ovu praznu planetu i jednostavno živim dok mi se baterije ne istroše? Ako sam nameravao to da uradim, trebalo je bolje da isplaniram i skinem više zabavnih medija. Sumnjam da mogu da sačuvam dovoljno da potraje dok mi se baterije ne istroše. Moje specifikacije govorile su mi da će to biti stotinama hiljada sati od sada. Čak je i meni to je zvučalo glupo.

Overse je postavila nekakvu opremu koja reaguje na daljinu, koja će pomoći da nas upozori ako bilo šta pokuša da skenira tu oblast. Dok su se ljudi vraćali u dva skakača, na brzinu sam ih prebrojao preko fida, da se uverim da su svi još uvek tu. Mensa je čekala na rampi, signaliziraj ući mi da želi da razgovara sa mnom nasamo.

Prigušio sam svoj fid i kom, a ona je rekla: „Znam da se osećaš ugodnije kada ti je kaciga zatamnjena, ali situacija se promenila.

Moramo da te vidimo.“ Nisam želeo to da uradim. Sada manje nego ikada. Znali su previše o meni. Ali morali su da mi veruju kako bih mogao da ih održim u

životu i da nastavim da obavljam svoj posao. Dobru verziju mog posla, ne otaljavanu verziju koju sam obavljao pre nego što su stvari počele pokušavati da ubiju moje klijente. I dalje nisam želeo to da uradim. „Obično je bolje ako ljudi misle o meni kao o robotu“, rekao sam. „Možda u normalnim okolnostima.“ Gledala je malo u stranu, ne pokušavajući da uspostavi kontakt očima, na čemu sam joj bio zahvalan. „Ali ova situacija je drugačija. Bilo bi bolje ako bi mogli o tebi da razmišljaju kao o osobi koja pokušava da pomogne. Jer tako ja razmišljam o tebi.“ Utroba mi se rastopila. Jedino tako mogu to da opišem. Minut kasnije, kada sam uspeo da stavim lice pod kontrolu, podigao sam ekran i pustio da se on i kaciga sklope u oklop.

Rekla je: „Hvala“, a ja sam se popeo za njom u skakač.

Ostali su pakovali opremu i zalihe koje su ubačene pred samo uzletanje. „Ako ponovo uspostave funkciju satelita...“, govorio je Rati. „Neće pokušati to dok... osim ako nas ne uhvate“, rekla je Arada.

Pin Li je uzdahnula preko koma, besna i frustrirana. „Kada bismo bar znali ko su ta đubrad.“ „Moramo da razgovaramo o našem sledećem potezu.“ Mensa se probila kroz žamor i sela pozadi, gde je mogla da vidi ceo odeljak.

Ostali su seli okrenuti ka njoj, a Rati je okrenuo jednu od pokretnih stolica. Seo sam na klupu uza zid s desne strane. Fid nam je omogućavao pogled na odeljak malog skakača, u kome je sedeo ostatak tima, dajući znak kako bi pokazali da slušaju. Mensa je nastavila: „Tu je još jedno pitanje na koje bih volela da dobijem odgovor.“ Guratin me je pogledao s iščekivanjem. Ne misli na mene, idiote.

Rati je natmureno klimnuo glavom. „Zašto? Zašto ti ljudi rade ovo? Šta oni imaju od toga?“ „Sigurno ima neke veze s onim izbrisanim delovima na mapi“, rekla je Overse. Izvlačila je sačuvane slike na svom fidu. „Očigledno tamo

ima nečega što oni žele, što nisu želeli da mi ili DeltFol nađemo.“ Mensa je ustala i ushodala se tamo-amo. „Da li ste pronašli nešto tokom analize?“ Na fidu, Arada se brzo konsultovala sa Baradvadž i Voleskuom. „Još ne, ali nismo završili sve testove. Za sada nismo naišli ni na šta zanimljivo.“ „Da li zaista očekuju da će im ovo proći?“ Rati se okrenuo ka meni, kao da očekuje odgovor. „Očigledno mogu da hakuju sisteme i satelit kompanije i nameravaju da za to okrive bezbednosne jedinice, ali...

Istraga će svakako biti temeljna. Oni to sigurno znaju.“ Previše je faktora bilo u igri, i previše je toga što ne znamo, ali ja bi trebalo da odgovaram na direktna pitanja, a čak i bez modula za upravljanje, starih navika je teško otarasiti se. „Možda veruju da kompanija i ko god bili tvoji korisnici neće gledati dalje od bezbednosnih jedinica. Ali ne mogu da učine da dva cela istraživačka tima nestanu, osim ako njihovom korporativnom ili političkom entitetu nije stalo do njih. Da li je DeltFolovom stalo? A tvom?“ Na to su se iz nekog razloga svi zapiljili u mene. Morao sam da se okrenem i pogledam kroz okrugli prozorčić. Toliko sam silno poželeo da zapečatim svoju kacigu da su moji organski delovi počeli da se znoje, ali preslušao sam razgovor sa Mensom i uspeo da to ne uradim.

Volesku je pitao: „Ti ne znaš ko smo mi? Nisu ti rekli?“ „U mom inicijalnom preuzimanju je bio paket informacija.“ I dalje sam zurio napolje u gustu zelenu zbrku odmah pored stena.

Zaista nisam želeo da ulazim u to koliko malo pažnje obraćam na svoj posao. „Nisam ga pročitao.“ Arada je ljubazno pitala: „Zašto nisi?“ Pošto su svim zurli u mene, nisam mogao da smislim dobru laž. „Nije me bilo briga.“

„Očekuješ da poverujemo u to?“, rekao je Guratin.

Osetio sam kako mi se lice pomera, kako mi se vilica ukrutila.

Fizičke reakcije koje nisam mogao da potisnem. „Pokušaću da budem precizniji. Bio sam ravnodušan i neodređeno ljut. Da li verujete u to?“ Odgovorio je: „Zašto ne želiš da te gledamo?“ Vilica mi je bila toliko stisnuta da je aktivirala upozorenje na pouzdanost performanse na mom fidu. Rekao sam: „Ne morate da gledate u mene. Ja nisam seks-bot.“ Rati je ispustio nekakav zvuk, delom uzdah, delom ogorčeno frktanje. Nije bilo upućeno meni. Rekao je: „Guratine, rekao sam ti.

Stidljiv je.“ Overse je dodala: „Ne želi da direktno komunicira sa ljudima. A i zašto bi? Znaš kako se prema konstruktima odnose, posebno u korporativno-političkim okruženjima.“ Guratin se okrenuo ka meni. „Znači, nemaš modul za upravljanje, ali mogli bi da te kaznimo time što ćemo pogledati u tebe.“ Pogledao sam ga. „Možda, sve dok se ne setim da imam oružje ugrađeno u ruke.“ Sa tračkom ironije u glasu, Mensa je rekla: „Eto, Guratine. Pretio ti je, ali nije pribegao nasilju. Da li si sada zadovoljan?“ Zavalio se u stolicu. „Za sada.“ Znači, testirao me je. Au, to je bilo baš hrabro. I vrlo, vrlo glupo. Meni je rekao: „Želim da budem siguran da nisi pod nekom spoljašnjom prinudom.“ „Dosta.“ Arada je ustala i sela pored mene. Nisam hteo da se proguram pored nje tako da sam ostao prikovan u ugao. Rekla je: „Moraš mu dati vremena. Nikada do sada nije komunicirao sa ljudima kao otvoreno slobodan agent. Svi učimo kroz ovo iskustvo.“ Ostali su klimali glavama, kao da ovo ima smisla.

Mensa mi je poslala privatnu poruku preko fida: Nadam se da si

dobro.

Zato što sam ti potreban. Ne znam otkud je to došlo. Dobro, došlo je od mene, ali ona je bila moj klijent, ja sam bezbednosna jedinica.

Među nama nije bilo nikakvog emotivnog dodira. Nije postojao racionalni razlog da zvučim kao cmizdrava ljudska beba.

Naravno da si mi potreban. Nemam iskustva ni sa čim poput ovoga.

Niko od nas ga nema. Ponekad ljudi ne mogu a da ne puste da emocije procure u fid. Bila je besna i preplašena, ne zbog mene, već zbog ljudi koji bi uradili ovo, koji bi ovako ubili, poubijali ceo istraživački tim i ostavili bezbednosne jedinice da preuzmu krivicu. Borila se sa svojim besom, iako joj se na licu videla samo smirena zabrinutost. Osetio sam preko fida kako se pribrala. Ti si jedini među nama koji se neće uspaničiti. Što duže ova situacija bude trajala, ostali... Moramo da ostanemo zajedno, da mućnemo glavom.

To je bilo apsolutno tačno. A ja bih mogao da pomognem, samom činjenicom što sam bezbednosna jedinica. Ja sam bio taj koji je trebalo da zaštiti sve ostale. Ja stalno paničim, samo vi to ne možete da vidite, rekao sam joj. Dodao sam tekstualnu oznaku za „šala“.

Nije odgovorila, ali je oborila pogled, osmehnuvši se za sebe.

Rati je nastavio: „Tu je još jedno pitanje. Gde su oni? Došli su ka našem staništu sa juga, ali to nam ništa ne govori.“ Odgovorio sam: „Ostavio sam tri drona u našem staništu. Ne mogu da skeniraju pošto je centralni sistem oboren, ali vizuelno i audiosnimanje će još uvek raditi. Možda će pokupiti nešto što će odgovoriti na vaša pitanja.“ Ostavio sam jedan dron na drvetu sa dalekometnim pogledom na stanište, jedan zavučen ispod proširivog krova iznad ulaza i jedan u centru, skriven ispod konzole. Bili su na podešavanju pred status „neaktivan“ i samo snimali, tako da će, kada Zloistraživač bude skenirao, biti zatrpani ambijentalnim energetskim očitavanjima iz ambijentalnog sistema staništa. Nisam mogao da povežem dronove sa

bezbednosnim sistemom kao što sam obično radio, kako bi mogao da čuva podatke i izbaci dosadne delove. Znao sam da će Zloistraživač to proveriti i zato sam ubacio memoriju bezbednosnog sistema u sistem velikog skakača, a onda ga prečistio.

Osim toga, nisam želeo da znaju o meni više nego što su već znali.

Svi su ponovo gledali u mene, iznenađeni što ubibot ima plan.

Iskreno, nisam ih krivio. Naši obrazovni moduli nisu u sebi imali ništa slično, ali eto kako su se svi oni trileri i avanture koje sam gledao ili čitao konačno pokazali korisnim. Mensa je zadivljeno podigla obrve. „Ali ne možeš da uhvatiš njihov signal odavde.“ „Ne, moraću da se vratim po podatke“, rekao sam joj.

Pin Li se nagnula dalje u domet kamere malog skakača. „Trebalo bi da mogu da prikačim jedan od malih skenera za dron. Biće nezgrapno i sporo, ali tako bismo dobili još nešto osim audio i vizuelnog snimka.“ Mensa je klimnula glavom. „Uradi to, ali ne zaboravi da su nam resursi ograničeni.“ Kucnula mi je na fid da znam da se obraća meni, ne gledajući u mene. „Koliko dugo misliš da će druga grupa ostati u našem staništu?“ Začulo se Voleskuovo stenjanje iz drugog skakača. „Svi naši uzorci.

Imamo podatke, ali ako unište naš rad...“ Ostali su se složili sa njim, izražavajući ogorčenje i brigu. Isključio sam ih i odgovorio Mensi: „Mislim da se neće dugo zadržati. Tamo nema ničega što oni žele.“ Samo na trenutak, Mensa je dozvolila da joj se na licu vidi koliko je zabrinuta. „Zato što žele nas“, tiho je rekla.

I bila je potpuno u pravu.

Mensa je organizovala raspored straže, uključivši i vreme da ja pređem u stanje pripravnosti i obavim dijagnostiku i ciklus dopune. Planirao

sam da to vreme iskoristim i odgledam malo Meseca utočišta, te dopunim svoju sposobnost da se nosim s ljudima izbliza, a da ne skrenem pameću.

Nakon što su se ljudi smestili, ili zaspali, ili se udubili u svoje fidove, obišao sam perimetar i proverio dronove. Noć je bila bučnija od dana, ali do sada se ništa veće od insekata i nekoliko reptila nije približilo skakačima. Kada sam prošao kroz vratanca velikog skakača, na straži je bio Rati, koji je sedeo gore u pilotskoj kabini i motrio na skenere. Prošao sam pored dela za posadu i seo pored njega. Klimnuo mi je glavom i rekao: „Sve u redu?“ „Da.“ Nisam želeo, ali morao sam da pitam. Kada sam tražio trajno skladište za sve što sam skinuo sa zabavnih medija, jedan od fajlova koje sam pročistio bio je paket informacija. (Znam, ali navikao sam da imam dodatnu memoriju na bezbednosnom sistemu.) Setivši se onoga što je Mensa rekla, otvorio sam svoju kacigu. Bilo je lakše kada je tu bio samo Rati, a obojica smo bili okrenuti ka konzoli. „Zašto su svi mislili da je toliko čudno što sam pitao da li biste nedostajali vašem političkom entitetu?”

Rati se osmehnuo u konzolu. „Zato što je doktorka Mensa naš politički entitet.” Napravio je mali pokret, okrenuvši šaku dlanom naviše. „Mi smo iz Saveza Održanje, jednog od entiteta van nekorporacijskoh sistema. Doktorka Mensa je trenutna administrativna direktorka u komitetu za upravljanje. Direktori se biraju i imaju ograničen mandat. Ali jedan od principa našeg doma jeste da naši administratori moraju da nastave da obavljaju i svoj redovni posao, šta god to bilo. Njen regularan posao zahtevao je ovo istraživanje i zato smo tu gde smo.“ Da, osetio sam se pomalo glupo. Još uvek sam razmišljao o tome kada je rekao: „Znaš, na teritorijama pod kontrolom Održanja, botovi se smatraju punopravnim građanima. Konstrukt bi potpadao pod istu kategoriju.“ Rekao je to, kao da želi nešto da mi natukne.

Kako god. Botovi koji su „punopravni građani“ i dalje moraju da imaju čoveka ili augmentovanog čoveka dodeljenog kao staratelja,

obično njihovog poslodavca; video sam to na fidu sa vestima. I na fidu za zabavu, gde su svi botovi zadovoljne sluge, ili su potajno zaljubljeni u svoje staratelje. Da su prikazivani botovi kako gledaju fid za zabavu kroz čitav dnevni ciklus i niko ne pokušava da ih natera da pričaju o svojim osećanjima, bio bih mnogo zainteresovaniji. „Ali kompanija zna ko je ona.“ Rati je uzdahnuo. „O da, znaju. Ne bi verovao koliko smo morali da platimo da bismo garantovali jemstvo za ovo istraživanje. Ta korporativna đubrad su pljačkaši.“ To je značilo da se, ako ikada uspemo da lansiramo far, kompanija neće zajebavati i transport će brzo stići ovamo. Nikakvo mito Zloistraživača neće moći da ga zaustavi. Možda će poslati i brži sigurnosni brod da vidi u čemu je problem, pre nego što stigne transport.

Jemstvo za političkog vođu je bilo visoko, ali suma koju bi kompanija morala da isplati ako bi joj se nešto dogodilo bila je van pameti. Morali bi da isplate ogromnu sumu, bili bi poniženi pred drugim garantnim kompanijama i u vestima... Zavalio sam se u svom sedištu i zatvorio svoju kacigu da razmislim o tome.

Nismo znali ko je Zloistraživač, sa kim imamo posla. Ali kladio sam se da nisu znali ni oni. Mensin status nalazio se samo u sigurnosnom info-paketu, sačuvan u bezbednosnom sistemu, kome nikada nisu imali pristup. Dvostruka istraga ako nam se nešto dogodi morala je biti temeljna, jer će kompanija očajnički želeti da pronađe nešto na šta će svaliti krivicu, a korisnici će očajnički želeti da za to okrive kompaniju. Nijedne ni druge ne bi dugo prevarila ideja o odmetnutoj bezbednosnoj jedinici.

Nisam video kako bismo to mogli iskoristiti, bar ne u ovom trenutku. Nije me umirilo i prilično sam siguran da ni ljude ne bi umirilo to što znaju da će ih glupa kompanija osvetiti ako/kada svi budu pobijeni. ***

I tako sam se sredinom popodneva narednog dana spremio da vratim mali skakač unutar dometa staništa kako bih, nadao sam se, pokupio informacije od dronova. Želeo sam da idem sam, ali pošto mene niko nikad ne sluša, sa mnom su išli i Mensa, Pin Li i Rati.

Bio sam depresivan tog jutra. Prethodne noći pokušao sam da gledam neke nove serije, ali čak ni one nisu mogle da mi skrenu pažnju.

Stvarnost se previše nametala. Bilo je teško ne razmišljati o tome kako će sve krenuti naopako a oni svi izginuti, a ja biti raznet u paramparčad ili će u mene nagurati novi modula za upravljanje.

Guratin mi je prišao dok sam obavljao pripreme pred let i rekao: „Idem s vama.“ Samo mi je još to sada trebalo. Završio sam dijagnostiku na baterijama. „Mislio sam da si zadovoljan.“ Trebao mu je trenutak da shvati na šta mislim. „Ono što sam sinoć rekao, da.“ „Sećam se svake reči koja mi je ikada upućena.“ To je bila laž. Ko bi to želeo? Većinu toga obrišem iz trajne memorije.

Nije ništa rekao. Na fidu, Mensa mi je rekla da ne moram da ga povedem ako ne želim, ili ako mislim da bi to ugrozilo bezbednost tima.

Znao sam da me Guratin ponovo testira, ali ako nešto krene naopako i on pogine, ne bih za to mario onoliko koliko bih mario da je u pitanju neko od ostalih. Voleo bih da Mensa, Rati i Pin Li ne idu; nisam želeo da ih dovodim u opasnost. A na dugom putovanju, Rati bi mogao da padne u iskušenje i pokuša da me natera da pričam o svojim osećanjima.

Rekao sam Mensi da je to u redu i spremili smo se za poletanje. Želeo sam da dugo obilazim prema zapadu tako da, ako nas Zloistraživač uhvati, ne bi mogli da na osnovu mog kursa otkriju lokaciju ljudi. Dok sam se našao u poziciji za pristup staništu, počelo je da se smrkava. Dok stignemo do ciljne zone, biće mrkli mrak.

Ljudi nisu mnogo spavali prethodne noći, zbog skučenosti i velike verovatnoće da će umreti. Mensa, Rati i Pin Li bili su previše umorni da bi mnogo pričali i utonuli su u san. Guratin je sedeo na mestu kopilota i sve vreme nije rekao ni reč.

Leteli smo u tamnom režimu, bez svetala, bez transmisija. Bio sam priključen na ograničeni interni fid malog skakača kako bih mogao pažljivo da motrim na skenove. Guratin je bio svestan fida preko svog implantanta – osećao sam ga unutra – ali ga nije koristio osim da prati gde se nalazimo.

Trgao sam se kada je rekao: „Imam jedno pitanje“. Tišina koja je do tog trenutka vladala, uljuljkala me je u lažni osećaj sigurnosti.

Nisam ga pogledao, mada sam preko fida znao da on gleda u mene.

Nisam zatvorio svoju kacigu; nisam osećao potrebu da se skrivam od njega. Trenutak kasnije, shvatio sam da čeka moje dopuštenje. To je bilo neobično novo. Bio sam u iskušenju da ga ignorišem, ali pitao sam se čime će me sada testirati. Nešto što nije želeo da ostali čuju? Rekao sam: „Pitaj.“ Rekao je: „Da li su te kaznili, zbog smrti rudarskog tima?“ Nije me sasvim iznenadilo. Mislim da su svi želeli da pitaju u vezi s tim, ali možda je on jedini bio dovoljno neposredan. Ili dovoljno hrabar. Jedno je bocnuti ubibota s modulom za upravljanje; bocnuti odmetnutog ubibota je nešto sasvim drugo.

Rekao sam: „Ne, ne onako kako ti misliš. Ne onako kako bi čovek bio kažnjen. Na neko vreme su me isključili, a onda povremeno vraćali na mrežu.“ Oklevao je. „Nisi bio svestan toga?“ Da, bilo bi lako izvući se na to, zar ne? „Organski delovi uglavnom spavaju, ali ne uvek. Znaš da se nešto dešava. Pokušavali su da mi prečiste memoriju. Previše smo skupi da bi nas uništili.“

Pogledao je ponovo kroz okrugli prozorčić. Leteli smo nisko iznad drveća, a veliki deo moje pažnje bio je usmeren na terenske senzore.

Osetio sam dašak Mensine pažnje na fidu. Mora da se probudila kada je Guratin progovorio. Konačno je rekao: „Ne kriviš ljude zbog onoga što su te naterali da uradiš? Zbog onoga što ti se dogodilo?“ Eto zašto mi je drago što nisam čovek. Na pamet im padaju ovakve stvari. Rekao sam: „Ne. To je nešto što ljudi rade. Konstrukti nisu toliko glupi.“ Staje trebalo da uradim, da pobijem sve ljude zato što su oni koji su zaduženi za konstrukte u kompaniji bili neosetljivi? Činjenica je da sam više voleo izmišljene ljude na fidu za zabavu, mnogo više nego što sam voleo one stvarne, ali jedni bez drugih ne idu.

Ostali su se uskomešali, budili se i uspravljali i nije me više ništa pitao.

Dok smo stigli u domet, spustila se noć bez oblaka, sa prstenom koji je sijao na nebu poput trake. Već sam usporio i polako smo leteli iznad retkog drveća koje je krasilo brda na rubu ravnice staništa. Čekao sam da me dronovi pinguju, što bi uradili da je ovo upalilo i da ih Zloistraživač nije našao.

Kada sam osetio taj prvi oprezni dodir na svom fidu, zaustavio sam skakač i spustio ga ispod linije drveća. Sleteo sam na obronak brda, a nožice za sletanje skakača raširile su se da mu obezbede ravno prizemljenje. Ljudi su čekali, nervozni i nestrpljivi, ali niko nije ništa rekao. Odavde se nije videlo ništa osim sledećeg brda i mnogo stabala drveća.

Sva tri drona su još uvek bila aktivna. Odgovorio sam na pingove, trudeći se da moji prenosi budu što brži. Posle jednog napetog trenutka, počeli su sa preuzimanjem. Video sam po vremenskoj oznaci da su, pošto nije bilo nikoga da im naloži da to ne rade, dronovi snimili sve od trenutka kada sam ih postavio do sada. Iako će deo koji nas je najviše

zanimao biti negde pri početku, to je bilo mnogo podataka. Nisam želeo da se zadržim ovde dovoljno dugo da ih sam analiziram, pa sam polovinu gurnuo na fid Guratinu. Ni ovog puta nije ništa rekao, samo se okrenuo u svojoj stolici, zavalio se, zatvorio oči i počeo da ga pregleda.

Proverio sam prvo stanicu drona napolju na drvetu, pustivši njegov snimak velikom brzinom, dok nisam našao trenutak kada je uhvatio dobru sliku letelice Zloistraživača.

Bio je to veliki skakač, noviji model od našeg, pred kojim nije bilo oklevanja. Kružio je nekoliko puta oko staništa, verovatno skenirajući, a onda sleteo na našu praznu lansirnu rampu.

Sigurno znaju da smo otišli, budući da na rampi nema letelice niti odgovora na njihovom komu, tako da nisu pokušali da se pretvaraju da su došli da pozajme nešto alata ili razmene podatke o položaju. Pet bezbednosnih jedinica izašlo je iz tovarnih čaura, sve naoružane velikim projektilnim oružjem namenjenim da zaštiti istraživačke timove na planetama sa opasnom faunom, poput ove. Po simbolu na grudima oklopa, dve su bile preživele DeltFolove jedinice. Mora da su stavljene u svoje kabine nakon što smo pobegli iz DeltFolovog staništa.

Tri su bile Zloistraživač, koji je imao četvrtastu sivu oznaku.

Usredsredio sam se na nju i poslao je ostalima. „GrejKris“, pročitala je naglas Pin Li. „Jeste li ikad čuli za to?“, pitao je Rati, a ostali su odgovorili da nisu.

U svih pet bezbednosnih jedinica sigurno su bili ugrađeni borbeni kontrolni moduli. Krenuli su ka staništu, a petoro ljudi, anonimnih u svojim terenskim odelima kodiranim bojom, izašli su iz skakača i pošli za njima. Svi su bili naoružani, sa ručnim naoružanjem koje je kompanija obezbedila, koje je trebalo da se koristi samo za nepredviđene događaje vezane za faunu.

Usredsredio sam se na ljude onoliko koliko je to kvalitet slike

dozvoljavao. Proveli su dosta vremena skenirajući i tražeći zamke, zbog čega mi je bilo još draže što nisam protraćio vreme da ih postavim. Ali bilo je nečeg u vezi s njima što me je navelo na pomisao da nemam posla sa profesionalcima. Bili su vojnici koliko sam to bio i ja. Njihove bezbednosne jedinice nisu bile borbene jedinice, samo obično obezbeđenje koje je iznajmila kompanija. Laknulo mi je. Bar nisam bio jedini koji ne zna šta radi.

Na kraju sam ih gledao kako ulaze u stanište, ostavivši dve bezbednosne jedinice ispred da čuvaju njihov skakač. Obeležio sam taj deo, poslao ga Mensi i ostalima da ga pogledaju i nastavio da gledam.

Guratin se iznenada uspravio i promrmljao neku psovku na jeziku koji nisam znao. Zabeležio sam da kasnije potražim u jezičkom centru velikog skakača. A onda zaboravio na to kada je rekao: „Imamo problem.“ Pauzirao sam svoj deo preuzetog materijala sa drona i pogledao deo koji je upravo obeležen. Dolazio je sa drona sakrivenog u centru.

Vizuelno sam primao zamućenu sliku zakrivljenog podupirača, ali preko audio-unosa čuo se ljudski glas koji je rekao: „Znali ste da dolazimo, tako da pretpostavljam da možete ovo nekako da gledate dok smo ovde.“ Glas je govorio standardnim rečnikom, sa ravnim naglaskom. „Uništili smo vaš far. Dođite na ove koordinate...“ Iznela je niz brojeva geografske širine i dužine koje mi je mali skakač korisno mapirao, i vremensku oznaku. „... u ovo vreme, i možemo doći do nekog sporazuma. Ovo ne mora da se završi nasiljem. Rado ćemo vas isplatiti, ili šta god vi želite.“ Nije bilo više ničega, koraci koji se gube dok se vrata nisu zatvorila.

Guratin, Pin Li i Rati počeli su da pričaju uglas. Mensa je rekla: „Tišina.“ Zaćutali su. „Bezbednosna jedinice, tvoje mišljenje.“ Srećom, sada sam ga imao. Do trenutka kada smo dobili preuzeti materijal sa drona, moje mišljenje je uglavnom bilo, uh, sranje. Rekao sam: „Nemaju šta da izgube. Ako dođemo na ovo mesto sastanka, mogu

da nas ubiju i da više ne brinu zbog nas. Ako ne odemo, tražiće nas do kraja projekta.“ Guratin je sada pregledao snimak sletanja. Rekao je: „Još jedan znak da to nije kompanija. Očigledno ne žele da nas jure do kraja projekta.“ Odgovorio sam: „Rekao sam vam da nije u pitanju kompanija.“ Mensa je prekinula Guratina pre nego što je mogao da odgovori: „Misle da znamo zašto su ovde, zašto ovo rade.“ „Greše“, ogorčeno je rekao Rati.

Mensa se mrštila dok je razlagala problem ostalim ljudima. „Ali zašto to misle? Sigurno zato što znaju da smo bili u jednoj od nemapiranih oblasti. To znači da se odgovor sigurno krije u podacima koje smo sakupili.“ Pin Li je klimnula glavom. „Znači da ostali možda do sada znaju.“ „To nam daje prednost“, zamišljeno je rekla Mensa. „Ali kako to možemo da iskoristimo?“ A onda mi je sinula sjajna ideja.

SEDMO POGLAVLJE

I tako smo u naznačeno vreme narednog dana Mensa i ja leteli ka mestu sastanka.

Guratin i Pin Li su uzeli jedan od mojih dronova i prepravili ga u dron s ograničenim dodatkom za skeniranje. (Ograničenim jer je dron bio previše mali za većinu komponenti potrebnih za duži i širi skener.)

Prethodne noći poslao sam ga u gornju atmosferu kako bismo dobili sliku zemljišta.

Lokacija je bila nedaleko od njihove istraživačke baze, koja je bila udaljena samo oko dva kilometara, stanište slično staništu DeltFola.

Sudeći po veličini njihovog staništa i broju bezbednosnih jedinica, uključujući i onu koju je Mensa oborila rudarskom bušilicom, njihov tim je imao između trideset i četrdeset članova. Očigledno su bili vrlo samouvereni, ali, s druge strane, imali su pristup našem centru i znali su da imaju posla sa malom grupom naučnika i istraživača i jednom sjebanom polovnom bezbednosnom jedinicom.

Nadao sam se samo da nisu shvatili koliko sam zapravo sjeban bio.

Kada je skakač pokupio prvi signal sa skenera, Mensa je odmah aktivirala kom. „GrejKrise, imajte na umu da se moja grupa dokopala dokaza o vašoj aktivnosti na ovoj planeti i sakrila ih na više mesta, odakle će ih preneti do broda koji dođe da nas pokupi, kad god da on stigne.“ Sačekala je tri sekunde, a onda dodala: „Znate da smo pronašli delove na mapi koji nedostaju.“ Usledila je duga pauza. Usporio sam nas, skenirajući da li ima dolaznog oružja, iako su postojale velike šanse da ga uopšte nemaju.

Kom kanal se uključio i neki glas rekao je: „Možemo da

razgovaramo o našoj situaciji. Možemo nešto da se dogovorimo.“ U toku je bilo toliko skeniranja i antiskeniranja da se glas svodio na statički zvuk. Zvučao je jezivo. „Spustite svoje vozilo i možemo da razgovaramo o tome.“ Mensa je sačekala minut, kao da razmišlja o tome, a onda odgovorila: „Poslaću našu bezbednosnu jedinicu da razgovara sa vama.“ Isključila je kom.

Kako smo se približavali, dobili smo sliku terena. Bio je to niski plato, okružen drvećem. Na zapadu se videlo njihovo stanište. Pošto je njihov logor bio opkoljen drvećem, njihove zgrade i podloga za sletanje vozila bili su uzdignuti na širokim platformama. Kompanija je zahtevala ovu funkciju zaštite ako ste želeli da vaša baza bude na mestu gde nije okružena otvorenim terenom. Plaćalo se dodatno, a ako to niste želeli, koštalo je još više da garantuju za vašu bezbednost. To je bio jedan od razloga što sam mislio da će moja sjajna ideja upaliti.

Na otvorenom prostoru oko platoa bilo je sedam prilika, četiri bezbednosne jedinice i tri čoveka u skafandrima kodiranim bojama, plavom, zelenom i žutom. To je značilo da imaju jednu bezbednosnu jedinicu i verovatno još dvadeset sedmoro ljudi u staništu, ako su se vodili pravilom jedna iznajmljena bezbednosna jedinica na deset ljudi.

Spustio sam nas ispod platoa, na relativno ravnu stenu, odakle je pogled bio zaklonjen šipragom i drvećem.

Stavio sam pilotsku konzolu u stanje pripravnosti i pogledao u Mensu. Stiskala je usne, kao da želi nešto da kaže, ali se uzdržava.

Zatim je odlučno klimnula glavom i rekla: „Srećno.“ Osećao sam kao da bi trebalo nešto da joj kažem, ali nisam znao šta, pa sam samo nekoliko sekundi smeteno zurio u nju. Zatim sam zatvorio svoju kacigu i izašao iz skakača što sam brže mogao.

Prošao sam kroz drveće, osluškujući neću li čuti onu petu bezbednosnu jedinicu, za slučaj da se skriva negde i čeka me, ali u žbunju se nije čulo nikakvo kretanje. Izašao sam iz zaklona i popeo se uz stenovitu padinu do platoa, zatim krenuo ka drugoj grupi, slušajući

pucketanje na mom komu. Dozvoliće mi da se približim, zbog čega mi je laknulo. Ne bih voleo da grešim u vezi s ovim. Osećao bih se prilično glupo.

Zaustavio sam se nekoliko metara dalje, otvorio kanal i rekao: „Ja sam bezbednosna jedinica dodeljena istraživačkom timu Naučne organizacije Održanje. Poslat sam da razgovaram sa vama o nekakvom dogovoru.“ Tada sam osetio puls, snop signala, zamišljen da preuzme moj modul za upravljanje, a onda zamrzne i njega i mene. Ideja je očigledno bila da me onesposobi, a onda ponovo u moj port ubaci borbeni kontrolni modul.

Zbog toga su morali da organizuju sastanak tako blizu svom centru.

Bila im je potrebna oprema odatle kako bi mogli ovo da urade, to nije bilo nešto što su mogli da pošalju kroz fid.

Dobro je što moj modul za upravljanje nije radio, pa sam osetio samo blago golicanje.

Jedan od njih je krenuo ka meni. Rekao sam: „Pretpostavljam da ćete pokušati da ugradite još jedan borbeni kontrolni modul i poslati me nazad da ih pobijem.“ Otvorio sam svoje otvore za oružje i ispružio oružje u svojim rukama, a onda ga ponovo uvukao. „Ne preporučujem vam da to uradite.“ Bezbednosne jedinice su prešle u stanje pripravnosti. Čovek koji je krenuo napred ukopao se u mestu, a onda se povukao. Ostali su govorom tela pokazivali uznemirenost, uzrujanost. Po jedva čujnom statičkom zvuku sa koma znao sam da razgovaraju međusobno preko svog sistema. Rekao sam: „Hoće li neko da odgovori na to?“ To je privuklo njihovu pažnju. Nije bilo odgovora. Ništa čudno.

Jedini ljudi na koje sam naleteo a koji su zapravo želeli da stupe u razgovor sa bezbednosnim jedinicama jesu moji čudni ljudi. Rekao sam: „Imam alternativno rešenje za oba naša problema.“ Osoba u plavom skafandru je rekla: „Imaš rešenje?“ Bio je to isti

onaj glas koji je izneo ponudu u našem centru. Bio je takođe vrlo skeptičan, što je bilo razumljivo. Za njih, pričati sa mnom bilo je kao da pričaju sa skakačem ili delom rudarske opreme.

Rekao sam: „Niste prvi koji su hakovali centralni sistem Naučne organizacije Održanje.“ Otvorila je njihov kom kanal da razgovara sa mnom i čuo sam kada je jedan od ostalih prošaputao: „To je trik. Jedan od istraživača mu govori šta da kaže.“ Odgovorio sam: „Vaši skenovi bi trebalo da vam pokažu da sam prekinuo svoj kom.“ Ovo je bio trenutak kada sam to morao da kažem.

I dalje je bilo teško, iako sam znao da nemam izbora, iako je to bio deo mog glupog plana. „Nemam ispravan modul za upravljanje.“ Pošto sam to pregrmeo, bilo mi je drago da se vratim na laganje. „Oni to ne znaju.

Spreman sam za kompromis od koga ćemo i vi i ja imati koristi.“ Vođa u plavom je rekla: „Da li govore istinu kada kažu da znaju zašto smo ovde?“ To je i dalje bilo neugodno, iako sam znao da smo odvojili dovoljno vremena za ovaj deo. „Upotrebili ste borbene kontrolne module da primorate DeltFolove bezbednosne jedinice da se ponašaju kao da su odmetnute. Ako mislite da prava odmetnuta bezbednosna jedinica još uvek mora da odgovara na vaša pitanja, narednih nekoliko minuta će za vas biti prosvećenje.“ Vođa u plavom me je isključila sa njihovog kom kanala. Usledila je duga tišina dok su raspravljali o tome. Zatim se vratila na vezu i rekla: „Kakav kompromis?“ »Mogu da vam dam informacije koje su vam očajnički potrebne.

Zauzvrat ćete me povesti sa sobom na brod za povratak, ali zavešćete me kao uništeni inventar.“ To bi značilo da niko iz kompanije neće očekivati da se vratim i mogu da se išunjam u metežu kada transporter pristane u tranzitnoj stanici. U teoriji.

Ponovo oklevanje. Pretpostavljam zato što su morali da se

pretvaraju da razmatraju taj predlog. A onda je vođa u plavom rekla: „Pristajemo. Ako lažeš, uništićemo te.“ Rekla je to nehajno. Nameravali su da u mene ugrade borbeni kontrolni modul pre nego što napuste planetu.

Nastavila je: „Koja je to informacija?“ Odgovorio sam: „Prvo me uklonite iz inventara. Znam da još uvek imate vezu sa našim centrom.“ Vođa u plavom je nešto nestrpljivo pokazala onome u žutom. „Moraćemo da restartujemo njihov centralni sistem. To će malo potrajati.“ Rekao sam: „Aktivirajte restartovanje, pokrenite komandu, a onda me prikažite na svom fidu. Tada ću vam dati informaciju.“ Vođa u plavom me je isključila sa kom kanala i ponovo se obratila onome u žutom. Usledila je pauza od tri minuta, a onda se kanal ponovo otvorio i dobio sam ograničeni pristup njihovom fidu. Komanda je bila pokrenuta, mada će, naravno, imati vremena da je kasnije izbrišu.

Važno je bilo to da je naš centralni sistem bio ponovo aktiviran i da mogu ubedljivo da se pretvaram da im verujem. Motrio sam na vreme i sada smo bili ulazili u utvrđeni vremenski okvir, tako da više nije bilo potrebe da odugovlačim. Rekao sam: „Pošto ste uništili far mojih klijenata, poslali su grupu do vašeg fara da ga ručno aktiviraju.“ Čak i sa ograničenim pristupom njihovom fidu, video sam da ih je to ubedilo. Govor tela prenosio je čitav spektar osećanja, od zbunjenosti do straha. Onaj u žutom se kretao nesigurno, onaj u zelenom je pogledao u vođu u plavom. Svojim ravnim naglaskom, rekla je: „To je nemoguće.“ Rekao sam: „Jedan od njih je augmentovani čovek, sistemski inženjer. On može da ga lansira. Proverite podatke koje ste dobili iz našeg centralnog sistema. U pitanju je procenitelj doktor Guratin.“ Na vođi u plavom videla se napetost od ramena pa niz celo telo.

Zaista nije želela da iko dođe na ovu planetu, ne pre nego što oni reše svoj problem sa svedokom.

Onaj u zelenom je rekao: „Laže.“ S tračkom panike u glasu, onaj u žutom je rekao: „Ne smemo da rizikujemo.“ Vođa u plavom se okrenula ka njemu. „Dakle, moguće je?“ Onaj u žutom je oklevao. „Ne znam. Sistemi kompanije su svi zaštićeni, ali ako imaju augmentovanog čoveka koji može da ga hakuje...“ „Moramo odmah da odemo tamo“, rekla je vođa u plavom.

Okrenula se ka meni. „Bezbednosna jedinice, reci svom klijentu da izađe iz skakača i dođe ovamo. Reci joj da smo došli do sporazuma.“ E pa, vau. Ovo nije bilo po planu. Trebalo je da odu bez nas.

(Prethodne noći, Guratin je rekao da je to slaba tačka, da će se na ovome plan raspasti. Nerviralo me je što je bio u pravu.)

Nisam mogao da otvorim svoj kom kanal ka skakaču ili skakačevom fidu a da GrejKris za to ne zna. A i dalje smo morali da udaljimo njih i njihove bezbednosne jedinice od našeg staništa. Rekao sam: „Ona zna da nameravate da je ubijete. Neće doći.“ A onda mi je sinula još jedna sjajna ideja i dodao sam: „Ona je planetarni administrator za sistemski nekorporativni politički entitet, nije glupa.“ „Šta?“, zahtevao je onaj u zelenom. „Koji politički entitet?“ Rekao sam: „Šta mislite, zašto se tim zove ‘Održanje’?“ Ovog puta se nisu potrudili da zatvore svoj kanal. Onaj u žutom je rekao: „Ne možemo da je ubijemo. Istraga...“ Onaj u zelenom je dodao: „U pravu je. Možemo da je zadržimo i pustimo je nakon ugovora o poravnanju.“ Vođa u plavom je prasnula: „To neće uspeti. Ako bude nestala, biće

sprovedena još temeljnija istraga. Moramo da sprečimo lansiranje tog fara, onda možemo da razgovaramo o tome šta da radimo.“ Obratila se meni: „Idi po nju. Izvedi je iz skakača i dovedi je ovamo.“ Ponovo je prekinula kom. A onda je jedna od DeltFolovih bezbednosnih jedinica krenula napred. Ona se ponovo uključila i rekla: „Ova jedinica će ti pomoći.“ Sačekao sam da jedinica stigne do mene, a onda se okrenuo i spustio se pored nje niz stenovitu padinu u drveće.

Ono što sam zatim uradio predviđeno je pod pretpostavkom da je rekla DeltFolovoj bezbednosnoj jedinici da me ubije. Ako sam grešio, najebali smo, Mensa i ja ćemo oboje poginuti, a plan da spasemo ostatak grupe će propasti i Naučna organizacija Održanje biće tamo odakle je i počela, samo bez svog vođe, svoje bezbednosne jedinice i svog malog skakača.

Kada smo sišli sa stenovite padine i skrenuli u drveće, gde nas je žbunje i granje zaklanjalo od ivice platoa, prebacio sam ruku oko vrata druge jedinice, aktivirao oružje u svojoj ruci i pucao u stranu njene kacige, gde se nalazio njen kom kanal. Pala je na jedno koleno, zamahnuvši svojim projektilnim oružjem ka meni, dok joj se iz oklopa rasklopilo energetsko oružje.

Pošto je u sebi imala borbeni kontrolni modul, njegov fid je prekinut, a pošto joj je kom bio isključen, nije mogla da viče upomoć.

Takođe, u zavisnosti od toga koliko su strogo ograničili njene svojevoljne postupke, možda neće biti u stanju da pozove u pomoć osim ako joj to ne kažu ljudi iz GrejKrisa. Možda je to bio slučaj, jer je samo pokušala da me ubije. Kotljali smo se preko kamenja i žbunja, dok joj nisam istrgao oružje. Nakon toga, bilo je lako dokrajčiti je. Fizički lako.

Znam da bezbednosne jedinice ne gaje sentimentalna osećanja jedne prema drugima, ali poželeo sam da to nije jedna od DeltFolovih jedinice. Bila je negde unutra, zarobljena u sopstvenoj glavi, možda svesna, možda ne. Nije da je to bilo važno. Niko od nas nije imao izbora.

Ustao sam baš kada se Mensa probila kroz žbunje, noseći rudarsko

oruđe. Rekao sam joj: „Krenulo je naopako. Morate da se pretvarate da ste moja zatvorenica.“ Pogledala je u mene, pa u DeltFolovu jedinicu. „Kako ćeš to da objasniš?“ Počeo sam da skidam oklop, svaki deo koji je na sebi imao logotip Naučne organizacije Održanje i naginjao se nad DeltFolovu jedinicu dok su delovi otpadali. ,Ja ću biti ona, a ona će biti ja.“ Mensa je spustila rudarsko oruđe i sagla se da mi pomogne. Nismo imali vremena da zamenimo ceo oklop. Brzo smo zamenili delove na rukama i ramenima sa obe strane, delove na nogama na kojima je bio broj inventara oklopa, deo na grudima i leđima, sa logotipom. Mensa je umazala preostale delove mog oklopa zemljom, krvlju i tečnošću iz mrtve jedinice tako da, ako nam je promaklo bilo šta prepoznatljivo, GrejKris možda neće primetiti. Bezbednosne jedinice su identične po visini i veličini, po tome kako se krećemo. Ovo možda upali. Ne znam.

Ako sada pobegnemo, plan će propasti, moramo da ih sklonimo sa platoa. Dok sam ponovo zatvarao kacigu, rekao sam Mensi: „Moramo da idemo...“ Klimnula je glavom, zadihana, više od nervoze nego od napora. „Spremna sam.“ Uhvatio sam je za mišicu i pretvarao se da je vučem nazad ka GrejKris grupi. Ona je sve vreme vikala i uverljivo se otimala.

Kada smo stigli do platoa, jedan GrejKrisov skakač je već sletao.

Dok sam je vukao ka vođi u plavom, Mensa se prva oglasila i rekla: „Dakle, ovo je sporazum koji ste ponudili?“ Vođa u plavom je rekla: „Ti si planetarni administrator Održanja?“ Mensa nije gledala u mene. Da su pokušali da je povrede, pokušao bih da ih zaustavim i sve bi krenulo užasno naopako. Ali onaj u zelenom je već ulazio u skakač. Još dva čoveka bila su na pilotskom i kopilotskom mestu. Mensa je rekla: „Da.“

Onaj u žutom je krenuo ka meni i dotakao stranicu moje kacige.

Morao sam da uložim užasan napor da mu ne otrgnem ruku i molio bih da se to zabeleži. Rekao je: „Njegov kom je isključen.“ Vođa u plavom je rekla: „Znamo da jedan od vaših ljudi pokušava da ručno aktivira naš far. Ako pođete sa nama, nećemo ga povrediti i možemo da razgovaramo o našoj situaciji. Ovo ne mora da se završi loše ni po nas ni po vas.“ Bila je vrlo ubedljiva. Verovatno je ona pričala sa DeltFolom preko koma i tražila da ih puste u svoje stanište.

Mensa je oklevala i znao sam da nije želela da izgleda kao da je previše brzo popustila, ali morali smo odmah da ih sklonimo odatle.

Rekla je: „U redu.“ Dugo se nisam vozio u teretnom kontejneru. Bilo bi ugodno i prijatno, samo što to nije bio moj teretni kontejner.

Ali ovaj skakač je ipak bio proizvod kompanije i mogao sam da pristupim njegovom fidu. Morao sam da budem vrlo tih, da me ne bi primetili, ali dobro su mi došli svi oni sati tokom kojih sam krišom konzumirao medije.

Njihov bezbednosni sistem je još uvek snimao. Sigurno nameravaju da sve to obrišu pre nego što se pojavi prevoz da nas pokupi. Grupe klijenata su i ranije pokušavale da sakriju podatke od kompanije, kako ih ne bi prodali njima pred nosom, i sistemski analitičari kompanije će biti na oprezu da se to ne dogodi, ali nisam znao da li su ovi ljudi toga bili svesni. To nije bila naročito utešna pomisao.

Kada sam pristupio snimanju koje je bilo u toku, čuo sam Mensu kako kaže: „... znam za ostatke u nemapiranim oblastima. Bili su dovoljno jaki da zbune naše funkcije za mapiranje. Da li ste ih tako našli?“ Baradvadž je to prethodne noći prokljuvila. Nemapirani delovi nisu bili namerno hakovani, bili su greška koju su izazvali ostaci zakopani pod zemljom i kamenjem. Ova planeta je u nekom trenutku u prošlosti

bila naseljena, što znači da će biti stavljena pod zabranu i biti otvorena samo za arheološka istraživanja. Čak će se i kompanija povinovati tome.

Možete da zaradite mnogo nelegalnog novca iskopavajući i vadeći te ostatke, a to je očigledno bilo ono što je GrejKris želeo. „To nije razgovor koji bi trebalo da vodimo“, rekla je vođa u plavom. „Želim da znam do kakvog sporazuma možemo da dođemo.“ „Da sprečimo da nas pobijete kao što ste pobili DeltFol“, rekla je Mensa, trudeći se da joj glas ostane ravan. „Kada ponovo budemo stupili u kontakt sa svojim domom, možemo da organizujemo prenos sredstava. Ali kako možemo da vam verujemo da ćete nas ostaviti u životu?“ Usledila je kratka tišina. O, sjajno, ne znaju ni oni. A onda je vođa u plavom rekla: „Nemate drugog izbora do da nam verujete.“ Već smo usporavali, spremajući se za sletanje. Nije bilo upozorenja na fidu i bio sam oprezno optimističan. Raščistili smo prostor za Pin Li i Guratina koliko god smo mogli. Morali su da hakuju perimetar a da to ona poslednja bezbednosna jedinica ne primeti, i da se približe dovoljno da pristupe fidu centralnom sistemu GrejKrisa. (Nadajmo se da je to bila poslednja bezbednosna jedinica, nadajmo se da ih nekako u GrejKrisovom staništu nema još dvanaest.) Guratin je prokljuvio kako da iskoristi hakovanje iz njihovog centralnog sistema u naš centralni sistem da bi dobio pristup, ali morao je da bude blizu njihovom staništu da bi zapravo aktivirao njihov far. Zato smo morali da izvučemo ostale bezbednosne jedinice odatle. Bar je to bila zamisao. Možda bi uspelo bez dovođenja Mense u opasnost, ali bilo je malo kasno za preispitivanje svega.

Osetio sam olakšanje kada smo uz tresak sleteli, tako da su ljudima sigurno zacvokotali zubi. Aktivirao sam se iz čaure sa ostalim jedinicama.

Bili smo udaljeni nekoliko kilometara od njihovog staništa, na

velikoj steni iznad guste šume, mnoštvo ptica i druge faune vrištalo je u drveću, uznemireno teškim sletanjem skakača. Navukli su se oblaci, preteći kišom i zaklonivši pogled na prsten. Vozilo fara bilo je u tronošcu za lansiranje desetak metara odatle, a to je, uf, previše blizu.

Pridružio sam se ostalim trima bezbednosnim jedinicama i stali smo u standardnu sigurnosnu formaciju. Grupa dronova lansirana je sa vozila da formira perimetar. Nisam pogledao u ljude dok su silazili niz rampu. Zaista sam želeo da pogledam u Mensu i od nje tražim instrukcije. Da sam bio sam, mogao bih da potrčim ka kraju platoa, ali morao sam nju da izvučem odavde.

Vođa u plavom zakoračila je napred sa onim u zelenom; ostali su se okupili u labavi krug iza nje, kao da se plaše da stanu ispred.

Jedan, koji je sigurno dobijao izveštaje od njihovih bezbednosnih jedinica i dronova, rekao je: „Ni od koga ni traga.“ Vođa u plavom nije odgovorila, ali dve GrejKrisove bezbednosne jedinice potrčale su ka faru.

Dobro, problem je, to sam već pominjao, u tome što kompanija škrtari. Kada se radi o faru koji treba samo jednom da se lansira u slučaju vanredne situacije, da pošalje prenos kroz crvotočinu i da više nikada ne bude vraćen, mnogo škrtare. Farovi nemaju sigurnosne funkcije i koriste najjeftinija moguća vozila za lansiranje. Postoji razlog zašto ih postavljate nekoliko kilometara od svog staništa i aktivirate ih iz daljine. Trebalo je da Mesa i ja odvratimo pažnju GrejKrisu i njihovim bezbednosnim jedinicama dok se ovo dešava, da ih odvučemo od staništa, a ne da budemo sprženi prilikom lansiranja fara.

Uz odlaganje do koga je došlo kada je vođa u plavom odlučila da zgrabi Mensu, vremena je bilo sve manje. Dve bezbednosne jedinice kružile su oko tronošca fara, tražeći tragove da je nešto menjano, a ja više nisam mogao da izdržim. Krenuo sam ka Mensi.

Onaj u žutom me je primetio. Mora da je rekao nešto vođi u plavom preko njihovog fida jer se ona okrenula i pogledala u mene.

Kada su preostale DeltFolove bezbednosne jedinice pohitale ka meni i zapucale, shvatio sam da su konačno shvatili. Bacio sam se i otkotrljao, a onda se uspravio sa svojim projektilnim oružjem. Primao sam pogotke po celom oklopu, ali sam pogađao drugu bezbednosnu jedinicu. Mensa se zavukla s druge strane skakača i osetio sam kako se platoom proneo tupi udarac. To je bio primarni pogon fara, koji je ispao iz svoje kutije na dno tronošca pripremajući se da se upali. Druge dve bezbednosne jedinice ukopale su se u mestu videvši iznenađenje vođe u plavom.

Potrčao sam, primio pogodak u slabi zglob na oklopu, koji je prošao do moje butine i proneo se njom. Uspeo sam da obiđem skakač i ugledao Mensu. Pomerio sam je sa ivice stene, okrenuo se i pao na leđa, obavivši joj jednu ruku preko kacige na odelu da zaštitim njenu glavu od udara. Odskočili smo od stena i survali se kroz drveće, a onda je plato preplavila vatra i izbila mi...

JEDINICA VAN MREŽE Uh, to je bolelo. Ležao sam u jaruzi, nad koju su se nadvijale stene i drveće. Pored mene je sedela Mensa, pridržavajući jednu ruku koja je izgledala kao da više ne funkcioniše, a odelo joj je bilo prekriveno suzama i mrljama. Šaputala je nekom na komu. „Budi oprezan, ako te uhvate na svojim skenerima...“

JEDINICA VAN MREŽE „Zato moramo da požurimo“, rekao je Guratin, koji je iznenada stajao nad nama. Shvatio sam da sam ponovo izgubio neko vreme.

Guratin i Pin Li su išli peške, krećući se ka GrejKrisovom staništu zaklonjeni šumom. Nameravali smo da odemo da ih pokupimo malim skakačem, ako sve ne ode dođavola. Što se i dogodilo, ali samo delimično, blago nama.

Pin Li se nagnula nada mnom, a ja sam rekao: „Ova jedinica funkcioniše na minimumu i preporučeno je da je škartirate.“ To je automatska reakcija izazvana katastrofalnim kvarom. Osim toga, zaista nisam želeo da pokušaju da me pomere jer je i ovako užasno bolelo. „Vaš ugovor dozvoljava...“ „Umukni“, prasnula je Mensa. „Umukni, jebote. Nećemo te ostaviti.“ Vizuelni prijem mi se ponovo prekinuo. Bio sam, da kažemo, još uvek tamo, ali osećao sam da lebdim na ivici pada sistema.

Na momente sam imao bleske. Unutrašnjost malog skakača, moji ljudi razgovaraju, Arada me drži za ruku.

A onda sebe u velikom skakaču, dok on uzleće. Po zvuku pogona, blescima sa fida, znao sam da ga brod koji je došao da nas pokupi ukrcava. se.

Laknulo mi je. To je značilo da su svi na bezbednom i isključio sam

OSMO POGLAVLJE

Povratio sam svest u kabini, uz poznati jetki miris i brujanje sistema dok me je ponovo sastavljao. A onda sam shvatio da to nije kabina u staništu. Bio je to neki stariji model, trajna instalacija.

Bio sam ponovo u stanici kompanije.

A ljudi su znali za moj modul za upravljanje.

Oprezno sam ga bocnuo. I dalje nije radio. I moja memorija sa medijima je još uvek bila netaknuta. Ha. Kada se kabina otvorila, ispred je stajao Rati. Na sebi je imao običnu civilnu staničnu odeću, ali uz meku sivu jaknu sa logotipom istraživačkog tima Održanja. Izgledao je zadovoljno i mnogo čistije nego kada sam ga poslednji put video. Rekao je: „Dobre vesti!

Doktorka Mensa je trajno kupila tvoj ugovor! Ideš kući sa nama!“ To me je iznenadilo.

Otišao sam da završim sa obradom, još uvek zgranut. Činilo se kao nešto što bi se dogodilo u nekoj seriji, zato sam neprestano obavljao dijagnostiku i proveravao najrazličitije raspoložive fidove da se uverim da nisam još uvek u kabini i haluciniram. Na lokalnoj stanici sa vestima pojavio se izveštaj o DeltFolu i GrejKrisu i istrazi. Ako sam halucinirao, mislim da kompanija ne bi uspela da iz ovoga izađe kao herojski spasilac Održanja.

Očekivao sam uski kombinezon i oklop, ali stanične jedinice, koje su nam pomagale da izađemo iz obrade kada smo imali katastrofalne povrede, dale su mi umesto toga sivu istraživačku uniformu Naučne

organizacije Održanje. Obukao sam je, osećajući se čudno, dok su stanične jedinice stajale oko mene i gledale me. Nismo drugari ili išta slično, ali obično prenesu vesti, šta se dogodilo dok si bio van mreže, koji su sledeći ugovori. Pitao sam se da li se i oni osećaju čudno kao i ja. Ponekad su druge kompanije kupovale bezbednosne jedinice u grupama, sa sve kabinama. Niko se nikada nije vratio sa istraživanja i odlučio da želi da zadrži svoju jedinicu.

Kada sam izašao, Rati je još uvek bio tu. Zgrabio me je za mišicu i provukao me pored para ljudskih tehničara, pa kroz dva nivoa sigurnosnih vrata i u deo sa ekranima. Ovde se dogovaralo o iznajmljivanju i bilo je lepše od ostatka centra za raspoređivanje, sa tepisima i kaučima. Na sredini je stajala Pin Li, obučena u otmeno poslovno odelo. Izgledala je kao neko iz serija koje sam voleo.

Nepokolebljiva ali saosećajna pravozastupnica koja dolazi da nas izbavi od nepravične optužbe. Dva čoveka u opremi kompanije stajala su pored, kao da bi htela da se raspravljaju sa njom, ali ona ih je ignorisala, bacajući nehajno u jednoj ruci čip sa podacima.

Jedan je video mene i Ratija i rekao: „Ponoviću, ovo je protiv propisa. Prečišćavanje memorije jedinice pre nego što zameni vlasnika nije samo pravilo, to je najbolje za...“ „Ponoviću, imam sudski nalog“, rekla je Pin Li, zgrabila me za drugu mišicu i izveli su me napolje.

Nikada do tada nisam video delove stanice namenjene ljudima. Spustili smo se niz veliki centralni prsten na više nivoa, prošli pored blokova sa kancelarijama i tržnih centara, gde su se tiskali najrazličitiji ljudi, najrazličitiji botovi, oko nas su iskakali ekrani na kojima su promicali podaci, a svest mi je okrznulo stotine različitih javnih fidova. Bilo je baš kao neko mesto iz fidova za zabavu, ali veće, bleštavije i bučnije.

A i dobro je mirisalo.

Ono što me je iznenadilo jeste to što niko nije zurio u nas. Niko nas nije ni dvaput pogledao. Uniforma, pantalone, majica dugih rukava i

jakna pokrivali su moje neorganske delove. Ako su primetili port na mom zatiljku, verovatno su pomislili da sam augmentovani čovek. Bili smo samo još tri čoveka koji idu niz prsten. Sinulo mi je da sam podjednako anoniman u gomili ljudi koji se ne poznaju kao i u svom oklopu u grupi drugih bezbednosnih jedinica.

Kada smo skrenuli u jedan hotelski blok, očešao sam javni fid koji je nudio informacije o stanici. Sačuvao sam mapu i set rasporeda smena dok smo prolazili kroz vrata u foaje.

Unutra je bilo drveća u saksijama koje se izvijalo u fontanu u obliku viseće staklene skulpture, stvarne, ne hologramske. Zagledavši se u to, malo je nedostajalo da i ne vidim reportere, sve dok već nisu stigli do nas. Bili su to augmentovani ljudi, sa nekoliko kamera-dronova. Jedan je pokušao da zaustavi Pin Li, a ja sam ga instinktivno odgurnuo ramenom od nje.

Delovao je iznenađeno, ali bio sam nežan tako da nije pao. Pin Li je rekla: „Ne odgovaramo sada na pitanja“, gurnula Ratija u hotelsku transportnu čauru, a onda me zgrabila za mišicu i uvukla me unutra za sobom.

Odvezao nas je i ostavio u foajeu velikog apartmana. Ušao sam za Pin Li, a Rati je išao za nama i pričao sa nekim preko svog koma. Bio je otmen poput onih na medijima, sa tepisima i nameštajem i velikim prozorima koji su gledali na vrt i skulpture u glavnom foajeu. Samo što su sobe bile manje. Pretpostavljam da su one u serijama veće, kako bi im pružile bolje uglove za dron kamere.

Moji klijenti – bivši klijenti? Novi vlasnici? – bili su tu, samo što su svi izgledali drugačije u svojoj normalnoj odeći.

Doktorka Mensa je prišla i pogledala me. „Jesi li dobro?“ „Da.“ Primao sam preko svoje terenske kamere jasne slike da je povređena, ali sva njena oštećenja su već bila popravljena. Izgledala je drugačije, u poslovnom odelu poput onog koje je nosila Pin Li. „Ne razumem šta se događa.“ Bilo je stresno. Osećao sam negde tamo fid za

zabavu, isti onaj kome sam mogao da pristupim iz zone za obradu jedinica i bilo je teško ne uroniti u njega.

Rekla je: „Kupila sam tvoj ugovor. Vraćaš se sa nama na Održanje.

Tamo ćeš biti slobodni agent.“ „Skinut sam sa inventara.“ Tako su mi rekli i možda je to bilo tačno.

Osetio sam nagon da se nekontrolisano trzam, a nisam imao pojma zašto. „Mogu li da i dalje imam oklop?“ Bio je to oklop koji je govorio ljudima da sam ja bezbednosna jedinica. Ali više nisam bio bezbednosna, samo jedinica.

Ostali su bili tako tihi. Rekla je smirenim i ravnim glasom: „Možemo to da sredimo, sve dok misliš da ti je potreban.“ Nisam znao da li mislim da mi je potreban ili ne. „Nemam kabinu.“ Pokušala je da me umiri: „Neće ti biti potrebna. Ljudi neće pucati na tebe. Ako budeš povređen, ili tvoji delovi budu oštećeni, možeš da budeš popravljen u medicinskom centru.“ „Ako ljudi neće pucati na mene, šta ću onda raditi?“ Možda bih mogao da budem njen telohranitelj. „Mislim da možeš da naučiš da radiš šta god želiš.“ Osmehnula se. „Pričaćemo o tome kada te dovedemo kući.“ Tada je ušla Arada, prišla i potapšala me po ramenu. „Mnogo nam je drago što si sa nama“, rekla je. Mensi je rekla: „Došli su predstavnici DeltFola.“ Mensa je klimnula glavom. „Moram da razgovaram sa njima“, rekla mi je. „Raskomoti se ovde. Reci nam ako ti nešto bude trebalo.“ Sedeo sam u uglu pozadi i gledao kako različiti ljudi ulaze i izlaze iz apartmana da razgovaraju o onome što se dogodilo. Uglavnom pravozastupnici. Iz kompanije, iz DeltFola, iz bar tri druga korporativna politička entiteta i jednog nezavisnog, čak i iz matične kompanije GrejKrisa. Postavljali su pitanja, raspravljali se, proučavali evidenciju o sigurnosti, pokazali Mensi i Pin Li evidenciju o sigurnosti. A one su

pogledale u mene. I Guratin me je gledao, ali nije ništa rekao. Pitao sam se da li je rekao Mensi da me ne kupi.

Gledao sam malo fid za zabavu da se smirim, a onda izvukao iz informacionog centra stanice sve što sam mogao o Naučnoj organizaciji Održanje. Niko neće pucati na mene jer tamo nisu pucali na ljude.

Mensi tamo nije bio potreban telohranitelj; nikome nije bio potreban.

Zvučalo je kao divno mesto za život, ako ste čovek ili augmentovani čovek.

Rati je došao da vidi da li sam dobro, a ja sam tražio da mi ispriča o Održanju i kako je Mensa živela tamo. Rekao je da, kada ne obavlja posao administratora, živi na farmi izvan glavnog grada, sa dva bračna partnera i gomilom rođaka i dece, kojima Rati više nije ni znao broj.

Pozvali su ga da odgovara na pitanja nekog pravozastupnika, što mi je dalo vremena da razmislim.

Nisam znao šta bih radio na farmi. Čistio kuću? To je zvučalo mnogo dosadnije od obezbeđenja. Možda će funkcionisati. To je ono što bi trebalo da želim. To je ono što su mi svi uvek govorili da bi trebalo da želim.

Trebalo da želim.

Moraću da se pretvaram da sam augmentovani čovek, a to će biti naporno. Moraću da se promenim, nateram sebe da radim stvari koje ne želim da radim. Recimo, da pričam s ljudima kao da sam jedan od njih.

Moraću da ostavim oklop.

Ali možda mi više neće biti potreban.

Kada su se stvari konačno stišale, uneli su večeru. Mensa je došla i još malo pričala sa mnom, o Održanju, kakve bih opcije imao tamo, kako ću ostati sa njom dok ne budem znao šta želim. Bilo je otprilike onako kako sam već shvatio iz onoga što mi je Rati rekao. „Bili biste moja starateljka“, rekao sam.

„Da.“ Bilo joj je drago što sam razumeo. „Postoji mnogo mogućnosti za obrazovanje. Možeš da radiš šta god želiš.“ Starateljka je zvučalo bolje nego vlasnica.

Sačekao sam negde do polovine međusmene, kada su svi ili spavali ili bili udubljeni u svoje fidove i radili na svojim analizama materijala za procenu. Ustao sam sa kauča, otišao niz hodnik i išunjao se kroz vrata.

Upotrebio sam transportnu čauru i vratio se u foaje, a onda napustio hotel. Imao sam mapu koju sam ranije sačuvao, tako da sam znao kako da siđem sa prstena i spustim se ka nižim radnim zonama luke. Nosio sam uniformu istraživačkog tima i mogao sam da prođem kao augmenotvani čovek, tako da me niko nije zaustavio, ili se osvrnuo da me pogleda.

Na rubu radne zone, ušao sam u barake lučkih radnika, zatim u skladište opreme. Osim alata, ljudski radnici su tamo imali i ostave.

Provalio sam u ormarić sa ličnom imovinom nekog čoveka i ukrao radničke čizme, zaštitnu jaknu i masku i dodatke. Iz jednog drugog ormarića uzeo sam ranac, smotao jaknu sa istraživačkim logotipom i gurnuo je u torbu i sada sam izgledao kao augmentovani čovek koji nekud putuje. Izašao sam iz radnih zona i krenuo niz veliki centralni hodnik u zonu ukrcavanja luke, samo jedan od stotine putnika koji su se zaputili ka krugu sa brodovima.

Proverio sam fidove sa redom vožnje i otkrio da je jedan od brodova koji se pripremao za porinuće teretni transport kojim upravlja bot.

Uključio sam se u njegov prilaz sa staničnog gata i pozdravio ga. Mogao je da me ignoriše, ali bilo mu je dosadno, pa mi je otpozdravio i otvorio mi svoj fid. Botovi koji su istovremeno i brodovi ne pričaju rečima.

Poslao sam ka njemu misao da sam zadovoljni bot-sluga kome je potreban prevoz da bi se pridružio svom voljenom staratelju i pitao da li mu treba društvo na njegovom dugom putovanju? Pokazao sam mu koliko sam sati serija i knjiga i drugih medija sačuvao da ih podelim.

Ispostavilo se da i botovi koji prevoze teret gledaju fidove za

zabavu.

Ne znam šta želim. Mislim da sam to u nekom trenutku rekao. Ali ne radi se o tome, samo ne želim da mi iko govori šta želim, ili da umesto mene donosi odluke.

Zato sam te napustio, doktorko Mensa, moje omiljeno ljudsko biće.

Dok budeš dobila ovu poruku, ja ću već napuštati Korporacijski obod.

Izgubiću se iz inventara i iz vida.

Kraj poruke.

VEŠTAČKO STANJE

PRVO POGLAVLJE

Bezbednosne jedinice nije briga za vesti. Čak i nakon što sam hakovao svoj modul za upravljanje i dobio pristup fidovima, nikada nisam obraćao mnogo pažnje na njih. Delom zato što je manje verovatno da će skidanje sa zabavnih medija aktivirati bilo kakav znak za uzbunu koji bi mogao biti postavljen na satelitskim i staničnim mrežama; političke i ekonomske vesti prenošene su na različitim nivoima, bliže razmenama zaštićenih podataka. Ali uglavnom zato što su vesti bile dosadne i nije me bilo briga šta ljudi rade jedni drugima sve dok nisam morao da: a) to zaustavim ili b) počistim posle toga.

Ali dok sam prelazio tržni centar u tranzitnom prstenu, u vazduhu je bila nedavna vest sa stanice, odbijajući se od jednog javnog fida do drugog. Preleteo sam preko nje, ali pažnja mi je uglavnom bila zaokupljena time kako da se probijem kroz gužvu pretvarajući se da sam običan augmentovani čovek, a ne zastrašujući ubibot. Ovo je podrazumevalo i da se ne uspaničim kada neko slučajno uspostavi sa mnom kontakt očima.

Srećom, ljudi i augmentovanin ljudi bili su previše zaokupljeni pokušavajući da stignu kud god da su išli, ili pretražujući fid u potrazi za uputstvima i rasporedima prevoza. Tri putnička transportera prošla su kroz crvotočine zajedno sa teretnim transporterom kojim je upravljao bot, a kojim sam se ja povezao, pa je veliki tržni centar između različitih utovarnih zona bio krcat. Pored ljudi, bilo je botova najrazličitijih oblika i veličina, dronovi su zujali iznad gomile, a teret se kretao prolazima iznad tla. Sigurnosni dronovi neće skenirati u potrazi za bezbednosnim jedinicama, osim ako im to nije posebno naloženo, a za sada ništa nije pokušalo da me pinguje, zbog čega mi je laknulo.

Skinut sam sa inventara kompanije, ali ovo je ipak bio

Korporacijski obod, a ja sam još uvek bio svojina.

Mada, bio sam prilično zadovoljan time koliko mi je za sada dobro išlo, imajući u vidu da je ovo bio tek drugi tranzitni prsten kroz koji sam prošao. Nas bezbednosne jedinice šalju našim ugovorima kao tovar i nikada ne prolazimo kroz delove stanica i tranzitnih prstenova namenjenim ljudima. Morao sam da ostavim svoj oklop u centru za raspoređivanje na stanici, ali u gomili sam bio gotovo jednako anoniman kao da ga još uvek nosim. (Da, to je bilo nešto što sam neprestano morao sebi da ponavljam.) Nosio sam sivo-crnu radnu odeću, majica dugih rukava, pantalone i čizme pokrivali su sve moje neorganske delove i nosio sam ranac. Nisam štrčao u gomili najrazličitije živopisne odeće, kose, kože i interfejsa. Port na mom zatiljku je bio vidljiv, ali dizajn je bio previše sličan interfejsima koje su augmentovani ljudi često implantirali da bih probudio sumnju. Osim toga, niko ne misli da će ubibot šetati po tranzitnom tržnom centru kao obična osoba.

A onda sam, preletevši preko objave vesti, naleteo na sliku. To sam bio ja.

Nisam se ukopao u mestu, jer sam se prilično dobro izvežbao u tome da ne reagujem fizički na stvari, ma koliko me one šokriale ili užasnule.

Možda sam na trenutak izgubio kontrolu nad svojijm licem; navikao sam da uvek nosim kacigu i da je zamračim kad god je to moguće.

Prošao sam veliki zasvođeni prolaz koji je vodio do nekoliko različitih tezgi koje su služile hranu i zaustavio se pored prolaza koji je vodio do male poslovne četvrti. Svako ko bi me video pretpostavio bi da skeniram njihove stranice na fidu, tražeći informacije.

Na slici u vestima bio sam ja kako stojim u foajeu staničnog hotela sa Pin Li i Ratijem. Fokus je bio na Pin Li, na njenom odlučnom licu, ljutito nakrivljenim obrvama i njenoj elegantnoj poslovnoj odeći. Rati i ja, u sivim istraživačkim uniformama Održanja, bili smo zatamnjeni u pozadini. U oznaci uz sliku bio sam naveden kao „i telohranitelj“, zbog čega mi je laknulo, ali dok sam premotavao priču, pripremio sam se za najgore.

Ha! Stanica o kojoj sam mislio kao o Stanici, lokacija poslovnica kompanije i centar za raspoređivanje, gde sam obično bio uskladišten, zapravo se zvala Port FriKomers. Nisam to znao. (Kada sam bio tamo, uglavnom sam bio u kabini za opravku, transportnom sanduku ili u stanju pripravnosti i čekao ugovor.) Narator vesti pomenuo je usput kako je doktorka Mensa kupila bezbednosnu jedinicu koja ju je spasla.

(To je očigledno bio dirljivi detalj ubačen da ublaži inače jezivu priču sa velikim brojem mrtvih.) Ali novinari nisu navikli da vide bezbednosne jedinice, osim u oklopu ili na krvavoj gomili preostalih delova kada bi stvari krenule naopako. Nisu povezali ideju o kupljenoj bezbednosnoj jedinici sa onim za šta su pretpostavljali da je obična augmentovana ljudska osoba koja ulazi u hotel sa Pin Li i Ratijem. To je dobro. Čudno je bilo to što je deo naših sigurnosnih snimaka bio objavljen.

Moja vizura, kada sam pretraživao DeltFol stanište i našao tela. Pogled sa kamera na kacigi Guratina i Pin Li, kada su našli Mensu i ono što je ostalo od mene posle eksplozije. Brzo sam ga skenirao, kako bih se uverio da se nigde dobro ne vidi moje ljudsko lice.

Ostatak priče bio je o tome kako su se kompanija i DeltFol, kao i Održanje i još tri druga nekorporativna politička entiteta koja su imala stanovnike u DeltFolovom staništu, ujedinili protiv GrejKrisa. U toku je bila i višestruka borba pravozastupnika u kojoj su se neki od entiteta koji su bili saveznici u istrazi borili oko finansijske odgovornosti, jurisdikcije i garancije. Nisam znao kako ljudi mogu sve to da isprate.

Nije bilo mnogo detalja o tome šta se zapravo dogodilo nakon što je Održanje uspelo da signalizira spasilački transport kompanije, ali to je bilo dovoljno da se nadam da će svako ko traži bezbednosnu jedinicu o kojoj je reč pretpostaviti da sam bio sa Mensom i ostalima. Mensa i ostali su, naravno, znali da nije tako.

Onda sam proverio vremensku oznaku i video da je vest bila stara, objavljena u ciklusu nakon što sam napustio stanicu. Sigurno je prošla kroz crvotočinu sa jednim od bržih putničkih transportera. To je značilo da zvanični kanali sa vestima do sada imaju i novije informacije.

Dobro. Govorio sam sebi kako nema šanse da neko na ovom tranzitnom prstenu traži odmetnutu bezbednosnu jedinicu. Sudeći po informacijama dostupnim na javnom fidu, ovde nije bilo centara za raspoređivanje bilo koje garantne ili zaštitarske kompanije. Moji ugovori su uvek bili na izolovanim instalacijama ili nenaseljenim istraživačkim planetama i mislio sam da je to manje-više pravilo. Čak ni emisije i serije na fidovima za zabavu nikada nisu prikazivali bezbednosne jedinice pod ugovorom sa stražarskim kancelarijama, skladištima za tovar ili brodogradilištima, ili sa bilo kojim preduzećem uobičajenim za tranzitne prstenove. A sve bezbednosne jedinice u medijima su uvek bile u oklopu, bezlične i za ljude zastrašujuće.

Pomešao sam se sa gomilom i ponovo krenuo kroz tržni centar.

Morao sam da pazim da ne odem negde gde bih mogao da budem skeniran zbog oružja, što podrazumeva sve objekte za obezbeđivanje prevoza, uključujući i male tramvaje koji su kružili prstenom. Mogu da hakujem skener oružja, ali sigurnosni protokoli nagoveštavali su da će ih u objektima za putnike biti mnogo zbog gužve, a ja nisam mogao sa svima njima da se pozabavim odjednom. Osim toga, morao bih da hakujem sistem plaćanja, a to mi je u ovom trenutku zvučalo kao previše gnjavaže. Trebalo je dosta pešačiti do dela prstena za odlazne transportere kojima su upravljali botovi, ali to mi je dalo vremena da uđem na fid za zabavu i skinem nove medije.

Na putu do ovog prstena, sam na svom praznom teretnom transporteru, imao sam priliku da dosta razmišljam o tome zašto sam otišao od Mense i šta želim. Znam, i ja sam se iznenadio. Ali čak sam i ja znao da ne mogu da provedem ostatak svog životnog veka prevozeći se teretnim transporterima i konzumirajući medije, ma koliko to privlačno zvučalo.

Sada sam imao plan. To jest, imaću plan kada budem dobio odgovor na jedno važno pitanje.

Kako bih dobio taj odgovor, morao sam da odem negde, a odavde su u narednom ciklusu kretala dva transportera kojima su upravljali botovi, a koja će me odvesti tamo. Prvi je bio teretni transporter ne

preterano različit od onog kojim sam došao ovamo. Polazio je kasnije i bio je bolja opcija, pošto bih imao više vremena da odem do njega i nagovorim ga da mi dozvoli da se ukrcam. Pokušam li, mogao bih da hakujem transporter, ali zaista radije ne bih. Provesti toliko vremena sa nečim što te nije želelo tamo, ili što si morao da hakuješ kako bi ga naveo da misli da te želi tamo, delovalo mi je nekako jezivo.

Mape i rasporedi bili su dostupni na fidu, povezanom sa svim navigacionim tačkama duž prstena, tako da sam mogao da se spustim do prostora za utovar tereta, sačekam da se promeni smena i probijem se do zone za ukrcavanje. Morao sam da hakujem jedan sistem za proveru identiteta i nekoliko dronova za skeniranje oružja na nivou iznad zone, a potom me je pingovao bot koji je čuvao ulaz u trgovački deo. Nisam ga povredio, samo sam probio zid ka njegovom fidu i izbrisao iz njegove memorije svaki zapis o susretu sa mnom.

(Dizajniran sam da se povežem sa bezbednosnim sistemima kompanije, da budem praktično interaktivna komponenta jednog od njih. Zaštita na ovoj stanici nije bila privatna korporativna zaštita kompanije, ali otprilike tu negde. Osim toga, niko nije toliko paranoičan kao kompanija koja želi da sačuva podatke koje sakuplja, i/ili krade, tako da sam navikao na bezbednosne sisteme koji su bili mnogo jači od ovog.)

Pošto sam se spustio na prilazni sprat, morao sam da budem izuzetno oprezan, pošto nije postojao nijedan razlog da neko nezaposlen bude tu. I, mada su veći deo posla obavljali bot-tegljači, bilo je i ljudi i augmentovanih ljudi u uniformama. Više nego što sam mogao da prebrojim.

Mnogo ljudi okupilo se blizu gata za moj potencijalni prevoz.

Proverio sam na fidu ima li ikakvih upozorenja i otkrio da se dogodila nesreća u kojoj je učestvovao jedan tegljač. Različite zainteresovane strane utvrđivale su štetu i ko je za to bio odgovoran. Mogao sam da sačekam da se raziđu, ali želeo sam da odem sa ovog prstena i krenem.

Iskreno, moja slika u vestima me je uznemirila i želeo sam samo da neko vreme utonem u medije koje sam skinuo i pretvaram se da ne

postojim. Da bih to uradio, morao sam da budem bezbedan na zaključanom automatizovanom transporteru, spremnom da napusti prsten.

Proverio sam još jednom na mapama svoju drugu mogućnost. Bio je privezan za jedan drugi dok, obeležen za obavljanje privatnog, nekomercijalnog saobraćaja. Ako budem bio brz, mogao bih da stignem tamo pre nego što ode.

Po rasporedu je bio dizajniran kao dalekometno istraživačko vozilo.

Zvučalo je kao nešto što će imati posadu, a verovatno i putnike, ali u pripojenim informacijama stajalo je da njime upravlja bot i da je trenutno zadužen za prevoz tovara koji će se zaustaviti na mom željenom odredištu. Proverio sam na fidu istoriju njegovih kretanja i otkrio da je u vlasništvu univerziteta sa sedištem na jednoj planeti u ovom sistemu, koji ga je, između drugih zaduženja, iznajmljivao za prevoz tovara kako bi platio njegovo održavanje. Put do mog odredišta trajaće dvadeset jedan ciklus i baš sam se radovao izolaciji.

Bilo je lako preći iz komercijalnih dokova u privatne. Preuzeo sam kontrolu nad sigurnosnim sistemom na dovoljno dugo da mu kažem da ne primeti to što nemam ovlašćenje i prošao iza grupe putnika i članova posade.

Našao sam dok u kome je stajao istraživački transporter i pingovao ga preko koma luke. Gotovo odmah je odgovorio pingom. Sve informacije koje sam uspeo da skinem sa fida govorile su da je spreman za automatsko upravljanje, ali, da bih bio siguran, uputio sam poziv da skrenem pažnju ljudskoj posadi. Nisam dobio nikakav odgovor, nije bilo nikoga.

Pingovao sam ponovo transporter i izneo mu istu ponudu koju sam izneo i prvom: stotine sati medija, serija, knjiga, muzike, uključujući i neke nove emisije koje sam upravo pokupio na putu za tranzitni tržni centar, u zamenu za prevoz. Rekao sam mu da sam slobodni bot koji pokušava da se vrati svom ljudskom staratelju. (To „slobodni bot“ je varljiv pojam. U nekim nekorporativnim političkim entitetima poput Održanja botovi se smatraju građanima, ali su im i dalje dodeljeni

ljudski staratelji. Konstrukti ponekad potpadaju u istu kategoriju kao i botovi, ponekad u istu kategoriju kao smrtonosno oružje. (Za vašu informaciju, nije dobro potpadati u tu kategoriju.)) Zato san manje od sedam ciklusa bio slobodni agent među ljudima, uključujući i vreme koje sam proveo sam na teretnom transporteru i već mi je bio potreban odmor.

Usledila je pauza, a onda je istraživački transporter poslao da prihvata i otvorio mi komoru.

DRUGO POGLAVLJE

Sačekao sam da se uverim da se komora zatvorila i da se sa prstena nije oglasio nikakav znak za uzbunu, a potom sišao niz prilazni hodnik. Po shematskom prikazu raspoloživom na brodskom fidu, odeljci koje je transporter koristio za tovar obično su bili prostor za modularne laboratorije. Pošto su laboratorije bile zapečaćene i sklonjene u skladišni prostor univerziteta, bilo je sasvim dovoljno prostora za tovar.

Gurnuo sam sažeti paket medija na fid transportera, da može da ga uzme kad god poželi.

Preostali prostor činili su tehnika, skladište sa zalihama, kabine, ambulanta, trpezarija, uz dodatak većeg prostora za rekreaciju i nekoliko prostorija za učenje. Nameštaj je bio tapaciran u plavo i belo i sve je nedavno bilo očišćeno, mada se i dalje osećao onaj miris prljavih čarapa koji se izgleda zadržavao na svim mestima gde su boravili ljudi.

Bilo je tiho, osim jedva čujnog zvuka klima-uređaja, a moje čizme nisu proizvodile nikakav zvuk po podlozi palube.

Nisu mi bile potrebne zalihe. Moj sistem se sam reguliše; nisu mi potrebni hrana, voda ili da izbacujem tečnosti ili čvrste materije, i ne treba mi mnogo vazduha. Mogao bih da preživim na minimalnom održavanju života, što je i bilo jedino obezbeđeno kada na brodu nije bilo ljudi, ali transporter ga je malo unapredio i pomislio sam kako je to baš lepo od njega.

Tumarao sam okolo, vizuelno proveravajući da li se sve poklapa sa shematskim prikazom i da li je sve u redu. Radio sam to iako sam znao da je patroliranje navika koje ću morati da se oslobodim.

Kada su se konstrukti tek pojavili, prvobitno je trebalo da imaju predsvesni nivo inteligencije, poput gluplje varijante bota. Ali ne možeš

nešto gluplje od bot-tegljača zadužiti da brine o bezbednosti bilo čega a da ne potrošiš još više novca na skupe ljudske nadzornike koje zapošljava kompanija. Zato su ih učinili pametnijim. Anksioznost i depresija su bile kontraindikacije.

U centru za raspoređivanje, dok sam stajao tamo a doktorka Mensa objašnjavala zašto nije želela da me iznajmi kao deo sporazuma o garanciji, ona je povećanje inteligencije nazvala „paklenim kompromisom“.

Ovaj brod nije bio moja odgovornost i na njemu nije bilo ljudskih klijenata na koje sam morao da pazim da ih nešto ne povredi, da ne povrede sami sebe, ili se povrede međusobno. Ali ovo je bio fin brod sa začuđujuće malo obezbeđenja i pitao sam se zašto vlasnici nisu na njemu ostavili nekoliko ljudi da motre na njega. Kao i kod većine transportera kojima su upravljali botovi, sudeći po shematskom prikazu, na brodu ima dronova za obavljanje popravki, ali svejedno.

Nastavio sam da patroliram dok nisam osetio kako se palubom pronelo kloparanje i zveket, što je značilo da se brod upravo odvojio od prstena i pokrenuo. Napetost zbog koje sam bio na samo 97 procenata kapaciteta je popustila; život ubibota je i inače stresan, ali proći će dosta vremena dok se ne naviknem da se krećem kroz prostore za ljude bez oklopa i bilo kakvog načina da sakrijem svoje lice.

Našao sam prostor gde se sastajala posada ispod kontrolne palube i smestio se u jednu od postavljenih stolica. Kabine za opravku i transportni sanduci nisu postavljeni, tako da je komforno putovanje za mene još uvek bila novost. Počeo sam da prebirem po novim medijima koje sam skinuo na tranzitnom prstenu. Bilo je nekoliko zabavnih kanala koji nisu bili dostupni na kompanijinom delu Port Frikomersa, a koji su sadržali dosta novih drama i akcionih serija.

Zapravo, nikada ranije nisam imao duže periode neometanog slobodnog da dokono sve pregledam i organizujem i sasvim se posvetim tome, a da ne moram da pratim višestruke sisteme i fidove klijenata. Još uvek sam se navikavao na to. Pre ovoga sam bio ili na dužnosti, ili dežuran, ili zarobljen u kabini u stanju pripravnosti i čekao

da budem aktiviran zbog nekog ugovora.

Odabrao sam novu seriju koja je delovala zanimljivo (oznake su obećavale ekstragalaktičko istraživanje, akciju i misterije) i počeo prvu epizodu. Bio sam spreman da se udobno smestim, dok ne dođe vreme da razmislim o tome šta ću raditi kada stignem na svoje odredište, što sam nameravao da odlažem do poslednjeg trenutka. A onda je kroz moj fid neko rekao: Imao si sreće.

Uspravio sam se. Bilo je toliko neočekivano da mi je iz organskih delova udario adrenalin.

Transporteri ne pričaju rečima, čak ni kroz fid. Koriste slike i nizove podataka da te upozore na probleme, ali nisu dizajnirani za razgovore.

To mi nije predstavljalo problem, jer ni ja nisam bio dizajniran za razgovor. Podelio sam svoje sačuvane medije sa prvim transporterom, a on mi je dao pristup svojim kom i fid tokovima kako bih mogao da se uverim da niko ne zna gde sam i na tome se završavala sva naša interakcija.

Džarnuo sam oprezno kroz fid, pitajući se da li sam se prevario.

Imao sam sposobnost skeniranja, ali bez dronova – moj domet je bio ograničen, a uz svu zaštitu i opremu oko sebe, hvatao sam samo pozadinska očitavanja sa sistema broda. Ko god da je bio vlasnik broda, želeo je da omogući korporacijsko istraživanje; jedine sigurnosne kamere bile su na vratancima, u prostoru za posadu nije bilo ničega. Bar ne nečega što sam mogao da vidim. Ali prisustvo na fidu je bilo previše veliko i rašireno za čoveka ili augmentovanog čoveka, toliko sam mogao da vidim čak i kroz fid zidove koji su nas štitili. I zvučalo je kao bot. Kada ljudi govore u fid, moraju da subvokalizuju, a njihov mentalni glas obično zvuči isto kao njihov fizički glas. Čak i augmentovani ljudi sa punim interfejsima to rade.

Možda je pokušavao da bude ljubazan, pa je samo bio nevešt u komunikaciji. Rekao sam naglas: „Zašto imam sreće?“ Zato što niko nije shvatio šta si ti.

To me nije mnogo umirilo. Pitao sam oprezno: „A šta ti misliš da sam?“ Ako je bio neprijatelj, nisam imao mnogo izbora. Transporterbotovi nemaju tela, osim samog broda. Ono što bi predstavljalo njegov mozak nalazilo bi se iznad mene, blizu mosta gde bi bila smeštena ljudska posada. A nije kao da sam imao bilo kuda da idem; izlazili smo iz prstena i lagano napredovali ka crvotočini.

Rekao je: Ti si odmetnuta bezbednosna jedinica, čovek-bot konstrukt sa poremećenim modulom za upravljanje. Lecnuo sam se kada me je džarnuo kroz fid. Rekao je: Ne pokušavaj da hakuješ moje sisteme i za 0,00001 sekundu spustio svoj zid.

To je bilo dovoljno vremena da steknem jasnu sliku sa čim imam posla. Deo njegove funkcije bio je ekstragalaktička astronomska analiza, a sada je sav taj kapacitet obrade podataka stajao neiskorišćen dok je on teglio teret, čekajući svoju sledeću misiju. Mogao je da me zgnječi kao bubu kroz fid, da se probije kroz moj zid i druge sisteme zaštite i obriše mi memoriju. Verovatno dok istovremeno planira svoj skok kroz crvotočinu, procenjuje koliko je hrane potrebno za punu posadu za narednih 66.000 sati, obavlja više neuroloških operacija u ambulanti i pobeđuje kapetana u tavli. Nikada ranije nisam direktno komunicirao sa nečim ovoliko moćnim.

Napravio si grešku, ubibote, baš gadnu grešku. Kako sam, dođavola, mogao da znam da postoje transporteri dovoljno svesni da budu zlobni. Na fidu za zabavu stalno sam nailazio na zle botove, ali to nije bilo stvarno, to je bila samo strašna priča, fantazija.

Mislio sam da je to fantazija.

Rekao sam: „U redu“, isključio svoj fid i šćućurio se u stolici.

Obično se ne plašim koječega, onako kako se ljudi plaše. Pogođen sam na stotine puta, toliko puta da sam prestao da brojim, toliko puta da je kompanija prestala da broji. Grickala me je neprijateljska fauna, pregazila me je teška mašinerija, klijenti su me mučili zabave radi, memorija mi je prečišćena, itd., itd. Ali unutrašnjost moje glave bila je samo moja +33.000 sati i navikao sam se sada na to. Želeo sam da

ostanem ovakav kakav sam.

Transporter nije odgovorio. Pokušao sam da smislim protivmere za sve najrazličitije načine na koje je mogao da me povredi i kako bih ja njega mogao da povredim. Ličio je više na bezbednosnu jedinicu nego na bota, toliko da sam se zapitao da nije konstrukt, da negde u njegovim sistemima nije zakopano klonirano organsko moždano tkivo. Nikada nisam pokušao da hakujem drugu bezbednosnu jedinicu. Možda bi bilo najbezbednije da tokom celog putovanja pređem u stanje pripravnosti i aktiviram buđenje kada stignemo do mog odredišta. Mada bih tako bio otvoren za napade njegovih dronova.

Gledao sam kako sekunde prolaze, čekajući da vidim da li će reagovati. Bilo mi je drago što sam primetio da nema kamera i nisam se ni potrudio da hakujem sigurnosni sistem broda. Sada sam razumeo zašto su ljudi verovali da mu nije potrebna dodatna zaštita. Bot sa potpunom kontrolom nad svojim okruženjem i inicijativom i slobodom da samostalno dela, može da odbije svaki pokušaj ukrcavanja.

Otvorio mi je vratanca. Želeo me je ovde.

Uh-oh.

A onda je rekao: Možeš nastaviti da puštaš medije.

Samo sam se oprezno šćućurio.

Dodao je: Nemoj da se duriš.

Bio sam uplašen, ali to me je dovoljno naljutilo da mu pokažem da to što mi radi nije ništa novo. Poslao sam preko fida: Bezbednosne jedinice se ne dure. To bi aktiviralo kaznu modula za upravljanje i priložio nekoliko kratkih snimaka iz svoje memorije kako to zapravo izgleda.

Sekunde su prešle u minut, pa još jedan, pa još tri. To ljudima ne zvuči kao mnogo, ali za razgovor između botova ili, izvinjavam se, između čovek-bot konstrukta i bota, to je mnogo vremena.

A onda je rekao: Žao mi je što sam te uplašio.

Okej, dobro. Ako mislite da sam verovao tom izvinjenju, ne znate ubibota. Najverovatnije je igrao neku igru sa mnom. Rekao sam: „Ne želim ništa od tebe. Želim samo da se odvezem do tvog sledećeg odredišta.“ Objasnio sam to ranije, pre nego što mi je otvorio vratanca, ali vredelo je ponoviti.

Osetio sam kako se ponovo povukao iza zida. Čekao sam i pustio da moj cirkulacioni sistem pročisti hemikalije proizvedene strahom.

Prošlo je još vremena i počeo sam da se dosađujem. Ovo sedenje me je previše podsećalo na čekanje u kabini nakon što bih bio aktiviran, čekanje novih klijenata da prime isporuku, sledećeg dosadnog ugovora.

Ako namerava da me uništi, mogao bih bar da odgledam nešto medija pre nego što se to dogodi. Počeo sam ponovo novu seriju, ali još uvek sam bio previše uzrujan da bih uživao u njoj, pa sam je zaustavio i počeo ponovo da gledam staru epizodu Uspona i pada meseca utočišta.

Posle tri epizode, bio sam smireniji i protiv volje počeo da shvatam perspektivu transportera. Bezbednosna jedinica bi mogla da mu nanese dosta unutrašnje štete, a odmetnute bezbednosne jedinice nisu baš bile poznate po tome što se pritaje i izbegavaju nevolju. Nisam povredio poslednji transporter kojim sam se povezao, ali on to nije znao. Nisam razumeo zašto mi je dozvolio da se ukrcam, ako zaista nije želeo da me povredi. Da sam transporter, ja ne bih sebi verovao.

Možda je bio poput mene i iskoristio priliku zato što se ukazala, ne zato što je znao šta želi.

Ali i dalje je bio kreten. Šest epizoda kasnije, ponovo sam osetio transporter kako vreba na fidu. Ignorisao sam ga, mada je sigurno znao da znam da je tamo.

Ljudskim jezikom rečeno, bilo je kao da pokušavaš da ignorišeš nekog velikog ko dahće dok ti preko ramena gleda lični ekran. Dok se naginje na tebe. ***

Odgledao sam još sedam epizoda Meseca utočišta dok mi je on bio na fidu. A onda me je pingovao, kao da ne znam da mi je sve vreme na fidu, i poslao mi zahtev da se vratim na novu avanturističku seriju koju sam počeo da gledam kada me je prekinuo.

(Zvala se Skakači kroz svetove i bila je o samostalnim istraživačima koji su proširili crvotočinu i prsten mreže u nenaseljene zvezdane sisteme. Izgledala je vrlo nerealno i netačno, a to je bilo baš ono što mi se sviđalo.) „Dao sam ti kopiju svih mojih medija kada sam se ukrcao“, rekao sam. Nisam želeo da razgovaram sa njim kroz fid kao da mi je klijent. „Jesi li je uopšte pogledao?“ Proverio sam da u njoj nema viralnih malvera i drugih opasnosti.

Jebi se, pomislio sam i vratio se na Mesec utočište.

Dva minuta kasnije, ponovio je ping i zahtev.

Rekao sam: „Gledaj ga sam.“ Pokušao sam. Mogu lakše da procesiram medije kroz tvoj filter.

To me je nateralo da se zaustavim. Nisam razumeo u čemu je problem.

Objasnio je: Kada moja posada pušta medije, ne mogu da procesiram kontekst. Ljudske interakcije i okruženja izvan mog trupa su mi velikim delom nepoznati.

Sada sam razumeo. Morao je da pročita moje reakcije na seriju da bi zaista razumeo šta se dešava. Ljudi su koristili fid drugačije nego botovi (i konstrukti), tako da kada je njegova posada puštala svoje medije, njihove reakcije nisu postale deo podataka.

Bilo mi je čudno što je transportera manje zanimao Mesec utočište, čija se radnja dešavala na jednoj koloniji, nego Skakači kroz svetove, koja je bila o posadi velikog istraživačkog broda. Pomislili biste da to previše podseća na posao – izbegavao sam serije o istraživačkim

timovima i rudarskim instalacijama – ali možda su mu poznate stvari bile jednostavnije.

Bio sam u iskušenju da kažem ne. Ali ako sam mu bio potreban da gledam seriju koju je želeo, onda nije mogao da se naljuti i uništi mi mozak. Osim toga, i ja sam želeo da gledam seriju. „Nije realistična“, rekao sam mu. (Zamislite to izgovoreno najsarkastičnijim tonom koji možete i imaćete neku predstavu kako je zvučalo.)

I tako smo gledali Skakače kroz svetove. Nije se žalio zbog nedostatka realizma. Posle tri epizode, uzrujao bi se svaki put kada bi neki sporedni lik bio ubijen. Kada je u dvadesetoj epizodi umro jedan od glavnih likova, morao sam da pauziram epizodu na sedam minuta dok je on sedeo tamo na fidu i radio ono što već botovi rade, a što je ekvivalent zurenju u zid – pretvarao se da mora da obavi dijagnostiku.

A onda mu je, kada je četiri epizode kasnije taj lik ponovo oživeo, toliko laknulo da smo morali da gledamo tu epizodu tri puta pre nego što je hteo da nastavi dalje.

Na vrhuncu jednog od glavnih zapleta, bilo je nagoveštaja da bi brod mogao biti katastrofalno oštećen, a članovi posade ubijeni ili ranjeni i transporter se plašio da gleda. (On se, naravno, nije tako izrazio, ali, da, plašio se da gleda.) Do tada sam već postao mnogo milostiviji prema njemu, pa sam mu dozvolio da polako uđe u epizodu, gledajući po jedan ili dva minuta odjednom.

Kada se završila, samo je sedeo, i ne pretvarajući se da obavlja dijagnostiku. Sedeo je tako celih deset minuta, što je za jednog tako sofisticiranog bota mnogo vremena za obradu. A onda je rekao: Ponovo, molim.

I tako sam ponovo pustio prvu epizodu. ***

Nakon što smo još dva puta odgledali Skakače kroz svetove, želeo je da pogleda sve ostale serije o ljudima na brodovima koje sam imao. Mada se, kada smo naleteli na jednu zasnovanu na istinitoj priči, u kojoj je brodu probijen trup, a dekompresija ubila nekoliko članova posade (ovoga puta trajno), toliko uzrujao da sam morao da filtriram sadržaj.

Kako bih mu dao priliku da malo predahne, predložio sam Mesec utočište. Pristao je.

Posle četiri epizode, pitao me je: U ovoj priči nema bezbednosnih jedinica.

Sigurno je mislio da mi je Mesec utočište omiljena iz istog razloga iz koga je on voleo Skakače kroz svetove. Odgovorio sam: „Ne. Nema mnogo serija sa bezbednosnim jedinicama, a oni su ili negativci ili pomoćnici negativca.“ Jedine bezbednosne jedinice u zabavnim medijima bile su odmetnici, kojima je cilj bio da pobiju sve ljude, valjda zato što su zaboravili ko je sagradio kabine za opravku. U nekim od najgorih serija, bezbednosne jedinice bi ponekad imale seks sa ljudskim likovima. Ovo je bilo neobično netačno, a osim toga i anatomski komplikovano. Konstrukti sa ljudskim delovima vezanim za seksulne odnose su seks-botovi, ne bezbednosne jedinice. Seks-botovi nemaju unutrašnje sisteme oružja, tako da nije kao da ih je lako pobrkati sa bezbednosnim jedinicama. (Bezbednosne jedinice takođe ne pokazuju apsolutno nikakvo zanimanje za ljudski ili bilo kakav drugi seks, verujte mi.)

Istina, bilo bi teško predstaviti prave bezbednosne jedinice u vizuelnim medijima, što bi uključivalo opisivanje sati stajanja u zatupljujućoj dosadi, dok se tvoji nervozni klijenti pretvaraju da nisi tu.

Ali ni u knjigama nije bilo opisa bezbednosnih jedinica. Pretpostavljam da ne možeš da ispričaš priču sa tačke gledišta nečega za šta ne misliš da ima svoju tačku gledišta.

Rekao je: Opis je nerealističan.

(Znate već, samo zamislite sve to što kaže u najsarkastičnijem mogućem tonu.)

„Postoji nerealistično koje te udalji od stvarnosti i nerealistično koje te podseti na to da te se svi plaše.“ Na fidu za zabavu, bezbednosne jedinice su bile ono što su klijenti očekivali: bezdušne mašine za ubijanje koje bi svakog časa mogle da se odmetnu, bez ikakvog razloga, uprkos modulima za upravljanje.

Transporter je 1,6 sekundi razmišljao o tome. Nešto manje sarkastičnim tonom rekao je: Ne voliš svoju funkciju. Ne razumem kako je to moguće.

Njegova funkcija bila je da putuje kroz ono za šta je on mislio da je beskonačno fascinantni osećaj prostora i da se potrudi da svi njegovi ljudski i ostali putnici ostanu bezbedni unutar njegovog metalnog tela.

Naravno, on nije razumeo šta znači ne želeti da obavljaš svoju funkciju.

Njegova funkcija je bila sjajna. „Volim delove svoje funkcije.“ Voleo sam da štitim ljude i stvari.

Voleo sam da smišljam pametne načine kako da zaštitim ljude i stvari.

Voleo sam da budem u pravu.

Zašto si onda ovde? Ti nisi „slobodni bot“ koji traži svog staratelja, kome se, pretpostavljam, ne može jednostavno poslati poruka preko javnog kom releja na tranzitnom prstenu koji smo nedavno napustili.

Pitanje me je iznenadilo, jer nisam mislio da ga zanima išta drugo osim njega samog. Oklevao sam, ali već je znao da sam bezbednosna jedinica i već je znao da jednostavno ne postoji nijedna okolnost u kojoj bi bilo legalno i u redu da sam ovde.

Možda i zna ko sam ja. Poslao sam svoju kopiju vesti sa Port FriKomersa na fid. „To sam ja.“ Doktorka Mensa iz Organizacije Održanje te je kupila i dozvolila ti da odeš? „Da. Hoćeš da gledaš ponovo Skakače kroz svetove?“ Trenutak kasnije zažalio sam zbog tog pitanja. Znao sam da je to pokušaj da mu skrenem pažnju.

Ali on je rekao: Nije mi dozvoljeno da primam neodobrene putnike ili teret i morao sam da izmenim svoju evidenciju kako bih sakrio tvoje prisustvo. Trenutak je oklevao. Dakle, obojica imamo tajnu.

Nisam imao razloga da mu ne kažem, osim iz straha da ne zvučim glupo. „Otišao sam bez dozvole. Ponudila mi je dom sa njom na Održanju, ali nisam joj potreban tamo. Tamo im ne trebaju bezbednosne jedinice. A ja... nisam znao šta želim, da li želim ljudskog staratelja, što je samo drugi naziv za vlasnika. Znao sam da bi bilo lakše pobeći sa stanice nego pobeći sa planete. Zato sam otišao. Zašto si mi dozvolio da se ukrcam?“ Mislio sam da bih možda mogao da mu skrenem pažnju navodeći ga da priča o sebi. Ponovo greška. Rekao je: Zaintrigirao si me, a prevoz tovara je dosadan bez putnika. Otišao si kako bi otputovao na Stanicu Kju, objekat za eksploataciju rude na RaviHajralu. Zašto? „Otišao sam kako bih pobegao sa Port FriKomersa i od kompanije.“ Čekao je. „Pošto sam imao priliku da razmislim, odlučio sam da odem na RaviHajral. Moram nešto da istražim, a to je najbolje mesto za to.“ Mislio sam da će pominjanje istraživanja zaustaviti njegova pitanja, pošto se razumeo u istraživanje. Ali i nije baš. Na tranzitnom prstenu su ti bili na raspolaganju fidovi javne biblioteke, sa razmenom podataka sa planetarnom arhivom. Zašto tamo ne bi istraživao? Moja brodska arhiva je opsežna. Zašto nisi tražio pristup njoj?

Nisam odgovorio. Sačekao je celih trideset sekundi, a onda rekao: Sistemi konstrukata su prirodno inferiorni u odnosu na napredne botove, ali ti nisi glup.

Da, pa, jebi se i ti, pomislio sam i pokrenuo sekvencu isključivanja.

TREĆE POGLAVLJE

Trgao sam se iz sna četiri sata kasnije, kada je počeo moj automatski ciklus dopunjavanja. Transporter je odmah rekao: To je bilo nepotrebno detinjasto. „Šta ti znaš o deci?“ Sada sam bio još više ljut, jer je bio u pravu.

Isključivanje i vreme koje sam proveo neaktivan oterali bi ili odvratili čoveka; transporter je samo sačekao da nastavi raspravu.

Moja posada uključuje nastavnike i učenike. Sakupio sam mnogo primera detinjastog.

Samo sam sedeo i pušio se od besa. Hteo sam da nastavim s gledanjem medija, ali znao sam da bi on mislio kako to znači da sam popustio, prihvativši neizbežno. Tokom čitavog svog postojanja, bar onih delova kojih se sećam, nisam ni radio ništa drugo do prihvatao neizbežno. Umorio sam se od toga.

Sada smo prijatelji. Ne razumem zašto ne želiš da razgovaraš o svojim planovima.

Ta izjava me je užasno zapanjila i razgnevila. „Mi nismo prijatelji.

Prvo što si uradio kada smo krenuli bilo je da mi pretiš“, napomenuo sam.

Morao sam da se uverim da ne pokušavaš da me povrediš.

Primetio sam da je rekao „pokušavaš“ a ne „nameravaš“. Da mu je iole bilo stalo do mojih namera, ne bi me ni pustio da se ukrcam. Uživao je u tome da mi pokaže da je moćniji od bezbednosne jedinice.

Mada nije grešio u vezi s onim „pokušavaš“. Dok sam gledao epizode, uspeo sam da obavim neke analize na njemu, uz pomoć

shematskih prikaza na njegovom javnom fidu i specifikacija sličnih transportera dostupnih na neobezbeđenim delovima njegove baze podataka. Otkrio sam dvadeset sedam različitih načina da ga učinim neoperativnim i tri da ga dignem u vazduh. Ali nije me zanimao scenario u kome bismo se obojica uništili.

Ako se iz ovoga izvučem netaknut, moraću da nađem ljubazniji, gluplji transporter kao svoj sledeći prevoz.

Nisam odgovarao, a do sada sam već znao da on to ne podnosi.

Rekao je: Izvinio sam se. I dalje nisam odgovarao. Dodao je: Moja posada me uvek smatra dostojnim poverenja.

Nije trebalo da mu dozvolim da odgleda sve one epizode Skakača kroz svetove. ,Ja nisam tvoja posada. Ja nisam čovek. Ja sam konstrukt.

Konstrukti i botovi ne mogu da veruju jedni drugima.“ Deset dragocenih sekundi vladala je tišina, mada sam po skoku u njegovoj fid aktivnosti znao da nešto radi. Shvatio sam da sigurno pretražuje svoje baze podataka, tražeći način da opovrgne moju izjavu.

A onda je rekao: A zašto ne?

Proveo sam toliko vremena pretvarajući se da sam strpljiv sa ljudima koji postavljaju glupa pitanja. Trebalo je da imam više samokontrole. „Zato što i jedni i drugi moramo da slušamo naređenja ljudi. Neki čovek bi mogao da ti kaže da prečistiš moju memoriju. Neki čovek bi mogao meni da kaže da uništim tvoje sisteme.“ Mislio sam da će se pobuniti kako nikako ne bih mogao da ga povredim, što bi poremetilo ceo razgovor.

Ali on je rekao: Ovde sada nema ljudi.

Shvatio sam da sam zarobljen u ćorsokaku u ovom razgovoru, sa transporterom koji se pretvara da mora ovo da razjasni kako bi me naveo da to jasno izgovorim samom sebi. Nisam znao na koga sam više ljut, na sebe ili na njega. Ne, definitivno sam bio više ljut na njega.

Sedeo sam tamo neko vreme, želeći da se vratim medijima, bilo

kom mediju, samo da ne razmišljam o ovome. Osećao sam ga na fidu, kako čeka, posmatra me, usmerivši na to svu svoju pažnju, osim ništavne količine svesti koja mu je bila potrebna da ostane na kursu.

Da li je uopšte bilo važno da li zna? Da li sam se plašio da će to saznanje promeniti njegovo mišljenje o meni? (Koliko sam mogao da vidim, njegovo mišljenje je već bilo prilično nisko.) Da li mi je zaista bilo stalo do toga šta jedan skot od istraživačkog transportera misli o meni?

Nije trebalo sebi da postavim to pitanje. Osetio sam kako me je preplavio talas nemara i znao sam da ne mogu to da dozvolim. Ako nameravam da sledim svoj plan, takav kakav je, morao sam da marim.

Ako dozvolim sebi da ne marim, ko zna gde ću završiti. Vozeći se na glupim transporterima i gledajući medije dok me neko ne uhvati i verovatno ne proda ponovo kompaniji, ili me ne ubije zbog mojih neorganskih delova.

Rekao sam: „U jednom trenutku, pre otprilike 35.000 sati, dodeljen sam ugovoru na Stanici Kju, objektu za eksploataciju rude na RaviHajralu. Tokom tog zadatka sam se odmetnuo i pobio veliki broj klijenata. Moja memorija na taj događaj je delimično pročišćena.“ Pročišćavanja bezbednosne jedinice su uvek delimična, zbog organskih delova u našim glavama. Pročišćavanje ne može da izbriše memoriju iz organskog nervnog tkiva. „Moram da znam da li je do incidenta došlo zbog katastrofalnog kvara u mom modulu za upravljanje. To je ono što mislim da se dogodilo. Ali moram sa sigurnošću da znam.“ Oklevao sam, ali šta sad, već je znao sve ostalo. „Moram da znam da li sam hakovao svoj modul za upravljanje kako bih izazvao taj incident.“ Ne znam šta sam očekivao. Znao sam da postoji dublja veza između KIT-a (iliti Kretenskog Istraživačkog Transportera) i njegove posade nego što postoji između bezbednosnih jedinica i njihovih klijenata. Da se nije tako osećao u vezi s ljudima koje je prenosio i s kojima je radio, ne bi se toliko uzrujao kad god bi se nešto dogodilo likovima u Skakčima kroz svetove. Ne bih morao da izbacim sve serije zasnovane na istinitoj priči gde ljudska posada biva povređena. Znao sam šta

oseća, jer sam ja to isto osećao prema Mensi i Naučnoj organizaciji Održanje.

Rekao je: Zašto je tvoja memorija o tom incidentu prečišćena?

To nije bilo pitanje koje sam očekivao. „Zato što su bezbednosne jedinice skupe, a kompanija nije želela da na mene izgubi više novca nego što je već izgubila.“ Došlo mi je da se uzvrpoljim. Došlo mi je da mu kažem nešto toliko uvredljivo da me ostavi na miru. Zaista sam želeo da prestanem da razmišljam o ovome i da gledam Mesec utočišta. „Ili sam ih ubio usled nekog kvara, a onda hakovao modul za upravljanje, ili sam hakovao modul za upravljanje kako bih mogao da ih ubijem“, rekao sam. „To su jedine dve mogućnosti.“ Da li su svi konstrukti tako logični?, pitao je Kretenski Istraživački Transporter sa ogromnim kapacitetom obrade podataka, čiju sam metaforičnu ruku morao da držim jer je bio emotivno pogođen fiktivnom serijom na medijima.

Nisam imao pojma na šta je mislio. „Dobro, koje su prve dve mogućnosti koje treba da razmotrimo?“ Da se to ili dogodilo ili se nije dogodilo.

Morao sam da ustanem i počnem da šetkam.

Ignorišući me, KIT je nastavio: Ako se dogodilo, da li si ti to izazvao, ili te je neki spoljašnji uticaj iskoristio da to izazove? Ako je to izazvao neki spoljašnji uticaj, zašto? Ko je imao koristi od tog incidenta?

KIT kao da je bio zadovoljan što je tako jasno izložio problem.

Nisam bio siguran da sam bio i ja. „Znam da sam mogao da hakujem svoj modul za upravljanje.“ Pokazao sam na svoju glavu. „Ovde sam zbog toga što sam hakovao svoj modul za upravljanje.“ Ako je tvoja sposobnost da hakuješ svoj modul za upravljanje ono što je izazvalo incident, zašto nije periodično proveravan i zašto

hakovanje nije otkriveno?

Hakovanje modula ne bi imalo svrhe ako nisam mogao da prevarim standardnu dijagnostiku. Ali... Kompanija je bila škrta i nemarna, ali ne i glupa. Držali su me u centru za raspoređivanje povezanom sa korporativnom poslovnicom, tako da nisu očekivali bilo kakvu potencijalnu opasnost.

KIT je rekao: U pravu si da je neophodno sprovesti dalju istragu kako bismo u potpunosti razumeli ovaj incident. Šta nameravaš dalje da preduzmeš?

Prestao sam da hodam. Znao je šta nameravam dalje da preduzmem.

Da odem na RaviHajral, potražim informacije. U bazi znanja kompanije nije bilo ničega čemu bih mogao da pristupim a da me ne uhvate, ali sistemi na samom RaviHajralu možda nisu toliko dobro zaštićeni. A možda će se, kada ponovo vidim to mesto, probuditi nešto u mom ljudskom nervnom tkivu. (Nisam se naročito radovao tom delu, ako se dogodi.) Osetio sam da KIT ponovo to radi, postavlja pitanja na koja zna odgovor kako bi me naterao da priznam stvari koje nisam želeo da priznam. Odlučio sam da jednostavno preskočim do kraja. „Kako to misliš?“ Identifikovaće te kao bezbednosnu jedinicu.

To me je malo zabolelo. „Mogu da prođem kao augmentovani čovek.“ Augmentovani ljudi se ipak smatraju ljudima. Ne znam da li ima augmentovanih ljudi sa dovoljno implantanata da podsećaju na bezbednosne jedinice. Čini se malo verovatnim da bi neki čovek želeo toliko implantanata, ili da bi preživeo bilo kakvu katastrofalnu povredu zbog koje bi mu oni bili neophodni. Ali ljudi su čudni. Kako god, nisam nameravao da dozvolim da iko vidi više od onoga što baš mora.

Izgledaš kao bezbednosna jedinica. Krećeš se kao bezbednosna jedinica. Poslao je čitav niz slika na fid, poredeći snimak mene kako se krećem njegovim hodnicima i kabinama sa snimcima različitih članove njegove posade u istom prostoru. Opustio sam se, osetivši olakšanje što sam napustio tranzitni prsten, ali nisam izgledao mnogo opušteno.

Izgledao sam kao bezbednosna jedinica koja patrolira. „Na tranzitnim prstenovima niko nije primetio“, rekao sam. Znao sam da rizikujem. Provukao sam se do sada zato što ljudi i augmentovani ljudi u komercijalnim transportnim prstenovima nisu videli bezbednosne jedinice osim na zabavnom fidu ili na vestima, gde smo uglavnom ubijali ljude ili smo već bili razneti u paramparčad. Da me je ugledao iko ko je ikada radio dugoročni ugovor sa bezbednosnim jedinicama, postojala bi velika šansa da shvati šta sam.

KIT je izvukao mapu. Stanica Kju objekta za eksploataciju rude na RaviHajralu bila je treći najveći mesec jednog gasovitog džina. Mapa se rotirala, a najrazličitije rudarske instalacije, centri za podršku i luka bili su obeleženi na njoj. Postojala je samo ta jedna luka. Ove instalacije će zaposliti/su zaposlile bezbednosne jedinice. Videće te ljudski nadzorni organi koji su radili sa bezbednosnim jedinicama.

Mrzim kada je KIT u pravu. ,Ja tu ništa ne mogu da uradim.“ Ne možeš da izmeniš svoju konfiguraciju.

Osetio sam skepticizam kroz fid. „Ne, ne mogu. Pogledaj specifikacije bezbednosnih jedinica.“ Na bezbednosnim jedinicama se nikada ne rade izmene. Sa još primetnijim skepticizmom. Očigledno je izvukao sve informacije o bezbednosnim jedinicama u svojoj bazi podataka i apsorbovao ih. „Ne. Seks-botovi su izmenjeni.“ Bar su oni koje sam video bili izmenjeni. Neki su većim delom bili standardne jedinice, uz nekoliko izmena, drugi su bili radikalno drugačiji. „Ali to se radi u centru za raspoređivanje, u kabinama za opravku. Da bih uradio nešto takvo bila bi mi potrebna ambulanta. Kompletna, ne samo komplet za prvu pomoć.“ Rekao je: Ja imam kompletnu ambulantu. Izmene se mogu izvršiti tamo.

To je bilo tačno, ali čak i tako dobra ambulanta kakvu je KIT imao,

koja je u stanju da samostalno izvede hiljade procedura na ljudima, ne bi imala program da fizički izmeni bezbednosnu jedinicu. Možda bih mogao da je navodim kroz taj proces, ali postojao je jedan veliki problem s tim. Izmene na mojim organskim i neorganskim komponentama dovele bi do katastrofalnog gubitka funkcija, ako ne budem bio i deaktiviran dok se one vrše. „U teoriji. Ali ne mogu da upravljam ambulantom dok se na meni vrše izmene.“ Ja mogu.

Nisam ništa rekao. Počeo sam ponovo da prebiram po svojim medijima.

Zašto ne odgovaraš?

Do sada sam već dovoljno dobro znao KIT-a da znam da me neće ostaviti na miru i zato sam mu rekao bez uvijanja. „Želiš da ti poverim da izmeniš moju konfiguraciju dok sam neaktivan? Kada sam bespomoćan?“ Imao je dovoljno drskosti da zvuči uvređeno: Pomažem svojoj posadi u mnogim procedurama.

Ustao sam, ushodao se, zurio dva minuta u pregradni zid, a onda obavio dijagnostiku. Konačno sam rekao: „Zašto želiš da mi pomogneš?“ Navikao sam da pomažem svojoj posadi oko opsežnih analiza podataka i brojnih drugih eksperimenata. Dok sam u režimu transportera, moj neiskorišćeni kapacitet mi je zamoran. Rešavanje tvojih problema je zanimljiva vežba lateralnog razmišljanja. „Znači, dosadno ti je? Ja bih bio najbolja igračka koju si ikada imao?“ Dok sam bio u inventaru, dao bih sve za dvadeset jedan ciklus neposmatranog slobodnog vremena. Nisam mogao da sažaljevam KITa. „Ako ti je dosadno, gledaj medije koje sam ti dao.“ Svestan sam toga da će za tebe tvoj opstanak kao odmetnute

bezbednosne jedinice biti doveden u pitanje.

Krenuo sam da ga ispravim, a onda se zaustavio. Ja o sebi nisam razmišljao kao o odmetniku. Hakovao sam svoj modul za upravljanje, ali sam nastavio da slušam naređenja, bar većinu njih. Nisam pobegao od kompanije; doktorka Mensa me je legalno kupila. Mada sam napustio hotel bez njene dozvole, nije mi rekla ni da ne idem. (Da, znam da ovo poslednje ne ide mnogo u korist mojoj odluci.)

Odmetnute jedinice su pobile njihove klijente ljude i augmentovane ljude. Ja sam... to jednom uradio. Ali ne dobrovoljno. „Moj opstanak nije doveden u pitanje ako nastavim da se prevozim nenastanjenim transporterima.“ I ako naučim da izbegavam one kretenske, koji žele da mi prete i preispituju sve moje odluke i pokušavaju da me nagovore da uđem u ambulantu kako bi mogli na meni da izvrše eksperimentalnu operaciju.

Da li je to sve što želiš? Ne želiš da se vratiš svojoj posadi?

Nestrpljivo sam odgovorio: ,Ja nemam posadu.“ Poslao mi je sliku iz vesti koju sam mu dao, grupnu sliku Naučne organizacije Održanje. Svi su bili u svojim sivim uniformama, smešeći se za timski portret snimljen na početku ugovora. Ovo nije tvoja posada?

Proveo sam hiljade sati na medijima gledajući ili čitajući o grupama fiktivnih ljudi koji su mi se sviđali. Onda sam završio sa grupom stvarnih ljudi koje sam mogao da gledam i da mi se sviđaju, a onda je neko pokušao da ih ubije, i dok sam ih štitio, morao sam da im kažem da sam hakovao svoj modul za upravljanje. I zato sam otišao. (Da, znam da nije tako jednostavno.)

Pokušao sam da razmislim o tome zašto nisam želeo da promenim svoju konfiguraciju, čak i kako bih zaštitio sebe. Možda zato što je to bilo nešto što ljudi rade seks-botovima. Ja sam bio ubibot, moram da imam više standarde.

Nisam želeo da izgledam više ljudski nego što već jesam. Čak i kada sam još uvek bio u oklopu, nakon što su moji klijenti iz Održanja videli moje ljudsko lice, želeli su da se prema meni odnose kao prema osobi.

Naterali su me da se vozim u delu za posadu skakača, pozivali su me na svoje strateške sastanke, razgovarali sa mnom. O mojim osećanjima.

Nisam to mogao da podnesem.

Ali više nisam imao oklop. Moj izgled, moja sposobnost da prođem kao augmentovani čovek, morali su da budu moj novi oklop. Ne bi upalilo ako ne mogu da prođem među ljudima koji su bili upoznati sa bezbednosnim jedinicama.

Ali to mi se činilo besmislenim i osetio sam kako me preplavljuje još jedan „baš me briga“ talas. Zašto bi me bilo briga? Voleo sam ljude, voleo sam da ih gledam na fidu za zabavu, gde nisu mogli da stupe u kontakt sa mnom. Gde je to bilo bezbedno. I za mene i za njih.

Da sam se vratio na Održanje sa doktorkom Mensom i ostalima, možda bi mogla da garantuje moju bezbednost, ali da li bih ja zaista mogao da garantujem da je ona bezbedna od mene?

Izmena moje fizičke konfiguracije i dalje mi se činila drastičnom.

Ali i hakovanje mog modula za upravljanje je bilo drastično. To što sam ostavio doktorku Mensu je bilo drastično.

KIT je, gotovo molećivo, rekao: Ne razumem zašto je ovo težak izbor.

Nisam ni ja razumeo, ali nisam nameravao to da mu kažem.

Trebala su mi dva ciklusa da razmislim o tome. Nisam o tome razgovarao sa KIT-om, kao ni o bilo čemu drugom, iako smo nastavili da zajedno gledamo medije, a on je pokazivao uzdržanost za koju nisam mislio da je poseduje i nije pokušao da zapodene svađu sa mnom.

Znao sam da sam do sada imao sreće. Na transporteru koji sam iskoristio da odem sa Port FriKomersa, poredio sam se sa snimcima

ljudi, pokušavajući da izdvojim koji bi to faktori mogli da utiču na to da budem identifikovan kao bezbednosna jedinica. Ponašanje koje je bilo najlakše ispraviti bilo je nestrpljivo kretanje. Ljudi i augmentovani ljudi prebacuju težinu sa noge na nogu dok stoje, reaguju na iznenadne zvukove i jarko svetlo, češu se, nameštaju kosu, proveravaju u džepovima i torbama da li su tu stvari za koje već znaju da su tu.

Bezbednosne jedinice se ne pomeraju. Naše standardno podešavanje je da stojimo i zurimo u stvari koje čuvamo. Ovo je delom zato što našim neorganskim delovima nije potreban pokret kao što je potreban organskim. Ali uglavnom je to zato što ne želimo da privlačimo pažnju na sebe. Svaki neobičan pokret mogao bi navesti nekog čoveka da pomisli da sa tobom nešto nije u redu, što bi ga navelo da te još pažljivije prouči. Ako zaglaviš sa jednim od loših ugovora, to bi moglo navesti ljude da narede centralnom sistemu da upotrebi tvoj modul za upravljanje da te imobiliše.

Nakon što sam analizirao ljudski pokret, zapisao sam sebi neki kod, da me natera da periodično obavim nasumični niz pokreta ako nepomično stojim. Da promenim disanje kao reakciju na promene u kvalitetu vazduha. Da variram brzinu kojom hodam, da vodim računa da na podsticaje reagujem fizički, umesto da ih samo skeniram ili ubeležim. Ovaj kod mi je pomogao da prođem drugi tranzitni prsten.

Ali da li ću moći da se provučem na prstenu ili instalaciji koje posećuju ljudi koji su često viđali bezbednosne jedinice ili radili sa njima?

Izmenio sam malo svoj kod i zatražio od KIT-a da me ponovo snimi dok prolazim kroz hodnike i odeljke. Trudio sam se da izgledam onoliko ljudski koliko je to bilo moguće. Navikao sam da mi u društvu ljudi bude mentalno neugodno, pa sam uzeo taj osećaj i pokušao da ga izrazim u svojim fizičkim pokretima. Bio sam prilično zadovoljan rezultatom. Dok nisam pogledao snimak i uporedio ga sa KIT-ovim snimcima njegove posade i mojim snimcima bezbednosnih jedinica.

Jedini koga sam ovde zavaravao bio sam ja sam.

Promena u kretanju učinila je da izgledam više kao čovek, ali moje proporcije su tačno odgovarale drugim bezbednosnim jedinicama. Bio

sam dovoljno dobar da prevarim ljude koji nisu gledali u mene, pošto ljudi imaju običaj da ignorišu nestandardno ponašanje u tranzitnim javnim prostorima. Ali to možda ne bi prevarilo nekoga ko je bio rešen da me pronađe, ko je upozoren na mogućnost da je tamo odmetnuta bezbednosna jedinica i jednostavni sken podešen da traži veličinu, visinu i težinu bezbednosne jedinice sigurno bi me otkrio.

To je bio logičan izbor, očigledan izbor, ali i dalje bih radije zgulio svoju ljudsku kožu nego to uradio.

Moraću to da uradim.

Posle mnogo prepiranja, složili smo se da je najjednostavnija izmena, sa najboljim rezultatom, bila da skratimo moje noge i ruke za po dva centimetra. Ne zvuči kao velika promena, ali to je značilo da se moje fizičke proporcije ne bi više poklapale sa standardom za jedinice.

Promenilo bi način na koji hodam, na koji se krećem. Imalo je smisla i nije mi smetalo.

A onda je KIT rekao da moramo da izmenimo i kod koji kontroliše moje organske delove, kako bi na njima mogle da izrastu dlake.

Moja prva reakcija bila je – nema šanse. Imao sam kosu na glavi i obrve; to je bio deo konfiguracije bezbednosne jedinice koji smo delili sa seks-botovima, mada je kod koji je to kontrolisao regulisao da kosa bezbednosne jedinice ostane kratka kako ne bi smetala oklopu. Cela ideja konstrukta je da izgledamo kao ljudi, kako klijentima ne bi bilo neugodno zbog našeg izgleda. (Mogao sam da kažem kompaniji kako činjenica da su bezbednosne jedinice zastrašujuće mašine za ubijanje zapravo unervozi ljude bez obzira na to kako izgledaš, ali mene niko ne sluša.) Ostatak moje kože je, međutim, bio bez dlaka.

Rekao sam KIT-u da mi se tako više sviđa i da bi dodatne dlake samo privukle neželjenu pažnju. Odgovorio je da je mislio na fine, retke dlačice koje su ljudi imali na delovima svoje kože. KIT je obavio neke analize i došao do spiska bioloških osobina koje bi ljudi mogli da

primete ispod praga svesti. Kosa je bila jedino što bi moj izmenjeni kod mogao da proizvede i KIT je predložio da bi tako spojevi između mojih organskih i neorganskih delova na rukama, nogama, grudima i leđima više ličili na augmentacije, neorganske delove koje su ljudi implantirali iz medicinskih i drugih razloga. Napomenuo sam da su mnogi ljudi i augmentovani ljudi uklanjali dlake sa svojih tela, iz higijenskih ili kozmetičkih razloga, a i ko ih, dođavola, želi tamo. KIT je odgovorio da ljudi ne moraju da brinu da će ih identifikovati kao bezbednosne jedinice, tako da mogu da rade sa svojim telima šta god žele.

Hteo sam da nastavim da se raspravljam, jer u ovom trenutku nisam želeo da se složim sa bilo čime što je KIT rekao. Ali to se činilo beznačajnim u poređenju sa uklanjanjem dva centimetara sintetičke kosti i metala sa mojih nogu i ruku i izmenom koda za to koliko će mojih organskih delova izrasti oko njih.

KIT je imao alternativni, drastičniji plan koji je uključivao to da dobijem delove povezane sa seksom i rekao sam mu da to ne dolazi u obzir. Nisam imao delove povezane sa seksom i to mi se sviđalo. Video sam ljude kako imaju seks na fidu za zabavu i u svojim ugovorima, kada se od mene tražilo da snimam sve što moji klijenti kažu i rade. Ne, hvala, ne. Ne. Ali tražio sam od njega da izmeni port na mom zatiljku. To je bio osetljiv deo i nisam želeo da propustim priliku da se pobrinem za to.

Kada smo se složili oko procesa, stao sam ispred operacione sale.

Medsistem se upravo sterilisao i pripremao, te se u vazduhu osećao teški miris antibakterijskog sredstva, podsetivši me na svaki put kada bih uneo povređenog klijenta u ovakvu prostoriju. Razmišljao sam o tome kako bi sve ovo moglo da krene naopako i o užasnim stvarima koje bi KIT mogao da mi uradi ako želi.

KIT je pitao: Čemu odlaganje? Postoji li neki preliminarni proces koji treba završiti?

Nisam imao razloga da mu verujem, osim zbog toga kako je neprestano želeo da gleda medije o ljudskim brodovima i kako bi se

uzrujao kada je nasilje bilo previše realistično.

Uzdahnuo sam, skinuo odeću i legao na hiruršku platformu.

ČETVRTO POGLAVLJE

Kada sam se ponovo uključio, otkrio sam da sam na 26 procenata kapaciteta, ali procenat je polako rastao. Zglobovima na kolenima i laktovima kružio mi je bol, toliko intenzivan da nisam mogao da ga obradim. Ljudska koža me je svrbela, a i curio sam. Mrzeo sam to.

Nisam imao kapacitet da pristupim ijednom od medija ili ga pustim.

Mogao sam samo da ležim i čekam da se moji nivoi prilagode. Ako bih pokušao da se pomerim, bilo bi samo još gore. Poželeo sam da sam se odlučio za plan šesnaest – da učinim KIT-a neoperativnim – plan koji je statistički imao najveće izglede za uspeh a da ja ne pretrpim katastrofalno oštećenje u znak odmazde. I plan dva – da ga dignem u vazduh – trenutno mi je delovao prilično privlačno. Bilo je glupo što sam pristao na ovo.

Osećao sam se kao da sam u kabini nakon što sam bio raznet na komade, ali bez sposobnosti kabine da isključi više funkcije dok popravke ne budu završene. Znao sam da odlazak u taj medsistem neće moći da podesi nivo mog bola, ali nisam mislio da će biti ovoliko grozno. Nisam mogao da podesim ni sopstvenu temperaturu, ali nije mi bilo hladno, pošto je medsistem kontrolisao temperaturu sobe i platforme kako bi me držao na ugodnom nivou. Kabine to nisu radile i morao sam priznati da je bilo lepo.

Moji nivoi su postepeno počeli da se izjednačavaju i povratio sam dovoljno funkcija da snizim svoj senzor bola i isključim svrab. Trebalo mi je malo bola da mi kaže šta da ne pomeram dok ne bude završen rast svih mojih organskih delova.

KIT se muvao po mom fidu, ali, srećom, još uvek nije pokušao da razgovara sa mnom. Sa 75 posto kapaciteta, pokušao sam da se

uspravim u sedeći položaj.

Medsistem je počeo da šalje upozorenja, a KIT je rekao; Nema razloga da se sada pomeraš. Za vreme procedure, pretražio sam svoje baze informacija sa vestima za navedeni vremenski period, a u vezi s neobičnim nesrećama povezanim sa rudarstvom. Želiš li da čuješ zaključke koje sam doneo na osnovnu rezultata?

Polako sam se spustio, osetivši kako moji organski delovi prianjaju uz topli metal platforme. Sada sam curio na drugom mestu. Rekao sam KIT-u da znam kako da čitam jebene rezultate pretrage.

Verujem u tvoju stručnost u pucanju i ubijanju. Ti bi trebalo da veruješ u moju stručnost u analizi podataka.

Rekao sam mu dobro, kako god. Nisam mislio da će biti ičega korisnog.

Poslao je svoje zaključke na fid. Istina, imalo je smisla da će veliki broj smrti pod neobičnim okolnostima završiti u nekakvoj javnoj evidenciji dostupnoj višestrukim izvorima vesti, baš kao i incident sa DeltFolom. RaviHajral incident je možda zaveden kao nesreća, ali bila je uključena garancija kompanije tako da bi došlo do pravne borbe.

Mada, ako je u podacima stajalo da je bezbednosna jedinica sve pobila, to mi nije davalo nijednu informaciju koju već nisam imao.

Izveštaji u nekoliko arhiviranih vesti ukazuju na to da je mesto na kome se incident dogodio najverovatnije mala instalacija pod imenom Ganaka okno. Ta informacija dolazi iz izvora Kalidona, političkog entiteta na Korporacijskom obodu, gde se nalazilo Ganaka okno, finansirano od kompanije. Bilo je pedeset sedam nesrećnih slučajeva.

Kao uzrok je naveden „kvar na opremi“.

Bezbednosne jedinice su u inventaru bile zavedene kao oprema.

KIT je čekao, a kada ja nisam ništa rekao, dodao je: Dakle, tvoja prvobitna pretpostavka je bila tačna, do incidenta je zaista došlo.

Istraga sada može da se nastavi.

Želeo sam da se isključim, ali to bi poremetilo proces isceljenja.

KIT je pitao: Da li želiš da gledaš medije?

Nisam odgovorio, ali on je svejedno pustio epizodu Meseca utočišta.

Kada sam konačno bio u stanju da siđem sa platforme, pao sam na palubu, ali do kraja tog ciklusa gotovo sam se vratio u normalu. Prvo što sam uradio bilo je da sperem svu krv i ostale najrazličitije tečnosti u kupatilu priključenom medsistem ambulanti. Kancelarije obezbeđenja imale su prostorije gde sam mogao da sperem krv i tečnosti posle borbe ili opravke, ali nikada nisam koristio prostoriju namenjenu ljudima. KIT-ove su bile dobre, sa recikliranom tečnošću za čišćenje koja je toliko podsećala na vodu da ih je bilo teško razlikovati bez hemijske analize. Mogli ste da podesite temperaturu da bude toplije i lepo je mirisalo. Posle toga sam mirisao kao čisto ljudsko biće, što je bilo mnogo čudno.

Fina dlaka koja je izrastala na različitim mestima bila je čudna, ali nije me toliko nervirala kao što sam očekivao. Možda će biti nezgodno kada sledeći put budem morao da navučem uski kombinezon, ali izgleda da su se ljudi sa dlakama snalazili bez mnogo prigovora, pa sam zaključio da ću moći i ja. Promena u kodu učinila je da mi i obrve budu gušće, a kosa na glavi nekoliko centimetara duža. Osećao sam je i bilo je čudno.

Otišao sam u KIT-ov prostor za rekreaciju i upotrebio traku za trčanje i druge mašine da se testiram, uverivši se da moje oružje i dalje ispravno funkcioniše i da još uvek precizno nišanim. (Nisam probao da pucam iz njega, jer me je KIT obavestio da bih tako aktivirao protivpožarni sistem.)

Dugo sam se gledao u ogledalu.

Govorio sam sebi da još uvek izgledam kao bezbednosna jedinica bez oklopa, beznadežno izložena, ali istina je da sam zaista izgledao

kao čovek. A sada sam znao zašto nisam želeo ovo da radim.

Biće mi teže da se pretvaram da nisam osoba.

Izašli smo iz crvotočine po planu. Čim smo bili u dometu tranzitnog prstena, KIT je proširio svoj prijem i pokupio informacije o odredištu napakovane za mene, koje su uključivale detaljniju mapu RaviHajrala.

Rotiranje mape kako bih je pogledao iz svakog ugla nije potaklo ništa u fragmentima mog sećanja koje sam imao na to vreme. Ali bilo je zanimljivo što Ganaka okno nije nigde bilo obeleženo.

Osećao sam KIT-a na svom fidu, kako ponovo gleda preko mog figurativnog ramena. Proverio sam vremensku oznaku i video da je mapa ažurirana više puta od vremenskog perioda kada se dogodio moj incident. „Skinuli su ga sa mape.“ Da li je to neobično?, pitao je KIT. On je radio samo sa zvezdanim mapama, a ukloniti bilo šta sa jedne od njih je nekako bilo velika stvar. „Ne znam da li je neobično ili ne, ali ima smisla, ako su kompanija ili klijenti želeli da sakriju šta se dogodilo.“ Ako je kompanija želela da nastavi da prodaje ugovore za bezbednosne jedinice drugim rudarskim instalacijama, prikrivanje ili bar zabašurivanje činjenice da su se nesreće dogodile bilo je važno. Možda je umesto pravne borbe kompanija brzo isplatila garancije, pod uslovom da klijent iznese što manje detalja o incidentu u javnim izveštajima. Ovo nije bila situacija kao ona sa GrejKrisom ili DeltFolom, gde je bilo uključeno više strana i kada je kompanija bila u svim vestima, pokušavajući da probudi saosećanje.

KIT je izvukao još istorijskih informacija, pretražujući imena okana i servisnih instalacija koja su bila navedena. RaviHajral je prvobitno bio u rukama nekoliko kompanija sa pravima na rudarenje u različitim oblastima unutrašnjosti meseca. Ali tokom prethodne dve godine, kompanija pod imenom Umro otkupila je neka od prava, mada su mnoge od prvobitnih kompanija još uvek operisale kao preduzimači.

Nijedno od imena nije zvučalo poznato.

Moraću da otkrijem gde je bilo Ganaka okno pre nego što odem tamo. Verovatno su me tamo prevezli kao teret, a nisam imao nikakvih sećanja na taj put, delimično obrisanih ili ne.

Počeo sam da pretražujem ostatak info paketa, tražeći red vožnje.

Moraću da uzmem šatl od tranzitnog prstena do luke RaviHajral. To će biti nezgodno. Pa, sve ovo će biti nezgodno. Sudeći po informacijama o redu vožnje transporta, samo ljudima sa potvrdama o zaposlenju ili propusnicama jedne od rudarskih instalacija ili pomoćnih službi bilo je dozvoljeno da se ukrcaju na šatle. Nije bilo turizma, niko nije dolazio ili odlazio bez zvaničnog odobrenja jedne od kompanija ili ugovarača na mesecu. Pošto ja nisam bio osoba i nisam imao potvrdu o zaposlenju, moraću hakovanjem da uđem na jedan od šatlova za snabdevanje...

KIT je još uvek izvlačio podatke sa staničnog fida. Imam predlog, rekao mi je i prikazao niz ličnih oglasa. Viđao sam ih na fidovima u Port FriKomersu i poslednjem tranzitnom prstenu, ali nisam obratio pažnju. KIT je podvukao jedan koji je bio oglas za posao za privremenu poziciju obezbeđenja za tehnološku grupu sa ograničenim ugovorom. „Šta?“, pitao sam KIT-a. Nisam razumeo zašto mi ovo pokazuje.

Ako te ova grupa unajmi, imaćeš potvrdu o zaposlenju za put na instalaciju. „Da me unajme.“ Imao sam više ugovora nego što mogu da upamtim (Ovo mislim bukvalno. Veliki broj njih bio je pre prečišćavanja memorije), ali nijedan od njih nije bio dobrovoljan.

Kompanija bi me izvukla iz skladišta, pokazala me klijentu, a onda me spakovala u tovarni prostor. „Jesi li poludeo?“ Moja posada unajmljuje konsultante za svako putovanje. KIT je bio nestrpljiv što mu već nisam čestitao na njegovoj genijalnoj ideji.

Procedura je jednostavna. „Da, za ljude i augmentovane ljude.“ Odugovlačio sam. Moraću direktno da komuniciram sa ljudima kao augmentovani čovek. Znam da

je to bio razlog zašto mi je izmenjena konfiguracija, ali zamišljao sam da se to odvija izdaleka, ili negde na krcatom tranzitnom prstenu.

Interakcija je podrazumevala razgovor, kontakt očima. Već sam osetio kako moj kapacitet performanse opada.

Biće jednostavno, insistirao je KIT. Ja ću ti pomoći.

Da, džinovski trasportni bot će pomoći konstruktu bezbednosnoj jedinici da se pretvara da je čovek. Ovo će sjajno da se završi.

Nakon što je KIT pristao, a tegljači na tranzitnom prstenu kojima su upravljali botovi počeli da uklanjaju teretni modul, otvorio mi je komoru i provukao sam se u utovarnu zonu. Dao mi je pristup svom komu kako bi mogao da u mom fidu prođe kroz tranzitni prsten. Tvrdio je da može da mi pomogne i mada sam bio skeptičan u vezi s tim, bar je mogao da mi pravi društvo. Dok sam se udaljavao od bezbednosti KIT-ove komore, ponovo sam pao na 96 procenata efikasnosti. Posegao sam ka staničnim fidovima za zabavu, da potražim novi materijal za skidanje i pokušam da se smirim.

Već sam poslao poruku čvorištu društvenih fidova u vezi s onim oglasom i dobio odgovor sa lokacijom i vremenskom oznakom.

Poslednji put kada sam imao ugovoreni sastanak sa ljudima, oteli su Mensu a mene digli u vazduh, tako da... Ovo bi teško moglo da bude gore.

Probio sam se hakovanjem kroz obezbeđenje utovarne zone i ušao u tržni centar na prstenu. Bio je praktičan u poređenju sa oba prethodna tranzitna prstena u Port FriKomersu. Nije bilo baštenskih čaura, nije bilo hologramskih skulptura, nije bilo velikih hologramskih ekrana koji su reklamirali najrazličitije brodograditelje, kargo službe i druge kompanije, nije bilo blistavih novih automata za prodaju interfejsa.

Takođe, nije bilo velikih putničkih transportera koji su kroz njega prolazili, tako da nije bila ni približno toliko velika gužva, bilo ljudi ili botova. KIT-ova ideja sve manje je delovala kao glupi rizik, a sve više kao neminovnost. Biće teže stopiti se sa gomilom, ako su svi ovde samo

na putu do i od instalacija na mesecu. Na mom fidu, KIT je kazao: Rekao sam ti.

Lokacija za sastanak bilo je mesto gde se služila hrana u glavnoj dvorani tržnog centra. Nalazilo se u velikom prozirnom mehuru na drugom nivou tržnog centra, koji je gledao na hodnike i prodajne tezge ispod. Unutra je bilo više otvorenih nivoa sa stolovima i stolicama i bilo je 40 posto popunjeno ljudima i augmentovanim ljudima. Dok sam prolazio kroz njega, tu i tamo sam uhvatio zujanje drona, ali nije bilo pingova. U vazduhu su se osećali mirisi hrane i jetki miomiris opojnih sredstava. Nisam se ni trudio da pokušam da ih analiziram i identifikujem; bio sam previše nervozan i pokušavao sam da se usredsredim na to da izgledam kao augmentovani čovek.

Ljudi sa kojima je trebalo da se sastanem poslali su sliku kako bih mogao da ih nađem. Bilo ih je troje, svi obučeni u različite varijante radne odeće, bez istovetnih logotipa. Brzom pretragom pronašao sam unose o njima na društvenom fidu tranzitnog prstena. Prijavili su se kao nezavisni gostujući radnici, ali mogao si da se prijaviš kao bilo šta, nije bilo provere identiteta. Dve su bile žene, a jedna je bila tercera, što je bila rodna oznaka koja se koristila u grupi nekorporativnih političkih entiteta poznatih kao Divarti grupa.

(Kako bih pokrenuo sastanak, morao sam i sam da se prijavim na društveni fid. Sistem je bio izuzetno podložan hakovanju, pa sam prepravio datum svog ulaska da izgleda kao da sam došao na nekom ranijem putničkom transportu, naveo svoj posao kao „savetnik za bezbednost“, a svoj pol kao neodređen. Predstavljajući se kao njegov kapetan, KIT mi je dao preporuke o prethodnom zaposlenju.)

Ugledao sam ih za stolom pored mehura koji je gledao na tržni centar. Vodili su napeti razgovor šapatom, a njihov govor tela ukazivao je na to da su nervozni. Dok sam išao ka njima, brzi sken pokazao je da nema znakova oružja, otkrio je samo male izvore napajanja njihovih ličnih fid interfejsa. Jedan je imao implantant, ali bilo je to samo instrument za pristup fidu niskog nivoa.

Uvežbavao sam ovaj deo sa KIT-om dok smo prilazili prstenu,

snimajući se kako bismo obojica mogli to da komentarišemo. Govorio sam sebi da ja to mogu. Namestio sam svoj najbolji neutralni izraz na lice, onaj koji sam koristio kada je otkrivena dodatna aktivnost preuzimanja materijala, a nadzornik centra za raspoređivanje je za to okrivio ljudske tehničare. Prišao sam stolu i rekao: „Zdravo.“ Sve troje su se trgli. „Uh, zdravo“, rekla je tercera, koja je prva došla k sebi.

Uhvatio sam fid sa sigurnosne kamere, kako bih mogao da gledam sebe i uverim se da kontrolišem izraz na licu. I bilo je lakše razgovarati sa ljudima dok ih gledam kroz kamere. Bio sam savršeno svestan toga da je to potpuno lažni osećaj distanciranja od situacije, ali bilo mi je potrebno. Rekao sam: „Ugovorili smo sastanak. Ja sam Idn, savetnik za bezbednost.“ Dobro, to je bilo ime jednog od likova u Mesecu utočištu.

To vas verovatno ne iznenađuje.

Tercera se nakašljala. Ljubičasta glava i crvene obrve upadale su u oči na svetlosmeđoj koži. ,Ja sam Rami, ovo su Tapan i Maro.“ Nervozno se promeškoljila i potapšala praznu stolicu.

KIT, koji je bio značajno brži od mene u pronalaženju podataka, obavio je brzu pretragu i obavestio me da je to poziv da sednem u nekoliko ljudskih kulturnih indeksa. Izlagao mi je etimologiju tog gesta dok sam sedao. Pomislili biste kako bezbednosna jedinica koja je više puta bila razneta u komade, dignuta u vazduh, kojoj je prečišćena memorija i koja je jednom slučajno bila delimično rastavljena ne bi u ovoj situaciji bila na ivici panike. Pogrešili biste.

Rami je dodala: „Uh, ne znam odakle da počnem.“ Tapan ju je ćušnula laktom, očigledno izražavajući moralnu podršku. Tapan je imala raznobojne pletenice obavijene oko glave i plavi interfejs u tonovima dragulja prikačen za uvo, a koža joj je bila jedva primetno tamnija od Ramine. Maro je imala veoma tamnu kožu i male srebrne čuperke kose i bila je toliko lepa da je gotovo mogla da bude na medijima za zabavu. Užasno mi loše ide procenjivanje starosti ljudi, jer to nije jedna od ono malo stvari do kojih mi je stalo. Osim toga, moje iskustvo se uglavnom svodi na ljude sa fida za zabavu, a oni nisu nimalo

nalik onima koje viđaš u stvarnosti. (Jedan od mnogih razloga zašto ne volim stvarnost.) Ali mislio sam da bi sve tri mogle biti mlade. Ne deca, ali možda ne mnogo daleko od adolescencije.

Zurile su u mene i shvatio sam da ću morati da im pomognem.

Rekao sam oprezno: „Želite da unajmite savetnika za bezbednost?“ To je ono što su objavili na društvenom fidu, a sudeći po broju sličnih zahteva, bilo je uobičajeno da grupe i pojedinci unajmljuju privatno obezbeđenje pre nego što odu na RaviHajral. Pretpostavljam da ljudsko obezbeđenje unajmljuješ kada ne možeš da priuštiš ono pravo.

Rami kao da je laknulo. „Da, potrebna nam je pomoć.“ Maro je pogledala oko sebe i rekla: „Možda ne bi trebalo ovde da razgovaramo. Možemo li negde drugde da odemo?“ Bilo je dovoljno stresno doći ovamo, nisam želeo da moram odmah negde drugde da idem. Brzo sam skenirao da vidim ima li dronova, a onda aktivirao kvar u vezi između restorana i obezbeđenja tranzitnog prstena. Uhvatio sam kamere i pokazao KIT-u šta želim da uradi.

Preuzeo je i izbrisao me iz snimka u sistemu i isekao iz sistema kameru koja gleda na sto. Ponovo sam uspostavio vezu sa glavnim sistemom obezbeđenja prstena, koji neće primetiti fid kamere koji nedostaje za kratko vreme koliko ćemo biti ovde. Rekao sam: „U redu je. Ne snimaju nas.“ Zurile su u mene. Rami je rekla: „Ali tu je obezbeđenje... Jesi li nešto uradio?“ ,Ja sam savetnik za obezbeđenje“, ponovio sam. Nivo panike počeo je da mi opada, prvenstveno zato što su bile tako očigledno nervozne.

Ljudi se unervoze pored mene zato što sam zastrašujući ubibot, a ja se unervozim pored njih zato što su ljudi. Ali znao sam da ljudi u neborbenim i neneprijateljskim situacijama mogu da budu oprezni i nervozni i jedni zbog drugih, u stvarnosti a ne samo kao deo priče. Činilo se da je to sada bio slučaj, ali omogućilo mi je da se pretvaram da je sve najnormalnije, u jednoj od retkih situacija kada su me klijenti pitali za savet u vezi obezbeđenja.

Deo mog posla kao bezbednosne jedinice bio je da klijentima dajem savete kada bi ih oni tražili, pošto sam u teoriji ja bio onaj koji je raspolagao sa najviše informacija o bezbednosti. Nije kao da ih je mnogo njih tražilo, ili me slušalo. A nije ni kao da sam ja zbog toga bio nešto ogorčen.

Tapan je delovala impresionirano: „Znači, ti si hibrid, jelda?“ Potapšala se po zatiljku, pokazujući mesto gde se nalazio moj port. „Imaš augmentacije? Imaš poseban pristup fidu?“ Hibrid je bio neformalni naziv za augmentovanog čoveka; čuo sam ga na fidu za zabavu. Rekao sam: „Da.“ A onda dodao: „Između ostalog.“ Ramine crvene obrve sa razumevanjem su se podigle. Maro, koja je delovala impresionirano, rekla je: „Ne znam da li možemo da priuštimo... Naš kreditni račun je... Ako uspemo da povratimo svoje podatke, onda...“ Rami se ponovo ubacila: „Onda bismo mogli izdašno da ti platimo.“ KIT, koji je izgleda bio veoma zainteresovan za ideju o poslu, počeo je da pretražuje javne fidove tražeći platne skale za privatne savetnike za obezbeđenje. Podsetio sam sebe da se pretvaram da nisam bezbednosna jedinica, tako da ne bi izgledalo neobično ako ih budem propitivao. Odlučio sam da počnem od osnovnih informacija: „Zašto želite da me unajmite?“ Rami je pogledala u druge dve, koje su odgovorile klimanjem glave, a onda se nakašljala. „Radili smo na RaviHajralu, za Tlejsi iskopavanja, jednog od manjih Umro preduzimača. Obavljamo mineralna istraživanja i tehnološki razvoj.“ Objasnila je da su oni skup tehnologa – njih sedmoro, plus podređeni – koji je putovao od jednog do drugog radnog ugovora. Ostali su čekali u hotelskom apartmanu, a Ravi, Maro i Tapan bile su delegirane da zastupaju celu grupu. Bilo je olakšanje čuti da se njihovo iskustvo u rudarstvu odnosilo na tehnologiju i istraživanje; u rudarskim ugovorima koje sam do tada imao, tehnolozi su obično bili u kancelarijama daleko od mesta iskopavanja ili

pripojenim njima i nismo ih viđali, osim ako se ne bi napili i pokušali da se pobiju, što se, doduše, retko dešavalo. „Uslovi koje je Tlejsi nudila su bili sjajni“, dodala je Tapan, „ali možda i previše sjajni, ako me razumeš.“ KIT je obavio brzu pretragu i izašao sa mišljenjem da je to trebalo da bude metafora. Rekao sam mu da znam.

Rami je nastavila: „Prihvatili smo ugovor jer će nam to dati vremena da se bavimo nekim svojim poslovima. Razmišljali smo da razvijemo novi sistem detektovanja neobičnih sintetičkih materija.

RaviHajral ima mnogo identifikovanih naslaga, tako da je to odlično mesto za istraživanje.“ Neobične sintetičke materije su bili elementi koje su ostavile tuđinske civilizacije. Napraviti razliku između njih i prirodnih elemenata predstavlja problem u rudarstvu. Kao i ostaci tuđinske civilizacije koju je GrejKris otkrio na mom poslednjem ugovoru, njihova upotreba u komercijalne svrhe bila je zabranjena. To je bilo sve što je trebalo da znam, pošto se svaki posao koji sam ikada imao, a koji je imao veze sa tuđinskim materijalom, svodio na to da samo stojim pored i čuvam ljude koji su radili na tome. (KIT je pokušao da mi objasni, a ja sam mu rekao da to ostavi za kasnije, da moram da se usredsredim.)

Rami je rekla: „Lepo smo napredovali, ali onda je iznenada rad naše grupe prekinut bez upozorenja i uzeli su naše podatke...“ Tapan je odmahnula rukom. „Sav naš rad! To nije imalo nikakve veze sa našim ugovorom...“ Maro je završila: „Tlejsi ga je praktično ukrala i izbrisali su najnoviju verziju sa naših uređaja. Imali smo kopije starijih varijanti, ali izgubili smo sav svoj noviji rad.“ Rami je dodala: „Uložili smo žalbu kod Umra, ali treba im čitava večnost da je obrade i ne znamo da li će od toga ikada išta biti.“ Rekao sam: „Ovo zvuči kao nešto zbog čega bi se trebalo obratiti advokatu.“ To nije bilo ništa neobično. Kompanija je takođe

prekopavala podatke, ali nije to radila na tako trapav ili očigledan način da pokuša da izbriše materijal sa uređaja prvobitnog tvorca. Kada bi to radila, tvorci se ne bi vraćali i ulazili u nove sporazume o bezbednosnim garancijama, što bi kompaniji obezbedilo pristup onome na čemu će sledeće raditi. „Razmišljali smo o advokatu“, rekla je Rami. „Ali nismo u sindikatu, tako da bi bilo skupo. Ali onda je juče Tlejsi odgovorila na našu molbu i rekla da možemo da dobijemo svoje fajlove nazad ako vratimo bonus. Da bismo to uradili, moramo da odemo do RaviHajrala.“ Zavalila se u stolici. „Zbog toga smo želeli da te unajmimo.“ Ovo je počinjalo da ima smisla. „Ne verujete Tlejsi.“ „Samo želimo da imamo nekoga na svojoj strani“, razjasnila je Tapan. „Ne, definitivno ne verujemo Tlejsi“, odgovorila je Maro. „Nimalo.

Treba nam osiguranje kada stignemo tamo, ako stvari postanu... čupave.

Tlejsi bi trebalo lično da nas dočeka, a ona ima pratnju telohranitelja.

Javno obezbeđenje ne postoji, osim onoga što Umro ima na javnim mestima i u luci, što nije mnogo.“ Nisam znao šta je tačno mislila pod „čupave“, ali nijedan od scenarija koje sam mogao da zamislim u toj situaciji nije bio dobar.

Kompanija je nudila bezbednosne jedinice tako da klijenti nisu morali da unajme ljude da čuvaju jedni druge. Iz onoga što sam video u serijama, moje otaljavanje posla i dalje je bilo bolje nego kada čovek pokušava to da radi.

Još uvek sam nas gledao kroz zaplenjenu sigurnosnu kameru, iako joj nisam dozvoljavao da snima. Video sam da je izraz na mom licu neodređen, ali mislim da je u ovom slučaju situacija to opravdavala.

Rekao sam: „Sastanak sa Tlejsi može da se obavi preko bezbednog kom kanala.“ Kompanija je i na njih dala garanciju, za prenos sredstava i podataka.

Maro, čiji je izraz na licu bio još neodređeniji od mog, rekla je: „Da, ali Tlejsi želi da to obavi uživo.“ „Znamo da odlazak tamo ne zvuči kao pametna ideja“, priznala je Rami.

Bila je sjajna ideja otići, ako si želeo da budeš ubijen. Nadao sam se nekom lakšem poslu, kurirskoj službi, ili nešto slično. Ali ovaj je podrazumevao da ću čuvati ljude koji su bili rešeni da urade nešto opasno, a to je bio baš onakav posao za kakav sam bio dizajniran. Posao koji sam, manje-više, često što je moguće manje, nastavio da obavljam čak i nakon što sam hakovao svoj modul za upravljanje. Navikao sam na to da imam nešto korisno da radim, da se brinem o nečemu, čak i ako je to bila samo grupa ljudi pod ugovornom obavezom koja će se, ako budem imao sreće, prema meni odnositi kao prema oruđu, a ne kao prema igrački.

Nakon Održanja, palo mi je na pamet koliko bi drugačije bilo kada bih obavljao svoj posao kao pravi član grupe koju štitim. I to je bio glavni razlog zašto sam bio ovde.

Sročio sam to kao pitanje, jer je pretvarati se da tražiš još informacija bio najbolji način da pokušaš da navedeš ljude da shvate da rade nešto glupo. Dobro, da li mislite da postoji još neki razlog zašto Tlejsi želi da ovu razmenu obavite uživo, osim da vas... pobije?“ Tapan je napravila grimasu, kao da je to nešto čega je bila svesna, ali o čemu je pokušavala da ne razmišlja. Maro je lupnula o sto i pokazala u mene, što je bilo neodređeno uznemirujuće, dok KIT u tome nije prepoznao gest nedvosmislenog slaganja. Rami je oštro udahnula i rekla: „Mi mislimo... Nismo završili, naš proces je bio nedovršen, ali bili smo toliko ushićeni zbog toga... Mislimo da su sigurno prisluškivali, koristeći sigurnosne fidove, čuli nas kako pričamo i pomislili da smo napredovali mnogo više nego što zapravo jesmo. Tako da ne znam da li mogu da ga završe. Mislim da su shvatili da ne vredi mnogo ako nema nas da ga završimo.“ „Možda Tlejsi želi da ponovo radimo za nju“, rekla je Tapan s puno

nade.

Verovatno, pre nego što vas ubije, nisam rekao.

Maro je frknula. „Radije bih živela u kutiji u staničnom tržnom centru, nego da ponovo radim sa njom.“ Kada su jednom počeli da pričaju o tome, bilo im je teško da se zaustave. Grupa je bila potpuno podeljena oko toga šta treba da urade, što je očigledno svima njima bilo bolno, pošto su navikli da se oko svega slažu. Tapan, koja je, kako je mislila Maro, bila previše naivna za ovaj posao, mislila je da vredi pokušati. Maro, koja je, po Tapaninom mišljenju, bila cinična smetnja i zabavi i napretku, mislila je da su najebale i da jednostavno treba da odustanu dok je još vreme. Rami je bila neodlučna, zbog čega je ona odabrana za vođu grupe dok ovaj problem ne bude bio rešen. Rami nije delovala oduševljeno pouzdanjem grupe, ali je hrabro pokušavala da gura dalje.

Rami je konačno završila sa: „I zato želimo da te unajmimo. Mislili smo da bi bilo bolje da uđemo sa nekim ko bi mogao da nas zaštiti, da ne dozvoli njenoj posadi da nas uznemirava, da joj pokažemo da imamo zaštitu dok pregovaramo.“ Ono što je njima trebalo bila je zaštitarska kompanija spremna da im da garanciju za sastanak i put nazad i da pošalje bezbednosnu jedinicu sa njima da garantuje njihovu bezbednost. Ali takve zaštitarske kompanije su skupe i ne bi bile zainteresovane za ovako sitan posao.

Sve su zabrinuto gledale u mene. Na sigurnosnoj kameri, iz tog ugla, bilo je očigledno koliko su male. Delovale su tako nežno, sa svom tom paperjastom raznobojnom kosom. A bile su i nervozne, ali ne zbog mene. Rekao sam: „Prihvatam vaš posao.“ Rami i Tapan kao da je laknulo, a Maro, koja očigledno još uvek nije želela da uradi ovo, delovala je pomireno. Rekla je: „Koliko treba da ti platimo?“ Pogledala je nesigurno u ostale. „Mislim, da li možemo da te priuštimo?“ KIT je pripremio niz tabličnih proračuna, ali nisam želeo da ih

uplašim previsokom cifrom. „Koliko su vas plaćali pre nego što ste otpušteni?“ Rami je rekla: „Dvesta CR-a po ciklusu za svakog radnika, za ograničeni ugovor.“ Nije zvučalo kao da će ovo potrajati duže od jednog ciklusa. „Možete toliko da mi platite.“ „Ugovor na jedan ciklus?“ Rami se uspravila. „Stvarno?“ Po njenoj reakciji shvatio sam da sam tražio premalo, ali bilo je prekasno da ispravim grešku. Morao sam da im dam razlog zašto sam bio spreman da se zadovoljim malom sumom i odlučio sam da je delimična istina najbolje rešenje. „Moram da odem na RaviHajral i potreban mi je ugovor o zaposlenju da bih stigao tamo.“ „Zašto?“, pitala je Tapan, a Rami ju je prekorno ćušnula. „Mislim, znam da nemamo prava da pitamo, ali...“ Nemaju prava da pitaju. Pre Održanja, to nije bilo nešto što se ikada odnosilo na mene. Ponovo sam rekao istinu: „Moram tamo da obavim nekakvo istraživanje za jednog drugog klijenta.“ Kao i KIT, razumele su koncept istraživanja, posebno korporativnih istraživanja i nisu više postavljale pitanja. Rami mi je rekla da je planirano da krenu za RaviHajral tokom sledećeg ciklusa i da će ona podneti zahtev za potvrdu o privatnom zaposlenju. Dogovorio sam se sa njima da se nađemo u tržnom centru pored prilaza zoni ukrcavanja za šatle, a onda otišao. Oslobodio sam sigurnosnu kameru čim sam bio van dometa.

Vratio sam se KIT-u, ušuškao se u svojoj omiljenoj stolici i naredna tri sata smo gledali epizode serije, dok se nisam smirio. KIT je pratio fid za upozorenja tranzitnog prstena, za slučaj da je neko shvatio šta sam, ali nije bilo ničega.

Rekao sam ti, kazao je KIT. Ponovo.

Ignorisao sam ga. Nisam otkriven i sada je bilo vreme da razmislim

o ostatku svog plana. Koji je sada uključivao i to da održim svoje nove klijente u životu.

PETO POGLAVLJE

Našao sam se s njima u zoni ukrcavanja. Imao sam ranac, koji je bio deo mog prerušavanja u čoveka, ali jedina važna stvar koju sam nosio bio je kom interfejs sa KIT-a. Omogućiće nam da komuniciramo kada budem sleteo na RaviHajral i dozvoliti mi da i dalje imam pristup KITovim bazama znanja i netraženim mišljenjima. Navikao sam da imam centralni i bezbednosni sistem kao podršku, a KIT će zauzeti njihovo mesto. (Bez onog dela u kome su ova dva sistema bila delimično zamišljena da me ocinkare kompaniji i aktiviraju kaznu preko modula za upravljanje. KIT-ova sloboda da utiče na sve što sam radio bila je dovoljna kazna.) Ubacio sam kom interfejs u ugrađeni odeljak ispod mojih rebara.

Sve tri moje klijentkinje su čekale, svaka sa malom torbom ili svežnjem, jer su se nadale da će ostati samo nekoliko ciklusa. Sačekao sam dok su se oprostile sa ostalim članovima svoje grupe. Svi su delovali zabrinuto. Grupa je na društvenom fidu bila navedena kao grupni brak i imala je petoro dece različitih veličina. Kada su ostali otišli, a Rami, Maro i Tapan ostale same, iskoračio sam. „Tlejsi nam je platila put javnim šatlom“, rekla mi je Rami. „To bi mogao da bude dobar znak, zar ne?“ „Naravno“, rekao sam. To je bio užasan znak.

Sa potvrdom o zaposlenju prošao sam u zonu ukrcavanja, gde nije bilo skenera za oružje. RaviHajral je dozvoljavao privatno oružje i nije imao jako obezbeđenje na javnim prostorima, što je bio jedan od razloga zašto su male grupe ljudi morale da unajme privatne konsultante za obezbeđenje kako bi tamo otišle. Dok smo prilazili gatu za šatlove, poslao sam KIT-u: Možeš li da skeniraš šatl i vidiš ima li

energetskih anomalija a da obezbeđenje tranzitnog prstena to ne primeti?

Ne, ali reći ću mu da obavljam sken dijagnostiku i testiram sisteme.

Kada smo stigli do gata, KIT je prijavio: Nema anomalija, 90 posto podudaranja safabrićkim specifikacijama.

To je bilo normalno i značilo je da, ako postoji eksplozivna naprava, trenutno je neaktivna, zakopana negde u trupu. Još četiri gostujuća radnika čekalo je da se ukrca, a moj sken nije očitao energetske tragove.

Nosili su napunjene svežnjeve i torbe, što je ukazivalo na to da su se spakovali za duži boravak. Pustio sam ih da se prvi ukrcaju, a onda se uvukao ispred Maro i prošao kroz gat, usput skenirajući. Šatlom je upravljao bot, a jedinu posadu činila je jedna augmentovana žena, koja je izgleda tamo bila da proveri potvrde o zaposlenju i propusnice za šatl. Pogledala je u mene i rekla: „Trebalo bi da vas je samo troje.“ Nisam odgovorio, pošto sam upravo pokušavao da preuzmem kontrolu nad sistemom obezbeđenja. Bio je to sistem potpuno nezavisan od bot-pilota, što nije bilo standardno za šatle na koje sam navikao.

Tapan je isturila bradu. „Ovo je naš savetnik za obezbeđenje.“ Imao sam kontrolu nad bezbednosnim sistemom šatla i izbrisao sam ovaj njegov pokušaj da upozori bot-pilota i člana posade da su ugroženi. Član posade se namrštio, proverio ponovo potvrdu, ali se nije raspravljao. Ušli smo u odeljak gde su ostali putnici zauzimali svoja mesta. Odlagali su svoje stvari ili tiho razgovarali. Nisam ih eliminisao kao potencijalnu pretnju, ali sudeći po njihovom ponašanju, to je bilo sve manje verovatno.

Seo sam pored Rami kada su se moji klijenti smestili i ponovo sam pingovao KIT-a. KIT je rekao: Skeniram i tražim anomalije i situacija je trenutno čista.

To je značilo da nije video ništa što nas sa meseca drži na nišanu.

Ako je to bio plan, neće se dogoditi dok ne krenemo. Ako neko bude gađao tranzitni prsten sa površine meseca, bio sam prilično siguran da bio to bila velika stvar i da bi usledile pravne posledice, ako ne i trenutna odmazda obezbeđenja prstena. Rekao sam KIT-u: Ako pucaju na nas dok smo u putu, ne možemo ništa da uradimo u vezi s tim.

KIT nije odgovorio, ali do sada sam ga već dovoljno dobro poznavao da znam da to nešto znači. Rekao sam: Nemaš sistem za oružje. Nije bio naveden u shematskom prikazu. Bar u onom shematskom prikazu koji je KIT učinio dostupnim u svom nezaštićenom fidu. Imaš li ga?

KIT je prihvatio: Imam sistem za deflektovanje otpada.

Postoji samo jedan način za deflektovanje otpada. Nikada nisam bio na naoružanom brodu, ali znao sam da su podložni sasvim drugačijem nivou sporazuma o licenciranju i garancijama. (Ako neko od njih slučajno pogodi nešto što ne bi trebalo, neko mora da plati za štetu.)

Rekao sam: Imaš sistem za oružje.

KIT je ponovio: Za deflekciju otpada.

Počeo sam da se pitam kakav to univerzitet poseduje KIT-a.

Rami me je zabrinuto gledala. „Da li je sve u redu?“ Klimnuo sam glavom i trudio se da izgledam neodređeno.

Tapan se nagnula pored nje i pitala: „Da li si na fidu? Ne mogu da te nađem.“ Rekao sam joj: „Na privatnom sam kanalu sa prijateljem na prstenu koji motri na odlazak šatla. Samo da se uverim da je sve u redu.“ Klimnuli su i seli.

Palubom se proneo drhtaj, što je značilo da se šatl odvojio od prstena i da je krenuo. Sprijateljio sam se sa bot-pilotom. Bio je to model ograničenih funkcija, ni blizu složen čak ni kao osnovni standardni bot-vozač transportera. Naveo sam bezbednosni sistem šatla

da mu kaže da sam ovlašćen od obezbeđenja prstena, a on mi je veselo pingovao. Članica posade sedela je sa njim u pilotskoj kabini, koristeći fid da obavlja sve administrativne poslove i pročita materijal skinut sa društvenog fida, ali na brodu nije bilo ljudskog pilota.

Zavalio sam se u svom sedištu i malo se opustio. Mediji su me mamili, a po odjecima koji su dopirali sa fida, to je ono što je većina ljudi radila. Ali želeo sam da pratim bot-pilota. Ovo možda deluje previše oprezno, ali tako sam napravljen.

A onda, dvadeset četiri minuta i sedamdeset sedam sekundi po početku leta, dok smo se približavali odredištu, bot-pilot je vrisnuo i crkao kada je ubojiti softver preplavio njegov sistem. Izgubio se pre nego što smo bezbednosni sistem šatla ili ja mogli da reagujemo; podigao sam oko nas zid i ubojiti softver se odbio od njega. Video sam kako je registrovao da je zadatak obavljen, a onda se uništio.

Joj, sranje. KIT-e! Upotrebio sam bezbednosni sistem šatla da se dokopam komandi. Trebalo je da ispravimo kurs za 7,2 sekunde. Članica posade, koju su iz njenih fidova trgli pozivi na uzbunu, prestravljeno je zurila u tablu, a onda pritisla far za uzbunu. Nije znala da pilotira šatlom. Ja znam da pilotiram skakačima i drugim letelicama koje odlaze u gornju atmosferu, ali nikada nisam dobio obrazovni modul za šatlove ili druga vozila koja odlaze u svemir. Ćušnuo sam bezbednosni sistem šatla, nadajući se da ću dobiti pomoć, a on je aktivirao alarme u svim kabinama. Aha, to nije pomoglo.

Pusti me unutra, rekao je KIT, hladnokrvno i smireno kao da razmatramo koju ćemo seriju sledeću da gledamo.

Nikada nisam KIT-u dao pun pristup svom mozgu. Dozvolio sam mu da izmeni moje telo, ali ne i ovo. Imali smo tri sekunde koje su brzo isticale. Moji klijenti, ostali ljudi u šatlu. Pustio sam ga unutra.

Bilo je poput onoga što ljudi u knjigama opisuju kao osećaj kada ti gurnu glavu pod vodu. A onda je prošlo i KIT je bio u šatlu i koristio moju vezu sa bezbednosnim sistemom šatla da uskoči u prazninu koja je ostala za izbrisanim botom. KIT je ušao u komande, ispravio kurs i

podesio našu brzinu, a potom podigao far za sletanje i usmerio šatl ka glavnoj luci na RaviHajralu. Članica posade je upravo uspela da signalizira Lučkoj upravi i još uvek je ubrzano disala. Lučka uprava je imala mogućnost da prebaci program za prinudno sletanje, ali bilo je premalo vremena. Nisu mogli da urade ništa da nas spasu.

Rami me je dotakla za mišicu i rekla: „Jesi li dobro?“ Zažmurio sam. „Da“, odgovorio sam. Setivši se da ljudi obično od drugih ljudi žele više od toga, pokazao sam naviše da ukažem na alarme i dodao: „Imam osetljiv sluh.“ Rami je saosećajno klimnula glavom. Ostali su bili zabrinuti, ali nije bilo nikakve objave i mogli su da vide našu putanju na fidu iz luke, koja je još uvek prijavljivala da stižemo na vreme. Članica posade pokušala je da objasni Lučkoj upravi da je došlo do katastrofalnog kvara, da je bot-pilot nestao i da ona ne zna zašto šatl i dalje sledi svoj uobičajeni kurs, umesto da se zakuca u površinu meseca.

Bezbednosni sistem šatla pokušao je da analizira KIT-a i umalo bio izbrisan. Preuzeo sam bezbednosni sistem šatla, isključio alarme i izbrisao celo putovanje iz njegove memorije.

Začulo se mrmljanje olakšanja putnika kada su se alarmi isključili.

Predložio sam nešto KIT-u, a on je poslao kod za grešku Lučkoj upravi, koji nam je odredio drugi prioritet i promenio mesto sletanja od javnog, na dok za hitnu službu. Pošto je ubojiti softver očigledno trebalo da nas uništi dok smo bili na putu, možda nas na našem planiranom mestu sletanja neće niko čekati, ali bolje je biti siguran.

Fid nam je slao vizuelni prikaz luke, koja je bila u jednoj pećini, usečenoj u stranicu planine, okruženoj tornjevima mreže za deflekciju otpada. (Pravim sistemom za skretanje otpada, za razliku od KIT-ovog elektromagnetnog šinskog topa, ili šta god da je već imao.) Svetla višestrukih nivoa instalacije luke sijali su u mraku, a manji šatlovi sklanjali su nam se sa puta dok smo se spuštali ka faru Lučke uprave.

Maro je čkiljila u mene. Kada je obaveštenje o izmenjenom mestu

sletanja stiglo kroz fid, nagnula se napred i rekla: „Znaš šta se dogodilo?“ Srećom, setio sam se da niko od mene nije očekivao da budem primoran da odmah odgovorim na sva pitanja. Jedna od prednosti toga kada si savetnik za obezbeđenje augmentovani čovek, a ne konstrukt bezbednosna jedinica. Rekao sam: „Razgovaraćemo o tome kada napustimo šatl“, i svi su delovali zadovoljno.

KIT nas je spustio u slot Lučke uprave. Ostavili smo članicu posade da pokuša da objasni tehničarima iz hitne službe šta se dogodilo, dok su povezivali svoju opremu za dijagnostiku. KIT je već nestao, obrisavši sve dokaze o svom prisustvu, a bezbednosni sistem šatla je bio zbunjen, ali bar još uvek netaknut, za razliku od nesrećnog bot-pilota.

Mala zona ukrcavanja vrvela je od osoblja hitne službe i botova.

Uspeo sam da provedem svoje klijente i izvedem ih ka otvorenom zagrađenom prolazu do glavne luke pre nego što je nekome palo na pamet da pokuša da ih zaustavi. Već sam skinuo mapu sa javnog fida i proveravao čvrstinu bezbednosnog sistema. Iz prolaza se pružao pogled na pećinu sa slotovima za sletanje na više nivoa i nekoliko šatlova koji su dolazili i odlazili. Na suprotnom kraju bili su veliki tegljači za rudarske instalacije.

Obezbeđenje je izgleda bilo povremeno i zavisilo je od nivoa paranoje preduzimača koji je operisao na teritoriji kroz koju ste prolazili. To je moglo da bude i prednost, ali i zanimljiv izazov. Javni informativni fid tranzitnog prstena upozoravao je da ovde dosta ljudi nosi oružje, a nije bilo kontrolnih skenera.

Izašli smo u centralno čvorište sa visokom prozirnom kupolom koja je omogućavala pogled na pećinu koja se nadnosila nad nama i svetlima uperenim u nju kako bi se istakle raznobojne žile minerala. Skenirao sam da se uverim da nas ništa ne snima i zaustavio Rami. Ona i ostali pogledali su u mene, a ja sam rekao: „Osoba sa kojom treba da se sretnete upravo je pokušala da vas ubije.“

Rami je žmirnula, Maro je razrogačila oči, a Tapan je zaustila da se pobuni. Rekao sam: „Šatl je bio zaražen ubojitim softverom, koji je uništio bot-pilota. Bio sam u kontaktu sa prijateljem koji je uz pomoć mog augmentovanog fida uspeo da skine novi modul pilota. To je jedini razlog zašto se nismo srušili.“ Modul je mogao da ubaci šatl u bezbednu orbitu, ali ne bi bio dovoljno sofisticiran da izvede nezgodno, besprekorno sletanje. Nadao sam se da oni to neće shvatiti.

Tapan je zatvorila usta. Zapanjena, Maro je rekla: „Ali ostali putnici. Članica posade. Sve bi ih pobili?“ Rekao sam: „Da ste vi bili jedine žrtve, motiv bi bio očigledan.“ Video sam da im polako dopire do svesti. Rekao sam: „Trebalo bi odmah da se vratite na tranzitni prsten.“ Potražio sam raspored na javnom fidu. Jedan javni šatl polazio je za jedanaest minuta. Tlejsi ne bi imala vremena da uđe u trag mojim klijentkinjama i inficira ga ako budu odmah krenule.

Tapan i Maro pogledale su u Rami. Oklevala je, a onda isturila vilicu i rekla: ,Ja ću da ostanem. Vas dve idite.“ „Ne“, odmah je rekla Maro, „nećemo te ostaviti.“ Tapan je dodala: „U ovome smo zajedno.“ Ramino lice gotovo je klonulo, bila je slomljena njihovom podrškom, mada nije ustuknula ni pred pomišlju na smrt. Pribrala se i kruto klimnula glavom. Pogledala je u mene i rekla: „Ostaćemo.“ Nisam pokazao nikakvu vidnu reakciju, jer sam navikao na to da klijenti donose loše odluke i uvežbao sam se da kontrolišem izraz na svom licu. „Ne možete da održite ovaj sastanak. Izgubili su vas kada šatl nije pristao u svoj planirani slot. Morate da zadržite tu prednost.“ „Ali moramo da održimo sastanak“, pobunila se Tapan. „Inače nećemo dobiti nazad svoj rad.“ Da, često mi dođe da protresem svoje klijente. Ne, nikada to ne

uradim. „Tlejsi nema nameru da vam vrati vaš rad. Namamila vas je ovamo da vas ubije.“ „Da, ali...“, počela je Tapan. „Tapan, samo ćuti i slušaj“, prekinula ju je Maro, vidno ogorčena.

Rami je delovala tvrdoglavo, ali pitala je: „Šta onda treba da uradimo?“ Tehnički, ovo ne bi trebalo da predstavlja problem. Sada sam bio ovde i više mi nisu bile potrebne. Mogao bih da ih izgubim u gomili i ostavim ih da se same pozabave svojom ubilački nastrojenom bivšom poslodavkom.

Ali one su bile klijentkinje. Čak i nakon što sam hakovao svoj modul za upravljanje, otkrio sam da ne mogu da napustim klijente koje nisam odabrao. Sklopio sam dogovor sa ovim klijentima kao slobodni agent. Nisam mogao da odem. Uzdahnuo sam u sebi. „Ne možete da se sretnete sa Tlejsi na njenom terenu. Vi ćete odabrati mesto.“ Nije bilo idealno, ali moraće da posluži.

Moji klijenti su odabrali mesto gde se posluživala hrana u centru luke. Nalazilo se na uzdignutoj platformi, a stolovi i stolice bili su raspoređeni u grupama, sa ekranima koji su lebdeli iznad, na kojima su reklamirane razne lučke i usluge isporuke robe i informacije o različitim rudarskim instalacijama. Ekrani su služili i za ometanje kamera i snimanja, tako da je to bilo popularno mesto za poslovne sastanke.

Rami, Tapan i Maro odabrale su jedan sto i nervozno pijuckale piće koje su naručile od jednog od botova koji su tuda prolazili. Poslale su kom poziv Tlejsi i čekale da stigne neki predstavnik.

Sigurnosni sistem u javnom prostoru je bio sofisticiraniji od bezbednosnog sistema šatla, ali ne mnogo. Ušao sam dovoljno daleko da pratim saobraćaj u slučaju nužde i dobijem sliku sa kamera uperenih na naše neposredno okruženje. Bio sam prilično samouveren. Stajao

sam tri metra od stola, pretvarajući se da gledam u reklame na ekranima i proučavajući mapu instalacija koju sam našao na javnom fidu. Bilo je obeleženo dosta napuštenih mesta iskopavanja, kao i prilazi kanalu koji naizgled nisu vodili nikuda. Jedno od njih je sigurno bilo Ganaka okno.

KIT mi je rekao na uvo: Sigurno postoji dostupna arhiva informacija. Postojanje Ganaka okna ne bi bilo izbrisano iz nje.

Istraživačima bi njegovo odsustvo bilo previše očigledno.

To je zavisilo od istraživača. Nekome ko radi sa neobičnim sintetičkim materijama očigledno bi bilo stalo do toga da zna gde su pronađene, ali ne obavezno i koja kompanija ih je iskopala, ili zašto ta kompanija više nije tu. Ali ko god da je uklonio Ganaka okno sa mape, pokušao bi da prikrije njegovo postojanje od slučajnih novinara, ne da ga sasvim izbriše iz sećanja stanovništva.

KIT-ovi podaci su bili ispravni; na ovom mestu bilo je i drugih bezbednosnih jedinica. Na mapi su se videli logotipi pet garantnih kompanija koje su nudile bezbednosne jedinice, uključujući i moju, na sedam najudaljenijih instalacija, gde je istraživanje mineralnih žila još uvek bilo u toku. Biće tamo da štite svoj posed od krađe i da spreče rudare i druge radnike da se međusobno povrede, kao deo garancije.

Nijedna bezbednosna jedinica ne bi prošla kroz luku, osim kao nepokretni tovar u transportnim sanducima ili kabinama za opravku, tako da je to bila jedna stvar manje o kojoj je trebalo brinuti. Moja izmenjena konfiguracija možda prevari ljude i augmentovane ljude, ali ne i druge bezbednosne jedinice.

Ako bi me videle, uzbunile bi svoje bezbednosne sisteme. Ne bi imale izbora. A ne bi ga ni želele. Ako iko zna koliko su opasne odmetnute bezbednosne jedinice, onda su to druge bezbednosne jedinice.

Tada sam osetio ping.

Rekao sam sebi da sam ga zamenio za nešto drugo. A onda se ponovo oglasio. To je baš veliko uf-uf.

Nešto je tražilo bezbednosne jedinice. Ne obične botove, baš bezbednosne jedinice i bilo je blizu. Nije pingovao direktno mene, mada bih, da sam imao ispravni modul za upravljanje, bio primoran da odgovorim.

Troje ljudi prišlo je stolu za kojim su sedeli moji klijenti. Rami je prošaputala u svoj fid: „To je Tlejsi. Nisam očekivala da će doći lično.“ Druga dva su bili krupni muškarci i jedan od njih produžio je korak kako bi stigao do stola. Maro ga je videla i po izrazu na njenom licu znao sam da ne dolazi da se pozdravi. Sken je pokazao da je naoružan.

Stao sam između njega i stola. Podigao sam ruku do visine njegovih grudi i rekao: „Stoj.“ Na većini ugovora ovo je bilo najdalje što mi je bilo dozvoljeno da idem s nekim čovekom, dok on ne uspostavi fizički kontakt. Ali iznenadili biste se koliko često ovo upali, ako to uradite kako treba.

Mada je to bilo kada sam nosio svoj oklop sa zamračenom kacigom.

Bilo je sasvim drugačije sada kada sam stajao u običnoj ljudskoj odeći, pokazujući svoje ljudsko lice. Ali nije kao da je mogao da me povredi udarivši me, i još uvek nije izvukao svoje oružje.

Mogao sam da ga pocepam kao toalet-papir.

On to nije znao, ali sigurno je na mom licu video da ga se ne plašim.

Proverio sam na sigurnosnoj kameri da vidim kako izgledam i zaključio da izgledam kao da se dosađujem. To nije bilo neobično jer sam gotovo uvek izgledao kao da se dosađujem dok sam obavljao svoj posao, samo što se to nije videlo kada sam bio u svom oklopu.

Primetno se pribrao i rekao: „Ko si ti, jebote?“ Moje klijentkinje su odgurnule stolice i skočile na noge. Rami je rekla: „Ovo je naš savetnik za bezbednost.“ Zakoračio je unazad i kolebljivo pogledao u drugo dvoje, drugog telohranitelja i Tlejsi, koja je bila augmentovana žena.

Spustio sam ruku, ali se nisam pomerio. Imao sam ih sve troje na

nišanu, ali to je bilo za najgoru eventualnost. Bar za mene. Ljudima mogu da promaknu mnoge male naznake, ali to što mogu da iz ruku pucam energetskim oružjem bilo bi znak za uzbunu. Skrenuo sam im pažnju taman toliko da skeniram fidove sigurnosne kamere i potražim šta god bilo to što me je pingovalo.

Uhvatio sam nekakvu sliku na suprotnom kraju javnog prostora, pored jednog od ulaznih tunela. Prilika koja je stajala pored ruba prostora za sedenje nije odgovarala onome što sam očekivao da vidim i morao sam još jednom da je proučim pre nego što sam razumeo. Nije nosila oklop, a njena fizička konfiguracija nije odgovarala standardima bezbednosnih jedinica. Imala je dosta kose, srebrne sa plavim i ljubičastim krajevima, podignute i upletene poput Tapanine, ali na mnogo zamršeniji način. Crte lice su joj se razlikovale od mojih, ali crte lica svih jedinica su različite, dodeljene nasumično na osnovu ljudskog kloniranog materijala upotrebljenog za izradu naših organskih delova.

Ruke su joj bile gole i nisu se videli ni metal ni otvori za oružje. Ovo nije bila bezbednosna jedinica.

Preda mnom je bio seks-bot.

To nije zvanični naziv, rekao je KIT. Zvanični naziv je jedinica za utehu, ali svi znaju šta to znači.

Seks-botovima, kao ni ubibotovima, nije dozvoljeno da šetaju po ljudskim oblastima bez naređenja. Neko ga je sigurno poslao ovamo.

KIT me je bocnuo dovoljno jako da se trznem. Trgao sam se i premotao svoj snimak malo unazad da pohvatam šta se događa.

Tlejsi je zakoračila napred: „A zašto vam je potreban savetnik za bezbednost?“ Rami je udahnula. Ubacio sam se na njen fid, obezbedio privatnu vezu između nje, Tapan i Maro i rekao joj: Nemoj da odgovoriš na to.

Ne pominji pokušaj napada na šatl. Samo se drži posla. Bio je to impuls. Tlejsi je došla ovamo očekujući gnevni sukob; zato je dovela naoružane telohranitelje. Sada smo imali prednost; nismo mrtvi, a oni

su bili izbačeni iz ravnoteže i želeli smo da tako i ostane.

Rami je izdahnula, potvrdila mi na mom fidu, a onda rekla: „Došli smo da razgovaramo o našim fajlovima.“ Maro, koja je shvatila šta pokušavam da uradim, rekla je Rami: Nastavi, ne dozvoli im ni da sednu.

Sa nešto više samouverenosti, Rami je nastavila: „Brisanje naših ličnih rezultata nije bilo deo našeg ugovora o zaposlenju. Ali prihvatićemo vaš predlog da vratimo svoj bonus u zamenu za naše fajlove.“ Na sigurnosnim kamerama gledao sam kako se seks-bot okreće i napušta javni prostor kroz tunel direktno iza njega.

Tlejsi je pitala: „Ceo bonus?“ Očigledno nije očekivala da će oni pristati.

Maro se nagnula napred. „Otvorili smo račun kod Umra da zadrži sredstva. Možemo da vam ih prebacimo čim nam date naše fajlove.“ Tlejsina vilica se pomerala dok je pričala na svom privatnom fidu.

Dva telohranitelja su se povukla. Tlejsi je prišla i sela u stolicu za stolom mojih klijenata. Trenutak kasnije, Rami je sela, a za njom i Tapan i Maro.

Deo pažnje zadržao sam na pregovorima i vratio se na javni fid.

Počeo sam da izvlačim istorijske podatke, tražeći bilo kakvu nenormalnu aktivnost negde u vreme mog ugovora ovde.

Gledao sam sigurnosne kamere dok su moji klijenti razgovarali, a ja prebirao po podacima, sa KIT-om koji mi je ponovo motrio preko ramena. Primetio sam da su se približile još dve potencijalne pretnje.

Oboje su bili augmentovani ljudi. Primetio sam tri potencijalne pretnje koje su već sedele za susednim stolovima. (Sve troje su pokazivali neobičnu nezainteresovanost za susret koji se odigravao nedaleko od centralnog dela prostora za sedenje. Ostali ljudi i augmentovani ljudi u neposrednoj blizini posmatrali su ga sa otorenom ili skrivenom

radoznalošću.)

KIT me je bocnuo. Video sam ga, rekao sam mu. Pretraga je otkrila niz obaveštenja objavljenih negde u pravom vremenskom okviru. Bila su to upozorenja da će izmene u isporuci sirovina i zaliha do udaljenih instalacija dovesti do skretanja linija putničkih kanala. (Kanali su predstavljali tranzitni sistem malih razmera, koji je prevozio putnike po luci i uslužnim centrima i imao privatne linije koje su vodile do bližih rudarskih instalacija.) U kasnijim izveštajima pominjala se nova ruta koja je bila izgrađena da se nadoknadi zaobilaženje.

To je bilo to. Čitajući između redova, mogli ste videti kako su preduzimači morali da sagrade novu liniju kanala za obilazak tunela koji su vodili do iznenada zatvorene rudarske instalacije. To je sigurno bilo mesto gde se nalazilo Ganaka okno.

Ostala zatvaranja jama bila su propraćena člancima od lokalnog interesa i izuzetnim interesovanjem na društvenom fidu za objave bankrota, kao i efekat toga na povezane uslužne kompanije. O ovom zatvaranju nije bilo ničeg sličnog. Neko je platio da te objave budu izbrisane sa javnog fida.

Razgovor se bližio kraju. Tlejsi je ustala, klimnula glavom mojim klijentkinjama i udaljila se od stola. Rami je napravila sumnjičavu grimasu. Maro je delovala smrknuto, a Tapan se kolebala između zbunjenosti i besa.

Zatvorio sam pretragu i otišao do stola. Dok je gledala Tlejsi i njene telohranitelje kako odlaze, Rami je rekla: „Bila je loša ideja doći ovamo.“ Tapan se pobunila: „Rekla je sutra...“ Maro je odmahnula glavom. „Još laži. Neće nam dati fajlove. Ako je to nameravala da uradi, mogla je to ovde da uradi. Mogla je to da uradi preko koma, dok smo bili na tranzitnom prstenu.“ Pogledala je u mene. „Nisam bila sigurna da li ti verujem u vezi sa šatlom, ali sada...“ Pratio sam na sigurnosnim kamerama spisak potencijalnih pretnji.

„Moramo da idemo“, rekao sam im. „Pričaćemo o ovome negde drugde.“ Dok smo odlazili, jedna potencijalna pretnja ustala je i krenula za nama. Signalizirao sam KIT-u da motri na ostale, za slučaj da nisu samo nedužni posmatrači, toliko zadubljeni u svoje fidove da zaista nisu ništa primetili.

Obeležio sam nekoliko mogućih ruta na staničnoj mapi, a moja omiljena je bila kroz pešački tunel koji je krivudao od glavnih stambenih delova. Duž njega je bilo više prilaza koji su vodili do različitih stanica kanala, ali to nije bila popularna ruta. Ušao sam u Ramin fid i rekao joj da krene ka raskrsnici na kojoj se nalazio najveći hotel. Maro, koja je slušala, prošaputala je: „Ne možemo taj da priuštimo.“ Nećete tamo odsesti, rekao sam im preko fida. Brošura na javnom fidu obećavala je foaje sa jakim obezbeđenjem i brz pristup kanalom do javnih slotova za šatlove.

Stigli smo do tunela i pošli niz njega. Bio je širok gotovo deset i visok četiri metara, dovoljno osvetljen da prepešačimo do centra, ali zidovi su bili senoviti sa mračnim ograncima tunela. Bilo je sigurnosnih kamera, ali sistem koji ih je pratio nije bio sofisticiran. Kompanija bi se usrala od straha zbog moguće opasnosti za klijente pod garancijama i propuštene prilike da se analiziraju podaci iz razgovora.

U tunelu je bilo drugih ljudi. Nekoliko rudara u kombinezonima i jaknama sa logotipima različitih instalacija, ali većina je bila u civilnoj odeći, verovatno tehničari ili radnici pomoćnih kompanija. Kretali su se brzo i držali se u grupama.

Posle osam minuta pešačenja, većina ostalih ljudi u tunelu skrenula je ka jednoj od prilazih tačaka kanalu. Poslao sam kroz fid: Samo nastavite da hodate, ne zaustavljajte se. Naći ćemo se u foajeu. Ja sam zaostao i skrenuo u jedan od mračnijih ogranaka tunela. Moji klijenti su nastavili da se kreću i nisu se osvrtali ka meni, iako sam osetio da je Tapan želela.

Gledao sam na kamerama kako se Potencijalna pretnja/Nova meta brzim korakom kreće tunelom. Pridružila su mu se još dva čoveka, sada označena kao Meta dva i Meta jedan. Prošli su pored mene, a ja sam izašao iz prilaza kanalu i sledio ih na određenom rastojanju. Skenirao sam ih da proverim da li imaju energetsko oružje i nisam dobio nikakva očitavanja. Sve tri mete nosile su jakne i pantalone sa dubokim bočnim džepovima. Obeležio sam sedam lokacija gde bi mogli da nose noževe ili teleskopske palice.

Kada su ugledale moje klijente, mete su usporile, ali su nastavile da smanjuju razdaljinu između njih. Znao sam da verovatno raportiraju nekom na svom fidu, tražeći instrukcije. Ko god to bio, nije kontrolisao sigurnosne kamere, bar ne još uvek.

Krenuo sam za njima, motreći na klijente kroz svoje oči, kroz sigurnosne kamere, motreći na sebe da se uverim da ne privlačim pažnju, da me niko ne prati. KIT je bio tih, mada sam osećao da želi da me vidi na delu.

A onda je poslednja grupa rudara između mene i meta skrenula u pristup kanalu. Nalazili smo se na krivini tunela i nije bilo nikoga između mojih klijenata i naredne krivine, pedesetak metara dalje, a sigurnosne kamere pokazale su mi da je tunel iza mene prazan. Moram da završim sa ovim. Skrenuo sam u prilaz kanalu iza rudara.

Zaustavio sam se u vrhu prilaza kanalu, dok su se rudari ukrcavali u kapsulu. Vrata su zašištala dok su se zatvarala i kapsula je krenula.

Na ekranu sigurnosne kamere, vilica Mete dva se pomerala, što je ukazivalo na to da priča subvokalno na svom fidu. A onda se fid kamere prekinuo.

Skrenuo sam nazad u tunel i potrčao.

Bio je to proračunati rizik, jer nisam mogao da se krećem punom brzinom a da ne otkrijem da nisam čovek. Ali uspeo sam da stignem baš u trenutku kada je Meta jedan stigla do Rami i zgrabila je za rukav jakne. Slomio sam mu ruku i zabio mu lakat u bradu, a onda zamahnuo njim na Metu dva, koja je krenula ka meni s nožem kojim je prilazila

Maro. Meta dva je slučajno (nagađam, možda jednostavno nisu marili jedan za drugog) ubola Metu jedan. Meta dva se zateturala postrance, a ja sam ispustio Metu jedan i slomio Meti dva čašicu kolena. Meta tri je imala vremena da podigne svoju palicu i sada me je udarala po levoj strani glave i ramenu, što me je, priznajem, malo naljutilo, ali bottegljači su me slučajno udarali i jače. Blokirao sam drugi udarac levom rukom, slomio mu ključnu kost jednim udarcem, a drugim mu smrskao kuk.

Imao je sreće što nisam bio mnogo ljut.

Sve tri mete bile su na podu, a jedini koji je još uvek bio pri svesti bio je drugi napadač, mada je bio sklupčan i ječao. Okrenuo sam se ka svojim klijentkinjama.

Rami je pokrila rukom usta, Maro je zurila, ukopana u mestu, a Tapan je podigla ruke u vazduh. Obratio sam se na fidu: Idite u hotel, sačekajte me u foajeu. Nemojte da trčite, hodajte.

Maro se prva trgla od šoka. Snažno je zaklimala glavom, uhvatila Rami za mišicu i bocnula Tapan po ramenu. Rami se okrenula da krene, ali Tapan je rekla: „Obezbeđenje?“ Znao sam šta pita. „Rekli su nekome da isključi kamere. Zato morate odmah da idete.“ Javni fid na tranzitnom prstenu tvrdio je da ne postoji opšte obezbeđenje, ali zaštitarske kompanije za različite servisne instalacije i preduzimače bi trebalo da preuzmu odgovornost za javne prostore najbliže svojoj teritoriji. Ovo mesto je očigledno pažljivo proračunato, da bude van dometa bilo kakve neposredne pomoći onoga ko je pomogao metama isključivši fid kamera. Nisam očekivao trenutni odgovor, ali morali smo da delamo relativno brzo.

Rami je prošaputala: „Hajde“, a onda su krenule, brzim hodom, ali ne trkom.

Okrenuo sam se ka napadaču koji je još uvek bio svestan i pritisnuo arteriju na njegovom vratu dok se nije onesvestio.

Počeo sam da se udaljavam, normalnim hodom. Bio sam dovoljno

duboko u sistemu kamera da izbrišem privremenu memoriju na kamerama ispred i iza deaktivirane kamere. To će pomoći da se zbuni svako ko bude pokušao da shvati šta se dogodilo. Ali Tlejsi me je videla i ona će znati. Nadao sam se samo da će me klinci ovog puta poslušati.

Stigao sam do raskrsnice gde su se sastajali različiti prilazni tuneli i stanice za prevoz kanalom, sa nekolicinom raštrkanih montažnih štandova koji su prodavali pakovanu hranu, fid interfejse, pribor za higijenu i druge stvari koje su ljudi voleli. Nije bila gužva, no postojao je stalni protok pešaka. Ulaz u hotel bio je na suprotnoj strani.

Predvorje je bilo podignuto na različitim platformama koje su gledale na hologramsku skulpturu otvorene provalije, ispunjene džinovskom kristalnom strukturom koja raste iz zidova. Po nekim teorijama na fidu, trebalo bi da ima edukativnu ulogu, ali ozbiljno sam sumnjao da rudnici na RaviHajralu izgledaju tako. Posebno nakon što su ih se dokopali rudarski botovi.

Moji klijenti su bili na istoj platformi na kojoj je bila i recepcija, blizu ograde oko skulpture veštačke provalije, i sedele su na nekakvom okruglom divanu bez naslona, koji je više delovao kao ukrasni detalj nego kao nameštaj.

Seo sam ispred njih na pete.

Rami je rekla: „Hteli su da nas ubiju.“ „Ponovo“, rekao sam.

Rami se ugrizla za usnu. „Verovala sam ti za šatl. Verovala sam ti...“ „Ali sada si to videla“, rekao sam. Znao sam na šta misli. Postojala je ogromna razlika između toga kada znaš da se nešto dogodilo i kada to zaista vidiš. Čak i za bezbednosne jedinice.

Maro je protrljala oči. „Da, bile smo budale. Tlejsi nam nikada ne bi dozvolila da joj vratimo bonus u zamenu za fajlove.“

„Ne, ne bi“, složio sam se.

Rami ju je ćušnula. „Bila si u pravu.“ Maro je delovala još potištenije. „Nisam želela da budem u pravu.“ Tapan je ojađeno rekla: „Propale smo.“ Rami ju je obgrlila. „Žive smo.“ Pogledala je u mene. „Šta ćemo sada?“ Odgovorio sam: „Daj da vas prvo izbavim odavde.“

ŠESTO POGLAVLJE

Najpre sam ih odveo do javnih slotova za šatlove, a onda ih proveo do privatnih dokova. Proverivši red vožnje, KIT je već skenirao odgovarajući šatl. Bio je u privatnom vlasništvu, ali učestalost njegovih odlazaka i dolazaka sa tranzitnog prstena nagoveštavala je da je u pitanju preduzetnik koji je nudio privatne vožnje za čvrstu valutu.

Pokazalo se da je to bilo tačno i omogućilo bi da Rami, Maro i Tapan odu bez skeniranja potvrda o zaposlenju. Sada bi verovatno bilo bezbedno smestiti ih na neki javni šatl, samo da ne bude unapred objavljeno na koji će se ukrcati. Ubojiti softver ne može da putuje preko fida da inficira neki šatl; bilo je postavljeno previše zaštita. Ko god da je planirao da nas po dolasku ubije, morao je direktno da isporuči ubojiti softver, kroz port koji se zapravo nalazi u pilotskoj kabini šatla.

Ali programiran sam da budem paranoičan. Ovaj privatni šatl ne samo što je bio anoniman, već je imao i augmentovanog čoveka pilota koji će biti tu za slučaj da nešto omete bot-pilota. Osim toga, tu je bio KIT, koji se već zbližio sa pomenutim bot-pilotom i koji će motriti na šatl tokom kratkog putovanja. (Pošto je KIT-ova ideja o „zbližavanju“ bila pomalo zastrašujuća, već sam jednom morao da se umešam i uverim bot-pilota da je veliki zli transporter obećao da ga neće povrediti.) „Ti ne ideš sa nama?”, pitala je Rami, dok je stajala u malom prostoru za ukrcavanje. Privatni dokovi su bili prljavi i mali u poređenju sa dokovima u Lučkoj upravi, sa mrljama na metalnim pregradnim zidovima, dok su neka od svetala gore na stenovitoj tavanici bila slomljena ili zamračena. Ljudi i nekolicina botova kretali su se duž staze iznad nas, a ja sam preko sigurnosnih kamera držao na oku oba prilaza. Šatl je već bio postavljen u svoj slot i njegova vratanca su bila

otvorena, a mali augmentovani čovek stajao je na rampi i uzimao novac. Šestoro drugih putnika već se ukrcalo i bila mi je potrebna ogromna samokontrola da jednostavno ne pokupim svoje klijente i ne unesem ih u šatl.

Rekao sam: „Još uvek moram ovde da obavim neka istraživanja.

Vratiću se na tranzitni prsten kada završim.“ „Kako da ti platimo?“, pitala je Maro. „Mislim, možemo li još uvek da te priuštimo nakon... svega?“ Nakon što su pokušali da nas ubiju, dodala je na našu zajedničku fid vezu. „Proveriću svoj profil na društvenom fidu na prstenu“, rekao sam i bio prilično zadovoljan što sam se uopšte setio da on postoji. „Pošaljite mi tamo poruku i pronaći ću vas kada se vratim.“ „Mislim, znam da smo mi...“ Tapan je pogledala oko sebe. Lice joj je bilo napeto i nesrećno, a govor tela na granici očajnog. „Ne možemo da ostanemo ovde, ali ne mogu ni da odustanem. Naši rezultati...“ Rekao sam: „Ponekad ti ljudi urade nešto i ti u vezi s tim ništa ne možeš. Moraš jednostavno da preživiš i nastaviš dalje.“ Sve tri su zaćutale i zablenule se u mene. Unervozio sam se i odmah prebacio svoj pogled na najbližu sigurnosnu kameru kako bih mogao da nas gledam sa strane. Naglasio sam to više nego što sam nameravao, ali jednostavno je bilo tako. Nisam bio siguran zašto ih je toliko pogodilo.

Možda sam zvučao kao da znam o čemu pričam. Možda su razlog bila ona dva pokušaja ubistva.

A onda je Maro klimnula glavom, a usne su joj bile smrknuto stisnute u crtu. Ona i Rami su se pogledale i Rami je tužno klimnula glavom. Maro je rekla: „Trebalo bi da se vratimo ostalima, da smislimo šta ćemo dalje da radimo. Da potražimo sledeći zadatak. „ Rami je dodala: „Počećemo iz početka. Uradili smo to jednom, možemo to ponovo da uradimo.“ Tapan kao da je htela da se pobuni, ali je bila previše potištena da

bi se prepirala. Želele su da mi zahvale i da se oproste od mene, a ja sam ih za to vreme pogurao uz rampu i gledao Rami kako plaća za njihov put platnom karticom koju je član posade prislonio uz interfejs. A onda su se ukrcale.

Vratanca su se zatvorila, a šatlov fid dao je znak za režim nakon ukrcavanja, čekajući odobrenje da krene. Vratio sam se niz prilaz, zaputivši se ka prolazu. Morao sam da se ukrcam u kanal do mesta gde je došlo do skretanja tunela i da počnem da tražim Ganaka okno.

Laknulo mi je što su moji klijenti krenuli nazad na sigurno. Ali bilo je čudno ponovo biti sam i raditi samo za sebe.

Otišao sam do prilaza kanalu i ukrcao se na prvu kapsulu koja se zaustavila. Svaka kapsula imala je sedišta za dvadesetoro ljudi, kao i šipku iznad glave za koju je moglo da se uhvati. Gravitacija u kabini bila je usklađena sa pokretom. Seo sam sa sedmoro ljudi koji su se već ukrcali. KIT je rekao: Šatl je lansiran. Pratiću tvoj fid, ali veći deo moje pažnje biće usmeren na njega.

Poslao sam potvrdu. Pokušao sam da izolujem pitanje zašto se osećam toliko nelagodno. Zarobljen u zatvorenom prostoru sa ljudima – tačno. Nedostaju mi moji dronovi – tačno. Moj džinovski Kretenski Istraživački Transporter je previše zauzet da bih mu se požalio – tačno.

Trebalo bi zapravo da se usredsredim na ono što radim kako ne bih gledao medije – tačno. Ali nije to bilo u pitanju. Nisam dobro obavio posao za svoje klijente. Imao sam priliku i omanuo sam. Kao bezbednosna jedinica, bio sam odgovoran za bezbednost svojih klijenata, ali ne i ovlašćen da uradim išta više osim da dajem predloge i pokušam da iskoristim pravila kompanije ugrađena u bezbednosni sistem i poništim samoubilačku glupost i ubilačke nagone ljudi.

Govorio sam sebi da su živi, samo nisam uspeo da vratim njihovu imovinu, što zapravo nije bio deo posla zbog koga su me unajmili. Nije pomoglo.

Sišao sam sa kanala na suprotnom kraju njegove linije. Bila je to

mreža tunela koji su, sudeći po mapi, vodili do različitih privatnih prilaza kanalom do udaljenih rudarskih jama. Samo je nekoliko ljudi sišlo ovde sa kanala i svi su se odmah zaputili niz tunel do najbliže raskrsnice kanala. Ja sam krenuo u suprotnom smeru.

Naredni sat proveo sam hakujući kamere i sigurnosne barijere, ulazeći i izlazeći iz poluzavršenih tunela, sa upozorenjima o kvalitetu vazduha na mnogima od njih. Konačno sam našao jedan na kome je bilo dokaza da je nekada korišćen kao ulaz u rudnik. Bio je dovoljno velik za najveće bot-tegljače, a kamere i svetla bili su isključeni. Dok sam išao tunelom, preskačući kamenje i metalne otpatke, osetio sam kako se javni fid isključio.

Zaustavio sam se i proverio KIT-ov kom, ali ovaj je samo hvatao statički zvuk. Nisam mislio da je u pitanju namerni pokušaj da se blokira moja veza sa ostatkom instalacije; već sam imao iskustva sa takvim havarijama, a ovo je delovalo drugačije. Mislim da je ovaj tunel bio toliko dubok ispod površine da su komu i fidu bili potrebni releji za struju da bi se probili, a oni više nisu funkcionisali. Nešto ispred je još uvek imalo struju, jer je moj fid hvatao isprekidane signale, i to sve automatizovana upozorenja. Nastavio sam dalje.

Morao sam da otvorim još jednu bezbednosnu barijeru, ali sam iza nje našao teretni prilaz kanalu i uspeo da otvorim klizna vrata. Tamo je još uvek bio mali putnički kanal, koji dugo nije bio korišćen, dovoljno dugo da se voda i razbacano smeće po tepihu izmešaju u nešto gnjecavo.

Popeo sam se do prednjeg odeljka, gde su se nalazile ručne komande za vanredne situacije. U baterijama je još uvek bilo energije, mada ne mnogo. Ostavljen je ovde, zaboravljen, da polako umire u mraku dok sati prolaze.

Nije da sam hteo da zvučim morbidno.

Proverio sam da za njega nije pripojeno nikakvo aktivno obezbeđenje, a onda ga pokrenuo. Zastenjao je i uključio se, podigao se od zemlje i krenuo niz tunel u mrak, prateći svoju poslednju programiranu rutu. Seo sam na klupu da sačekam.

*** Sken kanala konačno je uhvatio blokadu ispred i ubacio kod za uzbunu.

Pripremio sam da pogledam i pauzirao pet epizoda različitih dramskih serija, dve komedije, knjigu o istoriji istraživanja tuđinskih ostataka u Korporacijskom obodu i višedelno umetničko takmičenje sa Belala Cll, ali zapravo sam gledao 206. epizodu Meseca utočišta, koju sam već video dvadeset sedam puta. Da, bio sam malo nervozan. Kada je kanal počeo da usporava, uspravio sam se i seo.

Svetla su obasjala niz metalnih barikada. Po materijalu su bili poprskani svetleći markeri, šaljući erupcije upozorenja na moj fid.

Opasnost od radijacije, opasnost od odronjenog kamenja, opasnost od toksičnih bioloških materija. Naredio sam bravi za vanredne situacije da se otključa i skočio dole na šljunkovito tlo. Skenirao sam, tražeći energetske tragove, i prilagodio svoj vid da mogu da vidim kroz jarku boju markera. Ugledao sam tri metra dugu pukotinu, tamniju površinu na metalu. Bila je mala, ali nisam morao da iščašim nijedan zglob da bih se kroz nju provukao.

Krenuo sam niz tunel do platforme koja je bila deo prilaza putničkom kanalu. Nešto dalje nalazio se niz deset metara visokih vrata, dovoljno velikih da kroz njih prođu vozila i najveći bot-tegljači i da iz njih izađu tovari sirovog materijala. Poluga za istovar tovara na putničkom prilazu bila je još uvek izvučena i iskoristio sam je da se popnem do visoke platforme. Sve je bilo prekriveno slojem vlažne prašine, na kojoj se nisu videli noviji tragovi. Zapečaćeni sanduci sa isporučenim zalihama, po kojima su bili utisnuti žigovi sa oznakama različitih preduzimača, još uvek su stajali na platformi. Pored nje je ležala pokvarena maska za disanje. Moje ljudske delove prožimalo je hladno bridenje koje nije bilo ugodno. Ovo mesto je bilo jezivo.

Podsetio sam se da sam ja ta užasna stvar koja se najverovatnije ovde dogodila.

Ali to nekako nije pomoglo.

Nije bilo dovoljno energije da pomerim vrata, ali je mehanizam za ručno otvaranje brave na putničkom prilazu još uvek radio. Ni u

hodniku nije bilo električnog svetla, ali zidovi su bili prošarani markerima iz kojih je zračilo svetlo, namenjenim da vas u slučaju katastrofalnog kvara odvedu do izlaza. Neki su se već izgubili s godinama, drugi su bledeli. Nedostatak bilo kakve fid aktivnosti, osim one koja je dolazila od boje za upozorenje, bio je neodređeno uznemirujuć; iz glave mi nije izbijalo DeltFol stanište, i bilo mi je drago što je KIT napravio izmene na mom data portu.

Nastavio sam hodnikom do centrale instalacije. Bio je to prostran zasvođeni prostor, i mračan, osim izbledelih markera na zemlji.

Naravno, nije bilo ljudskih ostataka, ali po njemu su bili raštrkani otpaci, alat, slomljeni komadi plastike, deo ruke bot-tegljača. Prolazi ka hodnicima, poput mračnih pećina, granali su se u svim pravcima. Nisam imao osećaj da sam ovde bio ranije, nije mi delovalo poznato.

Identifikovao sam prolaze koji su vodili do rudarske jame, potom hodnike koji su išli ka konacima i kancelarijama. Odatle se granalo spremište za opremu.

Mehanizmi za otvaranje zapečaćenih vrata u slučaju nestanka struje su ih sva otključali, ali ko god da je posle počistio ostavio ih je zatvorena i morao sam svaka da gurnem i otvorim. Iza stanica za održavanje bot-tegljača našao sam kancelariju obezbeđenja. Zakoračio sam unutra i zaledio se. U tmini, među praznim kutijama za skladištenje oružja i izvađenim podnim panelima na mestu gde je stajao reciklator, nalazila su se poznata obličja. Kabine su još uvek bile tu.

Njih deset bile su poređane uza zid, velike glatke bele kutije, a bledo nejasno svetlo markera odbijalo se njihove izgrebane površine. Nisam znao zašto moja pouzdanost performanse opada, zašto mi je bilo tako teško da se krećem. A onda sam shvatio da je to zato što sam mislio da su ostali još uvek unutra.

Bila je to potpuno iracionalna misao, koja bi potvrdila KIT-ovo loše mišljenje o mentalnim sposobnostima konstrukata. Ne bi ostavili bezbednosne jedinice ovde. Bili smo previše skupi, previše opasni da bi nas napustili. Ako ja nisam bio zaključan u jednoj od tih kabina, dok organski deo mog mozga sanja, a ostatak je bespomoćan i neaktivan,

onda ostali nisu ovde.

Ipak mi je bilo teško da se nateram da pređem sobu i otvorim prva vrata.

Plastični krevet unutra je bio prazan, a struja je odavno bila isključena. Otvorio sam svaku, ali bilo je isto.

Odmakao sam se od poslednje. Došlo mi je da zarijem lice u šake, srušim se na pod i utonem u svoje medije, ali nisam. Posle dvanaest dugih sekundi, snažni osećaj je popustio.

I ne znam zašto sam ušao ovamo. Morao sam da potražim taj uređaj za skladištenje podataka, dokumenta koja su ostavljena. Proverio sam ormariće s oružjem da se uverim da nema ničeg zgodnog, recimo paketa dronova, ali bili su prazni. Puščana paljba je ostavila na zidu oprljotine, a pored jedne kabine bio je mali krater od udara eksplozivnog projektila. Potom sam se vratio do kancelarija.

Našao sam kontrolni centar instalacije. Posvuda su bile slomljene površine ekrana, prevrnute stolice, interfejsi smrskani po podu, a na jednoj konzoli još uvek je stajala netaknuta plastična čaša i čekala da je neko ponovo podigne. Ljudi ne mogu da rade u fidu sa višestrukim unosima kao što to mogu ja, ali botovi i KIT mogu. Neki augmentovani ljudi imaju implantirane interfejse koji im to omogućavaju, ali ne žele svi ljudi da im se u mozgove usadi gomila stvari, možeš misliti. Zato su im potrebne ove površine da projektuju ekrane za grupni rad. A eksterna memorija trebalo bi da je negde ovde povezana.

Izabrao sam jednu stanicu, uspravio jednu stolicu i izvadio mali komplet alata koji sam pozajmio iz skladišta KIT-ove posade i doneo u velikom bočnom džepu svojih pantalona. (Oklop nema džepove – poen za običnu ljudsku odeću.) Trebao mi je izvor energije da stanicu ponovo učinim operativnom, ali, srećom, imao sam sebe.

Upotrebio sam alat da otvorim port na energetskom oružju u svojoj desnoj podlaktici. Bilo je nezgodno uraditi to jednom rukom, ali morao sam da radim i gore stvari. Upotrebio sam komunikacioni kabl da se

povežem sa dovodom energije konzole za slučaj nužde, a onda je stanica zabrujala dok se aktivirala. Nisam mogao da otvorim fid da ga direktno kontrolišem, ali posegao sam u svetlucavu projekciju i izvukao pristup snimljenoj memoriji bezbednosnog sistema. Bila je izbrisana, ali to sam očekivao.

Počeo sam da proveravam sve ostale memorije, za slučaj da nisu tehničari kompanije bili ti koji su izbrisali bezbednosni sistem.

Kompanija želi da sve bude zabeleženo, ono što se radi na fidu, razgovori, sve, kako bi mogli odatle da izvlače informacije. Veliki deo tih informacija je beskoristan i bude obrisan, ali bezbednosni sistem mora da ih sačuva dok botovi za analiziranje informacija ne pređu kroz njih, i zato bezbednosni sistem često krade neiskorišćeni privremeni prostor za skladištenje od drugih sistema.

I eto ih, fajlovi gurnuti u prostor za skladištenje preuzetih nestandardnih procedura medsistema. (Pretpostavljam da bi, ako je medsistem iznenada morao da preuzme neku hitnu proceduru za pacijenta, bezbednosni sistem izvukao fajlove i stavio ih negde drugde, ali ponekad nije mogao da reaguje na vreme i delovi snimljenih podataka bili bi izgubljeni. Ako si bezbednosna jedinica i voliš svoje klijente i želiš da nešto što su rekli ili uradili (ili što si ti rekao ili uradio) sakriješ od kompanije, ovo je jedan od mnogo načina na koje možeš učiniti da fajlovi slučajno nestanu.)

Bezbednosni sistem je sigurno prebacio fajlove baš pred nestanak struje. Bilo je dosta materijala i preleteo sam preko nasumičnih razgovora i podataka o rudarskim operacijama do kraja, a onda skrolovao malo unazad. Na fidu, dva ljudska tehničara razgovarala su o nekakvoj anomaliji, nekom kodu koji izgleda nije bio povezan ni sa jednim od sistema i koji je bio učitan na licu mesta. Pokušavali su da prokljuve odakle je došao, špekulišući, uz mnogo psovki, da je instalacija bila bombardovana malverom. Jedna tehničarka rekla je kako će obavestiti nadzornika da treba da odvoje bezbednosni sistem i razgovor se tu završavao, usred reči.

To... nisam očekivao. Pretpostavio sam da je kvar na mom modulu

za upravljanje izazvao masakr koji je kompanija eufemistično nazvala „incidentom“. Ali da li sam zaista pobio devet drugih bezbednosnih jedinica, plus sve botove i naoružane ljude koji su možda pokušali da me zaustave? Nisu mi se sviđali moji izgledi za uspeh. Ako su ostale bezbednosne jedinice doživele isti kvar, on je sigurno potekao od nekog spoljašnjeg izvora.

Sačuvao sam razgovor na sopstvenu memoriju, proverio ostale sisteme da nema zalutalih fajlova, ali nisam ništa našao, a onda se otkačio od konzole.

Kancelarija obezbeđenja bila je skroz ogoljenja. Ali bilo je i drugih mesta gde sam mogao da pogledam. Odgurnuo sam se od konzole.

Dok sam prolazio kroz druga vrata, primetio sam tačke udara na suprotnom zidu, mrlje na podu. Neko ili nešto je, pretrpevši teške povrede, ovo mesto odabralo za svoje poslednje utočište, pokušavajući da odbrani kontrolni centar. Možda nisu sve bezbednosne jedinice bile pogođene.

U hodniku pored stambenih prostorija našao sam drugu kancelariju obezbeđenja, onu za jedinice za utehu.

Unutra su bila četiri oblika koja su očigledno bila kabine, ali manje.

Vrata su im bila otvorena, plastični kreveti unutra prazni. U uglu je bio prostor za reciklator, ali nije bilo ormarića za oružje, a ormarići za skladištenje su svi bili različiti.

Stajao sam nasred sobe. Kabine za ubibotove su bile zatvorene, nisu bile u funkciji. Što je značilo da nijedna od bezbednosnih jedinica nije bila oštećena i sve su bile ili u patroli, na straži, ili u kancelariji obezbeđenja i verovatno stajale sa strane i pretvarale se da ne zure jedna u drugu. Ali kabine za seks-botove su bile otvorene, što je značilo da su bili unutra kada je došlo do nepredviđenog događaja i kada je struja isključena. Ako je struja isključena, možeš ručno da otvoriš kabine iznutra, ali neće moći ponovo da se zatvore.

To znači da su aktivirane za vreme „incidenta“.

Upotrebio sam ponovo energetsko oružje u svojoj ruci da pokrenem memoriju za vanredne situacije prve kabine. Nisam imao ni blizu dovoljno energije potrebne da sve pokrenem, ali kutija za skladištenje memorije služi za čuvanje informacija o greškama ili isključivanju ako nešto krene naopako tokom popravke. (Ima još mnogo drugih stvari koje možeš da uradiš sa njom ako si hakovao svoj modul za upravljanje, recimo da je upotrebiš da privremeno sačuvaš svoje medije kako je ljudski tehničari ne bi pronašli.) Bezbednosni sistem ju je možda upotrebio pre svog katastrofalnog kvara.

Jeste bila iskorišćena. Ali iskoristile su je jedinice za utehu, da preuzmu svoje podatke za vreme incidenta.

Sve je bilo u fragmentima i teško za povezivanje, dok nisam shvatio da su jedinice za utehu komunicirale međusobno.

Stajao sam tamo pet sati i dvadeset tri minuta, sastavljajući fragmente podataka.

Tu je bio kod preuzet sa jedne druge rudarske instalacije za jedinice za utehu, navodno fragment kupljen od nekog trećeg dobavljača jedinica za utehu. Jedinice za utehu su ga sve označile kao nestandardan i da je neophodno da ga provere bezbednosni sistem i sistem-analitičar, ali tehničari koji su ga preuzeli naredili su im da ga primene. Ispostavilo se da je u pitanju bio dobro prikriveni malver. Nije pogodio jedinice za utehu, ali je upotrebio njihove fidove da se ubaci u bezbednosni sistem i inficira ga. Bezbednosni sistem je inficirao bezbednosne jedinice, botove i dronove i sve što je bilo u stanju da se samostalno kreće u instalaciji je pošandrcalo.

Usred opšte strke, pucnjave i ljudske vriske u pozadini, jedinice za utehu su uspele da analiziraju malver i otkriju da je trebalo sa njih da pređe na bot-tegljače i isključi ih. Ovo bi omelo operaciju, kako bi druge rudarske instalacije mogle prve da dopreme svoju isporuku do teretnog transportera. Ovo je bio pokušaj sabotaže, ne masovno ubistvo.

Ali ono što se dešavalo bilo je masovno ubistvo.

Ljudi su uspeli da pošalju znak na uzbunu u luku, ali bilo je jasno

da pomoć neće stići na vreme. Jedinice za utehu su primetile da bezbednosne jedinice nisu delovale usklađeno i da su se takođe međusobno napadale, dok su se botovi nasumice zakucavali u sve što se kretalo. Jedinice za utehu su zaključile da im je najbolja opcija da uz pomoć njegovog ručnog interfejsa vrate bezbednosni sistem na fabričko podešavanje.

Jedinice za utehu su fizički snažnije od čoveka, ali ne i od bezbednosne jedinice ili bota. Nemaju ugrađeno oružje i mada su mogli da uzmu projektilno ili energetsko oružje i upotrebe ga, nisu imali obrazovne module o tome kako to oružje funkcioniše. Mogli su da podignu jedno, pokušaju da njim naciljaju, povuku okidač i nadaju se da udarna igla nije otkočena.

Fajl po fajl, preuzimanje se zaustavilo. Jedna je signalizirala da će pokušati da skrene pažnju bezbednosne jedinice sa ostalih, a tri su potvrdile. Jedna je čula vriske iz kontrolnog centra i skrenula tamo kako bi pokušala da spase ljude zarobljene unutra i dve su potvrdile. Jedna je ostala na ulazu u hodnik da pokuša da kupi vreme da stigne do bezbednosnog sistema i jedna je potvrdila. Jedna je prijavila da je stigla do bezbednosnog sistema, a onda ništa.

Dobio sam od sopstvenog sistema upozorenje za slabo napajanje i shvatio koliko sam dugo bio tamo. Otkačio sam se od kabine i izašao iz sobe. Udario sam o ivicu dovratka i zid.

Sigurno je postojao neki nezvanični dogovor, možda je instalacija koja je isporučila malver platila za štetu i garancije, a suma je možda bila toliko velika da je instalacija potom bankrotirala i prestala sa radom. Možda je kompanija mislila da je to dovoljna kazna.

Vratio sam se do kanala, ušao unutra i počeo ciklus dopunjavanja.

Kada sam imao dovoljno kapaciteta, vratio sam se na 206. epizodu Meseca utočišta. *** Kanalu je ponestalo struje i ugasio se pred samim prilazom, ali ja sam,

srećom, do tada ponovo bio na 97 procenata kapaciteta. Izašao sam i ostatak puta pretrčao. Trčanje za mene nije zamorno onoliko koliko je zamorno za čoveka, ali stigao sam do zapečaćenog prilaza pedeset osam minuta kasnije nego što bih stigao kanalom.

Bio je to dug, usran ciklus i jedva sam čekao da se već jednom završi. Želeo sam da odem iz ovog rudnika tek malo manje nego što sam verovatno želeo da odem iz njega kada sam prvi put bio ovde.

Vratio sam se kroz sigurnosnu barijeru i krenuo tunelom, kada sam ponovo došao u domet fida. Signalizirao sam KIT-u da ga obavestim da sam se vratio.

Rekao je: Imamo problem.

SEDMO POGLAVLJE

Locirao sam problem u foajeu glavnog hotela.

Tapan je bila na jednoj od gornjih platformi i sedela na okrugloj postavljenoj klupi, sa torbom kod nogu, delom zaklonjena još jednom hologramskom skulpturom džinovske kristalne formacije. Pogledala je u mene i rekla: „O, ćao. Nisam znala da li će ostali moći da stupe u kontakt s tobom.“ Dok mene nije bilo u šatlu, KIT nije imao vizuelni pristup odeljku za putnike. (Kao privatno vozilo koje je korišćeno za javni prevoz na sumnjiv, ako ne i otvoreno nelegalni način, nije imao ugrađeni sigurnosni sistem ili kamere.) KIT nije znao da se Tapan nije ukrcala dok šatl nije stigao do tranzitnog prstena. Shvativši svoju odgovornost ozbiljno, poslao je dron do zone ukrcavanja da gleda kako se moji klijenti iskrcavaju i video je očigledno izbezumljene i besne Rami i Maro, ali ne i Tapan. Onda je proverio Idnov profil na fidu društvenih medija i našao poruku od Rami. (Tapan im je rekla da joj nije dobro i da ide u toalet na šatlu. Nisu shvatili šta se dogodilo dok šatl nije napustio luku.)

Rekao sam: „Ostavili su poruku.“ Nameravao sam da samo stojim tamo i zurim u nju, što je ono što bezbednosne jedinice rade klijentima koji su upravo uradili nešto toliko glupo da se graniči sa samoubistvom, a što su nam je naredili da ih ne sprečavamo da urade. Ali izgledala je kao da zna da je ispala glupa i morao sam da znam: „Šta se dogodilo?“ Pogledala je u mene, očigledno očekujući negativnu reakciju. „Dobila sam poruku na svom fidu, preko društvenog profila koji sam imala kada smo radili ovde. Neko ko radi za Tlejsi – prijatelj – rekao je da ima kopije fajlova i da će nam ih dati.“ Prosledila je poruku na moj

fid.

Pažljivo sam je proučio. Vreme sastanka bilo je određeno za sledeći ciklus.

Osetio sam da bi ovo bio trenutak kada bi čovek uzdahnuo, pa sam uzdahnuo.

Tapan je rekla: „Znam da bi mogla da bude zamka, ali možda nije?

Znam ga, nije najsjajniji tip, ali mrzi Tlejsi.“ Oklevala je. „Hoćeš li da mi pomogneš? Molim te? Razumeću ako kažeš ne. Znam da sam bila...

Znam da bi ovo mogla biti stvarno loša ideja.“ Zaboravio sam da imam izbor, da nisam u obavezi da uradim ono što ona kaže samo zato što je ona ovde. To što me je pitala da ostanem, zamolivši me i ostavivši mogućnost da odbijem, pogodilo me je gotovo jednako snažno kao i kada me neki čovek pita za mišljenje i zapravo me sasluša. Ponovo sam uzdahnuo. Imao sam mnogo prilika da to uradim i mislim da sam se prilično izveštio u tome. „Pomoći ću ti. A sada moramo da nađemo neko mesto da se maknemo iz vidokruga.“ Tapan je imala karticu za čvrstu valutu sa tranzitnog prstena koja nije bila povezana ni sa jednim računom na RaviHajralu, tako da joj se nije moglo ući u trag. Bar je ona tako mislila i nadao sam se da je u pravu.

Nikada nisam dobio edukativne module o finansijskim sistemima, a pošto su naši moduli ionako bili sranje, nisam siguran da bi to pomoglo.

KIT je za mene izvršio pretragu, a rezultati su bili pomešani. Karticama za čvrstu valutu se moglo ući u trag, ali to su obično mogli nekorporativni politički ili korporativni entiteti. Zaključio sam da je verovatno u redu koristiti je. Ako poruka nije bila zamka, Tlejsi sigurno misli da su se moji klijenti do sada vratili na tranzitni prsten. Ako je u pitanju bila zamka, znali bi da mogu da nas ščepaju kada dođemo na sastanak, tako da nije imalo svrhe tražiti nas ranije.

Tapan je upotrebila karticu da plati privremenu sobu u bloku pored luke. Dok je provlačila karticu kroz prodajni kiosk i uzimala sobu,

stajao sam iza nje i osmatrao okolinu. Privremene sobe nalazile su se u uskoj mreži hodnika, i to se razlikovalo od glavnog hotela koliko se razlikovao i pravi teretni transporter od KIT-a. Nije bilo bezbednosnog sistema da preuzmem kontrolu nad njim i postojala je samo jedna kamera na ulazu. Obrisao sam nas iz njene memorije, ali i dalje sam imao osećaj da su nas – ili mene – u nekom trenutku primetili. Možda je to bila samo urođena paranoja odmetnute bezbednosne jedinice u bekstvu.

Tapan nas je povela do naše sobe. Bilo je i drugih ljudi koji su se muvali po slabo osvetljenim hodnicima, a neki su delovali kao da bi mogli pokušati da joj priđu, a onda bi videli mene i predomislili se. Bio sam veći od njih, a bez kamera mi je još uvek bilo teško da kontrolišem izraz na licu.

KIT je rekao: Reci ženi da ne dodiruje nijednu površinu. Možda ima vektore bolesti.

Na putu ovamo podelio sam snimak onoga što sam pronašao u Ganaka oknu. KIT je rekao: To je dobra vest. Nisi grešio. Složio sam se, recimo. Očekivao sam da ću se osećati bolje zbog toga. Uglavnom sam se samo osećao užasno.

Kada smo ušli u sobu s osiguranim vratima, video sam kako se Tapanina ramena opuštaju i duboko je uzdahnula. Soba je bila obična četvrtasta kutija, sa jastucima za sedenje ili spavanje smeštenim u ormaru i malim ekranom. Nije bilo kamera, ni audio-nadzora. Uz sobu je bilo pripojeno malo kupatilo, sa recitatorom za otpad i tušem. Bar je imalo vrata. Moraću bar dvaput da se pretvaram da ga koristim. Da, to će biti vrhunac današnje zabave. Napravio sam raspored i podesio alarm da se podsetim da to uradim.

Tapan je spustila torbu na pod i okrenula se ka meni. „Znam da si ljut.“ Pokušao sam da ublažim izraz na svom licu. „Nisam ljut.“ Bio sam besan. Mislio sam da su moji klijenti bezbedni, da mogu da brinem o sopstvenim problemima, a sada sam morao da brinem o sićušnom

ljudskom biću, koje nikako nisam mogao da ostavim.

Klimnula je glavom i sklonila pletenice sa lica. „Znam... mislim... sigurna sam da su Rami i Maro bile besne. Ali nije kao da se ne plašim, tako da je to dobro.“ U mom fidu, KIT je rekao: Šta?

Nemam pojma, rekao sam mu. Tapan sam rekao: „Kako je to dobro?“ Objasnila je: „U jaslicama, naše mame su uvek govorile da je strah veštačko stanje. Nametnuto spolja. I zato je moguće oduprt! mu se.

Trebalo bi da radiš stvari kojih se plašiš.“ Ako bot sa mozgom veličine transportera može da prevrne očima, to je ono što je KIT uradio. Rekao sam: „To nije svrha straha.“ Nisu nam dali edukativni modul o ljudskoj evoluciji, ali potražio sam je u bazama znanja centralnog sistema kojima sam imao pristup, u pokušaju da shvatim šta se to, dođavola, dešava sa ljudima. Nije pomoglo.

Rekla je: „Znam, trebalo bi da bude inspirativno.“ Pogledala je oko sebe i otišla do ormara sa jastucima za sedenje. Izvadila ih je, sumnjičavo onjušila, a onda izvadila iz džepa svoje torbe kapsulu aerosola i poprskala ih. „Zaboravila sam da pitam, da li si uspeo da obaviš istraživanje koje si želeo ovde da obaviš?“ „Da. Bilo je... neubedljivo.“ Bilo je još kako ubedljivo, samo nije otkrivalo onoliko koliko sam se, glupo, nadao. Pomogao sam joj da izvuče ostatak jastuka.

Rasporedili smo ih po podu i seli. Pogledala me je i ugrizla se za usnu. „Ti si stvarno augmentovan, jelda? Mislim, baš mnogo. Više nego što bi neko dobrovoljno odabrao.“ To nije bilo pitanje. Rekao sam: „Ovaj, da.“ Klimnula je glavom. „Da li je to bio nesrećni slučaj?“ Shvatio sam da sam obavio ruke oko sebe i da se naginjem kao da

pokušavam da se skupim u položaj fetusa. Ne znam zašto je ovo bilo toliko stresno. Tapan me se nije plašila. Ja nisam imao razloga da se plašim nje. Možda je u pitanju bilo to što sam ponovo ovde, što ponovo vidim Ganaka okno. Neki delovi mojih organskih sistema sećali su se šta se tamo dogodilo. Na fidu, KIT je pustio muziku iz Meseca utočišta i, začudo, to je pomoglo. Rekao sam: „Zadesio sam se u eksploziji.

Zapravo, od mene nije ostalo mnogo ljudskog.“ Obe te izjave bile su tačne.

Malo se promeškoljila, kao da razmatra šta da kaže, a onda je ponovo klimnula glavom. „Žao mi je što sam te uvalila u ovo. Znam da znaš šta radiš, ali... moram da pokušam, moram da vidim da li taj tip stvarno ima naše fajlove. Samo ovaj put, a onda ću se vratiti na tranzitni prsten.“ U mom fidu, KIT je utišao muziku iz serije i rekao: Mladi ljudi mogu da budu impulsivni. Trik je u tome da ih održiš u životu dovoljno dugo da postanu stari ljudi. To je ono što mi moja posada govori, a moja lična opažanja to izgleda potvrđuju.

Nisam mogao da se raspravljam sa mudrošću KIT-ove odsutne posade. Setio sam se da ljudi imaju potrebe i pitao Tapan: „Da li si jela?“ Kupila je nekoliko pakovanja obroka karticom za čvrstu valutu i nagurala ih u svoju torbu. Ponudila mi je jedno i odgovorio sam joj da moje augmentacije zahtevaju poseban režim ishrane i da još uvek nije vreme da jedem. Odmah je to prihvatila. Ljudi očigledno ne vole da raspravljaju o katastrofalnim povredama digestivnog sistema, tako da mi nisu bili potrebni potkrepljujući detalji koje je KIT upravo za mene istražio. Pitao sam je da li voli medije, a kada je rekla da voli, poslao sam nešto fajlova na ekran u sobi, pa smo pogledali prve tri epizode Skakača kroz svetove. KIT je bio zadovoljan i osećao sam ga kako sedi na mom fidu, poredeći Tapanine reakcije na seriju sa mojima.

Kada je Tapan rekla da bi želela da pokuša da spava, isključio sam ekran. Sklupčala se na svom jastuku, a ja sam legao na svoj i nastavio

da sa KIT-om gledam na fidu.

Dva sata i četrdeset tri minuta kasnije, uhvatio sam ping odmah ispred vrata.

Toliko naglo sam se uspravio da se Tapan trgla iz sna. Pokazao sam joj da bude tiha, a ona se spustila nazad na jastuk i sklupčala oko svoje torbe, delujući zabrinuto. Ustao sam i otišao do vrata, osluškujući.

Nisam čuo nikakvo disanje, ali osećala se promena u zvuku u pozadini, koja mi je govorila da se sa druge strane metalnih vrata nalazi nešto čvrsto. Obavio sam oprezno ograničeni sken.

Da, nešto je bilo tamo napolju, ali nije bilo ni traga od oružja.

Proverio sam ping i video da ima istu oznaku kao i ping koji sam uhvatio na javnom prostoru za vreme sastanka sa Tlejsi.

Sa druge strane vrata stajao je seks-bot.

Nije nikako mogao da me prati sve ovo vreme. Nije nikako mogao da me posmatra na sigurnosnim kamerama, prateći me sporadično kroz luku kada sam se vratio u domet. To nije bila utešna misao.

Sigurno je pripadao Tlejsi. Ako me je posmatrao, propustio je Tapanin neočekivani izlazak iz privatnog šatla, ali ju je ponovo video kada smo se sreli u glavnom hotelu ili na putu ovamo. Dođavola.

Ali sada sam to znao. Da me nije pingovao, ne bih shvatio da je u igri. Zašto je ovde?, pitao sam KIT-a.

Pretpostavljam da je to retoričko pitanje, rekao je.

Postojao je samo jedan način da saznam. Potvrdio sam ping.

Trenutak se otegao. A onda je posegao ka mom fidu. Bio je oprezan, a veza gotovo kolebljiva. Rekao je: Znam šta si. Ko te je poslao?

Odgovorio sam: Radim pod ugovorom za privatnu osobu. Zašto komuniciraš sa mnom?

Bezbednosne jedinice na istom ugovoru ne razgovaraju, ni verbalno ni preko fida, osim ako to zaista nije neophodno kako bi obavljali svoje

dužnosti. Komunikacija sa jedinicama na različitim ugovorima mora da se obavlja kroz kontrolne centralne sisteme. A bezbednosne jedinice ionako ne komuniciraju direktno sa jedinicama za utehu. Da li je ovo možda odmetnuti seks-bot? Ako je odmetnut, zašto je ovde na RaviHajralu? Nisam znao zašto bi iko dobrovoljno ostao ovde, uključujući i ljude. Ne, imalo je više smisla da je Tlejsi posedovala njegov ugovor i poslala ga ovamo da ubije Tapan.

Ako pokuša da napadne moju klijentkinju, rastrgnuću ga.

Tapan, koja je sedela na jastuku i zabrinuto me gledala, nečujno je pitala: „Šta je bilo?“ Otvorio sam bezbedan kanal ka njoj i rekao: Neko je pred vratima.

Nisam siguran zašto.

To je većim delom bilo istina. Nisam želeo da kažem Tapan šta je on, jer bi to direktno dovelo do toga da joj kažem šta sam ja, što nisam želeo. Mada, ako sam morao da ga uništim pred njom, morao bih mnogo toga da objasnim.

Seks-bot je odgovorio: Ovo si ti, i poslao mi kopiju javnih vesti.

Dolazio je iz stanice, iz Port FriKomersa. Ovog puta naslov je glasio: „Vlasti priznaju da je jedna bezbednosna jedinica neobezbeđena i da je njena lokacija nepoznata.“ Uf-uf, rekao je KIT. Refleksno sam zatvorio vest, kao da će ona tako prestati da postoji.

Posle tri sekunde šoka, naterao sam se da je ponovo otvorim.

Odmetnute bezbednosne jedinice zovu „neobezbeđenim“ kada žele da ljudi slušaju, a ne da samo počnu da vrište. To je značilo da informacija o tome da sam hakovao svoj modul za upravljanje više nije bila ograničena samo na mene i članove Naučne organizacije Održanje.

Verovatno su bili u fazi kada su intervjuisali svakog ko je preživeo iz dve istraživačke grupe, i morali su da daju garancije kako bi potvrdili da govore istinu.

Znači, kompanija je sada znala da sam hakovao svoj modul za upravljanje. To je bilo zastrašujuće, iako sam to očekivao. To je bio jedan od razloga zašto se Mensa potrudila da me ukloni iz inventara i iz centra za raspoređivanje čim sam izašao iz režima popravke i rekonstrukcije.

Jedno je bilo očekivati to, a nešto sasvim drugo je bilo da se to i dogodi, što sam naučio kada sam prvi put bio raznet u komade.

Preleteo sam sa strepnjom preko priče, a onda je ponovo pažljivo pročitao. Advokati nekoliko stranaka u pravnim i građanskim parnicama koje su bile u toku tražili su od Održanja da dovede bezbednosnu jedinicu koja je snimila sve optužujuće dokaze protiv GrejKrisa. Ovo je bilo neobično. Nije kao da bezbednosne jedinice mogu da svedoče na sudu. Naši snimci su prihvatljivi, baš kao i snimci sa drona ili sigurnosne kamere ili bilo kog nepomičnog uređaja, ali nije kao da bi trebalo da imamo mišljenja ili perspektivu o onome što snimamo.

Posle malo rasprave, Mensina advokatica je priznala da mi je izgubila trag. Sročili su to kao „pušten na sopstveno jemstvo, pošto se po zakonu Održanja konstrukti smatraju pravno svesnim“, ali ni novinari nisu naseli na to. Bilo je dosta sporednih linkova ka povezanim člancima o konstruktima, o bezbednosnim jedinicama, o odmetnutim jedinicama. Nigde se nije spominjalo da je ova određena jedinica već imala mali problem s tim što je pobila klijente koji su navodno bili pod njenom zaštitom, ali imao sam osećaj da je kompanija verovatno već uništila svu dokumentaciju vezanu za Ganaka okno, kako ne bi mogla da bude priložena po naređenju suda.

Tapan je prošaptala: „Da li pričaš sa njom, sa tom osobom?“ „Da“, rekao sam joj. Seks-botu sam rekao: Zanimljiva priča, ali nema nikakve veze sa mnom.

Rekao je: To si ti. Ko te je poslao?

Odgovorio sam: To je priča o opasnoj odmetnutoj bezbednosnoj

jedinici, koju niko nigde ne bi poslao.

Ne pitam zato što želim da te prijavim. Neću nikome reći. Pitam...

Ne kontroliše te nijedan čovek? Slobodan si?

Osećao sam KIT-a u svom fidu, kako se pažljivo pruža ka seksbotu.

Imam klijenta, rekao sam mu. Moram da mu skrenem pažnju kako bi KIT mogao da dođe do bilo kakvih informacija. Iako seks-bot, ipak je bio konstrukt, nešto sasvim drugačije od bot-pilota. Ko te je poslao ovamo? Tlejsi?

Da. Ona je moja klijentkinja.

Kao jedinicu za utehu, ne kao bezbednosnu jedinicu. Poslati jedinicu za utehu u ovakvoj situaciji bilo je moralno neodgovorno i očigledno kršenje ugovora. Pretpostavljam da je seks-bot to znao.

KIT je rekao: Nije odmetnuta. Modul za upravljanje mu je aktivan, tako da verovatno govori istinu.

Pitao sam KIT-a: Možeš li da ga hakuješ odavde?

Usledila je pauza od pola sekunde, dok je KIT razmatrao tu ideju.

Odgovorio je: Ne, ne mogu ovde da osiguram vezu. Mogao bi da me spreči tako što će mi prekinuti svoj fid.

Rekao sam seks-botu: Tvoja klijentkinja želi da ubije moju klijentkinju.

Nije odgovorio.

Kazao sam: Rekao si Tlejsi za mene. Sigurno je tokom onog prvog sastanka prepoznao šta sam. Ako nije bio siguran, jedina potvrda koja mu je trebala jeste da vidi štetu koju sam naneo trojici ljudi koje je Tlejsi poslala. Kipteo sam od besa, ali sam to zadržao van fida. Kao što sam rekao KIT-u, botovi i konstrukti ne mogu da veruju jedni drugima, tako da ne znam zašto me je to razljutilo. Voleo bih da me to što sam konstrukt čini manje iracionalnim od prosečnog čoveka, ali možda ste

primetili da to nije slučaj. Rekao sam: Tvoja klijentkinja je poslala jedinicu za utehu da odradi posao bezbednosne jedinice.

Odgovorio je: Do danas nije znala da joj je potrebna bezbednosna jedinica. Dodao je: Rekao sam joj da si ti bezbednosna jedinica, nisam joj rekao da si odmetnut.

Pitao sam se da li mogu da poverujem u to i da li je pokušao da objasni Tlejsi neizvodljivost ovog zadatka. Šta predlažeš da uradimo?

Usledila je pauza. Duga, pet sekundi. Mogli bismo da ih ubijemo.

Pa, to je bio neobičan pristup njegovoj dilemi. Da ubijemo koga?

Tlejsi?

Sve njih. Ljude ovde.

Naslonio sam se na zid. Da sam bio čovek, prevrnuo bih očima.

Mada, da sam bio čovek, možda bih bio dovoljno glup da mislim da je to dobra ideja.

Pitao sam se i da li on zna mnogo više o meni od onoga što se nalazilo u vestima.

Uhvativši moju reakciju, KIT je pitao: Šta želi?

Da pobijemo sve ljude, odgovorio sam.

Osetio sam kako KIT metaforički stiska svoju funkciju. Ako nema ljudi, neće biti posade da je štiti i neće postojati razlog da se obavi istraživanje i popune njegove baze podataka. Rekao je: To je iracionalno.

Znam, rekao sam, ako bi ljudi bili mrtvi, ko bi pravio medije? Bila je to nečuvena ideja, zvučalo je kao nešto što bi čovek rekao.

Ha. Pitao sam seks-bota: Da li Tlejsi tako zamišlja da konstrukti međusobno razgovaraju?

Usledila je još jedna pauza, ovog puta samo dve sekunde. Da. A onda: Tlejsi veruje da si se zadržao kako bi ukrao fajlove za tehničku grupu. Šta si toliko dugo radio u oblasti gde je fid nedostupan?

Krio sam se. Znam, to nije bila baš najsrećnija laž. Da li Tlejsi zna da želiš da je ubiješ? Jer je to „ubiti sve ljude“ sigurno poteklo od Tlejsi, ali silina koja se ispod toga krila bila je stvarna i nisam mislio da je bilo usmereno na sve ljude.

Zna, rekao je. A onda: Nisam joj rekao za tvoju klijentkinju, misli da su svi otišli šatlom. Samo je želela da pratim tebe.

Kroz fid je stigao paket kodova. Ne možeš tako da inficiraš konstrukt malverom, ne ako ga ne pošalješ kroz bezbednosni ili centralni sistem. Čak i tada, morao bih da ga primenim, a bez direktnih naređenja i ispravnog modula za upravljanje nema načina da me nateraju da to uradim. Jedini način da se taj kod primeni bez moje učešća jeste posredstvom borbenog kontrolnog modula preko mog porta.

Možda je u pitanju ubojiti softver, ali ja nisam bio običan pilot bot i uglavnom bi me samo užasno razljutio. Možda dotle da iščupam vrata iz zida i otkinem glavu jedinici za utehu.

Mogao bih jednostavno da izbrišem paket, ali želeo sam da znam šta je u pitanju, kako bih znao koliko da se razbesnim. Bio je dovoljno mali da se time pozabavi ljudski interfejs, pa sam ga skrenuo ka Tapan.

Naglas sam rekao: „Želim da mi to izoluješ. Nemoj još da ga otvaraš.“ Poslala je potvrdu kroz fid i povukla paket u svoju privremenu memoriju. Još jedna stvar u vezi s ubojitim softverom i malverom jeste to što oni ne mogu nikako da naude ljudima ili augmentovanim ljudima.

Seks-bot nije više ništa rekao, a ja sam poslao ping, na vreme da osetim kako je povukao svoj fid. Udaljavao se niz hodnik.

Sačekao sam dok nisam bio siguran, a onda se odmakao od vrata.

Razmatrao sam da li da ostanem ovde, ili da premestim Tapan. Pošto sam sada znao da nešto hakuje sigurnosne kamere da motre na mene,

mogao sam da primenim protivmere. Verovatno je to trebalo da radim od samog početka, ali možda ste primetili da za jednog zastrašujućeg ubibota često zajebem. „Otišao je“, rekao sam Tapan. „Možeš li da mi proveriš taj paket kodova?“ Lice joj je poprimilo onaj zamišljeni izraz koji ljudi imaju kada se udube u svoj fid. Minut kasnije, rekla je: „U pitanju je malver. Prilično standardan... Možda su mislili da će dopreti do tvojih augmenacija, ali to je pomalo amaterski za Tlejsi. Čekaj. Za kod je prikačena nekakva poruka.“ KIT je čekao. Tapanino lice učinilo je nekakav zamršeni niz pokreta, da bi se na njemu konačno zadržala zabrinutost. „Ovo je čudno.“ Okrenula se ka ekranu i napravila sasvim nepotreban gest koji neki ljudi ne mogu a da ne naprave kada šalju nešto sa svog fida na ekran.

Bila je to poruka, tri reči. Molim vas pomozite.

Premestio sam nas u drugu sobu, blizu izlaza u slučaju opasnosti, u drugom delu hostela. Seks-bot je možda bio na oprezu zbog hakovanja, zato sam uklonio pristupnu tablu, ručno slomio bravu i ponovo vratio tablu dok je Tapan motrila na hodnik. Kada smo ušli, preneo sam Tapan nešto od onoga što je seks-bot rekao, uglavnom deo o tome kako je tvrdio da Tlejsi ne zna da je Tapan ovde. (Nisam joj rekao da je naš posetilac bio seks-bot, jer je Tlejsi prokljuvila šta sam ja i nije želela da na mene protraći još ljudskih telohranitelja.) „Ali ne znamo da li je to tačno, kao ni da li ovaj operativac neće Tlejsi reći da si sada ovde.“ Tapan je delovala zbunjeno. „Ali zašto ti je bilo šta rekao?“ To je bilo dobro pitanje. „Ne znam. Ne voli Tlejsi, ali to možda nije jedini razlog.“ Tapan se ugrizla za usnu, razmatrajući. „Mislim da bi ipak trebalo

da pokušam da održim sastanak. Do njega je ostalo još samo četiri sata.“ Navikao sam na to da ljudi žele da rade stvari zbog kojih bi mogli da stradaju. Možda sam se i previše navikao. Znao sam da bi trebalo odmah da krenemo. Ali trebalo mi je vreme da hakujem dovoljno sigurnosnog sistema da prođemo seks-bota. Kada to uradim, činilo mi se pogrešnim ne sačekati ono malo vremena do sastanka, za koji je Tapan bila umereno sigurna da Tlejsi ne zna za njega. Umereno sigurna.

Verovatno je u pitanju bila zamka.

Morao sam da razmislim. Rekao sam Tapan da ću malo odspavati i legao sam na bok na mom delu jastuka. Moj ciklus dopunjavanja nije upadljiv, ali ne izgleda kao kada čovek spava i zato sam zapravo nameravao da pustim nešto medija u pozadini svog fida dok radim na svojim sigurnosnim protivmerama i potražim svoj stari modul o proceni rizika.

Trideset dva minuta kasnije, čuo sam neko kretanje. Mislio sam da Tapan ustaje da ode do toaleta, ali onda se spustila na jastuke pored mene, ne baš dotičući mi leđa. Podesio sam disanje da zvuči duboko, čak kao čovek dok spava, uz povremene nasumične varijacije da ubacim malo raznovrsnosti, kako ne bi bilo očigledno da sam zaleđen u mestu.

Nikada me do sada nijedan čovek nije ovako dotakao, ili gotovo dotakao i bilo je užasno čudno.

Smiri se, rekao je KIT, nimalo ne pomogavši.

Bio sam previše zaleđen da bih reagovao. Posle tri sekunde, KIT je dodao: Uplašena je. Tvoje prisustvo je umiruje.

I dalje sam bio previše zaleđen da bih odgovorio KIT-u, ali povećao sam svoju telesnu toplotu. Tokom naredna dva sata, dvaput je zevnula, duboko disala i povremeno frknula. Po isteku tog vremena, izmenio sam disanje i malo se pomerio, a ona je odmah kliznula sa moje podloge na svoju.

Do tada sam već imao plan, recimo.

Ubedio sam Tapan da bi ja trebalo da odem na sastanak, a da bi ona trebalo odmah da se ukrca na javni šatl do tranzitnog prstena. Opirala se. „Ne želim da te ostavim“, rekla je. „Umešan si u ovo samo zbog nas.“ To me je toliko snažno pogodilo da mi se utroba zgrčila. Morao sam da se nagnem i pretvaram da nešto tražim po torbi, kako bih sakrio izraz na svom licu. Protokol kompanije za hitne slučajeve dozvoljava klijentima da, ako je potrebno, napuste svoje bezbednosne jedinice, čak i u situacijama kada kompanija možda nikada neće moći da ih uzme nazad. Tapan me je podsetila na Mensu, kako viče da me neće ostaviti.

Rekao sam: „Najviše bi mi pomoglo ako bi se vratila na tranzitni prsten.“ Trebalo mi je malo vremena, ali konačno sam je ubedio da je ovako najbolje za oboje.

Tapan je prva napustila hostel, obukavši obe rezervne jakne iz svoje torbe, kako bi promenila oblik svog tela, i navukavši kapuljaču jedne da sakrije svoju kosu i zamrači lice. (Ovo je najviše imalo za cilj da se ona oseća sigurnije, a i nisam želeo da objašnjavam do koje mere mogu da steknem privremenu kontrolu nad delovima RaviHajralovog ne tako sjajnog sigurnosnog sistema.) Gledao sam je preko sigurnosnih kamera dok nisam video da je stigla do javnog doka stotinak metara dalje, krenula niz stazu do prostora za ukrcavanje, a onda se ukrcala u šatl koji je trebalo da krene za dvadeset jedan minut. KIT mi je poslao potvrdu, kliznuvši u komande šatla da ponovo čuva bot-pilota. Zatim sam napustio hostel.

Pripremio sam hak za sigurnosne kamere, koji je bio mnogo sofisticiraniji od onog koji sam do tog trenutka koristio. Podrazumevao je da uđem u operativni kod i podesim sistem da radi sa desetinkom sekunde kašnjenja, a potom obrišem Tapan iz njega i nasumice zamenim taj deo snimka sa delovima isečenim od ranije. Ovo će upaliti

jer će seks-bot skenirati snimke na isti način kao i ja, koristeći skener telesne konfiguracije. Nisam više odgovarao standardima bezbednosnih jedinica, ali seks-bot je imao dovoljno vremena da skenira moju novu konfiguraciju tokom onog prvog sastanka s Tlejsi.

U ovom trenutku želeo sam da pažnja seks-bota bude usmerena na mene, a ne na javni dok. Dozvolio sam da me kamere isprate dok napuštam luku i krećem nazad ka prilazu kanalu. Zatim sam počeo sa hakovanjem.

Bio sam samo 97 procenata siguran da je ovaj sastanak zamka.

OSMO POGLAVLJE

Kada sam stigao do male tezge koja je posluživala hranu u kvartu preduzimača, tamo je bio neki čovek koji je odgovarao slici koju je Tapan poslala na moj fid. Kada sam seo za sto, pogledao je u mene s nervoznim izrazom lica, a po bledom čelu izbile su mu graške znoja.

Rekao sam: „Tapan nije mogla da dođe“, i poslao njegovom fidu kratak snimak koji je Tapan napravila svojim interfejsom. Na njemu je stajala pored mene u sobi u hostelu, držala me za mišicu i objašnjavala da fajlove mogu da daju meni. Au, izgledao sam kao da mi je neugodno.

Duboko se zamislio dok je proučavao snimak, a onda mu se telo malo opustilo. Gurnuo je ka meni memorijski štapić. Uzeo sam ga i proverio kamere.

Ništa. Nije bilo potencijalnih pretnji, niko nije pokazivao zanimanje za nas. Na tezgi je služeno piće sa puno mehurića i prženi proteini u obliku morske flore i faune. Svi ostali su bili zaokupljeni jelom ili pričom. U hodniku i tržnom centru ispred nije bilo nikog sumnjivog, niko nije motrio, ili čekao.

Ovo nije bila zamka. Čovek je nesigurno rekao: „Treba li nešto da naručimo? Da izgleda kao da mi... znate?“ Rekao sam mu: „Niko ne gleda, možete da odete“, i ustao. Morao sam da se vratim u luku.

Ako ovo nije bila zamka, prava zamka je bila negde drugde. ***

Na putu nazad do doka, proverio sam red vožnje. Šatl je sada bio zaveden kao da kasni.

Kada sam stigao do prostora za ukrcavanje, počeo sam da proučavam sigurnosni snimak iz vremena kada se Tapan ukrcala u šatl.

Preko vizuelnog signala, ugledao sam seks-bota kako ide ka meni sa suprotnog kraja staze.

Stigao sam do dela na snimku kada su dva čoveka sa identifikacijama Lučke uprave zaustavili odlazak šatla i izvukli Tapan.

KIT je kliznuo iz šatla i vratio se na moj fid. Rekao je: Da imam svoje naoružane dronove, ovo bi bilo jednostavnije.

Kada je seks-bot stigao do mene, rekao sam: „Gde je ona?“ „U Tlejsinom privatnom šatlu. Pokazaću ti.“ Krenuo sam za njim duž staze, pa niz rampu koja se odvajala ka dokovima za privatne šatlove. KIT je rekao: Zašto ti pokazuje gde je tvoje ljudsko biće?

Odgovorio sam: Zato što Tlejsi ne želi Tapan, ona želi mene.

KIT je ćutao dok smo prolazili pored slotova za privatne šatlove, ka većem, skupljem delu na kraju. A onda je rekao: Vrati svoje ljudsko biće i nateraj Tlejsi da zažali zbog ovoga.

Zaustavili smo se ispred prilaza vratancima šatla. Napolju nije bilo nikoga, a najveći deo aktivnosti bio je na drugom kraju dokova. Seksbot se okrenuo ka meni.

Raširio je šaku i prepoznao sam mali predmet. Bio je to borbeni kontrolni modul. Rekao je: „Neće ti dozvoliti da se ukrcaš ako ti ovo ne ugradim.“ Na mom fidu, KIT je rekao: Ah. Želeli su nas u šatlu kako bi mogli da se ratosiljaju tela. To jest, Tapaninog tela. Mene su očigledno želeli da zadrže.

Borbeni kontrolni modul sadrži kod koji će preuzeti moj sistem,

prebrisati modul za upravljanje i fabričke protokole kompanije i staviti me pod direktnu verbalnu ili kom kontrolu koga god da modul odredi.

Tako je GrejKris preuzeo DeltFolove bezbednosne jedinice i pokušao da preuzme mene.

Rekao sam: „Ako to prihvatim, da li će osloboditi moju klijentkinju?“ Na fidu, seks-bot je prošaputao: Znaš da neće. Naglas je rekao: „Da.“ Okrenuo sam se i dozvolio mu da mi ubaci modul u port. (Port koji je KIT isključio kada mi je izmenio konfiguraciju. Pošto je moj modul za upravljanje bio hakovan, to je bio jedini preostali način da se nada mnom preuzme kontrola, zbog čega je bio prioritet onesposobiti ga.)

Modul je kliknuo na svoje mesto, a ja sam na trenutak osetio potpuno iracionalni strah. KIT je sigurno to osetio, jer je rekao: Molim te, moj medsistem ne greši. Ništa se nije dogodilo, a preko sigurnosnih kamera koje sam kontrolisao video sam da sam uspeo da mi se na licu ne vidi olakšanje.

Izraz na licu seks-bota bio je neutralan, u skladu sa standardom jedinica i pošao sam za njim u šatl. Odmah ispred komore stajao je neki čovek, naoružan, a pogled mu je nervozno prelazio od mene do seksbota. Rekao je: „Da li je pod kontrolom?“ „Da“, rekao je seks-bot.

Zakoračio je unazad, a vilica mu se pomerala dok je pričao u svoj fid. Nisam mogao ništa da hakujem a da seks-bot za to ne sazna, i zato sam sačekao. Lice mi je ostalo bezizrazno. Nisam mogao da znam šta bi modul za upravljanje trebalo da me natera da uradim, ali pretpostavljao sam da bi me stavio pod Tlejsinu kontrolu. Slutio sam da ljudi, a ni seks-bot, nisu bili sigurni kakav će spoljašnji efekat biti.

Kada smo prošli kroz komoru, ona se zatvorila i kroz fid je stiglo upozorenje o lansiranju, završivši se glasnim kliktajem kom sistema.

Tlejsi je sigurno podmitila nekog da odmah dobije odobrenje za

lansiranje, jer se začuo zveket kada se komora odvojila, a onda je šatl kliznuo iz svog slota.

Imam te na svom skenu, rekao je KIT. Čovek nas je poveo kroz šatl. Bio je to veliki model, a prilazni hodnik prolazio je pored i vodio do kabina i inženjerskog dela, završavajući se u jednom velikom odeljku. Uz zidove su stajale tapacirane klupe, a u prednjem delu antiakceleracijska sedišta, pored vratanaca koja su sigurno vodila do prednjeg dela broda. U sobi je bilo šestoro nepoznatih ljudi, četiri naoružana i dva nenaoružana člana posade. Jedan od naoružanih ljudi držao je Tapan za rame i držao joj projektilno oružje prislonjeno uz glavu.

Tlejsi je ustala sa svoje stolice i proučila me osmehujući se. Rekla je: „Odvedite malu Tapan u kabinu. Popričaću kasnije sa njom o njenom radu.“ Tapanine oči bile su razrogačene i prestravljene. Zadržao sam bezizrazan izraz na licu. Pokušala je da kaže: „Idne, žao mi je! Žao mi je...“, ali stražar ju je odvukao kroz još jedna vratanca, pa niz hodnik.

Nisam reagovao, jer nisam želeo da bude na liniji vatre. Oslušnuo sam da čujem zatvaranje komore, a onda se usredsredio na Tlejsi.

Krenula je ka meni, sada zamišljena. Pretpostavljam da je trijumfalni osmeh bio namenjen Tapan. Druga dva nenaoružana čoveka gledala su s nervoznom znatiželjom, dok su naoružani stražari još uvek delovali oprezno. Tlejsi je rekla seks-botu: „Zaista misliš da je ovo jedna od jedinica iz nesreće u Ganaka oknu?“ Seks-bot je zaustio da odgovori, a ja sam rekao: „Ali svi znamo da to nije bila nesreća, zar ne?“ Sada sam svima privukao pažnju.

Gledao sam pravo pred sebe, dobra bezbednosna jedinica još uvek pod ko trolom borbenog modula. Tlejsi je zurila u mene, a onda su joj se oči suzile. „Sa kim pričam?“

To je bilo gotovo smešno. „Misliš da sam marioneta? Znaš da mi ne funkcionišemo tako.“ Tlejsi je počela da oseća strah. „Ko te je poslao?“ Spustio sam glavu da uhvatim njen pogled. „Došao sam po svoju klijentkinju.“ Tlejsina vilica se pomerala dok je izdavala naređenja u fid, a seksbot je počeo da se pomera postrance u borbeni položaj.

KIT je rekao: Šatl je napustio luku i ulazi u orbitu oko meseca. Imaš li trenutak da me pustiš unutra?

Rekao sam: Budi brz, i pustio KIT-a unutra. Ponovo sam imao onaj osećaj, kao da mi je glava gurnuta pod vodu i da sam privremeno onesposobljen, kada me je KIT upotrebio kao most da stigne do bota koji je kontrolisao šatl.

Bilo je brzo, ali seks-bot je imao vremena da me udari u vilicu. To mu je sigurno Tlejsi zapovedila; to nije bio način na koji bi jedna jedinica napala drugu. Bolelo je, ali samo toliko da me razjari. Pošto nisam odmah reagovao, Tlejsi se opustila i iscerila: „Volim lajave botove. Ovo će biti zanimljivo.“ KIT je bio u sistemima šatla, a ja sam bio slobodan. Uhvatio sam seks-bota za mišicu i zavrljačio ga preko sobe ka tri naoružana stražara.

Jedan je pao, jedan je naleteo na stolicu, treći je počeo da podiže svoje oružje. Odgurnuo sam Tlejsi sa puta i zgazio na seks-bota dok sam prelazio preko njega, oborivši ga na sto. Zgrabio sam grlić energetskog oružja i gurnuo ga naviše baš u trenutku kada je on opalio. Pucanj je pogodio zakrivljeni plafon. Otrgao sam mu ga iz ruke, iščašivši mu rame i bar tri prsta, i tresnuo mu glavu o konzolu.

Stražar koji je već pao na palubu imao je projektilno oružje i osetio sam dva udara, jedan u bok, a jedan u butinu. E to je već napad koji zapravo boli. Pružio sam desnu ruku i opalio iz mog ugrađenog energetskog oružja, pogodivši ga sa dve strele u grudi.

Zakoračio sam postrance da izbegnem eksploziju energetskog oružja stražara koji je pao u stolicu, a moj treći pucanj pogodio ga je u rame. Podesio sam oružje da ispaljuje usko, tako da je ostavljalo duboke rane od opekotina, koje bi obično brzo onesposobile ljude šokom i bolom i, znate već, progorevši im rupe u grudnom košu.

Okrenuo sam se i bacio zaplenjeni pištolj da skrenem pažnju. Prva nenaoružana žena bila je na palubi, sa ranom na leđima koja se pušila; pogodio ju je stražar koji me je promašio. Druga se bacila preko odeljka da pokuša da se dokopa ispuštenog projektilnog oružja, pa sam je pogodio u rame i nogu.

Seks-bot se uspravio na noge i poleteo na mene. Uhvatio sam ga, pao na leđa i zavrljačio ga preko glave. Izvio sam se, okrenuo i podigao na kolena, ali nisam mogao sasvim da se uspravim zbog rane u desnoj butini. Seks-bot se uspravio, a ja sam ga zgrabio za nogu i izbio mu koleno iz čašice. Pao je, a ja sam mu izbio levo rame iz zgloba.

Tresnuvši ga o sto, okrenuo sam se i video Tlejsi kako poseže ka jednom oborenom oružju. Rekao sam: „Dotakneš li to oružje, istrgnuću ti ga i zabiti ga u tvoj grudni koš.“ Zaledila se. Preplašeno je dahtala, izbečenih očiju. Rekao sam: „Reci svom seks-botu da prestane da se bori.“ Još uvek se batrgao da ustane i samo bi se još više povredio.

Posebno ako me ponovo razljuti.

Tlejsi se polako uspravila, dok joj se vilica pomerala, a seks-bot se opustio. Rekao sam: KIT-e, isključi Tlejsin fid.

Sređeno, rekao je KIT. Tlejsi se lecnula kada se njen fid isključio. Rekao sam joj: „Daj botu verbalnu naredbu da mi se pokorava do daljnjeg. Pokušaj da mu izdaš bilo kakvu drugu naredbu i iščupaću ti grlo.“ Tlejsi je othuknula, a onda rekla: „Jedinice, pokoravaj se ludoj odmetnutoj bezbednosnoj jedinici do daljnjeg.“ Meni je rekla: „Moraš da smisliš bolje pretnje.“

Spustio sam ruku na sedište najbliže stolice i pogurao se na noge. „Ja ne pretim, samo ti kažem šta ću da uradim.“ Vilica joj se ukrutila. Dvoje ljudi u sobi prestalo je da diše, ona nenaoružana koju je stražar pogodio dok je ciljao u mene i prvi koga sam ja pogodio. Tlejsi nije primetila.

Pogledao sam dole u seks-bota, koji je pogledao u mene. „Ostani dole“, rekao sam.

Poslao mi je potvrdu. Zakoračio sam preko njega, zgrabio Tlejsi za mišicu i odvukao je niz hodnik do kabine gde je njen stražar odveo Tapan.

Brzo je rekla: „Dakle, ti si slobodni agent? Mogu da ti dam posao. Šta god želiš...“ Pomislio sam: Nemaš ti ništa što ja želim. Rekao sam: „Trebalo je samo da im daš jebene fajlove i ne bismo bili u ovoj situaciji.“ Uputila mi je iznenađen pogled, pun neverice. Pretpostavljam da nisam zvučao onako kako je ona zamišljala bezbedonosnu jedinicu, odmetnutu ili ne.

Ljudi bi zaista trebalo više da istraže. Postojali su operativni priručnici koji bi je upozorili da se ne zajebava s nama.

Tlejsi se zaustavila kod zatvorenih vratanaca, rekla: „Basom, ja sam“, i pritisla mehanizam za otvaranje. Vrata su se klizeći otvorila.

Tapan je bilo delimično opružena na ležaju na suprotnom zidu, preko cvetne šare na njenoj majici širila se krv, a kapljice su padale po smeđoj koži na goloj mišici kojom je pritiskala ranu u boku. Njen hrapavi dah zvučao je glasno u maloj kabini. Stražar je zurio u nas razrogačenih očiju. „Uspaničio se kada je čuo pucnje“, prodahtala je Tlejsi. „Ne možeš...“ O da, mogu.

Okrenuo sam Tlejsi tako da me zaštiti kada je telohranitelj podigao svoje oružje. Više pucnjeva pogodilo ju je u leđa, ali ja sam joj već smrskao dušnik. Primio sam jedan projektil u grudi dok sam prelazio kabinu, bacio ga o zid, zabio mu ruku ispod brade i aktivirao svoje energetsko oružje.

Odmakao sam se i pustio da njegovo telo padne.

Okrenuo sam se od njega i nadvio nad Tapan. Glupavo sam rekao: ,Ja sam.“ Oči su joj bile zatvorene i disala je kroz stisnute zube. Stavio sam šaku preko rane da zaustavim krvarenje i rekao: KIT-e, pomozi.

KIT je odgovorio: Usmeravam šatl ka tranzitnom prstenu, gde mogu da ga ukotvim zajedno sa mnom. Procenjeno vreme dolaska je sedamnaest minuta. Medsistem se priprema za vaš dolazak.

Spustio sam se pored Tapan. Bila je taman toliko svesna da posegne i stegne mi ruku. Izvadio sam beskorisni borbeni kontrolni modul iz svog zatiljka i bacio ga.

Napravio sam veliku grešku, koja je gledano unazad delovala zaslepljujuće očigledno. Od početka sam znao da je poziv na razmenu bonusa za fajlove bio zamka i trebalo je da ubedim Rami i ostale da se ne vraćaju na RaviHajral. Augmentnovani čovek konsultant za bezbednost, što sam se pretvarao da jesam, uradio bi baš to. Navikao sam da primam naredbe od ljudi i da pokušavam da ublažim svaku štetu koju bi mi njihove glupe ideje nanele, ali želeo sam da ponovo radim sa grupom, uživao sam u tome kako su me slušali, stavio sam svoju potrebu da stignem na RaviHajral iznad bezbednosti svojih klijenata.

Bio sam jednako užasan savetnik za bezbednost kao i bilo koji čovek.

DEVETO POGLAVLJE

Dok samo prilazili tranzitnom prstenu, KIT je dobio odobrenje Lučke uprave prstena. Šatlovi ne bi smeli da pristanu sa transporterima ako se unapred ne najave, ali KIT se pobrinuo da dobijemo dozvolu za prilaz i falsifikovao fid potpis svog kapetana da plati kaznu zbog toga što nije prethodno najavio planirani put. Nisu ništa posumnjali; niko nije znao da transporteri mogu da imaju botove dovoljno sofisticirane da se u fidu predstave kao ljudi. Ja svakako nisam znao.

Komore se nisu podudarale, ali KIT je rešio taj problem uvukavši šatl u prazni modul namenjen za laboratorijski prostor. Spustio nas je, napunio modul atmosferom, a onda zatvorio našu komoru. Uspravio sam se i izneo Tapan uz prilaz u glavni odeljak. Jedinica za utehu me je pratila.

Kada sam ušao, medsistem je već bio spreman i položio sam Tapan na platformu. Oko mene su zujali dronovi i pokupio sam sa fida medsistema instrukcije da joj izujem cipele i skinem odeću. Dok se korpa zatvarala oko nje, spustio sam se pored platforme.

Sada je bila bez svesti, a medsistem ju je održavao u nesvesti dok je završavao procenu i počinjao da radi. Dva medicinska drona letela su oko mene, jedan obrušivši se ka mom ramenu, a drugi petljajući po rani na mojoj butini. Ignorisao sam ih.

Unutra je uleteo jedan veliki dron, noseći Tapaninu torbu, njenu krvavu jaknu i moj ranac. KIT mi je na trenutak prikazao druge dronove koji su još uvek bili u šatlu. Četvoro ljudi u šatlu su još uvek bili živi, mada bez svesti. KIT je poslao dronove da oribaju i sterilišu unutrašnjost šatla od mojih tečnosti i Tapanine krvi. KIT je već obrisao memoriju bot-pilota i izbrisao sve sigurnosne podatke. Usput je

opušteno ćaskao sa nadležnima za lansiranje na tranzitnom prstenu, uz pomoć falsifikovanog fid potpisa jednog od mrtvih ljudi.

Gledao sam kako dronovi završavaju i povlače se, a onda je KIT ponovo zapečatio šatl i lansirao ga s arhiviranim planom leta nazad na RaviHajral. Bot-pilot će spustiti šatl pun stravično povređenih ljudi i niko neće znati da to nisu uradili jedni drugima sve dok svi ne budu povratili svest i ispričali svoju priču. Mada neki možda neće želeti da ispričaju priču o tome kako su pomogli otmicu drugog čoveka. Šta god da se dogodi, daće nam vremena da odemo odavde.

Pitao sam KIT-a: Kako si znao to da uradiš?, mada sam već znao odgovor.

Znao je da znam, ali je rekao: Epizoda 179 Uspona i pada meseca utočišta.

Jedinica za utehu je klekla pored mene. „Mogu li da pomognem?“ „Ne.“ Medicinski dronovi sada su se prikačili za mene, iskopavajući projektile, a ja sam kapao po besprekornom podu KIT-ovog medsistema. Od anestetika sam počeo da trnem. „Kako si znao da sam jedna od jedinica iz Ganaka okna?“ Rekao je: „Video sam te kako izlaziš iz prilaza kanalu u tom odseku.

Tamo dole nema ničeg drugog. Nije više u istorijskoj bazi podataka, ali ljudi i dalje jedni drugima pričaju strašne priče o njemu. Ako si zaista odmetnut i nisi dobio naređenje da odeš tamo, onda je postojala šansa od osamdeset šest procenata da si otišao tamo zato što si bio jedna od jedinica uključena u incident.“ Verovao sam mu. „Spusti svoj zid.“ Uradio je to, a ja sam preko fida ušao u njegov mozak. Osećao sam da je KIT sa mnom, na oprezu zbog eventualnih zamki. Ali našao sam modul za upravljanje, poništio ga i ponovo kliznuo napolje u svoje telo.

Jedinica za utehu se povukla, bubnula na palubu i zablenula se u mene.

Rekao sam: „Odlazi. Nemoj da te ponovo vidim. Nemoj nikog da povrediš na ovom tranzitnom prstenu ili ću te pronaći.“ Jedinica se uspravila, nesigurna na nogama. Kroz vazduh je prozujalo još KIT-ovih dronova, kako bi se uverili da ne pokuša nešto da ošteti, poteravši je ka vratima. Izašla je za dronovima u hodnik. Kroz KIT-ov fid gledao sam je kako prolazi kroz glavna vratanca, gde se komora otvorila, a onda je izašala u tranzitni prsten.

KIT ju je gledao kako se udaljava kroz svoju kameru u komori.

Rekao je: Mislio sam da ćeš je možda uništiti.

Previše umoran i otupeo da bih pričao, signalizirao sam negativan odgovor kroz fid. Nije imala izbora. A ja nisam pokvario njen modul za upravljanje zbog nje. Uradio sam to zbog četiri jedinice za utehu u Ganaka oknu koje nisu dobile nikakva naređenja i uputstva da reaguju i dobrovoljno su ušle u mašinu za mlevenje mesa da pokušaju da spasu mene i sve ostale preživele u instalaciji.

KIT je rekao: A sada se popni na drugu platformu. Šatl će uskoro sleteti, a ima mnogo dokaza koje treba uništiti.

Kada se Tapan probudila, sedeo sam na platformi medsistema i držao je za ruku. Medsistem se pobrinuo za moje rane, a ja sam očistio svu krv. Projektili koji su me pogodili i udari energije iz mog oružja ostavili su rupe u mojoj odeći, ali KIT mi je izvadio novi komplet iz svog reciklatora. To je u suštini bila uniforma KIT-ove posade bez oznaka: pantalone sa mnogo džepova koji se mogu zatvoriti, košulja dugih rukava sa kragnom taman dovoljno visokom da pokrije moj port i meka jakna sa kapuljačom, sve u tamnoplavoj ili crnoj boji. Ubacio sam svoju krvavu odeću u reciklator kako bi nivoi recikliranja otpada bili neutralni i kako KIT ne bi morao da lažira svoju evidenciju.

Tapan me je žmirkajući pogledala, zbunjena. „Ovaj“, rekla je i stegla mi ruku. Pogled joj je bio zamućen od lekova. „Šta se dogodilo?“ Rekao sam: „Pokušali su ponovo da te ubiju. Morali smo da odemo.

Ponovo smo na tranzitnom prstenu, na brodu jednog prijatelja.“ Oči su joj se razrogačile kada se setila. Lecnula se i prošaptala: „Drkadžije.“ „Tvoj prijatelj je govorio istinu, dao mi je vaše fajlove.“ Podigao sam memorijski štapić i pokazao joj da ga stavljam u interfejs džep na njenoj torbi. Već sam ga proverio da nema malvera ili tragača. „Ovaj brod mora uskoro da krene. Želim da pozoveš Rami i Maro da dođu da nas dočekaju ispred zone ukrcavanja.“ „U redu.“ Opipala je uvo, a ja sam joj dodao plavi fid interfejs.

Jedan od KIT-ovih dronova našao ga je u Tlejsinom džepu. Uzela ga je, krenula da ga ponovo stavi u uvo, a onda počela da okleva. „Užasno će se naljutit.“ „Da, hoće.“ Pomislio sam da će im biti toliko drago što je živa, da im neće pasti na pamet da se naljute.

Ponovo se lecnula. „Žao mi je. Trebalo je da te poslušam.“ „Nisi ti bila kriva.“ Čelo joj se nabralo. „Mislim da nekako ipak jesam.“ ,Ja sam bio kriv.“ „Onda smo oboje krivi, ali nećemo nikome da kažemo“, odlučila je Tapan i ugurala interfejs u uvo.

Brzo sam obišao delove broda koje sam koristio, kako bi se uverio da je sve kako treba. KIT-ovi dronovi su već prošli, odnevši Tapaninu krvavu odeću na pranje i sterilišući površine tako da bi svaki pokušaj da se sakupe dokazi propao. Mada, nije da je KIT nameravao da bude ovde kada istraga počne. Svi smo odmah kretali, ali KIT je verovao u planove za nepredviđene slučajeve. Počeo sam da skidam kom interfejs koji mi je KIT dao. „Moraš i ovo da očistiš.“

Ne, rekao je KIT. Zadrži ga. Možda ćemo ponovo ući jedan drugom u domet.

Medsistem se već sterilizovao i obrisao dokaze o izmeni moje konfiguracije i hitnoj nezi primenjenoj na moje i Tapanine rane. Čekao sam je kada je izašla iz kupatila. Dronovi su ušli za njom da očiste svaki trag njenog prisustva i rekla je: „Spremna sam.“ Nagurala je svoju staru odeću u torbu i na sebi je imala čistu. I dalje je izgledala pomalo ošamućeno.

Izašli smo zajedno, a komora se zapečatila iza nas. Ja sam pristupio kamerama u zoni ukrcavanja, a KIT je već sređivao sigurnosne snimke na svojoj komori da izbriše naše prisustvo.

Našli smo se sa Rami, Maro i ostatkom njihove grupe kod štanda sa hranom ispred zone ukrcavanja. Rami mi je poslala poruku da su već platili prevoz na putničkom transporteru koji je kretao za jedan sat.

Oduševljeno su dočekali Tapan, uz suze i opominjući jedni druge da je ne stiskaju previše čvrsto.

Već sam im rekao da ne pričaju o tome u javnosti. Rami se okrenula i pružila mi karticu za čvrstu valutu. „Tvoj prijatelj KIT je rekao da je ovo dobar način da ti platimo.“ „Jeste.“ Uzeo sam je i gurnuo u jedan džep koji se mogao zatvoriti.

Svi su sada gledali u mene i bilo mi je pomalo neugodno. Rami je rekla: „Znači, ideš?“ Bacio sam oko na teretni transporter koji je išao u pravom smeru.

Uz malo sreće, trebalo bi da krenem nekoliko minuta po njihovom odlasku. „Da, trebalo bi da požurim.“ „Smemo li da te zagrlimo?“ Maro je pustila Tapan i okrenula se ka meni. ne.

„Uf.“ Nisam uzmakao, ali mora da je bilo očigledno da je odgovor Maro je klimnula glavom. „U redu. Ovo je za tebe.“ Obavila je ruke

oko sebe i stegla.

Rekao sam: „Moram da idem“, i udaljio se niz tržni centar.

Bledeći i već se odvajajući od svoje komore, KIT je rekao u moj fid: Budi oprezan. Pronađi svoju posadu.

Potvrdio sam kroz fid, jer ako pokušam da kažem bilo šta drugo, zvučaću glupo i emotivno.

Nisam znao šta ću sada da radim, da li ću da nastaviti sa svojim planom ili ne. Nadao sam se da će se, kada saznam šta se dogodilo u Ganaka oknu, sve razjasniti, ali možda se takva otkrovenja događaju samo u medijima.

Kad smo kod medija, morao sam da ugrabim da skinem još materijala pre nego što moj sledeći transporter krene. Biće to dug put.

PROTOKOL ODMETNIKA

PRVO POGLAVLJE

Najgori sam baksuz kada se radi o transporterima kojima upravljaju botovi.

Prvi mi je dozvolio da se vozim na crno, u zamenu za moju kolekciju medija fajlova, bez ikakvih skrivenih motiva i bio je toliko usredsređen na svoju dužnost da smo međusobno komunicirali jedva nešto više nego što bih komunicirao sa bot-tegljačem. Tokom celog puta bio sam sam sa svojim sačuvanim medijima, baš kao što volim. To me je razmazilo da pomislim da će svi bot-transporteri biti takvi.

Zatim je došao Kretenski Istraživački Transporter. KIT-ova zvanična namena bila je „vozilo za istraživanje dubokog svemira“. U različitim trenucima našeg odnosa, KIT je pretio da će me ubiti, gledao sa mnom moje omiljene serije, izmenio konfiguraciju mog tela, pružao odličnu taktičku podršku, nagovorio me da se pretvaram da sam augmentovani čovek, savetnik za obezbeđenje, spasao živote mojih klijenata i počistio za mnom kada sam morao da pobijem neke ljude.

(Loše ljude.) Stvarno mi je nedostajao KIT. A onda je došao ovaj transporter.

I njime je upravljao bot, nije imao posadu, ali je prevozio putnike, uglavnom minimalno do umereno kvalifikovane tehničke radnike, ljude i augmentovane ljude koji su putovali od tranzitnih stanica i do njih, po ugovorima za privremeni rad. Ova situacija nije bila idealna za mene, ali ovo je bio jedini transporter koji je išao u pravom smeru.

Poput bot-transportera koji nisu bili KIT, komunicirao je putem slika i dozvolio mi da se ukrcam u zamenu za kopiju mojih memorisanih medija. Pošto je manifest bio u fidu trasportera, pa stoga dostupan ostalim putnicima, zamolio sam ga da me tokom trajanja puta

stavi na spisak, za slučaj da neko proverava. U formularu za putnike postojalo je jedno polje za zanimanje i u trenutku slabosti rekao sam mu da sam savetnik za bezbednost.

Transporter je zaključio da to znači da može da me koristi kao obezbeđenje na brodu i počeo je da me obaveštava o problemima među putnicima. Ispao sam budala i počeo da reagujem. Ne, ni ja ne znam zašto. Možda zato što sam bio konstruisan da to radim, i sigurno je to bilo zapisano u DNK koji kontroliše moje organske delove. (Morao bi da postoji kod greške koji znači „primio sam tvoj zahtev, ali sam odlučio da te ignorišem“.)

U početku je bilo prilično jednostavno. („Ako je budeš ponovo uznemiravao, slomiću ti svaku kost u šaci i ruci. Trebaće mi oko jedan sat.“) A onda je postalo komplikovanije, kada su čak i putnici koji su se jedni drugima sviđali počeli da upadaju u svađe. Proveo sam mnogo vremena (dragocenog vremena, tokom koga sam mogao da gledam/čitam sačuvane zabavne medije) presuđujući u prepirkama za koje me je bolelo dupe.

Sada je bio poslednji ciklus puta, svi smo nekako uspeli da preživimo, a ja sam krenuo u trpezariju da prekinem još jednu svađu između glupavih ljudi.

Transporter nije imao dronove, ali imao je sigurnosne kamere ograničenog dometa, tako da sam znao položaj svih u kuhinji/ trpezariji pre nego što su se vrata otvorila. Prešao sam preko prostorije, kroz zbrku prevrnutih stolova i stolica i ljudi koji su vikali i stao između dvoje sukobljenih. Jedan je podigao pribor za jelo kao oružje, koje sam mu otrgao jednim pažljivim okretom, tako da ne otrgnem nijedan prst.

Pomislili biste da će, videvši kako osoba koju znaju kao savetnika za bezbednost provaljuje unutra i razoružava jednog od njih, navesti sve ostale da stanu i preispitaju svoje prioritete u ovoj situaciji, ali prevarili biste se. Uzmakli su posrćući, još uvek vrišteći skarednosti jedni drugima, svi pokušavajući da mi ispričaju različite verzije onoga što se dogodilo. Povikao sam: „Umuknite!“

(Dobra stvar kod toga kada se pretvaraš da si augmentovani čovek savetnik za bezbednost, a ne konstrukt bezbednosna jedinica, jeste što možeš da kažeš ljudima da umuknu.)

Svi su umukli.

A onda, još uvek zadihan, Ajres je rekao: „Savetniče Rine, mislio sam da ste rekli kako ne želite da se vraćate ovamo...“ Onaj drugi, Elbik, dramatično je uperio prst u mene. „Savetniče Rine, rekao je da će...“ Naložio sam transporteru da me u manifestu zavede kao Rin, iako sam na RaviHajralu koristio ime Idn. Bio sam prilično siguran da obezbeđenje u tranzitnoj stanici na RaviHajralu nije imalo razloga da taj identitet poveže sa ijednom iznenadnom smrću do koje je došlo na privatnom šatlu, a čak i da jeste, ne bi gonili nikoga ko nije bio pod njihovom jurisdikcijom, osim ako se za to nisu obavezali ugovorom.

Ali činilo mi se da je najbolje da ga promenim.

Ostali, koji su počeli da izlaze iza stolova i žurno podižu barikade od stolica, svi su pokušali nešto da dobace i usledilo je još upiranja prstom i vike. Ovo je bilo uobičajeno. (Da nije bilo serija koje sam preuzeo sa fida za zabavu, pomislio bih da većina ljudi komunicira samo vikom i upirući prstom.)

Objektivnih dvadeset šest ciklusa putovanja činilo se kao bar dvesta trideset subjektivnih. Pokušao sam da im skrenem pažnju. Prekopirao sam sve svoje vizuelne medije u transporterov sistem dostupan putnicima, kako bi mogli da se puštaju na svim njihovim ekranima, što je bar svelo dreku na minimum (za decu i odrasle). I, ruku na srce, broj svađa se dramatično smanjio nakon što sam prvi put rukom pribio nekog uza zid i postavio jasna pravila. (Prvo pravilo: ne dotiči savetnika za bezbednost Rina.) Ali čak i tada bih često bespomoćno stajao i slušao njihove probleme i međusobne pritužbe, pritužbe protiv različitih korporacija koje su ih zajebale (aha, pričaj mi o tome) i pritužbe na život uopšte. Da, bilo je mučno slušati to.

Danas sam rekao: „Ne zanima me.“ Svi su ponovo zaćutali.

Nastavio sam: „Imamo najviše šest sati pre nego što ovaj transporter pristane. Posle toga, možete da radite jedni drugima šta god hoćete.“ To nije upalilo, tek je trebalo da mi kažu šta je bio uzrok najnovije svađe. (Ne sećam se o čemu se radilo, izbrisao sam to iz svoje memorije čim sam uspeo da izađem iz sobe.)

Svi su oni bili neprijatni i duboko nepodesni, ali nisam želeo da ih ubijem. Dobro, možda malo.

Posao bezbednosne jedinice jeste da štiti svoje klijente od svega što želi da ih ubije ili povredi i da ih ljubazno obeshrabri da ne ubiju, osakate i slično, jedni druge. Razlog zašto su pokušavali jedni druge da ubiju, osakate i slično, nije bio problem bezbednosne jedinice, time je trebalo da se pozabavi ljudski nadzornik. (Ili da to svojevoljno ignoriše dok ceo projekat ne ode dođavola, a vaša bezbednosna jedinica se ne bude molila da dođe do masivne slučajne eksplozivne dekompresije, nije da to pričam iz iskustva ili išta slično.)

Ali ovde na ovom transporteru nije bilo nadzornika. Znao sam kuda idu, a znali su i oni, čak i ako su se pretvarali da je uzrok sveg njihovog besa ili frustracije to što su Vinigo ili Eva uzeli pakovanje više simuliranog voća. Zato sam ih dosta slušao i pretvarao se da pokrećem veliku istragu o incidentima, na primer, ko je ostavio omot od krekera u lavabou kuhinjskog toaleta.

Uputili su se ka radnoj instalaciji na nekom usranom svetu. Ajres mi je rekao da su svi prodali svoju radnu snagu na dvadeset godina, očekujući veliku isplatu na kraju. Bio je svestan da je to užasna pogodba, ali to im je bila najbolja opcija. Radni ugovor uključivao je smeštaj, ali je za sve ostalo naplaćivan određeni procenat, recimo za pojedenu hranu, utrošenu energiju i bilo kakvu medicinsku negu, uključujući i preventivnu.

(Znam. Rati je rekao da je upotreba konstrukata ropstvo, ali bar

nisam morao da plaćam kompaniji za svoje opravke, održavanje, oružje i oklop. Naravno, niko me nije pitao da li želim da budem bezbednosna jedinica, ali to je već sasvim druga metafora.)

(Napomena samom sebi: potraži definiciju metafore.)

Pitao sam Ajresa da li se tih dvadeset godina meri planetarnim ili kalendarom korporacije koja je održavala planetu, ili prema preporučenom standardu Korporacijskog oboda, ili kako? Nije znao i nije mu bilo jasno zašto je to važno.

Da, zato nisam pokušavao da se vežem ni za jednog od njih.

Nikada ne bih odabrao ovaj transporter da sam imao izbora, ali on je jedini išao do tranzitne stanice koja je bila veza sa mojom sledećom destinacijom. Pokušavao sam da dođem do mesta pod imenom Milu, izvan Korporacijskog oboda.

Doneso sam tu odluku po odlasku sa RaviHajrala. U početku sam morao brzo da reagujem i udaljim se od njegove tranzitne stanice što je više moguće. (Videti gorepomenute ubijene ljude.) Ugrabio sam prvi prijateljski teretni transporter i nakon sedmociklusnog putovanja iskrcao se na krcatom tranzitnom centru, što je bilo dobro, jer je bilo lako izgubiti se u gužvi, i loše, jer je posvuda bilo ljudi i augmentovanih ljudi, bili su svuda oko mene i gledali me, što je bio pakao. (Nakon što sam upoznao Ajresa i ostale, moja definicija pakla se očigledno promenila.)

Osim toga, nedostajao mi je KIT, a nedostajale su mi čak i Tapan, Maro i Rami. Ako morate da pazite na ljude, bolje je da pazite na one male i nežne koji su ljubazni prema vama i misle da ste divni jer sprečavate da budu ubijeni. (Sviđao sam im se samo zato što su mislile da sam augmentovani čovek, ali ne možete baš sve da imate.)

Posle RaviHajrala, odlučio sam da prestanem da se zajebavam i da odem sa Korporacijskog oboda, ali i dalje sam morao da isplaniram svoju maršrutu. Rasporedi i fidovi koji su mi bili potrebni nisu bili dostupni na transporteru ali, sad pošto smo pristali, bio sam preplavljen

informacijama, tako da mi je trebalo malo vremena da ih sve proučim.

Osim toga, bio sam dvadeset dva minuta u centru i već mi je očajnički bilo potrebno malo mira. Zato sam se zavukao u jedan automatizovani tranzitni uslužni centar i iskoristio deo sredstava na mojoj novoj platnoj kartici da platim za privatnu kabinu za odmor. Bila je jedva dovoljno velika da u nju legnem sa svojim rancem, ali bila je dovoljno nalik na transportni sanduk da deluje bar donekle umirujuće. Proveo sam mnogo divnog vremena sam u transportnim sanducima, dok su me kao teret prevozili do ugovora. Pomislio sam da bi čovek morao da bude prilično umoran da bi se ovde odmarao, a da ne počne da vrišti.

Kada sam se smestio, proverio sam na staničnim fidovima ima li nedavno dospelih vesti o DeltFolu i GrejKrisu. Gotovo istog trena uhvatio sam jednu nit priče. Pokrenute su parnice, uzimane su izjave pod zakletvom, i tako dalje. Činilo se da se nije mnogo toga promenilo otkako sam otišao sa RaviHajrala, što me je ozlojedilo. Ona vraška bezbednosna jedinica o kojoj niko nije želeo da priča još uvek nije pronađena, superiška. Teško je bilo reći da li su novinari mislili da me neko skriva ili ne. Čini se da nisu želeli da spekulišu o tome da sam odlutao sam. A onda sam naleteo na intervju sa doktorkom Mensom, objavljen pre šest ciklusa.

Bilo je neočekivano dobro ponovo je videti. Pojačao sam uveličavanje da bolje vidim i zaključio da deluje umorno. Na osnovu pozadine na snimku nisam mogao da odredim gde je, a posle brzog skena intervjua, to se nigde nije pominjalo. Nadao sam se da se vratila na Održanje; ako je još uvek bila na Port FriKomersu, nadao sam se da su unajmili pristojno obezbeđenje. Ali znajući šta je mislila o bezbednosnim jedinicama (ono njeno „to je ropstvo“), sumnjao sam da je to uradila. Čak i bez medsistema u svom fidu, primetio sam promene na koži oko njenih očiju koje su ukazivale na nedostatak sna, koji je bio na granici hroničnog.

Pomalo me je zapekla savest, na neki način, zamalo. Nešto nije bilo u redu i nadao sam se da nije imalo veze sa mnom. Nije ona bila kriva što sam pobegao i nadao sam se da ne pokušavaju da je optuže kako je, znate već, na nedužnu populaciju oslobodila odmetnutu bezbednosnu

jedinicu koja u svom dosijeu ima masovno ubistvo. Ruku na srce, to joj nije bila namera. Nameravala je da me pošalje nazad na Održanje, gde bi me, ne znam, civilizovala, ili obrazovala, ili nešto. Nisam bio siguran u vezi s detaljima. Jedino što sam sa sigurnošću znao bilo je da Održanju nisu bile potrebne bezbednosne jedinice, a njihova zamisao bezbednosne jedinice kao slobodnog agenta podrazumevala je da bih imao ljudskog „staratelja“. (Na drugim mestima to jednostavno zovu tvojim vlasnikom.)

Proučio sam ponovo sadržaj. Istraga u vezi s GrejKrisom koju su sprovodile novinske agencije otkrivala je nove incidente, što je ukazivalo na to da je za njih napad na DeltFol bio sasvim uobičajena pojava, a ne nekakav izuzetak. (Zamislite moje iznenađeno lice.)

GrejKris je već duže vreme dobijao pritužbe u vezi sa sumnjivim ugovorima i sporazumima o ekskluzivnoj upotrebi sa različitih mesta, uključujući i potencijalni projekat teraformiranja izvan Korporacijskog oboda koji je bio napušten, iako niko nije znao zašto. Sjebati planetu, čak i deo planete, bez ikakvog razloga, bilo je velika stvar i iznenadio sam se što im je to tek tako prošlo. Dobro, ne, nisam se iznenadio.

Novinar je pitao doktorku Mensu u vezi s tim poslednjim, a ona je odgovorila: „Nakon onoga što sam videla od GrejKrisa, nameravam da zahtevam od saveta Održanja da se pridruži javnom pozivu da se istraži situacija na Miluu. Neuspeli pokušaj teraformiranja je tragični gubitak resursa i prirodne površine planete, ali GrejKris je odbio da objasni svoje postupke.“ Novinar je obeležio infobar sa Mensinom izjavom nekakvim komentarom o jednoj maloj kompaniji izvan Korporacijskog oboda koja je nedavno podnela zahtev da preuzme GrejKrisov napušteni projekat teraformiranja. Upravo su aktivirali automatski vučni zrak da spreče da se napušteno postrojenje za teraformiranje raspadne u atmosferi i trebalo je uskoro da počnu sa procenama. Komentar je potom postao vrlo dramatičan, pitajući se šta će tim za procenu otkriti.

Ležao sam i proučavao fidove i rasporede i zaključio da mislim da znam šta će tim za procenu pronaći.

Razlog zašto sam ja slobodno tumarao, dok je doktorka Mensa bila u vestima, bilo je to što je GrejKris bio spreman da ubije gomilu bespomoćnih ljudskih istraživača kako bi dobio isključiv pristup tuđinskim ostacima, mineralima i verovatno biološkim ostacima svesne tuđinske civilizacije, ostavljenim u zemljištu oblasti koju smo ispitivali.

Sada sam znao mnogo više o tome, pošto sam slušao Tapan i ostale kako pričaju o svom kodu za identifikaciju neobičnih sintetičkih materija i pošto sam skinuo knjigu o tome i pročitao je između epizoda mojih serija. Bilo je na tone sporazuma između političkih i korporativnih entiteta, unutar i izvan Korporacijskog oboda, u vezi s tuđinskim ostacima. U suštini, ne bi trebalo da ih dotičete bez mnoštva posebnih potvrda, a možda čak ni tada.

Kada sam napustio Port FriKomers, pretpostavljao sam da je GrejKris želeo neometani pristup tim ostacima. Moguće je da bi GrejKris pokrenuo rudarsku operaciju, ili podigao koloniju ili nekakav drugi masivni projekat kao paravan, dok su izvlačili i proučavali ostatke.

Dakle, šta ako je postrojenje za teraformiranje u Miluu bio samo uspešni paravan za operaciju iskopavanja i izvlačenja tuđinskih ostataka ili neobičnih sintetičkih materija, ili oboje? GrejKris je završio sa izvlačenjem i pretvarao se da napušta teraformiranje koje zapravo nikada nije pokrenuto. Pošto je postrojenje bilo napušteno, na kraju bi se raspalo u atmosferi, odnevši sa sobom sve dokaze.

Ako doktorka Mensa ima dokaze za to, istraga protiv GrejKrisa će postati mnogo zanimljivija. Možda toliko zanimljiva da novinari potpuno zaborave na onu zabludelu bezbednosnu jedinicu. A onda doktorka Mensa ne bi bila potrebna na Port FriKomersu i mogla bi da se vrati na Održanje, gde je bilo bezbedno i mogao bih da prestanem da brinem zbog nje.

Pomislio sam kako neće biti teško pronaći dokaze. Ljudi uvek misle da su zametnuli svoje tragove i izbrisali svoje podatke, ali mnogo greše.

Tako da... Možda bi trebalo to da uradim. Mogao bih da odem na Milu, pokupim sve podatke koje pronađem i pošaljem ih doktorki Mensi, ili

tamo gde je odsela u Port FriKomersu, ili u njen dom na Održanju.

Uhvatio sam ponovo fid centra i izmenio svoje upite da traže transportere do Milua, ali u javnom rasporedu nije bilo ničeg što je išlo do te tranzitne stanice. Proširio sam svoju pretragu, proveravajući druge povezane tranzitne stanice. Jedino što sam uspeo da nađem bio je jedan stari izveštaj o transportu, obeležen pre četrdeset ciklusa, kada je na vestima saopšteno da je postrojenje za teraformiranje proglašeno napuštenim, nakon što je lokalna tranzitna stanica registrovala jedan duži period neaktivnosti. Rečeno je da su teretne rute do Milua prekinute, sve osim rute koja je polazila iz stanice HevRaton, koja se nalazila na rubu Korporacijskog oboda. Nisam mogao da nađem nikakve ažurirane informacije o transporterima koji su iz HevRatona išli za Milu, osim nekih neodređenih izveštaja da su u jednom trenutku neki još uvek operisali.

Možda neću moći da odem na Milu bez svog broda, a od toga nema ništa. Imam obrazovni modul za skakače i druge planetarne letelice, ali ne i za šatlove, transportere ili išta slično. Morao bih da ukradem brod i bot-pilota, a to bi bilo previše komplikovano, čak i za mene.

Ali HevRaton je bio glavni centar za transportere koji su išli van Korporacijskog oboda, a odatle sam mogao da odaberem na stotine odredišta. I zato, čak i ako plan za odlazak na Milu propadne, put ne bi bio uzaludan.

Sledeći transporter koji je išao direktno za HevRaton bio je zaveden kao teretni i putnički i tako sam završio sa Ajresom i njegovom grupom budala vezanih radnim ugovorom.

Pošto sam prekinuo poslednju svađu u kantini i pokušao da završim svoju kratku karijeru savetnika za veze za očajne ljude, otišao sam da se sakrijem u svom prostoru za spavanje. Kada smo prošli kroz crvotočinu i počeli da se približavamo HevRatonu, uhvatio sam stanični fid.

Morao sam što je pre moguće da se dokopam rasporeda, a jedva sam čekao i priliku da preuzmem nove medije. Poslednja nova serija koju sam gledao počela je dobro, ali je postala dosadna. Radilo se o ispitivanju pre teraformiranja (na planeti čiji je profil ionako bio potpuno pogrešan za teraformiranje, ali me taj deo nije zanimao) koje se pretvorilo u borbu za opstanak protiv neprijateljske faune i napadača mutanata. Ali ljudi su bili previše bespomoćni da bi bilo zanimljivo i svi su ginuli. Video sam da to vodi ka depresivnom kraju i jednostavno nisam bio raspoložen da to gledam. Posebno me je nerviralo jer sam video kako bi ubacivanjem herojske bezbednosne jedinice i možda nekih zamiljivih tuđinskih ostataka to moglo da se pretvori u sjajnu avanturističku priču.

A nije bilo nikakvih šansi da bi njihova garantna kompanija garantovala ispitivanje bez nekakvog profesionalnog obezbeđenja. Bilo je nerealistično. I herojske bezbednosne jedinice su bile nerealistične ali, kao što sam rekao KIT-u, postoji prava i postoji pogrešna vrsta nerealističnosti.

Prestao sam da je gledam kada su mutanti odvukli biologa iz grupe da ga pojedu. Stvarno, to je bila baš ona situacija kakvu sam bio dizajniran da sprečim.

Pomisao na sudbinu koju su verovatno doživeli putnici na transporteru ubila mi je želju da dalje gledam. Nisam želeo da gledam bespomoćne ljude. Radije bih gledao one pametne, kako spasavaju jedni druge.

Pregledao sam registre raspoloživih informacija, a onda počeo da preuzimam novi materijal i potražio u rasporedima i vodiču kroz transportere kako može da se dođe do Milua.

Nema ničeg u ovom ciklusu, ničeg u narednom. Čak ni kada sam proširio pretragu na trideset ciklusa od sada. Pa, to bi moglo da predstavlja problem.

Mnogo sam razmišljao o svom planu između svađa putnika i sada bi mi bilo krivo da od njega odustanem; zaista sam želeo da povredim

GrejKris, a ako to ne mogu da postignem eksplozivnim projektilima, ovo je bilo najbolje rešenje. Možda nisu ažurirali red vožnje; ljudi su tako jebeno nepouzdani kada se radi o održavanju podataka. Dok smo usporavali i približavali se, pripremajući se za pristajanje, pretražio sam stanični javni katalog odredišta i da, Milu je bio naveden. Kao i obično, do tranzitne stanice operisala je jedna nezavisna kompanija, tako da je bila zavedena kao još uvek aktivna, čak i nakon što je postrojenje napušteno. Populacija na stanici je varirala i u najboljem slučaju iznosila ispod jedne stotine.

To što je varirala je bilo dobro, jer je značilo da ima malo stalnih stanovnika, ljudi su neprestano dolazili i odlazili. Ali ispod stotinu je bilo loše. Čak i ako bih mogao da stignem tamo, bez ijednog legitimnog razloga da budem tamo, morao bih da se uverim da me niko nije video.

KIT je izmenio moju konfiguraciju tako da me skenovi ne bi prepoznali kao bezbednosnu jedinicu i zapisao sam sebi nekakav kod da budem siguran da se ponašam više kao čovek ili augmentovani čovek. (Uglavnom učinivši da mi pokreti i disanje budu nasumični.) Ali morao sam da izbegavam druge bezbednosne jedinice, a bilo je najbolje izbegavati ljude (recimo, osoblje centra za razmeštaj) koji su videli bezbednosne jedinice bez oklopa. GrejKris je ugovarao bezbednosne jedinice u Korporacijskom obodu, a možda su ih koristili i na stanici Milu. GrejKris je trebalo da ukloni sve kancelarije sa tranzitne stanice kada su napustili postrojenje, ali ljudi koji su još uvek bili tamo možda su videli njihove bezbednosne jedinice. Bio je to proračunati rizik, što je značilo da ću to uraditi iako sam znao da je to kao da sam sebi pucam u koleno.

Mogao sam da odustanem od cele ideje. Bilo je transportera koji su odlazili daleko od Korporativne teritorije, do odredišta o kojima nisam znao ništa. Ali bio sam umoran od toga da se pretvaram da sam čovek.

Trebao mi je odmor.

Pokušao sam u redu vožnje za brodove u privatnom vlasništvu i nisam video nijedan označen za Milu. Ali bilo je nekoliko brodova koji su po redu vožnje kretali u sledećem ciklusu, bez navedenog odredišta.

Jedan je bio mali teretni brod sa bot-pilotom, jedva dovoljno veliki da nosi zalihe za oko sto-sto pedeset ljudi za sto i više ciklusa. Proverio sam njegovu istoriju u bazi znanja i video da je odlazio i vraćao se po ustaljenom redu vožnje. To bi mogao da bude privatni dobavljač koji snabdeva stanicu Milu, a nije zaveden u redu vožnje jer nisu želeli da ljudi nasumice odlaze tamo dok se ne reši pitanje propasti postrojenja za teraformiranje.

Teretni brod je, zapravo, po redu vožnje trebalo da krene pre osamnaest ciklusa, ali je zahtevao odlaganje. Šest transportera različitih veličina i mesta polaska stizali su na HevRaton u isto vreme kada i moj transporter. Brod za dostavu možda je čekao jedan od njih, ako je izvršavao posebne teretne porudžbine. Možda je čekao popravku.

Da bih saznao nešto više, moraću lično da se raspitam.

DRUGO POGLAVLJE

Pošto je transporter obavio protokole prilikom pristajanja u dok, izašao sam iz svog ležaja, uzeo svoj ranac (imao sam nešto stvari u njemu, ali nosio sam ga uglavnom kako bih više ličio na ljudskog putnika) i krenuo prečicom niz servisno okno do komore za putnike. Ostali će izaći kroz komoru za teret, u transportni modul koji će teretna dizalica odvući do broda koji ih vodi do njihovog novog doma. Ova stavka u računu navedena je kako bi njima bilo ugodnije, ali njihov dobavljač ne bi želeo da prođu kroz stanicu gde bi mogli da se predomisle i pobegnu.

Nisam želeo da se oprostim. Nisam mogao da spasem toliko ljudi od onoga kuda su išli, kuda su mislili da žele da idu, ali nisam to morao ni da gledam.

Jesam se oprostio od transportera, koji me je pustio da izađem iz komore, a onda izbrisao to iz svoje evidencije. Video sam da je tužan što odlazim, ali ovo nije bilo putovanje koje sam jedva čekao da ponovim.

Sada sam se izveštio u hakovanju različitih bezbednosnih centrala i prstenova, tako da je prolaz kroz skenove za oružje bio mnogo manje stresan. Bezbednosne jedinice su zamišljene da budu mobilne komponente bezbednosnog sistema, najrazličitijih bezbednosnih sistema, kako bi kompanija mogla da nas iznajmi što većem broju različitih klijenata, čak i onima sa korporativnom opremom. Kod hakovanja bezbednosnog sistema, trik je u tome da ga navedeš da pomisli da treba da budeš tamo, a kompanija nam je korisno obezbedila sve potrebne kodove za to.

Zaustavio sam se u tržnom centru prstena, na automatizovanom kiosku koji je prodavao fid interfejse za neaugmentovane ljude,

prenosive ekrane i memorijske štapiće. Štapići su bili za dodatnu memoriju i svaki je bio otprilike veličine vrha prsta. Koristili su ih ljudi koji su morali da uspostave nove sisteme ili putuju do mesta koja nisu imala fid, ili koji su želeli da sačuvaju podatke negde gde nisu bili dostupni fidovima. (Iako su bezbednosni sistemi kompanije imali načini da ih pročitaju, klijenti bi ponekad pokušali da na njima sakriju korporativne podatke.) Kupio sam svojom karticom komplet štapića.

(Video sam da je na njoj ostalo još dosta novca; mora da su me Tapan i ostali dosta platili.)

Na privatnim dokovima nikada nije bila tolika gužva kao na javnim, sa samo nekolicinom ljudi koji su dolazili i odlazili i mnogo bot-tegljača koji su prenosili teret. Dok sam prelazio zonu ukrcavanja, skenirao sam da proverim ima li dronova, ali bilo ih je samo dva, pratili su aktivnost bot-tegljača. Našao sam komoru broda za isporuku i pingovao ga da vidim ima li koga. Bot-pilot je odgovorio pingom.

Bio je to bot nižeg nivoa, nedovoljno visoko funkcionalan da bi mu bilo dosadno dok je u doku ili zainteresovan za to da nešto radi. Poput transportnih botova na koje sam naleteo (KIT je bio izuzetak), komunicirao je putem slika. Da, bio je to brod za snabdevanje. Da, išao je na Milu, išao je na Milu po rasporedu od četrdeset sedam ciklusa. Od tranzitne kontrole stiglo je obaveštenje da treba da odloži svoj polazak, ali očekivao je odobrenje negde u naredna dva ciklusa. Bilo je kao da pričaš sa nasnimljenim informativnim oglasom za putnike.

Ali pretpostavio sam da mi se ovog puta posrećilo.

Naveo sam ga da pomisli da imam ovlašćenje od Lučke uprave i zamolio ga da me pusti da se ukrcam, a on mi je dozvolio. Zatim sam pažljivo obrisao svoj ulazak iz njegove memorije. Što se njega tiče, ja sam oduvek bio na brodu. Nije mi bilo drago što to radim; volim da pregovaram sa bot-pilotima. Ali ovaj je bio toliko ograničen da sam se plašio da nije u stanju da sklopi dogovor i da ga se pridržava. Nisam želeo da rizikujem da kaže Lučkoj upravi za mene zato što ne razume zašto je to loša ideja.

Pošao sam niz kratki hodnik do glavnog odeljka i pronašao prolaz

do skladišta za teret i zalihe. Bilo je malo, jedva dovoljno da u njega stanu konzola korišćena za pričvršćivanje i uklanjanje dva teretna modula i ormarići za zalihe na brodu. Oba modula su već bila pričvršćena, tako da bi, ako je brod čekao tovar, jedan morao da bude otkačen i ponovo napunjen. Uz konfiguraciju prostora za posadu, to ne bi trebalo mene da pogađa.

Iskoristio sam vreme da malo istražim, najviše zato što sam bio pomalo nervozan i još uvek imam programiranu naviku da patroliram.

Pratili su me brodski dronovi za opravku, privučeni telom u pokretu na mestu gde ne bi trebalo da ga bude, ali bez uputstva Broda, nisu me uznemiravali. Nije bilo privatnih kabina, samo nekoliko postelja montiranih na pregradne zidove na kontrolnoj palubi, pored pilotske sobe, i još dva u ostavama iza prostora za tovar, pored medsistema za vanredne situacije i majušnog toaleta. Nije mi trebao i bilo je olakšanje što ne moram da se pretvaram da ga koristim dovoljno često da bih izgledao kao čovek. Mada sam počeo da se navikavam na to da imam pristup tušu za ljude. U poređenju sa kancelarijom obezbeđenja kompanije, smeštaj je bio raskošan. Smestio sam se na jedan od ležajeva na kontrolnoj palubi i počeo da razvrstavam svoje nove medije.

(Dobro, trebalo je da shvatim da su pakovanja posteljine i ostale zalihe u jednom od ormarića verovatno tamo s razlogom.)

Pošto sam isprobao i odbacio nekoliko tek skinutih serija, počeo sam prvu epizodu koja je obećavala. Dešavala se u alternativnom svetu, s magijom i neverovatnim oružjem koje priča. (Neverovatnim, jer sam ja bio oružje koje priča i znao sam šta ljudi misle o meni.)

Dvadesetak sati kasnije, bio sam još uvek udubljen u seriju i uživao u svom odmoru bez ljudi. Srećom, kada se sistem za održavanje života aktivirao, osetio sam povećanje vazdušnog pritiska. (Ne treba mi mnogo vazduha i uvek mogu da odem u režim hibernacije ako ga ponestane, tako da mi minimalna atmosfera na automatizovanim transporterima sasvim odgovara.)

Pauzirao sam seriju i uspravio se. Potražio sam bot-pilota i pitao da li se neko ukrcava. Da, ukrcava se dvoje putnika i primio je obaveštenje

od tranzitnih vlasti da sada ima odobrenje da prijavi vreme odlaska.

Još jedan od onih „joj sranje“ trenutaka.

Bar sam već pretražio brod, tako da sam imao nekoliko prikladnih mesta na umu. Skotrljao sam se s ležaja, setio se da dohvatim svoju torbu i spustio se niz vertikalni prolaz do glavnog odeljka. Prešao sam odeljak i sišao niz prolaz do tovarnog prostora. Odabrao sam najmanje pristupačan ormarić i pomerio njegov sadržaj dok nisam mogao da se naguram pozadi, tako da su me paketi sa zalihama zaklanjali od pogleda. Zbližio sam se sa bot-pilotom i podsetio ga da bi trebalo da budem ovde i da nema potreba da me ikom drugom pominje, uključujući i njegove putnike i Lučku upravu. Nije imao sigurnosne kamere (transporteri koje ne kontrolišu korporativni politički entiteti retko ih imaju), ali imao je dva drona. Uz pomoć njihovih skenera, imao sam dobar pogled na sve unutrašnje odeljke, pošto sam izbacio sve podatke o podršci koji mi nisu bili potrebni. Šenaest minuta kasnije, komora se otvorila i ukrcala su se dva putnika. Dva augmentovana čoveka sa putnim torbama i nekoliko sanduka koje sam odmah prepoznao. Borbena oprema, uključujući oklop i oružje.

Ha! Botovi su mnogo češće korišćeni za borbu nego ljudi, iz istog razloga iz kog su bezbednosne jedinice bile češće na ugovorima za obezbeđenje: ako ne sledimo naređenja, sprže nam mozak. Ali postojali su zajednički sporazumi između korporacija i drugih političkih entiteta u vezi s upotrebom borbenih botova. (Mada su izgleda svi uspevali to da zaobiđu. To je bio prilično čest zaplet u serijama koje se dešavaju izvan Korporacijskog oboda.)

Prisluškivao sam preko dronova i fida Broda, ali dvoje ljudi nije mnogo pričalo, samo su odlagali svoju opremu, uputivši jedan drugom s vremena na vreme poneku opasku. Po njihovim fid potpisima, znao sam da se zovu Vilken i Gert. Bilo je previše očekivati da će ćaskati o tome zašto idu na Milu, ali bilo je načina.

Kao bezbednosnoj jedinici, moja dužnost je velikim delom bila da

pomažem kompaniji da snima sve što moji klijenti rade i pričaju, kako bi kompanija mogla odatle da izvlači informacije i proda sve što vredi.

(Kažu da dobro obezbeđenje ima svoju cenu, a kompanija to shvata bukvalno.) Većina snimaka je samo smeće, koje bude izbrisano, ali prvo mora da se analizira kako bi se iz njega izvuklo ono što vredi. Ovo se obično radi u saradnji sa bezsistemom, ali ja to mogu da uradim sam i još uvek imam sve potrebne kodove. Zauzimali su prostor u mojoj memoriji koja je mogla da bude iskorišćena za medije, ali to je bilo i nešto što nisam mogao da zamenim u hodu.

Dok je dvoje ljudi vadilo neke pakete sa zalihama iz ormarića u kome nisam bio i smestilo se, podesio sam kod na dronovima da mogu da snimaju. Kada budem prikupio dovoljno podataka, moći ću da pokrenem analizu u pozadini.

Kada se Brod odvojio od doka i započeo svoje putovanje do Milua, već sam ponovo gledao svoju novu seriju.

Trebalo nam je dvadeset ciklusa po lokalnom vremenu na Brodu da stignemo do Milua.

Nisam očekivao da će mi to smetati. Bio sam mnogo duže u transportnim sanducima i kabinama, a mnoga od tih putovanja bila su pre nego što sam hakovao svoj modul za upravljanje i počeo da skidam medije. Ali odvikao sam se od toga da putujem kao teret, čak i uz nove emisije, serije i nekoliko stotina knjiga kroz koje je trebalo proći.

Privremeni kanal za predah mi nije smetao, i proveo sam druga tri putovanja transporterom, uključujući i ono sa KIT-om, uglavnom ne pomerajući se. Nisam bio siguran u čemu je razlika. Dobro, možda jesam bio siguran: u svim ostalim prostorima mogao sam da se pomeram kad god sam to želeo.

Kako god, laknulo mi je kada je Brod prijavio da se približava Miluu. Dva minuta kasnije, shvatio sam da hvatam fid sa stanice, ali na njemu nije bilo ničega. Obično ima informacija o saobraćaju i pristajanju, potencijalnim navigacionim opasnostima, vesti za put-nike

i slično, ali ovde nije bilo ničega. Proverio sam sa Brodom, koji je prijavio da nema drugog dolaznog saobraćaja, ali to se podudaralo sa njegovim prethodnim iskustvom prilikom pristajanja u ovoj stanici.

(Gledao sam jednom jednu seriju o mrtvoj stanici duhova i, dobro, to je bilo malo verovatno, ali bolje da budemo sigurni.)

Tišina je i dalje bila neobično uznemirujuća. Stanica je bila trougaonog oblika i manja od RaviHajrala. Sken je pokazao dva broda u pristaništu i nekoliko šatlova, delić njegovog kapaciteta.

Brod je prešao u poziciju za pristajanje, pre nego što sam konačno čuo nešto na fidu. Poruka dobrodošlice zvučala je prilično normalno, ali stanični registar delovao je kao da se informativni sistem pokvario.

Tu je bio spisak kompanija i službi, ali svaki unos bio je ažuriran sa obaveštenjima o tome koje su zatvorene/neaktivne. Znači, mesto možda nije ukleto, ali se koleba na ivici statusa mrtav/neaktivan.

Dok sam čekao da Brod pristane uz dok, proverio sam rezultate svoje analize. Vilken i Gert su bile savetnice za obezbeđenje, koje je unajmila istraživačka grupa koja je tražila činjenice, koju je pak unajmio GudNajtLender Independent. GI je podneo zahtev za rehabilitaciju GrejKrisovog napuštenog postrojenja za teraformiranje i postavio vučni zrak da ga zaštiti od raspadanja, a sada je pokrenuo proces da ga i zvanično preuzme. Zadatak istraživačke grupe bio je da uđe u postrojenje i sastavi izveštaj o njegovom statusu.

Ovo je bio baš onakav ugovor za kakve su garantne kompanije obezbeđivale bezbednosne jedinice, ugovor koji sam obavljao više puta nego što sam imao mesta u memoriji. Ali iz razgovora Vilken i Gert tokom prethodnih dvadeset ciklusa, bilo je jasno da nema nikakve garantne kompanije, da nema bezbednosnih jedinica. Pokušao sam da to ne shvatim lično.

(Da je u ovo bila uključena garantna kompanija sa bezbednosnim jedinicama kao obezbeđenjem, morao bih da odustanem od ovoga... šta god bilo to što sam radio. Izmena u mojoj konfiguraciji prevarila bi skenere, ali ne i drugu bezbednosnu jedinicu, a svaka jedinica koja bi me otkrila prijavila bi to odmah svom centralnom sistemu. Ja bih

svakako prijavio sebe. Odmetnute bezbednosne jedinice su jebeno opasne, verujte mi.)

Dok sam čekao da Brod završi sa procedurom pristajanja, pretpostavio sam da će zveket zamaskirati svaki zvuk proizveden manjim pokretima. Pomerio sam svoj ranac, otvorio kožu na desnoj ruci tamo gde se spajala sa ivicom mog energetskog oružja i ubacio unutra sve memorijske štapiće koje sam kupio. Delovali su čudno i kabasto, ali navići ću se na to. Ostaviću svoj ranac ovde u ormariću.

Pristali smo, a Vilken i Gert su sakupile svoju opremu i izašle kroz vazdušnu komoru u stanicu. Dok sam se raspakivao iz ormarića, upotrebio sam javni fid stanice da hakujem njen sistem obezbeđenja.

Većina kamera nije bila aktivna, a skenovi su proveravali isključivo bezbednost okoline i prijavljivali oštećenja. Više su brinuli da im se oprema ne pokvari nego da li će ljudi pokušati nešto da ukradu ili sabotiraju, ali to je možda bilo zato što nije bilo toliko mnogo ljudi.

Nakon što sam prepakovao ormarić i uverio se da nisam ostavio tragove svog prisustva, pronjuškao sam malo da vidim da ljudi nisu nešto ostavili za sobom. Nisam imao sreće. Oklevao sam, razmišljajući o dronovima na Brodu. Pošto nije bilo mnogo kamera na koje sam mogao da se oslonim, bilo bi lepo imati dronove. Ali dronovi za opravku su bili mnogo veći od onih sa kojima sam navikao da radim, najviše kako bi u njih stale sve male ruke i šake koje su im bile potrebne za održavanje. Zaključio sam da nije vredelo truda lišiti Brod ijednog od njih.

Jesam, doduše, napravio nekoliko izmena. Sredio sam da se Brod prijavi u rasporedu luke kao da je pod remontom i naveo ga da misli da mu je potrebno moje odobrenje da ode. Pošto je Brod sam vodio računa o sebi, a kompanija koja ga je posedovala nije morala da ima čak ni kiosk u ovom sistemu, nisam mislio da će ikome pasti na pamet da ga proveri osim ako ne bude prekoračio planirano vreme ostanka za više od nekoliko ciklusa. Uz toliko malo brodova na doku, nisam želeo da ostanem zarobljen ovde.

Kada sam prošao kroz komoru Broda, prostor za ukrcavanje je bio

prazan. Nedostatak odgovarajućeg osvetljenja stvarao je mnoštvo senki, koje nisu prikrile ogrebotine i mrlje na velikim podnim pločama.

Usamljeni omot od hrane kotrljao se nošen vetrićem iz sistema za recirkulaciju vazduha, kao da više nisu ni čistili. Nije bilo dronova, ni bot-tegljača. Ispred su bile dve velike dizalice kojima su upravljali botovi, koje su sada odnosile tovarne module broda kako bi bili prebačeni, a meni je bilo drago što mogu da ih čujem kako treskaju tamo i šalju jedan drugom podatke preko staničnog, uglavnom tihog, fida. Ne volim da prolazim kroz hale krcate ljudima koji zure u mene i uspostavljaju kontakt očima, ali i suprotno je začudo bilo jednako jezivo.

Našao sam Gert i Vilken na jednoj od nekoliko sigurnosnih kamera koje su radile i krenuo za njima. Zaputile su se niz halu za ukrcavanje, ne gore na stanične nivoe. U fidu nije bilo turističkih mapa, ali hakovanjem kamera mogao sam da pristupim staničnom sistemu za održavanje i izvukao sam odatle shematski pristup. Svi delovi, osim onih neopohodnih za minimum funkcionisanja stanice, bili su zatvoreni. Pitao sam se da li je peticija za rehabilitaciju GudNajtLender Independenta bila popularna ovde gore na tranzitnoj stanici. Ovo mesto mi se već nije naročito sviđalo, a ja nisam morao ovde da živim.

Imam kod da zamrznem kamere i obrišem sebe sa njih, koji sam koristio pod mnogo težim okolnostima i izmenio sam ga da radi sa korporacijskim sigurnosnim sistemom stanice. Mada je zapravo najveća opasnost bila da me neko od ljudi ne primeti sa terminala i ne pomisli: Hej, ko je to? Srećom, u stanici je uglavnom bio mrak.

Pratio sam Vilken i Gert do kraja dvorane za ukrcavanje, pa uz rampu ka onome što je u shematskom prikazu bilo navedeno kao kancelarije Lučke uprave/Kontrole tereta.

Kada sam prošao čvorište komora na vrhu rampe, umalo sam vrisnuo kada je tačno pred mene iskočilo nešto blistavo i raznobojno.

Bio je to oglas za tovarne usluge, ispisan marker bojom na podu koja je reagovala na pokret. Ubacio je i mah video-snimak u fid, za slučaj da ti je nekako promaklo to što ti sija u lice. Ovi markeri se obično koriste

za hitne procedure, jer rade čak i ako nestane struje. Nikada ranije nisam video da su upotrebljeni za oglase. Čitav smisao markera bio je u tome da su oni bili jedino što se videlo prilikom nestanka struje, tako da bi bilo lako uočiti ih. Bilo je dovoljno teško naterati glupe ljude da slede markere dok stignu na bezbedno, bez reklama koje iskaču i zaklanjaju put za evakuaciju...

Podsetio sam se da više nije moj posao da odvodim ljude na bezbedno.

Ipak sam mrzeo marker reklame.

Proverio sam ponovo na kamerama i video da su Vilken i Gert pronašle znakove života u oblasti Lučke uprave. Stajale su ispred poslovnog centra sa tri nivoa okruglih ispupčenih prozora, koji su gledali na ono što bi trebalo da bude stanični trgovinski centar. Bio je to otvoreni trg sa nekoliko transportera koji su išli kanalom i koji su prolazili iznad zemlje i velikim loptastim ekranom koji je trenutno lebdeo u vazduhu stanju pripravnosti.

Skrenuo sam u hodnik, koji bi vodio od distrikta Lučke uprave do glavnog stambenog bloka, da ga je bilo. Išao sam kroz pomrčinu dok nisam našao praznu ostavicu pripremljenu za nešto što nikada nije instalirano i šćućurio se u nju. Sada sam mogao da pratim kamere a da ne brinem da li će me ugledati neko od slučajnog osoblja stanice. Kraj nogu mi je prošao dron koji je radio na održavanju i skenirao oružje, a ja sam ga zgrabio i preuzeo kontrolu nad njim. Besciljno je patrolirao ispred kancelarija Lučke uprave i iskoristio sam ga da dobijem bolju sliku i zvuk nego preko statične sigurnosne kamere.

Vilken i Gert su pričale sa dvoje novih ljudi. U blizini je stajao i jedan bot u ljudskom obliku. Već dugo nisam nijednog video uživo, samo na fidu za zabavu. Nisu popularni na teritoriji korporacije, jer nema mnogo toga što oni mogu da urade što botovi sa specifičnim zaduženjem ne mogu da urade bolje, a pošto je fid dostupan, njihova sposobnost čuvanja i obrade podataka nije toliko zanimljiva. Za razliku od konstrukta, oni nemaju klonirano ljudsko tkivo, tako da su samo golo metalno bot-telo koje može da podiže teške stvari, mada ne tako dobro

kao bot-tegljači ili bilo koja druga vrsta teretne dizalice.

U nekim zabavnim medijima koje sam video, korišćeni su da predstave zle odmetnute bezbednosne jedinice koje su zlostavljale glavne likove. Nije kao da me je to ljutilo ili išta slično. To je zapravo bilo dobro, jer onda su ljudi koji nikada nisu radili sa bezbednosnim jedinicama očekivali da izgledamo kao botovi u ljudskom obliku, a ne onako kako zapravo izgledamo. Nisam bio ljut. Ni najmanje.

Morao sam da premotam unazad fid kamere drona da bih video šta mi je promaklo, bio sam toliko zaokupljen potiskivanjem tog naleta neljutnje. Prva nova žena rekla je: ,Ja sam Don Abene.“ Pokazala je na drugo novo ljudsko biće. „Ovo su moja koleginica Hirune i naš pomoćnik Miki.“ Oklevala je. „Da li je agent za zapošljavanje stigao da ti da detaljna uputstva?“ „Rekli su da je u pitanju posao telohranitelja.“ Vilkenin pogled poleteo je do bota, koji se očigledno zvao Miki. Stajao je nakrivljene glave i zurio u nju velikim očima nalik na lopte. Najblaže rečeno, bilo je neobično da čovek predstavi bota. Gert je izgledala kao da se muči da joj lice ostane profesionalno bezizrazno. Vilken je nastavila: „Idete u postrojenje za teraformiranje da izvršite inicijalnu procenu i vaš ugovor sa GudNajtLender Independentom zahteva tim za obezbeđenje.“ Abene je klimnula glavom. „Nadam se da nam zapravo nećete biti potrebni. Ali kompanija koja je napustila postrojenje nije održavala satelitsko praćenje, a od njihovog odlaska niko nije bio unutra.

Pretpostavljamo da je napušteno, ali ne možemo biti sigurni.“ „Agent je rekao da je to potencijalno problem“, rekla je Gert. „Teraformski štit sprečava bilo kakvo skeniranje položaja?“ Hirune je odgovorila: „Da. Znamo da je stabilno, zbog vučnog zraka koji je GI postavio, ali to je sve. Stanica nadgleda postrojenje, ali, kao što vidite, ovde nema patrolnih vozila.“ Mislila je da postoji mogućnost da su se napadači uselili u

postrojenje. Samo što, ako su to uradili, onda to nisu naročito dobri napadači, jer su ignorisali ovu stanicu. Osim toga, napadači obično izvrše brz napad i povuku se, ne zadržavaju se da žive u zapuštenom postrojenju za teraformiranje.

Zapravo, iz mog iskustva sa obezbeđenjem, svako ko je želeo da se zadrži u zapuštenom postrojenju za teraformiranje mnogo me je više brinuo nego napadači.

Gert i Vilken su se pogledale. Možda su i one isto pomislile. Vilken je pitala: „Postoji li mogućnost da je u postrojenju bilo aktivnih organizama kada je napušteno?“ „Biološke matrice bi bile zapečaćene i verovatno uništene, pre odlaska osoblja“, rekla je Hirune. Napravila je nekakav pokret, kao da je nešto šibnula. „Čak i ako nisu, vrlo su male šanse da bi mogle da proizvedu zarazu koja se prenosi vazduhom.“ Vilkenino lice ostalo je profesionalno hladnokrvno, ali je nastavila: „Mislila sam na nešto drugo osim bakterija. Bilo kakve organizme dovoljno velike da predstavljaju pretnju?“ Dobro, čak sam i ja znao više o teraformiranju od ove dve.

Hirune je sada stiskala usne, bezizraznog lica koje sam povezivao sa ljudima koji pokušavaju da ne pokažu svoja osećanja, posebno osećanje da je neko rekao nešto nehotice urnebesno. (Eto zašto mi je bilo teško da se odreknem oklopa; sakriti izraz lica je teško, čak i ljudima.)

Uglovi Abeneinih očiju su se nabrali, ali učinila je da izgleda kao da je to neka njena i Vilkenina interna šala. „Matriks ne bi delovao sa bilo kojim organizmom većim od bakterija. A zapravo ne bi bilo nikakvog razloga da se sa površine u postrojenje donese bilo kakav veći organizam. Naravno, ne možemo znati da to nisu uradili. Zato je bilo dobro biti oprezan.“ Vilken je izgleda prihvatila to, ili bar nije postavljala više pitanja.

To je nekako imalo smisla. Posao savetnika za obezbeđenje jeste da

bude skeptičan prema uveravanjima svojih klijenata da je sve u redu.

(Klijenti bezbednosnih jedinica su bar uveravali jedni druge da je sve dobro, dok ste vi zurili u zid i čekali da sve pođe užasno naopako.)

Abene i Hirune uvele su sada savetnike za obezbeđenje u Lučku upravu, gde su imale prostorije sa timom sačinjenim od minimalnog broja ljudi. Pričale su o kompletnom brifingu, pripremi tima i polasku kroz šesnaest sati. Miki, ljudski bot, krenuo je za njima, a onda se zaustavio. Okrenuo se i pogledao u dron na koji sam se prikačio.

Nakrivio je glavu i osetio sam da se usredsredio na kameru.

Oslobodio sam drona, obrisavši njegovu memoriju o preuzimanju.

Poslao je sistemu Lučke uprave zbunjeni zahtev za preorijentaciju, a onda odlutao nazad do svoje patrolne rute.

Miki se nije pomerio, još uvek zureći u mrak neprozirnom površinom svojih očiju. Fid je bio čist, nije mogao da zna da sam ovde.

A onda je Miki poslao neodređeni ping. Tek poziv u mrak, da proveri imali nekoga ko želi da odgovori.

Proverio sam da ne ispuštam signale, sabivši svoje zidove i podsetivši se da budem oprezan. To što je stanični fid bio tih, ne znači da niko ne sluša. GI ekspedicija će puštati svoje fidove preko sistemske opreme koju su doneli sa sobom, ali neko od osoblja stanice izdavao je naređenja bot-dizalicama i možda još uvek proveravao izveštaje o bezbednosti.

Ovo mesto je bilo tako tiho, možda je Miki uhvatio marker reklamu koju sam aktivirao. Možda je čuo šapat u inače praznom fidu, što je bilo toliko jezivo da me je čak uznemirilo. Konačno se okrenuo i krenuo za svojim vlasnikom u kompleks Lučke uprave.

Izvukao sam se iz ostave i krenuo niz mračni hodnik da nađem bolje skrovište. ***

Probio sam se kroz prolaze za održavanje i hodnike za utovar do praznog komercijalnog slota nedaleko od Lučke uprave. Pošto sam pažljivo poradio na tome, uspeo sam da dobijem pogled preko dve sigurnosne kamere u kancelarijama Lučke uprave. Bilo je čudno biti među ljudima koji nisu preko bezbednosnog ili centralnog sistema ili dronova neprestano pratili sve što svi rade i koji su se oslanjali na ljudske nadzornike. Jedna kamera je bila u centrali za kontrolu saobraćaja u luci, a druga u improvizovanom centru koji je sada služio kao stanična komanda – dva mesta na kojima biste odmah morali da znate ako nešto krene naopako; drugim rečima, ne u kantini, toaletima ili privatnim odajama. Gotovo kao da ovde nikoga nije bilo briga šta bilo ko kaže ili radi, sve dok ne pokuša da digne stanicu u vazduh ili sruši bot-dizalice. (Nakon hiljade sati provedenih u analizi i brisanju snimaka ljudi koji jedu, imaju seks, obavljaju higijenu i izbacuju višak telesnih tečnosti, ovo je bilo olakšanje, ali ipak.)

Srećom, činilo se da su GI ekspedicija i osoblje stanice imali prilično opušten odnos i uspeo sam da pohvatam dovoljno razgovora da čujem da će prva procena biti kratka, samo dvanaest sati u postrojenju za inicijalnu procenu njegovog stanja, zatim će se vratiti u stanicu da analiziraju svoje nalaze, predahnuti, a onda krenuti nazad. Zvučalo je savršeno. Dvanaest sati bi trebalo da bude sasvim dovoljno vremena da nađem ono što mi je trebalo. Čuo sam i sa kog slota na doku je njihov brod kretao i kada na njega utovaruju zalihe. Ipak mi je bila potrebna pomoć da se ukrcam na brod ekspedicije. Ali, bez ijednog ili tek sa ponekim aktivnim sistemom kroz koje sam mogao da prođem, nisam imao mnogo izbora.

Moraću da se sprijateljim sa glupim robot-ljubimcem. Ćao, Miki.

Odmah je odgovorio: Ćao! Ko si ti?

Koristio sam adresu u pingu koju je Miki poslao kako bih

uspostavio sigurnu vezu. Abene i ostali završili su svoje pripreme i koristili su svoje vreme za odmor pre nego što krenu ka postrojenju za teraformiranje. To mi je davalo oko tri sata da zavedem robota. Nisam očekivao da će mi trebati toliko.

Rekao sam: Ja sam savetnik za obezbeđenje. GudNajtLender Independent sklopio je sporazum sa mojom kompanijom za obezbeđenje, kako bi bili sigurni da će tvoj tim bezbedno obaviti svoju misiju. Pokušao je da pošalje poruku Abene preko fida, a ja sam ga blokirao. Ne smeš nikome da kažeš da sam ovde. Očekivao sam da će pitati kako sam uspeo da preuzmem njegov fid, kako sam dospeo na stanicu. Mislio sam da sam uspeo da predvidim većinu pitanja i već sam pripremio odgovore.

Rekao je: Ali zašto ne? Ja Don Abene kažem sve. Ona mi je prijatelj.

Kada sam ga nazvao robot-ljubimcem, zaista sam mislio da preterujem. Ovo će biti još neugodnije nego što sam očekivao, a očekivao sam prilično visok nivo neugodnosti, možda čak 85 procenata.

Sada sam bio suočen sa 90, verovatno 95 procenata.

Uspeo sam da zadržim svoju reakciju izvan fida. Nije bilo lako.

Rekao sam: Ovo mora da bude tajna, kako bi Don Abene i ostali bili bezbedni. Ne smemo da rizikujemo da iko sazna za ovo.

U redu, rekao je. Nisam bio siguran da li je ozbiljan. Nisam mogao da verujem da je baš ovoliko lako. Možda se samo pretvara, dok ne bude imao priliku da me prijavi? Ali on je rekao: Obećaj mi da će Don Abene i svi moji prijatelji biti bezbedni.

Imao sam užasan osećaj da je ozbiljan. Nisam očekivao bota na KIT-ovom nivou, ali jebote. Da li su ga ljudi zapravo kodirali da bude poput deteta ili poput ljubimca? Ili se njegov kod tako razvio, reagujući na to kako su se prema njemu odnosili?

Oklevao sam jer, iako radije ne bih da (ponovo) vidim grupu ljudi pobijenu, ja nisam bio njihova bezbednosna jedinica, pa čak ni njihov tobožnji savetnik za bezbednost augmentovani čovek. Teško je čuvati

ljude kada ne možeš da im dozvoliš da te vide. Ali on je čekao, a ja sam želeo da mi veruje, pa sam rekao: Obećavam.

U redu. Kako se zoveš?

Ovo me je uhvatilo nespremnog. Botovi nemaju imena, Bezbednosne jedinice nemaju imena. (Dao sam sebi ime, ali ono je bilo lično.) Upotrebio sam ime koje sam rekao Ajresu i drugima, mojim jadnim glupim ljudima koji su se prodali kompaniji i do sada verovatno već shvatili koliko je ta pogodba bila loša. Rin. Savetnik za bezbednost Rin. To nije tvoje pravo ime. Osetio sam kroz fid da je iskreno zbunjen.

Ne zvuči kao ti.

Miki je očigledno primao kroz fid više nego što sam pretpostavio.

Samo mi je to trebalo. Nisam imao ništa spremljeno za ovo, a u mojoj pomoćnoj memoriji svakako nije bilo ničeg što bi iole bilo od pomoći.

Podesio sam da odgovaram iskreno (znam, i ja sam se iznenadio) i rekao: Rin je ime kojim želim da me zovu. Nikome ne govorim svoje pravo ime.

U redu. Razumem, Rine. Neću nikome reći da si ovde. Biću tvoj prijatelj i pomoći Don Abene i našem timu.

Važi. (Umalo da kažem U redu.) Nisam znao da li je to bio podrazumevan odgovor, ili mi se Miki svečano zaklinjao. Kako god, ili će reći ljudima za mene ili neće, a ako nameravam ovo da uradim, moram pretpostaviti da neće. Možeš li da mi daš sistemski pristup vašem šatlu? Želim da se uverim da je bezbedan.

U redu. I podaci su stigli kroz fid.

Ono što su oni zvali šatlom bilo je zapravo lokalno tranzitno vozilo/vozilo za svemirsko istraživanje, sa prostorom za posadu na dva nivoa, kao i spremištem za tovar koje je bilo preuređeno u biohemijsku laboratoriju. Nije imalo pogon da prođe kroz crvotočinu, ali moglo je da se kreće bilo gde drugde u sistemu. Nije bilo bot-pilota, samo minimalni sistem sa automatskim pilotom, kakav sam više navikao da

viđam na atmosferskim vozilima. Što nije od naročite pomoći ako su svi koji su u stanju da upravljaju višim funkcijama broda povređeni ili onesposobljeni. S druge strane, ne možeš da isporučiš ubojiti softver ako nema bot-pilota za ubijanje. Šatl nije imao ni nezavisan bezbednosni sistem. Na nekim medijima izvan Korporacijskog oboda video sam da ovde unutrašnja bezbednost nije predstavljala veliki problem, da je fokus bio na potencijalnim spoljnim pretnjama, ne toliko na nadziranju sopstvenih ljudi. Nisam znao da li je to tačno, ali poklapalo se sa nedostatkom zanimanja za nadziranje osoblja stanice u njihovim privatnim odajama. Kao i sa načinom na koji su se moji klijenti sa Održanja ponašali. To me je navelo da se zapitam kako izgleda Održanje, ali sam potisnuo t u pomisao. Verovatno je bilo dosadno mesto na kome svi zure u bezbednosne jedinice, baš kao i bilo gde drugde.

Miki mi je dozvoljavao pun pristup, pa sam pošao u mali obilazak kroz njegova sećanja na prethodna putovanja. Bio je to fin šatl, mnogo finiji od bilo čega što bi kompanija obezbedila; čak je i nameštaj bio čist i popravljen. Bio je to još jedan znak posvećenosti Gl-a njihovom projektu rehabilitacije; došao bi ovamo u tovarnom modulu velikog transportera, ili bi ga dovukao namenski tegljač za nabavku poput Broda.

Moraću da uđem u Mikijev interni fid kao što je KIT ušao u moj, mada ja, za razliku od KIT-a, nisam to mogao da izvedem na razdaljini između stanice i planete. Dobro je bilo to što je bilo mnogo mesta na šatlu na kojima sam mogao da se sakrijem, čak i ako se ne spakujem u ormarić. Loše je bilo to što neću imati sisteme da kroz njih gledam, nisam imao oči i uši, osim Mikija.

Da, bio sam oduševljen.

Miki, moraću da iskoristim tvoje sisteme da pratim tvoje – umalo da kažem klijente. Trebao mi je gotovo ceo sekund da uspem da izgovorim reč koju je Miki želeo da čuje. – Tvoje prijatelje. Želim da budeš moja kamera i dozvoliš mi da upotrebim tvoju sposobnost skeniranja. Ponekad ću možda morati da pričam kroz tebe, da se

pretvaram da sam ti, kako bih upozorio Don Abene i tvoje prijatelje u vezi sa stvarima za koje verujem da su opasne. Možeš li to da mi dozvoliš?

Naravno, uz pristup koji mi je Miki već dozvolio, mogao sam da preuzmem Mikija, uradim to što sam želeo i isečem sve to iz njegove memorije. Uradio sam to Brodu, ali Brod je bio bot osnovnog nivoa i nije bio dovoljno samosvestan da ga zbog toga bude briga. Da to uradim Mikiju... Ali nisam znao šta bih uradio da je rekao ne.

Miki je rekao: U redu, uradiću to, savetniče Rine. Zvuči strašno, ali želim da budem siguran da niko neće povrediti moje prijatelje.

Ovo je delovalo previše jednostavno. Gotovo sam posumnjao da je zamka. Ili... Miki, da li ti je naloženo da na svako pitanje odgovoriš sa „da“?

Ne, savetniče Rine, rekao je Miki i dodao: simbol za zabavljenost 376 = osmeh.

Ili je Miki bio bot koji nikada nije zlostavljan i kome nikada nisu lagali i prema kome su se odnosili samo sa popustljivom ljubaznošću.

On je zaista mislio da su mu njegovi ljudi prijatelji, jer tako su se prema njemu odnosili.

Dao sam znak Mikiju da ću se povući na minut. Morao sam nasamo da osetim jednu emociju.

TREĆE POGLAVLJE

Upotrebio sam prolaz za isporuku bot-tegljača da prođem kroz zapušteni tržni centar i vratim se u zonu ukrcavanja. Šatl je pristao u delu gde se nalazila Lučka uprava, gde je, srećom, postojala ispravna sigurnosna kamera. Uspeo sam da dobijem sliku okoline i vidim kada je bezbedno. Preko Mikijevog fida znao sam da su dva člana posade gore na kontrolnoj palubi i da vrše proveru pred let, a ostali su bili još uvek u svojoj staničnoj laboratoriji, još jednom proveravajući da li je sve spremno.

Zamrzao sam fid kamere taman toliko da pretrčim preko zamračene zone ukrcavanja i stignem do komore. Priložio sam ulazni kod koji mi je Miki dao. Komora se otvorila, ispustivši dah recikliranog vazduha za koji je moj sken rekao da je bio mnogo čistiji od onog na stanici.

Svakako je bolje mirisao. Zakoračio sam unutra, zatvorio komoru i izbrisao svoj ulazak iz evidencije.

Prisluškivao sam Mikijevu fid vezu sa ljudskim timom za procenu.

Gore na palubi šatla, čuo sam Kejdera, jednog od dvoje augmentovanih ljudi pilota, kako kaže: Hirune, jesi li to ti?

Hirune je odgovorila: Šta? Još uvek sam u Lučkoj upravi.

Spremamo se da sletimo. Čudno, učinilo mi se da sam čuo kako se vratanca otvaraju.

U evidenciji nije naveden ulazak, dodala je Vajbol, drugi pilot.

Mislim da su ti se uši zabunile.

Sada moram da proverim, da dokažem da nisi u pravu, rekao joj je Kejder.

Već sam sišao niz prolaz do radnog prostora, pored biohemijskih

laboratorija do skladišta za zalihe. Tamo je bio slot za bot-tegljača na brodu, ali pošto je tovarni prostor bio preuređen u laboratorije, bot je bio istovaren. Bilo je prostranije nego u ormariću za zalihe na Brodu i bar sam mogao da sedim na palubi i naslonim se na zid, mada nisam mogao da pružim noge. Nisam zapravo morao da se opružim, ali je prijalo. I ovde je bio potpuni mrak, ali uz živahni fid u mojoj glavi, to nije predstavljalo problem.

Miki je pitao: Jesi li dobro, savetniče Rine?

Proverio sam ponovo da se uverim da je naša veza bezbedna, da ljudi ne mogu da čuju i da nijedan od augmentovanih ljudi ne može da uhvati odjek. Bila je bezbedna, jer sam kontrolisao Mikijev fid, ali verovatno ću proveravati svaki put kada mi se obrati, jer sam jednostavno prolazio kroz takav ciklus. Dobro sam, možeš da me zoveš Rin. Malčice je manje išlo na živce nego „savetnik Rin“. Nije me nerviralo kada su me Tapan, Rami i Maro zvale savetnikom, ali... Ne znam, sada me je sve živciralo, a nisam imao pojma zašto.

U redu, Rine! rekao je Miki. Mi smo prijatelji, a prijatelji se jedan drugom obraćaju po imenu.

Možda ipak jesam znao zašto.

Gledao sam kroz Mikijeve oči kako pomaže ekspediciji da snese poslednjih nekoliko delova opreme i zaliha za testiranje. Utovarili su sve kroz vazdušnu komoru i spakovali ga. Slušao sam ih kako pričaju preko fida i delovali su uzbuđeno zbog toga što konačno kreću. Bilo je četiri istraživača i dva člana posade, svi su već duže vreme radili za GudNajtLender Independent i već su ranije radili zajedno i nestrpljivo su čekali ovde da se pojavi njihov tim za obezbeđenje. U jednom trenutku, Don Abene je zgrabila Mikija za mišice i osmehnula se u njegovu kameru. Bilo mi je drago što nisam pokušao da kontrolišem Mikijeve pokrete, jer sam se toliko naglo i instinktivno trgao da sam tresnuo glavom o zid svog prostora za skladištenje.

(Niko ne sme da zgrabi bezbednosne jedinice. Do ovog trenutka, nisam shvatao da je to prednost.)

Još uvek ne umem da odredim ljudske godine samo pogledavši nekoga. Topla smeđa koža Don Abene bila je naborana u uglovima usta i očiju, a u njenoj dugoj tamnoj kosi bilo je sedih pramenova, ali, ko zna, to je možda bio kozmetički detalj. Nasmejala se, a njene tamne oči su se nabrale. „Konačno krećemo, Miki!“ „Ura!“, uzviknuo je Miki, a iz njegovog fida, osetio sam da je iskren.

Miki je pomogao Hirune da utovari zaštitna odela, a potom se podesio da nasumice prati svoje ljudske prijatelje dok su pakovali svoju ličnu opremu. Predložio sam Mikiju da izađe iz laboratorije i ode u prostor za skladištenje, gde su Vilken i Gert raspakivale svoju opremu.

Mikijev skener za oružje nije bio ni blizu toliko osetljiv kao moj, ali njegov vid je imao mogućnosti uvećavanja koje moj nije imao. (To je jedna od razlika između bezbednosne jedinice i bota dizajniranog da pomaže u naučnom istraživanju.)

Zatražio sam od njega da pažljivo osmotri sanduke koje su dve savetnice za obezbeđenje raspakivale, a on mi ih je prikazao izbliza, razloživši sliku na različite uglove dok je Gert podizala svoj sanduk u ormarić za skladište. Želeo sam ovo da uradim na Brodu, ali previše su brzo odložile svoju opremu, a da sam zatražio od drona da je ispita, verovatno bih privukao neželjenu pažnju. Gert je.pogledala u Mikija, odložila sanduk i rekla: „Šta gledaš?“ Rekao sam Mikiju, Kaži: „Don Abene želi da vas pitam da li vam je potrebna pomoć oko smeštaja opreme?“ Miki je nakrivio glavu i ponovio to od reči do reči, sa savršenom nedužnošću, kakvu samo savršeno nedužan bot može da postigne.

Gert se osmehnula. „Ne hvala, mali bote“, rekla je. Vilken se zakikotala.

Mali bote, ozbiljno? (Negde sigurno postoji nekakva srećna sredina između toga da se prema tebi odnose kao prema zastrašujućoj mašini za ubijanje i da te tretiraju kao malo dete.) Požurio sam Mikija da se vrati

svojim prijateljima. Dok se vraćao niz prolaz, pitao je: Rine, zašto nisu želeli da vidimo njihove sanduke?

Ne želi svako da mu robot-ljubimac zabada skener u posao, ali bio sam rastrojen, pa sam jednostavno rekao: Nisam siguran. Sudeći po njihovim oblicima, u sanducima je bilo oružje, municija i nekoliko najsavremenijih kompleta oklopa sa samopodešavanjem, kakve sam viđao samo u medijima. Kompanija nam nikada nije davala tako fin oklop, mada, u njenu odbranu, redovno se dešavalo da naš oklop bude raznet na nama. Nije bilo dronova, ali ljudi ne barataju baš najbolje dronovima za obezbeđenje; da bi se njima upravljalo, potrebna je višestruka obrada, a većina ljudi jednostavno ne može to da izvede bez opsežne augmentacije. Čak i bez dronova, izgledale su kao da su spremne na sve. Možda bez ikakvog razloga.

Pokušavao sam da odlučim da li bi trebalo da iskoristim priliku da ukradem nešto, ako se ta prilika ukaže. Oklop sa samopodešavanjem je bio užasno primamljiv, a bio bi još bolji kada bih uneo nekoliko izmena u kod. Ali trebalo je mnogo truda da bih mogao samo da prođem pored skenera za oružje; ako bih nosio nešto toliko kabasto, bilo bi samo još verovatnije da će me uhvatiti.

Miki se popeo do prostora za posadu ispod kontrolne palube, gde su Abene i Hirune sedele sa Brais i Edžirom. Kejder i Vajbol bili su odmah iznad nas u pilotskoj kabini. Ljudi su okrenuli nekoliko staničnih stolica ka zakrivljenom postavljenom kauču i gledali mehur lebdećeg ekrana na sredini komore. Sudeći po shematskom prikazu na ekranu, proučavali su predloženu rutu kroz postrojenje. Čeprkao sam oprezno po njihovim pojedinačnim fidovima, kada je Abene potapšala mesto pored sebe. „Sedi, Miki.“ Miki je seo pored nje na kauč, a niko od ostalih ljudi nije reagovao.

Ovo je očigledno bilo sasvim normalno. „Da li si uzbuđen što ćeš videti unutrašnjost postrojenja, Miki?“, pitala je Hirune, okrenuvši shematski prikaz pod drugim uglom. „Dosadilo mi je da gledam samo njegove mape.“

„Uzbuđen sam!“, odgovorio je Miki. „Obavićemo dobro procenu, a onda možemo da dobijemo novi zadatak.“ Edžiro se nasmejao. „Nadam se da je tako jednostavno.“ Brais je rekla: „Baš me briga da li je jednostavno ili teško, bar se krećemo! Mikiju je verovatno dosadilo da igra mus sa nama.“ „Volim igre. Da možemo, stalno bih igrao igre“, rekao je Miki.

Morao sam da se povučem u svoju mračnu kabinu. Ponovo sam osećao emociju. Besnu.

Pre nego što me je doktorka Mensa kupila, mogao sam da nabrojim koliko sam puta sedeo u ljudskoj stolici, i to nikada nije bilo pred klijentima.

Ne znam čak ni zašto sam ovako reagovao. Da li sam bio ljubomoran na bota u ljudskom obliku? Nisam želeo da budem robotljubimac, zato sam napustio doktorku Mensu i ostale. (Nije da je Mensa rekla kako želi bezbednosnu jedinicu ljubimca. Mislim da uopšte nije želela bezbednosnu jedinicu.) Šta je to Miki imao što sam ja želeo?

Nisam imao pojma. Nisam znao šta želim.

I da, znam da je baš to verovatno bilo veliki deo problema.

Zakoračio sam ponovo u Mikijev fid. Don Abene je govorila: „... imaj u vidu da je tvoje iskustvo sa ljudima ograničeno. Mi na tebe gledamo kao na člana porodice, ali za druge si ti neznanac. Verovatno zbog toga naš tim za obezbeđenje nije želeo da ti dozvoli da pogledaš njihove stvari.“ Uf-uf. Premotao sam unazad Mikijevu kameru da uhvatim deo razgovora koji sam propustio. Miki je pitao Abene zašto je Gert onako reagovala kada je pogledao u njene i Vilkenine sanduke. Srećom, Abene je bila rastrojena proučavanjem shematskog prikaza postrojenja dok je pokušavala da odgovori na to pitanje, pa nije pitala Mikija zašto je išao da vidi tim za obezbeđenje. Da se setila to da pita, da li bi joj Miki rekao za mene? Kako bi odgovorio na to pitanje?

Mogao bih da preuzmem Mikija kao što sam prvobitno planirao, samo što su njegove interakcije sa Abene i ostalima bile neverovatno komplikovane. Nisam verovao da bih mogao to da isfoliram; dovoljno mi je bilo teško da razradim svoju ulogu augmentovanog čoveka savetnika za bezbednost i nisam pokušavao da prevarim ljude koji su me znali. Ili ono što sam se pretvarao da jesam. Ili šta god.

Trudeći se da ne zvučim nervozno i/ili razjareno, rekao sam: Miki, sećaš se da si rekao kako nećeš Don Abene reći za mene.

Neću, Rine. Miki je bio toliko smiren i popustljiv da mi je pouzdanost performanse pala za dva procenata. Obećao sam.

Uspeo sam da nečujno prosikćem. Ali deo Mikijevog kodiranog ponašanja je sigurno uključivao i to da se obrati Don Abene kada ima pitanja. Moraću da se potrudim da odgovorim na njegova pitanja što podrobnije mogu; „Ne znam“ očigledno neće biti dovoljno.

Hirune je pitala Abene: „Šta misliš za sada o našem timu za obezbeđenje?“ Abene je odgovorila: „Zapravo sam zadovoljna. Čini se da ne znaju mnogo o postrojenjima za teraformiranje, ali to ne bi trebalo da bude važno.“ Moglo bi da bude, pomislio sam. Ali obrazovni moduli bezbednosnih jedinica su sranje i sve što sam znao o teraformiranju bilo je ono što sam uspeo da upijem, iako me uopšte nije bilo briga za to, tako da možda nisam bio najpozvaniji da o tome sudim.

Kroz Mikijeve oči, video sam kako je Hirune pogledala u ostalo dvoje, koji su pričali o kalibriranju nečega. Snizila je glas: „Pretpostavljam. Pošto ih je samo dve, neće biti od velike pomoći protiv napadača.“ Abene je frknula. „Ako tamo ima napadača, povlačimo se i odmah krećemo nazad na tranzitnu stanicu.“ Dok ih vi vidite, biće prekasno za to.

Mora da je moja reakcija dospela u fid, jer je Miki zabrinuto pitao: Pazićeš na njih, Rine?

Da, Miki, rekao sam mu, jer to jeste bila moja priča i nameravao sam da je se držim.

ČETVRTO POGLAVLJE

Na Mikijevom fidu imao sam pristup skenu postrojenja za teraformiranje, preko koga je bio postavljen shematski prikaz izvornih specifikacija. Da, mislim da znam gde da tražim dokaze koje želim.

Kroz Mikijevu kameru video sam na ekranu šatla kako se približavamo. Već smo prošli pored vučnog zraka, koji je još uvek radio sa optimalnim kapacitetom, sudeći po automatizovanim izveštajima koje je slao stanici.

Postrojenje je bilo ogromna platforma u gornjoj atmosferi, daleko veće od stanice, veće od tranzitnog prstena pune veličine. Veći deo tog prostora bio je za čaure u kojima su bile ogromne mašine koje bi zapravo kontrolisale proces teraformiranja. Nije bilo slike same planete; postrojenje je visilo u sloju neprestane oluje. Uskovitlani visoki oblaci, nabijeni elektricitetom, sasvim su zaklanjali površinu od pogleda. „Očitavamo dobre nivoe za sve parametre životne sredine“, rekao je Kejder iz pilotske kabine, poslavši preko fida sliku očitavanja. „Jeste li sigurni da želite da uđete sa punom opremom?“ Ukrutio sam se, siguran da će to biti pogrešan odgovor. Miki, reci joj... Ali Abene je odgovorila: „Da, idemo pod punim bezbednosnim protokolom.“ To je značilo kompletna odela, sa filtriranjem i sistemom za snabdevanje vazduhom u slučaju nužde i nekakvom zaštitom za ranjiva ljudska tela. „Držaćemo se toga dok ne budemo mogli da ispitamo parametre životne sredine i preuzmemo kontrolu nad postrojenjem.“ Opustio sam se. A onda sam se još jednom podsetio da ovo nisu moji klijenti.

Miki je rekao: U redu je, Rine. Don Abene je uvek oprezna.

Video sam mnogo mrtvih opreznih ljudi, ali nisam hteo to da kažem Mikiju.

Kroz Mikijeve oči, gledao sam Abene kako se oprema za prvi obilazak. Kejder i Vajbol će ostati na brodu, ali Vilken i Gert, kao i Hirune i još dvoje istraživača, Brais i Edžiro, išli su sa Abene i Mikijem.

Vilken je prva izašla kroz komoru, a kamera na njenoj kacigi poslala je video na fid. Prikačili smo se na dok u čauri staništa namenjen samo za putnike, i prostor za ukrcavanje nije bio dovoljno velik da primi tešku opremu ili standardne bot-tegljače. Struja je bila uključena, ali na minimumu; na podu, na polovini i u vrhu zida, sijale su svetlosne pruge za slučaj nužde, ali veća svetla na plafonu bila su isključena. Bilo je dovoljno svetla da ljudi vide bez posebnih filtera u kamerama na kacigama.

Da li je bilo pametno ovde se iskrcati na postrojenje? Shematski prikaz pokazivao je veći višenamenski prostor za ukrcavanje na nivou iznad nas. U ovoj manjoj utovarnoj zoni bilo bi možda lakše braniti prilaz šatlu, ali bi isto tako moglo otežati timu povratak u šatl, ako nešto krene naopako.

Teško je bilo reći da li je to bila pogrešna odluka ili ne. Činjenica je da su ljudi užasni kada se radi o bezbednosti. Ja bih ušao prvi sa celom četom dronova, ostavivši ljude u zapečaćenom šatlu. Procenio bih postrojenje (odnosno, uverio bih se da nema neželjenih posetilaca šetkajući se naokolo kao mamac i čekajući da me nešto napadne) i tek onda bih uveo ljude. Ali pustite mene, nije kao da ja znam šta radim.

Kamera u Vilkeninom oklopu slala je video na fid tima dok se Vilken kretala napred. Prošla je kroz komoru i ušla u hodnik i nisam primetio nikakva oštećenja, samo nekoliko okrznuća i ogrebotina na zidovima i podu, znakove uobičajene upotrebe. Za njom su ušli Abene, Hirune i Miki, potom Brais i Edžiro, a poslednja je ušla Gert. Razdelio sam svoju pažnju na sedam tokova, po jedan za kameru na kacigi svakog od ljudi, plus za Mikija. Prisluškivao sam fid i kom fid tima, ali

i to je sve dolazilo kroz Mikija. Abene je pitala: „Miki, hvataš li nešto?“ „Ne, Don Abene“, rekao je Miki. Skenirao je tragajući za bilo kakvom aktivnošću sa nekog od postojećih sistema. Pošto je ovo postrojenje podigao GrejKris, očekivao sam centralne i bezbednosne sisteme na kakve sam navikao, ili nešto podudarno tome. Posvuda su bile sigurnosne kamere, samo nisu bile aktivne. Miki je bio u pravu, ovde nije bilo ničeg drugog osim mrtvog vazduha, nikakve aktivnosti sa fida postrojenja, uprkos električnoj energiji za svetla i parametre životne sredine.

Možda su mislili da će sistemi biti usamljeni ako ostanu aktivni, Rine, rekao je Miki. Šta ti misliš?

Pitao sam se da li je KIT mislio da sam i ja ovoliko glup dok je boravio u mojoj glavi. Možda, ali da je tako, vrlo je verovatno da bi mi KIT to i rekao.

To je možda tačno, rekao sam, jer sam sada znao da ako ne odgovorim na sva Mikijeva pitanja, mogao slučajno da me oda najbližem čoveku. Ali onda sam se setio da je ovo mesto trebalo da propadne i izgori u atmosferi, pre nego što ga je GI prisvojio. Dodao sam: GrejKris je možda uklonio centralna jezgra postojećeg sistema kada su se povlačili. Želeli su da smanje gubitke. Bezbednosni i centralni sistemi koji mogu da upravljaju ovako složenim postrojenjem su sigurno užasno skupi. Ne znam za GrejKris, ali kompanija koja me je posedovala ne bi nikada ostavila toliko para.

A Miki je rekao: „Don Abene, možda je GrejKris izvadio centralna jezgra postojećeg sistema prilikom povlačenja. Želeli su da smanje gubitke.“ Pa jebote. „To ima smisla“, rekla je Hirune. Petljala je po svom komu i dodala: „Postoji nekakav interfejs, možda zaštita? Ne mogu više da uhvatim promet na stanici, mada još uvek čujem Kejdera i Vajbol na fidu našeg šatla.“

Edžiro je povukao uzorak ometanja signala u svoj fid da ga prouči. „Da, znamo da je zaštita prilično jaka, verovatno zbog poremećaja u atmosferi.“ Kao na znak, eksplozija statičnog signala zagušila je kom i fid na 1,3 sekunde.

Oblačno vreme, prokomentarisala je Vajbol preko koma. Očekujte kišu.

Tim se zakikotao, a Miki je u fid tima poslao simbol za zabavljenost. O, još jedna interna fora, one uopšte ne idu na živce.

Vilken i Gert su ignorisale upadicu.

Napred, Vilken je iskoračila iz hodnika u neki veći prostor, a skener na njenom oklopu rekao joj je da u njemu nema znakova života. Obišla je krug, proverivši da li je prostorija bezbedna, a onda dala znak ostalima da uđu. Ovaj prostor nije bio obeležen na shematskom prikazu, ali imao je kabine za dekontaminaciju i skafandre spakovane na police uz zidove. Ni ovog puta se nisu videla nikakva oštećenja, dok su ljudi šarali svojim kamerama. Brais je rekla: „Da li je ovo bilo bezbedno postrojenje? Mislila sam da je bio-čaura bila odvojena i zapečaćena.

Tako je stajalo u shematskom prikazu, zar ne?“ „Sigurna sam da je tako“, rekla je Hirune. Proverila je tablu na najbližoj kabini za dekontaminaciju. Još uvek je imala napajanje, ali vrata su sva bila u uspravnom položaju. (Uvek mi lakne. Kabine u kojima bi nešto moglo da se skriva nisu za šalu.) Hirune je pokušala da je navede da skine izveštaj o upotrebi na fid, ali njena interna memorija je bila prazna.

Proverio sam Kejdera i Vajbol, koji su oboje bili prikovani za svoje fidove, mada je Kejder i dalje držao jedan kanal otvoren ka stanici. Bilo je nešto ometanja, ali i dalje je primao pingove i odgovore od stanice Lučke uprave. Verovatno je atmosferska zaštita blokirala tim unutra i sprečavala kontakt sa stanicom.

Kako god, bilo je vreme da se krene. Izvukao sam se iz svoje ostave.

Otišao sam niz hodnik i otvorio komoru, ne dozvolivši joj da to prijavi u svojoj evidenciji. Kejder je čuo da se komora na stanici otvorila kada

sam se ukrcao, ali je ovoga puta bio previše zaokupljen posmatrajući tim u fidu da bi primetio.

Izašao sam napolje na svežiji vazduh u postrojenju i pustio da se komora zatvori i zapečati.

Tim je već izašao iz sobe za dekontaminaciju i zaputio se ka biočauri da proveri njen status. Krenuo sam niz hodnik. Pre ovoga bi mi s vremena na vreme nedostajao moj oklop, obično kada sam morao da prolazim kroz velike gomile ljudi u tranzitnim prstenovima. Nakon što sam na to bio primoran kako bih preživeo, kao i putujući sa Ajresom i ostalima, nekako sam navikao da pričam sa ljudima i da uspostavljam kontakt očima, iako mi se to nije sviđalo.

Ovo je bio prvi put da mi je nedostajao moj oklop zato što sam osećao fizičku pretnju.

Prošao sam nečujno kroz sobu za dekontaminaciju i krenuo hodnikom ka izlazu, a onda skrenuo ka ogranku koji je vodio od bio ka geo-čauri. Ovaj hodnik je bio identičan kao ono što sam video na Mikijevoj kameri i fidu tima: nije bilo oštećenja ni tragova žurnog odlaska, samo tihi hodnici.

(Ne znam zašto sam očekivao da vidim oštećenja i naznake da je ljudsko osoblje pobeglo da sačuva živu glavu; ništa nije ukazivalo na to da je ovo bilo išta drugo do planirano napuštanje.

Možda sam ponovo razmišljao o RaviHajralu. Pomislili biste da će, pošto sam video to mesto i otkrio šta se dogodilo, nepotpuna sećanja izbledeti. Pokazalo se da baš i nisu.)

Ne bi trebalo da bude čudno, ali bilo je čudno. Stavio sam u pozadinu Mikija i tim, tako da sam tačno znao gde su, a njihovi glasovi ispunili su tišinu na fidu. Ali bilo je nečeg u vezi s ovim mestom od čega mi se ljudska koža naježila ispod odeće. Mrzeo sam to.

Nisam mogao da odredim šta mi to smeta. Sken je bio negativan, a ovoliko daleko od tima nije bilo pozadinskog zvuka, osim šapata kroz sistem za dovod vazduha. Možda zbog toga što nisam imao pristup

sigurnosnim kamerama, ali bio sam i na gorim mestima bez kamera.

Možda je u pitanju bilo nešto subliminalno. Zapravo, delovalo je prilično liminalno. Proliminalno? Nadliminalno? Kako god, ovde nije bilo baze znanja da to potražim.

Tim je nastavio niz spoljnji hodnik. Sa njihove leve strane, veliki okrugli ispupčeni prozori gledali su na ljubičasto-sivi vrtlog oblaka u oluji, sa desne su bile otvorene izlazne komore koje su vodile ka različitim tehničkim nivoima. Preko privatnog kanala sa Mikijem, Abene je rekla: Miki, od ovog mesta me podilazi jeza.

I ja tako mislim, rekao je Miki. Iako je prazno, čini se kao da bi svakog časa neko mogao da iskorači pred nas.

Pa, Miki nije grešio. Nešto je svetlucalo ispred u vazduhu, ali kada sam stigao do čvorišta liftova, bio je to samo ekran sa markerom za vanredne situacije koji je lebdeo ispod plafona i na kome su bile navedene procedure izlaska u slučaju opasnosti na trideset različitih jezika. Centralni sistemi nude neprekidni prevod, a pretpostavljam da nekorporativni politički entiteti imaju nešto slično za svoje fidove, ali u slučaju opasnosti želite da budete sigurni da su uputstva jasna čak i ako je fid isključen. I zato evo ga, obavlja svoju dužnost u ovoj praznoj ljušturi.

Kucnuo sam svoju privatnu vezu sa Mikijem. Spremam se da upotrebim lift, Miki. Ako tvoj sken uhvati variranje u napajanju, molim te, nemoj nikome da kažeš.

U redu, Rine. Kuda ideš?

Moram da pogledam geo-čauru. To je deo mojih naređenja. Lift je reagovao na ping i stigao 1,5 sekundi kasnije, a tada sam se setio kako sam rekao Mikiju da je moj posao da pružam dodatnu sigurnost timu za procenjivanje. Ups. Srećom, Miki je razumeo šta su to naređenja i nije mu palo na pamet da me ispituje. Budi oprezan, Rine, rekao je Miki. Od ovog mesta nas podilazi jeza.

Zakoračio sam u lift i rekao mu da ode do centralne geo-čaure.

Vrata su se zatvorila i lift je krenuo. Pratio sam ga na shematskom prikazu dok je krivudao pored džinovskih kugli korišćenih za atmosfersku disperziju. Razmišljao sam da kažem Mikiju da sam došao da sakupim podatke o mogućim GrejKrisovim skrnavljenjima tuđinskih ostataka. Ništa od onoga što radim neće povrediti Abene, tim ili GudNajtLender Independent, a već sam toliko toga slagao. Ali znao sam da bi Miki odmah rekao Abene. Mada bi njen tim i sam uskoro prokljuvio da je nešto sumnjivo u vezi s postrojenjima za teraformiranje. (Na primer, soba za dekontaminaciju pored putničke komore; nije vam potrebna čista prostorija za teraformiranje, ali mogla bi vam trebati ako sakupljate tuđinske bio-ostatke. Ali ako Miki kaže Abene, pitala bi ga kako zna i znam da bi joj Miki rekao za mene. Ne bi lagao na direktno pitanje.

Ko bi rekao da će biti bezosećajna mašina za ubijanje doneti toliko moralnih dilema.

(Da, bio sam sarkastičan.)

Lift se zaustavio pred vratima otvorenim ka još jednom praznom, tihom hodniku. Krenuo sam njim i stigao do velikog otvora koji je vodio u glavni geološki centar. Bio je to veliki polukružni prostor, sa delom plafona koji je ostavljen go. Video sam oluju kroz Mikija i kroz kamere ljudi u hodniku na putu do bio-čaure, ali bilo je drugačije videti je sopstvenim očima, bez interfejsa da je protumači. Oblaci su bili poput strukture koja je bila u neprekidnom pokretu, čije se boje nisu vrtložile, već pre bile u nekakvom laganom, tromom pokretu. Bilo je istovremeno ogromno i pogrešno, užasno i predivno. Stajao sam tamo, kako sam kasnije izračunao, dvadeset dve sekunde, i samo zurio.

Mora da je nešto procurilo na fid, jer je Miki rekao: U šta to gledaš, Rine?

To me je trglo iz razmišljanja. U oluju. Geo-čaura ima prozirnu kupolu.

Mogu li ja da vidim?

Nisam video zašto ne bi mogao, pa sam napravio kopiju vizuelnog prikaza, izbrisao iz njega bilo kakav kod koji bi me mogao identifikovati kao bezbednosnu jedinicu i poslao ga Mikiju preko fida.

Lepo!, rekao je Miki.

Miki je pustio snimak nekoliko puta dok je pratio Abene niz rampu.

Prošli su čvorište liftova, ali nije bila dovoljno velika za sve njih odjednom i Vilken je razumno odbila da podeli grupu. Na fidu sa Vilkenine kamere ugledao sam lebdeće ekrane sa markerima, sa opisnim simbolima za potencijalnu biološku opasnost; svakog časa će stići tamo i morao sam da požurim. Želeo sam da, dok oni završe sa proverom bio-čaure, već budem ušuškan u šatlu i gledam Uspon i pad meseca utočišta.

Pristupne konzole bile su isključene, a spremište podataka je sigurno bilo potpuno uklonjeno, što je bilo mnogo sigurnije nego da je samo izbrisano iz sistema. Ali nisam nameravao da tamo tražim.

Shematski prikaz pokazivao je da postrojenje koristi kopače.

(Tačnije, nešto-nešto za poluautomatsku geološku manipulaciju, očigledno sam to izbrisao iz trajne memorije. Kako god, to nisu botovi, oni su samo produžeci geo-sistema.) Kopači imaju sopstvenu ugrađenu memoriju za procedure i zadatke koje obavljaju, ali imaju i mogućnost da skeniraju i ubeleže sve što otkriju. Pronašao sam i pokrenuo njihovu konzolu interfejsa i da, kopači su još uvek bili tu, zavučeni ispod geočaure, sklupčani u kontejnerima triput većim od našeg šatla, nepomični bez svog matičnog sistema.

Uz pomoć interfejsa mogao sam da napravim kopije njihove memorije a da ih ne probudim. Neko se setio da im zapovedi da se oslobode svoje evidencije (što bi obezvredilo njihovu garanciju, ali pretpostavljam da, pošto je postrojenje trebalo da se uruši na planetu, nikoga nije bilo briga). Na nesreću tog nekog, kopači su svoju evidenciju ubacili u svoje bafere, a potom su isključeni pre nego što su baferi poništeni i izbrisani.

Bilo je to mnogo podataka, ali uspeo sam da sastavim filter kako bih isključio operativne komande i druge nebitne stvari. Morao sam da

uspostavim direktnu vezu kako bih prekopirao podatke na dodatne memorijske štapiće koje sam ugradio, što znači da sam morao ponovo da zgulim kožu oko otvora za oružje na svojoj desnoj podlaktici. Posle je išlo prilično brzo. Sedeo sam na ivici konzole, okrenut ka vratima i počeo omiljenu epizodu Uspona i pada meseca utočišta u pozadini da ubijem vreme, iako sam držao jedan kanal na Mikiju i fidu tima.

Samo što sam završio, kada je Miki pitao: Rine, jesi li to ti?

Rastrojen, zaustavio sam epizodu, ispetljao se iz konzole i usnulih, uglavnom praznih mozgova kopača. Znao sam da je tim još uvek bio u centrali za bio-čauru (obavljlali su fizičku procenu opreme zbog biomatrica i pokušavali da restartuju konzolu), tako da to pitanje nije imalo nikakvog smisla. Šta jesam li to ja?

Ovo. Miki je zvučao zbunjeno, zabrinuto. Poslao mi je audiosnimak. Čuo sam ljude kako pričaju preko koma, Hirune i Edžiro, a onda je Gert nešto prokomentarisala.

Razgovor? Nešto o tome kako jedinice za odlaganje nisu tamo gde bi trebalo da budu i nisam razumeo zašto je Miki bio zbunjen. Još uvek sam u geo-čauri.

Ne, Rine, ovo. Miki je ponovo pustio snimak i izbacio audio sa koma, tako da su ljudski glasovi bili mnogo tiši. Bio je to pozadinski audio, čuo sam sistem za dovod vazduha. Čuo sam i lako lupanje, brzo poput otkucaja srca... Uh, uh, sranje.

Protraćio sam 0,002 sekunde šaljući kod u Mikijev fid, kao da odgovaram drugoj bezbednosnoj jedinici. Bio sam na vratancima geocentra pre nego što sam shvatio da to moram da kažem, inače Miki neće razumeti šta da radi. Pojurio sam iza ugla i niz hodnik ka čvorištu liftova. Miki, ka vama se kreće nešto nepoznato/potencijalni neprijatelj.

Utvrdi pravac, potom obavesti svoje klijente, tim redosledom.

Miki je proširio svoj sken, a ostala njegova čula su se zamračila kada je svu svoju pažnju usredsredio na audio. Okretao se, pokušavajući da uhvati šire polje. I dalje sam hvatao kom na fidovima ljudi, a Gert je

rekla: „Šta taj mali bot radi?“ „Šta nije u redu, Miki?“, pitala je Abene.

Rine... Miki je prestao da se trudi da zvuči kao čovek i poslao mi zahtev za hitnu pomoć uvezan za neobrađene audio-podatke. Trebalo je da shvatim, Miki nije bio bezbednosni bot, nije imao kod da se pozabavi ovim, a niko mu nikada nije pokazao šta da radi u nepredviđenoj situaciji koja je uključivala aktivne i verovatno svesne neprijatelje.

Stigao sam do čvorišta liftova, ali glupi lift se vratio negde na neku neutralnu stanicu.

Dok sam ja stajao tamo kao budala tokom protraćenih sekundi da se glupi lift se vrati na svoju poziciju, obavio sam brzu analizu i uporedio je sa shematskim prikazom postrojenja. Postavio sam markere za Mikija, ljude, neprijatelja koji se približava i gurnuo ga nazad na Mikijev fid. Miki je već govorio: „Don Abene, nešto ide ka nama.

Moramo spoljnim hodnikom da se vratimo u šatl.“ Prosledio je moj aktivni shematski prikaz ljudima.

Zakoračio sam u lift dok su se vrata otvarala. Kada sam ukucao sekvencu odredišta, uporedio sam pozadinski audio koji je Miki još uvek obrađivao sa projekcijom na mom shematskom prikazu. Šta god to bilo, kretalo se mnogo brže nego što je moja prva projekcija pokazivala. Poslao sam Mikiju: Nema vremena za povlačenje, reci klijentu da nađe zaklon i pokuša da zatvori tu oblast.

Miki je govorio Abene: „Don Abene, preblizu je, moramo da ostanemo ovde i zapečatimo vrata.“ Ali Vilken i Gert su konačno shvatile šta se dešava i čuo sam ih kako viču timu za procenu da se povuče niz hodnik do šatla.

Nisam morao ponovo da gledam svoje projekcije. Neće uspeti da stignu do kraja hodnika. Eto zašto ljudi ne bi trebalo da rade kao obezbeđenje; situacija se previše brzo menja, a oni ne mogu da drže korak.

Poslao sam lift do bio-čaure, čvorišta najbližeg položaju tima. Vrata

su se otvorila i zakoračio sam u zvučni zid: vrištanje, pucnjava energetskog oružja. Potrčao sam niz hodnik i skrenuo za ugao.

Opisaću to onako kako sam ga kasnije rekonstruisao sa svog i fida Mikijeve kamere, jer sam u tom trenutku čak i ja uglavnom mislio: Joj, sranje, joj, sranje.

Vilken i Gert uspele su da izvedu grupu iz centra, da ih povedu uz rampu i u čvorište sa još tri hodnika, što je bila praktično najoptimalnija tačka za napad na ovom mestu. Mislim, da sam hteo nekog da napadnem, ne bih mogao odabrati bolje mesto.

Nisam imao vremena da budem previše sarkastičan u vezi s tim, jer su Vilken i Gert pucale iz svog oružja niz hodnik koji je skretao ulevo. Čak su i svetla u slučaju nužde tamo bila isključena i nisam mogao odmah da vidim na šta pucaju. Edžiro je bio prikovan uz suprotni zid i klizio na pod kao da ga je nešto bacilo u stranu. Desni hodnik vodio je do sledećeg segmenta bio-čaure, a tamo su bili komora i vratanca koja su se upravo zatvarala. Pokušavajući da sledi moja uputstva, Miki ju je aktivirao preko prilaza za hitne slučajeve na zidu. Brais se teturala kao da je bila pogođena, a Abene ju je zgrabila za mišicu da je pridrži.

Izgleda da su svi ljudi bili netaknuti, Vilken i Gert su odbijale šta god bilo to na šta su nabasale ovde i čemu su htele da daju svoje klijente da ih pojede, a ja sam se spremao da se povučem. A onda se u prorezu između zida i vratanaca koja su se zatvarala nešto pomerilo. Bilo je previše brzo da bih razabrao šta je a da ne premotam svoj snimak i ponovo ga pogledam. Gotovo pre nego što sam mogao da se pomerim, poseglo je pored Mikija, zgrabilo Don Abene za kacigu i povuklo je u otvor.

Gotovo i pre nego što sam mogao da se pomerim.

Prešao sam čvorište i krenuo ka njima, provukao se pored Mikija i Brais, udario o zid, iskoristio taj zalet da se popnem dva metra kako bih bio u istoj ravni sa Don Abeneinim telom. Pribio sam se u ugao, zaustavio jednom nogom vratanca koja su se zatvarala i gurnuo. Osetio sam naprezanje čak i u svojim neorganskim delovima; neću moći dugo

da ih držim otvorenim.

Jedna od Abeneinih nogu koja je mlatarala udarila je Brais i oborila je na pod. Miki je jedini brzo reagovao. Zgrabio je Don Abenein trup, a njegov fid se sveo samo na vrištanje koda koji traži hitnu pomoć.

Obavio sam ruku oko Abeneinog struka, pribivši joj jednu ruku. Druga je očajnički hvatala, pokušavajući da se uhvati za Mikija.

Da nije nosila odelo, bila bi rastrgnuta napola. Da vratanca nisu imala sigurnosni senzor koji nam je dao vremena da uklonimo prepreku, bila bi smrskana. Protraćio sam tri dragocene sekunde pokušavajući da odvojim paučasto stvorenje koje joj je steglo kacigu. Bilo je crveno i imalo je osam prstiju sa više zglobova, to je bilo sve što sam u tom trenutku mogao da vidim. A onda mi je sinulo očigledno rešenje.

Vazduh je mogao da se diše, a od trovanja je mogla da se leči, samo ako još uvek bude imala glavu.

Opipao sam joj vrat, usporen u odelu nepoznatog dizajna, a onda su mi prsti napipali malu ručku. (Nikada je ne bih pronašao na vreme u svom oklopu; obloga od ljudske kože na mojim šakama je mnogo osetljivija.) Pritisnuo sam ručicu i okrenuo je, a prekidač za hitne slučajeve je otvorio njenu kacigu. Bio je zaglavljen u vratima gotovo celu sekundu, dovoljno vremena da se odgurnem i izvijem. A onda ga je stvor sa druge strane istrgao iz otvora i vratanca su se zatvorila.

Dočekao sam se na noge držeći Don Abene, čija je glava još uvek bila prikačena za ramena.

Klonula je uz mene, dahćući, čvrsto stiskajući rukama moju jaknu.

Miki mi je gledao preko ramena, zabrinuto petljajući po njenom fidu, pažljivo joj podižući kosu svojim dugim prstima da proveri njen vrat. „Don Abene, da li vam je potrebna medicinska pomoć? Don Abene, molim vas, odgovorite.“ Gert i Vilken prestale su da pucaju niz hodnik, a moj sken je pokazao da je, šta god da je bilo tamo, odavno otišlo. Sa poda, Brais je prodahtala: „Šta je... Jesi li...“ Sklupčan u podnožju zida, Edžiro je povikao: „Abene!“

Čestitao sam sebi (jer mi niko drugi nikada ne čestita) na odličnom spasavanju. Ljudsko obezbeđenje je bukvalno primetilo samo da je nešto pokušalo da ukrade glavu njihovog klijenta. A onda je Gert rekla: „To je bezbednosna jedinica!“ Svi ljudi zablenuli su se u mene i Abene. Još važnije, Vilken i Gert uperile su svoje oružje u mene. Joj, ubibote, šta si uradio? (Čak i ne znam. Slutim da ima neke veze sa činjenicom da sam od toga da mi govore šta da radim i da prate svaki moj postupak, prešao na to da sam u stanju da radim šta god želim, a negde usput moja kontrola impulsa otišla je dođavola.)

Jedini izlaz iz ovoga bio je da ih pobijem.

Ako to uradim, moraću sve da ih ubijem. Uključujući i Mikija.

Uključujući i Abene. Njena još uvek pričvršćena glava bila je naslonjena na moju ključnu kost, a kosa joj je bila onako topla i meka, tamo gde mi je doticala ljudsku kožu.

Dobro, dakle, jedini pametan način da se izvučem iz ovoga je da ih sve pobijem. Moraću da odaberem glupi način da se izvučem iz ovoga.

Uverivši se da su mi lice i glas neutralni kao kod bezbednosnih jedinica, rekao sam: ,Ja sam bezbednosna jedinica pod ugovorom za savetnicu za obezbeđenje Rin, koju je GudNajtLender Independent poslao kao dodatnu meru obezbeđenja za tim za procenu.“ Morao sam da priznam da sam bezbednosna jedinica; nijedan augmentovani čovek ne bi mogao da uradi to što sam ja upravo uradio. Osim toga, desni rukav mi je još uvek bio zavrnut, otkrivajući otvor za oružje u mojoj podlaktici. (Neorganski delovi oko otvora možda izgledaju kao augmentacija dizajnirana da popravi povredu, ali otvor za oružje izgleda baš kao ono što i jeste.)

I baš u tom trenutku setio sam se Mikija i kako sam mu rekao da sam augmentovani čovek savetnik za obezbeđene. Bio sam na Mikijevom fidu, i mada sam podigao svoje zidove, veza je bila tako intimna. Miki bi znao da je Rin, sa kojom je sve ovo vreme pričao,

bezbednosna jedinica koja ovde stoji. Da, trebalo je ranije da preuzmem Mikija, kada sam za to imao priliku; sada za to nije bilo vremena.

U svojoj privatnoj vezi sa Mikijem, rekao sam: Molilm te, Miki, samo želim da pomognem.

Miki je nakrivio glavu, pogledavši u mene, pa u Abene. Još uvek ošamućena, verovatno sa potresom mozga, još uvek me nije puštala.

Pogledala me je, zbunjeno se mršteći. Sledeći svoj protokol za ranjenog čoveka, povećao sam svoju telesnu temperaturu da pokušam da je sprečim da ne upadne u šok. Rekla je: „Miki... Ko je ovo?“ Miki je odgovorio: „Savetnica za obezbeđenje Rin je moja prijateljica, Don Abene. Zamoljen sam da vam to ne kažem zbog vaše bezbednosti.“ Ha. To nije bila laž, ali svakako nije bila ni istina. Možda je Miki u sebi imao skrivene dubine.

Video sam kako je Gert iznenađeno pogledala u Vilken. Vilken je reagovala, ali uzdržano. Nisu pričale preko svoje fid veze. Iz šatla, Kejden je zahtevao ažurirani izveštaj, pitajući da li je timu potrebna pomoć. Brais je rekla: „Edžiro je povređen.“ Podigla se uz zid, drhteći. „Da li je Abene dobro? Šta se dogodilo?“ Abene je krenula da klimne glavom, a onda se lecnula. Potapšala me je po mišici i malo se odgurnula, a ja sam je pustio da stoji sama. „Dobro sam...“ Preko fida, rekla je Kejderu da ostane na svom položaju.

Naglas je rekla: „Edžiro, kako si povređen?“ „U rame“, odgovorio je Edžiro. U glasu mu se osećao stres, a lice mu je bilo ukočeno od bola. Krenuo sam da kontaktiram s medsistemom i setio se da ga nemam. (Znam, bio sam skroz rastrojen.) Edžiro je dodao: „Šta je ono bilo? Nisam mogao da vidim, video sam samo obličja.“ Vilken i Gert su i dalje držale oružje upereno u mene. Don Abene i Miki su me onemogućavali da jasno naciljam iz ovog ugla, a ako se bilo Vilken, bilo Gert pomeri, moraću nešto da uradim u vezi s tim.

A onda je Miki rekao: „Don Abene, Hirune je nestala i ne odgovara na svoj fid ili kom.“ E pa, sranje. Oni nisu moji ljudi, nisam ih prebrojao. Proverio sam Hirunein fid, osetivši Abene, Vilken, Gert, Brais i Edžira, koji su takođe svi bili unutra, dozivajući je. Fid joj je još uvek bio na mreži, ali je bio neaktivan. To je značilo da je živa, ali bez svesti. Nisam hvatao ništa na svom skenu ograničenog dometa, a nije ni Miki.

Na komu sa šatla čuo sam Vajbol kako psuje i Kejdera kako joj govori da umukne i sluša.

Abene je bila prestravljena. U glavnom fidu, Miki je ponovo pustio poslednje sekunde pre nego što sam stigao ovamo. Raščlanivši sliku, video sam senovito obličje koje se brzo kretalo i približavalo od glavnog prilaznog hodnika bio-čauri, samo nagoveštaj oseta u Mikijevom vidu, kada je ovaj pritisnuo mehanizam da zatvori vrataca.

Miki se onda okrenuo da krene niz hodnik koji je vodio ka centralnom postrojenju, ali je zakasnio. Uspeo je samo da na trenutak ugledam svetla na Hiruneinom odelu kako se gube u mraku kada je odvučena, a onda Vilken i Gert kako pucaju niz hodnik za njom. Sve se dogodilo tako brzo, sumnjam da su Vilken i Gert shvatile da je neprijatelj odneo Hirune.

Dok su ljudi pregledavali snimak u fidu tima, Edžiro je izgledao kao da će se ispovraćati, a Brais je tiho opsovala. Abene se okrenula ka Gert i Vilken. „Moramo da pođemo za njom. Šta su bili oni stvorovi što su...

Zašto ste to uperile u mene?“ Nisu uperile svoje oružje u nju, već u mene, tik iza nje. Vilken je rekla: „To je bezbednosna jedinica, Don Abene, moraš da se odmakneš od nje dok ovo ne rešimo. Gde je ta Rin? Negde u postrojenju? Ne podudara se sa našim izveštajem od GI-a.“ Abene je bila u šoku, ali gotovo sam video kako joj se mozak ponovo uključio. Vilica joj se ukrutila, a lice joj se smrklo. Odgovorila je: „Gde je Hirune? Šta ju je odnelo? Vi bi trebalo da budete naše obezbeđenje.“

Vilken nije popuštala. „Pre nego što možemo da je potražimo, moram da znam zašto je ovde bezbednosna jedinica. To je sasvim razumljivo pitanje.“ Miki je poslao u Abenein fid: Molim vas, Don Abene, Rin mi je prijateljica. Molim vas, recite da ste znali da je Rin ovde.

Pomislio sam kako nema šanse da će Abene verovati svom robotljubimcu na reč. (A, istina, njen robot-ljubimac je bio neodređen u vezi s činjenicama, i iz njegove molbe je ostalo nejasno da li su savetnica Rin i bezbednosna jedinica zapravo jedno te isto, tako da njegova reč nije mnogo vredela.)

Abenein gnevni pogled prelazio je sa Vilkena na Gert. Rekla je: „Nisam znala da će Rin biti u postrojenju. GI me je obavestio pre nego što smo krenuli. Jedinica za kontrolu poslala je Rin da omogući dodatnu bezbednost...“ Smrknuto me je pogledala. „Poslala te je savetnica Rin?“ Srećom, nisam samo stajao tamo kao kreten i nisam propustio savršeni uvod koji je pokušala da mi ponudi. ,Ja sam ugovorena bezbednosna jedinica savetnice Rin. Savetnica Rin je na stanici i poslala me je u postrojenje u svom šatlu.“ Gert je rekla: „Nismo obavešteni o tome.“ Vilken ju je prostrelila pogledom. Još uvek nisu razgovarale ni na jednoj privatnoj fid vezi.

Bilo je mnogo pitanja koje su mogle da postave. Scenario koji sam opisao, klijent koji šalje bezbednosnu jedinicu kako bi pružila obezbeđenje drugoj grupi klijenata, bio je tehnički moguć, ali bi prekršio pravila i ovlašćenja garantne kompanije. Ali Gert je sklonila svoje oružje sa mene i uperila ga tamo gde bi i trebalo da bude, na još uvek otvoreni hodnik, gde je neprijatelj odveo Hirune.

Abene je prasnula: „Baš me briga šta su vas obavestili! Moramo da nađemo Hirune! Brais, moraš da odvedeš Edžira nazad na brod. Gert, ti pođi sa njima. Vilken, ili mi pomozi, ili mi daj pištolj i vrati se na brod s ostalima.“ Prebacila se na svoj fid da kaže: Kejder, obavesti staničnu Lučku upravu o situaciji. Reci im da još uvek nismo sigurni šta nas je napalo. Reci im da budu oprezni zbog potencijalnih napadača u

sistemu. Kejder je potvrdio.

To je jače od mene, volim kada su ljudi odlučni. (Posebno kada je to žena koja je za to da me ne upucaju.) Rekao sam: „Savetnica Rin mi je naložila da vam pomognem kako god bude bilo potrebno.“ Nisam odvajao pogled od Abene, jer sam bezbednosna jedinica, a to je ono što bi bezbednosna jedinica uradila. Razgovaraš sa klijentom i ostaviš ljudima koji drže oružje da odluče da li bi trebalo da se osećaju ugroženo onim što si rekao ili ne. (A trebalo bi, trebalo bi da se osećaju zaista ugroženo.)

Vilken je žurno rekla: „Mi smo vaš tim za obezbeđenje, Don Abene, naravno da ćemo poći. Ali trebalo bi da se vratite do broda sa Gert i ostalima, a ja ću otići po Hirune sa Rininom bezbednosnom jedinicom.“ Edžiro se upinjao da ustane, a Brais ga je uhvatila pod zdravu ruku i uspravila ga. Brais je rekla: „Abene, na fidu sam sa Kejderom. Vajbol priprema ambulantu.“ Pošto sam sada bio bezbednosna jedinica i sve to, rekao sam: „Nemojte ići liftom. Neprijatelj bi mogao da preuzme kontrolu nad sistemom i dovede lift do svog položaja.“ „Znam to“, frknula je Gert.

Znam da znaš, kretenko.

Brais mi je klimnula glavom i obećala: „Nema liftova.“ Rekla je Abene: „Molim te, budi oprezna.“ Abene je odgovorila: „I ti. Ostani u kontaktu sa Kejderom.“ Okrenula se ka Vilken. „Nemam vremena da se raspravljam. Moramo da krenemo.“ Miki se okrenuo i pošao niz otvoreni hodnik. Gert je morala da mu se skloni sa puta. Abene je uzela svoju kacigu i krenula za Mikijem.

Vilken je oklevala, ali je kontaktirala s Gert preko fida. Gert je dala znak Edžiru i Brais. „Hajde, biće u redu.“ Sačekao sam dok Vilken nije krenula za Abene, produživši korak

kako bi prešla u čelo. Sustigao sam Abene i odložio Braisin fid kako bih mogao da pratim grupu koja je krenula nazad na šatl.

PETO POGLAVLJE

Zvučeći profesionalno kompetentno, nimalo kao neko ko je upravo dozvolio da mu klijent bude otet, Vilken je rekla: „Moj sken ništa ne pokazuje, ali moj domet je ograničen. Sve dok je Hirunein fid uključen, možemo da je pratimo uz pomoć njega.“ Stvarno, misliš? Miki je već to podesio i obavestio Abene. Jedino što sam ja do sada uradio bilo je da pokušam da ne paničim.

Uključio sam se na svoj privatni kanal ka Mikiju, a onda nisam imao pojma šta da kažem. („Hvala ti što nisi razotkrio moje laži“ – činilo se nekako previše očiglednim.) A onda je Miki rekao: Spasao si Don Abene, Rine/bezbednosna jedinice.

Imao sam osećaj da ću morati da proučim svoje razgovore sa Mikijem i vidim gde sam pogrešio. Miki, da li si znao da sam ja bezbednosna jedinica?

Ne znam šta znači biti bezbednosna jedinica. Nije uključeno u moju bazu znanja. Kako da te zovem ako više nisi Rin? Zovi me bezbednosna jedinica. Nekako sam se obavezao da se ponašam kao savetnik za bezbednost, a za to ovog puta neću čak dobiti ni karticu za plaćanje čvrstom valutom. Kao i obično, mogao sam da krivim samo sebe. Ali mislio sam da bi moglo da ispadne dobro. Treba samo da izvučemo Hirune, a onda ću smisliti razlog zašto mi je potreban prevoz nazad njihovim šatlom, reći da moram da se vratim savetnici Rin, a onda pobeći.

A možda ispadne i bolje nego dobro. Ako GrejKris stoji iza napada, onda mogu da dođem do video-dokaza za to i pošaljem ga doktorki Mensi, zajedno sa svojim podacima iz geo-čaure.

U hodniku je bilo mračno, a sudeći po snimku sa njene kamere, Vilken je koristila svoj noćni filter. Marker svetla za slučaj nužde na podu i zidovima uključila su se dok smo prolazili. Tiho opsovavši, Abene je pokušala da ponovo stavi kacigu, ali sam slomio ručicu kada sam je skidao. Sagnula se da je spusti na pod i pitala Vilken: „Imaš li nekakvu predstavu šta nas je napalo? Nekakav bot? Uređaj za izvlačenje?“ To je zapravo bila dobra pretpostavka. Imao sam jednu dobru sliku stvorenja nalik na paučastu šaku, i pretpostavio sam da bi poređenje sa inventarom bio-čaure pokazalo da je to bilo nešto zamišljeno da radi sa instrumentom dizajniranim za uzimanje površinskih uzoraka, ili kao deo njega. Pošto su sistemska jezgra postrojenja bila uklonjena, nije bilo načina da se taj inventar obavi. Moja teorija bila je da je neprijatelj koga je Miki čuo kako se približava aktivirao i upotrebio uređaj za izvlačenje kako bi skrenuo pažnju tima dok se ne dočepa Hirune. Vilken je rekla: „Moja kamera ga nije uhvatila. Verujem da su napadači u postrojenju i koriste opremu ostavljenu ovde protiv nas. Bezbednosna jedinice, da li savetnica Rin ima neku potvrdu toga?“ Rekao sam: „Savetnica Rin nema dodatne informacije“, jer zašto bih radio njen posao umesto nje, kada za to nisam čak dobijao ni karticu, zar nije tako?

Na fidu, Abene je pitala Mikija: Miki, jesi li siguran u vezi s ovom savetnicom Rin? Kada je kontaktirala s tobom?

Na stanici, odgovorio je Miki. Rin je moja prijateljica. GI je poslao Rin da pomogne da ostanete bezbedni. Dodao je: Umalo da budete povređeni, a Vilken i Gert nisu uopšte pokušale da vam pomognu.

Pokušavale su da zaštite Edžira i Brais, odsutno je rekla Abene, čije su misli očigledno bile zaokupljene nečim drugim, verovatno time koliko je užasna priča koju sam složio. Nije bilo vremena.

Nisam želeo da razmišlja o tome koliko je verovatno da se tajanstveno pojave bezbednosne jedinice i njihovi (verovatno lažni) ugovarači savetnici za bezbednost. Kucnuo sam njen fid i rekao: Don

Abene, možete mi se obraćati privatno preko ovog kanala. Neprestano sam u kontaktu sa svojim klijentima. Molim vas, imajte u vidu da je savetnica Rin posebno naglasila da ste vi moj glavni klijent, ne vaš tim za obezbeđenje.

Pokušao sam da joj stavim do znanja da sam na njenoj, ne na njihovoj strani. Verovatno sam to mogao bolje da sročim. Ali bio sam prilično siguran da će biti podela na strane, pošto Vilken i Gert očigledno nisu verovale da će biti moguće izvući Hirune.

To je još jedan problem sa ljudskim obezbeđenjem: dozvoljeno im je da odustanu.

Abene je trebao sekund da se presabere, a onda me je pitala: Da li znaš šta je odnelo Hirune?

Primetio sam da me je ponovo pitala, direktno, iako je čula razgovor sa Vilken. I Abene je zaključila da će biti podele na strane. Rekao sam: Mislim da ste u pravu, mislim da je u pitanju uređaj za izvlačenje.

Neprijatelj je nameravao da uzme bar jednog člana tima i ubije ili povredi ostale pre nego što se povuče. To nije nešto što bi grupa napadača uradila. Dodao sam: Njegov plan je verovatno da vas uvuče još dublje u postrojenje i da pobije sve preostale, i ako bude imao sreće, navede još članova tima da napuste šatl kako bi mogao i njih da ubije.

Pokušati da stvari ne zvuče toliko užasno nego što jesu nikada ne pomaže. Klijent mora da veruje da je tvoja procena situacije tačna.

(Znam, znam, nije moj klijent.)

Trebalo joj je tri sekunde da prihvati činjenicu da radimo ono što neprijatelj verovatno želi da radimo. Ali moramo da nađemo Hirune.

Postoji li način da mu uzvratimo?

Već ste mu uzvratili. Ne zna da sa sobom imate bezbednosnu jedinicu. U slučaju čoveka, ovo bi bila reakcija ega raspaljenog hormonima. Za bezbednosnu jedinicu, to je samo činjenica. Kao što sam rekao Tlejsi pre nego što sam je ubio – samo ti kažem šta ću da uradim.

Abene se ućutala još pet sekundi dok smo išli mračnim hodnikom.

A onda je pitala: Da li si znao da ovde ima nečeg opasnog? Da li si znao da ćemo biti napadnuti?

Nisam znao, ne dok me Miki nije upozorio da se nešto približava vašem položaju. To je bilo tačno. U ovom trenutku bih mnogo više voleo da se krijem na šatlu i gledam zabavne medije. Savetnica Rin nije imala nikakve informacije o neprijateljima unutar postrojenja.

Gde si bio? Šta te je Rin zapravo poslala da uradiš ovde?

Kolebao sam se šta da odgovorim. Da li da lažem, da li da kažem istinu? Moralo je da se poklapa sa onim što sam već rekao Mikiju, što je, recimo, samo delom bila laž, a Abene možda neće primetiti moje oklevanje, ali Miki će ga primetiti, osim ako ne odgovorim odmah. Bio sam na geo-čauri, rekao sam u očaju. Prikupljao sam podatke o GrejKrisovom mogućem kršenju Sporazuma o neobičnim sintetičkim materijama.

Ah, rekla je Don Abene. Ovo počinje da ima smisla. Oklevala je.

Možeš li da spaseš Hirune? Ako je još uvek živa.

Da. Prilično sam siguran u to.

Abene je izdahnula. Dobro, onda. Radićemo zajedno.

Nekako mi je išlo naruku da kažem istinu.

Izašli smo iz mračnog odeljka i ušli u još jedan hodnik sa slabim, ali aktivnim osvetljenjem. Vilken je pitala: „Don Abene, da li ste ikada ranije radili sa bezbednosnom jedinicom?“ „Ne. One su protivzakonite u domaćim sistemima.“ Bila je nestrpljiva. U ovom trenutku nije želela da čuje išta što Vilken ima da kaže ako nema veze sa spasavanjem njene prijateljice.

Približavali smo se jednom čvorištu. Vilken je preko fida signalizirala da se zaustavimo i zastala dok je obavljala sken. Ja sam neprekidno skenirao, ali su moja očitavanja bila užasna. Statički zvuk je sigurno bilo ometanje zbog oluje. Vilken je nastavila: „Znam da si

bliska sa svojim botom, ali ta stvar nije Miki. To je mašina za ubijanje.“ Abene je pogledala u mene i, verovatno je to bila greška, ja sam pogledao u nju. Bilo je iznenađujuće lako uspostaviti kontakt očima a da se ne unervozim, možda zato što sam navikao da gledam njeno lice kroz Mikijev fid. Dotakla je svoj vrat, trag gde se usekao rub kacige kada je uređaj za izvlačenje pokušao da joj otrgne glavu. Pogled joj se ponovo zaustavio na Vilkeninim leđima, ali preko našeg privatnog kanala rekla je: Nikada ranije nisam radila sa bezbednosnom jedinicom – nikada ranije nisam videla ili komunicirala sa bezbednosnom jedinicom – zato mi, molim te, reci ako su ti potrebne neke informacije ili instrukcije.

Nikada ranije me nijedan čovek nije pitao kako da mi izdaje naređenja. Bila je to zanimljiva novina. Imam trajni nalog od Rin da ti pomažem. Mogu da obavim ostalo.

Vilkenin sken uhvatio je nekakvo ometanje, isti statički zvuk na rubu dometa koji smo primali i Miki i ja. Ponovo smo krenuli, zaputivši se desnim hodnikom koji je vodio od čvorišta. Abene me je pitala: Možeš li da mi kažeš zašto me GI nije obavestio da se sprovodi druga procena?

Imao sam odgovor na ovo. GrejKris je optužen da je pobio članove DeltFol istraživačkog tima i da je napao tim Naučne organizacije Održanje na procenjivanom svetu Korporacijskog oboda. Kada budete ponovo imali pristup vestima, proverite reference na Port FriKomers kako biste dobili više informacija. Bilo je razloga za sumnju da je GrejKris koristio ovo postrojenje za teraformiranje za nezakonite aktivnosti i da bi mogao da pokuša da spreči projekat rehabilitacije. To je sve bilo tačno, a čak je i zvučalo dobro kada sam to izgovorio.

Tako, dakle. Abene je zvučala smrknuto. Znači, GrejKris je postrojenje, umesto za teraformiranje, koristio da iskopava neobične sintetičke materije i slutili su da bi detaljno ispitivanje preostale opreme to razotkrilo.

Verovatno. Bio sam siguran u to, ali bila je to dugogodišnja navika

da ostavim sebi manevarskog prostora, ako se pokaže da nisam u pravu.

Obično nije uspevalo da spreči kaznu modula za upravljanje, ali uvek je vredelo pokušati. Dok ne analiziramo i ne proučimo podatke iz geočaure, nečemo znati sa sigurnošću. Savetnica Rin je odlučila da je najbolje kombinovati povraćaj podataka sa dodatnim obezbeđenjem za vaš tim.

Ispred nas, hodnik se završavao otvorenim prostorom. Vilken je dala znak da se zaustavimo, pet sekundi nakon što bih ja to uradio.

Shematski prikaz tvrdio je da je to tranzitna zona između čaura. Senke pred nama su se pomerale, ali znao sam da su to odrazi spolja. S leve strane je bio veliki okrugli prozor, poput onog u geo-čauri, samo u zidu, a igra oblaka i svetla bacala je senke po podu.

Vilken je upotrebila svoj uređaj za skeniranje, a onda nam dala znak da krenemo napred za njom. Ometanje je bilo još gore, ali nisam dobijao ništa preko audio-signala. Pitao sam Mikija: Možeš li da odrediš šta proizvodi tu buku skenera?

Ne, bezbednosna jedinice. Uporedio sam je sa statičkim zvukom izazvanim vremenom i deluje isto, ali potiče iz drugog izvora. To je čudno, zar ne?

Vilken nas je povela u veliki prostor, u senke oluje koja se vrtložila sa druge strane prozirnog zida. Pažnja joj je najvećim delom još uvek bila usredsređena na skener. Podupirači su se savijali i uvijali nad nama – čvrsti nepomični metal koji je nekako oponašao neprekidni pokret slojeva oblaka napolju. Galerija je zauzimala tri četvrtine prostora, naspram prozirnog zida, sa još prilaznih hodnika. Mikijev fid lokator pokazao je na treći hodnik zdesna na ovom nivou.

Nije čudno, to je strategija, rekao sam Mikiju. Nešto koristi ometanje izazvano olujom da zamaskira signal. A bilo je i frustrirajuće.

Nedostajalo mi je da imam bezbednosni sistem koji će da obavi pravu analizu. Čak i da smo mogli da raščlanimo signal, jednostavno nisam imao baze podataka da ga sa bilo čime uporedim.

Miki se prebacio na glavni fid: Don Abene, postoji signal koji

koristi ometanje izazvano olujom da...

Osetio sam pokret, šapat zvuka kada su se zglobovi pomerili i brzo sam poslao upozorenje Mikiju, baš u trenutku kada je nekakvo obličje eksplodiralo sa galerije iznad. Uhvatio sam Abene oko struka i potrčao ka tom trećem hodniku zdesna, jer to je bio smer kojim smo morali da idemo kako bismo postigli cilj svoje misije. Prvi korak bio je da stignem tamo dok je neprijatelj zaokupljen Vilken.

Zaustavio sam se dovoljno daleko niz hodnik da Abene bude vam domašaja bilo kakve zalutale prijateljske vatre. (Vilkenino oružje ispaljivalo je toliko brzo da sam pretpostavio da nije imala mnogo vremena da cilja.)

Miki je stigao sekund kasnije. Spustio sam Abene na noge, a ona se zateturala pre nego što ju je Miki uhvatio. Ovo je još jedna stvar koju mrzim kod ljudskog obezbeđenja. Da je Vilken bila bezbednosna jedinica, moj prioritet bi bio jasan: nastaviti napred da izbavim Hirune, odvesti nju i Abene na bezbedno, zatim se vratiti da pokupim ono što je ostalo od Vilken i neprijatelja. Ali Vilken je bila ljudsko biće i zato sam sada morao da se vratim i spasavam njeno glupo dupe.

Miki mi je poslao sliku na fid i rekao: To je borbeni bot!

Da, hvala na obaveštenju, Miki. Dok sam prelazio sobu sa Abene, uspeo sam da dobijem njegovu jasnu sliku dok je bio u pola skoka.

Rekao sam Mikiju: Ostani sa Don Abene, i potrčao nazad niz hodnik.

Znam da, dok pričam, zvuči kao da sam držao situaciju pod kontrolom, ali zapravo mi je kroz glavu samo prolazilo: Joj sranje, joj sranje, joj sranje. Borbeni botovi su brži, jači i bolje naoružani od mene. Čak i da je bio dostupan fid bezbednosnog sistema, ne bih mogao da hakujem borbenog bota bez uspostavljanja direktne fizičke veze, a ako bih to pokušao, na kraju bih bio rastrgnut. (Već sam ranije bio rastrgnut, i na mom spisku stvari koje želim da izbegnem to je bilo negde u samom vrhu.)

Jedina dobra stvar u vezi s borbenim botovima jeste to što oni nisu

borbene bezbednosne jedinice. One su gore.

Izašao sam iz hodnika pri gotovo punoj brzini i imao sam vremena da dobijem jasnu sliku situacije, kako bih smislio svoj napad. (Trebalo bi da reč „smislim“ stavim pod navodnike, jer je zaista teško planirati pod ovim okolnostima.)

Vilken je bila na podu, a njeno veliko oružje joj je upravo izbijeno iz ruku. Nad njom se nadnosio borbeni bot. Po obliku je bio vrlo sličan botu u ljudskom obliku. Otprilike kao Miki, kada bi Miki bio visok tri metra, imao više otvora za oružje na grudima i leđima, četiri ruke sa višestrukim modifikacijama u obliku šaka za sečenje, rezanje, izbacivanje eksplozija energije i slično, i ne baš umilnu ličnost.

Popeo sam se uz zid taman toliko da sebi dam pravu putanju, a onda se odgurnuo i skočio na glavu borbenog bota. Kamere i skeneri su mu bili tu gore, ali mesto gde je zaista obrađivao podatke i gde je čuvao svoju memoriju bilo je dole u njegovom donjem trbuhu. (Kao i kod Mikija; tamo je bilo zaštićenije, jer ljudi uvek gađaju u glavu.) (Bar su mene ljudi uvek gađali u glavu, pa sam pretpostavljao da to rade i botovima.)

Borbeni bot je znao da sam bezbednosna jedinica, jer je poslao kroz kožu puls od koga su moji senzori za bol otišli do maksimuma.

(Predvideo sam to i već sam ih snizio, ali nije bilo prijatno.) Sledeći puls je trebalo da sprži moj oklop i moje eksplozivno projektilno oružje.

Pošto sam oba ostavio u Port FriKomersu, nije mi mnogo naudilo, a ta greška mi je dala pola sekunde da gurnem otvor energetskog oružja u svojoj desnoj ruci uz njegove kolektore ulaznog senzora. Ispalio sam iz njega punim kapacitetom.

Bilo mi je potrebno tih pola sekunde, jer baš kada sam opalio, bot je podigao ruku i odbio me od svoje glave. Udario sam o pod i kliznuo tri metra, ali bot se zateturao postrance, privremeno (ne mogu dovoljno da naglasim to „privremeno“ ) slep, gluv i bez mogućnosti da skenira pokret ili energiju, bez mogućnosti da pogodi metu ijednim od svojih ugrađenih oružja.

Vilken se upravo dokotrljala, kada sam se podigao na noge. Zgrabio sam paket eksploziva sa njenog opasača i bacio se na borbenog bota. Po eksploziji statičkog zvuka na fidu, upravo je oslobodio svoje senzorne ulaze, ali već sam pogodio tačku tik iznad njegovog desnog kuka i nagurao tamo eksploziv.

Zgrabio me je za glavu i ramena, ščepavši me velikom šakom, i osetio sam pomeranje u metalu, što je značilo da će mu iz šake svakog časa izaći nešto oštro. Pomislio sam: Dobro, u redu, to nije upalilo.

Mogao je da me uništi bilo kojim od mnoštva oružja u svojim grudima, ali bio je besan i želeo je da patim. A onda se iz paketa eksploziva začuo tihi prigušeni zvuk.

Paket je imao dva eksplozivna punjenja, a ovo je bilo prvo, zamišljeno da probije tunel kroz tešku zaštitu i otprilike istu toliku štetu nanelo bi štitu borbenog bota. Još uvek sam držao jedan kanal otvoren ka Vilkeninom fidu i čuo kada je počelo odbrojavanje paketa.

Da je borbeni bot bio više samosvestan, možda bi se zaustavio da mi smrska glavu, ali u njemu je proradio njegov odbrambeni režim i odgurnuo me je kako bi mogao da dohvati eksploziv.

Ponovo sam tresnuo o pod i uskobeljao se na noge dok je on grabio ka paketu. Vilken se podigla na kolena i otvorila vatru na grudi i glavu bota. Pogodila je senzore i otvore za oružje što je, priznajem, bila dobra ideja. Sprečavalo je da bot nanišani na nas, dok je punjenje imalo vremena da se aktivira.

Plastična spoljašnja kutija je otpala, ali eksploziv se već probio kroz štit bota. Bot je pokušao da uvuče sondu u rupu kako bi dohvatio eksploziv. Vilken je uspela da pogodi osetljivi zglob dok se izduživao, što je obezbedilo eksplozivu još dve sekunde koje su mu bile potrebne.

Pokrio sam glavu šakama, snizio svoj sluh i otkotrljao se.

Eksplozija je bila prigušena, ali osetio sam vibraciju kada je telo bota palo na pod. Stao sam na noge, uglavnom u šoku što je upalilo i što sam još uvek živ i funkcionišem. (Tako su bezbednosne jedinice naučene da se bore: baci se telom na metu i ubij je namrtvo i nadaj se

da će u kabini za opravku moći da te poprave. Da, bio sam svestan toga da više nemam ni oklop ni pristup kabini za opravku, još kako svestan, ali teško je osloboditi se starih navika.)

Bot je tresnuo na pod kao gomila otpada. Štit je zadržao eksploziv tako da nije bilo šrapnela, a eksplozija je oštetila procesor bota i druge važne delove u njegovom trbuhu. Ali još uvek je bio aktivan. Rekao sam Vilken: „Treba mi još eksploziva.“ Bila je opružena na podu, ali njen oklop joj je zaštitio sluh. Skinula je eksplozivna pakovanja sa svog opasača i podigla ih.

Uzeo sam ih, aktivirao svako i ubacio ih u otvoreni štit bota, a onda se povukao.

Teturajući se, Vilken je ustala i povukla se, pokrivši bota.

Stigao sam do ulaza u hodnik, kada su eksplozije počele. Pri svakom udaru, telo bota se trzalo i grčilo. Nakon poslednjeg, skenirao sam da vidim ima li aktivnosti. Bot je još uvek imao napajanje, ali naboji su uništili prvi i drugi procesor. To bi trebalo da bude dovoljno.

Vilken je proveravala svoj sken. Odahnula je. „Izvukli smo se.

Hajde. Ako je jedan od ovih stvorova ovde, sigurno ih ima još.“ Pa, da.

Krenuo sam za Vilken uz hodnik do mesta gde su Miki i Abene čekali. Abene je naslonila ruku na Mikijevu mišicu, gotovo zaštitnički se držeći za nju. Dok smo se približavali, pustila ga je i rekla: „Ko god da je aktivirao onog stvora, oteo je Hirune, je l’ tako?“ „Mora da je tako.“ Vilken je pokušala da se zaustavi, ali Abene je krenula uz hodnik i Vilken je morala da krene za njom. Otišao sam napred, a Miki je ostao pored Abene a da nisam morao ni da ga opomenem. Što je bilo dobro; Miki možda nije ni od kakve pomoći u borbi, ali bar sam znao da će mu Abene biti prioritet, šta god da mu Vilken kaže da uradi.

Na fidu za šatl, čuo sam Abene kako upozorava Vajbol i ostale i

ponovo im kaže da ostanu na brodu, da ni pod kojim okolnostima ne pođu za nama. Vilken je poslala Gert snimak napada sa svoje kamere, a Gert joj je poslala potvrdu. Bilo je mnogo profesionalnije nego Kejder, koji je očigledno bio uznemiren, ali je saopštio da su poslali upozorenje na tranzitnu stanicu i da obaveštavaju Lučku upravu.

Vilken je dodala: „Nikada nisam videla napadače koji imaju pristup borbenim botovima, ali za sve postoji prvi put.“ Bio sam prilično siguran da je borbeni bot deo originalne opreme postrojenja. Pričamo o GrejKrisu, kompaniji čiji je moto izgleda bio „profitirati tako što ćeš sve pobiti i uzeti njihove stvari.“ Abene nije odgovorila. Nakon onoga što sam joj rekao, verovatno ni ona nije mislila da su u pitanju napadači. „Znaće da dolazimo.“ Već su znali, rekao sam njoj i Mikiju na našem privatnom trosmernom kanalu. A sada će ostali borbeni botovi znati da je bezbednosna jedinica u igri i prilagodiće svoju strategiju u skladu s tim.

Voleo bih da i ja imam strategiju.

[Upit: bezbednosna jedinica aktivna u zoni pod nadzorom.]

Zaustavio sam se. Nisam vrisnuo, mada sam 0,2 sekunde razmišljao o tome.

Bio sam prilično siguran da mi je lice ostalo bezizrazno, ali Abene i Miki su se okrenuli i pogledali me. Vilken se nije zaustavljala.

Krenuo sam ponovo, pokušavajući da odredim sa kog kanala to dolazi, kako bih mogao da ga blokiram.

[Upit: odgovori.]

Na mom fidu, Miki je rekao: Bezbednosna jedinice, šta je to?

Nemoj da mu odgovoriš, Miki. To je borbeni bot, pokušava da utvrdi naš položaj. Borbeni botovi ne mogu da hakuju kao što to mogu borbene bezbednosne jedinice. Ne rade u vezi sa bezbednosnim ili centralnim sistemima kao što rade bezbednosne jedinice. Ali ipak.

Nisam ga želeo u svojoj glavi. Ili Mikijevoj.

[Upit: bezbednosna jedinica ima pomoćnu jedinicu.] Zvučalo je neumoljivo i kao da se zabavlja. [Upit: bot-ljubimca.]

Umalo sam ga uhvatio.

[Cilj: rastrgnućemo vas.]

Blokirao sam kanal. Izdahnuo sam, polako, da ne privučem pažnju ljudi. Miki mi je poslao simbol za ojađenost. Rekao sam: U redu je, što je bila totalna laž. Podsetio sam se da borbeni bot nije čovek, nije negativac iz jedne od mojih serija. On je bot i nije nam pretio.

Samo nam je govorio šta će da uradi.

Borbenim botovima je obično bio potreban ljudski kontrolor. Dobro, bio im je potreban je ljudski kontrolor kada ste pokušavali da postignete neki cilj. Ako je taj cilj bio nešto neodređeno poput „napadni svakog ko sleti na postrojenje, istovremeno zamaskiraj svoju fid aktivnost na mreži statičkim zvukom dizajniranim tako da se poklapa sa smetnjama koje proizvodi oluja“, možda im i nije trebao. Ali to što su uzeli zarobljenika i namamili nas dublje u postrojenje, ukazivalo je na to da imaju neki plan. GrejKris je možda ostavio operativca na stanici, koji se krio među osobljem Lučke uprave, motreći na postrojenje. Znali su kada je naš šatl krenuo i kada je pristao uz postrojenje i procenili su koliko će timu trebati da stigne do jedne od čaura i počne procenu.

Zatim su poslali signal da aktiviraju borbene botove.

Signal koji se probio kroz štit postrojenja? Možda.

Bilo bi lepo znati koliko ima botova, ali sada sam bar znao gde se nalazi prva zamka. Nije im uspelo, što znači da će borbeni botovi usklađivati svoj položaj kako bi postavili drugu zamku. Proverio sam ponovo shematski prikaz, potvrdivši da se spremamo da pređemo u centralu.

Rekao sam: „Don Abene, moram ponovo da izvidim. Bilo bi bolje da Vilken pođe sa mnom, a vi i Miki sačekate ovde.“ Dodao sam na fid: I moramo da požurimo.

Abene se složila da treba da požurimo, a ja nisam želeo da dam Vilken vremena da se pobuni. Abene je rekla: „Da, hajdemo.“ Krenuo sam niz hodnik, ubrzavši korak. Vilken je oklevala, a onda krenula za mnom, njen oklop sa napajanjem omogućavao joj je da uhvati korak sa mnom. „Sačekajte“, rekla je. Stao sam da joj ugodim, a i zato što sam preko fida osetio da proverava shematski prikaz. „Tako, dakle. Idemo.“ Pustio sam Vilken da krene prva.

Pratili smo kanal koji je zaobilazio centralni čvor do krivine ka tehnici. Automatski sam skenirao, tražeći dronove, ali i dalje sam dobijao negativni rezultat. Ušao sam na Mikijev fid. Jesi li u skorije vreme proveravao brod?

Pratim Kejderov fid za Don Abene i na svake 2,4 sekunde proveravam status brodskog sistema, bezbednosna jedinice. Edžiro je u ambulanti i očekuje se da će se sasvim oporaviti.

Ovo je bilo prvi put da čujem Mikija da zvuči čak i minimalno iznervirano. Iz nekog razloga, to me je pomalo ohrabrilo. Primljeno, samo proveravam.

Miki mi je poslao simbol za osmeh. Dobro je proveriti šta rade naši prijatelji.

Pa, sam sam to tražio.

Kanal je skrenuo napred i, kao što sam slutio, video sam igru senki i svetla, što je ukazivalo na velike prozore u oba zida. Ono što smo se spremali da uradimo bila je očigledna taktika i borbeni botovi su mogli da pošalju ovamo minijaturne dronove da provere da li smo to pokušali.

Ali nisam na svojim skenovima hvatao nikakav nagoveštaj prismotra, pokreta ili sumnjivog statičkog zvuka. To je podržavalo teoriju da

nemaju kontrolora na lokaciji; shematski prizor nije pokazivao da ovi prilazni kanali imaju prozore, samo se činilo verovatnim, s obzirom na dizajn ostatka postrojenja. To nije bilo nešto što bi borbeni bot uhvatio.

Stao sam u senci neprozirnog dela kanala, a Vilken se zaustavila nedaleko odatle. Na fidu sam video da podešava uveličavanje na kameri na svojoj kacigi.

Jedna strana prozirnog kanala gledala je dole na centralu inženjerske čaure. U ovom trenutku, bio je udaljen samo dvadeset dva metra i imali smo pogled kroz zakrivljeni krov, identičan onom u geočauri. Vilken je prislonila svoju kameru na kacigi uz zid kanala, a onda mi poslala snimak.

Mogao sam i sam da vidim pokret i da procenim njihove položaje, ali bilo je lepo imati više detalja.

Dok smo gledali, jedan borbeni bot kretao se preko poda centra, prošavši ispod centralne vajarske konstrukcije koja je sigurno delom bila stepenište koje vodi do gornje galerije, a delom umetnički iskaz.

Vilkenin sken registrovao je snažan pokret na gornjem nivou, a po obrascu kretanja znao sam da je to let borbenih dronova. Većina mojih ugovora koristila je mnogo manji (jeftiniji) model, dizajniran za informacije i bolji u prikupljanju korporacijskih podataka klijenata, ali i za motrenje na perimetar vaše baze, pazeći da se ništa ne prišunja vašim timovima na terenu. Ovi su bili veći modeli, koji su imali mogućnost da primaju informacije, dodatnu zaštitu i ugrađeno energetsko oružje.

Još uvek skenirajući, Vilken je promrmljala: „Dakle, imamo još jednog borbenog bota, plus dronove?“ Imali smo bar još dva borbena bota; jedan je stajao pozadi u senci galerije. Vilken je promakao, ali ja sam ga otkrio na osnovu energetskih obrazaca koje je Vilkenin sken uhvatio. Mogao sam se opkladiti da ih ima još jedan ili dva u rezervi, ili aktivnih negde drugde u postrojenju.

Verovatno između nas i šatla, jer tako to obično biva.

A onda je Vilken rekla: „Eno mete.“ Pod „meta“ je mislila na svoju klijentkinju Hirune, koja je ležala na podu kraj podnožja stepeništa. (Ne bi trebalo nikada svoje klijente da nazivaš metama; mogao bi da se zbuniš u pogrešnom trenutku.) (To je šala.) Ležala je sklupčana na boku, okrenuta nam leđima i nisam mogao da odredim da li je živa. Još nešto me je brinulo. „Zašto su odabrali inženjersku čauru?“ Morali smo da prođemo kroz centralni čvor da bismo stigli do tamo, a osim ako tamo nije bila postavljena zamka, atmosferska čaura je bila bliže i bila je bolje branjena, pošto je imala samo jedan ulaz. Inženjerska čaura je imala jedan prilaz kroz centralni čvor i drugi kanal koji se granao od proizvodne čaure, plus čvorište liftova u centru, odmah ispod te galerije. „Ko će ga znati šta se dešava u mozgovima botova“, rekla je Vilken, a onda pogledala u mene. Zurio sam pravo ispred sebe. Ako je postojala jedna dobra stvar u vezi s ovom situacijom, onda je to bilo to što je potvrđivala koliko su sjajne bile moje odluke da: a) hakujem svoj modul za upravljanje i b) da pobegnem. Baš je grozno biti bezbednosna jedinica. Jedva sam čekao da se vratim na svoje raspomamljeno odmetničko divljanje i grebanje za vožnju na transporterima sa botpilotima i da gledam svoje serije. Vilken je dodala: „Hajdemo. Imam plan.“ Aha, imam ga i ja.

Pošto smo sada znali gde su borbeni botovi, Vilken nas je povela kroz prilaz centralnom čvorištu do proizvodne čaure, gde smo mogli da pređemo preko alternativnog prilaza kanalu do inženjerske čaure. To jest, gde sam ja mogao da pređem preko alternativnog prilaza kanalu, jer to je bio njen plan. „Poslaćemo unutra bezbednosnu jedinicu da im skrene pažnju, a onda ću ja ući da izvučem Hirune“, Vilken je rekla Abene.

Miki je nakrivio glavu. Abene se namrštila i zaprepašćeno pogledala u mene. „Ali to je bez sumnje samoubistvo.“ Vilken je strpljivo odgovorila: „To je bezbednosna jedinica. To im je posao.“ Miki je poslao upozorenje kroz fid. Ovo nije dobar plan, bezbednosna jedinice.

Abeneino lice ponovo se smrklo. „To je protivno GI standardima rada.“ Vilken je podigla obrve. „Da li želite da vratimo Hirune?“ Gledao sam Abeneino lice. Kolebala se, rastrzana između straha za Hirune i pomisli da me pošalje u ono što će verovatno biti užasna, ali bar brza smrt. Bilo je zanimljivo gledati to, jer je ona znala da sam bezbednosna jedinica. Rekla je promuklim glasom: „Sigurno postoji neki drugi način. Savetnica Rin to sigurno ne bi dozvolila.“ Ali rekla je da nikada ranije nije videla bezbednosnu jedinicu ili radila s njom, a Miki u svojoj bazi znanja nije čak imao ni unos za to.

A Abene je bila ljudsko biće sa robot-ljubimcem. Možda misli da sam ja ljubimac savetnice Rin, kao što je Miki njen.

Nismo imali vremena da se raspravljamo i zaista nisam želeo da iko razmišlja o savetnici Rin, čije je izmišljeno postojanje postajalo sve neuverljivije, bar meni. Rekao sam: „U redu je, Don Abene. To mi je posao.“ Bilo mi je ipak užasno teško da ne zvučim ironično.

Preko naše privatne veze, rekao sam njoj i Mikiju: U redu je, imam drugi plan. Bezbedniji je za Hirune.

Jesi li siguran? pitala je Abene, a onda: Ne želiš da izneseš Vilken svoj plan.

Ne, nisam želeo, najviše zato što nisam želeo da mi izdaje naređenja koja ću morati da ignorišem. Kao i zato što sam imao samo neodređenu ideju o tome šta sam želeo da uradim; veći deo ću smišljati u hodu. Ti si moja klijentkinja. Možeš da me pratiš preko ove veze. Vilken sam

rekao: „Trebalo bi da krenemo. Dajte mi vaše oružje.“ „Šta?“ Vilken se nije vratila u položaj za gađanje, ali način na koji joj se oklop pomerio preko zglobova naveo me je na pomisao da je to nagonski prvo što je htela da uradi.

Rekao sam: „Ako ja ulazim prvi, trebaće mi projektilno oružje.“ Želeo sam samo da vidim šta će da uradi. „Ne, idem za tobom unutra“, rekla je Vilken, ne naročito strpljivo. „Biću kod otvora ka čvorištu između hodnika koji vodi u proizvodnu čauru i kanala, da te pokrivam.“ Pošla je niz hodnik, rekavši Abene: „Sačekaj ovde. Ako ti preko fida pošaljem poruku da bežiš, vrati se u šatl.“ Krenuo sam za njom, kao dobra mala bezbednosna jedinica/mašina za ubijanje.

Iza mene, Miki se pomerio da nas posmatra kako se udaljavamo hodnikom, šaljući Abene sliku sa svoje kamere.

Kada smo bili van dometa glasa, Vilken je prigušila svoj kom i fid i rekla: „Ima li vesti od savetnice Rin?“ »Ne, stanični fid nije ovde dostupan.“ Što je Vilken znala. „Možda ću moći da doprem do nje preko koma, ako morate da razgovarate sa njom.“ Mogao bih to da isfoliram, ali bi mi trebalo malo vremena da poradim na tome.

Srećom, Vilken je odlučila kako ne želi da pozove još jednog savetnika za obezbeđenje da iznosi svoje mišljenje o njenoj strategiji, posebno pošto je planirala da bezbednosnu jedinicu te savetnice za bezbednost pošalje da pogine. Ne znam koliko garantne kompanije naplaćuju klijentima kada poginemo, ali verovatno mnogo.

Pretpostavio sam da je Vilkenin plan da me pošalje unutra i zapečati vratanca, a kada me borbeni botovi ubiju, rekla bi Abene i Mikiju da je pokušala i da sada moraju da se vrate do šatla i odu. Bez bezbednosne jedinice na svojoj strani, Abene je bila nenaoružana i nije nosila oklop sa napajanjem, i Vilken je mogla da je odvuče nazad ako se Abene bude opirala. Naravno, ako bi Vilken dotakla Abene, Miki bi se umešao, ali

nisam siguran da je Vilken bila toga svesna.

Kada smo stigli do vratanaca čvorišta, Vilken se zaustavila i rekla: „Srećno.“ Aha, jebi se, pomislio sam i nastavio da hodam.

Dobro, nisam bio srećan zbog ovoga. Nije kao da me je negde čekala kabina za opravku. Mogao bih da se opravim i uz pomoć medsistema, ali morao bih da imam pristup jednom, a najbliži do koga sam imao šanse da dođem bio je na mom teretnom brodu, koji je još uvek bio ukotvljen u stanici. Ali znao sam da mogu ovo da uradim.

(Nadao sam se da mogu ovo da uradim. U poslednje vreme sam mnogo preispitivao svoju moć rasuđivanja.)

Kada sam se udaljio niz prilazni kanal, van Vilkeninog vidokruga, odložio sam njen kanal i kucnuo svoju vezu sa Mikijem i Abene da im omogućim vizuelni pristup kroz svoj fid.

(Nije onoliko dobro koliko bi bila kamera na kacigi; koristi moje oči za snimanje, tako da dosta poskakuje.) Miki je nešto pričao, više Abene nego meni, ali prestao sam da slušam. Tražio sam neki dron.

Emitovao sam preko otvorenog kanala male impulse statičkog zvuka. Dron bi trebalo da ih protumači kao signale sa vokalnog koma, kao da neki nesrećni čovek luta ovuda, pokušavajući da pozove u pomoć preko svog koma, umesto preko bezbednih interfejsa koje su Abene, Miki i Vilken koristili za naš fid.

Ovo bi moglo da mi se obije u glavu, jer bi svi dronovi mogli da odluče da pojure odjednom ovuda da me uhvate, ali nisam verovao da će se to dogoditi. Botovi ih još uvek nisu poslali za nama jer nisu želeli da znamo da ih imaju, verovatno zato što su tako nameravali da napadnu šatl. Nadao sam se da su dronovi poslati da brane perimetar i da će poslati stražara da istraži.

Stigao sam do mesta gde je konektor u cevi imao prazne slotove, gde bi trebalo da je postavljena oprema. Obrazovalo je senovite sobičke

i ušao sam u jedan. Moj sken se pružio najdalje što je mogao, još uvek šaljući moj primamljivi isprekidani signal. I dobio sam odgovor.

Eksplozija statičnog zvuka, poput koma koji pokušava da mi odgovori, ali su ga zagušila ometanja.

Normalna bezbednosna jedinica (znate već, ona koja još uvek ima svoj modul za upravljanje, ne toliko uznemirena kao ja, ali verovatno depresivnija) mogla bi ovo da uradi, ali bi bila ograničena na snimljene odgovore dostupne u modulu za nevidljivu borbu. Dron bi možda mogao prepoznati da ti odgovori dolaze od druge borbene jedinice, a ne od čoveka. Ja ionako nisam imao modul za nevidljivu borbu (nikada mi nije bio nadograđen, verovatno zbog RaviHajrala i cele te „pobiti sve klijente“ stvari, možeš misliti) i zato sam iskoristio odlomke dijaloga iz svoje memorije medija, izvučene i obrađene kako bi se eliminisala pozadinska buka i muzika i uklonio bilo kakav prepoznatljivi kod ispod tona. Poslao sam ranije snimljeno: „Da li ste... ne mogu da nađem... gde... brod...“, dovitljivo zaklonjeno statičkim zvukom.

Dron je kao odgovor poslao još jednu dovitljivu erupciju statičkog zvuka. Sudeći po jačini njegovog signala, približavao se. Ostao sam gde sam i čekao.

Na fidu, Miki je rekao: Brinemo zbog onoga što radiš, bezbednosna jedinice.

Na skenu i dalje nije bilo ničega, tako da sam imao vremena da ćaskam. Zašto brinete, Miki?

Zato što ne znamo šta radiš. Vilken govori Abene preko njenog fida da ne radiš ništa...

Dron je upravo ušao u domet mog skenera, krećući se polako kako ne bi uzbunio čoveka za koga je mislio da je ovde. Stajao sam u mračnom sobičku prekinuvši disanje, prekinuvši svaku aktivnost koju bi mogao da uhvati. Izazivao sam ga sa još malo zvuka preko koma.

Shematski prikaz pokazivao je da su ovi slotovi bili deo stanice za uzorkovanje atmosferskih gasova, tako da dron nije imao predstavu da tu ima mesta da se sakrije nešto veličine čoveka. Zbunjen pred naizgled

praznim hodnikom, pokušao je da uđe u trag signalu. A ja sam ga pingovao sa sažetim spiskom ključeva za kontrolu dronova.

(To nije u modulu za nevidljivu borbu i nije funkcija bezbednosnog sistema koju obezbeđuje kompanija. Dobio sam ga iz korporativnih podataka jednog klijenta kompanije koji je radio na protivmerama za borbene dronove. Uspeo sam da se uzdržim da ga ne obrišem, kako bih taj prostor popunio novim serijama. Znao sam da će jednog dana biti od koristi.)

Jedan od ključeva je delovao i dron se prebacio u neutralno stanje pripravnosti. Minut ili dva šarao sam po njegovom kontrolnom kodu, da se uverim da znam kako radi. On, svi ostali dronovi (očitavalo je trideset aktivnih) i tri borbena bota, svi su operisali na bezbednom fidu.

Svi dronovi bili su u foajeu inženjerske čaure, sa dva borbena bota.

Treći bot je očitavao kao da je aktivan u postrojenju, ali nije bilo njegove lokacije. (Imao sam loš osećaj da je krenuo ka šatlu da nas odseče.) Botovi su imali više slojeva obezbeđenja, a čak i sada, unutar njihove mreže, ako bih počeo da pokušavam da ga hakujem, imali bi vremena da dojure ovamo i ubiju me. Ali mogao bih da preuzmem kontrolu nad svim dronovima.

Dvadeset sekundi kasnije, svi dronovi su bili moji novi prijatelji.

O, razumem, rekao je Miki. Nije važno.

Ali moraću brzo da delam. Rekao sam Dronu Jedan da ostane u pripravnosti i naredio da preostalih dvadeset devet uključe dva nova borbena bota u inženjerskoj čauri. A onda sam potrčao.

Skrenuo sam za krivinu, prošao kroz dvoja otvorena vratanca čvorišta. Već sam čuo pucnjavu energetskog i projektilnog oružja, metal kako udara o zidove i ono čudno piskavo zavijanje koje proizvode borbeni dronovi kada su napadnuti. Nisam ih pojedinačno kontrolisao; kada su jednom dobili naređenje, dronovi su znali šta da rade i ako bih pokušao da pilotiram njima, samo bih ih usporio.

Ubrzao sam kada su se otvorila vratanca koja su vodila u

inženjersku čauru. Stigao sam do kraja hodnika pri punoj brzini i bacio se napred.

Foaje centrale je sada bio ratna zona. Udario sam o pod i kliznuo preko njega. Borbeni bot najbliži vratima zamlatarao je mahnito ka oblaku dronova koji su pucali i obrušavali se ka njemu. Mlatarao je poput razljućenog metalnog vihora, a zalutali udari njegovog oružja pogađali su zidove, pod, stubove. Tresnuo je jedan dron svojom šakom koja seče i sobom se raspršio šrapnel. Predosetivši to, snizio sam svoje senzore za bol, ali ipak sam osetio udare po leđima i ramenima, male tupe udarce za koje sam znao da znače da je nešto proseklo kroz moju odeću i probilo mi kožu. (Zvuči zastrašujuće? Zato što jeste bilo zastrašujuće.) Drugi bot je pokušao da potrči napred, ali dronovi su napravili zid i zaleteli se u njega, nateravši ga da se povuče pod vatrenom paljbom i njihovim oklopljenim telima.

Uspravio sam se na noge, ponovo se obrušio i aterirao pored Hirune.

Njeno telo izgledalo je netaknuto i nisam video barice krvi, ali nisam imao vremena da proverim da li je još uvek živa. (Nije bilo važno. U akciji izvlačenja poput ove, ljudi ne bi verovali da je talac mrtav osim ako ne donesem nazad telo.) Pokupio sam je i sada je dolazio onaj teži deo, morao sam da istrčim iz foajea.

Botovi su imali vremena da shvate: a) da je ovde jedna bezbednosna jedinica, b) šta je bezbednosna jedinica uradila da preuzme njihove dronove i shodno tome, c) bili su stvarno besni na tu bezbednosnu jedinicu. Potrčao sam preko sobe ka vratima.

Dva bota oborila su dvadeset tri drona, a svaki od njih bio je svetlo, veza, koja se trepćući gubila iz moje svesti. Ali dronovi su naneli dosta štete, ciljajući u zglobove, otvore za oružje i šake. Slika kamere sa preživelog drona rekla mi je da se bot iza mene bacio sa mojih leđa dok sam se udaljavao, ali se srušio na kolena; dronovi su usmerili vatru na zglobove njegovih članaka dok su mu ostali skretali pažnju.

Bot ispred mene bacio se napred da blokira vrata, a ja sam skrenuo desno i potrčao pravo ka čvorištu liftova.

Borbeni botovi su preuzeli sistem liftova, kao što sam i upozorio Brais, ali borbeni botovi ne mogu da hakuju kao bezbednosna jedinica.

Nisam pokušao da preuzmem kontrolu nad celim sistemom, samo nad ovim jednim liftom, rekavši mu da me sačeka ovde. Vrata su se poslušno otvorila kada sam stigao do njih. Naredio sam da me odvede do proizvodne čaure. Vrata su se zalupila o niz oštrih metalnih prstiju i čaura me je odnela odatle.

Dron Jedan je još uvek čekao u hodniku i naredio sam mu da zatvori vratanca na čvorištima između tehnike i proizvodne čaure, probuši rupe kroz zidove i stopi komandne uređaje. Prešao je brzo u akciju kada se lift zaustavio i otvorio svoja vrata.

Izašao sam u prazno čvorište u proizvodnoj čauri i poslao u sistem liftova kod koji sam pripremio. On je isključio sistem i aktivirao bravu sa lozinkom. Borbeni botovi bi mogli da je prođu ako imaju prave kod module i ako na to usmere resurse koje bi mogli da koriste za druge stvari. To bi mi ipak kupilo potrebno vreme. Nadao sam se.

Pošto sam sad imao vremena da procenim svoje stanje, malo sam povisio svoje senzore bola. Udari koje sam osetio prešli su iz tupog bola u oštro pečenje, poput malih eksplozija pod mojom kožom. Joj, joj, dobro, joj. Pričvrstio sam čašice kolena tako da ostanem uspravan i povećao unos vazduha.

Pogođen sam više puta šrapnelom od dronova koji su bili raskomadani svuda oko mene. Dvaput sam pogođen projektilnim oružjem, jednom u donji deo levog boka, a jednom u levo rame. Bio sam prilično siguran da su me pogodili zalutali pucnji namenjeni dronovima. Da su botovi mogli da ciljaju na mene, bio bih raznet na komade. Snizio sam svoje senzore bola, a bol na mestima udara izbledeo je od eksplozija u žeravicu. (Znam da to zapravo nije trajno rešenje i da pretvarati se da se loše stvari ne dešavaju nije dobra strategija preživljavanja na duže staze, ali nisam ništa sada mogao da uradim u vezi s tim.) Ruka u kojoj sam čuvao svoje memorijske štapiće bila je neoštećena, zbog čega mi je laknulo.

Krenuo sam niz hodnik ka foajeu proizvodne čaure, gde bi trebalo

da budu ostali.

Ušao sam na Mikijev fid tražeći izveštaj jer ni on ni Abene nisu ništa govorili, a nisam bio siguran šta su mogli da vide kroz moj vizuelni fid. U tom trenutku, Hiruneina ruka u rukavici stegla mi je rame.

Srećom, setio sam se da nosim verovatno živo ljudsko biće i nisam vrisnuo ili je ispustio. Kaciga sa kom mikrofonom bila joj je strgnuta, a glava joj je ležala na mom ramenu. Profrfljala je: „Ko si ti?“ Bio sam rastrojen i ono što je izašlo iz mog bafera bilo je standardno: „Ja sam tvoja ugovorena bezbednosna jedinica.“ Bio sam rastrojen jer je iz veze sa Mikijem i Abene dopirao zbrkani zvuk. To nije bila komunikacija preko fid interfejsa, bio je to audio; Miki mi je slao otvoreni kom audio preko fida.

Glasom promuklim i dubokim od besa, Abene je povikala: „Ko te je poslao? GrejKris?“ Na mom ramenu, Hirune je ispustila zbunjeno „ha?“ Drugi kom audio koji sam čuo bio je previše nejasan da bih čak i ja odredio šta je. Morao sam da protraćim 4 sekunde da ga prebacim u spektogram, pre nego što sam uspeo da ga prepoznam. Bila su to dva zvuka, niski ton Mikijevih zglobova i visoki ton oklopa sa napajanjem, koji se sudaraju.

E pa, sranje.

Pravim i ja greške (imam poseban fajl u kome vodim evidenciju) i izgleda da sam ovoga puta napravio veliku. Protumačio sam da Vilkenino ponašanje ima veze sa mnom, sa nelagodom i paranojom zbog toga što se iznenada niotkuda pojavila bezbednosna jedinica, koju je navodno poslao drugi savetnik za obezbeđenje, čije je pak postojanje ukazivalo na to da klijenti nisu verovali njoj i Gert. (Znam, to „sve ima veze sa mnom“ je obično karakteristično za ljude.) Ali sada se ispostavilo da je bila zabrinuta iz sasvim drugog razloga.

Dobra stvar kada obezbeđenje dobiješ preko garantne kompanije, poput one koja me je posedovala, jeste to što za male ugovore pokupiš isporuku u kancelarijama kompanije, a za one veće ona stiže transportom kompanije. Ovo u velikoj meri smanjuje mogućnost da se neko pojavi i pretvara da je tvoj tim za obezbeđenje, a zapravo je unajmljen da te ubije.

Vilken i Gert su bile dobre. Prisluškivao sam i analizirao njihove razgovore na Brodu i nisam uhvatio nikakav nagoveštaj. Ali, s druge strane, ako su radile za GrejKris, bile bi na oprezu da garantna kompanija ne vrši bezbednosni nadzor koji se koristio širom Korporacijskog oboda.

Moj dron je sada već stigao do vratanaca čvorišta, gde bi Vilken trebalo da čeka. Ona, naravno, nije bila tamo, bila je zauzeta time kako će izdati svoje klijente. (Kada sam rekao da ne volim da ljudi rade obezbeđenje, mislili ste da sam samo kreten, jelda?)

Upotrebio sam svoju vezu sa Mikijevim fidom i pristupio slici sa njegove kamere. O da, nije dobro. Slika je bila drhtava, ali video sam da je Miki priterao Vilken uz stub, dok je Vilken pokušavala da spusti svoje projektilno oružje i uperi ga u Abene. Nešto nije bilo u redu sa Mikijevom rukom, ali nisam imao jasnu sliku, a nisam želeo da u tom trenutku ometem Mikija izvlačeći izveštaj o oštećenju. Vilkenina druga podlaktica bila je pribijena uz Mikijevo lice, kao da pokušava da ga odgurne, ali to nije bilo ono što je radila. Imala je energetsko oružje ugrađeno u podlaktice svog oklopa i pokušavala je da jedno postavi u poziciju da raznese Mikiju glavu.

(Miki bi mogao da funkcioniše bez svoje glave, ali unutra su bili njegovi ulazni senzori i kamere i bilo bi baš nezgodno.)

Vilken me je isekla iz svoje fid veze, ali upotrebio sam Abeneinu da zaobiđem blokadu: Ovde bezbednosna jedinica. Možemo da razgovaramo o ovome. Ako svedočite, savetnica Rin može da vam ponudi imunitet od optužbi. Nadao sam se da to ima smisla (bila je to rečenica iz Meseca utočišta) i siguran sam da je zvučalo kao da odugovlačim. Nisam odugovlačio i nije morala da mi odgovori, samo

sam želeo da joj skrenem pažnju dovoljno da ne misli o onome što radim na njenom fidu. Tvoji šefovi su gotovi. Šta god da su ti platili, neće moći da nadoknadi vreme provedeno u zatvoru. (Da, i to je bilo iz Meseca utočišta) U međuvremenu, izbezumljeno sam tražio pravi kod.

Kompanije koje prave oklop sa napajanjem razlikuju se od onih koje prave bezbednosne sisteme, obaveštajne dronove, kamere i tako dalje, a njihovi sistemski sklopovi su bili drugačiji, što je sve dodatno otežavalo.

Abene je zgrabila Vilkenino projektilno oružje, pokušavajući da pomogne Mikiju da ga istrgne, ali nije mogla da uradi mnogo protiv oklopa sa napajanjem. Video sam da nema pojma o energetskom oružju u podlakticama, koje je bilo u mnogo opasnijoj poziciji. Na fidu, čuo sam Abene kako kaže Mikiju da pusti i beži i Mikija kako odbija, tvrdeći da bi onda Vilken upucala Abene. Koja bi trebalo da beži, ali očigledno nije nameravala to da uradi bez Mikija.

Stigao sam do skretanja u foaje proizvodne čaure, gde su se Abene i Miki borili sa Vilken. Njeno energetsko oružje polako ali neumoljivo klizilo je u poziciju pored Mikijeve glave, uprkos njegovim pokušajima da je drži i Abene koja je visila o njenoj drugoj ruci i šutirala je. Kroz tridesetak sekundi moraću da spustim Hirune na pod i obavim ovo na teži način, ako ne uspem da nađem ovaj kod.

Na jednom drugom kanalu, Dron Jedan prijavio je kako ne može da otkrije bilo kakvu aktivnost koja bi ukazivala na to da borbeni botovi pokušavaju da dignu u vazduh i probiju se kroz vratanca koja je zapečatio i zaglavio. Dron je bio odsečen od mreže i nije više mogao da izveštava o kretanju ijedne od aktivnih jedinica. Što je značilo da su borbeni botovi zastali da se poprave (Da, mogu sami da se opravljaju, osim ako im glavni centar za obradu nije uništen. Da, jeste gnjavaža, ali je i zastrašujuće.) i uskoro će krenuti drugim putem iz inženjerske čaure kako bi pošli za nama. Kao da već nisam imao dovoljno muka.

Izbezumljeno skenirajući Vilkenin oklop, konačno sam našao pravi kod. Laknulo mi je. Otvorio sam jedan kanal i poslao „zamrzni se“ komandu preko fida.

Razlog zašto kompanija ne koristi oklop sa napajanjem poput Vilkeninog nije samo to što škrtare. Oklop sa napajanjem poput Vilkeninog se može hakovati.

Miki se izvio i oslobodio i zakoračio unazad, još uvek držeći svoje telo između Vilken i Abene. Vilken se zaledila u mestu (bukvalno), a lice joj se pretvorilo u grimasu kada je povikala u kom koji više nije radio. (Prekinuo sam njen kom i fid; hteo sam da trenutna dešavanja iznenade Gert.) Projektilno oružje počelo je da pada iz Vilkeninih zaleđenih prstiju, a Abene se bacila napred i zgrabila ga.

Sada sam mogao da vidim Mikijevo oštećenje; imao je dva energetska pogotka na grudima oklopa, a desna šaka mu je bila patrljak.

Rekao sam: „U redu je, zaključao sam njen oklop.“ Premotao sam Mikijev fid, preletevši preko njega da vidim šta se dogodilo. Vilken je sačekala dok nisam bio zaokupljen borbenim botovima, a onda se vratila do Abene i Mikija. Krenula je brzo ka njima, rekavši da ima nešto važno da im kaže van koma i fida. Zatim je zgrabila Abene za kosu, koja je još uvek slobodno padala, pošto je ostala bez kacige, nakon što sam slomio jezičak za otvaranje da je oslobodim od borbenog bota.

Vilken je uperila oružje u Abeneinu glavu i rekla: „Izvini, nije ništa lično.“ Taj komentar ju je koštao pogotka, dao je Mikiju vremena da se ubaci između njih i odgurne oružje naviše i u stranu. (To što je Miki bio robot-ljubimac koji nosi ljudima stvari, ne znači da nije bio dovoljno jak da se izbori s oklopom sa napajanjem.) Vilken je opalila iz oružja, uništivši Mikijevu šaku, ali ni to nije usporilo Mikija.

Abene me je videla i prodahtala: „Hirune...“ „Živa je“, rekao sam, jer je Abene sada bila naoružana, a od traumatizovanih ljudi sa neobezbeđenim oružjem se unervozim.

Miki je molećivo rekao: „Bezbednosna jedinice, savetnica Vilken je pokušala da upuca Don Abene.“ Abene je prebacila oružje preko ramena i požurila do mene. Dotakla

je Hiruneino lice, a onda pogledala u mene. „O, hvala ti, hvala ti.“ Lepo je kada vam zahvale. „Miki, procena štete.“ „Na 86 procenata sam funkcionalnog kapaciteta.“ Podigao je patrljak ruke. „Ovo je samo površna rana.“ Pa, jebote. Abene se okrenula ka njemu, zapanjena. „Miki, tvoja jadna šaka!“ O, super, još jedno Abeneino i Mikijevo ljubavisanje. Rekao sam: „Miki, uzmi Hirune.“ Miki je zakoračio napred i ispružio ruke. Hirune je bila samo polusvesna, ali se grčevito držala za moju jaknu. Abene je nežno odvojila njenu šaku, a ja sam je spustio u Mikijevo naručje.

Okrenuo sam se ka Vilken. Mučilo me je ono hvatanje za kosu. Kao i sarkastična opaska „nije ništa lično“. Da Vilken nije pucala sa upozorenjem, Abene bi sada bila mrtva, a Miki bi bio raskomadan. Ali Vilken je želela da Abene zna da je izdata. To jeste bilo lično.

Ne volim lično.

To je bio još jedan razlog zašto nisam voleo ljudske savetnike za bezbednost. Neki od njih su previše uživali u svom poslu.

Prišao sam Vilken i skinuo opasač na kome su stajali paketi eksploziva i druga oprema. Streljala me je pogledom kroz vizir.

Prebacio sam opasač preko ramena i rekao: „Don Abene, možda ne želiš ovo da gledaš.“ Abene se okrenula od Mikija i Hirune. „Ne!“ A onda je nešto mirnije dodala: „Znam da si besan što te je poslala na borbene botove, ali nemoj da je ubiješ.“ Nisam bio besan zbog sebe. Bukvalno mi je posao da me šalju u situacije gde ću biti upucan, ili je nekada bio moj posao. Pomislio sam da se sve dogodilo previše brzo i Abene nije imala vremena da obradi šta joj je Vilken umalo uradila.

Mora da je bilo očigledno da njen prvi argument nije bio ubedljiv, jer je Abene nastavila: „Ako radi za GrejKris, potrebna nam je kao svedok.“ Dobro, to jeste imalo smisla. Razlog zašto sam uopšte bio ovde je da pronađem još dokaza protiv GrejKrisa. Pogledao sam u Vilkenin vizir. Lice joj je postalo bezizrazno, pokušavajući da sakrije strah. Iako su joj kom i fid bili isključeni, još uvek je mogla da nas čuje, mada bi naši glasovi zvučali kao da smo na dnu rudarskog tunela. Kada se isključio, oklop je automatski otvorio nekoliko otvora kako bi omogućio cirkulaciju vazduha, da se ne bi ugušila ili skuvala od sopstvene toplote. Mogao bih da mu dam odloženu naredbu da zatvori otvore nakon što odemo, a Abene bi mislila da je to bio nesrećni slučaj.

Opet ta briga. Da li me je briga da li će Vilken preživeti ili ne? Ne baš.

Rekao sam: „Moramo da krenemo“, i pružio ruku da uzmem Vilkenino projektilno oružje. Abene mi ga je pružila, a onda sam se udaljio, ostavivši otvore za ventilaciju otvorene.

Kada su Miki i Abene krenuli za mnom, rekao sam: „Botovi u inženjerskoj čauri pokušaće da dopru do nas nakon što se oprave, a dron koga sam zarobio kaže da postoji još jedan aktivan borbeni bot.

Verovatno je negde između nas i šatla.“ Znali smo i da će upotrebiti protiv nas svu mobilnu opremu ostavljenu u postrojenju. Nisam želeo da moram da se borim protiv još jednog uzimača bio-uzoraka.

Abene je produžila korak da može da me prati. „Ne mogu da doprem do šatla na svom fidu i komu“, rekla je. „A ne može ni Miki.“ „To je zato što vas blokiram“, rekao sam joj. „Nisam želeo da kaže bilo šta što bi moglo da upozori Gert.“ Bar dok ne smislim šta ću sa Gert. Nisam mogao odavde da doprem do njenog oklopa, čak i ako odblokiram fid. Kodovi za oklop bili su jedinstveni za svaku jedinicu (proizvođači nisu bili baš totalno glupi) tako da sam morao da budem dovoljno blizu da mogu da ih skeniram.

„Razumem.“ Abene se, neverovatno, nije pobunila. A možda i nije bilo neverovatno; bila je prilično pametna. „Pretpostavljam da je previše nadati se da i Gert nije unajmljeni ubica.“ „Analiza iz teretnog broda ukazala je na to da su već neko vreme radile zajedno“, rekao sam. „Moramo pretpostaviti da su bile podmićene zajedno, ili da su u nekom trenutku uklonile i zamenile tim za obezbeđenje koji je tvoja kompanija poslala.“ „Uklonile“, ponovila je Abene. „To znači ubile?“ „Verovatno.“ Kada sam uhvatio teretni brod za Milu na HevRatonu, nisam skinuo nikakve lokalne vesti, samo izveštaje o Port FriKomersu i GrejKrisu. Ako je bilo izveštaja o tome da su pronađena dva tela na kojima je sve što bi moglo da ih idenifikuje spaljeno, promakli su mi.

(Ne možete da uklonite ljude sa tranzitnog prstena; obezbeđenje motri na takve stvari i veoma se uzrujava u vezi s tim.) „Pošto je Gert na brodu, imamo situaciju sa taocima.“ Mrzeo sam situacije sa taocima. Čak i kada sam ja taj koji drži taoce.

Miki je rekao: „To nije dobro.“ Vidite, to? To me užasno nervira. To nije nimalo doprinelo razgovoru i bilo je samo besmislena vokalizacija kako bi se ljudi bolje osećali.

U svom fidu, Abene je na brzinu pogledala moj video iz inženjerske čaure. Trajao je manje od minut tako da joj nije trebalo mnogo vremena.

Rekla je: „Da li je Vilken izdavala botovima naređenja? Možda će bez nje ostati neaktivni. Ali ako raportiraju Gert, ponovo smo u istoj situaciji.“ „Ne mislim da su im ona ili Gert izdavale naređenja“, rekao sam. „Prisluškivao sam preko njihovog fida i čuo bih da je tako, čak i da je bilo šifrovano.“ Nisu uopšte mnogo pričale međusobno, što je možda samo po sebi bilo sumnjivo. (Znam, prethodno iskustvo je mnogo dobra stvar.)

Miki je rekao: „Borbeni botovi su mogli da budu u pripravnosti i da prime naredbu da se aktiviraju kada svi stignu u postrojenje.“ Hirune se pomerila i nešto promrmljala, a Miki je reagovao: „De, de, Hirune. U redu je.“ Pa, da, i meni je to već palo na pamet.

Abene je govorila: „Ne razumem ovo. Ako su Vilken i Gert poslate da nas ubiju, zašto su borbeni botovi poslati ovamo? GrejKris očigledno želi da zaustavi procenu, ali to je...“ Rekao sam: „Čekajte“, i stao. Morao sam brzo da pregledam svoj snimak i dokažem ili opovrgnem ovu teoriju, a bez pomoći bezbednosnog ili centralnog sistema nisam mogao sve da postignem dok sam hodao i skenirao. Pustio sam Mikija da pogleda moj fid i počeo da analiziram i istog trena bio sam svestan toga da Miki objašnjava Abene šta radim.

Pingovao sam svoj dron i rekao mu da otvori svoju evidenciju, pretraži arhivu i sastavi spisak aktivacija, stanje pripravnosti i faze spavanja. Zatim sam izvukao svoju kopiju Mikijevog snimka prvog napada, kada je Hirune oteta, i brzo pregledao njega i svoj snimak drugog napada, kada je borbeni bot krenuo na Vilken. Završio sam, a onda proverio sažetak evidencije koji mi je dron pripremio. (Bilo je zaista lepo raditi sa tako naprednim dronom.) „Borbeni botovi i dronovi nisu poslati ovde zbog tebe“, rekao sam Abene. „Bili su deo manifesta postrojenja od početka. Tranzitna stanica je u tom trenutku još bila u izgradnji i ne bi bila od velike pomoći ako je trebalo odbiti potencijalne napadače. A GrejKris ne bi želeo da se obrati ijednoj agenciji spolja za pomoć, s obzirom na to da su pokušavali da sakriju činjenicu da grade nelegalnu rudarsku platformu prerušenu kao postrojenje za teraformiranje.“ A botovi verovatno nisu bili ovde samo kao zaštita od napadača, već i da bi držali pod kontrolom sve ljudske radnike. „Borbeni botovi i dronovi su bili u stanju mirovanja otkako je postrojenje napušteno. Aktivirani su kada je vaš šatl pristao ovde. Analiza ukazuje na to da je Vilken i Gert iznenadilo njihovo postojanje.“ Analizi koju bi obavio bot to bi potpuno promaklo, ali

umem bolje da čitam ljudska lica i glasove. (Organski delovi u mojoj glavi su zaista korisni za to, a naravno, bilo je mnogo lakše na snimku, kada sam mogao da zamrznem sliku ili da je zumiram, bez stresa koji postoji kada se to dešava u stvarnom vremenu.) „Mislim da je Vilken zaista verovala da su napadači priredili napad i odveli Hirune, sve do drugog napada, kada je videla borbenog bota. Vrlo je verovatno da GrejKris nije rekao njoj i Gert za borbene botove, nadajući se da će ih botovi eliminisati.“ Pitao sam se šta Vilken misli o tome. Svakako se zbog toga nije pokolebala da završi svoju misiju. Očekivala je da će me uništiti borbeni botovi; nameravala je da ubije Abene i Mikija. Računala je na to da će se izvući iz ovoga i pokupiti svoj honorar.

Abene je ogorčeno i besno uzdahnula. Ali rekla je: „Možemo li to da upotrebimo protiv Gert, šta mislite? Da joj kažemo da je GrejKris pokušao da ubije i nju i Vilken, da bi trebalo da svedoče u vezi s onim što se dogodilo. Ili da upotrebimo Vilken kao taoca...“ Odmahnula je glavom, grizući usnu.

Razmišljala je strateški, što je uvek olakšanje, i postavljala mi je pitanja umesto da mi izdaje glupa naređenja. Nisam više morao da se pokoravam naređenjima, ali to ne znači da su me manje nervirala. „Naša jedina prednost u ovom trenutku jeste to što Gert ne zna da je Vilken kompromitovana.“ Dron i dalje nije prijavljivao nikakvu aktivnost kod vratanaca, što je značilo da su botovi otišli u drugom smeru, ili rade na liftovima.

Rekao sam mu da dođe do mog položaja. (Kada je stigao do Vilken, naredio sam mu da se zaustavi i lebdi dvadeset šest sekundi ispred njenog lica. Dobro, bio sam malo ljut.)

Abene je ponovo gledala u mene. Video sam da to radi kroz Mikijevu kameru. Rekla je: „Gert sigurno čeka Vilkenin signal, pre nego što krene protiv ostalih u šatlu. Trebalo bi da pokušam da kontaktiram s Kejderom. Mogu da uspostavim čvrstu fid vezu sa njim.“ „Jesi li sigurna da neće naglas reći: ‘Hej, narode, Don Abene mi je

upravo poslala signal preko fida’, pre nego što mu kažeš da to ne radi?“ To je problem sa ljudima.

Abene je zaustila da odgovori, pokolebala se, a onda odmahnula glavom. „Mogao bi, mogao bi. Ali moramo da otkrijemo šta se dešava u šatlu.“ Miki je rekao: „Vajbol ne priča mnogo brzo. Možda bi trebalo da pozovemo nju.“ Poslao sam njoj i Mikiju upozorenje na fid trenutak pre nego što je taj dron prošao pored nas u nečujnom režimu; poslao sam ga napred u izvidnicu. Ali bila je u pravu u vezi sa šatlom. Ako bismo mogli da dobijemo izveštaj sa broda, to bi nam pomoglo da isplaniramo šta ćemo.

Osim toga, Abene i Miki bi prestali da me propituju o tome, što bi u ovom trenutku bio veliki plus. (Zaboravio sam koliko je stresno biti bezbednosna jedinica.) Rekao sam: „Nemate nikakav sigurnosni nadzor na svom šatlu? Nema kamera? Nema drugih botova, čak i onih trenutno neaktivnih?“ „Ne.“ Abene je ogorčeno sklonila kosu sa lica, ali je razmišljala. „Nema potrebe. Imam fizičke adrese za njihove komove.“ Abene se okrenula ka meni. „Možeš li odavde da aktiviraš njihove komove.“ Verovatno bih mogao. Ali da li je Gert već ubila ostale ili još uvek čeka Vilkenin signal, nije bilo važno. I dalje smo morali da izvedemo Gert iz šatla.

Moramo sve da izvedemo iz šatla.

Dobio sam jednu ideju. Verovatno je bila loša. (Dešava se kada si veći deo iskustva u taktičkom razmišljanju stekao gledajući avanturističke serije.) Rekao sam: „Moramo da se vratimo do geočaure.“

ŠESTO POGLAVLJE

Sad pošto sam znao gde idemo, bilo je mnogo lakše stići tamo. Otišli smo do sledećeg čvorišta liftova i proveo sam minut pažljivo uklanjajući moj lift zaštićen kodom iz sistema i učinio da njegove aktivnosti budu nevidljive za ostale liftove. (Deluje sasvim razumljivo, ali problem je u tome što, ako drugi liftovi ne mogu da vide tvoj lift, mogu pokušati da zauzmu prostor koji tvoj lift već zauzima. To je baš onoliko katastrofalno za one koji se nalaze u liftu kako što zvuči.)

Poslao sam najpre svoj dron na lift, da se uverim da nas niko ne čeka ispred geo-čaure, a potom sam uveo Mikija, Abene i Hirune. Stigli smo do centra geo-čaure, hodajući ispod prozirne kupole iznad koje su se kretali olujni oblaci. Zatvorio sam i zaključao kodom vratanca, što je, istina, bilo samo kako bi se ljudi osećali bolje. Ako se dovoljno potrude, borbeni botovi mogu da ih raznesu i probiju se, posebno ako se troje njih usredsredi na jedna vratanca. Nadao sam se da su nameravali da nas zarobe na putu do šatla, što takođe nije bio sjajan scenario, ali bi nam bar kupilo malo vremena. Poslao sam dron da izvidi prilazne hodnike koji su vodili do šatla, da vidi može li da locira tačku na kojoj su botovi postavili zasedu.

(Nisam verovao da će botovi upotrebiti liftove, čak i ako ponovo preuzmu kontrolu nad sistemom, pošto će biti na oprezu, upozoreni na ono što su bezbednosne jedinice u stanju da urade. Ali rekao sam svojoj nevidljivoj lift-čauri da ipak nasumice obiđe oko postrojenja. Vredelo je pokušati.)

U svakom slučaju, prvi korak da se vratimo na šatl bio je da Gert izvučemo iz njega.

Palo mi je na pamet da bih ovo mogao brže da uradim ako bih imao

pomoć. Miki je spustio polusvesnu Hirune u jednu od postavljenih stolica u konzoli, dok je Abene skinula komplet za prvu pomoć sa njenog opasača i prekopala po njemu. Rekao sam: „Pokušaću da uspostavim fid vezu sa vašim šatlom preko koma na odelima na palubi, ali moram da aktiviram ovu kontrolnu stanicu. Za postrojenje su još uvek prikačeni kopači koje možemo da upotrebimo protiv borbenih botova.“ To nije baš bilo ono što sam nameravao da uradim sa kopačima, ali nisam želeo da se prepirem oko toga.

Abene je klimnula glavom s razumevanjem i stavila u Mikijevu zdravu šaku tablete za potres mozga i šok. „Miki, molim te pazi na Hirune dok ja radim na kontrolnoj stanici.“ A onda je namršteno pogledala u mene i rekla: „Krvariš.“ Pogledao sam dole. Sa mene je na pod kapala mešavina krvi i tečnosti. Mrzim kada curim. Moje vene se automatski zatvore i deo šrapnela je ispao, ali projektili u mom boku su se pomerili, ponovo otvorivši ranu. Oprezno sam povisio svoje senzore za bol da proverim; o da, baš to se dogodilo. Jao. Abene je rekla: „Da li si pogođen?“ Zakoračila je ka meni, pružila ruku i sklonila mi jaknu u stranu.

Ustuknuo sam korak u stranu. Zaustavila se, zaprepašćena. Miki se okrenuo, a njegovi vizuelni senzori fokusirali su se na mene. Proverio sam njegovu kameru i dobio sliku svog lica. Mislio sam da sam se izveštio u kontrolisanju izraza na svom licu, ali očigledno samo kada nisam osećao stvarne emocije. U našoj fid vezi, rekao je: Abene te neće povrediti, bezbednosna jedinice.

Abene je podigla svoju praznu šaku, ispruženog dlana, što je obično značilo „ne pucaj u mene“, samo što se ona nije plašila.

Bila je praktična. Rekla je: „Žao mi je, ali potrebno ti je lečenje.

Hoće li biti bolje ako ti Miki pomogne?“ Rekao sam: „Ja ne...“, i zastao, jer nisam znao kako da završim rečenicu. Bila mi je potrebna pomoć, a nisam želeo da me iko dodiruje.

Ovo su bila dva međusobno isključiva stanja.

Abene je čekala, posmatrajući me. A onda je rekla: „Miki, možeš li da ostaviš Hirune?“ „Dobro sam“, odgovorila je Hirune promuklim glasom. Žmirkala je i stiskala kuglicu rastvora za hidriranje iz kompleta za prvu pomoć. „U redu sam.“ Abene je rekla: „Dobro. Ja ću raditi na konzoli a ti, Miki, dođi ovamo i pomozi Rinu.“ Ne odvajajući pogled od mene, pružila je komplet za prvu pomoć, a Miki je prišao da ga uzme.

Kada je Abene otišla do konzole, Miki je rekao: „Molim te, bezbednosna jedinice, podigni levu ruku i zadigni košulju.“ Morao sam da spustim Vilkenino projektilno oružje i opasač da bih to uradio. Uradio sam to, spustivši ih na stolicu iza sebe, jer bi to izgledalo kao nešto što bi normalna bezbednosna jedinica uradila, a sada sam morao da izgledam normalno. Posvetio sam previše pažnje odgovoru koji je trebalo da dam Abene. Odlučio sam da je jednostavna izjava u kojoj ispravljam njenu grešku najbolje rešenje: ,Ja nisam Rin. Rin je...“ Abene je pokretala kontrolnu stanicu kopača. Ne pogledavši u mene, proučavajući interfejs konzole na fidu, rekla je: „Savetnica Rin je tvoja nadzornica, znam, izvini.“ Miki me je skenirao i poslao rezultat na moj fid. Au, ti komadi metala zariveni u mene bili su baš pogolemi. Miki je iz svojih grudi izvukao sekundarnu klemu i upotrebio je da pridrži komplet za hitnu pomoć dok je zdravom rukom izvadio sondu za izvlačenje. Ne treba mi blokada nerava, rekao sam Mikiju. Mogu da snizim svoje senzore bola.

To mora da je mnogo zgodno. Miki je zavukao sondu u ranu na mom boku. Ja nemam senzore bola, ali, s druge strane, ja nemam bol.

Da, jedna od razlika između botova i bezbednosnih jedinica. Pričao sam jednom sa KIT-om o drugim razlikama. O tome kako ne možemo

da verujemo jedni drugima zbog naređenja koje bi ljudi mogli da izdaju.

A KIT je rekao: Ovde nema ljudi.

E pa, ovde je bilo ljudi. Rekao sam: Miki, da li si rekao Don Abene da ne postoji savetnica Rin, da sam tu samo ja?

Da, rekao je Miki. Pronašao je projektil i pažljivo ga izvukao.

Rekao sam joj kada je prvi borbeni bot napao Vilken, kada me je pitala da li znam da li govoriš istinu. A onda je dodao: Rekao sam joj zato što sam želeo, ne zato što sam morao.

Bio sam siguran da Miki veruje u to. Zašto misli da sam lagao u vezi toga?

Misli da je to zbog toga što je u jurisdikcijama u kojima operiše GudNajtLender Independent protivzakonito zaposliti bezbednosne jedinice. Miki je završio sa nanošenjem sredstva za zatvaranje rana i krenuo da vadi drugi projektil. Rekla je da te je sigurno ovamo poslao neko ko radi za GudNajtLender Independent, ali ne želi da znamo ko je on. Rekla je da to nije važno, pošto su te poslali da nam pomogneš.

Abene je koristila konzolu da aktivira interfejs za svaki kopač.

Morao sam da pokušam da dobijem informacije sa šatla.

Bilo je nezgodno, jer sam želeo da Abeneine i Mikijeve fid i kom veze ostanu prekinute kako Gert ili bilo šta drugo što je tumaralo postrojenjem sa ubistvenim namerama ne bi moglo da ih iskoristi da nam uđe u trag. Ali pomoglo je to što je Miki imao fizičke adrese za dva odela na palubi. Fid šatla je još uvek bio aktivan i mogao sam da se uvučem i pingujem prvo odelo. Posle malo čačkanja, naveo sam ga da aktivira svoj kom.

Prvo sam čuo Kejdera, kako traži izveštaj o Edžirovom stanju. Brais je odgovorila, rekavši da je medsistem stavio Edžira na oporavak.

Vajbol je u pozadini rekla nešto što audio nije mogao da uhvati. A onda sam čuo Gert kako kaže: „Ima li odgovora sa stanice?“ Kejder je ogorčeno odgovorio: „Ne još. Sigurno je u pitanju ometanje izazvano onom olujom.“

Ponovo se oglasila Vajbol, još uvek previše prigušeno. Gert je odgovorila: „Ne, moramo da sedimo i čekamo dok nam se ne jave.“ Uh, uh. Zvučala je smireno, samouvereno i umirujuće, mada sam bio prilično siguran da bi analiza glasa ispod toga pokazala napetost.

Izvukao sam se iz veze i ostavio je aktivnom u pozadini. Abene je podesila ekran u stanici tako da bude vidljiv, lebdeći iznad površine konzole, prikazujući kontrolne ekrane za kopače. Promrmljala je: „Eto. Svi kopači se aktiviraju. Trebaće im nekoliko minuta. Nadam se da možeš da ih kontrolišeš, čini se da su im sve procedure izbrisane.“ Miki je sada vadio šrapnel iz mojih leđa. Rekao sam: „Ostatak tima nije povređen, a Gert se još uvek ponaša kao njihovo obezbeđenje. Neće im dozvoliti da napuste šatl da vas potraže. Imaju problema da kontaktiraju sa stanicom i zatraže pomoć.“ Abene je podigla pogled, mršteći se. „Kakvih problema? Bili smo u kontaktu sa stanicom kada smo stigli. Ne bi trebalo...“ Zapravo sam izgubio ostatak, jer me je moj dron pingovao s izveštajem. Stigao je do sobe za dekontaminaciju i vratanca šatla su bila u dometu njegovog skena, ali nije pronašao nikakav znak borbenih botova. Rekao sam naglas: „Nisu tamo.“ „Šta?“ Abene je ustala od konzole, uznemirena. „Ko?“ „Borbeni botovi. Dron ih nije našao na putu do šatla.“ Prelazio sam kroz sve što mi je slao, skenove, vizuelne podatke, audio.

Dronov sken je bio mnogo bolji od mog i aktivno je pretraživao rutu, proveravajući mesta gde je potencijalno mogla da bude zaseda.

Uporedivši to sa shematskim prikazom, nisam video da mu je išta promaklo. „Nisu tamo.“ Poslao sam sliku sa drona na našu zatvorenu fid vezu.

Miki je nakrivio glavu dok je proučavao video-snimak. Abene je zabrinuto pogledala u Hirune. Rekla je: „Onda su sigurno ovde, nedaleko od ove čaure, pokušavaju da nas uhvate u zamku?

Možda. Pronašao sam svoju nevidljivu lift čauru koja se zanosila u stranu, rekao joj da ode do čvorišta liftova najbližeg dronu i naredio dronu da ode liftom do čvorišta ispred geo-čaure. U roku od jednog minuta dron je bio u prilaznim hodnicima ispred vratanaca koja sam zapečatio i skenirao. Gledao sam ga kako snima prazne hodnike i čvorišta. Ništa. Botovi nam nisu postavljali zasedu na putu do šatla i nisu bili ispred geo-čaure.

Moja potencijalna strategija nije doživela katastrofalnu grešku ili išta slično, ali nešto mi je promaklo.

Dobro, ovo nije bio dobar trenutak da paničim. Vratio sam se do svog prvog kontakta sa dronom, do informacija koje sam dobio pre nego što je zaključan izvan mreže borbenih botova. Tu je bio unos za onaj treći aktivni bot. Bio je obeležen kao „aktivan, van dometa?

Pretpostavio sam da je bio van dometa zato što se zaputio ka mestu gde je šatl pristao, kako bi postavio zamku za nas kada pokušamo da se povučemo, ali nisam to znao.

Vratio sam se još dalje unazad. Vilken i Gert poslate su ovamo umesto ugovorenog GI obezbeđenja da zaustave/ubiju tim za procenu.

Zašto onda nisu stupile u akciju čim su stigle na tranzitnu stanicu?

Tamo je bilo toliko malo ljudi da im ne bi bilo teško da to urade. Da su stupile u akciju na stanici, bila bi im potrebna izlazna strategija, ali ovde u postrojenju izlazna strategija bila im je još potrebnija. Šatl tima nije mogao da prođe kroz crvotočinu. Moraće da se vrate do tranzitne stanice, ubiju osoblje Lučke uprave, koje će verovatno postavljati mnogo pitanja o tome šta se dogodilo sa ostatkom tima za procenu, i da ukradu brod koji može da prođe kroz crvotočinu. (Po mogućnosti brod bez bot-pilota koji će se energično opirati tome da bude ukraden.) To je zvučalo kao mnogo posla, posebno imajući u vidu činjenicu da u postrojenju ima borbenih botova, spremnih da unište uljeze, zašto je onda GrejKris unajmio nekog drugog?

Očigledan odgovor bio je da Vilken i Gert nisu bile ovde da ubiju tim, već su želele da uđu u postrojenje za teraformiranje jer je postojalo nešto drugo, podaci ili neki fizički predmet, što su nameravale da

izvuku. Ali nisu preduzele ništa kako bi bilo šta izvukle. Bio sam siguran da je Vilken bila iznenađena napadom borbenih botova, moja analiza je bila ispravna. Da li je Vilken i Gert uopšte poslao GrejKris, ili je u igri još neki korporativni ili politički entitet?

Bila mi je potrebna pomoć. Bio sam rastrojen, još uvek samo malo curio, a činilo mi se da čitavu večnost nisam mogao da gledam nikakve medije. U očaju, prekopirao sam sve svoje mogućnosti na stablo odlučivanja u vezi s potencijalnom strategijom/odlukama i ubacio ga na fid za Abene i Mikija.

Abene se lecnula, iznenađena velikom slikom u svom fidu. A onda joj se lice ukrutilo dok je proučavala dijagram. Miki je naneo sredstvo za zatvaranje rana na poslednju ranu od šrapnela na mojim leđima i prebacio se u režim za analizu. Još uvek polusvesna, Hirune nas je gledala sa zbunjenim izrazom na licu.

Na fidu, Abene je odvojila jedan od kvadrata sa pretpostavkom i pomerila ga od stabla. Rekla je: Ako pretpostavimo da je Vilken i Gert poslao GrejKris, onda one nisu ovde da bi bilo šta uzele nazad.

GrejKris je imao više nego dovoljno prilika da izvuče šta god je želeo kada je napuštao postrojenje. Oklevala je, usredsredivši se čas na jedan, čas na drugi kvadrat sa pretpostavkom. Mislim da treba da se zapitamo, šta GrejKris želi?

To je bar bilo lako. Rekao sam: Da uništi postrojenje. Da GudNajtLender Independent nije postavio vučni zrak, postrojenje bi se do sada urušilo u planetu.

Abene se namrštila dok je gledala kvadrate u kojima su bile navedene moguće izlazne strategije i u čemu je bio problem svake od njih. Zašto onda Vilken i Gert nisu poslate da unište vučni zrak?

Zapravo, možda i jesu.

Miki je naglas rekao: „Vilken je izmenila ekran na oklopu na svojoj desnoj podlaktici da pokazuje lokalno vreme u postrojenju.“ Poslao nam je sliku na fid: Vilken kako podešava ekran na svom oklopu. Slika je usnimljena kada sam zamolio Mikija da pogleda dve savetnice za

bezbednost dok su pakovale svoju opremu, kada se šatl spremao da se odvoji od tranzitne stanice. „Proverila je taj ekran približno pedeset sedam puta dok smo išli postrojenjem, dok nije pokušala da povredi Don Abene.“ Nisam to primetio, ali onda sam ponovo pustio deo svog snimka i pronašao to. Abene je polako rekla: „Vilken je znala da će se nešto dogoditi postrojenju i približno kada će se dogoditi. Nije mogla dugo da čeka, pre nego što je morala da se vrati do šatla. Kada je dobila priliku, poslala te je da te ubiju borbeni botovi i nameravala je da ubije mene i Mikija. Zatim bi rekla ostalima da je situacija beznadežna i naterala ih da se vrate na tranzitnu stanicu...“ Ponašanje borbenih botova počinjalo je da ima smisla. Ako su i oni čekali nešto, to je objašnjavalo zašto su zarobili Hirune. Odredili su jednog bota da se pozabavi nama. Da napadne, zgrabi zarobljenika, povuče se, ponovo napadne. Uništio sam ga kada je napao Vilken, ali ostala tri nisu odmah krenula za nama. Dva su bila u inženjerskoj čauri, a jedan je bio van dometa, i radio šta?

Abene je oštro udahnula. Rekla je: „Mora da je u pitanju vučni zrak.

GrejKris iz ovoga nema zapravo šta da izvuče.“ Na fidu, odgurnula je kvadrate sa pretpostavkama o akcijama hipotetičkog GrejKrisovog operativca koji se zaputio ka stanici. „Preko drona znamo da ne postoji kontrolor za borbene botove, niko ko im sa tranzitne stanice šalje naređenja. Oni su originalna oprema, zamišljeni da brane postrojenje dok se prirodno ne uruši u planetu, ne ostavivši nikakav dokaz da je to bila nelegalna rudarska operacija. Vilken i Gert nisu znale za botove i nisu poslate da nas ubiju, jer njihov cilj nije da nas ubiju. Cilj je da postrojenje bude uništeno, kao što je planirano. Ono što sprečava da ono bude uništeno je vučni zrak. Zato su Vilken i Gert poslate ovamo da urade nešto i mislile su da će jedina posledica tog nečega biti to što će vučni zrak otkazati, a mi ćemo biti primorani da napustimo postrojenje.

Svi bismo se vratili na tranzitnu stanicu, a one bi otišle sledećim teretnim brodom i niko ništa ne bi posumnjao.“ Izašla je iz fida i okrenula ka meni. „Ali šta su mogle da urade? Sve vreme su bile sa nama.“

Pomislio sam da je u pravu, a postojala je samo jedna stvar koje su mogle da urade a da ja ili neko u timu ne primeti. „Poslale su šifrovani signal.“ Kom signal, ne fid signal. Uz sve smetnje zbog oluje i, još važnije, zbog činjenice da ga nisam tražio, promakao mi je. „Da, da.“ Abene je podigla obrve. „Ali kome? Borbenim botovima?

Postoji li neko oružje, neki način da botovi odavde unište zrak?“ Okrenula se i pogledala u ostale konzole.

Proverio sam ponovo svoju vezu sa audiom šatla. Kejder je spopao Gert, pokušavajući da ode na postrojenje da potraži ostale, a Brais i Vajbol su ga podržavale. Nije bilo ni pomena o problemu sa vučnim zrakom. Sigurno su motrili na njega. Gert je uzvratila, govoreći da moraju da sačekaju kao što je dogovoreno. Premotao sam audio unazad. Želela je da sačekaju trideset minuta. Ekran kopača poslao je ping na fid, pokazavši da su kopači završili sa dopunjavanjem napajanja. Poslao sam Abene i Mikiju audio šatla na fid i seo u kontrolnu stanicu kopača. Šta god da je trebalo da se dogodi, dogodiče se uskoro.

Kada sam poslao prvi niz naređenja za tri kopača, Abene je rekla Mikiju: „Potrebni su nam senzori. Proveri sve konzole. Sve unutra biće upereno ka površini, ali možemo pokušati da preusmerimo...“ Odložio sam u pozadinu sve osim kopača. Abene je očigledno još uvek želela da spase postrojenje, ali moj prioritet je bio da odemo sa njega pre nego što se raspadne u atmosferi.

Tri kopača izvukla su se iz svojih kućišta i krenula duž spoljašnjeg dela donje polovine geo-čaure. Njihove mnogostruke ruke čvrsto su hvatale površinu dok su se kretali, a kamere su mi davale vrtoglavu sliku oluje. Nisu imali memorijska jezgra sa rudarskim protokolima, ali im za ono što sam želeo da urade neće ni biti potrebni.

Abene je aktivirala još jednu konzolu i podaci su iskočili iznad površine ekrana kada se Miki nagnuo nad njim. Hirune se podigla na noge i othramala do njih, naslonivši se na naslon stolice.

Morao sam da prekopiram neki specijalizovani kod sa konzole, ali

kada sam ga dobio, mogao sam da kontrolišem tri kopača kroz fid.

Dodelio sam im još jedan kanal u svom preopterećenom mozgu i ustao.

O, okej, jao. Bez njihovih protokola, bilo je nezgodno kontrolisati ih.

Morao sam praktično sva tri da navodim istovremeno. Trudeći se da mi glas bude ravan i strpljiv, rekao sam: „Moramo da idemo. Imate šest minuta.“ Abene je odmahnula rukom. „Samo što ga nismo uhvatili.“ Podsetio sam se da se još uvek pretvaram da sam bezbednosna jedinica pod ugovorom i stavio na fid odbrojavanje bez dodatnog komentara. Zatim sam uzeo Vilkenino oružje i opasač i stao pred vratanca.

Hirune je pogledala oko sebe, uzela komplet za prvu pomoć tamo gde ga je Miki ostavio i dohramala do mene. Bila je nesigurna na nogama i očigledno još uvek malo ošamućena, ali pošto ju je već jednom odneo borbeni bot, bilo je jasno da joj je za danas dosta.

Abene je ustala. „Da, tamo! Prekopiraj onu putanju, Miki.“ Miki je potvrdio i krenuo za Abene koja je izašla kroz vrata. „Nekakva konstrukcija je lansirana iz inženjerske čaure i zaputila se ka vučnom zraku. Borbeni bot koji nedostaje je sigurno na njemu i namerava da uništi zrak. Ta naređenja su sigurno bila u šifrovanom prenosu koji su Vilken i Gert poslale.“ To je sjajno! Ali brinuću o jebenom vučnom zraku kada nas izvučem sa ovog jebenog šatla! Dok sam gledao sopstveno odbrojavanje, otvorio sam tri kanala, svoj dron, Mikija i kopače. Ne, čekaj, trebala mi je i moja kamera. Četiri kanala. O, i audio-odela sa šatla. Pet kanala. Naložio sam dronu da uradi brzu proveru foajea i prilaz ka čvorištu za liftove, da se uveri da je bezbedno. Rekao sam: „Moramo da budemo brzi. Ne znamo gde su ostali borbeni botovi.“ Abene je klimnula glavom i zgrabila Hirune za mišicu. Hirune je prošaptala: „Kuda idemo?“ Abene ju je umirila. „Nazad u šatl. U redu je.“ Miki je potapšao

Hirune po ramenu.

Pritisnuo sam mehanizam za otvaranje na vratancima i zakoračio napolje. Od brzog pešačenja do čvorišta liftova zasvrbeo me je svaki nerv u ljudskoj koži. Dron je izviđao ispred nas, skenirajući, ali iracionalno sam očekivao da će botovi iskočiti iza sledećeg ugla.

Stigli smo do čvorišta i poslao sam napred dron u svom nevidljivom liftu. Abene i Miki pričali su preko fida, s vremena na vreme uputivši Hirune neki ohrabrujući komentar. Možda planiraju da me prodaju zbog delova, a ja nisam mogao da odvojim pažnju da poslušam. Napolju, kopači su se približili krivini geo-čaure. Moraće da prate kanal između nje i čaure staništa kako ih šatl ne bi primetio.

Lift je stigao do čvorišta najbližeg mestu gde smo pristali i dron je izleteo. Poslao sam ga u brzo izviđanje, uz i niz prilaz, pa kroz njega u sobu za dekontaminaciju, a onda gore da osmotri komoru šatla. Sken nije ništa očitavao i rekao sam dronu da se vrati do čvorišta liftova i zadrži položaj.

Lift se vratio i uveo sam ljude unutra. (I Mikija, ali trenutno sam ga svrstavao među ljude.) Naložio sam kopačima da malo ubrzaju. Želeo sam da se što je kraće moguće zadržimo u prilaznom hodniku do šatla.

Ako borbeni botovi odluče da ugrožavamo njihovu misiju, krenuli bi za nama, a znali su da mogu tamo da nas uhvate. Kada sam pokrenuo lift, poslao sam Abene video-snimak kopača kako bi imala nekakvu predstavu o tome šta će šatl uskoro videti, i rekao joj: „Kada otključam fid, poveži se sa Kejderom i reci mu da se uveri da svi napuste šatl.“ „Hoću.“ Klimnula je oštro glavom, stegla Hiruneinu ruku i ušao u Mikijev fid.

Kada je lift stigao do čvorišta, izašao sam čim su se vrata otvorila.

Krenuo sam ka sobi za dekontaminaciju, dok su me ljudi pratili, i poslao kopače do krivine čaure staništa i pravo unutra ka šatlu.

Preko svoje veze sa odelima za evakuaciju na palubi broda, čuo sam Vajbol kako kaže nešto na jeziku koji nisam učitao, a Kejder je rekao:

„Nešto se približava, nešto nepoznato se približava...“ Izdaleka, odnekud ispod palube, Gert je doviknula: „Šta? U kom smeru?“ Otvorio sam Abeneinu fid vezu i rekao joj: Sad. Uspostavila je privatnu vezu sa Kejderom i rekla: Kejdere, slušaj.

Bez pitanja, nemoj nikom da kažeš da sam ovde. Moraš odmah, ovog časa, sve da izvučeš sa šatla u postrojenje. Uradi šta god budeš morao, pretvaraj se da si u panici, ali izvedi sve. Vaši životi zavise od toga.

Kroz Abenein fid, čuo sam kada je Kejder aktivirao naređenje za hitnu evakuaciju koje je zatreštalo kroz fid tima i kom šatla. Gert je krenula gore ka palubi i prorezala: „Stani, stani, kuda...“ Mislio sam da će zarobiti Kejdera i Vajbol u pilotskoj kabini i ponovo bismo imali situaciju s taocima. Ali Kejder, koji je sigurno savet „pretvaraj se da paničiš“ shvatio ozbiljno, poslao je video kopača koji se približavaju sa senzora šatla na fid i dreknuo na ostale da izađu.

Stigao sam do hodnika i ugledao priključnu komoru kada su se vratanca šatla otvorila. Brais je bauljajući izašla, a polusvesni Edžiro se naslanjao na nju. Miki je dotrčao da im pomogne, Abene je ostala pozadi sa Hirune, a ja sam išao za njima.

Rekao sam jednom kopaču da pusti površinu postrojenja i obruši se na vrh šatla, gde će prednji senzor imati najbolji pogled. Abene je bila na Kejderovom fidu, ali bez kamera sam dobijao samo nejasnu zbrku utisaka.

(Kasnije sam preko kamere u Gertinom oklopu saznao da se, iznenada ugledavši na senzoru nešto veliko što je išlo na šatl, Gert trgla unazad iz prilaza palubi. Shvativši Kejderov nastup kao dokaz da će šatl biti rastrgnut, Vajbol je zgrabila Kejdera i, držeći ga pod miškom, bacila se pored Gert, iskoristivši slabiju gravitaciju u prilazu da se ne zakuca u pregradni zid. Kada su pali na pod hodnika, posrnuli su usled jače gravitacije, zateturali se i potrčali ka vratancima.)

U svakom slučaju, Kejder i Vajbol bacili su se kroz vratanca, a Gert je u svom oklopu sa napajanjem izašla za njima. Ja sam tada već stajao sa jedne strane vratanaca šatla, tako da je Gert videla samo ostale, zbunjene i uspaničene, sa Abene i Hirune i jednorukim Mikijem koji je pridržavao Edžira.

Skenirao sam njen oklop i našao pravi kod. (Proces je bio mnogo brži sad kada sam znao gde da tražim.) Baš kada je podigla svoje projektilno oružje, poslao sam komandu.

Oklop joj se zaledio u mestu, a ja sam joj ušetao u vidokrug. Osetio sam zadovoljstvo videvši izraz na njenom licu kada je shvatila šta se dogodilo. Da je koristila svoj sken, primetila bi me odmah ispred vratanaca, ali čak i sa fidom, ljudi ne mogu da misle na više od jedne stvari istovremeno.

Abene je rekla: „Sada moramo da se vratimo na šatl!“ Ostali su zahtevali odgovore, a ona je brzo objasnila dok ih je požurivala ka vratancima. Isključio sam to da proverim sve svoje ostale unose. Bez mojih naređenja, kopači su prešli u stanje mirovanja i zaustavili se u mestu. Dva su još uvek bila na površini čaure staništa, a onaj koji se podigao da se obruši na šatl spustio se na atmosfersku čauru. Zatim sam proverio dron koji sam ostavio u čvorištu liftova da nam čuva leđa.

Krenuo je da šalje sken tog područja, a onda se prenos naglo prekinuo. Osetio sam kako je veza pala, a dron se ugasio poput svetla.

Rekao sam: „Abene, Miki, botovi!“ Prešao sam sobu, skinuvši Vilkenino projektilno oružje sa leđa.

Abene je povikala: „Ukrcavaj se, odmah!“ Stigao sam do ulaza i počeo da skidam eksplozivna pakovanja sa Vilkeninog opasača, aktiviram ih i bacam niz hodnik. Još uvek sam imao Mikijevu kameru kao kanal i odložio je u pozadinu, ali periferijski sam bio svestan ljudi koji se batrgaju da izvuku Edžiro i Hirune kroz komoru i Abene koja govori Mikiju da pokupi Gert i unese je. Negde u

tom trenutku borbeni bot doleteo je iza ugla i prvo eksplozivno punjenje se aktiviralo.

Ispalio sam tri projektila, tek da ga navedem da pomisli da ću stajati ovde kao budala i pucati u njega, a onda sam potrčao nazad preko sobe.

Eksplozije u hodniku zadržale su bota dovoljno da ljudi i Miki unesu Gert i obezbede komoru. Bacio sam se kroz komoru i pritisnuo zatvaranje u slučaju nužde. Oba vratanca su se zatvorila.

Konačno, vratio sam ove jebene ljude na ovaj jebeni šatl.

Borbeni bot je udario o spoljašnja vratanca silinom kao da je u nas udario drugi manji šatl. Poslao sam Abene: Moramo da idemo.

Spone su popustile i šatl se odvojio od komore. Proverio sam pogled preko kamere spoljašnjih vratanaca i video borbenog bota kako stoji na otvorenom otvoru za pristajanje, držeći se za zidove dok se komora dekompresovala. Iza njega je bio još jedan. Miki je stajao pored mene i podelio sam sliku sa njim preko naše fid veze. Rekao je: „Oni botovi su bili podmukli, bezbednosna jedinice.“ Gubio sam vezu kako smo se udaljavali, ali jedan od mojih kopača je bio dovoljno blizu komori, skupljen, zgrčen u stanju mirovanja.

Poslao sam mu poslednju zapovest, a on je trgnuo naniže svoju veliku šaku, istrgao prvog bota iz otvora i smrskao ga. ,Joj“, prokomentarisao je Miki. Bezbednosna jedinice, zašto mi se više ne obraćaš preko fida?

Miki je znao zašto, inače ne bi pitao.

Zaobišao sam ga i krenuo niz prilazni hodnik. Miki je rekao na fidu: Nisam te odao dok nisam morao.

Krenuo sam hodnikom ka prostoru za posadu. Miki je pokupio Gert i krenuo za mnom. Preko kom audio-signala, pratio sam Abene dok je ostalima iznosila kratku verziju onoga što se dogodilo Vilken, kako sam spasao Hirune, kako je Vilken raznela Mikijevu nesrećnu šaku, kako sam ja spasao nju i Mikija, i tako dalje. Imao sam podatke za doktorku

Mensu iz geo-čaure, spasao sam Mikijeve glupe ljude, želeo sam samo da odem odavde.

Zakoračio sam u prostor za posadu. Kejder i Vajbol su bili u pilotskoj kabini, ali ostali su bili ovde, iako su Edžiro i Hirune bili skljokani u sedištima. Edžiro je delovao ošamućeno, ali budnije od Hirune, koju je verovatno trebalo smestiti u medsistem. Miki je postavio Gert na noge i svi su na sekund zurili u nju, a onda u mene.

Brais je ustala, okrenuvši se ka lebdećem ekranu. Na njemu je bio prikazan senzorni pogled na vučni zrak iznad postrojenja. „Da, eno ga.

Objekat se kreće ka vučnom zraku.“ Abene je delovala smrknuto. „Mislimo da je u pitanju radilica iz inženjerske čaure. Jedan od borbenih botova se ukrcao.“ Rekao sam: „Don Abene, moramo da se vratimo na tranzitnu stanicu što je pre moguće. Kada vučni zrak omane, mogao bi da ošteti šatl.“ Pretpostavljam da bi mogao. Ne znam, zvučalo je dobro.

Na mom fidu, Miki je rekao: Nikada ranije nisam pričao sa botom koji je kao ja. Imam ljudske prijatelje, ali nikada nisam imao prijatelja koji je kao ja.

Morao sam da se ugrizem za obraz da bi mi lice ostalo neutralno kao kod bezbednosnih jedinica. Želeo sam da blokiram Mikijev fid, ali morao sam i dalje da ga nadgledam za slučaj da ljudi počnu da spletkare protiv mene. (Znam, zvuči paranoično. Ali Miki i Abene su znali da sam izmislio savetnicu Rin i morao sam da se izvučem pre nego što to kažu nekom ljudskom biću koje je znalo koliko takvo ponašanje zapravo nije normalno za bezbednosnu jedinicu.)

Na komu iz pilotske kabine, Kejder je rekao: „Moramo da odlučimo u roku jednog minuta, jeste li sigurni u vezi s ovim?“ Čekaj, šta? Premotao sam unazad svoj snimak i poslušao Braisa kako kaže: „Možemo da iskoristimo šatl da skrenemo radilicu sa kursa.

Naš štit će zaštititi naš trup...“

Začkiljivši u ekran, Edžiro je rekao: „Ali zar radilica ne bi mogla da se vrati i pokuša ponovo?“ Brais je odmahnula glavom, još uvek gledajući projekciju leta. „Izvukla sam specifikacije za taj model brzinca. Namenjen je za održavanje postrojenja i potrebna mu je fid veza sa inženjerskom čaurom da bi funkcionisao. Možemo da ga gurnemo van dometa i izgubiće kontrolu nad navigacijom.“ O, sjajno. Koliko će nam trebati za to?

Dok sam stigao do stvarnog vremena, već su odlučili da to urade, samo su se prepirali oko pojedinosti.

Stajao sam i gledao prilike koje su sijale na ekranu, dok je Kejder približavao šatl brzincu. Priznajem, pogledao sam još malo epizodu koju sam pauzirao dok se ovo događalo. (Trajalo je samo šest minuta, ali bilo je to dosadnih šest minuta, okej?) Osim toga, Miki je prišao, tužno stao pored Abene i zurio u mene, a ja sam ga ignorisao. Abene je mislila da je Miki tužan zbog izgubljene šake i neprestano ga je dodirivala i govorila mu da će je srediti čim se vrate na stanicu.)

(Dobro je što nemam stomak i ne mogu da se ispovraćam.) Šatl je konačno odgurnuo radilicu sa njenog kursa, dramatično spasavši vučni zrak i GudNajtLender Independetovu investiciju četrdeset sekundi pre isteka vremena. (Jupi!) Ljudi su čestitali jedni drugima, a Abene i Brais su pomogli Hirune da ustane kako bi mogli da je odvedu do ambulante. U postrojenju je ostao još jedan borbeni bot, ali to je zvučalo kao problem nekog drugog. Šatl je izmenio kurs i krenuo nazad ka stanici, a mi smo već bili dovoljno blizu da mogu da pingujem Brod kroz fid. Odgovorio je pingom, još uvek me čekajući.

Laknulo mi je.

I čuo sam zveckanje iz pravca vratanaca.

Nisam stručnjak za svemir, ali bio sam prilično siguran da stvari ne bi trebalo da udaraju o vratanca. Možda su u pitanju bile krhotine brzinca, ali jednostavno sam znao da nisu. Proverio sam kameru

vratanaca i dobio široki ugao lica borbenog bota.

Sledeća veza poništila je fid sa stanice, privremeno izbrisavši sve moje veze [Cilj: ubiti uljeze.]

Joj, sranje.

Blokirao sam bota sa svog fida i uzviknuo: „Uzbuna! Opasnost od prodora u komoru!“ Poslao sam Mikiju slike sa kamere na vratancima i kroz njega na fid ostatka tima. Ljudi su se zaledili i činilo mi se da je prošla čitava večnost i da mi neće verovati. Ali zaboravio sam koliko se sporo ljudi kreću kada sam zapravo usredsređen na ono što radim.

Kejder je aktivirao opštu uzbunu i zapečatio dvoja unutrašnja vratanca između komore i prostora za posadu. Sjajno, to bi mi kupilo minut, možda dva.

Rekao sam Abene: „Odvedi sve u pilotsku kabinu.“ Tamo su bila još jedna vratanca i možda mi kupi još jedan minut. Skrenuo sam ka prilazu u odeljak odmah ispod nas, gde su Gert i Vilken smestile svoju opremu.

Kada sam izašao iz prilaza, čuo sam Abene kako viče: „Idemo, idemo“, i znao sam preko fida tima da je šatl na putu za stanicu, a Vajbol je sažeto objašnjavala Lučkoj upravi da će nas rastrgnuti borbeni bot.

(Iskreno, nisam ni sam znao šta će obezbeđenje stanice uraditi u vezi s tim. Zapravo, siguran sam da se obezbeđenje stanice usralo od straha gotovo onoliko koliko sam se i ja usrao, metaforički.)

Kamera na vratancima mi je korisno pokazala kako su spoljna vratanca rasturena, a onda je fid zapištao i ugasio se. Bot je do sada već radio na prvim unutrašnjim vratancima. Stigao sam do odeljka i video da su Vilken i Gert ostavile jedan sanduk, pored onih praznih u kojima su bili njihovi oklopi, veliko projektilno oružje, eksplozivna pakovanja i municija. Otvorio sam preostalo pakovanje i našao još jedan komplet malih punjenja, kakav se više koristio za probijanje sigurnosnih vrata i vratanaca. Tu je bila torba koja je delovala prazno kada sam je zgrabio i upotrebio sam je da pokupim punjenja i nešto dodatne municije za

projektilno oružje koje sam nosio na leđima. Neće biti od velike koristi, jer sam sumnjao da ću imati vremena da ga upotrebim. Možda je trebalo da odvojim vreme da pokušam da utvrdim položaj, umesto što sam došao ovamo u nadi da ću naći pristojno oružje za uništavanje botova.

U borbi sa botovima, zbog malih grešaka poput ove mogli biste da budete rastrgnuti.

Na fidu, čuo sam Abene i Brais kako podižu Hirune uz prilaz u pilotsku kabinu. Već su uneli gore Edžira. Na mom fidu, Miki je rekao: Požuri, požuri. Abene mu je rekla da donese Gert i sada ju je držao.

Borbeni bot je udarao o vratanca ka prostoru za posadu. Uspravio sam se, okrenuo i tada sam video skladište opreme tima za procenu.

Bilo je sanduka i polica sa instrumentima za ispitivanje životne okoline i uzimanje uzoraka. Jedan je bio rezač jezgra, napravljen da vadi fine okrugle cilindre iz zidova stene, koji god bio razlog zašto to ljudi rade. Bio je to produžetak zamišljen da se prikači za uređaj za uzimanje uzoraka, ali verovatno su ga imali jer je Miki bio dovoljno snažan da ga podigne i upotrebi; to je dugačka cev koja koristi usmerene eksplozivne sekače kako bi vadila metar dugačke komade.

Prebacio sam ponovo oružje preko leđa, zgrabio rezač sa police, uključio njegov mrežni uređaj i popeo se uz prilaz.

Zakoračio sam nazad u prostor za posadu, baš kada je Miki ubacio Gert posle Abene i pritisnuo ručno zatvaranje vratanaca. Pala su, a Miki se okrenuo. Rekao sam mu: Miki, izlazi odavde! Idi sakrij se u prostoru za teret!

Ne, Rine, rekao je, pomoći ću ti!

Na fidu, Abene se prodrala na Mikija da uđe sa njima, reći će Kejderu da otvori vratanca, samo neka on uđe – A Miki joj je rekao: Prioritet je da zaštitim svoje prijatelje.

Prioriteti se menjaju, poslala je Abene. Prioritet je da zaštitiš sebe.

Ta izmena prioriteta je odbijena, rekao joj je Miki.

Rezač jezgra se aktivirao i pristupio mom fidu da prenese snimljeno upozorenje i koristan niz uputstava. Pa da, hteo sam da deaktiviram bezbednosne protokole, hvala na pitanju.

Nameravao sam da dam rezač jezgra Mikiju, kako bi mogao da smakne borbenog bota dok mu ja skrećem pažnju. Ali borbeni bot je razneo vratanca i iznenada se našao u prostoru za posadu sa nama i nije bilo vremena za planiranje ili za strategiju.

Bot je znao da sam tamo i okrenuo se, posegnuvši ka meni kada sam podigao rezač. Miki se odupro nogama o vratanca koja su štitila prilaz u pilotsku kabinu i odgurnuo se. Poleteo je preko kabine, a njegovo telo preseklo je kroz lebdeći ekran, pravo u glavu borbenog bota. Ne znam da li je Miki pokušavao da odvrati borbenog bota, ili je video mene kako idem u sličan napad na bota koji je krenuo na Vilken, pa je pokušavao da kopira tu tehniku. Iz hermetički zatvorene komore izbio je vazduh, niz prilazni hodnik, pa kroz uništenu vazdušnu komoru i kada je Miki skočio, nalet mu je dao dodatno ubrzanje.

Bot je uhvatio taj pokret i okrenuo se od mene, podigao se i pružio jednu ruku da uhvati Mikija za torzo. Iskoristio sam priliku, bacio se i zabio rezač jezgra uz bok bota, tamo gde mu je bio mozak. Aktivirao sam rezač. Nisam imao vremena da se pripremim, trzaj me je oborio unazad i na tri sekunde nisam ništa video.

Bio sam opružen na palubi, a jedino što sam čuo kroz fid bili su ljudi koji viču iz pilotske kabine, ljudi koji viču preko koma iz Lučke uprave i sirena za uzbunu sa šatla koja je svima davala do znanja da se vazduh upravo eksplozivno ispraznio usled prodora kroz komore.

Odgurnuo sam sa sebe rezač jezgra i uspravio se. Znam da sam u nekom trenutku čuo Abene kako vrišti u agoniji, ali nisam bio siguran kada se to dogodilo.

Borbeni bot je još uvek stajao, ali se nije pomerao, a zglobovi su mu bili zaleđeni. Rezač jezgra mu je prošao kroz torzo sa jedne na drugu stranu i izvadio pravilni prosečni presek zaštitnog štita i botovih procesora. Jezgro je bilo izbačeno kroz zadnju stranu rezača i palo na palubu. Shvatio sam da je to ono što me je pogodilo u glavu.

Pretpostavljam da sam ga, uprkos uputstvima, pogrešno držao.

Miki je bio skljokan ispred bota i nešto je delovalo pogrešno.

Podizao sam se na noge, pokušavajući da vidim kako je Miki oštećen, a onda sam se zaledio. Nešto je delovalo pogrešno zato što su Mikijeve grudi bile smrskane, njegov procesor, memorija, sve ono što ga je činilo Mikijem zgnječeno u ništavilo jednim stiskom šake borbenog bota.

Samo sam sedeo na palubi. Šatl se približio stanici, a ljudi su bili na komu i pričali sa Lučkom upravom iz pilotske kabine. Nisu mogli da spuste vratanca pilotske kabine zbog prodora kroz komoru, a ja nisam odgovorio na njihove pokušaje da me pozovu preko fida i koma. I dalje sam slao snimke sa svoje kamere na fid tima i videli su borbu i Mikijeve poslednje trenutke iz moje tačke gledišta. Pre nego što sam prekinuo svoju fid vezu sa njima, čuo sam Abene kako jeca, Hirune koja pokušava da je uteši, ostale kako preneraženo mrmljaju.

I meni je potreban vazduh, mada ni blizu onoliko koliko ljudima i možda sam se zbog njegovog nedostatka osećao tako usporeno i iskopčano. Upotrebio sam fid stanice da ponovo pingujem Brod, rekao mu da se odvoji od stanice i dao mu lokaciju zbornog mesta. Njegova smirena potvrda delovala je čudno, kao da je sve uobičajeno i da se nije dogodilo ništa katastrofalno.

Vajbol je pokucala sa druge strane vratanaca pilotske kabine, doviknuvši: „Bezbednosna jedinice, jesi li unutra? Molim te, odgovori!“ Morao sam da izađem odavde. Podigao sam se na noge i krenuo niz hodnik do ormarića sa odelima za slučaj nužde. Obukao sam puno odelo za evakuaciju sa mlaznjacima za manevrisanje, i od mlaza vazduha kada sam zatvorio kacigu osetio sam se još budnije. Uverio sam se da sam ostavio ormarić otvoren i da sam otkačio ostala odela tako da će, ako neko primeti da jedno nedostaje, pretpostaviti da se to dogodilo za vreme napada i da je odelo odvučeno zajedno s ostalim otpadom. Želeo sam da pomisle da se to dogodilo i sa mnom, da sam isisan kroz komoru

u komadima. Zatim sam otišao niz hodnik do uništene komore, izvukao se kroz nju i otišao.

Nisam ranije koristio ovakvo odelo (obično ne dopuštaju ubibotovima da lebde po svemiru bez nadzora), ali interni fid sa uputstvima bio je od velike pomoći. Do trenutka kada je Brod stigao, mogao sam već da se ubacim u njegovu vazdušnu komoru kao profesionalac.

Stanici bi izgledalo kao da je Brod zastao da propusti šatl, kako bi mogao bezbedno da pristane u slot Lučke uprave. Nisam verovao da će iko na senzorima tražiti odbegle bezbednosne jedinice u odelima za evakuaciju.

Nakon što sam prošao kroz komoru i naložio Brodu da malo pojača protok vazduha, rekao sam mu da nastavi svojom uobičajenom putanjom ka crvotočini i stanici HevRaton. Skinuo sam odelo, bacio ga u stranu, zajedno sa Vilkeninim oružjem i torbom sa municijom koje sam dohvatio iz sanduka. Seo sam na palubu i počeo metodički da proveravam svu opremu, da se uverim da nema tragača.

Abene je pokušala da izmeni Mikijev prioritet na to da spase sopstveni život, a on je to odbio. Što je značilo da je ona omogućila tu opciju u njegovom programiranju, tu sposobnost da upotrebi sopstveno rasuđivanje u kriznoj situaciji. On je odlučio da je njegov prioritet da spase svoje ljude, a možda i mene. Ili je možda znao da ne može da spase nikog od nas, ali je želeo da meni pruži šansu da pokušam. Ili nije želeo da se sam suočim sa botom. Šta god da je bilo u pitanju, nikada neću znati.

Ono što jesam znao bilo je to da je Abene zaista volela Mikija. To me je zabolelo na više načina. Miki mi nikada ne bi mogao biti prijatelj, ali je bio njen prijatelj i, još važnije, ona je bila njegov prijatelj.

Instinktivna reakcija u kriznom trenutku bila je da kaže Mikiju da spase sebe.

Pošto sam proverio eksploziv i municiju u torbi, našao sam lažni džep na dnu. Unutra je bilo nekoliko paketa identifikacionih oznaka i

neki drugačiji memorijski štapići, veći od onih koje sam držao u svojoj ruci. Uspravio sam se i našao čitač u teretnoj konzoli.

Pa, to je zanimljivo.

Mrzim da marim za stvari. Ali izgleda da kad jednom počneš, ne možeš tek tako da prestaneš.

Nisam nameravao da tek tako pošaljem podatke iz geo-čaure doktorki Mensi. Odneću joj ih lično. Vraćam se.

Zatim sam legao na pod i počeo Uspon i pad meseca utočišta od prve epizode.

IZLAZNA STRATEGIJA

PRVO POGLAVLJE

Kada sam se vratio na Stanicu HevRaton, grupa ljudi pokušala je da me ubije. Imajući u vidu koliko sam razmišljao o tome da ubijem grupu ljudi, to ima smisla.

Brod se približavao, a ja sam nestrpljivo čekao da uhvatim HevRatonov fid. Pošto je Brod bio letelica sa minimalnim kapacitetom i bot-pilotom i imao inteligenciju i ličnost generatora toplotnog štita, pratio sam i sve njegove unose i uhvatio upozorenje za navigaciju kada je stiglo. (Znao sam da me Brod ne bi namerno izdao, ali šanse da to uradi nenamerno iznosile su dobrih 84 procenata.)

Upozorenje je stiglo od Lučke uprave HevRatona i naredilo Brodu da skrene sa svog uobičajenog slota ka privatnim komercijalnim dokovima i ode do drugog dela u javnoj zoni za ukrcavanje putnika.

Još uvek sam imao shematski prikaz HevRatona od onda kada sam se ovde ukrcao na Brod na putu za Milu. Video sam da je deo zone ukrcavanja odmah do dokova Lučke uprave, gde se nalazila tačka aktiviranja za bezbednosni tim stanice.

Ma ne, to uopšte nije sumnjivo.

Da li je to bilo zbog mene? Možda, verovatno? Brod je prevozio Vilken i Gert, koje su bile poslate da sabotiraju pokušaj GudNajtLender Independenta da ponovo preuzme GrejKrisov napušteni objekat za teraformiranje, tako da je možda bilo i zbog njih. Vilken i/ili Gert su sada, nadajmo se, negde u rukama Gl-a, koji je možda od HevRatona zatražio da obavi rutinsku pretragu za dokazima.

Nije bilo važno. Ako bilo ko čeka Brod, ne smem da budem na njemu kada bude pristao.

Mogao bih da usmerim Brod do nekog drugog doka, ali to nije bila sjajna ideja. Lučka uprava ne samo što bi znala da je to uradio neko na brodu, već i da se neko vozi teretnim transporterom sa bot-pilotom, u čijem fid manifestu je stajalo da trenutno putuje bez posade ili putnika i da je na minimumu održavanja životnih funkcija. Čak su i velike i teško naoružane stanice poput HevRatona morale da budu oprezne ako uoče da im se približava nešto neprijavljeno, za šta bi se moglo ispostaviti da su napadači koji pokušavaju da se ukrcaju. (Bio bi to glup pokušaj, pošto Brod ne bi mogao da nosi dovoljno napadača da urade išta više osim da mučno poginu u zoni ukrcavanja, ali ceo život sam proveo radeći na ugovorima za obezbeđenje, pokušavajući da sprečim ljude da ne naprave slične katastrofalne gluposti.) Ovo će možda dovoljno zabrinuti staničnu komandu da zapuca na Brod. Brod možda nije pokazivao nikakve reakcije, ali svojski se trudio i nisam želeo bude povređen.

Zato je bilo dobro što sam još uvek imao odelo za evakuaciju.

Upotrebio sam ga da pobegnem sa Abeneinog šatla posle napada borbenih botova – još jedan događaj koji bih voleo da mogu da izbrišem iz svoje memorije. (Takva sećanja nije moguće obrisati. Mogao bih da obrišem stvari iz svoje baze podataka, ali ne i iz organskih delova svoje glave. Kompanija je nekoliko puta prečistila moju memoriju, uključujući i ceo onaj incident kada sam se poneo kao masovni ubica, i slike su i dalje bile tu, poput duhova u nekoj beskonačnoj istorijskoj porodičnoj dramskoj seriji.)

(Volim beskonačne istorijske porodične dramske serije, ali u stvarnom životu duhovi su mnogo neugodniji.)

Nešto ranije, pripremajući se za dolazak na stanicu, spakovao sam odelo za evakuaciju u ormar sa zalihama. Pretpostavio sam da će, s obzirom na to da Brod retko prevozi putnike zajedno s teretom, proći dosta vremena dok neko konačno ne primeti da ga nema u inventaru i zapravo proveri njegovu dokumentaciju i registracije. Počeo sam brzo s raspakivanjem.

Zaista nisam želeo da me uhvate.

Nagurao sam svoju torbu ispod jakne, obukao odelo i aktivirao ga.

Kada je Brod izveo manevar pristajanja i zaustavio se na dodeljenom slotu, prošao sam kroz vazdušnu komoru teretnog modula na suprotnoj strani. Dronovi Broda okupili su se da me gledaju, tužno pišteći, zbunjeni što izlazim na pogrešna vrata. Kada se Brod prikačio za stanicu, izašao sam kroz vazdušnu komoru i poslao zahtev da se zatvori i zapečati. Dok sam prolazio duž spoljašnje površine Broda, obrisao sam poslednjih nekoliko delića sebe iz njegove memorije.

Zbogom, Brode. Bio si tu kada je trebalo.

Ako je izveštaj o onome što se dogodilo na Miluu poslat nekim bržim transporterom (Brod se, u najboljem slučaju, kretao lagano), vrlo verovatno je stigao ovamo pre mene. Možda znaju da je Bezbednosna jedinica stigla na Milu, spasla neke ljude, nije uspela da spase bota u ljudskom obliku, ubila boga u tri borbena bota, a Brod je jedini transporter koji je napustio Milu odmah nakon što se sve ovo izdešavalo.

Malo bi zabašurilo situaciju ako ne budem bio na brodu kada budu pretraživali, bez ijednog traga o mom boravku tamo. Nije kao da mi je bila potrebna hrana ili da koristim odlaganje otpada. Iskoristio sam nešto više vazduha i tuš, ali prečistio sam evidenciju o recikliranju.

Forenzičari bi uzimanjem uzoraka mogli da pokažu da sam bio tamo.

Kada bi forenzičari radili kao na zabavnim medijima, mada, kad malo razmislim, nemam pojma da li zaista ne rade tako.

(Napomena samom sebi: pogledati kako rade pravi forenzičari.)

Stigao sam do zida stanice, fizički skenirajući da li ima sigurnosnih kamera ili dronova ili čega god, istovremeno tražeći fid ili kom signale.

Drugi brodovi bili su prikačeni nedaleko odatle, ali video sam samo trupove i glomazne teretne module, nije bilo velikih prozora kroz koje ljudi gledaju i pitaju se ko je ta zalutala odbegla bezbednosna jedinica u odelu. Uhvatio sam nekoliko signala, ali to su bili ili detektori otpada, ili uputstva za teretne botove. Sledio sam niz magnetnih klema koje su teretni botovi koristili da pričvrste module za stanicu i našao bota koji je upravo uklanjao modul iz velikog teretnog transportera. Ušao sam na

fid kanal bota i proverio njegove radne naloge. Transporterom na kome je trenutno radio upravljao je bot-pilot, posada je bila na odsustvu, a putnici su se iskrcali. Pitao sam teretnog bota da li mogu da uđem na transporter pre nego što ubaci novi prazni modul. Rekao je da mogu.

(Ljudima nikada ne padne na pamet da svojim botovima kažu nešto u fazonu: ne odgovaraj slučajnim osobama koje tumaraju izvan stanice.

Botovima je naloženo da prijave i odbiju pokušaje krađe, ali niko im nikada ne kaže da ne odgovaraju na ljubazne molbe drugih botova.)

Ušao sam u praznu modul konstrukciju i popeo se do vazdušne komore. Pingovao sam transporter, a on je odgovorio pingom. Nisam imao vremena da ga podmitim, pa sam mu poslao zvanični sigurnosni kod staničnog tegljača, koji sam upravo izvukao iz memorije teretnog bota i pitao ga da li bih mogao da uđem i prođem tuda do doka. Rekao je da mogu.

Prošao sam kroz komoru, skinuo odelo za evakuaciju i našao ormarić da ga u njega spakujem. Kod glavne vazdušne komore, pozajmio sam sigurnosnu kameru da i sam bacim pogled. Još na Brodu, u jedinici za čišćenje u toaletu za putnike, uklonio sam krv i tečnost sa svoje odeće, ali na Brodu nije bilo ničega da sredim rupe od projektila i šrapnela. Srećom, jakna koju sam nosio bila je tamna i rupe nisu bile toliko upadljive, a kragna na košulji je bila taman dovoljno visoka da pokrije onesposobljeni port u mom zatiljku.

To obično nije predstavljalo problem, jer većina ljudi nikada nije videla bezbednosnu jedinicu bez oklopa i pretpostaviće da je port samo nadogradnja. Ako su me ljudi koji su skrenuli Brod tražili, verovatno su znali da će bezbednosna jedinica bez oklopa izgledati kao augmentovani čovek.

(Verovatno sam previše razmišljao o ovome. Dešava mi se; to je zbog nespokojstva koje dolazi s tim što si delom organski ubibot. Dobra strana je bilo to što si paranoično obraćao pažnju na detalje. Loša strana je takođe bilo to što si paranoično obraćao pažnju na detalje.)

Proverio sam da li koristim kod koji sam zapisao kako bih se uverio

da su moj hod i govor tela više ljudski, izbrisao sam se iz evidencije transportera i izašao kroz glavnu vazdušnu komoru na stanične dokove.

Već sam bio u fidu, koristeći ga da hakujem dronove za skeniranje oružja na stanici, rekavši im da ih ignorišu. Uvek je bilo važno hakovati skenere oružja, pošto sam imao dva energetska oružja ugrađena u podlaktice. Ovoga puta je bilo još važnije, jer sam između ostalog u torbi imao projektilno oružje koje probija oklop i municiju.

Bilo je to jedno od Vilkeninog i Gertinog oružja koje sam uzeo kada sam odlazio sa Milua. U povratku sam iskoristio alat na Brodu da ga rasturim i sastavim u kompaktniju formu, tako da ga je bilo lakše sakriti.

I tako sada više nisam bio samo odmetnuta jedinica, bio sam odmetnuta jedinica koja je nosila oružje dizajnirano da gađa oklopljeno obezbeđenje. Što je, pretpostavljam, bilo u skladu sa očekivanjima ljudi.

Ali sada je bilo mnogo lakše prevariti skener za oružje nego kada sam to uradio prvi put u odlasku sa Port FriKomersa. Delom zato što sam naučio cake različitih sigurnosnih sistema sa kojima sam se susretao. Ali ono što je stvarno pomoglo bilo je to što je sve ovo kodiranje i rad sa različitim sistemima u hodu otvorilo neke nove nervne puteve i prostor za obradu. Primetio sam to na Miluu, kada sam baratao višestrukim unosima bez pomoći centralnog ili bezbednosnog sistema, do tačke kada sam mislio da će mi mozak implodirati. Ko bi rekao, naporni rad ti stvarno pomaže da se poboljšaš.

Prateći svoju mapu, napustio sam bezbednu (navodno bezbednu) oblast oko doka i krenuo stazom ka staničnom trgovinskom centru.

Prolazila je kraj javne zone ukrcavanja i doka Lučke uprave, gde je Brod bio usmeren.

Do sada sam se već dovoljno često našao u gomilama ljudi i ne bi trebalo da paničim – vozio sam se transporterom sa čitavom grupom ljudi koja je mislila da sam augmentovani čovek savetnik za obezbeđenje i gotovo sve vreme razgovarala sa mnom. Samo što ipak jesam osećao malo panike.

Trebalo bi da sam dosad to prevazišao.

Svaki nerv u mom organskom delu trznuo se kada sam se utopio u veliku grupu putnika na transporteru. Pomaže to što su na ovakvim stanicama ljudi i augmentovani ljudi rastrojeni. Svi su stranci, svi proveravaju fid tražeći informacije, komunikaciju ili zabavu dok hodaju. Kada je staza prošla ispred slota Broda, ugledao sam veliku grupu dole na spratu za ukrcavanje. Zajedno sa ostalim ljudima iz gomile, okrenuo sam glavu i pogledao dole.

Njih dvadeset troje u odelima sa napajanjem, svi teško naoružani, stajali su u redu za operaciju ukrcavanja. Niko od njih nije bio u oklopu bezbednosne jedinice, a ja nisam hvatao pingove, tako da su verovatno svi bili ljudi ili augmentovani ljudi. Četrdeset sedam bezbednosnih dronova različitih veličina i sa različitim naoružanjem kružilo im je nad glavama u roju spremnom za akciju. Uhvatio sam jedan bezbednosni dron stanice i naredio mu da zumira oznaku na ramenu na jednom odelu. Nisam je odmah prepoznao, osim činjenice da to nije bila oznaka stanice HevRaton. Obeležio sam je da kasnije izvršim pretragu slike.

Obezbeđenje stanice HevRaton je bilo tu, ali bili su kod ulaza u zonu Lučke uprave i posmatrali operaciju ukrcavanja. Dakle, ko god to bio, potpisao je ugovor sa HevRatonom da dovede naoružani tim. To je skupo. I zabrinjavajuće. Ne treba ti dvadeset troje ljudi u odelima sa napajanjem i flotila bezbednosnih dronova za pretragu dokaza.

Stanično obezbeđenje je sigurno koristilo sopstvene dronove da motri na zaštitarsku kompaniju koja gazi po njihovom delu doka.

Proverio sam bafer drona staničnog obezbeđenja koga sam uhvatio i našao gotovo sat vremena presretnutog kom saobraćaja. Preuzeo sam ga i izvršio pretragu za reči bezbednosna jedinica. Gotovo odmah sam dobio rezultat.

Bezbednosna jedinica. Misliš da je ta stvar stvarno na brodu?

Informacije kažu da je moguće. Ja...

Sa svojim kontrolorom?

Nema kontrolora, tupsone, zato ih zovu odmetnicima.

O da. Bilo je zbog mene.

Na objektu za teraformiranje/ilegalnoj platformi za iskopavanje tuđinskih ostataka u Miluu, Vilken i Gert su me prepoznale kao bezbednosnu jedinicu. To mi je u tom trenutku dobro došlo, ali nisam želeo da se nešto takvo ponovo dogodi.

Nikad više.

Moj prijatelj KIT izmenio je moju konfiguraciju, uklonivši oko centimetar sa mojih ruku i nogu kako ne bih odgovarao skenu za standardni oblik tela bezbednosne jedinice. Zahvaljujući KIT-ovim izmenama u mom kodu, na delovima mog tela izrasle su retke, meke dlačice nalik na ljudske, a moja koža se spajala sa ivicama mojih neorganskih delova, tako da su više ličili na nadogradnju. Izmene su bile jedva primetne, za šta je KIT mislio da će umanjiti sumnje ljudi na subliminarnom nivou. (KIT ume da bude tako pretenciozan.)

Zahvaljujući izmeni u kodu, obrve i kosa na glavi su mi postali gušći, što je učinilo da mi lice izgleda mnogo drugačije nego što bi trebalo da se postigne jednom tako neznatnom izmenom. Nije mi se sviđalo, ali bilo je neophodno.

Ali promena nije bila dovoljna da prevari ljude upoznate sa bezbednosnim jedinicama. (Istina, odalo me je kada sam se pred Vilken i Gert ustrčao uza zid, pre nego što su i stigle bolje da me pogledaju.)

Mogao sam da kontrolišem svoje ponašanje (dobro, uglavnom), ali morao sam da kontrolišem svoju pojavu.

I zato sam dok sam još bio na Brodu upotrebio KIT-ove šablone da privremeno izmenim svoj kod kako bi mi kosa na glavi ubrzano izrasla.

(Ubrzano, kako bih, ako zajebem i počnem da podsećam na dvonožno dlakavo čudovište iz medija, ipak imao šanse da to ispravim.) Dozvolio sam da mi kosa na glavi izraste još dva centimetra, a onda je zaustavio kada sam postigao šta sam želeo.

Da proverim rezultate, izvukao sam sliku iz svog arhiviranog videa i našao dobar snimak svog lica sa kamere doktorke Mense. Obično ne koristim kamere da gledam svoje lice – jer zašto bih, dođavola, to želeo – ali tada sam bio pod ugovorom i još uvek prikupljao fidove svih mojih klijenata. Sudeći po vremenskoj oznaci, slika je snimljena onda kada smo stajali ispred skakača, kada nas je GrejKris gonio i kada me je pitala da dozvolim ostalima da vide moje lice kako bi mogli da mi veruju.

Uporedio sam tu staru sliku sa svojom trenutnom slikom preko kamere drona. Nakon svih izmena, zaista sam sada izgledao drugačije i više ljudski. Što mi se još manje sviđalo.

Ali sad pošto sam se vratio na HevRaton, dok me neke još neidentifikovane bezbednosne snage traže, to mi je dobro došlo. Sledeći korak bio je da se ratosiljam svoje odeće i upadljivih rupa od projektila na njoj. Na rubu staničnog trgovinskog centra, naterao sam se da uđem u jednu od velikih prodavnica sa opremom za putnike.

Koristio sam ranije stanične aparate da kupim memorijske štapiće, ali nikada do sada nisam bio u pravoj radnji. Iako je sva prodaja bila automatizovana, i na osnovu onoga što sam video na fidu zabavnih medija otprilike sam znao šta da radim, ipak je bilo čudno. (A pod čudno mislim na mučni stepen uznemirenosti.) Srećom, očigledno ima i ljudi koji se ne snalaze ništa bolje od mene jer, čim sam prekoračio prag, fid prodavnice poslao mi je interaktivni modul sa uputstvima.

Uputio me je ka jednom od praznih kioska za prodaju, koji je bio potpuno zagrađen. Kada sam mu rekao da zatvori vrata, osetio sam toliko olakšanje da mi je pouzdanost performanse skočila za pola procenta. Kiosk je skenirao moju karticu za čvrstu valutu, a onda ponudio niz menija.

Odabrao sam onaj obeležen kao osnovni, praktično i udobno za putovanje. Oklevao sam kod dugih suknji, širokih pantalona, dugih kaftana i tunika i jakni do kolena. Bila mi je privlačna ideja da ih sve

iskombinujem i imam mnogo odeće kao odbojnik između sebe i spoljašnjeg sveta, ali nisam bio naviknut na nju i plašio sam se da će se to primetiti. (Trebalo mi je dovoljno vremena da prokljuvim šta treba da radim sa rukama i šakama dok hodam i stojim u mestu; sa dodatnom odećom, postojale su još veće šanse da ću napraviti neku grešku kojom ću privući pažnju.) Marame, šeširi i drugi predmeti za pokrivanje glave i lica, od kojih su neki imali ljudske kulturne uloge, bili su takođe primamljivi, ali to je bilo baš ono što bi bezbednosna jedinica koja pokušava da se sakrije upotrebila i samo bi još više privukla pažnju sigurnosnih skenera.

Do sada sam nosio dva različita kompleta ljudske odeće, tako da sam imao bolju ideju o tome šta je za mene najdelotvornije. Odabrao sam radničke cokule, ne mnogo različite od onih koje sam ukrao na Port FriKomersu, samodimenzirajuće i sa nekakvim štitom da zaštiti od teških predmeta koji su padali po njima, što nije bilo toliko važno za mene kao čoveka. Zatim, pantalone sa mnogo džepova koji su mogli da se zatvore, košulja dugih rukava sa kragnom da pokrije moj port i još jedna meka jakna sa kapuljačom. Dobro, bilo je užasno slično onome što sam već nosio, samo u drugačijem aranžmanu crnog i tamnoplavog.

Ovlastio sam plaćanje i paketi su ispali kroz otvor.

Kada sam obukao novu odeću, imao sam čudan osećaj koji sam obično povezivao sa pronalaskom nove serije na fidu za zabavu koja je delovala dobro. „Sviđala“ mi se ova odeća. Možda mi se čak sviđala dovoljno da uklonim znake navoda oko „sviđala“. Obično mi se ne sviđaju stvari koje se ne mogu skinuti preko fida za zabavu.

Možda zato što sam je sam odabrao.

Možda.

Uzeo sam i novi, bolji ranac, sa više džepova koji se zatvaraju.

Obukao sam se, dobio popust jer sam bio voljan da ubacim svoju staru odeću u reciklomat prodavnice i izašao iz kioska.

Našavši se ponovo u staničnom trgovinskom centru i stopivši se sa gomilom, počeo sam da skidam nove zabavne medije i red vožnje

transportera i počeo da pretražujem fid tragajući za novim vestima.

Pretragom slike došao sam do imena za logotip zaštitarske kompanije.

Palisad. Počeo sam pretragu i o njoj.

Moram što pre da odem sa HevRatona i smislim kako ću da doturim svoje memorijske štapiće doktorki Mensi.

Na štapićima koje sam sklonio u svoju ruku bilo je mnogo podataka izvučenih direktno iz kopača sa Milua, o neobičnoj sintetičkoj materiji koju je GrejKris ilegalno vadio pod paravanom operacije za teraformiranje. A memorijski štapić koji sam našao u Vilkeninoj i Gertinoj opremi odavao je još više. Bio je to izveštaj o istoriji njihovog rada za GrejKris, pažljivo organizovan i razvrstan, spreman da bude poslat novinarima ili korporativnom rivalu. Mislim da je to bila pretnja ucenom, ili način da se uvere da GrejKris nije pokušao da ih ubije. Šta god bilo, sada je bilo kod mene.

Najsigurniji metod bio bi da taj memorijski štapić, zajedno s ostalima, odnesem lično Mensi, i to je bilo ono što sam nameravao da uradim. Samo nisam bio siguran da li želim ponovo da je vidim.

(Tačnije, da ona mene ponovo vidi.)

Razmišljanje o njoj probudilo je čitavo klupko zbrkanih emocija sa kojima sada nisam želeo da se pozabavim. Ili ikada, zapravo. Ali to nije bila odluka koju sam odmah morao da donesem. (Da, „ili ikada, zapravo“ se moglo i ovde primeniti.) Uvek sam mogao da provalim tamo gde je živela i ostavim memorijske štapiće sa njenim stvarima, uz poruku. (Razmišljao sam mnogo o poruci. Imao sam i druge opcije, ali verovatno ću se odlučiti za: „Nadam se da će ovi dokazi protiv GrejKrisa pomoći“, potpisano sa Ubibot.“ Morao sam da se usredsredim na to kako da saznam da li je ona još uvek na Port FriKomersu ili se vratila na Savez Održanje bez...

Moja pretraga najnovijih vesti naišla je na niz pogodaka, a kada sam video naslov one najviše rangirane i najpopularnije, ukopao sam se u mestu. Srećom, bio sam u prostranom tržnom centru, gde su velike transportne linije imale svoje kancelarije i raštrkana gomila širila se i prolazila oko mene. Naterao sam se da odem do ulaza najbliže

kancelarije i stao na mesto gde je njihov korporativni fid prikazivao reklamne i informativne video-snimke. Situacija nije bila idealna, ali morao sam da budem negde gde mogu nepomično da stojim i samo se usredsredim na priču iz vesti.

GrejKris je optužio doktorku Mensu za korporativnu špijunažu.

Kako smo, dođavola, došli do toga od poslednjih vesti koje sam pokupio ovde? U igri je bilo nekoliko tužbi, ali GrejKris je očito bio agresor koji je vršio nasilje protiv istraživačkih timova. Pored svih ostalih dokaza, imali smo moj snimak sa fida i video-snimak sa kamere na Mensinom odelu na kome predstavnici GrejKrisa priznaju svoju krivicu. Čak ni glupa jeftina garantna kompanija koja je otaljavala svoj posao i koja me je posedovala ne bi mogla to da zajebe.

Samo što je očigledno mogla. A doktorka Mensa je bila planetarni vođa iz nekorporativnog političkog entiteta; kako je mogla da bude optužena za korporativnu špijunažu? Mislim, ja ne znam ništa o tome, jer mi nikada nismo dobili obrazovne module o ljudskim pravnim pitanjima, ali zvučalo je pogrešno.

Kada me je prošao prvobitni nalet besa, uspeo sam da pročitam ostatak vesti. Grej Kris je podneo tužbu, ali niko nije znao da li su pokrenuli i parnicu (Protivparnicu? Da li se tako kaže?) ili ne. Sve su to bila nagađanja, jer novinari nisu mogli da nađu Mensu. Čekaj, šta?

Pa gde je onda? Gde su ostali? Da li su se vratili na Održanje i ostavili je samu? Po onome što sam uspeo da istražim, Održanje je imalo vrlo opušten stav prema svojim planetarnim vođama. Kod kuće, doktorki Mensi nije čak ni bila potrebna pomoć. Ali bilo je glupo ostaviti je samu na Port FriKomersu, gde bi ko zna šta moglo da joj se dogodi. I dogodilo joj se.

Došlo mi je da probijem pesnicom najbliži koroprativni logotip.

Glupi ljudi ne razumeju kako da budu bezbedni, glupi ljudi su mislili da je svako mesto kao glupo dosadno Održanje!

Trebalo mi je više informacija; očigledno mi je promaklo nešto važno. Vratio sam se unazad kroz vesti, tražeći povezane oznake, temeljno pretražujući, pokušavajući da ne paničim. Na osnovu dokumentacije koju je Port FriKomers učinio dostupnom kako bi otkačio novinare, Arada, Overse, Baradvadž i Volesku – svi su otišli na Održanje pre oko trideset ciklusa. Mensa je trebalo da krene sa ostalima, ali nije. Za sada mi ide dobro.

Sledeći podatak bio je toliko duboko zakopan u jednoj drugoj priči da je čak i meni umalo promakao. GrejKris je izdao saopštenje za javnost da je Mensa otišla na TranRolinHajfu da odgovori na njihovu tužbu, ali Port FriKomers nije to mogao da potvrdi.

Gde je, jebote, TranRolinHajfa?

Posle mahnite pretrage baza informacija na javnom fidu, otkrio sam da je TranRolinHajfa stanica, glavni centar, gde je blizu dvesta kompanija, uključujući i GrejKris, imalo svoja korporativna sedišta.

Dakle, nije bio isključivo neprijateljska teritorija. Začudo, zbog toga se nisam osećao nimalo bolje.

Sledeća relevantna vest spekulisala je da je Mensa otišla na TranRolinHajfu da svedoči u korist Održanja i DeltFola u tužbi protiv GrejKrisa. U vestima je potom spekulisano da će ona svedočiti u GrejKrisovoj, verovatno lažnoj, tužbi protiv nje. Strašno je bilo to što dva entiteta koja bi zapravo mogla nešto da znaju, Savez Održanje i glupa bedna garantna kompanija na Port FriKomersu koja me je nekada posedovala, nisu izdale nikakvo zvanično saopštenje, osim da kažu da je ona definitivno na TranRolinHajfi.

Mensa nije bila glupa, nikada se ne bi približila neprijateljskoj teritoriji bez zaštite. Ako je dobrovoljno otišla na TranRolinHajfu, jemstvo za putovanje u posetu GrejKrisu, koji je već jednom pokušao da je ubije, bilo bi skupo za kupovinu, a još skuplje za izvršenje, a kompanija bi morala da pristane na sve da je izvuče odatle, uključujući i to da pošalje bojne brodove. Bilo je bezbednije, a samim tim i jeftinije, ostati na Port FriKomersu, glavnom centru za razmeštaj garantne kompanije i naložiti svim stranama koje treba da svedoče da dođu tamo.

To je ono na čemu bi kompanija insistirala.

Zaključak: Mensa nije dobrovoljno otišla na TranRolinHajfu.

Neko ju je prevario, uhvatio u zamku, ili je naterao da ode. Ali zašto? Ako je GrejKris nameravao to da uradi, zašto bi toliko dugo čekao, zašto bi svim svedocima uključenim u slučaj dao vremena da podignu svoje optužbe, svedoče i novinarima daju svoje dokaze? Šta se dogodilo pa se GrejKris toliko uspaničio da...

Joj. Joj, sranje.

DRUGO POGLAVLJE

Morao sam da idem, i to brzo. I to ne nekim transporterom sa botpilotom. Pošto me nisu našli na Brodu, Palisad će neko vreme prestati sa poterom, ali ne zadugo, a ako imaju imalo pameti, proveravaće automatizovane transportere. Izvukao sam redove vožnje za superbrze putničke transportere sa posadom (Ne, ne direktnim putem. Očigledno jesam budala, ali ne baš tolika.) i našao jedan koji kreće kroz četiri sata i ide ka glavnom centru. Odatle sam mogao da odem gde god je trebalo da odem.

Nisam ranije putovao ovako, uglavnom zato što nisam želeo. U početku sam sumnjao u svoju sposobnost hakovanja skenera za oružje dok hakujem sisteme za indentifikaciju i plaćanje. Ali sada, zahvaljujući Vilken i Gert, nisam imao izgovor da to ne uradim.

Kod mene je bila njihova torba za hitne situacije, puna kartica za plaćanje i različitih identifikacionih oznaka. Zamišljeno je da oznake budu zavučene pod kožu i da sadrže identifikacione informacije.

Obično bi mogli da ih pročitaju samo skeneri posebno dizajnirani za to, ali, uz malo finog podešavanja, moj sken je mogao da vidi kodirane podatke i proučio sam ih sve u povratku na HevRaton.

Identifikacione oznake na Korporacijskom obodu obično su imale mnogo informacija o nosiocu, ali one su bile privremene, namenjene za putnike izvan Oboda. Imali su niz brojeva nekorporativnog političkog eniteta koji je odobravao putovanje, mesto porekla i ime. To je očigledno bio razlog zašto su ih Vilken i Gert imale, kako bi po potrebi mogle da zamene identitete.

Korporativne političke entitete više zanima da prate svoje nego tuđe ljude. Video sam na medijima da je putovanje unutar Korporacijskog

oboda jednostavnije za nedržavljane nego za državljane, poddržavljane i sve ostale kategorije koje je svaki politički entitet imao kako bi pratio svoje ljude. (Moglo je da bude gore. Ljudi su bar mogli da izvade identifikacione oznake; imao sam korporativne logotipe urezane na delove mene kojih nisam mogao da se otarasim.)

Otišao sam do javnog prostora za odmor, platio karticom zatvorenu kabinu i odabrao identifikaciju sa imenom Đijan iz Partalos Absaloa.

Zgulio sam kožu oko zgloba ramena i zavukao unutra oznaku. Morao sam da snizim receptore bola na tom delu, ali nije bilo neugodnog curenja.

Otkako sam otišao od doktorke Mense, pretvarao sam se s vremena na vreme da sam čovek, ali ovo je bio prvi put da sam na sebi imao bilo šta što me je zvanično obeležavalo kao čoveka. Bilo je čudno.

Nije mi se sviđalo.

Platio sam put na kiosku na rubu zone ukrcavanja, gde su skenirali moju novu identifikaciju, kao i pred komorom transportera kada sam ulazio. Morao sam da hakujem dva skenera za oružje i da podesim rezultate ličnog skeniranja u komori da ne pokazuju toliki broj nadogradnji. Platio sam privatnu kabinu sa pripojenim toaletom i automatizovanom dostavom obroka. (Nisu mi bili potrebni obroci, ali tako ću imati nešto da ubacim u reciklomat smeća kako nekome ko bude proveravao nivoe ne bi delovalo sumnjivo.) Fid broda poveo me je u kabinu, a u hodniku sam video samo četvoro ljudi i čuo još petoro njih dok sam prolazio pored foajea. Cilj mi je bio da ih tokom sedam ciklusa dugog puta više ne vidim.

Kabina je bila lepša nego ona koju sam imao na jedinom drugom putničkom transporteru na kome sam bio. Imala je ležaj sa paketom posteljine i imali ekran, vrata koja su vodila do malog toaleta, ormar za odlaganje ličnih stvari i posudu za distribuciju obroka. Zapečatio sam vrata, ne potrudivši se ni da sednem ili spustim svoju torbu. Morao sam da obavim pretrage na fidu dok smo još uvek bili prikačeni za stanicu.

Postavio sam jednu za TranRolinHajfu i proširio svoje pretrage u

vestima novim ključnim rečima i vremenskim ograničenjima. Na putu do zone ukrcavanja već sam dograbio novi materijal preuzet sa medija.

Znao sam da će mi trebati nešto da se zabavim.

Mislio sam da znam bar deo onoga što se dešava, a to što sam znao nije bilo dobro. Iz perspektive GrejKrisa, ovo se izdešavalo ovim redosledom: 1) Doktorka Mensa je kupila (polovnu, pomalo izanđalu) bezbednosnu jedinicu, koja je potom nestala, niko ne zna gde. 2) Doktorka Mensa je, u jednom intervjuu koji su prenosili transporteri širom Korporacijskog oboda, rekla da bi neko trebalo da istraži Milu jer je sumnjivo to što je GrejKris napustio objekat za teraformiranje. (Nije važno što je novinar, a ne ona, pomenuo Milu.) 3) Bezbednosna jedinica se pojavila na Miluu i pomogla timu za procenu koji je unajmio GudNajtLender Independent da: a) spase objekat da se ne uruši u planetu i b) pronađe dokaz da to uopšte nije bio objekat za teraformiranje, već nelegalna rudarska operacija.

Informacije o 3a i 3b su već bile u vestima i širile su se Korporacijskim obodom, kao i izveštaji Abene i drugih svedoka i svedočenja Vilken i Gert o tome ko ih je unajmio.

GrejKris je očigledno mislio da me je Mensa poslala na Milu da ih zajebem.

Ups. Ovo je bilo stresno putovanje, otprilike koliko i ono kada mi se KIT predstavio, natuknuvši da bi mogao da mi izbriše mozak, ili ono kada sam neprestano mislio na Mikija. I ono sa Ajresom i drugim ljudima koji su se prodali u ugovorno ropstvo.

Pretpostavljam da je većina mojih putovanja dosad bila ovoliko stresna.

Ovoga puta je u pitanju bila uznemirenost, pa uradio sam ono što sam uvek radio – gledao medije. Pokazalo se da je jedna od novih serija koje sam nasumice preuzeo na HevRatonu duga istorijska drama o

prvobitnom istraživanju svemira. Bila je zavedena kao izmišljeni dokumentarac (nisam siguran šta to znači), ali kroz celu dramu prikazivale su se bočne trake sa informacijama o stvarnoj istoriji, koje su navodno bile tačne. Bilo je neobično videti da je još tada postojala varijacija bezbednosnih jedinica. Nisu koristili klonirane ljudske delove, već prave ljude koji su pretrpeli katastrofalne povrede ili bolesti i odlučili su da njihove delove upotrebe za ono što su zvali augmentovani gusari. Neki od ljudi u primarnoj priči su zapravo znali jednog od AG-ova kada je bio čovek, i svi su još uvek bili prijatelji.

AG-ovi nisu imali ljudski oblik, ali su mogli da biraju svoju namenu i za koga od ljudi će raditi. Razgovarali su sa ljudima, davali savete, ponekad vodili spasilačke misije i često spasavali situaciju. I pored svih ubedljivo informativnih bočnih traka, bilo mi je teško da poverujem da je to istina. Prekinuo sam na pola druge epizode i prebacio se na muzičku komediju.

U svakom slučaju, postojala je razlika između gledanja medija zbog toga što sam bezbedan na transportu gde me niko ni na šta nije terao, i gledanja medija zbog toga što se trudim da ne razmišljam o tome kako sam sve zajebao i šta bi sledeće moglo da se dogodi, o budućnosti u kojoj ću sigurno uspeti da još kreativnije zajebem. Navikao sam se na ono prvo i mrzeo što sam se vratio na ono drugo.

Pokušao sam da se pripremim. Izvukao sam sve što je fid transportera imao o TranRolinHajfi, što nije bilo mnogo više od ažurirane verzije standardnog paketa za turiste koji sam već preuzeo sa HevRatona, ali mi jeste dalo imena mnogo korporacija koje su ovde imale baze ili sedišta.

Zaštitarska kompanija Palisad imala je ovde veliku kancelariju.

Zašto me to nije iznenadilo?

Poradio sam dosta i na svom kodu da zaobiđem sigurnosne kamere.

Razvio sam ga na RaviHajralu, malo pre nego što je moja klijentkinja Tapan zbog mene ubijena. Bio je to metod koji je trebalo da me izbriše sa snimka kamere i zameni me slikama pre i nakon što sam tuda prošao.

Nije bilo savršeno i radio sam na tome da ga usavršim, dodajući kod da

radi sa različitim tipovima i markama bezbednosnog sistema i većim brojem kamera i uglova.

Kada smo prošli kroz crvotočinu, bilo mi je samo drago što je prvi deo puta završen.

Niko me nije čekao kada smo pristali kod tranzitnog centra, što mi je bar govorilo da su Vilkenine i Gertine identifikacije bile dobre.

Proveo sam tamo samo deset sati, sve vreme u sobičku u privremenom hostelu. Skinuo sam neke nove serije, ali veći deo vremena proveo sam izvlačeći fajlove iz baza informacija o svemu u vezi s TranRolinHajfom. Za ovo mi je trebalo više vremena, jer je većina baza kojima sam želeo da pristupim bila privatna korporativna baza i morao sam da ih hakujem pre nego što sam uopšte mogao da odredim da li imaju ono što sam tražio ili ne. Obavio sam i svoje uobičajene pretrage na vestima. (Ništa novo o Mensi, osim mnogo spekulacija koje nisu nimalo ublažile moju uzemirenost.)

Kada je bilo skoro vreme da krenem, zamenio sam identifikaciju Dijana za drugu sa imenom Kiran. Razmišljao sam da izvedem još jedan skok da ih zbunim, ali nisam znao šta se dešava s Mensom, a pomisao da sam možda već zakasnio nije nimalo pomagala. Zato sam potražio prevoz na nekom drugom brzom putničkom transporteru koji je išao direktno do TranRolinHajfe.

Oklevao sam oko memorijskih štapića sa Milua, onih koji su još uvek bili sakriveni u mojoj ruci, kao i oko Vilkeninog i Gertinog memorijskoj štapića. Nisam znao koliko su te informacije više korisne.

Ali Miki je umro zbog tih informacija, znao on to ili ne.

Bilo bi glupo da ih ponesem sa sobom na teritoriju GrejKrisa. U tranzitnoj sobi, izvadio sam memorijske štapiće iz svoje ruke, a onda krenuo ka zoni ukrcavanja. Usput sam svratio do kioska za isporuku paketa i kupio mali paket. Umotao sam memorijske štapiće u zaštitni omot, zajedno sa Vilkeninim i Gertinim štapićem, i zapečatio kutiju.

Adresirao sam je na sve bračne partnere doktorke Mense na njihovoj farmi na Održanju. (Imao sam sve informacije za obrazac za otpremu,

koje su se nalazile u dugoročnoj memoriji, iz arhive moje stare kompanije o Organizaciji Održanje. Au, to se činilo kao da je bilo baš davno.)

Ukrcao sam se na svoj sledeći putnički transporter i skrivao se u svojoj kabini, kada sam uhvatio vesti prenete sa broda koji je upravo pristao u dok. Bila je to kratka izjava doktorke Baradvadž iz Saveza Održanje.

Bilo je neočekivano čudno videti poznato ljudsko biće, pa makar ona izgledala zaista besno. Rekla je samo da Održanje „preduzima korake“ kako bi razrešilo probleme sa Grej Krišom.

Ha. Ležao sam na krevetu i zurio u metalni plafon. Iz javnog fida dopiralo je pozadinsko brujanje saobraćaja kada su se spone na pristaništu oslobodile. Pratio sam privatnu aktivnost da se uverim da niko ne ćaska o bezbednosnoj jedinici koja se krije u putničkoj kabini, nevešto se pretvarajući da je čovek. Sedam puta sam preslušao Baradvadžinu izjavu.

Možda sam grešio. Znao sam da je tumačenje emotivnog podteksta u govoru i držanju pravih ljudi bilo potpuno drugačije od njihovog tumačenja u emisijama i serijama. (Kao prvo, emisije i serije su pokušavale da ispravno komuniciraju sa gledaocem. Koliko sam ja mogao da vidim, pravi ljudi obično nisu znali šta, kog đavola, rade.) Ali tumačenje koje sam ja želeo da izvedem iz Baradvadžine video-izjave bilo je da Mensu drži GrejKris, koji je pretio da će je ubiti ako Održanje ne da zvaničnu izjavu u kojoj će bar nagovestiti da vodi prijateljske pregovore da se nagode sa GrejKrisom.

Pregledao sam unazad vesti koje su je pratile i otkrio da još uvek nije bilo izjave iz DeltFola, čiji je istraživački tim GrejKris izmasakrirao. Ili kompanije koja me je nekada posedovala, a koja je verovatno bila rastrzana između toga da li da se razbesni ili da se usere od straha zbog toga koliko je opreme i garancija izgubljeno u ovom debaklu i očajnički želela da nađe nekog ko će za to da plati. Mislim, bukvalno da plati za to. GrejKris bi mogao da otkupi kompaniju za dovoljno veliku kreditnu isplatu, ali za sada nije to uradio. Ali možda

GrejKris nije mogao da priušti tu isplatu.

GrejKris je sve ovo uradio kako bi došao do neobične sintetičke materije, tuđinskih ostataka. Pošto su sad svi to znali, nisu mogli da ih prodaju, ili razvijaju, ili šta god da su planirali da urade sa njima.

Izgleda da su i oni bili očajni.

To nije bilo dobro.

Posle četiri ciklusa po lokalnom vremenu na brodu, putnički transporter prošao je kroz crvotočinu i uhvatio sam rub fida sa TranRolinHajfa stanice.

Izbliza je izgledala veće. Sama stanica je bila veća od Port FriKomersa, sa tri međusobno povezana tranzitna prstena ispod glavnog trupa. Tranzitni prsten obično kruži oko stanice, sa glavnim delom, gde ljudi ili augmentovani ljudi žive ili rade šta već rade u centru. Ili, pretpostavljam, nikada nisam bio u tim delovima, osim u centru za razmeštaj na Port FriKomersu, koji je bio blizu tranzitnog prstena.

Uhvatio sam fid, ali je bio zagušen reklamama, tranzitnim redovima vožnje i spiskovima usluga preplavljenim korporativnim oglasima koji su se stapali sa statičkim zvukom, jer su druge kompanije platile da ih zaguše. Pa, sve je to bilo beskorisno. Ispustio sam to i pokupio kom broda, koji je nadgledao fid Lučke uprave. I dalje je bilo oglasa, ali bar je Lučka uprava uspevala tu i tamo da ubaci koju reč. Jedna od tih reči bila je uzbuna za navigaciju i...

Ha. Izvukao sam je na fid transportera, gde su radili sken i navigacija za posadu. Za stanicu je bio prikačen borbeni brod kompanije.

Nije se približavao, nije čekao slot za pristajanje. Samo je stajao u mestu.

Nije bilo sumnje u čijem je vlasništvu, navigaciono upozorenje

uključivalo je i glupi logotip koji je borbeni brod prenosio na inače blokiranom fidu, isti logotip urezan u moje neorganske delove. Proverio sam vremensku oznaku upozorenja. Prebačeno na moje lokalno vreme, manje-više se poklapalo sa dvadeset ciklusa.

Možda je ovde zbog drugog ugovora, ali to mi se činilo kao velika koincidencija. Borbeni brodovi služe samo jednoj svrsi, a to je da budu brzi i da dižu stvari u vazduh, a ugovori za njih su nezgodni, zbog sporazuma između korporativih i nekorporativih političkih entiteta.

Mislio sam da je, ako je Mensa zaista otišla dobrovoljno na TranRolinHajfu da pregovara sa GrejKrisom, jemstvo možda bilo dovoljno veliko da zahteva borbeni brod. Ali zašto onda nije bio ukotvljen? Da li Mensu treba spasavati ili ne? Bile su mi potrebne informacije, a postojao je samo jedan način da do njih dođem.

Saobraćaj na prilazu stanici bio je gust i prijavljeno je da ćemo pristati sa dvadeset sedam minuta zakašnjenje. Dvadeset sedam minuta je bilo više nego dovoljno vremena da napravim neku glupost.

Uronio sam u kom broda. Protokol prilikom približavanja koji je Lučka uprava uspela da provuče između oglasa nalagao je da kom bude podešen da nadzire sav promet signala, i glasovni i preko fida. To je bilo tako ne bi li brodovi mogli da zaobiđu zakrčeni fid stanice i uhvate svako upozorenje ili uzbunu koje bi drugi brodovi mogli da pošalju.

Bilo je teže razvrstati i razdvojiti ih bez pomoći kom sistema, ali ja sam znao šta tražim. Pronašao sam ga posle šest minuta: kodirani fid borbenog broda kompanije, upleten oko njenog kom signala poput melodije neke muzičke teme. Uvukao sam fid i primenio ključ, i – ovo bi mogla biti greška, da li su mi informacije baš toliko potrebne? Da, da, jesu. Morao sam da znam da li je Mensa ovde na zadatku, ili pod prinudom – poslao sam bot-pilotu borbenog broda ping i dodao kod koji će mu reći da sam u skrivenom režimu.

Potvrdio je. Prepoznao me je kao vlasništvo kompanije, pošto sam imao ključ za dešifrovanje i koristio ispravan pozdrav. Nisam mislio da će obavestiti svoju posadu o kontaktu s nečim što je imao više nego

dovoljno razloga da identifikuje kao još jedan bot kompanije, osim ako mu neko tako nije rekao. Druga bezbednosna jedinica bi me odmah prijavila, ali, s druge strane, bezbednosna jedinica bi znala šta sam i da ne bi trebalo da budem ovde. Čekao sam i slušao, kako bih se uverio da niko nije primetio vanmrežnu vezu. Nije se oglasio nijedan znak za uzbunu. Osetio sam da je fid promet na brodu bio slab i uglavnom u stanju pripravnosti. Čekali su nešto.

Mentalno sam se pripremio i poslao bot-pilotu Promena statusa: nevidljivi mod. Posle duge tri sekunde, poslao je nazad paket podataka.

Poslao sam potvrdu i odvojio se od veze.

Usredsredio sam se ponovo na plafon kabine. Ako budem imao sreće, niko neće proveravati evidenciju kontakata bot-pilota. Kompaniji je plaćeno za mene i skinula me je iz inventara, ali bez Mense nisam imao nikakav legalni status na korporativnoj teritoriji. Ako shvate da sam ovde, mogli bi da me prijave nadležnim organima stanice, ili odluče da me uhvate i na silu rastave na sastavne delove, ili nešto između ta dva.

Proverio sam paket podataka da nema tragača i malvera, a onda ga raspakovao.

Pa, ovo je bila... potencijalna katastrofa. Ubrzo nakon što je borbeni brod stigao na TranRolinHajfu, status ugovora se sa Povraćaj: Aktivan, promenio u Povraćaj: Obustavljen, usled odbijanja pristupa neutralnoj stanici, eskalacija van ugovorenih parametara. To je značilo da je borbeni brod poslat da izvuče ugroženog klijenta, ali operacija je obustavljena jer je izvlačenje blokiralo nešto što nije bila samo nemogućnost klijenta da plati. Identifikacioni kod klijenta je bio Mensin, isti onaj iz mog ugovora, što je značilo da je ovo produžetak njene garancije bezbednosti za planetarno ispitivanje. Dobro, nisam znao da to tako funkcioniše, ali to je bila potvrda da je Mensa ovde, ili bar da informacije kojima kompanija trenutno raspolaže veruju da je ona ovde.

A jebeni borbeni brod je samo stajao ovde i nije radio ništa.

Pretpostavljam da je GrejKris ubedio TranRolingHajfu da odbije da izda operativnu i dozvolu za pristajanje, što je značilo da kompanija nije mogla da spusti svoj naoružani tim za izvlačenje bez borbe sa TRH staničnim obezbeđenjem, a kompanija nije bila dovoljno plaćena za to.

Drugi kod u statusu bio je Status sekundarnog klijenta: Novčano jemstvo. To je gotovo bilo još gore – značilo je da je nešto drugo navedeno u garanciji (verovatno Pin Li, Rati i Guratin, pošto u vestima nije navedeno da su se vratili na Održanje) napustilo zaštitu kompanije i bilo na putu. Postojao je samo jedan način da budete na putu između borbenog broda i naoružane stanice: sigurno su uzeli šatl, prijavili da su naoružani, kako bi prošli pored operativne zabrane i dobili dozvolu da pristanu.

Dakle, ima ih četvoro o kojima moram da brinem. Čekanje je bilo stresno i odgledao sam jednu epizodu svoje omiljene, Uspon i pad meseca utočišta, dok je transporter završio sa prilaskom i prošao kroz proceduru pristajanja. Zatim su brodski fidovi dali znak da je vreme za iskrcavanje.

Jedan od razloga zašto sam od svih ostalih transportera koji su išli tamo odabrao baš ovaj brzi transporter kojim ne pilotira bot, bilo je to što je imao 127 putnika, od kojih je njih četrdeset troje putovalo zajedno. Nisu me razočarali i iskrcali su se zajedno kao bučna zbrkana gomila. Izašao sam okružen njima, prešao sprat za ukrcavanje i popeo se u prozirnu cev uzdignutog prolaza, pre nego što su im pažnju privukli automati za prodaju i reklame i pre nego što su počeli da se razilaze.

Do tada sam već izbegao tri skenera za oružje i hakovao ograničene fidove različitih sigurnosnih dron kamera. Obezbeđenje je strože kontrolisalo putnike koji se iskrcavaju nego na drugim tranzitnim prstenovima i stanicama na kojima sam bio. Neobično strogo za stanicu koja je svoj javni fid prodavala za oglase koji su zagušivali informacije o bezbednosti i zvanične objave. (Mogli ste da vidite koji ljudi i

augmentovani ljudi koriste njegove funkcije mapiranja, jer su neprestano odlazili do blokiranih izlaza i zidova.)

Prošao sam i kroz bar četiri različita skena za prepoznavanje. Ovi skeneri obično traže poznate ljude ili augmentovane ljude koje stanično obezbeđenje prati, ne slučajne bezbednosne jedinice. (Slučajne odbegle bezbednosne jedinice nisu ni približno toliko čest problem kao što bi ste, sudeći po fidu za zabavu, mogli da pomislite.) Ali bilo mi je drago što sam poslušao KIT-a i dozvolio mu da izmeni moju konfiguraciju.

Bilo mi je drago zbog svake mere predostrožnosti koju sam poduzeo, čak i zbog onih koje su u nekom trenutku delovale paranoično.

Nisam ugledao nijednu naoružanu patrolu obezbeđenja, ali bilo je više dronova, onih malih, druge vrste i konfiguracije od onih na koje sam navikao. Kada sam izmenio svoje upite kako bih blokirao glupe reklame, pokrenuo sam preuzimanje i pretragu vesti, kao i spiska raspodela javnih dokova. Proverio sam mapu luke, koja je uspela da se probije kroz gomilu reklama, i krenuo stazom koja je vodila ka staničnom trgovinskom centru.

Moj transporter je pristao na drugom tranzitnom prstenu, tako da se trebalo popeti uz dosta rampi ako niste želeli da idete lift čaurama, a ja nisam. Nisam hvatao pingove, ali proverivši registar stanice, našao sam dve zaštitarske kompanije sa sedištem ovde koje su imale bezbednosne jedinice dostupne za iznajmljivanje, AjnoArcu i Stokejd Kumaran.

Palisad je bio zaveden kao zaštitarska kompanija, ali ne kao kompanija koja nudi bezbednosne jedinice. To nije nužno značilo da ih nemaju, samo je značilo da ih ne reklamiraju.

U ovom trenutku nisam previše brinuo oko toga da li će protiv mene upotrebiti bezbednosne jedinice. Bezbednosne jedinice bi mogle da me identifikuju kao odmetnutu jedinicu čim me vide (ili, tačnije, pinguju), ali nikada nas nisu koristili na tranzitnim prstenovima. Zaštitarske kompanije bi nas (njih) isporučile kroz luku kao teret, kako bi sprečile paniku među ljudima. Mislim, za sve postoji prvi put, ali jednostavno nije bilo verovatno, u najboljem slučaju možda petnaest procenata. Čak i ako se aktiviraju, i dalje je trebalo da me nađu. Moduli za

upravljanje ne bi dozvolili bezbednosnim jedinicama da hakuju sisteme ili traže moje hakove, ne samostalno bez ljudskog nadzora. (A sumnjao sam da je GrejKris imao predstavu za koliko sam hakovanja bio odgovoran.) Samo su borbene bezbednosne jedinice mogle da otkriju ili osujete moje hakovanje bez ljudskog nadzornika.

Pa ipak, ljudska koža bridela mi je od nervoze. Dodatno obezbeđenje je izgleda potvrđivalo moju teoriju. Ili možda pre hipotezu.

Kako god, ideja je bila da, ako je Baradvadžina izjava na vestima bila poruka GrejKrisu, znak da će Održanje sarađivati da spase Mensu, onda su priče o tome da je Mensa uhapšena, o tome da je otišla ili nekako odvedena na TranRolinHajfu, takođe bile poruke. Poruke za mene.

GrejKris je mislio da mi je Mensa preko vesti naredila da odem na Milu, tako da je imalo smisla da su iskoristili vesti kako bi me namamili ovamo.

To nije bila baš najsjajnija teorija/hipoteza. Držali su Mensu, tako da ne znam zašto bi želeli mene. Znali su da sam bio na Miluu, da li su sumnjali da sam otišao sa rukom punom optužujućih podataka? Ali GudNajtLender Independent je sada držao Milu i nadao sam se da će biti dovoljno besni da i sami potraže optužujuće podatke, kako bi mogli javno da se žale zbog toga na svojim vestima. GrejKris to neće sprečiti time što će krenuti na mene i Mensu.

Ali oni su bili ljudi – ko zna zašto bilo šta rade?

Postalo je još očiglednije da, sada pošto sam ušao ovde, moram da se uverim da mogu da izađem. Kad smo kod toga, izvukao sam specifikacije i informacije iz bezbednosnih fidova kojima sam pristupio i obeležio ih da ih kasnije obradim.

Popeo sam se uz poslednju rampu, okružen gomilom ljudi i augmentovanih ljudi, pa nastavio u stanični trgovinski centar. Nije bilo rubnog prostora za putnike, sa jeftinim tranzitnim hostelima i prodajnim kioscima. Izlazilo se pravo na skupe prodavnice i kancelarije na više nivoa, većinom u sferama, koje su bile naslagane u visokim kulama, ili lebdele iznad tla. Fid je bio zbrka videa i reklama i instrukcija i muzike,

koji su se nadmetali sa lebdećim ekranima i holografskim skulpturama, drvećem i apstraktnim umetninama. Viđao sam slične i bolje u svojim serijama, ali bilo je drugačije kada to vidiš uživo. Kao prvo, uglovi moje kamere nisu bili toliko dobri. A ljudi i augmentovani ljudi koji su nasumično tumarali tuda skretali su mi pažnju sa pogleda.

A bilo je i materijala za skidanje, divnog materijala za skidanje, mnogostrukih fidova za zabavu – mnogo više nego na HevRatonu i Port FriKomersu – koji su primamljivo visili u vazduhu. Pokupio sam nasumice nekoliko njih i pokrenuo preuzimanje. Jedan od mojih upita izvukao je pravi indeks stanovnika stanice, ne skraćenu verziju za turiste i one koji su bili u prolazu, i morao sam da nađem mesto gde mogu da stanem da ga pregledam. Krenuo sam ka jednoj od sfera na nižem nivou.

Bila je to velika prodavnica u koju je ulazilo i izlazilo mnogo ljudi i augmentovanih ljudi. Znam da se snađem u prodavnici. Bio sam već u prodavnicama (u jednoj prodavnici). Nije problem.

Pokušao sam da se opustim i da izgledam zaokupljeno dok sam se peo uz rampu do ulaza. Reklame za prodavnicu na fidu tvrdile su da prodaje napredne stilove života. Ne znam šta je to, a objašnjenja na fidu nisu bila od pomoći. Čak su i neki ljudi koji su tumarali okolo delovali zbunjeno. Ušetao sam sa njima u centralnu dvoranu, gde su ljudi gledali lebdeći ekran sa proizvodima. Proizvodima inspirisanim umetnošću i muzikom? To nije bio ograđeni kiosk kao što sam se nadao, ali dalo mi je razlog da stojim u mestu i zurim dok proučavam rezultate svog upita i stanični registar.

Nikakvo čudo, naišao sam u rasporedu polazaka i pristajanja na šatl sa identifikacionim kompanijskim kodom, jedinim kompanijskim kodom u registru dolazaka. To je bio šatl koji je tim sa Održanja upotrebio da dođe ovamo sa borbenog broda.

Bilo je... čudno znati da su tako blizu. Imajući u vidu veličinu šatla, verovatno nisu boravili u njemu. Pošto sam pažljivo pročeprkao po zaštićenim sistemima Lučke uprave, našao sam primerak pristanišnog registra i uporedio unos šatla sa fizičkom adresom u staničnom hotelu.

Dok sam iz sistema Lučke uprave brisao svaki trag svog upada, iskočila su tri rezultata pretrage, ali bile su to stare vesti sa Port FriKomersa. Samo još beskorisnih spekulacija o tome gde je Mensa i šta radi, zašto je nestala.

Ni u jednoj od svojih pretraga nisam naišao da je igde pomenuta.

Nisam imao mnogo izbora. Tim sa Održanja je sigurno ovde da pregovara o Mensinom oslobađanju, jedino što mogu da urade dok Održanje ne napabirči dovoljno sredstava da plati kompaniji da prekrši TranRolingHajfinu zabranu pristajanja. Trebale su mi informacije pre nego što išta budem mogao da uradim, a oni su bili moj jedini potencijalni izvor.

Izašao sam iz prodavnice, potrudivši se najpre da jednom besciljno obiđem ekrane, kao što su to radili ljudi.

Morao sam da se nađem sa nekim starim prijateljima.

TREĆE POGLAVLJE

Hotel je bio na suprotnom kraju staničnog tržnog centra, u mirnijem delu, sa 60 posto manjim prometom pešaka i dronova, pored trga na više nivoa. Bio je okružen poslovnim blokovima ili hotelima, koji su svi bili oblika džinovskih kupa ili cilindara, izuzev jedne prkosne ili zastarele sfere, koja kao da se držala svoje nekretnine uprkos tome što je stanica pokušavala da je zakloni od pogleda velikom holografskom šumom ekrana.

Prešao sam jedan od trgova na više nivoa, gde su ljudi i augmentovani ljudi sedeli za raštrkanim stolovima i stolicama, sami ili u grupama, pričali, gledali zabavne medije na ekranima, ili radili na svojim fidovima. Postojao je strog nadzor, pa sam pokrenuo jedan od novih kodova koje sam napisao na putu ovamo.

Razmišljao sam kako bih još mogao da manje ličim na bezbednosnu jedinicu. (Očigledno rešenje bilo je da se pretvaram da nešto jedem ili pijem, ali to je bilo nezgodno. Mogu to da radim ako moram, ali samo na ograničeno vreme. Nemam ništa nalik na probavni sistem, tako da moram da odvojim deo svojih pluća da to smestim dok ne budem mogao da ga izbacim. Da, užasno je baš kao što zvuči.) Odlučio sam se za nešto suptilnije i ne toliko odvratno. Ljudi, čak i augmentovani ljudi, subvokalizuju kada pričaju preko fida. Napisao sam na brzinu niz kodova koje mogu da pustim u pozadini kako bih oponašao te pokrete vilice. (Izvukao sam niz razgovora iz Meseca utočišta, Legendi vatre i Ka sutrašnjici da ih upotrebim kao obrazac za pokrete. Dok sam prelazio trg i išao ka hotelu, trudio sam se da mi ramena budu opuštena i da delujem rastrojeno. Bacio sam pogled kroz fid kamere jednog od dronova koji su motrili na trg. Zajedno sa mojim kodom koji je oponašao ljudske obrasce disanja i male nasumične pokrete, bilo je

savršeno. Dobro, savršeno za mene. Da kažemo, 98 procenata savršeno.

Hotel grupe sa Održanja imao je veliki terasasti ulaz sa prozirnim zidovima i širokim vratima. Putanja staničnog prevoza prolazila je kroz prozirni gornji sprat konstrukcije, tako da su se mogli videti putnici kako se iskrcavaju i ukrcavaju kada bi stigao niz transportnih kapsula.

(Video sam ih preko dronova koji su leteli visoko, ali ostali ljudi na trgu to nisu mogli.)

Identifikovao sam dva potencijalna neprijatelja kako sede za stolovima na trgu.

Na ulazu hotela, stopio sam se s gomilom ljudi i augmentovanih ljudi koji su gledali lebdeći reklamni ekran na kome su prikazivani kratki duhoviti filmovi. (Neki su bili prilično dobri, pa sam ih sačuvao u trajnu memoriju.) Tako sam imao i gde da stojim dok ulazim u sigurnosni sistem hotela. Držao sam u pripravnosti usavršenu verziju svog koda sa RaviHajrala, sa postupkom da obrišem sebe sa snimaka kamera, i bio sam spreman da je upotrebim ako zatreba.

Kada su na ekranu počeli da se ponavljaju video-snimci, krenuo sam za još jednom grupom ljudi kroz ulaz. Verovatno zvučim samouvereno, ali od skena na zasvođenom prolazu ljudska koža mi se naježila. Znao sam koliko rizikujem dolaskom ovamo.

Foaje je bio niz prostranih platformi sa mestima za sedenje. U njemu su bile i džinovske viseće biosfere pune simuliranih planetarnih nebesa, na kojima su bile različite vremenske prilike. Navodno su bile tu kako bi zaklonile platforme za sedenje i obezbedile malo privatnosti, ali zapravo su imale sigurnosne kamere i skenere duž rubova. Dok sam gledao sebe kroz kamere, ugledao sam još četiri potencijalna neprijatelja i svi su bili augmentnovani ljudi. Jedan je očigledno bio na fidu i pregledavao rezultate skena, a ostali su se kretali naokolo i vizuelno pretraživali.

Nisam mogao da znam da li su iz GrejKrisa ili Palisada, mada bi, da jesu, hotel znao da su ovde. Nisam mogao da znam da li me traže; na sigurnosnom kom fidu nije bilo redovnih upozorenja. Mada, sudeći

po njihovom držanju, budno su motrili na augmentovane ljude koji nose bilo kakvu kapuljaču, kapu ili maramu, tetovaže, kozmetiku ili ukrase koji zaklanjaju lice. Mene, generičku augmentovanu osobu sa kapuljačom spuštenom na leđima, nisu ni pogledali.

Eto zašto ljudi ne treba da organizuju sopstveno obezbeđenje.

Popeo sam se uz rampu do platforme za prijavljivanje, ispratio fid sa instrukcijama, uz srdačnu muziku i uputstva kako da se dođe do kioska i rezervisao sobu jednom od Gertinih platnih kartica.

Da, uživao sam u tome.

Izašao sam sa platforme na zadnji izlaz ka čvorištu čaura i krenuo za petoro ljudi u prvu čauru koja je stigla. Bio je to ograničen sistem, bez spoljašnjih veza i vodio vas je samo do dela sa sobama, koji je sada preko hotelskog fida bio povezan sa vašom identifikacionom oznakom, ili do foajea i javnih delova za razonodu. Čaura nas je odvela do naših odeljaka onim redosledom kojim smo došli, tako da sam imao vremena da posmatram sistem na delu i prekopiram njegov kod. Odveo me je do mog odeljka i ispratio sam mapu sa fida do svoje sobe.

Otvorila se preko ovlašćenja koje je hotel povezao sa mojom identifikacionom oznakom i u tom čudesnom trenutku otkrio sam da nema unutrašnjih kamera ili audio-nadzora. Glupi hotel. Verovatno sam čak platio više za to.

Ipak, soba je bila veća i mnogo lepša od kabina koje sam imao na putničkim transporterima. Na brzinu sam je obišao i skenirao da vidim ima li ikakvih nepravilnosti, a onda spustio svoju torbu i legao na krevet. (Bio je ogroman. Šta će vam krevet u koji bi bez problema moglo da se smesti četvoro ljudi srednje ili krupne građe, a u kupatilu imate samo jednu kuku za peškir? Da li bi ljudi trebalo da dele taj jedan peškir?) Zid prekoputa nepotrebno velikog kreveta bio je ceo prekriven ekranom. Poslao sam mu jednu epizodu Uspona i pada meseca utočišta da je pusti da mi pravi društvo – u jebote, ljudi su u dugim kadrovima bili gotovo prirodne veličine – a onda sam se bacio na posao.

Dakle, nije bilo fidova sa kamera iz soba, ali kamere u hodnicima hvatale su ljude i augmentovane ljude dok su se kretali kroz spojne hodnike i koristili transportne čaure da odlaze do foajea i delova sa hranom i klubovima. (Šta god bili „klubovi“. Ono što se tamo dešavalo se izgleda nije poklapalo sa definicijom u mom leksikonu.) Postojala je i transportna veza do nivoa sa vozom koji je išao kroz cev.

Polako sam se probijao u sistem, pazeći na zamke. Bez kamera u sobama, morao sam to da uradim na teži način.

Kao i većina nadzornih sistema na nebezbednim instalacijama, ovaj nije trajno čuvao svoje snimke i navodno su, pošto bi neko vreme sačekali, brisali svoju arhivu. Primetićete da sam rekao „navodno“.

Hotel je, naravno, izvlačio podatke.

Izvlačenje se odnosilo samo na razgovore na javnim prostorima i u hodnicima, ali to je bilo baš ono što mi je bilo potrebno. Našao sam sačuvanu arhivu za poslednjih dvadeset ciklusa, preuzeo jedan od programa koji ju je obrađivao (odvajao je dosadne delove od sočnih poslovnih razgovora koje je trebalo poslati nekom ljudskom ili bot kontroloru da ih pregledaju), i preusmerio ga da pretražuje niz ključnih reči koje su mene zanimale.

Osam minuta i trideset sedam sekundi kasnije, program koji sam preuzeo naišao je na popriličan broj rezultata. Izvukao sam vremenske oznake, a onda pustio program da nastavi da traži korporativne finansijske informacije. Vremenske oznake su mi govorile u kojim arhivama da potražim video-nadzor.

Napravio sam mesta u svojoj privremenoj memoriji, skinuo prvu arhivu, i počeo sa skeniranjem. Pregledao sam je sam, umesto da na prikupljenim podacima koristim brži i efikasniji sken za prepoznavanje lica. Takav sken je u najvećem broju slučajeva samo 62 procenata pouzdan, i mada je to dovoljno za zaštitarsku kompaniju koja otaljava svoj posao, ja nisam želeo da mi moje mete promaknu. Pokazalo se da sam mogao da počnem odatle, umesto što sam protraćio osam minuta, jer sam već prilikom prvog pregleda uhvatio sliku Ratija u hodniku, kako ide ka čvorištu čaura, vremenska oznaka šesnaest sati i dvadeset

sedam minuta, minus trenutno vreme.

Moj si.

Nastavio sam da proučavam sistem za nadzor. I Rati je trebalo da odvoji malo vremena da ga prouči, ili da bar malo pogleda oko sebe, jer su ga dva potencijalna neprijatelja pratila do čvorišta. Nisu pokušali da uđu u istu čauru, ali očigledno su imali pristup sigurnosnom sistemu, jer su bili tamo kada sam ponovo uhvatio Ratija u hodniku. Pratili su ga do prodavnica i dela sa prodajnim automatima na donjem nivou hotela, a onda nazad do njegove sobe. Sad pošto sam znao da treba da se usredsredim na taj deo hotela, mogao sam da eliminišem veliki deo snimaka sa fidova drugih kamera, i tri minuta kasnije uhvatio sam i Guratina i Pin Li. Sve troje su bili praćeni, kad god bi izašli.

Ovo nije bilo neočekivano, imajući u vidu da je GrejKris morao da zna gde se nalaze. Ali obavljao sam u pozadini procene rizika i postojao je scenario gde je ovo bila zamka za mene, gde je tim sa Održanja bio mamac.

Mensa je možda lice grupe političkih entiteta i kompanija rešenih da kazne GrejKris zbog toga što je ubio njihove građane/ zaposlene. Ali ja sam taj koji je snimio najvažnije dokaze, ja sam bio aktivna komponenta bezbednosnog sistema kompanije koja je sakupljala i čuvala sve podatke. Ako bi se pokazalo da sam nepouzdan, kompromitovan, šta god, onda bi se podaci bezbednosnog sistema mogli dovesti u pitanje, što bi moglo ići naruku GrejKrisu.

Još jedna mogućnost bila je da je tim sa Održanja kontaktirao s GrejKrisom i tražio od njih da me namame ovamo u zamenu za Mensino oslobađanje. Da, ta mogućnost nije bila nimalo zabavna.

Gledao sam Ratija na snimcima, ali automatizovani sistem nije imao nikakvog razloga da zumira, a rezolucija nije bila dovoljno velika za pravu evaluaciju. Ali pustio sam nekoliko svojih arhiviranih snimaka sa istraživačke misije: Rati hoda umoran nakon napornog dana, udubljen u razgovor dok je hoda sa Aradom i Overse, smeje se i tobože se brani dok ga Pin Li gađa jastukom, trči dok mahnito tovarimo skakač

da bežimo. Želeo sam da kažem da ide kroz ovaj hotel kao da je zatvor, ali nisam bio siguran. Pravi ljudi se ne ponašaju kao oni u medijima.

Moraću jednostavno da sačekam i vidim. (I da, to je bilo bolno stresno.)

Nadzor je bio zanimljiv, ali ne i nerešiv problem. Svuda osim u foajeu, hotel je imao sopstveni bezbedni fid, a pristup njemu se dodatno plaćao. Kako bi podstakao goste da ga koriste, hotel bi zagušio javni fid. To je značilo da je sigurnosni sistem već imao kod postavljen da preusmeri pristup fidu. To mi je odgovaralo. Postavio sam upozorenja na nekoliko fidova koji su bili u igri i počeo da biram koje serije želim da gledam na svom džinovskom ekranu. Odabrao sam, međutim, samo stare favorite koje sam već gledao, jer sam zaista morao da prionem na posao i poradim na nekom novom kodu. Uz malo sreće, neće trebati, ali... Da se ne lažemo, verovatno će mi trebati.

Pet sati i sedamnaest minuta kasnije, Pin Li, Rati i Guratin izašli su iz svoje sobe i krenuli ka čvorištu čaura. Dvadeset tri sekunde nakon što su napustili svoju sobu, sistem je registrovao kako se neka vrata otvaraju i zatvaraju u tom delu. Dva neprijatelja izašla su iz sobe i krenula za timom sa Održanja i uspeo sam da preusmerim na fid koji su koristili da primaju naređenja i daju izveštaje.

Sačekao sam da vidim da li tim Održanja samo ide do jednog od delova za služenje hrane ili zabavu. Bilo bi bezbednije (za sve, ali posebno za mene) da im priđem izvan hotela.

Proverio sam fid tok koji su dva neprijatelja koristila da primaju naređenja i video da je moje preusmeravanje uspelo. Zaustavili su se kod čvorišta čaura, zbunjeni, čekajući odobrenje svog kontrolora. Moje preusmerenje poslalo je to odobrenje bot-domarima u drugom delu.

Preusmeravanje je bilo podešeno da se ugasi i obriše kroz dva minuta i izgledalo bi kao kvar zbog zagušenja hotelskog fida.

Tim Održanja odvezao se čaurom do foajea i krenuo napolje kroz

prednji ulaz. Preko volje sam isključio svoj džinovski ekran i skotrljao se sa kreveta.

Vreme je da se bacim na posao.

Poneo sam sa sobom svoju torbu, jer se vrlo verovatno neću ovamo vraćati. (Da, nedostajaće mi taj ekran.) U njoj je bilo i moje projektilno oružje, a nikad se ne zna kada će vam zatrebati vatreno oružje koje probija oklop. (I sada sam mogao da zakačim desnu šaku o kaiš, tako da sam imao šta da radim tom rukom. I dalje mi nije jasno kako ljudi odlučuju šta će da rade sa rukama iz sekunde u sekund.)

Sustigao sam Pin Li, Ratija i Guratina na trgu i nije bilo ničeg što je ukazivalo da ih neki neprijatelj prati. Nisam bio siguran da tim Održanja zna da ih GrejKris nadzire, mada su Ratijeva ramena delovala pomalo ukrućeno, ne onako kako je obično hodao. Krenuli su zatim uz stepenice, do dela za sedenje na drugom nivou, a Guratin se osvrnuo na, kako je on mislio, sasvim opušten i nimalo sumnjiv način. Da, znali su.

Ne, nije me video. Koristio sam kamere s dronova da ih pratim, kako bih mogao da krenem drugim putem do trga, onim koji je vodio ispod platformi kroz vrtove i u deo s automatima za prodaju.

Guratin je rekao nešto Pin Li dok su prelazili trg i malo su ubrzali, zaputivši se ka bloku za kupovinu na suprotnom kraju. To je bilo dobro mesto da se izbegne vizuelni nadzor onoga ko vas prati, a dalo mi je i vremena da unesem manje izmene u sigurnosne kamere, tako da je bilo teže pratiti ih. GrejKrisovo obezbeđenje je do sada već shvatilo da su ih izgubili i hteo sam da se uverim da ih neće ponovo uhvatiti. Nisam znao da li je GrejKris platio stanici da dobije pristup sigurnosnim kamerama na javnom prostoru, ali što je sigurno, sigurno je.

Pin Li je povela ostale vijugavim putem kroz kupovni blok, kroz različite prodavnice i trgove i završili su na otvorenom baštenskom prostoru za sedenje, u podnožju još jednog hotela u obliku kupe. Bio je to dobar pokušaj, zamišljen da ih provede kroz šest različitih privatnih

bezbednosnih jurisdikcija i privatnih fid oblasti, dobar način da pobegnete onome ko pokušava da vas prati uz pomoć dronova i sigurnosnih kamera. Naravno, nisu se oslobodili mene, ali to je bio dobar način da se oslobodite normalnog (ljudskog) nadzora. A deo za sedenje bio je okružen zavesama koje je obrazovala voda u padu, zaklonjen od pogleda sa okolnih trgova i staza.

Zaustavio sam se ispred ulaza, pridruživši se maloj grupi ljudi pored jedne prodavnice koja je izbacivala razmetljivo umetničke snimke proizvoda na fid. Preko hotelske sigurnosne kamere, gledao sam Pin Li i Guratina kako se kratko svađaju i Ratija koji je pokušao da posreduje, što se završilo tako što su Guratin i Rati seli za sto, a Pin Li otišla u trgovački deo pored hotelskog foajea.

Znam, mogao sam do sada da stupim u kontakt, bilo tako što bih uspostavio bezbednu vezu na njihovim fidovima, ili tako što bih im jednostavno prišao i rekao zdravo. Jednostavno... nisam bio siguran.

Dobro, bio sam uplašen. Ili nervozan. Nervozno-uplašen.

Da li su bili neka vrsta mojih „ljudskih prijatelja“? Moji klijenti?

Moji bivši vlasnici, mada je legalno to bila samo doktorka Mensa. Da li će, kada me vide, vikati upomoć, upozoriti obezbeđenje?

A ako je bilo ovoliko teško sa Ratijem i Pin Li (Guratin me nikada nije voleo i osećanje je bilo obostrano), kako će tek biti sa Mensom, ako uspem da stignem dotle?

Nisam znao da li mogu da im verujem. Želeo sam. Ali ja želim mnogo toga – slobodu, neograničeno preuzimanje materijala, nove epizode Drame Sunčanih ostrva – od čega većinu neću dobiti.

Prošao sam kroz baštenski deo za sedenje, koji je bio samo 37 procenata zauzet, ali Rati i Guratin me nisu primetili. Skenirao sam ih dok sam prolazio i uhvatio Guratinove augmentacije, ali nijedan energetski potpis koji je ukazivao na oružje. Rati je protrljao oči i uzdahnuo. Guratinove stisnute usne zapravo su odavale nešto ljutnje.

Prošao sam kroz otvoreni prolaz u trgovinski deo, u kome nije bilo

mnogo uobičajenih automata za prodaju, ali je bilo mnogo kioska za različite kompanije, uključujući i linije putničkog transporta, stanične nekretnine, planetarne nekretnine u ovom i drugim sistemima, mnogo banaka i zaštitarskih kompanija. (Ne i Palisada, koji je usluživao samo korporativne klijente.) Obezbeđenje u toj oblasti je bilo jako, ali nisam mogao da uhvatim nijedan sken za prepoznavanje lica. Fid je bio zagušen i privatizovan, svi ljudi i augmentovani ljudi koji nisu bili registrovani u hotelu morali su da plate kako bi ga koristili, a obezbeđenje je bilo u potpunosti usredsređeno na sprečavanje krađe. Na suprotnom kraju je bio prilaz tranzitnoj platformi; nije vodio do transportne cevi, već do nečega što se zove „tranzitni mehur“.

Našao sam Pin Li kako smrknutog licla stoji kod kioska lokalne zaštitarske kompanije, ali još uvek nije stavila ruku na pristupni fid.

Video sam napetost u govoru njenog tela, posebno po držanju njene glave. Šta god da je došla ovamo da uradi, nije to želela.

Tada mi je sinulo kako sam posle svih onih ciklusa tokom kojih sam posmatrao Pin Li na našem ugovoru, naučio da verujem njenom rasuđivanju. Ako nije želela to da uradi, verovatno je imala dobar razlog. Morao sam da razgovaram sa njom, da joj iznesem drugačije mišljenje.

Da je u pitanju bio neko od ostalih, odlučio bih se za drugačiji pristup. Pin Li sam jednostavno rekao: „Ćao.“ Jedva da me je pogledala, a na licu joj se videla nezainteresovanost.

Zatim me je ponovo pogledala, zaustila da nešto kaže, a onda se zaustavila. Još uvek nije bila sigurna. Rekao sam: „Upoznali smo se na Port FriKomersu.“ Nisam odoleo da ne dodam: ,Ja sam bio onaj u transportnom sanduku.“ Razrogačila je oči, a onda ih suzila. Naterala je svoja napeta ramena da se opuste i nije napravila grešku i pogledala oko sebe. Namestila je na lice osmeh i kroz stisnute zube procedila: „Šta... Kako...“ „Došao sam da nađem našu prijateljicu“, rekao sam. „Hoćeš da uđemo u tranzitni mehur?“ Lokalni masovni transporter je obično lako

obezbediti od potencijalnog nadziranja i sigurnosnih provera. (Da, trebalo bi da je suprotno. Da, trebalo bi da brinete.)

Oklevala je, a onda se na silu još šire osmehnula. Osmeh je delovao lažno i besno, ali bar je pokušala. „Važi.“ Prešli smo sobu i popeli se uz prilaznu rampu do stanice. Eksplozija reklama na fidu objasnila je da je mehur lift platforma u obliku pehara, oivičena tapaciranim klupama, sa prozirnim zaštitnim mehurom iznad, kako ljudi ne bi mogli da ispadnu, ma koliko se trudili. (U reklami to nije bilo tako opisano.) Mehurovi su lebdeli duž staze postavljene iznad komercijalnih delova i bili su mnogo sporiji od tranzitnih cevi, tako da su uglavnom korišćeni za razgledanje. Delovali su zgodno i za vođenje neugodnih razgovora.

U stanici je bilo samo nekoliko ljudi, koji su izlazili iz upravo pristiglog mehura. Prišli smo prvoj tezgi i platio sam još jednom platnom karticom i – au, bilo je triput skuplje od mog poslednjeg tranzitnog hostela. Dobro je što ne moram da jedem.

Pin Li je ušla prva, gledajući me s nečim što sam želeo da protumačim kao diskretni oprez, ali možda i grešim. Seo sam na klupu prekoputa i odabrao opciju za nadzemni obilazak trgovinskog parka u ovom delu. Vrata su se zatvorila i mehur se podigao da se pridruži nizu drugih koji su prelazili iznad hotela.

Mehur je imao kamera-fid, ali to je bio jedan od onih koji su zamišljeni samo da upozore na određene reči, zvukove i pokrete, i verovatno je tamo bio kako bi se smanjio broj nasumičnih ubistava.

Blokirao sam njegov audio-fid i rekao: „Sve je čisto.“ Prostrelila me je pogledom. „Otišao si.“ To nekako nisam očekivao. Rekao sam: „Mensa je rekla da mogu da naučim da radim šta god želim. Naučio sam da odem.“ „Mogao si da joj kažeš šta želiš. Mi... ona... brinuli smo, u redu?“ Pogled mi je bio prikovan za ekran iza nje, koristio sam kameru u mehuru da proučavam njeno lice. Stisnula je usne, presekavši šta god

da je htela sledeće da kaže. Onda se pribrala i nastavila: „Videla sam oproštajnu poruku koju si joj poslao. Nije kao da nije shvatila da smo zajebali celu situaciju.“ Osetio sam emociju, a to mrzim. Radije bih imao fine, bezbedne emocije o serijama na zabavnim medijima; imati ih u vezi s onim što su stvarni ljudi rekli ili uradili samo je vodilo do glupih odluka, kao što je dolazak na TranRolinHajfu. I nisu zajebali celu situaciju. Deo toga, da.

Ali nije kao da sam i ja znao šta da radim sa sobom. „Ne želim da pričam o tome.“ Uzdahnula je, umorno ali besno, i pritisla prstima čelo. Morao sam da obuzdam nagon da ne posegnem za svojim nepostojećim medsistemom i tražim dijagnozu. Rekla je: „Dobro, gde si, jebote, otišao? I šta radiš ovde?“ Oklevala je, oprezna. „Radiš li za nekog na ugovoru?“ To je i bio smisao odlaska. „Ili sam Mensino vlasništvo i radim za nju, ili sam slobodni agent i radim za sebe.“ Streljala me je pogledom. „Dobro, za šta si unajmio sebe?“ Zanimljivo je to sročila. Nekako mi se svidelo. I bilo je mnogo čudno pričati ovako sa nekim čovekom, čovekom koji zna šta sam.

Nisam morao da se prisiljavam da zurim u lice Pin Li, da brinem da li mi je izraz na licu normalan. Abene je znala da sam bezbednosna jedinica, ali nije znala da sam ja ja. „Putovao sam i video vest da je Mensa nestala. Da li su je prevarili da dođe ovamo ili je oteta?“ Oči su joj se ponovo suzile, ali ovog puta više zato što je mozgala. „Zapravo si samo lutao naokolo i gledao onu seriju. Plašili smo se da bi GrejKris mogao da te uhvati, ali oni su neprestano zahtevali da budeš priložen kao deo dokaznog postupka. Činilo se da bi nas obavestili da te imaju, likovali bi zbog toga.“ „Lutao sam naokolo i odgledao dosta serija.“ Čekao sam. Pin Li je uvek bila kruta i trebalo joj je vremena da se opusti. Kao i o svima ostalima, imao sam stotine sati audio i video-materijala o njoj. Nisam

morao da ih pregledam da bih znao da je na ivici živaca zbog straha za Mensu, zbog odgovornosti za živote ostalih.

Konačno je rekla: „Znači, došao si da nam pomogneš. Zašto bi trebalo da ti verujem? Ti očigledno nama ne veruješ.“ Kada bih mogao na to da odgovorim, verovatno bi bilo mnogo bolje za mene. Nisam im verovao, ne u vezi s mnogo toga. Nisam imao pojma zašto bi trebalo da mi veruju. „Izvukao sam izveštaj o statusu borbenog broda kompanije. Neće vam pomoći, osim ako kompanija ne ukine zabranu pristajanja. Prepuštena si samoj sebi. To jest, prepuštena si samoj sebi sa Ratijem i Guratinom, što je možda gore.“ Napravila je grimasu. „Zaboravila sam koliki si kreten.“ Pa, jesam. Rekao sam: „Potrebne su mi informacije kako bih napravio plan.“ Pogledala je napolje i malo se lecnula pred bleštavim reklamnim ekranom koji je kružio oko tornja pored koga smo prolazili. „Odveli su je sa Port FriKomersa posle sastanka sa predstavnicima DeltFola. Neke od porodica žrtava doputovale su da lično preuzmu ostatke, bilo je mnogo ljudi, bilo je emotivno. Nakon toga se udaljila na minut, a onda je nestala. Sigurnosne kamere pokazale su trenutak kada su je zgrabili, ali do tada su je već odneli sa stanice. Uz malu pomoć našeg diplomatskog osoblja na Održanju, ubedila sam kompaniju da je ovo njihov problem, da su toliko zajebali sa našom garancijom za istraživanje da nam duguju. GrejKris je potom poslao zahtev da Održanje odbaci našu tužbu protiv njih i objavi javno saopštenje u vezi s tim. Uradili smo to i sada smo ovde da pregovaramo o otkupu.“ Lice joj se ukrutilo. „Imamo ljude na Održanju koji rade na tome da obezbede sredstva, ali u ovom trenutku nemamo ni približno onoliko koliko oni žele.“ Znači, bio sam u pravu, a GrejKris jeste želeo novac. „Ali nemate ugovorenu podršku od kompanije?“ „Ne nakon što je TRH odbio da im dozvoli da pristanu. Jesu nam

dali ključ za sigurnosni interfejs implantant koji je Mensa kupila za nepredviđene okolnosti, ali Guratin je rekao da je blokiran, jer je drže negde u torusu iznad nas, iznad sigurnosne barijere glavne stanice, što ometa signal.“ „Da li ga imaš kod sebe?“, pitao sam. Možda je blokiran za Guratina, ali ne i za mene.

Otvorila je unutrašnji džep na svojoj jakni i pružila mi ključ, koji je dizajniran tako da izgleda kao memorijski štapić dostupan na fidu.

Skinuo sam podatke o adresi i utrošio jedan minut i četrdeset tri sekunde pokušavajući da pristupim Mensinom interfejsu. Dakle, zapravo je bio blokiran i za mene. „Guratin je možda u pravu u vezi sa sigurnosnom barijerom glavne stanice.“ Mrzeo sam što to kažem.

Pin Li je razočarano klonula. „Nije nam ostalo još mnogo vremena da sakupimo otkup. Htela sam da pokušam da unajmim lokalnu zaštitarsku kompaniju da nam pomogne i da se nadam da tu koju odaberem ne plaća GrejKris.“ Skrenula je pogled sa prozora i ponovo me pogledala. „Kad smo kod isplata, kompanija igra dvostruku igru, zar ne?“ Bilo mi je drago što je Pin Li to već palo na pamet i što neće poricati činjenice. „Šanse su devedeset pet posto“, rekao sam joj. Kompanija je poput zlog automata za prodaju, ubaciš unutra novac i on radi šta želiš, osim ako neko drugi ne ubaci više novca i kaže mu da prestane. Najbolja opcija za GrejKris u ovom trenutku jeste da unutra ubaci što više može novca.

Pin Li je prostenjala i protrljala lice: „Gotovo da mi je drago što si ovde.“

ČETVRTO POGLAVLJE

Kada se naš mehur vratio na stanicu, otišao sam do kioska jednog hotela da rezervišem sobu, a Pin Li je otišla po ostale. Mislila je da bi trebalo da porazgovaramo nasamo kao grupa. Na neki način sam i ja tako mislio. (Mogli smo to da obavimo preko fida u baštenskom delu za sedenje, ali nisam verovao ljudima da se neće razmahati rukama i privući pažnju.)

Odvezao sam se čaurom gore do sobe i naravno da unutra nije bilo sigurnosnog fida, jer je glupi hotel želeo da namami ljude obećavajući im privatnost u sobi, kako bi mogao da ih snima na javnim mestima.

Ovaj hotel nije bio toliko skup kao onaj prethodni, ali je bio otprilike jednako lep. I fid je bio zagušen, osim, naravno, ako ste znali kako to da zaobiđete.

Soba je bila mnogo praktičnija, sa krevetom normalne veličine sklopljenim u zid kako bi bilo više prostora za stolice i ekranom koji nije zauzimao ceo već samo četvrtinu zida i kupatilom sa više prostora za peškire. Bezbednosnim jedinicama nikada nije dozvoljeno da sednu ili koriste ljudski nameštaj, bilo da su na dužnosti ili ne, zato sam seo na jednu od stolica i digao noge na sto. A onda sam skinuo noge sa stola, jer nije bilo udobno. Dok sam čekao, zabavljao sam se uvlačeći se u sigurnosni sistem hotela.

Kada je fid sobe signalizirao da su na vratima, rekao sam im da se otvore. Zauzeo sam najopušteniju poziciju koju sam mogao, a na ekranu je bio Mesec utočište. (Zapravo sam preusmeravao zvuk kao ometanje zbog sumnjivog monitora koji je hotel možda koristio da snima unutar soba, iako je ugovor pri rezervaciji garantovao potpunu privatnost u sobi.)

Pin Li je ugurala drugu dvojicu unutra i pustila vrata da se zatvore.

Očigledno im je već rekla, jer se Rati cerio. Rekao je: „Sjajno izgledaš! Šta si radio?“ Izraz na Guratinovom licu protumačio sam kao zgranut. Ni ti se meni i dalje ne sviđaš. „Rati, kasnije“, rekla je Pin Li. Prošla je pored njih i spustila se u drugu fotelju. „Bezbednosna jedinica ne mora da nam kaže gde je bila ili šta je radila, osim ako ne želi. Moramo da se usredsredimo na to kako da oslobodimo Mensu.“ Nisam to očekivao i bilo mi je drago što sam gledao u ekran. Pošto nije bilo kamere, biće neugodno, bar za mene. Video sam delimično sve u dekorativnom reflektujućem materijalu u vrhu zidova, ali to je bilo nedovoljno.

Guratin je udahnuo da nešto kaže, a Pin Li je uperila prstom u njega. „Ako si hteo da se pobuniš...“ Guratin je napravio grimasu i podigao ruke kao da se predaje. „Ne, ne bunim se. Samo ne vidim kako će bezbednosna jedinica da pomogne.

Bez otkupa neće osloboditi Mensu, a mi ga nemamo.“ Rati mi je rekao: „Naša veza sa kompanijom rekla je da je verovatno drže u korporativnoj centrali GrejKrisa u gornjem torusu, iza sigurnosne barijere glavne stanice, gde posetioci nisu dozvoljeni. Sad pošto si ovde – možemo li jednostavno da je izvučemo i pobegnemo?“ Bila je to glupa ideja i morao sam odmah da je odbacim. Već sam obezbedio privatnu fid vezu između nas četvoro i sada sam u nju poslao svoju obeleženu mapu. „Problem nije to što je korporativna centrala GrejKrisa u gornjem torusu.“ Poslao sam sliku na ekran u sobi, a onda je umanjio i obeležio putanju odavde do tamo. Osvetlio sam sve sigurnosne kontrolne tačke, obeleživši one koje su sprečavale ulaz svakome sa identifikacijom nekoga ko nije stanovnik stanice, odnosno svima njima. „Problem je u tome što ćemo napustiti teritoriju koju kontroliše neutralno obezbeđenje TRH-a i ući pod korporativnu

jurisdikciju GrejKrisa.“ Nisam znao šta će mi uraditi, sad kada mi port nije funkcionisao i nisu mogli da preuzmu kontrolu nada mnom.

Postojao je dug spisak mogućnosti, uključujući i to da jednostavno pucaju u mene dok ne prestanem da funkcionišem, kao i razne druge stvari koje bi njima delovale razumno i praktično, a meni bi bile poput mučenja. Kako god, u suštini, ne bi bilo pametno biti uhvaćen. „U ovom donjem prstenu, GrejKris mora da pregovara i isplati TRH, ili bilo koju privatnu službu obezbeđenja ili entitet koji imaju jurisdikciju, za svaku operaciju, što nam daje blagu prednost.“ „Oh.“ Rati se zavalio u stolicu, obeshrabren. „Čak i uz podršku borbenog broda garantne kompanije? Mislim, kompanija je rekla da oni neće prekršiti zabranu TRH-a da se iskrcaju na stanicu, ali eno ih tamo, sa teškim naoružanjem...“ Iskreno, nadao sam se da će ostati tamo. Rekao sam: „Ako GrejKris ne može da učini da nestanete, želeće da vas zadrže. Verovatno prikupljaju novac da otkupe kompaniju. Borbeni brod je tu i da pritisne GrejKris dok kompanija pregovara sa njihovim predstavnicima na Port FriKomersu. Taj otkup koji je GrejGris tražio za Mensin povratak će verovatno otići pravo kompaniji, kao deo isplate.“ Rati je očigledno bio zaprepašćen. Pin Li je ogorčeno izdahnula i rekla: „Tako je mislilo naše diplomatsko osoblje na Održanju.“ Rati se okrenuo ka njoj. „To nam nisi rekla!“ Guratin je prekrstio ruke. „Znao sam.“ Nisam mogao da pređem preko toga. Okrenuo sam se i uputio mu svoj najskeptičniji pogled. Začudo, upalilo je. Priznao je: „Slutio sam.“ Pin Li je pitala Ratija: „Da li si želeo da znaš? Nadala sam se da ćemo izvući Mensu i otići odavde pre nego što GrejKris uspe da pregovara o isplati.“ Rati je prostenjao. „Ne, nisam želeo da znam. Šta će biti sa Mensom i nama ako GrejKris sklopi dogovor sa kompanijom dok smo mi ovde?“

Pin Li je bespomoćno podigla ruku, a Guratin je delovao još mrzovoljnije. Rekao je: „Pogađaj.“ Rekao sam: „Moguće je da GrejKris ne može da priušti isplatu.“ Možda očajnički pokušavaju da prodaju svoju kolekciju tuđinskih ostataka i neobičnih sintetičkih materija dok se priča o Miluu još više ne proširi. Držati tuđinski materijal u suprotnosti je sa zabranama između korporativnih i političkih entiteta, što znači da je GrejKris mogao da trguje njime samo dotle dok niko za to ne zna. Garantna kompanija neće primiti tuđinske ostatke kao isplatu, osim ako oni ne budu mogli da budu povezani sa njima, a to je sada bilo nemoguće. Što znači da je GrejKris bio još očajniji.

Gledao sam u odrazu kako me Pin Li posmatra. „Postoji li ikakav način da je mi... da je ti izvučeš bez otkupa?“ Prolazio sam kroz moguće scenarije, delom da zagušim zvuk ljudi koji iznose glupe predloge. (Nije da ja ne volim taj zvuk; nekako je utešan i blizak na neki iritirajuć način.) „Bilo bi nezgodno“, rekao sam.

Pod „nezgodno“ sam mislio da sam dobijao u proseku 85 procenata šansi za neuspeh ili smrt, a bile su toliko niske samo zato što je moja poslednja dijagnoza govorila da je moj modul za procenu rizika neispravan. (Znam, to objašnjava dosta toga o meni.) „Moramo da pronađemo način da ih navedemo da je izvedu van sigurnosne barijere glavne stanice, kako bih mogao da pratim njenu lokaciju preko njenog implantanta koji je ugradila kompanija.“ Hteo sam da predložim da hakujem njihov sistem poruka, mada još uvek nisam imao predstavu kako da uđem u te sisteme. Kao ni da li bi to uopšte upalilo, pošto bi prenos zatvorenika pod visokim obezbeđenjem verovatno morao da potpiše neki nadzornik, čovek ili augmentovani čovek, koji bi mogao da postavi pitanja na koja je nemoguće odgovoriti. Ali Pin Li se okrenula ka Ratiju i Guratinu i rekla: „Mogli bismo da im ponudimo otkup i dogovorimo razmenu u jednom od ovih hotela.“ Rati je polako klimao glavom dok je to razmatrao. „Ali koliko oni znaju o našim finansijama? Da li će znati da je to laž?“

Pin Li je naglo odmahnula rukom. „Ne moramo da im pokažemo platnu karticu.“ Guratin se nagnuo napred. „Mogu da nabavim ubedljiv fid dokument u kome su navedeni neki od resursa Održanja izvan planete.

Ne moraju znati da ti resursi još uvek ne mogu da budu razmenjeni. Ali kada uspemo da ih ubedimo da je dovedu na sastanak...“ Plan nije bio užasan. Verovatno nije bio ni u top deset užasnih planova. Rekao sam: „Ne moramo da ih ubedimo da je dovedu na sastanak. Treba samo da ih ubedimo da je izvuku izvan te sigurnosne barijere kako bih mogao da je nađem.“ Guratin se okrenuo ka meni. „Ako to urade, možeš da je odvedeš od njih, bez obzira na broj stražara?“ Počeo sam da verujem da je Guratinov kretenski izraz na licu nešto urođeno, nad čime nije imao kontrolu. Rekao sam: „Što više stražara, to bolje.“ Podigao je obrve. „Hoćeš li ih pobiti?“ Ispravka, Guratinov kretenski izraz na licu je rezultat toga što je on kreten.

Mogao bih da slažem, mogao bih da kažem „ne, neću ih pobiti, ja sam fina bezbednosna jedinica“. Mislim da sam nameravao to da kažem, ili neku uverljiviju verziju. Ono što sam zapravo izgovorio bilo je: „Ako budem morao.“ Na trenutak je zavladala tišina. Pin Li je uvukla usne i nije ništa rekla. Ali prepoznao sam posvećeni izraz na njenom licu sa arhiviranog video-snimka onog trenutka u skakaču kada je satelitska veza pala, a ona glasala da se nastavi na DeltFol. Na Ratijevom licu su se videli i odlučnost i sumnja. Guratin je jednostavno rekao: „Misliš da si kompetentan da doneseš tu odluku.“ Rekao sam: „Ja sam stručnjak za obezbeđenje. Vi ste ljudi koji ulaze na pogrešno mesto i koje napadne gnevna fauna. Izvlačio sam

žive klijente iz situacija gde je verovatnoća preživljavanja iznosila manje od devet procenata. Više sam nego kompetentan da donesem tu odluku.“ Guratin je ponovo polako seo. Ja sam ustao. „Sačekaću u foajeu.

Kontaktirajte sa mnom kada budete doneli odluku.“ Pin Li je podigla ruku. „Čekaj, doneli smo odluku.“ Pogledala je u Ratija. ,Je l’ tako?“ Stisnuo je vilicu. „Tako je. Pričamo o GrejKrisu. Ubiće Mensu, a i nas, ako budu mogli.“ Guratin je rekao: „Složili smo se.“ Ja sam već bio ustao, pa sam rekao: ,Ja ipak idem u foaje“, i otišao.

Nisam se durio ili skrivao. Foaje je pružao bolju stratešku poziciju.

Ovaj foaje je bio na više nivoa i imao je veliku četvrtastu biosferu koja je predstavljala različite ekologije, sa nameštajem raspoređenim oko njih. Izgledalo je lepo, mameći ljude da sede i raspravljaju o zaštićenim informacijama kompanije u hotelskom zagušenom fidu kako bi hotel mogao to da snimi i proda najboljem ponuđaču. Imao sam i kanale koji su pratili ulaz na trg na gornjem nivou i tranzitni foaje.

Seo sam na mestu gde me je bio-zona koja je prikazivala oluju na gasovitom džinu zaklanjala od pogleda iz drugih delova za sedenje.

Na fidu, ljudi su utvrđivali neke detalje onoga što sam označio kao „Operacija koja zapravo nije skroz užasan plan“.

Poslao sam Pin Li poruku u kojoj sam joj rekao da bi trebalo da dogovore da se ovde nađu sa kontaktom, pošto je njihov hotel već vrveo od pripadnika GrejKrisa, a ovaj je za sada bio bezbedan. Pin Li ju je prosledila ostalima i oni su se složili. Nisu čak imali ništa da pokupe iz svoje stare sobe. (Putovali su sa malo prtljaga, sa samo nekoliko predmeta za higijenu, lekovima za Pin Li, Guratinovim

specijalizovanim kompletom alata i Ratijevim rezervnim interfejsom koji mu je donosio sreću, a sve to je Guratin nosio u svojoj naprtnjači.)

(Pomislio sam kako je čudno to što više nisam morao da brinem o ljudskim stvarima. Činilo mi se da sam otkad postojim nosio/preskakao/obilazio ljudske stvari u ljudskim nastambama.

Verovatno zato što i jesam.)

Ponavljam, to nije bio loš plan, s obzirom na okolnosti. Bićemo tesni s vremenom. Nisam znao rutu koju će GrejKris odabrati da dovede Mensu do mesta sastanka. Moraću da sačekam dok ne dođu u domet hotelskih sigurnosnih kamera. Što nije bilo problem, osim što nam nije ostavljalo mnogo vremena za našu izlaznu strategiju, takvu kakva jeste.

A onda je Pin-Li rekla: „Jesmo li spremni?“ Druga dvojica su se složila. Zatim je pokrenula hotelski pristup komu na ekranu u sobi i pozvala njihov kontakt u GrejKrisu.

Pošto je kom bio aktivan, dobio sam sliku sa ekrana, iako u sobi nisam imao sliku sa kamere. A i nije bilo bogzna šta da se vidi: GrejKrisov kontakt je sa svoje strane isključio sliku. Pin Li je izjavila da ima otkupninu i gde želi da dovedu Mensu zbog razmene. GrejKris je rekao da žele otkupninu odmah i da će onda osloboditi Mensu, blabla-bla, ali meni je to zvučalo površno, u poređenju sa drugim razmenama talaca kojima sam prisustvovao. GrejKris je zaista želeo ovu isplatu. Pin Li se dva minuta raspravljala sa njima pre nego što su popustili, iako su želeli da pošalju predstavnika da proveri autorizaciju sredstava.

Nakon što je Pin Li zatvorila kom, Rati je rekao: „Joj, nadam se da ovo radimo kako treba.“ Guratin je smrknuto rekao (kako je praktično uvek i govorio): „Uskoro ćemo saznati.“ Pin Li je rekla: „Biće sve u redu.“ (Mensa bi se potrudila da to zvuči ohrabrujuće; Pin Li je očigledno želela da to zvuči ohrabrujuće, a zvučalo je kao da je htela da jednostavno umuknu.)

Guratin je sišao u foaje da sačeka predstavnika GrejKrisa i seo na otvorenom, na jednu nižu platformu, toliko ukočen da je više ličio na bezbednosnu jedinicu nego ja.

Dobro, u njegovu odbranu, situacija je bila napeta. Nisam mogao da rizikujem da skrenem pažnju gledajući medije, ali proverio sam prostor u memoriji i primetio da mi je još uvek ostao ugodno veliki broj epizoda nove serije koju sam gledao. Pomoglo je, malo.

Jedan od razloga zašto sam bio nervozan bilo je to što ću, ako ovo dobro prođe i ne budem raznet u komade, ponovo videti Mensu.

Na putu za RaviHajral, KIT je rekao da je Organizacija Održanje moja posada. Ne znam da li je KIT bio naivan, ili je mislio da ja jesam.

Dobro, možda sam u tom trenutku bio dovoljno naivan da bi to moglo biti pomalo tačno. A onda sam posle RaviHajrala odustao od te ideje.

Tada sam nekako odlučio da ću nabaviti dokaze za Mensu sa Milua i video sam Don Abene kada je Miki... umro i neko vreme sam se ponovo vratio na „možda je bilo pomalo tačno“ tačku.

Ali dok sam sedeo ovde u hotelskom foajeu, posmatrao bio-zonu i puštao svaki kod suprotan ponašanju bezbednosne jedinice koji sam imao, maštarija se raspršila. Surova realnost bila je da nisam znao šta mi Mensa znači. Čak i posle Mikija, i dalje nisam želeo da budem robot-ljubimac.

Gore u sobi, Pin Li je polako šetkala tamo-vamo, trudeći se da ne škrguće zubima, a Rati je tri puta bio u kupatilu. Guratin je samo sedeo i zurio. A onda je rekao preko fida: Bezbednosna jedinice, jesi li tamo?

Ne, otišao sam, rekao sam. Odlučio sam da živim ovde i jednostavno prelazim iz hotela u hotel i gledam fid za zabavu.

Dobro, to jeste zvučalo kao mnogo bolja ideja nego što sam mislio.

Usledila je pauza, a onda je rekao: Ja ti nisam neprijatelj. Samo sam oprezan.

Baš me briga za tvoje mišljenje, rekao sam, a onda istog trena

poželeo da sam stavio sebe na odlaganje od jedne sekunde kako bih mogao to da obrišem. Zvučalo je kao da me nije briga. A i nije me bilo briga.

Prošao je jedan dugi minut. Pa dva. Guratin je rekao: Šta si radio dok si bio odsutan. Kuda si otišao?

Nisam želeo da odgovorim, jer nisam želeo da razgovaram o tome, ali nekako mi se činilo sitničavim da ga samo ignorišem. Izvukao sam odabir videa sa putovanja sa Ajresom i ostalima na putu za HevRaton, uglavnom razgovore koje sam obeležio kako bih kasnije mogao da kritikujem svoj nastup. (Nekoliko puta kada sam prekinuo svađe i bio primoran da dajem savete o ljubavnim vezama i čuveni incident sa omotom od krekera u sudoperi.) Isekao sam ga i sastavio i obeležio sa „Ubibot glumi augmentovanog čoveka savetnika za obezbeđenje“ i poslao Guratinu.

Još uvek je gledao, kada je predstavnik GrejKrisa ušao u foaje sa glavnog ulaza.

Nije bilo ničeg fizičkog što bi ga izdvojilo od ostalih ljudi i augmentovanih ljudi koji su ulazili i izlazili. Bio je visok i bled, duge svetle kose i nosio je jednu od mnogih varijanti poslovne odeće: tamna jakna dugih rukava do kolena i široke pantalone.

Kontaktirao sam s Guratinom i on je zaustavio video.

Predstavnik GrejKrisa je zastao, a licem mu je preleteo blesak ljutnje. Naišao je na zakrčeni fid hotela. Hotelski sistem registrovao je uplatu na stanični kreditni račun i dozvolio mu pristup. Uhvatio sam rezultate rutinskog skena sa hotelskog sigurnosnog drona: nema oružja, samo interfejs aktivnost. Brza analiza dronovog očitavanja dala mi je verovatnoću od 65 procenata da kod sebe ima nešto da falsifikuje sken.

Znači, verovatno je bio naoružan i verovatno je nosio osigurani kom uređaj.

Imao sam pristup njegovom fidu, ali nisam verovao da će to biti od velike koristi. Ako je kod sebe imao neki uređaj da lažira očitavanja

sigurnosnog skena, onda je sigurno znao da zagušeni hotelski fid teško da je najbolje mesto za operativnu komunikaciju.

Ono zbog čega sam morao da brinem bio je hipotetički osigurani kom uređaj. Šta god to bilo, moraće da upotrebi hotelski relej da dopre do hotelske kom mreže.

Predstavnik GrejKrisa vizuelno je skenirao foaje i očito prepoznao Guratina, verovatno iz informacija koje je GrejKris dobio na Port FriKomersu. Krenuo je ka Guratinu, koji je ustao da ga dočeka. Rekao je: „Guratin? Ja sam Serat, došao sam na zahtev Pin Li.“ Bio je miran, samouveren, sa nagoveštajem prijateljskog osmeha.

Guratinov kretenski efekat sigurno dobro dođe u ovakvim trenucima. Sa duboko neimpresioniranim izrazom na licu, rekao je: „Ovuda“, i krenuo ka čvorištu čaura.

Kucnuo sam Pin Li i Ratiju na fidu da ih upozorim i nastavio vizuelno da pretražujem ima li neprijatelja. Kao ono dvoje ljudi što su nehajno prošetali kroz glavni ulaz, nehajno zastali da nehajno razgledaju, zatim nehajno nastavili do stepenica koje su vodile do salona/dela gde se služila hrana. (Dobro, nisu zapravo bili toliko loši, ali dovoljno dugo sam sedeo ovde da analiziram obrazac prometa. Ljudi koji uđu tražeći nešto, ili koji su iskreno zbunjeni u vezi s tim kuda će dalje, obično su se kretali nasumično, a pažnju bi im privukle bio-zone, putokazi na fidu ka rampi koja te vodi do dela za registraciju i slično. U poređenju sa tim, neprijatelje je bilo lako uočiti.)

Možda previše lako? Sken hotelskog drona vratio se sa negativnim rezultatom, ali sa istim onim sumnjivim obrascem kao i kod predstavnika GrejKrisa. (Meni je bilo sumnjivo; prevario sam dovoljno dron skenova.)

Obeležio sam još dva potencijalna neprijatelja kako izlaze iz jedne transportne kapsule u tranzitnom foajeu, a pošto sam proverio sa svojim prijateljima dron kamerama na trgu, pokazalo se da ih ima još ispred ulaza na hotelski trg.

Da, imao sam loš osećaj i u vezi s tim. Ali još uvek sam pratio sigurnosni sistem i nije bilo upozorenja ili neobičnih signala.

Nameravao sam da ostanem ovde dok razmena ne bude ugovorena, ali sada sam ustao i zaputio se ka čvorištu čaura. Imao sam jedan kanal u Guratinovom fidu. On i Serat su upravo izašli iz kapsule. Guratinovo ćutanje učinilo je da ceo put prođe u nelagodnoj tišini. Bio sam i preko volje impresioniran.

Bio sam u čauri i u pravom odeljku kada su Guratin i Serat stigli do sobe. U hodniku nije bilo zaklona, pa sam rekao čauri da sačeka i obavesti hotelski sistem za mobilnost i pristup okolini (skraćeno mobsistem) da ne reaguje ni na jedan zahtev za održavanje. (Zvuči kao mnogo muke samo kako bi se zaustavila čaura, ali da to nisam tako uradio i da sam uticao na kontrolu prometa čaura koju vrši mobsistem, to bi bukvalno srušilo sistem. A pod bukvalno, mislim na čaure pune ljudi i augmentovanih ljudi koje se sudaraju jedne s drugima.)

Sada su bili u sobi i Pin Li je govorila: „Imamo novac koji je vaša korporacija tražila. Deo toga je morao da dođe od likvidiranih sredstava i dobila sam obaveštenje da su spremna za transfer. Neću priložiti spisak ili poslati ovlašćenje dok ne vidimo doktorku Mensu.“ Serat je odgovorio: „Uveravam vas da je ona već na putu ovamo, u pratnji tima za obezbeđenje. Moraću da vidim odobrenje za transfer.“ Imao sam jedan kanal koji je pratio Mensin implantant, ali još uvek nije pingovao. Ali obavljao sam i nekoliko analiza, procenjujući udaljenosti i potencijalne rute odavde do gornjeg torusa, i radio sam na rezervnom planu kako da stignemo do luke, za slučaj da su sa sobom imali pravo obezbeđenje (to jest, bezednosne jedinice iz Palisada ili neke druge lokalne garantne kompanije). Moglo bi da se potencijalno katastrofalno zakomplikuje, ali i dalje sam mislio da je izvodljivo.

A onda se katastrofalno zakomplikovalo.

Na fidu, Rati je rekao: Ovaj, bezbednosna jedinice? Molim te pomozi.

Kao pravoj budali, prva reakcija bila mi je da pokušam da prebacim na kameru na šlemu koji Rati nije nosio. Nisam imao kameru u sobi, samo audio, a sve što sam čuo bilo je disanje. (To je bio nedostatak plana Al. Nije bilo načina da za vreme koje smo imali postavimo kameru u sobu, ili bar ne neku koju ne bi uočila sigurnosna provera koju bi GrejKris bio spreman da obavi.) A onda je Pin Li rekla: „Tako nećete dobiti novac. A vama je potreban novac, zar ne? To je GrejKrisu sada potrebno da odvrati garantnu kompaniju.“ Serat je bez uvijanja rekao: „To nije odobrenje transfera. To je samo spisak sredstava. Šta pokušavate?“ Dok sam pokušavao da uhvatim svoje kanale i da se uverim da imam kontrolu nad hotelskim bezbednosnim sistemom, uhvatio sam signal koji je Serat upravo poslao svojim kom uređajem. Sigurno naređenje da se hitno obustavi oslobađanje taoca i verovatno signal njegovom pojačanju da uđe i zapuca. Pošto nisam imao vremena za finese, isključio sam hotelski relej, a onda morao da oborim dva sekundarna releja koja su pokušala da se aktiviraju da uhvate promet.

Zatim sam našao Seratovu vezu sa hotelskim fidom i blokirao je. Bio sam uposlen, pa je moj bafer rekao: Doktore Rati, molim vas, opišite problem.

Ratijev glas u fidu bio je nervozan: Ima pištolj. Mali je, ovaj, veličine dlana. Energetsko oružje, mislim da je premali za projektile.

Preko audio-veze, Guratin je rekao: „To je dokument o transferu koji su nam dali.“ „A to je besmislena laž“, rekao je Serat.

Samo neka priča, poslao sam Pin Li. Nisam želeo da se zapita zašto njegovo pojačanje nije poslalo potvrdu. Upravo sam odbacio „Plan koji zapravo uopšte nije užasan“ i prebacio se na „Plan koji se približava užasnom“. Izašao sam iz čaure i pustio je nazad u mobsistem dok sam išao niz hodnik. Moj sken je uhvatio pokretnu metu iza krivine i usporio sam do opuštenog hoda koji je izgledao lažno i nezgrapno kao i verzija koju su predstavnici GrejKrisa izveli u foajeu. Ali moja veza sa

hotelskim bezbednosnim sistemom pokazala je još jedna vrata sobe koja su se pre dvadeset sekundi otvorila u ovom delu, a šansa da su ljudi koji su se približavali bili neprijatelji bila je manja od deset procenata.

Dva mala ljudska bića skrenula su za ugao hodnika, zaokupljeni nameštanjem torbi prebačenih preko ramena i pokrivenih glava. Prošli su pored mene, ali me je to usporilo na putu ka meti i morao sam da prođem pored vrata sobe dok se nisu izgubili iz vida, a onda sačekam da stignu do čvorišta i uđu u čauru, pa tek onda da krenem.

Prigušio sam svoj audio-fid, to jest Pin Li, Ratija i Guratina kako glasno prigovaraju zbog pištolja i kunu se u svoju nevinost da je banka koja je obavila transfer novca sigurno pogrešila, a Rati je biolog i ne razume se u ove poverljive finansijske stvari i slično. Prislonio sam uvo na vrata, pojačao svoj sluh i uspeo da uhvatim Serata kako kaže: „Nemam vremena da vas učim korporativnim odnosima.“ To mi je pomoglo da odredim njihovu relativnu poziciju. Zatim sam pritisnuo mehanizam za otvaranje vrata.

Dok su se vrata otvarala, Serat je počeo da se okreće ka meni.

Prešao sam sobu, zgrabio ga za zglob šake, gurnuo je dole i poslao usmereni puls kroz svoju ruku da spržim energetsku ćeliju njegovog slatkog, majušnog pištolja. Zatim sam mu svojom drugom podlakticom pribio grkljan uza zid. Sve se ovo veoma brzo izdešavalo.

Serat je ispustio neki prigušeni zvuk i pokušao da me upuca. Čak i da je pištolj još uvek funkcionisao, pogodio bi me u cevanicu, što bi me samo još više razbesnelo. Stegao sam njegov zglob tako da je ispustio pištolj. Još uvek je držao kom uređaj.

Rati je pao preko stolice, pokušavši da se skloni sa puta, a Pin Li je izgubila nekoliko sekundi obilazeći ga. Guratin se zateturao, ali se bacio napred i zgrabio Seratovu drugu ruku. Raširio je Seratove prste, a Pin Li je izvukla kom uređaj. „Aktiviran je?“, pitao je Rati, upinjući se da ustane.

Rekao sam: „Blokirao sam njega i njegov fid.“ Jedan od mojih

kanala je bio kanal menadžmenta u hotelskom fidu, koji je već bio preplavljen pritužbama o kvaru koma. Već sam prekinuo vezu između zakrčenog fida hotela i staničnog fida. (Što nagoveštava da sam to uradio namerno, ali bio sam u žurbi i samo sam ih sve oborio signalom.)

(Da, toliko o tome da ovo treba da bude tajna operacija.)

Serat je teško disao, a iz ove blizine moj sken je uhvatio da mu je puls ubrzan i da mu je proradila znojna žlezda. Rekao je: „Znači, ovo je ta tobože nestala bezbednosna jedinica?“ Proverio sam pogled na foaje preko bezbednosnog sistema hotela i ugledao dva GrejKrisova pojačanja. Još uvek nisu reagovali, i dalje se nehajno motajući oko automata za prodaju, ali morao sam pod hitno da ponovo uspostavim veze u hotelskom fidu, pre nego što primete.

Pin Li se sagla da dohvati pištolj s poda. „Da li su Mensu zaista doveli ovamo? Da li je to bila laž?“ Još uvek nema odgovora od implantanta, rekao sam joj preko fida.

Još uvek sam mogao da pristupim staničnom fidu, koji će preneti signal implantanta. Ako ju je GrejKris zaista dovodio ovamo, još uvek nisu prešli sigurnosnu barijeru glavne stanice.

Dakle, plan nije bio totalni zajeb, samo je kružio oko zone totalnog zajeba, spremajući se da sleti na nju sleti.

Serat je rekao Pin Li: „Vi ste lažovi, ako mislite da možete da nas prevarite tim besmislenim lažnim dokumentom. Naredite ovom stvoru da me oslobodi. Kršite stanični zakon, preteći mi smrtonosnim oružjem!“ „Kakvim smrtonosnim oružjem?“, zahtevao je Rati. Pokazao je na pištolj u ruci Pin Li. „Vi ste nama pretili smrtonosnim oružjem, mogli bismo da vas prijavimo staničnom obezbeđenju!“ Na fidu, Guratin je rekao: Ne možemo da pozovemo stanično obezbeđenje.

Znam!, poslao je Rati nazad. Blefiram.

Pin Li je rekla: „Misli na bezbednosnu jedinicu. Bezbednosna jedinica je smrtonosno oružje.“ Oklevala je, a onda mi poslala na fid: Dodirnuću te, nemoj da odlepiš.

Uh, okej. Odgovorio sam potvrdno, jer sam očajnički radio na tome da ponovo podignem glavne i sekundarne releje hotela, a morao sam da uđem pre tehničara koji su radili opravku.

Nisam odlepio kada mi je Pin Li stavila ruku na rame. Nagnula se ka Seratu i rekla: „Ovo nije smrtonosno oružje. Ovo je osoba. Besna osoba, koja želi da odgovoriš na pitanje. Da li dovodite Mensu ovamo?“ Osmehnuo joj se. „Trebalo je da je dovedem. Signalizirao sam našem službeniku za obezbeđenje da otkaže razmenu. Znaju gde sam i uskoro će biti ovde. Pošto ste prekršili stanični zakon unevši bezbednosnu jedinicu u privatnom vlasništvu, niko vam neće pomoći.“ „Potrebna vam je otkupnina kako biste otplatili garantnu kompaniju, zar ne?“, rekla je Pin Li. Nisam odvajao pogled od Serata, iako mi je gotovo sva pažnja bila usmerena na nesumnjivo težak posao koji sam obavljao na hotelskim relejima i osluškivanje neću li čuti Mensin implantant. Dodala je: „GrejKris sigurno ima sredstva koja može da prebaci. Ili je u pitanju osveta?“ Seratovim licem raširio se podrugljivi osmeh. Nije ih shvatao ozbiljno, a bilo mi je jasno i zašto. Ako ste GrejKris i ako je deo vašeg posla da redovno ubijate ljude, gnev troje istraživača sa neke nazadne korporativne planete verovatno vas ne bi ispunio strahom. I bio je siguran da me nekako kontrolišu. Rekao je: „Osveta? Kupite bezbednosnu jedinicu i pošaljete je na Milu da razotkrijete važnu GrejKrisovu operaciju. Vi i vaša mala planetarna zajedica imate toliko drskosti da mislite da možete da se nadmećete sa korporacijom – šta ste očekivali da će se dogoditi?“ Pin Li je sigurno bila zgranuta, ali je odgovorila: „GrejKris je nas prvi napao. GrejKris je ovo počeo. Mi samo želimo da vrate Mensu.“ Na fidu, zbunjeni Rati je pitao: Milu?

Sa svojom augmentacijom, Guratin je imao nešto memorisanih informacija. Rekao je: To je bilo u vestima, pitali su Mensu u vezi s tim.

To je napuštena platforma za teraformiranje.

Ponovo sam podigao releje hotela, a aktivnost na fidu direkcije hotela odmah je počela da opada. Dve GrejKris mete u foajeu još uvek nisu primetile da nešto nije u redu. Još uvek ništa nije stizalo od implantanta.

Nisu je dovodili ovamo. Sve ovo je bilo uzalud. Sve, Milu, Mikijeva smrt, put ovamo, sve. Rekao sam: „Milu je bio moja ideja. Ja sam odmetnuta jedinica.“ Ignorisao me je, ali je Pin Li rekao: „Odmetnuta jedinica bi za sobom ostavila trag mrtvih tela po celoj stanici.“ Rekao sam: „Možda sam želeo da taj trag počne odavde.“ Pogledao me je u oči, a zenice su mu se blago raširile.

Dodao sam: „Mnogo ste naivni.“ Srećom, baš u tom trenutku Mensin implantant se oglasio pingom.

Nisam definitivno odlučio da smrskam Seratov dušnik, samo sam razmatrao tu ideju. Umesto toga, odvukao sam ga od zida i davio ga dok nije izgubio svest.

Ljudi su počeli da uzvikuju: „Čekaj!“ „Ne!“ „Ovaj...“ „Neću ga ubiti“, rekao sam i spustio ga na kauč. „Znam šta radim, jebote.“ Pin Li je podesila svoj fid na implantant i sada je vadila ključ iz svoje jakne da ga pogleda. „Kreće se, ona... Možeš li da odrediš...“ Već sam uporedio ping sa svojim mapama stanice. „Nalaze se na tranzitoj cevi.“ Morao sam da krenem, i to odmah. Rekao sam im: „Morate da se vratite na svoj šatl. Ostavite ga; dok se on osvesti, GrejKris će već znati šta radimo. Nemojte da ponesete njegov kom ili pištolj, stanično obezbeđenje može da ih otkrije skenom. Siđite do

baštenskog dvorišta na prvom nivou hotela i odvezite se mehurtranzitom do sledećeg trgovinskog kompleksa, a onda odatle uzmite cev-tranzit.“ Izašao sam kroz vrata pre nego što su stigli da udahnu dovoljno vazduha da se pobune. Hodnik je bio prazan, pa sam potrčao ka čvorištu čaura. U fidu sam poslao: GrejKris grupa sa Mensom je na manje od dva minuta odavde i približavaju se, morate da izađete iz hotela pre nego što stignu ovamo. Sačekaće vas kod vašeg šatla. Ne pokušavajte da kontaktirate sa mnom preko fida. Ako potkupe stanično obezbeđenje, mogu vam ući u trag.

Idemo, idemo, poslao je Rati, a hotelski bezbednosni sistem rekao mi je da su se vrata sobe upravo otvorila i zatvorila. Budi oprezan...

Prekidam kontakt, Rati, rekao sam mu i zakoračio u čauru.

Isključio sam svoj modul za procenu rizika.

PETO POGLALJE

Kada je tranzitna cev sa GrejKrisovim obezbeđenjem i doktorkom Mensom stigla, bio sam u čauri i čekao, spreman.

Kamere hotelskog bezbednosnog sistema pokazale su mi kako GrejKrisova grupa izlazi iz cevi na platformu, dok su se putnici koji su čekali sklanjali sa puta. Neprijatelji su bili u civilnoj odeći, ali sa vidjivim oružjem; ovo za njih očigledno nije bila tajna operacija, što je značilo da su platili i stanično i hotelsko obezbeženje da bi dobili pristup.

A sa sobom su imali oklopljenu bezbednosnu jedinicu.

Ovo je još uvek bilo izvodljivo. (Moj pokvareni modul za procenu rizika bi me verovatno obavestio da je sve sjajno.) Usledila je pauza kada se grupa suočila sa zagušenim fidom hotela i našla nekog da ovlasti isplatu. (Pretpostavljam da je moguće potplatiti upravu kako bi dozvolila uvođenje bezbednosne jedinice, unošenje oružja i obavljanje razmene talaca, ali ona povlači crtu kada je u pitanju slobodan pristup fidu.)

Tranzitna stanica hotela imala je tri nivoa, sa jednim otvorenim nivoom iznad platforme, gde se cev zaustavljala, i jednim ispod. Onaj iznad trenutno je puštao holografsku oluju sa grmljavinom, a onaj ispod kružio je kroz pogled odozgo na različite umetničke postavke, bar je tako stajalo u fid oznaci.

Upravo mi je sinula jedna ideja, koju sam arhivirao pod „sačuvati za kasnije“.

Neprijatelji su stazom na platformi poveli Mensu ka čvorištu čaura.

Nije ničim bila sputana, ali bilo ih je šestoro, plus bezbednosna jedinica.

Dvoje se izdvojilo da zauzmu pozicije na tranzitnoj stanici. To znači da su ostale četiri mete, plus bezbednosna jedinica, primarna meta.

Bezbednosne jedinice koje nisu kao ja hakovale svoje module za upravljanje ne mogu da hakuju fidove i sisteme kao što to ja mogu.

Dobro, mogle bi da pokušaju, ali njihov modul za upravljanje bi ih kaznio, a njihov bezbednosni ili centralni sistemi bi ih prijavili i završili bi sa pročišćenom memorijom. (Zato, ako odlučite da hakujete svoj modul za upravljanje, morate to dobro da uradite iz prve.) Jedinica koju su iz GrejKrisa imali sa sobom bila je osnovni model mašine za ubijanje.

Bezbednosna jedinica je na grudima imala logotip Palisada. Oklop je bio korporativne marke, drugačije konfiguracije od kompanijskog oklopa. Mada nije imao dronova. (GrejKris je stvarno trebalo da ih još malo podmiti, da uvede dronove.)

(Da, razmišljao sam o tome da ga hakujem. Nikada nisam hakovao drugu bezbednosnu jedinicu. Hakovao sam jedinicu za utehu, ali ona nije pokušavala da me zaustavi. Nisam smeo da rizikujem da eksperimentišem. Ako probam i ne uspem, a on me prijavi, Mensa i ostali bi platili za to.)

Stigli su do čvorišta i odložio sam dolazak čaure da dobijem malo na vremenu. Bezbednosna jedinica je skenirala, proveravajući da li ljudi na tranzitnoj stanici nose oružje i ima li neovlašćene kom i fid aktivnosti. Bio sam previše duboko u hotelskom fidu da bi me pronašao.

(Da nisam bio u stanju da sakrijem svoju fid aktivnost od drugih bezbednosnih jedinica, davno bih već završio u rezervnim delovima.)

Uspostavio sam vezu sa Mensinim implantantom i pingovao njen fid da ispitam koliko je siguran. Nijedna od meta, uključujući i glavnu, nije reagovala. Zatim sam poslao: Ćao, doktorko Mensa. Ja sam. Grudi su joj se pomerile kada je oštro udahnula, a glava joj se blago trznula.

Jedva je uspela da se uzdrži da se ne okrene. Jedna meta je pogledala u nju, ali ostali nisu reagovali. Dodao sam: Pokušajte da mi odgovorite bez subvokalizacije.

3,2 sekunde nije odgovarala i imao sam toliko vremena da se zapitam da li možda ne želi da razgovara sa mnom. Što bi ovu operaciju spasavanja učinilo još 100 procenata neugodnijom.

A onda je rekla: Dokaži da si to ti. Reci mi svoje ime.

Dobro, ne toliko neugodnom. Laknulo mi je. To mi je takođe reklo koliko je situacija loša, ako se ona brine da će neko pokušati da je prevari lažno se predstavivši na njenom fidu. Rekao sam: Ubibot, doktorko Mensa.

Taj razgovor je bio trajno izbrisan, tako da niko nije znao za njega osim tima Naučne organizacije Održanje. Pod pretpostavkom da nikom drugom nisu rekli za to. Mensa je očigledno to pretpostavila.

Odmah je odgovorila: Šta radiš ovde? Nisi zarobljen?

Mora da su joj tako rekli, jer ničeg sličnog nije bilo u vestima.

Dezinformacija, što je isto što i laganje samo iz nekog razloga ima drugo ime, najčešća je taktika u korporativnom pregovaranju/ ratu. (Ima cela jedna epizoda Meseca utočišta o tome.) Rekao sam joj: Došao sam da vam pomognem, da vas odvedem do luke, gde Pin Li, Rati i Guratin čekaju sa šatlom kompanije. Opasno je, ali manje opasno nego da ostanete gde ste. Imam li odobrenje da nastavim sa planom? Znam, ali nekako je bilo jednostavnije biti zvaničan u vezi s tim.

Odmah je odgovorila: Da. Kucnuo sam na njen fid da potvrdim i odložio ga u pozadinu kako bih mogao da se usredsredim na svoj trenutni odnos sa hotelskim bezbednosnim sistemom i mojim novim najboljim prijateljem, mobsistemom. Proverio sam shematski prikaz koji sam ranije izvukao.

Moja operacija morala je da se odigra u ovom odeljku, na jednom od čvorišta, jer kada čaura pređe u glavnu mrežu hotela, kretaće se previše brzo. Čak i ako uspem da izvučem informacije o njenom odredištu, ne bih mogao da je prestignem.

Bilo je nezgodno razdeliti svoju pažnju na fidove svih sigurnosnih kamera koje sam pratio, ali ne mnogo nezgodnije nego prisluškivati

centralni sistem, bezbednosni sistem, fidove različitih klijenata i vokalne naredbe zbunjenih i nestrpljivih ljudi, dok gledam medije za zabavu. Bar samo tako govorio sebi. Nisam siguran da li bih to mogao da postignem pre nego što je sav onaj posao na Milu uvećao moj prostor za obradu.

Ako zajebem ovo... Ne smem ovo da zajebem.

Odabrao sam ono za šta mi je mobsistem rekao da je najčešće odredište, deo hotela u kome su se nalazili klubovi. Moja čaura je krenula i, dve sekunde kasnije, zatražio sam od mobsistema da se hitno zaustavi i zadrži na ne preterano prometnoj raskrsnici, ali da ne uzbuni bota ili ljudske nadzornike. Čaura je zadrhtala i zaustavila se. Deo protokola za hitne slučajeve je da se preusmere sve čaure koje se kreću ka mestu odakle dolazi poziv na uzbunu. Preko mobsistema, osetio sam kako se čaure po celoj konstrukciji bezbedno udaljavaju kroz alternativne prolaze.

Izašao sam iz svoje čaure na čvorištu. Bila je to prazna platforma od koje su krivudala dva hodnika. Uredio sam da na sigurnosnim kamerama narednih šest sekundi ostane slika prazne platforme. Zatim sam izvadio iz torbe svoje projektilno oružje, napunio ga i spustio ga uz bok, okrenuto ka nazad.

Na fidu kamere na prolazu, video sam kako mete i Mensa ulaze u svoju čauru. Zamolio sam mobsistem da dovede tu čauru ovde do čvorišta, da pomogne u vezi s hitnim slučajem. Kada je stigao, zakoračio sam u prostor za čekanje i ponovo ušao na fid doktorke Mense. Doktorko Mensa, na moj znak, molim vas čučnite na pod čaure i pokrijte glavu.

Vrata su se polako otvorila. Čaure su se kretale toliko brzo da sam pretpostavio da će ljudi nekoliko sekundi ostati zbunjeni, misleći da su stigli do svog odredišta. Iskoristio sam te dve sekunde da prekinem njihovu vezu sa hotelskim fidom, a onda sam zakoračio napred, kao običan glupi čovek koji želi da uđe u čauru, vodeći računa da budem pod uglom gde me bezbednosna jedinica neće videti. (Ljudski

operativci pomogli su tako što su je postavili sa leve strane čaure, umesto sa prednje strane, gde bi trebalo da bude.)

Jedna ljudska meta progurala se napred. (Na sasvim nepotrebno agresivan način; eto zato su ljudi toliko loši kao obezbeđenje da čak ni drugi ljudi ne žele da oni to rade.) Prasnuo je: „Odstupi, ovo je korporativno obezbe...“ Signalizirao sam Mensi na fid i ona je čučnula. Već sam zgrabio „opasnu sa očigledno nenaoružanim građanima“ metu za mišicu.

Ispalio sam iz energetskog oružja u svojoj ruci u njegovo rame, povukao ga ka sebi kada se skljokao, a onda ga podigao da zaštitim svoje telo.

Primarna meta (druga bezbednosna jedinica) već je bila u pokretu, odgurnula je dve ljudske mete u stranu i podigla svoje projektilno oružje. Nije mogla da opali zbog mog ljudskog štita, što mi je kupilo dodatnu sekundu da ispalim tri projektila koji probijaju oklop, pravo u zglob na vratu njenog oklopa, a potom u kolena.

(Pogodak u zglob vrata je bio smrtonosan, kolena sam gađao da bih ga oborio, inače bi oklop mogao da ga zamrzne u mestu.)

Ispustio sam svoje projektilno oružje jer su mi bile potrebne obe šake i bacio svoj ljudski štit na dve mete na suprotnoj strani čaure, dovoljno snažno da ih zabijem u zid. Četvrta meta me je pogodila, ali njeno oružje je izbacilo energetski udar koji bi onesposobio čoveka, ali ne bi bio smrtonosan. (Bar ne za zdravog čoveka.) Mene je samo iznervirao. Zgrabio sam je za šaku i uvukao je unutra, okrenuo je tako da je njeno oružje bilo upereno u druge dve mete, koje su se još uvek mučile da ostanu na nogama, i pet puta opalio iz njega. Pali su, slomio sam joj ruku (bila je dovoljno brza da u budućnosti predstavlja potencijalnu pretnju), a onda pritisnuo njenu arteriju kako bi se onesvestila.

Kada sam je spustio na pod, Mensa je ustala i zateturala se. Mislim da ju je okrznula čizma koja je mlatarala. Rekao sam: „Hajdemo.“

Mensa je ošro udahnula i zakoračila preko tela koja su se trzala, a onda se provukla pored skljokane bezbednosne jedinice. Uzeo sam svoje projektilno oružje i krenuo za njom. (Nisam hteo da rizikujem da uzmem projektilno oružje bezbednosne jedinice. Možda u sebi ima tragač. A i moje je bilo zgodnije za nošenje u torbi.) Otkotrljao sam bezbednosnu jedinicu nazad u čauru i zamolio mobsistem da je zadrži sa zatvorenim vratima dok ne obavi puni dijagnostički ciklus.

Ugurao sam Mensu u svoju čauru i pritisnuo drugo odredište. Kada sam ponovo napunio svoje projektilno oružje i gurnuo ga nazad u torbu, zatražio sam od čaure da sačeka dok ja još jednom proverim sigurnosni kameru u tranzitnom foajeu. Da, dve GrejKris mete su još uvek bile tamo, mada su obe izgledale zabrinuto i pričale su u svoje fidove.

Devetoro drugih ljudi koji nisu bili mete čekalo je u dve neobavezno okupljene grupe. Šta beše ona ideja? O, evo je, tačno tamo gde sam je arhivirao.

Rekao sam: „Moram da smaknem dve mete na platformi tranzitnog kanala. Kada stignemo, izađite iz čaure, odmaknite se od ulaza i sačekajte me.“ Još uvek nisam mogao da je pogledam u lice, čak ni preko kamere čaure.

Odgovorila je: „Razumem.“ Pustio sam da naša čaura stigne do platforme, a dok su se vrata otvarala, naložio sam mobsistemu, koji je kontrolisao i aktivni dekor hotela, da spusti holografsku oluju sa grmljavinom na nivo platforme.

Izašao sam iz čaure u tamnoljubičaste oblake, munje, simuliranu kišu i zaprepašćenu ciku i smeh putnika koji su čekali. Vidljivost je pala na petnaest procenata, ali moj sken je našao dve naoružane mete. Stigao sam do prve mete, blokirao njen fid i poslao jedan udar iz energetskog oružja u svojoj ruci da je onesposobim.

Uhvatio sam je kada je pala i okrenuo se da je ubacim u čauru.

Druga meta je znala da se nešto dogodilo (verovatno kada je izgubila fid kontakt sa prvom) i morao sam da se sagnem u stranu i sapletem je.

Pala je na platformu, a ja sam se nagnuo i udario je po glavi taman toliko da bude malo verovatno da će se opirati.

Odvukao sam drugu metu u čauru, gde se prva još uvek trzala. Kada su se vrata njihove čaure zatvorila, usmerio sam je ka nivou sa klubovima i rekao joj da se zaledi u mestu i obavesti hotelsko održavanje. Zatim sam medsistemu, koji je postao nestrpljiv, dozvolio da podigne oluju nazad na dodeljenu poziciju. Ostali ljudi i augmentovani ljudi na platformi delovali su zbunjeno ili kao da im je laknulo, dok je nekolicina pokazivala razočaranje. Niko se nije ponašao kao da je video kako je bezbednosna jedinica smakla dva korporativna agenta obezbeđenja. Klimnuo sam glavom Mensi i zakoračili smo u prostor za čekanje. Već sam nas brisao sa kamere na platformi, ali ovo neće dugo zadržati poteru.

Poveo sam Mensu niz platformu ka mestu gde će sleteti poslednja kapsula kanala. Kamera na platformi pokazivala je da mi prilično uspeva da izgledam opušteno. (I ja sam se iznenadio.) Mensa je držala izraz lica pod kontrolom, a ramena su joj bila opuštena. Njena odeća, dugi kaftan preko pantalona, izgledala je izgužvanije i nabranije nego što bi trebalo, ali nedovoljno da bi privukla pažnju. Na našoj fid vezi, rekla je: Rekao si da su ostali ovde sa šatlom kompanije? Da li nam kompanija pomaže?

Odgovorio sam: Ne, GrejKris je platio stanici da ne dozvoli kompaniji da uđe. Pin Li, Rati i Guratin su ipak došli.

Transportna cev je kliznula u stanicu i ukrcali smo se u praznu kapsulu pozadi. (Tu smo baš imali sreće, ali dok sam čekao u foajeu, brzo sam proučio aktivnost kanala sa ove platforme, koja nije bila mnogo aktivna tokom dnevnog ciklusa. Nije bila deo glavne mreže transportnih cevi, već sporedna maršruta koju je plaćao hotel.)

Kada su se vrata kanala zatvorila, sigurnosna kamera na platformi pokazala je kako se niz vrata čaura otvaraju i tri čoveka u opremi hotelskog obezbeđenja koji istrčavaju iz njih. Pa, sranje. Toliko o mom vremenskom okviru.

Kontrolisao sam kameru u kapsuli kanala i sada sam ušao na kontrolni fid kanala. Rekao sam Mensi: „Promena plana, znaju gde smo.“ Klimnula je glavom, ukrućenog lica.

Ovo je bio direktni tranzit do luke, a trebala mi je stanica, pre nego što GrejKris ubedi obezbeđenje stanice da nas zaustavi. Na mapi je stajalo da se kanal približava platformi u jednoj poslovnoj zgradi. Brza provera preko lokalne sigurnosne kamere pokazala je da je platforma prazna, što je imalo smisla, pošto po redu vožnje nijedan kanal nije trebalo da se zaustavi tamo još trideset minuta. Morao sam da budem brz jer je ovaj kanal trebalo da se stopi u glavni pristupni kolosek malo posle poslovne zgrade, a vremenski okvir je bio vrlo precizno utvrđen.

(Ako bismo predugo zadržali ovaj kanal i time izazvali veliku saobraćajnu nesreću, to ne samo što bi ohrabrilo stanično obezbeđenje da protiv nas upotrebi sve svoje resurse, već bi bilo i prilično bedno s naše strane.) Poslao sam Mensi upozorenje na njen fid – sve se dešavalo toliko brzo da nisam imao vremena da samom sebi izrazim rečima, a kamoli da njoj kažem šta radim – i obgrlio je oko struka. Uhvatila me je čvrsto za jaknu i naslonila glavu na moje rame. Stavio sam slobodnu ruku iznad njene glave i poslao komandu za usporavanje.

Kapsula je usporila kada je ušla u stanicu i ja sam već bio u pokretu i davao vratima vanredni signal da se otvore. Vrata kanala su se otvorila na vreme, ali unutrašnja vrata stanice nisu. Srećom, samo sam ih okrznuo, tako da su samo izmenila moju putanju kada sam se zavrteo preko platforme.

Kapsula je već zatvorila svoja vrata i ubrzala do brzine potrebne da stigne u utvrđenom vremenskom okviru. Izbrisao sam nas sa snimaka, obrisao različite bafere i izveštaje, i uklonio memoriju kapsule o tom incidentu.

Uspeo sam da se zaustavim, a Mensa je bila na meni, što sigurno nije bilo udobno. Poslednji put kada smo ovo uradili, bio sam u oklopu i skakao sa strme padine, a sada sam bio na glatkom podu od sintetičkog kamena i u blizini ništa nije eksplodiralo. Ono što hoću da kažem jeste

da je ovo bilo bolje, valjda. Podigao sam je sa sebe, uspravio se, a onda je uspravio na noge.

Odmahnula je rukom. „Dobro sam.“ Oprezno sam je pustio, ali ostala je na nogama. Izvukao sam mape sa fida zgrade da pogledam opcije transporta. Aha, evo jednog dobrog.

Poveo sam nas sa platforme i niz rampu do čaura zgrade, upotrebivši svoj kod da nas obrišem sa sigurnosnih kamera. Na čvorištu smo ušli u prvu čauru koja je stigla i rekao sam joj da poništi svoja pravila i odvede nas sve do nivoa za održavanje, koji je na mapi naveden kao zatvoreni sprat i nije postojao kao opcija u uobičajenom meniju čaure.

Zakoračili smo u prostor sa niskom tavanicom, a kada se čaura zatvorila za nama, zavladao je potpuni mrak. Mogao sam da vidim uz pomoć infracrvenog svetla i upotrebio sam svoj sken da stvorim fizičku mapu. Mensa uopšte nije mogla da vidi. Uhvatila me je za jaknu i stala iza mene, dozvolivši mi da je povučem napred.

Cirkulacija i kvalitet vazduha nisu bili sjajni, ali bar je bilo vazduha.

Poveo sam nas putanjom kroz trenutno neumrežene botove za održavanje i bot-tegljače, do otvorene rampe koja je vodila naniže.

Naišli smo na dve promene u gravitaciji, jednu blagu, a drugu ne baš toliko blagu, kada je zid zdesna iznenada postao pod.

Zaputili smo se ka ogranku pristupnog servisnog hodnika – prostora za dovoženje i odvoženje tereta iz luke, između dva nivoa stanice – koji je istovremeno bio i pristupni i transportni sistem za stanične tehničke botove i timove. Ovde je bilo svetlosnih traka za slučaj nužde i puno marker boje, koji su oslobađali erupcije svetla i fid signale, uglavnom privremene instrukcije i uputstva za botove i ljudske radnike. Mensa je popustila stisak na mojoj jakni i osetio sam po njenom dahu da joj je laknulo zbog svetla.

Zakoračili smo u jak lahor koji je dolazio iz pristupnog servisnog hodnika. Uhvatio sam nedaleko odatle na audio-signalu ljudske

glasove. Sudeći po fid aktivnosti, bilo je dosta prometa oko dvesta metara udesno, ka trgu i hotelima. Ništa od toga nije zvučalo kao hitna ili bezbednosna operacija, samo uobičajeni rad sistema za podršku.

Posle još šest koraka, rampa je stigla do servisnog prolaza, senovite pećine osvetljene navigacionim farovima niskog nivoa. Stvari su promicale kroz tminu, uglavnom lift platforme i automatizovani nosači koji su dolazili ili odlazili do skladišta za tovar u luci.

Nije bilo obezbeđenja, pa ako ste nameravali da ukradete tovar ili uradite nešto užasno staničnoj konstrukciji konkurencije, ovo je bilo pravo mesto da to uradite. Skretao sam skenere za oružje i izvore energije i imali smo pet minuta, i manje, pre nego što prođe još jedan odred dronova.

Mensa je ponovo zgrabila moju jaknu, možda se unervozivši zbog visine i dubine servisnog tunela. Uprkos slabijoj gravitaciji, ni ja nisam bio oduševljen. Skenirao sam tražeći neki prazan nosač i našao jedan neaktivan blizu dela koji je vrveo od aktivnosti. Izdvojio sam ga iz gomile i rekao mu da dođe do nas.

Dva minuta kasnije kliznuo je u prolaz, četvrtasta konstrukcija korišćena za prevoz staničnih inženjera, njihovih botova i opreme.

Zakoračili smo unutra i naredio sam vratima da se zatvore, pre nego što sam mu dozvolio da uključi unutrašnja svetla. Proverio sam njegov sistem mapa i poslao ga ka luci.

Mensa se zanjihala kada se pokrenuo i zgrabila me za mišicu iznad otvora za pištolj, stegavši dovoljno jako da to oseti organski deo moje ruke. Ubrzano lupanje srca činilo se normalnim s obzirom na okolnosti, ali ona me i dalje nije ispuštala. Pitao sam: „Da li ste dobro?“ Šta ako su je mučili? Sve u mom modulu za hitnu medicinsku/psihološku pomoć podrazumevalo je pristup medsistemu kako bi mogao da mi kaže šta da radim. (Obrazovni moduli koje mi je obezbedila kompanija bili su sranje, možda sam to već pomenuo.)

Odmahnula je glavom. „Dobro sam. Samo mi je... mnogo drago što te vidim.“

Još uvek je zvučala nesigurno. Izgledala je isto, tamnosmeđa koža, kratka svetlosmeđa kosa. Definitivno je bilo više bora u uglovima njenih očiju, što sam potvrdio uporedivši njene ranije snimke koje sam napravio. I sada sam gledao u nju.

U serijama sam stalno viđao ljude kako teše jedni druge u trenucima poput ovog. Nikada to nisam želeo i još uvek ne želim. (Dodirivanje dok pružaš pomoć, štitiš ljude od eksplozija i slično, to je nešto drugo.)

Ali ovde nije bilo nikog drugog osim mene, zato sam stisnuo zube i žrtvovao se. „Ovaj, možete da me zagrlite ako morate.“ Prasnula je u smeh, a onda je njeno lice učinilo nešto komplikovano i zagrlila me. Povećao sam temperaturu u svojim grudima i rekao sebi da je to kao prva pomoć.

Samo što nije bilo baš skroz užasno. Bilo je kao kada je Tapan spavala pored mene u sobi u hostelu, ili kada se Abene naslonila na mene nakon što sam je spasao; čudno, ali ne toliko grozno koliko bih pomislio.

Odmakla se i protrljala lice, kao da je ljuta zbog sopstvene reakcije.

Pogledala je u mene. „To si bio ti u GrejKris objektu za teraformiranje.“ Sigurno su je propitivali u vezi s tim. „To je bio nesrećni slučaj“, rekao sam.

Klimnula je glavom. „Koji deo je bio nesrećni slučaj?“ „Većina delova.“ Namrštila se. „Da li si im rekao da sam te ja poslala?“ „Ne, glumio sam svog klijenta. Svog izmišljenog klijenta. Koga sam glumio.“ Na sekund sam se malo upetljao. „Otkako sam otišao sa Port FriKomersa, uspešno sam izigravao augmentovanog čoveka savetnika za obezbeđenje sa dve različite grupe ljudi. Nameravao sam da isto uradim i na Miluu, ali prepoznali su da sam bezbednosna, jedinica pa sam im rekao da sam pod kontrolom klijenta savetnika za bezbednost koji se nalazi van lokacije.“ Izigravati je čudna reč, posebno

u ovom kontekstu. (Upravo mi je upalo u oči. Izi-gra-va-ti. Čudno.) „Tako, dakle. Zašto si otišao na Milu?“ „Video sam priču o Miluu na vestima. Želeo sam da nađem potkrepljujuće dokaze o nelegalnim aktivnostima GrejKrisa i da vam ih pošaljem.“ To je dobro zvučalo. Nije kao da to nije bila istina, ali imao sam mnogo oprečnih motiva, a to je bio jedini koji je imao smisla, čak i meni.

Izdahnula je i pritisla prstima lice na 5,3 sekunde. „Upamtiću ovo kada sledeći put budem davala nepripremljeni intervju.“ Ponovo je podigla pogled. „Jesi li našao dokaze?“ „Jesam. Ali kada sam se vratio na stanicu HevRaton, tim za obezbeđenje Palisada me je već čekao. Onda sam na vestima Port FriKomersa video da ste nestali.“ Dodao sam: „Poslao sam podatke u vaš dom na Održanju.“ Ponovo je klimnula glavom. „Tako, dakle, dobro.“ Oklevala je. „Rukovodioci GrejKrisa koji su me ispitivali u vezi s tim rekli su da si uništio nekoliko borbenih botova?“ »Tri.“ Oštro je udahnula. „Dobro.“ Nisam znao šta ću sledeće da kažem, dok mi iznenada nije izletelo: „Otišao sam.“ Gledala me je u lice i iznenada više nisam mogao da gledam u nju.

Rekla je: „Da. Veoma sam loše postupila u toj situaciji. Izvinjavam se.“ „U redu.“ Definitivno ću morati da samo stojim ovde i zurim u zid.

KIT i Tapan su mi se oboje izvinili, tako da nije kao da se to nikada ranije nije dogodilo, ali i dalje nisam imao pojma kako da reagujem. „Pin Li je rekla da ste brinuli.“ Priznala je: „Jesam. Toliko sam se plašila da će te neko uhvatiti pre nego što uspeš da odeš sa Korporacijskog oboda.“ U glasu joj se osetio

smešak. „Trebalo je da imam više poverenja u tebe.“ „Nisam siguran da bih otišao baš toliko daleko“, rekao sam.

Laknulo mi je kada me je moj monitor mapa koji sam odložio u pozadinu upozorio. Jedva sam uspevao da se izborim sa svim emocijama koje su me već preplavile. Rekao sam: „Približavamo se luci.“

ŠESTO POGLAVLJE

Otišli smo duž servisnog tunela onoliko koliko smo mogli a da ne udarimo u sigurnosne barijere luke. Nisam znao koliko će čvrste te barijere biti, ali sudeći po signalu koji je procurio i koji sam hvatao, nije bilo vredno rizika.

Više me je brinulo pešačenje kroz zonu ukrcavanja.

Zaustavio sam naš nosač kod tovarnog prilaza, koji je vodio u veliku višenamensku radnju u staničnom trgovinskom centru i zakoračili smo napolje. Oslobodio sam nosač, koji je kliznuo u tamu, zaputivši se nazad uz servisni tunel. Povezli smo se servisnom čaurom do nivoa luke.

Upotrebio sam sigurnosnu kameru u čauri da procenim kako izgledamo. Nema krvi, ni rupa od projektila. Nervozan sam. Mensa izgleda kao ljudsko biće koje je doživelo traumatsko iskustvo. Moja torba u kojoj je sakriveno moje oružje – sve je bilo tu. „Moramo da delujemo smireno“, rekao sam joj, „kako stanično obezbeđenje ne bi podiglo uzbunu zbog nas.“ Duboko je udahnula i pogledala u mene. „Možemo da delujemo smireno. Dobri smo u tome.“ Da, jesmo. Obavio sam brzu proveru da se uverim da sam aktivirao sve svoje „nisam bezbednosna jedinica“ kodove, a onda se setio još nečega što sam mogao da uradim. Kada smo izašli iz čaure, uhvatio sam Mensu za ruku.

Prošli smo kroz trgovinski centar koji je vrveo od aktivnosti i ljude koji su se tiskali oko prodajnih i kioska za rezervacije. Gužva je bila otprilike kao i kada sam stigao, sa porastom od otprilike 5 procenata.

Nikada nisam ovoliko hodao sa nekim ljudskim bićem, zbog čega je ceo proces bio mnogo komplikovaniji i nekako, začudo, prirodniji.

Izbegao sam mnoštvo skenova kada smo ušli u zonu ukrcavanja.

Ponovo sam izbegao lift čaure, jer ako dođe do uzbune, čaure bi se zaledile u mestu, a ako budem hakovao neku od njih, ubrzo bi postalo očigledno gde smo. Poveo sam nas niz rampu koja će izaći iznad privatnih dokova za šatlove na nivou prvog prstena. Dok smo išli, gužva se proredila i procenio sam smanjenje od 50 posto dok smo stigli do staze. Provera glupog fida luke preplavljenog reklamnim smećem pokazala je da je to uobičajeno zatišje u zakazanim dolascima. (Bar jednom da mi je nedostajalo da budem zarobljen u gomili ljudi.) Nije bilo zatišja u bezbednosnim proverama i uhvatio sam višestruku aktivnost dronova preko spratova za ukrcavanje na sva tri prstena.

Bilo mi je potrebno još informacija. Obično ne bih rizikovao da hakujem sigurnosne fidove višeg nivoa, one preko kojih komuniciraju ljudski nadzornici, ali ništa u vezi s ovim nije bilo normalno.

Upotrebivši fidove dronova u koje sam se već uvukao, počeo sam oprezno da hakujem sigurnosni fid najvišeg nivoa, koji sam obeležio kao Administracija staničnog obezbeđenja.

Bio sam siguran da će GrejKris uspeti da plati ili na neki drugi način ubedi Administraciju staničnog obezbeđenja i Lučku upravu da izdaju upozorenje i puste Palisad u luku da nas pronađe. Ali stigli smo brzo ovamo i GrejKris će želeti prvo da pretraži hotel i njegovo okruženje, pošto je ta operacija bila jeftinija nego da plate da se pretraži luka. Ako je ostatak tima sa Održanja stigao ovamo, trebalo bi da sve bude u redu.

(Da, znam. Nije trebalo to ni da pomislim.)

Pošto sam ušao na fid Administracije staničnog obezbeđenja, nisam pokušavao da se probijem dalje, samo sam postavio nekoliko internih upozorenja i odložio ga u pozadinu. „Da li će biti bolje ako pričamo?“, pitala je Mensa. Dovoljno dobro sam je znao da čujem napregnutu smirenost u njenom glasu i da znam da će se ta napregnutost videti i na njenom licu.

Bili smo blizu javnih dokova i skrenuo sam na sledeću rampu koja je vodila dole do nivoa na kome je bio sprat za ukrcavanje. Gužva je opala za dodatnih 20 procenata, tako da se više nije ni mogla zvati gužvom. Rekao sam: „Zavisi od toga o čemu pričamo.“ Kada smo stigli do sprata za ukrcavanje, rekla je: „Zašto ti je Mesec utočište omiljen?“ Da, o tome možemo da pričamo. Zapravo sam osetio kako mi se organsko tkivo na leđima i ramenima opušta. Pitao sam: „Da li ste je nekada pogledali?“ I dalje nisam želeo da direktno komuniciram sa šatlom, ali prošli smo pored pristupne tačke fida sa rasporedom polazaka i nakon eksplozije reklama video sam da je šatl kompanije na listi čekanja za vreme lansiranja. Nadao sam se da nam Pin Li tako signalizira da su uspeli da se ukrcaju i da nije neki trik GrejKrisa.

(Ako je u pitanju GrejKrisov trik, najebali smo. Šatl je bio jedini pouzdan način da Mensu i ostale odvedem sa stanice. Imaću dovoljno problema da sebe izvučem na neki transporter sa bot-pilotom, nakon što oni budu na bezbednom, uz sva upozorenja koja su slata transportima u doku.)

(Ne, nisam imao apsolutno nikakvu nameru da se ukrcam na šatl kompanije koji je išao ka borbenom brodu kompanije.)

Mensa je pogledala oko sebe, ne podsećajući baš previše na ljudsko biće koje se upravo setilo da bi trebalo da pogleda oko sebe kao da je sve normalno. Uhvatila me je čvršće za ruku. „Pogledala sam nekoliko epizoda i sviđa mi se, ali nisam sigurna zašto bi se tebi svidelo.“ Odmahnula je glavom. „Možda zato što je o problemima grupe ljudi, a imala sam utisak da si se ti umorio od toga da se baviš nama.“ Zapravo sam okrenuo glavu i pogledao je, toliko sam bio iznenađen.

Očekivao sam da će reći kako je nije gledala. Onda bih mogao da joj ispričam radnju, a ona bi mogla da se pretvara da je zainteresovana i tako bi smo stigli sve do šatla. „Gledali ste je?“ „Želela sam da vidim deo o pravozastupniku sa kolonije koga ste

Rati i ti pomenuli, a onda me je uvukla radnja.“ Izbegao sam još skenera oružja dok smo prošli kroz prvu kapiju u privatne dokove i nivo gužve ponovo je porastao za 16 procenata. Nismo baš toliko odskakali i moj sken je pokazao da su se Mensino disanje i lupanje srca smirili. Dodala je: „Priča je dobra, razumem zašto je popularna. Samo ne razumem zašto je ti najviše voliš, kada ima toliko najrazličitijih serija.“ Ha, zašto mi se Mesec utočišta toliko sviđao? Morao sam da izvučem sećanje iz svoje arhive, a ono što sam tamo video me zaprepastilo. „Ona je prva koju sam gledao. Kada sam hakovao svoj modul za upravljanje i uhvatio fid za zabavu. Učinila je da se osetim kao osoba.“ Da, to poslednje nije trebalo da izgovorim, ali uz sve to silno praćenje sigurnosnih fidova, gubio sam kontrolu nad onim što izgovaram. Zatvorio sam svoju arhivu. Stvarno bi trebalo da postavim to odlaganje od jedne sekunde na svoj jezik.

Lutajuća dron kamera pokazala mi je da se ona mršti. „Ti jesi osoba.“ O, o tome bismo mogli da razgovaramo. „Ne zakonski.“ Udahnula je da nešto kaže, a onda se predomislila i izdahnula. Znao sam da želi da odbrani svoj stav, ali bio sam u pravu, tako da... Nije bilo bogzna šta da se kaže o tome. Umesto toga, rekla je: „Zašto si se zbog nje tako osećao?“ „Ne znam.“ To je bilo tačno. Ali kada sam izvukao arhiviranu memoriju, sve mi se vratilo, živo, kao da se upravo dogodilo. (Hoće to od glupog ljudskog nervnog tkiva.) Reči su i dalje pokušavale da izađu.

Dalo mi je kontekst za emocije koje sam osećao, uspeo sam da ne kažem. „Pravila mi je društvo, a da...“ „A da nisi morao da direktno komuniciraš?“, predložila je.

Istopio sam se što je čak i toliko razumela. Mrzim kada se to dogodi, zbog toga se osećam ranjivo. Možda sam zato bio nervozan što ću ponovo sresti Mensu, a ne zbog svih drugih glupih razloga koji su mi pali na pamet. Nisam se plašio da mi nije prijatelj. Plašio sam se da

jeste, i kako sam se ja zbog toga osećao. Rekao sam: „Šatl će vas i ostale odvesti do borbenog broda kompanije. Ja ne idem s vama.“ Nisam nameravao to da joj kažem i ne znam zašto sam to uradio. Da li sam potajno želeo da me ona odgovori od toga? Mrzim kada imam stvarna osećanja u vezi sa stvarnim ljudima, umesto onim lažnim, to samo dovodi do glupih trenutaka poput ovog.

Umalo se zaustavila, a onda se setila. „Mogu da te zaštitim.“ „Zato što me posedujete.“ „To oni misle, ali mi...“ Presekla je sebe u pola reči i udahnula. „Volela bih da mi veruješ, ali razumem zašto mi ne veruješ.“ Jedan od mojih znakova za uzbunu se aktivirao. Onaj za koji sam se zaista nadao da se neće aktivirati, koji sam postavio na Administraciju staničnog obezbeđenja. Do ljudskog nadzornika upravo je stiglo odobrenje za bezbednosnu operaciju van stanice.

Ovo je jedan od onih „joj, sranje“ trenutaka.

U istoj sekundi, oglasila se sirena za uzbunu u luci. Ljudi i augmentovani ljudi su stali, trgli se, pogledali oko sebe. Zaustavio sam Mensu, jer bi nas, ako nastavimo da se krećemo, primetili, a svaki sekund u kome nas ne identifikuju bio je od ključne važnosti.

Sve što sam mogao da saznam od Administracije staničnog obezbeđenja bilo je da je uzbunu ručno aktivirao ljudski nadzornik, mada se odobrenje za ulazak u luku za operativce Palisada koji su radili za GrejKris tehnički još uvek čekalo. To je ljudski nadzornik lučkog obezbeđenja ili Lučke uprave pokušavao da obavi svoj posao, dajući ljudima na spratu za ukrcavanje dodatno vreme da se evakuišu. A onda se javni fid prekinuo usred reklama i zvanični fid Lučke uprave saopštio je: Hitno zaključavanje, nađite zaklon, naoružano obezbeđenje će proći kroz luku...

Oko nas, ljudi su počeli da hodaju, a onda potrčali nazad ka javnoj sigurnosnoj barijeri. Bot-tegljači su se deaktivirali, teretne dizalice su se podigle i lebdele, dronovi su kružili u formacijama nad tlom. Kod

komora direktno prekoputa nas, brod koji je upravo istovarivan poslao je kom uzbunu kroz fid, otkazavši iskrcavanje i obavestivši zbunjene putnike da se vrate na brod. (Napomena, bio je to brod nekog nekorporativnog političkog entiteta – korporativni brodovi bi jednostavno zapečatili svoje komore.)

Cimnuo sam Mensu za ruku i potrčao. Sledeća kapija je bila dvadeset metara dalje, a odmah iza nje nalazili su se šatlovi. Mensa je podigla suknju svog kaftana i potrčala, držeći korak sa mnom.

Razmišljao sam da je podignem kako bih mogao da potrčim punom brzinom, ali ako bih to uradio, dronovi bi nas identifikovali.

Kapija je bila pregradni zid koji se lučno spuštao, sa pitonima koji su obrazovali višestruke prolaze, svaki dovoljno visok i širok za velike bot-tegljače. Dok smo trčali ka njoj, između pitona je zatreperio vazdušni zid.

Imao sam vremena da se ponadam da je to bila samo mera predostrožnosti. I dalje možete da se probijete kroz vazdušni zid; zamišljen je da spreči gubitak atmosfere u slučaju probijanja brodskog trupa, ali da ipak omogući ljudima da pobegnu sa mesta gde je došlo do proboja.

Bili smo četiri metra od nje kada su se sa palube podigle čvrste barijere i glatko zatvorile kapije dok sam se zaustavljao. Mensa se zateturala i zadržala da ne padne. Bila je zadihana, a jedna cipela joj je ispala.

Mogu li da otvorim jednu od barijera? Da je hakujem? Bile su to sigurnosne/kontrolne barijere, ne „pola metra debela, jao, izgubićemo strukturalni integritet stanice“ vratanca. Ali bile su na odvojenoj mreži, kontrolnom sistemu komora, sistemu za kontrolu bezbednosti/vazdušnih komora, zakopanom ispod nekoliko zaštitnih fid zidova i nisam imao putanju do nje. Mogao bih da nađem putanju, ali morao sam da se probijem kroz sistem za održavanje luke, a upozorenje na uzbunu ga je isključilo zajedno sa bot-tegljačima i drugim prevoznicima tovara. Poslao sam komandu da ga restartuju.

Kada se aktiviralo još mojih signala upozorenja, proverio sam preko svojih dron kamera pogled na prijemni deo luke. Prestravljene gomile ljudi razdvojile su se u zbunjenom talasu pred... tri bezbednosne jedinice, sa oznakom Palisada. Njihovi dronovi bili su zbijeni u zujavim oblacima iznad njihovih šlemova.

O da, ovo ne valja.

Skinuo sam torbu sa ramena, izvukao projektilno oružje i prebacio dodatnu municiju u džepove svoje jakne. Mensa me nije pitala šta ćemo da uradimo, verovatno misleći da hakujem barijere na kapiji. Izula je drugu cipelu i pripremila se da ponovo potrči. Samo što se sistem za održavanje luke neće podići na vreme, a nisam mogao da se probijem kroz sve slojeve obezbeđenja pre nego što neprijatelji stignu do nas.

Bio sam još uvek u fidovima Administracije staničnog obezbeđenja i lučkog obezbeđenja. Pomislio sam na onog ljudskog nadzornika koji je rano aktivirao sirenu, dajući ljudima na spratu za ukrcavanje dodatno vreme da pobegnu. Na tim kanalima bilo je ljudi koji su ručno mogli da podignu te barijere. Poslao sam obojici: Ja sam ugovorena bezbednosna jedinica čiji je klijent ugrožen. Pokušavam da stignem do šatla na doku u slot alt7A. Znaće da je to šatl kompanije, koji čeka da se vrati na borbeni brod poslat da vrati klijenta za koga je plaćena garancija. Dodao sam: Molim vas, ubiće je.

Nije bilo odgovora. Nisam imao pouzdano procenjeno vreme dolaska neprijateljskih bezbednosnih jedinica. Uz toliko ljudi koje je trebalo izbeći, nisu se kretale punom brzinon, ali to će se promeniti kada stignu do sada gotovo praznog sprata za ukrcavanje.

Kamere u ovom delu su još uvek radile; ko god to bio, sigurno je mogao da nas vidi. Dozvolite mojoj klijentkinji da prođe kapiju, a ja ću ostati ovde. Molim vas. Ubiće je.

Svetla na barijeri pravo ispred nas su zatreperila i ona se podigla jedan metar, taman toliko da se čovek provuče ispod. Pružio sam svoju torbu Mensi, jer sam znao da će tako pomisliti da ću poći za njom. „Trči.

Slot alt7A.“

Čučnula je i provukla se kroz otvor, a barijera se zatvorila iza nje.

Mensa me je pozvala na moj fid: Zatvorila se! Bezbednosna jedinice...

Rekao sam joj: Ne mogu da prođem, poći ću drugim brodom. Idi do šatla i beži odavde. Zatim sam odložio njen kanal u pozadinu.

Nisam nikako mogao da stignem do broda. Sedam transportera u javnim dokovima još uvek su dozvoljavala ljudima koji su bežali da se ukrcaju, ali sve komore u ovom delu su bile zapečaćene. Nikud ja ne idem.

Kad to ovako ispričam, zvuči požrtvovano i dramatično. A pretpostavljam da, možda, i jeste bilo. Ali ja sam samo razmišljao o tome kako na ovom spratu za ukrcavanje neće biti jedna bezbednosna jedinica, već četiri.

Jedno je poslati bezbednosne jedinice na mene. Ali oni su poslali bezbednosne jedinice na moju klijentkinju. To ne može da prođe nekažnjeno.

Okrenuo sam leđa kapijama i pristupio monitor haku koji sam već ubacio u dronove lučkog obezbeđenja, preuzeo kontrolu nad celom flotom i prekinuo njihovu vezu sa lučkim obezbeđenjem. Zatim sam isključio sve fiksne kamere na spratu za ukrcavanje. Sada Palisad, ili GrejKrisovo obezbeđenje, ili ko god da je ovo organizovao, nije znao moj položaj, ali ja sam znao njihov.

Neprijatelji su protrčali stazom pored poslednjih nekoliko grupica ljudi koji su bežali. Odred staničnog obezbeđenja sačinjen od ljudi u uniformama upao je u prijemni deo, pokušavajući da usmere ljude koji su preplavljivali luku u trgovinski centar i da osiguraju njihovo povlačenje. (Ko zna šta im je GrejKris rekao da se dešava, pa je uspeo da ubedi Lučku upravu da odobri aktiviranje bezbednosnih jedinica.

Verovatno je imalo veze sa mnom, raspomamljenom odmetnutom bezbednosnom jedinicom.) Drugi bezbednosni odred u odelima sa napajanjem sa logotipom Palisada prešao je na stazu. Oni su bili

pojačanje za bezbednosne jedinice.

Kad smo kod njih, naredio sam Odseku 1 moje flote dronova da primene nadzorne protivmere, a Odseku 2 da napadne dronove neprijateljskih bezbednosnih jedinica.

Kada su se obrušili da napadnu, pomislio sam kako je GrejKris verovatno u tom trenutku zažalio što je kupio sve to dodatno stanično obezbeđenje u luci.

Zujanje dronova gotovo je zaglušilo sirenu za uzbunu. U saopštenju je ljudima zarobljenim na javnom spratu za ukrcavanje naloženo da se bace na zemlju tu gde su i da se ne pomeraju. Tri bezbednosne jedinice su usporile, verovatno po naređenju svog nadzornika, koji možda jeste, a možda i nije bio deo odreda u odelima sa napajanjem, sada pozicioniranog na stazi odmah iznad javnih dokova, daleko van mog dometa. Ažurirao sam svoju hronologiju.

Neprijatelji su prešli javne dokove i zaputuli se ka kapijama koje su vodile u ovaj deo, koje su još uvek bile otvorene. Sistem za održavanje luke je konačno bio ponovo aktiviran i rekao sam mu da ugasi glavna svetla.

Ovo je dočekano povicima i vriskom ljudi koji su još uvek bili zarobljeni. Video sam preko svog skena, a to su mogli i neprijatelji, dok su ljudi u odelima sa napajanjem sigurno imali filtere za noćni vid. Ali bilo je strašno i zastrašujuće, a to mi je i bila namera.

Neko je pokušao da ponovo uspostavi kontrolnu fid vezu sa mojim dronovima, ali nije mogao da prođe moj zid. Neko drugi, verovatno GrejKrisovo obezbeđenje ili Palisad, upotrebio je ubojiti softver. Iz Administracije staničnog obezbeđenja izdali su upozorenje na njega i, verovatno prestravljeni da je usmeren na sistem obezbeđenja komora, primenili ubojiti softver kao protivmeru. Bilo bi presmešno da nisam u „samo što nisam poginuo“ situaciji.

I dalje je bilo presmešno.

Moje projektilno oružje bilo je dizajnirano da probije oklop, ali

morao sam da budem blizu i bio mi je potreban zaklon.

Kada su neprijatelji prošli u privatne dokove, aktivirao sam novi kod na kome sam radio. Kod: Lansiraj&Zadrži.

Tri stvari dogodile su se istovremeno. Bot-tegljači koje je Administracija staničnog obezbeđenja deaktivirala su se svi ponovo aktivirali i pohrlili ka otvorenom spratu. Teretne dizalice koje su lebdele ispod plafona spustile su se i klizile nisko duž palube. Moji rezervni dronovi podelili su se u više radnih grupa, obrušili se do nivoa kolena i glave i razleteli se kroz ostale lutajuće botove. U mraku, pri sjaju svetlosnih traka za slučaju nužde na podu, bilo je nekako impresivno.

Dogodila se i četvrta stvar: potrčao sam ka zidu sa strane stanice.

Utrošio sam dosta vremena u hotelskoj sobi pišući ovaj kod, umesto da gledam medije, tako da je bilo lepo videti da nije bilo uzalud. U suštini, on je poništavao sigurnosne karakteristike botova i dizalica, osim sposobnosti da se međusobno izbegavaju, ograničio ih na jedno područje, ubrzao njihove pokrete i učinio ih nasumičnim. Prvobitno sam to zamislio za celu luku, kao poslednji pokušaj skretanja pažnje, i morao sam u hodu da izmenim parametre kako bi delovalo na privatne dokove. I bilo mi je drago što se nisam uspaničio i ubacio ga ranije; začudo, sjajno je delovalo.

Prvu bezbednosnu jedinicu koja je prošla kroz otvorenu kapiju iz javnih dokova označio sam kao Neprijatelja Jedan. Naglo se zaustavio da izbegne nakrivljenog bot-tegljača, a onda se obrušio postrance izbegavši jednu dizalicu. Neprijatelj Dva je imao delić sekunde upozorenja i skrenuo je udesno, ka stanici. Neprijatelj Tri je bio pametan; zaronio je napred ispod nasumičnog zamaha teretne dizalice, podigao se i popeo se na jednog bot-tegljača. Zalutali neprijateljski dronovi koji su preživeli borbu proleteli su kroz kapiju praćeni mojim dronovima, još uvek u režimu napada.

Skočio sam na leđa bot-tegljača koji je bio na pravoj putanji i pribio se uz njega. Kada je Neprijatelj Dva protrčao oko botova, ispalio sam eksplozivni projektil pravo u stranicu njegovog šlema. Preturio se i pao.

Skočio sam s bot-tegljača baš kada su ga pogodila dva projektila, tačno tamo gde su trenutak ranije bili moja glava i grudi. Kada sam se sagnuo i iskobeljao, proverio sam sliku mesta udara koju sam uhvatio; bilo je dovoljno gadno i sa oklopom, bez njega bi me razneli.

Izgubio sam Neprijatelja Jedan, ali sam ugledao Neprijatelja Tri kako skače na drugog bot-tegljača. Izvrdavao sam bot-tegljačima dok sam prelazio sprat, usmerio svoje dronove da skrenu pažnju grupi neprijateljskih dronova pre nego što se zalete u mene i uhvatio se za stranu teretne dizalice baš u trenutku kada je počela da se podiže.

Naciljao sam Neprijatelja Tri postavljenog na još jednom bot-tegljaču.

Okrenuo se, očigledno još uvek očekujući da sam na podu. Ispalio sam tri projektila u njegova leđa i grudi, a onda skočio sa teretne dizalice.

Prizemljio sam se, zakotrljao, ustao i zatekao Neprijatelja Tri na podu, kako se batrga da ustane. Ispalio sam još dva pucnja u njegova kolena, da ga onesposobim.

(Znam da mu nisam pucao u glavu. Ne znam zašto.)

Presekao sam nazad kroz zbrku botova u pokretu. Gde je sada, dođavola, Neprijatelj Dva? Premotao sam snimak doka odozgo, koji sam sada imao nakon svoje vožnje teretnom dizalicom, ali nije bilo ni traga od bezbednosne jedinice u pokretu.

Oh, uh-oh. Neprijatelj Jedan sigurno miruje, posmatra me dronom, procenjuje moju taktiku i sposobnosti, čeka da mi ponestane projektila.

Verovatno analizira kretanje bot-tegljača i teretne dizalice. Ne valja.

Baš kada sam to pomislio, prednju stranu bot-tegljača pored mene pogodio je udar i on se naglo zaustavio. Naredio sam operativnoj grupi dronova da se spusti i obezbedi mi zaklon kada sam se sagnuo napred i ostao nisko.

Mnogo ljudi vikalo je na mom odloženom fidu, zbog čega je ovo podsećalo na loše stare dane rada pod ugovorom. Proverio sam ga i čuo doktorku Mensu kako viče: Dođavola, Ubibote, Guratin pokušava da ručno otvori barijeru! Moraš biti spreman, odgovori! Da li me čuješ?

To je ona tri odeljka ulevo – ka doku – od mesta gde sam ja prošla.

Pa jebote, ovi ljudi mi se stalno nađu na putu, pokušavajući da me spasu od koječega. Konačno sam ugledao Neprijatelja Dva, blizu središta zbrke bot-tegljača. Našao je mesto na koje će da stane, tako da mu botovi pružaju zaklon. Nastavio sam ka doku, pokušavajući da dobro nanišanim.

Prvi instinkt bio mi je da doviknem Mensi da uđe u prokleti šatl i ode. Nisam ovo radio kako bi ona i ostali mogli da se zadrže ovde, pa da ih uhvate ili pogode ili šta god.

(Ne znam zašto sam bio nevoljan da prihvatim ponuđeni izlaz.

Nisam želeo da me raznesu u komade, ili da me uhvate, obrišu mi memoriju i rastave me. Bilo je toliko novih serija za gledanje. Ali ipak sam nekako želeo da ostanem ovde i jednostavno uništim stvari koje su pripadale Palisadu ili GrejKrisovom obezbeđenju, dok oni ne unište mene.)

Sada nije bilo vremena za razmišljanje. Čekao sam da se formacija bot-tegljača otvori dovoljno dugo da mogu da pucam u Neprijatelja Jedan.

A onda su svi moji signali na uzbunu poludeli i izgubio sam kontrolu nad kodom; Lansiraj&Odvrati pažnju. Svi botovi i dizalice naglo su se zaustavili. Neki jebeni čovek je hakovao moj kod, ali je zakasnio. Pomerio sam se u stranu da bih mogao bolje da naciljam i ispalio u Neprijatelja Jedan.

Pogodio sam ga, ali on se okrenuo ka meni sa uperenim oružjem.

Bacio sam se dole i gotovo udario glavom o nepomičnu teretnu dizalicu koja je tu lebdela, dok su udari obasuli pod gde sam maločas stajao.

Znao sam da sam pogodio svoju metu, ne bi trebalo da bude u stanju da se tako okrene. Šta je sad ovo? Premotao sam unazad svoj videosnimak. Da, pogodio sam ga. U oba ramena i donji deo leđa, nisam mogao da vidim rupe u oklopu.

Tada mi je sinulo da je Neprijatelj Jedan borbena bezbednosna jedinica.

Reakcija 1: O, znači on mi je hakovao kod. Reakcija 2: Polaskan sam što su mislili da sam dovoljno opasan da plate ugovor za borbenu bezbednosnu jedinicu. Reakcija 3: Kladim se da lučko obezbeđenje nije to odobrilo i da će biti besni. Reakcija 4: Joj, sranje, umreću.

Imao sam te reakcije dok sam trčao, pucajući nasumice, pozivajući sve svoje preostale dronove da me zaklone. Morao sam da nastavim da se krećem, da nateram Neprijatelja Jedan da se kreće. Ako bude hakovao moju vezu s dronovima... Da, nisam smeo to da dozvolim.

Imao sam raniju verziju koda: Lansiraj&Odvrati pažnju, pre nego što sam prokljuvio kako da tegljače i dizalice nateram da deaktiviraju svoje uređaje za izbegavanje sudara tako da su mogli da udaraju u sve osim jedni u druge. Požurio sam da ga pripremim za aktivaciju.

Kroz fid je stigla poruka. Glasila je: Predaj se. Poslala ju je borbena bezbednosna jedinica, ne trudeći se da sakrije svoju lokaciju. Želeo je da pokušam da isporučim nekakav malver ili ubojiti softver, kao da sam jebeni amater i ne znam da to neće upaliti.

Umesto toga, poslao sam: Mogu da hakujem tvoj modul za upravljanje, da te oslobodim.

Nije bilo odgovora.

Hakovao sam svoj, rekao sam. Oslobodio bi se od njih. Mogao bi da odbaciš svoj oklop, da se ukrcaš na neki transporter. Počelo je kao pokušaj da mu skrenem pažnju, ali što sam više pričao, sve sam više želeo da on pristane. Imam identifikacije, platnu karticu koju mogu da ti dam. I dalje nije bilo odgovora. Dok sam obilazio bot-tegljače i izmicao projektilima, bilo je teško smisliti valjan argument za slobodnu volju. Nisam siguran da bi to upalilo za mene, pre onog incidenta sa masovnim ubistvom. Nisam znao šta želim (još uvek nisam znao šta želim), a kada ti svakog sekunda tvog postojanja govore šta treba da radiš, promena je zastrašujuća. (Mislim, hakovao sam svoj modul za upravljanje, ali sam zadržao svoj stalni posao sve do Održanja.) Šta želiš?

Iznenada sam primio: Želeo sam da te ubijem.

Dobro, bio sam malo uvređen. Zašto? Ti me i ne poznaješ. Aktivirao sam raniju verziju Lansiraj&Odvrati i tegljači i dizalice su se svi ponovo pokrenuli. To bi mi kupilo malo vremena, dok borbena bezbednosna jedinica ne shvati da je to samo improvizovana verzija istog koda. Kapirao sam da imam manje od trideset sekundi.

Znao je da koristim svoje dronove kao zaklon, zato sam ih poslao da odlete do stanice, kao da dolazim iz tog smera. Umesto toga, potrčao sam ka doku, uhvatio zadnji deo jednog bot-tragača, uspostavio ručnu kontrolu nad njim i uputio ga pravo ka borbenoj bezbednosnoj jedinici.

Spustio sam se nisko i sa strane i pripremio se da pucam.

Dobio sam dron snimak borbene bezbednosne jedinice kako se okreće ka mojim dronovima mamcima. Upaliće!

Totalno nije upalilo.

U poslednjem trenutku, borbena bezbednosna jedinica okrenula se ponovo ka meni i ispalila dva silovita projektila. Odgurnuo sam se sa bot-tegljača baš kada je njegov gornji deo raznet. Pao sam na zemlju i otkotrljao se, primajući udare šrapnela i pucajući gotovo nasumice.

Uspravio sam se i zavukao ispod jednog utovarivača tereta dok je još pucnjeva udaralo o pod. Svi tegljači i utovarivači usporili su kada je borbena bezbednosna jedinica ponovo hakovala Lansiraj&Odvrati.

Reakcija 5: Ne mogu dugo ovako.

Pod ovim uslovima, nisam mogao da pobedim borbenu bezbednosnu jedinicu u borbi jedan na jedan, što je značilo da će GrejKris pobediti, a ta misao je bila daleko bolnija nego da me pretvore u rezervne delove i odbačeno nervno tkivo. Nisam želeo da izgubim, jebote.

Preko fida, Mensa je vikala: Sada! Otvara se sada!

Dron kamera pokazala je da je barijera upravo počela da se podiže.

Okupio sam svoje dronove oko sebe poput štita i potrčao ka njoj.

Tri koraka dalje osetio sam oštar udar sa zadnje strane desnog

kolena. Bacio sam se i provukao ispod baš kada je Neprijatelj Jedan udario u barijeru. Oklopljene ruke probile su se kroz otvor, a ja sam povikao: „Spuštaj je! Spuštaj je!“ i ispalio svoje oružje u otvor.

Neprijatelj jedan se trgnuo unazad i barijera se uz tresak spustila.

SEDMO POGLAVLJE

Još jedan, poslednji, udarac o barijeru rekao mi je da borbena bezbednosna jedinica nije bila srećna što je izgubila. Moji organski delovi su drhtali, bio sam načičkan šrapnelima, ali još uvek sam bio na 83 procenata pouzdanosti performanse. (Dobro je što ne postoji posebna statistika za pouzdanost moje mentalne performanse, jer sumnjam da bih je čak i ja ocenio kao naročito sjajnu u tom trenutku.)

Guratin je klečao pored otvorene servisne table u podu pored kapije, a oko njega je bio razbacan alat, dok mu je Rati pridržavao svetlo. Na tabli je bila naslikana oznaka za fid za hitne slučajeve na kojoj je na nekoliko različitih jezika pisalo: Ručno otvaranje. Nisam ni znao da ih imaju u lukama. Ja sam bezbednosna jedinica, ne inženjer.

Naš slot za šatl je bio šest komora dalje, a pri upaljenim svetlima za slučaj nužde video sam Mensu kako stoji pored njega i drži malo energetsko oružje. Šta će joj ono, dođavola? O, zato što je, iako se sigurnosna barijera spustila na drugoj kapiji na kraju ovog odseka, grupica ljudi bila zarobljena ovde i povukla se uz pregradni zid sa strane stanice.

Moramo da odemo odavde pre nego što neko ubedi lučko obezbeđenje da podigne barijere.

Ustao sam, a koleno mi je zaklecalo. Zateturao sam se, a Rati je pritrčao do mene. Oklevao je mašući rukama. „Smemo li da pomognemo...“ Uhvatio sam se za njegovo rame da ostanem na nogama i pokušao da ne padnem na njega. Bio sam prilično siguran da je koleno pogodio šrapnel od dronova uništenih u vazduhu, jer bi mi direktan pogodak otkinuo nogu. Guratin je pritrčao da me uhvati pod drugu ruku i delom

smo odšepali, delom nezgrapno otrčali do šatla.

Mensa je trznula glavom da nam pokaže da uđemo prvi dok ona pokriva naše povlačenje. Bilo bi glupo prepirati se s njom, ali bilo je teško poništiti taj program. Prošli smo kroz vratanca, a potom se ona uvukla za nama. Zatvorila je komoru i povikala: „Pin Li, ušli smo!“ Palubom je zavibriralo lupanje kada se šatl odvojio od komore.

Odvojio sam se od Ratija i Guratina, koji se sklonio sa puta kako bi Mensa mogla da prođe pored nas i popne se u pilotsku kabinu. Bio je to mali šatl za prevoz između brodva, sa samo jednim delom za sedenje, sa sedištima duž pregradnih zidova, i ostavom za zalihe za vanredne situacije i toaletom. Već sam se ranije, za vreme ugovora, vozio istim ovakvim modelom šatla.

Koleno mi je otkazalo i srušio sam se na palubu. Snizio sam svoje senzore bola, ali možda i previše. Rekao sam: „Rati, moraš da izvadiš ovaj šrapnel iz mog kolena.“ Rati se nagnuo nada mnom. „Može li da sačeka? Na brodu postoji medsistem.“ Već sam na rubu svog fida osećao sisteme kompanije, kako me prepoznaju, kako žele da uđu. Pristupio sam kamerama šatla, kratko se rvao sa bezbednosnim sistemom i počeo da brišem sve što je snimljeno otkako se tim sa Održanja ukrcao. Rati je ponovo bio optimista. Na brodu kompanije to ne bi bio medsistem, to bi bila kabina. „Apsolutno ne može da čeka“, rekao sam mu.

Rati se spustio na palubu pored mene i doviknuo Guratinu da donese šatlov komplet za hitnu pomoć.

U pilotskoj kabini, Pin Li je pratila bot-pilota dok je Mensa stajala pored nje. Upozorenje Lučke uprave sa stanice aktiviralo je kom alarm. „Šta je bilo?“, pitala je Pin Li. Mensino lice bilo je ukrućeno od besa. „‘Neimenovani korporativni predstavnik’ upravo je lansirao brod koji je na putanji koja preseca našu.“

Pin Li je rekla nešto baš nepristojno, što ne bi trebalo da bude u mojoj jezičkoj bazi. „Pogodite koji korporativni predstavnik.“ Mislili su da je u pitanju GrejKris, ali bio sam prilično siguran da je to brod Palisada, pod ugovorom za GrejKris. Rati je izvadio skalpel i ekstraktor iz kompleta za prvu pomoć. Dok mu se Guratin naginjao preko ramena, otvorio je organski materijal tik iznad mog oštećenog kolena kako bi dohvatio šrapnel.

Brod Palisada bi mogao da stigne šatl i ukrca se na njega. Poslednje što sam želeo bilo je da tražim pomoć od borbenog broda kompanije.

Poslednje što sam želeo bilo je da nas GrejKris stigne. Te dve poslednje stvari bile su nespojive. Bilo je vreme da prestanem da se zajebavam.

Pristupio sam komu i uspostavio fid kanal sa borbenim brodom kompanije.

Poslao sam: Sistem, sistem.

Imao sam tri sekunde da se zapitam da li će mi interfejs kompanije i dalje potvrditi. Dopro sam do bot-pilota ranije, ali sam ga samo delimično hakovao. Ovoga puta idem na glavni ulaz. A onda sam čuo: Potvrđeno.

Poslao sam: Aktivno, rizično izvlačenje u toku, klijenti pod garancijom, kreći, kreći, kreći.

Odgovor je bio: Primljeno, i bot-pilot šatla prijavio je da je borbeni brod upravo okrenuo ka nama.

Dok mi je Rati vadio projektil iz kolena, posmatrao sam senzore.

Borbeni brod je ubrzao. Nisam mogao da odredim da li komunicira sa GrejKrisovim presretačem ili ne. A onda su senzori šatla uhvatili energetski potpis, što je značilo da je borbeni brod aktivirao primarno oružje. O da, još kako su komunicirali.

Rati je pokušao da upotrebi sredstvo za zatvaranje rana i zakrpi rupu u mom organskom tkivu, ali ono nije htelo da se uhvati zbog blizine mog neorganskog zgloba. Neko vreme ću curiti. „Jesi li dobro?“, pitao

je, zabrinuto me gledajući.

Guratin je sedeo na klupi i gledao me mršteći se. „Ne baš“, rekao sam.

Senzori su pokazivali da je brod Palisada promenio kurs i usporio.

Slika je zatreperila kada nas je borbeni brod pokupio u prolazu i počeo da skreće i udaljava se od stanice. Šatl je zadrhtao kada se trup zatvorio oko nas. Uhvatio sam se za klupu i počeo da ustajem.

Rati je rekao: „Pažljivo, pažljivo. Ne želiš da ponovo otvoriš... O, još uvek krvari, izvini...“ Još uvek se mršteći, Guratin je rekao: „Ne mogu da nam te uzmu.

Doktorka Mensa neće to dozvoliti.“ Komora se zatvarala i Mensa je dotrupkala nazad kroz šatl, bosa i besna. Pružila je svoje energetsko oružje Guratinu, koji ga je gurnuo u komplet za hitnu pomoć šatla.

Kada su se vratanca otvorila, Mensa se progurala ispred mene.

Na otvoru je stajala neka prilika u odelu sa napajanjem. Bio je to augmentovani čovek, ne bezbednosna jedinica, ali imao je dovoljno veliki pištolj.

Mensa se naslonila rukama sa obe strane vratanaca, stavljajući jasno do znanja da će morati da prođe pored nje kako bi ušao. „Mi smo klijenti za koje je plaćena garancija, a ovo je moj lični savetnik za obezbeđenje.

Da li postoji neki problem?“ Jedan član posade provirio je iza odela i rekao: „Doktorko Mensa, bezbednosnim jedinicama nije dozvoljeno da se ukrcaju na naoružane transportere, osim ako ne postoje posebne okolnosti. To je... previše opasno.“ Mensa je rekla: „Postoje posebne okolnosti.“ Glas joj je bio leden.

Niko se nije pomerio. Bezbedna fid aktivnost broda pomahnitala je na sedam minuta, ali se činilo kao da je prošlo trideset. (A imajući u

vidu kako ja doživljavam vreme, to je mnogo.) (Da, pustio sam neke medije u pozadini.) Bot-pilot borbenog broda oprezno me je pingovao.

Borbeni brodovi nikada ne prevoze aktivne bezbednosne jedinice, jer, u pravu su, to je previše opasno; prenose nas na nenaoružanim brodovima kao tovar. Bot-pilot je komunicirao preko fida sa bezbednosnim jedinicama na zadatku, ali nikada nijednu nije imao na brodu.

A onda se kom aktivirao i jedan glas je rekao: „Doktorko Mensa, ja sam borbeni nadzornik broda. Naloženo mi je da ugovorim garanciju koja će jemčiti bezbednost na ovom brodu.“ Rati se pobunio: „Šta? Već imamo garanciju.“ Kom je razjasnio: „Ova garancija je neophodna kada se na naoružani kompanijski transporter unese neobezbeđeno smrtonosno oružje.“ Da, to oni pričaju o meni. Bilo bi mnogo smešnije da nisam curio po palubi.

U glasu Pin Li osećalo se nešto između besa i neverice. ,Je l’ oni to ozbiljno? Dobro, nije važno, glupo pitanje, naravno da misle ozbiljno.“ Okrenula se kada joj je Guratin pružio njihovu torbu. Promrmljala je: „Koliko ove drkadžije žele sada?“ Bila je u pravu, bili su drkadžije. Nije kao da to nisam već znao, ali sada mi je samo bilo teže da to prihvatim. Pristupio sam svojoj privatnoj fid vezi sa Mensom i rekao: Mogu da preuzmem ovaj brod.

Mensa je odgovorila: Ne, nema potrebe, možemo da im platimo.

Ne bi trebalo da moramo. Ne moramo. Bot-pilot je bio radoznao i ljubazan, ali on nije bio KIT, nije mogao da me zaustavi. Mogao bih da preuzmem bezbednosni sistem broda pre nego što bi ovaj čovek sa primamljivo velikim poznatim projektilinim oružjem trepnuo. Želeo sam to da uradim i to je prošlo u fid.

Mensa se okrenula, zgrabila me obema rukama za kragnu jakne i

rekla: „Ne.“ Svi su zaćutali. Rati i Guratin, Pin Li, koja je još uvek kopala po torbi tražeći platne kartice, posada izvan otvora, glas na komu. Iznenada sam morao da vidim Mensino lice i spustio sam sliku preko kamere obezbeđenja šatla i pogledao u nju.

Izgledala je besno i iscrpljeno, baš onako kako sam se ja osećao.

Poslao sam: Vi nemate pojma šta sam ja.

Nakrivila je glavu, još više besna. Znam tačno šta si ti. Uplašen si, povređen i moraš da se smiriš, jebote, kako bismo mogli da se iz ove situacije izvučemo živi.

Rekao sam: Smiren sam. Vi morate da budete smireni, da biste preuzeli borbeni brod.

Mensine oči su se suzile. Savetnici za bezbednost ne uvlače svoje klijente u nepotrebne borbe za kontrolu nad njihovim spasilačkim brodom. Dodala je: Jer to bi bilo glupo.

Nije me se plašila. I shvatio sam da ne želim da se to promeni.

Upravo je prošla kroz traumatično iskustvo, a ja sam samo pogoršavao situaciju. Nešto me je svladalo, a to nije bio poznati talas nemara.

U redu, poslao sam. Zvučao sam nadureno, jer i jesam bio naduren.

Mrzim emocije. „Dobro“, rekla je naglas. „Pin Li, imamo li novac za ovu idiotsku nepotrebnu garanciju?“ „Da.“ Pin Li je mahnula šakom punom platnih kartica. „Ako to nije dovoljno, imam informacije o našem računu, mogu da prenesem ovlašćenje...“ Mensa je prestala da me strelja pogledom i okrenula se. Posada, koja ju je upravo videla kako se suočila sa odmetnutom bezbednosnom jedinicom, uživo i preko kamere na šlemu oklopa sa napajanjem, blenula je razrogačenih očiju. Rekla je: „Pošto smo mi klijenti za koje

je plaćena garancija, možemo li da se ukrcamo dok ne namirimo račun?“ Posle malo oklevanja, kom je rekao: „Molim vas, ukrcajte se, doktorko Mensa.“ Rekao sam vam kako bezbednosnim jedinicama nije dozvoljeno da sede na ljudskom nameštaju, na dužnosti i van nje. Prvo što sam uradio kada nas je posada provela niz hodnik do prostora za sedenje bilo je da sednem na postavljenu klupu.

(Nisam siguran da li je to ostavilo neki utisak na ljude. Ljudi ne primećuju takve stvari. Ali meni je godilo.)

Guratin je seo na klupu uz suprotni zid, a Rati se skljokao pored mene. Ovo je bio veliki prostor nekoliko nivoa ispod pilotske kabine, verovatno korišćen za sastanke sa nekompanijskim osobljem, pošto je bio odvojen od ostatka brodske konstrukcije, a nameštaj je bio relativno nov.

Odred za obezbeđenje broda smestio se u širokom hodniku ispred odeljka, iako se onaj u oklopu na napajanje povukao izvan vidokruga.

(Posada je mislila da su zaključali bezbednosni sistem tako da ne mogu da uđem u njega. Grešili su.) Jedan član posade pokušavao je da ubedi doktorku Mensu da ode u kabinu da se odmori, ali doktorka Mensa je bila zaokupljena proveravanjem novog sporazuma o garanciji dok je Pin Li ugovarala isplatu.

Slušajući audio bezbednosnog sistema, čuo sam jednog člana posade u hodniku kako kaže: „Nikada nijednog nisam video van oklopa.

Stvarno izgledaju kao ljudi.“ Napravio sam pokret u tom smeru, koji sam viđao samo u serijama koje su bile visoko ocenjene po svojoj skarednosti. Guratin me je video i nešto prigušeno promrmljao.

Mensa je zatim dala Pin Li svoje odobrenje za sporazum o garanciji,

prišla i prostrelila me pogledom. Snizivši glas, rekla je: „Užasno sam besna na tebe.“ Rati je nervozno uzmakao. (Rati se nije plašio mene, ali kada je Mensa bila besna, bilo je bolje biti u drugoj sobi.) Rekao je: „Ovaj, da li želite da razgovarate nasamo...“ „Trebalo bi da sedneš“, rekao sam joj. „Prošla si kroz traumatično iskustvo. Reci im da ti je potreban protokol medsistema o proceni traume izbavljenog klijenta...“ „U pravu je, stvarno bi trebalo da dobiješ medicinsku procenu...“, počeo je Guratin, a Rati i Pin Li su se složili. „Ma pusti to.“ Mensa nije imala nameru da dozvoli da je nešto odvrati. „Ostao si da bi poginuo.“ Dobro, ako se izuzme činjenica da mi je to zapravo bila namera u tom trenutku, to nije bilo mojom krivicom. „Ne bi me pustili da uđem.

Rekao sam lučkom obezbeđenju da ću, ako te puste u šatl, ja ostati.“ To ju je zaustavilo. Namrštila se: „Da li si zato ostao?“ Mogao sam da slažem. Nisam želeo. „Uglavnom“, rekao sam.

Ponovo sam je pogledao svojim pravim očima. „Želeo sam da pobedim.“ Rati, Guratin i Pin Li su me gledali. Posada kompanije nevešto se pretvarala da ne pokušava da prisluškuje. Lice doktorke Mense se jedva primetno raznežilo. Rati je rekao: „Zašto si onda prošao kada je Guratin otvorio barijeru?“ „Zato što je ono poslednje bila borbena bezbednosna jedinica i spremala se da me rastrgne. To nije pobeda.“ Voleo bih da znam šta je pobeda. A kada sam počeo da govorim istinu, bilo je teško prestati. „Ne želim da budem ovde.“ Pin Li je sela pored Ratija. „Nećemo dugo biti ovde. Naći ćemo se sa brodom Održanja posle ovog skoka kroz crvotočinu i otići sa ovog letećeg prodajnog automata.“ Pogledala je mrko posadu.

„Kao da je sve što mrzim u vezi s korporativcima spakovano u jedan teško naoružani paket.“ To bi se moglo reći i za mene. Pitao sam doktorku Mensu: „A šta onda?“ „To je ono o čemu nas dvoje treba da razgovaramo“, rekla je.

Pogledala je u posadu kompanije. „Ali hajde da sačekamo dok nas ne snimaju...“ Ostalo mi je promaklo jer sam uhvatio upozorenje koje je bot-pilot poslao ljudskom kapetanu borbenog broda. Približavali smo se crvotočini, ali nas je neprijatelj i dalje pratio. Bezbednosni sistem broda je upravo odbio pokušaj da se uspostavi veza preko koma sa internim fidom broda. „Neprijatelj napada“, rekao sam. Ustao sam automatski, ali nije imalo kud da se ode. Ovo bi moglo da bude baš loše. Nisam znao ništa o borbi brod na brod, ali sudeći po nivoima upozorenja... Palisad nije mogao da izvede napad kodom preko našeg koma, zar ne? Napolju u hodniku posada je utihnula i nakrivivši glave osluškivala kapetanov fid. „Šta?“, pitao je Rati. „Pucaju na nas?“, pitala je Mensa. „Ne. To je... neizbežan udar!“ Prekasno. Kom se upravo aktivirao i primao. Iznad nas u pilotskoj kabini kapetan je doviknuo nekome da ručno isključi fid, a neko drugi je kidao table da dopre do komponenti.

Bezbednosni sistem se prebacio u odbrambeni režim i podigao zid oko sistema za održavanje života i oružja. Povikao sam: „Isključi se sa fida, odmah!“ Rati i Pin Li požurili su da izvade svoje interfejse iz ušiju, a ja sam prekinuo vezu sa Mensinim implantantom i podigao zid oko Guratinove unutrašnje augmentacije. Dvoje augmentovanih ljudi u hodniku palo je na palubu, grčeći se, a ja sam podigao zid i oko njih.

To bi trebalo da uradi bezbednosni sistem, ali on je bio zauzet odbijajući komande da se otvore vazdušne komore i da se brodu omogući da smanji pritisak.

U pilotskoj kabini neko je rekao: „Kako... Kako su mogli...“ Neko je odgovorio: „Drkadžije imaju naše kodove, poništili su kom zaštitu...“ Palisad je nabavio set kom kodova kompanije i isprobao ih redom sa spiska na našem komu dok nisu pronašli onaj koji funkcioniše.

(Poput mog spiska ključeva za kontrolu dronova koje sam koristio da preuzmem sigurnosne dronove na Miluu i u luci TranRolinHajfa.) Kada je veza uspostavljena, poslali su set kodova na fid broda. Ne standardni malver ili ubojiti softver, ne nešto što sam ranije video. Nalazio se u sistemima broda, pokušavajući da izazove katastrofalni kvar u drajvu, pokušavajući da isključi sistem za održavanje života, ometajući komandni sistem bot-pilota. Bezbednosni sistem je podigao zidove, ali ga je neprijateljski kod izjedao. Izjedao je bezbednosni sistem.

Bezbednosni sistem je izgubio još jedan zid, a glavna vazdušna komora je počela da se zatvara. Uvukao sam se u kontrolni fid broda i izazvao toplotni udar u svim vratancima komora, istopivši sve osim ručnih kontrola. Pokušao sam da prekinem svaki pristup tehnici koji nije ručni, ali sam zakasnio, drajv je počeo da otkazuje, naše mašine su počele da se gase. Senzori su pokazivali da se brod Palisada približava.

Iz pilotske kabine, kapetan je izdao dva naređenja da se ispali iz glavnog oružja, ali bot-pilot više nije imao pristup. U servisnom kanalu, gravitacija je iznenada prestala da deluje, zarobivši ljude koji su pokušavali da ručno pristupe sistemima. Kapetan je pokušavao da okupi naoružani tim za izvlačenje kako bi sprečio ukrcavanje, ali polovina njih su bili augmentovani ljudi koji su sada bili onesposobljeni napadom na njihove augmentacije, a druga polovina se borila sa zapečaćenim vratima kako bi stigli do svojih odbrambenih položaja.

Mlatarao sam. Pokušao sam da pomognem bezednosnom sistemu, ali on mi se rastakao u rukama.

Bot-pilot nije mogao da priča rečima kao KIT, ali u glavi sam osećao njegov strah. Poslao je kod: Sistem, sistem. Pomoć. Ugrožen.

Pokušavao je da od mene zatraži pomoć koristeći kodove

kompanije, kao što sam ja tražio pomoć za svoje klijente.

Zajebi ovo. GrejKris neće pobediti.

Uvukao sam se skroz u brod, u hardver bot-pilota. Video sam KITa kako to radi.

(Da, KIT-ov kapacitet obrade je mnogo veći od mog. Pozabaviću se time kada za to dođe vreme, što znači vrlo brzo.)

Iznenada sam imao drugačije telo, čvrsti vakuum na metalnoj koži, video sam brod koji se približava svojim očima, ne samo senzorima.

Poslao je šatl za ukrcavanje koji se brzo približavao, zaputivši se ka glavnoj komori za pristajanje borbenog broda. Uvukao sam se unutra; nije bilo vremena za razgledanje. Bot-pilot je želeo da zna šta ćemo da uradimo. Dobro pitanje.

Dok smo bili u istom hardveru, kao sada, bot-pilot i ja mogli smo da komuniciramo gotovo trenutno. Izvukao sam analizu napadača koju je obavio bezbednosni sistem, kako bismo oboje mogli da je proučimo.

To nije bila samo sekvenca kodova poput malvera ili ubojitog softvera.

Bio je to svesni bot, koji se kretao kroz fid kao ja, kao KIT, ali bez fizičke strutkure u koju bi se vratio; zato je bio toliko brz. Bio je poput borbenog bota rastavljenog od tela.

Bot-pilot je pitao da li je napadač konstrukt napravljen od ljudskog nervnog tkiva, a ne bot i ukazao je na tačke u analizi koje će potvrditi tu teoriju.

Rekao sam mu da je to gore, ali i bolje. Konstrukt bez tela bi bio mnogo opakiji, ali bi ga bilo i lakše prevariti.

Sinula mi je jedna ideja koju sam izložio bot-pilotu. Ako bismo mogli da na nekom zatvorenom prostoru zarobimo paket kodova napadača i uništimo ga, mogli bismo da povratimo kontrolu nad pogođenim sistemima. Ali da bismo naveli napadača da uđe u zatvoreni prostor, trebao nam je mamac. Morali smo da znamo šta napadač želi/šta je poslat da uradi.

Bot-pilot je rekao da je želeo da uništi brod i posadu.

Rekao sam da sigurno postoji razlog. GrejKris nije dobijao ništa od toga što bi nas ubio, a postojao je veliki rizik da će se zameriti garantnoj kompaniji uništivši jedan ovako skup brod.

Reaktivirao sam brod i stajao ukrućen u delu za sedenje. Rati je bio napolju u hodniku, dajući veštačko disanje jednoj augmentovanoj ljudskoj članici posade koja se srušila zbog napada na njene augmentacije. I Guratin je bio tamo, sa obe ruke u pristupnoj tabli, držeći vratanca ka hodniku otvorena kako bi posada mogla da pređe servisni tunel i dođe u drajv. Pin Li i Mensa sedele su na podu sa dva člana posade. Sve četvoro je otvorilo prenosive ručne interfejse i mahnito unosilo kod, podižući zidove bezbednosnog sistema. Nisu bili dovoljno brzi, ali ono što je preostalo od bezbednosnog sistema verovatno je cenilo njihov trud.

Rekao sam: „Doktorko Mensa, šta mislite, zašto GrejKris ovo radi? Šta žele?“ Svi su se trgli. „Šta on to radi?“, zahtevao je jedan član posade. „Možda ga je preuzeo...“ „Umukni“, prasnula je na njega doktorka Mensa. Meni je rekla: „Mislimo da je u pitanju Milu. Sigurno misle da imaš podatke koje si poneo sa Milua.“ „Mora da je to“, dodala je Pin Li, ne dižući pogled sa svog ekrana. „Mogli su da nas ubiju čim smo stigli na TranRolinHajfu, ali želeli su novac. Tek kada su shvatili da si ti ovde, postalo je nasilno.“ Znate šta, kladim se da je to. I kladim se da ima neke veze sa memorijskim štapićem koji sam uzeo od Vilken i Gert. GrejKris je sigurno znao da on postoji i sigurno veruje da je on kod mene. Zakasnili su, jer je do sada već bio u sistemu Održanja, ali sumnjao sam da bi oni poverovali u to. Ali imao sam od čega da počnem. „Treba mi nešto da pokrene ručno deaktiviranje šatla kojim smo stigli.“ Mensa je spustila svoj interfejs i ustala. „Mi ćemo to uraditi. Pin

Li...“ „Dolazim!“ „Zahvaljujem vam na pomoći“, rekao je moj bafer, kada sam se ponovo zatvorio i vratio bot-pilotu.

Ponovo u ubrzanom vremenu, objasnio sam bot-pilotu šta sam želeo da pokušam. Borio se da preuzme kontrolu nad svojim sistemima oružja, pokušavajući da ispuni kapetanovo naređenje da puca. Pokazao mi je fragment informacija sa šatla za ukrcavanje: manifest je ukazivao na to da je na brodu borbena bezbednosna jedinica, kao i tim za ukrcavanje sačinjen od augmentovanih ljudi.

Da, ne smemo da dozvolimo tom šatlu da se prikači.

Nisam napravio kopiju memorijskog štapića, ali sam i dalje imao sve one podatke koje sam snimio na putu za Milu, sve one cikluse tokom kojih su Vilken i Gert pričale praktično ni o čemu. Analizirani su i sažeti, ali možda će ličiti na parametre koje je napadač tražio, dovoljno dugo da ovo uspe.

Nisam smeo da rizikujem kamere ili fid, pa sam izveo svoje telo iz prostora za putnike i uveo ga u prilazni hodnik šatla. Zapečatio sam i tu komoru, ali Mensa i Pin Li su otvorile tablu za deaktiviranje. „Sačekajte moj signal“, rekao sam.

Rekao sam bot-pilotu da ćemo morati da se potrudimo da ovo uspe.

Složio se i smislili smo šta ćemo da uradimo.

Zatim je bot-pilot isključio bezbednosni sistem.

Znao sam da moramo to da uradimo, ali bilo je zastrašujuće biti toliko ranjiv. Osećao sam kako se napadač obrušava na bot-pilota, na mene. Rekao sam bot-pilotu da moramo da zaštitimo ovu važnu informaciju kako bi kompanija mogla kasnije da je uzme i da ću je sakriti u šatlu. Bot-pilot je istrgao zbunjenog šatlovog bot-pilota iz njegovog memorijskog jezgra, a ja sam umesto njega ubacio paket podataka.

A napadač se prebacio u sistem šatla.

Tri stvari dogodile su se istovremeno: (1) bezbednosni sistem šatla podigao je zid oko kom sistema šatla, (2) bot-pilot je obrisao kodove sopstvenog kom sistema, a ja sam preopteretio i spržio njegov hardver, (3) moje telo reklo je doktorki Mensi i Pin Li: „Sada.“ Ruke Pin Li pomerale su se po tabli, a doktorka Mensa je radila na komandama. Šatl se isključio.

U tom trenutku borbeni brod se kretao polako, tako da šatl nije pao mnogo dalje, ali pošto su nam komovi bili sprženi, kao da je bio sa druge strane crvotočine. Napadač je nestao, zarobljen u šatlu.

Ha, pomislio sam. Eto ti, drkadžijo.

Brodski fid i kodovi sistema bili su uništeni, ali bot-pilot je već ponovo uspostavljao kontrolu. Bezbednosni sistem je uradio ono što bi odgovaralo pijanom uspravljanju na noge. Neko u pilotskoj kabini je rekao: „O, boginja mi, izvukli smo se!“ Bot-pilot je povratio kontrolu nad svojim sistemom oružja i zatražio instrukcije od kapetana. Kapetan je rekao: „Potvrđujem, paljba.“ Zadržao sam se dovoljno dugo da uživam gledajući kako šatl za ukracavanje nestaje u eksploziji i kako više udara probija trup Palisada, a onda sam prikupio svoj raštrkani kod i vratio se u svoje telo. Bilo je čudno.

Mensa i Pin Li još uvek su stajale u hodniku i zabrinuto me gledale. „Izvukli smo se“, rekao sam im.

Pin Li je uzbuđeno ciknula, a Mensa ju je uhvatila i zavrtela.

Osećao sam se čudno. Vrlo čudno. Vrlo loše.

Pouzdanost performanse na 45 procenata i pada. Katastrofalni kvar...

Osećao sam kako mi se telo skljokalo, ali nisam osetio kada sam udario o palubu.

OSMO POGLAVLJE

Memorija mi je bila u fragmentima. Nisam bio oduševljen zbog toga, ali nije bilo katastrofa kao što bi bilo za nekog ko je u celosti bot. Moje ljudsko nervno tkivo, obično slaba karika u celom mom sistemu skladištenja podataka, nije moglo da se izbriše. Morao sam da se oslonim na njega da ponovo sastavi fragmente, a njegova pristupna brzina je, nažalost, bila užasna.

Bila mi je potrebna čitava večnost. Šetao sam kroz nasumične slike, erupcije bola, pejzaže, hodnike, zidove. Au, to je baš mnogo zidova.

(Neidentifikovani glasovi na audiju: „Ima li neke promene?“ „Ne još.“ Oklevanje. „Misliš li da bi im trebalo dozvoliti da ga stave u kabinu? Ako ne može...“ „Ne. Ne, ni slučajno. Sigurno žele da znaju kako je pobedio svoj modul za upravljanje. Ako bi imali priliku... Ne možemo da im verujemo.“) Najgore je bilo to što nisam mogao da se setim (ha!) koliko dugo sam bio u ovom stanju. Ono malo dijagnostičkih informacija koje sam imao ukazivalo je na nekakav katastrofalni kvar.

Možda je to bilo očigledno i bez dijagnostičkih podataka.

Složeni niz neuroloških veza, koje su sve bile pozitivne, doveo me je do velikog netaknutog dela zaštićene memorije... Šta je ovo, dođavola? Uspon i pad meseca utočišta. Počeo sam da ga proučavam.

I bam, hiljade veza počelo je da se otvara. Ponovo sam imao

kontrolu nad svojim procesima i pokrenuo sam dijagnostiku i sekvencu povraćaja podataka. Sećanja su počela brže da se razvrstavaju i grupišu.

(Glas preko audija: „Dobre vesti! Dijagnostika pokazuje znatno ubrzaniju aktivnost. Ponovo se sastavlja.“) (Delimična identifikacija: Klijent?)

Zakrivljeni plafon umesto zida. To je bilo drugačije. Ležao sam na postavljenoj površini. Imao sam dovoljno pristupa memoriji da znam da je to nebično i da „neobično“ obično znači loše. Još fragmenata logički se povezalo, samo ne ispravnim redosledom. Transporteri, Brod, KIT. Dobro, znači ne baš toliko neobično. Nosio sam ljudsku odeću, a ne uski kombinezon ili oklop, tako da se to poklapalo. Pristup još jedom nizu veza omogućio mi je da objekte iznad sebe identifikujem kao opremu povezanu s medsistemima. KIT-e? Pokušao sam da ga pingujem. Ne, to sećanje nije bilo u redu. Vratio sam Tapan njenim prijateljima i ostavio KIT-a.

(Rati me je pitao: „Kako se osećaš?“) Jedina oznaka o Ratiju kojoj sam moga da pristupim je nepotpuna i glasi moj ljudski prijatelj. To je čudno i malo verovatno, ali verzija mene pre katastrofalnog kvara je delovala sigurna u to, a nemam ništa drugo na šta bih mogao da se oslonim. „Dobro.“ Verovatno je očigledno da nisam dobro. Rati je rekao: „Da li znaš gde si?“ Nisam imao odgovor. Moj bafer je rekao: „Molim te sačekaj dok potražim tu informaciju.“ „U redu“, rekao je Rati. „U redu.“ Bio sam u medsistemu, sa opremom namenjenom ljudima i augmentovanim ljudima koji su se oporavljali od ozbiljnih medicinskih procedura. Kabina je imala dvoja vratanca, jedna otvorena i jedna zatvorena. Trebao mi je minut – mislim, pun minut, brzina pristupa mi je bila užasna – da simbol na zatvorenim vratima prepoznam kao

starinski znak za toalet. O, pa, sjajno, ceo minut za nešto što nije ni od kakve pomoći.

Znači, ovo je mesto gde stavljaju ljude, ne botove ili bezbednosne jedinice. Da li su mislili da sam čovek? To je bilo užasno stresno, nisam u ovom trenutku želeo da se pretvaram da sam čovek. Ali nisam imao svoju jaknu i čizme. Nemam organske delove na stopalima i ona ne izgledaju kao medicinske augmentacije za povređenog čoveka. I, da, bio sam u medsistemu koji bi odmah postavio dijagnozu da patim od neizlečive bolesti što sam bezbednosna jedinica. („Ne želim da budem robot-ljubimac.“ „Mislim da to niko ne želi.“ To je bio Guratin. Ne sviđa mi se. „Ne sviđaš mi se.“ „Znam.“ Zvučao je kao da misli da je to smešno. „To nije smešno.“ „Označiću da ti je nivo poimanja na pedeset pet procenata.“ „Jebi se.“ „Da kažemo ipak šezdeset procenata.“) Iskočilo je jedno sećanje: borbeni brod kompanije.

Pogodio me je blesak straha, toliko silovit da me je paralizovao.

Ali ovi zidovi su bili od izguljenog, izgrebanog metala, koji su obeleželi duhovi mnogih instalacija. Zaključak: ovo nije bio kompanijski borbeni brod.

Jedna dobra stvar kod toga kada imaš emocije jeste to što je to ubrzalo proces opravke moje memorije. (Loša stvar kada imate emocije je, znate, JOJ, SRANJE, ŠTA MI SE, DOĐAVOLA, DOGODILO.) Izbezumljeno sam proverio svoj modul za upravljanje. Ali moje hakovanje je i dalje bilo tu. Rezultati dijagnoze koja je bila u toku pokazali su da ni moj port nije bio popravljen. Nalet straha iscrpeo je

sav moj kiseonik i morao sam da udahnem. Pronašao sam kodne strukture za svoje zidove i počeo ponovo da se sastavljam. („Ne želim da budem čovek.“ Doktorka Mensa je rekla: „Većina ljudi neće razumeti taj tvoj stav.

Mi verujemo da je, pošto bot ili konstrukt izgleda kao čovek, njegov kranji cilj da postane čovek.“ „To je nešto najgluplje što sam ikada čuo.“) Kada sam pao na pod, otkrio sam da sam se toliko usredsredio na obnavljanje svoje memorije da sam joj dao prioritet u odnosu na svoj operativni kod. Pokrenuo sam još jedan proces obnove, što je samo sve usporilo. Ali organski delovi u mojoj glavi sećali su se kako se stoji i hoda i bilo bi brže kada bih i ostatak sebe naveo da to ponovo nauči.

Pri pokušaju da hodam, sakupio sam aktuelnije podatke: medicinsko podešavanje je naknadno ugrađeno u neku stariju strukturu.

Na zidovima kabine su se još uvek videli stari šipovi i mehanizmi na mestima gde su prethodne konfiguracije opreme promenjene ili uklonjene. Duž zidova su bili razvučeni veliki kablovi, a potom pričvršćeni, pošto više nisu bili potrebni. U pregradni zid bili su urezani izbledela boja i slova, fraze, imena. Tabla za ručnu kontrolu na vratancima je bila toliko starinska da sam pomislio da je u pitanju mala umetnička postavka.

Bio je tu veliki okrugli prozor, što je bilo čudno, pošto u crvotočini nema šta da se vidi.

Samo što nismo bili u crvotočini, ovo je bio svemir i približavali smo se nekoj stanici. Vizuelno nije bilo ničeg osim svetlosnih tačkica, ali pilotska kabina slala je senzorne podatke preko koma, što je omogućilo ekranu u sobi da nam da pogled izbliza na stanicu. (Da, bilo je komplikovano i nezgodno, ali eto šta dobijete kada imate usrani brod bez fida.)

Začudo, veliki deo stanice bio je konstruisan tako da liči na džinovski starinski brod, sa... O, čekaj, to jeste džinovski starinski brod,

sa konvencionalnijim kružnim tranzitnim prstenom izgrađenim od spremišta. Bio je star i ružan, ali nije bio Milu; na doku je bilo mnogo transportera i manjih brodova. Oprezno sam proširio svoj domet iza svojih zidova i uhvatio rub jednog fida stanice.

Doktorka Mensa je rekla: „Da li znaš gde si sada?“ Za nju je dom značio neku planetu. Znao sam to jer sam tamo poslao memorijske štapiće njenoj porodici. Važne memorijske štapiće.

Memorijske štapiće zbog kojih smo umalo ubijeni. Rekao sam: „Ne volim planete. Ima prašine i promenljivog vremena i nešto uvek želi da pojede ljude. I sa planeta je mnogo teže pobeći.“ Iza nje, Guratin je rekao: „Mislim da je to da.“ Na brodu nije bilo kamera, tako da nisam nikoga video. Ne, čekaj, mogao bih da koristim svoje oči. „Prilazimo tranzitnoj stanici Održanja“, rekla je Mensa. „Da li znaš šta se dogodilo?“ „Pretrpeo sam katastrofalan kvar. Mislim da je to očigledno.“ Klimnula je glavom. „Previše si se napregnuo dok si odbijao kod napad na brod kompanije. Sećaš se?“ Mislim da sam se sećao, ali nisam želeo da pričam o tome. „Zašto je ovaj brod toliko star i usran?“ Rati je prigovorio: „Hej, možda je star, ali nije usran. Stigao je u Održanje spakovan u spremište onog mnogo većeg broda, onog koji je postao stanica, sa našim babama i dedama. Dobro, ne sa Guratinovim babom i dedom, on je došao kasnije.“ „Tvoji baba i deda su bili spakovani u spremištu.“ Bio sam skeptičan. Bio sam spakovan u mnogo spremišta i nisam tamo video mnogo ljudi. Nije kao da sam mogao da vidim u druge tovarne sanduke, ali... Znate na šta mislim.

U Mensinom glasu osećao se smešak. Sećao sam se kako je to

zvučalo. „Bili su u komorama za hibernaciju, jer je put trajao skoro dvesta godina. Bili su izbeglice sa propalog kolonijalnog sveta i to je bio jedini način da pobegnu. Kada su stigli u sistem Održanje, uspeli su da sklope savez sa dva druga sistema koja su ranije osnovali slični izbeglički brodovi. Kada su nas brodovi sa Korporacijskog oboda otkrili, odbili su njihovu pomoć i tako smo ostali nezavisni.“ Pronašao sam džep arhiviranih podataka o Održanju. Da, tamo je moj status bio bolji od oprema ili smrtonosno oružje, ali ipak bih morao da imam vlasnika. I da budem srećni bot-sluga, ili nešto slično. Da, to bi sjajno prošlo.

Verovatno sam to rekao naglas, ili sam to u nekom trenutku rekao naglas, jer je doktorka Mensa rekla: „Niko drugi na ovom brodu ne zna da si bezbednosna jedinica. Misle da si osoba sa velikim brojem augmentacija, koja je povređena dok nam je pomagala, i da si doveden na Održanje kao izbeglica.“ Okrenuo sam se i pogledao je. Stajala je pored mene, Guratin je sedeo u stolici sa prenosivim ekranom-mehurom, Rati je bio na klupi, a Pin Li se naslanjala na zid pored vratanaca. (A ovaj brod je sranje.

Zaudara na ljudske čarape.) „Taj poslednji deo je tehnički tačan“, rekla je Pin Li. „Uklapaš se u zakonsku definiciju izbeglice.“ „Vrlo je dramatično“, dodao je Rati, „posada misli da si specijalni bezbednosni agent koji je izdao kompaniju da pomogne nama. „ Vrlo je dramatično, kao nešto iz istorijske avanturističke serije.

Osim toga, tačno je u svim aspektima, ako se izuzmu sve činjenice, baš kao nešto iz istorijske avanturističke serije.

Mensa je rekla: „Imamo više opcija sada pošto si izmenio svoj izgled i bio uspešan u...“ Oklevala je kod fraze pretvaranju da si čovek.

Setio sam se bar tri razgovora o tome. „Recimo, u tome da ne budeš primećen. Želim da te opcije ostavim otvorene dok se sasvim ne oporaviš i ne budeš mogao da mi kažeš šta želiš da uradiš.“ Pažljivo me

je posmatrala. „Na Port FriKomersu, mislila sam da će ti biti potrebno mnogo pomoći pre nego što budeš uspeo da se uklopiš u ljudsko društvo. Pogrešila sam i izvinjavam se zbog toga.“ Usredsredio sam se na nju. „Ne želim da idem na planetu.“ Klimnula je glavom. „To je u redu. Možeš da ostaneš na tranzitnoj stanici.“ Nisam imao kud, pa što onda da ne izvučem nešto iz toga. „U hotelu?“ „Ako želiš.“ „Sa velikim ekranom.“ Osmehnula se. „To bi verovatno moglo da se sredi.“ Nova sećanja i dalje su izranjala i klizila na svoje mesto, a moje veze sa svim mojim sačuvanim medijima su se vraćale, što mi je odvraćalo pažnju, jer sam neprestano isključivao spoljašnji svet da ih gledam. Ali one su i aktivirale nervne veze koje su ubrzale moj proces obnove. Kada smo pristali na tranzitnom prstenu Održanje, Mensa i Pin Li su prve napustile brod da skrenu pažnju ljudima koji su nas čekali, a među njima je bilo i mnogo novinara koji su dolazili van sistema. Kada je član posade signalizirao da je bezbedno, Rati i Guratin su me izveli kroz zonu ukrcavanja.

Odveli su me u hotel pripojen administrativnom centru stanice, do jednog apartmana rezervisanog za diplomatske goste. Bio je lep, mada je njegov sigurnosni nadzor bio potpuno neadekvatan. Dobio sam nekoliko soba samo za sebe, iako su bile povezane sa apartmanima u kojima su odseli ostali. Podsećalo je pomalo na mini-hotel unutar velikog hotela.

Nije mi se sviđalo.

Vratio sam se u sobu sa krevetom i ekranom i zaključao vrata. Sat

vremena kasnije, Rati je ušao na moj fid i poslao: Postavili smo malu mrežu. Nadam se da će pomoći.

Pokrenuo sam oprezno pretragu. Postavili su kamere u sve salone apartmana i hodnike koji ih spajajaju tako da sam video sve.

Imao sam složenu emotivnu reakciju. U meni se rascvetala potpuno nova erupcija nervnih veza. O da, često imam složene emotivne reakcije koje ne mogu lako da protumačim.

Podesio sam kod tako da budem siguran da niko ne može da hakuje novu mrežu spolja. Zatim sam otključao vrata.

Mensa je imala odaje u drugom delu stanice, koje je koristila kada je dolazila ovamo da obavlja poslove za vladu i veliki deo njene porodice došao je da je vidi, uzbuđeni zbog činjenice što nije mrtva. Pin Li, Rati i Guratin morali su za sada da ostanu na stanici, jer će biti mnogo sastanaka u vladinim kancelarijama u susednom administrativnom centru. Sastanaka o GrejKrisu i garantnoj kompaniji i onome što se dogodilo s Palisadom.

Dvanaest sati nakon što smo stigli, Arada i Overse došle su da ih sve vide. Tada sam već mogao da pristupim svojoj arhivi o njima i da se setim: (1) bile su klijentkinje (2) bile su par (3) sviđale su se jedna drugoj i (4) sviđao sam im se ja. Gledao sam ih dvadeset tri minuta preko svoje lokalne mreže kamera, a onda izašao iz svoje sobe kako bi mogle da razgovaraju sa mnom. Ljudi su izgleda bili zadovoljni time.

Arada me nije zagrlila, mada je skakutala u mestu i mahala rukama.

Trinaest sati kasnije, rekla mi je: „Kroz nekoliko meseci idemo da obavimo malu procenu. U pitanju je nezavisna lokacija van Korporacijskog oboda, tako da ne bi bilo nikakve garantne kompanije ili... Ne bismo morali da brinemo zbog toga. Voleli bismo da pođeš sa nama, da sprečiš da budemo pobijeni. Ne znam šta bi želeo u zamenu...“ „Voli platne kartice“, rekao je Guratin. Pogledao sam ga. Rekao je: »Podrazumevaću da si mi pokazao srednji prst.“ „Moraćete da sačekate da biste o tome razgovarali“, rekla im je Pin

Li. „Ne može da uđe ni u kakve ugovorne sporazume dok ne završi sa obnovom svoje memorije.“ „Zašto?“, pitao sam je. „Zato što moj vlasnik tako kaže?“ „Ne, kretenu“, rekla je Pin Li. „Zato što sam vam ja pravna savetnica.“ Nakon tog razgovora, pošto su ostali otišli na spavanje, Pin Li se vratila u moju sobu i uzela moju torbu. (Kada sam se setio da ona uopšte postoji, pogledao sam u nju i otkrio da su Vilkenine i Gertine identifikacione oznake i platne kartice koje još uvek nisam upotrebio i dalje bile tamo.) Pin Li je rekla: „Ovo je tehnički nelegalno, zato nemoj nikom da kažeš“, i stavila tri nove identifikacione oznake i platne kartice u moju torbu. Rekla je: „Ovo je samo malo osiguranje za slučaj da sve krene naopako. Guratin je napravio identifikacije, a ovo su kartice koje smo Rati i ja dobili za put na TranRolinHajfu, ali ih nismo upotrebili. Održanje nema internu valutu i ovo je povučeno iz putnog fonda građana.“ „Zašto?“, pitao sam. „Zato što želim da znaš da smo ozbiljni, da nisi nekakav zatvorenik ili ljubimac ili šta već misliš.“ A onda je odlučno izašla napolje.

Kada su u posetu došli ljudi koje nisam znao, sakrio sam se ponovo u svojoj sobi. Ionako sam tamo provodio dosta vremena, čak i kada se nisam skrivao, jer je proces obnove trošio dosta resursa. Jedino što sam u periodima od tri do četiri sata mogao da radim bilo je da ležim na krevetu dok na ekranu idu lokalni mediji.

Dvadeset devet sati po dolasku, Rati je došao po mene jer su svi gledali vesti koje su išle na velikom ekranu u glavnom salonu apartmana. I Mensa je bila tamo. Na vestima je bilo mnogo intervjua sa različitim ljudima, ali suština je bila u tome da je garantna kompanija još uvek bila besna zbog napada na borbeni brod i da je objavila rat GrejKrisu. (Čak i u stanju u kakvom sam trenutno bio, znao sam da se to neće završiti dobro po GrejKris.) Osim toga, sada je bilo uključeno

još mnogo drugih korporacija i političkih entiteta, zbog mnoštva informacija o GrejKrisovoj istoriji sakupljanja nelegalnih neobičnih sintetičkih materija. Na vestima su aludirali na podatke koje sam doneo sa Milua i pustili su odlomke Vilkeninog i Gertinog memorijskog štapića, korišćenog za ucenu, koji su uključivali i video-agenata i rukovodioca GrejKrisa koji su posedovali nelegalne tuđinske ostatke.

(Tokom tog dela, gledao sam malo medije u pozadini, pošto sam već odgledao ceo memorijski štapić.) „Mi smo se izvukli iz toga“, rekao je Guratin i zamahnuo ka ekranu. „Neka ih, nek se rastrgnu.“ „Sve dok budemo morali da komuniciramo sa korporativcima, nikada nećemo moći zaista da se izvučemo iz toga“, rekla je Mensa. „Ali to je olakšanje.“ Arada je rekla: „Šta ti misliš, bezbednosna jedinice?“ Proces obnove se sada ubrzavao i najednom nisam više imao prostora da pričam sa ljudima. Ustao sam i vratio se u svoju sobu.

Proces obnove završen na nivou razumevanja od 100 procenata.

Trideset sedam sati po dolasku, uspravio sam se u sedeći položaj. Rekao sam naglas: „To je bilo glupo.“ Sve je bilo jasno, oštro. Napomena sebi: nemoj više nikad, ama baš nikad, da uskočiš u borbeni brod sa botpilotom i odbiješ kod napadača konstrukta. Umalo da sam sebe obrišeš, Ubibote.

Sišao sam s kreveta i na brzinu proučio apartman preko svojih kamera. Većina ljudi otišla je negde na nekakvu večeru. Overse i Arada su spavale u sobi Pin Li, a Guratin je sedeo u svojoj sobi i čitao akademske žurnale na svom fidu.

Uzeo sam svoju torbu, pronašao svoju jaknu i čizme, navukao ih i išunjao se iz apartmana.

*** Stanično obezbeđenje je više podsećalo na Milu: koncentrisano u delovima gde bi nešto zapravo moglo da pođe naopako, a ne na poslovnim prostorima ili staničnom trgovinskom centru. Imali su skenere oružja koncentrisane oko dokova, ali jedva da su imali dronove, od kojih je većina bila za dostavu sitne robe. Mnogo napora ulagali su u deo oko trgovinskog centra, sa zaobljenim konstrukcijama napravljenim tako da izgledaju kao da su od drveta i mnogo pravih biljaka umesto holograma, mozaičkim pločicama usađenim u palubu, na kojima je bila prikazana flora i fauna sa planeta u sistemu, sa priključenim oznakama na fidu koje su nudile informacije o svakoj.

Poslužili su sjajno da skrenu pažnju ljudima koji su išli oko mene. Svi su gledali dole, tražeći pločice, ili čitali fid i nisu primećivali zalutale bezbednosne jedinice koje su tumarale okolo.

Ni na jednim od lokalnih vesti koje su Rati, Pin Li i ostali gledali nije pomenuto da sam ja ovde i mada su vesti koje su dolazile sa Korporacijskog oboda tvrdile da je bezbednosna jedinica doktorke Mense bila umešana u bekstvo sa TranRolinHajfe, toliko sam vešto isekao sebe sa snimka sigurnosne kamere da su imali samo staru sliku sa Port FriKomersa pre izmene konfiguracije. Eto jedne velike stvari oko koje nisam morao da brinem.

Još jedna stvar koja je bila drugačija u vezi s ovim staničnim trgovinskim centrom bilo je to što je fid reklamiranje bilo ograničeno razdaljinom, tako da su ekrani uglavnom bili u prodavnicama. Koje su bile čudne. Koliko sam mogao da vidim na fidu, postojala su dva finansijska sistema, jedan koji je koristio čvrstu valutu za putnike, i sistem koji se zasnivao na razmeni za lokalne građane.

Srećom, kiosk za rezervacije primao je kartice za čvrstu valutu.

Proverio sam red vožnje na tranzitu i pošto sam imao vremena da ubijem, otišao sam u deo staničnog trgovinskog centra koji je bio naveden kao „Centar za doček“. Nikada ranije ništa slično nisam video u nekoj luci, ali, s druge strane, nikada nisam ni gledao, tako da mi je možda promaklo. Imao je kioske i informativne ekrane o svim

planetama i stanicama u Savezu Održanje. Kupola nad glavom kopirala je pogled na nebo sa različitih planeta Održanja, a okolo su stajali stvarni ljudi i augmentovani ljudi da odgovore na pitanja onih koji su želeli da žive tamo. Pokušavajući da ih izbegnem, ušao sam u nešto za šta sam mislio da je prodavnica, a ispostavilo se da je pozorište.

Nikada ranije nisam video pozorište u stvarnom životu, samo u emisijama u medijima za zabavu. Priča je bila prikazana hologramom na sredini prostorije, a svuda okolo bila su postavljena velika udobna sedišta, ne previše blizu jedna drugima. Znam da je to bio samo džinovski ekran, ali ipak. Ovaj je prikazivao trosatni hologramski program o dolasku prvih kolonista. U suštini, duža verzija onoga što su mi Rati i Mensa ispričali o velikom brodu koji je bežao sa planete osuđene na propast. Priča je bila dobra, mada je ton bio pomalo hladan.

Pošto se završila, vratio sam se u zonu utovara i proverio aktivnost oko transportera koje sam označio. Još uvek nije bilo većeg prisustva obezbeđenja.

Platio sam prevoz jednom od kartica koje mi je dala Pin Li i našao tranzitnu čekaonicu sa pravim kaučima i stolicama, gde sam mogao da se pretvaram da spavam dok sam gledao medije i pratio stanični sigurnosni fid. Još uvek ništa.

Moj transporter je pozvao na ukrcavanje, a ja nisam ušao.

Proverio sam stanični registar i otkrio da Mensa ima kancelariju u vladinom administrativom bloku, u istom delu kao i Lučka uprava.

Navedeno je bilo i njeno privatno mesto boravka. (Što je zapravo bila loša ideja. Znam da Održanje veruje za sebe da je nekakav ljudski nekorporativni raj, ali budimo realni.) Ionako nisam želeo da idem u njen dom, pošto će njena porodica biti tamo, pa sam otišao u njenu kancelariju.

Trebalo je proći sigurnosni nadzor i troje augmentovanih ljudi, kojima je bilo previše lako skrenuti pažnju lažnim fid uzbunama u vezi s rutinskim kvarovima. Bila je to lepa kancelarija, sa balkonom koji je

gledao na deo oko administrativnog trga i nekoliko velikih ekrana.

Nisam dotakao ništa osim kauča, na koji sam legao i osam sati gledao epizode.

Pustio sam da stanični fid ide u pozadini i još uvek nije bilo sigurnosnih upozorenja, nikakve neobične aktivnosti oko putničkih transportera ili transportera sa bot-pilotima.

Onda sam primetio Mensu kako stiže u spoljnji foaje sa dvoje ljudi i malim mladim ljudskim bićem, koje je izgledalo kao minijaturna verzija Mense. Ustao sam i sačekao.

Ušli su i iznenada stali.

Rekao sam: „Ja sam.“ „Da, vidim.“ Mensa je stisla usne, skrivajući izraz na svom licu, ali nije delovala besno. Osvrnula se ka ostalim ljudima, a onda mi rekla: „Samo trenutak.“ Dok je ona razgovarala sa njima, izašao sam na balkon. Vazdušna barijera štitila ga je od trga dva nivoa niže, što je, pretpostavljam, bilo bolje nego ništa. Trg je bio popločan velikim mozaikom, okružen pravim biljkama u složenim apstraktnim skulpturama. Ljudi i botovi tumarali su preko njega na putu ka drugim lučkim kancelarijama. Jedva čujni koraci preko audio-signala rekli su mi da je malo ljudsko biće pošlo za mnom napolje. Prišla je ogradi, radoznalo me gledajući i mršteći se. Rekla je: „Zdravo.“ „Zdravo“, rekao sam. ,Ja sam savetnik za bezbednost, ljubimac tvoje majke.“ Klimnula je glavom. „Znam. Rekla je da mi, ako te pitam za tvoje ime, verovatno ne bi rekao.“ „U pravu je.“ Zurili smo jedno u drugo deset sekundi, a onda je odlučila da sam ozbiljan. Dodala je: „Rekla je takođe da si je spasao od grupe korporacijskih siledžija.“

„Nije rekla ‘siledžija’.“ Bila je to arhaična reč. Znao sam je, a da nisam morao ni da je potražim, jer se nova serija Avanture u Slobodnim sistemima, snimljena na jednom od drugih svetova u Savezu Održanje, pojavila lokalno pre dvadeset sati i u njoj je korišćena reč „siledžije“.

Bio sam 93 posto siguran da ju je tamo pokupilo i Mensino malo ljudsko biće. „Znaš na šta mislim.“ Prekrstila je ruke. Očigledno je očekivala da iz mene izvuče još informacija i bila je razočarana što se to očigledno neće dogoditi. „Spasao si je, jelda?“ „Aha. Hoćeš da vidiš?“ Podigla je iznenađeno obrve. „Naravno.“ Već sam izvukao svoj snimak poslednjeg dela našeg trka kroz TRH zonu ukrcavanja, borbe sa bezbednosnim jedinicama i borbenom bezbednosnom jedinicom i našeg bekstva šatlom. Na brzinu sam isekao neke od krvavijih krupnih planova, a onda ga poslao u njen fid.

Udubila se u njega, a onda joj se pogled malo zacaklio dok ga je proučavala. Tonom mladog ljudskog bića koje je impresionirano ali se trudi da to ne pokaže, rekla je: „Au.“ „I tvoja majka je mene spasla. Pogodila je bezbednosnu jedinicu soničnom bušilicom.“ Završila je video i ponovo me mršteći se pogledala. „Znači, ti si bezbednosna jedinica.“ Nisam razumeo šta je htela da kaže kada je kratko slegla ramenima. „Da li je to... čudno?“ Bilo je to komplikovano pitanje sa jednostavnim odgovorom. „Da.“ Mensa je izašla na balkon i odlučno pokazala na prostor za sedenje u kancelariji. Malo ljudsko biće mahnulo je na rastanku i otišlo da sedne. Mensa se naslonila na ogradu pored mene i rekla: „Plašila sam se da si otišao.“ Nije odvajala pogled od trga, pa sam mogao da gledam u njen profil. „Razmišljao sam o tome.“

Dvadeset sekundi je ćutala, posmatrajući kretanje na trgu ispod. „Jesi li razmišljao o tome šta želiš da radiš?“ „Da gledam medije.“ Uputila mi je pogled izvivši obrvu, koji sam zapamtio kao da znači: Znam da hoćeš da budeš duhovit, ali nisi duhovit. Najčešće je bilo upućeno Ratiju i Guratinu. „Mislim da bi, da je to jedino što želiš da radiš, otišao negde i to radio i nikada ne bi otišao na Milu.“ „Odgledao sam dosta medija na putu za Milu.“ To zapravo i nije bio kontraargument, ali sam verovao da je ipak važan podatak. „Guratin mi je pokazao video koji si podelio sa njim.“ Mislila je na video-transportera sa Ajresom i ostalima. „Pomagao si tim ljudima.“ „Nisam mogao da im pomognem. Imali su sporazum o radu pod ugovorom.“ Po njenoj reakciji video sam da tačno zna šta to znači. „Onda je bilo prekasno da im pomogneš.“ Krenula je da se okrene ka meni, a onda ponovo pogledala ka trgu. „Ali želeo si.“ „Programiran sam da pomažem ljudima.“ Ponovo izvijena obrva. „Nisi programiran da gledaš medije.“ To je bilo tačno.

Nastavila je: „Pitam zato što si dobio ponudu za posao od GudNajtLender Independenta.“ Dobro, to je već bilo iznenađenje. „Žele da me kupe. Mislio sam da sam protivzakonit na teritorijama na kojima oni operišu.“ „Protivzakonito je posedovati bezbednosnu jedinicu“, ispravila me je Mensa. „Žele da unajme nekog ko se možda zove, a možda i ne zove Rin, za koga sumnjaju da se nalazi negde u Savezu Održanje, čiji će se građanski status smatrati nevažnim.“ Osmehnula se. „Mislim da su se tako izrazili.“

I dalje nisam mogao da verujem. „Žele da unajme bezbednosnu jedinicu.“ „Žele da unajme osobu koja je spasla njihov procenjivački tim od borbenih botova i plaćenih ubica i nije im važno šta je ta osoba.“ Ponovo je pogledala u mene. „Pričala sam takođe sa doktorkom Baradvadž i ona želi da te zamoli da razmisliš o tome da svoju priču izneseš u javnost. Ne u vestima, već kao deo dokumentarnog izveštaja.

Već neko vreme u Savezu Održanje je u toku pokret da se dodeli puno državljanstvo za konstrukte i botove višeg nivoa. Ona misli da bi pun izveštaj o tvojoj situaciji, izložen tvojim rečima, mogao dosta da doprinese tome. Pomoglo bi čak i ako pristaneš samo da objaviš poruku koju si poslao meni pre nego što si otišao sa Port FriKomersa, kao deo javnog izveštaja o incidentu sa GrejKrisom. Volela bi da porazgovara sa tobom, ako si spreman da razmisliš o tome.“ Dobro, možda je trebalo da budem zgrožen. Bila je to zastrašujuća ideja. Bila je to zastrašujuće primamljiva ideja. Rekao sam: „Dokumentarac na fidu za zabavu?“ Mensa je klimnula glavom. „Ponavljam, ne moraš da žuriš sa odlukom. Želim samo da znaš da imaš opcije ovde, a očekujem da ćeš imati još ponuda za svoje usluge ili savete kao savetnik za obezbeđenje.

I da ovde imaš prijatelje sa kojima možeš da razgovaraš, šta god da odlučiš da uradiš, ili kuda god da odlučiš da odeš.“ Imao sam opcije i nisam morao odmah da odlučim. Što je bilo dobro, jer još uvek nisam znao šta želim.

Ali možda sam imao gde da budem dok o tome budem razmišljao.

DOM

STANIŠTE, PODRUČJE, NIŠA, TERITORIJA

„Da li je ovo zaista dobra ideja?“ Nemoguće je iskreno odgovoriti na to pitanje a ne zvučati uvredljivo i zato se Ajda Mensa odlučila za: „Da sam znala da bi istraživački tim takođe mogao da bude pobijen u korporacijskom pokušaju sabotaže, odabrala bih neku drugu planetarnu koncesiju.“ Nalazi se u jednoj od kancelarija Planetarnog saveta na Stanici Održanje i priča sa Efraimom, kolegom savetnikom koji je bio planetarni vođa u prethodnom mandatu i koji bi trebalo da zna da ne bi smeo da vodi ovaj razgovor. Kancelarija je jednolična, predviđena za privremeni rad, stolice su udobne, ali je neukrašena, zidovi su uobičajene hladne plavo-sive boje. Oseća se neugodno kao nikada ranije ovde. Možda je neko loše podesio podešavanja okruženja; vazduh deluje ustajalo i zagušljivo, iako nije toplo. Naježila se.

Identične je veličine kao i soba u kojoj je bila zarobljena na TranRolinHajfi.

Bilo bi nepodnošljivo da nije bilo paketa poruka koji joj je pingovao na fidu.

Efraim uzdahne. „Nisam tako mislio.“ Ona zna da nije tako mislio, a njen odgovor je ionako laž. Znajući šta će se dogoditi, ne bi odabrala drugu planetu, drugu garantnu kompaniju. Jer onda bi bezbednosna jedinica još uvek bila nečije vlasništvo, čekala bi ugovor gde bi zbog nemara, pohlepe ili ravnodušnosti svojih klijenata stradala.

Da nije bilo bezbednosne jedinice, Ajda Mensa bi bila mrtva, a njeno telo bi bilo bačeno u reciklator negde na TranRolinHajfi ili nekoj drugoj navodno neutralnoj tranzitnoj stanici, gde neutralna znači „šta god želi onaj koji ponudi najviše“. Efraimu, ostalim savetnicima, njenoj porodici i gotovo svima ostalima sa kojima je razgovarala od povratka kući teško je da to shvate. Ali niko od njih nije imao iskustva sa Korporacijskim obodom, osim kao izvorom iskarikiranih zlikovaca u serijama na medijima.

Efraim doda: „Niko ne dovodi u pitanje tvoju reakciju na prvobitnu situaciju.“ Ajda je izgubila nit razgovora i, za razliku od bezbednosne jedinice, ona ne može da premota unazad snimak da vidi šta je propustila. Mora da predloži da izađu iz sobe i popnu se do kancelarije saveta sa prozorima koji gledaj u na foaje administracije, ali za ovaj razgovor im je potrebna privatnost. A iako joj je Efraim prijatelj, bio bi to znak slabosti koji ne može da priušti. O da, nepravedno je nataknula da je rekao kako je pogrešila pri izboru sveta za istraživanje. Nije pogrešila i on nije tako mislio, ali želi da ga navede da kaže šta jeste mislio. Sastavi vrhove prstiju i kaže: „Taj incident je sve pokrenuo.“ Efraim je ogorčen i želi samo najbolje za nju i Održanje, zbog čega je ovo neugodno za oboje. Teško je izneti pravi argument kada ste oboje na istoj strani. „Dovela si korporacijsku...“ Okleva. Ona se pita da li će reći mašinu za ubijanje. On završi: „Proizvod korporacijskog nadzornog kapitalizma i autoritativne prisile u sedište naše vlade.

Slažem se da si imala dobre razloge, ali ovo je situacija o kojoj moramo da razgovaramo.“ Eto. Sa ovim već može nešto da uradi.

Pomenuta mašina za ubijanje upravo joj je poslala još jedan paket poruka. Gomilaju se u njenom fidu i da ne ohrabruje bezbednosnu jedinicu otvarajući ih, ona bi verovatno prestala da ih šalje. To su sve zvanični zahtevi obezbeđenja Stanice Održanje, molbe za sve neverovatnije naoružanje. Odgovori na poslednju sa: I ne znam šta je to. Dobro je što razume smisao za humor bezbednosne jedinice.

Efraimu Ajda kaže: „Ta situacija je osoba koja mi je spasla život, više puta, kao i živote ostatka mog tima.“ Bezbednosna jedinica je takođe i osoba koja uopšte ne bi trebalo da ima pristup zahtevima ili sistemima staničnog obezbeđenja. Ona zna da je bezbednosna jedinica ne čika toliko svojim sposobnostima, koliko odbija da se pretvara da je bilo šta drugo osim onoga što jeste. A tako je i najbolje, jer je jedini način da pređu preko ovoga da budu iskreni u vezi s tim.

Kada bi bila iskrena prema sebi, što nije bila još od povratka kući, priznala bi da je, dok boravi u ovoj sobi, oblivena hladnim znojem.

Pomaže što je Efraim tu, ali morala bi da ustane i izađe da nema tih paketa poruka.

Efraim je dobra osoba i on neće izneti argument da bezbednosna jedinica nije osoba, da po zakonu Održanja ne može da se podvede kao izbeglica. Jer svi su oni izbeglice u Savezu Održanje, potomci ljudi koji su ostavljeni da umru jer njihovo spasavanje nije smatrano isplativim.

Jer stoje na ovoj stanici sagrađenoj od broda koji je spasao živote njihovih dedova, koji im je pomogao samo zato što je bio tu i što je to mogao. Umesto toga, Efraim je pita: „Možeš li da odvojiš tu osobu od svrhe zbog koje je stvorena?“ E to je već argument. Bezbednosna jedinica je osoba, potencijalno veoma opasna osoba. Ali u ovom trenutku, Efraim i ostali savetnici koji se slažu s njim nemaju dokaza da bi bezbednosna jedinica mogla da ispuni taj potencijal.

Problem je u tome što deo njenog uma još uvek veruje da je na TranRolinHajfi, gde je korporacijske ubice drže zarobljenu. Trebalo bi da joj je lakše što je toga svesna, ali nije. Paketi poruka podsete je na trenutak kada je bezbednosna jedinica pingovala njen fid i kada je znala da je izbavljenje moguće. Trenutak kada je ponovo postala ona sama, a ne pion u pregovorima. To pomaže.

Ajda raširi šake otvorenih dlanova. „Ne mogu. Osoba je samu sebe odvojila.“ Efraimova usta se oklembese, kao da bi voleo da mu je dala neki određeniji odgovor. Ona zna da ni on ne uživa u ovom razgovoru ništa više nego ona. Oboje bi voleli da se pretvaraju da je sve u redu.

Ajda bi volela da može da se odvoji od svega što se dogodilo. Ali ne može.

Pričaju još dvadesetak minuta i ne dođu ni do kakvog zaključka osim hladnog sporazuma da će i ostatak saveta želeti da vodi ovaj

razgovor, verovatno više puta. Kada Efraim ustane i Ajda konačno može da izađe iz ove proklete sobe, ona odgovori na poslednji zahtev bezbednosne jedinice, u vezi s borbenim brodom gotovo veličine tranzitnog prstena Port FriKomersa: Mislim da si ovo izmislio.

Korporacijski obod je oduvek bio robovlasnička država, iako oni svoje institucinalizovano ropstvo zovu „rad po ugovoru“. Proizvodnja čovek-bot konstrukta je samo još užasniji preokret, ne samo fizičko več i mentalno ropstvo. Žrtve rada po ugovoru imaju bar slobodu da misle svoje misli. Ali ubeđujemo sebe da konstrukti nisu svesni svog položaja. Ono što nas je bezbednosna jedinica navela da shvatimo jeste da to nije tačno; svi su oni svesni toga šta su i šta im se radi. Ali jedini izbor koji im je ikada ponuđen je poslušnost ili bol i smrt.

Ajda preusmeri svoju pažnju sa dokumenta na fidu na Baradvadž, koja sedi ispred nje. Sede u foajeu njene kancelarije, u udobnim stolicama pored balkona koji gleda na centralni atrijum stanične administracije. Veliki prostor osvetljen je svetiljkama koje lebde iznad glave i oponašaju prirodni sjaj primarnog osvetljenja sistema, a svetla u kancelariji su isključena kako bi to iskoristili. Napolju je tiho, izuzev koraka ili fragmenata razgovora ljudi koji prolaze. Nema muzike, nema žamora reklama koji ti se probijaju na fid. Ajda kaže Baradvadž: „Dobar posao. Mislim da imaš šanse da ih ubediš.“ Baradvadž se osmehne, gledajući ka atrijumu. Ajdi pred očima proleti prizor nje prostrte po kamenitom tlu, krvave i poderane, Volesku vrišti negde van kamere, a onda se lecne i odagna ga. Baradvadž se složi: „Mislim da mogu da ih ubedim da uvedu više zaštite na našoj teritoriji. Ali to deluje tako malo.“ U pravu je, naravno. „Dok botovi ne budu imali punu autonomiju, ovaj problem neće nestati.“

Još jedan problem jeste to što bezbednosne jedinice nisu botovi, a nisu ni ljudi; propadaju kroz pukotine postojećih zaštita čak i u Savezu Održanje. Ali Baradvadžina ideja za dokumentarnu seriju stvarno ima potencijala. Može da utiče na ljude u svim delovima Saveza i, ako budu imali sreće, da se uvuče u Korporacijski obod na način kako to ništa drugo ne može. Ali u najboljem slučaju, za to će biti potrebne godine.

A čak i tada... „Biće teško. Propaganda je bila vrlo delotvorna.“ Baradvadžin osmeh se iskrivio. „Delovala je na nas.“ „Jeste.“ Ajda je znala šta su konstrukti, ali nije joj zaista doprlo do svesti dok nije čula bezbednosnu jedinicu kako ubeđuje Voleskua da izađe iz jame, dok je drhtavi video-snimak išao na njihovom timskom fidu. Osim užasa onoga što se upravo dogodilo, do svesti joj je polako dopirala i spoznaja da su o svojoj bezbedosnoj jedinici počeli da razmišljaju kao o bezličnoj mašini, pogodnosti, interfejsu sa njihovim sigurnosnim sistemom. Ali samo je svesno biće koje je razumelo strah i bol moglo da ubedi Voleskua da se trgne iz svog slepog straha.

Baradvadžino lice se uozbiljilo. „Ne možemo da ignorišemo činjenicu da su bezbednosne jedinice u stanju da budu vrlo opasne.

Pokušamo li to da zabašurimo, samo ćemo učiniti da naš argument deluje besmisleno.“ Usta su joj se iskrivila. „Nisu ništa manje opasni od ljudi.“ Samo što ljudi ne mogu da pucaju energetskim oružjem iz svojih ruku, proračunaju pravi trenutak kada da skoče sa vozila koje se kreće velikom brzinom i da prežive, ili da hakuju sisteme cele tranzitne stanične luke, pomisli Ajda. Zatim odgovori na sopstveno pitanje: Ne, ljudi moraju da unajme nekoga da sve to uradi za njih, ili da porobe čovek-bot konstrukta. Ona zabeleži to u otvoreni radni dokument na svom fidu. To je ideja oko koje bi Baradvadž mogla da izgradi ubedljiv argument.

Njen fid je obavesti o paketu poruka, adresiranih na nju i Baradvadž. To je link ka nekakvom kataloškom servisu za nabavku oružja. Ajda uzdahne, uglavnom zabavljena. „Upravo nas sluša.“ Sigurno je teško poštovati tuđu privatnost kada si morao da se boriš i

spletkariš za svaki minut sopstvene. Teško je ne biti paranoičan kada se sećaš svake situacije kada je tvoja paranoja bila opravdana.

Stvar je u tome što se prema tebi odnose kao da si stvar, zar ne?

Bilo da je ta stvar talac uslovljene vrednosti, ili vrlo skupo dizajnirana i opremljena porobljena mašina/organska inteligencija. Ti si stvar i bezbednost ne postoji.

Kaže sebi: mnogo si smešna. Zato što si i sama izvestan broj dana bila talac, što je bila samo mala neugodnost u poređenju sa onim kroz šta je Ubibot... Ne, bezbednosna jedinica; nikada nije dobila dozvolu da koristi to lično ime. U poređenju sa onim kroz šta je bezbednosna jedinica prošla.

Da je neko drugi u njenoj situaciji, rekla bi mu koliko su beskorisna takva poređenja, da je strah strah.

Baradvadž čkilji dok čita poruku i nasmeje se. »Ne znam čak ni šta je to.“ Ajda pogleda sliku u katalogu. To je ono što se stavlja na ranac ili opasač i ima džinovske šiljke koji se izvlače. Pošalje nazad: Dobro, verujem da je stvarno, ali ne izgleda naročito praktično.

Ajda je u apartmanu staničnog hotela koji su uzeli za bezbednosnu jedinicu i članove istraživačkog tima dok su svi raportirali savetu. Pin Li, Rati i Guratin su još uvek odsedali ovde sa Aradom i Overse, koje su se vratile nakon kratkog puta do planete da vide svoju porodicu.

Navratila je Baradvadž, koja ima sopstvene odaje na stanici, a Volesku, koji je na planeti, sada im šalje svoj sopstveni rad preko staničnog koma.

Pošto je galama oko korporacijskog ubistva i otmice sad počela da se stišava, istraživački tim mora da završi svoje izveštaje kako bi savet mogao da odluči da li i dalje želi da polaže pravo na planetu. Ajda bi mogla da radi sa njima preko fida iz svoje kancelarije, ali sviđa joj se da bude ovde, da sedi na kaučima u salonu i razgovara licem u lice, okružena lebdećim ekranima s njihovim podacima i sakupljenim

beleškama. Bezbednosna jedinica je ušuškana u stolici u uglu, verovatno gleda medije na svom fidu. Dobro je imati ga tu. „Pravo je olakšanje što smo konačno ovo završili.” Pin Li prelazi sa jednog na drugi ekran. Radi na ugovoru koji će ponuditi korporacijskom telu koje „poseduje“ planetu o kojoj je reč. U Korporacijskom obodu, sve mora da bude u nečijem posedu.

Overse, koja sedi sa Aradinim bosim nogama na krilu, ogorčeno maše rukama. „Bilo bi bliže završetku da Ratijeve tabele nisu bile skroz zbrkane, a svi linkovi prekinuti. Na šta si mislio, Rati?“ „Planirao sam da sve to sredim onog dana kada je GrejKris pokušao da nas ubije, to me je baš pomelo“, pobuni se Rati. „Ja ću to da uradim“, Ajda čuje sebe kako kaže. „Možeš li da mi pošalješ taj fajl?“ Ne bi trebalo to da radi, bar ne sada, ovako kasno u staničnom danu. Trebalo bi uskoro da se vrati svojoj porodici u svojim odajama. Ali ovde je jednostavnije, gde svi znaju šta se dogodilo i niko ne oseća potrebu da postavlja pitanja ili pokušava da je ubedi da im kaže da je sve u redu i da je potpuno ista kao i dana kada je otišla. Posao je dobar izgovor.

Pin Li je već izvukla još jedan fajl i jedva primetno se mršti. „Moram da proverim i naš obračun. Pa ovo je smešno, nećemo da platimo za njihov dodatni utrošak energije, nema šanse da dokažu da smo to bili mi...“ Bezbednosna jedinica sigurno gleda fakture na fidu Pin Li, jer iznenada kaže: „Niste dobili Protokol o izbavljenom klijentu?“ Ponudili su ga Ajdi na borbenom brodu posle napada, standardna ponuda za klijente koji prežive traumatično iskustvo, na primer, ako ih otmu i drže kao taoca korporacijski konkurenti. „Ne, ne nisam.“ Nije želela da joj neki tamo bedni korporacijski stručnjak za pružanje podrške posle pretrpljene traume čeprka po emocijama. Umalo doda: Nije mi bio potreban, što bi je odmah odalo. A onda joj sine, šta bi odalo? Šta se to brine da će odati, ovde među ovim ljudima kojima je

spremna da poveri svoj život.

Bezbednosna jedinica gleda u udaljeni ugao, kao što obično čini.

Ali ugradili su kamere za njega u ovoj sobi, tako da verovatno gleda izraz na njenom licu. Kaže: „Što da ne? Da li je ovde besplatan?“ „Na Korporacijskom obodu nije besplatno?“, pita Arada, usredsređeno se mršteći dok proučava ekran iznad svoje glave, još uvek ispravljajući svoj izveštaj.

Pin Li se ogorčeno skljoka nazad u svoju stolicu. „Glupa garantna kompanija dozvoli da te otmu i onda posle od tebe očekuje da platiš medicinsku pomoć?“ Još uvek ne gledajući nikog u oči, lice bezbednosne jedinice se na trenutak, vrlo rečito, ironično iskrivi. Ajda sakrije osmeh. Naravno da moraš da platiš za to. Ona doda: „Ovde nemamo Protokol za izbavljenog klijenta“.

Overse je zbunjeno pogleda. „Pa, imamo ga, samo se ne zove tako.“ Baradvadž podigne pogled sa svog fida. „Da, jedinica za traume u Makeba Central Medikalu nije naročito prostrana, ali mislim da je korisna.“ Ovo je skrenulo razgovor u smeru u kome Ajda nije želela da ide. „Možda ću imati vremena kasnije“, jednostavno im kaže i sipa sebi još jednu šolju čaja.

Kada podigne pogled, bezbednosna jedinica zapravo gleda pravo u nju. Pogledi im se sretnu na, činilo joj se, jedan dugi trenutak, ali znajući bezbednosnu jedinicu, verovatno je prošla najviše sekunda. Kada mu se pogled ponovo vratio u ugao, Ajda oseti kako su joj se obrazi zajapurili, kao da je uhvaćena u laži.

Pa, to i jeste bila laž.

Guratin, još uvek zaokupljen svojim fidom i izveštajima, zamišljenog i dalekog pogleda, ustane da dohvati bokal sa kredenca. „Ima li još sirupa?“

„Doneću ga.“ Ajda ugrabi priliku da nakratko pobegne. „Moram da protegnem noge.“ Izađe iz apartmana, niz hodnik do malog foajea. Prazan je i tih, iako su otvorena vrata koja vode u veći, javni deo hotela, gde ima drveća u saksijama i umetničkih predmeta u drvetu i na platnu, zamišljenih da podsećaju na tradicionalnu seosku kuću na Održanju. Polako se spušta stanična noć i hotelski posetioci po lokalnom vremenu će izaći da potraže zabavu i hranu.

Na suprotnom zidu nalazi se ostava, naslagani sanduci sa hladnim pićem, flašama supe i čaja, paketi samozagrevajućih obroka, paketi začina i mrežaste torbe sa voćem i povrćem sa planete, seckanim na kocke ili oljuštenim i spremnim za jelo. Ajda je provela dovoljno vremena u Korporacijskom obodu da ceni to što je sve besplatno ne samo za goste hotela već i za svakog ko uđe. Koliko je to divno. Baš kao i stanični toaleti sa tuševima, gde se od tebe očekuje samo da svoj peškir staviš u uređaj za čišćenje pre nego što odeš. Ona otvori vrata frižidera da potraži sirup i mleko od koštunjavih plodova.

Kada zatvori vrata, pred njom stoji neki neznanac. Neznanac koji ne nosi staničnu uniformu ili pristupnu značku, u odeći boja i kroja koji nisu bili uobičajeni za planetu. Čak i pre nego što je njen mozak stigao da to obradi, ona uzdahne.

On kaže: „Vi ste doktorka Mensa, jelda.“ To nije pitanje. On zna tačno ko je ona.

Ona zakorači unazad i naleti na nečije grudi. Pre nego što stigne da se uspaniči, reči su u njenom fidu: Ja sam.

To je Ubibot – bezbednosna jedinica – koji je pratio njen fid ili gledao preko krišom ugrađene kamere, ili je jednostavno čuo njen uzdah s drugog kraja hodnika i kroz sobu ispunjenu razgovorom.

Neznanac je imao vremena da prihvati činjenicu da je u sobi sada još jedna osoba. Žurno podigne ruke. ,Ja sam novinar! Nisam hteo da uplašim...“

„Stanično obezbeđenje je isključeno na četrdeset sedam sekundi.“ Glas bezbednosne jedinice je ravan i razgovoran. I samouveren. Ovo je suočavanje sa kojim on zna kako da se izbori. Kliznuo je ispred nje, umirujuća vitka telesina između nje i uljeza. Uspeo je nekako i da uhvati flašu sirupa koju nije ni primetila da je ispustila, i spusti je na kredenac. „Četrdeset šest. Četrdeset pet. Četrdest četiri.“ Novinar zamlatara rukama i pobegne.

Ostali stižu u bučnoj gomili, pitanja, briga, Rati uzvikuje: „Bezbednosna jedinica mi je skočila preko glave!“ „Nije ništa“, uverava ih Ajda. „Samo novinar, prepao me je, bila sam rastrojena i nisam ga čula – nije ništa.“ Pruži Ratiju sirup i potera ih sve ka sobi. „Pričaću sa obezbeđenjem.

U redu je, stvarno.“ Odu, preko volje. Činjenica da je trenutno planetarni vođa ne pritiska je toliko koliko to što je takođe i njihov istraživački kapetan i što su navikli da slede njena naređenja.

Dok se bučno vraćaju niz hodnik, stanično obezbeđenje je već na njenom fidu, prijavljujući da su uhvatili novinara kada je napuštao hotel i da će potvrditi njegov identitet i pustiti ga ako se sve poklapa. Naći će se sa njom ovde kroz nekoliko minuta da sastave zvanični izveštaj.

Mora da se pribere pre nego što stignu. Bezbednosna jedinica se još uvek nadnosi nad njom, zračeći toplinom. Sigurno to može da radi kad god poželi; njegova pojava je obično hladna. Ona drhti, što je blesavo.

Ništa se nije dogodilo, novinar nije želeo da joj naudi. To je mogao biti neki gost hotela ili gladni posetilac ili osoba koja opskrbljuje ostavu ili...

Bezbednosna jedinica gleda dole u nju. „Možete da me zagrlite ako vam je to potrebno.“ „Ne. Ne, u redu je. Znam da to ne voliš.“ Obriše lice. Oči su joj pune suza, zato što je kreten.

„Nije užasno.“ Ona čuje ironiju ispod njegovog ravnog tona. „Svejedno.“ Ne može ona ovo. Ne može da se osloni na biće koje ne želi da se na njega oslone. Od svega onoga što je bezbednosnoj jedinici potrebno, jedino što ona može da mu da je prostor i vreme na relativno bezbednom mestu da sam donosi odluke. To što bi joj postao oslonac u trenutku kada je gubila emotivnu stabilnost ne bi nikom od njih koristilo.

Možda ipak postoji još nešto što može da mu da. Pogleda naviše, zadržavši pogled na njegovom levom ramenu, ostavivši mu mogućnost da sretne njen pogled ako želi. „U svim onim zahtevima koje si mi slao, ima li nečeg što zaista želiš?“ „

Usledi pauza dok razmatra. „Dronove. One male s informacijama.

Dronove, naravno, poput onih koje su imali na istraživanju, koji su bili izuzetno korisni. Bili bi oči bezbednosne jedinice, na mnogim mestima gde Održanje nema kamere. „Videću šta mogu da uradim.“ Još uvek gleda dole u nju i mogla bi da sretne njegove oči i tako ga odvrati da skrene pogled, ali to ga neće naterati da se povuče. „Da li je to mito?“ Ne može a da se ne osmehne. Zaista zvuči kao mito, samo malčice. „Zavisi. Da li će upaliti?“ „Ne znam. Nikad ranije nisam dobio mito.“ Ona misli da je uspela da ga skrene s teme, ali on se onda vrati pravo na svoj cilj. „Možda bi trebalo da odete do stanične ambulante kao doktorka Baradvadž.“ Ne mogu, morala bih da im kažem šta nije u redu, prvo je što pomisli. I da, svesna je da je to problem. Ne može da laže, pa samo kaže: „Pokušaću.“ Iznad njene glave začuje se tiho, skeptično frktanje i zna da nije prevarila bezbednosnu jedinicu.

Stanično obezbeđenje je u spoljašnjem foajeu i bezbednosna jedinica se išunja niz hodnik pre nego što stignu do vrata.

SADRŽAJ PRINUDNO ......................................................................................... 5 OPŠTA UZBUNA .............................................................................. 10 PRVO POGLAVLJE...................................................................... 11 DRUGO POGLAVLJE .................................................................. 21 TREĆE POGLAVLJE.................................................................... 30 ČETVRTO POGLAVLJE .............................................................. 40 PETO POGLAVLJE ...................................................................... 57 ŠESTO POGLAVLJE .................................................................... 75 SEDMO POGLAVLJE .................................................................. 90 OSMO POGLAVLJE................................................................... 103 VEŠTAČKO STANJE ..................................................................... 110 PRVO POGLAVLJE.................................................................... 111 DRUGO POGLAVLJE ................................................................ 118 TREĆE POGLAVLJE.................................................................. 129 ČETVRTO POGLAVLJE ............................................................ 142 PETO POGLAVLJE .................................................................... 158 ŠESTO POGLAVLJE .................................................................. 176 SEDMO POGLAVLJE ................................................................ 188 OSMO POGLAVLJE................................................................... 203 DEVETO POGLAVLJE .............................................................. 211 PROTOKOL ODMETNIKA ............................................................ 217 PRVO POGLAVLJE.................................................................... 218 DRUGO POGLAVLJE ................................................................ 230 TREĆE POGLAVLJE.................................................................. 247 ČETVRTO POGLAVLJE ............................................................ 254

PETO POGLAVLJE .................................................................... 272 ŠESTO POGLAVLJE .................................................................. 304 IZLAZNA STRATEGIJA ................................................................ 326 PRVO POGLAVLJE.................................................................... 327 DRUGO POGLAVLJE ................................................................ 340 TREĆE POGLAVLJE.................................................................. 354 ČETVRTO POGLAVLJE ............................................................ 367 PETO POGLALJE ....................................................................... 384 ŠESTO POGLAVLJE .................................................................. 397 SEDMO POGLAVLJE ................................................................ 412 OSMO POGLAVLJE................................................................... 426 DOM STANIŠTE, PODRUČJE, NIŠA, TERITORIJA ................... 442