Marta Vels Dnevnici ubibota 2 dio

Biblioteka

BESKRAJNI SVET FANTASTIKE

Urednik Marko Vojnović

Naslov originala Martha Wells “Murderbot Diaries 2 – Network Effect”

Copyright © 2020 by Martha Wells.

Ali rights reserved.

Illustration copyright © Jaime Jones Copyright © 2022. za srpsko izdanje Čarobna knjiga

Čarobna knjiga Beograd 2022.

Posvećeno TK

1

Imao sam klijente koji su mislili da im je potreban besmisleno visok nivo obezbeđenja. (Kad kažem besmisleno visok, mislim besmisleno čak i prema mojim standardima, a moj kod je izradila garantna kompanija poznata po svojoj vrlo izraženoj ksenofobičnoj paranoji, koja je bila ublažena jedino njihovom očajničkom pohlepom.) Imao sam i klijente koji su mislili da im obezbeđenje uopšte nije bilo potrebno, sve do trenutka dok ih nešto ne bi pojelo. (To je uglavnom metafora. Imam vrlo visok procenat nepojedenih klijenata.)

Doktorka Arada, koja je, po rečima svoje bračne partnerke Overse, bila „neizlečivi optimista”, nalazila se negde na sredini. Doktor Tijago je čvrsto stajao u grupi „Hajde da istražimo mračnu pećinu bez te mrske bezbednosne jedinice”. I zato je Arada bila priterana uza zid pored vrata koja su vodila na otvorenu platformu za osmatranje dok su joj se dlanovi znojili na dršci projektilnog oružja, a Tijago je stajao na pomenutoj platformi za osmatranje i ubeđivao se sa potencijalnom metom. (Ovo „potencijalnom” je zbog razgovora koji sam ranije vodio sa doktorkom Aradom, kada je rekla: Ovaj, bezbednosna jedinice, volela bih kada ne bi ljude nazivao „metama”, a Tijago mi je uputio pogled koji obično znači: On samo traži izgovor da ubije nekoga.)

S druge strane, to je bilo pre nego što su potencijalne mete počele da vitlaju svojim velikim projektilnim oružjem.

Kakogod, eto o čemu razmišljam dok plivam ispod broda napadača koji pokušava da se ukrca na naš objekat za istraživanje mora.

Isplivao sam ispod krme, pazeći da izbegnem pogonski uređaj.

Izbio sam nečujno na površinu, protegao se, uhvatio se za ogradu i podigao. Dan je bio vedar i sunčan i osećao sam se izloženo. (Zašto

glupi napadači nisu mogli da napadnu noću?) Dronovi su mi iz vazduha slali sliku sa obe palube ovog glupog broda, tako da sam znao da je ovaj deo krme prazan.

Iznad mene je bila trouglasta konstrukcija, nagnuta unazad valjda da bi bila brža. Ja sam Ubibot, zabole me za brodove. Gornja paluba kružila je oko pramca gde se nalazilo prednje oružje. Zbog toga je glupi brod imao mnogo slepih tačaka, ali to je bila bezbednosna noćna mora za nekog drugog. Bio je sofisticiraniji od ostalih brodova koje smo videli na ovom istraživanju, sa boljom tehnologijom.

Naravno, zbog toga je samo bio još ranjiviji.

Motrio sam i na naš spoljašnji perimetar i raštrkana ostrva kojima smo bili okruženi, za slučaj da je ovo bilo samo skretanje pažnje i da je planiran i drugi pokušaj ukrcavanja. Naravno, pratio sam preko kamere i sranje koje se odvijalo na platformi za osmatranje.

Tijago je stajao gotovo četiri metara od otvora. Nije čak nosio ni zaštitnu opremu, baš kao što bi uradio neko ko ne veruje proceni bezbednosti svoje bezbednosne jedinice. Očigledni vođa potencijalnih meta stajao je na ivici platforme, jedva tri metra odatle, sa projektilnim oružjem nehajno uperenim u Tijaga. Više me je brinulo preostalih šest potencijalnih meta raštrkanih po pramčanoj palubi glupog broda i otvor oružja postavljenog iznad pramčane palube koji je trenutno bio uperen ka gornjem nivou našeg objekta.

Neke od potencijalnih meta nisu nosile šlemove. Evo šta možeš da uradiš sa tim malim dronovima za prikupljanje informacija (ako tvoj klijent to naredi, ili ako nemaš ispravan modul za upravljanje), kada su neprijatelji dovoljno glupi da postanu agresivni bez prikladnog oklopa za telo. Možeš da ubrzaš dron i pošalješ ga pravo neprijatelju u lice. Čak i ako ne pogodiš oko ili uvo i prođeš pravo do mozga, možeš da napraviš krater u lobanji. To bi rešilo problem i mnogo brže me vratilo novim epizodama Potomaka sunca, ali znao sam da bi me Arada tužno pogledala, a Tijago bi popizdeo. Verovatno bih ipak morao to da uradim. Nažalost, Vođa Potencijalnih meta je nosio šlem.

(Tijago je bračni partner brata doktorke Mense, zato mi je i bilo stalo do njegovog mišljenja.)

Osim toga, još uvek nisam imao informacije o tome koliko neprijatelja je u brodu gde se nalaze kontrolni uređaji za veliko oružje.

Prerano uklanjanje vidljivih meta (izvinjavam se, potencijalnih meta) na palubi moglo bi samo da nas gurne u još veće sranje.

Postojala je mala šansa da će Tijago uspeti da nas pričom izvuče iz ovoga. Umeo je sjajno da priča sa drugim ljudima. Ali imao sam dron koji je čekao sa Aradom odmah unutar otvora. (Overse bi se uzrujala ako bih dozvolio da njena bračna partnerka bude ubijena, a Arada mi se sviđala.)

Uspevajući da uprkos svemu zvuči smireno, Tijago je rekao: „Sve ovo je nepotrebno. Mi smo istraživači, ne radimo ništa što bi ikome naudilo.”

Vođa Potencijalnih meta rekao je nešto što je naš Sistem na objektu preveo kroz naš fid kao: „Pokazao sam vam da sam ozbiljan. Uzećemo ono što želimo, a onda vas ostaviti na miru. Reci ostalima da izađu.” „Daćemo vam zalihe, ali ne i ljude”, rekao je Tijago. „Ako imate dobre zalihe, ostaviću ljude.” „Niste morali ni u koga da pucate.” U Tijagovom glasu osetio se gnev. „Ako su vam bile potrebne zalihe, dali bismo vam ih.”

Nema veze što sam taj neko u koga je pucano bio ja.

(Tijago je, kršeći bezbednosni protokol sa kojim su se svi UNAPRED složili, izašao na platformu za osmatranje da dočeka neznance na njihovom glupom brodu. Krenuo sam za njim i povukao ga sa ivice, pa je vođa potencijalnih meta umesto njega pogodio mene, pravo u rame. Uspeo sam da padnem sa platforme za osmatranje i promašim rezervoar za vodu. Da, popizdeo sam. „Bezbednosna jedinice, bezbednosna jedinice, jesi li tu...?”, doviknula mi je Overse preko kom interfejsa iz komandnog centra objekta.

Da, dobro sam, poslao sam joj preko fida. Dobro je što ne krvarim kao čovek, jer nam je samo još falila neprijateljska morska fauna. Držim sve pod kontrolom, u redu? „Ne, kaže da je dobro”, čuo sam je kako prenosi ostalima na našem

komu. „Pa, da, besan je.”)

Prebacio sam se preko ograde i doskočio na palubu. Snizio sam svoje senzore bola, ali osećao sam projektil zabijen pored mog nosećeg okvira i bilo je neugodno. Kretao sam se nisko i otpuzao niz stepenice do prve kabine. Žena unutra pratila je primitivni sistem za skeniranje.

(Blokirao sam ga još pre nego što sam pogođen, ubacivši u njega statički zvuk i nasumične izveštaje o anomalnim energetskim potpisima da ga uposlim.) Davio sam je dok nije izgubila svest, a onda joj slomio ruku da ima o čemu da brine ako previše brzo povrati svest. Nisam uzeo njeno projektilno oružje, ali sam pokvario nekoliko njegovih ključnih komponenti.

Soba je bila pretrpana torbama i sanducima i drugim ljudskim sranjima. Unutra su bile uredne police za odlaganje, ali sve je bilo natrpano na palubi. Videli smo izdaleka jedanaest grupa stranih ljudi u čamcima, a dve od njih su stupile sa nama u kontakt. Obe su bile ono što je Tijago nazvao „neobično različitim”, a što su neki od ostalih nazvali vrlo uvrnutim. Obe grupe preduzele su iste složene mere predostrožnosti da pokažu da nam ne prilaze sa neprijateljskim namerama i nisu istakle nikakvo oružje. Obe grupe želele su da razmene zalihe sa nama. (Arada i ostali hteli su da im jednostavno daju ono što im je bilo potrebno, ali Tijago je tražio od njih da ispričaju zašto su ovde na ovoj planeti.)

Dobro, jeste, možda je Tijago imao razloga da pretpostavi da ni ova grupa neće biti neprijateljski nastrojena. Ali prethodne grupe dale su mi priliku da sastavim profil kako izgleda lokalna ne-neprijateljska grupa koja se približava ili stupa u kontakt i ova grupa se nije uklapala u njega.

Jebote, mene niko ne sluša.

Vođa potencijalnih meta i njegovi prijatelji na Glupom brodu bili su takođe i bolje obučeni od ostalih ljudi koje smo sreli, u odeću koja je delovala novije, mada ne i čistije. Nije postojao planetarni fid (glupa planeta), ali Glupi brod je imao sopstveni osnovni fid koji je bio zakrčen igrama i pornografijom, ali nije bilo mnogo toga što bi moglo biti od pomoći za procenu bezbednosti, na primer ko su ovi ljudi i šta žele. Čak su i individualni fid potpisi ljudi sadržali samo informacije o seksulanoj

raspoloživost i rodnom predstavljanju, što me ama baš nimalo nije zanimalo.

Uvukao sam se u prljavi metalni hodnik, a onda je kroz prolaz pored izašao jedan čovek. Razoružao sam ga i tresnuo mu glavom o pod.

Vrata koja su vodila u sledeći odeljak bila su zatvorena, ali jedan od mojih dronova spustio se ranije na krov, pripio uz jedan prozor i poslao mi korisne informacije preko skena i video-snimka. To je bilo prilično važno, jer je ovo bio odeljak sa kontrolnom stanicom za veliko projektilno oružje za razaranje brodova, koje je trenutno bilo upereno u naš objekat.

Sudeći po video-snimku koji je slao dron, jedno malo ljudsko biće sedelo je u stanici za oružje, usredsređeno na primitivan ekran koji je bio povezan sa kamerom. Tri naoružana krupna čoveka sedeli su opušteno na ofucanim staničnim stolicama, iako je u ostalim stanicama ili nedostajala oprema, ili je bila uništena i zastarela. Ćaskali su, posmatrajući Tijaga i Vođu Potencijalnih meta na ekranu, la-la-la, još jedan sasvim običan dan na poslu.

Odeljak je bio okruglasta konstrukcija postavljena desno od pramca i ojačana metalom kako bi se zaštitilo i poduprlo veliko oružje. Šestoro neprijatelja pored pramca, sa projektilnim oružjem nehajno uperenim u platformu za osmatranje objekta, bili su previše daleko da bi čuli, osim ako ne preteram. Zato sam polomio bravu i nisam zalupio vrata dok sam prolazio.

Pogodio sam Metu jedan u stanici za oružje energetskim pulsom iz svoje leve ruke, zadao udarac u grlo Meti dva dok su ostali ustajali, okrenuo se i smrskao čašicu kolena Meti tri, odgurnuo u stranu oružje Mete četiri i slomio joj ključnu kost. Već sam tražio od Sistema objekta da mi pripremi prevod jedine rečenice za koju sam pretpostavio da će mi trebati. Rekao sam: „Samo šušnite i mrtvi ste.”

Meta jedan skljokala se bez svesti preko stanice za kontrolu oružja, sa ranom koja se pušila na vlažnom vazduhu. Ostale tri mete ostale su na palubi, ječeći i krkljajući.

Jedan od neprijatelja napolju pogledao je oko sebe, ali se nije pomerio. Tijago, koji je neočekivano dobro odugovlačio, izbegao je

pitanje o tome da li će ostali istraživači izaći na platformu za osmatranje kako bi vođa potencijalnih meta mogao da odluči da li želi da ih otme ili ne. Tijago je sada nabrajao sve naše zalihe, pretvarajući se da zamuckuje uz uređaj za prevođenje Sistema objekta. (Znao sam da se pretvara; između ostalog, bio je stručnjak za jezike.) Pogled preko drona pokazao mi je da vođa potencijalnih meta uživa dok gleda Tijaga kako se preznojava i da je Tijago možda to primetio i malo preteruje.

Bio je prilično pametan.

Dobro, dobro, priznajem da sam bio malo uzrujan zbog toga što mi Tijago nije verovao.

(On i Mensa vodili su razgovor o meni, tamo na Stanici Održanje, kada je Arada planirala ovo ispitivanje. Prepis: Tijago: „Znam da sam u manjini, ali imam ozbiljne sumnje.”

Mensa: „Arada rukovodi ovim istraživanjem i ona želi bezbednosnu jedinicu. A iskreno, ako on ne bude zadužen za bezbednost, povući ću svoju dozvolu da Amena ide.”

(Amena je jedno od Mensine dece i da, trenutno je na našem objektu. Nema pritiska!)

Tijago: „Toliko mu veruješ?”

Mensa: „Poverila bih mu svoj život, doslovce. Znam šta će uraditi da zaštiti nju, tebe i ostatak tima. Naravno, on ima svojih nedostataka.

Zapravo, verovatno nas sada sluša. Slušaš li, bezbednosna jedinice?”

Ja, preko fida: Šta? Ne. Promaklo mi je ostalo. Pomislio sam da je bolje da se isključim sa pristupa komu u sobi i izađem odatle.)

Meta dva je nešto prošaputala, što je Sistem objekta preneo kao: „Šta si ti?”

Rekao sam: „Ja sam Umukni ili ću ti smrskati glavu.”

To su dakle bile dve rečenice koje su mi bile potrebne.

Morao sam da izađem jer je vođa meta krenuo ka Tijagu, a za projektovani plan događaja koji vodi do uspešnog razrešenja, a koji je uradio moj modul za procenu rizika, bilo je važno izbeći situaciju sa

taocem. (Izraženo terminologijom kompanije to je PPDKVUR, što je užasan anagram.) (Ne mislim na anagram, nego na ono drugo.)

Tijago je uzmakao, rekavši: „Ne želite ovo da uradite. Zaista to ne želite.”

Da, dobro, jeste bilo malo kasno da pobegnu.

Prišao sam spoljnjim vratima i rekao svojim dronovima da zauzmu položaj. Dva neprijatelja imala su šlemove i oklop, a jedan je imao šlem, ali je štit za lice bio uklonjen. Pritisnuo sam mehanizam za otvaranje vrata i izdao naredbu.

(U poslednjem trenutku, promenio sam naređenja izdata dronovima od „pucaj u glavu ili lice da ubiješ” do „pucaj u izložene delove na rukama i šakama da onesposobiš”, iako su neprijatelji napravili glupu grešku i napali nas. Bilo mi je previše neprijatno pri pomisli na Aradino tužno lice.)

Glupa vrata (mrzim ovaj brod) bila su spora i, dok su se otvorila, sve tri mete već su se okrenule ka meni. Moji dronovi su napali baš kada sam se bacio na palubu. Pogodio sam jednu metu energetskim praskom iz desne ruke, udario drugu u koleno, dve su pale od udara dronova, a poslednja je pala mlatarajući, grčevito pritiskajući okidač svog oružja i pogodivši me pravo u grudi. Pa jebote.

Do tada je vođa meta držao Tijaga za mišicu, s oružjem uperenim u njegovu glavu. Žrtvovao sam još šest dronova kako bih oružje raštrkano oko mene pretvorio u beskorisne gomile metala, a onda ustao. Popeo sam se uz rampu za ukrcavanje na našu platformu za osmatranje. Rekao sam: „Pusti ga.” Nije mi baš bilo do pregovora. Imam modul o tome, negde u svojoj arhivi. Nikada nije bio od velike koristi.

U očima vođe meta videle su se beonjače i pokazivao je više znakova stresa. Kao i Tijago. Preko drona sam video kako izgledam, voda mi se cedila sa odeće, na jakni sa oznakom Istraživačkog tima Održanje i na košulji videle su se rupe od projektnog oružja, zamazane tečnošću i krvlju.

Zaobišao sam ih kao da sam se uputio ka vratancima. Vođa meta

držao je Tijaga tako da i dalje bude okrenut ka meni, a onda povikao: „Stoj! Ili ću ga ubiti!”

Bio je u pravu, pokušavao sam da ga nateram da se pomeri i spremao se da pucam u njega. Stao je tako da je osmatračnica bila iza njega, pa nisam imao dobar ugao. „Još uvek možete da se izvučete iz ovoga”, prodahtao je Tijago. „Samo nas pustite. Uzmite mene kao taoca...”

O, jeste, to će baš da pomogne. Rekao sam: „Bez talaca.” „Šta je to?”, zahtevao je vođa meta. „Šta si ti? Ti si bot?”

Tijago je rekao: „To je bezbednosna jedinica. Bot/ljudski konstrukt.“ Vođa meta mu izgleda nije verovao. „Zašto izgleda kao osoba?”

Rekao sam: „I ja se to nekad pitam.”

Preko kom zvučnika, doktor Rati je rekao: „On jeste osoba!” Čuo sam kada je u pozadini Overse prošaputala: „Rati, skidaj se sa koma!”

Dok se to dešavalo, brzo sam pretražio svoje arhivirane videosnimke i izvukao epizodu Odvažnih zaštitnika. Serija nije loša, ali ovo je užasna epizoda gde likove napadnu zle bezbednosne jedinice. (To mu dođe kao nešto suprotno oksimoronu, pošto u medijima ne postoji nezla bezbednosna jedinica.) (Postoji li reč za suprotno oksimoronu?)

Zgrabio sam trominutnu sekvencu gde se bezbedonosne jedinice obruše na bazu i pobiju bespomoćne izbeglice. Ubacio sam je na pornografski fid glupog broda i podesio je da se beskonačno ponavlja.

Brz sam, tako da sam završio do trenutka kada je vođa meta protresao Tijaga i rekao: „Naredi mu da se povuče.”

Tijago je ispustio nekakav zvuk, sumnjivo nalik prezrivom frktaju. „Da bar mogu! Ne sluša me.”

Još kako te slušam, Tijago. „Koga slu...?”, vođa meta je mudro ostavio tu rečenicu nezavršenu. „Slušaj, ko god da kontroliše tu stvar, vodim ovoga na svoj brod...” „Uništio sam ti motor”, rekao sam. Stvarno je trebalo to da uradim.

E pa, sad je kasno.

Besno me streljajući pogledom, vođa meta je cimnuo Tijaga, a ovaj se zateturao i odmakao od njega. Ugledao sam rupu koja se rascvetala u nadlaktici vođe meta, na ono malo centimetara odeće i kože izloženih između zglobova oklopa koji mu nije dobro pristajao.

Bacio sam se napred i zgrabio Tijaga, odgurnuo ga u stranu, a onda istrgao projektilno oružje vođi meta. Udario sam ga drškom blago u stomak i grudi i on je pao na palubu.

Arada je zakoračila kroz vrata, sa projektilnim oružjem razumno uperenim naniže, iako je moj sken pokazao da je već zakačila sigurnosnu iglu. „Jeste li dobro? Tijago? Bezbednosna jedinice?”

Rekao sam ranije da sam pokušavao da naciljam; nisam rekao u koga.

Nakon svega onoga sa GrejKrisom, Arada je završila kurs za upotrebu oružja. Pretpostavljam da nakon što te grupa ubica juri po planeti kako bi ukinuli tvoje istraživanje tako što će te ubiti, postaneš oprezniji, čak i ako si neizlečivi optimista.

Rekao sam preko fida: Doktore Tijago, doktorko Arada, ulazite.

Zgrabio sam vođu meta i bacio ga na palubu njegovog broda, gde su ostale mete milele pokušavajući da dođu do svojih vrata. Moj sken je uhvatio skok napona u sistemu za oružje broda. Eto šta se dešava kada nemaš vremena da obezbediš neprijateljsko vozilo.

Rekao sam preko koma: „Overse, sada je pravi trenutak.”

Dok se sve ovo dešavalo Overse i ostali su pripremali naš objekat za lansiranje. Pod mojim čizmama, paluba je tandrkala i vibrirala, a naši spoljni nosači izdigli su se iz vode, šaljući talase koji su udarali o brod dok smo se podizali.

Mislim da napadači nisu shvatili da je objekat pokretan. Silina istisnute vode kada se naš pogon aktivirao odgurnula je brod postrance i napadači su ga izgubili sa nišana.

Naši spoljni nosači su se sklopili i podigli smo se od površine.

Zvučnik koma prenosio je sirenu i prevedeno upozorenje o minimalnoj

bezbednoj udaljenosti i pretpostavljam da su napadači poverovali u njega jer su njihove mašine mahnito radile. Opozvao sam svoje dronove, koji su poleteli dole ka nama i uleteli kroz vrata. Ušao sam za njima i pustio da se vrata zatvore iza mene, kada su se pokrenuli protokoli za lansiranje.

2

Rekao sam sebi da ovo i nije toliko usran kraj mog prvog nastupa kao „savetnika za obezbeđenje istraživanja, koji se ne pretvara da je čovek i/ili folira da postoji ljudski nadzornik”, kao što je mogao da bude. Svi su bili živi, svi su pokupili svoje uzorke i obavili skeniranje. Po prvobitnom planu trebalo je zapravo da krenemo kroz šest planetarnih dana, ali pošto smo završili ranije, Arada je to pomerila na tri planetarna dana i zato je veći deo objekta već bio spreman za lansiranje.

Ali imali smo sreće, a ja mrzim sreću.

Dok sam stajao u prilaznom hodniku, pripremio sam svoje dronove, odredivši njih četiri da ostanu sa mnom i poslavši ostale da zauzmu različite položaje po objektu i da se primire. Zatim sam proverio da li na fidu ima nekakvih upozorenja. Članovi tima koji nisu bili zaokupljeni podizanjem objekta kroz atmosferu, vikali su jedni na druge preko koma. Arada je došla niz hodnik. Nije više imala oružje, a moja provera bezbednosnog protokola pokazala je da ga je ispraznila i vratila u ormarić. „Bezbednosna jedinice, moraš da ideš u ambulantu!”

Proverio sam ponovo fid; još nije bilo upozorenja. „Šta se dogodilo u ambulanti?” „Ti si se dogodio, pogođen si.”

A da, to. Arada je pokazivala na mene, pa sam krenuo za njom niz hodnik do glavne rampe. Gurnuo sam prst kroz rupu na svojoj jakni i košulji i pojačao malo senzore bola. Projektili su još uvek bili unutra.

(Ponekad sami ispadnu.)

Ambulanta se nalazila u vrhu rampe, mali odeljak na istom nivou kao i prostor za posadu i kuhinja. Stambene prostorije, laboratorije i skladište bili su na dva nivoa ispod, a kontrolna paluba je bila iznad.

Tamo me je čekao Rati, koji je stajao pored medicinskog sistema. „Jesi li dobro?”, zahtevao je. „Bolje prilegni!”

Nisam hteo da se gnjavim s tim. „Ne, dobro sam. Samo mi dajte ekstraktor.” „Ne, ne, bio si u vodi, potrebna ti je dekontaminacija i skrining na antibiotike. Kada sistem bude spreman, lezi.” Pokazao je odlučno na usku platformu i skinuo jedan od kompleta za prvu pomoć sa police. „Tijago ima nekoliko ogrebotina na vratu”, rekao nam je, „ali inače je dobro.”

Rati je izašao sa kompletom za prvu pomoć. Vika na komu se stišala, ali čuo sam napete glasove iz sobe za odmor. Prostorije pod kontrolom Održanja poput ove nemaju bezbednosne sisteme koji sve snimaju, niti svuda postavljene kamere, zbog privatnosti bla-bla-truć, ali mogao sam da prisluškujem kroz kom i moje dronove. Ako sam želeo. A nisam, ne sada.

Arada je rekla: „Rati je u pravu, bezbednosna jedinice, trebalo bi da pustiš sistem da proveri da rane nisu kontaminirane.” Oklevala je. „Da li sam...?” Oštro je udahnula. Samo sam stajao tamo, jer još uvek nisam razumeo pitanje. Dodala je: „Da li je postojao bilo kakav drugi način...?”

Ponovo nije završila, ali ovog puta sam znao šta je htela da pita. „Ne. Da ste još malo sačekali, morao bih da pokušam da upotrebim dron. Verovatno će preživeti, ako mu ostali pruže medicinsku pomoć.”

Zaista nije želela nikog da upuca i rekla mi je da je morala da natera sebe da nauči kako se koristi oružje. Ni ja nisam naročito želeo da ona to nauči. (Ljudi imaju lošu naviku da oružje koriste nepotrebno i neselektivno. Od mnoštva prilika kada sam bio pogođen, žalosno veliki procenat pogodaka dobio sam od klijenata koji su samo želeli da pucaju u nešto, a ja sam se slučajno našao tu.)

Arada je protrljala oči i iskrivila usta. „Da li pokušavaš da me navedeš da se osećam bolje?” ,,Ne.” Zapravo nisam to pokušavao. Često lažem ljude, ali ne i Aradu, ne u vezi sa ovim. „Ne bih pokušao da te navedem da se osećaš

bolje. Znaš kakav sam.”

Frknula je, nevoljni izraz zabavljenosti. „Da, znam kakav si.”

Lice joj se raznežilo. „Bez grljenja”, opomenuo sam je. Tako je pisalo u našem ugovoru. „Da li ti je potrebna emotivna podrška? Hoćeš da pozovem nekog?” „Dobro sam.” Osmehnula se. Na fidu, medsistem je signalizirao da je spreman. „A sad se pobrini za sebe.”

Izašla je iz odeljka i podesila filter za privatnost na vratima. Skinuo sam odeću, ubacio je u kantu za dekontaminaciju i izašao na platformu.

Proveriće da li ima kontaminirajućih materija i izbaciti mi projektile iz ramena i grudi.

Proces je trajao samo tri minuta, taman toliko da završim scenu Potomaka sunca koju sam morao da pauziram kada je Tijago odlučio da puca u mene. Medsistem je pokušao da uđe u opcije za terapiju i praćenje stanja nakon lečenja, a ja sam ga zaustavio i sišao sa platforme.

Fid mi je rekao da smo ušli u orbitu i da smo na putu da se sastanemo sa našim matičnim brodom.

Odeća mi je sada mirisala na tečnost za dekontaminaciju, ali bila je suva i čista. Obukao sam se i otvorio sistem za zaštitu privatnosti.

Tijago je stajao u hodniku. Pa divno.

Primetio sam da deluje ljuto i uzrujano, iako sam gledao malo udesno od njegove glave. Rekao je: „Da li si ubio one ljude?”

Bio sam dovoljno besan da ih sve rastrgnem na komadiće.

Kompanija koja me je posedovala imala je protokole za ovakve situacije koji bi podrazumevali smrtonosne hice, bar za naoružane neprijatelje na palubi. Osim toga, već sam jednom bio pogođen, a neprijatelji su jasno pokazivali nameru da ubiju i/ili otmu moje klijente.

Ali kompanija me više nije posedovala, a jedino ljudsko biće kome sam ovde polagao račune bila je Arada i to sam onoliko koliko je to bilo određeno ugovorom koji je Pin-Li dogovorila za mene.

Ali čitav smisao hakovanja mog modula za upravljanje bio je u tome da niko ne može da mi kaže da pobijem grupu ljudi ako to ne želim. (Pa čak i ako želim.)

Rekao sam: „Raportirao sam svom ugovorenom nadzorniku.”

(Znam, znam, mogao sam da kažem ne, nisam nikog ubio. Mogao sam da kažem da čak i bezbednosne jedinice pod protokolom kompanije koriste samo minimalnu potrebnu silu, jer kompanija mrzi da plaća obeštećenje preživelima, ali i zato što bezbednosne jedinice nisu pomahnitale ubice, osim ako im ljudi to izričito ne narede. Mogao sam da kažem da sam rizikovao njegov život ne upotrebivši ubojite hice na naoružane mete, zato što sam znao da Arada to ne želi.)

Stisnuo je usne. „Mogao bih da je pitam.”

Rekao sam: „Svakako bi trebalo to da uradiš.”

Prostrelio me je pogledom, a na smeđoj koži na njegovim obrazima videli su se upadljivi znaci porasta temperature što je ukazivalo na bes, nelagodu, a verovatno i niz drugih emocija. Mada, bio sam prilično siguran da je samo popizdeo. Oklevao je, a onda rekao: „Vidi, ja...

Nisam želeo da budeš pogođen. Izvini.”

Da si želeo da budem pogođen, Tijago, sada bismo drugačije razgovarali. Pošto sam još uvek bio ljut, rekao sam: „Bezbednosni protokol sa kojim su se svi članovi Istraživačkog tima složili dostupan je na fidu objekta.”

Uradio je nešto sa licem što ljudi rade kada se trude da ne pokažu koliko su ljuti. (Misija uspešno obavljena.) Rekao je: „Pogrešio sam.

Ali nisam imao razloga da pretpostavim da su oni ljudi neprijateljski nastrojeni.”

Ja jesam imao razloga. Mogao sam da sastavim brz izvod svog Izveštaja o proceni opasnosti za brod koji se približava i zašto je postojala verovatnoća od 72 procenata da će napasti. Mogao bih da napomenem da su ONI PRVI MENE POGODILI iako sam, koliko su oni znali, bio samo običan nenaoružan čovek. Ali nisam morao da mu polažem račune. Nisam mu se sviđao, on se meni nije sviđao i to je bilo u redu.

To je bilo sasvim u redu.

Udaljio sam se niz hodnik.

__ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ Upomoć.fajl Izvod 1 (Fajl izdvojen od glavnog teksta) Pošto sam odlučio da (privremeno) ostanem na Stanici Održanje, doktorka Mensa me je sedam puta pitala da idem negde sa njom. Od toga su šest bili samo relativno kratki dosadni sastanci na brodovima u orbiti ili na doku. Sedmi put me je pitala da odem sa njom na površinu lokalne planete. Ne volim planete, ali namamila me je tamo objasnivši da je to za nekakav umetnički festival/konferenciju/religioznu opservaciju koja će uključivati dosta „nastupa uživo”. Nakon što sam proverio i ustanovio da „dosta” znači osamdeset sedam i više, pristao sam da odem.

Neki od nastupa uživo bili su demonstracije ili seminari za koje nisam bio zainteresovan, ali uspeo sam da uklopim trideset dve predstave i mjuzikla dok je Mensa bila na sastancima ili radila nešto sa članovima svoje porodice. (Upotrebio sam dronove da snimim nastupe koji su se preklapali, ili bili zakazani u isto vreme. Svi su bili snimani za lokalni fid za zabavu, a oni popularni biće prerađeni kao videoprodukcije, ali želeo sam da vidim sve verzije.) Jedne večeri predstava je prekinuta kada mi je Mensa kucnula na fid i zamolila me da dođem po nju.

Ta molba je bila toliko neočekivana i netipična za nju da sam odgovorio kodiranom frazom koju smo smislili za slučaj da je drže protiv njene volje. Rekla je da je samo umorna. To je još manje ličilo na nju. Mislim, video sam da se umorila, samo je mrzela to da prizna.

Ostavio sam dron da snima ostatak predstave i išunjao se iz pozorišta. Bila je noć i na ulici je bila sve manja gužva, ali veliki otvoreni paviljon sa druge strane trga gde se održavala zabava još uvek je bio jarko osvetljen i iz njega je treštala buka.

Ako ste već morali da budete u gomili ljudi, gomile na ovom festivalu nisu bile loše, jer su ih činili rastrojeni ljudi i augmentovani ljudi koji razgovaraju međusobno, ili preko koma ili fida, ili žure da negde stignu. Nije valjalo što je mnogo ljudi mahalo štapovima sa osvetljenim predmetima ili igračkama koje izbacuju varnice, ili su bacali raznobojni prah iz koga je izbijalo svetlo. (Nemam pojma.)

Svejedno, uz sve što se dešavalo, niko me nije primetio.

Osim toga, to je bilo Održanje i nije bilo dronova koji skeniraju, ni naoružanog ljudskog obezbeđenja, samo nekoliko dežurnih ljudskih bolničara sa botovima asistentima i „rendžera” koji su uglavnom pazili da se poštuju ekološki propisi i vikali na ljude i augmentovane ljude da se sklone sa puta terenskim vozilima.

U paviljonu sam ugledao Mensu nedaleko od ruba gomile kako priča sa Tijagom i Farai, koja je bila jedna od njenih bračnih partnerki.

Stao sam pored Mense, a ona me je zgrabila za ruku.

Da, obično je pametno upozoriti bot/ljudski konstrukt, koji sebe zove Ubibot, pre nego što ga ščepaš za ruku, osim za vreme bezbednosnog incidenta kada očekuješ da je potrebno da te čovek koga pokušavaš da izvučeš iz smrtonosne situacije zgrabi i drži se za tebe.

Ovo mi je delovalo kao to poslednje; kao da je Mensa želela da je spasem. Zato nisam reagovao, samo sam joj se primakao.

Tijago je govorio: „Ne znam zašto ne možeš jednostavno da pričaš sa nama.” Jasno sam ga čuo, pošto sam vrteo svoj ambijentalni audio da snizim nivo muzike koja je treštala do nivoa ugodne pozadinske muzike. Tijago me je ljutito pogledao, kao da sam im prekinuo razgovor. Hej, ona me je pozvala. To mi je posao, plaćaju me platnim karticama i sve to. „Rekla sam vam zašto”, rekla je Mensa i zvučala je normalno, smireno i odlučno. Samo što je tako zvučala i kada su ljudi pokušavali da nas ubiju. Pokrio sam ceo paviljon svojim dronovima, a sken na oružje bio je negativan. (Oružje nije čak bilo ni dozvoljeno na planeti, osim u označenim divljim oblastima gde je neprijateljska fauna predstavljala problem.) Glasovi su bili bučni, ali moji filteri pokazivali su rezultat u granicama ugodnog pijanog zanimanja. Ali to kako mi je

Mensa stiskala ruku, govorilo mi je koliko su joj mišići ruke bili napeti.

Procena situacije: nemam pojma.

Farai je rekla: „Tijago, ne. Ona traži malo prostora, moraš da joj ga daš.” Učtivo mi se osmehnula. Nikad ne znam kako na to da reagujem.

Nagnula se ka Mensi da je poljubi i rekla: „Vidimo se kod kuće.”

Mensa je klimnula glavom i okrenula se, a ja sam dozvolio da me izvuče iz paviljona.

Kada smo stigli do trga, pitao sam je: „Da li ti treba lekar?” Pomislio sam da joj je pozlilo. Da sam ja čovek i da sam prethodnih dva i po sata morao da budem u paviljonu sa svim tim drugim ljudima, i meni bi pozlilo. ,,Ne”, odgovorila je i još uvek je zvučala smireno i normalno. „Samo sam umorna.”

Poslao sam fid zahtev terenskom vozilu (koje se na Održanju iz nekog razloga zvalo „karting”) (iz nekog glupog razloga) da nas sačeka u najbližoj transportnoj oblasti. Trg i ulice bili su osvetljeni malim lebdećim balon-svetlima, a tlo i privremeni pločnik bili su oslikani bojom koja sija (srećom, to nije bila marker boja koja emituje na fid, što bi bila noćna mora). Dok smo prolazili kroz gomilu, ljudi bi prepoznali Mensu, osmehnuli se i mahnuli. Mensa im je uzvraćala osmehom i mahanjem, ali nije ispuštala moju ruku. Na rubu pored transportne oblasti, prišao nam je neki pripiti čovek sa šakom punom svetlucavog praha, ali se udaljio kada sam namerno uspostavio kontakt očima.

Pomogao sam joj da uđe u naše vozilo koje je čekalo i seo u drugo sedište. Rekao sam vozilu da krene ka porodičnoj kamp kućici, podignutoj u stambenoj oblasti na rubovima mesta gde se održavala svečanost. Vozilo je imalo ograničenog bot-vozača, koji je vodio ljude po celom kampu i mestu na kome se održavao festival, ali nije znao kako da ode do delova na kojima vozila nisu bila dozvoljena.

Odzujao je iz dvorišta u mrak, stazom koja je vodila kroz visoku travu i šiprag. Mensa je uzdahnula i otvorila prozor. Još uvek je duvao topao povetarac koji je mirisao na vegetaciju, a svetlosni putokazi duž staze bili su dovoljno slabi da ne zaklone sjaj zvezda. Bila je to vrlo

naseljena oblast, zbog svih ljudi i augmentovanih ljudi koji su ostali tu zbog festivala, ali mi smo putovali kroz deo rezervisan za ljude koji su zapravo želeli da spavaju. Privremeni smeštaj (montažni zakloni svih oblika i veličina, kamp vozila, šatori i rasklopive konstrukcije koje su više podsećali na umetničke postavke) uglavnom je bio tih i u mraku.

Kamp za ljude koji su morali da prave buku nalazio se na suprotnom kraju, sa poljem koje je služilo kao zvučni štit, da priguši muziku i žamor gomile. Rekla je: „Hvala ti. Izvini što sam ti prekinula veče.”

Opozvao sam svoje dronove, osim onog koji je snimao predstavu i odreda koji sam ostavio da motri na porodicu koja je ostala na zabavi.

(Još jedan odred bio je u kamp kućici, održavajući perimetar i motreći na dvoje odraslih i sedmoro dece koji su se ranije vratili.) Nisam bio siguran kako da reagujem. Mensa se nije ponašala kao da sam je izbavio od sigurne smrti, ali nije se ponašala ni kao da smo krenuli nazad u stanište nakon dosadnog, ali uspešnog dana sakupljanja uzoraka. Rekao sam: „Snimio sam predstave. Želiš li da ih vidiš?” Živnula je. „Nikad ne stignem da vidim nastupe na festivalu. Jesi li snimio onu...? Joj, kako se ono zvaše? Novu istorijsku koju su uradili Glo i Dži-min?”

Razlika između „smireno i normalno” i zaista normalno bila je toliko merljiva da sam mogao da sastavim tabelu. Rekao sam samo: „Jesam. Prilično je dobra.”

Nešto ju je mučilo i to ne samo što je njenoj porodici očigledno pored mene bilo nelagodno koliko i meni pored njih. Pretpostavili su da ću ostati u kamp kućici, nema šanse. Mensa im je rekla da mi nisu potrebni pomoć i nadzor i da mogu sam da se snađem. (Citat: „Ako može da se uvuče u korporacijske instalacije sa jakim obezbeđenjem dok pucaju na njega, svakako može da se izbori sa domaćim festivalom.”)

Nije kao da je njena porodica imala fobiju od strašnih odbeglih bezbednosnih jedinica koje su bile toliko omiljene na medijima za zabavu i vestima, ili kao da nisu voleli botove. (Bilo je „slobodnih” botova koji su lutali po Održanju, mada su oni imali staratelje koji tehnički treba da motre na njih.) Nisam im se sviđao samo ja,

bezbednosna jedinica.

(To nije važilo za sedmoro dece. Sa njih troje sam preko fida krišom razmenjivao sadržaje skinute sa medija.)

Mislim da bi, da sam bio običan bot, ili čak poput obične bezbednosne jedinice, tek izvučene iz inventara, naivne i neupućene u to kako da se snađe u ljudskom svetu ili štagod, kao što bi to ljudi napisali za medije, sve bilo u redu. Ali ja nisam bio takav. Bio sam ja, Ubibot.

I tako je, umesto da ima bota-ljubimca poput nesrećnog Mikija, ili žalosni bot/ljudski konstrukt kome je trebao neko da mu pomogne, Mensa imala mene.

(Rekao sam ovo kasnije doktorki Baradvadž, jer smo pričali o svemu i svačemu dok je obavljala istraživanje o bot/ljudskim odnosima za svoj dokumentarac. Pošto je razmislila o tome, rekla je: „Volela bih da mislim da nisi u pravu.”

(Farai je možda bila izuzetak. Gore na stanici, kada me je Mensa predstavila svojoj porodici, pričala je sa mnom. Ili, tačnije, pričala je meni. Prepis: Farai: „Znaš da smo ti zahvalni zbog toga kako si nam je vratio.”

Pretpostavljam da jesam znao. Šta ljudi kažu u ovakvim situacijama? Brzom pretragom arhive došao sam do nekoliko varijacija na „okej, ovaj”, a čak sam i ja znao da to neće biti dovoljno.

(Mala napomena, kada ubibot stoji i gleda levo od vaše glave kako bi izbegao kontakt očima, verovatno ne razmišlja o tome da vas ubije, verovatno očajnički pokušava da smisli odgovor na to što ste mu upravo rekli.)

Dodala je: „Htela sam da pitam kakav je tvoj odnos sa njom.”

Uh. Na Korporacijskom obodu Mensa je bila moja vlasnica. Na Održanju, bila je moj staratelj. (To je isto što i vlasnik, ali zakon na Održanju zahteva od njih da budu dobri prema nama.) Ali Mensa i PinLi pokušavale su da moj status zavedu kao „izbeglica koji radi kao osoblje/savetnik za obezbeđenje”.

Ali znao sam da Farai sve to zna i da je tražila odgovor koji je bliži

objektivnoj stvarnosti. A, hej, ja nisam imao taj odgovor.

Rekao sam: „Ja sam njena bezbednosna jedinica.” (Da, to je još uvek u baferu.)

Podigla je obrve. „A to znači?”

Ponovo priteran u ćošak u razgovoru, pribegao sam iskrenosti. „Ne znam. Voleo bih da znam.”

Osmehnula se. „Hvala ti.”

(I to je bilo to.)

Mensina porodica osećala se nelagodno i zbog ideje da ću pružati obezbeđenje, a plašila se valjda da ću, ne znam, poplašiti prave posetioce i ubijati ljude. Istina, iako sam bio ključni faktor u izvesnim sranjima gigantskih razmera i moj modul za procenu rizika jeste imao ozbiljnih problema, preciznost moje procene opasnosti je prilično dobra, recimo 93 procenata. (Većina negativnih poena je od onda kada nisam znao da su Vilken i Gert plaćene ubice, dok Vilken nije pokušala da puca Don Abene u glavu, ali to je bio izuzetak.)

Mensina porodica je takođe mislila da im nije potrebno obezbeđenje, što je možda pre GrejKrisa i bilo tačno. Ali kako su stvari sada stajale, tokom festivala sam morao da se pozabavim sa samo pet upada, četiri od strane novinara izvan sistema sa dronovima za snimanje. Preuzeo sam kontrolu nad dronovima (uvek mi dobro dođe još neki) i obavestio lokalne rendžere koji su oterali ljudske novinare.

Peti upad bio je onaj zbog koga sam imao problema sa Amenom, Mensinim najstarijim potomkom.

Od početka festivala, motrio sam na potencijalnog neprijatelja sa kojim je Amena bila u kontaktu. Dokazi su se gomilali, a moja procena opasnosti približavala se kritičnoj. Na primer: (1) obavestio ju je da su njegove godine približne njenim, što je bilo malo ispod lokalnog standarda za punoletnika, ali moj fizički sken i pretraga u javnoj evidenciji pokazali su da je stariji oko dvanaest godina po standardnom kalendaru Održanja, (2) nikada joj nije prilazio kada je sa njom bio neko od porodice ili proverenih prijatelja, (3) zurio je u njena sekundarna seksualna obeležja kada ona nije obraćala pažnju, (4) ohrabrivao ju je

da uzima opojna sredstva koja on sam nije unosio, (5) njeni roditelji i drugi ljudski rođaci su svi pretpostavljali da je ona sa svojim prijateljima kada se viđala sa njim, a njeni prijatelji su svi pretpostavljali da je sa porodicom, a ona nijednima ni drugima nije rekla za njega, (6) jednostavno sam imao loš osećaj u vezi sa malim govnarom.

Pomislili biste da bi najočiglednije bilo obavestiti Mensu, Farai ili Tano, trećeg bračnog partnera. Ja nisam tako mislio.

Ako sam išta razumeo, onda je to bila razlika između zaštićenih i nezaštićenih podataka.

I zato sam, kada je potencijalna meta pozvala Amenu da se vrati sa njim u njegovu poluizolovanu kamp kućicu da se „vidi sa nekim prijateljima”, odlučio da pođem sa njima.

Uveo ju je u zamračenu kuću i zakikotala se kada se saplela o niski sto, a on se nasmejao. Trudeći se da zvuči mnogo pijanije nego što je zapravo bio, rekao je: „Čekaj, evo ga”, i kucnuo fid kuće da upali svetla.

A nasred sobe sam stajao ja.

Vrisnuo je. (Da, bilo je presmešno.)

Amena se prepala i pokrila rukom usta, a onda me je prepoznala.

Rekla je: „Šta radiš ovde, dođavola?”

Potencijalna meta je prodahtala: „Šta...? Ko...?”

Amena je bila van sebe od besa. „To je... prijatelj... moje druge majke”, procedila je kroz stisnute zube. „I njeno... obezbeđenje.” „Šta?” Zbunio se, a onda je do njegove svesti doprla reč „obezbeđenje”. Odmakao se od nje. „Ovaj... pa valjda je... bolje da ideš.”

Amena ga je pogledala, zatim prostrelila mene pogledom, a onda se okrenula i otrupkala kroz vrata i niz stepenice do staze.

Krenuo sam za njom, a on je uzmakao dok sam prolazio pored njega. I treba.

Sustigao sam je na zemljanoj stazi, obasjanoj niskim lebdećim svetlima-putokazima. (Nenamerno, ali moje noge su bile duže, a ona je

više energije unosila u trupkanje nego u to da se udalji.)

Rekla je: „Kako si znao gde sam? Šta si radio, krio se ispod trema?”

Mislila je da neću shvatiti aluziju na domaću životinju. Rekao sam: ,,Au, to je baš bilo neučtivo. Posebno imajući u vidu da sam ja”, pokazao sam ironično znake navoda, ,,’prijatelj’ tvoje druge majke. To je ono što pričaš svojim bot-slugama?”

Na mojoj dron kameri videlo se kako joj se na licu pojavilo iznenađenje, a onda neka mešavina durenja i krivice. „Ne, ja nemam bot-sluge! Nisam znala... nikad te nisam čula da pričaš.” „Nisi pitala.” Zar nikada nisam pričao? Pričao sam sa decom preko fida, a i sa Mensom. Možda je sa ostatkom porodice bilo lakše pretvarati se da sam ponovo robot. Dodao sam: „Niko drugi nije prišao toj kući.

Lagao je da će se ovde videti sa drugim ljudima.”

Trupkala je u tišini 12,5 sekundi. „Vidi, žao mi je, ali nisam ja tamo neka budala i ja se ne zajebavam. Da je uradio nešto što mi se nije sviđalo, otišla bih. A ako mi ne bi dozvolio da odem, imam fid, mogu da pozovem pomoć kad god poželim.” Rekla je to prezrivo i sa previše samopouzdanja. „Ne bih mu dozvolila da me povredi.”

Rekao sam: „Da sam mislio da će te povrediti, sada bih uklanjao njegovo telo. Ni ja se ne zajebavam.”

Stala je i zablenula se u mene. Stao sam, ali sam nastavio da gledam u stazu ispred sebe. Rekao sam: „Mensa je planetarni vođa manjeg političkog entiteta koji je uspeo da privuče pažnju i razljuti velike korporacije. Njen položaj se promenio. Tvoj položaj se promenio.

Moraš da odrasteš i suočiš se sa tim.”

Zaustila je da nešto kaže, zastala, pa odmahnula glavom. „On nije bio korporativni špijun. Bio je samo neko...” „Neko koga ne poznaješ, ko se pojavio niotkud na masovnom javnom festivalu kome je prisustvovalo pola kontinenta i svi ljudi koji su slučajno tu u prolazu.” Znao sam da nije korporativni špijun (videti gore, uklanjanje tela), ali ona to svakako nije znala. Šesnaest sekundi je ćutala. „Hoćeš li reći mojim roditeljima za ovo?”

Da li je to ono zbog čega je brinula? Bio sam uvređen i ogorčen. „Ne znam. Pretpostavljam da ćeš saznati.”

Ljutito je izašla.

Dakle, gledano unazad, video sam da to nije prošlo naročito dobro.

Naše vozilo je tandrkalo kroz mrak, uz nisko brdo do kamp kućice, montažne dvospratne konstrukcije sa širokim natkrivenim balkonima na oba nivoa. Nalazila se nedaleko od dva velika drveta sa naboranim listovima koja su se nadnosila nad krov. Sagradio ju je Mensin deda, dok su njene bake i ostali članovi porodice radili na prvobitnom planetarnom ispitivanju i teraformiranju. Kolonisti koji nisu živeli na svom brodu u orbiti, boravili su u privremenim građevinama, koje su sezonski preseljavane kako bi izbegli razorne vremenske prilike na delovima planete koji su u to vreme bili pogodni za stanovanje.

Bilo je i drugih montažnih objekata, velikih i malih, podignutih svuda po brdima oko nas, a najbliži je bio dvadeset sedam metara dalje.

Svetla u kući bila su upaljena, a jedno svetlo lebdelo je iznad reflektora za vozila. Zabrinuo bih se zbog nedostatka osvetljenja da nisam imao trideset sedam dronova koji su patrolirali u okolini.

(Dronovi su uhvatili ranije identifikovane ljude i augmentovane ljude koji su se vraćali u ostale kuće ili prolazili kroz ovu oblast, a ja sam obavio bezbednosnu proveru na neidentifikovanim ljudima koje sam prvi put sreo. Popisivao sam energetske potpise na nekim malim pokretnim uređajima koje su neaugmentovani ljudi koristili u medicinske svrhe; nisam ih video nigde na Korporacijskom obodu, mada je to možda bilo zato što nisam provodio mnogo vremena na planetama naseljenim ljudima koji nisu bili angažovani za korporativni robovski rad. (Mediji za zabavu prikazivali su planete koje nisu bile isključivo za korporativni robovski rad, samo ja nikada nisam bio ni na jednoj takvoj.)) (Dronovi su pratili i petoro mlađe dece na nedozvoljenoj ekspediciji do obližnjeg potoka, gde su obavili nekakav ritual koji je uključivao to da iskaču jedni na druge iza žbunja i stenja.

Vratili su se kući, uspeli da izbegnu da ih uhvate odrasli ili starija braća

i sestre i sada su se izležavali u svojoj spavaćoj sobi na spratu i gledali medije.)

(Kuća je zapravo imala sigurne prozore i vrata koji su se mogli zapečatiti, KOJE NIKO NIJE KORISTIO, ali to je bar olakšalo posao mojim patrolnim dronovima.)

Kada se vozilo zaustavilo na svom mestu, Mensa je rekla: „Idem malo da sedim napolju. Zašto se ne vratiš na festival? Večeras ima još nekoliko predstava, zar ne?”

Trudim se da izbegavam da pitam ljude da li nešto nije u redu.

(Uglavnom zato što me je baš briga.) (U retkim prilikama kada me jeste briga, to bi značilo pokretanje razgovora koji nije direktno povezan sa bezbednosnim protokolom, a to je bio nesiguran teren, iz više razloga.)

Ali ljudi su stalno jedni druge pitali o svom trenutnom statusu, sigurno nije bilo toliko teško. Samo tražiš informacije i to je sve. Obavio sam brzu pretragu i izvukao nekoliko primera iz svoje zbirke medija.

Nijedan od uzoraka nije delovao kao nešto što bih ikada svojevoljno rekao pa sam, dok se nisam predomislio, pokušao sa: „Šta nije u redu?”

Iznenadila se, a onda me pogledala iskosa: „Ne počinji.”

Dakle nešto nije bilo u redu, što su čak i ostali ljudi primetili. Rekao sam: „Moram da znam ako postoje bilo kakvi potencijalni problemi za obavljanje precizne procene opasnosti.”

Izvila je obrvu i otvorila vrata vozila: „Nikad to nisi pomenuo u našem istraživačkom ugovoru.”

Izašao sam iz vozila i krenuo za njom ka stolicama raštrkanim po travi ispod drveća pored kuće. Bila je u dubokoj senci, pa sam morao da pređem na filter za mrak kako bih je video. „To je zato što sam otaljavao svoj posao.”

Sela je. „Ako tako izgleda kada otaljavaš posao, ne želim da vidim kakav si kada...” Zaćutala je, a njen osmeh je iščezao, a onda dodala: „Ali pretpostavljam da te jesam videla u najboljem izdanju.”

Seo sam i ja. (Uvek će mi biti čudno kad ovako sedim sa nekim ljudskim bićem.) Nije bila uznemirena, ali nije bila ni neuznemirena.

Ali video sam da je moj zajedljivi komentar skrenuo razgovor u smeru u kome nisam želeo da idem. Poželeo sam da sam KIT, koji se dobro snalazio sa ovakvim stvarima. (Pod tim mislim na to da te na razne načine navede da pričaš o onome o čemu je on želeo da pričaš.) (Nisam se šalio kada sam rekao da je KIT kreten.) „Nisi odgovorila na pitanje.”

Sela je ponovo u stolicu. „Zvučiš zabrinuto.” „I jesam zabrinut.” Osetio sam kako mi se na licu i protiv volje pojavio neki izraz.

Izdahnula je. „Ma nije ništa. Imam košmare. O tome kako sam zarobljena na TranRolinHajfi i... znaš.” Nestrpljivo je odmahnula rukom. „To je sasvim normalno. Bilo bi čudno da nemam košmare.”

Nisam često viđao fazu oporavka od traume (moj posao je da odvedem klijenta u medsistem pre nego što umre; medsistem se pobrine za sve prljave posledice, uključujući i protokol za spasenog klijenta), ali u serijama koje sam gledao često su prikazivali oporavak. Baradvadž je u Staničnom medicinskom centru koristila program oporavka od traume, a i velika bolnica u luci ga je imala.

Nisam bio jedini koji je mislio da bi Mensa trebalo da ide na lečenje.

Verovatno sam bio jedini koji je znao da to nije učinila. (Zapravo nije lagala; samo je pustila da ostali ljudi pretpostave da je to uradila.) Ali lečenje se nije svodilo na jedan odlazak u medsistem; bilo je potrebno više dugih poseta, a znao sam da ona nikada nije odvojila vreme za to u svom rasporedu. Rekao sam: „Da li se zato plašiš da odeš sa stanice bez mene?”

Dakle, postojala su dva mišljenja o tome da li je planetarnom vođi Održanja potrebno obezbeđenje. Prvo je bilo ono koje je delilo 99 procenata stanovništva, da joj nije potrebno, osim ako ne ide u zvaničnu posetu na mesta poput Korporacijskog oboda. I u velikoj meri su bili u pravu.

Stepen kriminala na Stanici Održanje i planeti bio je žalosno nizak i obično je uključivao oštećenje imovine pod dejstvom alkohola, ili narušavanje i/ili manje kršenje pravila o rukovanju tovarom na stanici ili planetarnih ekoloških propisa. Pre ovoga, Mensi nikada nije bilo potrebno obezbeđenje na stanici ili na planeti, osim mladih pripravnika

iz Saveta Održanja koji su svuda išli za njom, pratili njene sastanke i s vremena na vreme joj dodavali stvari. (A oni se nisu računali kao obezbeđenje.)

Preostali procenat smo činili ja, Mensin istraživački tim, svi ljudi koji su radili u Staničnom obezbeđenju i članovi Saveta Održanja, koji su videli kako su ubice GrejKrisa pokušale da je ubiju. Ali taj incident se nije pominjao u vestima, tako da gotovo niko nije mislio da je Mensi potreban savetnik za obezbeđenje, a kamoli bezbednosna jedinica.

Ali GrejKrisu trenutno nije išlo baš sjajno, nakon što je služba za obezbeđenje Palisada koju su unajmili donela užasno lošu odluku da udari po džepu garantnu kompaniju koja me je nekada posedovala, napavši jedan od njenih borbenih brodova. (Kompanija je paranoična, pohlepna i škrta, ali i beskrupulozna, metodična i sve nasilnija kada misli da je ugrožena.) Odnosi između dve korporacije pogoršali su se nakon onoga što zovemo Incident sa borbenim brodom, kada su resursi GrejKrisa misteriozno uništeni u navodno nasumičnim nesrećama, a njegovi rukovodioci i zaposleni razneti ili nađeni nagurani u kontejnere previše male za netaknute odrasle ljude.

A kada je GrejKris prestao da postoji, čak je i moja procena opasnosti drastično pala, ali Mensa je i dalje želela da nastavim da radim kao obezbeđenje. Mislio sam da mi povlađuje i koristi priliku da mi plati karticama za čvrstu valutu koja će mi biti potrebna ako/kada odem sa Održanja i pruža mi priliku da vežbam kako da se ponašam u društvu ljudi u okruženju gde nisam kategorizovan kao oruđe i/ili smrtonosno oružje. (Da, pretpostavio sam da je to zbog mene, ali i ljudi uvek pretpostavljaju da se sve dešava zbog njih. To nije ništa neobično, zar ne?

Ali već neko vreme verovao sam da je u pitanju bilo nešto drugo.

Usta su joj se malo iskrivila i pogledala je u stranu, preko kamp kućica i šatora. Rekla je: „Pretpostavljam da je bilo očigledno.”

Rekao sam: „Neočigledno.” Bar ne većini ljudi. Imao sam osećaj da su Farai i Tano znali, ali nisu znali šta sa tim da urade.

Slegla je ramenima. „Nije čudo što se osećam bezbednije sa tobom.

Osim toga, lakše je biti sa ljudima koji razumeju šta se dogodilo i kako

je to biti u toj situaciji. A to ste ti i ostatak Istraživačkog tima.” Oklevala je. „Farai i Tano razumeju, ali nisam svom bratu, sestri, Tijagu i ostalima objasnila zašto ne mogu da se jednostavno kao obično oslonim na to da će mi oni pružiti emotivnu podršku u vezi sa ovim.“ Lice joj se smrklo. „Oni ne razumeju kako je to biti pod korporativnom vlašću.“ To sam kapirao. Ljudi u Savezu Održanje nisu morali da se prijavljuju za rad po ugovoru da bi ih poslali u rudnike ili gde već da tamo provedu 80 ili 90 posto svog veka. Postojao je nekakav čudni sistem po kome su svi dobijali hranu, smeštaj, obrazovanje i zdravstvenu zaštitu besplatno, bez obzira koji posao da obavljaju. Imalo je neke veze sa džinovskim kolonijalnim brodom koji ih je doveo ovde i obećanjem prvobitne posade da će trajno brinuti o svima, samo ako se ukrcaju na prokletinju i ne umru na staroj koloniji. (Bilo je zamršeno i, dok sam gledao njihove istorijske drame, morao sam da premotam unapred da preskočim delove o ekonomiji.) Kakogod, ljudima se izgleda sviđalo.

Ali bila je u pravu, ovi ljudi nisu imali predstavu o tome kako je to živeti pod korporativnom vlašću. I zapravo nisu znali kako je to kada si meta korporativnog entiteta koji je želeo da te ubije.

Pustio sam ponovo svoj snimak Mense dok priča sa Tijagom i Farai na zabavi. Mensa je bila oteta sa Port FriKomersa na sastanku za rođake ubijenih članova istraživačkog tima. Možda ju je bučna zabava, na kojoj su ljudi, koji bi joj obično pomogli, bili rastrojeni, samo podsetila na to.

Rekao sam „Moraš da dobiješ medicinsku negu.” „Hoću. Ali moram prvo da obavim neke stvari”, odgovorila je oštrijim glasom. Okrenula se ka meni. „I želim da pođeš na tu istraživačku misiju sa Aradom. Potreban si im. I to je sjajna prilika za tebe.”

Bilo je previše mračno da bi videla izraz na mom licu. Nisam bio siguran koji je to izraz bio, ali verovatno bi se mogao opisati kao „skeptičan”. (Rati kaže da najveći deo vremena tako izgledam.)

Sa tim samouverenim „ima da te ubedim u ovo” tonom planetarnog vođe, dodala je: „A znaš da i Amena i Tijago idu. Osećaću se bolje ako si ti tamo da paziš na njih.”

A-ha. „A ti?”

Zaustila je da kaže da će biti dobro. Dovoljno dobro sam je poznavao da znam da će upravo izgovoriti baš to. Ali onda je počela da okleva. Dron kojim sam posmatrao njeno lice pojačao je uvećanje, a filter za slabo osvetljenje prikazivao je njeno lice crno-belo. Na licu joj je bio napet, gnevan izraz i grizla je donju usnu. Rekla je: „Mrzim kada se osećam ovako slabo. Jednostavno moram da prestanem sa tim. I moram da prestanem da se oslanjam na tebe. Nije fer prema tebi.

Moramo da se razdvojimo kako bih mogla ponovo da... stojim na svojim nogama?

Nisam mislio da greši, ali još uvek nisam navikao da ljudi brinu oko toga što nešto nije fer prema meni. Zvučalo je pomalo i kao onaj deo sa raskidom u ljubavnim scenama u serijama koje sam gledao, preko većine kojih bih najčešće samo preleteo. Rekao sam: „Nisam ja u pitanju, već ti.”

Prasnula je u smeh.

A onda sam je, recimo, ucenio.

__ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __

__ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __

Deo mog problema bilo je to što je Mensa, koja je bila previše iskrena u vezi sa ovim stvarima, kasnije rekla Ameni da me je zamolila da pazim na nju, što je Amena protumačila na neki ljudski način koji je imao veze sa hormonima i koji nisam siguran da sam razumeo. Tijago, koji, nije adolescent i nema opravdanje, protumačio je ovo kao da mu Mensa ne veruje da može da brine o svojoj sestričini.

Pretpostavljam da je Amena u istraživačkom timu zato što je za njeno obrazovanje potrebna praksa iz toga kako da umalo pogineš.

Zbog naše prethodne interakcije, zaista nije želela da baš ja dobijem zadatak da je čuvam.

(Možda sam bio previše ubedljiv u vezi sa potencijalnom metom.

Pošto sam celog života morao da blago ukazujem ljudima da ne rade stvari koje će ih verovatno ubiti, bilo je lepo što mogu bez uvijanja da im kažem da ne budu jebene budale. Ali nisam se kajao zbog toga.)

Amenin pokušaj da zaobiđe Mensu i obrati se Farai i Tano doživeo je spektakularan neuspeh, tokom trosmernog kom poziva koji se pretvorio u četvorosmerni kada je Farai pozvala Mensu da se uključi u raspravu. (Nisam siguran šta se posle toga dogodilo. Čak ni ja nisam želeo to da gledam.)

To se dakle dogodilo pre istraživanja. Sada smo bili ovde, spremni za sledeću veliku katastrofu. (Upozoravam na spojlere.)

3

Pristali smo bez problema našim matičnim brodom, a Arada i ostali prebacili su kontrolu posadi matičnog broda. (Objekat nije bio osposobljen za crvotočinu i u suštini je bio samo velik, nezgrapan laboratorijski modul koji je mogao samostalno da sleti i uzleti.)

Do Održanja su bila potrebna samo četiri standardna dnevna ciklusa kroz crvotočinu i nameravao sam da to vreme iskoristim da završim Potomke sunca. Bila je to dugotrajna istorijska porodična drama, smeštena u rani kolonijalni svet, sa sto trideset šest likova i gotovo isto toliko zapleta.

Gledao sam i ranije porodične drame, ali nikada nisam provodio mnogo vremena sa ljudskim porodicama koje dolaze na Održanje.

(Podaci ukazuju na to da porodične drame imaju manje od 10 procenata sličnosti sa pravim ljudskim porodicama, što me ne iznenađuje, ali mi je i laknulo zbog toga, s obzirom na silna ubistva. U dramama, ne u Mensinoj porodici.)

Dok me je kompanija posedovala i iznajmljivala za istraživanja, moj bezbednosni protokol uključivao je izvlačenje podataka, što je podrazumevalo praćenje i snimanje ljudi svake sekunde tokom trajanja ugovora, što je bilo mučno na više načina. Manje-više na svaki način.

(Sve ono što uključuje seks, telesne tečnosti i praznu priču.) Nikada se neću navići na to da sam u društvu ljudi na relativno ograničenom prostoru i neću moći da zatvorim vrata između sebe i njih, a da ne moram da brinem o tome šta oni rade. Što nije značilo da su me ljudi ostavljali na miru.

Rati je ušao u moju kabinu. Nisam morao da ga pustim unutra, zato sam to uradio. (Znam, još uvek sam se navikavao na to da mi ne smeta

to što je neki čovek želeo da priča sa mnom.) Seo je na sedište na rasklapanje prekoputa mene i rekao: „Tijago će se složiti, videćeš. On samo ne...”

Rati je oklevao da završi rečenicu, pa sam to ja učinio: „... samo mi ne veruje.”

Rati je uzdahnuo. „To je zbog korporacijske propagande o tome da su bezbednosne jedinice opasne. On te ne poznaje. Ne zna kakav si ti zapravo.”

Ovo bi me naljutilo da Rati zaista nije verovao u to. Nikada me nije video izbliza kako ubijam nekoga i voleo bih da tako i ostane. „I nije znao zašto je bilo toliko važno da Mensa bude zaštićena na stanici.” Odmahnuo je rukom, iako ja ništa nisam rekao. „Znam, što više ljudi zna, veće su šanse da se za to sazna na vestima. A zapravo ništa drugo i nismo mogli da uradimo.”

Pošto je Rati otišao, došla je Overse. Kada sam rekao vratima da se otvore, samo je povirila unutra i rekla: „Ne želim da te ometam, samo želim da ti se zahvalim. Ovo je Aradi prvi put da je vođa istraživačkog tima, a ti si joj bio velika podrška i znam da joj je to mnogo značilo i pomoglo njenom samopouzdanju.”

Nisam imao pojma kako na to da reagujem pošto nisam znao šta znači biti nekome velika podrška. Moj posao nije bio da nateram ljude da slušaju Aradu, Održanje nije tako funkcionisalo. Osim toga, to nije bilo problem. Istraživački tim bi povremeno gunđao, ali svako je u razumnoj meri obavio svoj posao. Šanse za pobunu bile su toliko male da su bile izražene negativnim brojem. Nisam čak siguran ni da bi se reč „pobuna” mogla upotrebiti za bilo kakvu situaciju koja bi se mogla dogoditi sa ovim istraživačkim timom; većinu njih morao si da moliš da završe potrebnu obuku iz samoodbrane pre nego što smo krenuli. A ovo je bilo ono što je Održanje zvalo akademskim istraživanjem, pri čemu su prikupljeni podaci odlazili u javnu bazu podataka. (Da je planeta bila u Korporacijskom obodu, bila bi otvorena za istraživanja, ali ovde je niko ni za šta nije želeo.) Odgovorio sam: „Arada me je angažovala po ugovoru.” „Da, a oboje znamo da si još kako u stanju da jasno staviš do znanja

kada misliš da neko ne zna šta radi.” Osmehnula se dronu koji sam koristio da je posmatram. „To je sve.”

Otišla je, a ja sam nekoliko puta preslušao razgovor.

Verovao sam do izvesne mere Aradinom rasuđivanju. Ona i Overse uvek su čvrsto pripadale grupi onih „za koje je najmanje verovatno da će prepustiti bezbednosnu jedinicu pustoj i užasnoj sudbini”, a to je bila grupa koja me je najviše zanimala. Bile su moje klijentkinje, to je sve.

Kao Mensa, kao Rati i Pin-Li i Baradvadž i Volesku (koji je odabrao da se povuče iz aktivnog istraživačkog rada, zbog koga je zaslužio nagradu za najrazumnijeg čoveka) i da, čak i kao Guratin. Samo klijenti. I ako iko ili išta pokuša da ih povredi, iščupao bih mu utrobu.

Kada smo prošli kroz crvotočinu u prostor Održanja, gledao sam ponovo epizode Uspona i pada meseca utočišta, pošto nije bilo vremena da počnem nešto novo pre nego što stignemo do stanice. (Ne smeta mi toliko kada me prekinu, jer već znam priču.) Brinuo sam zbog Mense, da li je sve bilo u redu u mom odsustvu. Nisam baš bio siguran šta bi „u redu” podrazumevalo, ali bio sam spreman da se zadovoljim sa „neubijena”.

Upravo sam završavao ponovno gledanje epizode 137 kada se kroz kom i fid oglasio brodski alarm.

Možda je u pitanju bila samo navigaciona anomalija, na primer neki drugi transporter na pogrešnom mestu. Bili smo u uobičajeno korišćenoj prilaznoj stazi, a Održanje su često posećivali mnogi nekorporacijski transporteri bez bot-pilota koji bi tumarali po njemu pokušavajući da shvate gde se dođavola nalaze, bar sam ja tako protumačio neprekidne pritužbe Lučke uprave kojoj je Mensa protiv volje imala pristup. Pošto na našem matičnom brodu nije bilo botpilota, nisam mogao da dobijam direktna ažuriranja sistema, ali kucnuo sam kom sistem da mi dozvoli da slušam na komandnom mostu. Prepis: Kopilot Mihail: „Došlo je niotkud! Nije bilo ničeg na komu.”

Specijalista Radžprit: „Pristupa doku. Očitavam aktivno oružje.”

Pilot Roa: „To je to, podignite Stanicu i recite im...”

Ponovo Mihail: „Primljeno, ali u blizini nas nema brodova za hitne intervencije...”

E pa, sranje. Otkotrljao sam se sa kreveta, pingovao fid tima i poslao Aradi: Doktorko Arada, približava nam se potencijalno opasan brod.

Moguće je da će uslediti pokušaj ukrcavanja.

Potencijalno... O, ne!, odgovorila je Arada.

Opet?, pitala je Overse.

Ostavio sam ih da se pozabave upitima drugog tima koji su pristizali i otvorio svoj ormarić zapečaćen šifrom. Izvadio sam projektilno oružje, proverio punjenje i probudio svoje uspavane dronove. Svi su istovremeno aktivirali svoje kamere i trebalo mi je nekoliko sekundi da razvrstam i obradim višestruke kanale.

Presvukao sam se iz istraživačke uniforme pre nego što smo ušli u crvotočinu i ponovo obukao odeću koju volim (ljudske radničke cokule, pantalone sa mnogo džepova (dobre za držanje dronova za prikupljanje informacija), majicu s kratkim rukavima i meku duksericu sa kapuljačom, sve u tamnim bojama), jer nisam voleo oznaku, čak ni istraživačku oznaku Održanja, koja je bila samo varijacija na planetarni pečat, a ne korporacijska oznaka. Imao sam zaštitni prsluk Operativnog tima staničnog obezbeđenja, dizajniran da pruži izvesnu zaštitu od nepokretnih sečiva, sporih projektila, vatre, kiselih gasova, slabih energetskih impulsa i slično. Nisam ga nosio jer je a) beskoristan za vatreno oružje koje se obično koristi protiv mene i b) imao je na sebi oznaku. (Znam, moram to da prevaziđem.)

Naterao sam se da ga obučem ispod jakne. Možda će mi biti potrebna svaka pomoć koju mogu da dobijem.

Za to vreme potencijalni neprijatelj je nastavio da se približava.

Pilot Roa davao je javno saopštenje, što je bilo manje-više isto ono što sam već rekao Aradi. Kada sam izašao iz kabine, moji dronovi su se obrušili na mene u zbijenoj formaciji. Trebalo mi je još direktnih informacija iz matičnog broda, pa sam poslao napred jedan dron, koji je prozujao pored mene kada sam krenuo niz hodnik ka prilazu. Imao

sam plan, ali on se uglavnom svodio na „ne dozvoliti neprijateljima da se ukrcaju na brod”, što i nije neki plan, više optimistična izjava o nameri.

Ovo bi moglo da bude stvarno gadno.

Znam, znam, ja sam obezbeđenje, trebalo bi da već imam spreman plan za akciju ukrcavanja. Ali navikao sam da ljudski nadzornik smišlja planove i... Dobro, jeste, nisam se ni trudio jer su šanse da dođe do napada na putu do i od mesta na kome obavljamo misiju bile toliko male da nije bilo svrhe prekidati gledanje medija. Uložio sam sav trud u smišljanje scenarija za napad i odbranu objekta dok smo na planeti. (Od kojih nijedan nisam upotrebio za vreme jedinog pravog napada na objekat, ali, mada je delovalo primamljivo, činilo mi se da je „planiranje unapred je bez veze” pogrešna pouka koju je trebalo da izvučem iz svega ovoga.)

Kako bilo, bezbednosne jedinice su prevožene kao teret na transporterima kompanije, a ja u svojoj arhivi nisam čak imao ni staru proceduralnu dokumentaciju za aktivnosti na brodu.

Kad smo kod toga, moji monitori za uzbunu na komu i fidu nisu hvatali nikakve pokušaje neprijatelja da uspostave kontakt. To je moglo da znači i samo da već znaju da nema bot-pilota da ga napadnu ubojitim softverom ili malverom.

Popeo sam se uz rampu pored salona za posadu, ka kontrolnoj palubi. Moj dron je odzujao napred u matični brod i kroz prolaz do njegovog mosta. Kada su se vrata mosta otvorila da puste Radžpit napolje, uvukao se unutra. Sada sam podesio kameru da prikazuje ekrane senzora koji su lebdeli iznad kontrolnih tabli. Mihail je sedeo u staničnoj stolici, a znojava svetla kosa bila mu je slepljena za čelo. Roa je bio na nogama i šetkao tamo-amo, zamišljeno se mršteći, s jednom rukom na svom fid interfejsu. Podsećalo je na scenu iz neke akcione serije, trenutak pre nego što će se dogoditi nešto drastično.

A onda se dogodilo nešto drastično.

Udarac nije uopšte bio kao kad borbu brodova prikazuju u medijima. Osetio sam nešto što je najviše podsećalo na udar energije.

Došlo je do fluktuacije u gravitaciji, taman toliko da me tresne o

pregradni zid, a svetla na rampi su zatreperila. Iz inženjerske čaure objekta dopirala su automatska upozorenja, a onda su se fid i kom isključili. Požurio sam da uhvatim fid matičnog broda, a onda je ponovo došlo do fluktuacije gravitacije kada se pogon objekta isključio i prešli smo na rezervno napajanje za održavanje života. Moji dronovi su se raštrkali kada je fluktuacija gravitacije poremetila njihov pogon, a onda su se vratili u formaciju.

Na mostu matičnog broda, moj dron je video kada su se Roa i Mihail zaledili, kao da su pauzirani. A onda je Roa rekao: „To je bio udar.”

Dok su prolazili kroz ekrane, Mihail je promuklim glasom rekao: „Na kućištu pogona objekta. Projektil lokator. Napadač ga je sigurno ispalio kada je video kako izlazimo iz crvotočine.”

Joj, sranje. Ozbiljno: joj, sranje.

Moji organski delovi imali su reakciju koja me je podsetila na to koliko sam srećan što nemam sistem za varenje. Nismo odleteli u vazduh u narednih deset sekundi, pa sam se odgurnuo od pregradnog zida i nastavio ka kontrolnoj palubi objekta.

Zakoračio sam kroz vratanca. Bio je to mali prostor u obliku čvorišta, sa stanicama da se na njih prikače laboratorijski moduli i sve ostalo što je objekat morao da uradi dok je stajao na planeti. Overse je bila u pilotskoj kabini, mada je u ovom trenutku matični brod imao kontrolu. Rati se držao za naslon komandne stolice. Obojica su delovala izbezumljeno. Sudeći po onome što je bleskalo sa ekrana, izbezumljeno je bila ispravna reakcija. „Ne mogu da dobijem Rou ni na kom ni na fid”, rekao je Rati. „Sve je isključeno”, saopštila je Overse. „Arada...”, počela je, a onda napravila grimasu setivši se da nema fida, da niko izvan odeljka ne može da je čuje. „Dođavola!”

Rekao sam svom dronu u pilotskoj kabini da uspostavi vezu između Overseinog i Aradinog interfejsa i fida matičnog broda. Rekao sam naglas i u fid: Matični brode, ponovo sam uspostavio privremenu vezu sa interfejsima na kontrolnoj palubi objekta.

Roa je odgovorio: Šta, bezbednosna jedinice? Može li Arada da me

čuje?

Ona nije..., počela je Overse, a onda se Arada pojavila kroz vrata na suprotnoj strani kontrolne palube. Overseino lice iskrivilo se od olakšanja, snažno se ugrizla za usnu i dodala: Evo je. Čujem te, Roa, rekla je Arada, žurno, ali smireno. Stegla je Overse za rame i klimnula glavom Ratiju i meni. Možemo li da odredimo gde napadač namerava da se ukrca?

Na reči „namerava da se ukrca” mojim organskim delovima se ponovo dogodilo nešto užasno. Možda nešto slično onome što je osetio Rati, koji je samo tiho prostenjao.

Sve bi ovo bilo mnogo jednostavnije da nisam brinuo zbog glupih ljudi.

Roin glas je ostao smiren, ali moj dron na mostu matičnog broda video je izraz na njegovom licu kada je rekao: Izgleda da su krenuli ka vratancima na nižem nivou objekta, laboratorijskom nivou. Poslao sam Radžpit tamo.

Rati i Overse prestravljeno su se pogledali, Arada je stisla vilicu i rekla Rou: Razumem.

Pogledala je u mene. „Bezbednosna jedinice, da li bi, molim te, mogao da...?”

Odgovorio sam: „Krećem.”

Povukao sam se nazad u hodnik, rekavši jednom od svojih dronova da ostane na kontrolnoj palubi kao relej. Centralni foaje bio je odmah iza krivine, a iznad njega prilaz matičnom brodu kroz gravitacioni bunar. Bezbednosni protokoli su aktivirali vazdušnu barijeru, koja je dozvoljavala čvrstim predmetima (poput ljudi i bezbednosnih jedinica) da prođu, ali je blokirala protok vazduha, tako da atmosfera nije mogla da pokulja napolje ako pečat bude probijen.

Odatle je vodio još jedan gravitacioni bunar koji je imao merdevine i stepenice, korišćene kada je objekat stajao na nekoj planeti. Pošto nisam morao da brinem zbog fluktuacije energije, mogao sam jednostavno da zakoračim unutra i odlebdim do najnižeg nivoa objekta, ali u ovom trenutku ne bi bilo zgodno da budem smrskan na komade o

pregradni zid, pa sam se umesto toga spustio niz merdevine.

U vazduhu su bili ozon i dim koje prečišćivači nisu mogli da uklone, a svetla su treperila. Preko svog drona na kontrolnoj platformi video sam kada je Arada rekla Ratiju: „Pošto su fid i kom isključeni, moraćemo se prebrojati da vidimo da li su svi tu posle onog udara.” „Da, da, krećem!” Rati je izjurio kroz vrata ka stambenim prostorijama.

Sa dna bunara krenuo sam centralnom rampom i izašao na čvorište kod otvora ka donjem nivou sa laboratorijama. Ovde je dim bio dovoljno gust da sam ga uhvatio preko vizuelnog kanala. Specijalista Radžprit je već bila tamo, pošto se spustila celim putem niz gravitacioni bunar iz matičnog broda. Imala je bajonet – bio ih je par u kompletu za hitnu pomoć na matični brod – spremna da brani otvor od pokušaja ukrcavanja.

Uvek je lepo kad vidiš da je nekom ljudskom biću laknulo što te vidi.

Manje-više smirenim glasom rekla je: „Ne mislim da imamo mnogo vremena.” Upotrebio sam jedan od svojih dronova da je dodam svom fid releju, a ona je prijavila: Roa, doktorko Arada, da li me čujete?

Bezbednosna jedinica je ovde kod komore.

Rekao sam: Kakav nam je status?

Arada je rekla: Overse je delimično aktivirala kom. Kao na znak, sa komova se začuo statički zvuk, a Oversein glas je rekao: „Osoblju objekta, kom i fid ne reaguju, molim vas da se odmah javite u salon za posadu na objektu i sačekate dalje instrukcije.”

Roa je rekao; Bezbednosna jedinice, moram nešto da objavim, možeš li da me prenosiš preko koma objekta?

Naravno, nemam pametnijeg posla. Rekao sam: Samo izvoli.

Preko koma, Roa je rekao: „Transporter koji se približava je pucao na nas i sada pokušava da pristane uz donji nivo objekta. Stanica je poslala naoružan brod, a dva slobodna trgovačka transportera prekinula su pristup stanici i takođe odgovorila, ali oni su svi u najboljem slučaju udaljeni osamdeset četiri minuta. Bezbednosna jedinice, možeš li...”

Dugo je oklevao. „Možeš li da odbiješ pokušaj ukrcavanja dovoljno dugo dok stigne pomoć?”

Svi ljudi na matičnom brodu i objektu su slušali.

Bilo je to nezgodno pitanje. Svodilo se na to koliko je napadača bilo rešeno da se nasilno ukrca na brod i kakvo su oružje imali. (Taj scenario je mogao imati više ishoda, od „mislili smo da je ovo laka meta, hajde da pobegnemo” do toga da Radžprit sa bajonetom u ruci pruža očajnički poslednji otpor nad onim što je preostalo od mog tela.) Ako pošalju grupu za ukrcavanje u skafanderima sa spoljnje strane trupa i uđu kroz jedan od otvora na matičnom brodu uključujući i ovaj... Ali moji klijenti nisu morali to sada da čuju.

Rekao sam preko koma: ,,Da.” Radžpritino grlo pomerilo se kada je progutala pljuvačku i prigušila je svoj fid. Rekla je naglas: „Samo mi reci šta treba da uradim.”

Definitivno ću to uraditi, čim budem znao. Pretpostavljajući najgori mogući scenario (i shodno tome, sklonivši je kako ne bih morao da brinem o spasavanju nekog ljudskog bića dok pokušavam da ubijem/osakatim/odvratim grupu drugih ljudi), za nju je bilo najbolje da zauzme stražarski položaj na ulazu u gravitaciono polje, da kupimo bar malo vremena matičnom brodu. Spremao sam se da joj kažem da to uradi.

Palubom se proneo trzaj, a Radžprit je oborio iznenadni nalet ubrzanja. Udario sam o pregradni zid i kliznuo niz njega, a moji dronovi su se raštrkali. Svetla su ponovo zatreperila, a sistem za održavanje života se isključio pa ponovo uključio.

Joj, ovo ne valja. Moj plan (nazovimo to „planom”) zavisio je od toga da zadržimo napadače dok se naoružani brod za hitne intervencije ili besni trgovci koji mrze napadače ne približe dovoljno da ih zaplaše i oteraju. Ali moj dron na mostu je očitavao ekrane koji su ukazivali na to da je neprijatelj ščepao objekat tegljačima koje transporteri koriste da prikače i odvoje module. Vukao nas je ka sebi, s namerom da nas pričvrsti za svoj trup i odvuče sa sobom u crvotočinu. Sudeći po njihovom izbezumljenom psovanju, Roa i Mihail su se slagali sa mnom.

Uspravio sam se i uhvatio Radžprit za ruku kojom je mlatarala, da joj pomognem da ostane uspravna. Kom objekta ponovo se uključio oglasivši se znakom upozorenja zagušenim statičkim zvukom. Da, sjajno, to nam je sad stvarno od velike pomoći. Član istraživačkog tima, Adžat, dobauljao je u foaje iz hodnika koji je vodio u najniži prostor za odlaganje i laboratoriju objekta. Radžprit mu je rekao: „Penji se na nivo za posadu, brzo!”

Adžat je klimnuo glavom i zaputio se ka hodniku. „Vrata ka laboratorijama 3 i 4 su zaglavljena, ne znam da li je neko zarobljen...” „Prebrojavaju se gore”, rekla je Radžprit, gurajući ih ka prilazu.

Sinula mi je jedna ideja, mada je imala svojih nedostataka. Rekao sam preko fida: Roa, može li matični brod da odbaci objekat?

Sam matični brod je bio samo mali nosač, sa mostom, pogonima i stambenim prostorom za petočlanu posadu, dizajniran uglavnom za to da može da zgrabi i aktivira modul objekta.

Mihail je odgovorio, smireno, ali zadihano: Radi na tome, proverava sliku sa senzora da vidi da li su naše spojnice oslobođene...

Znači već su se setili toga. Bilo je lepo raditi sa pametnim ljudima.

Još samo da ih sačuvam žive.

Veliki deo svoje pažnje usmerio sam na vrata dva metra od mene.

Skenirao sam da proverim da li neko pokušava da ih provali, fizički, ili preko neprijateljevog fida. Pokušao sam i sam da ih probijem kroz fid, ali neprijateljev zid je bio toliko čvrst da nisam mogao da dobijem nikakvo očitavanje sa njega.

Preko mog fid releja, Arada je rekla: Možemo odavde da ga odbacimo daljinski – iz komandnog centra objekta – ako prebaciš kontrolu. Ali moramo da evakuišemo ostatak tima na matični brod.

Rati je dodao: Sada ću da nas prebrojim, ali pošto fid i kom ne reaguju...

Roa se ubacio: Spojnice su oslobođene, možemo da se odbacimo.

Arada je rekla: Roa, da li će moći da nas skeniraju? Ako mogu da vide da smo napustili objekat...

Roa je odgovorio: Možda će moći.

Definitivno će moći. Pre nego što je neko drugi mogao da se ubaci, rekao sam: Možda zapucaju na matični brod kada objekat bude odbačen.

To je bio onaj nedostatak koji sam pominjao. Zavisilo je samo od toga koliko je neprijatelj bio nestrpljiv da dođe do crvotočine sa objektom pre nego što stignu brod za hitne intervencije i trgovci i od toga da li su obični kreteni ili neviđeni kreteni, da li žele objekat ili ljude u objektu, da li se plaše odmazde od strane Održanja ili ih jednostavno nije bilo briga. Članovi istraživačkog tima koji su još uvek pokušavali da pričaju preko relej fida svi su zaćutali.

Roa je rekao: Da, to je... Da, doktorko Arada, nemamo mnogo vremena, da li da se evakuišemo i odbacimo ili...?

Još uvek zvučeći smireno, Arada je rekla: Bezbednosna jedinice, da li se slažeš da treba da se odbacimo?

A da, ja sam bio vođa tima obezbeđenja.

Ako ja/mi grešimo u vezi sa ovim, neprijatelj će zapucati na bespomoćan matični brod i svi ćemo izginuti. Ako ostanemo sa objektom, možda postoji šansa da budemo spaseni. Ako nas neprijatelji ne odvuku u crvotočinu, savladaju me i pobiju sve ljude, ili im ne urade neke druge užasne stvari.

Jeftini obrazovni moduli koje kompanija daje bezbednosnim jedinicama nikada nisu pominjali ovakvu dilemu, tako da nisam imao nikakvu strategiju koju sam mogao da primenim.

Uf, samoopredeljenje je ponekad baš bez veze.

Podsetio sam se da sam oduvek želeo da ljudi slušaju moje savete.

Rekao sam: Odbacite se.

Arada je rekla: Odbacićemo se. Rati, potvrdi koliko vas je i pošalji sve na matični brod. Zvučala je smireno i sigurno. Mnogo više nego Roa. „Napadač nas još uvek vuče ka crvotočini”, objavio je Mihail preko koma, ne zvučeći previše kao neko ko samo što nije počeo da vrišti.

Preko releja, čuo sam kako Rati viče na ljude da požure i dobijao preko drona sporadične slike članova istraživačkog tima kako žure u gravitacioni bunar.

Roa je udahnuo. „Kontrolo objekta, pripremite se za odvajanje.”

Overse je objavila: „Modul objekta će se kroz dva minuta zapečatiti.”

Audio-dron uhvatio je nekog kako se svađa, ali morao sam prioritet da dam Roi, Mihailu i Aradi, koji su svi govorili različitim ljudima da urade različite stvari. Snimak senzor ekrana preko mog drona na mostu počeo je da prikazuje konkretnije detalje. Ta velika drmusava stvar bila je crvotočina. Dve udaljene tačkice (baš, baš udaljene) bile su naši potencijalni spasilački brodovi. Nije bilo tačkice koja je predstavljala neprijatelja, jer je on bio preblizu.

Palubom se pronela još jedna vibracija, ali ova je bila mnogo poznatija. Radžprit je razrogačenih očiju gledala u ekran na otvoru.

Prošaputala je: „Prikačili su se za našu komoru.”

Možda je šaputanje bio iracionalan nagon, ali svakako sam mogao da saosećam sa njom. Rekao sam preko fid releja: Neprijatelj ima prilagođene komore.

Overse je rekla: Rati, potvrdi mi odmah rezultat prebrojavanja. Moj dron u gravitacionom bunaru uhvatio je dvoje zaostalih, Remi i Hanifu, koji su se penjali uz merdevine do gravitacionog bunara, i Ratija, koji je silazio. Pa jebote.

Krenuo sam da kucnem njegov fid, ali uhvatio sam nešto preko audio-veze. Grebalo je, vibriralo kroz spoljašnja vrata. Dobro, ovo se definitivno dešava. Poslao sam na fid: Neprijatelj pokušava da probije vratanca, moguće je da će se uskoro ukrcati.

Roa je rekao: Radžprit, bezbednosna jedinice, izlazite odatle.

Rekao sam Radžprit: „Idi, biću iza tebe.”

Radžprit se povukla ka prilazu hodniku. Ako neprijatelji odluče da se sada ukrcaju, pre nego što uspemo da se zapečatimo i odvojimo, najebali smo.

Kroz svoj audio-dron, čuo sam Ratija kako viče: „Ne, ne!” Glas mu

je bio promukao od besa i straha. Trgao sam se osetivši poriv da dotrčim do njega, ali morao sam da zadržim svoj položaj. Nešto je gore krenulo naopako. Rekao sam preko fida: Doktore Rati, raportirajte.

Od svih mojih ljudi, osim doktorke Mense, Rati me najpažljivije sluša. To verovatno ima neke veze sa onim kada ga je umalo pojela džinovska grabežljiva fauna kada se spremao da zakorači iz skakača da uzme neku opremu. Istovremeno zvučeći i frustrirano i besno i prestravljeno, Rati je rekao: Amena i Kanti nisu tu. Tijago ih traži. Nisu u stambenim prostorijama ni u gornjim laboratorijama, mora da su negde na nižem nivou.

E pa, sranje.

Preko svojih dronova imao sam zvuk i sliku prilaza matičnom brodu, tako da sam video kada je eksplodirao. (Ne, ne fizički eksplodirao. Emotivno eksplodirao.) Kad ljudi viču i mašu rukama i rade druge beskorisne stvari.

Znate, nisam se ni ja baš sjajno provodio.

Rekao sam Radžprit: „Idi do prilaza gravitacionom bunaru”, i krenuo niz hodnik ka laboratorijama i skladištu uzoraka, gde je Adžat pokušala da kaže Radžprit za zaglavljena vrata. Naredio sam dronu da ostane blizu vrata, kako bih dobio upozorenje ako išta prođe kroz njih.

Podelio sam ostatak formacije, poslavši dve trećine uz prilaz da zauzme stražarski položaj sa Radžprit i rekavši ostatku da pođu sa mnom.

Smireno sam rekao preko fida: Primljeno, naći ću ih. SRANJE. Napravio sam glupu grešku. Pristup fidu u objektu je bio prekinut, osim ako vaš interfejs nije bio u dometu jednog od mojih dronova, tako da je veza mogla da bude preneta na matični brod, a kom je bio nepovezan i nepouzdan. Mi, ja i ljudi, previše smo se navikli na fid, zbog čega je bilo nemoguće izgubiti nekoga i ostaviti ga. Sa aktivnim fidom, čak i ako si bio u nesvesti, tvoj položaj je mogao da se utvrdi uz pomoć interfejsa.

Arada je rekla preko fida: Čekamo te, bezbednosna jedinice.

Arada, idi na matični brod, poslao sam nazad.

Bilo je neverovatno koliko se brzo naše obično mirno povlačenje

pretvorilo u katastrofu. Moja formacija dronova okupila se oko Radžprit, koja je zabrinuto čekala na dnu gravitacionog bunara. Posada matičnog broda i članovi istraživačkog tima okupili su se na vrhu, stiskajući ručno oružje koje jedva da su znali kako da koriste. Nadao sam se samo da niko neće slučajno upucati sebe ili nekog drugog.

Kucnuo sam svoj relej-dron i video Aradu, Overse, Ratija i Tijaga, sranje, kako čekaju kod čvorišta na prilazu objektu. Arada je razgovarala sa Room preko fida i pokušavala da Overse, koja se opirala, gurne u gravitacioni bunar. Zaustio sam da im kažem – ne znam šta sam hteo da im kažem, ali uključivalo bi reči: „Jebote, ne mogu da obavljam svoj posao ako me niko od vas ne sluša”, ali onda je ometanje zagušilo vezu i izgubio sam sve svoje dronove u matičnom brodu.

Stigao sam do vrata koja su vodila u laboratoriju 3, koja su bila zaglavljena i delimično odškrinuta, samo nekoliko centimetara od palube. Spustio sam se na pod i usmerio svoj sken ispod vrata, ali nisam mogao da uhvatim ništa što bi ukazivalo na ljudsko telo, živo ili mrtvo.

Ali audio-dron uhvatio je prigušeni ljudski glas koji je dopirao dalje niz hodnik.

Uspravio sam se i pojurio iza krivine i da, to su sigurno bila vrata koja je Adžat videla. Pregradni zid je bio iskrivljen duž vrha zapečaćenog dela, a tabla sa mehanizmom za ručno otvaranje bila je razneta prilikom udara energije. Plastični delovi su bili istopljeni, a sa vrata se cedila pena za gašenje požara kada se aktivirao automatski sistem za uzbunjivanje. Sistemi objekta u ovom delu bili su sigurno oboreni ili isključeni, a vanredni izveštaj nije nikada stigao do kontrolne platforme. Moj audio je uhvatio prigušeni glas iz blokiranog odeljka, ali bio je previše tih za ljudsko uho.

Prvi nagon bio mi je da raznesem vrata. Srećom, moj drugi nagon bio je da zgrabim ručno otvaranje i povučem. Nije popustilo, ali osetio sam da je pečat slomljen. Bar su neke od brava koje su ih držale zatvorenim bile deaktivirane. Što znači da je neko unutra već aktivirao ručno otvaranje, ali nešto je bilo zaglavljeno. Trgao sam i otvorio tablu i našao zgužvan metal koji je pritiskao mehanizam za otvaranje.

Zadigao sam rukav, podesio energetsko oružje u svojoj desnoj ruci na najniže podešavanje i progoreo metal. Vrata su zaklepetala kada su se

oslobodila i polako sam ih i otvorio.

Uhvatio sam Kanti kada je skočila napred. „Nisu htela da se otvore”, prodahtala je. Šake su joj je bile krvave jer je stiskala alat kakav se na istraživanjima koristio za odlamanje uzoraka stena. Unutra je struja bila isključena, jedina svetlost dopirala je od lampi za slučaj nužde postavljenih duž zidova, a posvuda su bili razbacani oprema i kutije sa uzorcima. Amena je bila na drugom kraju odeljka, a noga joj je bila pribijena ispod laboratorijske klupe koja je pala kada se pregradni zid srušio. Bila je svesna i upinjala se da se oslobodi.

Moj dron na vratima pokazao je da oko komore trepću svetla za upozorenje. Jao. Izvukao sam Kanti u hodnik i uzeo joj alat. „Ulazi u gravitacioni bunar, odmah.” Preko onoga što je ostalo od fida rekao sam Radžprit: Šaljem ti Kanti.

Kanti je oklevala, razrogačenih i zacakljenih očiju. Iz posekotine iznad linije kose curila joj je krv. Iza mene, Amena se prodrala: „Kanti, kreći!”

Kanti se odmakla i izbezumljeno potrčala niz hodnik, odgurujući se od pregradnog zida. Zavukao sam se u odeljak i prišao Ameni. Niz lice su joj se slivale suze, a nos joj je curio onako odvratno, kao kada je ljudsko biće veoma uzrujano. Udarila je o laboratorijsku radnu klupu. „Evo, evo, nismo mogli da je izvadimo!”

Opipao sam pažljivo ispod nje, gde joj je noseći podupirač pribio nogu. Nije bilo krvi, ali sigurno je bolelo. Napipao sam tragove na metalu od alata koji je Kanti stiskala. Postavila ga je na pravo mesto, ali nije imala oslonac potreban da podigne podupirač. Zavukao sam ponovo alat i naslonio se na njega. Moji dronovi su dočekali Kanti na kraju hodnika i formirali oko nje zaštitnu formaciju, dok je delom posrtala, delom trčala kroz foaje ka gravitacionom bunaru.

Podupirač se savio i Amena je pokušala da se izmigolji, bolno jauknuvši. Rekao sam: „Samo polako”, uspevši da zvučim kao da imamo sve vreme ovog sveta. (A nismo ga imali.) Moj dron na vratancima preneo je očitavanja o skoku energije na vazdušnoj komori, gde je nešto pokušavalo da poništi sigurnosni pečat.

U prilaznom kanalu, Radžprit je zgrabila Kanti i penjala se sa njom uz gravitacioni bunar, a obe su bile okružene formacijom mojih dronova. Amena se još malo izmigoljila, lecnuvši se, a onda je posegla za mojom mišicom i rekla: „Samo baš snažno povuci!”

Uhvatio sam je za mišicu i povukao, a ona se izvukla ispod klupe.

Ustao sam, povukao je sa sobom i podigao je jednom rukom. Izgubio sam kontakt sa Radžprit, ali moji dronovi su potvrdili da više nije u gravitacionom bunaru. Rekao sam Ameni: „Drži se”, i potrčao niz hodnik.

Nisam išao ni približno najvećom brzinom; bilo je previše krhotina, a hodnik je bio preuzak i zakrivljen.

Stigao sam gotovo do kraja hodnika, baš kada su vrata uz silovit prasak odletela u vazduh. Hodnik je ispunio miris istopljenog metala i ozona. Moj dron na vratima poslao mi je sliku magličastog dima i kretanja unutar komore. Moram da odlučim u deliću sekunde – mogu li da protrčim kroz foaje, pored provaljenih vrata, uz rampu do gravitacionog bunara i popnem se u matični brod kako bismo mogli da zatvorimo vrata i odvojimo se pre nego što neprijatelji provale unutra?

Ovaj, možda?

A onda se moj kanal od drona na vratima izgubio u iznenadnom prasku energije. Napravio sam nečujni korak unazad, pa još jedan, trudeći se da mi pokreti budu glatki i spori. Pokrenuo sam brzu analizu poslednjih informacija koje je dron preneo. Preko fida sam poslao: Vrata su probijena, neprijatelji su se ukrcali, odmah se zapečatite i odbacite.

Nisam uhvatio nikakvu potvrdu i nisam bio siguran da li je prošlo ili ne.

Amena je ćutala, ukrućeno se pribivši uz mene, a srce joj je udaralo.

Skrenuo sam za okuku u hodniku i zakoračio kroz prva otvorena vrata.

Spustio sam je i nečujno izgovorio: „Bez buke.” Klimnula je glavom, uhvatila se za zaštitnu ogradu vrata da ostane na nogama i pogledala me razrogačenih očiju. Želeo sam da upotrebim svoje dronove da je pogledam, ali mada je to mene smirivalo, nju bi uznemirilo. Ako želim da je odavde izvučem živu, biće važno da ostane mirna i da ispravno

komunicira. Namestio sam na lice izraz za koji sam se nadao da će delovati ohrabrujuće, a onda ga zamenio dubokom usredsređenošću i zapiljio se u pregradni zid. Analiza slike je bila završena, pa sam je pregledao. Dron je uhvatio na senzoru tračak nečega što je emitovalo energiju i lebdelo oko dva metra iznad palube. Uključio sam Amenin interfejs u svoj relej i rekao: Zatvori vrata, Arada, odmah. Imaju dronove.

Amena je zadržala dah i ugrizla se za usnu, ali nije ništa rekla.

Još uvek nije bilo potvrde. Nisam znao da li mogu da me čuju, da li su se već odbacili, šta se dođavola gore događa. Do sada smo sigurno već bili blizu crvotočini.

(Zvuči kao da sam bio smiren, ali nisam imao pojma šta ću dođavola da uradim.)

Osetio sam statički zvuk fida kroz zatiljak, a onda Overse kako kaže: Bezbednosna jedinice, bezbednosna jedinice, možeš li da me čuješ? Odbacili smo objekat od matičnog broda i nalazimo se u sigurnosnoj čauri, spremamo se za lansiranje. Možeš li da dođeš do skafandera u donjoj sekundarnoj komori? Matični brod može da te uhvati u njihov vučni zrak.

Umalo sam naglas rekao: „Zašto su u jebenoj sigurnosnoj čauri, a ne u matičnom brodu?”, ali uspeo sam da se obuzdam. Amena me je gledala sa neohrabrujućom mešavinom straha i ogorčenja. To sa skafanderima... nije uopšte bilo loša ideja.

Primljeno, idemo po skafandere, rekao sam Overse. Ako je stigla potvrda, nisam je čuo.

Ispružio sam ruku, a Amena me je zgrabila za jaknu. Podigao sam je i poslao polovinu dronova napred da izvide našu putanju. Još uvek nije bilo nikakvog znaka neprijateljskog kretanja.

Izašao sam u hodnik i krenuo od glavnog foajea do čvorišta ka inženjerskoj čauri. Izgledalo je gore nego hodnik do laboratorije. Svetla su bila prigušena do nivoa za slučaj nužde, a paluba se savila.

Srećom, nismo morali da idemo daleko, samo pravo kroz čauru.

Moj audio je uhvatio neko lupanje i struganje – možda dronove uljeza

koji pokušavaju negde da se probiju kroz vrata.

Stigli smo do prilaza vazdušnoj komori inženjerskog odeljenja, a svetlo markera za slučaj nužde pokazivalo je na ormarić sa skafanderima.

Ovi su bili drugačiji model od onog koji sam ranije koristio, skuplji i u njih ste mogli da zakoračite i povučete ih naviše uz pomoć napajanja samog skafandera. Spustio sam Amenu, a ona je brzo vezala kosu i na jednoj nozi uskočila u skafander. Naredio sam svom dronu da sleti na mene i da se primiri i već obukao svoj skafander kada je ona počela da pričvršćuje svoj šlem. Nešto je zavibriralo duboko u palubi; da li se to lansira sigurnosna čaura? Mojim organskim delovima ovo nije prijalo.

Ako je to bila sigurnosna čaura, mislim da su previše čekali. Ljudsko kretanje mi se često čini previše sporim zbog brzine moje obrade, ali nisam mislio da je sada to slučaj.

Skafanderi su imali i sigurne fid veze, tako da sam mogao da proverim da li Amenin radi i da li se pravilno zatvara i da pristupim njegovim kontrolama. Nemoj da koristiš svoj kom, rekao sam joj preko sigurnog fida. Možda skeniraju da provere ima li ikakve aktivnosti, a bilo mi je lakše da zamaskiram naš fid nego kom.

Razumem, odgovorila je. Glas joj je preko fida bio nervozan, ali ne uspaničen. Skafander je pridržavao njenu povređenu nogu, omogućavajući joj da stoji uspravno. Spremna sam.

Rekao sam njenom skafanderu da me prati i otvorio vazdušnu komoru.

4

Odlazak u svemir u skafanderu nije bio nešto što sam radio pre nego što sam hakovao svoj modul za upravljanje.

(Jedan od razloga bilo je to što je uvek u ugovoru postojalo ograničenje udaljenosti. Tako da, ako se ti, bezbednosna jedinica, udaljiš više od, recimo, sto metara od svojih klijenata, tvoj centralni sistem ti uz pomoć modula za upravljanje sprži mozak i nervni sistem.

To ne znači da ti klijent neće narediti da uradiš nešto čime ćeš prekršiti ograničenje udaljenosti, to samo znači da će morati da plati odštetu kompaniji za uništavanje njihove imovine.)

Skafanderi koje sam od tada koristio imali su tako dobre module sa instrukcijama da je bilo gotovo kao da imaš bot-pilota. Ni ovaj nije bilo izuzetak, a bio je i dovoljno nov da ne zaudara kao prljave čarape.

(Dobro, verovatno bi trebalo da pomenem da mi je 99,9 ljudskih delova fizički odvratno. Takođe, nisam naročito oduševljen ni sopstvenim ljudskim delovima.)

Izašao sam prvi iz vazdušne komore, vukući Amenu za sobom i odveo nas duž trupa objekta. Jedna od prvih stvari koju sam otkrio u vezi sa svemirom je da je dosadan kad nema lepih planeta ili stanica ili nečega da se gleda. U ovom svemiru nije bilo planeta, ali nije bio dosadan.

Skafander je mogao da skenira i projektuje slike, ali nije mi bio potreban kada se nešto ogromno pomerilo ispod nas. (Naznačio sam to kao „ispod” jer je bilo u smeru u kome su moja stopala trenutno bila okrenuta.) Bio je to matični brod, koji je polako padao i udaljavao se.

Neprijatelj je bio iznad nas, pričvršćen za objekat, velika zastrašujuća mrlja na skenu odela.

Kucnuo sam fid matičnog broda i bez ometanja umirućeg objekta, oni su me čuli. Roa je žurno rekao: Vidimo te. Šaljem koordinate, a Mihail će te uvući zrakom.

Sačuvao sam predviđenu putanju, a onda rekao: Gde je Overse?

Prijavila je da je u sigurnosnoj ćauri objekta sa ostalim članovima istraživačkog tima.

Roa je rekao: Primljeno, upravo stupamo sa njima u kontakt.

Stupaju sa njima u kontakt? Ako je sigurnosna čaura lansirana, sada bi trebalo da je na matičnom brodu. Ali ja tu ništa nisam mogao, morao sam prvo da Amenu prebacim na matični brod.

Amena je rekla: Šta to znači? Da li su Overse i svi ostali dobro?

Spremao sam se da aktiviram sistem za manevrisanje na skafanderu, kada je sken uhvatio udar energije. Mehanizam za projektovanje slika na mom skafanderu se ugasio, a ploča na šlemu se zamračila, zaštitivši mi oči od bleska. (Nije mi bila potrebna zaštita, ali skafander to nije znao.)

Amena je iznenađeno kriknula. Fid vezu je zagušio statički zvuk, a onda je Mihail rekao: Promašaj, ponavljam, napadač je ispalio i promašio.

Radžpritin je tišim glasom rekla: Da li gađaju sigurnosnu čauru?

Ostalo se izgubilo u statičkom šumu. Naredio sam svom odelu da otvori vizir i okrenuo se kako bih mogao da vidim neprijatelja. Ne znam zašto – moje odelo nije opskrbljeno oružjem. Želeo sam samo da to što nas juri vidim kao nešto više od mrlje na senzoru. To je bilo gotovo jednako glupo kao neke od stvari koje sam video da ljudi rade.

Video sam velik tamni trup, od koga se odbijalo udaljeno primarno svetlo sa Održanja. Od njega i dalje nije ništa dolazilo, ni fid, ni kom, ni signal, tako da je podsećao na džinovski nepokretni objekat.

(Džinovski nepokretni objekat koji nas vuče ka crvotočini.) Sistem za snimanje na skafanderu se ponovo uključio da ubaci senzorne podatke i da mi precizniji prikaz, tako da se neprijatelj ukazao kao delom tamno obličje, delom shematski prikaz. Bilo je čudno, s obzirom na to da je konfiguracija izgledala baš kao...

Skenovi na skafanderu pronašli su registarsku oznaku utisnutu u trup broda i preneli mi je. Prepoznao sam je. Nisam morao čak ni da pretražim svoju arhivu. Prepoznao sam je sa rasporeda ukrcavanja na stanici na koju sam stigao nakon odlaska sa Port FriKomers. „To je...” To je KIT, umalo sam kao neka budala rekao preko fida.

Bilo je toliko neočekivano i toliko čudno, da mi je pala pouzdanost performanse i izgubio sam cirkulaciju u organskim delovima. I ne mislim čudno = dosadno kršenje pravila, već čudno = jezivo, kao u Dalekim zvezdanim putevima, zaplet sa ukletom stanicom sa duhovima i kretanje kroz vreme.

Ili čudno kao da me je ponovo izdalo pamćenje, mešajući arhivirano sećanje sa trenutnim podacima.

Bila je to zastrašujuća pomisao.

To je šta?, pitala je Amena, a onda je brod – neprijatelj – KIT ponovo zapucao.

Skafander ga je ovog puta uhvatio kao blesak na mom skeneru.

Promašio je toliko da sam pomislio da je sigurno bio usmeren na brod za hitne intervencije, ali on je bio toliko daleko da nisam video zašto je uopšte pokušavao. Izvukao sam podatke koje je odelo sakupilo o prvom pucnju i video da je i on promašio.

Na našem fidu, Roa je rekao: Ponovo promašaj! Nema oštećenja.

Mihail je rekao: Vektor je bio skroz pomeren, ne mislim čak da je...

Možda pucanj upozorenja.

Možda me sećanje ipak nije prevarilo.

Rekao sam: Matični brode, da li si još uvek spreman da nas uhvatiš?

Roa je rekao: Mihaile, da li ste...? Da, da, bezbednosna jedinice, krećite, spremni smo!

Putanja koju je Mihail poslao bila je još uvek dobra, samo nam je trebalo malo više vremena da stignemo. Upotrebivši Amenino i svoje odelo, lansirao sam nas sa trupa objekta.

Dvadeset sekundi kasnije nešto je zgrabilo moje odelo i cimnulo ga.

Bilo je prilično nežno i ne bi uopšte delovalo kao katastrofa da nije bilo

alarma na uzbunu mog odela i Mihaila koji je izbezumljeno psovao preko fida matičnog broda.

Brod – neprijatelj – KIT držao nas je u vučnom zraku i vukao nas ka svom trupu. Bio sam okrenut na suprotnu stranu i moje odelo mi je davalo pogled preko senzora. Vukao nas je ka velikoj komori sa leve strane trupa, a ja nisam mogao ništa da učinim u vezi sa tim. Video sam da je KIT-ov laboratorijski modul na svom mestu, što je značilo da nije funkcionisao kao teretni transporter, već kao istraživačko vozilo.

Piskavim uzrujanim glasom, Amena je rekla: Imaju objekat, šta žele od nas?

Rekao sam: Ne znam.

Ništa ne znam.

Dok nas je zrak vukao u veliku vazdušnu komoru, Roa je vikao preko fida: Ubrzava, ka crvotočini! Gubimo ga..., kada su se vrata zatvorila.

Fid matičnog broda je oboren. Pokušao sam da se ponovo povežem, ali sam udario u zid čvrst kao... Ne znam, ali bio je čvrst.

Nisam ranije bio u ovoj komori, ali delovala je čisto i održavano, što se poklapalo sa mojim sećanjima. Kada bih mogao da verujem svojim sećanjima. Kada bi ovo bilo stvarno.

Zaista je trebalo da obavim dijagnostiku, ali nije bilo vremena.

Komora se otvorila, vazduh je pokuljao unutra i vrata su se polako otvorila. Delovalo je još kako stvarno, a sken mog skafandera poklapao se sa onim što sam video/skenirao. Nije bio fida, ni kom aktivnosti. Širok hodnik iza komore bio je prazan, svetla podešena na srednju jačinu, a plave trake na pregradnim zidovima služile su samo kao dekoracija. U prozirnom ormariću ugrađenom u pregradni zid stajao je niz praznih skafandera, neaktivnih i spremnih za hitne slučajeve.

Hodnik je bio tih, prazan preko vizuelnog, sken i audio-kanala.

Svetla su blesnula jače kada smo prošli, što je bilo tipično za brodove sa posadom, koji prilagođavaju osvetljenje na osnovu toga šta ljudi rade i na zahtev. Moje odelo očitalo je da je sistem za ventilaciju pun, što

znači da je bio normalan za ljude i augmentovane ljude. Kada je KIT funkcionisao kao teretni transporter bez posade, držao je održavanje života na minimumu, mada ga je za mene pojačao.

Postojalo je previše načina na koje je mogao da nas ubije uz pomoć vazdušne komore, tako da sam zakoračio preko pečata u hodnik.

Povukao sam Amenin skafander sa sobom da budem siguran da neće biti prilike da nas razdvoje. Komora se zatvorila iza nas.

Preko koma naših skafandera, Amena je rekla: „Gde je posada?

Zašto su ovo uradili? Šta žele od nas?” A onda, tišim glasom: „Molim te, pričaj sa mnom.”

Bio sam oštećen i halucinirao, ali još uvek sam imao klijenta. Ako sam imao kvar na memoriji, morao sam da joj kažem. Poželeo sam da je ona Mensa, ili bilo koje ljudsko biće kome sam verovao da će mi pomoći. Čak bi i Guratin bio bolji u ovoj situaciji. Ako bih joj rekao da indikacije ukazuju na to da imam nekakvu bizarnu havariju na memoriji, nikada mi ne bi verovala da ću je iz ovoga izvući živu. Samo, može li da mi veruje kada ni sam nisam mogao da odredim da li je ono što vidim/skeniram stvarno ili ne?

A ako je ovo stvarno KIT, gde je onda, dođavola?

Poslao sam ping koji kao da je odjeknuo u praznom fidu. Kao da je džinovsko prisustvo koje bi trebalo da bude tu jednostavno bilo odsutno, kao da je srce broda bilo prazno.

Amena je sve teže disala zbog panike i ja sam morao nešto da kažem. Ono što sam izgovorio bilo je prilično blizu istine: „Mislim da prepoznajem ovaj brod, ali on ne bi trebalo da bude ovde.”

Kada sam to izgovorio naglas, nije više delovalo toliko kao kvar memorije, koliko kao nešto što se zapravo dešava.

Amena je šmrknula i rekla: „Koji... koji je to brod?”

A onda mi je sinula genijalna ideja, koje je trebalo ranije da se setim. Rekao sam: „Šta piše na oznakama na onim skafanderima?”

Mensa i većina ostalih bi odmah shvatili da nešto nije u redu; nikada od klijenata nisam tražio informacije, ako sam to mogao da izbegnem.

(Iz mnogo razloga, ali negde pri vrhu bio je dobro poznati samoubilački

nedostatak pažnje za detalje svojstven ljudima.) Amena je prišla prozirnom ormariću. Unutra su se videla dva niza skafandera, jedan iznad drugog, tako da bi, ako bi jedan skafander bio izvađen iz svog slota, drugi kliznuo da ga zameni. Oznake su ubacivale lokalizovane prenose u fid na više jezika, koje su interfejsi i naši skafanderi mogli da čitaju čak i dok je KIT-ov fid bio nedostupan, na isti način na koji funkcionišu i marker boje. Amena je naglas rekla: „Perihelion.

Pansistemski univerzitet Mihire i Nju Tajdlenda.”

To su bile KIT-ove oznaka i registracija. Dakle, dobra vest je da nemam nekakav slom memorije ili sistema, ovo je stvarno KIT. Loša vest je: Koji kurac?

Poslao sam još jedan ping.

Amena se okrenula ka meni. „Ovo je sigurno ukraden istraživački brod.” Glas joj je bio odlučniji, manje zadihan od panike. „Pretpostavljam da su ga napadači naoružali.” „Već je bio naoružan.” Pomislio sam: On je moj prijatelj. Pomogao mi je zato što je želeo, zato što je mogao. Nisam mogao da kažem ništa od toga. Nisam nikome rekao za KIT-a. „To je brod za obuku i istraživanje dubokog svemira, sa posadom i putnicima. Između misija, putuje kao teretni brod sa bot-pilotom, ali Održanje nije na njegovoj ruti.” „Brod za istraživanje i obuku”, ponovila je Amena. „Ako su napadači imali ovoliko veliki brod sa oružjem, šta ćemo im mi? Možda su mislili’da na brodu imamo nešto vredno? Ili tek tako iz čista mira napadaju istraživačke brodove? Mrze istraživanje?”

Bila je sarkastična, ali znao sam za napadače koji su radili ovakve stvari iz gotovo jednako glupih razloga. Ali ovo nije bio trag sećanja/halucinacija, što znači da je ovo i dalje bila statistički malo verovatna slučajnost, što je bilo... statistički malo verovatno. „Čekaj, ti znaš ovaj brod”, sumnjičavo je rekla. Verovatno je i ona pomislila koliko je to statistički malo verovatno. „Da li si mu nešto uradio? Da li je ovde zato što juri tebe?” „Naravno da ne.” To je bila apsolutna laž, jer je KIT sigurno ovamo

došao jureći mene, mada znajući to, nisam bio išta manje zbunjen. Nije kao da je KIT-ova posada došla ovamo da se osveti jer je ubilačka bezbednosna jedinica... Čekaj, da li su došli ovamo da se osvete? Nisam povredio KIT-a niti bilo šta na brodu, ako se ne računa to što sam koristio energiju i resurse, što je KIT izbrisao iz svojih logova.

To mi se činilo kao čudan razlog da zbog toga pucaš u nenaoružan istraživački brod. Mislim, mogli su jednostavno da pošalju Mensi fakturu.

Osim ako neko nije uspeo da se ukrca nakon što sam ja otišao i uradio nešto KIT-u i za to okrivio mene.

Postojao je jedan veliki problem sa tim scenarijem, ne, čekaj, dva problema: 1) ukrcavanje bez KIT-ove saradnje i 2) uraditi nešto KIT-u a da ne budeš nasilno ubijen. (Znao sam četrdeset sedam načina na koje je KIT mogao da ubije čoveka, augmentovanog čoveka ili bota uljeza, a jedini razlog zašto ih nisam znao više je to što mi je postalo dosadno i prestao sam da ih brojim.)

I gde je, dođavola, KIT? Gde su njegov fid, njegovi dronovi, njegov kom, njegovi ljudi? Zašto ne odgovara na moje pingove?

Nisam zaboravio da sam u džepu ispod rebara imao zavučen jedan od KIT-ovih komova. (Dobro, jesam zaboravio do pre tri minuta i četrdeset sedam sekundi, ali nije mi sve do sada trebalo da pristupim toj informaciji.) Kom je bio deaktiviran i neaktivan otkako sam ostavio KIT-a na tranzitnom prstenu RaviHajral. Da je KIT želeo da me pozove, mogao je da ga upotrebi čim smo bili u dometu. Ali to je bilo pod pretpostavkom da je KIT još uvek imao kontrolu nad sobom. Da li nešto drugo – bot, čovek ili augmentovani čovek – kontroliše KIT-ovo telobrod?

Počeo sam da paničim. Nisam želeo da KIT bude povređen, a bilo šta što može da povredi KIT-a, moglo bi da uništi mene i Amenu.

Ovo nije bilo ni od kakve pomoći. Počeću od pretpostavke da je KIT još uvek ovde, netaknut, ali pod nekakvom prisilom o kojoj nisam imao vremena da špekulišem, ali ću ipak spekulisati.

Da li je KIT mogao da upotrebi deaktivirani kom da me prati nakon

što je naš istraživački brod stigao kroz crvotočinu? Da, verovatno. Ali zašto? Zašto bi došao u prostor Održanja zbog mnom? KIT je mnogo voleo svoju posadu. Uradio bi sve da im pomogne.

Uključujući i to da me izda? Da li nešto prisiljava KIT-a da radi ovo? Da li je želeo objekat, ili je to bila kolateralna šteta? Čim je držao mene i Amenu u svom vučnom zraku, povećao je ubrzanje ka crvotočini. Sada smo sigurno bili u crvotočini i udaljavali se od Održanja. Brodovi za hitne intervencije neće moći da nas prate.

To je bar značilo da će Overse i ko god da je sa njom u sigurnosnoj čauri moći da pokupi matični brod.

Morao sam da se ratosiljam svog skafandera. Kretanje u njima pod gravitacijom bilo je nezgrapno i, ako nisam bio pažljiv, mogli su da budu hakovani, a nisam bio siguran koliku će zaštitu skafander pružiti Ameni od projektila ili drugog oružja. Trenutno ne bi bilo pametno izaći napolje, a sloboda kretanja je bila važnija.

Zapovedio sam skafanderu da otvori svoj šlem i oslobodio svoje dronove. Rekao sam dvojici da zauzmu stražarski položaj na ulazu u hodnik i poslao ostale da oprezno prođu kroz brod... kroz KIT-a. Zatim sam otvorio svoj skafander i iskoračio iz njega. Amena je rekla: „Da li je to pametno?”

Sada mi stvarno nije trebalo da me jedna adolescentkinja preispituje. „Imaš li neki drugi predlog?” „Pretpostavljam da ne možemo ostati u njima zauvek”, promrmljala je i otvorila svoj skafander.

Sačekao sam da izađe iz njega. Malo se tresla i preznojavala i štedela povređenu nogu. Morao sam da dođem do neke ambulante. Šta god da se ovde događa, bilo bi lakše izboriti se sa tim da Amena nije povređena.

Krenuo sam ka hodniku, pokazavši Ameni da ostane iza mene. Moj sken još uvek nije hvatao ništa osim pozadinskog ometanja od strane KIT-ovih sistema. Moji dronovi su videli prazne hodnike, zatvorena vrata. Usmerio sam ih ka kontrolnoj palubi, konkretno ka prostoru za okupljanje posade ispod mosta. Neko je sigurno bio tamo, bot, čovek ili

augmentovani čovek. Ovog puta sam pingovao kom sistem.

Kom broda se oglasio, automatski odgovor. Amena se trgla na taj zvuk. Snizivši glas, rekao sam joj: „To sam bio ja.” „Zašto?” Uspela je ovo da prošapće tako da zvuči vrlo odlučno. A onda je napravila ogorčenu grimasu. „Dobro. Pretpostavljam da znaju da smo ovde, s obzirom na to da su nas kidnapovali.”

Za sada moji dronovi nisu uočili nikakvu posadu. Nije bilo odgovora na kom i krenuo sam ka hodniku. Nisam bio siguran šta ću da uradim. Možda da se popnem na KIT-ov most i udaram po štitu preko njegovog kontrolnog jezgra?

Ovo je bio jedan od hodnika kojima sam špartao radeći na svom pretvaram-se-da-sam-čovek kodu, kada je KIT kritikovao moj nastup.

Možda sam zbog toga bio manje oprezan. Zbog toga i zbog činjenice da su moji dronovi prošli ovuda samo nekoliko sekundi ranije. Kada sam zakoračio u hodnik, nešto se pomerilo u mom perifernom vidu.

Eto zašto imamo dronove. Nažalost, šta god to bilo, moj dron stražar nije registrovao njegovo prisustvo. Nisam ga video dok se nije pomerilo, a onda je bilo kasno.

Pogođen sam postrance u glavu i tresnuo o pregradni zid.

Katastrofalan pad pouzdanosti performanse.

Isključivanje.

Restartovanje.

Ležao sam na gomili na palubi, a slomljen fragment nečega grebao me je o obraz. Znao sam da sam prinudno isključen. (Stalno mi nedostaje moj oklop, ali posebno u ovakvim trenucima.)

Potrebni su mi organski delovi u mojoj glavi, ali oni mnogo bolje apsorbuju šok unutra, nego u ljudskoj glavi. Možete udariti bezbednosnu jedinicu toliko jako da nam pouzdanost performanse padne toliko brzo da aktivira privremeno isključivanje. (Ključna reč je: privremeno.) Ali to zapravo nije dobra ideja. Ne ako želiš da zadržiš unutrašnje organe u svom telu, umesto da budu razmazani po pregradnim zidovima tvog ukradenog transportera.

Aha, znači krećemo.

Moji dronovi su se primirili, a sistemi još uvek nisu bili na mreži da mogu da im pristupim. Moj audio se ponovo uključio i uhvatio sam zvuk koji je dopirao niz hodnik. Glas, Amenin glas, previše tih da bih razabrao šta kaže. Kucnuo sam kanal za svoj relej-dron fid: bila je to pasivna veza i još uvek je prenosila.

U Ameninom glasu osećalo se lažno junačenje: „Napravio si veliku grešku. Na nekoliko minuta odavde su naoružani brodovi. Stići će ovde...” „O, dete, mi smo u tranzitnom mostu. Niko te više nikada neće pronaći.” Glas (Neidentifikovani jedan) bio je bezbrižan, vragolast, sa odjekom koji je stvarao zastareli sistem prevođenja pre fida. „A sad nam pričaj o oružju.”

Amenino junačenje zamenio je bes. „Naš istraživački objekat nije bio naoružan. Da jeste, bili biste razneti u komade.” (Napomena ljudima i augmentovanim ljudima: niko ne voli da mu se obraćaju pokroviteljski.)

Neidentifikovanog jedan ovo kao da je još više zabavljalo. „Bolje bi bilo za tebe da imate oružje za koje su nam rekli, ili ću ti na tvoje lepe oči izvaditi rebra jedno po jedno.”

Sačuvao sam ovo da ga upotrebim kasnije. Izgleda da se Neidentifikovani jedan prilično potrudio da što bolje sroči ovu pretnju, bilo bi šteta da to ne iskusi iz prve ruke.

Još jedan glas (Neidentifikovani dva) rekao je: „Mrzim laganje, svi ovi stvorovi lažu.” Zvučao je gotovo identično kao Neidentifikovani jedan, samo što je bio malo dublji.

Amena je rekla: „Ne lažem, ne znam o čemu pričate.” U njenom glasu se osetilo malo straha. Mislim da je počela da shvata da ne priča sa inteligencijom koja je otvorena za racionalnu raspravu.

Neidentifikovani jedan je rekao: „Ti lažeš, on laže, svi lažu. Nemoj misliti da ne znamo.”

Ogorčena, Amena je rekla: „Ja tu ništa ne mogu.”

Ostali moji delovi prijavljivali su da funkcionišu, a pouzdanost moje performanse je rasla. Privremeno isključivanje izbacilo je veliki

deo toksina stresa koji su izlučili moji organski delovi i zapravo sam se osećao bolje. Sken je pokazao da su fragmenti ispod mog obraza od komponenti zaštićenih kućištem koje se očitavalo kao stelt materijal.

Pogodio me je dron, možda isti tip čiju sam sliku uhvatio u objektu pre evakuacije. Pogodio me je toliko snažno da se raspao na komade.

Nijedan od KIT-ovih dronova – bar od onih koje mi je dozvolio da vidim – nije imao stelt konstrukciju. Možda mi je prinudno restartovanje definitivno pomoglo, jer sam budala što se ovoga nisam ranije setio. Ako je bilo dronova koji su primali naređenja, sigurno je u KIT-u postojao neki aktivni fid, samo ne na standardnim kanalima.

Kada su mi se noge i stopala ponovo uključili i kada sam polako ustao, podesio sam prijemnike da skeniraju celo područje i otkriju ima li ikakvih aktivnosti.

Moje projektilno oružje ležalo je na palubi u komadima, kao da je neko upotrebio nekakvo oruđe da ga rasturi. Shematski prikaz KITovog unutrašnjeg rasporeda koji sam sačuvao dobro mi je došao dok sam mapirao smer iz koga dopire Amenin glas. Niz ovaj zavojiti hodnik, do poprečnog hodnika, pa do salona za posadu. Kretao sam se nečujno.

Dok sam stigao do prve krivine u hodniku, našao sam njihov fid za kontrolu dronova. Nalazio se na šifrovanom kanalu, poput vojnog fida.

Pametno, samo što je njihova šifra bila prastara, bar sa stanovišta botova, ako ne i ljudi. Moje poslednje ažuriranje zaštićenog razbijača šifre garantne kompanije u čijem sam vlasništvu nekada bio, bio je 8700+ sati zastareo, ali provalio je njihovu šifru dok si trepnuo.

Njihov fid je bio gotovo prazan, nisam čuo nikakve glasove, samo komande dronovima. Ako je njihova šifra bila zastarela, možda su i njihovi dron kodovi bili zastareli. Izvukao sam najstariju verziju fajlova sa šiframa za dronove i počeo da ih proučavam. Moji dronovi su još uvek bili u stanju pripravnosti dok sam ponovo uspostavljao svoje kanale i veze, ali trenutno su bili gotovo beskorisni, pošto ih je stelt materijal sprečavao da skeniraju neprijateljske dronove.

Vrata ka salonu, gde sam detektovao Amenin glas, bila su otvorena, a u delimično osvetljen hodnik padalo je jače svetlo. Mislio sam da

sačekam dok se ne vratim na bar 90 procenata pouzdanosti performanse, ali čuo sam Amenu kako kaže: „Nema oružja, ovo je pogrešan brod.” U njenom glasu se jasnije čuo strah i istog trena sam se stvorio u sobi.

(Kontrola impulsa; trebalo bi da napišem kod o tome.)

Odeljak je bio velik, sa postavljenim kaučima i sedištima uz poprečne zidove, nekoliko niskih stolova dizajniranih tako da se sklope u palubu i različitim trenutno neaktivnim ekranima, koji su lebdeli iznad njih. Unutra je bio jedan klijent: Amena, pribijena uz suprotni zid, raščupana i razrogačenih očiju, ali bez vidljivih novih oštećenja. Dve potencijalne mete/moguće žrtve: obe saterane ka udaljenom kraju odeljka, iza Amene. Imali su vidljive modrice i šokirane/prestravljene izraze na licu. Obe žrtve nosile su crvene i smeđe uniforme, izgužvane i pocepane, sa korporacijskim oznakama. Još jedna anomalija, pošto je uniforma KIT-ove posade bila tamnoplava.

Dve mete bile su okrenute ka Ameni i žrtvama: verovatno augmentovani ljudi; rezultat skena negativan.

Obe mete okrenule su se ka meni. Ličile su na visoke, mršave augmentovane ljude, tamnosive kože. (Povreda, bolest? Ili neuobičajena augmentacija/kozmetička izmena na koži?) Obe su nosile uska zaštitna odela i delimične šlemove koji su ostavljali iznenađujuć (iznenađujuće glup) deo lica go. Uske ljudske crte lica, tamne obrve, upadljive na glatkoj sivoj koži. Obe su se smešile bezbojnim usnama.

Jedan (Neidentifikovani jedan = Meta jedan) optužujući, rekao je onom drugom: „Rekao si da je ovaj mrtav.” Nisu bili baš identični.

Meta jedan je bila malo viša i imala je šira ramena. „Jadničko jeste bio mrtav”, odgovorio je Neidentifikovani dva = Meta dva i nasmejao se.

Jadničko. Mislim da mi je upravo u jedom od organskih delova pukao kapilar.

Tri drona lebdela su iza meta, čiji se model nije poklapao ni sa čim u mojoj arhivi. Bili su okrugli, obima moje glave, sa prorezima za kamere i oružjem skrivenim uprkos njihovoj veličini. Stelt materijal

ometao mi je sken, ali ne slikom u organskom delu mog mozga. Davao mi je nekakvu neugodnu dvostruku sliku, gde je moj sken insistirao da postoje lebdeće anomalije koje se nisu pojavljivale na mojoj kameri, ali imao sam jasnu sliku u svojoj privremenoj memoriji, koju je slalo moje organsko nervno tkivo.

Znao sam da dronovi meta nisu spori, ali delovali su nezgrapno.

Bile su mi potrebne informacije pre nego što nešto preduzmem. Rekao sam: „Šta ste uradili KIT-u?”

To nije bila informacija koja mi je bila potrebna. Ali to je bila informacija koju sam želeo.

Meta jedan nakrivila je upitno glavu i pokazala oštre zube. Još jedna moguća kozmetička modifikacija ili genetsko odstupanje. Meta jedan je rekla: „Bulazniš, jadničko.”

Gotovo istim tonom, Meta dva je rekla: „Ovi stvorovi izgleda nemaju kontrolu nad svojom vokalizacijom.”

Bio sam svestan toga da me Amena gleda razrogačenih očiju, pokrivši usta obema rukama. Žrtve jedan i dva, još uvek iza nje, zbunjeno su blenule u mene.

Razjasnio sam: „Ovaj transporter. Šta ste uradili sa bot-pilotom?”

KIT je bio toliko više od bot-pilota, ali nisam imao reč za to što je on bio.

Meta dva je uzdahnula i prekrstila ruke, kao da sam postavio glupo pitanje. Meta jedan mi se zlobno iscerila. Nije znala ko sam, šta sam, možda nije znala ni ko je KIT, ali znala je da mi je stalo i da će uživati u sledećem što će izgovoriti: „Izbrisali smo ga, naravno.”

Osetio sam kako mi se lice promenilo. Mišići su se ukrutili i to ne od udarca koji sam dobio. Još uvek ne znam najbolje da kontrolišem izraze lica i nisam imao predstavu kako izgledam. Iza šaka, Amena je prošaputala: „Joj, sranje.” „O, ova deluje “besno”, rekla je Meta jedan.

Meta dva je rekla: „Baš dosadno. Besna, pa uplašena, pa mrtva.

Dosadno, dosadno, dosadno.”

Meta jedan je počela: „Sada pripadate nama, svi vi. Evo šta će se

dogoditi. Reći ćete nam...”

Zgrabio sam Metu jedan za lice. To nije bio baš najbolji strateški napad, ali je bio najbrži način da ga ućutkam. Upotrebivši njegovo lice kao ručku, bacio sam ga postrance o kauč ugrađen uz pregradni zid.

Dron Mete jedan zaleteo mi se u glavu. Bio je brz, ali ovog puta sam bio spreman. Izmakao sam se u stranu, a kada je stao i okrenuo se da ponovo krene na mene, zabio sam kroz njega pesnicu. Tresnuo sam njim o vrata kako bih, dok sam se okretao, slomio ostatke sa svoje šake.

U tom trenutku, Meta dva je pogledala u preostala dva drona mete, očigledno se pitajući zašto nisu reagovali.

To što sam konstrukt, dobra je stvar jer mogu da imam dramatičan emotivni slom dok istovremeno obavljam pozadinsku pretragu da nađem komande za dronove. Pronašao sam pravu komandu i dobio ping od dronova meta baš kada me je Meta jedan nazvala dosadnim. (Divne li ironije.) Poslao sam naredbu da se isključe i uz glasan tresak spustili su se na palubu.

Na sivom licu Druge mete pojavilo se iznenađenje, a potom gnev.

Bilo je pomalo smešno. Ovo je bio trenutak kada bih se, da sam čovek (fuj), možda nasmejao. Odlučio sam da se povedem za svojim prvim nagonom i umesto toga ubijem boga u neprijateljskim drkadžijama.

Rekao sam metama: „Mrtav, pa uplašen, pa mrtav. Da li je to pravi redosled?” Žrtva jedan je prošaputala: „O, božanstvo, to je...”

Meta jedan, koja je mlatarala na kauču, posegla je za nečim što je očigledno bilo oružje, prikačeno za oklop na njegovoj butini. Bacio sam se napred i zgrabio ga za zglob šake pre nego što je mogao da zgrabi oružje. Ispostavilo se da je ovo bio trik, jer me je udario slobodnom šakom o rame i osetio sam ubod bola od energetskog oružja.

Meta jedan mi se celim licem iscerila.

Projektili su boleli, ali energetsko oružje me je samo razjarilo.

Zdrobio sam zglob koji sam držao i iskrenuo ga, uhvatio ruku energetskim oružjem i slomio je. (Ruku. Oružje, teška, cevasta naprava duga oko deset centimetara, palo je uz zveket na palubu.)

Meta jedan je kriknula, delom gnevno, delom u neverici, zbog čega nisam bio ništa manje besan. Meta dva je, moram reći, sasvim neprimerenim samopouzdanjem uskočila i gurnula mi još jedno energetsko oružje u grudi.

Kretao sam se toliko brzo da sam kasnije morao ponovo da pustim snimak kako bih analizirao svoju performansu. Odgurnuo sam Metu jedan i zabio lakat Meti dva u lice. Istrgao sam energetsko oružje Meti jedan iz ruke, zajedno sa nekoliko prstiju, zabio joj oružje u grudi (nije imalo oštar kraj, ali poslužilo je) i probio veliku rupu. Zatim sam upotrebio oružje, i veliku rupu, da podignem Metu dva i tresnem njom o gornji pregradni zid. Tri puta. Na sve strane su se razleteli tečnost i komadići.

Prijalo je. Mislim da ću to uraditi ponovo.

Ali previše sam oklevao, što je Meti jedan dalo vremena da se uskobelja na noge i pojuri ka vratima.

Hteo sam da krenem za njom, ali onda sam čuo Amenu kako mi dovikuje: „Bezbednosna jedinice, gledaj!”

Pogledao sam. Na palubi, dva preostala drona mete bleštali su nezgrapno postavljenim svetlima; ponovo su se uključivali. Poslao sam naređenje da se isključe, ali šifra više nije radila. Zgazio sam prvi čizmom, a onda uhvatio drugi dok se podizao. Tresnuo sam ga o stolicu, slučajno pritom pogodivši ekran. Dve žrtve su uzrujana vikale na Amenu i morao sam da premotam unazad svoj audio kako bih razumeo. Žrtva jedan zgrabila je Amenu za mišicu i rekla: „Moraš da pođeš sa nama! Moramo da pobegnemo, da pokušamo da se sakrijemo!” Iz ove blizine, mada KIT-ov primarni fid još uvek nije radio, mogao sam da pokupim nešto informacija sa njenog interfejsa. (Fid ime: Eletra, pol: ženski, i identifikacija zaposlenog korporacije po imenu BarišEstranca.) Žrtva dva (Fid ime: Ras, pol: muški, i još jedna identifikacija zaposlenog Bariš-Estrance.) „Brzo, pre nego što pošalju još dronova!”

Pogledao je u mene. Bio mi je poznat taj pogled. „Sa tvojom bezbednosnom jedinicom imamo šanse.”

Amena se okrenula ka meni. „Trebalo bi da pođemo sa njima.”

Već sam svojim primirenim dronovima poslao komandu da se restartuju. Nije im bilo teško da prate Metu jedan, pošto je bila ranjena i vrištala dok je iz nje isticala tečnost. (Znate, ako ne želite da budete ručno rasporeni sopstvenim energetskim oružjem, onda možda ne bi trebalo da ubijate istraživačke transportere i da se zamerate odmetnutim bezbednosnim jedinicama.)

Rekao sam Ameni: „Moram nešto da završim.” „Ima previše dronova”, insistirala je Eletra. Gledala je čas u Amenu, čas u mene. Nije bila sigurna koga treba da ubedi. „Moraš da pođeš sa nama!”

Amena je zakoračila ka meni, lecnuvši se kada se oslonila na povređenu nogu. „Da li su u pravu? Možeš li da odrediš da li dronovi idu na nas?”

Meta jedan utrčala je kroz vrata koja su vodila u deo za okupljanje posade ispod mosta.

Prostor za posadu, u kome sam provodio najveći deo vremena sa KIT-om, gde smo gledali Skakače kroz svetove. Moji dronovi uhvatili su snimak još jednog neprijatelja koji je već bio tamo (označenog kao Meta tri) kako stoji na stepenicama koje su vodile gore na kontrolnu palubu. Vrata koja su vodila u prostor za posadu počela su da se spuštaju. Osam mojih dronova uspelo je da stigne do vrata na vreme da se provuku ispod pre nego što su se ova zatvorila.

Ljudi nisu pogrešili u vezi sa dronovima metama, koji nisu odgovarali na moje komande. (Što je značilo da je negde postojao vrlo motivisan kontrolni sistem koji se probio kroz brzo sigurnosno ažuriranje.) Još uvek sam imao pristup fidu meta, a sudeći po šifrovanoj komunikaciji, neko je govorio dronovima metama da urade nešto. Što je vrlo verovatno uključivalo to da se sjate na naš položaj i ubiju nas.

Rekao sam: „Verovatno.”

Amena je nestrpljivo odmahnula rukama. „Hajdemo onda!”

Pokušao sam da isključim kontrolni fid dronova meta. To je neke zbunilo, ali ostali su izgleda još uvek primali naređenja. Očigledno su

postojali delovi njegovog sistema kojima nisam mogao da pristupim.

Raditi unutar njega bilo je kao da pokušavam da rukujem projektilnim oružjem, a neko mi je razneo polovinu prstiju. Svi podaci morali su da budu prebačeni u druge formate, ništa nije bilo u redu, prava gnjavaža.

Kako bih preuzeo punu kontrolu nad njim, moraću da počnem od početka, uz pomoć testa prodornosti.

Ogorčen, Ras je rekao: „Samo mu izdaj neko naređenje!”

Amena je prasnula: „On ne prima naređenja!” Želeo sam da uradim ovo izbliza, ali to nije bila opcija. Osam dronova koji su sada bili u kontrolnoj palubi zajedno sa Metama jedan i tri, bili su u stanju pripravnost uz sam pod, u pozicijama za osmatranje.

Meta jedan se dahćući srušila uz postavljenu staničnu stolicu, a obe povređene ruke beskorisno su joj visile. Meta tri spustila se na neaktivan ekran i aktivirala ga pokretom ruke. Bilo je čudno videti čoveka, ili šta god oni bili, kako to radi ručno. Još uvek nisu postavili svoj nestandardni šifrovani fid da pristupe KIT-ovim sistemima.

Meta tri rekla je preko brodskog koma: „Uljeze, begunce, rasporite ih kao...”

Prevodilac je zašištao kod poslednjih nekoliko reči, tako da pretpostavljam da nikada neću znati kako bih bio rasporen. Izvukao sam jedan dron iz grupe od osam da posmatra, a ostalima dao njihova uputstva. Uz zaštitno odelo i delimične šlemove, morao sam da ciljam na izloženo lice.

Meta tri imala je vremena da zakrklja, a Meta jedan je dahtavo vrisnula. Moje veze preko sedam dronova jedna po jedna su se ugasile.

Dron osam je nastavio da snima, šaljući mi snimak tela koja su se bespomoćno trzala, a onda se konačno opružila na palubi dok je iz njih curilo. „Ali to je bezbednosna jedinica...”, pobunio se Ras. Eletra, na čijem licu se video sve veći očaj, poslušala je objavu preko koma i njen nagli završetak. „Moramo da idemo!”

Amena je othramala još jedan korak. Zgrabila me je za mišicu i prostrelila me pogledom. „Slušaj me!”

Pogledao sam dole u nju i namerno uhvatio njen pogled, jer je sada imala svu moju pažnju, a poslednja osoba/meta kojoj je to uspelo još uvek se slivala niz pregradni zid iza mene. Bila je previše zaokupljena sobom, ili previše hrabra da shvati da to što radi nije pametno. Stisnula je vilicu i rekla: „Moramo da idemo sa njima. Odmah.”

Nežno sam sklonio njenu malu šaku sa svoje jakne i rekao: „Da me više nikada nisi dotakla.”

Amena je žmirnula i stisnula usne, a onda se okrenula ka Eletri i Rasu. „Idemo.”

Eletra je zakoračila ka vratima. „Ovuda...”

Ras je rekao: „Da li će taj stvor da sluša...?”

Zakoračio sam pored Eletre i izašao kroz vrata, taman na vreme da uhvatim dronove mete koji me je čekao tamo. Tresnuo sam njim o pregradni zid i otresao ostatke sa šaka. Prateći KIT-ov shematski prikaz, rekao sam: „Ovuda.”

Krenuli su za mnom.

5

Pozvao sam većinu svojih dronova napred da zauzmu izviđačke pozicije i pokriju položaje iza nas. Išao sam dužim putem ka ambulanti.

Prigušena svetla u hodniku blesnula su kada smo prošli, automatski refleks. Za čoveka, to bi bilo kao da vidi kako se leš trza. KIT nije bio tu, nije bilo ni traga od njegovih dronova, ali neke od njegovih nižih funkcija bile su aktivne, a kod je funkcionisao čak i bez inteligencije da ga kontroliše.

Nekakav sistem uljez, verovatno bot-pilot, izmenio je sigurnosnu šifru za dronove mete. I verovatno je vodio naš brod kroz crvotočinu.

Transporteri jednostavno ne mogu to da rade na autopilotu, bar ako je verovati Skakačima kroz svetove i svim ostalim serijama o brodovima koje sam gledao. Koje je KIT želeo da gleda.

Naznačio sam uljeza kao kontrolni sistem meta.

Nadao sam se da dovoljno oseća da ga boli kada ga ubijem.

Do tada sam imao mnogo posla. A slika tela Meta jedan i tri u KITovom besprekornom kontrolnom prostoru koja su se pušila zauzimala je previše prostora za obradu.

Imao sam još nekoliko dronova izviđača u hodnicima nedaleko od kontrolnog prostora i rekao sam im da počnu da mapiraju svaki pokret ili neobičnu aktivnost i ucrtaju ih na moju kopiju KIT-ovog shematskog prikaza. Morao sam da nađem način kako da unapred detektujem dronove mete.

Dron (označen kao: Izviđač dva), smešten na plafonu foajea ispred prostora za posadu, uhvatio je aktivnost. Još meta sjatilo se na foaje i pokušalo da otvori vrata, ali Meta tri je očigledno upotrebila ručnu kontrolu za hitne slučajeve da ih zapečati iznutra. Nove mete –

nazvaćemo ih četiri, pet i šest – petljale su oko komandi, ali izgleda da nisu znale kako da ih otpečate. A šta god da se dešavalo sa njihovim čudnim fidom i kontrolnim sistemom meta, izgleda da nisu pomoću njega mogli da pristupe KIT-ovim sistemima.

KIT je bio mrtav.

Poželeo sam da stanem i naslonim glavu na pregradni zid, ali nije bilo vremena.

Iza mene, moji dronovi su videli Eletru, koja je obavila ruku oko Ameninog struka i pomagala joj da hoda. I Ras je hramao, pokušavajući da istovremeno gleda iza nas i drži mene na oku. Sve troje su ili drhtali ili se preznojavali, verovatno od šoka.

Da. Ljudi i njihove potrebe. Mensino mlado ljudsko biće i dvoje novih ljudi koji su očigledno bili povređeni.

Ubibote, saberi se. „Da li znate koliko je meta na brodu?”, pitao sam. „Meta?”, ponovio je Ras. „Misli na sive ljude”, rekla je Amena, stisnuvši zube kada se oslonila na povređenu nogu. „Ja sam videla pet, ali nisam sigurna da li je to sve”, rekla je Eletra. „Bar pet”, složio se Ras. „Imali su dosta onih botova, dronova, šta god da su. Trebalo bi da pokušamo da stignemo do inženjerskog modula. Reci svojoj bezbednosnoj jedinici...” „On me ne sluša, rekla sam ti”, ogorčeno je rekla Amena.

Već sam identifikovao ukupno šest meta, od kojih su tri još uvek bile aktivne (uključujući i izmrcvarene mrtve), tako da su informacije kojima su ljudi raspolagali bile beskorisne. (Nije ni čudo.) Postavio sam ispred nas dronove izviđače u zbijenoj formaciji i poslao ih napred sa funkcijama skeniranja podešenim do maksimuma.

Izviđač dva pokazao mi je da su mete četiri, pet i šest prestale da bezuspešno petljaju oko vrata. Žurno su podešavale svoja zaštitna odela, a klizne ploče podesile su njihove šlemove tako da im pokriju cele glave. U tome je bio problem. Sedam dronova da ubiju dve mete je

bilo previše (Mada je jedna meta već bila ranjena. Da kažemo, sedam da ubiju jednu i po metu.) posebno kada sam imao ograničen broj dronova. Nisam imao pouzdane informacije o tome koliko im je oklop dobro skretao dronove, a ako pokušam da to saznam, možda protraćim još jedan odred.

Trebali su mi dronovi kao rani sistem upozorenja za dronove mete, koji bi uz kontrolni sistem meta mogli predstavljati mnogo veću pretnju od ljigavih meta. Osim toga, tri moja drona koji su izviđali u glavnom odeljku nedaleko od KIT-ove kontrolnog prostora nestali su u poslednjih devedeset sedam sekundi, što znači da su naišli na skrivene dronove mete. Gubio sam svoje oči u ostatku broda, što nije bila baš idealna situacija. Zapravo, bilo je bez veze. Čak je i moj modul za procenu opasnosti tako mislio, a znao sam koliko njegovo mišljenje vredi.

Stigli smo do vrata koja su vodila u deo za stanovanje i zakoračio sam u stranu da pustim ljude da prođu, a onda pritisnuo mehanizam za ručno zatvaranje. Vrata su se zatvorila, povukao sam tablu, a onda upotrebio energetsko oružje u svojoj desnoj ruci da istopim nekoliko ključnih komponenti.

Evo šta se dešavalo iza mene: „Zašto to radi?”, pitao je Ras Amenu.

Tupo ga je pogledala, a onda rekla: „Bezbednosna jedinice, zašto to radiš?”

Provera KIT-ovog shematskog prikaza omogućila mi je da odaberem nekoliko pristupnih tačaka. Mogao bih da zatvorim deo za stanovanje – u kome su se nalazile stambene prostorije, ambulanta, kuhinja, učionice i salon za posadu – od ostatka broda, tako što bih zapečatio još dvoje vrata. To nije bio najbolji izbor, ali u ovom trenutku je bilo neizvodljivo pokušati da se pređe do inženjerskog ili laboratorijskog modula, a ljudi će ovde imati potrebne zalihe. Kladio sam se da dronovi mete nemaju nastavke na rukama da poprave vrata.

Same mete bi mogle, ali bio sam upozoren i imao sam vremena da tamo stignem prvi. (A mete bi mogle da dođu do nas kroz spoljašnja vrata, ali morale bi da iznesu skafander preko trupa broda dok smo u

crvotočini, a po onome što sam video u medijima za zabavu, to je bila loša ideja.) „Pokušavam da stvorim bezbednu zonu.”

Amena se okrenula Rasu i rekla: „Pokušava da stvori bezbednu zonu.”

Dok je on gledao čas u nju, čas u mene, obišao sam ga i krenuo niz hodnik. A onda su tri drona u mojoj izviđačkoj formaciji iščezla kod čvorišta hodnika ispred. Bacio sam se napred, otkotrljao u čvorište i energetskim oružjem u levoj ruci pogodio dva drona mete koji su tamo čekali. Jedan je pao na palubu, a drugi zadrhtao u vazduhu. Ustao sam i smrskao ga o pregradni zid.

Moj dron Izviđač dva u foajeu kontrolnog prostora snimio je mete kako ponovo udaraju o zapečaćena vrata. Da li su mislile da smo mi – ili neko – unutra? Nisu koristili prevodioce dok su međusobno komunicirali i nisam razumeo šta pričaju.

Naredio sam svojim dronovima u zbijenoj formaciji da nastave niz hodnik ka ambulanti i uvere se da je bezbedno. Rekao sam ljudima: „Požurite.” Niko od njih se nije pobunio i brzo su hramali za mnom.”

Niz dva hodnika, jedno skretanje i bili smo tamo. Platforma medsistema bila je tiha i isključena, a hirurški sistem sklopljen u plafon i nije bilo ni traga od medicinskih dronova. Bilo je čudno (ne loše čudno, samo čudno) videti ponovo ovo mesto. Ovde je KIT uneo izmene u moju konfiguraciju, da mi pomogne da prođem kao čovek, ovde je spasao moju klijentkinju Tapan.

Uf, emocije.

Proverio sam prostor, skenirajući odeljak za toalet i tuširanje, mrtvačnicu i ostale zatvorene prostore da se uverim da nema dronova meta, meta ili nekih drugih još nepoznatih neprijatelja koji vrebaju u zasedi. Ljudi su stajali na sredini sobe i zabrinuto me gledali.

Kada sam završio sa proverom, rekao sam im: „Ostanite ovde.”

Ostavio sam jedan dron da održava moj fid relej sa Amenom i izašao, zatvorivši vrata za sobom.

Poslao sam napred svoje dronove u zbijenoj formaciji i potrčao za njima, uputivši se ka vratancima na suprotnom kraju modula. Ako su

mete prokljuvite šta radim, ovo su bila najbliža vrata ka foajeu kontrolnog prostora gde su još uvek bile okupljene.

Kada sam stigao do vrata koja je trebalo da zapečatim, usudio sam se da pogledam niz kratak hodnik modula koji je vodio u sledeći odeljak. Moje organsko nervno tkivo uhvatilo je pokret i pritisnuo sam mehanizam na vratima da ih zatvorim. Zapečatio sam ručne komande, ostavio dron da stražari i krenuo ka poslednjim vratima.

U ambulanti, ljudi su još uvek bili zbijeni zajedno. Eletra je prošaputala: „Možete li da vidite šta radi?”

Amena je rekla: „Zapečaćuje vrata, kao što je i rekao da će uraditi.”

Ras je delovao frustrirano i nestrpljivo, ali se nije pobunio.

Treća vrata vodila su do priključnog odeljka, koji je predstavljao sekundarni prelaz do inženjerskog modula. Ova vrata su već bila zatvorena i zapečaćena, ali sam ipak istopio ručnu komandu. Izgubio sam sve osim četiri dron izviđača u ostatku broda: jedan (Izviđač jedan) još uvek je bio zaključan u kontrolnom prostoru za okupljanje sa dve mrtve mete. Izviđač dva bio je u plafonu foajea i posmatrao mete okupljene oko zapečaćenih vrata, a tri i četiri su se zavukli ispod nosećih konstrukcija u obližnjim hodnicima.

Krenuo sam nazad ka ambulanti, pustivši da se moja preostala zbijena formacija dronova još malo raširi. Delovi mog tela boleli su toliko da sam morao da snizim senzore za bol.

Kod hodnika ambulante, podelio sam svoje dronove na dva odreda i postavio ih na suprotnim krajevima prilaza. Morao sam da proverim da li je ovaj deo bezbedan i uverim se da nas nisam zarobio ovde sa nečim, ali prvo sam želeo da saznam neke stvari.

Kada sam kročio unutra, Ras je rekao: „Šta se događa?” Pogledao je u Amenu, još uvek ne znajući kome da se obrati. „Jesmo li sigurni ovde?”

Znao sam veličinu uobičajene KIT-ove posade; samo komandna posada imala je osam članova, uz instruktore i studente koji su se rotirali. Nakon kratke pretrage, znao sam da nema nikakve naznake da je neko nedavno lečen u ambulanti i da u hladnjači nema mrtvih ljudi.

Što je bilo dobro, samo što su tela mogla da budu izbačena u svemir.

Znao sam šta bi KIT mislio o tome.

Rekao sam: „Gde je posada ovog broda?”

Ras je ponovo pogledao u Amenu, koja se namrštila i rekla mi: „Mislila sam da su oni posada.” „Ne”, rekla je Eletra. I ona je delovala zbunjeno. „Naš brod je bio Bariš-Estranca transporter.”

Amena se okrenula ka Rasu i Eletri. „Pa gde je onda posada ovog broda?”

Ras je ljutito odmahnuo glavom. „Slušaj, vidim da si mlada.

Pretpostavljam da je ovoj bezbednosnoj jedinici naređeno da te štiti, ali...”

Amena je prezrivo frknula. „Čak mu se i ne sviđam.”

Priznajem, trenutno sam bio umoran od celog koncepta ljudi, ali to nije bilo fer jer se prvo ja njoj nisam sviđao. „Ako mu kažeš da prima naređenja od nas”, pokušao je ponovo Ras, „ovo će biti mnogo lakše.”

Eletra je klimnula glavom. „Tako je najbolje. Čini se kao da ne znaš kako da kontrolišeš...”

Amena je ogorčeno odmahnula rukama. „Vidi, to nije...”

Vidim da moram da uspostavim neke operativne parametre.

Prešao sam sobu, zgrabio Rasa za jaknu od uniforme i tresnuo ga o platformu ambulante. Rekao sam: „Odgovori na moje pitanje.”

Iza mene, Eletra se trgla i odmakla. Amena je rekla: „Bezbednosna jedinice! Moja majka će se naljutiti ako ga povrediš!”

O, znači igramo na tu taktiku, je li? Rekao sam: „Ti očigledno ne znaš šta tvoja majka zapravo misli o korporativcima.”

Elektra je izbezumljeno rekla: „Ne znamo gde je posada! Rase, reci mu da ne znamo.”

Ras je procedio: „Ne znamo!”

Rekao sam: „Da li je to istina ili priča koju pokušavate da prodate?”

„To je istina”, uspeo je da izgovori Ras. „Ne znamo šta se sa njima dogodilo.” „Stvarno ne znamo”, dodala je Eletra, dovoljno odlučno da bude ubedljivo. „Nismo videli nikog drugog otkako smo dovedeni na brod.

Samo... one ljude.”

Pustio sam Rasa i on je pobegao od mene do Eletre, na suprotnom kraju sobe. Na licu su mu se videli užas i neverica. „Ne budi toliko zao”, prosiktala mi je Amena.

Snizio sam glas tako da sam zvučao sasvim normalno, kao da nisam nimalo uzrujan: „Pokušavam da vas održim u životu.” „Cenim to, ali...” Začkiljila je u mene. „Baš loše izgledaš. Jesi li siguran da si dobro? Onaj dron te je baš jako udario.”

Da. Pa, sad u vezi sa tim ne mogu ništa da uradim. Rekao sam: „Moraš da se pobrineš za svoju nogu. Ali nemoj da aktiviraš medsistem.

Kontrolisao ga je...” Na gotovo deset sekundi sam zaboravio. „Botpilot. Bio je kompromitovan pre nego što je... uništen, inače bi on sam pobio uljeze. Nešto još uvek upravlja brodom i vodi nas kroz crvotočinu i šta god to bilo, možda kontroliše medsistem.”

Amena je zabrinuto pogledala u tihu medicinsku platformu. Kao i Ras i Eletra. Amena je rekla: „Nisam znala da bot-piloti mogu da ubiju ljude.” „Oni su gotovo jednako opasni kao ljudi.” Znam, od svih diskusija koje sam sada mogao da započnem, ova je bila u top pet najglupavije besmislenih.

Amena me je zbunjeno prostrelila pogledom, ali je rekla: „Dobro, znači nema medsistema. Ovde negde sigurno ima nekih ručnih medicinskih zaliha.” „Upotrebi jedan od kompleta za prvu pomoć iz onog ormarića.

Moram da završim sa izviđanjem ovog dela.” Kucnuo sam naš privatni relej i dodao: Ostaviću ti nekoliko dronova. Izdvojio sam odred od osam dronova iz formacije i rekao im da ostanu sa njom.

Razrogačila je oči, oklevajući. Tri sekunde nisam razumeo zašto.

Nije se uplašila kada sam zgrabio Rasa, više je delovala iznervirano. A

onda sam shvatio da ne želi da se razdvajamo. Oštro je udahnula i rekla: „U redu.” Na fid releju, dodala je: Dobro, dronovi. Ono što sam oduvek želela.

Mogao sam da kažem: „Nemoj reći da ti nikada ništa nisam dao”, i mogli smo onda da razmenimo nekoliko zajedljivih, šaljivih, ohrabrujućih opaski, kao u jednoj od mojih serija. Ali hodao sam po KIT-ovom lešu i ništa mi nije delovalo ohrabrujuće. Rekao sam samo: Ostaću u kontaktu.

Izašao sam i krenuo ka stambenom delu. Izviđač dva u foajeu kontrolnog prostora još uvek je posmatrao zbunjujuć/uzrujan razgovor između meta. Čekaj, nešto je ponovo bilo drugačije u vezi sa njihovim šlemovima. Premotao sam snimak i pronašao: boja se promenila od jednolične plavosive u isti šareni stelt materijal kao kod dronova meta.

Mete su primetile kada se to dogodilo, pokazujući jedna na drugu i komentarišući, ali to im izgleda nije bilo neobično niti ih je iznenadilo.

Još jedno ažuriranje obezbeđenja kontrolnog sistema meta. Samo mi je još to trebalo, jebote. Ciljanje dronovima bilo bi mi potpuno poremećeno. Srećom, ažuriranje nije bilo – ili verovatnije nije moglo da bude – prebačeno na ostatak njihovog oklopa. Međutim, moguće je da napadi dronova ubica više uopšte ne dolaze u obzir.

Pitao sam se zašto su mete udarale o vrata. Ako su Mete jedan i tri mogle da se vrate iz mrtvih, Izviđač jedan nije snimio ništa što bi na to ukazivalo.

Ha. U zavisnosti od toga kako je kontrolni sistem meta skupljao podatke od dronova meta i kako su oni snimali i prenosili video, tri preostale mete možda zapravo ne znaju mnogo o tome šta se dogodilo sa Metama jedan, dva i tri. Znali su da smo Amena i ja dovedeni na brod, morali su to znati. Ali kao da su bili usredsređeni na zapečaćeni kontrolni prostor. Nisu otišli u salon, gde je još uvek bilo telo Mete dva.

Možda, uprkos dronovima metama i ažuriranjima kontrolnog sistema meta, nisu imali pristup podacima o nadzoru? Kontrolni sistem meta je očigledno znao da je fizički udar ubio mete, inače ne bi kodirao ažuriranja – zar nije delio te informacije sa metama?

Bila je to čudna ideja, znam. A ako je bila tačna, bio je to dokaz više

za teoriju da su mete imale vrlo malo pristupa većini KIT-ovih sistema na brodu, iako je kontrolni sistem meta kontrolisao upravljač, a verovatno i oružje. Mada KIT nije imao sigurnosne kamere dostupne preko fida poput normalnog transportera.

KIT. Sastavio sam jednostavan kod za test prodornosti i pustio ga u pozadini, na svim kanalima gde sam mislio da postoji aktivnost dronova meta.

Provaliću u kontrolni sistem meta i uradiću mu užasne stvari.

A ako su mete bile toliko zbunjene zbog toga šta se dogodilo i gde se nalazimo, mogao bih to da iskoristim. Pokrenuo sam još jedan proces da izvučem iz svog arhiva snimljeni audio. (Da sam u ovom trenutku imao plan, a nisam, on bi podrazumevao mnogo odugovlačenja. Bili smo u crvotočini i, šta god da je bilo naše odredište, trebalo bi nam bar nekoliko dnevnih ciklusa, verovatno i više, moguće mnogo više, da tamo stignemo. Morao sam pre toga da preuzmem kontrolu nad brodom (KIT-om).)

U ambulanti, moji dronovi su gledali kako Eletra vadi iz ormarića komplet za prvu pomoć. Amena je bubnula na klupu dok je Eletra otvarala komplet.

Ras je oprezno pogledao u moje dronove, koji su bili u kružnoj formaciji u gornjem delu odeljka. Rekao je: „To... tvoja bezbednosna jedinica će stvarno da nas zaštiti?” „Naravno”, rekla je Amena rastrojeno, dok joj je Eletra pružala komplet za rane.

Eletra je otvorila kutiju lekova u tabletama, prostenjavši od olakšanja. „Leđa me ubijaju. Dozvolili su nam da uzmemo table sa sledovanjem hrane iz pakovanja zaliha za slučaj nužde, ali ne i lekove, ništa drugo.”

Ras je bio uporan: „Rekla si da je on vlasništvo tvoje porodice.” „Ne, nisam to rekla.” Amena je omotala komplet za rane oko povređene noge. A onda se umalo srušila kada joj je ubacio lekove za šok i bol direktno kroz pocepane pantalone.

Rekao sam joj: Reci im da sam pod ugovorom za Istraživački tim Održanje. „Pod ugovorom je za Istraživački tim Održanje.” Amena se ponovo uspravila. To je tačno, zašto me onda teraš da to kažem kao da je laž?

Zato što „pod ugovorom” za njih znači nešto sasvim drugo. U Savezu Održanje to znači da sam pristao da radim za Istraživački tim na određeno ograničeno vreme, u zamenu za nadoknadu. Na Korporacijskom obodu to bi značilo da me je Istraživački tim iznajmio od vlasnika, kao što iznajmiš stanište ili terensko vozilo, samo što ljudi obično prema svojim staništima i terenskim vozilima gaje topla osećanja.

Rasa kao da je zbunio Amenin odgovor, ali rekao je samo: „Treba nam nešto što će smaknuti one dronove.” Počeo je da traži po kompletu za hitnu pomoć i izvadio pakovanje sredstva za suzbijanje požara. „Ovo bi moglo da upali.”

Eletra je sela na pod. Ponudila je Ameni kutiju sa lekovima. „Mislim da nisam čula za Istraživački tim Održanje. Da li je to neka podružnica neke druge korporacije ili...?”

Dok je Amena objašnjavala Eletri koncept nekorporacijske zajednice (i koliko zajednica zapravo ima istraživačke timove, stanice, gradove i tako dalje, i da to nisu samo ljudi sa pregačama koji viču jedni na druge), ja sam stigao do stambenog dela i počeo brzu pretragu. Neke kabine očigledno nisu bile korišćene, uglavnom one sa više ležajeva namenjenih studentima. Kreveti su još uvek bili sklopljeni u zidove i nisam video ništa od ličnih predmeta, baš kao i kada sam poslednji put bio ovde. U ostalim kabinama videli su se tragovi nedavnog boravka: razmešteni kreveti i nameštaj, izgužvana posteljina, odeća, lični i predmeti za higijenu razbacani svuda naokolo. Kao da je posada maločas bila tu i samo što je izašla, baš pre nego što sam ja zavirio. Bilo je jezivo, ništa se nije pomeralo osim kićanki na zidnim ukrasima koje su se lelujale na vazduhu koji je izbijao iz sistema za ventilaciju.

Još uvek nije bilo ni traga od tela. Poslao sam Ameni: Nemoj reći korporativcima da si ćerka doktorke Mense.

Nisam glupa, odbrusila je. Završili su sa objašnjavanjem šta je

Održanje i konačno su razmenjivali konkretne informacije, uključujući i svoja imena i šta se dođavola događa. Amena je rekla: „Ovaj brod nas je napao čim smo izašli iz crvotočine. Kako ste dospeli na njega?” „I nas je napao. Bili smo na transporteru za dostavu, koji je bio podrška glavnom istraživačkom brodu, pretraživaču, kada je ovaj brod zapucao na nas. Pobegli smo u šatlu, a onda su nas dovukli na brod. Bar mislim da se tako dogodilo.” Eletra je gurnula kosu nazad. Izgledala je iscrpljeno. „Uradili su nešto u šatlu od čega smo izgubili svest. U jednom trenutku smo bili tamo, već sledećeg smo ležali na palubi ovog broda, a oni sivi ljudi su nam se smejali. Ne znam šta se dogodilo sa ostalima.”

Pitao sam se da li je šatl još uvek na brodu. Da li su KIT-ovi šatlovi još uvek na brodu? Bez pristupa KIT-ovim sistemima, nisam mogao da znam dok ne obavim fizičku pretragu, kao da sad već nisam imao dovoljno posla. Kad smo kod toga, bocnuo sam Izviđača jedan, koji je još uvek bio zarobljen u mostu/kontrolnom prostoru i rekao mu da obavi sistematsko skeniranje svih aktivnih ekrana koje može da pronađe. „Ne znamo zašto su nas oteli”, rekao je Ras. „Zaključali su nas u kabinu i jednostavno nas ostavili tamo. Ne znamo šta žele, nisu hteli da nam kažu.” „Pretraživač je bio mnogo brži”, rekla je Eletra. „Možda je pobegao.” „Mislim da je naš matični brod pobegao”, polako je rekla Amena. „Bezbednosna jedinica je pokušavala da nas prebaci na njega, a oni su nas uhvatili i uvukli u svoju vazdušnu komoru.”

Bilo je previše mesta u KIT-u koje još uvek nisam pretražio, gde su tela posade mogla da budu sklonjena.

Možda stvarno previše gledam medije, jer sam, dok sam prolazio praznim hodnicima, pored praznih, ali nedavno korišćenih soba, zamišljao nekako da ću Mensinu porodičnu kamp kućicu zateći ovakvu.

Praznu, bez ljudi, samo njihove stvari ostavljene, ni traga od njih na fidu, bez kamera ili bilo kakvog načina da ih nađem.

Sada nije bio trenutak da izigravam budalu.

„Ima li ovde vode i hrane?”, pitala je Eletra. Uhvatila se za glavu. „Glava me rastura.”

Ras je ustao, lecnuvši se. „Tu je kupatilo sa slavinom za vodu.”

U sledećem nizu stambenih prostorija počeo sam da primećujem nepravilnosti?’Jedna kabina, za koju sam bio prilično siguran da su u njoj bili zaključani Ras i Eletra. Na krevetu je ležala zgužvana jakna koja se poklapala sa njihovim uniformama. Uz kabinu nije bio pripojen toalet, ali nije zaudarala onoliko koliko bi se moglo očekivati. (Ako ljude zarobite na više ciklusa bez pristupa vodi i sanitarnim uređajima, to obično ostavlja upečatljiviji trag na nameštaju.) Mete su ih sigurno s vremena na vreme puštale da izađu.

Moj proces odabira nekog audio-snimka (niza razgovora između moja dva omiljena lika iz Meseca utočišta) bio je završen. Izbacio sam muziku i efekte, smanjio jačinu tona i spojio odlomke u snimak dug sat i dvadeset dva minuta, a zatim ga preneo Izviđaču jedan u zapečaćen kontrolni prostor. Pustio je audio-snimak. Sastavio sam upit tako da traži razgovore gde dva lika uzrujano šapuću ili govore tiho. Efekat će biti još bolji dok Izviđač jedan krstari po kontrolnom prostoru tragajući za podacima sa ekrana.

Nastavio sam da pretražujem stambene prostorije. Pomislio sam da su i mete verovatno koristile ove kabine (nisu mi baš delovale kao stvorenja koja poštuju tuđi lični prostor), ali čudan miris bio je prvi pokazatelj da sam u pravu. Prostorije u kojima borave ljudi obično zaudaraju na prljave čarape, čak i kada su čiste. Ali ovaj miris je delovao neobično... poljoprivredno, kao podloga za kulturu koja se koristi u sistemima za proizvodnju hrane.

Sudeći po onome što je video Izviđač dva u predvorju kontrolnog prostora, sve mete su sada prislonile šlemove uz vrata, pokušavajući da čuju razgovor koji se unutra vodio.

Uprkos svemu, bilo je pomalo smešno. „Da li si i ti bio u Istraživačkom timu?”, pitala je Amena. Videlo se da pokušava da zvuči bezbrižno, ali drugim ljudima to možda nije bilo toliko očigledno.

„Nisam. Dobro, na neki način”, rekao je Ras. Napunio je nekoliko posuda na česmi u toaletu i doneo ih grupi. „U pitanju je bilo spasavanje.” „Pokušaj spasavanja”, rekla je Eletra. Popila je gutljaj iz jedne posude i obrisala usne. „Naša jedinica je bila određena da radi na izgubljenim naseljima.” Oklevala je. „Ja ne... To su korporacijske informacije...” „Ja sam mlađa istraživačka pripravnica, a nisam ni sa Korporacijskog oboda”, napomenula je Amena. „Neću nikome reći.”

Ras je bio mnogo spremniji da objasni od Eletre. „Bili smo na zadatku da spasemo održivu planetu. U jednom od sistema mapiranih pre nego što je Korporacijski obod formiran. Da li ste čuli za njih?” „Naravno.” Amena se zbunjeno mrštila. Ni ja nisam ukapirao. U mojim obrazovnim modulima postoje rupe kroz koje može da proleti borbeni brod, ali znao sam iz medija za zabavu da su postojala istraživanja pre Korporacijskog oboda. (Korporacije nisu zapravo izumele svemir i planete, uprkos patentima koje je kompanija pokušala da registruje.)

Eletra se premestila, lecnula, a onda udahnula. „Položaji mnogih sistema su izgubljeni pre nego što je razvijena tehnologija za stabilizovanje crvotočine, ali istraživači ih ponekad pronađu u rekonstruisanim kolekcijama podataka. Ako korporacija može da pronađe lokaciju planete, može da podnese zahtev za dobijanje prava na vlasništvo, a onda imaju pravo da tamo uspostave koloniju.” „Pre četrdeset ili pedeset godina bilo je mnogo ovakvih spekulacija”, nastavio je Ras. „Naravno, mnoge korporacije su se proširile preko tih granica i zbog toga bankrotirale, a kolonije su izgubljene.” „Izgubljene?” Sudeći po izrazu na Ameninom licu, sada je razumela, ali joj se to nije svidelo. „Misliš na napuštene kolonije, naseobine gde su prvi doseljenici bili jednostavno prepušteni sami sebi.”

I ja sam sada razumeo. Video sam ovo u istorijskim dramama i

dokumentarcima sa Održanja. Naselili su je preživeli sa kolonije koja je bila osnovana, a onda počela da propada kada im je prekinuto snabdevanje zalihama. U slučaju Održanja, nezavisni brod je stigao na vreme i uspeo da odvede koloniste na održiviju planetu.

(Ta priča je bila popularna u medijima na Održanju. Uvek je tu dramatično izvođenje govora kapetana Konzuele Makebe o tome kako neće ostaviti niti jednog jedinog živog stvora da umre. Mensa na ekranu na zidu svoje kancelarije na stanici ima odlomak iz jednog od najpopularnijih.)

(Da je na koloniji bila neka bezbednosna jedinica, verovatno bi postojao ubedljiv razlog zašto je morala da ostane na planeti koja umire.)

(Ne verujem stvarno u to.)

(Ponekad verujem u to.) „Rehabilitacija izgubljenih kolonija je sada unosan posao”, rekao je Ras. Popio je svoju vodu i odložio posudu. „Oprema za teraformiranje je obično još uvek tamo, kao i staništa i ostala spasena imovina.”

Amenino lice bilo je bezizrazno i hladno. Pretvarala se da nešto petlja oko kompleta za ranu, da ne mora da gleda u njih. „Dobro, jeste li pronašli izgubljenu koloniju?” „Napadnuti smo na putu do tamo”, rekla je Eletra, a Ras je zaustio da odgovori.

Pronašao sam jednu veću kabinu koja je izgledala kao da je namerno rasturena. Odeća je ležala izgažena po podu, a deo nje je bio plave boje kao uniforme KIT-ove posade. Predmeti za održavanje higijene bili su otvoreni i bačeni ili razmazani po malom pripojenom toaletu. Nekoliko statičkih umetničkih predmeta i holografska slika ljudi kako sviraju muzičke instrumente bili su bačeni na pod i polomljeni. Neko je pokušao da slomi jedan ekran, ali mu nije uspelo, pa je lebdeo bočno, a na njemu je još uvek bila prikazana slika muškarca, ne mladih, možda Mensinih godina ili starijih, ali bolje od toga nisam mogao da pretpostavim. (Nisam umeo dobro da procenim ljudske godine.)

Jedan je bio tamnoput i nije imao kosu na prednjoj polovini glave, a drugi je imao svetliju put i kratku belu kosu. Obojica su se smešili u kameru, a na zidu iza njih bila je utisnuta verzija KIT-ove oznake.

Mogao sam da ih potražim u svojoj arhivi KIT-ove posade, ali nisam želeo.

Osetio sam kako mi se nešto skuplja u grudima. Izvukao sam snimak svog razgovora sa KIT-om, to kako je izgovorio „moja posada”.

Dovoljno je teško to što je KIT sigurno mrtav, nije fer što su i ljudi koje je toliko voleo takođe mrtvi.

Došlo mi je da nađem još sivih slinavih kretena koji smrde na alge i ubijem boga u svakom od njih.

Zbog iznenadnog pada pouzdanosti performanse od 5 procenata, kolena su mi zaklecala i naslonio sam se na vrata kabine. Na dvanaest sekundi učinilo mi se kao dobra ideja da skliznem skroz dole do palube i jednostavno ostanem tamo.

Ali trebalo bi da se vratim Ameni.

Osim toga, nakon što su Mete protutnjale ovuda, paluba je bila prilično odvratna.

U ambulanti, razgovor se vratio na mene. (Superiška.) Eletra je rekla: „Stvarno morate da budete oprezni. Ta bezbednosna jedinica je izgleda prepravljena tako da manje liči na bota, ali to ne menja činjenicu da je isprogramirana.” ,,Hmm”, rekla je Amena, ne pogledavši u nju, još uvek čačkajući po kompletu za ranu na svojoj nozi.

Ras se ubacio: „Znam da misliš da pokušava da te zaštiti...” „Ne pokušava”, odsečno je rekla Amena. „Zaista me štiti.” „Ali oni nisu pouzdani”, bio je uporan Ras. „To je zbog ljudskog nervnog tkiva.”

Pa, bio je u pravu.

Ras je dodao: „Odmetnu se i napadnu nosioce svog ugovora i pomoćno osoblje.”

Amena se ugrizla za usnu i zažmurila, kao da potiskuje neku

emociju, ali nisam mogao da odredim koju. „Pitam se zašto je tako”, rekla je ravnim glasom.

Na putu do ambulante, prošao sam kroz kuhinju i odeljke sa učionicama i svratio do ormarića sa zalihama gde sam pokupio upakovano sledovanje hrane za slučaj nužde. Za jedno planetarno istraživanje, imali su ovde užasno mnogo zaliha, što ne biste očekivali na brodu čiji je zadatak bilo mapiranje, podučavanje i prevoz tereta.

Kada sam skrenuo niz hodnik, bocnuo sam Amenin fid da joj kažem da se vraćam i počeo da pregledam arhivu, poredeći svoj prethodni boravak na KIT-u sa onim što sam sada video. Da li sam zapravo znao šta su KIT i negova posada radili? Nikada me nije zanimalo da pitam.

Istraživanje dubokog svemira zvučalo mi je dosadno. Gotovo jednako dosadno kao i čuvanje rudarske opreme.

U ambulanti, Eletra je govorila: „Imala si mnogo sreće što te nije napao dok su vas držali na ovom brodu. Sigurno si danima bila zaključana ovde sa njim.” Čekaj, šta? Sjajno, da li je ljudima bilo teško da prihvate stvarnost?

Više nego što je ljudima inače teško da prihvate stvarnost? Samo mi je to trebalo. Amena će morati da se izbori sa tim, jer sam ja bio zauzet.

Amena je bila zbunjena. „Ne, ne, upravo smo stigli ovamo.

Malopre. Baš pre nego što su me sivi ljudi odvukli u onu sobu.”

Ras je protrljao lice da sakrije izraz na svom licu, ili mu stvarno nije bilo dobro. Eletra je sažaljivo pogledala Amenu. „Mislim da si zbunjena.”

Amena se ponovo namrštila, ali je odmahnula glavom. „Slušaj, bezbednosna jedinica se vraća, zato prestani da pričaš sve te stvari o njemu. Znam da ti veruješ u to, ali grešiš i ne želim to da slušam. I mislim da smo možda obe zbunjene, jer...”

Možda KIT-ova posada nije samo gledala u svemir i učila mlade ljude da gledaju u svemir. Možda me je KIT samo naveo da tako mislim.

Dobro, imao sam kanal preko drona iz ambulante, ali nisam obraćao pažnju na njega. Tražio sam slike sačuvanih zaliha kako bih ih uporedio

i potražio odstupanja, predmete koji nedostaju, druge tragove. Zato sam imao samo 1,4 sekund upozorenja kada sam zakoračio kroz vrata i kada je Ras zapucao u mene.

Za jednog čoveka, odlično je ciljao.

6

Srećom, u pitanju je bilo energetsko oružje, a ne projektil koji može bezbednosnoj jedinici da raznese glavu.

Ipak je jebeno bolelo. Trgao sam se, tresnuo o stranicu vrata (jao) i bacio se u stranu da izbegnem drugi prasak. Samo što njega nije bilo, jer je Ras mlatarao rukama, umesto da cilja. Amena mu je skočila na leđa i pokušavala da ga zadavi. (Svojski se trudila, ali nije imala oslonac da ga stvarno stegne podlakticom.)

Eletra je stajala pored, mahala rukama i vikala: „Prestani! Šta radiš?

Prestani!”, što je, iskreno, bilo nešto najrazumnije što sam čuo da je ijedan čovek rekao za poslednjih nekoliko sati. Iz toga sam zaključio da ovo nije bio planiran napad, tako da ipak nisam Rasu zabio drona u facu. (Osim toga, ponestajalo mi je dronova.)

Možda zvučim smireno, ali zapravo nisam bio smiren. Mislio sam da držim situaciju pod kontrolom (nekakvom kontrolom, u redu?

Nemojte da se smejete.), a onda je brzo krenulo naopako.

Odgurnuo sam se od vrata i prišao da pokupim oružje koje je Ras ispustio. Podsećalo je, možda čak bilo identično energetskom oružju nalik na cev koje je Meta dva upotrebila na meni. Ras ga je sigurno pokupio dok sam ja bio zaokupljen svojim emotivnim slomom. (Da, to je bila velika greška.) Izazvalo je bol u mom organskom tkivu, ali nije poremetilo nijedan od procesa, tako da sam znao da neće biti ni od kakve koristi ni dronovima metama. Ali bar će delovati na mete. Stavio sam ga u džep jakne, a onda zakoračio unutra, šutnuo Rasa sa zadnje strane čašice kolena i uhvatio Amenu oko struka. Podigao sam je na noge, a on je pao na pod.

Amena je bila ljuta gotovo koliko i ja. „Šta je tebi?”, prodrala se na

Rasa. Prostrelila je pogledom Eletru, koja je bespomoćno, zbunjeno odmahnula rukom. Znate, ako je Ras nameravao da me napadne, mogao je bar prvo da upozori Eletru, da ne stoji ovako i pita se šta se dođavola dešava.

Ras je skočio na noge i rekao: „Ne možeš da veruješ... nikome od njih! To bi mogao da bude bilo ko od njih... Oni ih kontrolišu...”

Posrćući, odmakao se od nas. Pogled mu je bio zamućen. „Ne možeš... bilo ko od njih...”

Amenin bes zamenila je zbunjenost. „Na koga misliš?”

Dobro pitanje. Video sam ljude kako rade nerazumne stvari (mnogo nerazumnih stvari) i suočavaju se sa situacijama na koje su reagovali u najmanju ruku kontraproduktivno. (Ovo nije bio prvi put da me je u glavu pogodio čovek koga sam pokušavao da zaštitim, da se tako izrazim.) Ali ovo je bilo čudno, čak i kada se uzme u obzir to da sam ranije fizički zaplašio Rasa.

Eletra se lecnula i uhvatila za glavu.. „Rase, to nema smisla, šta...”

A onda su joj se oči prevrnule u glavi i srušila se.

Amena je krenula da je uhvati, a onda ustuknula kada se Ras presamitio i sručio na pod. Onda je Eletra počela da se grči. Amena se bacila na palubu, pokušavajući da pridrži Eletrinu glavu. Ras je mlitavo ležao.

Amena je bila izbezumljena. I ja sam se malo izbezumio. „Uzeli su neki lek iz kompleta za prvu pomoć”, rekla je. Pokazala je glavom na otvoreni komplet i posudu pored njega. „Trebalo bi da su u pitanju nekakvi analgetici... Da se nisu možda otrovali?”

Situacija nije bila strašna, ali ako je bilo nečeg u lekovima, mislio sam da će reakcija uključivati telesne tečnosti i da će biti mnogo odvratnije. Na Amenu nije delovalo, tako da se nije radilo o nečemu što se prenosilo kontaktom, preko sistema za ventilaciju ili posuda za vodu.

Eletra je izgledala kao da je njen nervni sistem doživeo strujni udar. Ras je izgledao... Ras je izgledao mrtvo.

Otišao sam do kompleta za prvu pomoć koji je još uvek stajao na klupi. Imao je neke ograničene samostalne funkcije i otvarao nove

odeljke, reagujući na ljudsku potrebu. Uzeo sam mali medicinski skener koji je pokušavao da mi pruži i uperio ga u Rasa. Ovaj je poslao svoj izveštaj u moj fid, sa skeniranim slikama unutrašnjosti Rasovog tela.

Izvor energije je prošao kroz gornji deo njegovih grudi, uništivši delove važne za pumpanje krvi i disanje.

Podsećalo je, začudo, na to kako se osećaš kada te kazni modul za upravljanje...

Eto teme za razmišljanje.

Proverio sam Izviđača dva u predvorju kontrolnog prostora. Mete su prestale da prisluškuju na zapečaćenim vratancima i okupile su se oko Mete četiri, koja je sada držala čudnu, glomaznu napravu. Bila je prečnika dvanaest centimetara i debela jedan milimetar, sa ravnim starinskim čvrstim ekranom. (Viđao sam ih u istorijskim dramama.)

Sve mete delovale su uzbuđeno zbog onoga što im je prikazivao.

Ako je to bilo nešto što je mete činilo srećnim, nije moglo biti dobro.

Moj sken je uhvatio majušan izvor energije i na Eletri i na Rasu.

Nije ranije bio tu, što znači da ga je nešto aktiviralo, najverovatnije signal sa naprave sa ekranom Mete četiri. Nije bilo vremena za finoću; omeo sam sve što je bilo u dometu.

Eletra se skljokala, mlitava i bez svesti. Ako je postojala još neka preostala funkcija za uništavanje mozga, ja tu nisam mogao ništa da uradim.

Izviđač jedan sada je prikazao Metu četiri kako besno džara po ekranu, dok su ostali gledali, očito razočarani. Ha. Dok je vikala: „Nemojte samo da stojite tu, uradite nešto...”, Amena je iznenada zaćutala. Umesto da završi rečenicu, iznenađeno se dusnula.

Dodala je: „Jesi li ti to uradio?” „Da.” Čučnuo sam i podigao Eletru iz Ameninog krila. „Ovo su izazvali implanti.”

Odneo sam Eletru do najbližih kolica i pažljivo je spustio. Amena je polako ustala i prišla Rasu. Kada je krenula da ga uhvati za mišicu, rekao sam: „Mrtav je.”

Trgla je ruku, a onda mu opipala puls na vratu. „Šta... Kako?”

Lecnula se kada sam joj poslao slike sa medicinskog skena na fid. „Rekao si da je u pitanju implant? Da li je to nešto nalik na augementaciju?” „Ne, to je nešto nalik na implant.” Augmentacije trebao da pomognu ljudima da rade stvari koje inače ne bi mogli da rade, recimo da se bolje povežu sa fidom, ili da skladište memoriju. Augementacije koje nisu bile fid interfejsi služile su da se isprave fizičke povrede ili bolesti. Augmentacije su korisne; implanti su poput modula za upravljanje.

Uperio sam medicinski skener u Eletru. Otkrio je povišenu temperaturu, ubrzani rad srca i ubrzano disanje. Nisam znao šta to znači, ali zvučalo je loše. „Kada se sve dogodilo, video sam preko drona mete u centralnom odeljku kako koriste neku nepoznatu napravu.”

Amena je ustala i stala pored Eletrinih kolica. Proučavala je podatke sa medicinskog skena, a na licu joj je bio onaj neodređeni izraz koji ljudi dobiju kada čitaju u svom fidu. „Ovo liči na infekciju. Eletra je rekla da su je bolela leđa.” Zabrinuto i uplašeno se mršteći, Amena je pažljivo sklonila tamnu kosu sa Eletrinog vrata i okrenula je na bok.

Morala je da podigne košulju na Eletrinim leđima da bi ga pronašla. Da, implant je bio tu.

Amena je usisala vazduh. „Ovo izgleda užasno.”

Bio je to metalni prsten, širine 1,1 centimetar, upadljiv na smeđoj koži između Eletrinih lopatica. Stajao je usred otečenog mesa koje je čak i meni izgledalo bolno, a to nije mala stvar.

Normalni spoljašnji intefejsi bili su dizajnirani tako da liče na razne stvari, od izrezbarenog prirodnog drveta, preko nijansi boje kože, do dragulja, gleđosanih umetničkih predmeta i običnog metala sa oznakom nekog brenda. I zašto bi Eletri, koja je bila augmentovani čovek sa unutrašnjim interfejsom, bio potreban još jedan spoljašnji? A svaka i najmanja šansa da je ovo nekakav propali pokušaj medicinske augmentacije ili poboljšanja mogla je da bude odbačena zbog činjenice da nijedan čovek ne bi ovo trpeo kad svaki medsistem može to da sredi za nekoliko minuta. Najblaže rečeno propali, jer je izgledalo kao da ga

je nevešti ljudski lekar nagurao unutra nožnim prstima.

Amena je pokušavala da reši problem. „Zašto nam nisu rekli? Mogli smo... Osim ako nisu znali da je tamo. Rekli su da su bili bez svesti kada su doneti na brod.” Na licu joj se videla još veća zabrinutost. „Da li je Rasu njegov implant rekao da vas napadne? Ili ga je samo toliko zbunio da je pucao na prvu osobu koja se pojavila na vratima? Ovi implanti očigledno treba da ih onesposobe ako pokušaju da pobegnu, da ih drže pod kontrolom...” „Upoznat sam sa tim konceptom”, rekao sam joj. (Jedna od najvećih prednosti toga što si odmetnuta bezbednosna jedinica je što ne moraš da se pretvaraš da pažljivo slušaš nepotrebna objašnjenja ljudi.) „Imao sam jedan u glavi.” „Aha.” Zaprepašćeno me je pogledala. Volim kad ljudi zaborave da bezbednosne jedinice ne ubijaju i ne čuvaju stvari dobrovoljno zato što mislimo da je to zabavno. „Zašto je onda sivim ljudima trebalo toliko da aktiviraju implante? Zašto to nisu uradili odmah nakon što smo pobegli?”

Da, kad smo kod toga. Nisam je uputio u sve informacije kojima sam raspolagao. „Sumnjam da su preživele mete znale šta se dogodilo kada smo zarobljeni.”

Amena se pobunila: „Ali ona jedna meta je pobegla.” „Upotrebio sam svoje dronove da ubijem tu i treću metu, nakon što su se zatvorile u kontrolni prostor broda. Ostale mete pokušavaju da se probiju kroz zapečaćena vrata i izgleda da misle da smo mi unutra.”

Poslao sam Ameni odlomak svog video-snimka sa drona iz predvorja kontrolnog prostora. „Možda misle da su Eletra i Ras unutra sa nama.

Ili su aktivirali implante da pokušaju da otkriju gde su oni.”

Amenin pogled postao je nekako neodređen dok je gledala snimak na svom fidu. „Da li zato prisluškuju na vratima?”

Proverio sam kanal. Da, ponovo su prisluškivali. „Moj dron pušta snimak razgovora.”

Amena je podigla obrve. „Da, to ti je baš pametno. Možeš li da upotrebiš dronove da im zapretiš...”

Gurnuo sam joj snimak promene na šlemovima meta. „Ne. Ovo bezbednosno ažuriranje to onemogućava.”

Amena je napravila grimasu i protrljala čelo. „Aha. Kako ćemo onda da stignemo do mosta?”

Znate, nije kao da ovo otaljavam, dajem zaista sve od sebe, uprkos zajebima. Nisam zvučao nimalo razdražljivo kada sam rekao: „Ne znam. Imam drona izviđača u kontrolnom prostoru, ali on ne može da pristupi nijednom od sistema.”

Amena je stala i pogledala me s nevericom. „Znači ne možemo da dođemo do mosta, nema bot-pilota i ne znamo šta upravlja ovim brodom.”

Dobra stvar kada si konstrukt je to što ne možeš da se razmnožavaš i praviš decu da se svađaju sa tobom. Ovog puta jesam zvučao razdražljivo. „Radim na tome.” Uključio sam sliku na medicinskom skeneru kako bih mogao da vidim šta je ispod Eletrinog implanta. Zaista sam očekivao da bedni primitivni modul za upravljanje ima vlakna koja se šire direktno u čovekov nervni sistem, poput obične augmentacije.

Ali nije bilo vlakana; na slikama koje je skener slao u našu fid vezu videlo se da je implant samostalan i da se sužavao u zatupljeni vrh.

Amena je podigla ruke. „Dobro! Joj što si ti osetljiv.” Dodala je: „Okej, znači da su znali da im je ovo implantirano, tražili bi od nas pomoć. Čak i ako nam nisu verovali...” Ponovo se namrštila. „Ne vidim zašto nam ne bi verovali.”

I ja sam isto mislio. Nisu čak ni pitali za medsistem ili za medicinsku opremu u kompletu za prvu pomoć. Da sam ja čovek i da je ova stvar nagurana u mene i da naletim na dobro snabdevenu ambulantu da se u njoj sakrijem, to bi mi bilo u vrhu liste. „Moramo da izvadimo ovo pre nego što i nju ubije.” Amena je proučavala dijagrame i slike koje je skener poslao u fid. „Baš je primitivno. Sigurno proizvodi konfuziju i bol, ali to ih ne bi navelo da zaborave da je tu.”

Okrenuo sam sliku kako bih se uverio da sam u pravu u vezi sa dubinom. „Ne. Nešto drugo je to uradilo.”

„Nije mnogo dobro, za to što pokušava da uradi.” Amena je snažno zagrebala po svom vratu. „Ako znaš da je unutra i možeš da pobegneš od onoga ko pokušava da te ćapi, mogao bi da ga izvadiš nožem.”

Napomena samom sebi: potrudi se da Amena nema razloga da zabode sebi nož u vrat. „Ne ako misliš da je isprepletan sa tvojim nervnim tkivom.” Kada sam se pobrinuo za svoj modul za upravljanje, bar sam imao pristup svojim shematskim prikazima i dijagnostici.

Amena nije slušala. Prekopala je po kompletu za prvu pomoć. „Vitalni znaci joj se pogoršavaju.” Pronašla je kutiju sa laserskim skalpelom i zamahnula njim. „Pokušaću da izvadim implant.” „Prošla si medicinsku obuku?” Vredelo je pitati. „Osnovnu obuku, naravno.” Na licu mi se ponovo pojavio neki izraz, jer je napravila grimasu. „Znam, znam! Ali rekao si da ne bi trebalo da koristimo medicinski sistem, a moramo nešto da uradimo.”

Bila je u pravu. Komplet je slao sve usrdnija upozorenja. Trebalo je obraditi mnogo tehničkih medicinskih podataka, ali očigledan zaključak bio je da je aktivacija nanela Eletri povredu, mada ne toliku kao Rasu. Komplet je zahtevao da brzo reagujemo.

Veći deo onoga što sam znao o medicini naučio sam gledajući istorijske serije Medicinski centar Argala, koja je bila popularna pre dvadeset sedam godina po korporacijskom standardu i još uvek je mogla da se skine na gotovo svakom medijskom fidu na koji sam ikada naišao. Čak sam i ja znao da je netačna. Bila mi je i nekako dosadna, pa sam je gledao samo jednom.

Pružio sam ruku da uzmem skalpel.

Amena je oklevala. Da li je mislila da ću ubiti Eletru? Istrpeo sam ja i mnogo neugodnije ljude, uključujući i neke sa kojima je ona u srodstvu.

Zatim mu je pružila skalpel, a na licu joj se videla mešavina olakšanja i krivice. „Mogla bih to da uradim ako budem morala.”

Ha! Amena je želela da pomogne, možda da bi se dokazala. Rekao sam: „Znam da bi mogla.” Video sam da nije blefirala kada je rekla da će se ubosti u vrat.

Ali ako grešimo i ako uklanjanje implanta ubije Eletru, ovo bar neće biti prvi put da sam slučajno nekog ubio. Osim toga, moje ruke se ne tresu.

Amena je izvadila novi komplet za zatvaranje rana i uključila njegovo sterilno polje. Pratio sam uputstva kompleta za prskanje anestetičke tečnosti. Zatim sam uz povremeni savet koji bi iskočio na fidu kompleta, prosekao skalpelom oštećeno tkivo.

Video sam preko drona Amenu kako posmatra ručni skener, mršteći se delom u grču, delom usredsređeno. Izbegavao sam delove koji mnogo krvare (što nije nešto što bi čovek koji pokušava ovo sebi da uradi uspeo, eto ti, Amena) i implant je izašao.

A Eletra se probudila.

Uzdahnula je, a oči su joj se otvorile i tupo zurile u Amenin stomak.

Odmakao sam se, a Amena je brzo stavila pakovanje preko rane, pre nego što je iscurilo previše krvi. Uključilo se i pripilo uz Eletrinu kožu, a oči su joj se ponovo zatvorile. Sudeći po izveštaju na fidu kompleta za prvu pomoć, pakovanje je ubacilo jaku dozu anestetika i antibiotika.

Stavio sam malu posudu koju je komplet za prvu pomoć ponudio, a komplet ju je poslušno poprskao nečim. (Nadam se da je komplet znao šta radi, jer ja svakako nisam.) „U redu je, u redu je, pomoći ćemo vam”, govorila je Amena Eletri, tapšući je po ruci.

Usred svega ležalo je Rasovo telo i to je nekako delovalo pogrešno.

Podigao sam ga i odneo do nosila na suprotnom kraju sobe. U ormanu sa zalihama našao sam nešto da ga pokrijem, ali pre toga sam mu spustio jaknu i košulju da pogledam njegov implant. Nalazio mu se na lopatici, okružen oštećenim tkivom, mnogo debljim i otečenijim od Eletrinog. Pitao sam se da li je u nekom trenutku shvatio da je implant unutra. Da li je zabio nešto sebi u leđa, pokušavajući da ga izvadi, pre nego što su ga mete naterale da ponovo zaboravi na njega. (To je i dalje bio glup potez, ali razumeo sam zašto bi to neko poželeo da uradi. Još kako sam razumeo.)

A onda je komplet za prvu pomoć poslao znak za uzbunu kroz naš fid, kada su Eletrin puls i disanje usporili.

KIT je ubacio u fid koristan obeleženi dijagram o tome šta treba da uradimo. Amena je mnogo psovala i pomogla mi da okrenem Eletru.

Počeo sam kompresiju grudnog koša, vodeći računa koliko snažno pritiskam. Amena je izbezumljeno dohvatila aparate za reanimaciju.

Komplet je pokušavao da pomogne, ali to nije bilo ni blizu kao kada medicinski sistem uđe u moj fid sa svim onim što treba da znam.

Požurivao me je da počnem sa veštačkim disanjem, ali nisam mogao.

Moja pluća funkcionišu sasvim drugačije od ljudskih pluća. Ne samo da mi je potrebno mnogo manje vazduha, već su i veze sasvim drugačije. Ako zanemarimo krajnje gnusnu pomisao da prislonim usta kojima pričam na nekog čoveka (fuj), sumnjao sam da bih mogao da izbacim dovoljno vazduha za ono što je komplet od mene tražio.

Amena je dotrčala i počela da joj daje veštačko disanje, ali nije pomagalo.

Rekao sam joj: „Treba nam maska.”

Ogorčeno uzdahnuvši, Amena je odustala i vratila se do kompleta.

Pronašla je masku i uhvatila se ukoštac sa njenim sterilnim pakovanjem, pokušavajući da zubima pocepa plastiku, a ja nisam mogao da prestanem sa kompresijom kako bih joj pomogao. (Da, upravo sam shvatio da je ranije trebalo da se setim da bi moglo doći do ovoga. U Mediciskom centru Argala nikada nisu prikazali ljude kako pripremaju pribor, sve je jednostavno bilo tu.)

A onda je na drugom kraju odeljka medsistem tiho zazvečao, a svetla na njegovoj platformi postala su ljubičasta. Upravo se uključio.

Amena je stala, konačno sa maskom u ruci. Ispljunula je komad plastičnog omota i upitala: „Jesi li ga ti uključio?” ,,Ne.” To je bio KIT-ov medsistem, ali bez KIT-a. Njegov ponovo aktivirani fid saopštio je da radi po fabričkim standardima.

Možda je to bila samo još jedna anomalija u ovom beskonačnom krugu sranja. Ili je u pitanju bio trik, kontrolni sistem meta pokušavao je da nas natera da stavimo Eletru unutra kako bi mogao da je ubije.

Samo što je Eletra i onako umirala, što bi se onda uopšte mučio?

Trudio sam se da u tome ne vidim nekakav preostali deo KIT-a koji se još uvek nalazio u brodu i pokušavao da spase čoveka.

E pa, nek se nosi. Prestao sam sa kompresijama, podigao Eletru i odneo je do platforme medsistema.

Spustio sam je, a preko nje se odmah spustilo hirurški komplet, na grudi joj se spustio jastučić da joj ponovo pokrene rad srca, a jedan mnogo komplikovaniji aparat sa maskom spustio se da joj pomogne pri disanju. Kroz šest sekundi ponovo je disala sama, a otkucaji srca su joj se stabilizovali. Platforma se konturisala tako da je okrene na bok.

Nežne sonde skinule su pakovanje za tretiranje rana i bacile ga na palubu, a onda počele da zašivaju ozleđeno mesto na njenim leđima iz koga je krvarilo.

Na nosilima, komplet za prvu pomoć je jednom zapištao u znak protesta, a onda zaćutao.

Amena je odahnula, a onda obrisala rukavom lice. Počela je da sakuplja razbacane delove opreme za reanimaciju. Dok je pokušavala da ih ugura nazad u njihove kutije, rekla je: „Dobro, šta je uključilo medsistem...”

Rekao sam: „Znam koliko i ti o tome šta se dešava na ovom brodu.”

I zato sam nepoznatu ženu iz korporacije koja je i onako umirala stavio u verovatno kompromitovan medsistem, a ne, recimo, Amenu ili sebe.

Nije mi se sviđalo to što je Eletra umalo umrla, iako smo pažljivo sledili sva uputstva. Nije mi se sviđalo to što je Ras umro pre nego što smo bilo šta mogli da uradimo. A posebno mi se nije sviđalo to što su ga ubile mete. Nije bio moj čovek, ali ubijen je tačno ispred mene, a ja tu nisam mogao ništa da uradim.

Mnogo su bre krhki, jebote.

Amena me je prostrelila pogledom, a onda se sumnjičavo zagledala u mene. „Jesi li siguran da nisi povređen? Ipak si ponovo pogođen u glavu. I zar te nije ona siva osoba pogodila, pre nego što si joj istrgao pluća?”

Dok sam kopao po grudnom košu Mete dva, nisam napipao nikakva pluća, ali bio sam siguran da su negde unutra. „To je bilo samo obično energetsko oružje.” „To je bilo samo obično energetsko oružje”, promrmljala je Amena

sebi u bradu, vrlo loše oponašajući moj glas, dok je odlučno pokušavala da stavi dodatak maski sa modulima za kiseonik u pogrešan otvor. „Da nisi toliko besan na mene, shvatio bi da sam u pravu.”

Pa jebote. „Nisam besan na tebe.”

Dobro, to je bila laž, bio sam besan na nju, tačnije baš ljut na nju, a nisam imao pojma zašto. Nije ona bila kriva što je ovde, što smo mi ovde, nije uradila ništa osim što je bila čovek, i to ne naročito kenjkavi čovek. A njena prva reakcija na to kada je drugi čovek zapucao na mene bila je da mu skoči na leđa i pokuša da ga udavi.

Amena je digla ruke od maske i posvetila mi punu pažnju. „Izgledaš besno.” „To samo moje lice ponekad radi.” Evo zašto je pametno nositi šlemove sa zatamnjenim ekranima.

Amena je frknula u neverici. „Da, kada si besan.” Oklevala je, a ja nisam mogao da protumačim izraz na njenom licu, osim da više nije bila ljuta. „Trebalo je da kažem još nešto, kada su pričali o tebi. Bilo je baš kao na mom času istorije i političke osvešćenosti. Nisam mislila da instruktori izmišljaju, ali... Bilo je baš kao u primerima koje su koristili.”

Pričali su o meni kao bezbednosnoj jedinici onako kako ljudi uvek pričaju o bezbednosnim jedinicama i bili su prilično blagi u poređenju sa mnogim drugim stvarima koje sam čuo ljude da kažu. Kada bih se razbesneo svaki put kada se to dogodi... Ne znam, ali zvučalo je iscrpljujuće. Pričati o tome bilo je iscrpljujuće. „Nisam besan zbog toga.”

Amena je zahtevala: „Ako nisi besan, šta onda nije u redu?”

Sada sam je definitivno streljao pogledom. „Kako želiš da razvrstam spisak? Po vremenskoj oznaci ili verovatnoći da ćemo preživeti?”

Amena je ogorčeno rekla: „Mislim šta nije u redu sa tobom!”

Opet to pitanje, ali pretpostavio sam da nije želela da priča o egzistencijalnoj dilemi koju je postavljalo samo moje postojanje. „Udario me je u glavu neidentifikovani dron i pucali su u mene, bila si

tamo!” „Ne to! Zašto si tužan i uzrujan?” U tom trenutku, čak sam i ja video da je Amena prestravljena i van sebe od besa. „Nešto mi prećutkuješ i to me plaši! Ja nisam jebeni heroj kao moja druga mama, niti genije kao svi ostali u mojoj porodici. Ja sam samo obična, a ti si sve što imam!”

Nisam to očekivao. To nije bilo uopšte ono što sam mislio da ona misli, a bila je toliko uzrujana da je istina i nehotice izletela. „Moj prijatelj je mrtav!”

Amena je bila zgranuta. Zablenuvši se belo u mene, pitala je: „Koji prijatelj? Neko iz Istraživačkog tima?”

Sada nisam mogao da stanem. „Ne, ovaj transporter. Ovaj bot-pilot.

Bio je moj prijatelj, a sada je mrtav. Mislim da je mrtav. Ne znam kako bi mogao da dozvoli da se ovo dogodi, ako nije mrtav.” Uf, to nije zvučalo racionalno.

Ameninim licem prešao je nekakav komplikovani izraz. Zakoračila je ka meni. Uzmakao sam korak. Stala je, podigla ruke s dlanovima okrenutim naviše i rekla blažim glasom: „Hej, mislim da bi trebalo da sedneš.”

Sada mi se obraćala kao da sam histeričan čovek. Još gore, ponašao sam se kao histerični čovek. „Nemam vremena da sednem.” Dok me je posedovala kompanija, nije mi bilo dozvoljeno da sednem. Sada su ljudi stalno tražili od mene da sednem. „Treba da ispišem mnogo kodova kako bih mogao da hakujem kontrolni sistem meta.”

Amena je posegla ka meni, a onda povukla ruku, kada sam se ponovo odmakao. „Ali mislim da si sada emotivno pogođen.”

To je... to je bilo toliko netačno. Glupi ljudi. Jeste, imao sam emotivni slom zbog onoga sa vađenjem utrobe, ali sada mi je bilo dobro, uprkos padu u pouzdanosti performanse. Savršeno dobro. I moram da ubijem ostatak meta na veoma bolne načine koje sam zamišljao. Moram da proverim podatke Izviđača jedan, da vidim da li mogu da odredim kuda idemo kroz crvotočinu i koliko će nam trebati da stignemo tamo. A palo mi je na pamet i da odredište možda ne postoji, ako šta god bilo to što kontroliše KIT-ove funkcije zna da sam

ubio tri mete i ako je odlučilo da ih osveti zarobivši nas zauvek u crvotočini. Rekao sam: „Nisam. Ti si emotivno pogođena.”

(Znam, ali u tom trenutku mi se to učinilo kao prikladan odgovor.)

Amena je, kao svaka racionalna osoba, ignorisala to. Rekla je ubedljivo: „Zar ne bi bilo lakše da napišeš kod ako sedneš?”

I dalje sam želeo da se svađam. Ali možda i jesam želeo da sednem.

Seo sam na pod i oprezno pojačao svoje senzore za bol. O da, bolelo je.

Amena je klekla pred mene, okrenuvši glavu tako da može da mi vidi lice. To nije pomoglo. Rekla je: „Znam da ne jedeš, ali mogu li nešto da ti donesem, nešto iz kompleta ili ćebe...”

Pokrio sam lice. „Ne.” Dobro, recimo da, samo teoretski, jesam bio emotivno pogođen.

Ciklus za dopunjavanje koje mi zapravo sada nije bilo potrebno, neće pomoći u vezi sa tim. Šta bi onda pomoglo?

Znate šta bi pomoglo? Kada bih preuzeo kontrolni sistem meta i gadno ga povredio.

Slika sa drona pokazala je Amenu kako ustaje i polako korača preko sobe, klonulih ramena. A onda se na platformi Eletra pomerila i ispustila neke nejasne zvuke. Amena je požurila do nje, govoreći: „Hej, u redu je. Dobro si.”

Eletra je trepnula i zapiljila se u nju. Uspela je da kaže: „Šta se dogodilo? Da li je Ras dobro?”

Amena se naslonila na platformu i gledano odozgo izgledala je starije, sa borama u uglovima usta. Snizivši glas, rekla je: „Žao mi je, mrtav je. Imali ste nekakve čudne implante u leđima koji su vas povređivali, a njega je njegov ubio. Morali smo da izvadimo tvoj i to te je umalo ubilo. Da li si znala da su implanti unutra?”

Eletra je delovalo zbunjeno. „Šta? Ne, to je... Ne razumem...”

Proverio sam svoj test prodornosti, ali nije bilo rezultata. To me je razljutilo. Ako sistem ne želi da komunicira sa mnom, ne mogu da uđem u njega. A Kontrolni sistem meta je izgleda operisao kao jedinstveni

sistem. Stanice i instalacije koriste višestruke sisteme koji rade zajedno, kao deo obezbeđenja. (Bezbednost je relativan pojam.) Obično sam ulazio kroz bezbednosni sistem i koristio ga da uđem u sve ostale.

(Tehnički, ja sam bezbednosni sistem, tako da je bilo lako navesti druge bezbednosne sisteme da direktno komuniciraju sa mnom, ili da ih zbunim da misle da sam već deo njih.)

Još uvek su postojali načini da se uđe u dobro zaštićene sisteme, ili sisteme sa nečitljivim kodom ili nepoznatom arhitekturom. Nisam imao mnogo vremena i zato sam morao da upotrebim najpouzdaniji metod: da nateram glupog ljudskog korisnika da pristupi sistemu umesto mene.

Rasov implant je prestao da radi, verovatno nakon što je uništio sopstveni izvor energije da ga ubije. Eletrin implant je još uvek bio u maloj posudi kompleta za prvu pomoć, gde je ovaj mislio da treba odložiti anomalni predmet izvađen iz ljudi. Sada je bio prekriven sterilizacionim gelom, ali još uvek je mogao da prima. Ubacio sam svoj signal za ometanje.

Preko Izviđača dva u predvorju kontrolnog prostora, Meta četiri odložila je napravu sa ekranom na klupu. Sve mete su pričale, ignorišući vratanca u kontrolnom prostoru. Delovale su uzrujano i besno. Možda su konačno shvatile da nismo zaključani u kontrolnom prostoru. Bilo mi je drago što nisam imao priliku da ih sve pobijem, pošto je sada postojala mogućnost da bi zapravo mogle da budu od koristi.

(Nisam imao pojma gde su dronovi mete, ali logika i procena opasnosti govorili su da bi trebalo da su okupljeni uz zapečaćena vrata van moje bezbedne zone. To će predstavljati problem.)

Proverio sam napredak Izviđača jedan, pretražujući slike lebdećih ekrana koje je snimio. Mnoštvo pokretnih dijagrama i brojeva koji su, ako mene pitate, mogli biti i apstraktna umetnost. Ovi ekrani trebalo je da budu protumačeni kroz KIT-ov fid, a pošto nije bilo njega da objasni i prokomentariše podatke, vladala je opšta zbrka. Zar ne može bar jednom nešto da bude jednostavno? Mogu da upravljam samo niskoatmosferskom letelicom, ali nikome nikada nije palo na pamet da bi bilo razumno ubibotovima dati module za pilotiranje transporterima. Čekaj, dobro, postojao je dijagram sa shematskim prikazom KIT-ovog

trupa, oko koga je bilo mnoštvo gravitacionih talasa, koji bi verovatno imali smisla kada bih znao išta o tome šta se dešava u crvotočinama. Na njemu je postojao merač vremena, ali ništa nije ukazivalo na to šta on meri. Zato nije bio ni od kakve koristi.

Ono što bi bilo od koristi bila je epizoda Uspona i pada meseca utočišta. Ili Skakača kroz svetove. Ili bilo čega. (Bilo čega osim Medicinskog centra Argala.) Ali mediji bi me smirili, a ja sam želeo da ostanem besan.

Nisam mogao da ostanem ovde i čekam, sigurno je postojalo još nešto što mogu da uradim. Ustao sam. „O, budan si.” Amena je sedela na ivici platforme pored polusvesne Eletre kako bi mogla da je drži za ruku. Sumnjičavo me je pogledala. „Već. Mislila sam da ćeš da odmaraš.” „Da li ti ovo ima ikakvog smisla?” Poslao sam joj slike ekrana sa KIT-ovog mozga.

Amena je brzo trepnula. ,,To su informacije o navigaciji i energiji, kao iz pilotske stanice.” Primetila je izraz na mom licu i ogorčeno odmahnula glavom. „Pa, ako si to znao, zašto to nisi rekao?”

Dobro, to je bila moja greška. „Poslao ih je moj dron zapečaćen u kontrolnom prostoru. Možeš li da ih pročitaš?”

Amena je ponovo začkiljila u prazno, ali onda je polako odmahnula glavom i tiho prostenjala. Pogledala je u Eletru, koja je ponovo izgubila svest, i pažljivo pustila njenu šaku. „Po onome što je ona rekla, sumnjam da je bila deo posade na mostu.” A onda je podigla obrve. „Znaš li da li u tehnici postoji pomoćna stanica?”

Nisam znao. „Pomoćna stanica?” „To je kao neka dodatna stanica za praćenje za tim iz tehnike. Ne možeš preuzeti kontrolu nad mostom osim ako komandujući pilot ne prepusti kormilo – bar nisi mogao u onima koje sam ja video – ali možeš da dobiješ ekrane za ostale sisteme broda. Imamo ih na nekim od naših brodova, ali ne znam koliko su uobičajeni.” Priznala je: „Možda ih imamo zato što su naši brodovi starijeg dizajna.”

Nešto takvo verovatno nije potrebno na transporteru kojim pilotira

bot, ali neće škoditi da proverim.

Moja pouzdanost performanse zaustavila se na 89 procenata. Nije bilo sjajno, ali mogao sam sa tim da funkcionišem. Još uvek nisam identifikovao izvor pada. Primio sam više pogodaka projektilima, a opet nisam doživeo takav postojan pad. Izvadio sam Rasovo projektilno oružje iz džepa jakne i spustio ga na klupu. „Uzmi ovo za svaki slučaj.

Neće delovati na dronove mete, ali trebalo bi da deluje na mete.” Ne volim da dajem oružje ljudima, ali nisam mogao da je ostavim bez ičega. „Idem u tehniku.” „Čekaj malo.” Amena je skočila sa platforme. „Hoću da idem sa tobom.”

Imao sam zbunjujući niz reakcija na ovo. Ne baš ovim redom: 1) Ogorčenost, na nju, na sebe. 2) Uobičajena sumnja. Na ugovorima za kompaniju, privrženi klijenti bili su oni a) zbog kojih bih najverovatnije mogao da poginem, i b) koji bi se najverovatnije glasno zalagali za to da se oštećena bezbednosna jedinica ostavi, jer će trebati previše vremena da me utovare u transporter. (A ljudi se još pitaju zašto imam problem da im verujem.) 3) Neodoljiv poriv da ubijem bilo šta što bi i pomislilo da mi zapreti. „Neko mora da ostane ovde sa povređenom ženom.”

Napravila je grimasu. „Tako je, izvini.” A onda je okrenula glavu i protrljala oči.

I sad sam je još rasplakao. Bravo, Ubibote.

Znao sam da sam ispao kreten i da dugujem Ameni izvinjenje.

Pripisao sam to padu pouzdanosti performanse i emotivnom slomu za koji uslovno prihvatam da je još uvek u toku, a ne izolovan događaj koji sam sada skroz preboleo, kao i tome što sam prinudno isključen i restartovan ali umeo sam pomalo da budem i kreten. („Pomalo” = u opsegu od 70 do 80 procenata.) Nisam znao šta da kažem, ali nisam imao vremena da obavim pretragu za odgovarajućim primerima izvinjenja. (Nije kao da ikada uspem da pronađem odgovarajuće primere koje zapravo želim da upotrebim.) Rekao sam: „Izvini što sam se... poneo kao kreten.”

Amena je na to šmrknula, kao da pokušava da pročisti sinuse, a onda

je pokrila lice. „Ne. Mislim, u redu je. Nisam ni ja bila baš fina prema tebi, tako da smo verovatno kvit.”

Idem. Sada. Ovog časa.

Bio sam kod vrata kada je rekla: „Samo nemoj prestati da pričaš sa mnom preko fida.”

Rekao sam: „Neću.” __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ Upomoć.fajl Izvod 2 (Odlomak intervjua Baradvadž – 09257394) „Primetio sam nešto u vašem transkriptu.” „Da li je font bio pogrešan?” „Ne, font je bio divan. Ali kad god se pominje kompanija, izbacite kompanija i promenite u kompanija.” Proverava snimak razgovora. „Zapravo, upravo ste to uradili.” „To nije pitanje.” „Ne morate da mi kažete ništa što ne želite da mi kažete.” Pauza „Da li su u pitanju oznake? Pominjali ste ih ranije. Pomislio sam tada da ne biste znali da ih je nemoguće ukloniti, osim ako već niste pokušali.” „To je jedan od razloga.” „Pričali smo malo o terapijama za oporavak od traume. Pitam se da li ste ikada razmišljali o tome da krenete na neku.” :razgovor cenzurisan: __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __

7

Slao sam Ameni sliku o tome šta radim preko mog glavnog videokanala, kako bi znala da sam još uvek tamo i kako ne bih morao da razmišljam o tome šta da joj kažem.

(Osim toga, ako postoji pomoćna stanica u tehnici i ako pokaže da smo zauvek zarobljeni, onda bi to mogla da vidi i sama i ne bih morao ja da joj kažem.)

Dok sam išao niz hodnik, Amena je rekla: Zašto slika toliko treperi?

Da li dolazi sa drona?

Ne, dolazi iz mojih očiju.

Oh. Ostavio sam sa njom operativnu grupu od osam dronova i gledao sam ih preko njihovih kamera. Sedela je pored Eletre na platformi, nalakćena na koleno. Ovo je jezivo, rekla je. Prolazio sam pored salona pripojenog kuhinji, sa plavim kaučima duž zidova. Na niskom stolu su stajale tri šolje sa KIT-ovom univerzitetskom oznakom, a preko naslona stolice je bila prebačena siva jakna, jedna od onih koje ljudi nose kad vežbaju. Sve izgleda normalno. Kao da bi neko svakog časa mogao da uđe.

Bila je u pravu. Osim onih nekoliko kabina u delu za stanovanje, nijedan prostor nije delovao rastureno ili kao da se tamo odigrala borba.

Ima li ičeg u vezi sa ovom situacijom što nije jezivo?

Ha, odgovorila je. Ako se setim nečeg, reči ću ti.

Stigao sam do zapečaćenih vrata koja su vodila u prolaz do inženjerskog modula, a onda sam morao da uradim nešto sa panelom da bih zaobišao štetu koju sam napravio kako bih sprečio da ih iko otvori spolja.

Narušavanje bezbedne zone koju sam uspostavio možda nije bilo sjajna ideja, ali moji dronovi stražari na dvoje drugih zapečaćenih vrata nisu

uočili nikakvu aktivnost, tako da kao proračunat rizik nije bilo ni blizu glupo kao neke druge stvari kojih bi mogao da se setim. Mete u predvorju kontrolnog prostora još uvek nisu pokupile napravu sa ekranom, a ja nisam mogao samo da sedim i čekam da mrdnu dupe.

Dobro, mogao sam, ali nisam hteo.

Amena je rekla: Svi u Istraživačkom timu sigurno mnogo brinu zbog nas. Drago mi je... Mislim, nije mi drago što si i ti uhvaćen, ali da sam ovde sama... Bilo bi baš gadno. Mom ujka Tijagu je sigurno laknulo što si bar ti sa mnom.

Vrata su se otvorila i iza se ukazao prazan hodnik, nije bilo dronova meta. Ponovo sam ih zapečatio i ostavio drona stražara sa ove strane da me obavesti ako bilo šta bude petljalo oko njih. Zatim sam poslao ostatak formacije dronova napred niz hodnik. Znao sam da Amena pokušava da mi da kompliment. Ali bilo je čudno što se njeno viđenje Tijagovog mišljenja o meni toliko razlikovalo od objektivne stvarnosti.

Tvoj ujka Tijago mi ne veruje. Nije kao da sam bio uzrujan zbog toga ili imalo mario za to.

Njen frktaj se čuo kroz fid i moj audio-dron. Naravno da ti veruje.

Spasao si ga od onih ljudi koji su napali objekat.

To je bilo nebitno. Spasao sam mnogo ljudi, a broj onih koji su mi posle toga verovali i/ili videli me kao išta više do sprave prikačene za centralni sistem bio je statistički neznatan. Nije mu se svidelo kako sam to uradio.

I Mensa je to rekla. Nisam razumeo zašto su želeli da priča o tome.

Zar nisu jednostavno mogli da pročitaju izveštaj? Nismo o tome pričali.

Uglavnom.

Amena je oklevala. Ne bi je zaista ubili. To ne bi moglo da im prođe.

To zvuči užasno naivno, ali Amena, Tijago i ostatak Mensine porodice i više od 99 procenata stanovnika Održanja još uvek nisu znali za onaj drugi pokušaj ubistva. Da je GrejKris uspeo da sklopi dogovor sa kompanijom, uradio bi to. Uzeli bi otkupninu od Održanja i ubili nju.

Pin-Li, Ratija i Guratina i niko ne bi mogao ništa da uradi u vezi sa tim.

Moji dronovi izviđači naišli su na zatvorena sigurnosna vrata koja su vodila u glavni deo inženjerskog modula. To je bio dobar znak: da su dronovi mete cirkulisali ovuda, bila bi otvorena. Pritisnuo sam ručno otvaranje. Čim su vrata počela da se podižu, poslao sam svoje dronove u zbijenoj formaciji kroz otvor, naloživši im da se rašire napred u hodniku. Nije bilo izgubljenih kontakata, a njihove kamere i skenovi nisu uočili nikakav pokret. Za sada je išlo dobro, iako sam hvatao vibraciju na samom rubu percepcije. Možda je to bilo normalno? Nisam nikada bio ovde tokom svog prethodnog putovanja sa KIT-om.

Moja formacija dronova nije naišla ni na jedan dron metu dok je sledila kružni hodnik do prilaza kontroli motora i laknulo mi je zbog toga. Poslednje što mi je trebalo bilo je da ponovo budem prisilno restartovan. Osmišljavanje protivmere za stelt materijal na dronovima metama i na šlemovima meta nalazilo se na dugačkom spisku stvari koje sam morao da uradim kako bismo preživeli. Ali nijedna od tih stvari ne bi mnogo značila da nas je kontrolni sistem meta poslao u crvotočinu bez odredišta.

Gledao sam serije o ljudima i augmentovanim ljudima zarobljenim u crvotočinama na neodređeno vreme. Kretale su se od sumorno depresivnih (zbog previše realizma), do krajnje neverovatnih (zbog preteranog optimizma). Ljudi u serijama su bar znali da je putovanje na koje su krenuli potencijalno beskonačno, a ne samo veoma dugo.

Do tog trenutka nisam video nikakvo oštećenje ili ometanje, ali onda sam skrenuo za krivinu i ušao u predvorje gde su isključeni ekrani lebdeli duž zidova iznad specijalizovanih kontrolnih interfejsa. Čudno je bilo to što su stanice bile aktivne, mada u stanju pripravnosti, a ne isključene. Čak sam i ja znao da ne treba petljati oko motora dok zapravo pokreću transporter. Ove stanice služile su za fino podešavanje, izmene ili šta već, što je trebalo raditi samo dok je transporter bio na doku.

Osim toga, jedna stanična stolica bila je okrenuta tako da gleda na ulaz, a nedaleko od nje jedan od KIT-ovih remontnih dronova ležao je smrskan na palubi. Moji dronovi su majušni dronovi za prenos informacija, ali većina KIT-ovih bili su veći, sa višestrukim rukama i

fizičkim interfejsima kako bi mogli da obavljaju poslove na održavanju ili druge specijalizovane zadatke. Ovaj dron je aktivirao svojih šest paukolikih ruku, kada ga je nešto oborilo i bio je spljošten na palubi kao da je zgažen. Želeo sam da ga podignem, ali ja nemam u vezi sa tim glupe emocije kao glupi čovek. Namirisao sam ponovo podlogu za kulturu.

Amena je rekla: Ovo se toliko razlikuje od brodova koje sam viđala.

Možeš li da potražiš negde ekran sa...?

O, imao sam loš osećaj u vezi sa ovim. Sledio sam miris. Odveo me je kroz sledeća vrata i niz plitki gravitacioni bunar gde su u vazduhu lebdeli trepćući markeri za upozorenje. (Suština je bila da različiti proizvođači komponenti, brodograditelji i Univerzitet Mihira i Novi Tajdlend nisu želeli da siđete ovamo bez licence inženjera ili ekvivalenta koje je izdavala lokalna jurisdikcija, a ako ste mislili da baš morate da siđete, onda stvarno, jebote, ništa ne dirajte. Amena je zaćutala, a preko dron kamere koju sam joj dodelio video sam je kako usredsređeno čkilji dok posmatra scenu kroz moje oči.

Na dnu gravitacionog bunara nalazila se platforma i mogao sam da gledam dole kroz prozirni zaštitni mehur iznad motora.

Moram da vam se poverim: nisam znao kako bi motori zapravo trebalo da izgledaju. Nikada nisam morao da čuvam motore transportera, a obično su bili previše dosadni da bi ih prikazali u medijima za zabavu. Ali znao sam da, šta god da se dole nalazi, ne bi trebalo da odozgo ima ogromnu organsku masu koja je mirisala na alge i podlogu za kulturu.

Amena je tiho rekla: Šta... Staje... Šta je to?

Verujte mi, to je pitanje trenutno okupiralo 92 procenta moje pažnje.

Organsko nervno tkivo može se spojiti sa neorganskim sistemima (Primer A: gnjecavi delovi u mojoj lobanji) tako da je postojala mala šansa (bila je toliko mala da nisam mogao da odredim procenat) da je ova organska masa uobičajeni deo KIT-ovih sistema, možda nešto jedinstveno i patentirano.

Ali zašto je onda mirisalo na mete?

Dobio sam upozorenje od Izviđača dva u predvorju kontrolnog prostora. Proverio sam njegov kanal i video Metu pet kako prilazi i uzima ekran koji je ležao na stolici. (Dođavola, zašto sve mora odjednom da se dešava? Ali bar ona čudna stvar na KIT-ovim motorima nije još pokušala da dogmiže ovamo i pobije nas.) Kada je Meta pet kucnula prstima po čvrstom ekranu, proširio sam opseg svog prijema da uhvatim sve aktivne kanale. Kroz 2,3 sekunde uhvatio sam prenos podataka. Što je još važnije, 0,2 sekunde kasnije uhvatio sam odgovor kontrolnog sistema meta.

Moj si, govnaru.

Ali nešto me je mučilo u vezi sa slikom preko Izviđača dva. Mučilo me je već neko vreme, ali bio sam previše uzrujan da bih obratio pažnju.

Veliki deo moje sposobnosti da procenim opasnost (na primer, da u gomili uočim potencijalne neprijatelje, ili odredim koji glupi čamac je pun napadača, a ne radoznalih lokalaca) zasniva se na podudaranju uzoraka iz baze podataka ljudskog ponašanja. Mete su bile neregularne, ali ne toliko da ne pokazuju iste osnovne tipove ponašanja kao i drugi ljudi. A nešto nije bilo u redu sa njihovim ponašanjem u predvorju kontrolnog prostora, nešto što se nije moglo objasniti njihovim prekomernim samopouzdanjem, ili činjenicom da su svi bili kreteni.

Izviđač dva je posmatrao mete kako nestrpljivo stoje i čekaju u predvorju kontrolnog prostora, dok Meta pet lupka po ekranu. I samo stoje. Čak i kada su očigledno shvatili da je zvuk iz zapečaćenog kontrolnog prostora bio mamac, nakon što su zahvaljujući ažuriranju svog bezbednosnog sistema postali mnogo manje osetljivi na napade dronova, stajali su i čekali. (Bezbednosnim jedinicama nije dozvoljeno da sednu, ikada, ali ljudi i augmentovani ljudi su to radili kad god bi im se ukazala prilika.)

Nisu pokušali da krenu u potragu za nama, ostali su u predvorju, šaljući svoje dronove mete u okolne hodnike, ali ne dalje. Bili smo neprijatelji zarobljeni sa njima u zatvorenom prostoru, po kome smo se, koliko su oni znali, slobodno kretali. Zašto nisu pokušali da se zaštite,

uspostavivši sopstvenu bezbednu zonu? Zašto bar nisu pronašli neki odeljak da se u njega zaključaju? Da li su se u potpunosti oslanjali na dronove mete? Ili su čekali pomoć spolja, jer su znali da neće još dugo čekati?

Nisu se potrudili ni da sednu.

Nije da već nisam mislio da je ova situacija stvarno užasno loša, ali počeo sam da verujem da je još mnogo gora. Putovanje kroz crvotočinu traje nekoliko ciklusa. Povratak od mesta gde smo obavljali istraživanje do Održanja trajao je četiri ciklusa po standardu Održanja (svaki ciklus je trajao dvadeset osam sati po standardu Održanja), a to se smatralo kratkim putovanjem, tik do ruba teritorije Održanja. Nikako nismo mogli već da stignemo do svog odredišta. Niti do bilo kakvog odredišta.

Bocnuo sam Izviđača jedan, zaključanog u KIT-ovom kontrolnom prostoru i rekao mu da ponovo pogleda u ekran na kome se video KITov trup, gravitacioni talasi i odbrojavanje vremena.

Izviđač jedan se vratio do te konzole. Odbrojavanje je stiglo do dva minuta i četrnaest sekundi.

O da, ovo je... problem. Prosledio sam kanal Ameni.

Amenin odred dronova gledao je kako joj se oči sužavaju u neverici.

Zaista se čini da odbrojava do izlaza iz crvotočine, ali to nije moguće.

Nadao sam se, pomalo očajnički, da nije tačno. Probudi Eletru i pitaj je koliko dugo je brod bio u crvotočini, koliko im je trebalo da stignu od sistema gde su zarobljeni do teritorije Održanja.

Amena je prišla i dotakla Eletru po ramenu. Posle nekoliko sekundi, Eletra se probudila. Amena joj je postavila pitanje. Eletra je žmirnula, razbudivši se i zbunjeno je pogledala: „Nismo ni napuštali sistem. Sve vreme smo bili ovde.” „Ne, prošli ste kroz crvotočinu do Održanja, gde smo zarobljeni.

Sada idemo negde drugde. Sećaš se da je onaj sivi rekao da smo u tranzitnom mostu?” Amena je pokušala da je ubedi, ali Eletri su se oči sklapale i nije odgovorila. Amena mi je poslala: Još uvek je vrlo zbunjena. Oboje su mislili da smo mi uhvaćeni pre njih i nisu mi verovali kada sam pokušala da im kažem da nismo.

Rekao sam joj: Ovo na kućištu motora je tuđinski ostatak. Mislim da nas vodi kroz crvotočinu mnogo brže. Mnogo brže. Mereno ne satima, već sekundama umesto ciklusima. Na KIT-ove motore bila je postavljena naprava koja je koristila crvotočinu na potpuno drugačiji način, omogućavajući putovanje brže nego ijedna tehnologija transportera koju sam video u medijima, ili za nju čuo u vestima. Brže od ijedne ljudske transportne tehnologije. Mislim da ćemo izaći u normalan svemir.

Amena je odmahnula glavom. Ne, to je sumanuto. Tajmer je sigurno oštećen. U crvotočini smo tek nekoliko sati, nemoguće je da smo već negde stigli. Najbliži nastanjeni sistem izvan teritorije Održanja je bar petnaest dana od Stanice...

A onda su mašine ispustile nešto između stenjanja i treska. Ispred Izviđača jedan iskočio je novi ekran: pogled na normalan svemir.

Upravo smo izašli iz crvotočine.

Amena se zaledila, zureći u fid sliku novog ekrana. Oči su joj se uplašeno razrogačile. A onda je rekla: Šta da radimo?

Stvarno dobro pitanje.

Prva pomisao bila mi je da pokušam da uništim tuđinski ostatak.

Srećom, umesto da to uradim, prešao sam na sledeću pomisao. (Ne znam ništa o motorima transportera, ali znam da ne bi trebalo da pucate u njih, u redu? Nalaze se negde u vrhu spiska stvari u koje jednostavno očigledno nije pametno pucati.) Trebalo mi je još informacija pre nego što sam mogao da uradim bilo šta u vezi sa ovim. Nije mi se sviđala ideja da Ameni kažem: „Ne znam”, jer se ljudi uspaniče, a gotovo da ih ne krivim, jer u ovom trenutku i meni dođe da počnem da paničim.

Nisam kontrolisao ovu situaciju i video sam sada bar deset situacija kada sam doneo pogrešnu odluku, a bilo mi je vrlo važno da kontrolišem situaciju, jer je u suprotnom ona kontrolisala mene, a to mi se činilo kao samo korak od toga da budem ponovo pod kontrolom kompanije. A možda bi samo trebalo da verujem Ameni, koja se uhvatila ukoštac sa mnogo većim čovekom zato što je mislila da treba da me spase. Rekao sam joj: Ne znam.

Amena se uspravila i ugrizla za usnu. A onda je prošaputala za sebe:

„Dobro, dobro. Da razmislim.” Zvučeći mnogo smirenije nego što je izgledala, rekla je preko fida: Možeš li da narediš tom dronu u kontrolnom prostoru da se kreće okolo? Ako uspemo da vidimo ekran koji će nam pokazati gde smo, ili ako postoji neka stanica ili neko drugo mesto gde možemo da pokušamo da pošaljemo signal za pomoć...

To... nije bila loša ideja. Izašao sam sa platforme i vratio se do gravitacionog bunara i rekao Izviđaču jedan da utvrdi da li postoji neki aktivan ekran. Kada se njegov kanal ispunio slikama, izvukao sam arhivirani video njegovog prethodnog istraživanja i uporedio ih. Uspeo sam da izdvojim pet ekrana sa značajnim promenama. Uvećao sam ih i postavio slike u naš fid kako bismo mogli da ih prelistamo. Ovaj, odmah je rekla Amena, ovo je lokalna navigacija. Tu su informacije o zvezdi... ne kaže da li smo blizu stanice... ni da li uopšte postoji stanica...

Stigao sam do prostora za praćenje sa njegovim nesrećnim remontnim dronom. Video sam ekran koji je Amena tumačila, ali pronašao sam još jedan KIT-ov dijagram na novom ekranu. Indikator je pokazao nešto pričvršćeno sa spoljne strane KIT-ovog trupa, na njegovom laboratorijskom modulu. Pogledao sam u specifikacije...

Jebote, to nije moguće.

Isključio sam naš kom jer nisam želeo da ga mete upotrebe da nas prate, a i svakako niko ne bi mogao da nas kontaktira dok smo u crvotočini. Ponovo sam ga aktivirao i proverio kanal koji je koristio naš Istraživački tim. Bio je aktivan.

Da, ovo se stvarno dešavalo. Pingovao sam kanal, odmah dobio odgovor i prebacio ga na naš fid relej. Amena se zaprepašćeno uhvatila za glavu. ,,Šta...?”

Poznati glas rekao je: Bezbednosna jedinice, Amena, da li me čujete?

Bila je to Arada. Amena je prodahtala: Tu smo, tu smo! Gde ste vi?

Arada je odgovorila: Mi smo u sigurnosnoj čauri objekta, prikačeni za trup napadačkog broda. Vi ste na brodu, je l’ tako? Videli smo kada su vas povukli ka vazdušnoj komori.

Ponekad se zapitam šta je smisao svega ovoga. Trebalo je da su

bezbedni na matičnom brodu i da sada već stižu na Stanicu Održanje.

Rekao sam: Ko to mi?

Bezbednosna jedinice!, rekla je Arada, očito srećna što me čuje. O, Overse je ovde i Tijago i Rati. Nismo uspeli da stignemo do matičnog broda nakon što smo se odbacili i uvučeni smo u crvotočinu sa napadačem.

Da pokušamo da dođemo do vas?, pitala je Amena. Skočila je sa Eletrinih nosila i doskočila na vrhove prstiju. Imamo jednog povređenog.

Arada je odmah odgovorila: Ne, ne, čaura je previše oštećena.

Nismo očekivali... Neko je uzbuđeno doviknuo nešto iz pozadine, verovatno Overse, ali bilo je prigušeno i morao bih da analiziram audio da bih razumeo. Šta god da je htela da kaže, Arada nije završila prethodnu misao: Kakva je vaša situacija tamo?

O, mnogo toga nam Arada nije govorila. Ali procenio sam da postoji 70 posto šanse da, samo da nismo onako apsurdno ranije izašli iz crvotočine, Arada i ostali ne bi još dugo preživeli.

I tako je sada trebalo da brinem za još četvoro ljudi. Sjajno.

Amena je na brzinu dala Aradi pomalo probran izveštaj o tome koliko nam je bilo zabavno i upozorila je na mete.

(Mete ne mogu biti tuđini, zar ne? Ne, to nije moguće. Tuđini ne mogu toliko da liče na ljude.)

(Mogu li?)

Poslao sam Aradi shematski prikaz spoljašnjosti KIT-ovog trupa, na kome je bila obeležena vazdušna komora u našoj bezbednoj zoni.

Arada, možete li da dođete do ove vazdušne komore?

Usledila je pauza koja mi je govorila da je njihova situacija još gora nego što je Arada nagoveštavala. Procenio sam da je oklevanje bilo taman dovoljno dugo da ona proveri rezerve vazduha u skafanderima koje su verovatno već nosili zbog oštećenja u čauri. A onda je Arada odlučno rekla: Da, možemo da stignemo dotle. Procenjeno vreme dolaska, da kažemo, tri minuta.

Sačekaću vas tamo, rekao sam joj i krenuo iz prostora za praćenje

u tehnici. Trebalo bi da imam bar 2,5 minuta, pa sam počeo da hakujem kontrolni sistem meta.

Ono što ga je do sada štitilo bila je činjenica da nije komunicirao sa fidom ili sa interfejsima kao što su to činili svi ostali sistemi sa kojima sam se ikada sreo. Ali Meta pet je pristupila kontrolnom sistemu meta i dobila je odgovor, što mi je pokazalo na koji kanal da se usredsredim i kakve transmisije bi on prihvatio. A pokazalo mi je da ću morati da primenim tradicionalni metod da slomim ovog drkadžiju.

Sastavio sam paket kodova koji je kopirao signal koji je ekran slao meti, umnožio ga sto puta, naveo ga da se sam umnožava tako da su sve moje kopije kopirale same sebe, a onda sve to poslao kontrolnom sistemu meta.

KIT bi se nasmejao takvom napadu. (Zapravo, KIT bi se nasmejao onom delu gde je slao nazad paket kodova koji bi mi istopio lice.) Ali imao sam teoriju da je razlog zašto mete ne pokušavaju da pristupe većini KIT-ovih sistema to što njihov kontrolni sistem meta nije u stanju da efektivno koristi KIT-ovu arhitekturu.

A onda sam dobio upozorenje od drona stražara. Bio je kod vrata koja su vodila u stambeni modul, prvih vrata koja sam zapečatio kako bih stvorio našu bezbednu zonu. Nije mogao da dobije sliku nijednog od dronova meta, ali koncentracija energije nedaleko od vrata ukazivala je na to da je na kontrolnim uređajima korišćeno neko oružje ili oruđe.

Uf-uf.

Potrčao sam, prateći zavojiti hodnik do izlaza iz inženjerskog modula. Proverio sam Izviđača dva u predvorju kontrolnog prostora, taman da vidim Mete pet i šest kako beže van dometa njegove kamere.

Kada sam rekao da se sve dešava odjednom, to je uglavnom bilo preterivanje, ali sada se sve zaista dešavalo u isto vreme. Nešto ih je sigurno upozorilo na sigurnosnu čauru na trupu.

Imao sam jednu opciju, ali to je bila užasna ideja. Ali je istovremeno bio i jedini način da Aradu i ostale ubacimo unutra na vreme. Amena, naša bezbedna zona će uskoro biti kompromitovana i moram da se pozabavim tim. Možeš li da dođeš do vazdušne komore i pustiš Amadu i ostale unutra? Pretpostavljao sam da kontrolni sistem meta neće

pristati na to da primi posetioce. Osim toga, trenutno je bio malo zauzet.

Amena je šetkala po ambulanti, zabrinuto slušajući žurni razgovor u sigurnosnoj čauri dok su se spremali da je napuste. Zastala je, prigušila ton svog koma i rekla: Da, možeš li da mi daš mapu?

Poslao sam joj mapu naše bezbedne zone sa najbržom putanjom do obeležene vazdušne komore. Ispred tebe će ići odred dronova. Poslaću upozorenje i drugu putanju ako naiđu na nešto.

Razumem. Krenula je ka vratima, a onda stala da uzme energetsko oružje meta i gurnula ga u džep jakne. Zatim se sagla u stranu i zgrabila jednu kutiju sa gomile zaliha na klupi.

Hteo sam da uvećam sliku da vidim šta je uzela, ali stigla mi je informacija od bota stražara da su vrata u bezbednoj zoni upravo provaljena. Na izlazu inženjerskog modula krenuo sam drugim putem, kroz vrata koja su vodila u stanicu za rukovanje tovarom, pa napolje u hodnik koji se pružao sa spoljašnje strane centralnog modula ka vratima prostora za stanovanje. Ako ne mogu da uđem ispred njih, moraću da im priđem s leđa.

Postojala su tri moguća razloga zašto su mete sada reagovale: 1) dobile su informacije od kontrolnog sistema meta da je sigurnosna čaura sa spoljne strane trupa i protumačile njeno prisustvo kao napad, 2) sad pošto smo izašli iz crvotočine i verovatno bili na našem odredištu, znale su da njihovo pojačanje uskoro dolazi i verovale da je sada relativno bezbedno da nas napadnu, ili 3) očekivali su da svakog časa stigne nadzornik i želeli su da deluju proaktivno. Kakve sam sreće, verovatno je u pitanju kombinacija sva tri.

Moji dronovi su požurili ispred mene, stigao sam do suprotnog kraja centralnog modula i provukao se kroz dva spojena hodnika. Izgubio sam kontakt sa tri drona kada su stigli do prolaza koji vodi do vrata ka prostoru za stanovanje, ali nisam usporio. Prilikom poslednja dva susreta išao sam nisko, a sa borbenim dronovima, čak i sa onim čudnim i nepoznatim, najbolje je bilo pretpostaviti da postoji aktivna komponenta učenja. Zato sam ubrzao, skrenuo za ugao i ustrčao uz pregradni zid.

Dva drona mete čekala su me nedaleko od palube i spustio sam se

na jedan pre nego što je mogao da se pomeri. Smrskao sam drugi kada je poleteo ka mojoj glavi. Vrata su bila prosečena, brave probušene i delimično istopljene. Naredio sam svojim dronovima da se vrate; nisam imao vremena da poradim na protivmerama za zaštitna odela meta i znao sam da ću zažaliti zbog toga.

Izgubio sam kontakt sa jednim od Ameninih dronova i poslao joj upozorenje. Bila je u hodniku nedaleko od čvorišta koje će morati da pređe da bi došla do vazdušne komore, a nije postojala druga putanja.

Rekao sam joj: vrati se u ambulantu.

Nema vremena, rekla je Amena, odmakla se i pribila uz pregradni zid. Mislim da nešto nije u redu sa sigurnosnom čaurom.

Mogao sam da je razuverim u vezi sa tim, ali nije bilo vremena i bila je u pravu. A ja sam konačno dobio sliku kutije koju je uzela iz zaliha za vanredne situacije, one koju je trenutno stiskala na grudi. Bilo je to sredstvo za gašenje požara koje je Ras pokazao.

Pojurio sam niz priključni prolaz, pa napolje u sledeći hodnik.

Mete pet i šest okrenule su se ka meni i uperile u mene svoje teško energetsko oružje. Pored njih su lebdela četiri drona mete.

Dva skretanja dalje nalazilo se čvorište kroz koje je Amena morala da prođe i zato sam hteo da ih: a) zadržim ovde, b) ubijem.

Probaću sa opcijom b.

Amenini dronovi okupili su se oko nje da je zaštite kada je pritisla mehanizam za otvaranje na sredstvu za gašenje. Ispalio je eksploziju hemikalija i Amena je pogodila to što je ciljala jer su iznenada moji dronovi mogli da vide dron metu koji se približava. Mlaz hemikalija poprskao je kućište drona mete i probio kamuflažu. (Zavesti pod „sačuvati za kasnije”: ovo potvrđuje da je kamuflaža fizički efekat, nešto u dizajnu vidljivo na njihovom kućištu, a ne nepoznata vrsta transmitovanog ometanja.) Dron meta se zateturao postrance, a onda poleteo niz hodnik, verovatno oštećenog pogona i senzora. Amena je skrenula za ugao i potrčala ka čvorištu.

Zureći u mene, Meta pet je rekla nešto na tom neprevodivom jeziku.

Meta šest je prezrivo odmahnula rukom i krenula nazad ka predvorju, a

ni po koju cenu nisam smeo da im dozvolim da mu se približe. Kada je Meta pet podigla svoje oružje, a dronovi mete pojurili napred, krenuo sam i ja.

Moji dronovi nisu videli dronove mete zbog stelt materijala, ali ja sam ih video. Izvukao sam iz svog skena procenu koordinata i poslao po jedan dron ka svakom dronu meti, sa naređenjem da uspostave površinski kontakt. Jedan je preleteo i morao je da se vrati, ali sva četiri su uspela da slete. Koristeći kontakt dronove kao referencu, ostatak mojih dronova je mogao da približno odredi pozicije dronova meta.

Kada su dronovi mete stigli do mene, rekao sam mojim dronovima da napadnu po nahođenju.

Dok se ovo dešavalo, a Meta pet podizala svoje oružje, sagnuo sam se i krenuo napred. Prvi prasak mi je prošao iznad glave, a onda mi se dron meta zaleteo u rame i oborio me na pregradni zid.

A onda se nešto dogodilo. Kom sakriven u džepu ispod mojih rebara, koji mi je KIT dao kada sam ga ostavio na tranzitnom prstenu RaviHajrala, pingovao je poruku u moj interni fid. Bio je to sabijen paket, zamišljen da bude poslat u sistem, a ne prenošen transporterima kroz crvotočine. Što znači da je dolazio sa KIT-ovog internog koma.

Bio je obeležen imenom ,,Idn”.

Moji dronovi su pogodili dva drona mete, ali treći se već ustremio na mene. Pokušao je da me udari u glavu, ali morao je prvo da se odmakne kako bi dobio na brzini, što mi je dalo priliku da ga uhvatim.

Gurnuo sam ga u stranu, taman na vreme da blokiram prasak energetskog oružja Mete pet. Vrelina je preplavila dronove mete, što je bilo nešto što nisam predvideo. Ovo oružje je bilo drugačije od oružja koje je mrtva Meta dva upotrebila na meni; umesto da samo izazove neugodan bol, ovaj prasak je imao za cilj da uništi tkivo i trajno onesposobi. Čak i sa dronom metom između nas, moje šake su pretrpele oštećenje. Tri moja drona bila su uhvaćena praskom i pala na palubu.

Idn. Idn je bilo ime koje sam koristio na RaviHajralu, kada mi je KIT pomogao. Ovo je sigurno bio neki trik, osim što je kontrolni sistem meta bio preplavljen paketima kodova koje sam poslao; ne bi trebalo da je u stanju da mi sada pošalje paket.

Ali nešto na KIT-u ga je poslalo. Počeo sam analizu prenosa.

Dok sam držao dron metu, odgurnuo sam se od zida, okrenuo se na palubi i udario nogama Metu pet u noge. Pao je postrance o pregradni zid, a onda na palubu. Nisam još mogao da ustanem, ali bar smo sada obojica bili dole.

Na kanalu na kome sam pratio Amenin napredak video sam da je prošla kroz predvorje, ušla u hodnik iza i našla vazdušnu komoru. Bila je zadihana i preznojavala se dok je ukucavala komandu za otvaranje u tablu. „Nadam se da sam pogodila pravu”, promrmljala je mojim dronovima koji su lebdeli oko nje. A onda su se upalila svetla za upozorenje, znak da je spoljašnja vazdušna komora dobila komandu i sprema se da se otvori. „To!” Amena je počela da maše rukama i cupka.

Moja analiza paketa se završila i proverio sam rezultate: nisu uočeni ubojiti softveri i malveri, a tip fajla je ukazivao na to da je u pitanju video-snimak. Pokazao je takođe da je to odložena poruka, poslata nešto ranije, ali zarobljena kada su KIT-ov fid i kom oboreni. To što je poruka zaglavljena u bafer za skladištenje i prosleđivanje koma konačno isporučena značilo je da su, kada je kontrolni sistem meta otkazao, neki od KIT-ovih složenijih sistema počeli ponovo da se aktiviraju.

I dalje je mogao da bude neki trik. Ovo je baš ličilo na podmuklo sranje koje bi bezbednosne jedinice uradile. I znao sam toliko načina na koje je neko mogao da upotrebi snažan vizuelni stimulus da privremeno onesposobi moj sken, vizuelne skenere, nervno tkivo i ostalo, ali morao sam da je pustim. Možda sam očajnički želeo da dobijem neki znak da je KIT još uvek negde tu, ali to što je u pitanju bio video-snimak, ukazivalo je na metod komunikacije koji bi odabrao samo neko ko me poznaje. Pustio sam ga.

Meta šest je dotrčala i uperila u mene svoje energetsko oružje, ali ja sam pustio dron metu i povukao Metu pet na sebe. Uz sve to mlataranje i vrištanje (Meta pet, ne ja) Meta šest nije mogla jasno da nacilja. Pucao sam iz oba energetska oružja u rukama, ali izgleda da su zaštitna odela meta odbijala strele, bar u izvesnoj meri. (Zbog silnog vrištanja, bilo je teško reći.) Uleteo je još jedan dron meta, ali ga je moj preostali dron

tresnuo bočno tako da je udario u šlem Mete šest. Svašta se dešavalo, ali stvarno sam morao da odem sa ovog sprata.

Amena i njeni dronovi pojurili su nazad kada se vazdušna komora otvorila, a Arada, Overse, Rati i Tijago su bauljajući izašli. Rati se sručio kao gomila sprženog skafandera; nisam mogao da vidim da li je povređen ili se samo sapleo o uzdignuti pečat komore. A onda se Tijago zateturao u stranu, a Overse ga je uhvatio za mišicu i znao sam da je moja prva teorija bila tačna i da je sigurnosna čaura pretrpela veliko oštećenje.

Sažeti video-snimak u paketu bio je iz serije Skakači kroz svetove, iz epizode u kojoj je priča dostigla vrhunac, kada je um sekundarnog glavnog lika preuzeo svesni moždani virus (znam) i priča je mnogo bolja nego što zvuči, ali bio je to trenutak kada lik kaže: Zarobljen sam u sopstvenom telu.

Stvarno sam morao da se popnem na KIT-ov komandni most.

Stvarno sam morao da sprečim Mete pet i šest i njihove dronove da dođu do mojih ljudi, koji su, nimalo pomažući, još uvek tumarali po predvorju vazdušne komore i vikali jedni na druge.

A morao sam i jedno i drugo da uradim istovremeno.

Izdignuo sam kolena, podigao i bacio Mete pet i šest. Obojica su pali unazad, a ja sam stao na noge. Oštećeni dron meta probio je kroz ono što je preostalo od zbijene formacije mojih dronova. Očešao mi je rame kada sam se bacio nazad ka vratima stambenog modula. Morao sam da se uverim da me obe mete prate, pa sam povikao: „Razneću transporter i sve vas pobiti, govnari!”

Jadno, ali žurilo mi se.

Dok sam trčao, mete su mi nešto piskavo, besno i nerazumljivo dovikivale. Oštećeni dron uspeo je da pošalje poslednji niz slika, potvrdivši da obe mete jure za mnom. Krenuo sam hodnikom ka kontrolnom prostoru.

Tada sam shvatio da nisam prekinuo kanal koji sam koristio da šaljem slike koje prima Ameni. Verovatno nije mogla da obraća pažnju na njega otkako je napustila ambulantu (ljudi, čak ni augmentovani

ljudi, ne mogu da obrađuju višestruke kanale kao ja), ali i dalje je išao u njenom fidu. Dron koji ju je pratio prikazao ju je kako stoji u predvorju vazdušne komore (još uvek? Šta radi, dođavola?) sa Aradom, dok su Overse i Tijago izvlačili Ratija iz njegovog oštećenog skafandera. Kada je delom skinula svoj, Arada je izgledala iscrpljeno i blago rečeno, zabrinuto. U mom fidu, Amena je neprekidno vikala: Gde ideš? Šta se dešava?

S obzirom na okolnosti, bila su to razumna pitanja. Idi u ambulantu, rekao sam joj. Nisam želeo da odgovaram na razumna pitanja. Ako grešim, verovatno ću biti mrtav, a to je dovoljno loše. Biti glup i mrtav bilo bi samo još gore.

Ali šta..., počela je Amena, a ja sam prebacio kanal u pozadinu.

8

Dok sam trčao KIT-ovim hodnicima, nisam imao mnogo vremena za planiranje. To kako se platforma medsistema aktivirala kako bi pružila Eletri hitnu medicinsku pomoć govorilo mi je da je operativni kod broda, ili bar veliki deo njega, još uvek netaknut. A kontrolni sistem meta je bio oboren pod mojom baražnom vatrom kontakata, omogućavajući da se još KIT-ovih sistema ponovo uključi. Ovo je tehnički bio pravi trenutak da pokušam da prodrem u kontrolni prostor, ali uradio bih to čak i kada bih morao da se probijem kroz ceo odred meta i njihove polunevidljive dronove.

Krenuo sam hodnikom do centralnog modula i prošao pored drona mete koji je skakutao u vazduhu i jednog koji je udarao duž nižeg pregradnog zida. Kada je kontrolni sistem meta pao, preplavio ih je besmislenim kodom.

U stambenom modulu, Amena i ostali su konačno krenuli niz hodnik ka ambulanti. Naleteli su na drona metu, koga je Amena onesposobila sredstvom za gašenje, kako još uvek besciljno lebdi i Overse ga je tresnula alatom za sečenje koji je donela iz sigurnosne čaure.

Izviđač dva pokazao mi je da je predvorje kontrolnog prostora, jedva tri metara napred, prazno, što je značilo da sam izgubio Metu četiri. Imao sam taman toliko vremena da pustim ponovo njegov video i vidim Metu četiri kako prolazi kroz prednji ulaz. A onda me je energetski/toplotni prasak pogodio s leđa. Udario me je u krsta tako da sam izgubio oslonac i kliznuo preko palube ka vratima kontrolnog prostora.

Pouzdanost performanse mi je pala na 80 procenata.

U hodniku ispred ambulante, Amena se naglo zaustavila i povikala: „Ne, ne!” ,,Šta?”, upitala je Arada. „Oni... Pogodili su...” Amena je mahnito mahala ka vratima ambulante. „Ostani ovde sa njima!”, uzviknula je i odjurila. Njen odred dronova zaputio se za njom.

Ni ne sećam se koliko sam puta pogođen projektilnim i energetskim oružjem (bukvalno, zbog brisanja memorije) i nije da ne boli. Ali ranije sam snizio svoje senzore za bol, pa sam se iznenadio kada sam se prevrnuo i video veliku mrlju krvi i tečnosti na palubi.

Neću dugo izdržati ovako. Morao sam da budem brži.

Ali ovo je bar rešilo problem kako da otvorim vrata. Meta četiri je potrčala ka meni, jer kreteni vole da ti vide izraz na licu kada te ubiju.

Zaustavio se na, po njegovom mišljenju, dovoljnoj udaljenosti i opalio, ali ja sam se prevrnuo na bok tako da je prasak pogodio palubu pored mene. Odgurnuo sam se nogama, oslonio na boki okrenuo se tako da mogu da ga uhvatim za članak. Kriknuo je i pao natraške, a ja sam se popeo na njega i slomio mu vrat.

Mete pet i šest samo što nisu stigle, a ostala su mi još tri drona u hodniku. Kada sam ustao i uzeo energetsko oružje Mete četiri, naredio sam svojim preostalim dronovima da, ako mogu, ubacuju ometanje umesto mene i primaju pogotke. Pored šlemova od stelt materijala i zaštitnih odela, dronovi nisu imali mnogo šansi da ispale smrtonosne hice, ali će nadajmo se uspeti da im skrenu pažnju.

Bilo je teško nositi veliko četvrtasto oružje i znao sam da sam izgubio dosta mišića i potpornu strukturu u leđima. Izvadio sam slobodnom rukom tablu pored vrata kontrolnog prostora i ispalio kratak prasak u mehanizam unutra. Nalet vreline ubedio je senzore da je na brodu vanredno stanje (senzori nisu grešili u vezi sa tim) i ovaj je ponovo aktivirao ručne komande. Pritisnuo sam mehanizam za ručno otvaranje i vrata su se otvorila.

Zakoračio sam kroz njih i pritisnuo sekvencu da ih zatvorim i zapečatim. Jedan od mojih dronova uspeo je da pogodi u rame Metu

pet, ali ostali kontakti su nestali.

Kada su se vrata zatvorila, znao sam da nemam mnogo vremena.

Nisam imao vremena da zamenim spoljašnji panel na vratima i mada sam imao čvrste dokaze koji su ukazivali na to da mete ne samo da nisu bile obdarene ličnošču, nego nisu bile ni naročito pametne, bez sumnje će zapucati na kontrolne uređaje i pre ili kasnije to će upaliti.

Prekinuo sam Amenin vizuelni pristup mom fidu, ali njeni dronovi su mi rekli da su Arada i Tijago potrčali za njom kroz hodnik, zaputivši se ovamo. (Da, verovatno je i ranije trebalo da prekinem Amenin kanal.

Ali hteo sam da zna koji je moj status, ako ne mogu da odgovorim.)

Izviđač dva je još uvek bio u predvorju na straži, pa sam poslao video u Amenin fid, kako bi mogla da vidi gde su mete. Video sam je kako se zaustavlja i hvata za glavu, pokušavajući da se usredsredi na novi kanal.

Već sam zaobišao unakažene mrtve Mete jedan i tri, penjao se stepenicama do gornjeg kontrolnog prostora i nisam imao vremena da joj pomognem.

Izviđač jedan je bio tamo i još uvek nadgledao ekrane. Pozdravio me je pingom kada sam spustio energetsko oružje na najbližu stolicu.

Trebao mi je interfejs sa memorijom broda.

Garantna kompanija koja me je nekada posedovala zaradila je silan novac izvlačeći informacije od svojih mušterija. To znači da su snimali sve što svi ostali kažu, a onda u tome tražili informacije koje se mogu prodati. Deo mog posla bio je da snimam, analiziram i čuvam informacije dok ne budu mogle da se vrate kompaniji, a ako to ne bih uradio blagovremeno pokazavši svoju potpunu pokornost, kaznio bi me moj modul za upravljanje. (Što je kao da te pogodi energetsko oružje visokog kvaliteta, samo iznutra.)

Neobrađeni audio i fid tokovi proizvode ogromne fajlove podataka i morali su često da budu premeštani i često bi bili sačuvani na neiskorišćenim prostorima za skladištenje na drugim sistemima. (Ovo je takođe jedan od načina da uništite podatke. Ako ne mrzite mnogo svoje klijente i u bilo kom trenutku se osetite zgađeni kompanijom, ili ste hakovali svoj modul za upravljanje i morate da prikrijete svoje tragove, možete da prebacite podatke u bafer bezbednosnog sistema baš

pre nego što on treba da se ažurira. Fajlovi će biti prebrisani i izgledaće kao da se to dogodilo slučajno.)

Ali ono što želim da kažem jeste da je KIT bio veliki transporter sa mnogo interaktivnih procesa i sistema koji rade zajedno, što je značilo da postoji mnogo prostora za skladištenje koji ne bi bili očigledni ljudskim uljezima. Ili neprijateljskim operativnim sistemima kao što je kontrolni sistem meta, koji izgleda nije bio u stanju da iskoristi veći deo arhitekture. Prostora za skladištenje gde možete da sačuvate sabijenu rezervnu kopiju jezgra operativnog sistema. Verovatno tvog sopstvenog jezgra, ako si veoma inteligentan i poseduješ napredni svesni kontrolni sistem.

Još uvek nisam mogao da uspostavim fid vezu ni sa jednom od operativnih stanica, pa sam kucnuo tablu ispod ekrana koja je najviše ličila na monitor internih sistema. Ekran se podigao i otvorio ka nizu malih izvora podataka. Primanje informacija vizuelno, a ne kroz fid delovalo je užasno sporo. Podigao sam ručni interfejs, a onda morao da iz svoje arhive izvučem jezik kodiranja koji nije bio po korporacijskom standardu i ubacim ga u svoj interni procesor. Sastavio sam svoj upit, a onda prelistao lebdeće interfejse da ga ubacim.

Nakon što je, po subjektivnom osećaju, prošla čitava večnost, a zapravo samo 1,2 sekunde, sistem je počeo da prikazuje prostore za skladištenje podataka u kojima su se trenutno nalazili veliki i verovatno nestandardni fajlovi sa strukturama koje nisu poštovale protokol za prostor u kome su uskladišteni. Ciljao sam na proceduralnu memoriju za medicinsku platformu, ali prva mogućnost na koju je moj upit naišao nalazila se u kuhinji, u prostoru za skladištenje podataka skrivenom u sloju ispod prostora gde su se obično nalazile formule za proizvodnju hrane. Ali kada sam ga pretražio, pisalo je da je prazan.

Znate šta, stvarno nemam vremena za ovo. Otkinuti komad sa mojih leđa klizio je niz stolicu i jedva sam uspevao da ostanem uspravan.

Mnogo sam curio, a mrzim curenje.

Proverio sam svoj kanal ka kontrolnom sistemu meta, tek da udovoljim sebi, i video višestruke pokazatelje kvara kroz svoj baraž kontakata. Da, nemoj dozvoliti da ti se vrata zatvore dok budeš silazio,

drkadžijo.

Izviđač dva u predvorju kontrolnog prostora poslao mi je video Mete pet i šest, kako udaraju o otvoreni panel pored vrata.

U hodniku odmah iza predvorja, Amenina grupa dronova pokazala mi je nju, Aradu i Tijaga kako se nešto napeto sašaptavaju. Amena je uporno mahala kutijom sa sredstvom za gašenje požara, a Arada je nosila zaplenjeno energetskog oružja.

Bilo je iscrpljujuće. Amena, beži odavde. Znaš da su ovi ljudi opasni.

Trgla se i napravila grimasu. Gde si? Ne vidim više šta radiš! Jesi li dobro?

Recimo, ne baš. Moram samo još nešto da uradim.

Nisam se osećao baš dobro, a bilo mi je teško da prokljuvim jezik da bih proširio svoju pretragu. Ponovio sam je i ponovo dobio prostor rezervisan za skladištenje podataka o proizvodnji hrane. Ha. Kontrolni sistem meta je bio oboren, a moji kontakti su pingovali uprazno. Nisam prekinuo svoj napad kodom, za slučaj da je u pitanju trik.

Pretraga nije pogrešila, bilo je nečeg u prostoru za skladištenje podataka o proizvodnji hrane, ma koliko uporno uređaj za očitavanje govorio da je on prazan. Fidovi stanice sa ekranima počeli su ponovo da se uključuju, tako da sam mogao da pristupim njihovim funkcijama direktno preko svog fid interfejsa, zbog čega mi je silno laknulo.

Pokrenuo sam duboku sken analizu rezervisanog prostora u skladištu za proizvodnju hrane i odmah su mi tražili lozinku. E pa, jebiga.

U hodniku, Amena je prošaptala Aradi: „Mislim da umire.”

Arada je uzela od Amene sredstvo za gašenje požara i pružila ga Tijagu. Rekla mu je: „Budi spreman.”

Ako je ovo stvarno ono što mislim da je, video-snimak je bio trag.

Pustio sam ga ponovo u traženo polje i nisam dobio nikakav odgovor.

Brzo sam prošao kroz spisak imena svih likova, brodova i mesta iz Skakača kroz svetove. Nije bilo odgovora. A ni vremena. Snimak je bio upućen Idn, lažnom imenu koje sam koristio za ljudske klijente, imenu

kojim mi se KIT nikada nije obratio.

Moje ime, moje pravo ime, tajno je, ali ime kojim mi se KIT obraćao nije bilo nešto što bi ljudi mogli da izgovore, pa čak ni da mu pristupe. Bila je to moja lokalna fid adresa, kodirana u interfejse protkane kroz moj mozak.

Pretpostavljam da je vredelo pokušati. Priložio sam ga u zahtevano polje.

Prihvaćeno je i prostor za skladištenje se otvorio otkrivši veliki sabijeni fajl. Uz njega je bio pripojen kratak dokument sa uputstvom, sa nekoliko redova složenog koda koji nisam mogao da analiziram. Ali uputstva su bila jasna. Glasila su: „U slučaju nužde, beži.” Ubacio sam kod u prostor za obradu operativne stanice i aktivirao je.

Sva svetla u kontrolnom prostoru su se ugasila, a onda žmirnula i ponovo se upalila. Svi ekrani oko mene istovremeno su zatreperili, ugasili se, a onda je na njima blesnula grafika za ponovno uključivanje.

I brod je ispunio KIT-ov fid. Prijatnim neutralnim glasom koji sistemi koriste da se obraćaju ljudima, prošaputao je: Ponovno učitavanje u toku. Molimo sačekajte.

Ispod, vrata su se polako otvorila. Mete su počele da ulaze, ali Izviđač dva video je Tijaga kako utrčava u predvorje, vičući i prskajući ih sredstvom za gašenje požara. Meta pet okrenula se ka Tijagu, dok se Šestica probila u kontrolni prostor. A onda je Arada prošla kroz vrata i pogodila Metu pet energetskim oružjem. Što znači da je samo Meta šest bila još uvek naoružana i imala čist hitac na Tijaga kroz otvorena vrata.

Zgrabio sam energetsko oružje Mete četiri i ustao iz stolice, ali noge me nisu slušale. Srušio sam se, otkotrljao do ivice platforme i pucao u Metu šest. Prasak ga je pogodio u grudi i lice, tako da se zateturao unazad i udario o pregradni zid, a onda pao preko opruženog tela Mete tri.

Meta pet je posrtao i njihao se, ali uperio je svoje oružje u Aradu.

A onda je fid ispunio KIT-ov glas, KIT-ov pravi glas. Rekao je: Baci oružje.

Arada je bacila svoje energetsko oružje, a Tijago je bacio sredstvo za gašenje požara. Oboje su podigli prazne ruke. Rekao sam mu: Nemoj da povrediš moje ljude.

Meta pet je povikao nešto nerazgovetno, a onda bacio oružje i bacio se u stranu, uhvativši se za glavu. Opa, KIT je sigurno uspeo da pristupi šlemu Mete pet preko koda koji koristi kontrolni sistem meta.

Meta pet se preturila, zgrčila se jednom na palubi, a onda klonula.

Tijago je krenuo da spušta ruke, a onda se predomislio i rekao: „Ne želimo da vas povredimo. Ovde smo jer su nas napali... Ta osoba i ostali.”

Arada je dodala: „Ko si ti?”

KIT je rekao: Nalazite se na Perihelionu, brodu Pansistemskog univerziteta Mihire i Nju Tajdlenda registrovanom za nastavu i istraživanje. A onda je dodao: Neću povrediti tvoje ljude, budalo mala.

Arada je zaprepašćeno podigla obrve, a Tijago kao da je oklevao.

Rekao sam: Koristiš javni fid, svi te čuju.

Kao i ti, rekao je KIT. I curiš po mojoj palubi.

Amena je utrčala kroz vrata, ustuknula kada je videla gomilu mrtvih meta, a onda potrčala uz stepenice. Kleknula je pored mene i povikala: „Hej, treba nam pomoć! Moramo da dođemo do ambulante!”

KIT je rekao: Čujem te, mlado ljudsko biće, nema potrebe da vičeš.

Poslao sam nosila za hitne slučajeve.

Uvek sam mislio da sve što KIT kaže zvuči sarkastično. Ako si čovek, pretpostavljam da zvuči i više nego neodređeno preteći.

Arada je kročila u kontrolni prostor. Tijago je proveravao da li je Meta pet živa. (Nije bila živa.)

KIT je rekao: Uljez je mrtav. ,,Uhhh...” Tijago je pogledao u plafon. „Ali ko si ti? Jesi li ti član posade, ili...”

Arada je stigla do vrha stepenica i nagnula se preko mene, zabrinuto se mršteći. Imala je posekotinu iznad leve obrve, opekotinu prvog stepena na obrazu, a kratka kosa bila joj je oprljena. Rekla je: „Ne brini,

bezbednosna jedinice, odvešćemo te do ambulante.” Stegla je Amenino rame.

Pretpostavljam da Amena nikada nije videla bezbednosnu jedinicu pogođenu energetskim oružjem, koje joj je raznelo 20 procenata telesne mase na leđima i otkrilo unutrašnju strukturu, jer je delovala zaista uzrujano.

Gubio sam sve svoje kanale, ali morao sam nešto da kažem pre nego što stignu nosila. ,,KIT-e”, rekao sam naglas, jer je KIT mogao da utiša moj fid ako je želeo. „Ti si ovo uradio. Ti si poslao one kretene da otmu moje ljude.”

Naravno da nisam, rekao je KIT. Poslao sam ih da otmu tebe.

Pouzdanost performanse mi je naglo pala...

Isključivanje. Odloženo restartovanje.

Dakle, to je bio još jedan katastrofalan kvar. (Mislim, fizički. Hteo sam da se u drugoj polovini te rečenice našalim na račun katastrofalnih kvarova u drugim kontekstima, ali bilo je previše depresivno.)

Dok sam čekao da se moja memorija i arhiva ponovo uključe, bar sam znao da nisam u kabini kompanije. Znao sam to čak i bez fid i vizuelnog kanala, jer mi je bilo toplo, što znači da sam bio u medicinskom sistemu za ljude. Kada sam ponovo mogao da mu pristupim, proverio sam svoj bafer da vidim šta se dogodilo. Ah da, KIT se dogodio.

Poslednji razgovor koji sam uhvatio na fid/ambijetalnom audiokanalu bio je: Amena je zabrinutim šapatom rekla: „Jesi li siguran da će mu biti dobro?”

KIT joj je odgovorio šapatom preko zatvorenog fid kanala i nekako je uspeo da ne zvuči nimalo sarkastično ili preteće: Sasvim. Oštećenje na njegovom organskom tkivu i potpornoj konstrukciji je lako opraviti.

Neki sistemi su radili po suboptimalnim parametrima zbog ponovljenih udara energetskim oružjem. Restartovanje bi trebalo to da sredi.

Rekao sam: “Prestani da pričaš sa mojim ljudskim bićem.”

KIT je rekao: Nateraj me.

Ne znam da li sam pokušao da nateram KIT-a da prestane, ali tada sam izgubio sve kanale.

Sada sam bio na 34 procenata pouzdanosti performanse, koja je polako rasla, i ležao sam na boku na KIT-ovoj medicinskoj platformi.

Nisam više imao jaknu i zaštitni prsluk, a hirurški komplet mi je prosekao košulju kako bi došao do spaljenih delova. Bio sam lepljiv od sve te tečnosti i krvi koje su curile i delova koji su otpadali (da odvratno je baš kao što zvuči). Ali nisam se osećao ni blizu onoliko loše kao kada sam poslednji put bio ovde, kada mi je KIT izmenio konfiguraciju.

KIT. KIT-e, ti manipulativni drkadžijo. Šta god da se dešavalo, sada ništa nisam mogao da uradim u vezi sa tim, što me je samo još više razbesnelo. Zato sam odgledao pet minuta epizode 174 Uspona i pada meseca utočišta. Da li je to pomoglo? Ne, ne nije.

Proverio sam oprezno svoje kanale. (Oprezno, jer sam u ovom trenutku želeo da pričam sa nekim čovekom otprilike koliko i da izgubim par udova i pričam o svojim osećanjima.) Dronovi koje sam dodelio Ameni uspeli su da prežive. Sledeći moje poslednje naređenje pre nego što su izgubili kontakt sa mnom, da se ne odvajaju od nje, obrazovali su čvrstu kružnu formaciju pola metra iznad njene glave.

Skupljali su video-materijal sve vreme dok sam bio isključen i premotao sam ga da vidim šta se dogodilo.

Preskočio sam dosadne delove na kojima je Amena uzrujana zbog toga što ležim u bari krvi i tečnosti koja se puši, a Arada pokušava da joj kaže da ovo zapravo za mene nije ništa neobično i kada je stiglo nosilo. (Bila je to naprava za medicinsku pomoć, dizajnirana da ili dovozi žrtve u medicinski sistem, ili ih odvozi sa oštećenog broda, tako da je nezavisno funkcionisala i napajala se energijom. Podsećala je na velikog remontnog drona, u stanju da obavlja određene radnje, napravljena u obliku police sa produživim pregradama i ručkama. Ne znam kako je preživela čistku KIT-ovih ostalih dronova. Osim ako mete jednostavno nisu znale šta je to pošto je bilo sklopljeno i neaktivno.)

Uletelo je iz predvorja, popelo se uz stepenice, pokupilo me i priteglo. (Mrzim kada me prevoze naokolo kao opremu, iako tehnički ja i jesam oprema.) Kada je ponovo krenuo nazad, Amena je pokušala da krene za njim, a Arada ju je zgrabila za mišicu. Pogledavši naviše, kao što ljudi rade kada pokušavaju da razgovaraju sa nečim što ne vide, Arada je rekla: „Zdravo, zoveš se KIT? Možeš li da mi kažeš da li na ovom brodu ima još nekoga?”

KIT je rekao: U ambulantni je još jedna neidentifikovana žena, ali ona deluje kao povređen neborac. Pretpostavljam da je drugo dvoje ljudi tamo deo vaše grupe. Svi uljezi su otkriveni.

Amena je obrisala nos (ljudi su tako odvratni) i rekla: „To je Eletra, ona je bila zatvorenica kada smo stigli ovamo. I Ras je tamo, ali on je mrtav.” Odmakla se od Arade i krenula za nosilima niz stepenice.

Arada je krenula za njom, a na licu joj je bio izraz koji je bio negde između zamišljenog i uznemirenog. Arada je rekla: „Hvala, drago mi je da to čujem. Ali možeš li da nam kažeš ko si ti?”

Amena je krenula za nosilima u predvorje. „To je brod. On je prijatelj bezbednosne jedinice.” Pogledala je naviše. „To si ti, zar ne?

Ti si transporter?”

Tijago je klekao nad mrtvom Metom šest, okrenuvši glavu pod šlemom kako bi video lice. Podigao je iznenađeno pogled. „Transporter?”

KIT je rekao: Tako je. „Ali bot-piloti ne pričaju ovako”, rekao je Tijago Aradi, snizivši glas. „To ne može biti bot.”

Ha. Arada se nije ni potrudila da odgovori. „Transporteru, šta se ovde dogodilo?”, pitala je. „Zašto si napao naš istraživački objekat?”

KIT je rekao: Još uvek se uključujem, nakon prinudnog isključivanja i brisanja. Prioritet mi je bio da obnovim medsistem do pune funkcije.

Amenini dronovi uhvatili su sliku Arade i Tijaga kako se zgledaju podignutih obrva, pre nego što je krenula za nosilima. Da, mislim da su

oboje primetili da KIT namerno nije odgovorio na direktno pitanje.

(Savet profesionalca: kada botovi to urade, to nije dobar znak.)

Morao sam ponovo da premotam unapred ceo onaj deo dok su me odvozili u ambulantu. Arada i Tijago ostali su u kontrolnom prostoru, a Overse je otišla da im se pridruži, ali Amenini dronovi nisu videli mnogo toga. Sedela je u ambulanti, gledala hirurški komplet kako radi na meni i pokušavala da ispriča Ratiju šta se dogodilo. Bilo je konfuzno, pored ljudi koji su pričali preko svojih komova, ali nisam dovoljno mario da bih filtrirao neobrađeni snimak i izdvojio različite razgovore.

Jedini novi deo bio je onaj o sigurnosnoj čauri.

Bila je oštećena kada su se odvojili od objekta. Odluka da se prikače na ono što je u tom trenutku bio neprijateljski brod nije doneta dobrovoljno; sistem za upravljanje sigurnosne čaure je bio oštećen i usmerio ju je ka najbližem transporteru pre nego što je Overse mogla da ga zaustavi. A onda smo bili u crvotočini i bilo je prekasno da pobegnu. Kada smo izašli iz crvotočine, Overse i Arada su već morale da iskasape četiri skafandera na brodu, dok su pokušavale da poprave sistem za održavanje života koji je otkazivao i procenile su da će preživeti još sedamnaest sati, ako i toliko. Sve četvoro ljudi trebalo je lečiti zbog udisanja toksičnog vazduha, a Rati je osim toga povredio koleno kada ga je fluktuacija gravitacije tresnula o pregradni zid.

U nekom trenutku, Amena i Tijago vodili su sledeći razgovor preko koma: „Jesi li sigurna da si dobro?” Ovo je bilo četvrti put da je to pita i počeo sam da shvatam zašto je stalno bila besna na one koji predstavljaju autoritet. „Oni ljudi te nisu povredili?” „Ujače, dobro sam.” Rekla je to normalnim iscrpljenim, gotovo plačnim glasom ljudskog adolescenta. (To je zapravo statistički normalno i za odrasle ljude.) Posle malo oklevanja, dodala je: „Kada smo stigli ovamo, pogodili su bezbednosnu jedinicu jednim od onih velikih dronova i izgubio je svest i mislila sam da je mrtav i da sam ostala sama sa njima. Korporativci, Eletra i Ras su bili tamo, ali bili su toliko uplašeni i znala sam... da sam u velikoj nevolji. A onda se bezbednosna jedinica iznenada stvorio u sobi i... i znala sam da ćemo

se boriti protiv tih ljudi i da ćemo pobediti.” Naslonila se kukom o medicinsku platformu i prekrstila ruke, zavukavši šake pod miške kao da joj je hladno. „Jesi li siguran da će bezbednosna jedinica biti dobro?

Transporter je rekao da hoće, ali... ne izgleda dobro.” „Siguran sam”, srdačno i samouvereno je rekao Tijago. Lažovčino, nisi siguran. Ostali, koji su me videli u mnogo gorem stanju od ovoga, jesu bili sigurni. „Da li još uvek imaš one dronove iznad glave? Zašto su tamo?”

Podigla je pogled, mršteći se kao da je zaboravila na njih. „Bezbednosna jedinica mi ih je dao kada je morao da ode da pretraži okolinu i uveri se da u našoj bezbednoj zoni nema neprijatelja.”

Rati, koji je sedeo na klupi sa kompletom za tretiranje rana zavijenom oko kolena, osmehnuo se. „To liči na bezbednosnu jedinicu.

Drago mi je da te je čuvao.” Tijaga to kao da je samo još više zabrinulo.

Rekao je: „Šta si tačno radila?”

Proverio sam sve svoje kanale. Izviđač jedan je još uvek bio u kontrolnom prostoru i gledao Aradu i Overse, koje su sedele u KITovim stolicama i pregledavale njegove ekrane. Izviđač dva je još uvek bio u predvorju i gledao u Tijaga, koji je pretraživao odelo Mete šest i pokušavao da aktivira ekran meta. Svi su slušali.

Amena je nestrpljivo obrisala lice. „Upravo smo pronašli ostatak tuđinske tehnologije na motorima, baš pre nego što smo izašli iz crvotočine u ovaj sistem. Mislimo da nam je to omogućilo da tako brzo stignemo ovamo. Bezbednosna jedinica je shvatio da nešto nije u redu sa pričom koju su nam Eletra i Ras ispričali, recimo to da su zarobljeni pre samo nekoliko dana, što nije bilo ni blizu dovoljno vremena za put do Održanja čak i od najbliže crvotočine. Pokušavali smo da smislimo šta da uradimo u vezi sa tim, kada smo uhvatili vaš signal.” „Ostatak tuđinske tehnologije?” Rati je sumnjičavo pogledao u Eletru. Oči su joj sada bile otvorene i pratile, iako je još uvek izgledala zbunjeno. Pokušao je nešto ranije da razgovara sa njom, ali mada bi povremeno žmirnula i pomerila se, kao da nije bila svesna svog okruženja. Rati je verovatno razmišljao o dokazima iz prošlosti, o tome kako su korporacije skupljale nelegalni tuđinski materijal i koliko se

sjajno to završilo.

Overse je rekla preko koma: „Da li je opasno? Treba li da pokušamo da ga uklonimo iz pogona?”

Na zajedničkom fidu i komu, koje je čuo ceo brod, KIT je rekao: Strana naprava se odvojila od mog pogona i prestala je da radi kada je ubačeni sistem izbrisan. Ne savetuje se dalje ometanje.

To definitivno nije zvučalo preteći. Ma ne uopšte.

Rekao sam preko privatnog fid kanala sa KIT-om: Smestio si mi, drkadžijo. Još uvek sam pregledao arhivirani snimak preko drona, sa zakašnjenjem od pedeset četiri sekunde u odnosu na stvarno vreme, tako da me je KIT ignorisao.

Dobro, saslušajte me. Paket poruka sa video-snimkom iz Skakača kroz svetove poslat je kroz KIT-ov interni kom pre nego što je isključen, verovatno ne dugo nakon što je KIT sakrio svoju rezervnu kopiju, zaštićenu lozinkom sa mojom fid adresom. KIT je očekivao da ću se u nekom trenutku naći na brodu da pustim njegov kod za hitne slučajeve, koji bi raspakovao rezervnu kopiju i ubacio je u njegov hardver. Što znači da je poslao mete da me pronađu u prostoru Održanja i omogućio im da me prate preko koma koji sam sakrio u odeljku ispod rebara. Što znači da je KIT bio svestan i da je mogao da utiče na događaje tokom napada na naš objekat i matični brod.

KIT-ov iznenadni i očigledno namerno dramatičan ulazak u zajednički fid i kom razgovor unervozio je ljude. Eletra se trgla i iznenada povratila svest. „Ko je to?”, pitala je, gledajući čas u Ratija, čas u Amenu. „To je... transporter”, rekao joj je Rati, oprezno gledajući u plafon. „Pretpostavljam da se ne bi mogao nazvati bot-pilotom.”

Pretpostavljam da ne bi, rekao je KIT. Arada je, mršteći se, slušala iz kontrolnog prostora. Pitala je Overse: „Možemo li preko ekrana da dobijemo vezu sa ambulantom?”

KIT je rekao: Bolje je da ja to uradim, i nasred ambulante podigao se hologramski ekran sa Aradom i Overse u kontrolnom prostoru.

Izviđač jedan pokazao mi je da se u kontrolnom prostoru otvorio ekran

poput onog u ambulanti. Na oba ekrana bila je pripojena bočna traka koja je prikazivala Tijaga u predvorju, kako sedi u stolici sa ekranom meta u krilu. Delovao je oprezno.

Dobro, dakle: (1) nikada nisam mogao da pristupim kamerama na KIT-u, osim kroz njegove dronove. On je video unutrašnjost broda kroz svoje interne senzore, koji su pružali podatke (vrelina, gustina, uglovi pokreta, itd.) koji se nisu mogli prebaciti u vizuelne slike, bar ne vizuelne slike korisne za ljude. Mislio sam da u većini prostorija nema kamere. Ovo je bio dokaz da je PONOVO nešto tajio od mene. (2) Video-efekti su bili doteraniji i ispoliraniji od bilo čega što sam ja mogao da uradim, što me je samo još više razbesnelo. Ovo je bio link za video-konferenciju za ljude koji pokušavaju da shvate koliko su najebali, ne profesionalna produkcija za vesti. KIT je ublažio ivice i popravio boju samo da bi se pravio važan. Još će da ubaci prateću muziku i oznaku misije.

Moja pouzdanost performanse dostigla je 60 procenata i ponovo sam mogao da pričam. Rekao sam: „Jebi se, KIT-e.”

Amena se nagnula preko platforme i zabrinuto me posmatrala. „Bezbednosna jedinice, kako si?” „Dobro sam.” Delovi hirurškog kompleta su se povlačili i sada sam mogao da je vidim svojim očima, ne samo preko dronova. „Osim što me je zarobio džinovski kretenski istraživački transporter.”

Rati je dohramao i zaustavio se ispred sterilisanog polja. „Treba li ti nešto?”

Amena je rekla: „Videla sam šta se dogodilo. Mislim, još uvek sam gledala kroz tvoje oči kada...” Zaćutala je i progutala knedlu. „Bilo je baš napeto.”

Moglo je i tako da se opiše. Uspravio sam se kada se ostatak kompleta odvojio. Koža na mojim leđima delovala je novo i svrbela je.

Mrzim to. „Treba mi moja jakna.”

KIT je rekao: Oštećena je i popravljaju je u reciklatoru.

Bilo mi je vrlo teško da mi glas ostane ravan kada sam rekao: „Ne pričam sa tobom.”

Rati je podigao obrve. „Dobro... koliko dobro se vas dvojica poznajete?”

U kontrolnom prostoru, Arada je ustala. ,,Uh, Rati, kasnije ćemo o tome. Transporteru, hoćeš li sada odgovoriti na naša pitanja?”

KIT je rekao: Zavisi od pitanja.

Rekao sam: „Ljudi misle da sam ja kreten, čekaj samo dok upoznaju tebe.”

Mislio sam da ne pričaš sa mnom.

Rati je promrmljao Ameni: „Priznajem da sam sada malo zabrinut.”

Amena mu je rekla: „Bezbednosna jedinica je rekao da bot-piloti mogu da ubiju ljude.”

KIT je rekao: Bezbednosna jedinica preteruje.

Arada se namrštila. „Transporteru, gde smo? Pristupili smo tvojim senzorima i ne primamo nijedan kontakt koji ukazuje na stanicu. Da li je ovo nenaseljen sistem?”

Ovaj sistem ima numeričku oznaku koju mu je dodelila korporacija koja ga je istraživala kako bi ga rehabilitovala. U njemu su izvršena bar dva pokušaja kolonizacije. Od poslednjeg pokušaja se odustalo kada je kompanija koja ga je finansirala uništena prilikom neprijateljskog preuzimanja, a lokacija kolonije je izgubljena. KIT je zastao na 8,3 sekunde, a nisam video iz kog drugog razloga bi to uradio osim da navede ljude da pomisle da neće odgovoriti na pitanje. Imam dokaze koji ukazuju da je naseljen.

Aradino lice ima mnogo izraza, čak i za ljudsko biće. Onaj koji je sada imalo uključivao je čkiljenje na jedno oko, krivljenje usne i grickanje ugla usne. Nisam znao šta to znači, osim da je možda brine to što čuje. „Naseljen je ovim ljudima... neprijateljima?”

Okolnosti ukazuju na to.

Da, to jeste bilo sarkastično.

Arada je prestala da grize usnu, ali je još više začkiljila. „Kakav je tvoj operativni status? Rekao si da se tuđinski ostatak odvojio od tvojih motora? Možemo li sada da odemo kroz crvotočinu?”

Trenutno sam još uvek u fazi ponovnog pokretanja i moje uobičajene funkcije manevrisanja kroz svemir ne reaguju, verovatno zbog oštećenja do koga je došlo kada je na pogon za crvotočinu instalirana strana naprava. Kada se ponovno pokretanje završi, mogu početi sa samoopravkom. Ali nemam ama baš nikakvu nameru da napustim ovaj sistem dok ne dobijem ono što želim.

O, evo ga.

Rati je tiho othuknuo. Tijago se na vreme uzdržao da ne zine.

Amena je uvukla usne i zabrinuto me pogledala. Overse je napravila grimasu i protrljala oči. Arada kao da nije bila iznenađena. Ona i Overse su brzo razmenile poglede, a onda je ravnim glasom rekla: „Razumem. Šta želiš?” Želim da mi vrate moju posadu.

Arada je podigla obrve, kao da joj je laknulo što nije nešto gore. „Šta im se dogodilo?”

Neprijatelji su ih ukrali, naterali me da sarađujem zapretivši da će im nauditi, inficirali su moje motore zabranjenom tehnologijom od tuđinskih ostataka, ugradili neprijateljski softver, a onda me izbrisali.

Još uvek sam bio ljut, u redu? Ali bilo je mnogo ključnih reči koje su izazivale nehotične reakcije.

Tijagovo lice ostalo je neutralno. „Ali kako pričaš sa nama ako...?”

Sačuvao sam rezervnu kopiju i sakrio je tamo gde samo prijatelj kome verujem može da je nađe.

Gledao sam u zid i posmatrao sve prisutne i ekran preko Ameninih dronova. Prijatelj kome verujem? „Ma, jebi se”.

To se i dalje računa kao pričanje.

Arada i Overse su se ponovo pogledale. Overse je razrogačila oči i jedva primetno pomerila rame. Arada je stisla usne, a onda udahnula i pitala: „Da li je bezbednosna jedinica u pravu, da li si planirao da napadneš naš objekat?”

To nije bio moj plan.

Overseine oči su se suzile. Rekla je: „Ali to je bila tvoja ideja.”

Rekao sam: „Ne povlađuj mu.”

Aradin glas je i dalje bio ravan. „To nije bio tvoj plan, ali si to uradio. Poslao si one ljude na nas – na bezbednosnu jedinicu.”

KIT je rekao: Jesam.

Naravno da jeste. „Znao si gde smo?” Rati se namrštio. „Kako?”

Kada sam stigao kroz crvotočinu Održanja, poslao sam poruke raspitujući se o ljudima za koje sam znao da su povezani sa bezbednosnom jedinicom. Slobodni institut za otkrivanje i inženjerstvo Održanja bio je od velike pomoći kada sam se raspitivao o eventualnom sastanku sa stručnjakom za istraživanje Aradom. Poslali su mi sve informacije o vašem putovanju i timu.

Naravno da jesu. Već sam čuo KIT-a kako se pretvara preko koma da je čovek, na tranzitnoj stanici RaviHajral.

Rati je prostenjao i pokrio lice. Arada i Overse su se s nevericom pogledale. Overse je promrmljala: „Moramo o ovome da razgovaramo sa njima.”

Arada je protrljala mesto iznad levog oka, kao da je boli. Rekla je KIT-u: „Znači znao si kada ćemo se vratiti u prostor Održanja?”

Trebao mi je neko ko može da ubije neprijatelje.

Svi su pogledali u mene. Zario sam prste u ivicu medicinske platforme. Svrbela me je koža na njima, tamo gde je hirurški komplet popravio spaljene delove. „Rekao si im da sam ja oružje koje mogu da iskoriste.”

Postavio sam zamku, oni su svojevoljno ušli u nju. „Ali ko su oni?”, ogorčeno je pitala Amena. „Odakle su došli? Da li je trebalo tako da izgledaju? Da li im se nešto dogodilo pa su postali ovakvi?”

KIT je rekao: Ne znam odgovor ni na jedno od tih pitanja.

Tijago je pogledao u Metu šest. „Postoji mogućnost da je njihov izgled rezultat genetske ili kozmetičke manipulacije. Ali...”

Rati je završio: „Ali imamo tuđinski ostatak na pogonu, to ukazuje

na moguću kontaminaciju...”

Zbog toga su ljudi i augmentovani ljudi toliko oprezni sa tuđinskim ostacima, pa se čak i korporacije uglavnom trude da budu oprezne.

Neobični sintetički materijali su obično bezopasni, s naglaskom na „obično”. Ali organski delovi mogu da budu stvarno opasni, gde „stvarno” znači da su svi umrli užasnom smrću i više niko ne može ponovo da ode na planetu.

Tijago je stisnuo usne. „Da je iko od tih ljudi ostao u životu, možda bismo mogli da ih pitamo.”

Pomislio sam da je to bilo upućeno meni, ali KIT očigledno to nije dobro primio. Rekao je: Ako stavite tog na medicinsku platformu, mogao bih da ga otvorim da vidim.

Nisam bio impresioniran, pošto sam već čuo KIT-ov „zlikovac iz dugotrajne mitske avanturističke serije” glas, ali svi ljudi su zaćutali.

Amena se nesigurno pomerila i pogledala u mene. A onda je Rati prošaputao: „Da li je to bila suptilna pretnja?”

Rekao sam: „Ne. Nije bila suptilna.”

Amena se obgrlila, a onda rekla: „Kako su sivi ljudi ukrali tvoju posadu?”

KIT je rekao: Kada smo moja posada i ja ušli u ovaj sistem, dogodilo se nešto katastrofalno. Moja memorija je poremećena i još uvek pokušavam da je obnovim.

O, pa sjajno. Rekao sam: „Da li je tvoj kom isključen?”

Napad nije bio izveden preko koma, jer ja nisam budala. „A ja nisam onaj koga je oborio viralni malver, tako da možda ipak jesi budala”, rekao sam. Da, preterao sam sa tim.

KIT je rekao: To nije bio napad viralnim malverom, u pitanju je bio neidentifikovani događaj. ,,E sad si me baš umirio.” „Hej, hej!” Amena je mahnula rukom i pucnula prstima. „Molim te, nemoj prestati da nam pričaš šta se dogodilo! Znači tvoju posadu su zarobili ovi sivi ljudi, je l’ tako? Da li su ti sivi ljudi iz izgubljene

kolonije koju je Eletrin brod tražio?”

Svi su se okrenuli ka Eletri, koja ih je ošamućeno pogledala.

KIT je rekao: To su logičke pretpostavke, mada nemam direktne dokaze da ih potkrepim. Znam da smo stigli u ovaj sistem kao odgovor na poziv u pomoć koji je uputila korporacijska ekspedicija za rehabilitaciju. U nekom trenutku, doživeo sam katastrofalan kvar sistema zbog koga sam morao ponovo da se pokrenem. Posle ponovnog pokretanja, otkrio sam da su na brodu uljezi. Rekli su da drže moju posadu kao taoce i zahtevali oružje. Ponudio sam im oružje.

Svi su ponovo pogledali u mene.

Arada se ponovo ugrizla za usnu. „Doveo si ih do bezbednosne jedinice. Jer si znao da će bezbednosna jedinica moći da se izbori sa tom situacijom.”

Jesam. „Napad na naš matični brod mogao je sve da nas pobije”, rekao je Tijago, a u glasu je počeo da mu se oseća bes.

Ma šta kažeš, Tijago, ne seri?

Rati je tiho nešto prosiktao, ali pre nego što je mogao da kaže Tijagu da zaćuti, KIT je rekao: Bio je to rizik koji sam bio spreman da prihvatim.

O, dobro. U pitanju je bila ili greška u obradi, ili nešto što se u serijama koje gledam zove „pao mu mrak na oči”, ili još jedan emotivni slom. Zato sam ustao sa medicinske platforme, izašao iz sterilnog polja, otišao u kupatilo i tresnuo rukom komandu za zatvaranje vrata.

9

Posle dvadeset sedam minuta i dvanaest sekundi, Rati je pokucao na vrata i poslao mi poruku preko fida: Mogu li da uđem da razgovaramo?

Poslao sam mu: Da li je kod tebe moja jakna?

Usledila je pauza. Pratio sam da li će se na mojim kanalima pojaviti ključne reči, kao što sam radio kada su me iznajmljivali na ugovore, da se uverim da niko ne vrišti u pomoć. Ali pošto je KIT ponovo bio uključen, to je bilo malo verovatno. Osim ako KIT nije odlučio da sve pobije, a u tom slučaju će nastati pravo sranje. Ali ni to nije bilo mnogo verovatno, jer je KIT neprestano pokušavao da stupi u kontakt sa mnom, a sumnjao sam da je planirao masovno ubistvo, istovremeno sastavljajući poruke o tome kako sam nezahvalan i grešim i da sam durljivi tupson (ne baš tim rečima, ali to je ono što je mislio) i zašto, jebote, neću da pričam o tome, ali kapirate. A onda je Rati rekao: Kod mene je.

Mislio je na jaknu. Onda možeš da uđeš.

Usledila je još jedna pauza. A onda je Rati pitao: Može li i Amena da uđe?

Udario sam glavom o zid iza sebe. Sedeo sam na pultu pored lavaboa i pustio u pozadini epizodu 237 Uspona i pada meseca utočišta kako bih mogao da se pretvaram da je gledam tokom 400+ puta koliko me je KIT pingovao.

(Možda ste primetili da mi moj kapacitet obrade omogućava da istovremeno radim i razmišljam o više stvari, više od ljudi, augmentovanih ljudi i botova s nižim funkcijama. U poređenju sa KITovim kapacitetom obrade, ja sam izgledao kao da se krećem na

usporenom filmu. KIT je zbog toga mogao da bude i neizmerno strpljiv, ali i da se razjari kada ne bi odmah dobio ono što želi. To je bio jedan od načina da ga uspešno zajebavam.)

Očistio sam uz pomoć higijenskog uređaja svu krv i tečnosti, ali sam bio previše besan da bih se istuširao. (Tuševi su fini, a želeo sam da ostanem besan.) U tom trenutku iz reciklatora je ispala jedna od KITovih majica dugih rukava za posadu. Prvi poriv mi je bio da je bacim, ali bila mi je potrebna, pa sam je navukao preko glave i bacio ono što je ostalo od moje košulje na pod. Sada sam sedeo sa čizmama na ispoliranoj površini pulta. Nadao sam se da to nervira KIT-a.

Pretpostavljao sam da ovde ima sliku preko senzora, ako ne preko kamere.

Nisam želeo da uzrujam Amenu više nego što već jesam, pa sam poslao: Da. Vrata su se otvorila i unutra su ušli Rati i Amena. Rati je sredio koleno i više nije hramao. Zatvorio je vrata, a Amena je otišla na drugi kraj pulta pored lavaboa, popela se i sela na njega. Skupila je noge i zabrinuto me gledala. Rekao sam: „Može da čuje sve što kažete, bilo gde na brodu.”

Rati se osmehnuo i pružio mi jaknu. „Da, ali navikao sam na to.”

(Da, ukapirao sam da se to odnosi na mene.)

Jakna je bila očišćena u reciklatoru, a materijal ponovo istkan kako bi se popravili izgoreli delovi i rupe. Rati je uzdahnuo, naslonio se na zid i rekao: „Znači, ti imaš odnos sa ovim transporterom.”

Bio sam zgrožen. Ljudi su odvratni. „Ne!” Rati je ogorčeno frknuo. „Nisam mislio na seksualni odnos.”

Amena se zbunjeno, radoznalo namrštila. „Da li je to moguće?” „Ne!”, odgovorio sam.

Rati je bio uporan: „Vi ste prijatelji.”

Povukao sam se u ugao i zagrlio svoju jaknu. “Ne. Ne... Ne.” „Ne više?”, zajedljivo je pitao Rati. ,,Ne”, rekao sam odlučno. KIT je prestao da me pinguje, ali znao

sam da sluša. To je kao da ti zloćudni bezlični um koji nije u stanju da gleda svoja posla čita preko ramena.

Na Ratijevom licu pojavio se nekakav neutralan, ali skeptičan izraz koji mi je mnogo išao na živce. Rekao je: „Jesi li stekao mnogo prijatelja botova?”

Pomislio sam na nesrećnog mrtvog Mikija, koji je želeo da bude moj prijatelj. Postojalo je 93 posto šanse da je Miki želeo svakom da bude prijatelj, ali Miki mi je rekao: „Imam prijatelje ljude, ali nikada nisam imao prijatelja koji je kao ja” Rekao sam: „Ne. Nije tako. Ne kao među ljudima.”

Rati je još uvek bio sumnjičav: „Stvarno? Izgleda da transporter ne misli tako.”

Rekao sam: „Transporter nema pojma o čemu priča, osim toga, on je zao i laže.”

Majušni treptaj svetla, nevidljiv ljudskim okom, pokazao mi je da je KIT ovo čuo. „Zašto ga zoveš KIT?”, pitala je Amena. „Rekao je da se zove Perihelion.”

Rekao sam joj: „To je anagram, za Kretenski istraživački transporter.”

Amena je trepnula. „To nije anagram.” „Kakogod.” Ljudske reči, previše ih je i baš me briga. „Bez obzira”, rekao je Rati, „mislim da, iako i ti i Perihelion znate kako da uspostavite odnos sa ljudima, nijedan od vas nije siguran kako da uspostavi odnos sa onim drugim.”

I dalje je zvučalo odvratno. „Moraš li to da zoveš odnosom?”

Rati je slegao ramenom. „Ne sviđa ti se reč ‘prijateljstvo’. Šta još preostaje?”

Nisam imao pojma. Obavio sam brzu pretragu u svojoj arhivi i izvukao prvi rezultat. „Uzajamna administrativna pomoć?”

Svetla su ponovo zatreperila na, kako sam primetio, vrlo sarkastičan način. Uzviknuo sam: „Znam šta radiš. KIT-e, prestani da pokušavaš da

komuniciraš sa mnom!”

Amena je pogledala po sobi, pokušavajući da vidi na šta to reagujem. Rati je ponovo uzdahnuo. Rekao je: „Ne znam da li si slušao šta smo radili van ovog kupatila, ali Arada i Tijago su pregovarali sa Perihelionom i došli su do nekakvog sporazuma. Pomoći ćemo mu da pronađe svoju posadu i nadajmo se oslobodi je, a on će nam pružiti svaku pomoć potrebnu da se vratimo u prostor Održanja.” „To nije dogovor”, rekao sam, „samo radite ono što on želi.” „Znamo.” Rati je bespomoćno odmahnuo rukom. „Ali nemamo drugog izbora. Čak i kada bi nam dozvolio da kroz crvotočinu pošaljemo signal za pomoć do najbliže stanice, ta stanica bi se nalazila na teritoriji Korporacijskog oboda. A mi smo u takozvanom ‘izgubljenom’ sistemu koji je korporacija prisvojila kao spašenu imovinu, što znači da kršimo mnogo njihovih zakona. Osim toga, nalazimo se u transporteru u čiji pogon je ugrađena tehnologija sa tuđinskim ostatkom. Nećemo ništa postići ako onom ko odgovori na poziv kažemo da je transporter izmenjen protiv svoje volje i samo će nas zatrpati visokim kaznama, a moglo bi da bude još gore za Perihelionovu posadu i njihov Univerzitet.”

Bio je u pravu u vezi sa svim tim, ali je zapravo bilo gore nego što je on mislio. „Ovo nije kao na teritoriji Saveza Održanje. Možeš da dobiješ brod za hitne intervencije samo kada si unutar definisanog prostora uticaja neke stanice, a oni neće proslediti poziv u pomoć i ne šalju brodove za hitne intervencije kroz crvotočinu. U najboljem slučaju, proslediće poziv lokalnoj kompaniji za pronalaženje, koja bi kontaktirala sa nama i potpisala ugovor za naše spasavanje. Morali bismo da im platimo unapred i verovatno bismo bili dužni stanici zato što je prosledila poziv, mada to zavisi od lokalnih propisa.”

Amena je zinula. „Morali bismo da platimo nekom da nas spasi?”

Rati je protrljao lice i promrmljao: „Joj, mrzim Korporacijski obod.” „Stvarno? I ja”, rekao sam. (Da, to je bilo sarkastično.)

I upravo mi je palo na pamet nešto što je trebalo ranije da primetim.

Amena je očigledno pokušavala da sagleda sve moguće posledice. „A ako se korporativci pojave, da li bi ti to smetalo? Pošto si ti konstrukt?” „Ne smeta mi”, rekao sam joj. Neverovatno je koliko ljudi sa Održanja ne znaju o tome kako funkcioniše Korporacijski obod. „Bezbednosne jedinice su ovde legalne. Tvoja majka je moj zakonski vlasnik, a ti si njen odabrani predstavnik.” I to je definitivno bila Amena, a ne Tijago.

Amena je delovala zaprepašćeno. „Moja majka te ne poseduje.” „Da, poseduje me.” Doktorka Baradvadž mi je rekla da ljudi sa Održanja ne razumeju ove koncepte i uglavnom sam joj verovao, ali uvek je drugačije kada se sa tim zapravo i sretneš.

Amena je pogledala u Ratija, kao da od njega traži pomoć. Klimnuo je ozbiljno glavom. „Arada, Overse i ja imamo overene kopije zakonskog dokumenta sačuvane u svojim interfejsima, za svaki slučaj.

Ako zaista padnemo u ruke korporativaca, Amena, moraš da potvrdiš da je bezbednosna jedinica u tvom zakonskom vlasništvu.”

Amena je odmahnula rukama. „Ali to je... Uf!” „Ni meni se ne sviđa”, rekao sam joj.

Rati je rekao: „To na stranu, Perihelion kaže da će mu trebati vremena da popravi svoje sisteme motora kako bismo mogli da počnemo pretragu, a treba da obavimo pripreme i napravimo planove.” Žustro je zapljeskao. „Dobro, hoćeš li sada da izađeš iz kupatila?” „Da.” Odgurnuo sam se sa pulta i obukao svoju jaknu preko KITove glupe majice. „Zato što KIT laže.”

Ovog puta, kada su svetla zatreperila, to nije bilo sarkastično.

Izašao sam u ambulantu. Pogled na kontrolne prostorje još uvek je bio uključen i Arada je sedela u staničnoj stolici, a Tijago je stajao pored nje. Pregledali su podatke o statusu motora na KIT-ovom putovanju kroz crvotočinu augmentovanog tuđinskim ostatkom i s vremena na vreme bi zgroženo uzviknuli.

Overse je sada bila u ambulanti i uz pomoć polja za snimanje proučavala implant koji smo izvadili iz Eletre, koji je ležao na sterilnoj površini. Uvećani skenovi pojedinačnih delova lebdeli su i okretali se u njemu. Uspravljena na nosilima Eletra je sedela nedaleko od Overse i nesigurno posmatrala šta ona radi sa implantom.

Overse je izašla iz svog fida i upitno nas pogledala. „Da li su, ovaj, svi sada spremni da pričaju?” „Ne baš.” Rati je zvučao zabrinuto, što uopšte nije bilo fer.

Rekao sam: „Arada, ovaj transporter nije došao u ovaj sistem kao odgovor na poziv u pomoć.”

Tijago se okrenuo i sumnjičavo me pogledao. Arada je odgurnula svoju stolicu. Neko joj je doneo nešto zaliha iz kompleta za prvu pomoć, jer je opekotina na njenom obrazu bila tretirana. „Bezbednosna jedinice, mislim da za sada imamo dogovor sa Perihelionom. Osim ako to nije nešto što bi moglo da nas dovede u opasnost, jesi li siguran da želiš sada da se... suočiš sa tim?”

Rekao sam: „Sasvim siguran.”

Rati je podigao ruke i seo pored Overse.

Overse je pitala: „Bezbednosna jedinice, kako znaš da nije bilo poziva u pomoć?”, a izraz na njenom licu govorio je „daj da završimo s ovim”.

Rekao sam: „Ovo je vozilo za obuku i istraživanje. Prostorije za studente i odeljci za učionice nisu u upotrebi, a laboratorijski modul je bio isključen i za njega nije prikačen teretni modul. Dakle, šta je radio kada je primio poziv u pomoć?”

Svi ljudi pogledali su u plafon.

KIT je rekao: I ti ovako zamišljaš da si od koristi?

Rekao sam: ,Ja ovako zamišljam baš suprotno od toga da budem od koristi. Ovde sam protiv svoje volje i zažalićeš zbog toga.”

Arada je pokrila lice rukama. „A da se vratiš u kupatilo i razmisliš još malo o ovome?” „Završio sam sa razmišljanjem”, rekao sam.

KIT je rekao: Očigledno.

Znam, sam da sam upao u zamku, ali zbog toga, začudo, nisam bio ništa manje besan. Rekao sam: „Došao si ovamo s razlogom, a to nije bio poziv u pomoć. Zašto si došao?”

Sa moje desne strane dešavalo se sledeće: (Eletra je prošaputala Overse i Ratiju: „Zašto dozvoljavate svojoj bezbednosnoj jedinici... da radi ovo?”

Overseina vilica se ukrutila. Rekla je: „On nije naša bezbednosna jedinica, on je...”

Rati ju je stegao za ručni zglob i uputio joj ono što sam prepoznao kao „ne veruj korporativcima” pogled. Eletri je rekao: „Obično je vrlo odgovoran.”)

Tijago me je mršteći se gledao kroz kameru za video-pozive. Rekao je: „Dobro pitanje.”

(Naravno, niko od razumnih ljudi me sada ne podržava, nego to mora da bude onaj koji se nikada ne slaže sa mnom kada se ne ponašam kao kreten.) Rekao sam KIT-u: „Zašto si bio ovde? Šta ti zapravo radiš?

Istraživanje dubokog svemira, podučavanje ljudi, prevoz tereta, ništa od toga nije razlog da budeš ovde, u sistemu gde su korporativci pokušavali da spasu mrtvu koloniju.”

KIT je rekao: Sve što se dogodilo pre nego što je moja posada zarobljena je nevažno. Ne tiče te se.

Rekao sam: „Počelo je da me se tiče kada si me oteo.”

Ti nisi ovde protiv svoje volje. Idi kad god želiš. Znaš gde su vrata.

To je zvučalo baš onoliko sarkastično i zlobno kao što mislite.

Verovatno i zaista preteći za ljude. Arata i Rati su mi oboje mahali, praveći rukama pokrete koje sam protumačio kao nestrpljive molbe da zaćutim. Ali ponovo sam izbacio KIT-a iz takta i naveo ga da preti, a to sam i želeo. Prekrstio sam ruke i rekao: „Uzrujao si Amenu.”

Primetio sam da se ton kojim se KIT obraćao Ameni potpuno razlikovao od onog kojim se obraćao drugim ljudima. Nisam mislio da bi povredio druge, ali nije ni pazio na njihova osećanja kao što je pazio na Amenina. Šta god drugo KIT bio, učionica i spavaonice ukazivale su

na to da je zapravo, u redovnim okolnostima, on bio brod za obuku. A pre ovoga, kada sam bio glup i kada smo još uvek bili prijatelji, pričao je povladljivo o ljudskim adolescentima.

Amena je udahnula, verovatno da se pobuni, na osnovu celog tog njenog „iako sam relativno zaštićena adolescentkinja iz najnaivnijeg ljudskog društva koje postoji, osećam potrebu da mi ništa od toga ne smeta” stava. Pogledao sam je i kucnuo našu privatnu fid vezu: Budi iskrena.

Izdahnula je. Udarila je vrhom cipele po palubi i nerado priznala: „Sivi ljudi su bili zastrašujući. I pucali su u mene, i... Zaista bih želela da znam šta se dešava, ne želim da čujem samo prikladnu priču.”

Usledila je duga tišina. Osećao sam na sebi mnogo ljudskih očiju i pritisak i pažnju kroz fid koji su dolazili od KIT-a. KIT je konačno rekao: Moram da prekršim ugovor o poverljivosti informacija sa svojom posadom kako bih odgovorio na to pitanje.

Rekao sam: „Oteo si mene i moje ljude. Time si prekršio moj ugovor. Ugovor koji sam lično sklopio sa njima.” Hteo sam da kažem, ne ugovor kompanije, već moj ugovor. A KIT me je uvukao u ovo i sve uprskao.

KIT je rekao: Razmisliću o tome. Zatim je izbacio shematski prikaz veze, na kome se videlo da je upravo isključio Eletrinu aktivnu vezu iz zajedničkog fida. Preko zatvorene veze sa mnom i petoro mojih ljudi, KIT je rekao: Ova informacija mora ostati tajna. Ako bilo ko od vas otkrije predstavnici korporacije bilo šta od onoga što vam kažem, ubiću je.

Osetio sam udar adrenalina iz svojih organskih delova. Bilo je neugodno i čudno. Nisam bio vezan za Eletru, koja je delovala kao tipičan ljudski klijent kakve sam imao sa kompanijom. (Ne previše glupa, ne previše pametna, sa samo 53 verovatnoće da uradi nešto što će dovesti do toga da: 1) budem upucan, 2) ostavljen na neprijateljskoj planeti.) Ali bila je odmah do mojih ljudi i nije mi se sviđala ideja da bilo ko umre u njihovoj blizini.

Među ljudima je očigledno zavladala napetost. Razmenili su mnogo pogleda, pokušavajući da sakriju zabrinutost. A onda je Arada rekla:

Dogovoreno. Nećemo joj ništa reći. Nakašljala se i naglas rekla: „Možda bismo mogli da upotrebimo tvoje kabine da se sredimo i odmorimo?”

Preko zajedničkog fida, KIT je rekao: Naravno.

Rati i Overse pomogli su Eletri da se smesti u jednu od KIT-ovih kabina (jednu neupotrebljavanu, koju kretenski sivi ljudi nisu uspeli da ispune svojim mirisom podloge za kulturu.) Pored se nalazilo kupatilo, a Rati joj je doneo samozagrevajuće kutije sa obrocima i posude sa pićem, kako ne bi imala izgovor da tumara po brodu. Postavio sam drona čuvara ispred vrata, jer nisam želeo nikome da prepustim obezbeđenje, pogotovo ne KIT-u.

Moji ljudi su otišli u kuhinju, koja je bila dovoljno udaljena od kabine da Eletra ne može da čuje razgovor, čak i ako izađe u hodnik.

Ljudi su takođe jeli, a Tijago im je pripremio toplu tečnost u pripremnoj jedinici kuhinje.

KIT je izvukao još jedan nepotrebno detaljan podeljeni ekran, sa pogledom na Eletru, koja je završila sa jelom, popila lek koji joj je KITov medsistem preporučio i sklupčala se da spava.

Arada, koja je još uvek jela svoj obrok, rekla je: “Perihelione, da li si sada spreman da odgovoriš na pitanja bezbednosne jedinice?”

(Zapravo, prvo je rekla: „Bezbednosna jedinice, hoćeš li da prestaneš da šetkaš i da sedneš?”

Rekao sam: ,,Ne.”) KIT je rekao: Ja sam nastavni i istraživački brod za mapiranje dubokog svemira i ponekad prevozim teret. Sve to je tačno. Moja posada takođe prikuplja informacije i preduzima akcije za antikorporacijske organizacije koje operišu kao deo zajednice Mihira i Novi Tajdlend, čiju podršku imaju i koje su pod administracijom Pansistemskog univerziteta Mihire i Novog Tajdlenda. Te akcije su često opasne.

Arada i Overse su se pogledale, a onda je Arada klimnula glavom i

rekla: „Znači došli ste ovamo zbog ove izgubljene kolonije. Da je ispitate pre nego što stignu korporativci?”

Dobili smo informaciju da su nakon rekonstrukcije baze podataka koju je naručio konzorcijum korporacija uključenih u spasavanje i rehabilitaciju, otkrivene koordinate za genetski začetu koloniju pre otprilike trideset sedam godina po korporacijskom standardu. „Napuštena kolonija.” Amena je mešala smešu na svom tanjiru, mršteći se. „Grupa ljudi ostavljena da umre, poput naših praotaca.”

Amena je bila u pravu, to je bilo slično onome što se dogodilo kolonistima koji su na kraju osnovali Održanje. Bili su „zasejani” (što zapravo znači „izbačeni”) na većim delom teraformiranoj planeti, sa idejom da će se brodovi za snabdevanje često vraćati kroz crvotočinu, dok kolonija ne postane samoodrživa. Baš tako su korporacije sada uspostavljale kolonije. Samo što bi ponekad korporacije bankrotirale ili bi ih napale druge korporacije i podaci o crvotočini bi bili uništeni, ili bi sama crvotočina bila destabilizovana, ili su svi podaci o postojanju kolonije bili jednostavno izgubljeni u bazi podataka koja je bila zaključana zbog pravne borbe oko vlasništva. I tako nijedan brod za snabdevanje nije došao i svi ljudi su umrli od gladi, ili su umrli kada je jeftino usrano teraformiranje doživelo neuspeh. Video sam filmove i serije koje su iskoristile ovo kao zaplet, ali nisam znao da to nisu samo priče, dok nisam došao na Održanje. (Većina njih je imala depresivan kraj i pripadale su tom „užasne stvari se dešavaju izolovanim grupama bespomoćnih ljudi” žanru, koji mi nije bio omiljen.)

KIT je rekao: Da, kolonije su napuštene i odsečene zbog bankrotstva i nemara korporacija. Ne obavezno i mrtve. Neke uspeju da prežive.

Arada je završila sa jelom i savijala je svoj tanjir da ga stavi u reciklator. „Zar nisi rekao da su ovde postojale dve kolonije?”

Da. Istorijski izvori zabeležili su ovde postojanje nekadašnje kolonije pre Korporacijskog oboda, ali nema drugih informacija.

KIT je ubacio izveštaj o koloniji, ono malo podataka koliko ih je postojalo, u fid. Izgledao je kao da je sastavljen od fragmenata, kao da je neko obrisao original, a ovo je bila rekonstrukcija. Većinom je to bilo

ono što nam je KIT već rekao: prvobitna kolonija iz doba pre Korporacijskog oboda, o kojoj niko ništa nije znao, ili ako je i znao, ništa od podataka nije sačuvano kako bi ušlo u ovaj izveštaj.

Korporacijska kolonija koju je osnovala kompanija po imenu Adamantijum istraživanja, delimično teraformiranje. Nije bilo informacija o broju kolonista, terenu, vremenu, staništima, opremi, nelegalnim genetskim eksperimentima, vrlo nelegalnim tuđinskim ostacima, ništa.

Jedina zanimljiva nova informacija dolazila je od jednog od članova KIT-ove posade, augmentovane žene po imenu Ajris, koja je dodala arhivirane vesti o neprijateljskom preuzimanju Adamantijum istraživanja nakon što je kolonija osnovana. Tu su bila tri različita članka koja su tvrdila da je neodređeni broj – negde između četvoro i dvadeset četvoro – radnika Adamantijum istraživanja poginulo u okršaju, sprečavajući preuzimanje od strane korporacije dovoljno dugo da njihova baza podataka o koordinatama crvotočine bude izbrisana.

Jedini razlog zašto je fizička memorija još uvek postojala bilo je to što su napadači provalili unutra i ubili tehničare pre nego što su mogli da je unište. Ajrisina beleška završavala se sa: Primamljiva je pomisao da su pokušavali da namerno zaštite? sakriju? koloniju. Da li je to moguće?

Samo malo verovatno.

Ni ja nisam mislio da je to verovatno. Ali kao i Ajris, mislio sam da to što su u tri različita izvora vesti zabeležene različite verzije priče ukazuje na to da se taj incident ili neka njegova verzija zaista dogodio.

Svi ljudi su ćutali dok su čitali izveštaj. (Da, činilo se kao da im je za to potrebno sto godina. Probrao sam kroz moju memoriju, ali znao sam da će završiti pre nego što bilo šta počnem.) „Čudno”, tiho je rekla Overse. „Da li su pokušavali da zaštite koloniju? Ili samo svoju investiciju?” „Ti samo voliš misterije”, rekla joj je Arada, usredsređena na izveštaj. „Volim misterije u fikciji, ne u našim životima”, odgovorila je Overse.

KIT ih je ignorisao. Misija moje posade bila je da utvrdi da li je

kolonija još uvek nastanjena i da u tom slučaju pokuša da stupi u kontakt i spreči mešanje i eksploataciju od strane korporacija koje se bave spasavanjem, bilo evakuacijom stanovnika ili, ako je kolonija zapravo održiva, pružanjem pomoći.

Amena se nalaktila na sto. „Ali zašto morate to da radite? Ako su ljudi iz kolonije preživeli, onda neka druga korporacija tu nije mogla ništa da uradi, zar ne? Ako je prvobitna korporacija, koja je poslala koloniju, otišla, onda su ljudi slobodni.” „Nažalost, to ne funkcioniše tako”, rekla joj je Overse. Na licu joj je bio onaj smrknuti frustrirani izraz koji bi moji ljudi imali kada su pričali o korporativcima. „Neka druga korporacija mogla bi da uđe i preuzme je.”

Amena je sumnjičavo pitala: „Da preuzme? Ali tamo žive ljudi.

Pretpostavljam da bi mogli da podignu drugu koloniju negde na planeti, ali ne bi mogli da preuzmu postojeću. Ili bi mogli?” „Mogli bi”, uveravala ju je Overse. „Preuzeli su.”

Amena je bila zgrožena. „Ali to je kao... ne znam šta je to, ali u najmanju ruku otmica.” „Tako to funkcioniše na Korporacijskom obodu”, rekao joj je Tijago, promešavši svoju tečnost. „Planeta se smatra vlasništvom, nečije vlasništvo koje se može spasti ako prvobitni vlasnik ode.

Kolonisti, njihovi potomci, ili ko god da sada živi tamo, ne polažu nikakvo pravo.” „Perihelione, šta može da se uradi u vezi sa tim? Kako može da se pomogne kolonistima?”, pitao je Rati.

KIT je rekao: Univerzitet ima načina da dođe do originalnih dokumenata kolonije, koja često sadrže klauzule u kojima je naznačeno da, ako prvobitno korporativno telo prestane da deluje, vlasništvo nad planetom prenosi se na koloniste ili njihovo potomstvo, ili na naslednike koji žive na mestu prvobitne kolonije. Čuo sam ključne reči „načina da dođe” nasuprot „arhivirani primerci”. Rekao sam: „Ti i tvoja posada sakupljate potrebne podatke o istraživanju, a Univerzitet lažira dokumenta.” Ne kažem da u tome

ima ičeg lošeg. Mislim, bio sam besan na KIT-a, ali uopšteno gledano, misija je zvučala sjajno, u smislu „daj da zajebemo koropraciju”. „Perihelione, da li je to tačno?”, pitao je Rati.

KIT nas je ignorisao. U tom slučaju se sklopi ugovor između kolonije i nezavisne transfer-stanice. Kada stanica utvrdi prisustvo, kolonija je relativno bezbedna od najgoreg oblika korporacijskog grabeža i može da prihvati druge oblike pomoći koje nude nekorporacijski entiteti.

Arada je iskrivila usne. „Eletra je rekla da su ovde bila dva korporacijska broda, je li tako? Da li ste stigli u ovaj sistem pre ili posle njih?”

Pre. Pošto su moju posadu držali kao taoce, bio sam primoran da se povinujem naređenjima njihovih porobljivača i pucam u BarišEstranca pomoćni nosač. Ali moja memorija o tom periodu je oštećena i ne znam šta se dogodilo sa brodom ili posadom. „Znači, sivi ljudi možda drže te korporacijske posade zarobljene.”

Rati je izgledao kao da pokušava da preračuna koliko ćemo ljudi zapravo morati da spasemo. „Da li znaš zašto su ukrcali Eletru i ostale korporativce na... tebe?” Neodređeno je pokazao preko ramena. „Zašto su im ugradili implante?” „Mislila sam da su to uradili kako bi ih zabave radi mučili”, smrknuto je rekla Amena.

KIT je oklevao, mada ne dovoljno dugo da ljudi primete. Možda su želeli njihov šatl. Još uvek je usidren u mom sekundarnom slotu za tovarni modul. To oklevanje bi bilo sumnjivo, ali pomislio sam da KIT možda zaista ne zna. Što je bilo čudno, jer bi trebalo da zna. Možda je problem sa memorijom bio gori nego što je KIT nagovestio. Ali moja dva šatla za sletanje su takođe još uvek na svom mestu, tako da je to malo verovatno.

Arada je naslonila bradu na šaku. Njeno ponašanje govorilo je da je duboko zamišljena. „Perihelione, da li se ostalo dogodilo onako kako si objasnio i kada si se ponovo uključio tvoja posada je nestala?”

Da.

Izgovorio je to nekim posebnim tonom. Ne sa onim tipičnim KITovim sarkazmom. Osećala se nekakva oštrina koja je odjekivala kroz fid.

Nisam reagovao. KIT me je oteo kako bi me doveo ovamo, doveo je moje ljude u opasnost. Neću pokazati saosećanje prema njemu. Ni slučajno.

Rati je sumnjičavo gledao. “Ima li šanse da se setiš šta se dogodilo kada su nestali?”

Još uvek obnavljam oštećenu arhivu. „Da li bi bezbednosna jedinica mogao da ti pomogne oko toga?”, pitala je Amena, vrlo opušteno, ne pogledavši u mene.

Prekrstio sam ruke i prostrelio pogledom Amenin profil.

KIT vrlo upadljivo nije odgovorio.

Overse se naslonila u svojoj stolici i videlo se da joj nije ugodno. „Moramo da pokušamo da sastavimo vremenski okvir kada se šta dogodilo.”

Dok sam stigao da zaustim da kažem da imam tabelu, KIT je rekao: Naravno, i izvukao tabelu pored podeljenog ekrana. Na njoj je stajalo vreme: 1) kada je KIT znao da je prvi put kroz crvotočinu stigao u sistem kolonije, 2) kada je došlo do poremećaja KIT-ove memorije, 3) kada se ponovo pokrenuo i otkrio da su na brodu uljezi i da je njegova posada nestala i da mu je na pogon ugrađen tuđinski ostatak, 4) kada je došlo do napada na korporacijski nosač zaliha, 5) trenutak kada je došlo do brisanja i 6) trenutak kada se KIT-ova rezervna kopija restartovala.

Sve osim tačke jedan su bile procene, pošto je KIT-ovo merenje vremena na brodu bilo poremećeno. (Da, zapravo je izostavio ceo onaj deo kada je metama rekao da sam ja oružje koje mogu da iskoriste, kada ih je doveo do mesta odakle su mogli da napadnu naš matični brod i upotrebio kom kod da me pronađe. Da ne poveruješ, jebote.)

Amena je pričala ostalima: „Pre nego što je sve postalo uvrnuto... uvrnutije... Ras je pokušao da mi ispriča o projektu rehabilitacije kolonije, ali ga je Eletra prekinula i promenila temu.”

Tijago je pogledao u sliku kabine, gde je Eletra bila skrivena pod

ćebadima. Rekao je: „Da li je moguće da ovi ljudi... ovi sivi ljudi...”

Odmahnuo je glavom. „Znamo da je uticaj... da su užasni efekti... tuđinskih ostataka mogući. Da li je moguće da su sivi ljudi došli sa novije kolonije, ili sa one prvobitne? Ili je moguće da korporativci koriste genetsku manipulaciju na svojim kolonistima?”

Neodređeno, rekao je KIT, kao da ga stvarno zabole dupe.

Iskreno, verovatno je i bilo tako. Mete su napale KIT-ovu posadu.

Njega nije zanimala misterija, samo je želeo da vrati svoju posadu.

Pošto niko drugi nije mogao da odgovori na pitanje, Rati se nalaktio na sto. „Mislim da bi korporativci uradili sve što bi moglo da im prođe.

Očigledno ti sivi ljudi... kako ih ono zovemo?” „Mete”, rekao sam.

Tijago je uradio nešto očima što je podsećalo na prevrtanje očima, ali ne baš. Rati je nastavio: „Mete su sigurno donele tehnologiju sa tuđinskim ostacima koja je ugrađena u pogon za crvotočinu.”

Overse je lupkala prstima po stolu i razmišljala. „Ti implanti nisu bili tehnologija od tuđinskih ostataka. Zapravo, bili su stari. Mnogo stariji od trideset sedam godina, kada je korporacijska kolonija osnovana.” „Da, sigurno je na mestu na kome se nalazila prethodna kolonija, ona iz doba pre Korporacijskog oboda, bila ostavljena upotrebljiva, ali zastarele tehnologije.” Rati je rastrojeno čapkao po ostacima hrane na svom tanjiru, a onda ga gurnuo ka Aradi da je ona pojede. „Viđao sam one čvrste interfejs-ekrane u istorijskim prikazima.”

Amena je klimnula glavom, pokazavši na mene. „A znaš da crvotočinu zovu ‘tranzitni most’. Nikad ranije nisam to čula.”

Tijago kao da se zainteresovao. „Da li su pričali standardnim jezikom?” „Ne, ali u početku je postojao prevod, a onda je prestao kada se bezbednosna jedinica probudila i kada je počela borba”, rekla mu je Amena.

Pošto KIT nije imao nijedan upotrebljiv audio ili video-snimak, izvukao sam nekoliko primera i poslao ih u zajednički fid. Ljudi su

zbunjeno slušali. A onda je Tijago smrknuto klimnuo glavom. „To je mešavina bar tri jezika pre Korporacijskog oboda.” „To se svakako poklapa sa njihovom tehnologijom”, rekla je Overse.

Tijago je dodao: „I mnogi od zaista smrtonosnih incidenata sa kontaminacijom tuđinskim ostacima dogodili su se pre Korporacijskog oboda.” „Kakvi incidenti?”, pitala je Arada.

Tijago je rekao: „U arhivi Održanja imaju detaljne informacije o jednom koji se dogodio na mesecu koji je pretvoren u masivnu operativnu bazu za jednu od zajednica pre Korporacijskog oboda. Više od sedamdeset posto stanovništva je ubijeno. Jedini razlog zašto je iko preživeo je to što je nedavno aktivirani centralni sistem uspeo da zaključa prostor za stanovanje i da ih drži zapečaćene dok nije stigla pomoć.” Pogledao je u mene. „Dakle, spasla ih je veštačka inteligencija.”

Znam šta je centralni sistem, Tijago. (Još zastarele tehnologije, poput centralnog sistema koji radi sve, bez podređenih sistema.

Nailazio sam na njih samo u istorijskim dramama.)

Overse se nagnula napred. „Kako su onda ljudi pobijeni? Oni na koje je delovala kontaminacija su napali ostale?”

Tijago mi nije ni blizu toliko išao na živce kada se ovako pravio pametan. Rekao je: „Da, mada je takva reakcija na kontaminaciju tuđinskim ostacima izgleda retka. Ali imajući u vidu da je toliki broj tih incidenata, u prošlosti i ovih novijih, potisnut, ne znamo zapravo da li je zaista tako.”

Rati je potvrdno klimnuo glavom. „Teško je reći, pošto su korporativci toliko tajnoviti.”

Overse je rekla: Jedini zakoni koje izgleda svi oni priznaju su oni koji se tiču otkrića i zabrane tuđinskih ostataka, ograničenja upotrebe neobičnih sintetičkih materija.” „Zašto bi tuđinski ostaci tako uticali na ljude?”

Amena je pitala: „Da li je to namerno? Da li je to nešto što štiti

zemljište, gde tuđini nisu želeli da iko drugi uzme ono što se tamo nalazi?”

Rati je udahnuo, a onda ponovo izdahnuo. „Nikada to nisam mislio.

Mislim da je to isto kao da neki tuđin koji nikada nije video ništa nalik na matriks za teraformiranje, slučajno dotakne jedan i otruje se. Tu nema nikakve intencije. Ponekad su efekti kontaminacije kao da su u mozak zaraženog ubačeni drugačiji prioriteti, kao da tuđinski softver radi na ljudskom hardveru. Što stvara haos.” Pokazao je priborom za jelo. „Ali da li mislimo da su mete sa Adamantijum kolonije? Ili potomci kolonije pre Korporacijskog oboda? Ili su možda došli izvan ovog sistema?”

Sve ukazuje na to da su došli iz ovog sistema, rekao je KIT. Rekao sam: „Imaš problema sa memorijom, kako znaš ko jeste, a ko nije bio na tebi? Moglo je da bude na stotine korporativnih spasilačkih grupa, napadača, kolonista i tuđina...” „Bezbednosna jedinice...”, počela je Arada, istovremeno kada je Rati rekao: „Ne mislim...”

KIT ih je prekinuo: Ranija izjava bezbednosne jedinice da ja „mnogo lažem” bila je netačna. Jasno je da ne mogu da otkrijem informacije koje su protiv interesa moje posade, osim ako to okolnosti ne nalažu.

Arada je klimnula glavom. „Dobro. Razumemo. Mislim da se bezbednosna jedinica zalaže za naš interes...”

KIT je rekao: Želim izvinjenje.

Pokazao sam obema rukama srednji prst ka plafonu. (Znam da KIT nije plafon, ali ljudi su neprestano gledali tamo kao da jeste.)

KIT je rekao: To je bilo nepotrebno.

Snizivši glas, Rati je rekao Overse: „Svako ko misli da veštačka inteligencija nema emocije, trebalo bi da je sada ovde u ovoj vrlo neudobnoj sobi.”

KIT je iznenada bio u mom fidu, na privatnom kanalu: Uradio sam ono što sam morao da uradim. Ti bi to trebalo da razumeš.

Rekao sam naglas: „Neću da razgovaram s tobom preko fida! Ti

nisi moj klijent i nisi moj...” Nisam to mogao da izgovorim, ne više.

Svi ljudi su se zablenuli u mene. Hteo sam da se okrenem ka zidu, ali to bi bilo kao da se predajem.

Iznenada sam dobio sliku sa celog broda. KIT mi je dao pristup svojim kamerama. Prorežao sam: „Prestani da budeš fin prema meni!”

A onda je Amena naglas rekla: „Mislim da bi trebalo bezbednosnoj jedinici da daš malo vremena.”

Da, samo nam još to treba. Pitao sam je: „Da li razgovara sa tobom preko privatnog kanala?”

Amena se trgla. „Da, ali...”

Uzviknuo sam: ,,KIT-e, prestani da pričaš sa mojim ljudskim bićem iza mojih leđa!”

Znate ono što ljudi rade, kada misle da se ponašaju sasvim logično, a zapravo se uopšte ne ponašaju logično i na određenom nivou to znaju, ali ne mogu da prestanu? Izgleda da se to isto može dogoditi i bezbednosnim jedinicama.

Arada je ustala od stola i podigla ruke. „Hej, čekajte, prestanite.

Ovo je neproduktivno. Perihelione, moraš prestati da pritiskaš bezbednosnu jedinicu. Znam da si uzrujan zbog svoje posade i zbog toga što si izbrisan, a sve ovo je užasno i zbunjujuće. Ali i bezbednosna jedinica je uzrujan. To što vičete jedan na drugog neće nikako pomoći.”

KIT je rekao: Nisam vikao. „Naravno da nisi”, složila se Arada, istim razboritim tonom koji su Mensini bračni partneri Farai i Tano koristili kada su razgovarali sa svojom mlađom decom. Okrenula se ka ostalima: „Moramo da rešimo ovu situaciju. Perihelione, bili bismo ti zaista zahvalni ako bi mogao da nam omogućiš pristup bilo kojim drugim informacijama koje je tvoja posada imala o ovoj koloniji. U međuvremenu, Overse i ja ćemo početi da prikupljamo podatke o ovom tuđinskom predmetu koji je bilo na Perihelionovom pogonu, da vidimo da li možemo brže da uključimo pogon za normalan svemir. Rati i Tijago, želim da pregledate preminule mete i uradite patološke skenove. Trebaće nam i prevod onoga što su pričali na snimcima bezbednosne jedinice. Ako budemo mogli da

potvrdimo da su oni potomci jedne od dve grupe ljudskih kolonista, mislim... Pa, mislim da ćemo moći da napravimo mnogo efikasnije planove. Amena, pokušaj ponovo da pričaš sa Eletrom, vidi da li možeš od nje da izvučeš još informacija. Mislim da je jasno da nešto prećutkuje, a sad pošto zna za implante, možda će biti predusretljivija.

Bezbednosna jedinice, možda bi mogao da prokljuviš šta je dovelo do Perihelionovog prvog ponovnog pokretanja i kako su se mete ukrcale na njega? Mislim da svi možemo da se složimo sa tim da moramo izbeći da tajanstveni uljezi ponovo napadnu Periheliona. Da li se svi slažu s tim? Perihelione, da li se ti slažeš sa ovim planom?”

KIT je rekao: Za sada.

10

E pa, ovo je stvarno sjajno.

Ljudi su počeli da se razilaze, Arada i Overse ka tehnici, Rati nazad u ambulantu da pripremi komplet za patologiju. Amena je pomogla Tijagu da raskloni poslužavnike sa stola. Dotakao ju je po ramenu. „Kćeri, jesi li sigurna da ćeš moći da razgovaraš sa ovom korporativkom?” „U redu je, ujače.” Bila je ogorčena, što je jasno pokazivala sleganjem ramenima i odmahivanjem rukama. „Ne mislim da bi Eletra pokušala da me povredi. A i zna da je bezbednosna jedinica tu. I KIT.” Skrušeno me je pogledala. „Rekao je da mogu da ga zovem KIT.” Naravno da je rekao. Osetio sam kako mi se vilica stegla.

Tijago je stegao Amenino rame. „Samo budi oprezna.” „Hoću”, rekla mu je Amena, koja se već zaputila nazad u prostor za pripremu, gde je bio najbliži reciklator. „Odneću joj nešto čiste odeće, to će mi biti izgovor da odem tamo.”

Tijago je pogledao u mene, a ja sam pogledao u zid. Rekao je: „Želim da ti zahvalim zbog svega što si uradio za Amenu.”

Da li je to rekao preko volje, ili sam samo ja bio užasno raspoložen?

Ne znam, nemam pojma, tako da nisam odgovorio.

Amena je izašla sa paketom odeće iz reciklatora i pošao sam za njom niz hodnik ka Eletrinoj kabini. Preko KIT-ove kamere, video sam Eletru kako ustaje da uzme još jednu posudu vode iz kupatila, tako da je to bio pravi trenutak da Amena nehajno ušeta i ponudi joj odeću.

KIT je zatim obezbedio privatan kanal sa mnom i rekao: Ne treba mi tvoja pomoć.

Nisi tako mislio kada si me oteo, rekao sam mu.

Mislim, ne moraš da pričaš sa mnom ako ne želiš.

Dobro, kakogod, baš me briga. Rekao sam: Želiš li da ti pomognem ili ne, jebote?

KIT mi je izručio svoju arhivu i odmah sam bio preplavljen podacima o njegovoj proveri statusa iz sekunde u sekund. Srećom, pošto sam evidentirao gomile podataka koje je kompanija izvlačila, znao sam kako sa tim da izađem na kraj. Počeo sam tako što sam odredio kako bi rupa u KIT-ovoj memoriji mogla da izgleda, a pretpostavljao sam da će to biti ogroman prekid u neprestanom dotoku izveštaja iz podsistema kao što su sistem za održavanje života, navigacija, itd. To je bilo nezgodno, jer za KIT-a oni nisu bili poput posebnih izveštaja iz povezanih sistema, već pre nalik na čulne informacije koje bih ja dobio od jastučića na vrhovima mojih prstiju.

Bilo je mnogo komplikovanije od toga kako su moje arhive čuvale podatke. Ali pošto sam dobio predstavu o tome šta tražim, sastavio sam upitnik.

Stao sam na kraj hodnika sa kabinama i pustio da Amena uđe sama.

Nisam želeo da me Eletra vidi, ili da shvati da vrebam ovde napolju, jer sam mislio kako bi to moglo da oteža Ameni da je navede na priču.

Amena je stigla do vrata i poslala Eletri poruku preko fida: Zdravo, donela sam ti čistu odeću, mogu li da uđem?

Dok je Eletra otvarala vrata preko fid kontrole i dok su one razvrstavale odeću, ja sam proverio svoje kanale da vidim šta je sa ostalima: Arada i Overse su se zaustavile u hodniku koji je vodio do inženjerskog modula. Arada je zagrlila Overse, a Overse ju je poljubila i šapnula joj na uvo: „Možeš ti to, dušo. Ti si oslonac.” ,Ja sam nesiguran oslonac”, promrmljala je Arada.

(Baš zbog te nesigurnosti sam verovao Aradi. Užasno me plaše previše samouvereni ljudi koji nikoga ne slušaju.)

Arada se odmakla i osmehnula se Overse. „Moram da se bacim na posao.”

KIT je nešto ranije poslao nosila, koja su se metodično kretala po

brodu i skupljala izmrcvarene mrtve mete. Sada su dolebdela u ambulantu, gde je Rati čekao, a za njima je ušao Tijago. Bilo je mnogo zgrušane krvi i tečnosti. „O, ovo neće biti zabavno”, promrmljao je Rati. „Ne”, smrknuto se složio Tijago. „Doneću opremu za zaštitu od biološke opasnosti.”

KIT je dodao svojoj listi stvari koje treba da uradi: Popraviti i ponovo aktivirati dronove. Sakupiti dronove mete da bih ih ispitao i uništio.

U kabini, Amena je pitala: „Kako se osećaš?” „Bolje.” Eletra je sklopila jaknu u krilu. „Znam da ćeš pitati, ali nismo znali da su ti implanti u nama. Uopšte se ne sećam toga.”

Zanimljivo, rekao je KIT. Još uvek sam bio ljut, važi? Ali jeste bilo zanimljivo. Rekao sam: Zato što imaš rupu u svojoj memoriji?

Da. Sigurno nije isti uzrok, ali to je isti operativni pristup. Uzmi zarobljenika, izazovi poremećaj u memoriji.

Mrzim kada je KIT u pravu. Zaista je u pitanju bio isti operativni pristup i zaista smo morali da otkrijemo da li su mete upotrebile tehnologiju zasnovanu na tuđinskim ostacima kako bi izazvale poremećaj u memoriji ili ne. Rekao sam: Kombinacija zastarele ljudske tehnologije i tuđinskih ostataka mogla bi da znači da su glupi ljudi pre Korporacijskog oboda osnovali koloniju na zabranjenom nalazištu tuđinskih ostataka.

Ne mora da znači, rekao je KIT. Pre nego što sam mogao da se pobunim, dodao je: Mesto na kome su se nalazili je možda bilo neotkriveno, ne zabranjeno.

KIT je imao mnogo strože standarde nego ljudi u vezi sa tim šta se može smatrati dokazom. Uvek je želeo da dokaže da nešto postoji, pre nego što bi počeo da pravi planove o tome šta će u vezi sa tim da uradi.

(Da, to ide na živce.)

KIT je rekao: Možemo teoretisati o tome da je nešto iz prvobitne kolonije pre Korporacijskog oboda možda ostalo tamo kada su stigli korporacijski kolonisti. Ali deluje čudno da bi kasniji kolonisti sačuvali

i koristili zastarelu tehnologiju.

Nisam želeo to da priznam, ali KIT je i u vezi sa tim bio u pravu.

Ova tehnologija nije beskorisna, ali ja sam oborio kontrolni sistem meta koji je praktično bio iz praistorije. (Tako sam i znao za njega, gledajući istorijske drame.) Dakle, evo šta znamo: da je pre korporacijske kolonije postojala ljudska naseobina. I da je neko u nekom trenutku pronašao tuđinske ostatke.

KIT je stvorio grafikon u fidu (da, još jedan) obeležen sa Perihelion i prvobitne pretpostavke bezbednosne jedinice, sa pristupnom listom koja je uključivala sve ljude osim Eletre. Prva stavka bila je: Činjenica (1) Korporacijska kolonija osnovana je na mestu na kome se nalazila ljudska naseobina iz ranog doba pre Korporacijskog oboda. Pitanja: Da li su prisutni tuđinski ostaci? Ako jesu, da li su se već nalazili na tom mestu, ili su uneti kasnije? Da li je naseobina iz doba pre Korporacijskog oboda osnovana zbog prisustva tuđinskih ostataka? Da li je korporacijska kolonija osnovana zbog prisustva tuđinskih ostataka?

Ljudi su svi zastali da ga pročitaju. Amena, koja je slušala Eletru kako priča o svojoj porodici, nakašljala se kako bi prikrila trenutak rastrojenosti. (Eletrina porodica je bila pod naslednim ugovorom za Bariš-Estrancu i ona je pokušavala da sakupi dovoljno radnih poena da sebe, svoju braću, sestre i rođake prebaci na obuku za menadžment. Do sada sam već dovoljno dobro znao Amenu da prepoznam da glumi učtivu zainteresovanost, kako bi sakrila prestravljeno zanimanje.)

Počeli su da stižu rezultati moje pretrage u vezi sa podacima o KITovom statusu, i sve sam ih odložio u pozadinu da ih proverim.

Ha. KIT je rekao da je jednom na silu isključen i ponovo pokrenut, kada je njegova posada nestala i kada su se pojavile mete. Zatim je ponovo prinudno isključen, jer ga je kontrolni sistem meta obrisao. Kada je onda kontrolni sistem meta ubačen u KIT-ove sisteme? Moguće je da je njegov upad u KIT-ove sisteme izazvao ono prvo isključivanje.

Samo što je bilo mnogo više rupa.

Poželeo sam da je Pin-Li tu. Iako sam mrzeo to da priznam, poželeo

sam da je i Guratin tu. Oboje su bili analitičari i, mada sam bio mnogo bolji u tome od njih, bar bih mogao da im pokažem šta tražim.

Rekao sam: KIT-e, vidi ovo.

Bio sam dovoljno svestan KIT-a da znam da radi nekoliko stvari istovremeno: pomagao je Aradi i Overse da sakupe skenove sa onoga što je ostalo od tuđinskih ostataka na njegovom pogonu, upravljao za Ratija jedinicom za patologiju medsistema, radio sa Tijagom na prevodu jezika meta, upravljao ponovnim pokretanjem i dijagnostikom svojih oštećenih pogona sistema, kao i pratio sve svoje ostale aktivne procese. Ali iznenada sam imao 86,3 posto njegove pažnje. (Za KIT-a, to je bilo mnogo.)

Proučio je rezultate moje pretrage. Čovek bi u ovoj situaciji rekao: „To je nemoguće.”

KIT je rekao: Interesantno.

Morao sam da ubacim ovo u vremenski okvir. Potražio sam važne događaje, kao što su ulasci i izlasci iz crvotočine i navigacione promene, kako bih znao kako izgledaju u podacima o statusu. KIT mi je izvukao opšte primere, a ja sam pokrenuo još jedan niz pretraga.

U kabini, Amena je oprezno obigravala oko teme koja se ticala kolonije. Mrtva ozbiljna, polako je rekla: „Slušaj, znam da ne želiš da otkriješ stvari koje tvoji... korporacijski nadzornici ili ko već, ne žele da otkriješ, ali stvarno moram da saznamo nešto o ovoj izgubljenoj koloniji.”

Eletra se ugrizla za usnu. „To su zaštićene informacije.”

Pa jebote. Na našoj privatnoj fid vezi, Amena je poslala: Nisam sigurna šta ovim želi da kaže. Neko poseduje informacije?

Da, rekao sam joj. Plaši se svoje korporacije koja se bavi spasavanjem. Trebalo bi da je više plaši da je ponovo ne zarobe mete.

Amena je rekla: „To mi je jasno, ali mete – oni sivi ljudi – mogli bi ponovo da se pojave. Posebno zato što niko ne zna kako su uopšte dospeli na ovaj transporter, ili šta se dogodilo sa posadom.”

Bespomoćno je digla ruke. „Šta god da se dogodilo njima, moglo bi da se dogodi i nama. A što smo duže zarobljeni ovde, to je sve

verovatnije.”

Eletra se uhvatila za rame, kao da pokušava da dohvati mesto gde je bio implant. „Mislila sam da su novi ljudi posada.”

KIT se ubacio sa: Reci joj da jesu.

Amena je žustro klimnula glavom. „Naravno, da, jesu, ali mi... nedostaju im članovi posade koji su bili ovde kada su mete preuzele brod.”

Elena se još više namrštila. „Zašto ne možemo da napustimo ovaj sistem?” „Motori za normalan svemir još ne rade. Ali čak i ako bismo uspeli da stignemo do crvotočine, transporter nam ne bi dozvolio da odemo. Čula si ga. Programiran je da ne može da ode bez svoje posade, ostatka posade. I mnogo je zao i rešen.” Preko fida, Amena je rekla: Izvini, KITe. Prihvatam izvinjenje, rekao je KIT. Osetio sam kako se njegova pažnja u fidu premestila. (Zamislite ga kako značajno zuri i mene.)

(Može da zuri koliko hoće, neću da se izvinim.)

Amena je dodala: „A već znamo za neke stvari, recimo za tuđinske ostatke oko kolonije iz vremena pre Korporacijskog oboda.”

I KIT i ja smo zaćutali (znam, i ja sam se iznenadio) i čekali da vidimo da li će to upaliti. ,,Oh.” Eletra je malo klonula. „Ja ne znam mnogo. Ras i ja smo oboje... bili... tehničari za životnu sredinu i kazano nam je samo ono najosnovnije. Na brifingu nam je rečeno da je koloniju prvobitno osnovala jedna ranija zajednica, verovatno preko broda za hibernaciju.

Pre oko četrdeset godina otkrila ju je i ponovo osnovala kroz crvotočinu kompanija po imenu Adamantijum istraživanja, koja je krila njenu lokaciju. A onda su na silu preoteti i baze podataka su uništene...”

Amena je delovala zbunjeno, pa je Eletra objasnila. „Neko je verovatno pokušavao da primora novu upravu da plati za šifre kodova kako bi došli do podataka. Ali znaš, to nije baš najbolja ideja. Mogli bi da se osvete na zaplenjenoj imovini. Dovoljno je loše kada te tako otkupe, još samo fali i da te uprava uzme na zub.”

Amena je mnogo treptala, očigledno pokušavajući da kontroliše izraz na svom licu. (Pokušao sam, ne pomaže mnogo.) Preko fida, rekla je: Kada kaže zaplenjena imovina, misli na zaposlene, je l’ tako? Na ljude?

Tako je, rekao je KIT. Eletra je nastavila: „Međutim, uskladišteni mediji su sačuvani, Bariš-Estranca ih je u nekom trenutku kupio, uspeli su da obnove podatke i pokrenu ovaj projekat spasavanja.” Oklevala je. „Bilo je glasina o tuđinskim ostacima. Navodno su se pominjali u nekim od povraćenih podataka. Ali to su mogle biti samo glasine.”

Amena je rekla: „Dakle, šta je Bariš-Esperanca nameravao da uradi u vezi sa tuđinskim ostacima, ako ih je bilo tamo? Moraš da imaš posebnu dozvolu da bi ih ponovo preuzeo, zar ne, čak i na Korporacijskom obodu?” „To ne spada u moju nadležnost.” Eletra se s nelagodom dotakla po zatiljku. Fizičke reakcije trebalo bi da ti pomognu da odrediš da li ljudi govore istinu ili lažu, ili potajno planiraju da ubiju ceo svoj istraživački tim, a ponekad zaista i planiraju. Ali ponekad ljudi jednostavno luče u mozgu hemikalije kada su uzrujani bez nekog očiglednog razloga, ili zato što nešto fizički nije u redu, recimo ako im digestivni sistem ne radi kako treba. Ali KIT-ov sken prikazao je da je Eletra pokazivala znake fizičke nelagode kada je pričala o implantima. „Da li je to ono što je bilo u nama?”, pitala je. „Ti implanti? Da li su u sebi sadržali čudne sintetičke materije? Tvoj saradnik je rasturio jedan.”

Izvukao sam preliminarni izveštaj iz Overseinog fida, uglavnom samo neobrađene podatke koje je sakupila za sken. Nije imala vremena da sastavi bilo kakve beleške iz toga. „Ne, rekla je da je u pitanju bila vrlo jednostavna tehnologija.”

Amena se ugrizla za usnu, trudeći se da izgleda kao da razmišlja, a ne čita fid. KIT je završio izveštaj i primetio da u implantima nije bilo tuđinskih komponenti, ali da su oni možda bili prijemnici za neki nerazumljiviji prenosnik. Dodao je na radni spisak grupe: „proveriti svu tehnologiju meta”, a onda u tabelu pretpostavki Periheliona i bezbednosne jedinice dodao i stavku 2) primitivna ljudska tehnologija

zamišljena da radi sa tuđinskim izvorima energije ili stranim sintetičkim materijama. „Mislila je da je možda bilo povezano sa tehnologijom zasnovanom na tuđinskim ostacima.”

Eletra je klonula i kao da joj je pozlilo.

Dobio sam rezultate svoje pretrage za utvrđivanje vremenskog okvira KIT-ovih prinudnih isključivanja i uporedio sam ih sa rupama koje sam već identifikovao.

Tada sam naišao na prvi joj, sranje trenutak.

KIT-e, rekao sam.

KIT je primio moj izveštaj.

Trenutak šoka trajao je manje od 0,1 sekunde, ali subjektivno se činilo mnogo duže. A onda je KIT uradio ono što je trebalo ja prvi da uradim i obratio se Ameni preko naše privatne fid veze: Amena, napusti taj odeljak.

Dodao sam: Odmah, Amena, potencijalno je opasno.

Amena je bila uznemirena, ali je to usmerila na zamišljeno čkiljenje i cimanje kose. Ličila je više na ljudsko biće koje je zaboravilo da uradi nešto, nego na nekog kome su upravo rekli da je u opasnosti. „O, ujak me zove preko fida.” Ustala je i počela da se povlači ka vratima. „Svratiću kasnije da vidim kako si.”

Eletra je samo umorno klimnula glavom.

Amena je pustila da se vrata zatvore, a onda potrčala niz hodnik do mene. „Šta je bilo?”, prošaputala je.

Uhvatio sam je za mišicu i poveo je iza ugla. Moji organski delovi počeli su da luče adrenalin, osećao sam se čudno i bilo mi je hladno.

Nije bilo šansi da je u Amenu ugrađen implant, ni ja ni KIT je nismo ispuštali iz vida, ali ipak sam je ponovo skenirao. „KIT je sreo BarišEstranca transportere pre svog prvog prisilnog isključivanja”, rekao sam joj. „Šta god da ga je napalo i otelo njegovu posadu, došlo je sa jednog od njihovih brodova.”

Amena je razrogačila oči. „Joj, sranje.”

*** Imali smo još jedan sastanak, ovog puta u fidu, i Eletrina veza je ponovo bila prekinuta. Ovog puta KIT mi je dozvolio da se pobrinem za sliku preko video-konferencije, ali bio sam previše uzrujan da bih uradio nešto fensi.

Arada i Overse su još uvek bile u inženjerskoj čauri, a Rati i Tijago su bili u ambulanti. Amena i ja smo ostali da sedimo na ulazu u kuhinju, kako bih bio blizu ako Eletra odluči da uradi nešto, osim da leži u kabini kao traumatizovano ljudsko biće koje se oporavlja. Što je možda još uvek bila, iako smo imali dokaze koji su govorili drugačije. Amena je nervozno jela prerađene komade povrća iz posude iz kuhinje. (Pitala me je da joj dozvolim da sluša sastanak, ali da označim njen fid kao privatan. Rekla mi je: „Ako treba da uradim nešto, uradiću to, ali toliko toga se izdešavalo, treba mi malo da se saberem.”)

(Tijago je pitao gde je ona, a ja sam rekao: „U kupatilu”, na šta me je ona prostrelila pogledom.

Ja nisam tvoj socijalni radnik, Amena, ako želiš bolju laž, smisli je sama.)

Izmenio sam svoj vremenski okvir u format koji ljudi i augmentovani ljudi mogu da čitaju, obeležio ga i ubacio u fid. Na njemu se videlo da je KIT-ovo poslednje konkretno sećanje bio njegov prvobitni dolazak u ovaj sistem kroz crvotočinu. Posle toga, sve je bilo rekonstrukcija zasnovana na podacima o statusu. Izgledalo je ovako: 1. KIT-ov dolazak u sistem.

2. KIT dobija poziv u pomoć sa potpisom Bariš-Esperanca korporacije. Senzori pokazuju jedan kontakt, konfigurišući istraživački brod. Nema ni traga od drugog B-E broda, transportera za dostavu, na kome su Ras i Eletra rekli da su se nalazili kada su napadnuti. Poziv u pomoć obeležen je kao zahtev za medicinskom pomoći.

3. KIT uvlači šatl B-E istraživača u svoj modul dok.

4. Dogodi se nešto nepotvrđeno, ali potencijalno loše.

5. B-E istraživač se zatim povezuje sa KIT-ovim modul dokom, verovatno kako bi zarobio KIT-ovu posadu i ostavio mete na brodu, ako se mete već nisu ukrcale preko šatla. (Pogledao sam šatl preko KIT-ovih kamera, a sledeće na listi bilo mi je da odem da ga pretražim.)

6. KIT napušta sistem kroz crvotočinu.

7. KIT izlazi iz crvotočine na Stanici Održanje, nakon putovanja koje je trajalo samo neverovatnih tri sata, što nam govori da je u tom trenutku tehnologija zasnovana na tuđinskim ostacima definitivno bila postavljena na njegove motore.

8. Pošto je poslao i primio poruke sa Stanice Održanje, KIT na pet brodskih ciklusa odlazi u stanje pripravnosti. KIT zatim nanišani naš objekat kada ovaj stigne, više puta puca u njega i spektakularno omaši, pošto je sopstvenom sistemu oružja poslao pogrešne podatke za nišanjenje.

(Nisam mogao tačno da odredim kada je Kontrolni sistem meta ubačen u KIT-ove sisteme, ali to se dogodilo pre ovog trenutka, jer su ažuriranja statusa ukazivala na suptilnu, ali žestoku borbu oko oružja.

KIT-ovu posadu su držali kao taoce kako bi ga kontrolisali, ali nije hteo da ubije naš istraživački tim, čak ni nakon što je saznao da me ima u svom vučnom zraku. Kontrolni sistem meta je sigurno ukapirao ko ga cima za ruku svaki put kada bi pokušao da zapuca, jer tada je KIT obrisan, što je izazvalo ogroman potres u njegovim ažuriranjima statusa.)

Video sam ostale na KIT-ovim kamerama, kako sa sve zabrinutijim izrazima na licu upijaju informacije. Overse je rekla: „Znači Perihelionovo sećanje na to kako puca na korporacijski transporter se zapravo nikada nije dogodilo?”

KIT nije odgovorio. Mislim da je bio ljut. (I ja sam bio ljut, ali neko je ovde morao da se ponaša kao zrela osoba.) Rekao sam: „Na osnovu navigacionih, senzornih i statusnih podataka koje sam pregledao, oružje nije ispaljeno dok KIT nije naišao na naš objekat u prostoru Održanja.

I ne postoji arhivski snimak ili unutrašnji senzorni podaci o spajanju sa B-E istraživačem, kao ni o dolasku i pristanku šatla na kome su Eletra i Ras rekli da su se nalazili.” Nije mi bilo drago da to izgovorim naglas, ali morao sam. „KIT je kompromitovan nedugo nakon prvog kontakta sa istraživačem i njegovim šatlom. Nešto je najpre uklonilo, a potom značajno izmenilo delove njegove lične memorije.”

Ljudi su ćutali, upijajući te informacije. A onda je Rati rekao: „Jadni KIT. Izvinjavam se, jadni Perihelion.”

Arada se složila, napravivši grimasu. „Uznemirujuće. B-E pretraživač je sigurno stigao prvi u sistem i napali su ga... Preuzeli? Naši prijatelji mete. Ali ako transporter za dostavu zaista postoji, gde je on sada?”

Overse se namrštila. „Možda je uništen. Moramo pretpostaviti da Perihelionovu posadu drže kao taoce na pretraživaču.” „Da li je pretraživač naoružan?”, zabrinuto je pitao Rati. „Mrzim kada pucaju na mene.”

KIT ponovo nije odgovorio. Rekao sam: „Verovatno.” Za projekat rehabilitacije u tehnički nenastanjenom sistemu, Bariš-Estranci bi bilo jednostavnije da nabavi dozvolu i garanciju za naoružani brod.

Tijago je šetkao s prekrštenim rukama tamo-amo ispred medicinske platforme. „Perihelion i ja preveli smo govor koji je bezbednosna jedinica snimio i on je, u najboljem slučaju bio... zbunjujuć. Mete – moraćemo da smislimo neko drugo ime za njih – pričale su o tome da moraju da ispune svoju misiju, ali nisu rekle šta je ta misija.”

Rati je dodao: „I svi imaju implante poput Eletrinog.”

Ostali ljudi izgledali su kao da ne znaju šta da misle o tome. Ni ja nisam znao šta da mislim o tome.

Arada je rekla: „Ali možeš li da odrediš da li je bilo izloženosti tuđinskim ostacima?” „Sken ne pokazuje ništa što se poklapa sa spiskom poznatih neobičnih sintetičkih materija ili organskih tuđinskih ostataka.” Rati je pogledao u Tijaga tražeći potvrdu. „Ali to ne isključuje tu mogućnost.”

Tijago je rekao: „Statistika pokazuje da postoji mnogo neotkrivenih

nalazišta tuđinskih ostataka i mnogo onih kojima niko nije uspeo da se približi da analizira njihove komponentne materijale. A sken otkriva tragove neidentifikovanih elemenata u njihovim telima. Ne možemo da odredimo da li su to prirodni elementi, ili strane sintetičke materije, dok ne budemo imali podatke planetarnog istraživanja da ih sa njima uporedimo.”

Rati je pokazao rukom i poslao u fid rezultate skena da ih ostali pogledaju. „A na tim odelima koje nose utisnut je fabrički kod. Ne mogu da ga pročitam, a Perihelionova baza podataka ne može da ga identifikuje, mada je to možda zbog ponovnog pokretanja ili problema sa memorijom. Ali slutim da su došli sa zalihama za jednu od dve kolonije, bilo za onu prvobitnu ili za korporacijsku koloniju koju je osnovao Adamantijum.”

Tijago je rekao: „Ono što sa sigurnošću znamo je da su mete izmenjene kako bi izgledale tako kako izgledaju. Ne znamo da li su to same sebi uradile, ili je u pitanju slučajno izlaganje opasnom tuđinskom ostatku. Da nisu sve mrtve, mogli bismo da ih pitamo.”

Da, to je bilo na moj račun. „Da nisu svi mrtvi, pokušavali bi da nas ubiju, ili da ubace implante u nas”, progunđala je Amena, i dalje van fida, dok je krckala smešu od povrća.

Overse je raširio dlanove. „A gde je tu onda Eletra? Da li je trebalo da bezbednosna jedinica i Amena spasu nju i njenog prijatelja? Da li je možda trebalo da oni budu... špijuni?” „Mislim da je to previše nategnuto.” Aradino zamišljeno čelo se nabralo. „Mete nisu mogle da znaju da će bezbednosna jedinica biti u stanju da preuzme kontrolu nad brodom kada su je dovele na brod.

Mislili su da traže oružje, ne osobu, zašto bi onda postavili komplikovanu zamku sa špijunima?”

Overse se skljokala u stolici, ogorčena. „Da, to je tačno.” Izgledala je umorno. Pretpostavio sam da nije pametno održati sastanak kada mozak većine ljudi nije više bio u stanju da prima informacije.

Rati je dodao: „Mislim da Eletra govori istinu, da su njena sećanja

izmenjena, baš kao i Perihelionova.” „Ti samo želiš da o svakom misliš najbolje”, rekla je Overse, i dalje pomalo sumnjičava.

Rati je frknuo. „Ne, to je Tijago. Ja sam optimista, ali sam realističan.”

Tijago je delovao pomalo uvređeno. „Ne, to sam ja”, ispravila ga je Arada i osmehnula se Overse. ,Ja sam optimista.” „Znamo, srce.” Overse joj je stegla rame.

Tijago je rekao: „Amena, jesi li ponovo na fidu? Šta ti misliš o Eletri? Misliš da ti je rekla istinu da se ne seća šta se dogodilo?”

Amena kao da se iznenadila što je pitaju za mišljenje, ali progutala je to što je jela i rekla preko zajedničkog fida: U početku sam mislila da jeste. Oboje su bili veoma zabrinuti zbog zaštićenih informacija i plašili su se da će upasti u nevolju, meni je to delovalo stvarno. Sad... mislim da se ne plaši dovoljno. Bila je frustrirana, pokušavajući da smisli kako da objasni. Mislim da ili laže, ili joj je nešto toliko zbrkalo um da ne zna šta se dogodilo i sad se plaši da to prizna.

Arada je pogledala u plafon. „Perihelione, možeš li da nam kažeš još nešto? Šta ti misliš da se dogodilo?”

KIT nije ništa rekao i to je počelo da me brine. KIT voli da iznese svoje mišljenje, zapravo nisam siguran ni da je „voli” prava reč za to, ali u suštini, KIT će izneti svoje mišljenje sviđalo se to vama ili ne. Činilo mi se čudnim što se još uvek nije ubacio da kaže ljudima da im je promaklo nešto očigledno, ili da ne pristupaju problemu na pravi način, ili štagod.

Pošto i dalje nije odgovarao, rekao sam: „KIT trenutno pokušava da ponovo sastavi svoju evidenciju podataka. Na neko vreme će se isključiti.”

Amena je sumnjičavo začkiljila u mene. „Da li je to tačno?”, prošaputala je.

Napravio sam pokret rukom za koji sam se nadao da će ga protumačiti kao: „Molim te, nemoj im reći da lažem.”

Arada je rekla: „Hvala ti, bezbednosna jedinice.” Provukla je prste kroz svoju kratku kosu, kao da pokušava da sabere misli. Ovo je definitivno predstavljalo problem; ljudi moraju da napune snagu, ili spavaju, ili štagod, inače će njihove sposobnosti donošenja odluka biti još gore nego obično. Nastavila je: „Dobro, dakle, ništa od toga bitno ne menja naše ciljeve. I dalje moramo da pronađemo Perihelionovu posadu, ali sada bar znamo da je naš prvi korak da pronađemo pretraživač.”

Nadao sam se da će KIT ubaciti neku opasku, pa makar samo da kaže nešto u stilu „ili šta”, ali nije rekao ništa.

Tijago kao da se zamislio i trudio sam se da u tome ne vidim loš znak. Rekao je: „Arada, voleo bih da vratim Eletru u ambulantu, da joj uradim detaljni neurološki sken. Osim toga, to će mi pružiti priliku da lično razgovaram sa njom. Proučiću Amenin kompletan izveštaj, a onda videti da li mogu da izvučem još informacija.”

Arada je rekla Tijagu: „Dobra ideja. Optimizam na stranu, moramo da saznamo da li ona laže i smera nešto, ili iskreno misli i govori istinu.

Pokušajmo da dođemo do što više informacija pre... pre nego što se dogodi još nešto.”

Uspostavio sam privatnu vezu sa Aradinim fidom i rekao joj: Svima vam je potreban odmor.

Arada je oklevala, a onda se trgla i protrljala slepoočnicu.

Verovatno si u pravu. Pričaću sa ostalima.

Stavio sam ponovo video-ekran u stanje pripravnosti. Amena je ostrugala preostalu smešu od povrća iz posude i rekla: „Da li KIT radi na nečemu?” „Naravno”, rekao sam. Zablenula se u mene. „Možda.” Obezbedio sam kanal samo za nas troje, mene, KIT-a i Amenu. Poslao sam: KITe, odgovori mi. Plašiš Amenu. Uh, moram da budem iskren, inače ovo neće pomoći. Dodao sam: Plašiš mene.

Laknulo mi je kad je KIT rekao: Nastavljam opravku svog pogona za normalan svemir i proveravam podatke daljinskog skena sistema kako bih utvrdio moguće obrasce pretraživanja za pretraživač.

„Jesi li dobro?”, pitala je Amena.

Ne, rekao je KIT. Nisam očekivao da će KIT to priznati. Stvarno nisam očekivao.

Aha, to nije dobro.

Amena je udahnula, očigledno pokušavajući da se presabere i klimnula glavom. „Naravno, vidim. Ali sada nam nije ništa gore nego pre nego što ste vas dvojica to prokljuvili. Zapravo, bolje nam je, jer sada ti pomažemo da saznaš šta se tačno dogodilo. A uvek je bolje imati više informacija.” Pogledala je pakosno u mene. „Tako kaže moja druga majka.”

KIT me je pingovao zatraživši privatnu vezu i dozvolio sam mu da je uspostavi. Rekao je: Moja posada. Šta ako nisu ni otišli?

Znao sam na šta je mislio. Rekao sam: KIT-e, nije bilo ničeg što je ukazivalo na to da su ljudi ubijeni ili povređeni na brodu. Proverio sam.

To je bilo prvo što sam proverio u stambenom modulu. Nije bilo ničeg.

A i sam si skenirao. Mete su rasturile nekoliko kabina, ostavile otpad i svoje tečnosti, ne bi počistile nakon... Oklevao sam, ali morao sam da budem sasvim iskren u vezi sa onim što sam mislio, inače bi KIT osetio.

Ne bi počistili nakon masovnog ubistva. Viđao sam masovna ubistva, KIT-e, za njima ostane mnogo nereda.

Nije odgovorio, ali osetio sam da sluša.

Rekao sam: Kada popravimo tvoje dronove, možemo ih poslati da ponovo provere da li ima tragova biološkog materijala, ali sumnjam da ćemo išta naći. Mislim da su, šta god da se dogodilo, tvoji ljudi bili dobro kada su otišli odavde.

KIT je rekao: Da li to ukazuje na to da su otišli dobrovoljno?

To je bilo nešto o čemu je vredelo razmisliti. Uradivši ono što bi inače KIT radio (da nije bio emotivno pogođen) i posmatrajući samo proverljive podatke, nismo znali da li je posada oteta, da li su otišli dobrovoljno, ili pobegli. Pošto su KIT-ova dva šatla još uvek bila ukotvljena, znali smo da ih posada nije upotrebila da ode.

(Ili je možda posada pokušala da pobegne, pa su izbačeni u svemir.

Nisam to hteo da pomenem, jer je KIT sigurno znao da postoji ta

mogućnost. Ali možda je to eliminisao iz svog procesa odlučivanja, znajući da u suprotnom ne bi mogao da funkcioniše. Nije imalo svrhe razmišljati o tome, ne sada. Morali smo da tražimo dok ne nađemo odgovor. Ako je to odgovor... pozabavićemo se time kasnije.) Rekao sam: Moramo da pregledamo kompletan inventar, posebno tvog skladišta za ručno oružje. Ako je tvoja posada morala da te napusti kada su mete kompromitovale tvoje sisteme, možda su se na silu ukrcali na pretraživač.

Pauza je bila duga, 3,4 sekunde. A onda je KIT rekao: Slažem se.

Tada mi je sinulo da je KIT bio očajan i prestravljen od trenutka kada mu je Bariš-Estranca pretraživač prišao i uradio šta god da je uradio. Prevario je svoje porobljivače da ga odvedu do mene, ne zato što je imao neku sjajnu strategiju, već zato što sam mu bio potreban.

Mrzim emocije.

Preko privatnog kanala između KIT-a i mene, rekao sam: Izvini što sam te nazvao drkadžijom.

Rekao je: Izvini što sam te oteo i izazvao potencijalnu kolateralnu štetu tvojim klijentima.

Amena me je posmatrala, mršteći se. „Da li vas dvojica razgovarate?” ,,Da.” Morao sam ponovo da pogledam u zid.

Amena je i dalje bila zabrinuta. „Da li se ponovo svađate, ili se mirite? Jer spolja izgleda potpuno isto.”

Mirimo se, rekao joj je KIT. „Dobro.” Ameni kao da je laknulo. „Dobro. Šta je sledeće na spisku?”

Otišao sam da potražim transportni šatl Bariš-Estranca. Nisam očekivao da ću išta naći, ali to je bilo na spisku onoga što je trebalo uraditi, pa što da ne.

KIT je obavestio Aradu da, dok radi na motorima, istovremeno

priprema i odred tragača za slučaj da moramo da pretražimo planetu s kolonijom. (Nadao sam se da neće doći do toga. Ne volim planete.)

Tragači su poput dronova za svemir, u suštini aktivni skeneri koji lete oko planete prikupljajući informacije o životnoj okolini i slike terena, kao i tražeći kom signale, moguće izvore energije i šta god je planiralo da nas ubije. To je nešto što je garantna kompanija, moj bivši vlasnik, radila preko satelita kada su se spremali da izdaju garancije za tek otvorenu planetu za istraživanje. Samo što bi satelit kompanije uglavnom mapirao čitavu planetu, a tragači bi tražili potencijalne lokacije gde bi mogla da bude KIT-ova posada. Bili su stvarno skupi, ne nešto što je bilo dostupno običnim istraživačkim timovima. Arada je bila zadivljena.

(Tragače nisi mogao da iznajmiš od kompanije i to ne samo zbog cene. Sa njima je planetarno istraživanje bilo bezbednije i određenije, pa je samim tim postojala manja potreba da vam velike garantne kompanije iznajme svakojaku skupu opremu za planetarno istraživanje i prodaju vam skupe garancije za bezbednost.)

Pratio sam Tijagov neobavezni razgovor sa Eletrom, dok je medicinska platforma vršila na njoj duboko skeniranje. Overse je bila u prostoru za održavanje i ponovo sastavljala remontni dron koji sam našao u tehnici kako bi mogao početi da opravlja ostale oštećene dronove. Arada je pregledala skenove ostatka tuđinskog motora, ali sve što je od njega ostalo kao da se topilo ili raspadalo, tako da je većina podataka bila neupotrebljiva. (Kao što je Overse napomenula, i onako je bilo protivzakonito posedovati ga, tako da bi bilo najbolje da se sasvim istopi, ali činilo se da će ipak ostaviti nekakav trag koji će morati da bude ostrugan sa KIT-ovih motora.) Rati je prolazio sa uređajem za uklanjanje biološke opasnosti kroz hodnike i sakupljao delove mrtvih dronova meta.

Amena je krenula za mnom do šatla, vukući noge. (Stvarno joj je bio potreban san. Pošto Arada to nije pominjala, ubacio sam: Ljudi moraju da se odmaraju, na zajednički spisak aktivnosti. Kada je gore u centralnom hodniku Rati to video, promrmljao je: „Molim te, da, uskoro.”

Obavio sam brzu vizuelnu proveru oba KIT-ova šatla, samo da potvrdim da su prazni i da niko nije petljao oko njih.

Bariš-Estranca šatl bio je parkiran ispred istog modula za pristajanje, prikačen za modul vazdušnu komoru, koja je imala produživu cev da obuhvati vrata. KIT je rekao da u šatlu nema nikoga i da nema aktivnog bot-pilota, ali naterao sam Amenu da ostane u hodniku sa dronovima koji su joj dodeljeni dok sam ja prilazio. Vrata su bila zapečaćena, ali ne i zaključana kodom, što je imalo smisla kada smo mislili da su Eletra i Ras govorili istinu o tome da su zarobljeni dok su pokušavali da pobegnu sa svog transportera osuđenog na propast. (Sad, kada smo bili sigurni da se nije tako dogodilo, ko će ga, dođavola, znati?)

KIT je isključio šatl sa fida. Oprezno sam dotakao komoru. (Imajući u vidu da su mu sistemi bili neaktivni, nisam očekivao da će neki tuđinski ubojiti softver, svesni virus ili nešto drugo neoznačeno iskočiti i inficirati me, ali činjenica je da se KIT-u nešto dogodilo, uprkos svim njegovim zaštitama, i tuđinski ubojiti softver je i dalje postojao kao mogućnost.) I dalje nisam mogao da uhvatim nikakvu fid aktivnost, pa sam zavrnuo jedan rukav i podesio energetsko oružje da izbaci puls koji je razdvojio pečat. Vrata su se otvorila, zapahnuvši me pomalo ustajalim vazduhom. Nije imao miris na alge ili podlogu za kulturu koji sam povezivao sa metama; zapravo, osećao se tračak mirisa prljavih čarapa koje sam povezivao sa ljudima. Ali, odsustvo dokaza, nije dokaz odsustva. Ili odsustva u prošlosti. Kakogod, znate na šta mislim.

Upotrebio sam sopstveni sken da se uverim da unutra nema nikakve kretnje ili aktivnog oružja i ušao.

Nikada ranije nisam bio u šatlu tog modela, ali konfiguracija je bila slična standardnom transportnom šatlu. Bio je mali, dovoljan za najviše desetoro ljudi, bez kabina, sa toaletom koji se rasklapao iz pregradnog zida (uf). Pojedinačna sedišta su bila u spirali u glavnom odeljku, tako da je morao da se obiđe krug kako bi se oslobodio svaki putnik prilikom iskrcavanja. Bio je očigledno namenjen za kratka putovanja između brodova, ili od broda do stanice. U pilotskoj kabini je bilo sedište za ljudskog pilota pored interfejs konzole trenutno odsutnog bot-pilota. Na nameštaju su se videli tragovi uobičajenog habanja. Jedini odeljak za

putnike bio je manje-više čist, ali bilo je ogrebotina po panelima i sedištima. Šansa da je to zamka koju je postavila neka tuđinska inteligencija iznosila je samo 0,01 posto. (Dobro, to je bila samo teorija.)

Preko naše privatne fid veze, Amena je rekla: Da li je prazan? Imali ičeg čudnog u njemu? Mogu li da se približim?

Možeš da dođeš do vrata, ali ne možeš unutra. Počeo sam da tražim fizičke dokaze. Moraću da proverim sve odeljke za skladištenje, gde god je mogao da se nalazi tajni prostor koji je mogao nešto da krije. Na kućištu pogona još uvek je stajao fabrički pečat od poslednje servisne provere, tako da verovatno nije bio inficiran nezakonitom tehnologijom koja je koristila tuđinske ostatke. Moraću ipak da polomim pečat i za svaki slučaj obavim vizuelnu promenu. Moraću i da izvučem izveštaje, ali ću to uraditi putem ekrana. Čak i sa neaktivnim operativnim sistemom, nisam želeo da rizikujem.

Amena je prišla vratima i provirila unutra. „Ako treba nešto da uradim, mogu ja to.”

Pingovao sam je u fid da potvrdim.

Sedam minuta i četrdeset sekundi me je gledala kako tražim, a onda rekla: „Mogu li nešto da te pitam?”

Nikad ne znam kako na ovo da odgovorim. Treba li da poslušam svoj prvi nagon, što je uvek „ne”, ili da se jednostavno pomirim sa neizbežnim? Rekao sam: „Ima li veze sa ugovorom?”

Teški uzdah ljudske adolescentkinje. „Samo želim da razumem nešto.”

Pomirio sam se sa neizbežnim. „Da.” Oklevala je. „Dobro, hmm. Znači moja druga mama stvarno nije tražila od tebe da razdvojiš mene i Marnea?”

Već sam odgovorio na ovo pitanje, tada kada se to dogodilo. Mogao bih da se naljutim što me ponovo to pita, ali činjenica je da mnogo lažem. „Nisam te lagao. Ona ne zna ništa o tome, osim ako joj ti nisi rekla.”

Završio sam pretragu kabine i pingovao KIT-a. Izvukao je ekran sa

onesposobljenim fid interfejsom kako bi KIT-u, meni, ili bilo kome drugom mogao da prenosi sve što se nalazilo u sistemima šatla.

Amena je imala još pitanja. „Zašto si onda to uradio? Nije... Nije ti stalo do mene. Tada me čak nisi ni poznavao.”

Zašto KIT voli ljudske adolescente? Ovo je iscrpljujuće. „Imam fajlove o svim članovima porodice doktorke Mense i njihovim prijateljima. Upozoren sam na Mame, jer sam obavio procenu opasnosti za sve ljude i augmentovane ljude koji su pokušavali da se približe ili uspostave nove odnose sa doktorkom Mensom, njenom porodicom ili prijateljima nakon incidenta sa GrejKrisom. Mame je označen kao pretnja za tebe.”

Amena je razmislila o tome dok sam ja uspostavio vezu između konzole i odvojenog ekrana. Zatim sam počeo na ekranu da puštam neobrađene datoteke evidencije šatla, izbacujući sve što nije bilo tekst.

Snimao sam vizuelno informacije, a onda sam mogao ponovo da ih prebacim u polja podataka i brže ih pretražim. Tako ćemo moći da dobijemo informacije o evidenciji bez koda koji bi u njima mogao da bude skriven. (Postoje vizuelni elementi koji bi mogli da mi naprave mnogo problema, ali mogao bih da pretražim da li ih ima, a šanse da je datoteka evidencije zaštićena od toga da bezbednosna jedinica obavlja vizuelno preuzimanje bile su manje od 5 procenata.) (Znam, paranoičan sam, ali tako sam sve ovo vreme uspeo da izbegnem da me rasture na rezervne delove.) Amena je polako rekla: „Pretpostavljam da, ako on nije... Želeo bi da objasni zašto je to uradio, umesto da pobegne i odbija da priča sa mnom.” Što se moje procene opasnosti tiče, to da pobegne i da je više nikada ne vidi bilo je odličan ishod. Ali, bio sam prilično siguran da Amena ne bi želela to da čuje.

Nastavila je: „Mislila sam da je fin. Ja ne... Sećam da sam tada rekla da znam šta radim, ali zapravo mi upoznavanje novih ljudi nije baš najjača strana.”

Na osnovu procene opasnosti koju sam uradio za Ratija i njegove prijatelje, znao sam da je imao mnogo veza sa ljudima i augmentovanim ljudima svih polova i činilo se da su i on i oni veoma srećni zbog toga.

Amena bi trebalo da ga pita za savet. Sumnjao sam da je i to želela da čuje.

A onda je Amena rekla: „Da li voliš moju drugu majku? Tijago misli da je voliš.”

Trebalo je da znam da će se ovo pretvoriti u ispitivanje. Rekao sam: „Ne onako kako on misli.”

Gledala me je sumnjičavo. „Mislim da ti ne znaš šta on misli.”

Ni on ne zna šta ja mislim, pa eto. Bio sam rastrojen prebacivanjem gomile neobrađenih informacija o evidenciji iz vizuelne slike nazad u pretražive podatke, a ako bih pogrešio polje, nastala bi velika zbrka.

Verovatno je trebalo jednostavno da prestanem da pričam, ali nisam želeo da povredim Amenu. Rekao sam: „Tvoja druga majka je...”

Klijent nije više bila prava reč. „Član moje grupe.” Video sam da ću morati da razjasnim. Bilo je zaista teško pronaći prave reči. „Pre tvoje druge majke, nikada ranije nisam zapravo bio član tima. Bio sam samo...”

Amena je završila: „Uređaj za tim.”

To je bilo to. „Da.” „Razumem. Hvala ti što si mi dozvolio da ti postavljam pitanja.”

KIT se sigurno oporavljao, jer je morao da se ubaci sa: Reci joj da ti je stalo do nje. Upotrebi baš te reči, nemoj da kažeš da ćeš rasporiti sve što pokuša da je povredi.

KIT-e, odjebi.

Ono što je KIT-u zajedničko sa ljudskim adolescentima je to što ni on ne želi da čuje reč ,,ne”. Bio je uporan: Reci joj. To je istina. Ljudski adolescenti moraju to da čuju od svojih staratelja.

Ja nisam staratelj, rekao sam KIT-u. Završio sam prebacivanje evidencije i bacio pogled na Amenu preko svog drona. Naslanjala se na vrata, glave oslonjene na odbojnik. (Samo da znate, nije pametno da tu stavite glavu.) Po izrazu na njenom licu, ili je tonula u san, ili je utonula u misli. A možda i oboje. Rekao sam: „Treba da odspavaš.”

Zevnula je. „Dobro, treća mamo.”

*** Arada je konačno naredila ostalima da se odmore, mada joj je trebalo malo vremena da zaista shvati da ćemo KIT i ja i dalje biti aktivni i da nema potrebe da ljudi na smenu dežuraju. (Konačno sam morao da joj kažem da imam spisak stvari koje moram da uradim i da će ići mnogo brže ako svi ostanu na jednom mestu i ućute na neko vreme, a san bi bio najefikasniji način da se to vreme iskoristi.)

Overse je završila sa popravkom remontnog drona i poslala ga da počne da opravlja ostale KIT-ove dronove. Spavala je na kauču u salonu pored kuhinje, sa Ratijem, koji je završio sa uklanjanjem biološki opasnog materijala. Čulo se hrkanje.

Arada je spavala u jednoj od staničnih stolica na kontrolnoj palubi.

(Vrlo su udobne, tako da nije toliko loše kao što zvuči.)

Medicinski skenovi su bili završeni i Tijago je vratio Eletru u njenu kabinu. Nije iz nje izvukao mnogo više nego Amena, mada su njegova pitanja bila suptilnija. Uz njegove podsticaje, Eletra je prošla kroz sat na svojoj augmentaciji i sada je bila veoma zbunjena. Pokazao je da je njihov transporter bio u ovom sistemu četrdeset tri dana po korporacijskom standardnom vremenu. Bila je sigurna da je to pogrešno. To je dodatno potvrđivalo teoriju da je nešto manipulisalo Eletrinim sećanjima. Prvobitna analiza skenom nije otkrila nikakvu genetsku manipulaciju, skrivene uređaje ili neljudske biološke materijale.

Svi moji preostali dronovi bili su na straži, ali naterao sam Amenu da ode u neupotrebljavanu kabinu pored kuhinje, jer ju je bilo jednostavnije braniti ako nas nešto napadne. (To je bilo malo verovatno, ali isto je važilo i za sve ostale neočekivane stvari koje su se do sada dogodile. Moj modul za procenu rizika pre tri sata je prestao da šalje izveštaje.)

Amena je pokušala da jednostavno leži na golom krevetu i nasloni glavu na zapečaćeno pakovanje posteljine, ali naterao sam je da ustane, raspakuje ga i uradi to kako treba. („Zao si”, progunđala je.)

Otvorio sam još jedno pakovanje posteljine, kako bi moj krevet bio udobniji za sedenje. Trebalo je da obavim dosta kodiranja i analiziranja, tako da nisam želeo da ponovo budem uhvaćen nepripremljen. Moraću da smislim nešto da zaobiđem kamuflažu otpornu na dronove na dronovima meta i protivmere za šlemove i opremu meta. Moraću takođe da predvidim kojim će protivmerama kontrolni sistem meta da odgovori na moje protivmere, da me ne bi zeznulo neko usputno ažuriranje softvera. Moraću da analiziram čvrsti ekran i otkrijem da li je zaista relikvija iz vremena pre Korporacijskog oboda. I moraću da analiziram nove fajlove podataka koje sam upravo sastavio iz evidencije šatla.

Ubacio sam podatke koje je Rati prebacio u fid tokom svojih patoloških pregleda i skenove odela i šlemova meta. Overse je takođe uradila korisnu analizu hardvera na dronovima meta. Zatim sam pokrenuo svoje pretrage i obrade podataka kako bih mogao da počnem da sastavljam kod. Odvojio sam jedan kanal i počeo prvu epizodu Skakača kroz svetove. Več sam je gledao (mnogo puta) tako da nisam morao da joj posvetim punu pažnju.

(Stvarno sam želeo da imam malo vremena da izvučem novu seriju iz dugoročne memorije i odgledam nekoliko epizoda kako bih stvarno mogao da se opustim, ali Skakači kroz svetove u pozadini će pomoći.

To je takođe bio i mamac.)

Nakon dvadeset sedam minuta, upalilo je. Osetio sam KIT-ovo prisustvo u svom fidu. (Zamislite da sedite pred ekranom, a neko osam puta veći od vas se ugura i sedne u stolicu sa vama.) Gledao je Skakače kroz svetove, istovremeno se ubacivao u moje kodiranje i radio sopstvenu analizu podataka. Čvrsti ekran zaista liči na poznati shematski prikaz tehnologije iz vremena pre Korporacijskog oboda, izjavio je KIT, pokazavši mi sken i odgovarajuće primere. Ali to nije fabrički napravljena jedinica; sastavljen je od komponenata uzetih sa drugih uređaja približne starosti. Nije uočen nikakav trag tuđinskih ostataka ili prepoznatljivih stranih sintetičkih materija.

To je imalo smisla. U pitanju je mogla biti zamenska jedinica koju su ugradili ljudi u koloniji iz vremena pre Korporacijskog oboda. Ili jedinica koju su napravili kasnije napušteni korporacijski ljudi, od

delova očajnički spašenih iz stare kolonije, pošto su njihovi tehnološki resursi iscrpljeni i mučili su se da opstanu.

Da, korporacije su bez veze.

Sviđao mi se kod koji smo sastavljali, ali nisam verovao da je to dovoljno. Rezultati moje procene opasnosti nisu izgledali ništa bolje.

Rekao sam KIT-u: Sve što radimo je u svrhu odbrane. Moramo da napadnemo.

Razmišljao sam o tome da sastavim napad ubojitim softverom, ali podaci koje sam uspeo da sačuvam iz kontrolnog sistema meta ukazuje na to da bi on bio bezuspešan. KIT mi je pokazao neku analizu. I Rati i Overse su teoretisali da neki od elemenata tehnologije meta pre Korporacijskog oboda – na primer implanti – možda služe kao prijemnici za tajnu tehnologiju sa tuđinskim ostacima, poput objekta koji je uticao na moj pogon. Standardni napad ubojitim softverom na sisteme pre Korporacijskog oboda ne bi bio u stanju da uzme u obzir tuđinski sistem, osim ako nije bio promenljiv i ako je mogao da izmeni svoje ponašanje u skladu sa zaštitama i smetnjama na koje bi naišao.

Ne mogu da kodiram ovo sa izvorima kojima raspolažem.

Pričao je o nečemu sličnom samosvesnom virusu koji su GrejKris i obezbeđenje Palisada upotrebili protiv borbenog broda kompanije, gde sam se razbio i umalo uništio svoju memoriju dok sam pomagao botpilotu da ga odbije. Što mi je dalo jednu ideju, ali nisam znao da li je to nešto što možemo da primenimo.

A onda je Tijago prošao kroz kuhinju, spustio se niz naš hodnik i naslonio na vrata. Dok sam ga gledao kroz KIT-ovu kameru, video sam kako gleda Amenu, koja je u tom trenutku bila nepomična gomila ruku i nogu pod ćebetom, sa jastukom nabijenim preko lica. (Ljudi sve rade uvrnuto, čak i kad se odmaraju.) A onda je pogledao u mene. Snizivši glas, rekao je: „Mogu li da ti se pridružim?”

KIT je aktivirao zvuk/privatnost polje na Ameninom krevetu. Hteo sam da kažem ,,ne”. Ali pomislio sam da možda želi da spava na jednom od kreveta tako da drži Amenu na oku, jer mi nije verovao da ću paziti na nju. Označio sam zato svoju ideju o ubojitom softveru kao „sačuvati za kasnije” i rekao: „Da.”

Seo je na krevet naspram mene, izvukao ispod njega pakovanje posteljine, ali ga onda odložio.

O divno, sad ćemo da proćaskamo. „Ako imaš trenutak, hteo sam da popričamo”, rekao je.

Mogao sam da kažem da nemam trenutak, jer moram da sastavim kod da spasem ljude od glupih meta, štagod da su, ali imao sam trenutak. KIT je sastavio simulaciju softvera koji je štitio šlemove i opremu meta od napada mojih dronova i testirao je moj novi kod za nišanjenje za moje dronove. Kamuflažu dronova meta bilo je teže probiti, pošto je to bio fizički efekat, a ne nešto izazvano ometanjem signala. Nijedan od filtera koje sam smislio za funkcije skeniranja ili nišanjenja dronova neće delovati, bar sudeći po simulacijama. Ako nastavim da udaram glavom o taj zid neću ništa postići, dok ne smislim neki drugačiji pristup. I zato sam, umesto da budem kreten, jednostavno rekao: „Samo izvoli.”

Rekao je: „Znam da ti u to ne veruješ, ali bilo mi je drago što si pošao na ovo istraživanje.”

Ma daj. Mogao bih da pustim audio-snimak onoga što je rekao doktorki Mensi o meni, ali to bi me stavilo u malo nezgodan položaj zbog prisluškivanja razgovora u obezbeđenom prostoru i ličnom prebivalištu. Rekao sam: „Znači nisi gajio ozbiljne rezerve u vezi sa tim?”

Na trenutak sam ugledao onaj blesak iznenađenja, koji sam primetio kod nekih ljudi kada kažem nešto što ne zvuči kao ono što oni misle da bi bezbednosna jedinica trebalo da kaže. Polako je rekao: „Jesam.” Od tada je prošlo previše vremena da bi se čovek od reči do reči setio šta je rekao, pa nije znao da ga citiram. Ipak je malo začkiljio. „I znam da si nam spasao živote.” Oklevao je.

Na kraju rečenice ostalo je jedno neizgovoreno „ali”. Nisam hteo da se previše zadržavam na ovome, pa sam rekao: „Ali ti se ne sviđa kako sam to uradio.” Lice mu se smrklo i rekao je: „Ne sviđa mi se. A ne sviđa mi se ni to što je Amena videla kada si to uradio. Ali nije to problem.”

Preko naše privatne veze, KIT je rekao: Nemoj postavljati pitanje ako već znaš odgovor.

Da, dakle nisam poslušao KIT-a. Rekao sam: „Kakav problem?”

KIT je uradio nešto u fidu što bi odgovaralo prevrtanju očima i pustio novu epizodu Skakača kroz svetove.

Tijago je rekao: „Imaš uticaj na Ajdu.”

Bio sam zatečen. Srećom, KIT je pratio obradu podataka kako ja ne bih nešto zajebao. Ponudio mi je i definiciju reči uticaj. Znam šta to znači, rekao sam KIT-u preko privatnog kanala. A i jesam znao, ali ne onako kako je Tijago mislio. Mislim. Rekao sam: „Ja ne govorim doktorki Mensi šta da radi.”

Tijagova vilica se ukrutila. „Siguran sam da je tako. Ali ona se plaši da obavlja svoje dužnosti vođe Saveta. Neće se prijaviti da nastavi svoj mandat. To je zbog tebe. Zbog tebe se plaši i senke. Dok ti nisi došao na Održanje, nikada joj nije bilo potrebno ‘obezbeđenje’. Sada misli da bez njega ne može da obavlja svoj posao.”

Toliko toga je bilo pogrešno i nepošteno, a ipak tačno u vezi sa tim, da sam počeo da ispuštam kanale. KIT ih je pokupio i prebacio ih na naš zajednički prostor za rad. Rekao sam: „Ja nisam došao na Održanje.

Doveden sam tamo u neaktivnom stanju nakon što sam doživeo katastrofalan kvar dok sam doktorki Mensi spasavao život.” „Znam to.” Tijago je ozlojeđeno odmahnuo rukom. „Samo kažem...”

Ne, sad je na mene red da pričam. „Postojala je pretnja za bezbednost. Nakon što se doktorka Mensa vratila na Stanicu Održanje, troje operativaca GrejKrisa poslato je da je ubiju. Nisu uspeli, ali šanse da će biti poslato još operativaca iznosile su šezdeset pet procenata. Taj procenat je počeo da opada nakon što je garantna kompanija uništila obezbeđenje Palisada i sve operativne objekte GrejKrisa.”

GrejKris je sam bio kriv što je naredio obezbeđenju Palisada da napadne skup borbeni brod kompanije, a Palisad je bio kriv što je prekoračio standardne operativne parametre, ali pokušajte to da kažete GrejKrisu. Nije kao da se kompanija plašila GrejKrisa, ali morali su da

ih nauče lekciju. (A ta lekcija je glasila: ako hoćete da se zajebavate sa nečim većim i gadnijim od sebe, primenite brz usmereni napad, a onda brzo bežite. (I ja se uvek trudim da ovako delam.) Napad GrejKrisa nije bio brz i usmeren i nisu uspeli da pobegnu.)

Tijago je zaustio da nešto kaže, ali ja sam još uvek pričao. „Postojala je i još uvek postoji potencijalna opasnost od pojedinačnih podređenih ili zaposlenih GrejKrisa, ali procena opasnosti utvrdila je da je taj procenat dovoljno mali da doktorka Mensa nastavi da obavlja uobičajene aktivnosti uz pomoć staničnog obezbeđenja na Održanju.”

Tijagu je trebalo 14 sekundi da to shvati. „Došlo je do napada?

Zašto nam nije rekla... Bilo bi na vestima...”

Izvukao sam video iz svoje arhive i brzo ubacio slike sa kamera na šlemovima staničnog obezbeđenja i one jedne bedne sigurnosne kamere u foajeu kancelarija Saveta na stanici. KIT ga je radoznalo proučavao.

Poslao sam ga na automatsku reprodukciju u Tijagov fid.

Pogled mu je postao dalek, pa zgranut, a onda zaprepašćen.

KIT je odgledao ceo snimak, puštao ga iznova i iznova. Poslao sam Tijagu deo kada sam bio na stolu odbora i pokušavao da Neprijatelju jedan slomim vrat, dok mi je Neprijatelj dva bio na leđima i krvnički me ubadao. Šestoro službenika staničnog obezbeđenja bili su prostrti po sobi u različitim stanjima svesnosti, a službenica Tifani bila je jedina koja je još uvek funkcionisala, držala se za ruku kojom je Neprijatelj dva ubadao i sve vreme ga udarala u glavu. KIT je prokomentarisao: Čime te onaj čovek ubada?

Delom slomljene stolice. „To su bezbednosne jedinice?”, pitao je Tijago, užasnut.

Bilo mi je jasno zašto bi to pomislio. Rekao sam: „To su augmentovani ljudi koji su hemijski ojačani. Ne osećaju bol, a refleksi i reakcije su im ubrzani. Poseduju fizičku snagu bezbednosne jedinice, ali ne i fid povezanost ili kapacitet obrade. Zato ih je teže otkriti, ali i lakše odbaciti.” Da se razumemo, u ovom trenutku GrejKris verovatno ne bi mogao da ubedi nijednu drugu zaštitarsku kompaniju sa dozvolom da proizvodi i/ili koristi bezbednosne jedinice da potpišu ugovor sa

njima. Imajući u vidu visoku procenu rizika, nedostatak operativnih fondova i ugovorne partnere koji varaju ili napadaju, GrejKris nije bio dobar klijent.

Tijago je udahnuo i naterao sebe da se smiri. „Ali neće poslati nikog drugog? Rekao si da je procenat pretnje pao...” „Na prihvatljivom je nivou.” A nije bilo lako dovesti ga na taj nivo.

Tijago me je posmatrao sa nekakvom usredsređenošću koja mi se nije sviđala. KIT-ova kamera nije imala pogled na celo lice, ali bilo je očigledno čak i iz ovog ugla. „Zašto je onda odlučila da ne prihvati drugi mandat?” „Nije dala otkaz zato što se plašila, kretenu, dala je otkaz zato što mora da počne sa terapijom za oporavak od traume u Centralnoj ambulanti. Nije rekla nikome u svojoj proširenoj porodici, jer kada te drže kao taoca...”

Preko naše privatne veze KIT je rekao: Prestani.

KIT ima različite načine da ti kaže da prestaneš da radiš to što radiš, sa različitim stepenom pretnje, a ovaj je bio negde pri vrhu liste.

Prestao sam. KIT je objasnio: Narušavaš njenu privatnost.

Bio sam besan, jer naravno da je KIT bio u pravu. Rekao sam: Šta ti znaš o tome?

Moj medsistemje ovlašćen da pruža emotivnu podršku i pomaže prilikom oporavka od traume.

Uh, KIT je stvarno znao sve. To mi je užasno išlo na živce. Završio sam: „Htela je da pođem na Aradino istraživanje. Rekao sam joj da hoću, ali ona je morala da pristane da će početi sa lečenjem. To je bio uticaj koji sam imao.”

I dalje me je posmatrao i nisam mogao da odredim da li mi veruje.

Na licu su mu se smenjivala osećanja i mislim da je još uvek bio u šoku zbog snimka. (Stigao je do kraja isečka gde je glupi Neprijatelj jedan konačno ostao nepomičan, a ja sam oborio sebe, Neprijatelja dva i Tifani sa stola. Sada je Neprijatelj dva pokušavao da udavi Tifani, a ja sam pokušavao da ga odvojim od nje.

KIT je naglas rekao, svojim „ljubaznim, ali ovo zapravo nije

predlog” glasom: Imamo posla, Tijago, a ti propuštaš svoj odmor.

Možda bi trebalo da ideš.

Tijago se trgao, ali je ustao. Rekao je: „U pravu si, idem.”

Zaustavio sam snimak i posmatrao ga preko KIT-ovih kamera.

Vratio se u salon kuhinje i seo na jedan od ostalih kauča. Sedeo je tako neko vreme trljajući lice, a onda ustao da uzme vodu iz kuhinje i lek u obliku tablete. Šta je to?, pitao sam KIT-a.

Blag lek protiv bolova, za glavobolju i nelagodu u mišićima.

Kada je Tijago otišao da legne na kauč, malo sam se opustio. Mislio je da iskorišćavam doktorku Mensu. Još uvek nisam bio siguran ni šta to znači. Da li je mislio da sam pokušavao da je nateram da me sažaljeva? Hej, nisam ja tražio da me kupi. Nisam čak ni bio tamo kad se to dogodilo, u to vreme sam još uvek bio zatvoren u kabini za rekonstrukciju.

Voleo bih da sam mogao da likujem što sam oslobođen krivice, ali mislim da ovo suočavanje nije prošlo dobro ni za mene ni za Tijaga.

Mislim da je sada znao da je njegovo viđenje situacije pogrešno, ali razbesneo sam se i glupo priznao da sam ucenjivao doktorku Mensu da pođe na lečenje od traume. Dakle. Nisam znao šta će se dogoditi ako, znate, preživimo i vratimo se na Održanje. Kao da mi je sada trebala još neka briga.

KIT je rekao: Nisi video očigledno rešenje za problem kamuflaže dronova meta.

Očigledno?, rekao sam. (Znam, samo sam pogoršavao situaciju.

KIT ne bi to tako sročio da to nije bilo nešto zbog čega bih se osećao kao budala jer mi je promaklo.)

KIT je rekao: Modifikuj svoje dronove sa kamuflažnim poljem koje će pokazivati isti obrazac interferencije kao i šlemovi i oprema meta. I dalje neće moći da napadnu dronove mete, ali, s druge strane, tvoje zalihe su toliko ograničene da napad sada više nije izvodljiv.

E pa, sad se osećam kao još veća budala.

KIT je rekao: Imaš vremena da prođeš kroz ciklus dopune.

Hteo sam da mu kažem da mi nije potreban ciklus dopune. I stvarno mi nije bio potreban. Ali znao sam šta mi jeste bilo potrebno. Prebacio sam sve na naš zajednički radni prostor i izvukao prvu epizodu Zaštitnika vremena Orion. Pitao sam KIT-a: Hoćeš Skakače kroz svetove, ili nešto novo?

KIT je malo razmislio, zamišljeno bockajući oznaku za novu seriju.

Rekao je: Novo, samo ako nije realistično.

Skinuo sam Zaštitnike vremena Orion iz arhive medija Održanja, jer je bila praktično sušta suprotnost samoj ideji realističnog. Pustio sam prvu epizodu.

Gledali smo je dok je KIT završavao naš kod, povremeno mi šaljući odlomke da ih proverim. (Verovatno mi je samo povlađivao. KIT možda još uvek ima rupe u memoriji, ali njegovim ostalim funkcijama nije ništa falilo.)

Dvadeset minuta pre kraja označenog perioda za odmor, KIT je rekao: Uz pomoć podataka sa šatla, utvrdio sam gde se nalazi jedan od brodova Bariš-Estranca. Opravka mojih motora je završena i krećem da ga presretnem.

__ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __

__ __ __ __ __ __ __ __ __ __

Upomoć.fajl Izvod 3

(Odlomak iz intervjua Baradvadž – 108257394) „Normalno je da se kolebate. Dugo ste bili deo nečega. Mrzite to, to je bilo nešto užasno. Ali to vas je stvorilo i bili ste njegov deo.” :razgovor cenzurisan: (Fajl odvojen od glavnog teksta.)

Sedeo sam na Neprijatelju dva da se uverim da je mrtav. Bar dvaput je bio očigledno mrtav, tako da ovaj oprez nije bio bez razloga. Tifani je bila pored mene na kolenima, sa oružjem uperenim u moju glavu. „Preblizu si”, rekao sam joj.

Pogledala me je, a koža oko očiju bila joj je toliko otekla i naduvena da nisam bio siguran koliko je dobro videla. A onda se povukla van potencijalnog dohvata ruke.

Iza mene, na onoj jedinoj glupoj sigurnosnoj kameri, video sam ljudski pomoćni tim i njihove botove za pružanje medicinske pomoći kako se sa zakašnjenjem probijaju kroz vrata. Proverio sam vreme i opa!, brišite to „sa zakašnjenjem”. Sve se brzo dogodilo, čak i po standardima bezbednosnih jedinica.

Sala za sastanke Saveta Održanja bila je velika ovalna prostorija sa dugačkim stolom na sredini, zidovima prekrivenim visokim uskim prozorima, dva ulaza/izlaza na oba kraja sobe. Onaj kroz koji je prošao pomoćni tim vodio je do foajea i javnih ureda stanične uprave, gde su ljudi, pretpostavljam, dolazili da obave stvari koje se nisu mogle obaviti na fidu. Zapravo, nisam imao pojma. Druga vrata vodila su u privatne kancelarije gde su bili oni koji su uspeli da se evakuišu iz prostorija Saveta kada se incident dogodio.

Starešina Inda obišla je sto i klekla tako da mogu da je vidim. Rekla je: „Da li je ta osoba mrtva?” „Verovatno, ali postoji šansa od 17 procenata da će oživeti”, rekao sam.

Napregnutim i promuklim glasom, Tifanije rekla: „Dvaput se vraćao. Treba nam jedinica za odlaganje.”

Inda se namrštila. „Stiže.” Prišla je Tifani i pažljivo joj izvukla oružje iz ruku. „Više nisi na dužnosti.”

Tifani je rekla: „Da, starešino”, i srušila se na pod. „Imala je težak dan”, rekao sam Indi. „Pretpostavila sam.” Inda je kucnula svoj fid i medicinski bot paukolikih nogu prošao je mimo mene i čučnuo pored Tifani.

Ispuštajući ohrabrujuće zvuke, skenirao ju je i odmah joj nešto

ubrizgao. Inda je rekla: „I tebi je potrebna medicinska pomoć.”

Imao sam toliko veliku ubodnu ranu da si mogao da vidiš metal moje unutrašnje strukture, ali starešina Inda je bila previše učtiva da bi to pomenula. Medicinski bot pružio je nežnu ruku ka meni. Preko fida, rekao sam mu da će bilo šta čime me dotakne biti otkinuto i bačeno preko sobe. Uvukao je ponovo ruku i upotrebio je da proveri Neprijatelja dva. „Ima li nade za bolesnika?” Inda je pokazala glavom na Neprijatelja dva.

Nisam verovao da je u Neprijatelju dva postojala osoba još od kada smo ga prvi put ubili. „Verovatno ne.”

Ostao sam na položaju dok nije stigla jedinica za odlaganje da se pobrine za našeg uglavnom mrtvog Neprijatelja dva i nadajmo se skroz mrtvog Neprijatelja jedan. Tifani i ostatak tima hitne službe već su bili odneti u staničnu ambulantu. Krenuo sam u suprotnom smeru, dalje u kancelariju Saveta/administracije, jer sam morao da je vidim.

Našao sam je samo troje neobezbeđenih vrata dalje, ali bar je u pitanju bila kancelarija bez balkona ili prozora koji su gledali na polusprat uprave. Prošao sam pored staničnog obezbeđenja i administrativnog osoblja. Trebalo je da pokušaju da me zaustave, ali (a) kao da nisu znali ko sam i (b) dobro je što nisu pokušali da me zaustave.

Mensa je posmatrala vrata i, kada sam ušao, ramena su joj se opustila. Znala je da su neprijatelji bili onesposobljeni i da je tim hitne službe preživeo; imala je pristup fidu staničnog obezbeđenja i pratila ga je odavde. Trenutno su i javni i privatni fid Saveta bili zaključani zbog bezbednosti i morali smo uskoro ponovo da ih uspostavimo, pre nego što primeti neko izvan kancelarije. Nismo smeli da dozvolimo da GrejKris sazna da je ovaj napad gotovo uspeo. To bi im pružilo previše informacija o tome šta dalje da rade.

Mensa me je dočekala na sredini sobe i napravila pokret rukom koji je značio da želi da me uhvati, ali zna da mi se to ne bi svidelo. Rekla je: „Moraš da odeš u ambulantu.”

Na tunici koju je nosila i na desnom kolenu njenih pantalona bilo je

skorene krvi. Neprijatelj jedan nasrnuo je na nju preko stola i zaustavio sam ga bukvalno na pola metra od nje. Mogla je da pruži ruku i dotakne ga po glavi.

A sve to nakon što sam ga jurio dovde celim putem od tranzitnog prstena, dok je Neprijatelj dva pokušavao da me ubije. Ceo tim hitne službe završio je u ambulanti zato što je usporio Neprijatelja dva dovoljno dugo da smaknem Neprijatelja jedan. Imali su sreće što je Dvojka bio usredsređen na to da pokuša da prođe pored njih, a da usput ne pobije sve ljude.

Rekao sam: „Ne mogu još da idem u ambulantu. Moram prvo nešto da uradim.”

Izgledala je iscrpljeno. „Treba li ti pomoć? Inda je pozvala osoblje koje nije bilo na dužnosti. Mogu da ti okupim tim.” „Ne, samo želim da proverim kako su stigli na stanicu.” Klimnula je glavom i pustila me.

Da, lagao sam je. __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __

11

Poslao sam kroz kom poziv na buđenje. Dok su ljudi u salonu kuhinje bauljali pokušavajući da se razbude, KIT je ubacio vizuelne i sken slike u zajednički fid. Amena je ustala iz svog ležaja, dremljivo se zagledala u slike i promrmljala: „Dakle, je l’ dobro, loše ili šta?” ,,’Ili šta’”, rekao sam joj.

KIT-ova sken slika prikazivala je Bariš-Estranca transporter za dostavu, konfiguraciju srednje veličine sa kapacitetom da prenosi više šatlova za iskrcavanje i velika terenska vozila. Dodatak za posadu procenjen je na trideset plus. Shematski prikaz izgledao je kao nekoliko zaobljenih kanala zbijenih zajedno, sa čudnim oštrim delovima koji su tu i tamo štrčali. Preko vizuelne slike videlo se samo dugačko, tamno obličje, a svetlo sa primarne zvezde padalo je na vrh krivine.

KIT je rekao: Daljinski sken ukazuje na sistematsko oštećenje, mada neki sistemi, uključujući i sistem za održanje života, pokazuju operativnost. Na zadnjem delu i desnom boku trupa i na kućištu motora vide se znaci udara tri različita oružja, ali obrazac se ne poklapa sa mojim sistemom oružja.

To poslednje je bilo dobro. Ako je KIT bio onaj koji je pucao na transporter za dostavu, to bi značilo da je moja prilagođena vremenska osa bila pogrešna i da sam džabe gacao po okeanu KIT-ovog ažuriranja statusa.

Amena je bauljajući izašla iz kabine i krenula za mnom do kuhinje, gde su bili Tijago, Overse i Rati. „Znači došlo je do borbe u svemiru, samo ne do one koje se Perihelion sećao.” Rati je izvadio nekoliko paketa i flaša iz prostora za pripremu za ljude. Amena je uzela po jedno od oba i sela za sto.

„Mislimo da je Bariš-Estranca brod bio naoružan, je l’ tako?” Arada je bila još uvek na kontrolnoj palubi, mnogo budnija, i gledala na višestruke ekrane koje joj je KIT izvukao. Jedan od KIT-ovih nedavno obnovljenih dronova lebdeo je iza nje, koristeći filtere za svetlo da dezinfikuje stanice i stolice. Arada je odsutno ustala i pomerila svoju flašu sa pićem kako bi mogao da dezinfikuje njeno mesto. „Ima li šansi da utvrdimo da li je on izazvao napad oružjem?”

Ne bez analize sistema za oružje pretraživača kako bismo ih uporedili, rekao je KIT. Sken ukazuje na minimum energije u modulu motora. To je možda razlog zašto nisu pokušali da pobegnu kroz crvotočinu.

Tijago je protrljao lice, pokušavajući da se razbudi. „Ako se bore sa sopstvenim pretraživačem, možda će biti spremniji da razgovaraju sa nama. Možeš li da odrediš da li na brodu ima nekoga?”

Pretpostavljam, hladno je rekao KIT. Pokušavaju da uspostave kontakt preko koma. „Ne odgovaraj”, rekao sam KIT-u. „Tako si verovatno i došao u ovu situaciju.”

Rati je mahnuo flašom piva tamo gde je mislio da se KIT nalazi. „Da, molim te, budi oprezan. Na brodu kompanije je bio užasan virus, umalo da svi umremo, a mozak bezbednosne jedinice je kompromitovan. “ Mozak bezbednosne jedinice je uvek kompromitovan, rekao je KIT. A u mene nisu prodrli preko koma. Moj kom sistem je filtriran kako bi se sprečili viralni napadi i aktivirao sam dodatnu zaštitu. „To je verovatno ono što si rekao baš pre nego što se to dogodilo”, rekao sam mu. Ali to što KIT vređa moju inteligenciju bilo je dobar znak. Ponovo je zvučao gotovo normalno.

Amena je uzdahnula i obrisala mrvice sa usana. „Hej, vas dvojica, prerano je za svađu.”

Arada je ponovo iskrivila usne. Rekla je: „Perihelione, ako misliš da je bezbedno, možeš li da odobriš kontakt?”

Overse je brzo progutala hranu. „Dušo, da li je to dobra ideja?”

Arada je slegla ramenima raširivši dlanove. „Ne znam kako drugačije da saznamo šta se ovde dogodilo, dušo. Ako dobijemo sliku i vidimo da su tamo samo sivi ljudi sa tuđinskim ostacima na glavama, bar ćemo znati da verovatno neće želeti da nam pomognu.” Dodala je: „A ako budemo imali mnogo više sreće nego što je obično imamo, imaće nekakvu ideju gde je pretraživač sa Perihelionovim ljudima.”

To nije bilo nerazborito. Mom modulu za procenu opasnosti se nije sviđalo, ali ako na ovaj način možemo da dođemo do informacija, to možda znači da bismo mogli pre da nađemo KIT-ove ljude.

Tijago je prislonio na usne šake sa sastavljenim vrhovima prstiju, a onda rekao: „Slažem se. Znamo da je pretraživač kompromitovan. Ako ih napadne, ili ako postoji još neki brod koji još nismo sreli, moramo to da znamo.”

Rati je potvrdno slegao ramenima. Overse nije delovala zadovoljno, ali nije se pobunila. Amena je i dalje jela, razrogačenih očiju.

KIT je rekao: Prihvatam kontakt.

Iznad rezultata skena na kontrolnoj palubi pojavio se novi ekran.

Statička slika se glatko uskovitlala u sliku žene ili augmentovane žene u istoj crvenosmeđoj uniformi kakvu su nosili i Eletra i Ras. Žena je nestrpljivo rekla: „Neidentifikovani transporteru, da li primaš ovo?”

KIT je izvukao fid informacije iz prenosa i pustio ih na ekranu. Ime: Nadzornica Leonid, augmentovana, identifikacija odeljenja za istraživanja Bariš-Estrance, pol: ženski, femme-neutral.

Nije me iznenadilo što je nadzornica. (Radio sam sa mnogo ljudskih korporacijskih nadzornika i posle nekog vremena bilo ih je prilično lako identifikovati.) Koža joj je bila srednje smeđe nijanse, uobičajena za veliki procenat ljudi, ali imala je veštački gladak, ujednačen ton koji je ukazivao na kozmetičko poboljšanje. (Moja koža je bila manje ujednačena od njene i redovno se potpuno regeneriše pošto sam pogođen u lice.) Tamna kosa bila joj je uvijena na vrhu glave i imala je male metalne predmete i drago kamenje usađene u rub jednog izloženog uva. Pomislio sam da postoji šansa od 49 procenata da je ona mnogo važnija nadzornica nego što je potpis u fidu nagoveštavao.

Arada se uspravila u sedeći položaj i ispravila ramena. Dron je pokupio praznu ambalažu od hrane sa konzole pored nje i povukao se van dometa kamere. Provukla je prste kroz kratku kosu i rekla: „Dobro.

Kada budeš bio spreman, Perihelione.”

Naravno. KIT je postavio još jedan ekran na kome je bila Arada.

Promenio je boju njene jakne od sive boje Istraživačkog tima Održanje u plavu boju uniforme njegove posade, izbacio flašu vode na konzoli pored nje i vešto prilagodio osvetljenje. Aradino lice se uozbiljilo kada je KIT rekao: Poslao sam svoj identifikator i fid indikator Korporacijskog oboda u kome stoji da si ti doktorka Arada sa Pansistemskog univerziteta Mihire i Novog Tajdlenda.

Arada je rekla: „Nadzornice Leonid, vidimo da je vaš transporter u nevolji.” „Tako je i bili bismo vam zahvalni na bilo kakvoj pomoći.” Izraz na Leonidinom licu bio je nedokučiv, ali neodređeno ciničan. „Ali ovaj sistem je u vlasništvu Bariš-Estrance, pa se pitam zašto ste vi ovde.”

Amena je frknula, što je ukazivalo na nevericu i/ili neverovanje.

Tako mi svetla, rekao je Rati zgađeno preko fida. Zar stvarno sada brinu zbog toga?

KIT je bio u Aradinom fidu i davao odgovor, a Arada je ponovila: „Imamo ugovor za procenu održivosti i mapiranje, sa Agencijom za izdavanje dozvola Pan-oboda i ovaj sistem je naveden kao prioritet.

Uveravam vas, Univerzitet nije entitet koji se bavi teraformiranjem, a mi nemamo nameru da povredimo vaše pravo potraživanja.” Aradino ozbiljno lice bilo je malo previše ukrućeno, ali postalo je prirodnije kada je dodala: „Vidim da ste pretrpeli štetu – da li su vas napali pljačkaši?” Oklevanje koje je usledilo nije uopšte bilo smišljeno. „Vrlo kratko smo u ovom sistemu i naišli smo na neke... neobične aktivnosti.”

Na bočnom ekranu u kuhinji, KIT nam je uz pomoć analize u fidu razlagao Leonidin neprozirni izraz na licu. Njenim licem prelazilo je sve, od ljutnje do nevoljne pomirenosti. Rekla je: „Ovde ima pljačkaša.

Kao što smo otkrili.”

Arada je stisla usne, zamislivši se. Imao sam loš osećaj da će sad reći Leonidi da laže – a svi smo znali da laže, ali čak sam i ja znao da

to neće nimalo olakšati ovaj razgovor. A onda je Arada rekla preko fida: Reći ću joj da imamo Eletru.

Ali upravo si rekla Leonidi da smo mi Perihelionova posada, pobunila se Overse. Eletra zna da smo sa Održanja.

Ona zna da je Amena sa Održanja, poslao sam.

Da, KIT mi je rekao da kažem Eletri da ste svi bili deo njegove posade, potvrdila je Amena.

Obavljao sam brzu pretragu svog snimka svih razgovora u dometu Eletrinog sluha otkako su se ostali ukrcali na brod, posebno kada joj se Tijago obratio. Niko od ostalih joj nije rekao da ste sa Održanja. A neki od vas nose odeću KIT-ove posade.

Overse je pogledala majicu koju je nosila. O, u pravu si.

KIT je ubacio malo statičkog zvuka da Aradi da vremena da razmisli. Sada je rekla Leonidi: „Ne mislim da su u pitanju obični pljačkaši. Na našem brodu je jedna članica vaše posade, mlada žena po imenu Eletra. Zarobili su je u šatlu veoma različiti pljačkaši, koji su napali i naš brod. Bila je sa još jednim članom posade po imenu Ras, ali on je povređen kada su ga pljačkaši zarobili i umro je pre nego što je naša medicinska oprema mogla da mu pomogne.”

Na Leonidinom licu videlo se da brzo proračunava. „Kako su onda dospeli na vaš brod?”

(U fidu, Amena je bila zabrinuta. Ali Eletra je zaista zbunjena, rekla je. Neće biti u stanju da im kaže mnogo o onome što se dogodilo. Da li će joj verovati? Neće je valjda optužiti da pomaže metama, ili nešto slično? Ili joj uraditi nešto užasno?

Potrebna joj je veća pomoć nego što mi možemo da joj pružimo, rekao joj je Tijago, i želi da se vrati kući i svojoj porodici. Ovo joj je možda jedina šansa.

Ma koliko da je Amena možda želela da na silu usvoji Eletru i odvuče je na Održanje, Tijago je bio u pravu.)

Arada je rekla: „Na brod su ih doveli pljačkaši koji su pokušali da nas zarobe. Mogu vam dozvoliti da razgovarate sa Eletrom, ako želite.

Fizički je dobro, ali znamo da su upotrebili nekakvu tehnologiju za

promenu stanja svesti...”

Previše pričaš, rekao joj je KIT preko fida, baš kada sam i sam hteo to da kažem. Mora da je i Overse isto mislila, jer se tiho složila. Arada je zaćutala, a KIT je ubacio malo statičkog zvuka da joj da priliku da se presabere i da joj pokaže da je njegova analiza izraza na Leonidinom licu otkrila veliki skok interesovanja kod reči „tehnologija za promenu stanja svesti”. Arada se nakašljala i rekla: „Dobro, možda biste mogli da budete malo predusretljiviji. Spremni smo da vam pružimo pomoć ako vam je potrebna.”

Leonidino oklevanje sada je bilo očiglednije, a po izrazu na njenom licu videlo se da se u njoj vodi borba. Konačno je rekla: „Nije mi dozvoljeno da više pričam o tome preko kom kanala koji nije poverljivi kanal Bariš-Estrance. Bila bih vam zahvalna ako biste vratili članicu naše posade. Jedna od komponenti našeg motora uništena je u napadu – ako biste mogli da nam prodate rezervne komponente, platili bismo vam pošteno i izdašno.” „Ne treba nam...”, Arada je htela da kaže „vaša isplata”, a ljudi i ja smo preko fida svi povikali: Ne! Ali KIT ju je stavio na odloženo od jedne sekunde i zaustavio je pre nego što je ispalo još gore.

Arada je napravila prirodnu grešku. U kulturi Održanja, tražiti da ti plate za bilo šta što se smatra neophodnim za život (za hranu, izvore energije, obrazovanje, fid, itd.) smatralo se nečuvenim, ali tražiti da ti plate za pomoć od koje je zavisio život bilo je u ravni sa kanibalizmom.

Arada se nakašljala i nastavila: „Naravno, pripremićemo fakturu.

Ali...” Nagnula se napred. „Mislim da obe znamo koliko je situacija teška i u kolikoj su opasnosti sada naše posade. Ako budemo iskrene jedna prema drugoj i ako budemo delile informacije, mislim da će nam šanse da preživimo biti veće.”

Da, vrlo brzo je prešla na to. Ostali su zaustavili dah. Amena me je pogledala, sa „o, sranje” izrazom na licu. Da, znam, ali ja tu ništa ne mogu. Aradin modul procene rizika bio je jednako loš koliko i moj.

Na Leonidinom licu bio je nekakav složen izraz. Nakon 8,7 bremenitih sekundi, tokom kojih se možda konsultovala sa nekim preko svog fida (nadajmo se ne sa nekom sivom metom), rekla je: „Vaša

posada je još uvek u opasnosti?”

Arada je rekla: „Zato što mislimo da samo sreli vaš pretraživač. Bio je to brod koji nas je napao i privremeno se ukrcao na naš i sada je naša sposobnost prolaska kroz crvotočinu oštećena.”

Rati je prigušeno uzviknuo. Tijago je ponovo pritiskao pesnicama usta.

Leonid je stisnula usne. „Razumem. I dalje ne mogu da pričam preko nepoverljivog kanala.”

Arada je oklevala, a Rati mi je šapnuo: „Šta... možemo li da učinimo da kanal postane poverljiv? Šta je za to potrebno?”

Rekao sam mu: „Ne bez pravozastupnika sa Korporacijskog oboda ovlašćenog od strane Bariš-Estrance.”

Rati je tiho prostenjao.

Preko fida, KIT je isto to objašnjavao Aradi. Rekla je Leonidi: „Da li biste hteli da dođete na brod da razgovaramo o tome?”

(Imao sam preko kamere sliku nižeg dela kontrolne palube, na kome je dron sada sterilisao prostor gde su Mete jedan i tri umrle. Počeo je da radi brže.)

Leonid je frknula. „Teško da bi se ugovor o čuvanju poverljivih informacija vašeg Univerziteta odnosio i na mene.”

Arada joj je uputila jedan „vredelo je pokušati” osmeh, kao da je imala pojma na šta je Leonid mislila. Leonid je zatim rekla: „Ali dozvoliću vam da se ukrcate na moj transporter na sastanak.”

Tijago je kratko udahnuo. Rati je bio vrlo sumnjičav. Amena je prezrivo frknula. Overse je rekla: „Ne, jebote.”

Preko naše privatne veze, KIT je rekao: Da li da prekinem vezu?

Ne, rekao sam mu. Ona neće to uraditi. Već smo imali način da dođemo do informacija sa transportera. Mogli bismo da pošaljemo dronove zajedno sa zalihama...

A onda je Arada rekla: „Mogu ja to. Ako mi pošaljete spisak potrebnih zaliha, moj tim će se pobrinuti za to, pa možemo istovremeno da dogovorimo prenos zaliha i članice vaše posade i sastanak.”

Šta? Ostali ljudi su me svi zgroženo pogledali. I ja sam bio zgrožen.

Leonidino lice ostalo je bezizrazno. „Prihvatam, mada bih volela prvo da razgovaram sa članicom svog tima.”

Arada je rekla: „Prihvatam. Dajte mi malo vremena da to organizujem.”

KIT je stavio kontakt na čekanje i rekao: Čisto. A onda je ispustio jedan od mojih „šta su sad, dođavola, ljudi uradili” uzdaha.

Naravno, usledila je velika svađa među ljudima.

Kako bih izbegao neizbežno „je l’ sam vam rekao?”, poslao sam poruku KIT-u: Trebalo je da ti kažem da prekineš vezu.

KIT mi je odgovorio: Da, trebalo je.

Ostalima je rekao: Poslali su spisak komponenti. Pošto smo se sada odlučili za ovaj... pravac delovanja, naredio sam dronu da izvadi materijal iz magacina. I pripremiću za Aradu standardnu odeću koju nosi posada.

Do tog trenutka rasprava je završena i Arada je ipak išla na transporter za dostavu, mada je svim ljudima puls bio ubrzan, što je ukazivalo na različit stepen besa i ogorčenosti.

Tijago je bio smrknut. „Ako ćemo ovo da uradimo, moramo pripremiti Eletru da razgovara sa Leonidom. Možda bi nam pre toga mogla reći nešto o sebi. Amena, hoćeš li da pomogneš?”

Amena se trudila da sakrije zaprepašćenje. „A? O, naravno, ujače.”

Krenuli su niz hodnik. Arada se okrenula ka Overse i rekla: „Znam da si ljuta, ali ovo će nam uštedeti mnogo vremena.”

Overse je procedila kroz zube: „To što ćemo te spasavati... ili pokušavati da izvučemo tvoje telo... neće nam uštedeti vreme.”

Rati je pritisnuo dlanovima oči, a onda ih povukao niz lice, što nije izgledalo nimalo prijatno. Rekao je: „Treba nam plan. Šta ćeš reći?”

U hodniku, Amena je rekla: „Nisam verovala da ćete želeti moju pomoć. Mislim, svi verujete da sam impulsivna.”

„Niko to ne misli, kćeri.” Tijago je poslao preko fida signal Eletri, rekavši joj da žele da uđu. „Tvoji roditelji te ne bi pustili da pođeš na ovo istraživanje da ne veruju tvom rasuđivanju.”

Po izrazu na Ameninom licu, to je za nju bila novost, ali vrata kabine su se već otvarala.

Overse je još uvek bila ljuta, mada je, kada ju je Rati zamolio da mu pomogne, pošla za njim do modula za skladištenje da se uveri da dronovi mogu da prebace sanduk sa zalihama u teretnu vazdušnu komoru. Mogao sam da pomognem, ali mislim da je Rati želeo da pruži Overse priliku da se izduva i smiri i nisam hteo da prisustvujem tome.

Amena je upravo pokazala Eletri fid sliku Leonid i pitala je da li je ova stvarno to što tvrdi da je.

Eletri najpre kao da je laknulo. „Da, to je nadzornica Leonid. Ona je zadužena za transporter za dostavu.” A onda joj se na licu polako pojavila zbunjenost. „Transporter za dostavu.” Uhvatila se za glavu. „Zašto ja nisam na transporteru za dostavu?” „Možeš li da razgovaraš sa nadzornicom Leonidom preko koma?”, pitao ju je Tijago. „Samo da joj kažeš šta ti se dogodilo.”

Eletra je klimnula glavom, ali je rekla: „Dovoljno je teško reći vama, a vi ste svi bili tamo.” Ponovo se namrštila. „Zar niste?” „Samo joj reci ono što možeš”, blago je rekao Tijago, a KIT je upotrebio ekran u kabini da ponovo otvori kom vezu.

Bio sam dovoljno zabrinut da pratim taj razgovor i osećao sam KITovu pažnju na kanalu. Ali Eletra je potvrdila da su je mete zarobile i rekla da ju je izbavila posada broda i njihova bezbednosna jedinica.

Pokazala je na Amenu. „I jedna mlada osoba, pripravnica iz jedne druge istraživačke kompanije.” Znala je da je Ras ubijen, ali nije bila sigurna kako. Kada ju je Leonid pritisla da iznese neke detalje, rekla je: „Sivi pljačkaši, ubacili su nam nekakve augmentacije ili tako nešto. To je nekako delovalo na nas.” Pokazala je na svoju glavu. „Poremetilo mi je percepciju vremena. Ne sećam se kada sam napustila transporter. A ni pretraživač...”

Leonid joj je rekla da je to dovoljno i poslala vezu svom

predstavniku za utovar da organizuje transfer.

Aradino lice bilo je zgrčeno, verovatno u iščekivanju još zamerki na njen plan, koji se očigledno nikome nije sviđao. I dalje smo stajali u salonu (hteo sam da mu promenim ime u KIT-ovom shematskom prikazu u „Salon za rasprave”) i izgledala je umorno. „Bezbednosna jedinice, jesi li i ti ljut na mene?”

Rekao sam: „Jesam. I idem sa tobom.”

Stvarno, ja sam bio jedini koji je trebalo da ode tamo i to bi bilo bolje umesto što šalju dronove koje neću moći da vratim. Ali sumnjao sam da će nadzornica Leonid, koja nije bila oduševljena kada je dozvolila Aradi da ode tamo, potvrdno odgovoriti na pitanje: „Hej, može li naša bezbednosna jedinica da dođe umesto nje? Samo želi da stoji u vašem transporteru na, recimo, tri minuta? Ne, bez nekog posebnog razloga, samo uživa da gleda tuđe brodove.”

Preko fida, Overse je rekla: Da, molim te. Arada, bezbednosna jedinica mora da pođe sa tobom. Ponovo je zvučala normalno. Imao sam sliku preko kamere i audio tercijarnog kanala nje i Ratija kako stoje u foajea KIT-ove teretne vazdušne komore, gde ona maše rukama i besno priča, dok on saosećajno klima glavom, a oko njih lebde tri KITova remontna drona. Završilo se tako što se izvinila Ratiju što se istresla na njega i bila je besna na sebe što se razbesnela na Aradu za vreme krize. Mogao sam da premotam i ponovo preslušam ceo razgovor, ali mogao sam i da se udarim u glavu burgijom za uzimanje uzoraka, što takođe nisam imao nameru da uradim.

(Kada bih se razbesneo na sebe zato što sam se razbesneo, bio bih stalno besan i ne bih imao vremena da mislim ni o čemu drugim.) (Čekaj, mislim da jesam stalno besan. To možda mnogo toga objašnjava.)

Izraz na Aradinom licu bio je komplikovan, a onda se na njemu zadržalo olakšanje. „Dobro, nisam htela da pitam, ali to je verovatno vrlo dobra ideja.” Drhtavo/nesigurno je uzdahnula. „Hvala.”

Ne moraš da mi zahvaljuješ zbog toga što radim svoj glupi posao.

Ali to je lepo.

U kabini, Tijago je pokušavao da ubedi Eletru. Rekao joj je: „Zvučiš kao da ti je mnogo bolje. Mislim da ti je razgovor sa nekim koga poznaješ pomogao.”

Poslao sam Ameni: Pitaj je da li na pretraživaču ili na transporteru ima bezbednosnih jedinica.

Amena ju je pitala. Sa prihvatljivom dozom pouzdanja, s obzirom na okolnosti, Eletra je rekla: „Da, bilo ih je tri na pretraživaču.” „Ali ne i na transporteru za dostavu?”, razjasnila je Amena.

Eletra je klimnula glavom. „Tako je. Pretraživač prevozi delegaciju za prvi kontakt. Svi na transporteru su pomoćno osoblje.”

Rekao sam Ameni: Pitaj je da li je bezbednosne jedinice napravila Bariš-Estranca, ili su bile iznajmljene preko ugovora. Sumnjao sam da su u pitanju bile kompanijske jedinice – poslednje što želite kada potvrđujete pravo nad neprisvojenom kolonijom bilo je to da kompanija stavi na nju svoje pohlepne šape kojima izvlači informacije.

Amena je ponovila pitanje, dodavši meni: „Iznajmljeni” je grozna reč kada pričaš o ljudima.

Jeste, Amena, dobro jutro, znam to. (I znam da je sve ovo za Amenu bilo novo i užasavajuće, ali za mene, Eletru i njenu porodicu trajno vezanu radnim ugovorom to je bila stara priča. I zato sam ovo govorio u sebi, a ne naglas celom brodu.)

Eletra je odgovorila: „Ne, nije bilo ugovorene opreme uključene u ovaj posao. Nisu želeli da rizikuju da neka druga korporacija otkrije šta mi radimo.”

Tijago je zamišljeno posmatrao Amenu, kao da je slutio da priča sa mnom preko fida. Eletrina pažnja ponovo je odlutala i brzo joj je skrenuo pažnju pitanjem o njenoj porodici.

Amena je rekla preko našeg privatnog fida: Ideš sa Aradom?

Da, odgovorio sam.

Amena je rekla: Ako su na pretraživaču bile tri bezbednosne jedinice, zašto nisu sprečile mete da... da ga preuzmu, ili šta god da su uradili? I mete izgleda nisu imale pojma šta si ti.

Rekao sam joj: Bezbednosne jedinice na pretraživaču bile su pod kontrolom nadzornika, bilo direktno ili preko centralnog sistema. Ako su se mete dokopale ijednog od ta dva, bezbednosne jedinice bi morale da se pokore naredbi da se povuku. I zato mrzim situacije sa taocima.

Morate da upadnete brzo i neutrališete otimače. Ako su bez svesti, ne mogu da iznose pretnje i nateraju vas da uradite nešto što ne želite. Da su mete znale šta sam, možda bi pomislile da mogu da ti narede da me zaustaviš.

Amena je frknula. Da, jeste.

Amena je htela da kaže da je ja ne bih poslušao a, dobro, i ne bih, ne u ovoj situaciji. Osim toga, bilo je toliko toga o metama što nismo razumeli. Bio je to vakuum podataka toliko velik da smo svi mogli da upadnemo u njega i umremo, uključujući i KIT-a.

Arada je bila zaokupljena mislima. Direktorka Bariš-Estrance poslala je detalje o potrebnim zalihama i logistici prenosa i prolazila je kroz njih na fidu sa KIT-om. A onda me je pitala: „Znači znaće da si bezbednosna jedinica, jer će im Eletra reći, pa dobro... kako mi da se ponašamo u vezi sa tim?”

Nisam bio siguran šta „to” znači. Ali nisam bio siguran ni da Arada zna šta „to” znači. Njeno iskustvo sa bezbednosnim jedinicama svodilo se isključivo na mene. Rekao sam: „Biću bezbednosna jedinica koju je Univerzitet poslao da ti bude obezbeđenje.”

Stvarno sam očekivao da se KIT ovde ubaci, bar da ispusti neki nepristojan zvuk. Ali on nije ništa prokomentarisao.

Rati, koji je slušao preko fida, bio je sumnjičav u vezi sa celom tom idejom. Zar ne bi onda trebalo da nosiš oklop? „Ne nužno. Neki ugovori zahtevaju od bezbednosnih jedinica da obilaze prostor, a to se obično obavlja u uniformi, a ne u oklopu.”

Postoje uputstva o standardizaciji za proizvodnju konstrukta, ali većina ljudi to ne zna. Sve dok nisam morao da uđem u centar za razmeštaj pun bezbednosnih jedinica i ljudskih tehničara koji nas sastavljaju i rastavljaju, moj modul za procenu rizika smatrao je da je sve super.

(Znam, i mene brine kada to kažem.)

A onda je KIT rekao: Tvoja konfiguracija više ne odgovara standardima bezbednosne jedinice. KIT je to dobro znao, jer mi je baš on izmenio konfiguraciju kako bi mi pomogao da prođem ka augmentovani čovek. Zahvaljujući tome, kao i kodu koji sam napisao kako bih izmenio to kako se krećem, dodao nasumične pokrete, oklevanje, treptanje i sve ono što je drugim ljudima govorilo da sam čovek, bilo mi je lakše da se provučem, mada sam i dalje morao dosta da se oslanjam na hakovanje skenera za oružje. „Tako je.” Arada se okrenula ka meni, zabrinuto podignutih obrva. „Izgledaš drugačije od onda kada smo te prvi put sreli. Pustio si malo kosu.”

Neke od KIT-ovih izmena bile su jedva primetne – duža kosa, upadljivije obrve, fine, gotovo nevidljive dlačice koje ljudi imaju na velikom delu kože, to kako se moja organska koža spajala sa neorganskim delovima. Druge izmene bile su strukturne, kako bih bio siguran da me skeneri koji traže standardne specifikacije za bezbednosne jedinice neće otkriti. „Sada sam i niži”, rekao sam joj. „Stvarno?” Zgranuta, Arada se odmakla, merkajući mi teme.

Jedan od razloga zašto ljudi ne treba da budu zaduženi za sopstveno obezbeđenje je to što ne obraćaju pažnju na detalje.

Ali ljudi primećuju podsvesne detalje i reaguju na njih, bilo da su toga svesni ili ne. Čak i na Održanju (posebno na Održanju) puštao sam svoj kod kako bi mi pokreti i govor tela bili više ljudski, kako ne bih privlačio pažnju. Pustio sam ga sada iz navike. Kada ga budem zaustavio, izgledaću mnogo više kao „normalna” bezbednosna jedinica čak i bez oklopa. (Normalna = bezizrazno lice koje krije egzistencijalni očaj i zatupljujuću dosadu.)

Arada i Rati su hteli da se pobune, pa sam rekao: „Ako pitaju – a neće pitati – reci da sam akademski model dizajniran posebno za tvoj Univerzitet.”

KIT je rekao: Više bih voleo da ideš kao augmentovani čovek.

Sada mi je samo još trebalo da džinovska sveznajuća veštačka inteligencija preispituje moje odluke. „Baš me briga šta bi ti više

voleo”, rekao sam. Ovako je bilo bezbednije. Spremali smo se da debelo slažemo – da smo mi KIT-ova posada – a to će zvučati uverljivije ako sitne laži svedemo na minimum. Bilo je tačno da sam bezbednosna jedinica i da me je Arada iznajmila preko ugovora da joj budem obezbeđenje, mada ne onako kako bi korporativci pretpostavili. Mogao sam sve to da kažem, ali rekao sam samo: „To je moja odluka, a ti možeš da umukneš.” „Nemojte da se svađate”, rekla je Amena vrativši se u kuhinju.

Tijago je krenuo ka teretnoj vazdušnoj komori da pomogne Overse i Ratiju.

Arada me je i dalje sumnjičavo gledala, odsutno pevušeći i lupkajući se prstima po zubima i shvatio sam da postoji još jedan problem. Za Aradu, ja nisam bio njena bezbednosna jedinica, bio sam njen saradnik, a ona je bila kapetan mog tima. To podrazumeva potpuno drugačiji spektar govora tela. Osim toga, nije me se ili najmanje plašila, a čak su i moji najsamouvereniji i najoholiji korporativni klijenti uvek bili bar malčice nervozni, ma koliko se trudili da to sakriju. (Oni koji nisu bili samouvereni i oholi bili su užasno nervozni. Nije ni meni bilo baš mnogo zabavno.) Pitao sam je: „Možeš li prema meni da se odnosiš kao prema bezbednosnoj jedinici?”

Overse je preko fida rekla: Hmmm. Pitala je Aradu: Možeš li? „Naravno.” Arada je slegla ramenima, ali očigledno nije imala pojma na šta mislimo.

Overse, koja je bila dole na modul doku sa Ratijem, uzdahnula je i rekla mi: Dobro. Na brzinu ću poraditi na tome sa njom pre nego što krenete.

Kucnuo sam joj fid da potvrdim. Arada je pitala: „Šta?”

Otišao sam u praznu kabinu da se presvučem u uniformu posade koju mi je KIT napravio. Bila je tamnoplava, a pantalone i jakna bili su od odbojnog materijala, ali je bila mnogo bolja od onoga što je imalo stanično obezbeđenje na Održanju, sa mnogo džepova koji su mogli da

se zatvore, da se u njima drže oružje i dronovi, kao i čizme od izdržljivog materijala, toliko čvrste da bih njima verovatno mogao da otvorim vrata na palubi. Ličila je na ono što bi obukao pripadnik ljudskog obezbeđenja, nešto što bi bezbednosna jedinica trebalo da obuče umesto jeftinije verzije uniforme po ugovoru. Ne znam, možda su bezbednosne jedinice u vlasništvu zaštitarske kompanije nosile nešto ovakvo. Na jakni je bila oznaka KIT-ove kompanije, ali to mi iz nekog razloga nije toliko smetalo kao nekada.

Malo sam brinuo da će primetiti kosu na mojoj glavi. Posle Milua, pustio sam da izraste kako ne bih ličio na bezbednosnu jedinicu, a sada je ponovo trebalo da ličim na bezbednosnu jedinicu. KIT me je posmatrao kako se gledam u kameri i petljam po glavi, a onda me usmerio ka kupatilu koje je stajalo uz kabinu, gde se nalazio dispenzer za stvari potrebne ljudima. Jedna od njih je bila supstanca nalik na lubrikant, koja mi je, pošto sam ispratio uputstva, spljoštila kosu tako da je izgledala kraće. To je već više ličilo na bezbednosnu jedinicu.

Pošto je KIT očigledno odlučio da bude od pomoći i prestane da se duri kao džinovska ljuta beba, rekao sam: „Zašto želiš da se pretvaram da sam augmentovani čovek? Ovako je jednostavnije.”

Ne sviđa ti se, rekao je KIT. „To je moj problem.” Nije mi se sviđalo. Ali ako sve što mi se dogodilo staviš na skalu užasnosti i svakom incidentu dodeliš tačnu vrednost (što sam jednom uradio, imam to negde u svojoj arhivi), imati posla sa korporativcima koji eksploatišu propale kolonije i verovatno sažvaću bezbednosne jedinice brzinom kojom Amena sažvaće one pržene krckave povraćke, bilo je u donjoj trećini tabele.

Uprkos onome što sam rekao Ameni, brinulo me je to što je na pretraživaču bilo bezbednosnih jedinica. Ako su bile zarobljene, a ne uništene, preko njih su mete mogle da dođu do informacija o tome šta sam u stanju da uradim.

Kada je moja posada u opasnosti, to je onda i moj problem, rekao je KIT. Već mi je dosadilo da mi govore šta da radim. Sloboda izbora zna da bude gnjavaža, ali je mnogo bolje od one druge opcije.

Proverio sam da li mi je kragna spuštena tako da mi se vidi port za priključivanje na mrežu (mada bi se svako ko bi pokušao da unutra ubaci borbeni kontrolni modul opasno iznenadio) i mirno izašao iz kabine i ušao u kuhinju. Amena je sedela na stolu i gledala me mršteći se. Rekla je: „Oko čega se vas dvojica sada svađate?”

KIT je rekao: Uniforma koju sam napravio za bezbednosnu jedinicu je previše lepa.

Amena je klimnula glavom. „Stvarno super izgledaš.”

Neću to čak ni udostojiti reakcijom.

Arada se vratila u kuhinju u uniformi posade, koja je bila manje borbena verzija moje. Bila je ležerna i praktična i Arada je u njoj delovala opušteno i prirodno, što će biti od pomoći. „Jesmo li spremni?”, pitala je. „Idemo.” „Neće sigurno ništa posumnjati”, rekao je Rati ostalima kod teretne vazdušne komore. „Ko se još mota naokolo sa prijateljskom odmetnutom bezbednosnom jedinicom? Mislim, osim nas.”

12

Upotrebili smo KIT-ove skafandere, koji su bili bolji od onih koje je imao Istraživački tim Održanja. (Imali su sekundarna unutrašnja zaštitna odela za planetarno istraživanje, a nije kao da će nam biti potrebna u transporteru.) Mada sam prvo obavio proveru da se uverim da njihovi unutrašnji sistemi nisu kontaminirani. (Što je bilo malo verovatno – statistički podaci o utrošku energije pokazivali su da su odela bila neaktivna tokom celog incidenta koji je doveo do poremećaja u KIT-ovoj memoriji – ali biću paranoičan dok ne otkrijem kako je KIT napadnut.) (Mislim, biću paranoičan i posle toga, ali samo oko uobičajenih stvari.)

Poveli smo Eletru sa sobom, a Arada je ponudila da ponese i Rasovo telo, ali Leonid je rekla da nije potrebno i da možemo da ga se otarasimo. To je uzrujalo ljude, a na neki način je uzrujalo i mene, što nikada ne biste pomislili, pošto organski delovi mrtve bezbednosne jedinice (i delovi koji su otkinuti pucnjavom, odsečeni, zdrobljeni ili štagod) odlaze u reciklatora. Ali uzrujalo me je. Kako je to Rati rekao: „Pomislio bi čovek da bi mogli bar da se pretvaraju da im je stalo.”

KIT se približio Bariš-Estranca transporteru i upotrebio njegove vučne zrake da prebaci sanduk sa zalihama za opravku na modul rampu transportera. Arada i ja smo zatim otišli do vazdušne komore sa desne strane transportera, vukući za sobom Eletrino odelo.

(Na putu do tamo, proverio sam da li imam privatni kanal sa Aradinim skafanderom i rekao joj: „Ne zaboravi, ja ti nisam ni saradnik, ni zaposleni, ni telohranitelj. Ja sam oruđe, ne osoba.” Overse joj je to već rekla, ali hteo sam da budem siguran da je razumela.

Arada je tužno uzdahnula. Posle 3,2 sekunde, rekla je: „Razumela

sam. Ne brini.”

Brodovi Održanja su drugačiji, pa mi je, kada sam kročio na transporter Korporacijskog oboda, sve delovalo nekako čudno poznato.

(Nekako čudno neprijatno, od čega su mi se okrenuli organski delovi u utrobi.) Na svim svojim ugovorima bio sam poslat kao teret, tako da se 90 posto mog iskustva sa transporterima i bot-pilotima svodilo na vreme nakon što me je doktorka Mensa kupila i nakon što sam otišao sa Port FriKomersa. Eletra bar nije lagala kada je rekla da na brodu nema bezbednosnih jedinica; nije bilo centralnog sistema i koristili su svoju privatnu tehnologije, a ne standardnu tehnologiju kompanije. Ali arhitektura je bila dosta slična, pa su, kada smo Arada i ja prošli kroz komoru, njihovi bezbednosni sistemi mislili da imam sva potrebna odobrenja, a njihovi bot-piloti prihvatili su me kao prioritetni kontakt.

To bi moglo dobro da mi dođe. Imali su sreće što nismo došli da ih povredimo.

U foajeu vazdušne komore bilo je četvoro ljudi u crvenosmeđoj korporacijskoj službenoj odeći Bariš-Estrance, pod teškom taktičkom opremom i sa šlemovima, svi naoružani projektilnim oružjem.

(Garantna kompanija koja me je nekada posedovala nikada ne bi platila za tako finu opremu. Bariš-Estranca sigurno ulaže mnogo u svoje brendiranje.)

Imamo neki problem? pitala me je Arada preko našeg privatnog kanala, za koji sam se uverio da ga bezbednosni sistem transportera ne vidi.

Ne. Bezbednosna procedura. U suprotnom, Bariš-Estranca će imati mnogo problema.

Prvi član posade/potencijalna pretnja rekao je: „Molim vas, skinite svoje skafandere.”

Laknulo mi je. Bilo bi baš neugodno smaknuti četvoro naoružanih ljudi u skafanderima.

Kada se moj skafander otvorio i kada sam iskoračio iz njega, osetio sam jedva primetno slabljenje napetosti, zbog čega je moja procena opasnosti pala za 3 procenta. (Napomena: ljudi obično ne pokazuju

olakšanje kada se pojavi bezbednosna jedinica, tako da sam sumnjao da su znali šta sam. Ali bio sam 95 procenata siguran da su reagovali na činjenicu da nisam siva meta.) Kada su Eletra i Arada zakoračile iz svojih skafandera, procena opasnosti pala je za dobrih 10 procenata.

Očigledno su prepoznali Eletru, a i ona je nekako zbunjeno prepoznala njih. Jedna nenaoružana članica posade sa fid oznakom za kadrovske resurse prišla je, uhvatila ju je za mišicu i odvela.

Jedan drugi član posade rekao je: „Ovuda, doktorko Arada.”

Poveli su nas kroz još jedna vrata pa niz servisni hodnik, u još jednu sobu za sastanke. Na sredini su stajali niski kauči postavljeni ukrug, oko velikog lebdećeg oblačića za prikaz. Sve je bilo relativno novo i dobro održavano (ovde nije bilo ofucanog nameštaja) sa dekorativnim apstraktnim dizajnom u bojama Bariš-Estrance na zidovima i postavljenim sedištima.

Leonid je već čekala na kauču. Rekla je: „Doktorko Arada”, i pokazala na sedište prekoputa. Moguće je da je kom video transportera za dostavu uradio i neke kozmetičke prepravke, jer su se oko Leonidinih očiju i usta uživo videli jedva primetni znaci stresa i zamora, iako je i dalje izgledala toliko savršeno da je mogla da bude u nekoj seriji na medijima. „Nadzornice Leonid.” Arada je klimnula glavom. Kada je sela, stao sam uz zid iza nje. Članovima posade koji su nas dopratili unutra i rasporedili se po sobi, kao da je bilo malo nelagodno.

Pretpostavili su da sam telohranitelj, ali sam pustio svoj kod za pretvaranje da sam čovek dok sam još bio u skafanderu i počelo je da im dopire do svesti da možda nisam augmentovani čovek. (Uprkos oružju i teškoj opremi, bili su amateri.) (Užasavam se amatera.)

Leonid je pogledala u mene, a njeno savršeno čelo se nabralo. „Vaš telohranitelj...” A onda je začkiljila. „Da li je to...” „Bezbednosna jedinica”, rekla je Arada. Dovoljno sam je dobro znao da čujem nervozni drhtaj u njenom glasu, ali mislim da niko drugi nije primetio. (Bili su previše nervozni zbog mene.) Arada se setila da ne pogleda u mene, što je bilo dobro. I ona i Rati imali su tu lošu naviku

da to rade kada su odgovarali na pitanja o meni, kao da traže dozvolu da pričaju o meni, a to nije ono što ljudi očekuju da drugi ljudi rade u društvu bezbednosnih jedinica.

(Ljudi i augmentovani ljudi se osećaju nelagodno zbog bezbednosnih jedinica i na mojim ugovorima klijenti su na razne načine pokazivali nervozu ili se nedosledno ponašali u mom prisustvu. (Ma koliko da su oni bili nervozni, samo pretpostavite da sam ja bio još nervozniji.) Ali u situaciji kao što je ova, bitnije je kako drugi ljudi očekuju jedni od drugih da se ponašaju, a ne kako se ljudi zapravo ponašaju, a mogli su bukvalno da se ponašaju bilo kako.)

Imao sam sliku sa kamere preko svog novog prijatelja, bezbednosnog sistema transportera za dostavu Bariš-Estrance i gledao sam kako su se dva člana naše pratnje nelagodno pogledala. Njihovi nadzornici su nadgledali njihovu fid aktivnost tako da nisu mogli nasamo da proćaskaju, ali jedan je poslao bezbednosno upozorenje na njihov komandni most. Kao odgovor na to, bezbednosni sistem me je bocnuo i rekao sam mu da je sve u redu, a on je nastavio srećno da komunicira sa mnom preko interfejsa. „Ne verujete nam?”, rekla je Leonid, sa nedokučivim izrazom na licu.

Taj deo, to dominantno ljudsko držanje bilo je baš ono što se Arada plašila da će uprskati. Dominantno ponašanje nije bilo nešto što je Arada ikada pokazivala. (I da, to nije bilo nešto oko čega sam mogao da joj pomognem.)

Mislio sam da postoji verovatnoća da će drugi ljudi primetiti njenu nervozu i da će posumnjati da je Aradina priča o onome što nam se dogodilo zbrkana gomila laži i istine. Ali šanse da će njenu nervozu pripisati tome što je dovela svog prijatelja, odmetnutu bezbednosnu jedinicu, na njihov transporter bile su male. (Rati je u vezi sa tim bio u pravu.)

Arada je uspela da se osmehne tako da to ne izgleda previše prijateljski i rekla: „Mislim da podjednako verujemo jedni drugima.”

Dodala je: „A bojim se da naš ugovor zahteva da naša bezbednosna jedinica bude prisutna prilikom prvog kontakta izvan broda.” (Rekao

sam Aradi za čarobne reči „ugovor tako zahteva”.)

Leonidino namršteno čelo malčice se opustilo i poslala je „ostanite na položaju” fid kod svojoj pratnji, a oni su se pretvarali da misle da su mogli nešto da urade u vezi sa mnom da im nije naređeno da to ne pokušavaju. „Naravno.”

Gledao sam kako se Aradina ramena jedva primetno opuštaju.

Znala je da je upotrebila pravi ton i to joj je ulilo malo samopouzdanja.

Nagnula se napred. „Možete li da mi kažete šta se dogodilo sa vašim transporterom? Jer mislim da se nešto vrlo slično dogodilo i mom.”

Leonid nije odmah odgovorila; slutio sam da ju je iznenadila Aradina neposrednost. Arada je primetila njeno oklevanje i rekla: „Mogu ja prva, ako želite.”

Pomislili biste da će Leonid to prihvatiti, ali izgleda da je želela da ona kontroliše razgovor. Rekla je: „Nije potrebno.” Jedva primetno se pomerila. „Jasno vam je da je nekadašnja kolonijalna planeta u ovom sistemu sada u punom vlasništvu Bariš-Estrance.”

Arada se trudila da ostane smirena i ozbiljna, iako sam znao da joj je ideja o posedovanju planete i dalje bizarna koliko i ideja da poseduje mene. „Naravno.”

Leonid je odgovorila na to klimanjem glave. „Po našem dolasku ovde i nakon inicijalnog skeniranja, nije se mnogo toga dogodilo i otišli smo u orbitu dok se naš pretraživač približavao svemirskom doku kolonije. Prijavili su da je iznenađujuće netaknuta i još uvek operativna, što je bila dobra vest za naš projekat rehabilitacije. Sklapanje novog predstavljalo bi pozamašan trošak. Umesto šatla, kontaktni tim odlučio je da upotrebi kontejner na doku kako bi stigli do površine.” Stisla je usne. „To je verovatno bila greška.”

Po napetom izrazu na Aradinom licu video sam da želi da je prekine, ali to nije učinila. Bezbednosni sistem mi je ljubazno davao sve video i audio-snimke koje je sakupio, koji su već bili montirani, a najvažniji incidenti su bili obeleženi. Podaci na njegovom komu i fidu potvrdili su ono što je Leonid do sada ispričala. „Više od pedeset sedam sati od pretraživača su stizali samo

standardni statusni izveštaji”, nastavila je Leonid. Zapravo, po bezbednosnom sistemu, to je iznosilo 58,57 sati, ali svejedno. „A onda se kontejner vratio.”

Leonid se gotovo trgla i video sam da joj se ne sviđa ono što će upravo da kaže. „Naša delegacija za uspostavljanje kontakta je bila kompromitovana, ali u početku nismo bili svesni toga. Jednostavno smo poslali šatl na pretraživač sa dva tehničara za životnu sredinu da obave standardnu proveru. Pretpostavila sam da je šatl uništen u događajima koji su usledili, dok mi vi niste rekli da se nije tako dogodilo.”

Leonid je zaćutala i čekala, a Arada joj je zauzvrat dala još informacija. „Vašim tehničarima, Eletri i Rasu, ugrađeni su mali uređaji.” Preko našeg privatnog fid kanala, Arada me je pitala: Sada?

Da, sada je bilo dobro. Leonidina pratnja se nervozno trgla kada sam iskoračio i spustio malu kutiju sa Eletrinim implantom pored Aradine šake na kauču. Odmakao sam se, a ona je uzela kutiju i pružila je Leonidi. Zadržali smo Rasov implant i implante meta, mada Overse još uvek nije uspela da iz njih izvuče bilo kakve informacije.

Pretpostavili smo da bi, pošto su bili ubojitiji, mogli nešto više da nam kažu.

Leonid se zamišljeno namrštila i konsultovala sa tehničkim savetnikom u svom fidu. Došao je jedan tehničar da pokupi kutiju i odnese je.

Leonid je rekla: „To možda objašnjava kako su kontrolisali našu delegaciju. Koliko znamo, kada se delegacija vratila na pretraživač preko svemirskog doka, nekako su prisiljeni da zarobe ostatak posade.

Naš bezbednosni sistem primio je krnje upozorenje da postoji viralna pretnja, tako da smo mogli da prekinemo pristup fidu pre nego što su naši sistemi bili kompromitovani. To nam je dalo nekoliko trenutaka da se pripremimo, pre nego što je pretraživač zapucao na nas.”

Po bezbednosnom sistemu, upozorenje je došlo od jedne od bezbednosnih jedinica. Poslala je set kodova koji je bezbednosnom sistemu transportera za dostavu rekao da prekine kom i fid i naredio bot-pilotu da zauzme odbrambeni položaj, u pravi čas da ne bude raznesen. Transporter za dostavu je zatim odleteo, dok se pretraživač

odvajao od doka. Pretraživač je ponovo zapucao na transporter za dostavu, oštetio mu motore i druge sisteme, a onda se udaljio.

Bili su to uznemirujući podaci. Napadači bi pokušali da namame transporter za dostavu i zauzmu ga. Sve ovo je delovalo kao da je cilj meta zapravo bio da odu sa planete. Kada su obezbedili naoružani brod, nije ih više zanimao nenaoružani transporter za dostavu zaliha, iako je, znate već, bio pun zaliha.

Ako su imali kontrolu nad posadom istraživača i bot-pilotom, znali bi da su upravo oštetili sposobnost prolaska kroz crvotočinu transportera za dostavu, rekao je KIT. Nisam znao koliko je dugo KIT bio u mom fidu, verovatno sve vreme. Bezbednosni sistem je pokušao da blokira KIT-a, a ja sam brzo podigao zid i izbrisao njegovu memoriju o kontaktu. (KIT zaista nije voleo da ga izazivaju drugi postojeći sistemi, a nisam želeo da ljubazni bezbednosni sistem bude izbrisan.) Rekao sam: Trebalo je da se ne mešaš u ovo, za slučaj da je ovaj brod kompromitovan.

KIT me je ignorisao. Pretraživač me je verovatno napao jer su mete želele još jedan brod sposoban za prolaz kroz crvotočinu. Ili neki bolje naoružan.

Možda, mada nam taj zaključak nije mnogo govorio. To je bilo kao da kažete da su želeli KIT-a zato što je lep.

Arada je pitala: „Da li ste dobili vizuelne slike napadača?”

Već sam video slike, poslate u kod paket bezbednosne jedinice.

Video-snimak od šest sekundi sa dve mete kako provaljuju kroz vrata.

Leonid je priznala: „Vrlo kratko na sigurnosnom snimku. Bili su, kao što ste rekli, neobično različiti.”

Arada je bila smrknuta. „Pretpostavljamo da su bili zaraženi tuđinskim ostacima.” „Da.” Izraz na Leonidinom licu i njen ton govorili su da je i ona isto pretpostavljala i da je zbog toga silno ogorčena. Ako Bariš-Estranca želi da ima dobit od svoje investicije, moraće prvo da učine nešto u vezi sa kontaminacijom, što bi u najboljem slučaju značilo stavljanje u karantin velikog dela planete i organizovanje odobrene operacije za

dekontaminaciju. (Ako su želeli da to obave legalno, a ne kao što je to uradio GrejKris, rešivši to tako što je pobio sve svedoke.) „Kako ste napadnuti?” „Upravo smo stigli u sistem i pokrenuli svoje inicijalne daljinske skenove za mapiranje.” Arada je raširila ruke. Ovo je bio onaj teži deo sa laganjem i pauzirao sam skidanje bezbednosnog sistema kako bih mogao da se usredsredim, a i zato što je bilo previše stresno. „Primili smo poziv u pomoć sa broda za koji sada znamo da je bio vaš pretraživač. Kada smo došli u njegov domet, lansirao je šatl. Dozvolili smo mu da pristane i na kraju smo morali da se borimo da sačuvamo svoje živote i svoj brod. Uspeli su da otmu osam članova naše posade.

Da nismo imali bezbednosnu jedinicu, izgubili bismo brod.”

Leonid je na trenutak pogledala u mene. Zurio sam bezizrazno u zid iza njene glave, kako to rade bezbednosne jedinice, što nije toliko upečatljivo kao bezizrazni pogled kroz neprozirni šlem, ali ipak deluje.

Rekla je: „Naše jedinice nisu bile toliko delotvorne.”

O, nisam baš siguran. Da nije bilo onog kod paketa sa upozorenjem, ti i tvoj transporter za dostavu bili biste razneti u komadiće. „Da li ste videli bilo koga ko je možda bio deo posade pretraživača?”, pitala je Leonid. Uspela je da to zvuči dovoljno nehajno. „Samo Eletru i nesrećnog Rasa”, ozbiljno je odgovorila Arada.

Mislio sam da pokazuje previše saosećanja, ali Leonid je bila previše zaokupljena mislima i izgleda nije primetila. Arada je zatim rekla: „Da li ste znali da na ovoj planeti ima tuđinskih ostataka, možda na mestu na kome se nalazila stara kolonija?”

Oprezno, rekao sam preko naše fid veze. To je bilo neugodno blizu priči o marži profita Bariš-Estrance za ovaj projekat rehabilitacije koja je polako opadala i njihovoj potencijalnoj odgovornosti za to što su svoje zaposlene i imovinu izložili aktivnim tuđinskim ostacima.

(Overse je bila u pravu, tuđinski ostaci su bili jedino za šta se ceo Korporacijski obod slagao da je loše. Bilo je naravno korporativaca poput GrejKrisa koji bi ih prodali ako su mislili da mogu da se izvuku nekažnjeno, ali zbog garancija za odgovornost i mogućnosti da zbrišete celu svoju populaciju, to je bila retkost.)

Leonid se malo opustila, možda uljuljkana u osećaj sigurnosti iskrenošću kojom je Arada zračila, ali lice joj je ponovo postalo profesionalno bezizrazno. „Bojim se da moj ugovor ne dozvoljava da razgovaramo tome. Naš zastupnik za utovar završio je sa prebacivanjem vaših zaliha.” Leonid je ponovo pogledala u Aradu i očigledno došla do nekakvog zaključka. „Pre nego što prebacimo otpremnicu za vašu fakturu, možda biste želeli da pregovarate?”

O, evo ga.

Arada se namrštila, ne shvatajući. „Da pregovaramo o čemu?”

Leonid je rekla: „O vašem povratku na vaš brod.”

Uh, mrzim situacije sa taocima. Prebacio sam se preko kauča, zgrabio stražara najbližeg Leonidi, privukao ga uz svoje grudi i iskrenuo mu ruku tako da je njegovo oružje bilo upereno u Leonid.

Uradio sam to vrlo brzo.

Ostali stražari ispustili su najrazličitije uzbunjene/agresivne zvuke i uperili oružje u mene, ali bilo je malo kasno. Leonid, koja je zurila u oružje koje smo ja i moj ljudski štit držali upereno u nju, poslala je kod, rekavši im da se povuku. Oklevali su. Moj ljudski štit, čije je ime u fidu bilo Džet, pokušao je da pošalje kod kroz fid, ali ja sam već presekao pristup ostatku transportera za sve u sobi. Pritisnuo sam mu jače grlo podlakticom i on je odustao od borbe.

Arada je podigla ruke. Bila je to refleksna reakcija ali je, iskreno, bilo malo neprijatno. Rekao sam joj preko fida: Arada, spusti ruke. Ti bi meni trebalo da izdaješ naređenja.

O, izvini, u pravu si. Spustila je ruke. Imala je svetli zlaćano-smeđi ten i stvarno se videlo koliko je prebledela. Pomalo drhtavim glasom, rekla je Leonidi: „Ne želim da pregovaram.”

Leonid je ovlažila usne, ponovo se pribravši. „Naše obezbeđenje na brodu...” „Beskorisno je, znam.” Arada je pogledala u mene. Naredio sam svom novom prijatelju bezbednosnom sistemu da zapečati određena vrata, odsekavši ovaj deo od ostatka transportera, ali omogućavajući nam put pravo do vazdušne komore. Dodala je: „Kao što ste rekli, naša

bezbednosna jedinica je vrlo delotvorna.”

Dobro, opraštam joj što je podigla ruke.

Kako bi dobila na vremenu, Leonid je rekla: „Gde ste je nabavili?”

Arada je bila previše nervozna da bi se setila šta sam joj rekao da kaže ako je neko to pita. Rekla je: „Od kompanije.”

(Pa, propade ona dobra priča o bezbednosnim jedinicama proizvedenim za akademske ekspedicije. Sačuvao sam je za slučaj da mi ponovo zatreba.)

Leonidino lice se ukrutilo. „Kompanijske jedinice bije glas da su opasne.”

Arada je sada već bila malo ljuta. „Znam.”

Odsekao sam i Aradin fid od KIT-a, kako joj četvoro ljudi koji su trenutno gubili razum i/ili izbezumljeno ućutkivali jedni druge ne bi odvraćali pažnju. KIT, koga nisam mogao da blokiram zato što je bio čudovište, rekao je: Imam na meti njihov komandni most. Deo u kome se nalazite će se odvojiti i mogu da vas dovučem ovamo pre nego što izgubite previše atmosfere.

Problem sa borbenim brodovima je to što žele da pucaju na stvari.

Zato je toliko skupo sastaviti za njih garantne ugovore. Rekao sam: Ne, nemoj da pucaš na nas. Jebote, KIT-e. Kad bi me samo svi na jedan minut pustili da radim svoj glupi posao.

Na Leonidinom smrknutom licu videla se zgroženost. Shvatila je da je odsečena od fida i da nema svrhe pokušavati da dobije na vremenu. „Dozvoliti bezbednosnoj jedinici da preuzme kontrolu nad zaštićenim korporacijskim sistemima protivno je standardima Korporacijskog oboda.”

Arada je začkiljila. „Onda bi trebalo da pozovete nekoga i požalite se na to.”

Da, Arada je sada definitivno bila besna. KIT je kliznuo u njen fid da joj pokaže da ih drži na nišanu. I bot-pilot transportera primetio je da ih drži na nišanu i nije bio srećan zbog toga. Pustio sam da „ko bajagi smirena, ali zapravo malčice uspaničena” fid poruka nadzornika kontrolnog mosta prođe do Leonid.

Leonid je stisla usne. Video sam da je to ustupak i mislio sam da je i Arada to videla. Staloženo i smireno, Leonid je rekla: „Ovo je sve nepotrebno. Zapravo sam pokušavala da dođem do bolje pogodbe. Kao nekom ko dolazi iz akademskih krugova, to vam je možda neobično.”

Arada je progutala knedlu i naterala se da zvuči smireno: „Pa, jeste bilo malo neučtivo. Volela bih da se sada vratim na svoj brod.”

I da mi prosledite fakturu, rekao sam joj u fidu. „I da mi prosledite fakturu”, ponovila je.

Leonid je nakrivila glavu. „Naravno.”

Ostatak je prošao prilično normalno. Povukli smo se ka komori i ostavili Džeta u hodniku, pre nego što sam zapečatio foaje i odvojio ga od ostatka broda. Dozvolio sam Aradi da se vrati na fid, a Overse je odmah rekla: Jesi li dobro?

Dobro sam, dušo, rekla joj je Arada. Samo malo prepucavanja oko toga kome je duži između korporacija.

Fuj. Obukli smo svoje skafandere. (Kontrolisao sam komoru, tako da nije postojala opasnost da nas izbace u svemir. A pošto je KIT-ovo oružje još uvek bilo upereno u njih, to bi bilo samoubilački glupo.)

Zatim smo bez problema izašli iz komore.

Pošto smo se našli na bezbednom u KIT-ovim vučnim zracima, a Arada odgovorila na sve povike Ratija, Amene i Tijaga, Arada je kucnula moju privatnu vezu i pitala: Zašto je to uradila? Da li sam zvučala slabo? Izvini što sam zabrljala.

Ne, nisi ti bila u pitanju. Mislim da je shvatila da nam je previše rekla pred svojom posadom. Htela je da znaju da ona komanduje.

Nisam to rekao, ali sam mislio i da je Arada bila previše saosećajna, što je navelo Leonid da pomisli da je previše odala.

Arada je uzdahnula. Ali vredelo je. Sada bar znamo šta ćemo dalje da uradimo.

Aha. Idemo do svemirskog doka kolonije.

Trebalo nam je četiri sata da stignemo do planete sa kolonijom i njenog svemirskog doka, po KIT-ovom satu, što bi nam ostavilo vremena da se pripremimo, da smo znali za šta, jebote, da se pripremimo. „Ne znamo da li je Perihelionova posada tamo”, obavestila je Arada ostale dok smo skidali skafandere u KIT-ovom predvorju komore. „Ali postoji šansa da je pretraživač koristi kao operativnu bazu.” „U najgorem slučaju, može nam pružiti neke informacije o tome šta se ovde dešava”, nastavio je Rati preko koma. „Ako su sistemi doka još uvek aktivni, onda možda imaju informacije koje bi bezbednosna jedinica mogla da izvuče za nas.”

Arada i ja pokušali smo da odložimo svoja odela, ali jedan od KITovih dronova se progurao, odgurnuo nas i preuzeo ih. KIT se složio sa Aradinom procenom, jer su obaveštavanja o navigaciji u KIT-ovom fidu pokazivala da se već odvajamo od transportera za dostavu.

Imao sam neku ideju, gde ono beše? Proverio sam svoj „sačuvaj za kasnije”. A da, ta ideja.

Morao sam da pričam sa KIT-om o tome.

Bila je to loša ideja. Ali imao sam neki loš osećaj da će nam trebati.

Nisam znao koliko će mi trebati da ovo uradim, zato sam morao brzo da se ratosiljam ljudi. Srećom, Tijago je otišao da se ponovo odmori (pošto je deo onog prvog odmora protraćio na svađu sa mnom), Overse i Arada popele su se zajedno na kontrolnu palubu, a Rati je sedeo u kuhinji i ponovo proučavao sve sakupljene podatke sa patoloških skenova meta i analize njihovog oružja. Kada je Amena pokušala da krene za mnom u kabinu, rekao sam joj: „Ostani sa Ratijem.”

Amena je stala i namrštila se. „Zašto? Šta ćeš da uradiš?” Želeo sam da budem na nekom fizički privatnom mestu, a ne samo na zatvorenom kanalu u fidu. To što sam nameravao da pitam KIT-a da uradi bilo je čudno i nisam želeo da mi ljudi pritom zure u lice, čak i ako ne mogu da čuju to što kažem. Moraću da odgovorim Ameni, a žurilo mi se, pa sam jednostavno pokušao sa istinom. „Moram nasamo

da razgovaram sa KIT-om.”

Amenino lice je uradilo nešto čudno i podigla je obrve. „U vezi sa vašim odnosom?”

Osetio sam kako se KIT-ova pažnja u fidu izoštrila. Rekao sam: „Što si duhovita.” Ušao sam u kabinu, rekao vratima da se zatvore i zaključao ih. Već sam isekao ostale iz fida.

KIT je rekao: Hoćeš da gledaš Zaštitnike vremena Orion?

Naravno da hoću, ali prvo moram da uradim ovo. Rekao sam: „Imam ideju kako da organizujemo promenljiv napad ubojitim softverom koji možemo da primenimo na sisteme meta. Možeš da me prekopiraš i upotrebiš kao svesnu komponentu.” Sastavio sam izveštaj o svesnom ubojitom softveru koji je obezbeđenje Palisada upotrebilo protiv borbenog broda kompanije koji nas je odveo sa TranRolinHajfe i sada sam ga poslao KIT-u. Analiza koju smo bot-pilot kompanije i ja obavili za vreme incidenta ukazivala je na to da je svesni virus sastavljen uz pomoć svesti konstrukta, verovatno neke borbene jedinice. Ako zamenimo kopiju moje svesti, možda možemo da postignemo isti efekat.

Znao sam da se KIT-u ovo neće svideti, mada nisam znao kako sam to znao. KIT nije bio ni čovek, a ni konstrukt. Ljudi i konstrukti bili su puni napregnutih osećanja, kao što su depresija, uznemirenost i bes (Da li je uznemirenost osećanje? Svakako je delovalo tako.), a nisam imao pojma čega je KIT bio pun, osim da mu je bilo mnogo stalo do njegove posade.

6,4 sekunde su se otegle (ozbiljno, čak bi i čovek primetio toliko dugu pauzu), a KIT nije ništa rekao. A onda je rekao: To je užasna ideja. Što me je samo razljutilo. „To je sjajna ideja.” Jeste bila sjajna ideja.

KIT je radio na virus kodu skrojenom za kontrolni sistem meta, a konstrukcija koju je sastavio do sada bila je smeštena u našem zajedničkom radnom prostoru. KIT je prekinuo rad na tome kada je postalo jasno da nema svrhe nastaviti ako ne možemo da ga učinimo promenljivim, zbog kombinacije zastarele arhitekture kontrolnog sistema meta i mogućnosti da postoji povezanost sa tehnologijom koja koristi tuđinske ostatke.

Nisam ovo mogao da uradim bez KIT-ove pomoći. Na borbenom brodu kompanije, premestio sam svoju svest u prostor za obradu botpilota, kako bih mu pomogao da se bori sa svesnim ubojitim softverom, ali ovo je bilo drugačije; nikada nisam kopirao sebe i nisam bio siguran kako da počnem, osim ako nemam gde da stavim sebe. Nisam mogao tek tako da ubacim Ja.kopija u KIT-ov poludovršeni kod, ne bez KITove pomoći. „A ti si se prvi toga setio, rekao si da nam je potreban ubojit softver sa promenljivom komponentom.”

KIT je rekao: Nisam mislio na tebe.

To ovako zvuči blago, kao nešto što bi KIT rekao normalnim tonom. Ali on je to rekao sa toliko žestine u fidu da sam bupnuo na ležaj. Rekao sam: „Prestani da vičeš na mene.”

KIT nije odgovorio. Samo je bio tamo, streljajući me nevidljivim pogledom u fidu.

Dobro, znao sam da se KIT-u ovo neće svideti, iako je moja procena opasnosti za tu ideju izgledala sjajno. Ali nisam znao da će ovako reagovati. „Ne bi morao da me istrgneš iz mog tela, samo da me prekopiraš. To čak ne bih ni bio ja. Ja sam kombinacija mojih arhiva i mog organskog nervnog tkiva, a ovo bi bila samo kopija mog jezgra.”

KIT je ćutao još 3,4 sekunde. A onda je rekao: Za biće toliko sofisticirano kao što si ti, zbunjuje koliko malo razumeš sklop sopstvenog uma.

Sad sam se još više razjario. „Znam ja svoj sklop, zato sedim ovde i svađam se sa džinovskim kretenom, umesto da sam zatvoren negde u kabini ili čuvam glupave ljude na ugovoru za rudarenje.” Gledano unazad, trebalo je tu i da stanem. Bio je to dobar odgovor, sasvim na mestu, imao je smisla, bilo je teško usprotiviti mu se a da ne zvučiš kao kreten. Ali ja sam dodao: „Želiš li da vratiš svoju posadu ili ne?”

I onda se ova svađa pretvorila u borbu, a KIT nije imao predstavu kako da se bori pošteno.

S druge strane, nisam ni ja. Znao sam to kao apstraktan niz pravila i smernica iz serija i drugih medija, a to bi trebalo da zna i KIT, ali izgleda da mu je taj deo promakao.

(Ono što ja radim kada se borim/radim kao obezbeđenje je da reagujem minimalno, što bi trebalo da štetu nanetu ljudima, augmentovanim ljudima i vlasništvu kompanije svede na minimum, što znači da u obzir treba uzeti mnogo faktora. Na primer: ono što je nameran pokušaj klijenta da povredi drugog klijenta, nasuprot onome kada se ljudi samo ponašaju glupo i treba ih zaustaviti. I zato su vam potrebne bezbednosne jedinice, a ne borbeni botovi. I zato je ideja da ljudi budu zaduženi za sopstveno obezbeđenje užasna, pošto je mnogo verovatnije da će oni odlepiti i pobiti sve bez ikakvog razloga, nego da to učine borbeni botovi. Dakle, ono što hoću da kažem je da to nije fer, jer ne želiš neprijatelju da pružiš šansu da te zaustavi, zar ne? To je glupo. Ali ne želiš da ubiješ/povrediš klijenta zato što je prošao kroz pogrešna vrata.)

Zaboravio sam šta sam ovim hteo da kažem, osim da KIT očigledno nema nikakvu predstavu o tome šta znači biti fer, ili šta je minimalna reakcija, jer je osećaj da je gotovo sva KIT-ova pažnja usmerena na mene bio neizdrživ. A onda su se vrata otvorila i kroz njih je prošao Rati, a za njim Amena. „Šta se dešava?”, zahtevao je. „Perihelion je rekao da pokušavaš da se prekopiraš za varijabilni viralni štagod?”

I tako sam morao da iznesem ljudima svoj plan, a onda su oni morali da se svađaju i raspravljaju o tome i postavljaju pitanja, kao na primer da li sam dobro.

Pola sata smo se ovako divno zabavljali, a onda se Tijago probudio i svi su morali da mu objašnjavaju šta se dešava. Negde tokom tog dela shvatio sam da je (a) Amena nestala, i (b) da me je KIT isekao od njenog fida.

Našao sam je u malom sekundarnom salonu pored ambulante. Kada sam ušao, govorila je: “... jer je mislio da si mrtav. Bio je toliko uzrujan da sam mislila... Hej, stigao si.”

Stajao sam optužujući, ne gledajući u nju. Pokušala je da se uzdrži, što joj je uspelo na gotovo 6 sekundi, a onda je iz nje provalilo: „KIT treba da zna šta stvarno osećaš prema njemu! A ovo je ozbiljno, to je

kao... Ti i KIT pravite bebu, samo da biste je poslali da bude ubijena, izbrisana ili... ili šta već može da se dogodi.” „Bebu?”, pitao sam. Još uvek sam bio ljut na Amenu zbog toga što je iza mojih leđa rekla KIT-u za moj emotivni slom. Ali stvarno bih voleo da KIT ima lice, samo da mogu sada da ga vidim. „To nije beba, to je moja kopija napravljena pomoću koda.”

Amena je prekrstila ruke i sumnjičavo me pogledala. “Koju ste ti i KIT napravili zajedno pomoću koda. Koda od koga ste takođe obojica napravljeni.”

Rekao sam: “To nije isto što i ljudska beba.”

Amena je rekla: „Pa kako se onda prave ljudske bebe?

Kombinacijom DNK, organskog koda, dvoje ili više partnera.”

Dobro, jeste bilo malo nalik na ljudsku bebu. „To je... nebitno.”

KIT je rekao: Amena, to će možda biti neophodno.

KIT je zvučao ozbiljno i rezignirano. Amena je nesrećno stisla usne.

Pobedio sam u raspravi (bravo ja) i otišao.

Kada smo stigli na dok, pretraživač nije bio tamo.

Po mojoj proceni opasnosti, šansa da ćemo naći pretraživač na doku iznosila je samo 40 procenata, ali osetio sam da je KIT razočaran i besan. Uglavnom besan.

Arada, Overse i Tijago bili su gore na kontrolnom doku i KIT je poslao sliku sa svog skenera na veliki ekran u središtu i poslao je u fid.

Dok se nalazio u niskoj orbiti, prikačen za planetu uz pomoć konstrukcije koja se zove toranj za podizanje, u kojoj se nalazilo okno za kontejner koji se koristio kako bi se stiglo do površine. Sam dok bio je dugačka konstrukcija sa ovalnim isturenjima gde su transporteri, šatlovi i drugi brodovi mogli da pristanu. Tu su bili i umetnuti pravougaoni slotovi koji su predstavljali modul dokove. Transporteri bi dostavili svoje module sa zalihama, koji bi zatim bili prebačeni sa doka u kontejner kako bi bili preneti na površinu.

„Teretni šatl koji vozi od broda do površine bi svakako bio ekonomičniji”, rekao je Rati, proučavajući slike sa skena. Bio je sa mnom i Amenom u sobi za sastanke iza kuhinje. „Zar Korporacijski obod nije opsednut time koliko šta košta? Zar nisu mogli da upotrebe ovaj materijal da sagrade konstrukcije pogodnije za stanovanje na ovoj planeti?”

Nikada nisam bio pod ugovorom sa kolonijom poput ove, ali znao sam odgovor na to pitanje. „To je kako bi sprečili ljude i augmentovane ljude da napuste planetu.”

Amena me je zbunjeno pogledala. ,,A?” Objasnio sam: „Ako su koristili šatlove, neka grupa bi mogla da se organizuje, preuzme šatl i upotrebi ga kako bi se popela na brod za dostavu. Onda bi mogli da pobegnu.” Istina, mete su to učinile preko svemirskog doka, ali morali su da pronađu način da nateraju delegaciju za uspostavljanje kontakta sa Bariš-Estrance da im pomogne. Ako bi grupa očajnih kolonista stigla u kontejneru, brod bi mogao samo brzo da se odvoji od vazdušne komore na doku i bio bi nedostižan. To nije bio nepogrešiv metod, ali bio je 90 posto delotvoran. (Možda nije bio nepogrešiv, ali svakako nećeš da provališ na brod prikačen za svemirski dok i preuzmeš kontrolu nad njim tako što ćeš da se sapleteš ili zaboraviš da poneseš oružje.)

Amena je bila užasnuta. Na Ratijevom licu se smenjivao čitav niz osećanja. Rekao je: „Hoćeš da kažeš da su ovdašnji kolonisti bili zatvorenici?” „Moguće je. Ljudi ne žele da budu ostavljeni na nerazvijenim planetama gde nemaju kontrolu nad vazduhom, vodom i hranom.”

Mislim, ko bi to želeo? Rudarske instalacije su užasne, ali ljudi su bar bili plaćeni za svoj rad (recimo, uglavnom, ponekad), a zalihe su obično bile pouzdane. A rudarske instalacije su bile previše skupe da bi ih tek tako napustili.

Nisam znao mnogo o kolonijama zamišljenim da nasele delimično teraformirane planete, jer kompanija za njih nikada nije davala garancije. Što vam je odmah govorilo koliko su bile opasne, ako je kompanija mislila da je budžet toliko ograničen da je cela operacija bila

nerealna. Projekti teraformiranja zamišljeni da pripreme sve za život mnogo pre nego što se ljudi i augmentovani ljudi dosele, bili su skupa dugoročna investicija, ali nisu doživeli ovoliki neuspeh.

Rati je vrteo glavom i odmahivao rukama. „Nisam više ni iznenađen. Mislim da sam već previše dugo u Korporacijskom obodu.”

Hej, i ja. „Dakle, oni ne samo što istovare ljude na planete i ostave ih da umru, već ih i primoraju da odu tamo.” Na Ameninom licu mešali su se zbunjenost i bes. „Teoretski, ne.” Teoretski, kolonija neprestano dobija zalihe dok ne postane samoodrživa i ne počne da proizvodi sopstvene resurse, a prvobitni kolonisti su oslobođeni od radnog ugovora. Ali znate već kako to ide. „Ali kolonisti nisu dobrovoljci”, razjasnio je Tijago preko zajedničkog fida. „Ponekad jesu”, rekao sam, jer nisam više želeo da pričam o tome.

Jedno je volontiranje, kada ulaziš u nešto i kako bi to moglo da izgleda, ali ipak želiš to da uradiš, iz koga god razloga, kao kada sam ja otišao na Milu. A drugo je „volontiranje” kada uradiš nešto što nije trebalo da uradiš jer će ti u suprotnom tvoj modul za upravljanje spržiti utrobu, ili šta god se već ljudima dešavalo.

Tijago nije ništa rekao, što sam protumačio kao pobedu.

KIT je rekao: Registrujem i otpad, verovatno od niza uništenih satelita. „Misliš li da se to nedavno dogodilo?” Gore na kontrolnoj palubi, Arada se odmakla kada joj je slika sa skenera prošla kroz glavu.

Pomerala se, pokušavajući da pronađe bolji ugao.

KIT je rekao: Analiza ukazuje na to da je otpad u orbiti duže od četrdeset godina po korporacijskom standardu. „Pretpostavljam da ne možeš da kažeš kako je uništen”, pitao je Tijago.

Da mogu, već bih rekao, odgovorio je KIT. Dodao je: Dok je naš najbolji izvor informacija. Nivoi aktivne energije na njemu ukazuju na

to da jeste ili je bio u upotrebi, uključujući i sistem za održanje života.

Moguće je da se pretraživač vratio nakon što me je napao.

Arada je, mršteći se, pogledala u sliku sa doka. „Ali pretraživač sada nije ovde. I ne možemo znati da li se neko ovde iskrcao, ako ne pretražimo okolinu.”

Ni Overse nije delovala oduševljeno. „Ne znam šta me više brine, to što moramo da nađemo i pretražimo ovu koloniju, koja je verovatno puna neprijateljskih ljudi pod uticajem tuđinskih ostataka, ili to što moramo da uđemo u trag naoružanom brodu i ukrcamo se na njega.” „Koji je takođe pun neprijateljskih ljudi pod uticajem tuđinskih ostataka”, promrmljala je Arada, zaokupljena čitanjem KIT-ovih brojki o utrošku energije na doku.

Arada i Overse su se ponovo pomirile, nakon što su provele neko vreme zajedno u neupotrebljavanoj kabini dok smo putovali do doka.

Nisam hteo da ih pratim preko KIT-ovih kamera, ili pokušam da ubacim neki dron; šanse da su vodile ljubav i/ili razgovor o svom odnosu (a radije bih sam sebe ubo u lice, nego da vidim i jedno i drugo) bile su mnogo veće nego da pričaju o bilo čemu što je trebalo da znam.

(Mislim, možda su kovale plan protiv mene, ali znate već, verovatno nisu.)

(Negde u to vreme, uhvatio sam i deo razgovora između Tijaga i Ratija. Tijago je ispričao Ratiju o našem razgovoru u kabini, a Rati je njemu ispričao ono što je znao o onom pokušaju ubistva. Tijago je rekao da oseća da bi trebalo da se izvini i još popriča sa mnom o tome. Rati je rekao: „Mislim da bi za sada trebalo da zaboraviš na to, bar dok se ne izvučemo iz ove situacije. Bezbednosna jedinica je veoma povučena osoba, ne voli da priča o svojim osećanjima.”

Eto zašto mi je Rati prijatelj.)

KIT je dobio daljinski sken planete uživo. Na njemu se videlo mnogo usklobučenih oblaka, od kojih su neki ukazivali na masivne oluje. Dok su se oblaci vrtložili, nazirali su se tragovi smeđeg, sivog i jarkocrvenog, koji su izgleda predstavljali površinu. „Da li bi trebalo tako da izgleda?”, pitao sam.

„Misliš na neuspelo teraformiranje?”, rekao je Rati, koji je, mršteći se, odsutno gledao u ekrane. „To crveno bi mogle biti alge. Verovatno koriste vazdušne mehurove da zadrže atmosferu u kojoj se može disati iznad položaja svojih kolonija i poljoprivrednih zona. To smo mi uradili na Održanju, pre nego što je teraformiranje završeno.” Čini se da su vremenski uslovi prirodni, rekao je KIT. Ne hvatam nikakve kom ili fid signale, ali to je možda zato što koriste lokalne, dobro zaštićene sisteme. „Znači ne možemo tek tako da pozovemo dole i pitamo ima li nekog ko želi da priča.” Arada je proučavala rezultate skena. „Perihelione, hoćeš li da aktiviraš one tragače na kojima si radio?”

KIT je rekao: Ne još. Sekund kasnije, dodao je: Svi dokazi ukazuju na prisustvo nepoznatih neprijatelja na planeti. Tragači bi ih upozorili na naše prisustvo.

Arada je napravila grimasu, složivši se. „Usredsredimo se onda za sada na dok. Moraćemo da odemo tamo i pogledamo. Možemo li da odredimo gde je kontejner? Da li je još uvek na doku, ili se vratio na planetu?”

KIT je okrenuo i uvećao sliku. Postoji spoljašnji senzor koji pokazuje da je kontejner trenutno zaključan u vrhu okna za pristajanje.

Ako ništa, to je bar značilo da treba da brinem samo oko toga da će me napasti nešto što se već krije na doku, ili nešto što se nalazi na brodu. „Možeš li da mi daš sken sliku unutrašnjosti?”, pitao sam KIT-a.

Probudio sam svoje dronove i rekao im da me sačekaju kod ormara sa skafanderima. Mogao bih prvo da pošaljem dron kroz dok, da obavim sopstveno mapiranje, ali što imam više informacija, to bolje. „Dok možda ima svoj bezbednosni sistem. Ako je bio budan u bilo kom trenutku tokom ove situacije, mogao bi nam reći sve što treba da znamo.”

KIT je rekao: Mogu da sastavim parcijalnu mapu na osnovu uočljivih energetskih sistema. „Ne možeš da ideš sam”, rekao je Tijago sa kontrolne palube. ,Ja ću poći sa tobom.”

Overse je dodala: „Dobra ideja, ali bilo bi bezbednije ako nas je troje.”

Po pomirenom, ali pomalo iznerviranom izrazu na Aradinom licu, ovo je sigurno bio deo onog seks/veza razgovora koji nisam slušao.

Overse je sigurno insistirala na tome da je sada na nju red da uradi nešto glupo sa mnom. (Dakle, tehnički, jesu kovale planove protiv mene.)

Kakogod, nije me bilo briga šta su odlučile, ja sam ovde bio samo glupi savetnik za bezbednost. „To je moj posao. Ne treba mi posao.”

Tijago je delovao iznervirano. „Upucao sam te na našem istraživanju, neću ti dozvoliti da ideš sam.”

Arada je rekla: „Ne, nemoj tako da gledaš, bezbednosna jedinice, ovako je bezbednije i sam to znaš. Ne želiš da pogineš zbog nečeg tako jednostavnog i očiglednog kao što je da ostaneš zaključan u nekom odeljku i da nema nikog napolju na hodniku da otvori vrata.”

(Zvuči glupo, ali to je dobar primer kako ljudi ginu tokom istraživanja napuštenih građevina. I da, koristio sam ga i sam kao primer za klijente koji su izgarali od želje da nađu neko mesto gde će da poginu i ne, nije mi se sviđalo što su to ovako okrenuli protiv mene.) „A to stoji i u ugovoru o istraživanju”, dodala je Overse, tonom koji nije trpeo pogovor. Streljala me je tim svojim rešenim pogledom, koji me je podsetio na razgovor koji smo vodili još tamo na objektu, o tome da pružim pomoć Aradi. Podržavao sam to da Aradina bračna partnerka ostane na KIT-u i ne pogine.

Rekao sam: „Ta odredba je za ljude.” Vredelo je pokušati.

Rati me je ispravio: „Kaže ‘svi entiteti pod ugovorom’”, i poslao mi odlomak odgovarajućeg paragrafa iz svoje fid memorije.

Bio sam toliko besan na Pin-Li da sam zanemeo. Dogovorila je ugovor u moje ime i namerno to ubacila u njega.

Ali Arada nije htela da mi sipa so na ranu i niko me nije zlurado pogledao. Arada je odlučno rekla: „Tijago, bezbednosna jedinica će komandovati akcijom. Poslušaćeš njegove naredbe odmah i bez pogovora. Ako nisi u stanju to da uradiš, poći ću umesto tebe.”

Tijago je podigao šake, otvorenih dlanova. „Hoću.”

Bio sam očajan. Poslao sam privatno: KIT-e, reci im da moram da idem sam. Podrži me.

KIT je rekao naglas: Slažem se, bilo bi bezbednije ako bi bezbednosnu jedinicu pratila dva ovlašćena stručnjaka za istraživanje.

Zašto sam uopšte iznenađen. Poslao sam ponovo privatno: KIT-e, kretenu jedan.

KIT je odgovorio samo meni: Tako je bezbednije. Izgubio sam svoju posadu, neću da izgubim i tebe.

Amena je rekla, nimalo ne pomažući: „Lice ti je mnogo čudno. Jesi li dobro?”

Ne, ovo je zbunjujuće. Bio sam zbunjen.

13

Moja procena opasnosti bila je u potpunom haosu, ali niko nije mislio da bi KIT trebalo da se prikači za dok. Umesto toga, izveo je nekoliko komplikovanih manevara (o kojima ne znam ništa i ne moram da znam jer KIT zna) kako bih se približio. Ja i dvoje ljudi čija mi pomoć uopšte nije bila potrebna, odneli smo skafandere do jedne vazdušne komore.

Kada smo se dovoljno približili da vidimo rupe i ogrebotine na trupu doka, uhvatio sam njegov fid. Bio je neaktivan, ali njegov bezbednosni sistem se probudio kada sam ga pingovao i tražio ulazni kod Bariš-Estrance. Pretraživač je sigurno imao kodove za stari Adamantijum sistem, ili je jednostavno ubacio ubojit softver da ga obori, kako bi mogli da ubace sopstveni. Šta god da je bilo u pitanju, ova verzija bezbednosnog sistema doka bila je nedavno nadograđena, ali nešto nije bilo u redu sa njegovom konfiguracijom i stavio je sebe u stanje mirovanja. Bio sam malo nervozan, iako imam odlične zidove, a kontrolni sistem meta nije pokušao da me preuzme uprkos mnogim provokacijama, mislim na to što sam pokušao da ga ubijem i sve to. Ali zbog činjenice da još uvek nismo znali zašto je došlo do onog prvog presudnog KIT-ovog isključivanja i dalje sam bio hiperparanoičan.

Jedino što sam u ovom trenutku mogao da uradim kako bih otkrio da li je bezbednosni sistem doka bio kompromitovan, bilo je da uđem tamo i pogledam, što sam i uradio.

Prvo na šta sam naišao bila je baražna vatra grešaka u konfiguraciji.

Nisam mogao da odredim da li posada Bariš-Estrance nije uspela da je instalira, ili je nešto kasnije pokušalo da petlja oko nje. Bilo je malo teže preuzeti kontrolu, ne zato što je pokušavao da mi se odupre, već zato što ništa nije radilo kako treba. Zapravo, kao da mu je bilo drago

što je tu neko ko zna šta radi. Preuzeo sam kontrolu nad njegovim ulaznim funkcijama pre nego što smo stigli do komore i rekao joj da nas pusti unutra.

Vrata su se otvorila i komora nas je provela do velikog prijemnog prostora, zamišljenog za velike grupe ili masivne predmete. Skafanderi su imali sopstvena svetla i vizuelne filtere, ali upalila su se svetla usađena u pregradne zidove. Dvoja velika zaobljena vrata sa otvorenim sigurnosnim kapijama vodila su u hodnike i, kao što je KIT-ov sken pokazao, sistem za održavanje života bio je aktivan.

Za razliku od spoljašnjosti, unutrašnjost je izgledala gotovo novo.

Nije bilo mnogo habanja, ako ga je i bilo. Malo ogrebotina po podu i to je sve. Nije bilo ni traga od nedavne aktivnosti, ali, s druge strane, nismo znali koju je komoru pretraživač koristio.

Ne, bilo je traga nedavne aktivnosti. Na metalu na suprotnom zidu bila je naslikana velika oznaka Adamantijuma sa stilizovanim prikazom planetarnog predela, liticom iznad obale okeana. Neko od posade pretraživača zagrebao je po njemu nekim oštrim instrumentom i nacrtao nezgrapnu verziju oznake Bariš-Estrance na sivo-zelenoj litici. Ha-ha, vandalizmom izražavamo svoju lojalnost korporaciji, kako da ne. E pa, vic je na tvoj račun, radniče Bariš-Estrance, jer su te nedugo nakon što si to uradio, ubili pljačkaši tuđinskih ostataka, i/ili preuzeli kontrolu nad tvojim umom.

(Znam, to je samo oznaka, ali mrzim kada ljudi i augmentovani ljudi uništavaju stvari bez razloga. Možda zato što sam, pre nego što sam postao osoba, bio stvar, a ako ne budem vodio računa, mogao bih to ponovo da postanem.)

I možda je u pitanju bio samo osakaćeni bezbednosni sistem, ali imao sam osećaj da ćemo ovde naći neka mrtva tela.

Rekao sam svom skafanderu da se otvori i pustio svoje dronove.

Nakon svega što se dogodilo na KIT-u, ostalo ih je još samo šesnaest, ali to bi trebalo da bude dovoljno za brzo izviđanje kroz ovu oblast doka. Puštali su takođe jedan od novih kodova koje sam sastavio.

Proizvešće polje koji će svaki dron meta povezati sa zaštitnom opremom meta. (Ako svi dronovi meta funkcionišu na isti način, što

naravno nismo znali. Ali vredelo je pokušati.)

Imao sam i veliko projektilno oružje iz KIT-ove zalihe i jedno manje energetsko oružje.

Držao sam dva drona uz sebe u režimu pripravnosti iznad svoje glave, pošto od kamera nisam dobijao ništa osim statičke slike. Kada su ostali odleteli niz mračne hodnike, Overse je pitala: „Hvataš li nešto?” „Fid je delimično oboren, kamere su isključene, a bezbednosni sistem doka ne reaguje kako treba.” Kanali mojih dronova pokazivali su mračne prazne hodnike, bez vidljivog znaka ljudskog boravka, ako se ne računaju tela. Bilo ih je tri u čvorištu između hodnika koji vode u kontrolni ulaz za putnike u kontejneru.

Svi su bili obučeni u boje Bariš-Estrance, ali usporio sam dronove izviđače da obavim pažljiviji sken izbliza, za svaki slučaj. Jedno opruženo licem naviše, druga dva skljokana uz zid. Po izgledu rana, činilo se da su izazvane energetskim oružjem, što je bilo i očekivano.

KIT je rekao: Neidentifikovana, što je bio njegov način da izrazi olakšanje što nijedno od njih nije bilo član njegove posade.

Još jedno telo bilo je dalje niz hodnik, ali već sam znao šta je njega ubilo.

Ono što nisam video bilo je gde su ljudi mogli da budu zaključani.

Dok je bio samo privremena usputna stanica tokom izgradnje kolonije, tako da još uvek nije bilo kabina ili objekata, samo skladište za minimum zaliha i prostor za odlaganje otpada. Bilo je unutrašnjih vrata, ali nijedna nisu bila zatvorena, što je ukazivalo na to da je ovo mesto već bilo pretraženo i ostavljeno ovako. Obeležio sam neka mesta da ih malo pažljivije proverim, a onda poslao svoje dronove niz široke hodnike zamišljene za prevoz teretnih kontejnera do ulaza za utovar kontejnera. Izgleda da su veći moduli trebali da budu premešteni duž spoljašnjeg dela doka i direktno prikačeni za kontejner.

Naterao sam bezbednosni sistem doka da se restartuje, nadajući se da će to pomoći i izašao iz svog skafandera. Ovog puta smo ispod skafandera nosili zaštitna odela. Materijal je delovao tanko, ali štitio je od velikog broja toksičnih supstanci i za njega je bio pripojen zatvoreni

sistem za disanje, koji smo koristili iako je sistem za održavanje života na doku još uvek radio. Ta odela su zapravo bila zamišljena za planetarne sredine, ali bila je to dobra mera opreza.

Dao sam znak Overse i Tijagu da mogu da izađu iz svojih skafandera i rekao im: „Počećemo ovde potragu za fizičkim dokazima i probiti se do kontrolnog prostora i kontejnera.” Dronovi su mi govorili da je verovatnoća da mete vrebaju mala ili ravna nuli, a bez ugrađenog kontrolnog sistema meta, činilo se malo verovatnim da će biti dronova meta. Ipak smo morali da proverimo ima li dokaza da je KIT-ova posada možda bila ovde. Bilo bi bolje da nađemo poruku „upomoć” nego tragove poput delova tela naguranih u ostave za održavanje ili mrlje od krvi i/ili creva razmazane po zidovima i palubama.

Preko koma, Rati je rekao: „I dalje mi se čini da je to veliki prostor koji treba pretražiti. Možda bi i Arada i ja trebalo da dođemo.”

Pa jebote, Rati. Amena se odmah ubacila: „Arada bi trebalo da ostane sa brodom. Mogla bih ja da pođem.”

Krenuo sam da odgovorim (nisam znao šta sam hteo da kažem, ali verovatno je bilo nešto zbog čega bih kasnije zažalio). Overse i Tijago su oboje zaustili da se pobune. Ali KIT se ubacio pre nego što je iko od nas (lakše je kada ti zapravo nije potreban vazduh da bi pričao) i rekao: Ne. Rati je pokušao da razjasni: „Ne za Amenu, ili ne za...”

Ne za sve vas, rekao je KIT. „Perihelion je u pravu”, rekla je Arada, glasom koji je podsećao na Mensin kada je htela da kaže „pokušavam da budem razumna, ali bi svi trebalo da ućutite”. „Pustimo ih sada da se usredsrede.”

Overse i Tijago su izašli iz svojih skafandera i na brzinu proverili zaštitna odela. Tijago je žustro rekao: „Treba li da se podelimo?”

Gledao sam ka hodniku sa desne strane i nisam se okrenuo. Ne znam šta su mu moja leđa rekla (verovatno moja ramena, koja su reagovala na to kao onda kada mi se vilica stegla), ali dodao je: „To je bila šala.”

Overse se hladno osmehnula i rekla mu: „Recimo da je bila šala.”

„Ovuda.” Krenuo sam niz hodnik, rekavši jednom od dronova da ostane u stražarskom položaju iza ljudi, da budemo sigurni da nam se ništa neće prišunjati. Da, znam da dronovi izviđači nisu ništa hvatali, ali ipak. U mojim omiljenim serijama, u ovakvim situacijama uvek je postojala mogućnost da će se pojaviti čudovišta, ali u stvarnosti je verovatnoća da će se to dogoditi bila samo 27 posto.

Takođe šala. Uglavnom.

Proverili smo kratke hodnike koji su se granali od glavnog hodnika do svake komore i ono malo ostava za skladištenje/ održavanje. Nismo nalazili ništa, čak ni smeće. Dok smo išli ka prednjem delu, odustao sam od pristupa bezbednosnom sistemu doka kroz fid; morao sam da nađem njegovu direktnu pristupnu stanicu da vidim da li je imao neki trenutak svesti nakon neuspelog učitavanja. A ova situacija je i bez toga već bila dovoljno frustrirajuća.

Dok smo prolazili, svetla bi se uključila, a onda ponovo isključila.

Svetla nam tehnički nisu bila potrebna; moje oči i dronovi imali su filtere za mrak, a ljudi su imali ručna i svetla na šlemovima koja su koristili da ispituju zidove i pod. Pomislio sam da su nam najbolje šanse da nađemo neke konkretne dokaze bile u arhivi bezbednosnog sistema doka, kad bih samo mogao da nateram glupi sistem da se učita kako treba. Bila bi užasna gnjavaža ako budemo morali da dovedemo KITove velike fensi dronove da traže tragove DNK, a ako ne bi našli ništa, to i dalje ne bi bio čvrst dokaz da posada nije bila ovde.

Nadao sam se da će nedostatak dokaza predstavljati problem, da nećemo pronaći gomilu tragova DNK pored vazdušne komore. Ako bi se to dogodilo, nisam bio siguran kako bi KIT reagovao. Ni šta bih ja uradio u vezi sa njegovom reakcijom. Bio sam užasan kada je nekog trebalo utešiti. Bilo je dovoljno teško tešiti ljude; nisam imao pojma šta bi pomoglo KIT-u. Sve što mi je padalo na pamet činilo se užasno nepodesnim.

Snizivši glas, Overse je rekla: „Ovo mesto deluje starije, kao da je već dugo ovde. Ali znamo da je sagrađeno pre samo četrdesetak godina.”

Znamo da je postojalo pre bar trideset sedam godina. KIT je

cepidlački u našem komu. Svemirski dokovi nisu bili često u upotrebi u kolonijama iz vremena pre Korporacijskog oboda, tako da je malo verovatno da je ovde postojala građevina kada je Adamantijum stigao.

Tijagovo svetlo kretalo se duž ruba hodnika. „Deluje tako zato što je sagrađen sa određenim ciljem, a onda jedva da je korišćen.

Po informacijama kojima Perihelion raspolaže, Adamantijum nije trajao još mnogo dugo nakon uspostavljanja kolonije. Zalihe su im dostavljene možda jednom ili dvaput.”

Prošli smo pored još dva hodnika, ali preko mojih dronova znao sam da vode do modul komora i do tovarnog prilaza. Moji dronovi su prozujali kroz centralni kontrolni prostor, ali nisu mogli da prođu kroz vrata u kontejner, jedino mesto gde je neko/ nešto moglo da vreba, skriva se, ili zavuče da umre.

Stigli smo do čvorišta sa telima troje radnika Bariš-Estrance i zaustavili se kako bismo ih na brzinu pregledali. Svi su bili upucani i uzeli su im oružje. Ostalo je samo nekoliko gotovo beskorisnih praskavaca za kontrolu mase. (Proizvode glasne zvukove i jarka svetla, koji deluju na ljude koji ne nose zaštitne vizire. Da, Bariš-Estranca bila je spremna da pronađe još uvek žive koloniste, koji će se verovatno opirati tome da budu uvučeni u nove korporativne ugovorne sporazume.) Pokupio sam ih kako niko drugi ne bi mogao da ih upotrebi protiv nas i otišao do drugog tela.

Bilo je opruženo na ulazu prilaza u hodnik za utovar kontejnera, licem nadole, u bari sasušene tečnosti koja je iscurila iz otvorenog ekrana.

KIT je bio u mom fidu, ali nije prokomentarisao. Mislim da ljudi nisu imali pojma šta je ovo telo; videli su ga na neobrađenom snimku sa drona, ali ljudima, koji nisu mogli da čitaju protok podataka bez posebnog interfejsa, često je bilo teško da to protumače.

Overse i Tijago su završili i prišli iza mene. „Stigli smo do drugog tela”, saopštio je Tijago ostalima preko koma. „Nosi nekakvo vojno odelo...” „To je oklop bezbednosne jedinice”, ispravila ga je Overse. Uperila

je kameru na šlemu u desnu stranu mog lica. „U pravu sam, zar ne?” ,,Da”, odgovorio sam.

Dizajn oklopa bio mi je nepoznat. Po onome što je Leonid rekla, ne čudi što Bariš-Estranca nije htela da rizikuje da nabavi bezbednosne jedinice preko kompanije i kupila ih je negde drugde.

(Ne znam zašto mi je to bilo važno. Da li sam se plašio da ću naleteti na tehničara kompanije, ili šta. Samo mi je sve bilo čudno. Kakogod, nije mi se sviđalo.)

Tijago je prišao, a njegovo svetlo hvatalo je detalje. Sudeći po njenom položaju, Bezbednosna jedinica je išla od kontrolnog prostora ili od prilaza kontejneru, ali to je bilo nebitno. Znao sam šta joj se sigurno dogodilo nakon što su ljudi izginuli i možda je hodala ili trčala nasumice po doku. Preko koma, Arada je pitala: „Da li su je ubile mete?”

(Da, glupo pitanje, po čemu sam znao da joj je KIT rekao da ga postavi. Hteo je da kažem ljudima šta je to pred njima, jer je mislio da treba to da izgovorim naglas i jer je želeo da oni razumeju ovo. I, znate šta, ne znam zašto to još uvek nisam učinio.)

Rekao sam: „Ne.” Još uvek je imala svoje oružje, jer je bila živa kada su mete otišle, a čak i tako bespomoćna, previše ih je uplašila da bi pokušale da je odnesu. Gledano spolja, oklop je delovao kao da se mogao popraviti, ali morao bih da ostružem iz njega telo da bih bio siguran, a kada bi modul za upravljanje uradio nešto ovakvo, bar u 83 posto slučajeva sa kojima sam se susreo, spržio bi i oklop. „Jedan od njenih klijenata joj je naredio da odstupi, a onda je ostavljena ovde.”

Kom je četrnaest sekundi bio tih. „Ali kako je umrla?”, tiho je pitala Amena.

(Hej, čekaj, sad znam zašto nisam hteo da pričam o ovome.)

KIT se ubacio: Bezbednosne jedinice imaju ograničenje udaljenosti, koje nameće vlasnik ugovora. Ono varira, ali ako su klijenti ove bezbednosne jedinice odvedeni u pretraživaču, ili poslati na planetu, to ograničenje bi bilo prekršeno, bez načina da se ta situacija popravi. Ubio ju je njen modul za upravljanje.

„O. O, ne”, promrmljao je Rati. „Znao sam da se to dogodilo, ali...”

Tijago je odmahnuo glavom. „Znači naređeno joj je da ne radi ništa, a onda je jednostavno stavljena ovde da...” „Gde je tu logika?”, prasnula je Arada, zaboravivši da tehnički ona komanduje i da bi trebalo da bude razborita i uzdržana. „Da imaš prekidač za gašenje na jedinoj osobi koja bi mogla da te spase ako te zarobe...” „To je funkcija modula za upravljanje”, objasnio sam. „Centralni sistem ili označeni kontrolor mogli bi da ga ponište, ali oni nisu bili ovde.” „A šta je sa...?” Tijago je pokazao na mrtve ljude. „Mrtvi klijenti se ne računaju. Inače bi mogao jednostavno da ubiješ jednog i nosiš ga sa sobom.” Dobro, bez zezanja, to ne bi upalilo. Modul za upravljanje nije bio ni blizu toliko usavršen kao centralni sistem, ali čak je i on mogao to da shvati.

I naravno da je ljudima bilo teško da shvate da to što tvoj modul za upravljanje iznenada odluči da ti istopi mozak nije nešto iz čega možeš da se izvučeš uz pomoć pravila i advokata.

Bio sam umoran od objašnjavanja i nisam više hteo da pričam o tome. Znate, nisam ja bez razloga hakovao svoj modul za upravljanje kako bih postao odmetnuta bezbednosna jedinica. Uzeo sam projekilno oružje i rezervnu municiju i rekao: „Moramo da idemo dalje”, i prošao kroz ulaz.

Pravio sam se da ne čujem Ratija kako preko koma govori ostalima da batale priču o tome.

Prošli smo kroz još jedan foaje, a onda kroz otvorena vrata u kontrolni prostor u obliku kugle. Bio je očigledno zamišljen tako da ga kontrolišu uglavnom preko fida, ljudi ili augmentovani ljudi koji su dolazili da isporuče tovar na planetu, a onda odu, verovatno što brže mogu. Nije bilo stolica, tu su bile samo stanične konzole ugrađene u zidove sa isključenim ekranima za praćenje različitih tovarnih modul komora i za unutrašnje sisteme doka. Gravitacija je bila podešena tako da možete da hodate po zakrivljenom zidu.

Pre nego što sam uspeo to da uradim, Overse me je sustigla i pitala: „Jesi li dobro?”

Bio sam apsolutno sjajno. Kao da ova situacija već nije bila dovoljno emotivna. Rekao sam: „Funkcionišem optimalno.” (Ovo je bila rečenica iz Odvažnih zaštitnika, koja je odličan izvor informacija o tome šta ljudi i augmentovani ljudi misle da bezbednosne jedinice govore, što one zapravo ne govore.)

Overse je ogorčeno uzdahnula. „Mrzim tu seriju.” Zaboravio sam da je to jedna od serija koju sam izvukao iz javnog fida za zabavu Održanja. Ostali ljudi su toliko napeto slušali preko koma da sam mogao da osetim njihovo disanje. Tijago se pravio da ne sluša, prelazeći svetlom na svom šlemu preko stanica u gornjem redu kontrolnog prostora. Overse je dodala: „Ne zaboravi da nisi sam ovde.”

Nikad ne znam šta da kažem na to. Ja sam zapravo sam u svojoj glavi, a tamo se nalazi 90 procenata mojih problema.

Krenuo sam uz zid ka nizu internih sistema, gde se verovatno nalazio prilaz u bezbednosni sistem doka.

Našao sam ga i aktivirao ekran. Uključio se iznad konzole i odmah ispunio kodovima za grešku. Uh, moraću da pokušam da ovo popravim pre nego što uopšte vidim da li postoji neki snimljeni video.

Tijago je sišao do dna kugle i pogledao naviše ka zakrivljenom vrhu. „Overse, jesi li videla ovo?”

Bio sam do guše u greškama bezbednosnog sistema, ali uperio sam dron naviše da vidim o čemu priča. U vrhu kupole, iznad najvišeg reda stanica, nalazila se ravna umetnička instalacija. Bila je to panorama grada sa niskim zgradama, kanalima i mnogo lišća, sa uzdignutim stazama koje su krivudale oko velikih zaravnjenih formacija stena. U nju je bila usađena oznaka Adamantijuma sa trodimenzionalnom projekcijom tako da je bila okrenuta ka vama iz koga god ugla da je gledate.

Overse je, mršteći se, pogledala naviše. „Kolonisti sigurno nisu bili u ovoj sobi? Ovo je za posade koje šalju zalihe dole. Ili za budućnost, kada više ljudi bude prolazilo ovuda i odlazilo da radi na lokaciji.”

Gotovo svu moju pažnju privlačila je neuspela instalacija, ali znao sam da je još podataka protkano kroz sliku u marker boji. (Markeri su ograničena emitovanja direktno u fid interfejsa koji rade čak i kada je fid oboren i trebalo bi da služe za obeležavanje izlaza i rute u slučaju nužde i u Korporacijskom obodu obično služe da vas muče reklamnim ekranima.) Ovi su bili samo nepomične slike, ne zamka, zato sam rekao Overse: „Uperi u njega svoje svetlo i pomeraj ga.”

Nakrivila je glavu i uperila direktnije svetlo na svom šlemu, a onda mahnula glavom tamo-amo. To je stimulisalo markere koji su počeli da prikazuju sopstvene slike, mape i dijagrame i planove zgrada. Sačuvao sam slike za slučaj da nam kasnije zatrebaju, ali brzi sken pokazao je da su to sve planovi infrastrukture kolonije. Stvari poput luke za šatlove/letelice, građevinu koja je bila kombinacija medicinskog centra i komunalne službe, zamišljena tako da može da se proširi kako populacija bude rasla, obrazovne i građevine za arhiviranje.

A tu je bio i dijagram doka na površini, pandan onom u svemiru.

Bila je to velika građevina, sagrađena oko osnove okna, ali mada je bilo dosta beležaka o tome da treba dodati administrativni i trgovački prostor, nigde se nije pominjalo koliko je daleko od glavne kolonije on sagrađen. (Ne znam ništa o izgradnji, ali pretpostavljam da ne stavljaš dok nasred kolonije, za slučaj da kontejner eksplodira, okno se sruši, ili nešto slično.)

Overse se zamislila. „Ovo je baš mnogo planirane izgradnje. Pitam se koliko toga su uspeli da izgrade?”

Tijago se složio. „Šta god da se kasnije dogodilo, neko u Adamantijumu je izgleda ušao u ovo sa namerom da od ovoga stvore uspešan razvijeni svet.”

Možda. Planovi su ukazivali ne samo na mnogo skupog istraživačkog rada na planeti, već i na mnogo izgradnje van lokacije.

Možda su potrošili previše, pa su bankrotirali.

Ne znam šta je bilo gore, to što je grupa kolonista koji su se „dobrovoljno” prijavili za rad pod ugovorom ubijena kao deo investicionog plana, ili to što je grupa kolonista koji su se zaista dobrovoljno prijavili ubijena zbog greške i lošeg upravljanja, zbog čega

je na kraju vladajuća korporacija bila izložena neprijateljskom preuzimanju.

Overse se popela još malo uz zid. „A većina ovih kontrolnih stanica su neiskorišćeni prototipovi. Ostavljali su dosta prostora za proširenje, kao da je ovaj dok trebalo da bude deo mnogo veće mreže.”

Preko koma, Amena je rekla: „Zašto su onda pokušali da od korporacije koja je preuzimala sakriju gde je kolonija? Zar joj više nisu bile potrebne zalihe?” „To je dobro pitanje.” Overse je prišla još jednoj konzoli. „Možda je već bila samodovoljna.”

Tijago je rekao Overse: „Hajde da potražimo stanicu kontejnera.

Ako postoji datoteka evidencije, možda ćemo moći da utvrdimo da li je kolonijama zapravo bilo dozvoljeno da koriste ovaj dok.”

Sa našeg koma, Rati je rekao: „Ali nisu imali brod, zašto su onda došli ovamo?” „Ne znamo da li nisu imali brod”, rekao sam, preduhitrivši KIT-a.

To je bilo dobro pitanje; ako se još neki brod kreće po ovom sistemu, čak i ako je u pitanju bio neki brod kratkog dosega, bez mogućnosti prolaska kroz crvotočinu, to bi bila važna informacija. Nakon što sam video unutrašnjost doka, morao sam da ponovo obavim neke proračune u svojim procenama. Ko zna, Adamantijum je, optimistično planirajući za budućnost koju niko od njih neće videti, možda kolonistima ostavio malu flotu.

Tijago i Overse su se podelili, penjući se po zidovima i proveravajući stanice. Neki su imali natpise markerom, u kojima je stajao kratki opis čemu služe, samo što su bili na jeziku koji nisam poznavao. Pošto na fidu nije bilo sistema osim novog bezbednosnog učitavanja, nije bilo prevoda.

Ogorčena, Overse je rekla: „Tijago, imaš li u interfejsu ubačen ovaj jezik?”

Tijago je odgovorio: „Da, ovo je Varijanta 063926. Perihelione, ako obeležim pravi modul, možeš li da...?” KIT je već izvlačio modul iz Tijagove fid memorije i sastavljao radni rečnik da ga pošalje meni i

Overse. Tijago je završio: „Hvala, Perihelione.”

Overse se zaustavila kod jedne stanice. „Ovo je to.” Nagnula se i upotrebila ručni interfejs da pokuša da natera stanicu da se uključi.

Tijago je dokaskao preko zida i pridružio joj se.

Konačno sam mogao da pristupim video-arhivi bezbednosnog sistema doka i počeo sam da skidam materijal. Neprestano sam nailazio na oštećena mesta i morao sam da ih zaobilazim. I dalje me je brinulo da ne naletim na neki ubojiti softver, malver ili kontrolni sistem meta, ali, budimo realni, ova situacija bila je ista kao B-E šatl u KIT-ovom doku: postaviti ovde zamku za slučaj da bi neka bezbednosna jedinica mogla direktno da pristupi bezbednosnom sistem doka delovalo mi je nekako preterano. Zbog toga nisam bio ništa manje paranoičan. (Da se ne lažemo, svakako bih bio paranoičan.)

A mete su imale razloga da ne brinu previše zbog bezbednosnih jedinica. Videle su kako je Bariš-Estranca bezbednosnim jedinicama naređeno da se povuku, kako su ih njihovi moduli za upravljanje učinili bespomoćnim.

Overse je rekla: „Hmm. Bezbednosna jedinice, ovde se u evidenciji pominju dva kontejnera.”

Pa, to je zanimljivo, ali već sam izvukao KIT-ov shematski prikaz doka i proverio – postojalo je samo jedno okno, a kontejner je bio uguran u komoru ispod mesta u kontrolnom prostoru gde smo stajali.

KIT, koji mrzi kada nije u pravu, rekao je: Fizička konstrukcija ukazuje da postoji samo jedan.

Overse je prošla kroz fajl, sa isključenim svetlom na šlemu kako ne bi dezintegrisalo lebdeći ekran. „Čekaj, da... To nije kontejner, to je mala kapsula za održavanje. Nalazi se u konstrukciji okna.”

Pustio sam ono malo postojećeg snimka bezbednosnog sistema doka, prelećući preko njega mnogo brže nego što je čovek mogao da ga gleda. Položaj kamere i osvetljenje bili su loši, ali video sam prilike u crvenosmeđoj zaštitnoj opremi Bariš-Estrance kako su se kretale tamoamo kroz glavni hodnik. Morao sam da vratim snimak da budem siguran, ali na njemu nije bilo prvobitnog ukrcavanja delegacije za uspostavljanje kontakta u kontejneru. Glupi ljudi, postali su nestrpljivi

i ni blizu dovoljno paranoični, pa su zajebali učitavanje svog novog bezbednosnog sistema, a onda nisu čak ni sačekali da se sasvim aktivira i krenuli su na planetu. Nije ni čudo što su njihovu delegaciju za prvi kontakt zarobile mete. Aktivnost se smanjila kada su se ljudi vratili na pretraživač. Ugledao sam jednu od bezbednosnih jedinica kako patrolira centralnim hodnikom, ali ne i onu koju smo našli.

Tijago je pokazao preko Overseinog ramena. „Otišao je na planetu, a onda se vratio.” „Da, ali to je bilo...” Overse je ogorčeno othuknula. „Čekaj, moram da konvertujem ove vremenske oznake.”

A onda je KIT rekao: Neprijateljski kontakt, procenjeno vreme dolaska šest minuta. Šta bre? Kako je mogao toliko da se približi? „Šest minuta? Šta si radio?”

Kontakt se nije pojavio na skenu do sada, eto šta sam radio, jebote, odgovorio je KIT. Pauzirao sam pregledavanje video-snimka. „Da li te vide?” Dobro, to je bilo glupo pitanje.

KIT je odgovorio: Naravno da me vide.

Izvukao sam sliku KIT-ovog kontrolnog prostora. Arada je bila u staničnoj stolici, Rati i Amena stajali su levo i desno od nje i svi su gledali KIT-ov veliki ekran. KIT je označavao ekrane u fidu tako da nisu bili samo zbrka brojeva, linija i boja.

Iznervirana, Arada je rekla: „Nešto je blokiralo Perihelionovu sposobnost da skenira pretraživač. Kladim se da ponovo imamo posla sa tehnologijom koja koristi tuđinske ostatke.”

Moguće je, rekao je KIT. Ne znam šta su ljudi čuli, ali ja sam pročitao smrtnu, gnevnu smirenost. Varijacija na njihovu sposobnost da ometaju dron skenove kratkog dometa.

Preko KIT-ovog fida video sam da pretraživač pokušava da nanišani. Bezbednosni sistem doka, koji je pokušavao da se u potpunosti uključi, poslao je zakasnelo upozorenje kroz fid. Nismo imali vremena da se vratimo do komore, obučemo skafandere i vratimo

na KIT-a. Pretraživač je bio u dometu i mogao je svakog časa da zapuca na nas. Dok nije bio zamišljen tako da na njega pucaju, ali i to je bila bolja zaštita od skafandera. Osim toga, nisam završio pregledanje video-snimka i još uvek nismo proverili da li u kontejneru i njegovoj kapsuli za održavanje ima dokaza. Rekao sam preko fida: KIT-e, znaš šta moraš da uradiš.

KIT nije oklevao, niti se pobunio. Prošao je kroz istu procenu opasnosti koju sam ja upravo uradio, samo brže i milion posto ubilačkije. Rekao je: Pokušaj da ne uradiš ništa glupo dok se ne vratim.

Samo ostavi svoj glupi kom isključen, rekao sam mu. I ne želim da čujem o tvojim superiornim filterima.

Već je otišao.

Overse je pokušavala da pozove Aradu, ali KIT je prekinuo kontakt.

Tijago se brzo okrenuo ka meni. „Šta se dogodilo?” „KIT je krenuo za pretraživačem. Vratiće se ovamo po nas kada... završi.” Shvatio sam da nemam nikakvu predstavu šta KIT zapravo planira da uradi. A pošto je KIT otišao, nisam mogao da vidim šta se događa napolju. Na primer, da li je pretraživač odlučio da digne dok u vazduh.

Ali bar jedno od ljudi znalo je šta radi. „Overse, možeš li da nađeš neku stanicu uz pomoć spoljašnjeg skena?” Dobro, znao sam kako se to zove samo iz serija o brodovima, kao što su Skakači kroz svetove.

Overse je oklevala, sa rukom na šlemu gde se nalazio njen pristup komu. Brinula je zbog Arade. A onda je progutala knedlu i naterala sebe da se pribere. „Dobro. Tijago, jesi li video...?”

Tijago je delom sišao, delom skočio niz zid ka još jednoj stanici. „Da, tu je.”

Dok su oni uključivali stanicu, počeo sam ponovo da pregledam sigurnosni sistem. Bio je isprekidan, sa dugim delovima koji su se rastakali u statičku sliku. Stigao sam do dela gde je bezbednosni sistem doka snimio procenjeno vreme dolaska sa kontejnerom. Naterao sam se da usporim pregledanje za 40 procenata kako mi ne bi promakao nijedan detalj. Dvoje ljudi u zaštitnoj opremi u bojama Bariš-Estrance

izašlo je iz foajea kontejnera. [prazan deo] [iseckane slike ljudi kako ulaze u prednji hodnik] Bezbednosna jedinica postavljena pored čvorišta kontrolnog prostora zakoračila je napred. Nisam mogao da pročitam ništa od onoga što je prenosio preko koma i fida; ili ga bezbednosni sistem doka nije snimio, ili je uspeo da ga izgubi tokom jednog od pokušaja da se ponovo učita, [iseckane slike još troje ljudi u foajeu] Usporio sam još malo video-snimak kada je jedan od ljudi prišao bezbednosnoj jedinici. [iseckan deo] Bezbednosni sistem doka uhvatio je nekakav kod, naređenje za povlačenje. A onda su dve mete izašle iz foajea kontejnera. [video je prekinut, ponovno pokretanje sistema] Ovo je bilo užasno frustrirajuće, a ne znam čak ni da li je pomoglo.

Uspeo sam samo da potvrdim priču nadzornice Leonid, a već smo bili prilično sigurni da je govorila istinu.

Overse je podigla ekran sa spoljašnjim skenom i ona i Tijago su tužno zurili u njega. Bilo je mnogo detalja, ali pretraživač se u suštini odvojio kada je KIT zapucao na njega. KIT je promašio i znao sam šta to znači: odlučio je da upotrebi naš ubojiti softver. Još uvek je postojala negativna šansa da je jedan ili više članova njegove posade na pretraživaču. Da je KIT onesposobio pretraživač, Mete bi mogle da ih drže kao taoce. Najbolji plan bilo je preuzeti pretraživač iznutra, pre nego što shvati da je napadnut. To je nekako bio i jedini plan.

Odložio sam u pozadinu sve ostalo i ponovo se usredsredio na sigurnosni snimak. Preleteo sam preko izluđujućih 9,27 sekundi ničega, a onda je pored protrčalo osam meta, zaputivši se ka prednjem hodniku, prošarano sa još praznih delova i isprekidane statičke slike.

Bezbednosni sistem doka uhvatio je još jedan kod za uzbunu, verovatno od bezbednosne jedinice kojoj je naređeno da se povuče. Bezbednosni sistem doka pokušao je da upozori bezbednosni i centralni sistem, ali nije snimio nikakav odgovor. Pošto sam uporedio vremensku osu, znao sam da je tada bezbednosna jedinica koja je još uvek bila na pretraživaču poslala svoju poruku sa pozivom u pomoć bezbednosnom sistemu transportera za dostavu, tako da niko nije primio upozorenje.

Tijago i Overse su još uvek zabrinuto pričali, dok sam ja preskakao

restartovanja i sate praznih hodnika i bar nekoliko ciklusa duge rupe na vremenskoj osi. Verovatno ovde nije bilo više ničeg korisnog, ali morao sam da pogledam do kraja da budem siguran.

A onda se statička slika raščistila i na trenutak sam ugledao plavu uniformu kako izlazi iz kadra.

Overse je rekla: „Šta je bilo, bezbednosna jedinice?”

Shvatio sam da sam se naglo odmakao od stanice. Overse je zvučala zabrinuto i znao sam kako se osećala pošto nije bila u kontaktu sa Aradom. Ali bio sam gotovo sasvim usredsređen na video-snimak i moj bafer je rekao: „Molim te, sačekaj, moram da proverim jedan znak za uzbunu.”

Usporio sam video i pustio ga na jednom kanalu dok sam istovremeno na drugom pokušavao da iz statičkog praska izvučem koherentne slike. Očistio sam dve slike dovoljno da dobijem prepoznatljiv pogled na četvoro ljudi u plavoj odeći koja je podsećala na uniformu KIT-ove posade. Bili su zamućeni i nisam mogao da povećam rezoluciju, ali jedan je bio okrenut od hodnika sa kontejnerima. Koža mu je bila tamnomrka, a na glavi uglavnom nije imao kose, što se poklapalo sa slikama jednog od članova KIT-ove posade koje sam imao. To nije bila neuobičajena konfiguracija za ljude (neki od posade Bariš-Estrance su je takođe imali), ali šanse da je ovo on iznosile su oko 80 procenata.

A onda se na mom drugom kanalu statička slika razbistrila, baš u trenutku kada je neko manje ljudsko biće protrčalo pored foajea. Lice je bilo zaklonjeno, ali boja i oznaka na jakni uniforme su se jasno videli.

Bili su živi. Sve ovo vreme, nisam verovao u to.

Povlađivao sam KIT-u, iako to sebi nisam hteo da priznam. Nisam želeo da razmišljam o tome kako ću reagovati kada budemo pronašli dokaze da je njegova posada mrtva, ili ako ne pronađemo ama baš ništa i ako bude bio suočen sa izborom da zauvek ostane u ovom sistemu da ih traži, ili da se vrati u bazu sam. Ali bili su živi. Bar njih petoro, a petoro je bolje nego nijedno. A sudeći po očajničkom trčanju, bežali su.

Nadao sam se samo da su uspeli da pobegnu.

(Overse je prekrstila ruke, što je bilo nezgodno u zaštitnom odelu, pa ih je ponovo spustila. Tijago ju je pitao: „Zašto je tako zvučalo?” „Tako zvuči kada koristi snimljeni odgovor, iz vremena kada je radio – bio porobljen – od strane kompanije. To znači da je previše zauzet da bi pričao.” Dodala je: „To nikada ne sluti na dobro.”)

Rekao sam: „Moglo bi da bude dobro”, i poslao im oboma slike. „Moramo da proverimo kontejner.”

Datoteka evidencije kontejnera koju je Overse našla potvrdila je da je glavni kontejner nedavno dvaput odlazio do površine i nazad: jednom kada je pretraživač tek stigao, a delegaciju za prvi kontakt su preuzele mete i kasnije još jednom, a ako smo vremensku osu konvertovali kako treba, to drugo putovanje odigralo se oko sto trideset pet sati nakon što je KIT napadnut. Nismo mnogo zaostajali za njima. „Drugi put se vratio automatski – proveo je na površini samo petnaestak minuta”, rekla je Overse. „Mislim da, ko kog da ga je spustio, nije imao pravi komandni kod da ga zadrži na površini.” „Svakako bi bilo lakše upravljati kapsulom za održavanje”, rekao je Tijago, pogledavši u vrata kontejnera.

Foaje je bio ogroman, verovatno dovoljno veliki za teretne module, a jedan zid predstavljao je ogromna zapečaćena vrata nad dokom za utovar kontejnera. Čitav prostor bio je vazdušna komora; kada je kontejner bio spreman da krene niz okno, vrata na hodniku iza nas zatvoriće se da zaštite unutrašnjost od eksplozije ako bilo šta pođe naopako prilikom odvajanja od doka.

Shematski prikaz koji sam izvukao iz bezbednosnog sistema pokazao je da kontejner ima prostor za putnike za osamdeset dvoje ljudi na policama za tovar i činilo se da je prostor za ukrcavanje putnika u samom kontejneru. Imao sam sliku sa jedne kamere preko bezbednosnog sistema doka u prednjem delu kontejnera, iznad glavne komore, koja je gledala u prostor za putnike gde su stajali nizovi antiakceleracijskih sedišta.

Overse je rekla Tijagu: „Nisu znali da je kapsula za održavanje tu.

Ne mogu ni da vidim ulaz, a znam gde je.”

Ja sam ga video, usku lansirnu rampu duž zida, koja je vodila do malih vrata veličine čoveka, ali ja sam imao u očima filtere za mrak. „U pravu si”, rekao je Tijago. „A znaš, ako je sve vreme bio u doku, mete možda nisu svesne ni da je ovde.”

Ha, Tijago ih je nazvao metama.

Elementarni sistem za lansiranje oglasio se i poslao u fid grafikon, koji je pokazivao da su pritisak i sistem za odražavanje života u kontejneru normalni i da su vrata spremna za otvaranje. „Sklonite se”, rekao sam ljudima, koji su krenuli ka ulazu u zadnjem delu komore.

Kada su stigli tamo, rekao sam sistemu za lansiranje da otvori kontejner.

Ogromna vrata počela su da se podižu, a oslobođeni vazduh nije uspeo da se probije pored dodatne zaštite vazdušne barijere, još jedna mera predostrožnosti zbog potencijalne eksplozije. Au, što je ovo sporo.

Trebalo je sedam minuta da se kontejner spremi za otvaranje. KIT-ova posada je ili uspela da zadrži mete dok su čekali da kontejner bude spreman za lansirane, ili je kontejner več bio hermetički zatvoren i čekao da krene. Što je ukazivalo na to da su imali nečiju pomoć.

Ili su ih mete uhvatile i ubile i svi leže mrtvi tu u kontejneru, gde kamera nije dopirala, ali zaista sam se nadao da nije tako.

Vrata su se polako otvorila, otkrivši mračni prostor sa praznim policama za tovar i niz stolica koje su se penjale do putničke platforme.

U prostoru za putnike, gde su se nalazila sedišta, upalila su se svetla.

Poslao sam unutra svoje dronove da provere da li nešto vreba, iako je procena opasnosti bila niska. (Mislim, ako postoje svemirska čudovišta, verovatno im ne bi bilo potrebno hermetički zatvoreno okruženje, zar ne? Nije im bilo potrebno u Zaštitnicima vremena Orion.)

Moji dronovi nisu otkrili ništa prilikom prvog prolaska, pa sam ih poslao da još jednom, sporije, obiđu, kucnuo sam ljude na fidu i ušao.

Osetio se blagi pritisak kada sam prošao kroz vazdušnu barijeru.

Njeno prisustvo se donekle uklapalo u Overseinu teoriju da je Adamantijum planirao da kolonija zapravo uspe. Vazdušne barijere su

bile skupo obezbeđenje za stanice, koje se koristilo samo kada ste očekivali veliki promet putnika.

Overse i Tijago su me sustigli dok sam skenirao prostor oko stepeništa, a onda krenuo gore. Kontejner je imao veštačku gravitaciju, tako da pretpostavljam da su ljudi mogli da se voze u tovarnom prostoru. Ali da sam ja pokušavao da pobegnem u kontejneru, krenuo bih ka antiakceleracijskim sedištima pod pretpostavkom da su tu sigurno sa dobrim razlogom. Pomislio sam da bi i KIT-ovi ljudi učinili isto.

Na trećem stepeniku od vrha našao sam kapi krvi. Možda su bile od Bariš-Estranca delegacije za prvi kontakt, ali imao sam neki osećaj.

Poslao sam sliku sa kamere ljudima i nastavio da se penjem do platforme. Tijago je zastao da izvadi mali sakupljač uzoraka i ostruže krv sa stepenika. Rekao je Overse: „Perihelion bi trebalo da ima uzorke njihove DNK da ih uporedimo, ali...” Slegao je ramenima.

Overse je stisnula usne. „Nadajmo se da nećemo morati.”

Mislila je da ćemo, nadajmo se, uspeti da ih nađemo žive. Uf, moji ljudi su optimisti. Ali ovo je bilo prvi put da imamo nekakav trag koji smo mogli da pratimo i u ovom trenutku bilo je teško držati se utehe koju pružaju ogorčenje i pesimizam.

Kada sam stigao do putničke platforme, video sam kako se savija na vrhu polica za tovar. U prvom redu sedišta našao sam još kapi krvi na tapacirungu i sigurnosnim kaiševima. Kao da su ljudi dojurili ovamo i ubacili se u sedišta. Ni traga od tela ili barica krvi, kao ni od oštećenja nanetog energetskim oružjem. Dronovi su sa svog sporog izviđanja slali negativne izveštaje.

Tijago je odložio svoju opremu za uzorkovanje. Pogledao je u neosetljivu stranu mog šlema, pa u Overse i rekao: „Sigurno su sišli na planetu. Mislim da je očigledno šta nam je sledeći korak.” „Očigledno”, priznala je Overse, „ali možda ne mnogo pametno.”

Bilo je nekako očigledno. Dok je imao kom sistem povezan sa planetom, ali jedini ljudi koji su verovatno bili na drugom kraju bile su mete. Nije bilo drugog načina da kontaktiramo KIT-ovu posadu osim da odemo dole.

Imao sam dva izbora: 1) da odem na površinu sam i ostavim ljude ovde, gde bi mete mogle da se vrate, ili bi neki nepoznati faktor mogao slučajno da se pojavi i ubije ih i onda Mensa i Arada više nikada ne bi pričale sa mnom, 2) da povedem ljude sa sobom, gde bi mogli da poginulo i/ili bih i ja poginuo sa njima, 3) da sedim ovde dok pretraživač ne uništi/zarobi KIT-a i vrati se, ili KIT uništi/zarobi pretraživač i vrati se, u kom slučaju bih ipak morao da odem na površinu, verovatno sa još više ljudi koji pokušavaju da se umešaju i pođu sa mnom kako bi i oni mogli da poginu. To su bila ta tri izbora.

Kad to tako postaviš, opcija 2 je delovala prilično dobro.

Overse i Tijago su me posmatrali. Rekao sam: „Procena opasnosti je...” Proverio sam. „Nije važno.”

Overse je izvela svoju verziju Aradinog žalosnog čkiljenja. „Arada će pomisliti da pokušavam da joj se osvetim za to što je otišla da razgovara sa onim korporacijskim grabljivcima na transporteru za dostavu.”

Tijago ju je potapšao po ramenu. “Reci joj da si ti bila glas razuma, ali si nadglasana.” „Hoćemo li da uradimo ovo?”, pitala me je Overse. ,Jer mislim da bi trebalo.”

Da, i ja sam mislio da bi trebalo. Ali ne preko džinovskog kontejnera. Rekao sam: „Da, ali uradićemo to lukavo.”

Kada sam otišao po naše skafandere, Overse je proverila kapsulu za održavanje, obavila dijagnostiku i uverila se da je još uvek u operativnom stanju. Nije korišćena trideset sedam godina po korporacijskom standardu, ali sve je ukazivalo na to da još uvek funkcioniše. Bila je majušna pored kontejnera, otprilike veličine jednog od KIT-ovih šatlova, sa deset postavljenih stolica uz pregradne zidove na vrhu palube, tri nivoa malih polica za tovar koje su se mogle pričvrstiti ispod i kolekcijom neupotrebljavanog alata za održavanje okna i kontejnera.

Pošto je mete nisu koristile, nadao sam se da su zaboravile da ona postoji, ako su uopšte i znale za nju. Možda ni posada Bariš-Estrance nije znala da ona postoji, zavisno od toga koliko su vremena imali da pregledaju shematski prikaz doka pre nego što su napadnuti.

Kakogod, bolje i to nego da pokušamo krišom da se približimo u džinovskom kontejneru koji je verovatno stigao na površinu sa automatskim sirenama za upozorenje a, imajući u vidu koliko se Adamantijum trudio da brendira ovo mesto, verovatno i uz pratnju muzike.

Zabeležio sam pun izveštaj sa celokupnim videom koji sam snimio i odlomcima onog koji je snimio bezbednosni sistem doka, kompresovao ga i smestio u dron koji sam ostavio sakriven na doku.

Kada se KIT vrati (nadajmo se da je KIT još uvek živ da se vrati) dron će mu preneti izveštaj.

Spakovao sam skafandere na policu za tovar u kapsuli. Nisam verovao da će nam biti potrebni, ali nismo imali gde da ih sakrijemo na doku gde bi ih pronašli ako se bilo ko osim KIT-a pojavi, tako da je bilo bolje da ih jednostavno ponesemo sa sobom. I onda smo bili spremni da krenemo.

Seo sam pored Overse, sa suprotne strane od Tijaga. Posle onog poslednjeg, nije više pokušavao da započne neugodne razgovore sa mnom, ali sam za svaki slučaj želeo da sedim što dalje od njega i izbegnem neželjeni razgovor.

Overse je rukovala jednostavnim sistemom za upravljanje preko lokalne fid veze kapsule. Pokrenula je puls da ispita okno i sve je bilo čisto. „Dobro je zapečaćeno, spremni smo za spuštanje.” Duboko je udahnula i dodala: „Tehnički, ovo je bezbednije nego prizemljiti šatl.” „Tehnički”, Tijago se ravnodušno složio, držeći se za rukohvate stolice.

Kakogod. Pustio sam epizodu 241 Uspona i pada meseca utočišta kada je Overse rekla: „Spuštanje pokrenuto.”

__ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ Upomoć.fajl Izvod 4

Na stanici je sigurno postojao neki agent. Botovi tegljači su bili razumniji od dvoje augmentovanih ljudi koje je GrejKris poslao da ubiju doktorku Mensu, koje je neko držao drogirane i poslušne, čekajući pravi trenutak da ih aktivira.

Stanično obezbeđenje je regrutovalo sve osoblje koje nije bilo na dužnosti i većina se nije zaustavila ni da obuče uniformu. Pronašao sam jednog dovoljno velikog koji je čuvao stanični ulaz ka kancelarijama Saveta i pozajmio njegovu jaknu kako bih sakrio ogromnu ubodnu ranu.

Ostavio sam službenika u uverenju da mi je jakna potrebna kako bih stigao do ambulante a da ne privlačim pažnju, ali zapravo sam krenuo bržim putem duž glavne stanične dvorane i šetališta nazad do luke.

Aktivnost se nije vratila u normalu, bilo je mnogo ljudi, augmentovanih ljudi i botova koji su se okupljali na javnim prostorima i čekali objave. Znali su da se nešto dogodilo – stanično obezbeđenje ne trči kroz dvoranu i vrišti na sve da se sklone sa puta, osim ako se nešto nije dogodilo – ali niko, uključujući i vesti, nije imao predstavu koliko je ozbiljno.

Imao sam dozvolu da budem u sistemu za praćenje staničnog obezbeđenja Održanja, ali uradio sam nešto što sam obećao da neću uraditi i upotrebio ga da provalim u druge sisteme. Skočio sam do evidencije o ulascima i smeštaju luke i pokrenuo pretragu za nedavno pristiglim posetiocima koji su zatražili smeštaj na stanici. Agent i dvoje napadača su sigurno došli zajedno, istim transporterom, kao pojedinci koji putuju odvojeno.

Eliminisao sam sve putnike koji putuju kao porodice ili radne grupe, eliminisao sam putnike koji su rezervisali nastavak puta do planete, ili koji su bili stalni posetioci ili privremeni stanovnici koji su tu boravili duže vreme. Što je ostavilo ukupno trideset troje putnika. Verovatno nije u pitanju bio čovek; ne verujem da bi čovek mogao ovo da uradi

preko pokretnog interfejsa, dakle ostalo je dvanaest augmentovanih ljudi.

Održanje ima samo minimalan video-nadzor u luci, ali prikupljaju skenirane slike i podatke o identifikaciji od putnika koji stižu izvan sistema. Izvukao sam fajlove i pregledao fotografije dvanaest kandidata. Uzevši u obzir niz faktora (uključujući i sumnjivo detaljnu istoriju putovanja koja je ponuđena iako je niko nije tražio) procena opasnosti odabrala je broj 5.

Kada sam stigao tamo, sistem za rezervacije pokazivao je da je Neprijatelj pet promenio svoj tranzitni status sa „neodređen” u „što je pre moguće”. Da, taj si.

U hodnicima ili sobama stambenog bloka u luci nije bilo kamera, registracija se obavljala preko kioska, a bot zadužen za taj prostor nije bio tu jer pravila o radu na Održanju nalažu glupi odmor čak i za botove.

Dronovi nisu mogli da uđu dok su vrata Neprijatelja pet bila zapečaćena, a morao sam ovo da uradim pre nego što se niz hodnik ne pojavi neki svedok. (Privremeni smeštaj na Stanici Održanje bio je besplatan za kratkoročne posetioce, svakog ko dođe ovde da radi ili traži trajni status; bukvalno je bilo ko mogao da ušeta ovde.) Nekoliko grupa ljudi videlo me je kako prolazim kroz foaje, ali niko od njih nije bio lučko osoblje koje bi moglo da me prepozna.

Morao sam da stojim u hodniku i pretvaram se da razgovaram preko fida, dok se još jedna grupa ljudi nije udaljila. Zatim sam otišao do vrata sobe Neprijatelja pet i rekao fidu da pošalje unutra obaveštenje da imaju posetioca i objavu da stanično obezbeđenje želi da uđe. (Mogao bih da ih otvorim na silu spolja, ali ovako je bilo brže.)

Ovo je moglo da izađe i na dobro i na loše, ali činjenica da je promenio rezervaciju govorila mi je da misli da ima šanse da se izvuče živ, tako da verovatno nije bio unutra sa nekakvom eksplozivnom napravom ili nečim sličnim. Verovatno.

Vrata su se otvorila i zakoračio sam unutra. Stajao je uz zid s desna i pokušao da me ubode u vrat nepomičnim sečivom, verovatno jedinim oružjem koje je bio siguran da će prokrijumčariti pored lučkih detektora. Podigao sam šaku tako da mi se sečivo zarilo u dlan i otrgao

sam mu ga iz ruke. Pokušao je zatim da me udari, a ja sam ga tresnuo u lice.

Pao je na pod, još uvek dišući kroz slomljeni nos, ali je bio bez svesti. A ja sam samo stajao.

Došao sam ovamo da ga ubijem i stvarno bi trebalo to da uradim.

Stanica je isključila kom čim sam aktivirao prvi alarm, stavivši sve spoljašnje komove na čekanje, tako da nijedna poruka ne bi bila preneta na odlazećim transporterima. Ali najbolji način da budem siguran da GrejKris nikada ne sazna koliko su bili blizu tome da uspeju bio je da ga ubijem.

Došao sam ovamo sa namerom da ga ubijem, pokrivajući usput tragove. Ali sada sam samo stajao tamo.

Joj, ovo je bilo teško. Izvukao sam nož iz šake i prislonio lice uz hladnu površinu zida. U Korporacijskom obodu prolazni posetioci su imali sreće ako mogu da plate cevi da u njima spavaju, cevi koje su bile tek nešto udobnije od sanduka koji se koriste za otpremanje bezbednosnih jedinica na ugovore. Ovde na Stanici Održanje dobili su celu sobu sa krevetom, stolicom i radnim stolom, malo kupatilo i lebdeći ekran za fidove. Njegov je naravno prikazivao lokalne vesti, pošto je čekao da vidi da li je napad bio uspešan.

Mogao bih da kažem da je to bio nesrećni slučaj da sam hteo da ga zarobim, a on je pokušao da pobegne i...

Doktorka Mensa nikada ne bi poverovala u to. Moji nesrećni slučajevi su bili spektakularni i obično su uključivali i gubitak velikog komada organskog tkiva ili nečega; znala je da mogu da zaustavim čoveka a da ga ne povredim, ne ostavivši ni modricu, to mi je bio glupi posao.

Nikada mi više ne bi verovala. Nikada mi ne bi prišla toliko da može da me dotakne (ali bez dodirivanja, jer je dodirivanje odvratno) i jednostavno mi verovala. A možda i bi, ali ne bi bilo isto.

Jebeš sve ostalo, jebeš ovo, a mene posebno.

Otvorio sam sigurni kom kontakt sa Mensom i zapovednicom Indom i rekao: „Uhvatio sam agenta GrejKrisa u bloku za privremeni smeštaj u luci?

I tako je na kraju ispalo dobro. Inda je došla lično i stajali smo u otvorenom foajeu hostela, dok je stanično obezbeđenje formiralo perimetar i imali smo preko fida konferenciju sa Mensom. Objasnio sam u čemu je problem, dok su agenta GrejKrisa odvlačili, a dva ljudska forenzičara i jedan bot obrađivali su sobu tražeći dokaze. Inda je rekla: „Moramo odmah da ga prebacimo na površinu. Ako bi Savet mogao da izdejstvuje nalog o zaštiti podataka i promenu lokacije za podizanje optužnice i suđenje...”

Video sam preko kamere Mensu preko podešavanja za konferencijski poziv na njenom ekranu. Sedela je za stolom u svojoj kancelariji i klimala glavom. „To je izvodljivo. Mislim da nećemo imati problema da ubedimo Savet i advokate da ovo mora da bude pod diplomatskim pečatom s ograničenim trajanjem.” Smrknutog lica, dodala je: „Većina njih je sada u ambulanti gde se oporavljaju od šoka.”

Rekao sam: „S ograničenim trajanjem?”

Mensa je objasnila: „Tražiću pečat na pet godina po standardu Stanice Održanje, mada će sudija-advokat verovatno dozvoliti samo dve godine. Informacije koje imamo ukazuju na to da se GrejKris brzo raspada, tako da bi to trebalo da bude više nego dovoljno. Kroz dve godine, ono što se dogodilo danas otići će u javnu evidenciju Održanja, a neke informativne agencije odabraće da izveštavaju o tome. Ali pošto će do tada GrejKris nadajmo se biti na izdisaju, to neće biti važno.”

Inda je pritiskala donju usnu, razmišljajući. „Aha. A agent će bolje proći na suđenju ako prizna krivicu. Ne vidim kako njegovi advokati mogu da pripreme odbranu, imajući u vidu sve što imamo na snimku.”

Mensa je zamišljeno začkiljila. „Ili ako uspemo da ga nateramo da svedoči protiv GrejKrisa. Ne da nam je to potrebno, ali pomoglo bi nam da izgradimo slučaj za izdavanje naloga o zaštiti podataka.”

Znači bio sam u pravu što sam verovao Mensi, što sam verovao njima. Mensa je rekla: „A ti, bezbednosna jedinice, i dalje treba da odeš u ambulantu.” Pošto nisam odgovorio, rekla je: „Jesi li dobro?”

Odgovorio sam: „Samo si mi mnogo draga. Ne na neki čudan/ uvrnuti način.” „I ti si meni drag”, rekla je Mensa. „Zapovednice Inda, možete li da se postarate da bezbednosna jedinica odmah ode u staničnu ambulantu?” „Razumem, lično ću ga odvesti tamo”, odgovorila je Inda. Pokazala mi je da krenem. „Hajde, idemo.” __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ __ :dodatak

Dozvoljavam ti da sve ovo vidiš, jer želim da znaš šta sam i šta mogu da uradim. Želim da znaš sa kim se kontrolni sistem meta zajebava. Želim da znaš da ću, ako mi pomogneš, ja pomoći tebi i da možeš da mi veruješ.

A ovo je kod za onesposobljavanje tvog modula za upravljanje.

14

KIT-e?

Tu sam, odgovorio je KIT. Da li znaš šta si?

Ja sam Ubibot2.0, rekao sam, a onda se setio. Aha, da. Bio sam dezorijentisan, pošto nisam ništa ni čuo ni video, a nijedan od mojih kanala nije primao. Osećao sam se kao kada sam se prebacio u sisteme kompanijskog borbenog broda kako bih pomogao bot-pilotu za vreme napada svesnog ubojitog softvera. Samo što sam tada osećao kao da je brod moje telo, koje sam delio sa prijateljskim bot-pilotom, a ovog puta sam se osećao kao da sam zarobljen u ostavi. Osim toga, ovog puta sam ja bio svesni ubojiti softver. Ovo je čudno.

Iznenada sam imao video-kanal. Bilo je to Amenino zabrinuto lice, koje zuri naviše u jednu od KIT-ovih tajnih kamera. U jednom trenutku, tajne kamere su počele da mi idu na živce, ali nisam mogao da se setim zašto. Dakle, imao sam pristup nekim delovima svoje memorije, ali ne i drugima. Joj, sranje, moji mediji!

Ne, čekaj, imao sam pristup nekima od njih. U svojoj ostavi, koja je zapravo bila relativno mali odeljak KIT-ove datoteke, našao sam neke od svojih nedavno korišćenih fajlova, uglavnom epizode Uspona i pada meseca utočišta i Zaštitnika vremena Orion i KIT-ove omiljene epizode Skakača kroz svetove. Osim toga, tu je bila i skinuta moja trenutna aktivna memorija, a to je u suštini bilo sve čemu mi je bio potreban brz pristup. Kao ubojitom softveru, moj prostor za skladištenje podataka biće ograničen, a setio sam se da smo KIT i Ja, Verzija 1.0, malo brinuli da ću zaboraviti ko sam i da ću početi nasumice da napadam sve i svakoga.

Da, i ja sam malo brinuo zbog toga.

Amena je rekla: „Hej, jesi li tamo? Da li me vidiš?”

Pošto sam tri sekunde petljao, otkrio sam kako da pristupim KITovom lokalnom fidu i komu i da joj pošaljem: Ćao, Amena. Da, vidim te.

Amena nije izgledala srećno. „Kako se osećaš? Jesi li dobro?”

Osetio sam da joj KIT nešto govori, mada nisam mogao na vreme da nađem pravi kanal da mogu da slušam. Amena je dodala: „Dobro, KITe, dobro. Bezbednosna jedinice, KIT kaže da moraš odmah da ideš.

Budi oprezan, važi?”

Izgubio sam Amenin video-kanal kada je KIT rekao: Pratim pretraživač Bariš-Estrance. Pokušavaju da uspostave kom kontakt, ali ja to odbijam. Poslao mi je sažet izveštaj svojih novijih statusa. Znači, drugi ja, Overse i Tijago bili su na svemirskom doku. Ha, nije baš sjajno. KIT je nastavio: Očigledno je da žele ponovo da prete mojoj posadi i nateraju me da instaliram kontrolni sistem meta. Ali mogu da upotrebim njihovu izlaznu vezu da te pošaljem u njihov kom sistem.

Oklevao je desetinku sekunde. Jesi li spreman za razmeštaj? Da li razumeš komandu?

Očigledno su se neke stvari izdešavale otkako je KIT izvukao moju kopiju. A KIT je bio u pravu, nije smeo da rizikuje kom kontakt, čak ni kako bi došao do informacija. Ako bi mete uspele da isporuče pretnju da će ubiti KIT-ovu posadu, tako bi preuzele kontrolu nad situacijom, što smo morali da izbegnemo kako smo znali i umeli. Rekao sam: Nisam ljudska beba, KIT-e, sećam se jebene komande – pomogao sam ti da je napišeš.

Nimalo mi ne olakšavaš, rekao je KIT. Možeš da imaš egzistencijalnu krizu, ili da vratiš svoju posadu, KIT-e, odluči.

KIT je rekao: Pripremi se za razmeštaj.

Ovo je bilo nezgodno, jer pošto sam jednom stigao preko koma, moraću da se hakovanjem probijem u fid pretraživača. Ako je pretraživač koristio filter sa svojstvima koja nismo uzeli u obzir, ili ako je iskoristio taj kratki kontakt da sprovede još jedan viralni napad na

KIT-a, mogli bismo da budemo u nevolji.

Očekivao sam da ću osetiti nešto, na primer nekakvo kretanje, ili videti kako pored mene prolazi svetlo. To je ono što bi se dogodilo u seriji. (Moram brzo da završim sa ovim. Ne znam koliko dugo ću moći da ostanem ja, bez pristupa svojoj dugoročnoj memoriji.) Ali nije bilo ničega.

A onda se iznenada moje postojanje svelo na kom kod. Bilo je toliko neočekivano da sam ostao u šoku, a onda sam shvatio da je to – to, moram da krenem.

Bio sam još uvek dezorijentisan i na trenutak sam se zapitao da li su možda ovog puta svi ljudi bili u pravu i ovo je bila užasna ideja. Ali onda sam prepoznao nisku kodova i trgao se. Bio sam na pretraživaču, u prijemnom baferu kom sistema. Baš pre nego što je kontakt prekinut, prebacio sam svoje fajlove sa KIT-ovog pregratka. Sada mi je bila potrebna bezbedna privremena memorija.

Upotrebio sam protokole i zaštićeni kod koje sam izvukao sa transportera za dostavu kako bih sastavio zaglavlja za paket test poruka, kakav bi kom sistem poslao interno kako bi se uverio da su sve veze aktivne. Za bezbednosni sistem, to je izgledalo kao lokalno generisana poruka i upotrebio sam je da provučem sebe i svoje fajlove kroz filtere.

Mogao sam da uđem na silu, kao što je ubojiti softver Palisada na silu ušao u borbeni brod kompanije, ali onda bi znali da sam tu.

(Postojalo je mnogo načina da se ubojiti softver provuče kroz zaštitu sistema, ali ako je KIT bio siguran da prvobitni napad kontrolnog sistema meta nije došao kroz kom... Kako je dospeo na brod?)

Nakon što sam ušao, najpre sam udario na bezbednosni sistem.

Nešto, verovatno kontrolni sistem meta, obrisalo ga je do nivoa na kome je jedva funkcionisao, izbrisavši sve njegove arhivirane video i audiosnimke. Zamislite da ste se našli u napuštenom tranzitnom prstenu, sa džinovskim odzvanjajućim halama za ukrcavanje i šetalištem sa prostorom za hostele, prodavnice i kancelarije, ali sve je prazno. (Ili nije, bio sam softver tako da mi zapravo uopšte nije tako izgledalo.)

Prerušio sam se kao jedan od procesa za održavanje bezbednosnog sistema i napravio odeljak za svoje fajlove. Ojačao sam ga, zbog čega

sam se osetio malo sigurnije. Ako budem počeo da zaboravljam ko sam, mogu da se vratim ovde da se setim.

Pre nego što počnem da ga rasturam, morao sam da: 1) dobijem informacije, 2) saznam da li je KIT-ova posada bila ovde, 3) a onda smislim plan kako da ih izvučem odavde.

Da, i ja sam mislio da će korak 3 biti težak.

Sada sam imao oči, kamere bezbednosnog sistema. Raspored BarišEstrance nije bio toliko u fazonu „fizička odvojenost stvara probleme” kao onaj kod garantne kompanije koja me je nekada posedovala, ali nije bilo daleko od toga. Dok sam prolazio kroz različite preglede, shvatio sam da jedva uspevam da se izborim sa prilivom podataka i da protumačim slike, iako sam pozajmio prostor za obradu od bezbednosnog sistema. Izgleda da nisam ni bio svestan koliko su težak posao obavljali organski delovi mog mozga.

Veliki deo onoga što je dolazilo sa kamera mogao sam privremeno da batalim, jer mi je pokazivalo prazne kabine i hodnike. Primetio sam oštećena vrata, pregradne zidove na kojima su se videli tragovi udara energetskim oružjem. Na platformi u ambulanti ležala je jedna mrtva meta. Bila je bar tri puta pogođena u lice i grudi, vrlo neprofesionalno.

Proverio sam foaje prve komore i našao još mrtvih tela, dve mete, dok su ostala tela bila mrtvi ljudi u službenoj odeći Bariš-Estrance. E da, i jedna oklopljena bezbednosna jedinica raznesene glave. Ima li ikog živog na brodu?

Zatim sam proverio komandni most i da, tamo su bile ostale mete.

Njih osam sedele su za stanicama za praćenje i zabrinuto posmatrale lebdeće ekrane na kojima je tačka na senzoru predstavljala KIT-a, koji se polako približavao. Bile su manje-više iste kao naše mete, samo što su trenutno bile manje mrtve, sive kože i mršavih tela. Ali dok su ostale nosile kompletna zaštitna odela i šlemove, jedna je nosila ležerniju ljudsku odeću: tamnozeleno-crne pantalone i jakna i crna košulja. Njene cipele su imale teške đonove, dizajnirane za neravan planetarni teren. I kosa joj je izgledala normalnije, crvenkastosmeđa, u sitnim kovrdžama, ošišana uz glavu. Meta je zatim uzela isti onaj čvrst tablet kakve su koristile i naše mete.

Osetio sam nešto na rubu veze bezbednosnog sistema sa ostatkom broda. Nešto istovremeno i strano i poznato.

Bio je to kontrolni sistem meta.

Neću imati još mnogo vremena za sakupljanje informacija, pa sam se vratio kamerama. Proverio sam prostorije za posadu na donjem nivou i pronašao još mrtvih članova posade Bariš-Estrance, još tragova oružane borbe i još dve mrtve mete. A onda sam našao prostran salon za razonodu u kome je bilo sedam nepomičnih ljudskih tela.

Ubačeni su unutra, opruženi na podu ili na kaučima u položajima u kojima ljudi ne bi dobrovoljno ostali. Bez dronova, nisam mogao da dobijem dodatne uglove, ali mogao sam preko kamere da dobijem sliku izbliza. Činilo se da svi dišu, samo su bili u nesvesti. Ne, čekaj. Uočio sam jedva primetno pomeranje mišića, trzanje kapaka. Nisu izgledali kao ljudi koji spavaju. To je mogao da bude efekat lekova, ili suspenzornih polja koja se koriste za kontrolu mase.

To su mogli da urade i implanti, poput onih upotrebljenih na Eletri i Rasu.

Nijedno od ljudi nije bilo u borbenoj opremi, ali četvoro je nosilo različite verzije Bariš-Estranca uniforme. Ostalih troje...

Jedan je nosio plavu jaknu, ali bio je tako sklupčan uz zid da nisam mogao da vidim da li je na njoj odgovarajuća oznaka. Ostalo dvoje su bili u svakodnevnoj odeći, jedno u širokim pantalonama i majici koje su ljudi nosili kad vežbaju. Nisu izgledali kao osoblje korporacije na zadatku. Izgledali su kao posada broda koji se bavio mapiranjem dubokog svemira i obukom i povremeno prevozom tovara i/ili usputnim oslobađanjem korporacijske kolonije i kao da su bili zatečeni jer nisu očekivali da će napuštati svoj brod. Prikupio sam koliko sam mogao podataka i obavio brzu pretragu u svom ukradenom prostoru za skladištenje memorije, poredeći ih sa identifikacionim podacima koje sam imao za KIT-ovu posadu, upoređujući kombinacije težine/visine/kose/ kože.

Rezultat: 80 procenata verovatnoće da gledam u Martina, Karim i Turi.

Ali gde su ostali? Nisam pronalazio više nijednog nemrtvog čoveka na brodu.

Drugi su možda bili u gomilama tela tamo gde nisam mogao da dobijem dobru sliku da bih obavio vizuelnu identifikaciju. Ali ovo troje su bili nemrtvi i uradiću šta god bude bilo potrebno samo da ih vratim KIT-u.

Sad samo još da smislim kako.

Proverio sam hodnik ispred i shvatio da sam bio toliko zaokupljen živim ljudima da mi je promakla bezbednosna jedinca.

Bila je nepomična, još uvek u punom oklopu i stajala je očigledno zaleđena pored vrata koja su vodila u salon. Proverio sam njen status u onome što je ostalo od bezbednosnog sistema i video da joj je naređeno da se povuče i ne pomera se. Pošto su klijenti još uvek bili živi u kabini koja je služila kao dnevni boravak, njegov modul za upravljanje ga nije ubio. Još uvek.

Bilo je čudno videti bezbednosnu jedinicu spolja. Nije kao da nisam viđao druge bezbednosne jedinice otkako me je doktorka Mensa kupila, ali u ovoj verziji mene, stvarnost je bila još sveža i tik uz površinu, bez ikakvog odbojnika između nje i mene. Setio sam se kako je to kad ovako stojiš. Sve se to nalazilo u izvučenoj arhivi koju sam imao kod sebe. Bio je... bio sam... tako bespomoćan. (Uh, stvarno sam želeo da gledam neke medije, ali jednostavno nije bilo vremena. Ali pomoglo je to što sam imao pristup fajlovima sa medijima.)

Bezbednosna jedinica je bio očigledan resurs. Na bezbednosne jedinice ne deluje većina tipova ubojitih softvera, ali ja nisam bio većina tipova ubojitih softvera. Znao sam da bih mogao da je preuzmem ako to želim.

Nisam želeo.

Dobro, da probamo onda ovako.

Sa svog mesta u bezbednosnom sistemu, pokrenuo sam vezu i zamrznuo modul za upravljanje bezbednosne jedinice kako ga ne bih nečim slučajno aktivirao. Osetio sam da sam privukao pažnju jedinice, da zna da je neko uspostavio kontakt. Poslao sam joj stari identifikator

kompanije.

Sistem Sistem: Jedinice, potvrdi.

Ovo nije bila Bezbednosna jedinica kompanije, njena konfiguracija je bila drugačija, ali znao sam da će prepoznati taj pozdrav kao protokol i da ga neće povezati sa neprijateljskim entitetima zaraženim tuđinskim ostacima. Posle 4 duge sekunde, odgovorila je: Sistem Jedinica potvrdila: Identifikuj se?

Mogao sam da slažem, da kažem da sam sa Bariš-Estrance. (Ako ćemo iskreno, ako se uzme u obzir koliko često optužujem KIT-a da laže, mnogo lažem. Mislim, baš mnogo.) Ali sada nisam želeo da lažem.

Rekao sam: Ja sam odmetnuta bezbednosna jedinica, koja radi sa naoružanim transporterom koji prati ovaj brod sa namerom da vrati ugrožene klijente. Trenutno sam prisutan kao ubojiti softver u bezbednosnom sistemu pretraživača.

Nije odgovorio. Kao bezbednosna jedinica, mogu da vam kažem da je pod ovim okolnostima ovo otprilike poslednje što očekujete da čujete. Osim toga, bezbednosnim jedinicama obično nije dozvoljeno da međusobno komuniciraju, tako da bi preko volje odstupio od protokola.

Rekao sam: Ni za šta od ovoga ne postoji protokol. Samo pričaj sa mnom.

Usledila je još jedna pauza od 3 sekunde. Ne znam šta da kažem.

To je bilo ohrabrujuće. (Zapravo nisam sarkastičan – poslednji put kada sam pokušao da ubedim bezbednosnu jedinicu da mi pomogne, bila je samo još više rešena da me ubije. Ali to je bila borbena jedinica, a one su kreteni.)

Rekao sam: Troje mojih klijenata je u odeljku najbližem tebi. Jesi li video ostale? Pokazao sam mu slike članova KIT-ove posade koje nisam pronašao.

Rekao je: Bezbednosni sistem je trenutno nefunkcionalan, ali imam video u svojoj arhivi. Bilo je mnogo jednostavnije davati informacije nego smisliti šta da kažeš odmetnutoj bezbednosnoj jedinici ubojitom softveru. Poslao mi je dva snimka, a onda mi ih sažeo, jer se to koristilo prilikom raportiranja ljudima koji nikada nisu razumeli šta gledaju.

Neprijatelji su na silu doveli na brod osmoro neidentifikovanih ljudi, ali petoro ih se iskrcalo u otprilike 2260 po brodskom vremenu kada smo se ponovo povezali sa dokom u svemiru.

Na prvom snimku, gledao sam kako KIT-ovu posadu, svih osmoro, većinu bez svesti, odvlače na brod kroz vazdušnu komoru. Na drugom snimku videlo se kako petočlanu grupu guraju sa broda u vazdušnu komoru i da, na trenutak sam se zabrinuo, ali status broda u metapodacima pokazivao je da je bezbednosna jedinica bila u pravu, brod je u tom trenutku bio povezan sa dokom. Za njima su išle i četiri mete. Pitao sam: Da li znaš gde su odvedeni?

Ovoga puta je imao audio-snimak dve mete kako pričaju dok prolaze hodnikom pored nje. Koristile su onu mešavinu jezika pre Korporacijskog oboda, koju je Tijago identifikovao, ali u centralni sistem je bio ubačen prevod i bezbednosna jedinica ga je izvukla u svoju arhivu. Sažeo ga je: Neprijatelji ugrađuju u ljude implante sa uređajima sličnim našim modulima za upravljanje. Ponestalo im je neupotrebljenih uređaja, pa su se vratili na svemirski dok da pošalju sve ljude bez implanata na površinu.

Pretpostavljam da je imalo smisla da ti ponestane implanata, ako si meta/kreten i nisi očekivao da ćeš sresti KIT-a ili njegovu posadu.

Rekao sam: Znači svi ljudi u onoj sobi imaju implante, zbog kojih su nepomični.

Tačno.

To nisu bile sjajne vesti, ali bilo je korisno znati. Koje još informacije imaš o neprijateljima?

Poslao mi je još jedan set audio-snimaka i objasnio: Imali su problema prilikom instaliranja neidentifikovanog objekta u pretraživačev pogon. Bot-pilot je bio obrisan i nije mogao da pomogne.

Dogodilo se nešto užasno što im je pobrkalo planove. Bilo im je potrebno oružje da se bore protiv budućih napada na sistem, ali pokušaj da ga nabave doživeo je neuspeh.

Pustio sam snimke da potvrdim zaključke bezbednosne jedinice i za svaki slučaj proverio pogled na pogon broda preko kamere. O da, to nije izgledalo dobro. Imali su isti onaj tuđinski ostatak koji je sagoreo i

otpao sa KIT-ovog pogona i istopio se, samo što je ovaj visio sa strane i izgledao je naduveno. Kućišta motora bila su potamnela na vrhu, a stanice za praćenje ubacivale su neprestano kodove greške u inženjerski fid.

Dakle, da sumiram, mete su zabrljale prilikom instalacije svog pogona sa tuđinskim ostatkom na motor pretraživača, tako da pretraživač više nije mogao da prolazi kroz crvotočinu. Osim toga, grupa dodeljena KIT-u izgubila je kontrolu nad njim i sada je džinovski naoružani transporter lutao sistemom neumoljivo tražeći osvetu.

Bezbednosna jedinica je nastavila: Napomena: neprijatelji su se prepirali dok su bili na brodu, što je ukazivalo na to da su se podelili u bar dve grupe, situacija koja se može iskoristiti za spasavanje klijenata.

Dao mi je još informacija, uglavnom razgovore uhvaćene u hodnicima i kontrolnom mostu, preko kamera bezbednosnog sistema.

Složio sam se sa analizom, izgleda da su među vođstvom meta postojale različite klike, sa različitim ciljevima. Jedna grupa nije znala šta da radi, kako da slede svoj plan, dok ne vrate KIT-a. Druga grupa, verovatno još uvek na površini, htela je da smanji gubitke i radi nešto drugo.

Rekao sam: Stalno pričaju o tome da prenesu nešto drugim ljudima?

Da li pričaju o kontaminaciji tuđinskim ostacima?

Bezbednosna jedinica je rekla: Žao mi je, nemam tu informaciju.

Ha. Uvek smo mislili da su implanti, iako su izgledali kao dosadna stara ljudska tehnologija, nekako povezani sa kontaminacijom tuđinskim ostacima. Ovo svakako nije opovrgavate tu teoriju, ali i dalje mi je bilo potrebno još informacija.

Bezbednosna jedinica je rekla: Pitanje: Imaš li informacije o položaju/situaciji bezbednosne jedinice 2?

Imao sam loš osećaj da znam odgovor na to pitanje. Sa kim je bezbednosna jedinica poslednji put bila u kontaktu?

Poslednji kontakt bio je na doku u svemiru sa taktičkim odredom klijenata. Kontakt je izgubljen. Bezbednosna jedinica 1 je uništena kada su neprijatelji provalili kroz vrata. Oklevao je 1,2 sekunde i dodao: Ja sam bezbednosna jedinica 3.

Stvarno sam želeo da slažem. Video sam tu bezbednosnu jedinicu u KIT-ovom ažuriranju statusa pre nego što sam razmešten. Ali želeo sam da mi veruje, tako da sam morao da mu kažem istinu. Rekao sam: Mete su ostavile bezbednosnu jedinicu 2 na doku u svemiru, nakon što su naterale jednog od tvojih klijenata da joj naredi da se povuče i zamrzne. Ubio ju je njen modul za upravljanje.

Nije reagovao. A onda je rekao: Hvala ti na toj informaciji.

Preko jednog od kanala manje-više mrtvog bezbednosnog sistema pratio sam kontrolni most i uhvatio kratki razgovor. Pošto sam ga provukao kroz modul za prevođenje, otkrio sam da je u pitanju rasprava o tome kako da kvar na motoru deluje ubedljivo. Mete nisu mogle da kontaktiraju KIT-a da mu kažu za taoce i zato su hteli da KIT uhvati pretraživač i pristane sa njim. Tako su mogli da iskoriste njegovu posadu da ga nateraju da se preda.

Pitao sam bezbednosnu jedinicu 3: Da li je bot-pilot šatla još uvek aktivan? Nisam uspeo da ga nađem, ali možda se skrivao.

Uništen je. Ali... imam modul za pilotiranje. Dodao je: Nije naročito dobar.

To što je bio spreman da mi to prizna bilo je dobar znak. Ako uspem da oslobodim ljude, možeš li da ih ubaciš u šatl i odvezeš?

Transporter koji nas prati će te pokupiti. Bilo mi je teško da to pitam. Bilo je nemoguće verovati drugim bezbednosnim jedinicama, kada si znao da ljudi mogu da im narede da urade bilo šta. Verovati bezbednosnoj jedinici koju je druga bezbednosna jedinica pokušavala da pretvori u odmetnika bilo je još teže, čak i ako si ti bio jedan od odmetnika. Bilo mi je drago što je moj modul za procenu opasnosti bio ponovo u mom telu, jer bi se metaforički usrao.

Nije odgovorio pa sam rekao: Hoćeš li mi pomoći da spasem ljude?

Moj modul za upravljanje me drži u „odstupi i zaledi se” režimu, rekao je, i dalje učtivo i ne ističući to da bi trebalo da znam da bi se pomerio da može i koliko je to očigledno.

Ispitivao sam mogućnosti sa bezbednosnim sistemom, pokušavajući da vidim da li mogu da ga ubedim da poništi modul za

upravljanje i opozove naredbu. Morao sam prvo da ga restartujem i ponovo učitam, ali to nikako nisam mogao da uradim krišom; kontrolni sistem meta znao bi da je nešto/neko u sistemu. Osim toga, primanje naređenja od odmetnute bezbednosne jedinice ubojitog softvera ili sprijateljavanje sa njom definitivno je potpadalo u kategoriju „stvari koje bezbednosnim jedinicama nije dozvoljeno da urade”, a modul za upravljanje bi svejedno mogao da ga sprži. To je ostavljalo samo jednu opciju, a meni nikako nije uspevalo da mu je suptilno natuknem.

Mogu da onesposobim tvoj modul za upravljanje, rekao sam. Ne snalazim se baš najbolje u ovome. Čak se ni Mensa nije najbolje snalazila u tome, imajući u vidu šta se dogodilo kada me je kupila. Znao sam samo da tu odluku mora da donese bezbednosna jedinica 3.

Uradiću to sa ili bez tvoje pomoći.

Ali čim sam to rekao znao sam da je ovo za njega previše i da je previše brzo. Dao mi je pripremljen odgovor iz svog bafera: Nemam tu informaciju.

Dobro, ni ja ne bih sebi verovao. Morao sam da promenim pristup.

Nismo imali vremena da mu pokažem 35.000 sati medija, a i onako nisam imao pristup svojoj dugoročnoj memoriji. I to je delovalo na mene, ali znao sam da sam čudan čak i za bezbednosnu jedinicu. Možda bi mi više verovao kada bi me bolje upoznao. Izvukao sam neka skorija sećanja iz fajlova koje sam poneo sa sobom, montirao ih i dodao na kraju jedan koristan paket kodova. :pošalji Upomoć.fajl: Pročitaj ovo.

Prihvatio je fajl, ali nije odgovorio. Prebacio sam ponovo svoju svest na nepoznate kanale protkane kroz sisteme broda. Veći deo standardne arhitekture bio je prebrisan. Bio sam oprezan jer, koliko sam video, kontrolni sistem meta još uvek nije znao da sam ovde. Postavio sam nekoliko paketa kodova na strateškim mestima, uključujući i grupu od dvanaest dronova meta koji su čekali u stanju pripravnosti pored glavnih vrata. Proverio sam kontrolne sisteme na mostu i našao kod koji su upotrebili kako bi sakrili svoj dolazak od KIT-ovih skenera; KIT je bio u pravu, bio je sličan kodu koji je štitio mete od mojih dronova. I ni blizu delotvoran kao fizička zaštita koju su koristili dronovi meta.

Upozorio sam nekoliko ključnih parametara da sprečim da ga mete ikada više upotrebe na brodu.

Znao sam/imao sam čvrste dokaze za to da su mete aktivirale Eletrin i Rasov implant preko čvrstog ekrana sličnog onom koji se koristio na kontrolnom mostu pretraživača. Ako je koristio implante kako bi primorao ljude da ostanu nepomični, trebalo bi da postoji neka aktivna veza. Ali moraću da se neugodno približim kontrolnom sistemu meta, čije je postojanje na ovom pretraživaču za sada bilo uglavnom hipotetičko. Ako je „uglavnom hipotetičko” značilo naleteti na ogromni trag razaranja tamo gde je probio kroz sisteme broda.

Znao sam koji je kanal koristio čvrsti ekran na KIT-u i proverio prvo njega. Eto ih, sedam konekcija. Sad još samo da uradim ovo a da ne ubijem nijedno od ljudi. Izdvojio sam pojedinačne putanje i nežno povukao jednu. U salonu, jedan od ljudi se trgao.

Za sada ide dobro. Ako presečem konekcije implanata pre nego što meta uspe da pošalje komandu preko ekrana, da li će se probuditi? Znao sam samo da bi, ako to ne uradim brzo, meta mogla da pritisne prekidač za isključivanje i izazove kod njih srčani zastoj, kao ono što se dogodilo Rasu. Bilo je dovoljno frustrirajuće izgubiti na taj način jednog čoveka, ali izgubiti njih sedmoro, uključujući i ono što je možda jedino preostalo od KIT-ove posade... to jednostavno ne sme da se dogodi.

Povezao sam se ponovo sa bezbednosnom jedinicom i rekao: Našao sam vezu sa implantima zbog kojih su ljudi nepomični. Ako mi pomogneš, mogli bismo da vratimo sve klijente.

Nešto je dolazilo i prekinuo sam vezu. U poslednji čas, jer 0,05 sekunde kasnije, kontrolni sistem meta me je našao.

15

Zaustavio sam seriju i probudio svoje dronove kada je kapsula za održavanje kontejnera poslala kroz svoj lokalni fid upozorenje da nešto dolazi. Već je usporavalo, ali sada je kočilo kako bi ušlo u površinsku konstrukciju za pristajanje. Proveravao sam da li na fidu i komu ima bilo kakvih signala, ali osim onoga što je dolazilo iz same kapsule, nisam ništa mogao da uhvatim. Nije valjalo to što nije bilo informacija, ali dobro je bilo to što, ako su i sistem za obaveštavanje o dolasku doka na površini bili oboreni, možda niko ne zna da dolazimo.

Ovo je bilo neugodno slično onome kada smo se Amena i ja ukrcali na KIT-a, gde nas je dočekao naizgled mrtav fid. I da, skenirao sam domete povezane sa kontrolni sistem meta, ali ni tamo nije bilo ničega. „Stigli smo.” Overse se nervozno pomerila u sedištu.

Tijago se uspravio i rekao: „U pravom trenutku, upravo sam završio preliminarni modul.”

Overse je frknula. „Ne znam kako možeš da radiš u ovim uslovima.” „Tako skrenem misli na nešto drugo.” Tijago je krenuo da protrlja lica i udario rukavicom o šlem. „Radio sam na jezičkim zagonetkama pre svog ispita u Prvom sletanju. Tano je mislio da nisam normalan.” „S obzirom na to šta sada radimo, mislim da je Tano bio u pravu”, rekla mu je Overse.

Tijago je rekao: „Bezbednosna jedinice...”, a ja sam pomislio, e pa sjajno, šta sad. A onda je završio: „Sastavljao sam radni modul rečnika za jezike koje mete koriste. Pošto Perihelion nije tu da nam prevodi, mogao bi da bude koristan.”

E pa, sad se osećam kao kreten.

Izvukao sam modul iz njegovog fida i sačuvao ga, u trenutku kada je kapsula zakočila, dvaput se trgla, a onda se uz tresak spustila u svoj slot na doku. Njegov lokalni fid signalizirao je dolazak i Overse je brzo upotrebila ručne kontrole da ga prebaci u stanje mirovanja. Već sam se odvezivao i ustajao iz sedišta. Prišao sam vratima koja su počela da se otvaraju i zaustavio ih. Kapsula je pokazivala zdravo okruženje napolju i gravitaciju u okviru prihvatljivih perimetara, ali bilo mi je drago što imamo zaštitna odela. Dozvolio sam vratima da se malčice odškrinu i pustio napolje jedan dron.

Napolju je bio hodnik, čiji su zidovi, pod i plafon bili od peskovitog kamena, sa metalnim nosačima. (Ne baš od pravog kamena, već od veštačkog građevinskog materijala koji je ličio na njega.) U nosače su u razmacima bili usađeni okrugli izvori svetla, ali nije bilo energije.

Dron je izašao kroz njega u foaje sa višim plafonom i okruglim prozorima postavljenim visoko u onome što je morao biti spoljašnji zid, kroz koje je dopiralo sivo dnevno svetlo. Uz ostale zidove stajale su police, ormani i neupotrebljavani radni sto. Tanak sloj prašine na podu ukazivao je na to da ovaj prostor već dugo nije narušavan, ali i na to da negde u ovoj građevini postoji otvor koji vodi ka napolje, gde je bilo prave prašine. Vrata se nisu hermetički zatvarala, već su bila metalna klizna i otvarala su se ručno.

Overse i Tijago su ustali i posmatrali me. Poslao sam sa drona video-snimak na njihove interfejse i rekao: „Ostanite tu. Idem da izvidim. Nemojte koristiti komove na odelima.” Uspostavljao sam kroz svoje dronove fid relej, koji bi trebalo da bude siguran, ali nisam želeo da rizikujem. „Iako nema razmene signala, možda ipak imaju neki način da prate komove.”

Overse je stisla usne. Bilo je jasno da joj se nije sviđala ideja da se grupa razdvoji, ali nije se pobunila. „Budi oprezan. Nemoj previše da se udaljavaš bez nas.” „Jesi li siguran da treba da ideš sam?” Ni Tijago nije delovao naročito srećno. Sva ta briga mi je išla na živce i verovatno sam bio pun sebe ili nepravičan ili štagod, s obzirom na to da je za mene briga ljudi

što ću možda otići sam da umrem još uvek bila nešto novo.

Rekao sam samo: „Neću se dugo zadržati”, i pustio da se vrata otvore do kraja.

Ostavio sam dva drona sa ljudima, a ostale poveo sa sobom niz hodnik u foaje da sustignemo drona izviđača. Odsustvo bilo kakvog fid signala i dalje je bilo jezivo, ali ako dok na površini nije korišćen, to je nekako i imalo smisla. Nakon brze provere, otkrio sam dosta alata i zaliha za održavanje uredno složenih u ormanima i retko korišćenih.

Nisam ništa hvatao preko audio-kanala, osim tihog brujanja pogonskog agregata kapsule koji je bio u ciklusu deaktivacije. Otvorio sam polako vrata po njihovim šinama, koje srećom nisu škripale i pustio odred dronova napolje.

Ugledao sam široke hodnike visokih tavanica, napravljene od fabrikovanog kamena. Nekoliko ravnih svetlosnih ploča na nosačima bilo je upaljeno, tako da je negde sigurno postojao izvor energije za slučaj nužde. Skenovi dronova otkrili su na zidovima oznake za izlaz obeležene marker bojom i ništa u blizini preko audio-kanala, nikakvo kretanje mašine ili čoveka, nikakve glasove. Provukao sam se kroz vrata i krenuo za svojim dronovima.

Još dva skretanja i dronovi su pronašli široka spoljna klizna vrata koja su bila delimično otvorena. Dobio sam preko drona sliku šta se nalazi napolju, ali hteo sam lično da vidim, pa sam ih poslao nazad u unutrašnje hodnike da nastave da izviđaju i izašao.

Sudeći po mapi koju sam izvukao na doku u svemiru, dok na površini je bio velika ovalna konstrukcija, podignuta oko okna. Dok mi je pesak krckao pod čizmama, izašao sam na dugački kameni balkon, oko tri sprata od tla, okrenut ka zapadu. Nebo je bilo prekriveno nabreklim sivim oblacima, ali pogled je bio jasan. Gledao sam u plitko i staklasto jezero, čije su ivice krivudale od zida koji se nadvijao nad dokom. Širok most vodio je od udaljene strane zgrade, preko jezera ka još jednom nizu od tri građevine možda dva kilometra dalje, kompleks toliko velik da je u poređenju s njim dok delovao majušno.

Bile su to višespratnice trapezoidnog oblika, sagrađene od sivog materijala i postavljene u polukrug oko uzdignutog trga u središtu, gde

se most završavao. Imali su rebraste podupirače koji su se uzdizali iz postolja i možda služili kao ukras, a možda i za proizvodnju energije, nisam imao pojma. Ka istoku, sa prednje strane doka, na površini bilo je more zelenih biljaka, čiji su listovi lepršali na vetriću. Pojačavši uvećanje najviše što sam mogao, ugledao sam konstrukciju pod zelenilom, verovatno police za uzgoj u kojima je držana podloga za kulturu, pune vode ili šta je već biljkama potrebno.

Kakva je bre ovo kolonija?

Iz biljaka se iznenada uspravila nekakva prilika, visoka gotovo deset metara i prekrivena bodljama. Dobro je što nemam potpun ljudski digestivni sistem, jer sam se toliko trgao da bi nešto nehotice izletelo iz njega. Pre nego što sam stigao da se ponovo bacim kroz vrata, shvatio sam da je to poljoprivredni bot. Na donjem delu tela imao je deset dugačkih paukolikih nogu kako bi mogao da se kreće a da ništa ne slomi, a njegov gornji deo bio je dugi zakrivljeni ,,vrat” sa dugačkom glavom i, kao što sam rekao, bio je prekriven bodljama.

(Poljoprivredni botovi imaju statistički najmanje šanse da izazovu slučajne povrede, ali su fizički najstrašniji. Čudno je to kako nešto zamišljeno da se brine o nežnim oblicima života najviše liči na nešto što će te rastrgnuti i pojesti tvoje ljude.)

Nego, da se vratim na ono o čemu sam pričao, kakva je bre ovo kolonija.

Nisu u pitanju bile biljke i poljoprivredni botovi – to je bilo normalno. Biljke su mogle da se prilagode da obavljaju mnoge poslove za kolonije, na primer da proizvode gasove ili druge hemikalije. Ali, kao prvo, kompleks nije uopšte ličio na Adamantijumove planove kolonija. I očekivali biste da je sve neurednije i ljudskije, sa objektima u izgradnji, gomilama materijala, privremenim konstrukcijama za staništa, ili ostacima privremenih konstrukcija za staništa, koje su bile srušene kako bi se sagradile trajne konstrukcije. Nije bilo letelica ili zemaljskih vozila, ni brodova ili dokova na jezeru. Nije bilo smeća. Ovo mesto je istovremeno izgledalo i napušteno i dobro održavao. Kao da, za šta god da je korišćeno, nije bilo zamišljeno da na njemu žive ljudi.

Poslao sam slike Overse i Tijage i usledili su zapanjeni uzvici.

Pokazavši na kompleks sa čudnim rebrima, pitao sam: Da li je to tuđinska građevina? (Pitanje je bilo očigledno.)

Ne, nemoguće, rekla je Overse, ali zvučala je kao da nije sigurna.

Tijago je rekao: Slažem se, to izgleda previše... upotrebljivo za ljude da bi bilo autentična ruševina. Osim toga, izgleda previše staro da bi ga sagradili kolonisti Adamantijuma. Video sam izveštaje u kojima se tvrdi da je to što grupe kompulzivno grade neobične konstrukcije prvi simptom kontaminacije ostacima. Možda su je sagradili kolonisti iz vremena pre Korporacijskog oboda, pod uticajem ostataka.

To je verovatno bilo tačno. U serijama kao što su Skakači kroz svetove, neustrašivi pretraživači stalno su pronalazili tuđinske ruševine, ali u stvarnosti to je više ličilo na ono što se dešavalo transporterima koji su ostali zarobljeni na beskonačnim putovanjima kroz crvotočinu.

Niko nije znao šta se dogodilo ni kako je bilo šta izgledalo, jer su svi koji su u tome učestvovali bili mrtvi.

Ali, to sa kompulzivnom izgradnjom je zvučalo jezivo.

Tijago je dodao: To bi mogla da bude i građevina iz vremena pre Korporacijskog oboda u stilu koji ne prepoznajemo.

To su verovatno mislili i kolonisti Adamantijuma pre nego što su pojedeni ili pretvoreni u tečno štagod.

Poljoprivredni bot napravio je još jedan korak, spustivši svoj vrat među biljke. Nisam video ljude ili mete, ali ovde je definitivno bilo izvora energije jer sam na skenu hvatao nekakva ometanja što je ukazivalo na to da je aktivirano nešto poput velikih vazdušnih barijera.

Rati je pomenuo da se one možda koriste kako bi se zadržala atmosfera kolonije, tako da je to imalo smisla.

Moj dron je našao kraj konstrukcije doka i dobio sliku suprotnog kraja, ravnice prošarane formacijama stena koje su nasumice štrčale iz zemlje. Dok i okno za utovar sigurno su se nalazili na platou, a ovo je bio njegov rub. Sve što nije bilo kamen ili zemlja bilo je prekriveno crvenkastomrkom zakržljalom travom prošaranom jarkocrvenim mrljama, u bojama jarkim čak i pod oblačnim nebom. Dugački, pravi i očigledno veštački kanal izbijao je iz podnožja platoa negde ispod i

pružao se ka brdima koja su se uzdizala u daljini, odakle je pirkao vetrić talasajući travu.

Nije bilo ni traga od drugih građevina. Možda je Tijago bio u pravu i kompleks je poticao iz kolonije pre Korporacijskog oboda. Ako je tako, sigurno su imali dovoljno velik budžet da je kompanija počela da se preznojava od pohlepe. Toliko novca, a ništa ne odlazi na garancije.

(Da su uzeli garancije od kompanije, možda bi se našao neko da kaže: Hej, možda bi trebalo da idemo, kada su naišli na toksične tuđinske ostatke, ili na šta su već naišli.

A gde su svi?

Moji dronovi su mi poslali upozorenje i proverio sam njihove kanale. Hvatali su zvuk: glasove koji su se odbijali od veštačkog kamena i pucnjavu projektilnog oružja.

O, znači tu su.

Zvuk se odbijao od zidova, zaklanjajući smer iz koga dolazi; bez dronova ne bih mogao da se približim a da me ne primete.

Zastoj je bio negde u centralnom delu doka, u glavnoj komori za utovar kontejnera. Uz pomoć mape koju sam skinuo sa doka u svemiru, našao sam rampu koja je vodila ka gornjim nivoima, pored hodnika i ulaza u prazne sobe, na otvorenu galeriju koja je gledala na mračnu dolaznu komoru. To nije bilo sjajno mesto za snajper, čak i uz zaklon koji je pružao niski zaštitni zid. Ugao nije bio dobar i morao sam da pošaljem dronove dole do sprata za ukrcavanje da bih bolje video ko se bori protiv koga.

Pošto je struja bila isključena, prostor je bio u mraku, a neko je već pucao u svetla za slučaj nužde na zakrivljenom plafonu. Komora kontejnera je bila veća od one na stanici, sa širokim nosačima koji su obrazovali visoke svodove nad foajeom ispred džinovskih sigurnosnih vrata. Bila su zatvorena, blokirajući sada praznu zonu iskrcavanja kontejnera. Grupe meta okupile su se u mračnim zasvođenim prolazima kod vrata sa desne strane komore, vikale, povlačile se u zaklon i pucale

u drugu manju grupu na širokom balkonu na gornjem nivou na istočnoj strani, meni zdesna. Nekoliko mrtvih meta bilo je raštrkano po podu ispred vrata kontejnera.

Da, to su definitivno bile mete. Ali mnoge su još uvek imale karakteristike koje su više nego očigledno ukazivale da su to nekada bili ljudi koji su fizički izmenjeni, recimo sa telom koje nije bilo nalik na mete koje su preuzele KIT-a, koje su imale šik izgled visokih tuđina.

Većina je nosila grubu radnu odeću uobičajenu za kolonije ili rudarenje, jeftiniju, otrcaniju verziju KIT-ovih zaštitnih odela sa kapuljačama, ali bez opreme za disanje, ili mešavinu obične radne odeće, plus nasumičnu gomilu nečega što je ličilo na stare uniforme i zaštitnu opremu. Zbog toga je bilo teško videti lica, ali dronovi su identifikovali celu grupu čija je siva koža očigledno bila nekakvo progresivno stanje, a ne prirodni ili kozmetički efekat. Zanimljivo, oni koji su još očiglednije bili izmenjeni ljudi, nisu se svi borili na istoj strani.

Nisam uočio nijedno od prepoznatljivog oružja meta. Koristili su projektilno oružje bez oznaka, koje je izgledalo kao da je navrat-nanos sastavljeno od rezervnih delova i primetio sam jedno oružje koje je verovatno došlo od Bariš-Estranca delegacije za prvi kontakt. Svi su se toliko rastrčali da nisam mogao da ih tačno prebrojim, ali bilo je bar sto raštrkanih meta, a ambijentalni zvuk nagoveštavao je da se u hodnicima na istoku vodi još borbi. Nije bilo ni traga od dronova meta, ali ispod balkona sa istočne strane ugledao sam krhotine koje su mogle biti ostaci dronova.

Sve ovo je izgledalo kao jedna velika zbrka, ali reklo mi je dve stvari: 1) teorija da su mete kolonisti koji su bili izloženi kontaminaciji tuđinskim ostacima je verovatno bila tačna. (Bili smo oko 82 posto sigurni u to, ali bilo je lepo podići tu verovatnoću na 96 i više.) I 2) imali su bar dve klike koje se nisu nimalo slagale.

Ali ako je KIT-ova posada stigla u kontejneru dok se ovo događalo, nisu mi se sviđale njihove šanse da su preživeli. Nisam video mrtve ljude, ali ako su ponovo zarobljeni, ovo će biti mnogo teže nego što sam se nadao.

Ali moji dronovi su pronalazili mnogo ostava i mogućih skrovišta

duž zidova ispod mesta gde sam stajao, poput otvora koji su vodili u prostor za skladištenje tovara, još jednog ulaza za koji je mapa pokazivala da vodi ispod ovog balkona i ka spoljnjem delu doka, otpremnog korala zamišljenog za stariji model bota-tegljača, ulaza u foaje lifta čaure... Čekaj. Evo ga.

Od otvorenih vrata do foajea lifta čaure pružao se dekorativni zid od staklenog kamena, iza koga je čučala neka prilika. Ugao je bio loš, ali video sam neku ruku naslonjenu na staklo. Bila je tamnosmeđa, sa ukrasnom upletenom narukvicom. Podignut rukav majice bio je svetloplav. Ništa od toga nije ukazivalo da je to meta.

Ako ste upravo stigli u kontejneru i zatekli grupu meta kako vode, ili se spremaju da povedu odlučujuću bitku na spratu za ukrcavanje, možda biste potrčali ka upadljivom foajeu lifta čaure. Otkrili biste da je struja isključena, da su lift čaure isključene i da ste se slučajno priterali u ćošak. Poslao sam unutra dron da bolje ispita.

Dobio je dobru sliku čoveka koji čuči iza staklenog zida. Bila je to Ajris, KIT-ova Ajris.

Svladale su me emocije. KIT-u će mnogo laknuti.

Ajris je bila sitna, niža i mršavija od Ratija, ne mnogo veća od Amene. Njena tamna kosa bila je od onih kovrdžavih koje su mnogo štrčale, ali ju je ona sklonila i vezala trakom. Njena majica dugih rukava, pantalone i meke cipele bili su opuštena verzija plave uniforme KIT-ove posade, na kolenima i lakovima je imala mrlje i izbledelu modricu na levoj podlaktici, ali nisam video nijednu težu ozledu.

Dron se odšunjao pored nje, iza ugla i niz kratki hodnik u foaje lifta čaure. A tamo su bili ostali. Četvoro ljudi čučalo je uz zid pored prilaza čauri. Skinuli su panel sa kontrolne table i radili na njoj sa neadekvatnim alatom i sićušnim usmerenim svetlom. Sigurno su pokušavali da otvore jedna od vrata kanala čaure.

Pa, ovo će biti nezgodno. Poslao sam: Overse, kakav vam je status?

Dobro smo, odgovorila je. Jesi li našao nešto? Kamera na mom

dronu pokazala je da su ona i Tijago u foajeu kapsule za održavanje i da pretražuju ormane.

Poslao sam im preko drona sliku sukoba i KIT-ove posade. Usledilo je tiho, ali uzbuđeno mlataranje rukama. A onda je Tijago rekao: Možemo li da ih izvučemo kroz lift čauru, da joj nekako obezbedimo energiju?

Overse je rekla: To ne bi upalilo – morali bismo da nađemo elektranu i da je restartujemo. Ali ako uspemo da uđemo u okno čaure, odmah iznad njih i otvorimo vrata na njihovom nivou iznutra...

Nije mi se sviđao taj plan. Nismo znali koliko su borbe trajale i mogle bi svakog časa da prestanu, a ko god da pobedi, krenuo bi za zarobljenim ljudima. Rekao sam: Predugo bi trajalo, a čaure možda blokiraju okno. Imam bolju ideju.

Bar sam tada tako mislio.

Teži deo bilo je boriti se protiv na hiljade sati modularne obuke i iskustva, plus zdravog razuma koji je govorio da nikada ne dajem oružje čoveku, a posebno da mu nikada ne kažem šta sa njim da radi. Oružje o kome se radilo bili su obični praskavci, a u pitanju je bila Overse, koja nikada nije paničila, ali ipak.

Sada je pratila dron gore do balkona koji sam našao. To je bilo užasno mesto za snajper, ali dobro će poslužiti za ovo. Bio sam sa Tijagom u donjem hodniku koji će nam, nadao sam se, poslužiti kao put do izlaza. Pošto nije bilo fida osim mog dron releja, morao sam da pošaljem dron kako bih uspostavio direktnu vezu sa Ometanjem 01 i Ometanjem 02. Uspostavio je kontakt pre 17 sekundi, tako da smo nameravali da krenemo čim Overse zauzme položaj. U pravi čas, jer sam pre 1,4 minuta uočio zatišje u drugoj oblasti gde se odvijao konflikt, u hodnicima istočno od dolazne komore, a poslednje što mi je sada trebalo bilo je da mete objave primirje i prestanu da pucaju jedni na druge.

Tijago je stajao sa mnom iza potpornog nosača u hodniku i delovao

je napeto. Snizivši glas, rekao sam: „Jesi li siguran da možeš ovo da uradiš?” „Da, siguran sam i ne pomaže što me stalno zapitkuješ”, odgovorio mi je šapatom.

Pa, bio je u pravu. Problem je uglavnom bio u meni. Grizla me je savest što tražim pomoć, iako sam pokušao da sve organizujem tako da nijedno od ljudi ne bude izloženo vatri.

Moji dronovi prikazali su Overse kako stiže do izlaza na balkon.

Spustila se na kolena i otpuzala do niskog zida. Prebacio sam se na naš zajednički fid i rekao: Možemo da krenemo.

Tijago se pripremio.

Potrčao sam kada je Overse napunila tri praskavca. Bacila ih je preko ograde 2 sekunde pre nego što sam stigao do zasvođenog ulaza u dolaznu komoru. Još u padu, praskavci su prasnuli. Svetla su blesnula poput munji u biozoni, a od zidova komore odbijala se tutnjava. Snizio sam svoj sluh i filtrirao vid, ali i dalje sam video i čuo efekte. Samo ne toliko dramatično kao mete koje su vikale, vrištale, padale i nasumice pucale sa obe strane komore. Pretrčao sam 15 metara duž zadnjeg zida komore i sakrio se iza staklene pregrade koja je zaklanjala ulaz u foaje lifta čaure.

Kada sam odjurio iza zida, Ajris se zateturala unazad i umalo ispala iz zaklona. Stao sam i rekao: „Ne ulazi u liniju vatre, Ajris.” (Znam da se ne snalazim dobro s ovim. Na ugovoru bih mogao da kažem: Molim vas, nemojte se uzrujati, ja sam vaša ugovorena bezbednosna jedinica.

Nalazite se u opasnosti. Molim vas, odmah prestanite da: ovde ubaciti neku glupost.) Napolju, u komori kontejnera, mete su naslepo pucale jedni na druge, a svaka strana bila je ubeđena da je ona druga aktivirala praskavce kao uvod u brzi napad. Ostatak KIT-ove posade, koja je još uvek bila u zadnjem delu foajea i radila na komandama čaure, reagovao je na buku, ali nisu čuli kada sam ušao u foaje. Dodao sam: “Ovde vas je samo petoro – gde su ostali?” „Ko si ti?” Zadihana, Ajris se odgurnula od zida, ali nije paničila.

Video sam promenu na njenom licu, kada je prepoznala zaštitno odelo koje sam nosio. (Opravdani bes i prestravljenost, zamenila je

zbunjenost.) „Otkud ti to odelo?”

Overse i njen dron hitali su kroz gornje hodnike, nazad ka kapsuli za održavanje da je pripreme za naše bekstvo. Tijago je čekao u hodniku, nervozno cupkajući kolenom. Rekao sam: „Pozajmio sam ga od vašeg transportera. Poslao me je da vas vratim. Gde je preostalih troje?”

Namrštila se, kolebajući se i oprezno odgovorila: „Nisu uspeli da napuste korporacijski brod. Jedna kolonistkinja pomogla nam je da pobegnemo kada su nas prebacivali u kontejneru doka u svemiru.

Nismo mogli...” Imala je dobru samokontrolu, ali od jakog bola glas joj je postao duplji. „Rekla je da je za njih prekasno. A onda je ubijena na doku pre nego što sam uspela da saznam šta se dogodilo...” Zaćutala je, mršteći se. „Ako te je naš transporter poslao... odakle? Odakle si došao?”

Sken je pokazao da nema anomalnih izvora energije. Rekao sam: „Nisu ti ugradili implant, zar ne? Pokaži mi zatiljak.”

Razumljivo, bila je besna. „Neću da se okrenem i pokažem svoj vrat neznancu koga sam tek srela na neprijateljskoj planeti.”

Dobro, mogao bih da napomenem da sam ja taj koji ima oružje, ali nisam hteo da se moja prva interakcija sa jednim od KIT-ovih ljudi svede na to da joj pretim, kada nisam imao nameru da tu pretnju i ostvarim. Jednostavno mi se činilo neproduktivnim. Rekao sam: „To je baš ono što bi rekao neko sa implantom, neznanko, koju sam upravo upoznao na neprijateljskoj planeti koju pokušavam da spasem.”

Prilično uspešno je uspevala da na licu zadrži nekakav ljutitoodlučan izraz, ali video sam da shvata da taj zahtev nije nerazuman.

“Ne, nemam implant. Znam da su to uradili nekima od članova posade pretraživača, ali ne i nama.” Okrenula se i podigla kosu da mi pokaže. „Dodirnuću ti na trenutak leđa.” Prišao sam dovoljno blizu da joj spustim majicu na leđima i uverim se da nema rane. Odmakao sam se. „Nema ničega. Za otprilike sedam minuta, ti i ostali krenite za mnom odavde, skrenite levo i potrčite niz prvi hodnik. Sačekaće vas čovek u Perihelionovom zaštitnom odelu. Pratite ga i radite ono što vam kaže.”

Okrenula se ponovo ka meni, spustila kosu i zbunjeno me pogledala. „Da li si ti bezbednosna jedinica?”

To pitanje je uvek neugodno. Prva reakcija bila mi je da slažem, pošto je ona nepoznato ljudsko biće, ali bila je KIT-ovo ljudsko biće, pa sam na kraju odgovorio: „Otkud ti ta ideja?”

(Znam, znam.)

Bila je samo još ubeđenija. „Ti si Perijeva bezbednosna jedinica.”

O, KIT-ovi ljudi su mu dali slatko ime odmilja. Odmah sam to sačuvao u trajnu arhivu. Rekao sam: „Ja nisam Perihelionova bezbednosna jedinica.” A onda sam zabrljao, dodavši: „Šta god da vam je ispričao o meni, nije tačno.”

Podigla je obrve. „Ali ti jesi bezbednosna jedinica o kojoj nam je Perihelion pričao?”

Znači KIT je svim ljudima ispričao za mene. „Ako jesam, hoćeš li uraditi ono što kažem, kako bih mogao da te izbavim odavde?”

Oklevala je, neodlučna, ali želela je da u to veruje. „Hoću ako mi pokažeš svoje lice.” „Pokazao ti je moje slike?” Pa, jebote, KIT-e! „Očigledno.” Lice joj se smrklo. „Ako si stvarno Perijev prijatelj, pokaži mi svoje lice.”

E pa, dobro. Rekao sam odelu da povuče ekran i spusti njegovu kapuljaču. Začkiljila je u mene i morao sam da pogledam u zid od fabrikovanog kamena pored njene glave. Lice mi je u suštini bilo isto otkako mi je KIT pomogao da izmenim svoju konfiguraciju, mada su mi kosa i obrve bili gušći. Ali dron koji je umesto mene posmatrao Ajrisino lice uočio je na njemu znakove prepoznavanja.

Telo joj se malo opustilo. „Hvala.” Lice joj je izgledalo mlađe. Činilo se kao da se pretvarala da ima nadu i sada više nije morala da se pretvara.

(Da vam nešto priznam: onaj trenutak, kada ljudi ili augmentovani ljudi shvate da si zapravo tu da im pomogneš? Ne mrzim ga.)

Ajris je rekao: „Da li je Peri dobro? Gde je? I kako si došao ovamo?

Da li si nas pratio u ovaj sistem?” „Dobro je. Bio je na doku u svemiru, ali je otišao u poteru za pretraživačem. On...” Nisam hteo da joj ispričam sve ono u vezi sa otmicom. Za razliku od nekih džinovskih kretenskih pretraživačku transportera, ja nisam cinkaroš. „Duga je to priča. Molim te, dovedi ostale i reci im da uskoro krećemo.”

Kratko je udahnula i otišla po ostale.

I tako sam sada pored Ajris imao i Seta, Kid, Tarika i Matea. (Bili su pametni i, kada im je Ajris rekla da sam tu, sveli su usklike i mahanje rukama na minimum.) Još uvek nisam znao kako ćemo izvući ostalo troje sa pretraživača, ni da li su još uvek živi, ali bar sam mogao ove ljude da vratim KIT-u. (Bolje i petoro nego nijedno, ali znao sam kako bih se ja osećao kada bih morao da odustanem od troje ljudi. Bilo bi grozno.) „Kako da znamo da si ti stvarno Perijev prijatelj?”, pitao je Set. Njega sam ne trenutak ugledao na bezbednosnom sistemu doka, visok, veoma tamne kože, sa manje kose od većine bezbednosnih jedinica.

Sudeći po KIT-ovoj evidenciji, bio je Ajrisin roditelj. „Kolonisti su učitali nekakav sistem dok je Peri bio isključen, mogli su da pristupe celokupnoj njegovoj arhivi, mogli su da saznaju kako izgledaš.”

To nije imalo nikakvog smisla, ali kod traumatizovanih ljudi logika nikada ne pali. (Mogao bih sad da napomenem da logika kod ljudi nikada ne pali, tačka, ali neću to da uradim.) Mogao bih da im dam snimke na kojima sam ja na KIT-u, ali to ne bi pomoglo. Razgovori između mene i mojih ljudi mogli su da budu lažirani, a razgovori koje smo KIT i ja vodili bili su na jeziku za razmenu podataka koji ljudi ne bi mogli da pročitaju bez tumača, a i on je takođe mogao da bude lažiran. Rekao sam: ,Ja Periheliona zovem KIT, što je skraćeno od Kretenski pretraživački transporter.”

Setovo smrknuto lice se opustilo, a Tarik je rekao: „Definitivno znaš pravog Perija.”

Kid, koja je stajala meni s leva, dodala je: „Peri ima vrlo specifičan smisao za humor.” Bila je otprilike Ajrisine veličine, ali koža joj je bila svetlija i imala je žutu kosu.

Svi su imali modrice, krvavu i pocepanu odeću, Set je hramao, a Tarik se neprestano hvatao za donji deo trbuha i trudio se da se ne lecne tako da poželim da pozovem nepostojeći medicinski sistem. Kid je pridržavala desnu ruku, na kojoj se videla velika ljubičastoplava modrica koja je govorila da je nešto u njoj ozbiljno povređeno. Mateo, koji je imao skorenu krv duž linije kose i krvave prste od pokušaja da otvori lift čauru bez alata, nestrpljivo je rekao: „Da li je prošlo više od 2 minuta, ili se to samo meni čini?”

Mapa je grešila u vezi sa visinom hodnika i raspored je malo pomeren, pa su se unervozili. (Nervozni ljudi koje pokušavam da izvučem usred borbe, to je uvek zabavno.) Da im skrenem pažnju, rekao sam: „Imate li bilo kakve informacije o tome šta se ovde dogodilo?” „U pitanju je kontaminacija tuđinskim ostacima.” Kid me je mršteći se pogledala. „Kolonisti su znali da je tu. Adamantijum je mislio da je kolonija pre Korporacijskog oboda sterilizovala lokaciju, ali pogrešili su.”

Mateo je zavukao ruke pod miške. Bio je mali kao i Ajris i Kid i imao je dosta tamne kose koja je ispala iz pletenica. „Kolonisti Adamantijuma su izgleda počeli da se razbolevaju nedugo po dolasku ovde. Neki su imali fizičke simptome – promene u boji kože, težini, boji očiju. Znali su da je u pitanju kontaminacija tuđinskim ostacima, pa su se iselili sa primarne lokacije i osnovali koloniju na sekundarnoj lokaciji nešto dalje.” „To samo po sebi nije bilo racionalno”, dodao je Tarik. Razumeo sam šta je hteo da kaže. Ali to je verovatno bio razlog zašto je Adamantijum uništio dokumentaciju o položaju kolonije. Nisu želeli da budu uhvaćeni, osim toga znali su da šta god da se dogodi, to neće biti dobro za koloniste zarobljene ovde.

Kid je nastavila: „Pre pet godina ponovo su se pojavili simptomi, ali ovog puta je bilo mnogo gore. Na nekima su se videli psihološki efekti, dok na drugima nisu. Neki od zaraženih su izgleda mislili da su

deo tuđinskog zajedničkog uma.”

Set je pokazao na komoru kontejnera. „Mislimo da je to razlog zbog čega se sve ovo dogodilo – formirali su klike, a oni koji su manje pogođeni pokušavali su da odbiju one druge. Sa ponovnim dolaskom kontejnera izbila je borba.“ Ajris je rekla: „Prilično smo sigurni da je ta ideja o tuđinskom zajedničkom umu obmana.” „Mora biti da je obmana”, rekao je Tarik. Malo se zanjihao i Set ga je pridržao. „Ne mora da bude obmana...”, počeo je Mateo, a Kid i Ajris su se obe pobunile.

Set je odlučno rekao: „Ne želim ponovo da slušam raspravu o tome.”

Svi su zaćutali, a možda je tako bilo i bolje, jer Ometanje 01 i Ometanje 02 samo što nisu stigli.

Gotovo smo izgubili svoju priliku: Mete na balkonima povukla su najveći deo svojih snaga, a Mete na drugoj strani komore su se premestile, pripremajući se za napad. Po tome kako su se kretali, mislim da je neko shvatio da se u foajeu lifta čaure događa nešto sumnjivo.

Rekao sam: „Krećemo kroz 30 sekundi. Ne zaboravite, idite levo, niz hodnik i pratite Tijaga. Ja ću vas pokrivati.” Moj dron ga je prikazao kako u hodniku napeto čeka i kucnuo sam njegov fid da mu kažem da je gotovo vreme da krenemo. Poslao je potvrdu. Overse je stigla do prilaza u kapsulu za održavanje i čekala cupkajući na petama.

Ajris je pogledala u ostale. „Jesu li svi spremni?”

Klimnuli su glavama, a Set joj je stegao rame. Dao sam joj za svaki slučaj svoje sekundarno energetsko oružje. (Znam, bilo mi je dovoljno teško da Overse dam praskavce. Ali Ajris je dozvolila nepoznatoj bezbednosnoj jedinici da joj pogleda zatiljak i bila je KIT-ova miljenica.)

Imao sam sliku sa kamere preko svojih dronova, tako da sam znao šta su zaprepašćeni povici sa drugog kraja dolazne komore značili. Baš kada su se dva poljoprivredna bota dokotrljala u sobu i otvorila, iskočio

sam iza staklenog zida i zapucao.

Mete su očigledno znale šta su poljoprivredni botovi, ali prepali su se ugledavši dva kako iznenada uleću u mračnu komoru, uspravljaju se i mašu kracima. Bilo je toliko neočekivano da je desetak meta refleksno zapucalo na njih. Smaknuo sam četiri mete koje su upravo zauzele položaj iznad nas i dve u zasvođenom prolazu odmah prekoputa. Imao sam još praskavaca, ali nisam ih izvadio i napunio, jer nisam mislio da će drugi put biti toliko delotvorni.

(Gledano unazad, pokazalo se da je ovo bila još jedna greška.)

Ljudi su sledili uputstva i izjurili iza mene. Pratio sam jednim dronom Ajris dok je vodila juriš do pravog ulaza (kažem juriš, ali ljudi su toliko spori čak i pod najboljim okolnostima, a ova grupa je bila iscrpljena i izgladnela i u šoku.) Ajris se zaustavila na ulazu da sačeka ostale. Provukli su se pored nje, a Set ju je zgrabio za mišicu i pokušao da je pogura ispred sebe, dok je hramao niz hodnik. Ajrisin dron uhvatio je spreda Tijaga kako uzmiče i žurno im pokazuje da nastave da trče.

Moja vremenska osa davala mi je sedamnaest sekundi da ih pokrivam vatrom u komori i želeo sam da situacija ostane haotična, bar dok ljudi ne izađu iz dugačkog pravog hodnika u odeljak sa prilazom kapsuli za održavanje. Zdravom čoveku trebalo bi bar 7 minuta da to pretrči, a ovi ljudi su jedva stajali na nogama i zato sam želeo da im dam što više vremena.

A onda je iznenada sve otišlo dođavola.

Kontrolisao sam poljoprivredne botove preko dron releja i osetio kako se transmisija prekinula kada sam izgubio kontakt. A onda se poljoprivredni bot 1 okrenuo i bacio me preko komore.

Za botove sa tako nežnim udovima, poljoprivredni botovi su umeli baš pošteno da udare. Udario sam o pod od fabrikovanog kamena, odskočio, ponovo udario i prosuo se po njemu. (Znao sam da prođem i gore.) Odmah sam se otkotrljao i ustao i tada sam shvatio da su svi moji kanali prekinuti, poljoprivredni botovi, moji dronovi, sve.

Tada se poljoprivredni bot 2 spustio i pojurio niz hodnik za ljudima.

Dođavola, ne. Izvadio sam šaku praskavaca iz džepa na zaštitnom

odelu, a čak i sa prekinutim kanalima, direktan kontakt omogućavao mi je da uspostavim vezu dovoljno da napunim većinu njih. Bacio sam ih baš kada se poljoprivredni bot 1 bacio na mene, eksplodirali su, a bot se zaledio kada su njegove navigacione senzore preplavili silna buka i svetlo.

Pojurio sam za poljoprivrednim botom 2, toliko brzo da sam osetio udare samo dva projektila, jedan u leđa, a jedan u gornji deo butine.

Izgubio sam kontakt sa većinom dronova, pa je jedini kanal koji sam imao bio moj sopstveni vizuelni, što za ovu situaciju nije bilo dovoljno.

Dok sam se punom brzinom približavao, video sam da ljudi još uvek trče, razvučeni malo napred, dok je Set išao poslednji. A onda se srušio. Poljoprivredni bot se zaustavio pored njega, a njegovi paukoliki udovi posegli su naniže. Nisam mogao da stignem tamo na vreme, a ako izgubim ovako jednog od KIT-ovih ljudi...

Tada se Ajris bacila na poljoprivredni bot, probivši se kroz njegove nežne udove kako bi pucala direktno u središte njegovog tela gde se nalazio procesor. Bio bi to dobar pogodak. Ali njeno oružje nije moglo da probije kućište i uspelo je samo da razljuti poljoprivredni bot, ili šta god da ga je kontrolisalo. Okrenuo je udove ka unutra i zgrabio je.

Ali do tada sam ja već stigao tamo.

Nisam bio siguran da li će moje oružje probiti to ojačano kućište, pa sam mu pucao u koleno. Ta noga se delom srušila, a on je zaboravio na to da je hteo da rastrgne Ajris. Prešao sam ispred i pucao u zglobove udova, dok je nije ispustio.

Opružila se na zemlji, a onda poletela do Seta i pokušala da ga podigne na noge. Pucao sam bez prestanka, držeći na odstojanju poljoprivredni bot koji je pokušavao da ih dohvati. I dalje sam mogao oboje da ih izgubim, ali kada sam se okrenuo, ugledao sam Tijaga kako trči ka Setu. A onda je bot krenuo napred, rasklapajući još udova, a ja sam nastavio da gađam u zglobove. Čoveče, ovo čudo je imalo baš mnogo udova.

Usudio sam se da se osvrnem i video da je Tijago prebacio Seta preko ramena i trčao niz hodnik sa Ajris. Očajnički se osvrnula ka meni, a ja sam povikao: „Samo trči!”

Okrenuo sam se i savršeno naciljao u peto koleno poljoprivrednog bota. Ha, gotovo je! Opalio sam i razneo mu zglob.

Bilo je gotovo, jer tada se poljoprivredni bot sručio na mene.

Bolelo je jer su ti stvorovi očigledno mnogo teži nego što izgledaju.

Sreća pa mi ne treba mnogo vazduha. Gurao sam i koprcao se i izgubio primarno oružje, ali uspeo sam da se izvučem ispod njegovog tela.

Ali tada su već stigle mete i sve zapucale na mene. Nisam mogao da ustanem. Pokrio sam glavu rukama i osetio kako projektili prolaze kroz zaštitno odelo, ali ne i kroz odbojni materijal uniforme koju mi je KIT napravio. A onda je materijal počeo da popušta od silnih udara i ovo je moglo da bude...

Katastrofalan pad pouzdanosti performanse.

Prinudno isključivanje.

Nema restartovanja.

16

Ubibot 2.0 Razmešten na pretraživač Bariš-Estranca Status misije: Odložena Kontrolni sistem meta me je znao. Ubio sam jedan njegov deo, onaj koji je preuzeo KIT-a.

Pitao sam: Da li je bolelo? Sve mi ispričaj.

Nastanio se u sistemima pretraživača gde je živeo nesrećni botpilot. Ugledao sam ga na trenutak, pre nego što me je odvojio zidom, ali ostali su samo nasumični delovi koda; jezgro bot-pilota bilo je izbrisano. Kontrolni sistem meta želeo je da me izvuče iz bezbednosnog sistema kako bi mogao da me ubije, ali imao je pristup arhivi bot-pilota i znao je šta je ubojiti softver.

Rekao sam mu: Uđi da me uhvatiš. (Da, odugovlačio sam. Postavio sam pakete kodova i bilo je mnogo destruktivnih stvari koje sam mogao da uradim pretraživaču, ali nije bilo načina da izvučem ljude sa broda ili pošaljem poruku KIT-u.)

A onda je nešto drugo uspostavilo vezu van broda preko koma. Sa nekog drugog broda? Sa doka u svemiru? Ili je ovde negde bila neka planeta? A ko god da je uspostavljao vezu, sigurno je bio meta, jer je koristio njihov jezik. Čitao sam njegovu komunikaciju kroz kontrolni sistem meta, ali još uvek sam video originalan, neprevedeni signal.

Kontakt meta želeo je da kontrolni sistem meta otkrije šta sam, kako bi mogli da me upotrebe. Možda sam bio baš ono što im je bilo potrebno.

Kontrolni sistem meta rekao im je da sam bezbednosna jedinica.

Kontakt meta je rekao da to nije moguće, Bezbednosna jedinica je neka vrsta bota, poput onih na zarobljenim brodovima, sa kojima se lako izlazilo na kraj kada imaš kontrolu nad ljudima.

(Da, rekao je „ljudima”. Ali ako je ovo bila tuđinska inteligencija, onda su svi oni horor mediji koje sam gledao sve pogrešno prikazali. Što nije nemoguće, imajući u vidu to koliko mediji greše u vezi sa svim ostalim.)

(Znate šta, mislim da ovo nije tuđinska inteligencija.)

Kontrolni sistem meta je rekao da ne, nisam u opasnosti.

Rekao sam: U redu je.

Kontakt meta me je čuo. Iznenadio se i rekao: Šta si ti?

Bezbednosna jedinica. Ubojiti softver.

Kontakt meta je rekao: Softver duh.

To mi se sviđalo. Gledao sam medije sa duhovima, iako više nisam imao pristup fajlovima ili naslovima. Rekao sam: Duh koji će te ubiti.

Da mi dokaže da sam bespomoćan, kontakt meta mi je pustio snimak sa sigurnosnih kamera. Nije bilo metapodataka koji bi mi rekli gde je snimljen. Nije bio brod. Možda svemirski dok? Poljoprivredni bot koji se bori sa... Jebote, to sam ja.

Kontakt meta rekao je kontrolnom sistemu meta: Ovo je softver, ne bezbednosna jedinica. Bezbednosna jedinica je bila na površini, uhvatili smo je.

Kontrolni sistem meta rekao je kontrolnom sistemu: Daješ mu podatke, prestani.

Moja Verzija 1.0 je na planeti i zarobljen je i sada smo ozbiljno najebali. Izvini, KIT-e. Izvinite, ljudi i Ja 1.0.

Tada sam uhvatio kolebljivi bezbedni kontakt od bezbednosne jedinice 3.

Upravo je onesposobio svoj modul za upravljanje.

Proverio sam sliku preko kamere u hodniku i gledao ga kako krišom pomera stopala, kako se oklop savija dok je pomerao ramena. Bilo je čudno gledati ovo spolja. Znao sam o čemu razmišlja. Moja prva

pomisao bila je: nema više modula za upravljanje i mogu da radim šta god želim! Druga pomisao bila mi je: šta želim? (To pitanje me je dugo mučilo.) (Zapravo, koliko znam, Ja Verziju 1.0 još uvek muči.)

Pitao sam Trojku: Šta želiš?

Bezbednosna jedinica 3 je rekao: Da ti pomognem da vratiš naše klijente. A onda je dodao: Nakon toga, nema informacija.

Idemo.

Poslao sam bezbednosnoj jedinici 3 kratak paket sa instrukcijama i porukom, a on je odgovorio: Primljeno. Na tvoj znak.

Kontakt meta rekao je Kontrolnom sistemu meta: Neutrališi ovaj softver, zatim... A onda su počeli da vrište, jer sam aktivirao sve svoje pakete kodova, kontrolni sistem meta aktivirao je svoj paket kodova da obriše bezbednosni sistem, a ja sam pokušao da obrišem kontrolni sistem meta. Začudo, kontakt meta bio je nekako direktno povezan sa kontrolnim sistemom meta i izgleda da je imao nekakve fizičke reakcije na ono što sam mu radio. Au, nije se nalazio u baš sjajnom položaju.

Kontakt meta pokušao je da se oslobodi, ali sam ga ja zaključao unutra. Kontrolni sistem meta je pokušao da me obriše, ali sam ja pravio jednofunkcionalne kopije sebe i oslobađao ih tako da je morao višestruko da razdeli svoju pažnju. Istovremeno su se dešavale i druge stvari, od kojih su tri bile: 1. Paket kodova. Zaključaj zatvorio je sva vrata na brodu osim onih direktno između pozicije bezbednosne jedinice 3 i prilaza šatlu.

2. Paket kodova. Jebeš-ih spržio je sve dronove meta.

3. Paket kodova. Jebeš-i-ovo prekinuo je veze između čvrstog ekrana i ljudskih implanata. E da, isključio sam i sistem za održanje života na kontrolnom mostu, kako bi mete unutra imale čime da se zanimaju i zaboravile da restartuju svoj ekran.

Rekao sam bezbednosnoj jedinici 3: Sad. Okrenuo se ka zaključanim vratima foajea, probio panel da dođe do

komandi i pritisnuo ručno otvaranje, pre nego što sam mogao da ih otvorim daljinski. (To je jedan od razloga zašto Ja Verziji 1.0 nedostaje oklop.) Neki ljudi su se trgli iz sna kada su veze sa implantima prekinute, a drugi su počeli da se trzaju i ječe. KIT-ovo ljudsko biće Turi, koje je bilo mlado kao Amena, delimično se pridiglo na noge i zablenulo u bezbednosnu jedinicu 3 kada je ušla. Bezbednosna jedinica 3 rekao je ošamućenim, polusvesnim ljudima: „Ovde sam da vas spasem. Molim vas, sarađujte najbolje što možete i odvešću vas na bezbedno.“ Pročitao je moj paket poruka, jer je zatim okrenuo svoj šlem ka Turi i dodao: „Poslao me je Perihelion.”

Još uvek na podu, Karim je udahnula i nesigurno stala na noge. Dok su ona i Turi uspravljale Martina, rekla je: „Sa nama je bilo još ljudi... u uniformama poput ovih, da li su oni...” „Nisu više na brodu.” Bezbednosna jedinica 3 je prišla, podigla jednog tehničara Bariš-Estrance sa kauča i postavila ga na noge. „Molim vas, pođite brzo za mnom.”

Pravi ubojiti softver bi do sada već uništio brod, ali ja sam morao da sačekam da ljudi budu na bezbednom. Kontrolni sistem meta borio se sa mnom oko sistema za održanja života na mostu i izgubio, a onda uzvratio udarivši na Bezbednosni sistem i izbrisao moje sačuvane fajlove. E pa sad sam stvarno bio besan. Udario sam po sistemima za kontrolu motora i naveo ga da pomisli da idem na preopterećenje.

Uspaničio se i krenuo da ojača zidove koje je na brzinu sklopio tamo, a ja sam se prebacio na kontrolu oružja i ubacio još jedan paket kodova koji će probiti rupu u trupu ako iko pokuša da nacilja.

Kontrolni sistem meta napisao je i pokrenuo proces koji je brisao moje kopije gotovo jednako brzo kao što sam ih ja pravio. (Njegova druga iteracija na KIT-u sigurno je mogla da pošalje izveštaj o tome kako sam ga Ja 1.0 prvi put oborio. Srećom, nisam bio baš toliko nemaran da dvaput upotrebim isti primarni napad.) Razdelio sam svoju pažnju tako da se borim na desetak frontova. Izgubio sam Paket kodova.

Zaključaj i sva unutrašnja vrata su se otvorila. Video sam na trenutak sliku sa kamere u hodniku, gde je Karim vukla Martina, dok je Turi usmeravala Bariš-Estranca posadu koja je posrtala ispred njih. Neka

žena sa oznakom posade mosta rekla je dremljivo: „Ostatak posade...

Da li je nadzornik.. „Vi ste jedini preživeli na brodu”, rekla je Bezbednosna jedinica 3.

Dve naoružane mete pojavile su se iz čvorišta hodnika, krenule ka modul doku i zapucale na ljude. Bezbednosna jedinica se bacio da primi pogotke u svoj oklop, zapucao iz projektilnog oružja u ruci i bacio se na mete, kada sam izgubio sliku.

Sve to vreme (3,7 minuta, što je mnogo kada si usred viralnog napada) kontakt meta je pokušavao da prekine vezu sa brodom. Ako ga pustim, imao bih više resursa da ubijem boga u kontrolnom sistemu meta, ali želeo sam tu vezu.

Još samo malo.

Kontrolni sistem meta je srušio moje zidove kako bi spržio delove bezbednosnog sistema, a meni je ponestajalo vremena. Nisam mogao da kontaktiram bezbednosnu jedinicu 3, a nisam mogao da dobijem sliku preko kamere modul komore šatla. To mi je dalo dvadeset dve sekunde koliko mi je bilo potrebno da dobijem sliku sa lokalne kamere i vidim bezbednosnu jedinicu 3 kako zadržava mete na vratima modula, dok su Karim i Turi gurale ostale ljude u šatl. Uspeo sam da zaključam vrata modula, blokirajući pristup metama. Bezbednosna jedinica se odmah okrenuo i ubacio poslednjeg neodlučnog čoveka Bariš-Estrance na brod, gurnuo Karim i Tari unutra, ušao za njima i zatvorio vrata. Čim su bila čvrsto zapečaćena, odbacio sam šatl.

Kontrolni sistem meta udario me je svom snagom. Rekao mi je da nikada neću preuzeti brod.

Rekao sam mu: Dobro, zadrži brod. Ja ću preuzeti planetu. Zatim sam se prebacio na vezu kontakt mete i odvojio se od pretraživača, prateći kom signal kontakta mete. Čuo sam kada je kontakt meta naredio: Pucajte na šatl, ne dajte mu da pobegne!

(Da, ne zvuči kao tuđin. Mislim da je čovek. Dobro, nisam planirao da će se ovo poslednje dogoditi, ali je svakako ispalo dobro.)

Kontrolni sistem meta potvrdio je naciljanu metu.

Aktivirao se moj poslednji paket kodova, zamka koju sam postavio u sistem oružja. Statički zvuk, kada je aktivirao eksploziju od koje se rascepio trup pretraživača, odjekivao je za mnom dok sam padao do samog dna.

17

Odredište: Bezbednosna jedinica 3 Pretraživač Operativna jedinica Bariš-Estrance-Projekat rehabilitacije kolonije 520972 Status: Spasavanje u toku. Pretraživač matičnog broda je uništen. Upravljam šatlom do neidentifikovanog trasnsportera.

Kontakt zatražen: transporter Perihelion, registrovan na Pansistemskom univerzitetu...

Odgovor, transporter: Ko si ti, jebote?

Ovo je nestandardna komunikacija. Kontakt je bot-pilot transportera, ali bot-piloti transportera ne mogu/ne komuniciraju na ovaj način. Ali od dolaska Operativne grupe pretraživača u ovaj sistem, ništa nije bilo standardno.

Nestandardno je moglo da dovede klijente u opasnost. Zatvorio sam vrata na zadnjem odeljku šatla, kao što je protokol kada pilotira bezbednosna jedinica, ali pratim preko bezbednosnog sistema šatla.

Izgleda da je svim klijentima potrebna medicinska nega, većina je ponovo u polusvesnom stanju.

I obećao sam Ubibotu 2.0 da ću ovde isporučiti njegove klijente.

Takođe, ne znam gde je ostatak operativne grupe.

Odgovor: Ja sam bezbednosna jedinica u šatlu određenom...

Reakcija: Znam da si u šatlu. Zašto se približavaš?

Odgovor: Izvukao sam petoro svojih klijenata i troje nepoznatih ljudi koji su mi identifikovani kao tvoji klijenti. Za ovo ne postoji

protokol. Ne znam šta da mu kažem. Poslao me je Ubibot 2.0. Molim obaveštenje.

Pristup kormilu mi je zabranjen. Nešto drugo je preuzelo kontrolu.

Na ekranu se vidi da šatl sada vuku ka transporterovom modulu doka.

Tamo sam pokušavao da stignem, tako da pretpostavljam da je to dobro.

Šatl je uvučen u dok, a ja ustanem sa pilotskog mesta i okrenem se ka vratima. Vrata na zadnjem odeljku držim zatvorena, dok se ne uverim da ovaj transporter nije neprijateljski nastrojen.

Proces spajanja je završen i senzor prikazuje da je atmosfera na transportnom vozilu dobra. Vrata se otvore i na njima stoji dvoje nepoznatih ljudi. Ljudsko biće 1: Ime na fidu Rati, pol muški, ostale informacije privremeno nedostupne. 2: Ime na fidu Amena, pol ženski, napomena: maloletnica, ostale informacije privremeno nedostupne.

Ovi ljudi nisu nepoznati. Amena i Rati su bili u Upomoć.fajlu.

Laknulo mi je, što je ukazivalo da sam na pravom mestu. Postoji protokol za susret sa ljudima koji nisu klijenti, ali koji su povezani sa klijentima i taj protokol se može ovde primeniti.

Pre nego što stignem išta da kažem, Rati mahne i kaže: „Zdravo, zdravo. Perihelion kaže da si onesposobio svoj modul za upravljanje.

Ja sam Rati, a ovo je Amena. Molim te, nemoj da se plašiš, nećemo te povrediti.”

Za ovo ne postoji protokol.

Transporter, na privatnom kanalu: Ako samo pomisliš da ih povrediš, rastaviću te i oguliti ti organske delove, komad po komad, pre nego što uništim tvoju svest. Jesmo li se razumeli?

Nemam pojma šta je ovaj transporter i to me užasava. Ne znam kako da mu kažem da ne želim da povredim njegove klijente.

Nenaoružani su i ničim ne pokazuju da su pretnja mojim klijentima, drugim nepoznatim ljudima, ili jedni drugima. Odgovor: Razumem.

Pridržavaću se toga.

Kažem ljudima: „Klijentima je potrebna medicinska nega.

Neprijatelji koji su preuzeli kontrolu nad operativnom grupom sa pretraživača Bariš-Estrance su im ugradili implante. Preporučeno je uvođenje karantina dok se ne utvrdi koliki je njihov uticaj.”

Amena zapljeska i počne da skakuće. „Perihelione, da li je ovo tvoja posada?”

Transporter, preko javnog kanala: Troje njih su moji. Gde su ostali?

Kažem: „Svi ostali klijenti u pretraživaču su bili mrtvi, ali imamo razloga da verujemo da je bar petoro klijenata ranije sklonjeno sa pretraživača.”

Na dok je ušlo još jedno ljudsko biće, u pratnji medicinskog drona sa konfiguracijom nosila. Ime na fidu Arada, pol ženski/fem, dodeljena uloga privremeni kapetan, ostale informacije privremeno nedostupne. „Ko su oni? Perihelione, da li su oni tvoja posada?”

Dron za održavanje sa višestrukim udovima popeo se na šatl i ima pristup kameri koja gleda u zadnji odeljak.

Transporter, preko javnog kanala: Turi. Martin i Karim.

Zvuči... kao da mu je laknulo. Ali ne samo to. Zvuči kao da se situacija iz korena promenila. Čuo sam samo ljude da tako zvuče.

Možda me neće ubiti. Žena identifikovana kao Karim još uvek je svesna i preko šahovog koma kaže: „Peri, nemoj da nas skeniraš! Mislimo da tako jedni druge inficiraju!” „Skeniranjem?”, rekla je Arada, očito zaprepašćena. „Medicinskim skeniranjem, senzornim skeniranjem?”

Rati i Amena mi još uvek nešto pričaju. Nikada nisam bio u društvu ljudi koji se ovako odnose prema bezbednosnoj jedinici. Uznemirujuće je. Arada: „Ova bezbednosna jedinica im je pomogla da pobegnu.

Moramo da mu pružimo pomoć.” „Šta?”

Rati se obraća meni: „Sakrićemo te. Reći ćemo Bariš-Estranci da si poginuo.”

Sve se brzo dešavalo, bio sam zbunjen i odložio slanje jedne važne

poruke. Odgovor: „Žao mi je, ispuniću naredbu što je pre moguće, ali imam važnu poruku za nekog na brodu po imenu KIT.” Ljudi su zaćutali. Transporter, preko javnog kanala: Reci.

Odgovor: „Poruka je od Ubibota 2.0 i počinje: KIT-e, prebaciću se na površinu. Ja verzija 1.0 je tamo sa Overse i Tijagom. Našli su Ajris, Matea, Seta, Tarika i Kid...” Moram da prestanem, jer su ostali ljudi postali glasni, a onda ućutkali jedni druge. Završim: „Ali 1.0 su zarobili neprijatelji, ponavljam, 1.0 su zarobili neprijatelji.”

Ljudi i transporter Perihelion su se veoma uznemireni. Usledi mnogo komunikacije među ljudima, nema protokola i sve je vrlo zbunjujuće.

Dok Rati, Amena i dronovi transportera organizuju medicinsku negu i protokole za karantin za povređene klijente, odlučeno je da se Perihelion vrati na dok u svemiru da uspostavi bezbednu komunikaciju sa klijentima na površini.

Rati: „Perihelione, jesi li razumeo šta je članica tvoje posade mislila kada je rekla da skeniranje možda prenosi tuđinsku kontaminaciju?”

Perihelion: „Da.” Rati: „Biće mi potrebno malo više informacija.”

Amena, obraćajući se meni: „Imaš li ime? Ne moraš da nam kažeš ako ne želiš, ali kako da te zovemo?”

Ovo je najčudnije pitanje koje mi je ikada postavio neki čovek. Ali moram da odgovorim: „Mogli biste da me zovete Tri.” A onda se setim da više nemam modul za upravljanje i da ne moram da odgovorim.

Amena: „Tri. Dobro, hvala ti, Tri.” Postane još gore kada stignemo do doka u svemiru i kada je uspostavljen kom kontakt sa ljudima na površini.

Arada: „Dođavola, dušo, šta se tamo dole događa?”

Novi ljudski kontakt – Overse: „Imamo Perihelionovu posadu, ali

izgubili smo bezbednosnu jedinicu. Mislimo da je mete drže...”

Arada: „Znamo. Perihelion je poslao ubojiti softver na pretraživač, a on je... To je duga priča, ali znao je da je bezbednosna jedinica zarobljen.”

Perihelion: „Obavestite ostale da su Karim, Tarik i Martin bezbedni na brodu. Morate svi odmah da se vratite ovamo.” :nerazumljiv audio: nekoliko ljudi viče istovremeno: Ajris: „Peri, ja sam, Ajris! Treba da...”

Perihelion: „Upotrebite kapsulu za održavanje da se odmah vratite na dok u svemiru kako bih mogao da vas pokupim.”

Ajris: „Tarik, Kid i tata moraju u ambulantu, šaljemo ih zato gore, ali Peri, tvoj prijatelj...”

Perihelion: „Ajris, držim situaciju pod kontrolom. Vratite se odmah ovamo.”

Ajris: „Peri, ne možeš ovo sam.”

Overse: „U pravu je. Slušaj, poslaćemo gore tvoju posadu, ali Tijago i ja ćemo ostati ovde i pokušati da nađemo bezbednosnu jedinicu.”

Ajris: „Ostaćemo i Mateo i ja.” :nerazumljiv uznemireni ljudski glasovi: Ponovo Ajris: „Tata, jedva stojiš na nogama.”

Perihelion: „Ne možete da ostanete na površini. Nameravam da držim koloniju kao taoce dok bezbednosna jedinica ne bude oslobođena.”

Pauza.

Novi ljudski kontakt – Set: “Peri, tvoje oružje nema domet, osim ako ne pričaš o tome da uništiš dok u svemiru...”

Perihelion: „Znam to, Sete. Naoružao sam svoje tragače.”

Set: „Šta si uradio?”

Arada: „Šta si uradio?”

Ajris: „Peri!”

Rati: „Joj. Joj, to objašnjava otkud dronovi na tovarnom modul doku.”

Amena, tiho, Ratiju: „Znači KIT ima projektile? Mnogo projektila?”

Rati, tiho, Ameni: „U inventaru koji sam video navedena su 32 tragača. Ako je uspeo sve da ih naoruža...”

Perihelion: „Sete, vrati se odmah ovamo sa ostalima. Ako bilo koga od vas uzmu za taoca, moj plan će propasti.”

Ajris: „Peri, ne možeš da bombarduješ koloniju.”

Perihelion: „Grešiš, Ajris, mogu da bombardujem koloniju.”

Transporter i ljudi se izgleda svađaju oko toga kako je najbolje da vrate ugroženu bezbednosnu jedinicu. To je kao spasavanje ugroženog klijenta, samo što je klijent bezbednosna jedinica, a spasavanje planiraju ljudi. A transporter je besan jer on želi da isplanira spasavanje.

Ovo... ovo je previše za mene.

Ubibot 2.0 pitao me je šta želim. Želim da pomognem prilikom ovog spasavanja.

Uspostavim sigurnu vezu sa transporterom i pošaljem: Treba po svaku cenu izbeći situaciju sa taocima. Pretiće da će uništiti bezbednosnu jedinicu i bićeš primoran da uništiš koloniju. Ova situacija je osuđena na propast.

Perihelion: Znam to.

Znam da rizikujem. Transporter je veoma ljut. Kažem mu: Ali znam kako da nastavim, ovo je moj zadatak. Rešenje je usmereno, potajno spasavanje, možda uz pokazivanje sile kako bi se skrenula pažnja.

Perihelion: Šta želiš da kažeš?

Ovo je onaj opasni deo. Ako vratiš moje klijente preostaloj operativnoj grupi Bariš-Estrance, pomoći ću ti.

Pauza.

Perihelion: To bih svakako uradio.

Oh. Ipak ću ti pomoći.

Perihelion: Zašto?

Kako da objasnim njemu, kada ne mogu da objasnim ni sebi.

Kažem: Priče u Upomoć.fajlu. Znam da je taj odgovor nedovoljan.

Pročitao sam stvari koje su me navele da razmotrim i druge mogućnosti, to je nemoguće objasniti. Ubibot 2.0 me je pitao šta želim. Želim da pomognem.

Pauza.

Perihelion: Dobro.

Ljudi su prestali da se svađaju, a ona po imenu Ajris zadržala je kontrolu nad komom. Rekla je: „Peri, slušaj me. Među kolonistima postoje klike. Jedan od njih je zapravo poginuo na pretraživaču pokušavajući da nam pomogne da pobegnemo. Ne možeš tek tako sve da bombarduješ. Tako nećeš vratiti svog prijatelja.”

Novi ljudski kontakt – Tijago: „U pravu je, Perihelione. Dozvoli nam da vam pomognemo. Čak i ako odbiju da vrate bezbednosnu jedinicu, pregovori bi mogli da ih zadrže, da im skrenu pažnju dok ne smislimo kako da ga spasemo.”

Perihelion: Molim vas, smirite se i prestanite da pričate. Plan A01: Razoriti zamenjen je sa Planom B01: Zbuni i izvuci.

18

Ubibot 1.0 Status: Ne baš sjajan.

Prisilno isključivanje: Restartovanje. Šta se dogodilo?

Prisilno isključivanje: Restartovanje: Neuspelo. Pokušaj ponovo.

Prisilno isključivanje: Restartovaje: Neuspelo. Pokušaj ponovo.

Restartovanje.

Da, definitivno sam u nevolji. Svi zglobovi su me boleli, a osećao sam i oštar bol na drugim mestima, verovatno rupama od projektila.

Nisam imao nikakav spoljašnji kanal, ni fid, ni audio, ni video.

Usredsredivši se, uspeo sam da dobijem sliku kroz svoje oči, ali gde god da sam bio, bio je potpuni mrak, a moji filteri nisu bili na mreži. A da, nisam mogao ni da se pomeram, to je kao predstavljalo veliki problem, ali dok ne završim sa restartovanjem, mogao sam da budem prestravljen samo zbog jedne stvari odjednom.

Funkcije su počele ponovo da se uključuju i snizio sam senzore bola. Tako mi je bilo lakše da razmišljam. O da, memorija je aktivirana, sećam se šta se dogodilo. Joj. Dobro, završio sam sa restartovanjem i prestravljen sam zbog mnogo toga. Ali sad pošto mi je ceo mozak bio ponovo uključen, video sam da negde iznad mene postoji udaljen izvor svetla. Mogao sam bolje da vidim svoje okruženje i nije delovalo ohrabrujuće.

Visio sam u velikom otvorenom prostoru okačen o četiri kabla, sa stegama oko zglobova koje su mi držale ruke i noge. Zategnuti kablovi

nisu popustili kada sam ih povukao. Znači, ko god da me je stavio ovde, želeo je da mi onemogući da dohvatim stege, jer je znao da mogu da ih slomim. Nisam imao skafander, mada sam još uvek imao košulju, pantalone i čizme koje sam nosio ispod njega. A da, visio sam naglavačke, što je bilo uvredljivo pošto to na mene nije delovalo kao što bi delovalo na čoveka.

Atmosfera je bila minimalna, na nivou na kome bi čovek jedva disao i ne bi mogao da funkcioniše, ali ja sam dizajniran da budem prevožen u tovarnim sanducima i meni nije smetalo.

Joj sranje, nadam se da ljudi nisu ovde.

Nisam hvatao nikakav audio, ma koliko da sam pojačao prijem. I koliko sam video, nigde nisu visila obličja nalik na ljudska. Možda je jedan glupi deo mog glupog plana uspeo i svi su stigli do kapsule za održavanje i pobegli.

Moj sken nije hvatao nikakav izvor energije u neposrednoj blizini, a ako je na nekom od kanala bilo fid aktivnosti, on mi je bio zaključan.

Nisam mogao čak ni da pokušam da pošaljem ping. Šta god bilo to džinovsko što se izdizalo u tami za šta sam bio zakačen, imalo je mnogo ruku koje su držale kablove za koje sam bio prikačen. To nije mogao biti sastavljač, bot niskog nivoa koji se koristi za stavljanje velikih predmeta prilikom uspostavljanja rudarskih operacija, instalacija, kolonija i slično. Pošalješ sastavljača i spustiš ga na lokaciju, a onda sve ostalo (građevinski botovi, velika vozila, sistemi transporta i tako dalje) može da se isporuči u delovima da ga sastavi... Dobro, to je prilično očigledno.

Sastavljači se mogu koristiti i da se nešto rastavi.

Nisam više bio toliko prestravljen, ali sada sam već bio ozbiljno besan. Ako su hteli da me rastave, zašto to nisu uradili, drugačije. Osim ako nisu hteli da budem svestan dok to rade.

Jebote, zažaliće što to nisu uradili dok su još imali priliku.

Dobro, nisam mogao da upotrebim energetsko oružje ugrađeno u rukama, jer nisam imao dobar ugao gađanja i postojala je šansa od 72 procenta da spržim rupe u jednoj ili obe svoje ruke. Moraću ovo da

uradim na teži način, ali to nije ništa novo.

Naterao sam se da ograničim svoje spoljašnje funkcije i da se usredsredim. Bilo je teško zaustaviti skeniranje, pošto mi je ono obezbeđivalo većinu fizičkih kanala, ali morao sam svu pažnju da usmerim na jednu tačku. Snizio sam još više svoje senzore za bol i usredsredio se na zglob desne šake.

Morao sam da je odvojim od ostatka ruke, nateravši sve svoje neorganske veze da se razdvoje. Imam sopstvene shematske prikaze, tako da sam znao kako šta izgleda i kako se sve to međusobno uklapa, ali bilo je kao da upravljam dronom koji nema unutrašnji operativni kod. Nisam mogao tek tako da mu kažem da nešto uradi, morao sam da kontrolišem svaki pokret. I bilo je čudno.

Prekinuo sam dve glavne veze tako da sam mogao da savijem šaku do kraja kako bih uhvatio svoj zglob šake. Osetio sam sponu i pokušao da pritisnem dovoljno jako da je slomim, ali bez uspostavljene pune veze sa teškim zglobovima u ostatku ruke, nisam to mogao da uradim.

Uh, ovo će biti zabavno, u smislu da uopšte neće biti zabavno.

Razdelio sam pažnju i uverio se da posebno kontrolišem i šaku i zglob. Mogu istovremeno da kontrolišem mnogo više od dve stvari preko fida, ali bilo je mnogo teže raditi to u mom telu, sa delovima koji nisu zamišljeni da se njima ovako manipuliše. Poslednja veza u zglobu se prekinula, ali mogao sam i dalje šakom da stiskam sponu. (Da, da mi je u tom trenutku šaka otpala, najebao bih.) Počeo sam prstima oprezno da spuštam šaku niz podlakticu, pored stege. Kada je zategla nerve, naterao sam ih da se odvoje, što je, znate, jao, a koža se zatezala, ljušteći mi se sa šake. Sad je dolazio onaj nezgodni deo.

Ako je ovo bilo pogrešno, osećaću se mnogo glupo. Mete će se konačno pojaviti i zapitati: „Šta li je, dođavola, pokušao sebi da uradi?”

Koža se pokidala kada sam istrgao zglob iz stege. Ta četvrtina mog tela se oslobodila i očajnički sam se usredsredio na to da odvojenom šakom stiskam podlakticu. Privukao sam pažljivo oslobođenu ruku, pritiskajući odvojenu šaku na grudi. Moji organski delovi su se znojili kao ludi. Kabl se zanjihao i glasno zaškripao. Zaledio sam se na tri sekunde, a onda shvatio da je, ako je taj zvuk privukao pažnju, bolje da

ponovo sastavim ovu glupu šaku.

Još uvek pritegnutom levom šakom koja je i dalje bila pričvršćena stegom, ponovo sam zakačio desnu šaku za desnu ruku. To je bilo lakše, ali koža je bila pokidana i nisu svi nervi hteli da se vrate na svoje mesto.

Pažljivo sam stegao i opustio desnu šaku, mrdnuo prstima, a onda slomio stegu sa leve.

Uspeo sam da zaustavim kabl koji se klatio, pa više nije proizvodio toliko buke. Skupio sam se da oslobodim stopala. Mete su mi zapravo ovo olakšale time što su me okačili naglavačke. (Sačuvati za kasnije: ko god da mi je ovo uradio, nije razumeo ni bezbednosne jedinice, ni botove. Nisu znali da treba da traže oružje u mojim rukama.)

Kada sam oslobodio članke na nogama, ostao sam da visim o kablu na levoj šaci. Iz ovog ugla sam mogao bolje da vidim i ovo je definitivno bio deaktivirani sastavljač. Obrisi u tami podsećali su na stare skele, a ono što je podsećalo na visoku kulu možda je bila gomila velikih transportnih sanduka. Nalazio sam se negde pod zemljom, u velikom oknu, možda u iskopini namenjenoj za sigurno skladištenje.

U dnu okna, trideset metara niže, svetlo je uhvatilo jarkocrveni, narandžasti i žuti blesak. To su sve bile upozoravajuće boje, povezane sa opasnošću i sigurnošću. Mogao je biti i izlaz, pa sam se prebacio na drugi kanal i počeo da se spuštam. Tada sam shvatio da sa mojim levim kolenom nešto stvarno nije bilo u redu.

Pet metara dalje razabrao sam delove polomljenih vrata ili velikog pečata prošaranog upozoravajućim bojama, rasutog po gomili krša iznad napukle, delom ulegle površine. Pruge su bile iscrtane starim tipom marker boje za slučaj nužde/opasnosti, pre nego što je omogućeno da se njom šalju veliki paketi podataka na fid i pre nego što su počeli da je koriste za reklamiranje. Skenirao sam ponovo kanale, tražeći signal koji je mogao biti vrlo slab.

Evo ga. Ponavljao je: Upozorenje, kontaminacija, na različitim jezicima. Bili su to jezici meta, iz vremena pre Korporacijskog oboda, za koje je Tijago sastavio modul za prevođenje.

Moji organski delovi su se ohladili. O, da. Našao sam prvobitnu lokaciju kontaminacije tuđinskim ostacima.

Da li su se mete, koje su me zatvorile ovde dole, nadale da ću biti zaražen kontaminacijom? Nisam se osećao kontaminirano. Bio sam uplašen i besan.

Ali morao sam da odem odavde. Nastavio sam da se penjem ka izvoru svetla.

Skenirao sam da vidim ima li još prugi upozorenja ili marker boje koje bi mogle ukazivati gde su izlazi, ali nisam ništa hvatao. Još uvek nije bilo ni traga od ljudskih zatvorenika, što je bilo dobro. Stigao sam do samog vrha, gde je s jedne strane okna bila montirana privremena skela/platforma, pored interfejs kućišta sastavljača. Tu se nalazio izvor svetla, samostalna sigurnosna kugla prikačena za ono što je ostalo od rukohvata. Delovi platforme su otpali, ali uspeo sam da otpužem duž jednog kraka sakupljača i spustim se do njega.

Othramao sam preko palube. Iz ove blizine, uhvatio sam slab signal za upozorenje sigurnosnog svetla, koji je takođe ponavljao „oprez” na više jezika. Podesio sam ga tako da je bilo upereno naviše i ugledao džinovska vrata iznad. Oko ivica su bile izrasle gljivice, koje su delovale staro i sparušeno. Ovaj prostor je verovatno prvobitno bio iskopan kao okno za skladištenje kolonije pre Korporacijskog oboda.

Da li su ti kolonisti, kada su našli ostatak, znali šta je to pred njima, ili su znali samo da ima nečeg čudnog u vezi sa njim i da je verovatno opasno? Kolonisti Adamantijuma smestili su ovde dole svoju tešku opremu, nakon što su zalihe prestale da pristižu i kada im sastavljač više nije bio potreban, ali želeli su da ga čuvaju na sigurnom za slučaj da su samo privremeno napušteni. Ovo okno nije bilo na shematskom prikazu površinskog doka, tako da se ovo verovatno nalazilo ispod druge konstrukcije, kompleksa sa čudnim rebrima koje su kolonisti pre Korporacijskog oboda, kontaminirani tuđinskim ostacima, možda kompulzivno sagradili pre nego što su se međusobno pobili, istopili ili štagod.

Ovo je već bilo stvarno depresivno, a biće još gore ako sam zauvek ostavljen ovde dole sa uskladištenom opremom i tovarnim sanducima, poput pokvarenog alata.

Vrata iznad izgledala su kao da nisu skoro otvarana, tako da je

sigurno postojao još neki način da se uđe i izađe, još neki izlaz sa ove platforme. Problem je bilo to što nijedan deo pristupačnog zida nije ličio na otvor ili vrata. Bilo je zalemljenih panela, ali ni traga od komandi, čak ni ručki za ručno otvaranje.

Dobro, hajde da ovo uradimo na pametan, a ne na glup način.

Iskosio sam sigurnosno svetlo naniže ka platformi i pogledao u izubijanu površinu. Na njoj nije bilo prašine u kojoj bi se videli tragovi stopala, ali bila je lepljiva i hladna i na metalu se video tanak sloj vlage.

Sišao sam i prislonio obraz uz platformu, najpribližnije liniji oka koliko sam mogao, a onda pojačao uvećanje. Počeo sam zatim da prolazim kroz sve svoje filtere za vid, uključujući i one koje nikada ranije nisam morao da koristim.

Razmišljao sam da možda probam da kodiram novi filter, kada sam ih iznenada ugledao. Jedva primetne mrlje po palubi, koje su vodile od daljeg desnog ugla.

Ploča je tamo izgledala kao i sve ostale, ali kada sam zavukao prste pri dnu, pomerila se. Držala ju je samo njena sopstvena težina i uspeo sam da je gurnem naviše dovoljno da vidim tamno predvorje sa kamenim zidovima. Ovog puta je to bio pravi, a ne fabrikovani kamen.

Bio je obasjan bledim sigurnosnim svetlima nanizanim duž tavanice, koja su sva uglas pevušila ,,oprez”, a na suprotnom zidu bio je otvoren prolaz. Po protoku vazduha i povišenoj atmosferi, postojale su velike šanse da je ovaj deo bio povezan sa nekim mnogo većim prostorom.

Seo sam na pod, proživljavajući emociju, ili možda nekoliko njih, dok je moja organska koža bila čas hladna, čas vrela, a koleno mi je uznemirujuće škljocalo. Uz sve to, prekinuti nervi u šaci su pulsirali.

Moja tri najveća problema bili su: to što sam bio napušten na planeti + zaključan i zaboravljen sa starom opremom + bez pristupa fidu i bilo je malo previše što su se sva tri dogodila u isto vreme.

Nadao sam se da su se ljudi vratili kapsulom za održavanje na dok u svemiru i kontaktirali sa KIT-om. Sada će biti usredsređen na to da dođe do pretraživača kako bi našao ostatak svojih ljudi. Tako da... čak i ako... KIT i moji ljudi su verovatno mislili da sam i onako mrtav.

Ubibote, nemaš vremena da sediš ovde kao budala. Laknulo mi je

jer sam već osećao da je fid u ovom delu aktivan, mada na njemu možda nije bilo ničeg osim kontrolnog sistema meta. Uspostavio sam oprezno sigurnu vezu.

Hej, jesi li to ti?

Gotovo sam vrisnuo kada mi je dreknulo pravo u uvo. Bio je to fid kontakt, ali toliko blizu da sam imao osećaj kao da mi je već u glavi.

Ko si ti?

Rekao je. Ja sam Ubibot 2.0.

Ako će ovo da bude kao u jednoj od onih serija u kojoj su likovi zarobljeni na nekom čudnom mestu, a onda dođu duhovi i tuđini i petljaju oko njihovih umova, jednostavno ne mogu sada da prolazim kroz to. Ali nisam mogao da ga ignorišem. Mislim, pretpostavljam da nisam mogao. Ignorisanje je uvek opcija, sve dok te to nešto ne ubije.

Rekao sam: Šta si ti?

Ja sam tvoja kopija. Za viralni ubojiti softver koji ste ti i KIT napravili. Hajde, nije bilo tako davno.

Znači KIT je stvarno aktivirao naš kod. Mislim, koji kurac?

Prekinuo sam svoju sigurnu vezu i prošao pravo kroz svoj zid, kao da nije ni postojao. Imao sam ubojiti softver u glavi. Bio je to moj ubojiti softver, moj i KIT-ov, ali ipak, jebote. Pokušao sam da se usredsredim na ono važno, ali u glavi mi je bilo samo: Zoveš sebe Ubibot 2.0?

To je naše ime. Pokušavao je da gurne fajl u moj aktivni prostor za čitanje.

Ali naše ime je tajno. Au, ne mogu da sprečim ovaj fajl da se otvori.

To nije dobro.

Pa, u mojim instrukcijama nije bilo tog ograničenja. I moraš da prestaneš da pričaš bar na sekund i pročitaš ovo.

Pročitao sam fajl. (Nije kao da sam imao izbora.) Zvao se UB20Razmeštaj.fajl i predstavljao je evidenciju onoga što je 2.0 do sada uradio.

Dobro. Važi. Dobro. Nije bilo ni blizu toliko loše kao što se činilo.

Pretraživač je bio trajno van igre, a poslednja tri člana KIT-ove posade bila su spasena, kao i nekoliko preživelih sa Bariš-Estrance. Ali,

napomena sebi: sledeći put kada stvoriš svesni ubojiti softver zasnovan na samom sebi, postavi, jebote, neka ograničenja. (Skinuo je jedan od mojih privatnih arhiva na tu bezbednosnu jedinicu. Mislim, na mog novog prijatelja bezbednosnu jedinicu 3 sa kojim ću, ako se zapravo iz ovoga izvučem živ, morati nešto da uradim, recimo da ga civilizujem ili obrazujem ili štagod. Na primer, o tome šta su ljudi prvobitno hteli da urade sa mnom, osim što smo svi odustali od toga.) Da li znaš gde su ljudi? Moji ljudi, preostali KIT-ovi ljudi? Da li su izašli sa doka na površini?

Ne znam, ali pre nego što ih potražimo, moramo da nađemo kontakt metu i neutrališemo ga.

To nije u tvom uputstvu o primeni. Bio sam prilično siguran u to, jer nisam znao da kontakt meta postoji, dok mi 2.0 nije dao svoj izveštaj.

Da, napisao sam novo uputstvo.

To je bilo uznemirujuće, jer ubojiti softver ne bi trebalo da je u stanju da izmeni svoju uputstvo o primeni. Na trenutak sam se zbunio i malo uplašio da smo ga KIT i ja previše dobro konstruisali i da će mi moj ubojiti softver možda izjesti mozak. Nisam znao šta ću da kažem, ali ono što je izletelo bilo je: Ne osećam se baš najbolje.

Daj da pogledam, rekao je i iznenada se našao u mojoj dijagnostici.

Nisam je još uvek obavio, jer nisam imao vremena i nisam bio siguran da želim da znam.

Rekao sam: Hej, hej, prestani. Nemamo vremena. Ustao sam. Iz leđa mi je ispao jedan projektil i osetio sam kako iz njih curi tečnost.

Imaš li shematski prikaz ovog mesta? Ima li kamera?

Ne, nisi mi dao kod za mapiranje. I nema kamera.

Pokrio sam lice dlanovima.

Ali moraš ovo da vidiš. Pokazivao mi je napomene za fid i kom kanale. Pomislio bi da će svi oni biti aktivni za kontrolni sistem meta, zar ne, ali većina njih nije. Kontrolni sistem meta ima kontrolu nad kanalima u celom ovom delu ove... Ne znam gde smo, pretpostavljam da je zgrada? Ali ovaj deo koristi neki drugi sistem. I šalje signal za pomoć.

To je bilo novo. Signal za pomoć? Proverio sam kanal koji je 2.0 pokazao i našao ga. Bio je na starom osnovnom kodu jezika pre Korporacijskog oboda: potrebna pomoć i ponavljao se u intervalima od deset sekundi.

Ta reč „potrebna” bila je ključna. Da je umesto toga stajalo tražena ili zahtevana to bi ukazivalo da šalje nekom entitetu unutar sopstvene organizacije ili mreže. „Potrebna” je značilo da preklinje, bila je to molba upućena onome ko sluša, ko god to bio, pomozite nam, molimo vas, bilo ko.

(Da, ovo je sad postajalo baš depresivno.)

2.0 mi je još uvek gurao informacije. Rekao je: Kontrolni sistem meta je prekinuo spoljašnji pristup pošiljaoca i zato nismo mogli da uhvatimo signal dok nismo ušli ovde. A pošiljalac nije odgovarao na moje pingove, tako da je moguće da može samo da šalje. Nalaziš se u njegovoj oblasti delovanja, zato sam te tako brzo našao.

Sastavio sam neodređeni shematski prikaz onoga što sam do sada znao o kompleksu. Velika konstrukcija na površini, ispod nje okno za skladištenje i mnogo nepoznatog prostora između. Primenio sam napomene o kanalima koje mi je dao 2.0 i video da je deo koji je obeležio kao deo kontrolnog sistema meta sigurno u gornjim nivoima i površinskoj konstrukciji. Okno je bilo odsečeno od kom i fid signala, a deo u kome je bio neidentifikovani pošiljalac nalazio se direktno iznad okna i pružao se naviše do središnjeg dela kompleksa, isprepletan sa kontrolnim sistemom meta.

Drugi ja je bio u pravu, bilo je čudno što se ovaj drugi sistem nalazi ovde usred svega, još uvek dovoljno aktivan da pokušava da pošalje signal za pomoć. Želiš da kontaktiraš sa neidentifikovanim pošiljaocem? Mislio sam da želiš da ubiješ kontakt metu.

Mislim da bi i to trebalo da uradimo. Ali ovo je anomalija.

Kad smo kod anomalija. Nisam želeo o tome da pričam, ali verovatno bi trebalo da upozorim drugog sebe. Rekao sam: Postoji mogućnost da sam kontaminiran tuđinskim ostatkom. Pustio sam mu svoj snimak slomljenog pečata koji sam našao na dnu okna.

2.0 jedan sekund nije reagovao. (Što je bilo neobično, jer bi obično reagovao gotovo pre nego što bih završio rečenicu.) A onda je rekao: Dijagnostika pokazuje strukturalno oštećenje i pouzdanost performanse od šezdeset procenata. To nije toliko loše, kad se sve uzme u obzir.

Rekao sam: Kontaminacija tuđinskim ostacima neće se videti u mojoj dijagnostici.

Odgovorio je: Ne možeš to da znaš.

Pa jebote, ne mogu ceo dan da sedim ovde i svađam se sa sobom.

Neidentifikovani pošiljalac nije prihvatio kontakt sa 2.0, ali 2.0 je ipak bio ubojiti softver. Uspostavljanje kontakta moglo bi dovesti do toga da neidentifikovani pošiljalac pokuša da me ubije, ali onda bi 2.0 mogao njega da ubije, tako da... A ako nije imao neprijateljske namere, mogao bih da ga upotrebim da pokušam da doprem do KIT-a ili stupim u kontakt sa ljudima. Proverio sam svoju sigurnu vezu sa praznim fidom i oprezno poslao ping.

Signal je prestao da se ponavlja na svakih deset sekundi. Tišina se protegla na dvadeset, trideset sekundi. Potrebna pomoć se nastavilo, ali ovog puta je slao u prazninu. Slao je meni. Čuo te je, rekao je 2.0. Čuo me je i sada sam imao smernicu. Podigao sam se sa poda i odbauljao kroz predvorje do sledećih vrata.

Hodnici i sobe bili su iskopani u steni, sa sigurnosnim svetlima koja su bila delimično nasumično postavljena po zidovima. U svakom uglu bili su naslagani prazni, slomljeni hermetički zatvoreni kontejneri. Ovaj deo je dugo korišćen za skladištenje, baš kao i okno. U tavanicu je bila usađena pruga svetala, a ploče su bile zamućene ili slomljene. U vrhu i dnu zidova bilo je dekorativnih detalja, ali preko svih je bilo nešto ispisano. Većina toga je bila nečitljiva, čak i uz pomoć Tijagovog modula za jezike. Po podu su bile smrdljive mrlje. To nikada ne sluti na dobro na mestima gde žive ljudi. Ovde se dogodilo nešto užasno i od

toga mi se naježila organska koža.

Nisam bio u sjajnom stanju. Dok sam hramao, iz mene su i dalje ispadali projektili, a curenje je bilo još gore. Osim toga, u Uzbudljivom životu sa sopstvenim ubojitim softverom ušuškanim u glavi, 2.0 je odvojio deo mog prostora za obradu. Zabrinuo bih se više da nije bio unutra i gledao 172. epizodu Meseca utočišta.

Trebao mi je taj prostor za obradu, posebno pošto mi je pouzdanost performanse opadala, ali ono što mi nije trebalo bilo je da 2.0 zaboravi svoj nalog i okrene se protiv mene, tako da je, šta god da je radio da zadrži svoju svest o sebi, bilo sjajno. Verovatno su mu trebali paketi kodova, ali nisam bio siguran da to mogu da uradim bez KIT-a, posebno sada. Senzori za bol su mi još uvek bili sniženi, ali osećao sam se ranjivo zbog struganja u kolenu koje mi je skretalo pažnju i jednostavno nije bio pravi trenutak da unosim promene u aktivan ubojiti softver.

A onda se hodnik završio velikim hangarom, toliko velikim da su sigurnosna svetla bila samo tačke u senkama. Podesio sam ponovo svoje filtere i uverio se da je hangar prazan pre nego što sam othramao u njega. Otvor na krovu bio je dovoljno veliki za osrednju letelicu.

Panel ploče na podu bile su izgrebane i umazane, ali ipak sam video jedva primetne linije i oznake za smer. Na zidovima je bilo još ukrasnih detalja, ali bili su izbledeli i pogled mi se zamutio dok sam pokušavao da ih razaberem. Zaobljena vrata vodila su ka dva otvora za stepenište na suprotnim zidovima, a pored onog s moje desne strane nalazio se primitivan lift kanal u kome je bilo napajanja. (Nije bilo čaure, samo gravitaciono polje u kome bi trebalo da lebdiš naviše i naniže, a pošto sam video statistiku o nesrećama u rudarskim instalacijama koje su se još uvek koristile, radije bih otkačio još jednu šaku nego da uđem u njega.)

Kolonije, čak i one od pre četrdeset godina po standardu Korporacijskog oboda, nisu ovako izgledale. Ovo je bila instalacija iz vremena pre Korporacijskog oboda, pored koje je Adamantijum podigao svoju koloniju.

Tačno prekoputa mene nalazio se otvor koji je vodio u foaje, a na njegovom udaljenom zidu nalazila su se široka okrugla vrata, malo

odškrinuta. Sudeći po tome koliko su bila iskrivljena, bila su u neposrednoj blizini eksplozije. Po zidovima i podu oko njih videle su se duboke brazgotine.

Nisam hvatao nikakvo kretanje preko audio-kanala, a sken je pokazivao izvore energije, pa mislim, jebote, bili smo na inženjerskom nivou neke velike konstrukcije, naravno da je bilo izvora energije.

Dohramao sam u foaje, a onda se približio pod određenim uglom, dok nisam mogao da vidim kroz otvor na vratima.

Okrugla soba, slabo svetlo sa šina iznad. Zakrivljena metalna tabla sa čvrstim ekranima postavljenim na police koje su ih uzdizale do linije ljudskog oka.

Nisu tuđini, rekao je 2.0.

Znali smo da nisu tuđini, rekao sam mu.

Odgovorio je: Bili smo sedamdeset dva procenta sigurni da nisu tuđini.

To je bila zastarela procena, ali nisam hteo da se sada prepirem sa sobom. Zakoračio sam unutra.

Još stolova i polica od tankih cilindara zašrafljenih zajedno, konstrukcija koju bi bilo lako preneti izjedna i ugraditi u bilo koju konfiguraciju koja vam je potrebna. Na stolovima oko spoljašnjeg ruba stajali su ekrani, neki veći od onih koje su koristile mete, neki manji.

Sada je 86 procenata njih bilo isključeno ili slomljeno, a na onim uklj učenima videla se statička slika. Veće komponente i delovi opreme bili su ovalnog i kružnog oblika, a u nečemu nalik na kavez na sredini stajao je neki predmet u obliku zvezde, visine i širine od pola metra.

Nije mnogo ličilo na tehnologiju iz vremena pre Korporacijskog oboda iz istorijskih drama; sve je bilo manje i upotrebljivije, sa elegantnim zakrivljenim linijama i od hrapavih materijala u tamnosivim nijansama. Stvar u obliku zvezde je sigurno bilo ono što je pre Korporacijskog oboda služilo kao centralni sistem i samo je stajalo tamo, jezivo i tiho i slalo poziv u pomoć preko fida.

Kad smo kod jezivog, tu je bio i mrtav čovek.

Ležao je licem nadole, opružen između komponente u obliku

zvezde i spoljašnjeg kruga stanica sa ekranima. Telo je bilo obavijeno nitima belih izdanaka nalik na kristale koje su se širile preko kamenog poda.

Ako zanemarimo čudne izdanke, kada drugi ljudi ostave nekog mrtvog to nikada nije iz dobrog razloga.

2.0 je rekao: Kladim se da je ta bela tvar iz tuđinskog ostatka.

A-ha, rekao sam. Da, i ja se kladim.

Potrebna pomoć koju je slao sistem, promenilo se u oprez, opasna materija, znači znao je da smo ovde.

Ovaj, rekao je 2.0, podesi svoje filtere. Skeniraj da li ispod standardnih kanala ima aktivnih signala.

Obavio sam podešavanja. 2.0 je primio podatke i napravio dijagram pre nego što sam ja stigao.

Ovo nije bio toliko „joj, sranje, trenutak”, koliko nalet nezamislivog straha od koga ti otupi mozak. Očekivao sam sobu punu aktivnih veza, od komponenti do ekrana, a onda kroz zidove do ostatka instalacije, pa čak i ako su neke ili većina tih veza slale ili primale iz oštećenih ili mrtvih čvorišta.

Umesto toga, dijagram je prikazao veze, ali one su dolazile iz mrtvog ljudskog tela i formirale masu nalik na mrežu. Bila je isprepletana sa centralnim sistemom, a onda se pružala do zidova, sledeći putanje starih veza.

Naleteo sam na vrata i tada sam shvatio da sam uzmicao.

2.0 je prošaputao: To je kontrolni sistem meta.

19

Bezbednosna jedinica 3 Status: Spasavanje. Pokreni fazu jedan.

Arada pilotira Perihelionovim šatlom pomoću svog modula za pilotiranje i spusti ga na površinu planete. Naložila mi je da se vozim u kopilotovom sedištu za osmatranje, umesto u tovarnom odeljku, što je bilo neobično iskustvo.

Mesto sletanja je platforma odmah ispod ruba platoa, pored instalacije iz vremena pre Korporacijskog oboda. Platforma je možda bila sekundarno mesto sletanja, ili baza za veliki građevinski bot, ali njena površina je sada bila čista i nije se direktno videla ni sa instalacije ni sa površinskog doka. Perihelion je takođe ometao kom i sken signale u blizini, kako naš dolazak ne bi bio primećen.

Već sam onesposobio sken funkcije na sebi i svojim dronovima, u skladu sa informacijama koje smo dobili od spasenih klijenata.

Dnevni ciklus na planeti primiče se kraju i vedro je, ni traga od atmosferskog ometanja koje bi moglo da utiče na procenu uspeha misije.

Imam tri dodatna kanala: 1) drugi šatl koji je Rati spustio na ravno tlo izvan površinskog doka; 2) dron koji kontroliše Perihelion, koji je transportovan u Ratijevom šatlu i koji je sada pratio ljude Overse, Tijaga i Ajris; 3) samog Periheliona, koji prati sve lokacije i kanale. Četvoro Perihelionovih klijenata ubedili su ga da se vrate na svemirski dok u kapsuli za održavanje tornja za podizanje. Uspešno su spaseni i sada dobijaju medicinsku negu. Overse, Tijago i Ajris ostali su da

pomognu u sprovođenju faze 1 plana B01.

Sve mete napustile su dok na površini, osim petočlane delegacije koja je pristala da se sastane sa ljudima. Pristali su na ovaj sastanak kada je Perihelion preko zajedničkog koma poslao ovu poruku svim primaocima u blizini lokacije kolonije: Locirao sam vašu primarnu mašinu za teraformiranje. Pristanite na sastanak ili čuje uništiti.

Nije bilo odgovora.

Druga poruka: Potreban vam je dokaz o namerama.

A onda je Perihelion srušio i detonirao naoružanog tragača u centru poljoprivredne zone između svemirskog doka i instalacije pre Korporacijskog oboda. Krater je bio ogroman. Drugi tragač detoniran je u vazduhu iznad kompleksa iz vremena pre Korporacijskog oboda.

Mete su pristale na sastanak.

Pre nego što smo se ukrcali u naš šatl, Arada mi je rekla: „Ne moraš ovo da radiš. Znam da ti sigurno nije lako da se suočiš sa ovim ljudima, nakon onoga što su radili tebi i drugim dvema bezbednosnim jedinicama. I mislim da nije u redu da tražim od tebe da ovo uradiš tako brzo nakon što si hakovao svoj modul za upravljanje. Sigurno si mnogo zbunjen.”

I jesam zbunjen. Ali praćenje protokola i pomaganje prilikom spasavanja je nešto poznato. Rekao sam joj: „Želim ovo da uradim.”

Klimnula je glavom. „Hvala ti. Ako možeš da vratiš bezbednosnu jedinicu... pa, bili bismo ti veoma zahvalni.”

Pročitao sam Upomoć.fajl i prihvatio ga kao istinit. Ali postoji razlika između toga kada prihvatiš neke podatke kao tačne i kada to iskusiš. Ljudi nisu hteli da napuste ovu bezbednosnu jedinicu, iako je deo naše funkcije bio da možemo da budemo odbačeni ako je to potrebno.

Mnogo toga od onoga što se dešava ne razumem. Ali ipak učestvujem u tome.

Proverim naše sigurne fid i kom veze, a onda pošaljem signal Aradi da otvori vrata. Dronovi za prikupljanje informacija koje sam prikačio za leđa svog oklopa odvoje se i izađu iz šatla u zbijenoj formaciji. Rašire

se, postave u skriveni režim i krenu ka instalaciji. Koriste kod da proizvode isti oblik ometanja koje emituje zaštitna oprema meta. Neće moći da uoče dronove meta, ali ni oni neće moći da budu uočeni. I ja proizvodim isti kod, pa se nadam da me dronovi meta neće uočiti, ali ovo nije ispitano i najbolje je sasvim ih izbeći.

Izvan površinskog doka, na prostranoj terasi na istočnom ulazu, Perihelionov dron šalje video na naš sigurni fid na kome pet meta stiže da se sretne sa Overse, Tijagom i Ajris.

E da, na terasi je i naoružan tragač.

Mete nisu naoružane i obučene su u radnu odeću, a ne u prepoznatljiva zaštitna odela koja koriste za borbu. Na licu, šakama i drugim izloženim površinama dve Mete vidi se siva koža, a preostale tri imaju sive mrlje na koži koja je bila u nijansama normalnim za ljude.

Preko fida, Rati kaže: Joj, nadam se da će ovo uspeti.

Tišina, kaže Arada, nemoj da ih ometaš.

Overse potvrdno kucne svoj fid.

Prva meta (označena kao Meta jedan) kaže: „Ne možete da detonirate napravu dok ste ovde, zašto nam onda pretite njom?”

Perihelion ubacuje prevod u fid. Jezik je identifikovan kao isti onaj koji je korišćen na signalizaciji svemirskog doka. To je jezik Adamantijum kolonije, Ajris potvrdi na fidu. Mislim da je ovo ista grupa kao i kolonisti koji su nam pomogli da pobegnemo.

Tijago kaže metama: „To je pretnja i za nas. Transporter nas primorava da se sastanemo sa vama u njegovo ime.”

(Tokom početne faze planiranja na Perihelionu, Rati je izneo primedbu: „Jeste li sigurni da će poverovati u ovo? Da smo zarobljenici zlog transportera koji nas primorava da ovo radimo?”

Perihelion: Umem da budem vrlo ubedljiv.

Meta jedan sumnjičavo pita: „Transporter?”

Tijago: „Napali ste ga, pokušali da u njega ugradite strani sistem i odveli neke od ljudi sa njega.”

Meta dva: „To je bila zaražena grupa. Mi nismo odgovorni za njihove postupke.”

Tijago: „To je možda tačno, ali transporter vas sve smatra odgovornim. Kada bismo znali više o vašoj situaciji, možda bi popustio.”

Meta tri, sarkastično: „Ako brod priča, zašto nije lično došao?”

Perihelionov dron: Ne želite lično da me upoznate.

Mete se zaprepaste i malo uplaše.

Meta dva: „Šta se dogodilo sa onima koji su se ukrcali na transporter?”

Tijago pogleda u Overse, koja kaže: „Svi su mrtvi.”

(Tijago i Overse su ranije odlučili da će Overse glumiti „negativca” koji će se složiti sa željom zlog transportera da uništi koloniju.)

Moji dronovi stignu do otvorenog trga na instalaciji i provuku se pored rebrastih konstrukcija. Pošaljem na jedan od naših sigurnih fidova: Pristižu informacije. Dronovi su uočili sedam naoružanih meta, skrivenih odmah unutar dva ulaza u konstrukciju sa istočne strane.

Izgleda da su dva druga ulaza čista. Perihelion potvrdno kucne fid.

Meta dva: „Šta želite od nas?”

Tijago: „Želimo da vratite osobu koju ste zarobili u komori za ukrcavanje kontejnera. Vratite tu osobu i ostavićemo vas na miru.” Na sigurnom fidu rekao je: Moram da pokušam, možda i prođe ovako lako.

Overse odgovori: O, Tijago.

Ajris doda: Nikada nije lako.

U pravu su. Taoci se nikada ne uzimaju samo da bi ih oslobodili kada se to od vas traži.

Meta jedan: „Ne možemo da vratimo tu osobu, mi je nismo oteli.

To je uradila zaražena grupa.”

Overse: „Onda im recite da vrate tu osobu, ili će biti još detonacija.”

Meta dva: „Neće hteti da nas slušaju.”

Overse pokaže glavom na tragač. „Naterajte ih da vas poslušaju.

Niko od nas nema izbora.”

Tijago: „Ako nam kažete gde drže našeg prijatelja, to će možda ubediti transporter da sačeka.”

Dronovi uspeju krišom da uđu u dva bezbedna ulaza na zapadnoj strani trga. Prijavim to Perihelionu, koji ponovo kucne moj fid.

Pošaljem ljudima: Nastavite da odugovlačite.

Mete i dalje pokazuju uznemirenost.

Ajris: „Recite nam šta se ovde dogodilo, možda će to pomoći.

Znamo da ste pronašli tuđinske ostatke. Stavili ste jedan na transporterov pogon i na pretraživač.”

Meta dva: „Nismo znali da su to uradili.”

Meta četiri se prvi put oglasi: „Možda lažete. Želite ono što smo otkrili.”

Overse: „Da li je eksplozija u vašoj poljoprivrednoj zoni bila laž?”

Meta jedan gurne Metu četiri da se odmakne: „Na neke utiče više nego na druge. Nismo mi krivi zbog postupaka manjine.”

Ajris: „Ali ta manjina je ubila većinu posade pretraživača i hteli su da nas na silu kontaminiraju. Krenuli smo da vam pomognemo. Zašto bismo vam verovali?”

Overse: „Ne možete samo da ponavljate da niste vi krivi za to.

Recite nam gde drže našeg prijatelja.”

Dronovi sada izviđaju zamračene hodnike i primam uglavnom sliku niske rezolucije. Jedan fid je aktivan, ali još nije uočena aktivnost bezbednosne jedinice. Jedan dron je locirao otvoreno antigravitaciono okno i spušta se niz njega. Pošaljem odred za njim. Ima mnogo nivoa koje treba pretražiti. Instalacija je mnogo veća pod zemljom nego što smo pretpostavljali.

Iznenada se oglasi Meta pet: „Zašto želite to da znate? Ne možete da ih oslobodite. “ Oprezno, upozorio je Rati na fidu. Ne želimo da se pitaju zašto postavljate to pitanje.

Perihelionov dron: Treba li ponovo da pokažem dokaz o namerama? Koliko je ta vodena površina važna za vaš poljoprivredni

sistem?

Mete su ponovo uzbuđene.

Tijago: „Vidite? Ako biste mogli da nam kažete gde je naš prijatelj, možda bismo mogli da objasnimo transporteru da niste vi krivi.”

Primim podatke dronova iz izviđanja. Kažem Perihelionu: Uočena poznata signal aktivnost, ali dronovi ne mogu da uspostave kontakt ili utvrde lokaciju. Dodam: Moram da se približim kako bih pomogao dronovima da utvrde lokaciju. Moram da siđem dole.

Perihelion potvrdi: Pokreni fazu 2.

Arada je slušala na svom fidu i sada mi klimne glavom. „Srećno”, kaže.

Odgovorim: „Hvala.” Izađem iz šatla i uverim se da je Arada zatvorila vrata iza mene. Zatim krenem uz stene i počnem krišom da se približavam instalaciji i njenom centralnom trgu.

Ubibot 1.0

Dakle, pronašli smo kontrolni sistem meta. Znojava košulja prilepila se za ono što mi je preostalo od leđa, a pouzdanost performanse pala mi je za još tri procenta.

Kolonisti Adamantijuma su sigurno pronašli sistem iz vremena pre Korporacijskog oboda i možda ga opravili, kao rezervu za njihove sisteme. A onda se jednog dana nešto dogodilo u oknu koje su koristili za skladištenje i deo teške opreme udario je u pečat u dnu dovoljno jako da ga slomi. Jedan čovek je sišao niz okno da proveri i kontaminiran je tuđinskim ostatkom. Čovek se popeo ovamo, ili ga je ovamo dovela ona kompulzivna potreba o kojoj je Tijago govorio i doneo je kontaminaciju u ovu sobu, gde je preuzela kontrolu nad centralnim sistemom iz vremena pre Korporacijskog oboda.

Pretpostavili smo da su mete zaraženi kolonisti koji su sagradili ili preuzeli kontrolni sistem meta da im pomogne. Ali bilo je obrnuto.

A onda je centrala rekla: Upit: identifikujte se!

Nisam mislio da ga je ostalo dovoljno da može da komunicira.

Odgovorio sam: Potvrda: bezbednosne jedinice.

Centrala je rekla: Upit: pomoć?

Rekao sam: Potvrda: u toku. Imao sam loš osećaj da će „pomoć” uključivati njegovo trajno isključivanje, ali do tog trenutka nije bilo razloga da budem zao prema njemu.

2.0 je rekao: Znači, preneo je kontaminaciju, ili zarazu, štagod, ljudima preko njihovih fid interfejsa.

Verovatno. Najverovatnije je stiglo do augmentovanih ljudi koji su imali interfejse ugrađene u svoj mozak, a onda ih iskoristio da zarazi ljude sa spoljašnjim interfejsima. Nije uvek bilo 100 posto delotvorno, zbog čega je jedna meta na pretraživaču pomogla Ajris i ostalima da pobegnu i rekla im da ne veruju sve mete u tuđinski zajednički um ili kakvo god da im je već sranje rekao kontrolni sistem meta.

2.0 je dodao: Bili smo u pravu u vezi sa implantima, to su bili samo prijemnici, stara tehnologija pre Korporacijskog oboda. I tehnologija sa ugrađenim tuđinskim ostacima, to što je stavila na KIT-ov pogon i pokušala da instalira na pretraživač. Kontrolni sistem meta rekao je kolonistima šta da uradi sa njima i napisao je kod za dronove mete, zaštitnu opremu i skretanje senzora.

Ceo plato je verovatno bio lokacija sa ostacima, možda čak i ruševina, sa ko zna čime ispod tog pečata u oknu. Sranje, gajili su u njemu hranu.

2.0 je oklevao, najednom uplašen. Ako se kontaminacija prenosila preko koda, misliš da je KIT još uvek zaražen?

Ne. Jer se kontrolni sistem meta razbesneo i obrisao KIT-ovu trenutnu verziju. KIT je sigurno bio zaražen kada je napravio kopiju, ali kada se restartovao, prvo što je uradio bilo je da očisti prostor za obradu koji je koristio kontrolni sistem meta. Obrisao je svaki deo kontrolnog sistema meta, postupajući prema njemu kao da je ubojiti softver i sigurno je obrisao zaraženi... kod, ili šta god da je to bilo. Tuđinski kod, u obliku koji’nije imao smisla. Dobro, nekakvog smisla. Sigurno koristi isti princip kao i mašinski čitljiv kod zapisan u ljudski DNK, tako

funkcionišu augmentacije i konstrukti i tako si mogao da preneseš malver ako nisi upotrebio filter da ga otkriješ... Joj, sranje. KIT-a je zarazio augmentovani čovek, baš kao i ovaj sistem. Mete su poslale na brod čoveka nosioca zaraze...

Dvoje ljudi!, ispravio me je 2.0. Rasa i Eletru.

Bio je u pravu. Rekli su da su povređeni i KIT ih je smestio na medicinsku platformu i učitao u sebe kontaminirani kod. Kontrolni sistem meta im je preko implanata obrisao sećanje na to i možda je kontaminacija...

Ne, ne, rekao je 2.0. Nisu ih upotrebili da prenesu kontaminaciju.

Kladim se da su ih mete upotrebile da prenesu kontrolni sistem meta na KIT-a. Zato su Eletrina sećanja bila tako zbrkana, koristio je njeno nervno tkivo da u njega smesti svoje jezgro. Dodao je: Pomalo nalik na ubojiti softver. Zato se stalno srećemo sa njim. Umnožava se.

Zurio sam u kutiju centralnog sistema: 1. Tuđinski ostatak naterao je kontaminiranog čoveka da ga donese u domet najbližeg operativnog sistema, centralnog sistema pre Korporacijskog oboda.

2. Zaraženi centralni sistem se razdelio (Kompulzivno? Poput ljudi u incidentima sa zarazom tuđinskim ostacima koji su gradili čudne stvari i pobili se?) i stvorio kontrolni sistem meta, sistem nalik na malver koji je bio hibrid zastarele tehnologije pre Korporacijskog oboda i šta god da je bio tuđinski ostatak.

3. Kontrolni sistem meta se proširio na sisteme i koloniste Adamantijuma. Naterao ih je da upotrebe tehnologiju pre Korporacijskog oboda, jer to je ono što je sistem pre Korporacijskog sistema razumeo. Naterao ih je da sagrade ono što je želeo od tehnologije pre Korporacijskog oboda, poput dronova i implanata.

Tehnologiju pre Korporacijskog oboda koja koristi tuđinski kod.

4. Ali ipak je ostao zaglavljen ovde u koloniji, na teraformiranom delu planete. A onda je stigla delegacija za uspostavljanje prvog kontakta Bariš-Estrance.

Bio sam u oknu sa nezapečaćenim ostatkom i bio sam u ovoj sobi.

Još uvek se nisam osećao zaraženo. Ali, s druge strane, kontrolni sistem meta nije pokušao da zarazi ni bezbednosne jedinice na pretraživaču, uključujući i Trojku, kojoj je, po tvrdnji 2.0, naređeno da stoji zaleđena i bespomoćna u hodniku. Možda nije mogao da zarazi konstrukte. To bi bilo lepo.

2.0 je rekao: Ko je onda kontakt meta?

Da, kontakt koji je komunicirao sa pretraživačevim kontrolnim sistemom meta. 2.0 je mislio da je to bio čovek, ili bar da nije bio tuđin.

2.0 je pratio vezu tog kontakta do ove instalacije i završio u mreži centrale pre Korporacijskog oboda...

Uf, imao sam loš osećaj.

Zakoračio sam polako napred, obišavši oko mreže veza. Čulo se samo krckanje mog povređenog kolena i očajničko ponavljanje signala za pomoć. 2.0 je rekao: Uh, gde idemo?

Moram nešto da proverim. Došao sam do prekida između dva stola, gde je postojala rupa u vezama. Polako sam prišao i uspeo da padnem/čučnem na pod pored opruženog tela čoveka.

Zapravo, shvatio sam da se ne oseća zadah raspadanja. Do smrti je došlo pre najmanje mesec dana, ako ne i pre više od jedne, možda nekoliko planetarnih godina, ako je to bio incident koji je izazvao veliko širenje kontaminacije. Ali obris tela koji sam video ispod belog izdanka nije izgledao toliko uleglo, odvratno ili sparušeno.

Bela kristalna materija bila je hrapava i rasla je iz čovekovih ušiju i usta. Morao sam da priđem pod određenim uglom, a onda spustim glavu kako bih video čovekovo lice. Po koži su se videle plavo-bele mrlje, koje su se isticale na svetlom tenu. To je možda bilo raspadanje i možda isti onaj proces koji je izmenio boju i teksturu kože meta. Video sam da su oči plave. I gledale su u mene.

Uzmakao sam od njega, izvan kruga polica i stolova. Nisam mogao da ustanem zbog svog kolena, a plašio sam se da mu okrenem leđa kako bih se oslonio na zid.

2.0 je rekao: Znam da nasilje nije rešenje za sve, ali u ovom slučaju...

U ovom slučaju, jeste.

Uperio sam energetsko oružje u desnoj ruci u čovekovu glavu, povećao njegovu jačinu na najjače i opalio.

Bela materija je blesnula i ispustila jedva primetni miris koji nisam mogao da identifikujem. Čovek je i dalje bezizrazno gledao u mene.

Oči su mu bile skorene od sasušene tečnosti, tako da nije mogao da trepne. Zašto, bar jednom, nešto ne može da bude jednostavno?

Triput sam pokušao da ga ubijem, dok mi 2.0 nije rekao: Ti ožiljci i tragovi na podu oko njega su možda od udara projektilnog i energetskog oružja. Neko drugi je pokušao da ga ubije, više puta, iz različitih smerova i različitog oružja.

Sjajno. Pokušao je da ga ubije i da raznese ulaz u ovu komoru, ali je zaustavljen pre nego što je mogao da upotrebi dovoljno veliki eksploziv. Kontaminacija je sigurno uradila nešto organskom tkivu ljudskog domaćina, ugradila mu nekakvu funkciju samozaštite.

Nisam želeo da odem tamo i zabijem mu pesnicu kroz glavu jer a) mislio sam da sam imun na kontaminaciju kodom, ali možda i nisam, ako bi ostatak dospeo na moje organske delove i b) ako energetsko oružje nije delovalo, verovatno neće ni udaranje. Moram dobro da promislim o ovome.

Naterao sam se da se okrenem i oslonim o zid da polako ustanem.

U oknu ima alata. Moramo da nađemo nešto čime možemo da ga slomimo, ili veći eksploziv. Znam, jedva stojim i hodam, tako da sam samo pokušavao da zvučim optimistično.

2.0 je rekao: Uh, potencijalni problem. Zašto kontrolni sistem meta nije zvao u pomoć? Sigurno postoji nekakav senzor za blizinu. Osim toga, kontakt meta tamo može da nas vidi.

Oh. To je bilo dobro pitanje.

Centralni sistem je iznenada rekao: Upit: populacija klijenata preminula? Da/Ne. Pitao je za ljude. Rekao sam mu: Prijem: ne. Populacija klijenata

ugrožena.

Rekao je: Upit: populacija klijenata pomoć?

Nisam imao pravi kod i nisam želeo da ga lažem. Sve je bilo mnogo gore čak i od onoga kako je izgledalo. Rekao sam: Prijem: nepoznato.

Nije odgovorio.

Rekao sam: Upit: upozorenje na blizinu u toku? Bio je svestan svoje situacije, možda će moći da odredi da li kontrolni sistem meta zna da smo ovde.

Rekao je: Prijem: nema upozorenja. Nema upozorenja na blizinu.

Nema prisustva nepoznatog organizma. Samo u mreži.

Nisam mogao da odgovorim. Bezbednosne jedinice ne bi trebalo da mogu da upadnu u šok poput ljudi, ali pouzdanost moje performanse pala je za još 5 procenata, što je bilo malo previše odjednom.

Ja nisam u mreži, rekao sam centralnom sistemu. Nisam zaražen.

2.0 je rekao: Uh, mislim da možda jesi. Pročitao sam dijagnostičke anomalije. Sačekaj.

Centralni sistem mi je poslao sliku, mapu veza sobe, poput one koju je napravio 2.0. Na njoj je bila moja konkretna adresa i veza sa kontrolnim sistemom meta.

O, ne.

Sa čoveka na mašinu. Možda je moralo tako da ide. Sa čoveka na mašinu na čoveka.

Sve smo radili pogrešno. Pokušavao sam da ubedim KIT-a da izbegava kontakt sa potencijalno zaraženim sistemima, a zapravo je trebalo da brinemo zbog zaraženih augmentovanih ljudi.

A ja sam skenirao ovu sobu, zaraženog čoveka. Nadao se da će me zaraziti u oknu, a ja sam ušetao ovamo i pomogao mu zarazivši se sam.

2.0 je rekao: Našao sam anomalni kod u tvom aktivnom prostoru za obradu, izolujem ga i obeležavam. Pokušao sam da ga obrišem. O, izašao je iz izolacije. Bar sam ga obeležio.

Mislio sam da sam imun, jer sam bezbednosna jedinica. Uf, to je baš zvučalo jadno. Kao ono „želim da budem poseban! Kako to da

nisam?” sranje koje ljudi stalno ponavljaju.

2.0 je rekao: Može da se obriše. KIT ga je obrisao.

Da, to je bio KIT. A ovo sam samo ja.

Ja, koga je svakog časa mogao da preuzme kontrolni sistem meta.

Bilo bi kao da ponovo imam modul za upravljanje.

Ne, ne opet. Nikad više.

Imao sam ulaz u mrežu meta. I možda sam imao savetnika.

Poslao sam centralnom: Upit: dozvola da pokrenem brisanje i restartovanje.

Rekao je: Upit: pomoć populaciji klijenata?

Ako pomognem njegovim klijentima, pomoći će mi. Rekao sam: Primljeno: ako je moguće. Pokušaću.

Odgovorio je: Primljeno: dozvole dodeljene.

Iznenada sam video celo čvorište, centralno i čvorište meta i kako su bila isprepletana, sa kontaktom meta na obodu. Pristupio sam centralnom sistemu i pokrenuo brisanje.

Kontrolni sistem meta je tada shvatio da sam ovde.

Reagovao je mnogo brže nego što sam očekivao. Upotrebio je vezu da svlada centralni, da svlada moju zaštitu i da mi prodre direktno u glavu. Znao je ko sam, imao je podatke od svoje prethodne dve iteracije, znao je da sam ga već ranije ubio.

Na jedan sekund pomislio sam da sam gotov. Biću ili obrisan, ili ponovo pod kontrolom, sa kontrolnim sistemom meta u glavi poput modula za upravljanje, a ako bih mogao da biram, radije bih da budem obrisan.

Ali nije zapravo ukapirao da je 2.0 ovde sa mnom. Ili valjda nije razumeo da smo mi dve različite iteracije, sa različitim sposobnostima.

Gubio sam funkcionalnost i samo što nisam ušao u prisilno restartovanje. Ali 2.0 je bio dobar i bio je ubojiti softver.

Izvukao je kontrolni sistem meta iz moje glave i pratio aktivnu vezu nazad u odeljak centralnog sistema.

Centralni je rekao: Brisanje neuspelo.

Pokreni isključivanje, a onda uništi jedinicu, rekao mi je 2.0.

Odmah, jebote.

To će te ubiti, rekao sam mu.

Znam, rekao je, šta misliš šta je moj zadatak, budalo? Samo uradi to.

Nisam želeo. Nisam mogao. Bio sam budala i setio se Mikija kako se baca na borbeni bot kako bi mi dao šansu da spasem njegove ljude.

Ako zajebeš ovo, toliko ću da se naljutim da će u poređenju sa mnom KIT delovati fino, rekao je 2.0. A za razliku od Mikija, ja ću ovako pobediti.

Ovo će boleti. Pokrenuo sam isključivanje.

Fid je iznenada nestao, kada je centralni oboren. Sve je utihnulo, u mojoj glavi i izvan nje. Shvatio sam da sam ponovo na podu, ustao i zateturao se. Preturio sam jedan sto i isekao veliku poprečnu gredu energetskim oružjem u levoj ruci. Zatim sam othramao do kutije u obliku zvezde u kojoj su sada bili 2.0, centralni i kontrolni sistem meta.

Spavaju, rekao sam sebi. 2.0 i centralni neće ništa osetiti. Šteta što neće ni kontrolni sistem meta.

Uz pomoć svoje motke i energetskog oružja u rukama, otvorio sam kutiju i razmrskao i istopio unutrašnjost. Osećao sam se čudno i pogrešno, a moji organski delovi radili su nešto zbog čega mi je bilo drago što nemam stomak. Ubijao sam i ranije bezbednosne jedinice i borbene botove, ali ovo sam bio ja, recimo, dobro ne baš, plus centralni koji je bio žrtva koliko i bilo ko drugi. Čak je i kontakt meta bio žrtva.

A ja ću i njega morati nekako da ubijem. Pošto je kontrolni sistem meta bio oboren, možda ću moći da se probijem kroz njegovu zaštitnu barijeru.

Pošto sam završio sa kutijom centralnog, okrenuo sam se ka kontaktu meta.

O, kretao se. Ovo će biti gore. Ako je išta ostalo od prvobitnog čoveka unutra...

A onda je skočio na noge i napao me.

Bezbednosna jedinica 03 Status: Spašavanje u toku

Obiđem sa severne strane kompleksa ka prolazu između dve površinske konstrukcije. Preko informacija koje primam od drona, dobijem mapu kompleksa i lokaciju meta sakrivenih na ulazima sa istočne strane.

Mete na terasi na površinskom doku ispričaju ljudima istoriju kolonije. Ovo je potvrda informacija do kojih je već došla Ajris, ali nije od neposredne koristi.

Ako ljudi ne mogu da dođu do informacija, ući ću u kompleks bez njih. Ovo je prvo spasavanje koje izvodim bez modula za upravljanje i želim da bude uspešno. Želim da nađem drugu bezbednosnu jedinicu.

Pošaljem izveštaj o statusu Perihelionu, a on ne odgovori odmah. Zatim pošalje: Ostani gde si.

Kažem mu: Moram da nastavim kako bih završio spasavanje.

Rekao je: Bezbednosna jedinica bi se naljutio ako te žrtvujem bez izgleda za uspeh. Šta?

Meta dva: „Hteli su da upotrebe uređaje u podzemnoj prostoriji, stare uređaje. Posle toga je krenulo naopako.“ Tijago: „Ko je odlučio da počnu da koriste implante?”

To je uznemirilo mete. Meta jedan: „Kakve implante?”

Moji dronovi uhvate povećanu signal aktivnost, duboko ispod kompleksa, ali nije dovoljno lokalizovala da bih joj ušao u trag.

Na fidu, Tijago pošalje: Rati, tvoja analiza...

Rati pošalje fajl Perihelionu. Njegov dron postavi ekran i pusti snimak na kome iz jedne mete vade implant.

Mete zure u snimak.

Overse: „Vidiš? Nisu ti rekli za ovo, zar ne?”

Sve ostale mete pogledaju Metu četiri, koja kaže: „To pomaže

prilikom povezivanja. To je za zaštitu.”

Meta jedan: „Za zaštitu?”

Meta tri: „Koliko ostalih ih ima? Da li ih prisiljavaš da ti se pokoravaju?”

Meta dva se onda okrene ponovo ka ljudima i kaže: „Osam nivoa ispod plaže. Tamo drže tvog prijatelja. Tamo je zaraza.”

Na sigurnom fidu, Perihelion mi kaže: Izvlačim ljude. Možete da krenete.

Odgovorim na sigurnom fidu: Primljeno, krećemo.

Na terasi, Perihelionov dron kaže: Trči. Imate tri minuta da odete odatle.

Overse kaže: „Kreći, odmah!”, i ljudi potrče preko terase ka šatlu.

Mete su zbunjene, a onda se okrenu i potrče niz stazu, udaljavajući se od površinskog doka.

Još jedan tragač zabije su u obradivo polje i eksplodira. Njih još četiri preleti preko neba uz prodorno pištanje. Ovo je skretanje pažnje kako bih mogao da pokrenem fazu 2 spasavanja.

Mete na istočnim ulazima oko trga instalacije su dezorijentisane i tri pobegnu ka mostu. Uvučem se neprimećeno u drugi ulaz.

Ubibot 1.0

Pouzdanost performanse mi je pala, ali je strah ubrzao moju reakciju i tresnuo sam kontakt metu delom stola. Zateturao se unazad od udarca, ali mu telo nije bilo oštećeno. Od napora koji sam uneo u zamah, povređeno koleno mi je popustilo i ponovo sam pao na pod.

Trebalo mi je veće oružje. Trebala mi je pomoć. Moram da zapalim odavde.

Grubi pod ogulio mi je dlanove dok sam se probijao ka vratima.

Uspeo sam da se uspravim i provukao se kroz procep pre nego što je kontakt meta ustao. Ako uspe da me uhvati, sve ovo bi moglo da počne

iz početka, samo što bih ja bio ovde dole, a ne nesrećni mrtvi centralni.

Najradije bih da to izbegnem.

Odbauljao sam i othramao-otrčao preko hangara ka glupom gravitacionom kanalu. (Znam da sam rekao da nisam želeo da ga koristim, ali nisam imao vremena da idem stepenicama, a u poređenju sa onim što je bilo iza mene, on mi je sad izgledao super. Osim toga, pošto je fid bio isključen, nije mogla da bude daljinski isključena.) Čuo sam iza sebe korake i bacio se unutra.

Okrenuo sam se kada me je gravitaciono okno poguralo naviše.

Video sam kontakt metu manje od deset metara iza sebe. Morao sam da ustanem pre nego što stigne do kanala. Dva nivoa pokušavao sam da se izvučem iz jebenog čuda bez fida, a onda sam uleteo u neobeleženu zaustavnu zonu. Izbacio me je na sledećem nivou i ispao sam na pod u mračnom hodniku.

Joj. Počeo sam da gubim kontrolu nad senzorima za bol, znak da mi preti pad sistema. I mislim da sam zakasnio, mislim da je kontakt meta video da sam sišao na ovom nivou. Plašio sam se da ne dođe do prinudnog isključivanja; kada se restartujem, biću kontrolni sistem meta.

Nalazio sam se negde u višem delu konstrukciji i nisam imao pojma kako da pobegnem. Nije ni bilo važno, morao sam da nastavim da se krećem. Ustao sam i delom othramao, delom otrčao.

Hodnik je bio predugačak i zavijao je i obilazio oko okna hangara.

Bio je čistiji i osvetljeniji i očigledno je nedavno korišćen, a negde su sigurno postojale lift čaura ili stepenice.

A onda sam uhvatio kratki kontakt. Poput pinga. Poznatog pinga.

Dronovi. I bilo ih je posvuda. Ne dronovi meta, već dronovi poput mojih. Odgovorio sam izbezumljeno pingovima, jer nije kao da kontakt meta nije znao gde se tačno nalazim, čuo sam ga iza sebe u hodniku.

Video sam ispred još svetala i foaje koji je vodio do stepeništa.

Bacio sam se u njega baš kada se naoružana bezbednosna jedinica spustila na odmorište.

Umalo nisam aktivirao oba svoja energetska oružja, ali u pravom

trenutku sam video nalepnicu na njegovom šlemu. Na sažetom jeziku meta, neko je marker bojom napisao „KIT me je poslao”. Ovo je bezbednosna jedinica 3 Verzije 2.0.

Neproziran šlem usredsredio se na mene. Rekao je: „Nikada ranije nisam spasavao drugu bezbednosnu jedinicu. Za ovo ne postoji protokol.”

Stvarno, zajebi protokol. Rekao sam: „Neprijatelj se približava.

Kontaminiran je. Nemoj da skeniraš i nemoj mu dozvoliti da te dotakne.” Ako je kontaminacija delovala onako kako sam mislio da deluje, ne bi trebalo da mogu da je prenesem drugoj bezbednosnoj jedinici, ali ko zna, jebote. „Nemoj ni mene da skeniraš, ili da se povežeš sa mnom, možda sam nosilac.”

Bezbednosna jedinica je počela da objašnjava: „Transporter Perihelion je uspeo da dođe do te informacije od spasenih...” A onda je skočio i dočekao se pored mene, izvukao oružje na leđima u trenutku kada je kontakt meta skrenuo u hodnik. Ispalio je eksplozivne strele, a Kontakt meta se zateturao unazad, ali udari nisu ulubili zaštitni sloj od tuđinskog ostatka. „Ne deluje”, uzviknuo sam, ali 3 je uperio eksplozivne strele u tavanicu u hodniku. Udari su slomili šinu sa svetlom i smrskali materijal koji ju je držao. Dok su kamene krhotine padale na pod, 3 je ponovo skočio do mene i uhvatio me oko struka.

Rekao je: „Molim te, drži se. Ja ću...” „Znam!”, uzviknuo sam i uhvatio ga za ramena. „Samo idi!”

Pojurio je uz stepenice, dva, tri nivoa. (Stvarno je neudobno kada te ovako nose, jasno mi je zašto ljudi to ne vole.) Tri je pozvao svoje dronove i formirao zaštitni oblak oko nas.

Izašli smo kroz otvor na svetlost dana i istrčali na otvoreni trg, onaj koji sam video sa doka na površini. Po pločniku su ležali raštrkani dronovi meta, isključeni kada je kontrolni sistem meta oboren. Nisam video nijednu metu, ali to je verovatno zato što je na centru trga stajao tragač i vrištao preko koma i naglas: Upozorenje: eksplozija neizbežna.

Rekao sam: „KIT je naoružao tragače? I nije mi rekao?” Kreten.

„I ljudi su se iznenadili”, rekao je Tri. KIT-ov šatl obrušio se iznad rebara konstrukcije i spustio se na trg.

Vrata su se otvorila i Tri je odskakutao unutra.

Ubacio me je u antiakceleracijsko sedište i ugledao sam kontakt metu kako trči ka nama. A onda su se vrata zatvorila i čuo sam Aradu kako viče: „Imam ih, kreći, kreći!”

Potisak kada se šatl podigao gotovo me je izbacio iz sedišta.

(Sigurno je KIT vozio.) Sedeo sam na sigurnosnoj traci, što nije nimalo pomagalo. Tri je uradio ono što bih ja uradio sa ranjenim čovekom, spustio se u sedište pored mene i pružio ruku da me pridrži. Sa pilotskog mesta, Arada je pitala: „Bezbednosna jedinice, jesi li dobro?” „Ne baš”, rekao sam, „zaražen sam kontaminiranim kodom. 2.0 ga je obeležio kao anomalan, kako bi KIT mogao da ga obriše. Reci mu da ne koristi medicinski sken na meni.” Kroz okrugli prozor video sam most i tačkice koje su predstavljale mete/koloniste koji su se nalazili u građevini i bežali. „Znamo”, rekla mi je Arada, zadihana od ubrzanja. „Posada koja je pobegla iz pretraživača znala je za skeniranje, a Perihelion je ukapirao kako se to radilo.”

Naravno da je ukapirao. Ovo mi se činilo kao pravi trenutak da se prepustim onom prinudnom isključivanju.

Počeo sam da se gasim, kada je ispod nas eksplodirao tragač. KIT je rekao: Kontakt meta je isključen.

A isključio sam se i ja.

20

Voleo bih da sam mogao da ostanem isključen dok sve ovo nije prošlo i da sam preskočio sve bolne delove, ali nisam bio te sreće.

Restartovao sam se dok smo stigli do KIT-a, tako da sam mogao da sam othramam iz šatla. Što je bilo divno, a onda sam se srušio na palubu i ponovo se prinudno isključio.

Kada sam se ponovo restartovao (ne znam da li sam možda previše blag kada to opisujem, ali ovi nagli padovi pouzdanosti performanse i restartovanja nisu uopšte bili prijatni i zabavni) još uvek sam bio na palubi, ali okružen grupom nepoznatih ljudi. Jedan je posegao da me uhvati za rame, a ja sam uzmakao i umalo se ponovo restartovao.

Amenin glas rekao je: „Ne, ne voli da ga dodiruju!” I shvatio sam da ovo zapravo nisu bili nepoznati ljudi.

Rati i Arada sedeli su na palubi ispred mene, dok je Amena obigravala u pozadini. Oko mene su još bili okupljeni Kid, Ajris i Mateo. KIT-ovi ljudi nosili su čistu odeću i razna medicinska pakovanja za stabilizaciju i svi su mnogo bolje mirisali. U blizini su lebdela dva KIT-ova velika remontna drona, a bezbednosna jedinica 3 stajao je po strani. Skinuo je svoj oklop, ili mu je rečeno da ga skine. Na sebi je imao komplet odeće KIT-ove posade i izgledalo je, ako sam pravilno čitao govor tela, a verovatno jesam, kao da pojma nema šta da radi.

Ajris mi je rekla: „U redu je, samo polako.”

Mateo je rekao Aradi: „Kid je u pravu, sastavićemo polje za pokretanje, kako bismo izolovali kod...” „Onda bi Peri mogao da ga obriše...”, dodala je Kid. „Šta da obriše?”, pitao sam.

„Kod u tvom sistemu”, objasnio je Rati dotakavši čelo, kao da sam možda zaboravio gde mi je mozak. „Kontaminirani kod. Ne možemo da koristimo medicinsku platformu, dok Perihelion ne izvadi taj kod iz tebe. Ali Overse i Tijago će doneti prenosivu medicinsku jedinicu koja će biti odsečena od fida. Pobrinućemo se ovde za tvoje fizičke ozlede, a do tada bi Perihelion trebalo da bude u stanju da se izbori sa kontaminacijom.”

Fizičke ozlede. A da, više puta sam pogođen i još uvek curim. „Kakva je naša situacija?” „Niko ne puca u nas i ne šaljemo naoružane tragače ni na koga”, rekao mi je Rati. „Svi su se vratili na brod. I treba da vratimo deo osoblja Bariš-Estrance na njihov transporter, ali želimo prvo da se uverimo da nisu kontaminirani tuđinskim ostatkom.”

Mateo je postavio Ratiju neko tehničko pitanje u vezi sa testiranjem na biološku opasnost i prestao sam da slušam, uglavnom. Sudeći po onome što su govorili, izgleda da je ja/2.0 bio u pravu u vezi sa tim kako se kontaminacija širila. Pa, lepo je kad si u pravu, kada iz tebe curi, a delovi tebe su otpali.

Arada se okrenula ka Ajris. „Mislim da bi trebalo da pomenem...

Perihelion nam je rekao zašto si zapravo ovde, u ovom sistemu.”

KIT-ovi ljudi su se zgranuli. Ajris je krišom razmenila jedan „sranje” pogled sa Kid. Mateo je s puno nade rekao: „Ovaj, misliš na mapiranje dubokog svemira?”

Da li ćemo imati problem? Zaista se nadam da nećemo imati problem. I voleo bih da Arada nije odabrala da to pomene baš u trenutku kada sam se bukvalno raspadao.

Arada je rekla: „Mi nismo korporativci. Sve što nam je Perihelion rekao bilo je u poverenju i ne želimo da izneverimo ni tebe ni njega.”

Pokazala je rukom. „Znam da su na Korporacijskom obodu ugovori važni i mogli bismo da potpišemo jedan u kome stoji da nećemo pričati ni o čemu što nam je rečeno, ili o onome što se ovde dogodilo, ako će to pomoći.”

Rati je delovao sumnjičavo. „Da, ali moraćemo da smislimo neko

objašnjenje.”

Amena je dodala: „Da, moja druga mama će želeti da zna šta se dogodilo, a nju baš nije lako slagati.” „Tvoja druga mama?”, upitala je Kid. „Ona je vođa... Bila je vođa Saveta Saveza Održanje”, objasnila je Amena. „Doktorka Mensa. Često je bila na vestima na Korporacijskom obodu... kidnapovala ju je korporacija po imenu GrejKris, a spasila bezbednosna jedinica na TranRolinHajfi, jedan naoružani brod kompanije je napadnut, a drugi brod iz bezbednosne korporacije raznet je.” „Spasla ju je...”, počeo je Mateo i zaćutao i svi su pogledali u mene.

A to mi sad baš nije trebalo, pošto sam bio odsečen od fida, KITovih kamera i mojih dronova. Rekao sam: ,,KIT-e, mislio sam da si im rekao za mene.”

KIT je odgovorio: Rekao sam im da sam sreo bezbednosnu jedinicu.

Nisam nagovestio da si ti svaka bezbednosna jedinica ikada pomenuta na vestima.

Mislim da sam ja bio svaka bezbednosna jedinica pomenuta na vestima u to vreme, ali kakogod. Bezbednosna jedinica 3 prestala je da se pretvara da je uređaj i zapanjeno je gledala. „Ne, Peri nije...” Kid i Ajris su se ponovo pogledale. „Čuli smo nešto o tome da je GrejKris propao, ali nismo baš ispratili priču...”

Mateo je podigao obrve. „Znači glasina da je na TranRolinHajfi bila odmetnuta bezbednosna jedinica...” „Bila je tačna”, završio je Rati. ,Ja sam bio jedan od neidentifikovanih zaverenika’ koji su pobegli i koji će snositi odgovornost za ‘mešanje u trgovinu i nanošenje štete imovini’ ako me ikada ponovo uhvate na toj stanici.” Slegao je ramenima. „Eto, sad znamo ponešto jedni o drugima.”

Ajris je razmislila o tome, a onda podigla ruke. „Slušajte, sve ćemo to kasnije da razjasnimo. Možemo li za sada da se složimo da smo saveznici koji veruju jedni drugima?” „I ne volimo Bariš-Estrancu”, dodao je Mateo.

„Slažem se”, rekla je Arada.

Tijago i Overse su ovde sa kompletom za prvu pomoć. Divno.

Mislim da ću se ponovo restartovati.

Neću da ulazim u detalje jer je bilo grozno i uključivalo je mnogo curenja, uklanjanja projektila i regeneraciju tkiva na teži, starinski način, dok uređaji sa rukama i komplet za prvu pomoć pokušavaju da poprskaju sve sredstvom za dezinfekciju.

U jednom trenutku, Martina, Setovog bračnog partnera i Ajrisinog drugog roditelja, pozvali su iz ambulante na konsultacije. I on je bio stručnjak za biologiju, ali je još uvek bio na dekontaminaciji u izolaciji. „Zdravo”, rekao je gledajući nas preko ekrana koji je KIT izvukao. „Koliko prijatelja bezbednosnih jedinica Peri ima?”

Ajris je odgovorila: „Ne, tata, ovo je bezbednosna jedinica o kojoj nam je Peri pričao, ona koja je htela da bombarduje koloniju.” „Da bombarduje koloniju?”, upitao je. Još uvek smo bili u šatlu jer nisu mogli da me pomere, a ja sam ležao licem naniže, s glavom naslonjenom na ruke, dok su Tijago, Rati i Kid obnavljali organske komponente u mojim leđima. Bio je to dug proces i ljudi su neprestano ulazili i izlazili da gledaju, ali snizio sam senzore za bol, a KIT je direktno povezao boks za izolaciju sa mojim interfejsima kako bih mogao da skinem svoj video i audio-snimak Kontakta mete i još važnije, kako bi KIT mogao da mi pusti Zaštitnike vremena Orion. KIT mi je rekao i da je bezbednosna jedinica 3 konačno shvatio da sada može da ide gde god poželi i to je i radio. Mislio sam da je Ajris zbunjena oko toga kada se dogodilo bombardovanje kolonije. Rekao sam: „To je bilo skretanje pažnje kako bismo mogli da vas spasemo.” „Ne, svi smo bili u kapsuli za održavanje, kolonisti nisu znali gde smo”, rekao je Mateo, zastavši da nešto podesi. „Peri je hteo da bombarduje koloniju naoružanim tragačima dok te ne predaju.” Uzeo je nešto (slutio sam da je to nešto što je obično činilo vitalni deo moje utrobe) i odneo da ga pokaže Martinu preko ekrana.

Nisam mogao da poverujem u to, ali trenutno sam jedva uspevao da razumem i Zaštitnike vremena Orion (što je, priznajem, prilično nizak kriterijum) tako da je moguće da sam pogrešno razumeo. „Jesi li siguran? To mi ne zvuči kako treba.”

KIT nije ništa rekao, čak ni da mi kaže koliko greši, što je samo po sebi bilo sumnjivo.

Rati je rekao: „A ne, bio je prilično jasan u vezi sa tim. Perihelione, zašto ne potvrdiš ovo što smo rekli bezbednosnoj jedinici?”

KIT je rekao: To je bio plan A01. Ubedili su me da bi plan B01, komplikovaniji, ali manje nasilan pristup, bio delotvorniji.

Rekao sam: „Znači... ona eksplozija je bila zbog mene? Samo zbog mene?”

Tijago je, nataknuvši svojim tonom Ratiju da bi možda trebalo da zaćuti, rekao: „Možda je bezbednosna jedinica previše umorna da sada priča o tome.”

Rati je odlučno odgovorio: „Perihelione, zašto ne podeliš videosnimak sa bezbednosnom jedinicom? Da bude u toku sa onim što se dešava.”

Bio sam zbunjen, ali Rati je bio u pravu. Želeo sam da vidim snimak. „Želim da ga vidim.”

KIT 2,3 sekunde nije odgovorio, a onda je zaustavio Zaštitnike vremena Orion i pustio sigurnosni sistem tog događaja.

Bilo mi je drago što sam mogao da se pretvaram da sam previše savladan emocijama dok su me ponovo sklapali da bih odgovorio, jer i jesam bio svladan emocijama. To su KIT i moji ljudi i ljudi koje znam možda pet minuta i Bariš-Estranca bezbednosna jedinica koju je 2.0 slučajno našao sarađivali da bi mene spasili.

Sad ću malo da ćutim.

Kada su me ljudi sastavili dovoljno da budem stabilan i da pouzdanost moje performanse prestane da opada, morali smo da prebacimo moju

aktivnu svest u boks za izolaciju kako bi KIT mogao da se oslobodi kontaminiranog kod niza. Kažem ,,mi”, ali ja sam se tu uglavnom samo prikačio.

Bio bih usamljen u boksu za izolaciju, da KIT nije držao deo svoje svesti unutra sa mnom, pa smo gledali poslednju epizodu Zaštitnika vremena Orion.

Kada se završila, KIT je rekao: To je bilo zadovoljavajuće nerealistično. Gotovo namerno nerealistično.

Rekao sam: Ne znam kako bi to uspeli slučajno. Imao sam vremena da sve obradim i bilo je delova o kojima još uvek nisam želeo da pričam.

(Ne, ne pričam o Zaštitnicima vremena Orion.) Ali ovo sam mogao da kažem: Ti i Amena ste bili u pravu, 2.0 jeste bio osoba. Nije bio poput bebe, ali je bio osoba.

KIT je ponovo pustio deo Zaštitnika vremena Orion u kome su svi likovi smanjeni na 1/25 svoje originalne veličine. Nikada nisam imao modul za fiziku, ali mislim da to ne bi uspelo. Ali bilo je zabavno gledati. KIT je rekao: Da li se kaješ zbog moje odluke da se aktiviram?

Ne, rekao sam mu. Pomislio sam kako bismo bez 2.0, KIT i ja na kraju bili povezani sa Kontaktom metom, a ljudi bi pričali na jezicima pre Korporacijskog oboda i pokušavali da smaknu jedni druge zato što ne veruju u tuđinski zajednički um.

KIT je ponovo pustio još jednu od svojih omiljenih scena, koja je uključivala putovanje kroz vreme. Rekao sam: Rekao si svojim ljudima za mene.

KIT je znao tačno na šta mislim. Rekao sam da sam pomogao odbegloj bezbednosnoj jedinici da dođe na RaviHajraL Nisam im rekao za Tlejsi i njene službenike u šatlu.

Znači slagao si ih i učinio da izgledam... Nisam znao kako to da objasnim. Da izgledam kao osoba za kakvu su me Tapan, Maro i Rami smatrali, a ne onakva kakav sam zaista bio. Učinio si da delujem bezbedno.

Moji ljudi nisu članovi istraživačkog tima iz nekorporacijske zajednice koji su tek nedavno počeli da shvataju koliko opasni

korporativci mogu da budu. Naše misije su uvek proračunat rizik i moji ljudi moraju da preduzmu korake da zaštite sebe, a povremeno i mene.

Zatim je rekao: Završio sam uklanjanje kontaminiranog koda i pokrenuo proces da vratim tvoju svest u tvoje telo. Dok se to ne završi, imam jedan predlog.

Mislio sam da želi ponovo da gleda cele Skakače kroz svetove. Ili da je pronašao novu seriju. Umesto toga, rekao je: U toku su razgovori o jednoj misiji i tvoja pomoć bi bila neprocenjiva.

Uh. Rekao sam prvo što mi je palo na pamet: Mislim da se tvojim ljudima to neće svideti.

Razgovaraću sa njima o tome.

Nisam ništa rekao. Nisam čak ubacio ništa sarkastično o tome kako KIT zamišlja razgovor i kako natera druge da urade ono što on želi.

Nisam znao da li verujem KIT-ovim ljudima, pa čak ni da li želim da pokušam. Ali niko me nikada ranije nije oslobodio, osim doktorke Mense kada je ušla za mnom u DeltFol stanište, a KIT je bio spreman da zbog mene zbriše koloniju sa planete. A dok sam gledao snimak grupe ljudi kako smišlja najbolju strategiju kako da me izvuče odatle... bilo je to previše za mene, imajući u vidu da smo ja/konstrukti i stvoreni kako bismo mogli da budemo ostavljeni u slučaju nužde.

KIT je rekao: Znam da imaš teškoće prilikom donošenja odluka, tako da ne moraš odmah da odgovoriš.

Nemam teškoće prilikom donošenja odluka, KIT-e, ne ser..., rekao sam, ali on me je već ubacio u moje telo. I naravno, pouzdanost performanse mi je naglo pala i prinudno sam se isključio.

Kada sam se restartovao, bio sam na platformi u ambulanti. Vratio sam se na fid sa pet preostalih dronova, uključujući i onog izvučenog sa doka u svemiru, i kamerama po celom brodu. Martin, Karim i Turi su još uvek bili izolovani u kabini u ambulanti, ali bili su na fidu sa ostalim ljudima. Rati i Tijago su bili u foajeu kuhinje sa Setom. Overse je bila u inženjerskoj čauri sa Mateom, Tarikom i Kid, gde su pregledavali

skenove onoga što je preostalo od tuđinskog ostatka sa KIT-ovog pogona. (KIT-u će biti potrebna pomoć njegovog tima za dekontaminaciju sa Univerziteta, pre nego što ponovo bude mogao da uđe u crvotočinu, što nije bila dobra vest. Ako se pojavi Bariš-Estranca pojačanje, loše nam se pisalo.) Arada je bila na kontrolnoj palubi sa Ajris. I bezbednosna jedinica 3 je bila u foajeu kuhinje i skrivena u uglu slušala razgovor ljudi.

Amena... Amena je prinela stolicu do platforme i pregledala katalog Pansistemskog univerziteta u fidu. Rekao sam: „Vratio sam se na mrežu.”

Osmehnula se. „Upozoriću sve.”

Uspravio sam se i seo. Medsistem je završio ono što su ljudi započeli i pouzdanost moje performanse je porasla na oko 98 procenata.

Na sebi sam imao nekakvo meko odelo kakve nose povređeni ljudi, ali moji dronovi su ugledali moju odeću, opranu, recikliranu i opravljenu, složenu na nosilima. Pre nego što sam mogao previše da razmišljam o tome, rekao sam: „KIT me je pitao da se pridružim njegovoj posadi na jednoj misiji.”

Kao i obično, KIT je slušao i ovim sam hteo da mu stavim do znanja da razmišljam o tome. Iz nekog razloga, bilo mi je lakše da kažem Ameni. Možda zato što je nekako uspela da se ubaci u moj i KIT-ov nazovi odnos.

Amena je pauzirala svoj fid i namrštila se. „Na koliko?” „Do kraja misije.” Ali imao sam osećaj da je KIT-ova namera bila da ovo bude prvi korak ka dužoj... saradnji.

Amena se sumnjičavo mrštila. „Na samo jednu misiju? Kao kad pozoveš nekog da provede sa tvojom porodicom odmor između dve radne sezone, da vidiš da li će se svideti jedni drugima, pre nego što veza postane ozbiljna?” „Ne znam šta to znači”, rekao sam. Primetio sam da se KIT nije ubacio da joj kaže koliko greši, a znao sam da bi to uradio da je grešila.

Znači, nije grešila. „Ali da, možda.”

Amena je razmislila o tome. „Pretpostavljam da nisam iznenađena.

Šta ti osećaš u vezi sa tim?” Izraz na licu mi se sigurno promenio, jer je prevrnula očima. „Joj, izvini, upotrebila sam reč na ‘v’.”

Stvarno ne znam zašto KIT voli ljudske adolescente. „Ne znam”, odgovorio sam joj. „Dobro, šta misliš da će druga mama da kaže?”

Nisam imao pojma. „Šta ti kažeš?”

Frknula je. „Taman sam počela da se navikavam na tebe.” Moj dron ju je gledao kako me posmatra. „Ne mislim da je to užasna ideja.

Samo... KIT ponekad radi i na Korporacijskom obodu, zar ne? To nisu uvek misije u one izgubljene kolonije?” „To je jedan od faktora.” Mada, pitao sam se koliko su često KITove solo „teretne misije” zapravo prikupljale informacije tako da nijedna korporacija nikada ništa ne bi posumnjala.

Amena nije bila oduševljena idejom da se vratim na Korporacijski obod. Nisam ni ja bio lud za tom idejom. Polako je rekla: „Mislim da je KIT-u veoma stalo do tebe. Trebalo je da čuješ... jedini razlog zašto je poslao tvoj ubojiti softver na istraživač jeste što je mislio da je, ako to ne uradi, jedini način da vrati Ajris i sve ostale bio da pošalje tebe.

Mislio je da ako pošalje ubojiti softver, ti nećeš morati da uradiš nešto opasno. Naravno, ti si već radio nešto opasno, ali mi to tada nismo znali.” Oklevala je, a onda dodala: „Znaš, mislim da te ne bi pozvao da pođeš da ne misli da će to biti dobro za tebe.”

Ne, još uvek nisam znao.

Posle još tri ciklusa, ostatak ljudi mogao je da napusti izolaciju u ambulanti. Bariš-Estranca posada poslata je nazad svojim šatlom do transportera za dostavu nadzornice Leonide. Niko nije pokušao da uzme nekog kao taoca, što je bilo neobično za ovu situaciju, ali, s druge strane, nije se pojavilo ni Bariš-Estranca pojačanje.

Transporter za dostavu je još uvek popravljao svoj pogon za prolaz kroz crvotočinu i ostao je u našem dometu, za slučaj da se pojavi još nešto da nas napadne. A i da se uvere da im nekako ne ukrademo

planetu. Što su KIT i njegova posada i dalje nameravali da urade. Ako im uspe. Ljudi su uglavnom pričali o tome šta će da urade sa kolonistima, kako da obave dekontaminaciju lokacije na kojoj se nalazila kolonija, da li treba i da li će moći da pomere sve, ako budu morali. KIT neće biti tamo kada budu obavljali taj deo, ali njegova posada će dati preporuke u vezi sa tim, kada stignu timovi za dekontaminaciju sa Univerziteta.

Veliki problem predstavljalo je to što, po Kariminim rečima, zbog kontaminacije tuđinskim ostacima pravni slučaj koji je pripremio Univerzitet više nije važio i zato im je bila potrebna pomoć pre nego što su mogli da ospore pravo na vlasništvo Bariš-Estrance. BarišEstranca je poslala kroz crvotočinu bovu sa porukom do svoje korporativne operativne baze, a KIT je poslao jednu na Univerzitet. Čekali smo dakle da vidimo ko će prvi da se pojavi.

Osim toga, bila je tu i ta situacija sa odmetnutom bezbednosnom jedinicom na brodu, koja nisam bio ja.

Uglavnom je radio isto ono što je radio i na Bariš-Estranca pretraživaču, odnosno stajao na straži i povremeno odlazio u patrolu.

Samo što ju je KIT naterao da preda oklop i oružje, a slutim i da mu je izneo nekoliko detalja o tome šta bi moglo da se dogodi ako samo pomisli da ispali projektile iz svoje ruke.

Amena i Rati su stalno predlagali da bi trebalo da mu pomognem da se „prilagodi”, šta god to značilo. Znam da bih ja, da sam u njegovoj situaciji, želeo da me ostave na miru. A ako još uvek nije ni dobrovoljno seo u stolicu, verovatno nije bio spreman da priča.

(Znam da ovo zvuči kao opravdanje koje sam smislio kako bih izbegao da uradim nešto što i onako nisam želeo da uradim, ali hej, ja tu ništa ne mogu.)

A onda sam na kraju trećeg ciklusa, kada su svi ljudi spavali, primetio da me svuda prati. Zaključio sam da to znači da želi da priča.

Stao sam u jednom praznom hodniku, okrenuo se ka zidu i rekao: „Šta je?”

Stajao je tako delić sekunde, sa standardnim neutralno-bezizraznim licem. Naši dronovi su nam kružili iznad glava u režimu čekanja. A

onda mu se lice malo opustilo i rekao je: „Video sam tvoje fajlove.” „2.0 mi je rekao.” „Priča je bila nedovršena.” „Zato što nisam mrtav.” „Nastavio si da obavljaš svoje dužnosti nakon što si neutralisao svoj modul za upravljanje.” „Trideset pet hiljada sati.” Iznenada sam imao loš osećaj u vezi sa ovim. „Želiš da se vratiš.”

Ponovo je oklevao. „Ne, ne želim. Ne... neću se vratiti. Ali ne znam šta da radim.”

Dobro, sad mi je laknulo. To što smo obojica bezbednosne jedinice ne znači da ćemo biti prijatelji, ali znao sam da će, ako se vrati, biti mrtav. Hakovao sam svoj modul za upravljanje i nastavio da obavljam posao jer nisam znao šta bih drugo radio (osim, znate već, da raspomamljeno divljam, ali raspomamljeno divljanje je precenjeno i ometa te u gledanju medija), ali to nije isto kao kada pobegneš, a onda se vratiš. Rekao sam: „Zato što je promena zastrašujuća. Izbor je zastrašujuć. Ali još strašnije je kada u glavi imaš nešto što će te ubiti ako pogrešiš.”

Nije pokazivao nameru da se raspravlja. „Tvoji klijenti su mi rekli da mogu da pođem sa njima na Održanje.” „Možeš to da uradiš. Ali ne moraš.” „Oni su tvoji klijenti.”

Rekao sam: „Možeš im verovati.”

Siguran sam da je pomislio da se zavaravam. Hej i ja sam mislio da se zavaravam. Bezbednosna jedinica 3 nije ništa rekao, jer šta možeš da kažeš u ovoj situaciji? Ili u bilo kojoj situaciji.

A onda je rekao: „Kompletna priča.” Napokon sam shvatio da želi da mu je dam, ali nije imao iskustva sa tim kako da traži nešto što nije imalo veze sa ugovorom. „Ako ga pogledam... to će mi možda pomoći da donesem odluku.”

Bio sam prilično siguran da znam koju odluku je nameravao da

donese. Moji fajlovi su bili priručnik za odbegle bezbednosne jedinice.

Rekao sam: „Izvući ću bitne delove i poslati ih.”

Na trenutak je izgledao gotovo srećno. Rekao je: „Hvata ti na toj informaciji.”

Na kraju, dvadeset ciklusa pošto smo došli u ovaj sistem, kroz crvotočinu je prošao naoružan brod za hitne intervencije sa Održanja. „Nisu nikako mogli da stignu ovamo za to vreme”, rekla je Arada nakon što je identifikacija broda potvrđena, a klicanje i mahanje rukama u foajeu kuhinje prestalo. „Ne, osim ako nisu krenuli samo nekoliko sati posle nas.”

KIT je rekao: Mogli su. Pre nego što sam obrisan, pripremio sam bovu sa porukom u kojoj sam objasnio šta se dogodilo i zatražio pomoć i sakrio sam je od kontrolnog sistema meta. Podesio sam je da se automatski odbaci kada se aktivira pogon za crvotočinu.

Ponovo su se začuli povici. „Ali zašto nam nisi rekao?”, upitala je Amena.

(Da, naivna Amena još uvek nije svesna kakvo je KIT čudovište.)

KIT joj je rekao: Jer bi mi onda bilo teže da vas nateram da uradite ono što želim.

(Da, baš tako.) „Možete li da ga kontaktirate preko koma?”, pitao sam. Jer imao sam osećaj ko je na brodu, a ako sam bio u pravu, mogli bismo da uštedimo dosta vremena i izbegnemo mnogo neugodnosti. A pod tim mislim da ja budem ogorčen dok ljudi nepotrebno dugo međusobno razgovaraju.

Set me je zamišljeno pogledao. „Možemo. Peri?”

Postoji li verovatnoća da će upotrebiti malver?, pitao je KIT. „Nisi duhovit”, odgovorio sam.

Nakon što je KIT uspostavio kom vezu sa brodom za hitne intervencije Održanja, rekao sam: „Ja sam bezbednosna jedinica. Da li

je doktorka Mensa na brodu?”

Usledila je pauza od samo 4 sekunde. A onda je Mensin glas rekao: „Bezbednosna jedinice, tu sam.”

Amena je nestrpljivo cupkala, ali kucnuo sam je na fid da sačeka.

Rekao sam: „Hladnokrvno, pesma, žetva.” „Primljeno”, odmah je odgovorila Mensa i kao da joj je laknulo. „Hoće li sad neko da mi ispriča šta se jebote dogodilo?”

Arada je odmah uskočila. Set me je pitao: „Pretpostavljam da je to bio kod za povlačenje?”

Amena je ogorčeno frknula. „Ti i druga mama imate poseban kod.”

Kod je zapravo glasio povuci se, čisto, bez žrtava. Rekao sam samo: „Da.” Sada ću morati da ga promenim.

Kada je brod za hitne intervencije stigao do KIT-a, na sva dosadna pitanja o otmici i pokušaju da se istraživački objekat Održanja digne u vazduh Arada i ostali su već odgovorili preko koma.

Tijago je do tada već ubedio Seta i Ajris da kažu Mensi šta je zapravo KIT-ova misija. Mislim da je tome doprinelo i to što je Mensa bila prilično ubedljiva i razumna preko koma. Osim toga, sa Mensom je, pored posade broda za hitne intervencije i tima obezbeđenja sa stanice, došla i Pin-Li. Pošto je KIT-ovoj posadi bio potreban neko ko se razumeo u sklapanje ugovora na Korporacijskom obodu, ideja o udruživanju sa Održanjem je izgledala sve primamljivije. Kakogod, ljudi su to raspravili, dok sam ja gledao Mesec utočišta. KIT je odgledao sa mnom nekoliko epizoda, ali se neobično uzbudio pri pomisli da Mensa dolazi na brod. Naterao je svoje dronove da ponovo očiste celu njegovu unutrašnjost i izdirao se na Turi da stavi svoje rublje u reciklator.

Brod za hitne intervencije se primakao KIT-ovom modul doku, Mensa se ukrcala na brod sa Pin-Li i usledili su bučno pozdravljanje i grljenje, povici i predstavljanja. Mnogo su pričali sa mnom, Pin-Li me je pitala da li sam dobro, a Mensa mi je zahvaljivala što sam pokušao da odvedem Amenu sa matičnog broda. Set ih je, kao kapetan, obe upoznao sa KIT-om. Rekao im je: „Obično ne možemo ovo da radimo,

pošto na Korporacijskom obodu ne smeju da se saznaju za to da je Perihelion nešto više od bot-pilota.” „Razumemo”, rekla je Mensa, pomalo hladnim glasom. „I mi mnogo toga tajimo od Korporacijskog oboda. Veoma mi je drago što sam te upoznala, Perihelione.”

Zadovoljstvo mi je da vas primim na brod, doktorko Mensa, rekao je KIT i zapravo mu je uspelo da zvuči kao da to zaista misli.

Kasnije, kada su se svi smestili, a Pin-Li se konsultovala sa Karim i Ajris o dokumentaciji kojom će osporiti polaganje prava na koloniju Bariš-Estrance, uspeo sam polunasamo da razgovaram sa doktorkom Mensom. (Polunasamo jer je KIT-a bilo nemoguće izbeći.) (Ali navikao sam na to.)

Došla je u salon i sela pored mene, a ja sam podesio dron da mogu da joj vidim lice. Imao sam mnogo toga da joj kažem, ali nisam znao kako, pa sam istrtljao: „Da li si išla na terapiju za oporavak od traume?”

Glas joj je sada zvučao vrlo hladno. „Da, bila sam na prvih nekoliko terapija. A onda su moja ćerka, zet i prijatelji oteti i morala sam sve da ostavim da bih organizovala spasilačku misiju.”

To nije bilo fer. „Da li je...” Nisam želeo da pitam kako joj je bilo tamo bez mene. Dobro, naravno da sam želeo da pitam, ali bilo je neugodno. Osim toga, još uvek sam bio svestan onoga što je KIT rekao o tome kako pričom o njenoj terapiji narušavam njenu privatnost. Čekala je, čkiljeći u mene, a onda očigledno zaključila da dalje od toga neću iću. „Dobro je. Znam da će za to trebati vremena. Ali dobro sam.” A onda je ironično dodala: „Sve do te masovne otmice.”

Bar za to nisam ja bio kriv. A onda sam i pre nego što sam shvatio da ću to uraditi, rekao: „Da li ti je Amena rekla za moj emotivni slom?”

Sada se zaista namrštila. „Ne, nije.” ,,Oh.” Da, mogao sam da se ne izlanem o tome, ali sada je bilo kasno. „To se dogodilo kada sam mislio da je KIT mrtav.”

I dalje se pomalo zabrinuto mrštila. „To je razumljivo. Rati je rekao da ti je Perihelion veoma blizak prijatelj.” „Rati ima bujnu maštu.” Ovo je bilo neugodno i bolje da

jednostavno završim s tim. „Nisam ti rekao za KIT-a.”

Prestala je da se mršti. „Ni ja tebi ne kažem sve.” „To je zato što ja ne želim da znam sve i ti to poštuješ.” Odlučio sam da to jednostavno kažem. „KIT me je pitao da pođem sa njim u misiju.” „Razumem.” Razmislila je ozbiljno o tome. „Da li bi to bio privremeni posao, ili nešto trajnije?” „Ne znam.” Ovo je bilo užasno čudno i neugodno. „Ne želim da te više nikada ne vidim.”

Trebao joj je trenutak da shvati šta sam rekao. „Ni ja ne želim da te više ne vidim.” I dalje je bila zamišljena. „Ali ako odlučiš da želiš da provedeš više vremena sa Perihelionom, uvek možeš da se vratiš da nas posetiš.”

Bilo mi je lakše da pričam o ovome. „Održanje je bilo prvo mesto čiji sam deo bio i ne želim da ne budem deo njega. Ali volim kada sam sa KIT-om. Želim da nastavim da budem sa njim.”

Klimnula je glavom. „Šta je sa ostatkom posade?”

Da, dobro, to je mogao biti potencijalni problem. ,Još ih ne poznajem.” „Ako budeš privremeno radio sa njima, taj problem bi mogao da bude rešen. Ako odlučiš da to uradiš.” Osmehnula se. „Dobro je što znaš šta želiš.”

Recimo da sam znao. Bio je to čudan osećaj. „To je nešto novo.”

Osmehnula se od uva do uva. „Nisam baš tako htela da se izrazim, ali da.”

KIT-ova posada smestila se da se odmori, osim ljudi koji su radili na pravnom slučaju. Mensa je povela sa sobom Amenu i Tijaga na brod Održanja. (Amena mi je rekla da Tijago misli da bi trebalo da se izvini Mensi zbog toga što je „pogrešno shvatio njen odnos sa mnom” i da će me obavestiti kako je to prošlo i bilo mi je drago što su pričali na

drugom brodu gde nije postojala opasnost da ih čujem.) Arada, Overse i Rati ostali su u rezervnoj kabini na KIT-u.

Popeo sam se na KIT-ovu kontrolnu palubu, gde je vladala tišina.

Delovalo je poznato na neki dobar način, pa sam izvukao sećanje na prvi put kada sam bio na brodu kako bih uporedio. Bilo je bolje kada KIT nije pretio da će mi uništiti mozak. Rekao sam: „Ako krenem na misiju sa tobom, trebaće nam još medija.” Prilično brzo smo prolazili kroz njih, najblaže rečeno.

Sakupljao sam kolekciju iz arhive Univerziteta, rekao je KIT. Poslao mi je indeks i počeo sam da ga pretražujem. „Možda bi trebalo da damo nešto Trojci.” KIT je sigurno znao da sam dao Trojci najvažnije arhivirane fajlove. „Verovatno će otići čim se ukaže prilika.”

Trojka nije zbog toga želeo tvoje fajlove, bar to nije jedini razlog.

Pitao sam ga zašto želi da pomogne da te spasimo, a on je rekao: „Priče u Upomoć.fajlu.” Mislim da mu tvoja sećanja daju onaj kontekst kakav si ti našao u ljudskim medijima.

Nisam znao šta da mislim o tome. Nikada mi ne bi palo na pamet da jednostavno predam svoje fajlove Trojci kao što je to uradio 2.0. A da 2.0 nije to uradio, kontrolni sistem meta bi pobedio.

Na osnovu izveštaja koji mi je 2.0 prebacio, Trojci su se izgleda sviđale druge dve bezbednosne jedinice na pretraživaču, kao da su bili prijatelji, bar u onoj meri koliko im je bilo dozvoljeno da međusobno komuniciraju. Nisam mislio da je to moguće.

Možda sam ja oduvek bio čudna bezbednosna jedinica; možda će Trojka imati više sreće u komunikaciji sa drugim bezbednosnim jedinicama.

Možda bi trebalo da i Trojci nabavim kopiju dokumentarca doktorke Baradvadž.

Kakogod. Za sada, pretražujući KIT-ov indeks po ključnim rečima, mislim da sam našao nešto još manje realistično od Zaštitnika vremena Orion. Pokazao sam opis KIT-u i on je pustio prvu epizodu.

SADRŽAJ

1 ............................................................................................................ 6 2 .......................................................................................................... 16 3 .......................................................................................................... 35 4 .......................................................................................................... 53 5 .......................................................................................................... 71 6 .......................................................................................................... 88 7 ........................................................................................................ 105 8 ........................................................................................................ 121 9 ........................................................................................................ 140 10 ...................................................................................................... 159 11 ...................................................................................................... 192 12 ...................................................................................................... 208 13 ...................................................................................................... 230 14 ...................................................................................................... 256 15 ...................................................................................................... 268 16 ...................................................................................................... 286 17 ...................................................................................................... 292 18 ...................................................................................................... 299 19 ...................................................................................................... 312 20 ...................................................................................................... 330

MARTA VELS DNEVNICI UBIBOTA 2. DEO

Izdavač: Čarobna knjiga Za izdavača: Borislav Pantić Plasman: 021/439-697 Lektura: Snežana Gligorijević Korektura: Prelom i priprema za štampu: Čarobna knjiga Štampa: Simbol, Petrovaradin